CRVENI SARI

Rodila si se sa ovom knjigom i tebi je posvećujem, Olivija

OTVARANJE
Izvedi me iz magnovenja u svetlost, iz smrti u besmrtnost.

VEDSKA MOLITVA
 1.
NJU DELHI, 24.MAJ 1991. GODINE

SONJA Gandi ne može da poveruje u to da je čovek njenog života mrtav, da više neće osetiti njegova milovanja,
ni toplotu njegovih poljubaca. Da neće ponovo videti taj tako prijatan osmeh koji joj je jednom zarobio srce. Sve
se dogodilo tako brzo, tako brutalno, tako neočekivano da još uvek to ne može da prihvati. Pre dva dana, njen
muž je ubijen u terorističkom atentatu. Zvao se Radživ Gandi, bio je premijer, a malo je nedostajalo da to
ponovo bude, sudeći po anketama, da njegova izborna kampanja nije osujećena na tako tragičan način. Imao je
četrdeset šest godina.
Danas, glavni grad Indije spreman je da se oprosti od posmrtnih ostataka ovog istaknutog sina otadžbine.
Kovčeg u kojem se nalazi telo izložen je u velikom salonu kuće Tin Marti, rezidencijalne palate gde je proveo
svoje detinjstvo kada je njegov deda, Džavaharlal Nehru, bio premijer Indije. To je jedna kolonijalna, bela palata,
okružena parkom s velikim indijskim urmama i flamboajanom, čije se crveno cveće ističe na travnjaku
požutelom od tolike vrućine. Isprva projektovana da bi pružila utočište glavnom komandantu britanskih snaga,
nakon sticanja nezavisnosti postala je rezidencija najvišeg zapovednog tela nove indijske nacije. Tu se nastan io
Nehru, zajedno sa svojom ćerkom Indirom i svojim unucima. Baštovani, kuvari i ostali članovi posluge koji
danas, zajedno s hiljadama kompatriota, dolaze da odaju počast ubijenom vođi, teško mogu da poveruju u to da
su posmrtni ostaci koji leže u ovoj kapeli pripadali onom detetu koje se igralo žmurke u tim prostorijama
velikim poput pećina, s plafonima visokim šest metara. Čini im se da još uvek odzvanja njegov smeh dok je
trčao i jurio svog brata po tim dugačkim hodnicima, a njegovi deda i majka dočekiv ali nekog šefa vlade u
jednom od salona.
Jedna velika Radživova fotografija s belim vencem postavljena je na kovčeg uvijen u zastavu šafran, bele i
zelene boje, boje nacije. Njegov osmeh pun svežine poslednja je slika koju će hiljade osoba koje defilu ju po palati
Tin Marti nositi u sećanju, uprkos 43 stepena koja označava živa u termometru. To je slika koju će takođe poneti
članovi njegove porodice, jer je telo ovog muškarca - koje je ženama bilo tako lepo - toliko uništeno da lekari,
uprkos pokušajima da ga sastave, nisu uspeli da daju oblik amorfnoj masi mesa koju je za sobom ostavila
bomba. Kažu da se jedan od njih onesvestio u pokušaju da ga balsamuju. Stoga su se ograničili na to da stave
pamuk i zavoje, i mnogo leda kako bi izdržao do dana kremacije. „Molim vas, pazite, nemojte ga povrediti“, uz
bolnu grimasu kaže njegova udovica onima koji s vremena na vreme dolaze da ponovo stave led, jer
temperatura neumoljivo raste, i nastaviće da raste sve do prvih dana jula, sve dok ne prestanu monsunske kiše .
Njena jedina uteha - da je verovatno mogla isto tako da završi da je pošla s njim, kao što je toliko puta činila -
nije joj značila, jer je i ona u ovom trenutku želela da umre. Želela je da bude s njim, zauvek s njim, ovde i u
večnosti. Volela ga je više od same sebe.
Istina, tu su njena deca. Mlađa devetnaestogodišnja Prijanka, visoka, crne kose, jakog karaktera i
konstitucije. Pobrinula se za pripremu sahrane i veoma brine o svojoj majci. Tera je da pojede nešto, ali i samo
spominjanje hrane stvara joj mučninu. Dva dana živi na vodi, kafi i soku od limete. Njena stara prijateljica
astma, koja je prati otkad je bila mala devojčica, ponovo se pojavila. Pre dve noći, kada su je obavestili da je njen
muž žrtva atentata, imala je tako snažan napad da je skoro izgubila svest. Ćerka je otišla po antihistamine i dala
joj, iako nije uspela da je uteši. Pribojava se da će od toplote i bola ponovo početi da se guši.
Stariji dvadesetjednogodišnji Raul upravo je došao s Harvarda gde studira. U svom sinu prepoz naje svog muža:
iste nežne crte lica, isti osmeh, isti izraz dobrote. Gleda ga s beskrajnom nežnošću. Deluje joj suviše mlado da
zapali pogrebnu lomaču svog oca, što je po hinduističkoj tradiciji sinovljeva dužnost.
U jedan po podne, dolazak tri generala, predstavnika svojih vojski, označava zvanični početak državne
sahrane. Baš pre nego što vojnici podignu kovčeg uz pomoć Raula i drugih porodičnih prijatelja, Prijanka se
približava da ga pomiluje, kao da tako želi da se oprosti od svog oca pre nego što započne poslednje putovanje.
Njena majka, koja je bila zauzeta pozdravljanjem tolikih ličnosti, ostaje na izvesnoj udaljenosti, gledajući scenu
sa suzama u očima. Obučena je u čisto beli sari, kao što dolikuje udovicama iz Indije. Više od pola svog živ ota
živi ovde, tako da se oseća kao Indijka. Prošlog februara proslavila je dvadeset tri godine braka s Radživom
večerajući u jednom restoranu u Teheranu, gde je pošla s njim na službeni put. I dalje je veoma lepa, kao što je
bila sa osamnaest godina kada ga je upoznala. Crna kosa, prošarana tek ponekim sedim vlasima, pažljivo je
začešljana unazad, pokupljena u punđu i pokrivena jednim krajem sarija. Da nisu natečene od plača, njene oči
bile bi krupne. Imaju tamnosmeđu boju, s dugim, precizno počupanim obrvama. Ima pravilan nos, pune usne,
veoma belu put i izraženu vilicu. Danas liči na jednu od onih napaćenih heroina jedne superprodukcije indijskog
filma, iako njena silueta i njen uspravni stav podsećaju na neku boginju rimskog panteona, možda zbog toga što
sari koji veoma prirodno nosi liči na tunike antičkih žena. Ili možda zbog svog fizičkog izgleda. Rodila se i
odrasla u Italiji. Njeno devojačko ime je Sonja Majno, premda je poznata kao Sonja Gandi, sada kao Radživova
udovica.
Više od pola miliona ljudi prkosi vrućini da bi videli pogrebni sprovod koji ide ka mestu kremacije, na nekih
deset kilometara udaljenosti, iza zidina koje su podigli mogulski carevi da bi zaštitili stari Delhi, u predivnim
vrtovima smeštenim na obalama reke Džamne. Platformu na točkovima s kovčegom ukrašenim margaritama,
koju je štitilo pet odreda sa po trideset tri vojnika, vuče jedan vojni kamion takođe pre kriven cvećem. Na
klupicama unutar nje sede zapovedmci vrhovne vojske. Za njom idu automobili u kojima su članovi porod ice.
Jedan radoznalac uspeva da vidi kako je Sonja skinula svoje ogromne naočare za sunce da bi maramicom prešla
preko lica i drhtavom rukom obrisala suze. Sprovod je krenuo bulevarom Radžpat, oivičenim negovanim vr -
tovima gde su generacije stanovnika Delhija šetale pod senkom njihovih velikih drveća, uglavnom stoletnih
jambuna sa crnim plodovima poput smokvi. Veći deo drveća zasađen je kako bi se izborili s vrućinom kada su
Englezi odlučili da od Delhija naprave novi glavni grad Carstva na uštrb Kalkute. Podigli su prijatan grad vrt sa
širokim bulevarima i veličanstvenim pogledima, kao što dolikuje glavnom gradu jednog carstva. Veliki centralni
pogled koji se pruža Radžpatom, preplavljenom svetinom koja nosi narandžaste poljske karanfile, što je sveta
boja za hinduiste, Sonji donosi sećanja na srećnu prošlost, vremenski tako blizu, a sada, međutim, tako daleku...
U ovom istom bulevaru i pred Indijskom kapijom, lokalnom varijantom pariškog trijumfalnog luka, bila je 26.
januara, na dan nacionalnog praznika, kada je prisustvovala vojnom defileu zajedno s Radživom... Koliko puta
je tome prisustvovala? Skoro onoliko puta koliko je godina provela u Indiji. Ceo jedan život. Jedan život koji se
završava.
Da ironija tragedije bude veća, njen automobil se zaustavlja i ne uspeva ponovo da upali. Motori stradaju na
ovoj temperaturi i pri ovakvoj brzini. Sonja i njena deca napuštaju vozilo a gomila istog trenutka kreće ka njima,
primoravajući Crne tigrove, specijalne jedinice bezbednosti obučene u crno, da se brzo rašire i obrazuju ljudski
lanac kako bi ih zaštitili dok prelaze u drugi automobil. Sprovod potom ponovo kreće, u harmoničnom ritmu
legije časti. Kasnije, u uskim ulicama blizu Ko- naut plejsa, gomila se pretvara u ljudsku plimu spremnu da sve
preplavi, kao da želi da proždere sprovod, a sistem bezbednosti s teškom mukom uspeva da je zadrži u svojim
granicama. Na licima te gomile oslikava se iscrpljenost, s njih kaplju biserne kapljice znoja, a pogledi crnih očiju
zastaju pred četiri vojna kamiona puna novinara iz celog sveta. Muškarci i žene, deca i starci neutešnog lica i
očiju punih suza bacaju latice cveća na kovčeg.
Sprovod dolazi na mesto kremacije u pola pet po podne, sa satom zakašnjenja u odnosu na predviđeno
vreme. Danas je prisutno toliko ljudi da se ne vide cvetna dvorišta, već samo veliko drveće, poput večnih
stražara koji bacaju svoju saosećajnu senku na prisutne, od kojih su jedni obučeni u crno, kao Džon Mejdžor ili
princ od Velsa, drugi u vojničku uniformu, kao Jaser Arafat, i svi se obilno znoje.
Pogrebna lomača sačinjena od deset kvintala drva stoji spremna. Iza, na jednoj platformi koja je napravljena
specijalno za ovu priliku, smešta se najuža rodbina. Na udaljenosti od nekih trista metara ka severu nalaze se
mauzoleji Nehrua i njegove ćerke Indire, podignutih tačno na mestu gde su ih kremirali, a koje više nikada neće
moći da bude namenjeno drugoj svrsi kao što tradicija nalaže. Radživ će uskoro dobiti svoj, od obrađenog
kamena u obliku lotosovog lista. Porodica ujedinjena u smrti. Neki vojnici izvlače Radživovo telo iz kovčega i
postavljaju ga na pogrebnu lomaču, glavom prema severu kako nalaže ritual. Potom generali tri vojske pažljivo
savijaju zastavu koja obavija osakaćeni leš i seku konopce belog pokrova koji ga čuva. Članovi porodice su na
nogama, rame uz rame. Sveštenik, starac duge brade bele kao sneg koji kao da je izašao iz neke stare priče,
sprovodi postupke vedskih rituala i izgovara jednu kratku molitvu: „Izvedi me iz nestvarnog u stvarno iz
magnovenja u svetlost iz smrti u besmrtnost.." To je jedan poznati starac: on je predvodio i Indirmu sahranu.
Raulu, obučenom u belu kurtu predaje mali krčag pun svete vode iz reke Gang. Mladić, bos, pognute
glave i zamišljen iza svojih naočara sa crnim staklima, obilazi tri kruga oko lomače dok prosipa nekoliko kapi na
svog oca, ispunjavajući tako ritual pročišćavanja duše. Potom se spušta na kolena pored njegovih
posmrtnih ostataka i plače u sebi, da ga niko ne vidi. Plače za ocem koji je uvek bio tolerantan i saosećajan i koji
je obožavao svoju decu. Kaplju suve suze iz jedne rane koja,sluti, nikad neće zarasti. Njegova majka i sestra
Prijanka, čiji dostojanstveni mir potresa prisutne, približavaju se lomači ipažljivo polažu trupce sandalovine i
perle brojanice na telo, pokretima koje su zabeležile televizije čitavog sveta.
Dolazi čas za opraštanje. Sonja stavlja jedan dar na telo u visini srca. Napravljen je od kamfora, kardamoma,
karanfila i šećera i veruje se da i doprinosi iskorenjivanju nesavršenosti duše. Potom mu dodiruje stopala u znak
strahopoštovanja, kao što je običaj u Indiji, prekršta ruke u visinigrudi, poslednji put se klanja pred svojim
mužem i povlači se Putem televizijskih kamera svet otkriva ovu stoičku ženu koja podseća na Džeklin Kenedi
pre dvadeset osam godina u Arlingtonu. Sada je pet i dvadeset po podne.
Nakon pet minuta, njen sin Raul, ozbiljan i odlučan, obilazi tri kruga oko lomače pre nego što smesti
zapaljenu baklju koju drži u ruci među debla sandalovine. Ne drhti mu ruk a: njegova dužnost kao dobrog sina
jeste da pomogne da se duša njegovog oca oslobodi smrtne ljušture i dosegne nebo. Čini se kao da se vreme
zaustavilo na nekoliko sekundi. Ne vidi se ni dim ni plamen, samo se čuju vedske pesme među gomilom. Sonja
je ponovo sakrila lice iza naočara za sunce. Da je ne vide da plače. Mora da ostane pribrana, kao što je bila i do
sada, koliko god da joj je teško. Pribrana kao što je ostao Radživ kada je zapalio po grebnu lomaču svoje majke
Indire Gandi, pre samo sedam godina, dok je mali Raul plakao u njenom naručju. Pribrana kao i sama Indira
kada je prisustvovala kremaciji svog oca Džavaharla Nehrua, a potom svog sina Sandžaja, svog miljenika, svog
predodređenog naslednika, koji je poginuo kada mu se avion srušio jednog sunča nog nedeljnog jutra, pre već
jedanaest godina. To je datum koji Sonja ne može da zaboravi, jer od tog dana ništa više nije bilo kao pre.
Morala je da izvuče snagu iz najvećih dubina svog bića da bi danas bila tu, pošto su se hinduistički sveštenici
protivili da prisustvuje kremaciji. Nije običaj da udovica bude prisutna, a pogotovo ako je druge vere. Ali
povodom ovoga Sonja je bila nepokolebljiva. Reagovala je kao što bi učinila njena svekrva Indira, ne dozvolivši
da je pokore ni predrasude ni arhaični običaji. Nema tog razloga zbog kojeg bi ostala kod kuće dok ceo svet
prisustvuje drugoj smrti njenog muža. Tako je rekla organizatorima sahrane. Nije čak morala ni da im zapreti da
će slučaj izneti pred najviši organ vlasti, jer su ustuknuli pred snagom njene odlučnosti. Sonja Gandi zaista
zaslužuje da se napravi izuzetak.
 Ali sada treba izdržati. Ne oklevati, ne pasti u nesvest, ne pokleknuti. Živeti dalje, iako to izgleda teško kada
neko želi da umre. Kako je teško ne dozvoliti da te emocije preplave kada vedski psalmi ustupe mesto
topovskim pozdravima, a vojnici, besprekorno postrojeni, pruže svoja oružja i spuste ih na tlo, u znak žalosti,
nakon čega se začuju njihove vojničke trube. Kada velikodostojnici pristigli iz celog sveta, generali, u svojim
šarenim i tako kitnjastim šinjelima, i predstavnici indijske vlade, u svojim pamučnim odelima izgužvanim i
potpuno mokrim nakon što su toliko vremena čekali na najvećoj vrućini, ustanu u isto vreme i ostanu
nepomični, skamenjeni u kratkom odavanju poslednje poste. Kada prijatelji prstigli iz Evrope i Amerike da kažu
poslednje zbogom, ne uspevaju da zadrže plač. Sonja među njima prepoznaje Kristijana fon Štajglica, prijatelja
koji joj je predstavio Radživa kada su bili studenti na Kembridžu, a koji je došao u pratnji Pilar, svoje žene
Španjolke.
A potom žamor koji se iznenada pojačava, poput dubokog mora koje nadolazi izdaleka, iz predgraša grada, a
možda i iz četiri ugla ogromne zemlje, a koji se pretvara u jedinstveni zastrašujući grlati uzvik, uzvik h iljade
grla koja su izgleda postala svesna nepovratne smrti u trenutku kada lomaču iznenada zahvata plamena
eksplozija i za nekoliko minuta uvija pokrov u fatalni zagrljaj. Raul se odmakao nekoliko koraka. Sonja se ljulja.
Njena ćerka je grli oko ramena i pridržava je dok ne povrati snagu. Preko plamenog zida, njih troje prisustvuju
drevnom i užasnom spektaklu dok gledaju kako osoba koju najviše vole nestaje i pretvara se u pepo. To je kao
druga smrt, spora, prožimajuća, da bi živi uvek pamtili da niko ne m ože da pobegne od neizbežnosti sudbine.
Zato što je to smrt koja ulazi na pet čula. Miris paljevine, prozirne boje živih iza užarenog vazduha koji se penje
s lomače, uzdiže vrtloge pepela, ukus znoja, prašine i dima koji se lepi za usne,a potom povici „Živ eo Radživ
Gandi!“ koji se razležu iz gomilei u isto vreme stvarajuveć višenu i večnu scenu.
Kako se plamen uzdigao Raul je otpočeo sa sprovođenjemposlednjeg dela rituala. Naoružan bambusovom
motkom dugačkom oko tri metra, simbolično udara lobanju svog oca kako bi mu se duša uznela u nebo u
iščekivanju svoje naredne reinkarnacije.
Za Sonju ne postoje reči koje bi opisale ono što upravo gleda, predstavu užasnog osećanja gubitka koji je
razjeda iznutra, kao da joj neka nesavladiva sila komada utrobu. Nikad kao u tom trenutku nije razumela
duboko značenje ovog starinskog običaja. Seća se da je napravila gadljivu grimasu, kada je, tek što je došla u
Indiju, saznala za postojanje satija. Kakav užas, kakvo varvarstvo, pomislila je. U stara vremena, narod se divio
udovicama koje su imale hrabrosti da se bace na pogrebnu lomaču muža da bi zajedno s voljenim bićem
otpočele put ka večnosti. One koje su se herojski bacale u plamen posle su bile smatrane za božanstva, i kao
takve obožavali su ih godinama, a neke i vekovima. Ritual satija, koji vodi poreklo iz plemićkih porodica
Radžputa, kaste ratnika severne Indije, posle se preneo na skromnije klase, a na kraju se iskvario. Englezi su ga
zabranili, kao što je učinila i prva demokratska vlada Indije, zbog zloupotreba koje su se činile u njegovo ime.
Ali u izvornom obliku, pretvaranje u sati bio je dokaz najveće ljubavi što može da razume samo žena kada vidi
kako gori leš muža kojeg obožava. Kao Sonja u ovom trenutku, koja vatru vidi kao neko oslobađanje, ka o jedini
način da okonča ovu sveobuhvatnu bol koja joj obuzima dušu.
Reaguj, kaže samoj sebi. Ne treba se prepustiti smrti. Život je borba, ona to dobro zna. Teši je fizički kontakt s
decom. Potom, sa obnovljenim snagama, promaljaju se iskristalisana osećanja: žudnja za pravdom, želja za
osvetom zbog toga što su uradili njenom mužu, i duboka pobuna zbog neprihvatljivosti toga što se dogodilo. Da
li se to moglo izbeći, neprestano se pita. Ona se trudila da u tome uspe u skladu sa svojim mogućnostima,
proučavajući lica svih koji su se približavali njenom mužu na izbornim mitinzima, pokušavajući da predvidi
neko razotkrivajuće ispupčenje oružja ispod košulje, ili sumnjivi pokret ne kog potencijalnog ubice. Uvek je
znala da se tako nešto može desiti. Znala je to od dana kada je Radživ popustio molbi svoje majke, Indire Gandi,
koja je tad bila premijerka, i upustio se u politiku. Zbog toga, kada je pre dva dana zazvonio telefon u deset do
jedanaest noću, u tako neuobičajene sate, Sonja se okrenula u krevetu i prekrila uši kao da se štiti od udarca za
koji je znala da svaki čas treba da primi. Najgora vest u njenom životu bila je, u osnovi, jedna očekivana vest.
Sonja ju je još više očekivala otkad je saznala da je vlada ukinula Radživu naj viši stepen zaštite koja mu je kao
premijeru pripadala. U birokratskom žargonu, bila je Z kategorije, a to mu je davalo pravo na zaštitu na TSZ -a
(Tima specijalne zaštite), što bi ga zaštitilo od terorističkog atentata. Zašto su mu je ukinuli iako se ona toliko
žalila? Zbog nemara? Ili zato što je taj prividni „zaborav" išao na ruku planovima njegovih politič kih
protivnika?
Jedna suva, reska, neopisiva buka vraća je u stvarnost. Zvuči kao neki pucanj. Ili kao neka mala eksplozija.
Svi koji su došli na kremaciju znaju o čemu se radi. Jedni obaraju glavu, drugi gledaju u nebo, treće je spektakl
tako obuzeo da deluju kao da su hipnotisani i nastavljaju da gledaju. Lobanja je eksplodirala usled pritiska
toplote. Duša pokojnika je sad slobodna. Ritual je završen. Ljudi bacaj u latice cveća u plamen dok nastaje druga
potresna slika. Duge i nežne ruke koje su milovale svoju decu i isto tako popravljale neki električni aparat ili
potpisivale međunarodne ugovore otkrile su se i pri tom pokazale crne prste koji se dizu i savijaju u
srceparajućem opraštanju sa onoga sveta. Zbogom zauvek.
Sonja je briznula u plač. Gde je uteha? U kojem bogu je treba tražiti? Koji to Bog dozvoljava da se jedan dobar
čovek poput Radživa rasprsne u hiljadu delova zbog fanatizma drugih ljudi, koji is to imaju porodicu, koji isto
imaju decu, koji isto znaju da miluju i vole? Kakav smisao da da ovoj tragediji? Njena deca, zabrinuta da bi
mešavina dima, pepela i intenzivne emocije mogla da joj izazove novi astmatični napad, okru žuju je dok se ona
smiruje i razmišlja, uništena iznutra, kako se njen san da proživi duge godine sreće pored svoga muža pretvara
u dim Ciao, amore, do sledećeg života. Cela Indija će je zapamtiti takvu, na nogama i nepomičnu poput kamena,
stoičku, gluvu za povike gomile u delirij umu dok vatra uništava leš njenog muža. Ona je živa slika na -
gomilanog bola.
 Brujanje jednog vojničkog helikoptera zaglušuje pesme i uzvike svtetine. Ljudi podižu pogled ka nebu,
beličastom od vrućine i prašine, da bi dočekali kišu ružinih latica koje padaju iz naprave koja kruži iznad
lomače. Dok telo dogoreva, porodica se spušta niza stepenište platforme Uz nesiguran korak i izobličenih lica,
primaju reči saučešća predsednika Republike. U tipično indijskom neredu, ostale ličnosti se guraju. Svi žele da
kažu Sonji nekoliko reči: američki potpredsednik kralj Butana, premijeri Pakistana, Nepala i Bangladeša, stari
premijer Edgard Hit, potpredsednici Sovjetskog Saveza i Kine, stara prijateljica Benazir Buto, itd. Međutim, niko
ne uspeva da priđe udovici, jer iznenada nastaje haos. Stvar je u tome da leš ne pripada samo porodici ili
stranim zvaničnicima. Gomila, čije prve redove čine vojnici i vođe Radživove stranke, smatra da pripada i njima.
Predstavljaju samo jedan zanemarljiv deo od četrdeset miliona pristalica stranke koja pod banalnim i veoma
neupadljivim nazivom Kongresna partija predstavlja najveću demokratsku političku organizaciju na svetu.
Nastala je polovinom devetnaestog veka kao udruženje političkih grupacija koje su zahtevale jednakost u
pravima Indijaca i Engleza unutar Carstva. Mahatma Gandi ju je pretvorio u jednu stabilnu stranku čiji je cilj bio
dostizanje nezavisnosti nenasilnim sredstvima. Nehru je bio njen predsednik, posle je to bila njegova ćerka
Indira, a Radživ je bio poslednji. Uprkos užarenom vazduhu koji je nemoguće udisati, vojnici sada žele izbliza
da vide posmrtne ostatke njihovog vođe pretvorene u pepeo. Svi žele da osete plamen smrti i uspomene, pa zato
čupaju metalne ograde kao da su to slamke sena i ustremljuju se ka lom ači uz uzvik: „Radživ Gandi je
besmrtan!" Crni tigrovi, elitna garda, mora da interveniše. Formiraju ljudsku barijeru oko porodice i odlučuju se
na borbu prilikom povlačenja, korak po korak, između histeričnih povika jedne razuz dane svetine, sve dok ne
dođu do automobila i ostave ih na sigurnom.

Sledećih dana, Sonja, u stanju šoka, povlači se u samu sebe. Živi povu čena u svojim sećanjima na Radživa, a
kada izađe iz svog sanjarenja i nađe se pred užasnom stvarnošću njegovog odsustva, brižne u plač. Ne može da
prestane da misli na svog muža, ne želi da prestane da misli na njega, kao da je to novi način kojim bi ga
usmrtila. Nije čak želela da se razdvoji od te dve urne u kojima se nalazi pepeo, ali to je deo ri tuala da smrt
ponovo postane život.
Četiri dana nakon kremacije, 28. maja 1991. godine, Sonja, u pratnji svoje dece, penje se u jedan specijalan
kupe voza koji ih odvodi u Alahabad, grad Nehruovih, gde je sve počelo pre više od sto godina. U kupeu
potpuno prekrivenom belom tkaninom, prošaranom cvetovima margarite i jasmina, na nekoj vrsti postolja pored
jedne nasmejane Radživove uramljene fotografije smeštene su urne. Sonja, Prijanka i Raul putuju sedeći na
podu. Voz staje na svakoj stanici u tom nizu, krcate ljudima koji dolaze da odaju p očast uspomeni na njihovog
vođu. Sonja se guši od emocija koje je preplavljuju, ali ni za šta na svetu ne bi propustila da pozdravi ove
siromahe koščatih lica umrljanih znojem i suzama koji se uprkos svemu osmehuju da bi joj ponudili svoju utehu.
Osmesi indijskih siromaha nisu materijalni poklon, ali on se ugnezdi u srcu. Nehru, njena svekrva i njen muž
govorili su: poverenje naroda, toplina ljudi, strahopoštovanje i, zašto da ne, ljubav koju ti pružaju nadomešćuju
sva žrtvovanja. To je istinska hrana pravog političara, opravdanje za sve njegove nedaće, ono što daje smisao
njegovom radu, njegovom životu. Tokom dvadeset četiri sata koliko je potrebno da se vozom koji su novinari
krstili imenom hart-brejk ekspres 1 obiđe šesto kilometara puta, Sonja može da izmeri intenzitet ljubavi naroda
prema njihovoj političkoj porodici, "porodica", kako je poznata među Indijcima, toliko popularna da nije
potrebno precizirati o kojoj porodici se radi. Porodica koja je vladala Indijom tokom više od četiri decenije, ali
koja četiri godine nije na vlasti. Sonja posmatra svog sina Raula, koji je zaspao između dve stanice. Daj bože da
se porodica nikada ne vrati na vlast. Prijanka odsutno gleda i takođe je iscrpljena. Ima velike sličnosti sa
Indirom, isti stav, iste blistave i inteligentne oči. Neka nas bog čuva.
U Alahabadu, pepeo je odložen u Anand Bavan, starinsku palatu Nehruovih, koju je Indira, kada je bila
imenovana za premijerku, pretvorila u muzej otvoren za javnost. Jedno unutrašnje dvorište u mauritanskom
stilu s fontanom u centru podseća na prvobitnog vlasnika, jednog muslimanskog sudiju Vrhovnog suda koji je
1900. godine vilu prodao Motilalu Nehruu, Radživovom pradedi, sjajnom advokatu koji je zarađivao toliko
novca da je, kaže legenda, svoju odeću slao brodom u jednu praonicu veša u Londonu. Taj korpulentan čovek,
koji je uvek imao guste brkove i oblačio se kao neki džentlmen, koji je bio ekstrovertan, prijatan, bonvivan2 i
šaljivdžija, obožavao je svog sina Džavaharlala, možda zato što je bio poslednji koji mu j e ostao, pošto je u
prošlosti bio izgubio dva sina i jednu ćerku. Ta ljubav, intenzivna i uzajamna, bila je u osnovi borbe za
nezavisnost šestine populacije. Motilal je želeo da njegov sin razvije sav svoj potencijal, što je značilo da treba da
mu pruži nabolje moguće obrazovanje, čak i ako to vodi njihovom razdvajanju: „Nikada nisam mislio da te
toliko volim kao kada sam prvi put morao da te ostavim u Engleskoj, u internatu koledža", napisao mu je pošto
nije mogao da se oporavi od nespokojstva što ga je ostavio samog, tako daleko, s trinaest godina. Motilalova
godišnja zarada bila bi dovoljna da mu započne neki posao i obezbedi ga za ceo život. Ali za oca je bio jedan
olak i sebičan stav: „Bez trunke gordosti, mislim da sam osnivač sreće Nehruovih. Vidim t e, moj voljeni sine,
kao čoveka koji će biti sposoban da gradi na tim temeljima koje sam udario, i na dam se da ću imati zadovoljstvo
da vidim kako jednog dana niče jedna časna firma koja će se uzdići sve do neba...“ Ta časna firma je završila kao
borba za nezavisnost zemlje, u koju su se otac i sin umešali svim snagama svojih ubeđenja.
Život Nehruovih se promenio kada je Džavaharlal predstavio svom ocu advokata koji se upravo vratio iz Južne
Afrike i koji je organizovao otpor kolonijalnim engleskim vlastima. Bio je jedinstven čovek, obučen u doti, ručno
pletene pantalone od grubog pamuka. Imao je nesrazmerno duge ruke i noge zbog kojih je podsećao na neku

1 ekspresni voz slomljenog srca

2 veseljak
dugonogu pticu. Njegove sitne crne oči zatvarale bi se kada bi se, iza svojih naočara metalnih okvira, naoružao
svojim uobičajenim osmehom, podjednako zluradim i dobroćudnim. Obožavan poput sveca kod svojih učenika,
bio je, međutim, jedan sposoban političar koji je vladao umetnošću jednostavnih gestova pomoću kojih je mogao
da komunicira s dušom Indije. Mladi Nehru ga je smatrao genijem.
Tako je Mahatma Gandi stupio u kontakt s tom porodicom, i zauvek je promenio. Ekstravagantni Motilal
napustio je eleganciju radi jednostavnosti, zamenio je svoju odeću od flanela iz Sevil Roua 3 i cilindre za doti,
poput Gandija. Ponudio je svoje bogatstvo i svoju kuću pokretu za nezavisnost. Motilal je pretvorio ogromni
salon u salu za sastanke Kongresne partije. Dom Nehruovih se malo-pomalo pretvorio u dom čitave Indije. Uvek
je bilo mnoštvo simpatizera na kapiji koji su hteli da vide tog oca i sina, želeći da dobiju njihov daršan, stari
običaj religijskog porekla koji se sastoji u traženju vizuelnog kontakta sa osobom koja je predmet velikog
obožavanja da bi tako dobili njen blagoslov, ako ne mogu da im dodirnu stop ala ili šake. Sve do kraja života,
Motilal, oboleo od fibroze i raka, delio je zatvorsku ćeliju u Najnitalu sa svojim sinom, koji ga je negovao koliko
je mogao. Poglavar je umro ne dočekavši nezavisnost, ne saznavši da će njegov sin, koji će svetu biti po znat kao
Nehru, biti izabran za prvog mandatara nove nacije. Umro je u toj kući, Anand Bavan, jednog februarskog dana
1931. godine, u društvu svoje žene, dok mu je sin držao glavu u krilu.
Prostorije okrečene u nebeskoplavu i krem boju, čuvaju u sebi isti nameštaj, iste knjige, iste fotografije i
sećanja onih koji su živeli u njima. Soba Mahatme Gandija ima jedan dušek na podu, jednu komodu i jednu
preslicu koju je koristio da plete pamuk i koju je pretvorio u simbol opstanka protiv Engleza. Nehruova soba
ima jednostavni drveni krevet, tepih, mnogo knjiga i malu statuu tri majmuna koji simbolišu budističke
zapovesti: ne gledaj zlo, ne slušaj zlo, ne govori zlo.
Sonja se seća kada je prvi put posetila ovo mesto. Pokazala joj je njena svekrva Indir a. Tom prilikom nije
obratila pažnju na značajan simbolički naboj koji ova kuća ima u istoriji Indije. Jednostavno je posetila dom,
predaka svoje političke porodice, kuću gde su se rodili i venčali, prvo Nehru, a potom njegova ćerka Indira. Nije
bila u stanju da realnono proceni sav značaj koji su zidovi te vile čuvali, iako joj je Indira pokazala sobu tajnih
sastanaka, u podrumu, koji su Nehru i njegovi saradnici novonastale Kongresne partije koristili kada su se
skrivali da bi izbegli racije britanske policije. Sada, kada se vraća s pepelom svog muža, sve vidi drugim očima.
Ta viktorijanska vila nije obična scenografija jednog intenzivnog porodičnog života; njeni zidovi svedoče o
intrigama, snovima, nadama i nedaćama borbe za nezavisnost Njeni zidovi predstavljaju modernu Indiju. Urna s
Radživovim pepelom, poslednji predmet koji se danas pridružuje ostalima, kao tačka je na kraju jedne duge
rečenice koju je Motilal Nehru počeo da piše u devetnaestom veku kada je ovde osnovao lokalni ogranak
političke organizacije zvane Kongresna partija. Krug se zatvara.
U podne Sonja i njena deca, u pratnji malog sprovoda, napuštaju porodičnu kuću da bi se uputili u
predgrađe, u Sangam, jedno od najsvetijih hinduističkih mesta gde se mutne vode Džamne spajaju s bistrim
vodama Ganga, na ušću druge imaginarne reke, Sarasvatija. Dolaze do ogromnog pesčanog prostranstva koje
izlazi na obalu, gde dominira stara muslimanska tvrđava čiji su zidovi prekriveni bršljanom i u čijoj se
unutrašnjosti nalazi stogodišnji bengalski fikus koji, prema legendi može svakog ko skoči s njegovih grana da
oslobodi ciklusa reinkarnacija. Na ovom prostranstvu se svake tri godine redovno proslavlja Kumba Mela,
praznik na koji milioni hodočasnika iz cele Indije pristižu da bi oprali svoje grehe, čineći ga najmnogoljudnijim
religijskim skupom na celom svetu. I danas ima mnogo ljudi, ali mesto je toliko prostrano da deluje pusto. Na
jednoj platformi na reci, jedan sveštenik, porodični prijatelj, učeni braman Čuni Lal, prilaže dar i poje neke mo-
litve uz buku zvonjave hiljada zvončića i eha školjki, pre nego što Raulu preda bakrenu urnu. Momak je uzima,
približava se obali i polako je prazni, prosipajući pepeo u mirne vode u kojima se reflektuju zlatni sunčevi zraci,
te iste vode koje su primile pepeo Motilala, Mahatme Gandija, kao i Nehrua. Na izvesnoj udaljenosti, Sonja i
Prijanka posmatraju taj prizor, napetih izraza lica, a potom se približavaju Raulu i, čučeći, šakama miluju vodu.
Svedoci tog prizora, među kojima se nalazi sekretar njenog muža, u sećanju će poneti sliku njih troje na ivici
reke, Raula koji jeca u zagrljaju svoje majke, Prijanke koja je naslonila glavu na Sonjino rame, i nje, sa očima
okupanim suzama koje stvaraju novu pritoku koja se uliva u Gang, veliku reku života.

3 Poznati tržni centar u Mejferu, centru Londona

 2.
„GOSPOĐO, OVO SU RASPOREDI LETOVA za Milano.“ Sonja se ne sećada je tražila tu informaciju od sekretara
svog muža. Možda i jeste, u prvobitnoj zbunjenosti, kada je pred veličinom tragedije tražila zaštitu. Kada je iznenada
pomislila da pobegne iz ove zemlje koja proždire svoju decu, da potraži utehu svoje porodice, toplinu svojih, sigurnost
malog grada Orbasana, u predgrađu Torina, gde je provela svoju mladost do dana svog venčanja. Seća se da je, čim se
vratila iz mesta atentata na jugu Indije s posmrtnim ostacima svog muža, razgovarala preko telefona sa svojom
porodicom u Italiji, koja je bila potresena. Njena starija sestra Anuškarekla joj je da se više ne javlja na telefon, jer iz
celog sveta zovu novinari i pitaju za detalje tog događaja pa ne zna što da im kaže. „I dalje se ne zna – objasnila joj je
Sonja – moguće je da su to bili Siki koji su ubili Indiru, ili hinduistički fundamentalisti koji su ubili Gandija, ili
muslimanski ekstermisti iz Kašmira…Ko će znati. Bio je na crnoj listi bar jedne desetine terorističkih organizacija…“ A
sada se Sonja kaje što ga nije naterala da od vlade traži veće mere zaštite. Radživ im nije verovao: „Ako hoće da te ubiju,
ubiće te.“, govorio je.
Kada je s druge strane začula svoju majku, Sonja se potpuno ražalostila. Majka joj je bila u Rimu, u kući njene
najmlađe sestre Nade,razvedene od jednog španskog diplomate. „Možda bi trebala da se vratiš i Italiju“, rekla joj je.
„Ne znam….“ – odgovorila joj je Sonja glasom koji je prekidao plač.
Toliko je nedoumica! Čini joj se kao da bi odlaskom ubila jedan deo sebe, ali istina je da je došla u Indiju,
prihvatila njihove običaje, da se zaljubila u njihov narod zbog ljubavi prema Radživu. Kakvog smisla ima da
sada ostane? Zar nije umorna od života u kojem je opkoljavaju telohra nitelji koji kada dođe sudnji čas nisu
sposobni da izbegnu najgore? Priseća se trenutka kada je Radživ, zabrinut za sigurnost svoje dece, razmišljao da
ih pošalje na studije u američku školu u Moskvi. Sonji se nimalo nije dopadala pomisao na to da se razd voji od
njih. Britanska tradicija, koju su kasnije usvojile imućnije klase u Indiji, da se deca šalju u neki internat, bila je u
potpunoj suprotnosti s njenim položajem italijanske mame. Zato su ostali kod kuće, u Nju Delhiju, i prvo su
svakog jutra dolazili mentori a potom su uz telohranitelje išli na koledž kako bi se obrazovali u „normalnom"
ambijentu, što je društvo smatralo odvažnim činom, toliki je bio teret pretnji koje su se nadvile nad porodicu
premijera.
Predlog njene majke da se vrati u Italiju pogađa ranu koja boli. Sonja se suočava s konfliktom koji, za sada,
izgleda nerešivo. To je surov konflikt, jer je s jedne strane maksimalna briga, bezbednost njene dece, i bilo bi
logično da se započne preseljenje radi povratka u Italiju, potpuna promena života, napuštanje celokupne
porodične tradicije pokojnog muža; a s druge, tu je dugogodišnja inertnost nošenja golemog tereta prezimena
Nehru-Gandi, ostajanje u istom stanju, u istoj kući, kao čuvari sećanja, okruženi oduvek vernim prijateljima,
ljubavlju tolikih ljudi, sa znanjem koliko je teško pobeći iz paukove mreže indijske politike. Sve u svemu, birati
između sigurnosti, anonimnog života i odsečenosti jednog samonametnutog izgnanstva, i daljeg ostanka u žiži
javnosti, što bi moglo da dovede do toga da jedno od njene dece jednog dana postane premijer i, možda, isto
bude ubijeno. Kao Indira ili Radživ. Onda pomišlja da treba, da je bolje da promene život kako bi se spasli, da
zaboravi na politiku koju prezire, da pobegne od vlasti koju je uvek mrzela i koja je uništava.
Ali... Može li da se bori protiv sudbine? Veoma se oseća kao Indijka, naučila je da voli ljude ove zemlje a zna
da i oni vole nju. Kako da prekine tu sastavnu vezu sa sećanjem na svog muža koju predstavljaju prijatelji,
saradnici, ljubav indijskog naroda? To bi bilo poput bezdušnosti. Uostalom, telo ne laže: njeni pokreti, način
hodanja, pomeranje glave s jedne na drugu stranu u znak potvrdnog odgovora delujući kao da je odgovor
negativan - što je tako tipična odlika Indijaca - njen način spajanja dlanova, način gledanja, slušanja, njen
naglasak... Njen celokupan govor tela upućuje na tipičnu osobu iz Indije. Šta bi radila u Italiji? Kakav život je
čeka u Orbasanu, izuzimajući društvo njene najuže porodice? Ovde je njen krug prijatelja, ovde je njen svet,
ovde su dvadeset tri godine intenzivnog - i srećnog - života. Uostalom, njena deca više nisu mala... A oni, da li
bi hteli da žive u mestu koje su posećivali samo na raspustima? Nakon što su odrasli u kućama dva premijera
Indije, prvo u lndirinoj a posle u kući svog oca Radživa, uz sve što to podrazumeva, da li bi mogli da se naviknu
na jedan anoniman život u predgrađu jednog provincijskog italijanskog grada? Tačno je, tečno govore
italijanski, oni su polu-Italijani, ali se do srži osećaju kao Indijci. Ovde su odrasli, ovde su od svog oca naučili da
vole ovu ogromnu, komplikovanu i fascinantnu zemlju; ovde su usvojili vrednosti pradede Nehrua, velikog
junaka sticanja nezavisnosti i začetnika moderne Indije, vrednosti koje imaju veze sa zajedništvom, tolerancijom,
prezirom prema novcu i kultom služenja drugima, pre svega onima koji su najugroženiji. Ovde su odrasli, kao
jedna velika indijska porodica, u kući bake Indire, koja je podjednako bila nežna prema njima dok je pil a čaj sa
Andrejem Gromikom ili Žaklinom Kenedi i dok im je pomagala da rade domaći za kuhinjskim stolom. Da li bi se
njena deca privikla, u najboljem slučaju, na uspešan i udoban život, ali daleko od svega onoga čime su se dojili
otkad su se rodili? A zar za nju povratak u mesto iz kojeg je otišla ne bi bio poraz?
- Mislim da je moj život ovde, mama... - rekla je Sonja kada je smogla snage da progovori.
- Gospođo, imate posetu.
 Sekretar koji ju je prekinuo i dalje stoji na pragu vrata sve dok mu Sonja jednim pokretom nije pokazala da
odmah dolazi; čovek je onda otišao. Ona se pozdravlja sa svojom majkom i spušta slušalicu brišući suze. Nakon
što se pribrala, ispravlja nabore sarija i odlazi u radnu sobu svog muža u prizemlju kolonijalne vi le gde su živeli
otkako su napustili rezidenciju za premijere. Kada je videla da su svi predmeti na svom mestu, njegovi
fotoaparati, njegove knjige, njegovi časopisi, papiri, njegov radio, na trenutak joj se učinilo da je još uvek živ, da
upravo treba da se vrati s puta, da ono što preživljava nije ništa više do ružan san, da će nastaviti da živi isto
kao do sad, jer je život jači od smrti. Ali na vrata ne ulazi Radživ, nasmejan, umoran i spreman da je zagrli, već
trojica njegovih kolega iz stranke, tri veterana tužnog i neutešnog lica, od kojih su dvojica u indijskim košuljama
s visokom kragnom, a treći u safari odelu. Ovaj atentat ražalostio je porodicu, ali takođe je ostavio Kon gresnu
partiju bez poglavara. A neko mora da predsedava partiji. Ko će biti s ledeći, to je pitanje koje su funkcioneri,
koji su sada došli u posetu Sonji, postavili sebi nekoliko sati nakon što su saznali za tragediju.
- Sonjahi - kaže predstavnik komiteta koristeći sufiks hi koji upućuje na ljubav i poštovanje - želim da
znaš da te je Komitet rada Kongresne partije, sazvan za vreme predsedavanja starog prijatelja tvog muža,
Narašime Raoa, izabrao za predsednicu stranke. Izbor je bio jednoglasan. Čestitam.
Sonja ih ravnodušno gleda. Zar patnja nije nešto čisto i sveto? Nije još obrisala suze zbog smrti svog muža a
političari su već ovde. Život ide dalje, a to je okrutno. Pošto ne uspeva da se nasmeje, nema ni volje ni snage da
se pretvara da je počastvovana rezultatom glasanja.
- Ne mogu da prihvatim. Politika nije moj svet, to već znate. Ne želim da prihvatim.
- Sonjahi, ne znam da li si svesna toga što ti Komitet nudi: potpunu vlast najveće partije na svetu. I to ti
nudi na srebrnom poslužavniku. Nudi ti mogućnost da jednog dana rukovodiš ovom velikom zemljom. A pre
svega, nudi ti mogućnost da prisvojiš nasledstvo svog muža kako njegova smrt ne bi bila uzaludna...
- Mislim da nije trenutak da pričamo o tome...
- Komitet rada je mnogo sati većao pre nego što ti je izneo ovaj predlog. Uveravam te da smo mnogo
razmišljali. Imaš odrešene ruke i možeš da računaš na našu punu podršku. Molimo te da nastaviš po rodičnu
tradiciju. To je tvoja obaveza kao dobre ćerke Indije.
- Jedina si koja može da ispuni prazninu koju je ostavio Radživ - dodaje drugi. .
- Indija je jedna veoma velika zemlja... - odgovara Sonja. – Nije moguće da sam ja jedina od milijardu
ljudi.
- Samo si ti Gandi...
Sonja podiže pogled ka nebu, kao da je očekivala taj argument.
- Ako ne računamo tvoju decu, naravno.
- Moja deca su još uvek veoma mlada, a takođe nisu spremna da danas razgovaraju o politici.
- Nije mala stvar prezivati se Gandi u Indiji... - dodaje drugi.
- Znam šta hoćeš da mi kažeš - prekida ga Sonja. - To je prezime koje obavezuje, ali koje takođe osuđuje.
Pogledaj šta se desilo.
Zapravo, Sonja se tako preziva jer se njena svekrva Indira udala za jednog Parsa po imenu Feroz Gandi, a ne
zato što je bila u nekoj rodbinskoj vezi sa ocem nacije, Mahatmom Gandijem. Mogla je da se preziva Kumar, ili
Bose, ili Kapur, ili da nosi bilo koje uobičajeno indijsko prezime. Ali slučajnost je htela da se njeno prezime
podudara s prezimenom najpopularnijeg Indijca, čovekom koga je narod najviše voleo, jer ga je vodio putem
slobode. Čovekom koji se toliko zbližio s Nehruovima da su ga smatrali za još jednog člana porodice. Zajedno su
se izborili za nezavisnost a to su uspeli zahvaljujući jednom moćnom instrumentu: Kongresnoj partiji, koja je
sada ostala siroče. To Gandijevima, uključujući i Sonju, daje auru pred masom koja ima nemerljivu vrednost za
političare njihove stranke.
- Gledaj... Ti si naslednica ove fotografije.
Jedan od njih pokazuje na fotografiju na jednom stočiću pored ka uča. Uramljena je u srebrni ram, a na njoj su
Indira, kao devojčica, i Mahatma, pored kojeg sedi.
- Mnogo vam zahvaljujem, zaista, što ste se za taj položaj setili mene. To je velika čast, ali ne zaslužujem
je. Znate da prezirem slavu. Osim toga, ne pripadam porodici direktno. Ja sam snaja.. .
- Udala si se za Indijca, a već znaš da snaja ovde počinje da bude deo muževljeve porodice čim se uda...
Religijski si ispunila naše običaje. Indijka si kao bilo koja druga, a nije svaka Indijka žena jednog Nehru -
Gandija. Pogledaj ovu sliku... Taj crveni sari koji si nosila na dan svog venčanja, zar to nije onaj koji je Nehru
istkao u zatvoru?
- Da, ali to ne znači da nisam strankinja...
- Narodu je svejedno gde si se rodila. Nećeš biti prva strankinja po rođenju koja je postala predsednica -
prekida je treći. - Seti se da je Ani Besant, jedna od prvih lidera stranke i prva koja je njome ruko vodila na
nacionalnom nivou, bila Irkinja. Ideja nije tako besmislena.
- Druga su to vremena bila. Previše sam ranjiva da bih prihvatila taj položaj. Možete li da zamislite napade
opozicije? Verovatno će da iskoriste narod protiv mene, a to bi za sve bila propast.
- Sonjahi, pružamo ti jednu bezuslovnu ponudu... - kaže najstariji od svih, jedan lukavi političar poznat
po svojoj veštini manipulisanja, koji izgleda kao da će svaki čas izvući nekog keca iz rukava... - Za tebe je možda
najvažnije to što ćeš ponovo moći da uživaš najviši stepen zaštite, kao kad je Radživ bio premijer.
- Žalim, ali zakucali ste na pogrešna vrata. Nemam ambicije da vladam, nikada mi se nije dopadao taj
svet, loše se snalazim u njemu, prezirem da budem u centru pažnje. To se ni Radživu nije sviđalo. Ako je ušao u
politiku, uradio je to jer ga je majka zamolila. Da nije, i dalje bi bio pilot Indijan erlajnsa, danas bi bio živ i
verovatno bismo bili veoma srećni... Tako da, mnogo mi je žao, ali ne računajte na mene.
 - Ti si jedina koja može da spreči da se stranka raspadne. A ako se stranka rascepi, veoma je moguće da
će i cela zemlja potonuti. Šta je Indiju održalo jedinstvenom još od nezavisnosti? Naša stranka. Ko garantuje
vrednosti koje omogućavaju da naše pokrajine žive u miru? Kongres. Gledaj kako sta ri demoni osvajaju teren
otkad nismo na vlasti: mržnja među pokrajinama, među religijama, separatističke težnje tolikih država... Cela
država hrli ka propasti, samo nam ti možeš pomoći da je spasemo. Uživaš ugled i ljudi te vole. Zato smo lično
došli... Da apelujemo na tvoje osećanje odgovornosti.
- Odgovornosti? Zašto baš ova porodica mora da bude ta koja državi neprestano plaća danak u krvi
svojih članova? Zar Indira i Radživ nisu bili dovoljni? Želite još?
- Razmisli o tome, Sonjahi. Pomisli na Nehrua, Indiru, Radživa... Vaša porodica je tako usko povezana sa
Indijom, poput neke lijane obavijene oko stabla drveta. Vi ste Indija. Bez vas, mi smo niko i ništa. Bez tebe nema
budućnosti za ovu naciju. To je poruka koju smo došli da ti prenesemo. Znamo da su ovo gorki časovi, pa
tražimo oproštaj što smo te prekinuli u bolu, ali ne napuštaj nas. Ne bacaj u vetar toliku žrtvu i toliku borbu. U
tvojim rukama je baklja Nehru-Gandijevih, nemoj da je ugasiš.
Reči, reči, samo prazne reči... Uvek postoji neki veći razlog, neki viši cilj na kraju puta, neka plemenitija
svrha, neko bolje opravdanje da se ukrasi krajnji ishod, koji se ne može sprovesti bez vlasti. Političari uvek
pronađu argumente i izgovore da bi pričali o jedinom što ih zanima, o vla sti. Pošto je silom prilika tolike godine
živela u senci dva premijera, Sonja je znala šta je čeka. Savršeno može da nasluti očaj svih lidera s liste koji su
hteli da izađu na izbore a koji se danas takođe osećaju kao siročići. Ubistvo njenog muža raspršil o je snove
mnogih ljudi, ne samo njene. Naslućuje sva ta govorkanja, intrige, spletke i prevare svih koji su se borili da
naslede Radživa u okviru stranke. Mnogo toga je u igri, zato dolaze te glavešine da je obasipaju hvalama, ne
gubivši ni trunku vremena. Ne misle o njoj kao o ljudskom biću, čak ni u ove kasne sate, već kao o in strumentu
pomoću kojeg će zadržati uzde vlasti. Vreme je da se zauzme mesto u stranci, jer vlast ne trpi prazninu. U jednoj
zemlji skromnih sredstava, gde ima malo prilika, politička moć je ključ ličnog napretka.
Sonja je od Radživa i Indire naučila da političare drži na distanci, da ne dozvoli da je iskoriste. Ali oni
su lukavi i misle da će Sonja na kraju popustiti, da će to učiniti, ako ne zbog sebe, onda zbog svoje dece, da
zadrži u životu porodično ime, jer vlast je jedan magnet od kojeg je nemoguće pobeći. Zar ne kažu vedski
pesnici da čak ni bogovi ne mogu da odole hvalama?
Sledećeg dana, Sonja šalje jedno pismo u centralno sedište stranke: „Duboko me je ganulo poverenje
koje mi ukazuje Komitet rada. Ali tragedija koja se nadvila nad mojom decom i nada mnom ne dozvoljava mi da
prihvatim predsedavanje ovoj velikoj organizaciji." To je poput bokala hladne vode za pristalice koji ne
prihvataju njeno odbijanje i koji nastavljaju da vrše pritisak na nju svim raspoloživim sredstvima. Svakog jutra,
simpatizeri stranke dolaze pred njenu kuću, kolonijalnu v i l u smeštenu u Džanpatu broj 10, bulevaru u centru
Nju Delhija. Nose transparente i uzvikuju slogane: „Živeo Radživ Gandi; Sonjahi za predsednicu". Iznervirana
Sonja moli sekretara svog muža da izbaci demonstrante, da okonča ovaj spektakl koji joj se čini glupim i
besmislenim. „Neka potraže nekog naslednika - razmišlja ona. - Moja porodica je već dovoljno učinila..."
Oni koji su se stvarno umirili kada su pročitali vesti u novinama jesu njeni rođaci iz Orbasana, u blizini
Torina. „U gradu svi lakše dišemo izjavila je jedna komšinica. - Dobro je što nije prihvatila mesto svog muža, to
bi značilo jedan veliki rizik za nju i za njenu decu."
 Prvi Čin
BOGINJA DURGA JAŠE
NA TIGRU
Svrha vlasti je da zaštiti.
P ASKAL
 3.
SONJA JE IMALA OSAMNAEST GODINA kada je odlučila da ode u Englesku da nauči jezik i kada se
zaljubila u Radživa. Bila je tako lepa da su se ljudi okretali na ulici da bi je odmerili. Išla je veoma uspravno,a njena
tamnosmeđa i ravna kosa uokviravala je njeno lice madone. Žosto Mafeo, jedan školski drug koji je vikendom išao istim
autobusom s njom, od gradića Orbasano do centra Torina, a koji je danas jedan poznati novinar, pamti je kao jednu od:
„…najlepših žena koju je upoznao u svom životu. Osim što je lepa bila je veoma interesantna, dobar prijatelj, mirna i
staložena. Nije volela da bude deo velikih zabava i, istina, uvek je bila na izvesnoj distanci u odnosu na druge.“
Onda nije ni čudno što se Sonjin otac – jedan kršan čovek čije je planinsko lice nosilo trag prošlosti rada pod
vedrim nebom – s takvom žestinom protivio da njegova ćerka ode u Kembridž da studira engleski. Dobrodušni Stefan
Majno, kratke kose začešljane unazad, gustih brkova koji su golicali njegove ćerke kada ih poljubi i od kojih su im
obrazi bili crveni, bio je čovek starog kova. Isti je kao i pre više godina kada je, nakon što su se odselili u Orbasano i
nakon što je saznao da u seosku školu zajedno idu dečaci i devojčice, odbio da je njegove ćerke pohađaju i odlučio da ih
pošalje u Sangano, deset kilometara udaljeno naselje, u isključivo žensku školu. Kako su rasle, uvek je hteo da zna gde i
s kim se nalaze njegove tri ćerke. Takođe mu nije bilo po volji što izlaze vikendom, premda to nisu bili noćni izlasci
pošto ih nije odobravao. Bili su to odlasci u Torino, na pola sata vozom ili autobusom, u šetnju pod kolonadama
njegovih lepih bulevara, ili, ako je bilo loše vreme, na užinu s drugaricama u jednoj od čuvenih kremeri4 grada.
Stefano je bio čovek strogih principa i bio je u stalnom sukobu sa svojim ćerkama adolescentkinjama. Ona koja mu se
obično suprotstavljala bila je Anuška, najstarija, devojka čvrstog, buntovnog i svadljivog karaktera. Pored nje, Sonja
je bila anđeo. Najmlađa, Nađa, još uvek nije pravila probleme.
Njegova supruga, Paola, žena pravilnih crta lica, iskrenog osmeha i prefinjenog držanja, svojom
fleksibilnosću nadoknađivala je Stefanovu strogoću. Bila je otvorenija, tolerantnija i više ih je razumela. Možda je,
zbog toga što je žena, mogla bolje da shvati svoje ćerke, iako je njena mladost bila mnogo drugačija, u jednom
planinskom selu koje nije imalo ni šeststo stanovnika, i u doba kada je Italija bila siromašna zemlja. Veoma
siromašna. Njene ćerke nikada nisu morale da muzu krave iz obaveze, niti da obavljaju seoske poslove, niti da
poslužuju kafe u porodičnoj kafani. One su bile plod posleratnog perioda, ćerke Maršalovog plana, ekonomskog
jačanja, italijanskog uskrsnuća u Evropi. Siromaštvo su spoznale samo izdaleka, kad su bile male, jer je u godi nama
posle rata bilo nemoguće izbeći prizor bogalja i prosjaka koji su tražili toplotu sunca i milost javnosti naslonjeni na
zidove seoskog trga. A taj kontakt im se zauvek urezao, pogotovo Sonji. U Vićenci, velikom gradu koji je najbliži selu
u kojem su živeli, siromaštvo se moglo videti pre nego što se dođe do centra, u tim kvartovima baraka, gde su se
deca igrala bosa, ili išla u odrpanoj odeći.
- Zašto njihove mame dopuštaju da idu tako, goli i bosi? –zbunjeno je pitala mala Sonja.
- Ta deca idu tako jer nemaju odeću. Ne idu tako zato što im se to sviđa, već zato što nemaju drugog izbora.
Zato što su siromašni.
Devojčica je prvi put uvidela koliko je siromaštvo strašno. Uostalom, dodala je njena majka, neke porodice
gladuju. Nije li svaki mesec seoski paroh dolazio u kuću da prikupi mleko u prahu, hranu i odeću koju je potom
delio najugroženijima? Taj paroh je znao da uvek može da računa na porodicu Majno koja je, iako i ona u oskudici,
bila pobožna katolička porodica sklona milosrđu.
- Jevanđelje kaže da će siromašni biti prvi koji će ući u Nebesko kraljevstvo…Zar te to nisu naučili na
veronauci?
Sonja se složila s tim dok je pomagala svojoj majci da spakuje korišćenu odeću. U kući Majnovih ništa se
nije bacalo, ništa se nije rasipalo. Mlađe bi nasledile odeću starijih. Ono što se nije nosilo, davalo se siromašnima.
Sećanje na rat bilo je previše sveže da bi se zaboravilo na vrednost stvari.

Sonjini roditelji su bili poreklom iz regiona Veneta, tačnije, iz sela Luzijana, u brdima Asijaga, na obroncima
Alpa, jedne stočarske zone čije ime nose najvredniji sirevi Italije koja je također poznata po svojim kamenolomima
mermera. Očeva familija, članovi porodice Majno, bila je gruba, časna, neposredna i veoma vredna. Kvalitet koji nije
promakao Sonjinoj majci, Paoli Predebon, ćerki jednog bivšeg vojnika koji je vodio dedinu kafanu u selu Komarolo di
Konko, u dnu kotline. Stefano i Paola su se venčali u lepoj crkvi u Luzijani, sagrađenoj u čast apostola San Đakoma, s
dugačkim zvonikom poput strele koja pokazuje ka nebu i koja podseća na minaret nekakve džamije, što je bez sumnje
uticav Osmanlija koji su pre nekoliko vekova tu bili prisutni.
Sonja se rodila u pola deset hladne noći 9.decembra 1946.godine u državnoj bolnici u Marostici, jednom
veoma starom i malom gradu okruženom brdima Asijaga. ,,E nata una bimbaaa!“ 5. Dobra vest je brzo stigla do sela
Luzijana, a eho je odzvanjao u kamenim zidovima kuća, u štalama, u stenovitim strminama i okolnim planinama sve
dok se nije izgubio u daljini, u vodopadu. U znak odavanja počasti tek pristigloj prinovi i poštujući običaje, komšije su
na prozorske i kapijske rešetke u selu vezale trake od ružičaste tkanine. Nakon nekoliko dana, paroh Luzijane krstio ju
je imenom Edviga Antonija Albina Majno, u čast bake njene majke. Ali Stefano je želeo da se njegova ćerka drugačije

4 Cremerie (fr.) prodavnica mlečnih proizvoda. (Prim. prev.)

5 Rodila se jedna devojčicaaa! (Prim. prev.)
zove. Najstariju, krštenu imenom Ana, zvao je Anuška, A Antoniju je zvao Sonja. Tako je ispunio obećanje koje je dao
sam sebi nakon što se vratio živ s ruskog fronta. Kao mnogi Italijani utonuli u siromaštvo, Stefano je pustio da ga
zavedu fašističke ideje i Musolinijeva propaganda, pa se na početku rata priključio pešadijskom puku 116 iz
Vičence, jednoj trupi koja je pripadala bersaljeri6 koja je uživala veliki ugled u italijanskoj vojsci i u kojoj je takođe
služio Lider. Bersaljeri, koji su bili poznati po brzom ritmu marširanja sa više od sto trideset koraka u minuti, a pre
svega po šlemu sa širokim obodom s kojeg je visila perjanica od crnog i sjajnog petlovog perja nakrivljenog na
jednu stranu, obavijala je aura hrabrosti i nedodirljivosti koju je ruska vojska zbrisala jednim udar- cem. Puk je
izgubio tri četvrtine ljudi u prvom sukobu sa Sovjetima. Zarobljeno je hiljadu ljudi, među kojima je bio i Stefano,
koji je uspeo da pobegne sa ostalima koji su preživeli. Uspeli su da nađu pribežište na jednoj farmi u ruskoj stepi ,
gde su nedeljama živeli pod zaštitom jedne seoske porodice. Žene su im izviđale rane, muškarci su ih snabdevali
namirnicama, a to iskustvo, osim što im je spasio život, u potpunosti ih je promenilo. Kao i hiljade italijanskih
vojnika, vratili su se razočarani u fašizam i zahvalni Rusima što su ih spasli. Stefano je od tada prestao da priča o
politici; po njemu, bila je sačinjena od laži. U čast porodice koja mu je spasla život, odlučio je da ćerkama nadjene
ruska imena. A kako se ne bi sukobljavao sa svojom političkom porodicom, kao ni sa sveštenikom za koga ime
Sonja nije bilo deo crkvenog kalendara - Sofija je bilo prihvatljivo; Sonja, ne - Stefano je prihvatio da bude upisana
u registar pod potpuno katoličkim imenima. Nakon krštenja pozvali su komšije i rođake na bakalar na vičentinski
način, omiljeno jelo tog regiona, s mnogo kukuruzne kaše za umakanje u sos. Nabaviti bakalar bio je luksuz, jer se
u svemu oskudevalo nakon rata, čak i u Vićenci, glavnom gradu regiona udaljenom pedeset kilometara, dole u
ravnici.
Sreća Majnovih bila bi potpuna da Stefano nije imao poteškoća oko podizanja svog potomstva. Tih godina
bilo je veoma teško pobeći iz kandži siromaštva. Imali su da jedu, da se obuku, i još po nešto. Maj - novi nisu imali
zemlju, samo neke krave i kuću od kamena koju je on svojim rukama podigao, poslednja u Rui Majno, ulici gde su
generacije njegovih rođaka, koji su u stvari došli iz Nemačke, gradile svoja stani šta. Bila su skromna, ali imala su
predivan pogled na dolinu. Kamene zidine razdvajale su pašnjake na kojima su pasle krave, čije je uzgajanje bilo
osnovni resurs te zone, jer zemlja nije bila pogodna za poljoprivredu; bilo je previše kamenja i uspona. Sonja i njene
sestre rasle su pred zadivljujućim prizorom ravnice Luzijane, koja je menjala boju prema godišnjim dobima. Svi
tonovi i nijanse zelene i smeđe boje paradirali su pred njihovim očima, od smaragdne boje drveća u proleće do žute
boje polja u leto, prelazeći u bakarnu boju jeseni i belu boju zime. Za decu, prvi sneg u godini bio je poput velikog
praznika koji bi slavili s najvećom radošću; igrale su se praveći Sneška Belića i grudvajući se na belim ulicama. Ali
Sonji je mešavina fizičke aktivnosti i hladnoće izazivala zamor u grudima koji bi je naterao da se ubrzo vrati u
kuću. Volela je da nađe pribežište u toploti kuhinjske peći od kovanog gvožđa dok vetar zviždi kroz prozorske
rešetke.
Svakog nedeljnog jutra, zveckanje klepetuša na kravama mešalo bi se sa zvonjavom crkvenih zvona, dok
bi uparadirana porodica išla na misu koju nikada nije propuštala. Molili su se da Stefano nađe posao, da se Sonjina
astma ublaži, da se celokupna situacija poboljša, da devojčice imaju sve što im je potrebno i da odrastu zdrave i
srećne. Početkom pedesetih, Stefano je našao posao, ali ne u svom selu nego na drugoj strani planina, u Švajcarskoj.
Njegovo zidarsko iskustvo i ozbiljnost pomogli su mu da ga angažuju za više sezona. Odlazio bi na najmanje dva
meseca i vraćao bi se s džepovima punim lira koje bi trajale manje nego što je očekivao.
Godine 1956. Stefano je odlučio da emigrira kao i njegova tri brata i toliki zemljaci. Industrijski pol Torina, koja je
narastao oko Fijata, delovao je kao magnet za milione Italijana koji su hteli da pobegnu od siromaštva na selu.
Majnovi su vozom obišli ceo sever Italije i nastanili se u Orbasanu, industrijskom naselju u predgrađu Torina. Tako
su uradili jer se Đovani, jedan od Stefanove braće, koga su zvali Mavar zbog njegove kože boje citrusa, oženio
jednom devojkom iz obližnjeg sela i uveravao je da ekspanzija u građevinarstvu traži mnogo ruku. Stefano je,
pored toga, poznavao region, jer je tridesetih godina radio kao građevinski radnik za vojsku na renoviranju vojnog
utvrđenja na granici s Francuskom u Alpima. Dopadali su mu se stanovnici Pijemonta, možda zato što su i oni
narod s planine: neposredni, iskreni ljudi koji ne gube vreme na dubokoumna razmišljanja.
Posao, posao i samo posao, to je bio Stefanov recept za brz napredak. Ništa drugo nije radio, nisu mu bili
poznati hobiji, niti je bio ljubitelj sportova, iako je voleo da ode u bife Pjera Luiđija da na televiziji gleda Juventus u
finalu. U taj isti bife redovno je svraćala njegova ćerka Sonja, jer je Pjer Luiđi prodavao najbolji sladoled u kraju. „Era
molto vivace,molto biricchina" 7 govorila je dok je bila devojčica.
Kada je došao u Orbasano, Stefano je vec bio kvalifikovani radnik tamo je počeo da osniva svoju sopstvenu
firmu za izgradnju nekretnina. Započeo je s renoviranjem, potom je gradio vikendice, male palaci8, a malo kasnije kuće
koje se nadovezuju jedna na drugu. „Bio je veoma pošten čovek“, rekao je za njega njegov prijatelj Danilo Kvadri, jedan
mehaničar koji mu je popravljao kvarove na mešalicama i ostalim mašinama i koji mu je na kraju postao veliki prijatelj.
Svakog dana viđali su se u Ninovom baru da popiju kafu, na trgu ispred opštine, dvospratne zgrade s potpornim
stubovima, jednim satom na fasadi i italijanskom zastavom na balkonu. Pored je bila crkva Svetog Jovana Krstitelja, sa
svojim karakterističnim zvonikom i špicastim crepovima tirkizne boje, gde su, svako sa svojom porodicom, dolazili na
misu. Stefano je bio čovek koji je imao ustaljen vremenski raspored, ljubitelj rutine. Nakon dnevnog sastanka sa svojim
prijateljem Danilom, peške bi se vraćao kući ulicom Frejus, oivičenom zgradama koje su građene bez ukusa reda, gde se
stambeni blok uzdiže pored stare vile što je veoma karakteristična mešavina posleratnog popularnog urbanizma.
Njegova kuća nalazila se u ulici Belini broj 14, na oko kilometar i po udaljenosti od trga naselja. Ta trospratna vila

6 Bersaglieri (it.) strelci. (Prim. prev.)

7 „Bio je veoma živahan, veoma vragolast.“ (Prim. prev.)
8 Palazzi (it.) palate. (Prim. prev.)
okružena malim dvorištem bila je njegov životni san. Kada je vratio dugove napravljene na začetku svog posla, tražio je
plac po povoljnoj ceni koji bi bio blizu trenino9 stanice, kao i autobuske, i kupio ga je plativši ceo iznos. Stefano je u
rekordnom roku podigao svoju kuću, s tipičnom taverneta 10 koja je zauzimala celo prizemlje. Nije postojala kuća koja je
poštovana a da nema svoju veoma očuvanu tavernetu, sa šankom, barom i kaminom, koju su roditelji koristili da bi se
okupili s prijateljima, ili da bi proslavljali godišnjice, a deca da organizuju svoje žurke. Sagradio je veliku kuću s
namerom da je podeli među svojim ćerkama kada odrastu. Osim posla, porodica je bila osnovna vrednost u životu
Stefana Majna, kao pravog Italijana. A tu je, naravno, bila i vera. Sve su to vrednosti koje je delio sa svojom ženom
Paolom, a koje su se trudili da prenesu na devojčice.
Sonja je imala deset godina kada je došla u Orbasano. Selidba iz jednog planinskog sela u predgrađe
jednog velikog grada poput Torina ostavila je snažan utisak. Život je bio mnogo lakši, interesantniji, nudio je
bezbroj mogućnosti. Jedina senka u tom novom životu bila je vezana za njeno poreklo. Bili su paezani11, kako su
pogrdno nazivali doseljenike iz sela na severu Italije. To je stigma koja je učinila da se osećaju manje vrednim od
ostalih i koja im je stvorila kompleks koji će im ostati celog života. Na selu se nikada nisu osećali kao da su dru -
gačiji; ovde jesu, posebno u početku, u školi, gde su ih druge devojčice tretirale kao paezane, jer su se staromodno
oblačile ili nosile ,,seosku“ odeću. Orbasanu nije bio stran klasni ambijent Torina, jednog konzer vativnog grada gde
se ruča u dvanaest, kapučino pije u pet u velikim poslastičarnicama u stilu art dekoa, a večera u sedam po podne;
gde su gospođe veoma udešene, a gospoda se oblače po poslednjoj modi; gde radnik želi da živi kao gazda i imitira
ga, gazda želi da bude bogati buržuj, a buržuji se potajno dive aristokratama i žele da budu kao oni. U to vreme
nisu postojale iznenadne pobune; niko nije želeo da obesi šefa, svi su hteli da budu kao on. Činilo se da napretku
nema kraja i to je doprinelo tome da svi slede san o promeni društvenog statusa. Malo-pomalo, i u meri u kojoj je
otac napredovao, rastao je društveni status porodice Majno. Od ćerki „zidara i pastira", devojčice su postale ćerke
jednog graditelja koji lagodno živi. Od ćerki seoskog doseljenika, po stale su ćerke vlasnika firme. Paola, majka,
žena osetljivija na društvenu okolinu od svog muža, odmah je usvojila ukus buržoazije Torina - stil oblačenja,
manire, itd. - i prenela ga na svoje ćerke, koje su brzo postale prave „gospođice". Ali nikad do te mere da se
odreknu svog porekla, bile su previše ponosne da bi to uradile. Međutim, uvek su znale da nikada neće dostići
status pravih stanovnika Torina, jer se nisu tu rodile.
Nakon što je osnovno obrazovanje završila u školi za devojčice u selu Sanganu, Sonja je želela da nastavi svoje
školovanje u škli u O r basanu, ali njen otac je bio protiv toga. „Neću nikakvu državnu školu za svoje ćerke. Za njih,
samo najbolje." Ono najbolje, prema Majnovima bila je škola sestara Marije Spasiteljke u Đaveni jednom lepom
srednjovekovnom gradu na dvadesetak kilometara od kuće, poznatom mestu za rekreaciju mnogih Torinjana. Tamo će
imati priliku da se pomešaju s devojčicama „boljeg okruženja" od onog u državnoj školi Orbasana. Osim što su veoma
vrednovali versko obrazovanje, takođe su želeli da se oslobode pogrdnog nadimka paezane. Stoga su devojčice ostavljali
ponedeljkom ujutru, a petkom bi dolazili po njih. To nije bio strog internat, naprotiv, bio je pun ljubaznih saleskih
opatica koje su istog trenutka zavolele Sonju. „Najstarija je bila veoma duhovita i imala je tešku narav, ali Sonja je bila
oličenje dobrote", govoriće o njoj sestra Domenika Roso, koja je bila njen mentor. „Che bel carattere, sempre gioviale“12,
seća se sestra Đovana Negri, pre nego što doda. „Učila je da bi završila obaveze, ali bila je nasmejana i uvek veoma
poslušna. Sonja je već pokazivala jednu osobinu za koju se ispostavilo da ima velik značaj u njenom zrelom dobu:
veštinu izmirivanja. „Imala je poseban dar da izmiri dve drugarice koje se svađaju, ili da učini da se grupa oko nečega
složi i da zajedno nešto odradi. Od malena je bila veoma bistra devojčica, možda zbog svog problema, koji ju je naterao
da sazri pre vremena..." Problem na koji je mislila sestra Đovana bio je astma. Seća se da su napadi kašlja bili takvog
intenziteta da su morali da je smeste u zasebnu sobu. Bila je jedina pitomka koja je spavala sama i to uvek uz otvorene
prozore čak i zimi uprkos ledenom vetru koji je duvao sa Alpa.
Internat, u kojem je bilo dvesta učenica, nalazio se na jednoj uzbrdici koja je preovladavala gradom: zvonici
njegovih srednjovekovnih crkava izvirivali su iz mozaika starih krovova, a s druge strane reke bila je jedna velika litica
čiji je vrh obično bio pokriven snegom. Kada bi napadi kašlja prestali, Sonja bi ispod perjanog jorgana gledala tu
planinu, blago osvetljenu odsjajem gradskih svetala, koja ju je podsećala na njenu rodnu Luzijanu.
Sonja je naučila da skija, kao i svi stanovnici Pijemonta, za koje je skijanje bilo kralj sportova. Ali nikada
nije bila veliki ljubitelj toga, kao nijednog drugog sporta, jer se plašila da joj fizički napor ne prouzrokuje napad
astme. Da bi to nadomestila, zavolela je čitanje, što je jedna strast koja će trajati celog njenog života. U početku,
pošto je to u katoličkim školama bilo obavezno, čitala je žitija svetaca. Posebno su joj se s viđale priče misionara koji
su sve davali siromasima u dalekim zemljama. Činilo joj se da je život misionara herojski, pun smisla, jer se treba
posvetiti drugima; takođe uzbudljiv život, jer je pun avantura. Opatice internata redovno su puštale filmove koj i su
prikazivali velike podvige i mitove hrišćanstva - kao, na primer, život svetog Franje Asiškog - nakon kojih bi
devojčice, a posebno Sonja, zanemele od uzbuđenja. Ali zadovoljstvo nakon knjige trajalo je duže od onog koje su
pružali filmovi, a mogla je ponovo da ih pročita i da se zabavlja, dok je u isto vreme učila iz iskustava i misli tih
likova. Čitanje joj je otvaralo vrata u svet. Zahvaljujući tome, i njenoj urođenoj radoznalosti, mlada Sonja razvila je
jedno osećanje koje su opatice zvale amor mundi, svetska ljubav, sudeći po izvrsnom opisu kojim je to okarakterisao
sveti Avgustin.
Na časovima je morala da uči o životu velikih junaka moderne istorije svoje zemlje, poput filozofa i
političara Macinija, koji je doprineo tome da Italija postane demokratska republika; ili o avanturama neobičnog

9 Železnička. (Prim. prev.)

10 Tavernetta (it.) kafanica. (Prim. prev.)
11 Paesane (it.) seljoberi. (Prim. prev.)

12 „Kakva blaga narav, uvek je radosna.“ (Prim. prev.)

Garibaldija, idealiste i ratnika koji se borio za ujedinjenje zemlje. Učila je o Rizorđimentu 13, nacionalističkom
pokretu devetnaestog veka, ali opatice su ih malo toga naučile o ostatku sveta. Na primer, o Indiji, o njenoj borbi za
nezavisnost i proboju kao jedne moderne države, ni traga ni glasa. Nejasna Gandijeva slika bila joj je poznata, ali ne
bi mogla tačno da kaže o kome se radi, kao ni većina učenika, ne samo llalijana već Evropljana. Nehru joj je,
naprotiv, bio bliži. Siluetu tog elegantnog čoveka, sa svojom karakterističnom kapom na glavi, ovlaš je videla u
prolazu kada je jednom išla na spavanje, već u pidžami, u noćnim vestima koje su njeni roditelji gledali na
televiziji.
U svakom slučaju, Sonju nije posebno interesovala istorija, kao ni prirodne nauke, niti one koje imaju veze
s politikom. Oduvek je volela jezike koje je učila s karakterističnom lakoćom. Otac ju je podstakao da uči ruski i plaćao
joj je privatne časove. Sonja ga je razumela i pričala, iako joj je bilo teško da ga čita. Naučila je i francuski, kod kuće.
Pored toga, jezici su joj služili za putovanja, za upoznavanje drugih ljudi, drugih običaja, drugih svetova, za otkrivanje
onih mesta koja je mogla da nazre u životima misionara.
Kasnije, kada je otišla iz internata u Đavenu i upisala se na jedan institut u Torinu da bi se pripremila za
univerzitet, njeni detinji snovi su se transformisali. Prilagođavali su se stvarnosti. Zavela ju je zamisao da bude
stjuardesa Alitalije, da zarađuje za život putujući svetom. To nije zahtevalo preteran trud, i kada bude završila
gimnaziju, ispunja- vaće skoro sve uslove: lepo izgleda, ima dobre manire, odgovarajuće je visine, govori ruski,
francuski, i ima sve... Samo joj je nedostajalo da usavrši engleski.
- Tata, želela bih da idem u Englesku da dobro naučim jezik...
- Ni govora.
Pomisao na to da njegova ćerka živi po avionima i ovim i onim hotelima, Stefanu se nije uopšte dopadala, niti
mu se činila ozbiljnom. Ako hoće da nauči engleski, platiće joj časove na nekoj akademiji, nema potrebe da ide od kuće.
Zar ruski nije naučila s profesorom na privatnim časovima? Zar francuski nije naučila iako nikada nije išla u Francusku?
Sonja, kojoj je dobro bila poznata očeva tvrdoglavost, izbegavala je da mu se suprotstavi, ali u suštini bila je podjednako
tvrdoglava kada je bila sigurna u ono što želi. Iver ne pada daleko od klade...
I tako je pridobila podršku svoje majke, i dok je završavala studije, povremeno je radila u Fjeratorinu,
organizaciji zaduženoj za industrijske kongrese i sajmove, kao što je čuveni Salon automobila. Sonja je načinila prve
korake u poslu stjuardese, pa čak i u simultanom prevođenju s ruskog na jednom turniru u golfu. Dopadao joj se
kontakt s različitim osobama. Istu znatiželju koju je imala prema jezicima imala je i prema kulturama i duhu naroda čiji
je jezik govorila. Svet je definitivno bio veći od malog Orbasana, a ti poslići proširivali su joj vidike. Malo- pomalo, njen
san da postane stjuardesa pretvarao se u san da postane profesor jezika, ili još bolje, simultani prevodilac neke
međunarodne organizacije kao što su Ujedinjene nacije.
Kao pravi čovek s planina, Stefano je bio autoritativan i strog, ali ne toliko tvrdoglav da ne uvidi potrebe
svojih ćerki. Bio je zarobljen u kolebanju karakterističnom za ljude njegovih godina: s jedne strane osećao je potrebu da
ih drži pod kontrolom i obrazuje ih na tradicionalan način (devojke su mogle da rade određene stvari; momci su,
naprotiv, mogli da rade sve što požele), a s druge strane, video je da se vremena menjaju i da se više ne očekuje da nađu
muža. Štaviše, bolje je da budu ekonomski nezavisne da ne bi morale da žive pod autoritetom nekog muškarca. Tako da
je, pod pritiskom svoje žene koja se trudila da njene ćerke imaju neko zanimanje, popustio i prihvatio da se pobrine za
Sonjin put i njene studije u Engleskoj. Ali nisu bili spremni na to da njihova ćerka ode da živi s bilo kakvom porodicom
o per14 u bilo kojem gradu. Izabrali su Kembridž, kolevku jednog od najprestižnijih univerziteta i koledža. U tim
godinama u kojima je Sonja bila, najpreporučljivije je da bude u najboljem mogućem okruženju... Ona mu je zahvalila
zagrlivši ga i poljubivši ga kao kada je bila mala, tražeći njegove brkove koji su je golicali.
Sedmog januara 1965. godine, pozdravila se sa svojim sestrama i snažno zagrlila Staljina, starog psa s kojim se
igrala tokom celog svog detinjstva. Roditelji su je otpratili do aerodroma u Milanu, na udaljenosti od orete15. Jutarnja
magla ustupila je mesto jednom sunčanom i hladnom danu. Sonja se borila između uzbuđenja što prvi put putuje sama
i straha od nepoznatog. Imala je osamnaest godina i život pred sobom. Život koji ni u svojim najluđim snovima ne bi
mogla da zamisli.

13 Risorgimento (it.) uskrsnuće. (Prim. prev.)

14 Au pair (fr.) stranac, obično student, koji dođe da živi u porodici kao deo programa kulturne razmene. (Prim. prev.)
15 Oretta (it.) otprilike sat vremena. (Prim. prev.)
 4.
„Za njih, uvek ono najbolje…“ Stefano nikad nije škrtario na svojim ćerkama. Lenoks kuk skul bila je jedna od
najboljih i najskupljih škola jezika na Kembridžu, smeštena u jednoj lepoj ulici malo dalje od centra. Mogla je da se
pohvali time što je među profesorima književnosti imala slavnog pisca E.M. Fostera, iako je tih godina bio previše star i
samo je povremeno dolazio da održi manju govoranciju. U cenu upisa ulazilo je i pronalaženje engleske porodice
svakom studentu koji to želi, kako bi mogao da živi kao gost na razmeni.
U poređenju s Torinom, Sonji je klima u Kembridžu delovala deprimirajuće: od hladnoće i vlage ledile su joj se
kosti, stalno je sipila kišica a mrak je padao u četiri po podne. Povrh svega, bila je to prodorna hladnoća, jer, da bi
uštedeli, kućni radijatori su bili ugašeni najveći deo dana. Na njeno iznenađenje, radijator u njenoj sobi radio je samo
pomoću novčića. Mislila je da će život u okrilju engleske porodice biti kao u bilo kojoj italijanskoj porodici, gde se sve
delilo. Ali to je posledica nepoznavanja lokalnih običaja. Gost na razmeni bio je dodatan izvor prihoda pa je, prema
tome, sve bilo proračunato. Saznala je, zaprepa- šćena, da mora da plaća svaki put kada želi da se okupa i da će je skupo
koštati da održava nivo dnevne higijene na koji je navikla. Ali najgora su bila jela. Nikad do tad nije jela kuvani kupus,
ni meso s pekmezom, ni tortilju od krompira s prilogom od... Krompira. Izgubila bi apetit kada bi se ujutru probudila i
zatekla jednu prženicu s belim pasuljem u sosu od paradajza. A prženica s mekanim i lepljivim špagetima koje su joj
dali jednog dana delovala joj je kao neslana šala, ali kada je videla kako ostali sa uživanjem jedu, shvatila je da tako stoje
stvari u toj toliko čudnoj zemlji. Tome se još pridružila i poteškoća da se izrazi: nije mogla da održi tečan razgovor s
porodicom koja ju je primila. Zapravo, znala je engleski manje nego što je mislila.
U početku je mislila da se nikada neće privići. Njena stidljivost stvarala joj je blokadu u upoznavanju.
Izbegavala je viđanje s drugim Italijanima, jer je tu bila da uči a ne da se provodi. Prve dane posvetila je upoznavanju
grada. Gotička crkva Kraljevog koledža i reka puna čamaca s turistima bila su joj dva omiljena mesta. Ali bilo je mnogo
zanimljivih mesta poput kapele Triniti koledža s njenim statuama i pločicama u čast velikana koji su tamo studirali ili
istraživali, kao što su Isak Njutn, lord Bajron ili sam Nehru; „matematički most“, prvi most na svetu dizajniran prema
analizama matematičkih sila koje utiču na njegovu strukturu... Nije joj se činilo čudnim što je Kembridž smatran za
jedan od najlepših gradova Engleske, ali to nije moglo da bude ništa više od samo male utehe za njenu samoću. Nakon
završetka časova, obično se šetala ulicama u centru. S vremena na vreme, ulazila bi u jednu od mnogobrojnih knjižara,
naročito u one koje su imale stranu štampu, kako bi prelistala neki italijanski časopis ili novine. Ovaj letimični kontakt s
rodnom zemljom bio je poput melema. Osećala je takvu nostalgiju, toliko joj je nedostajala porodica da bi se po
povratku u svoju ledenu sobu potpuno rastužila. Ali koji me je đavo naterao da dođem da studiram u jedno ovakvo mesto,
pitala se dok je snažno uvlačila vazduh iz svog inhalatora.
Koliko god da je bila stidljiva, nije bilo moguće da sa osamnaest godina ne nađe prijatelja u mestu kao što je
Kembridž, gde je svaki peti stanovnik bio student. Bilo ih je svih nacionalnosti i rasa, i u slobodno vreme bavili su se
svim mogućim aktivnostima, od sporta do dramskih umetnosti, preko slušanja muzike uživo ili odlaženja na piknik u
Orčard ti garden, vrtove na idiličnom mestu koje je delovalo kao da je izvučeno iz jednog romana Tomasa Hardija, čija
kafeterija je služila izvrsnu tortu od sira. Oni su ti koji su ovom gradu dali pečat kosmopolitskog ambijenta, zabavnog i
interesantnog, po kojem je Kembridž bio svetski poznat. A mnogi su bili kao Sonja, to jest, stranci bez porodice i
prijatelja. Bili su potrebni jedni drugima.
Bio je to jedan dečko iz Nemačke koji joj je prvi put rekao za restoran u kojem se lepo jede. Kristijan fon
Štajglic bio je student međunarodnog prava na na Hristovom koledžu, visok, zgodan mladić sa intenzivno plavim
očima i šeretskim pogledom. Polu-Englez, polu-Nernac, govorio je više jezika, iako je osećao naročitu naklonost
prema italijanskom i francuskom. A i prema Italijankama i Francuskinjama pa prema tome... Postoji li bolji način da
se spoji lepo s korisnim od zujanja po školama jezika, punim lepih studentkinja! Tako je upoznao Sonju i ubedio je
da isproba jedino mesto u Kembridžu gde se pristojno jede. Nije bilo mnogo skupo, niti je bilo daleko od škole.
Var- siti je bio poznat po tome što je najstariji restoran u gradu, i mogao se pohvaliti time sto je za istaknute goste
imao princa Fajsala i vojvodu od Edinburga u vreme kada su studirali. Pre deset godina, kupila ga je jedna grčko-
kiparska porodica, i od tada, svojoj brojnoj klijenteli, koja uključuje i profesore i đake, nudi mediteranske
specijalitete. Nalazio se u jednoj staroj zgradi s fasadom od gole cigle okrečenom u belo, s dva velika oslikana
prozora na gornjem spratu. Reklamirao ga je skromni natpis sa crnim slovima. Bio je to skučeni lokal, a s prozora
koji su gledali na ulicu mogle su da se vide zgrade Emanuel koledža, još jedne institucije s velikom tradicijom gde je
studirao gospodin Harvard glavom i bradom, i koja mu je poslužila kao inspiracija za osnivanje uni verziteta blizu
Bostona koji nosi njegovo ime.
Za Sonju, to je bilo pravo otkriće i uteha za njen jadni stomak. Ta hrana bila je najsličnija domaćoj koju je
probala otkad je došla u grad. Tako je brzo zavolela meze, aperitive koji su uključivali hleb umočen u tarama, jedan
krem napravljen od riblje ikre i limuna, komade mesa pečene na roštilju na ćumur, ili specijalitet kuće: jagnje sa
ognjišta koje se topilo u ustima kao puter. Pored toga, dopao joj se i prostor. Čovek je mogao sam da ode da jede u
Varsiti, a da se ne oseća usamljeno. Sigurno je više puta srela jednog čoveka koji je pomalo hramao i uvek bio
natovaren knjigama. Vršio je kosmološka istraživanja na univerzitetu, a nekoliko godina kasnije, njegovo ime će
preokrenuti svet. Zvao se Stiven Hoking i takođe je bio redovni gost Varsitija.
 Druga ličnost koja je tamo dolazila steći će svetsku slavu, ali iz drugih razloga Sonja ga je više puta
zapazila jer je sedeo, zajedno s grupom bučnih studenata, za jednim dugačkim stolom pored njenog, Jedan odonih
momaka isticao se svojim izgledom i manirima – reće će Sonja. – Nije bio tako napadan kao ostali, bio je povučeniji,
ljubazniji. Imao je krupne crne oči i predivan osmeh, u isto vreme nevin i nemiran.
Nekoliko dana kansije, dok je Sonja ručala s jednom prijateljicom iz Švajcarske za stolom u ćošku na gornjem
spratu, videla je kako joj prilazi, u društvu Kristijana fon Štajglica, njenog prijatelja Nemca. Nakon uobičajene
razmene pozdrava i šala, Evropljanin joj je rekao:
- Predstavljam ti svog cimera iz Indije, zove se Radživ…
Rukovali su se. „Čim su se naši pogledi prvi put sreli“, reći će Sonja, „osetila sam kako mi srce lupa.“
Radživ ju je posmatrao tokom celog ručka, zarobljen njenom spokojnom lepotom.
- Sviđa ti se? – pitao je Kristijan. – Italijanka je, poznajem je…
- Pa, upoznaj nas.
Nemac je bio iznenađen, jer Radživ nije bio preterani zavodnik ni že nskaroš; bio je povučeniji i
sramežljiivji. „Kada sam je prvi put video“, ispričaće Radživ, „znao sam da je to žena mog života.“
Tog istog popodneva, njih četvero su odlučili da odu u Eli, jedno selo na dvadeset kilometara od
Kembridža poznato po svojoj gordoj romanskoj katedrali podignutoj unutar zidina jednog benediktinskog
manastira. Došli su u starom plavom Kristijanovom folksvagenu, čiji krov je izgledao kao da ima boginje.
Odgovoran za to bio je Radživ, koji se dva puta prevrnuojednog dana kad je izašao da obiđe krug. Vožnja je bila
jedna od njegovih strasti. Pošto nisu imali para da ga odvedu u limarsku radionicu, kako bi ga poprav ili, morali
su da uđu unutra i isprave ga udarcima. Osim toga, buba je bila san svakog studenta, jer je podrazumevala
posedovanje sopstvenog prevoznog sredstva za izlazak iz kolotečine i upoznavanja zemlje po svom nahođenju.
Izlet u Eliju sam po sebi nije bio ništa posebno, međutim, za Sonju i Radživa bio je najposebniji
zajednički izlazak u celom njihovom životu. Onaj koji nikad neće zaboraviti. To popodne nije padala kiša, a
delovao je kao da sunčevi zraci miluju mahovini na zidinima i osvetljavaju crne krovove od škriljaca, sjajne od
vlage. Eli je bio veličanstveno selo poznato po tome što je stanište najvećeg skupa srednjovekovnih građevina
koje su još uvek u upotrebi širom Engleske. Magično mesto, gde je bilo lako izgubiti se među starim kućama i
vrtovima, gde su uživali u spektakularnim pogledima na engleski seoski predeo s vrha kula. Kristijan, koji ga je dobro
poznavao, izigravao je besednika i pokazivao im najlepše i najromantičnije kutke, poput čarobnjaka koji izvlači čudesa
iz svog šešira. Bilo je to mirno popodne tokom kojeg su Radživ i Sonja malo razgovarali, prepuštajući se uljuljkivanju
osećanja ispunjenosti koje ih je obuzimalo. „Ljubav Radživa i Sonje odmah je tu počela, u vrtovima katedrale, u tom
istom trenutku. To se odjednom desilo. Nikada nisam video dva bića povezana na takav način, i zauvek. Od tog
trenutka pa sve do dana njihove smrti bili su nerazdvojni" kasnije će se sećati Kristijan.
Može li ljubav tako iznenada da se javi, gotovo drsko? Kada ju je Radživ uzeo za ruku dok su šetali u senci
drevnih zidina katedrale, Sonja nije imala snage da je povuče. Mislila je da to uradi, ali nije. Ta topla i nežna ruka
ulivala joj je sigurnost i, zašto da ne kaže, ogromno i duboko zadovoljstvo Kao da je celog svog života čekala taj
obuzimajući kontakt. Nije mogla da je povuče, iako joj je savest nalagala da treba.
Narednih dana, pokušala je da se izbori s tim osećanjem od kojeg joj je srce lupalo i koje je unosilo nervozu, jer
nije mogla da ga kontroliše. Trudila se da ga ukroti, da ne dopusti da izgori u toj vatri koju je Radživov osmeh raspalio
u njoj. Žene ne popuštaju pred zavodničkim pokušajima prvog koji naiđe, tome su je učili još od najranijeg detinjstva. A
ona je popustila; iako mu je samo dala ruku, šetali su kao da su verenici celog života. Zar nije trebalo da se uzdrži,
prikrije osećanja, stavi udvarače na probu? Ali sve što se pretpostavljalo da treba da uradi razbilo bi se o taj osmeh, taj
pogled satenskih očiju, taj blagi glas koji se prekidao, jer je Radživ bio stidljiv skoro kao i ona.
- Želiš li da dođeš ovog popodneva u Orčard?
- Ne, hvala, danas neću - odgovorila je s knedlom u grlu, ne mogavši da skrene pogled s njegovih očiju.
- Samo nakratko, brzo ćemo se vratiti...
Ona je ponovo odbila, ovoga puta odmahnuvši glavom, ali nasmejala se da ga ne bi obeshrabrila, jer je
zapravo želela da pristane. Radživ nije insistirao, ostao je tamo, ukopan, ne znajući kakav izraz lica složi, niti šta da radi
s rukama, poput stidljivog deteta koje ne zna kako da prihvati negativan odgovor. Nije bio tipičan italijanski udvarač,
već potpuno suprotno. Bio je pomalo nespretan s devojkama,ali to je, umesto da umanji, uvećalo njegov šarm. Radživ
nije bio ni zloban ni vulgaran; govorancija mu nije bila svojstvena. Bio je jedan ozbiljan mladić, a njegov osmeh delovao
je iskreno. Ali kod Sonje je uvek postojala sumnja…A što ako hoće da me iskoristi?
Tokom jednog perioda, odlučila je da više ne ide u Varsiti da ne bi pala u iskušenje da ga ponovo sretne.
Najbolje je odmah prekinuti. Ali onda je njezin život ponovo postao siv kao pre, bezličan…I bezbojan. Da nije privlačnost
prema tome dečku nastala zbog usamljenosti, pitala se u svojoj ledenoj sobi dok je jela jabuku. Kako to osećanje može biti
pravo kada skoro da nismo progovorili? Kako se može voleti ono što se ne poznaje? Sva ova pitanja bubnjala su joj u
glavi dok je pokušavala da ubedi sebe da nije, da nije moguće, da joj se um pomutio, da ne oseća ništa prema tom
dečku. Potom, u trenucima lucidnosti, uvišala bi da on mora da je u svemu mnogo drugačiji od nje. Bio je iz druge
zemlje…I to koje! Ni iz Evrope ni iz Sjedinjenih Država, već iz jednog dalekog i egzotičnog mesta o kojem ona skoro
ništa ne zna…Ništa manje nego Indijac! Druge rase, s kožom pomalo citrus boje, sigurno je bio druge veroispovesti,
verovatno je odrastao uz druge običaje, gotovo srednjovekovne…Bila bi ludost zaljubiti se u nekog takvog, govorila bi tada.
Zar svet nije pun priča o Indijcima i Afrikancima koji se zaljube u Evropljanke a onda, čim bi ih zaveli i odveli u svoje
zemlje, one završe kao robinje? Iznenada bi videla sebe kao prolazni hir jednog istočnjačkog princa ili nešto slično tome.
Potom bi za trenutak sve zaboravila i ponovo postala ona stara, jedna italijanska studentkinja izgubljena u Kembridžu,
koja želi da dođe raspust kako bi se vratila kući i oslobodila se vrtloga samoće i nesigurnosti koja ju je, nesvesno,
pretvarala u odraslu osobu.
 Ali sećanje na taj osmeh nije nestajalo sa samom željom da ga izbriše, kao da je dovoljno pritisnuti neko
dugme da bi se naredilo srcu. Radživov osmeh uvukao se u najskrivenije vijuge njenog uma, i u trenutku nepažnje,
iznova bi zauzeo centralno mesto u njenim mislima. Kako je bilo mnogo lepše prepustiti se sanjarenju nego boriti se
protiv diktata srca; na kraju je oslobodila svoje maštarije…Šta ima taj osmeh kad ju je toliko zaveo? Da li je prefinjenost
njegovih manira i načina izražavanja to što joj je doprlo do srca? Da li je to njegov stav istočnjačkog princa? Radživ
je govorio engleski najboljim izgovorom, kao da je ceo život proveo u Kembridžu. Bio je učtiv i galantan, na
pomalo starinski način, što su kvaliteti koji nedostaju ostalim studentima. Kristijan, koji ga je poznavao već više
meseci, upravo je saznao da je unuk čoveka koji je bio premijer Indije, a to je nešto što ostavlja utisak, ili bar
podstiče radoznalost skoro toliko koliko i činjenica da Radživ to nije ranije spomenuo. Onom ko bi ga pitao, Radživ
je objašnjavao da njegovo prezime nema nikakve veze s prezimenom Mahatme Gandija, ali prećutao bi svoje
srodstvo s Nehruom. Baš ono u čemu je najviše uživao u Engleskoj bio je mir koji mu je donosio anonimni život.
Ceo svoj život u Indiji bio je unuk prvog vladara nezavisne Indije, ikone koju su milioni ljudi obožavali. Sada, kada
je mogao da bude ono što jeste, želeo je da u tome maksimalno uživa.
Uprkos tome što jeste, nije imao novca za izlaske. Želeo je da je pozove u jedan od retkih noćnih klubova
gde se slušala muzika uživo i koji se zvao Le Fler du Mal16, ali novčane zalihe mu nisu bile dovoljne za to. Kristijana
je iznenađivala nepremostiva razlika koja je postojala između dve grupe azijatskih studenata u Kembridžu,
Pakistanaca i Indijaca. Prvi su obično imali mnogo novca koji su rasipali, a svi Indijci bili su na ivici zaliha. Razlog
je ležao u restrikciji koju je svojim građanima nametnula indijska vlada da bi ograničila kupovinu deviza, pa nisu
mogli da razmene više od 650 libri kad idu na put. „Lepota Kembridža“ - prisećao bi se Kristijan –„ jeste u tome što
je bio jedan veliki klasifikator društvenih i ekonomskih klasa."
Noćni život skoro da nije ni postojao, jer su vrata koledža zatvarali u jedanaest. Izlazilo se preko dana, a
aktivnosti su bile veoma jednostavne: šetanje, vožnja čamcem na reci Kem, popodnevne sedeljke u sobama ovog ili
onog... Drugi put kada ju je Radživ pozvao da izađu, prihvatila je, pa su slušali muziku u minijaturnom
studentskom smeštaju koji je delio s Kristijanom i koji je bio prepun prijatelja i diskova. Sonja je po završetku tog
popodneva postala sigurna da je Radživ iskreno voli. Bilo je gotovo bolno videti ga tako zaljubljenog a tako
nemoćnog da izrazi svoja osećanja. Sonja je primetila da je on plen jedne oluje osećanja koja ga je iznutra ljuljala isto
kao i nju.
Tog dana nisu vozili bicikle, jer je padala kiša, tako da ju je on peške otpratio do kuće, koja je bila veoma
daleko, jer je ona živela bliže centru. Bili su toliko zaneti razgovorom da su se izgubili u pustom gradu dok joj je on
otvarao svoje srce. Priznao je da uživa u životu u Engleskoj, jer se tu prvi put u svom životu oseća slobodno. Ispričao
joj je kako je od detinjstva živeo pod nadzorom čuvara bezbednosti u kući u centru Nju Delhija, gde je njegov deda
obavljao funkciju premijera. Ispričao joj je koliko mu smeta što je poznat kao sin porodice kojoj pripada, zato što mu
je to ograničavalo kretanje i slobodu, i zato što nikad nije znao ko su mu pravi prijatelji pošto su mu ljudi prilazili s
lošim namerama jer je blizu vlasti.
Opisao joj je tako prijatan doživljaj koji je iskusio kada je prvi put vozio stari Kristijano v folksvagen a koji je
učinio da se oseća slobodnim kao nikada ranije. Takođe je govorio o smrti svog oca četiri godine ranije. O smrti svog
dede godinu dana ranije, koja ga je još više pogodila, jer ga je voleo kao drugog oca. „Da”, stidljivo je rekla Sonja,
„toga se sećam." Sonja se sećala kao kroz maglu da je prošle godine na vestima na televiziji videla slike Nehruove
sahrane, raskošne, svečane i tužne.
Radživ joj je pričao o svemu pomalo, sve mešajući, haotično grupišući sećanja sa željama, čežnje s nadama,
težnje s nedaćama. Sonja je shvatila da, osim razlike u rasi i nacionalnosti, taj mladić pripada jednom svetu kojem
ona nikada nije imala pristup, čak ni osnovno znanje. Osim činjenice da je iz Indije, ono što ih je najviše razdvajalo
bila je orbita po kojoj se on okreće, tako daleka od života jedne Italijanke iz srednje klase Orbasana, kao Zemlja od
Meseca. Sve ih je razdvajalo, a uprkos tome, a možda baš i zbog toga, međusobna privlačnost bila je još jača. Ona je
za njega bila oličenje svega što je želeo: da vodi normalan život. Nije bila Indijka, nije bila Engleskinja, nije bila
prepoznatljiva ni na jednom stepeniku društvene hijerarhije. Predstavljala je anonimnost srednje klase; drugim
rečima, slobodu, a to je najviše što jedan dvadesetjednogodišnji mladić, koji je odrastao u zlatn om kavezu, može da
poželi.
Opisao joj je svoju strast prema fotografiji, prema džez muzičarima Stenu Gecu, Zutu Simsu i Džimiju
Smitu, iako je cenio i Bitlse i Betovena. Ali njegova istinska strast bilo je letenje, a pojavila se s četrnaest godina, na
dan kada ga je njegov deda Nehru poveo da paraglajderom naprave jedan krug. „Zvuk vetra, doživljaj potpune
slobode, utisak da si van svega... To je nešto fantastično. Zauvek sam se navukao." A tek lepota letenja iznad
ravnica na severu Indije, s njenim nabujalim rekama, seocima okruženim zelenim i smeđkastim poljima gde je naj-
manji pedalj zemlje zasejan... Zbog ovog iskustva učlanio se u aeroklub Delhija, i svaki put kada bi došao raspust,
otišao bi da paraglajderom obrne jedan krug i da zaboravi na sve. Sada je hteo da proba da leti motornim avionom
i zanosio se idejom da postane pilot.
Sonji je ovaj momak otvarao vrata jednog nepoznatog sveta koji je blistao poput zvezda na nebeskom
svodu. Bio je jedan prijatan, praktičan momak a u isto vreme pomalo sanjar, a pre svega, ulivao joj je poverenje.
Pričao je potpuno prirodno, i ničim se nije hvalio, jer mu to nije bilo potrebno. Bio je suprotnost nekom hvalisavcu,
suprotnost tipičnom italijanskom zavodniku koje je tako dobro poznavala. Dok je šetala pored njega , iznenada joj
se činilo da te ulice nisu bile one stare, da se nalazi u mnogo lepšem gradu od onog koji je do tada znala. Rad - živ
ju je podsticao da sanja, izvlačio ju je iz njene ljušture, činio je da zaboravi na sebe i nostalgiju koju je do tada
osećala. Te noći kada ju je dopratio do kuće, izjasnio se na svoj pomalo nespretan način, govo reći joj da je prva

16 Les Fleurs du Mal (fr.) Cveće zla. (Prim. prev.)

devojka koja mu se iskreno dopala i da se nada da će biti i jedina. Rekao je to s takvom neiskvarenošću da je bilo
teško ne poverovati mu.
Ali uprkos tome, Sonja se i dalje borila da ga izbaci iz glave, zato što je bila tvrdoglava i zato što joj se srce
njihalo poput klatna, rastrzano između razuma i želje. Plen vrtloga kontradiktornih osećanja, osećala je vrtoglavicu
kao da se nalazi pred provalijom. Teturala se, plašeći se da ne padne. Šta ja predstavljam u univerzumu tog
momka? Šta imam da tražim pored jednog razmaženog deteta kojeg je njegov slavni deda vozao paraglajderom?
Zašto se prepuštam zanesenosti? Sonja se dičila time što čvrsto stoji na zemlji, a tako je i bilo. Ali što je postajala
opsednutija, prema njemu je bila hladnija, a ta prividna distanciranost za njega je bila još veći podsticaj da je
zavede. U stvari, danonoćno je mislila na njega, kao da se pretvorio u njen sopstveni dah. Kada nije bila s njim,
tražila bi društvo devojaka iz svog odeljenja samo da bi pričala o njemu i njegovom neodoljivom šarmu. Osećanje
koje ju je opčinilo služilo joj je kao podsticaj da brže i bolje nauči engleski, tolika je bila potreba da bude na istom
nivou, da ne ispusti nit konverzacije s Rad živom i njegovim prijateljima. Ne postoji ništa kao što je ljubav da bi se
dobro naučio jezik pomislila je iznenađena kada je primetila da iznenada razume neki razgovor, natpis, članak u
novinama
Međutim, bilo je iscrpljujuće stalno terati inat, preispitivati tu privlačnost koja ju je ispunjavala nadom a
trenutak kasnije sumnjama i strahovima. Umorna od te nestalnosti koja ju je nosila iz euforije u melanholiju, jednog
dana je prestala da se bori i prepustila se njegovom zagrljaju, dok joj je u ušima i dalje odzvanjala muzika Garija
Maligana iz jednog bara u prepunom Sidnej stritu.
 5.
Od Radživovog zagrljaja život je poprimao drugi ton, drugi ukus. Vožnje po reci iza koledža u jednom čamcu
kojim je on upravljao kao pravi gondolijer, pogledi s vrha crkve Svete Marije u kojima su uživali sedeći na travnjaku i
jedućii sendviče, miris parkova posle kiše… Onon najbezobličnije poprimalo bi neočekivanu važnost. Jedne noći otišli
su u LaF ler du Mal da slušaju muziku uživo i igraju tvist, igru koja je u to doba bila veoma popularna, a u kojoj je Sonja
bila veoma vešta. Kembridž je odjednom postao najromantičnije mesto na svetu, pa više nije želela da uživa u
sadašnjosti ni na jednom drugom mestu. Sadašnjost koja se sastojala od svakjodnevnog višanja, vožnje bicikla od
njegove do njene kuće, odlazaka na piknik, planova za vikend…Radživ je bio veliki ljubitelj fotografije pa su ubrzo on,
njegov fotoaparat minoks i Sonja postali nerazdvojan trio: pronašao je svoju savršenu muzu i nije prestajai da je slika.
Romansa je dostigla toliki intenzitet da je vlasnik Varsitija, Čarls Antoni, rekao da nikada nije video „tako zaljubljeni
par…Kao da su iz romana.“
Sadašnjost je takođe podrazumevala putovanja starom Folksvagenovom „bubom" koju je Radživ na kraju
kupio od svog prijatelja za punu šaku libri. Obišli su engleske predele, posetili su London i uživali u slobodi koja je tada
delovala kao da nema kraja. Kada im se polomio vetrobran, i dalje su koristili kola, ali uvijeni u ćebad.
Radživ je živeo kao svaki engleski student, radeći tokom raspusta kako bi zaradio dodatni novac. Bio je
prodavač sladoleda, sledeće godine radio je kao berač voća, tovario kamione ili radio noćnu smenu u nekoj pekari.
„Kembridž mi je pružio pogled na svet koji nikad ne bih imao da sam ostao u Indiji”, kasnije će se sećati Radživ. U Sonji
je pronašao savršenu saveznicu. Bila je neprijatelj napadnog ponašanja i upadljivosti i težila je onome što je spoznala,
mirnom i stabilnom životu bez nepredvidivosti i stresova. Ako je Sonja primećivala tako veliku razliku koja ju je
razdvajala od njega, takođe je uvidela i zajedničke tačke. Oboje su po prirodi bili stidljivi i nikada nisu želeli da budu
glavni. Nisu obraćali pažnju ni na blagodati uspeha ni na popularnost, baš naprotiv, to je bilo nešto od čega treba
bežati. „Nije ih interesovao spoljni svet niti svetski život... Pre svega su cenili privatnost”, govorio je Kristijan. Oboje su
imali veoma slično poimanje porodičnog života, možda zato što je u njihovim kulturama porodica bila najviša vrednost.
Radživ nije imao političke ambicije, sviđale su mu se tehničke teme i majstorisanje. Priznao je da se potrudio da upiše
Triniti koledž da bi udovoljio svom dedi koji je tamo studirao i koji je gajio nadu da će neko od njegovih unuka poći
njegovim stopama. Ali sada kada je Nehru umro, Radživ je ozbiljno razmišljao o tome da napusti Triniti koledž i posveti
se ostvarivanju svog istinskog poziva: da bude pilot aviona. Još uvek nije znao kako to da saopšti majci.
Ono što jeste znao kako da u pismu saopšti Indiri, marta 1965. godine, mesec i po dana nakon susreta u
Varsitiju, jeste da je upoznao Sonju: „... Uvek me pitaš za devojke koje sam upoznao i da li ima neka koja me posebno
privlači. Pa, sada ti kažem da sam upoznao jednu veoma posebnu devojku. Još uvek je nisam zaprosio, ali to je devojka
kojom želim da se oženim.” U svom odgovoru, majka ga je podsetila na to da prva devojka koju neko upozna ne mora
neophodno i najviše da mu odgovara. Želela je da stiša strasti svog sina. Na kraju krajeva, imao je samo dvadeset
godina. Ali u svom sledećem pismu, Radživ joj je priznao: „Siguran sam da sam zaljubljen u nju. Znam i sam da je prva
devojka s kojom izlazim, ali kako neko može da zna da li će upoznati neku bolju?" Kao odgovor na to, Indira je izjavila
da je upravo prihvatila svoje prvo društveno nameštenje, da je pomalo bezvoljno to učinila, ali šta je tu je: postala je
ministarka za informisanje indijske Vlade. Budući da je na toj funkciji, nameravala je da poslom dođe u London pred
kraj godine, i rekla mu je da bi volela da iskoristi tu priliku da je upozna.
Kada je saznala za tu vest, Sonja je osetila nelagodnost u stomaku. Što se tiče toga da kaže svojima, bila je
potpuno nemoćna da skupi dovoljno hrabrosti. Nije želela ni da zamisli kakva bi bila reakcija njenog oca...
Ali vest o Indirinom dolasku učinila je da za trenutak zaboravi na sadašnjost. Odjednom je prognozirala guste
oblake na horizontu svoje sreće. Vratili su se strahovi i pitanja kakvu budućnost ima ta romansa. Bila je previše lepa da
bi potrajala. Više nije sumnjala u svoja osećanja; naprotiv, bila je luda za Radživom, nikada nije spoznala sličan naboj
osećanja, ali slutila je da će tako ogromna razlika koja postoji u njihovom poreklu na kraju uticati na njihovu vezu, a
možda je i potpuno uništiti. Ono malo što je znala o Indiji naučila je od jednog prijatelja koji ju je opisao kao daleku i
prostranu zemlju nastanjenu zapanjujućim zmijama i slonovima i zaustavljenu u napretku zbog siromaštva i
zaostalosti; zemlju kojoj nedostaju najosnovnije pogodnosti, zemlju kažnjenu neumoljivom klimom, prljavu zemlju gde
krave borave gde god im se prohte i gde se poštuju više od pripadnika najniže kaste; sve u svemu, opisao ju je kao
jednu komplikovanu i uzbudljivu zemlju... Za nekog antropologa ili nekog ko se bavi jogom, ali ne i za devojku koja
teži poslu u jednoj međunarodnoj organizaciji i porodičnom životu bez nedaća. Gde se Radživ uklapa u tu sliku?
Nehruovi su, objasnio joj je taj prijatelj koji takođe nije bio upućen u najnovija dešavanja, poreklom aristokrate, iz
Kašmira. Na neki način su vladali društvom svoje zemlje, a donekle su kontrolisali i svetsku politiku... Ko su Majnovi u
poređenju s njima, pomislila je Sonja. Samo paezani, govorila je sama sebi. Šta je Radživu mogla da pruži ćerka jednog
malog italijanskog provincijskog graditelja? Bila je sigurna u to da se Radživova majka isto to zapitala, a to je u njoj
izazivalo veliki nemir. Sonja je bila svesna toga da njihove porodice „ne mogu biti različitije“, kako je sama rekla.
Takođe nije mogla da zamisli kako svom ocu govori da se zaljubila u čoveka kože citrus boje, koji je povrh svega Indijac
i koji je još uz to, barem zvanično, hinduističke veroispovesti. Ne, to je jedna pilula koju dobričina Stefano Majno neće
drage volje progutati, koliko god da je njegov deda bio premijer.
Njena urođena introvertnost sprečavala ju je da svoje strahove podeli s Radživom. Nije želela da pokvari
sreću, koja može da bude krhka poput najfinijeg kristala. Prema njemu je pokazivala dobrotu punu rezervisanosti a oči
kojima ga je gledala bile su pune upitnika. Bio je Indijac, ali u njegovim pokretima i načinu govora videla je Engleza. Bio
je poseban, a u isto vreme se ponašao iznenađujuće prirodno. Sonja je, zapravo, doživljavala čudnu i sigurnu promenu
koja se završila slepim, potpunim prihvatanjem onoga što bi moglo, zbog Radživa ili zahvaljujući njemu, ubuduće da joj
se desi. Osećala je da je negde daleko od nje sudbina sve unapred uredila, pre nego što se uopšte i rodila.
Jednog vikenda Sonja je upoznala Sandžaja, jedinog Radživovog brata, dve godine mlađeg, koji je učio zanat u
firmi Rols-Rojs u Kruu, na tri sata hoda, a koji je obično išao u Kembridž da se provede s vremena na vreme. Bio je
veoma lep, kao i njegov brat, ali na drugačiji način. Sandžaj je imao ovalno lice, punije i senzualnije usne i proređenu
kosu kod čela. Kao i njegov brat, pokazivao je savršene manire i govorio je nežnim glasom s besprekornim britanskim
akcentom. Obojica su bili umereni u svojim navikama. Sandžaj je malo jeo, ali voleo je mnogo da priča o politici i
oduševljavale su ga žurke. Radživ nije voleo ni da puši ni da pije, politika ga uopšte nije zanimala i radije je izbegavao
taj svet.
Draža mu je bila neka mirna večera s prijateljima nego bučna žurka. Sandžaj je bio uzdržaniji od svog starijeg
brata, nije odavao taj utisak mirne topline, utisak dobre osobe koji je Sonji ulivao toliku sigurnost. A i pogledi su mu bili
drugačiji. Radživ kao da je milovao svojim pogledom bademastih očiju. Njegov brat, naprotiv, imao je dalek pogled,
nekako drzak. Po njemu se videlo da je veoma ponosan na to što jeste za razliku od svog brata.
Bila je to predivna godina, jedna od najlepših u njihovom životu ako se srećom može smatrati gotovo
potpuno odsustvo briga i problema. Ali godina se bližila kraju i letnji raspust je trebalo da prekine idilu u Kembridžu.
Radživ i Sonja su se prvi put rastali jula 1965. godine. Sonja se vratila u Italiju Samo nekoliko meseci ranije,
otišla je kao devojčurak, a sada se vraća kao žena, čvrsto rešena da provede ostatak svog života s Radživom. Nije znala
kako ni kada, ali bila je odlučna. Bilo je to istovremeno radosno i uznemirujuće opraštanje, jer, iako su bili veoma
ubeđeni u to da će se ponovo sastati, Sonja se plašila reakcije svojih roditelja. Budućnost je bila zasejana
nepoznanicama.
Bila je ispunjena zadovoljstvom, jer je primetila da je mnogo poboljšala svoj engleski kada su joj iskrsli neki
poslovi simultanog prevođenja na sajmovima u Torinu. Kakva razlika, kakva sloboda... Barem sinjor17 Majno nije bacio
pare. Bila je to lepa vest za njene roditelje. Drugu, onu važnu, nije uspevala da pretoči u reći. Koliko god da ju je u sebi
oblikovala, nije uspevala da je iskaže. Želim da vam kažem da sam zaljubljena u jednog momka... Ne, ne tako, to je
smešno! - govorila je sebi pre nego što bi je sastavila na drugi način. - Upoznala sam nekog veoma posebnog i želim da se
udam za njega... Ali kako to da im kažem? — ponovo bi, očajna, rekla. Kada bi došao trenutak da se suoči s tim, ona bi se
ukopala. „Iako smo kao porodica bili veoma bliski" - kasnije će napisati Sonja - „oni su bili veoma konzervativni,
pogotovo moj otac koji je bio pravi paterfamilias starog kova. U takvim porodicama, kontakt između momaka i
devojaka se strogo pratio i kontrolisao."
Radživ nije razumeo Sonjino oklevanje oko razgovora sa svojim roditeljima. Ona je pokušavala da objasni:
Kako da im tako naprasno kažem da sam svih ovih meseci živela u jednoj strastvenoj ljubavnoj priči a da im ništa nisam
rekla? „Čini se da nije u stanju da im kaže", pisao je Radživ svojoj majci. „Ne mogu to da razumem. Mora da je to nešto
veoma posebno. Radi samo ono što joj otac kaže.“ Naravno da Radživ nije poznavao Stefana Majna, nikada nije video
njegovo zajapureno lice, njegove grube planinske crte lica, nikada nije čuo njegov hrapavi glas, niti njegov oštar ton
kada mu se nešto ne bi svidelo.
„Trebalo mi je dosta vremena da skupim dovoljno hrabrosti da kažem svojim roditeljima za svoja osećanja
prema jednom mladiću koji za njih ne samo da je bio neznanac već i stranac." Prilika se pružila posle svadbe Pjera
Luiđija, vlasnika bara trafike u ulici Frejus. Pjer Luiđi, koji ju je gledao kako raste, želeo je da ona bude svedok na
njegovom venčanju. Bio je to veliki letnji događaj u kvartu. Zabava s muzikom i mnogo pića u baru, koji je bio krcat
ljudima, kao na godišnjem sastanku na kojem su se komšije tradicionalno okupljale da bi na televiziji gledale festival u
San Remu.
- Zaljubljena sam, volim ga - rekla im je nakon što im je objasnila ko je taj mladić i kako su se upoznali.
- Koliko si rekla da ima godina?
- Dvadeset...
- Previše je mlad - prekinula ju je njena majka.
- A i na sve to, još je odande! - dodao je otac.
Baš kao što je i očekivala, nisu pokazali ni najmanje entuzijazma. Reagovali su kao da su potpuno razočarani,
kao da je njihova ćerka žrtva prolaznog napada ludila. U toj vezi nije bilo ničeg što bi moglo da im se svidi: mladić
jedva da je bio dve godine stariji od Sonje, bio je stranac, ali nije bio ni Englez ni Francuz već iz zemlje koja se pojav-
ljivala na vestima samo zbog svojih katastrofa, bio je terone, kako su žitelji na severu Italije zvali imigrante s juga, a što
je još gore nije čak bio ni Italijan. A imao je još jedan bitan nedostatak: nije bio katolik. Po njima, Sonja je ugušila nemir
što je prvi put sama u nekoj stranoj zemlji tako što se bacila u zagrljaj prvom koji je naišao. Proći će je već...
Ali nije je prolazilo. Čak je i poštar zbijao šale s porodicom, jer je sada svaki dan donosio pisma, sva sa žigom
Engleske, sva za Sonju. „Devojčica je provodila duge sate u svojoj sobi, odgovarajući na svoju pozamašnu
korespondenciju, ili nestrpljivo čekajući na telefonski poziv iz inostranstva. Na kraju su sestre bile te koje su shvatile da
je Sonja zaista zaljubljena. Roditeljska rečenica „proći će je već“ ustupila je mesto Anuškinoj i Nađinoj ,,a šta ako je to
ozbiljno?" Jedino što je smekšalo stav njene majke bilo je saznanje da je momak bar iz „dobre porodice". Nečemu je

17 Gospodin. (Prim. prev.)

poslužilo što su je poslali u najskuplju školu u Kembridžu! To što je Nehruov unuk, što je njegova majka Indira u vladi,
Stefanu nije ništa značilo, ali Paola jeste bila osetljiva na to. Kao i njene sestre. Već su se videle kako defiluju na leđima
slona po vrtovima neke indijske palate. Za njih je cela priča imala prizvuk bajke: jedan istočnjački princ se zaljubio u
njihovu sestru... To je bilo uzbudljivo.
Jabuka razdora bio je povratak u Kembridž. Njen otac nije želeo da se ona vrati. Po njemu, već je dovoljno
znala engleski Hteo je, zapravo, da preseče u korenu idilu svoje ćerke. Ali Sonja je uporno želela da stekne svoju
diplomu, CPE18, a za to joj je trebalo još godinu dana. Kao i uvek, Paolin uticaj bio je odlučujući. Ona i njen muž
savršeno su dobro znali da njihova ćerka želi da se vrati, jer je zaljubljena, ali Paola je insistirala na važnosti da stekne
neku diplomu. Sonja je ostala nepokolebljiva. Rekla mi je da je, ako ne žele da joj pomognu, spremna da postupi kao
mnoge devojke koje tamo studiraju engleski: da pronađe posao i osamostali se. Niko ne voli da se suprotstavlja svojim
roditeljima, pogotovo ne Sonja, jer to nije bilo u skladu s njenim karakterom poslušne ćerke. Ali ljubav je imala veću
moć.
Njeni roditelji su na kraju popustili, misleći da će protivljenje ro- mansi njihove ćerke samo još više da je
pojača. Bolje neka se vrati u Englesku, mislili su. Bar će se vratiti s diplomom. Bili su sigurni u to da ta ljubavna priča,
na koju su oni gledali kao na neku ekscentričnost, neće podneti proticanje vremena... Jedino što su mogli da urade bilo
je da je posavetuju: pazi šta radiš, nemoj da srljaš.
Sonja je toliko poštovala porodičnu tradiciju, a tako malo volela da se suprotstavlja, da im je obećala da će ih o
svemu obaveštavati. Tako je, po povratku u Kembridž i neposredno pred Indirin dolazak, koja je izrazila želju da je
upozna, mislila da je najbolje da njeni roditelji za to znaju. Radživ, koji je želeo da stupi u kontakt s Majnovima,
iskoristio je tu priliku da im pošalje jedno pismo i zamoli ih za dozvolu za susret njihove ćerke sa Indirom Gandi. Bilo je
to veoma zvanično pismo puno poštovanja od kojeg su se Majnovi zapanjili, ali šta da rade, da odbiju? Stefano ne bi
razmišljao o tome ni trenutka, ali žena ga je ubedila da da svoj pristanak.

18CPE (Certificate of Proficiency in English) - ispit koji pokazuje da sa lakoćom, tačno i tečno možete da izrazite sve
na engleskom jeziku i da u potpunosti možete da razumete čak i kolokvijalne izraze. (Prim. prev.)
 6.
BILA JE ZIMA A PUT se caklio od kiše. Ulazili su u grad u Radživovom rasklimatanom folksvagenu kada je
Sonja dobila napad pa- nike. Iznenada, pomisao na odlazak na prijem u ambasadu Indije i upoznavanje s majkom svog
verenika u nepoznatom okruženju užasnula ju je i paralisala. Šta ću ja tamo, iznenada je rekla sama sebi. Prave bujice
pitanja, ozbiljnih i trivijalnih, sudarale su se u njenoj glavi: Kako treba da joj se obraćam? Da li sam zaista adekvatno
obučena? Šta treba da joj kažem? A šta ako me zamrzi? A šta ako bude agresivna prema meni?
- Ne pričaj gluposti - ponavljao joj je Radživ.
Sonji se odjednom srusio ceo svet. Delovalo joj je da su meseci provedeni s Radživom bili san koji samo sto se
ne rasprši u paramparčad. Smatrala je da nije spremna da upozna njegovu majku. Osim toga, to upoznavanje bi značilo
veće obavezivanje, a kako to da uradi kada su njeni roditelji pokazali takvo protivljenje njihovoj idili?
- Ali sad kad su obavešteni, kad je tvoj otac dao pristanak... Sada bi da ustukneš?
Radživ ništa nije razumeo. Sonja je bila preplašena. Mislila je da je njen otac možda u pravu i da je došao
trenutak da stisne kočnicu, da uđe u rikverc...
- Sonja, dogovorili smo se, čekaju nas...
- Žao mi je, ne idem, ne mogu.
Sonja je pomahnitala, nije uspevala da se kontroliše. Radživovi napori da je smiri nisu urodili plodom, tako da
je morao da nazove svoju majku i izmisli neki izgovor da otkaže sastanak.
Odložili su ga za neki drugi dan kada se Sonja pribrala. Ovaj put je obećala sama sebi da će se lepo ponašati,
ali to je i dalje bio zalogaj koji je bilo teško progutati. Klecale su joj noge dok se penjala uza stepenice rezidencije
ambasadora Indije, gde su boravile Indira i njena najbolja prijateljica, Pupul Džajakar, koja joj je pomogla da organizuje
odavanje počasti za Nehrua. Obe su još uvek bile uzbuđene, jer su prošli put, nakon recitala poezije Alena Ginsberga i
drugih pesnika bit generacije, u jedan ujutru završile u jednom španskom restoranu gde su jele meze i gledale ples
flamenka. Po povratku su zatekle veoma zabrinutog ambasadora koji samo što nije zvao policiju, jer je mislio da im se
nešto desilo.
Indira ih je primila u svojoj sobi koja je pomalo mirisala na tamjan. Sonja se našla pred nežnom ženom
uvijenom u elegantni svileni sari. U njenim crnim bademastim očima prepoznala je Radživove. Pošto joj je kosa bila
skupljena u punđu, na čelu joj se video gust sedi pramen uprkos tome što je imala četrdeset osam godina. Taj pramen,
koji će postati njen zaštitni znak, neosporno ju je činio posebnom. Imala je veoma šarmantan osmeh, delikatne manire i
istaknut nos koji je pokušavala da prekrije šminkom ispod očiju kako bi ublažila podočnjake. Sudeći po tome što je
priznala svojoj prijateljici Pupul, ono što bi zapravo volela da je uradila to je operacija tog nosa.
„Našla sam se pred jednim potpuno prirodnim ljudskim bićem - govorila bi Sonja - pred jednom prijatnom i
ljubaznom ženom. Činila je sve moguće kako bih se osećala dobro. Obraćala mi se na francuskom kada je primetila da
tim jezikom bolje vladam nego engleskim. Želela je da joj pričam o sebi, o svojim studijama." Mora da je Radživ svojoj
majci rekao nešto o Sonjinom napadu nervoze, pošto joj je Indira rekla da je „ona takođe bila mlada, užasno stidljiva, i
zaljubljena, i da me savršeno razume".
Kada se opustila, Sonja je uživala u tom prvom susretu, koji se završio na najprisniji mogući način. Trebalo je
da njih dvoje, u suštini, idu na jednu studentsku žurku, i Sonja je zamolila da se presvuče u jednoj sobi ambasade. Ali
tek što je izašla, saplela se i štiklom pocepala rub večernje haljine. „Radživova majka" - ispričaće Sonja - „uzela je iglu i
crni konac, i, verna svom umerenom stavu koji ću kasnije izbliza posmatrati, počela da ušiva rub. Zar isto to ne bi
učinila i moja majka? Sve moje sumnje su nestale, barem na neko vreme.“
Između te dve žene, tako različite u svemu osim u ljubavi prema Radživu, stvorila se uzajamna naklonost.
Indira to nije rekla svom sinu, ali pomisao na to da jednog dana dobije snahu iz strane zemlje pomalo ju je
uznemiravala. Sada, nakon što ju je upoznala, njena rezervisanost se raspršila: „Osim što je lepa" - pisala je jednoj
prijateljici iz Severne Amerike, Doroti Norman - „to je jedna prirodna i neposredna devojka."
Doroti se obradovala što je primila takve vesti od svoje prijateljice. Izgledalo je da je Indira konačno počela da
izlazi iz egzistencijalne krize s kojom se borila od smrti svog muža Firoza pre četiri godine, kao i nakon nedavne smrti
svog oca, Nehrua. Prvo udovica, a potom siroče. Osim toga, pošto su joj sinovi bili u inostranstvu, ostala je sama. Onog
dana kada je Radživ otišao u Kembridž, Indira je pisala Doroti: „Tužna sam. Za ženu je potresan trenutak kada joj sin
postane odrastao čovek. Zna da više ne zavisi od nje i da će od tad pa nadalje živeti svoj sopstveni život. Čak i ako joj
ponekad dozvoli da baci pogled na njega, uvek ce to raditi sa strane, s distance druge generacije. Moje srce pati."
Indiri je bilo veoma teško da se oporavi od Nehruove smrti, koja je nastupila toplog popodneva 27. maja
1964. godine. Tokom poslednjih dana njegovog života nije ga ni na trenutak ostavljala, uvek se brinula za njegove
potrebe, donosila mu lekove, kontrolisala mu ishranu, otkazivala posete. Njihova poslednja zajednička fotografija, na
kojoj čuči pored njega, odaje izraz duboke tuge i velike nežnosti na njegovom licu. Indira je poslednje godine provela uz
njega, organizujući mu raspored i koordinirajući posete stranih zvaničnika, kao što su iranski šah, kralj Saud, Ho Ši Min
ili Hruščov. Sam Nehru, nakon što je imenovan za vrhovnog mandatara kada je Indija 1947. godine stekla nezavisnost,
molio ju je da prihvati ulogu „prve dame“ pošto je njegova žena već odavno bila umrla, a njemu je bio potreban neko
od poverenja ko zna da vodi kuću. Indira je u početku to prihvatila sa oklevanjem, a potom sa iskrenom predanošću.
Uradila je to ne samo zato što je poslušna indijska ćerka već zato što joj se brak raspadao. Bila je sita neverstava svog
muža Firoza. Štaviše, odavno su živeli praktično razdvojeni, tako da su se ona i deca nastanili u palati Tin Marti, lepoj
rezidenciji premijera Indije u centru Nju Delhija. Indira je prvo skinula kolekciju portreta junaka carstva i poslala ih u
Ministarstvo odbrane. Potom ih je zamenila indijskim ručnim radovima a teške francuske zastore providnim zavesama
od grubog pamuka, tkanine koju je Gandijeva preslica pretvorila u simbol autarhije. Sobu svog oca uredila je ubacivši
jedan niski krevet okružen njegovim omiljenim knjigama i fotografijama. Jednom je priznala da bi volela da bude
unutrašnji dekorater, ali sudbina joj je dodelila drugu ulogu.
Ako je Nehruova smrt lišila svet jednog giganta - bio je neosporni lider zemalja Pokreta nesvrstanih koji je
okupio više od polovine svetske populacije; ako je Indiju ostavio bez simbola borbe za slobodu i bez premijera, a
Kongresnu partiju bez najvećeg autoriteta, svoju ćerku Indiru ostavio je usred jednog ogromnog kratera, kao da je
njegova smrt bila bomba koja je povukla sve okolo sa sobom. Nehru je u njenom životu bio dominantna ličnost i snaga,
zvezda vodilja. Možda je ova privrženost ocu bila posledica toga što joj je mnogo nedostajao dok je bila dete, pošto on
skoro da je više vremena proveo iza rešetaka nego u kući zbog njegovog političkog angažovanja. Ali kada bi se vratio,
njegovo prisustvo ispunjavalo je radošću porodičnu kuću Anand Bavan, u Alahabadu. Još onda je bio legenda od krvi i
mesa, uvek opušten koliko god da je njegovo okruženje bilo napeto, s licem koje je delovalo kao da je isklesano dletom,
srazmernog tela, ujedno stidljivog i radoznalog pogleda, iskrenog osmeha i prirodne elegancije koju je naglašavao
noseći ružu u otvoru trećeg dugmeta svog šervanija 19. Njegovo besprekorno ophođenje, njegov odmereni smisao za
humor i njegov dar za besedništvo obezbedili bi mu naklonost gde god bi se zatekao. Podjednako lako snalazio se u
salonima visokog društva kao i u zatvorima njegovog milostivog visočanstva. Za sagovornike je imao razne ljude: od
profesora s Kembridža do šefova vlade i vicekraljeva, od kralja Engleske lično - i njegovih tamničara - do plemenskih
vođa Avganistana.
Nakon što ga je njegov otac, veliki Motilal, sa samo trinaest godina ostavio samog u internatu u Engleskoj,
Nehru je ostao sedam godina da uči političke nauke i da se interesuje za najnovija tehnološka dostignuća. Iz Engleske se
vratio 1912. godine, preobražen u engleskog kavaljera. Počeo je da radi u kancelariji svog oca, a ovaj je bio veoma
zadovoljan znatnim prihodima koje mu je sada donosio sin. Ostatak vremena provodio je u biblioteci Škole za advokate
i u zdanju koje nije moglo da nedostaje u kolonijalnoj Indiji, klubu, u kojem je provodio duge i dosadne sate sedeći u
čester stolicama pretrpanih salona i diskutujući o pravnim temama sa starim članovima britanske administracije. Jedan
dosadan život, sudeći po Nehruu lično, koji se iz korena promenio zahvaljujući jednom naizgled beznačajnom
događaju, kada ga je posetila grupa seljaka koji su ga zamolili za pomoć protiv zemljoposednika koji su upotrebljavali
okrutne i ekspeditivne mere da bi ih oterali s njihovih zakonskih poseda. Nehru je prihvatio da pođe s njima u njihovo
selo kako bi rasvetlio slučaj. Bilo je to trodnevno putovanje koje ga je preobrazilo iz stidljivog i gordog advokata koji,
sudeći po njegovim rečima, nije znao kakvi su uslovi u kojima velika većina Indijaca živi i radi - u revolucionara. „Kada
sam ih video u toj nemaštini i tako beskrajno zahvalne, osetio sam neku mešavinu stida i bola“, pisao je, „stid zbog svog
lagodnog i udobnog života i politike gradova koji ignorišu ovu neizmernu gomilu polugolih sinova i kćeri Indije, a bol
zbog takve zaostalosti i nepodnošljivog siromaštva."
Ovome se pridružila vest koja mu je stigla iz svetog grada Benaresa, na obalama Ganga. Mohandas Gandi, taj
advokat koji je još uvek bio nepoznat, prouzrokovao je pravu pometnju kada je održao raspaljiv govor protiv
nejednakosti a u korist siromaha povodom inauguracije hinduističkog univerziteta. „Izložba nakita koju nam danas
nudite jeste prelep praznik za oči - rekao je pred publikom sačinjenom od kolonijalnih vlasti i indijskih aristokrata - ali
kada ga uporedim s licima miliona siromašnih, zaključujem da neće biti spasa za Indiju dok ne skinete taj nakit i stavite
ga u ruke tih siromaha." Publika se sablaznila. Prinčevi i uvaženi članovi napustili su univerzitetski skup. Samo su
studenti aplaudirali Gandijevim rečima. Ali odjek ove intervencije odzvanjao je u celoj Indiji, pa je Džavaharlal Nehru
želeo da ga upozna.
„Bio je poput moćnog naleta svežeg vazduha" - pisao je Nehru o Gandiju - „poput zraka svetlosti koji preseca
tamu; poput vrtloga koji sve preispituje, ali pre svega, način na koji funkcioniše ljudski um. Nije dolazio s vrha,
delovao je kao jedan od milion Indijaca; govorio je njihov jezik i neprekidno je skretao pažnju na njih i na njihove
ključne probleme."
Njegova snaga svodila se na jedan koncept koji je skrojio 1907. godine a čije ime potiče iz sanskrita,
satyagraha, što znaci snaga istine, a čija suština ukazuje na ideju o moćnoj ali nenasilnoj energiji za preoblikovanje
stvarnosti. Za indijsku masu, satyagraha je predstavljala alternativu straha. Bengalski pesnik i dobitnik Nobelove
nagrade za književnost, Rabindranat Tagore, bio je taj koji je Gandiju dodelio titulu po kojoj će biti poznat. Tagore ga je
zvao Mahatma: „velika duša".
Ali velikoj duši bio je potreban zemljoposednik. To je postao njegov učenik i prijatelj Nehru, i uprkos tome što
nisu imali ništa zajedničko, kombinacija snaga koja je proizašla iz tog intenzivnog završiće se promenom sveta. Zato
što je Gandi bio vjernik, religiozan; Nehru je bio racionalan, sofisticiran produkt Herova20 i Kembridža koji jedva da je
govorio autohtone indijske jezike. Godine koje je proveo u Evropi učinile su da mu mnogi običaji njegovih sunarodnika

19 Indijski muški odevni predmet sličan kaputu. (Prim. prev.)

20 Harrow (eng.) deo Londona, u severozapadnoj oblasti. (Prim. prev.)

deluju smešno, kao onaj da ne treba izlaziti iz kuće u danima koji se ne smatraju preterano povoljnim. U najreligioznijoj
zemlji na svetu bio je ateista koji prezire gurue i majstore joge, koji su po njemu odgovorni za zaostalost, za unutrašnje
podele i dominaciju stranih kolonizatora. Za Gandijev ukus, previše je bio džentlmen pa je s njim postupio kao i s
drugim pripadnicima visokih klasa. Poslao ih je na selo da regrutuju nove članove za Kongresnu partiju i da usput
upoznaju pravo lice svoje otadžbine. Većina nikada nije videla siromaštvo svojih sunarodnika. Ali u tome je bila lepota
Gandijevog pokreta: doveo je u kontakt višu i nižu klasu, koju je ostatak društva počeo da primećuje. Indija je prvi put
bila zahvaćena jednim širokim narodnim pokretom koji odbacuje nametnut način života iz dalekog Londona.
Tokom trideset godina, Nehru je obilazio Indiju peške, kolima koja su vukli volovi, vozom, i tako nadahnjivao
ljude. Ali ako je Gandi sanjao o seoskoj Indiji koja živi u autarhiji, Indiji bez diskriminacije među kastama, ali duboko
religioznoj, Nehru je sanjao o Indiji koju su industrija, nauka i tehnologija oslobodile njenih mitova i siromaštva. Za
Gandija su baš to bile nesreće čovečanstva. Za Nehrua, bile su njen spas.
Međusobne razlike u mišljenju i vizijama nikada nisu dovele u opasnost njihovo prijateljstvo i duboko
uzajamno poštovanje. Slagali su se u onom osnovnom: stvoriti ujedinjenu i nezavisnu Indiju bez prolivanja krvi. Nehru
je bio ubeđen u to da je Gandi ne samo svetac već i genije.
Cenio je njegovu izuzetnu političku sposobnost, njegovu veštinu izražavanja gestovima koji su dopirali do
duše naroda. Kada bi se sastali, dugo bi ćaskali, razmenjivali svoje tačke gledišta, ocenjivali najnovije napretke u borbi,
ili najskorije nedaće. Razgovarali bi o strategijama, ljutili bi se, potom bi se smejali, ili bi samo meditirali. Gandi je uvek
jasno stavljao do znanja da će jednog dana baklja njegove borbe preći u Nehruove ruke, i tri puta ga je uzdigao na
mesto predsednika Kongresne partije.
Indira je odrasla u tom okruženju u kojem nije postojala granica Između porodičnog i političkog života.
Gandiju je kao mala poveravala svoje tajne, govorila mu je koliko mnogo joj nedostaje otac, pričala mu je o svojoj
usamljenosti, o svojim kompleksima, jer je bila ružnjikava. Nehru je bio u zatvoru ukupno devet godina, koje su bile
isprekidane kratkim periodima slobode. Porodični život je toliko trpeo zbog toga da je nekom posetiocu Indira jednom
prilikom morala da kaže: „Žao mi je, ali moj deda, moj otac i moja majka, svi su u zatvoru."
Od Nehruove smrti, Indira je počela da se priseća starih uspomena iz svog detinjstva, kada se prerušavala u
Jovanku Orleanku i imitirala svog oca govoreći: „Jednog dana povešću svoj narod ka slobodi" dok je držala
govoranciju nekoj izmišljenoj gomili. Ili kada je izvršila svoju „prvu političku akciju", kako će je kasnije nazvati, koja se
sastojala u tome što je uvredila jednog engleskog policajca koji je upao u kuću Anand Bavan da bi zaplenio stvari i
nameštaj, jer njeni otac i deda, kao članovi Partije, nisu želeli da plate kauciju svaki put kad bi ih uhapsili. S dvanaest
godina želela je da uđe u Kongres, ali kako po zakonu nije imala dovoljno godina, odbili su je. Reagovala je na svoj
način, kao što će raditi i kasnije u životu, uhvativši bika za rogove. U dvorištu te vile okupila je stotinjak dece iz
komšiluka. Indira im se obratila poput svog oca, zahtevajući da se bore za oslobađanje otadžbine bez obzira na opa-
snosti. Tako je stvorila „četu majmuna" u kojoj su bila deca zadužena za špijunske poslove, lepljenje plakata, sakupljanje
zastava i ubacivanje u policijske redove da bi prosleđivali poruke članovima svoje partije. Njihova četa je dostigla broj
od više hiljada dece koja su pružala značajnu podršku onima koji su se borili. Kako je bila srećna kada bi otac pokazao
koliko je ponosan na nju...!
Njihov odnos je uvek bio obeležen patnjom zbog razdvojenosti, koju su samo pisma uspevala da ublaže.
„Želim da naučiš da pišeš pisma i da mi dođeš u posetu u zatvor. Mnogo mi nedostaješ", pisao joj je Nehru kada je ona
imala jedva šest godina. Za njen trinaesti rođendan, Nehru joj je pisao: „Kakav poklon mogu da ti pošaljem iz zatvora u
Najniju? Moji pokloni ne mogu da budu opipljivi i čvrsti. Samo mogu da budu sačinjeni od vazduha, od misli i duha,
poput onih koje bi ti poklonila neka vila, stvari koje čak ni visoki zidovi jednog zatvora ne mogu da zadrže."
Indira je zaranjala u ta pisma - bilo je na stotine pisama, emotivne i interesantne korespondencije, jer su oboje
veoma lepo pisali - da bi pripremila komemorativnu izložbu, onu koju je išla da otvori u Londonu. Želela je da istakne
crtu saosećajnosti svog oca, kao i njegovu nevero- vatnu hrabrost i nepokolebljivost, pomoću fotografija i predmeta, i da
ih ilustruje legendama izvučenim iz njegovih spisa i govora. Od svih projekata koje je započela u Ministarstvu
informisanja kojim je sada upravljala, u ovaj se upustila s posebnom predanošću. Ne samo zbog sentimentalnih razloga
već i zbog toga što je smatrala da je predstavljanje i isticanje sećanja na Nehrua važno za svet i samu Indiju, jednu novu
naciju kojoj je potreban primer lidera koji se bori za njeno jedinstvo.

Radživ je pošao sa Sonjom da posete izložbu o Nehruu. To je bio način da mladu Italijanku uvede u složenu
istoriju svoje zemlje, način da joj objasni ko su on i njegova porodica. Sonja je dugo stajala pred venčanicom Radživove
bake, Kamale, i posmatrala ritualne stvarčice koje se koriste na svadbama u Kašmiru. Tekst ispod fotografije ukazivao je
na to da je i ta žena bila u zatvoru i da je sa trideset šest godina umrla od tuberkuloze... Sonja je pomislila na Indiru: sa
ocem u zatvoru i bolesnom majkom... Kakvo li je bilo njeno detinjstvo?
- Tužno - rekao joj je Radživ. - Osim toga, moja majka je takođe obolela od tuberkuloze. Dosta vremena je
provela zatvorena u jednom sanatorijumu gde su je savetovali da se ne udaje i nema decu...
- Dobro je što ih nije poslušala... - rekla je uz osmeh.
- Spasla se zahvaljujući tome što su otkrili antibiotike. Imala je više sreće nego baka...
Bio je izložen još jedan svetlocrveni sari sa srebrnim vezom.
- To je sari koji je satkao moj deda u zatvoru za svadbu moje majke... Nadam se da ćeš ga ti jednog dana nositi...
- rekao joj je kroz šalu.
Sonja se nasmejala, ne verujući u to. Nije sebe mogla da zamisli uvijenu u tu tkaninu, koja se čuvala u jednoj
rekonstruisanoj ćeliji baš za tu priliku na osnovu uveličanih fotografija: video se ležaj, sveska u kojoj su mogle da se
pročitaju rečenice iz njegovih zatvorskih dnevnika, preslica na kojoj je Nehru istkao taj sari na način koji ujedinjuje
ljubav prema ćerki i zemlji... Gandi je preslicu pretvorio u simbol borbe za nezavisnost. Englezi su uništili bogatu
tekstilnu industriju namećući nesrazmerne cene za indijske proizvode da bi, nasuprot tome, prodavali industrijske
tkanine proizvedene u Engleskoj. Preslica je bila simbol buntovništva, način da se iskaže da nije potrebno kupovati uve-
zene tekstilne proizvode, jer svako može da tka za sopstvene potrebe. Bilo je tu jedno pismo koje je Sonja pročitala.
Napisao ga je Nehru u zatvoru i bilo je upučeno njegovoj ćerki koja se udaje: „Na početku, tkanje je veoma dosadno, ali
kada se prihvatiš toga, otkriješ da u tome ima nečeg fascinantnog. Dnevno se bavim time pola sata. Pošto to nije mnogo
vremena, malo proizvedem iako sam prilično brz. Otkad sam počeo, pre sedam nedelja, satkao sam skoro deset hiljada
metara. Čini mi se da je za jedan sari potrebno trideset hiljada. Kroz četiri meseca, moguće je da ću napraviti jedan sari
za tebe!“
Taj sari nije bio samo venčanica, bio je i zastava. Za Sonju, venčanica bi trebalo da bude bela, s velom, poput
onih koje je svake prolećne nedelje viđala na nevestama koje se udaju u crkvi Svetog Jovana Krstitelja u Orbasanu.
Ponekad bi zaboravila da je Radživ Indijac.
Prikazivali su se snimci proslave nezavisnosti, na kojima je prikazan poslednji defile vicekralja lorda
Mauntbatena i njegove žene Edvine na ivici jednih kola doslovno preplavljenim gomilom ljudi. „Pljušte deca!“ govorila
je uplašena Pamela, ćerka vicekraljeva, jer su žene bacale svoje bebe uvis kako ih gomila ne bi spljeskala. Radživ joj je
ispričao da je njegova majka videla kako je jedna žena smatrala da bi njena beba bila sigurnija kod ledi Mauntbaten i
potom joj je predala. Edvina ju je dugo držala u naručju. Video se Nehru koji je doslovno hodao po gomili, vičući kako
bi podigao zastavu šafran, zelene i bele boje nove nacije u čijem je centru bio jedinstveni grb: preslica. Mauntbaten se
borio da skloni decu i mlade, poluonesvešćene zbog meteža, i odvede ih na sigurno. Zastava je pozdravljena snažnim
pokličima oduševljenja. Čuo se topovski pucanj a potom se, kao nekom magijom, na nebu pojavila duga, dajući povoda
najrazličitijim tumačenjima tog „božjeg dela“.
Ali takođe je bilo fotografija i snimaka tragedije koja je pratila sticanje nezavisnosti. Radživ je ispričao Sonji da
je Nehru bolesnog srca održao svoj slavni govor o nezavisnosti. Jedan snimak reprodukovao je njegov glas u onoj noći,
15. avgusta 1947. godine: „Pre mnogo godina, imali smo sastanak sa sudbinom i došao je čas da ispunimo naše obe-
ćanje... Na domaku ponoći, kada ljudi spavaju, Indija će se probuditi u životu i slobodi..." Sonja se stresla kada je na taj
način čula Nehruov glas. Radživ joj je objasnio da je njegov deda znao da, dok objavljuje najvažniju vest u istoriji Indije,
grad Lahor, drevna prestonica Mogul- skog carstva i najkosmopolitskiji grad potkontinenta, koji je prešao u vlast
Pakistana, gori u orgiji nasilja. Bio je to početak jedne tragedije ogromnih razmera, poznate kao „podela". Nezavisnost
obe države prouzrokovala je pokret etničkog i verskog čišćenja bez premca u istoriji. Hindusi, koji su generacijama
unazad živeli u zemlji koja je sada Pakistan, bili su primorani da beže. S druge strane, muslimani iz Indije bežali su u
suprotnom pravcu. Snimci tih izbegličkih kolona i priče o počinjenim zločinima - žive spaljene porodice u svojim
kućama, žene koje su bacane iz vozova u pokretu jer nisu odgovarajuće vere, ćerke silovane pred svojim očevima -
zaprepastile su Sonju.
- A nenasilje? - stidljivo je upitala Sonja, koja je videla da njene prethodno stvorene predstave o miroljubivom
karakteru Indijaca padaju u vodu.
- Gandi je uspeo da spreči veliki deo nasilja svojim postovima... - odgovorio joj je Radživ - ali na kraju ni on
sam nije uspeo da pobegne od verskog fanatizma.
Onda joj je ispričao kako ga je jednog dana, kada je imao četiri godine, majka odvela u posetu Mahatmi u
kuću Berlouvih, jedne dobrostojeće porodice koja mu je pružala smeštaj i podršku svaki put kada je dolazio u Delhi.
Gandi je bio veoma deprimiran zbog izjava hinduističkih ekstremista koji su ga optuživali za izdaju jer je branio
progonjene muslimane, i zbog sveg pritiska koji je zemlja trpela, iako je nasilje podele već bilo prestalo. „Ne mogu više
da živim u ovom ludilu i u ovoj tami“, rekao je Gandi fotografkinji Margaret Burk-Vajt tog istog jutra. Gandi, koji je bio
kao član porodice, bio je veoma pažljiv prema Radživu. Dok su odrasli ćaskali i pokušavali da stvore opuštenu
atmosferu pokojom šalom, mali Radživ se igrao cvećem jasmina koje je njegova majka kupila Mahatmi. Na jednoj
fotografiji se videlo kako ih je dečak redao oko Gandijevih nožnih prstiju.
- Zadržao me je nežnim pokretom ruke - pričao je Radživ. - Ne radi to, rekao mi je, cveće se stavlja samo oko
stopala mrtvih.
Nastavio joj je priču kako se tog istog popodneva, dok je išao ka sredini dvorišta na molitvu, jedan čovek
približio Gandiju i sklopivši dlanove pozdravio ga rekavši „Namaste!" Potom ga je pogledao pravo u oči, izvukao
pištolj bereta iz džepa i neočekivano ispalio tri hica. Bio je to hinduistički fundamentalista.
Na izložbi su se videle slike haosa koje su usledile nakon atentata. Možda je najdramatičnija bila Nehruova
fotografija na krovu nekih kola kako smiruje narod s megafonom u ruci. Svi su želeli da priđu kako bi uputili poslednji
pozdrav „velikoj duši“. Jedan zvučnik reprodukovao je reči koje je Nehru uputio naciji preko radija te užasne noći:
„Svetlost se ugasila u našim životima i nema ničeg više sem mraka. Ostavio nas je naš dragi vođa, otac nacije. Rekao
sam da se svetlost ugasila, ali nije tako. Svetlost koja je obasjavala ovu državu nije obična svetlost. Nasta- viće da blista i
kroz hiljadu godina. Svet će je videti jer će i dalje pružati utehu nebrojenim srcima.“ Sonja je osetila jezu slušajući taj
glas koji je delovao kao da dolazi s drugog sveta.
- Moj deda je uvek bio opsednut time da Indija ostane ujedinjena i laička objasnio joj je Radživ. - Govorio je da
nacija može da preživi samo sa ove dve vrednosti... I mislim da je bio u pravu
Druge fotografije prikazivale su Nehrua s Gandijem, na jednima su nasmejani i očigledno se slažu, na
drugima su ozbiljni i u razdoru; Zatim fotografije Nehrua s kineskim, sovjetskim, američkim liderima; s naučnicima
poput Ajnštajna, s piscima poput Tomasa Mana, Perl S. Bak... Sonja je na kraju dugo stajala pred fotografijama
okupljene porodice u Anand Bavanu, tražeći sličnosti. Radživ je bio prefinjeniji od svog oca Firoza; imao je eleganciju
svoje majke, pomislila je. Patrijar- halni Motilal ličio je na njenog sopstvenog dedu, Stefanovog oca, sa svojim širokim
licem izražene i kockaste vilice i isto tako gustim brkovima Nije se zadržala na tekstu fotografije koji je govorio o večitoj
dilemi Nehruovih između političke dužnosti i ličnih potreba, i o tome da je, u tom konfliktu, dužnost uvek pobeđivala.
 Iako je Sonja bila vidno potresena svim onim što je upravo videla, nije mogla da predvidi težinu tih reči, niti
da zamisli da će je jednog dana njihovo značenje progoniti.
 7.

VESELI ŽIVOT ZALJUBLJENIH U ENGLESKOJ odneo je jednu žrtvu: Radživove studije na Triniti koledžu.
Nije položio nijedan predmet na godini. Nikada neće postati naulnik, Već je obavestio svoju majku da su studije suviše
teške i da bi rezultati bili katastrofalni. Indira mu nije prebacila; na kraju krajeva, i ona je pala na Oksfordu iako su njene
okolnosti bile mnogo drugačije. Nikada nije imala normalno školovanje,a kao mala je uvek bila bolesna. Među
članovima porodice samo je Nehru pokazao istinsku akademsku sposobnost. Njegov unuk Radživ nije bio ni veliki
učenjak ni veliki čitalac, niti intelektualac kao njegov deda. Oduvek su mu se sviđale praktične stvari, tehnički
problemi, želeo je da razume kako radi neka mašina, da ume da je popravi ako se pokvari. Znao je da napravi
sopstvene zvučnike da sluša muziku, ili da se rastavi neki radio kako bi ga popravio. Bio je pravi majstor, što je osobina
koju je nasledio od oca.
Radživ je morao da napusti Kembridž i prebaci se u londonski Imperijal koledž, gde je pohađao tehničke
studije mehaničkog inženjerstva. Ali već je imao jasnu ideju onoga što želi. Zapazio je oglas škole avijacije Viltšir u
Trukstonu, stare baze RAF-a blizu Sauthemptona, pretvorenu u školu za pilote. Želeo je da iskoristi letnji raspust da
počne da ide na časove letenja. Zamisao da postane pilot imala je prednost nad pukom željom za letenjem: bio je to
najbrži način da zaradi za život, neophodna stavka kako bi se oženio Sonjom. Mnogo brži od studiranja na univerzitetu.
Pošto nije želeo da traži novac od svoje majke, odlučio je da radi kako bi platio časove letenja i instruktora dok ne
položi prve ispite.

U julu 1966. godine, Sonja se vratila u Italiju s diplomom CPE Univerziteta u Kembridžu pod miškom. Poštar
je ponovo bio osoba koja je najredovnije posećivala porodičnu kuću u ulici Belini, što je izazvalo očajanje bračnog para
Majno koji su se i dalje protivili njihove ćerke s Radživom iako su odobrili susret sa Indirom. Ona je otvoreno govorila
da će se jednog dana udati za njega. Roditelji su pokušavali da je odvrate od toga. Stefano joj je predložio da sačeka dok
ne postane punoletnapre nego što donese bilo kakvu odluku.
- To je samo još jedna godina – dodala je njena majka. – Slična odluka se ne može olako doneti. Kasnije bi mogla
da se kaješ celog života.
- Dok smo odgovorni za tebe – nastavio je njen otac – ne mogu da dozvolim da se udaš za tog mladića. Uvereni
smo da je to jedan sjajan dečko, nije to u pitanju…Ali bilo bi to protiv moje očinske dužnosti kad bih ti rekao: napred,
idi u Indiju, udaj se za njega. Zar ne shvataš? Sačekaj još malo.
Bio je to razuman predlog, ali ljubav nema sluha za razum. S dvadeset godina, čekanje je pravo mučenje.
Štrajkovi pošte, tako česti u Italiji, te godine su se pretvorili u Sonjinog najvećeg neprijatelja. Radživ je i dalje pisao
svakog dana, opisujući joj sreću koju je osećao dok je učio da leti iznad engleskog proplanka. Učio je da leti u dvokrilcu,
jednom tajgeru motu, modelu iz tridesetih godina, laganom i osetljivom avionu koji mu je pružao sate intenzivnog
uživanja. Cilj mu je bio da leti sam, a da bi to postigao, trebalo je da sakupi najmanje četrdeset časova sa instruktorom.
To je bio neophodan uslov da bi kasnije polagao za civilnog pilota, kao i da bi nastavio da se penje stepenik po stepenik
sve dok ne postane trgovački pilot.
Radživ je razmišljao da doputuje u Orbasano. Želeo je da ubedi Sonjinog oca da je pusti da dođe u Indiju.
„Želim da dođeš i Indiju“ – pisao joj je – „i da ostaneš s mojom majkom, bez mene, da bi mogla da vidiš stvari onakve
kakve zaista jesu, a iz tvog ugla, to bi bilo u najgorem svetlu, jer ja neću biti tu i nećeš imati kome da veruješ. Tako ćeš
upoznati zemlju i ljude... Ne želim da te dovučem u ništavilo a da ne znaš šta to znači. Osećao bih se odgovornim ako se
kasnije nešto loše desi i osetiš se na neki način povređeno - što se tiče osećanja ili na neki drugi način. Ne želim nikome
da polažem račune osim samom sebi, zato ne želim da te lažem, niti da te prevarim." Pismo je pokazivalo izvesnu
moralnu uzvišenost i Sonja je bila potresena, iako je bila pesimistična povodom mogućnosti da njen otac odobri taj plan.
Da bi platio put za Italiju, Radživ je bio primoran da zaradi još novca. „Mnogo mi je žao što nisam mogao ranije da ti
pišem, ali radim kao zidar na nekom gradilištu“ - rekao je u nekom drugom pismu. – „Radio sam i po deset sati
dnevno, plus sat i po putovanja, tako da sam bio mrtav umoran po povratku kući. Imam toliku upalu mišića da mogu
da ti pišem samo veoma sporo." Bila su to pisma puna nežnosti, uzbuđenja zbog budućnosti, iako su poslednja odavala
veliki strah. Radživ je bio zabrinut zbog novosti koje su mu dolazile iz Indije. Premijer je umro od srčanog udara dok je
bio u zvaničnoj poseti Sovjetskom Savezu da bi potpisao mirovni sporazum s Pakistanom, nakon jednog kraćeg rata.
„Indija se nalazi u veoma delikatnoj, veoma lošoj situaciji...“ - pisao je Sonji. – „Predosećam da će mnogi ljudi hteti da
moja majka bude premijerka. Nadam se da neće prihvatiti, to će je ubiti."
 Radživ je bio u pravu. Telo koje je kontrolisalo Kongresnu partiju želelo je da njegova majka bude premijerka.
„Poznaje sve svetske lidere, proputovala je svet sa svojim ocem, odrasla je uz heroje borbe za nezavisnost, ima
racionalna i moderna razmišljanja i ne identifikuje se ni sa jednom kastom, državom ili verom. A pre svega može nam
obez- bediti pobedu na izborima 1967. godine", pisao je jedan vođa partije. Postojao je još jedan, veći razlog: želeli su da
bude na tom položaju jer su bili uvereni u to da je slaba, i mislili su da je povodljiva. Stare glavešine partije bile su
ubeđene u to da će moći da ostanu na ključnim pozicijama, uživajući u privilegiji da donose odluke bez odgovornosti
njihovog sprovođenja. Najbolja na svetu. Oni, u stvari, nisu poznavali Indiru Gandi. Sa svojih četrdeset osam godina, ni
ona još uvek nije poznavala samu sebe.
Dan pre nego što će biti izabrana za šefa države, za najvišu funkciju druge najnaseljenije države na svetu,
Indira je napisala Radživu pismo govoreći mu da ne može da izbaci iz glave jednu pesmu Ro- berta Frosta koja je dobro
rezimirala zbrku u kojoj se nalazila: „Kako je teško kada nisi kralj a kada je on u tebi i u okolnostima." Takođe mu je
pisala da je ujutru tog dana posetila mauzolej Mahatme Gandija da bi se ispunila sećanjem na onoga ko je bio njen drugi
otac. Potom je otišla u Trn Marti, sada Narodni muzej, i dugo ostala u sobi gde je Nehru umro. Bilo joj je potrebno da
oseti njegovo prisustvo. Setila se jednog njegovog pisma kada je imala petnaest godina: „Budi hrabra, a ostalo će doći
samo." Dobro, ostalo je došlo. Prekoračiće prag nove egzistencije, novog života za koji se u suštini oduvek pripremala,
iako to svesno ne bi priznala.
Nakon smrti svog oca, sanjala je da se povukla od sveta. Jedno vreme se zabavljala tom idejom, čak je
pomišljala da iznajmi jedan stančić u Londonu i da tamo nađe bilo kakav posao, možda kao sekretarica neke kulturne
institucije. Pobeći od same sebe, to je ono što je tražila. Ali stvarnost ju je ubrzo sustigla, pa više nije mogla da sanja o
sopstvenoj slobodi. Morala je da reši konkretne probleme. Ostala je bez kuđe a od svog oca je nasledila njegove lične
stvari i njegova autorska prava, ništa posebno. Nehru je krckao svoj kapital, jer mu njegova pre- mijerska plata nije bila
dovoljna da pokrije troškove delegiranja, a nije bio od onih koji su zavlačili ruku u državnu kasu. Tačno je da je Indira
nasledila staru vilu Anand Bavan u Alahabadu, ali oko nje bilo je toliko troškova da je njeno održavanje podrazumevalo
važan izdatak. Osim toga, imala je dva sina koja su studirala u Engleskoj. Kako da plati sve to? Povlačeći se od sveta?
Shvatila je da je to jedna himera, jedan hir.
U njenom životu je politika bila previše dominantna da bi tako mlada mogla da se povuče. Svakog dana, ljudi
su dolazili da je vide, ljudi svih klasa i statusa, kao što su radili dok je njen otac bio živ. Iste mase koje su se skupljale u
palati Tin Marti sada su dolazile da vide nju. Dolazili su da je pozdrave, da joj se požale, da ih sasluša, da im kaže
nekoliko rečenica, da pokaže interesovanje za njihove nedaće. Bili su to stalni siromasi, siromasi večne i stare Indije, oni
isti siromasi u čije ime su se borili Gandi i njen otac. Indira ih neće ostaviti na cedilu, to bi bilo vređanje sećanja na
Nehrua. Naprotiv, pažljivo ih je primila i saslušala 0no što su imali da kažu. Oni su bili ti koji su zaista utešili njeno ra-
njeno srce. Iz njih je crpela snagu da ide napred, da nađe smisao svog života. Ti siromasi su je naveli da shvati da ono
što je zapravo nasledila jeste moć njenog oca.
Nehruovo prisustvo osetila je i po ulasku u zgradu Parlamenta, jednu džinovsku građevinu kružnog oblika
od crvenog i bež peščara s verandom punom stubova u centru Nju Delhija nalik na park. Unutar te zgrade, pod jednom
kupolom visokom trideset metara, izabrali su je narodni poslanici sa 355 glasova za i 169 protiv. Njena partija je
jednoglasno glasala za nju. Zahvalila im je kratkim govorom. „Nadam se da neću izneveriti poverenje koje ste mi
ukazali." Blistala je, veoma svesna toga da je nastupio njen sastanak sa sudbinom. Dolazi na čelo tog „široko
rasprostranjenog indijskog naroda", kako je opisao Nehru.
Rezidencija koja joj je dodeljena nalazila se u istom kvartu Nju Del- hija kao i prethodna palata u kojoj je
živela. Safdardžung put broj 1 bila je tipična kolonijalna vila s belo okrečenim zidovima, okružena lepim dvorištem, sa
četiri sobe od kojih je dve pretvorila u kancelariju i jednu u primaću sobu. Jasno je istakla da je kuća, između osam i
devet ujutru, otvorena za sve bez obzira na društveni položaj i materijalni status. Bio je to isti termin koji je Nehru
posvetio toj svrsi.

Indira je objasnila Radživu šta ju je podstaklo na to da prihvati kandidaturu. U toku tih meseci na čelu
Ministarstva informisanja, bila je primorana da se suprotstavi ozbiljnoj nacionalnoj krizi koja nije bila u nadležnosti
njenog ministarstva. Kriza ju je zatekla na odmoru u Kašmiru, veoma lepoj oblasti iz koje potiču Nehruovi. Čim je
stigla, saznala je da se pakistanske trupe, prerušene u civilne pristalice, pripremaju da zauzmu glavni grad, Srinagar,
kako bi u narodu podstakli propakistansku pobunu. Indira nije poslušala naređenje premijera da se smesta vrati u
Delhi. Ne samo da je ostala u Kašmiru već je i doletela do fronta kada su se neprijateljstva rasplamsala. „Nećemo dati
agresoru nijedan centimetar naše zemlje", izjavila je na jednom proputovanju kroz gradove na severu. Štampa je
pohvalila njen postupak: „Indira je jedini muškarac u vladi starica", glasio je jedan naslov. Dopisnici koji su je
podržavali bili su zapanjeni kad su se uverili u to kako Indiru u svim krajevima primaju široke narodne mase koje kliču
od oduševljenja. Pakistanska vojska je poražena. Indija i Indira izašli su kao pobednici, podstakavši rađanje ideje koja će
kasnije postati deo narodne misli: „Indija je Indira; Indira je Indija."
Sve se to događalo dok je Radživ osam hiljada kilometara daleko učio da upravlja svojim tajgerom motom po
engleskom nebu. „Ako moja majka ne postane premijerka, sve što smo postigli biće izgubljeno", rekao je Sonji u jednom
pismu koje je delovalo suprotno pređašnjim. Stvar je u tome da je Radživ na svoj način proživljavao konflikt svoje
majke, kao i cele porodice, koja se kolebala između dužnosti prema narodu, prema zaostavštini oca i dede, i sopstvenih
životnih potreba. Kada je Radživ saznao da mu je majka izabrana za premijerku, pismo koje je stiglo Sonji odisalo je
nespokojstvom koje je u njemu izazvala ta nova okolnost. „Kad bi se nešto desilo mojoj majci, ne znam šta bih radio. Ne
možeš da zamisliš koliko zavisim od nje, od njene pomoći u bilo kojoj situaciji, pogotovo kada si ti u pitanju. Sve će ti
izgledati teže nego meni. Sve će ti biti novo, a ona je jedina koja zaista može da ti pomogne."
 Fotografija njegove majke bila je na naslovnim stranama svetskih novina. Na jednom kiosku u Trukstonu, selu
u blizini vazduhoplovne baze, Radživ je kupio jedan primerak novina Gvardijan. „Nijedna žena u istoriji nije preuzela
sličnu odgovornost, i nijedna zemlja, bitna poput Indije, nije predala vlast jednoj ženi na demokratski način", stajalo je u
tekstu. Fotografija njegove majke nalazila se i na naslovnoj strani časopisa Tajm: „Indijom drma ženska ruka", glasio je
naslov. Iako je ona izjavila da nije feministkinja, ceo svet je bio radoznao da sazna kako će žena s malo iskustva u
administrativnim poslovima da se suoči sa ogromnim problemima koji je očekuju. Ogromnim poput nacije kojom treba
da vlada, sačinjenom od kompleksnog mozaika naroda koji se deli na rase, vere, jezike i kulture nesagledivih razlika.
Pretežno hinduistička zemlja koja, međutim, ima više od sto miliona muslimana koji je čine drugom muslimanskom
zemljom na svetu, a da se pri tom ne uračuna deset miliona hrišćana, sedam miliona Sika, dvesta hiljada Parsa i trideset
pet hiljada Jevreja čiji su preci pobegli iz Vavilona nakon rušenja Solomonovog hrama. Teritorija na kojoj živi 4.635
različitih zajednica, od kojih svaka sa sobom vuče sopstvenu tradiciju, i jezika toliko starih koliko i različitih, poput
muslimanskog jezika urdu, koji se piše zdesna nalevo, ili hindskog jezika, koji se piše sleva nadesno poput latinske
abecede, ili tamilskog koji se ponekad čita odozgo nadole, ili drugih alfabeta koji se dešifruju poput hijeroglifa. U toj
papazjaniji koristilo se osamsto četrdeset pet dijalekata i sedamnaest zvaničnih jezika. Ali engleski, jezik kolonizatora,
ostao je zajednički jezik nakon što su države s juga odbile nametanje hindskog jezika. Država koja je u sebi nosila bolne
različitosti, s dobro ukorenjenom korupcijom u svim društvenim sferama i parališućom birokratijom. Država poznata
po svojim visokim duhovnim dostignućima a u isto vreme po svojim zlokobnim pokazateljima materijalnog stanja.
Država u kojoj je čovek plodniji od zemljišta koje obrađuje; zemlja koju neprekidno pogađaju prirodne katastrofe, a koja
ipak razlikuje trista trideset miliona božanstava. Možda je najveće dostignuće ove nacije, koju su skovali Nehru i Gandi,
to što je i dalje bila slobodna uprkos lepezi prokletstava i opterećujućih problema koje je nasledila od britanskih
kolonizatora, uprkos proricanjima jednog engleskog generala u trenutku sticanja nezavisnosti: „Niko ne može da skuje
naciju na jednom kontinentu s toliko nacija."
Ali ta država kontinent kojom je trebalo da upravlja njegova majka bila je u lošijem stanju nego ikad dok je
bila pod Nehruom ili njegovim naslednikom. Višegodišnje suše dovele su do nestašice namirnica i prouzrokovale su
surova gladovanja. Državu Keralu potresali su žestoki nemiri u vezi s podelom hrane. Ekonomija je bila žrtva
galopirajuće inflacije. Region Pandžaba bio je potresen zahtevom da se u njemu isključivo govori pandžapskim jezikom;
jedan lider Sika pretio je da će se žrtvovati ako njegov zahtev ne bude bio ispunjen. Kao šlag na tortu, hinduističke
askete defilovale su gole prekrivene pepelom ispred parlamenta, pravo Indiri ispred nosa, zahtevajući zabranu ubijanja
krava na celokupnoj teritoriji. Peticija koja se kosila s verski nepristrasnim indijskim Ustavom koji se obavezuje na
garantovanje prava i jednakosti svih veroispovesti. U tako siromašnoj zemlji, kravlje meso bilo je osnovni izvor proteina
za manjine poput muslimana ili hrišćana. Protesti su se zaoštrili i bilo je mrtvih kada je policija pucala na pobunjenike.
„Neće me pokolebati spasioci krava", izazivački je izjavila Indira. Indija zaista nije bila ni nalik nekoj drugoj zemlji.
Godine 1966. bila je jedan džinovski lonac pod pritiskom koji samo što nije eksplodirao, kao da je sticanje nezavisnosti
bilo okidač za pokretanje milion malih pobuna koje su bile plod vekovnih eksploatacija jednih manjina od strane
drugih, jednih kasta od strane drugih, jednih etničkih grupa od strane drugih... Vođe Kongresa nisu učinili nikakvu
uslugu Indiri time sto su je popeli na vrh.
Indira je imala jasan prioritet, onaj isti koji su odredili njen otac i Gandi: okončati gladovanja, izbeći umiranje
najsiromašnijih. Ako bi radi toga morala da traži pomoć od međunarodnih organizacija i najbogatijih zemalja, moraće
da proguta ponos i ispruži ruku. Dvadeset godina nakon sticanja nezavisnosti, Indija, na njenu veliku žalost, dostigla je
neizbežni status svetskog prosjaka. Indiru je bilo sramota što mora da traži, ah znala je da ne postoji druga mogućnost.
Međutim, odlučila je da ni za šta ne moli: „Koliko god da je naša pozicija očajna, moramo da izgledamo što snažnije."
Odmah je prihvatila poziv predsednika Džonsona u Vašington i detaljno pripremila putovanje od čijeg bi ishoda mogli
da zavise životi miliona njenih sunarodnika, a možda i njena budućnost u politici. Brižljivo je razradila svoje govore i
ispravljala ih konsultujući svoju knjižicu sa citatima, koju je uvek nosila sa sobom. Tražila je jednostavne ideje i bežala
od komplikovanih koncepta. Sa istom pažnjom s kojom je pripremila svoje govore odabrala je svoju odeću: po jedan
sari, jelek, šal i cipele za svaki prijem. Kako bi sve to krunisala, želela je da ide u pratnji svoja dva sina. Radživ je morao
da prekine sa svojim časovima leta i otputuje u Pariz da bi se sastao sa svojom majkom. Tamo su se nakon što ih je
general De Gol pozvao na ručak u njihovu čast, ukrcali u boing 707 koji im je Bela kuća stavila na raspolaganje. Kada su
pitali De Gola šta misli o Indiri, stari državnik je rekao: „Ta tako krhka ramena na kojima počiva džinovska sudbina
Indije... Ne čini se da su pogrbljena pod tolikim teretom. Ta žena ima nešto u sebi, i uspeće."
U Vašingtonu, B. K. Nehru, Indirin rođak i ambasador u Sjedinjenim Državama, primio je u ranim časovima
jedan telefonski poziv. Bio je to predsednik Lindon B. Džonson, jedna grdosija poreklom iz Teksasa: . - Upravo sam
pročitao u Njujork tajmsu da Indira ne voli da je zovu ,gospođa premijerka’... Na koji način treba da joj se obraćam?
- Dopustite mi da proverim, predsedniče. Nazvaću vas čim dobijem odgovarajuće instrukcije.
Istog trenutka stvorio se u Indirinom apartmanu.
- Neka me zove kako hoće... - rekla je, i pre nego što je njen rođak otišao, dodala: - Možeš da mu kažeš i da me
neki moji ministri zovu ser21. Ako mu odgovara, može tako da me zove.
I predsednik Džonson poklekao je pred Indirinim šarmom. Odblokirao je severnoameričku pomoć, koja je bila
prekinuta zbog kratkotrajnog rata s Pakistanom, i zatražio od Svetske banke da pozajmi novac Indiji. Jedino neslaganje
tokom posete bilo je kada je Džonson hteo da je izvede da igra nakon zvaničnog banketa. Indira je odbila, nije želela ni
da zamisli reakciju indijske štampe pred slikom „socijalističke Nehruove ćerke koja nagizdana igra s predsednikom
Amerike". Objasnila je Džonsonu da bi je to učinilo veoma nepopularnom, a on je to razumeo. „Ne želim da se nešto
loše desi ovoj devojci", rekao je svom šefu kabineta sa izraženim teksaškim akcentom, koji je činio da uvek deluje kao da
21 * Engleska titula sir. (Prim. prev.)
je prehlađen, pre nego što je obećao Indiri tri miliona tona namirnica i devet miliona dolara trenutne pomoći. To
putovanje je bio prvi veliki uspeh vatrene premijerke iako je priznala jednom svom čoveku od poverenja: „Nadam se da
se nikad više neću naći u sličnoj situaciji."
Sonja je sve ovo proživljavala s distance, sa izvesnom uznemirenošću, jer su to bile nesvakidašnje promene o
kojima se veoma pričalo. I talijanski mediji detaljno su prenosili vest o stupanju Indire Gandi na vlast, a bračni par
Majno mogao je do detalja da promatra, putem televizora iz dnevne sobe u ulici Belini, lice majke udvarača njihove
ćerke. Međutim, izgledalo je da ih činjenica da je sada premijerka nije smekšala. Naprotiv, Stefano je u tome video
pretnju. To je po njemu povećavalo rizik, činilo ovu vezu još luđom. Bilo mu je veoma jasno da je sve što okružuje ovu
ženu u opasnosti. Zar nisu ubili i samog Gandija? Te zemlje bile su suviše nepredvidive... Paola, međutim, nije mogla
da prikrije izvesno zadovoljstvo. Njena ćerka se nije zaljubila u bilo koga Sonja ih je, na neki način, oslobodila
pogrdnog nadimka paezani, „uvela ih je u plemstvo, ali nije želela da zarad toga ta ljubavna priča napreduje. Ni ona nije
želela da je izgubi.
Radživ se vratio srećan sa svog puta u Sjedinjene Države, iako je bio previše kratak i previše zasićen
zvaničnim događajima da bi uživao u njemu kako je želeo. Od malena, politika je za njega predstavljala istu stvar,
beskrajna fotografisanja s majkom, obavezno slušanje dosadnih razgovora tokom dugih večera, uvek u obavezi da
budeš veoma uglađen, da nosiš kravatu, sve potvrđuješ, itd. Svaki put je bio sve uvereniji u to da je za njega život
udaljen od sveg tog meteža, jedna povučena i mirna egzistencija pored žene koja mu je nesanica. Takođe je želeo da
pobegne od sebe samog, od svojih korena, od tereta porodične tradicije za koji je predosećao da bi mogao jednog dana
da ga smoždi. Potajno je verovao da ga sudbina koja prati njegovo prezime nikada neće dostići.

Oktobra 1966 godine, tražio je od brata da mu pozajmi kola da ide da vidi Sonju; stari folksvagen je toliko bio
propao da ga je prodao za četiri funte Osim toga, Sandžajev auto bio je prikladniji za tako dugačak put. Bio je to stari
jaguar, model koji je njegov brat kupio po neuobičajenoj ceni jer je bio pokvaren, zahvaljujući poznanstvima u kompaniji
Rols-Rojs. Sandžaj g a j e strpljivo dorađivao sve dok nije uspeo ponovo da upali. Za razliku od svog brata Radživ nije
voleo da se pravi važan, i čak ga je bilo stid da u tim kolima uđe u Orbasano, ali s druge strane razmišljao je d a j e bolje
da se pojavi tako, kao neki bogataš a ne kao neka lutalica. Na taj način će verovatno imati više mogućnosti da ostavi
pozitivan utisak na Sonjine roditelje.
Ona je očekivala njegov dolazak; mesecima ga nije videla i čekanje se činilo večnim. Njene sestre i prijateljice
takođe su bile nervozne Ne dolazi svaki dan u ovaj uspavani grad u predgrađu Torina indijski princ spreman da
odvede svoju Pepeljugu... Radoznalost je bila ogromna uključujući tu i roditelje koji su ga tog istog dana pozvali na
večeru, premda su se svi pretvarali kao da se ništa ne dešava.
Radživov dolazak u jaguaru prouzrokovao je pravu pometnju u komšiluku. Ko li je taj bogati Englez koji dolazi
da vidi ćerku Majnovih, pitali su se mrmljajući. Čuđenje je bilo još veće jer se njegov izgledn nije uklapao sa izgledom
njegovog automobila. „Liči na Sicilijanca“, sprdao se jedan Sonjin drug. „S tom automobilčinom, mogao bi da bude
pravi terone kamore 22“ prokomentarisao je drugi. Radživ je došao neuredan, s bradom od nekoliko dana, jer je spavao u
kolima da bi uštedio na hotelskim sobama. Sonja nije znala da li je to zbog umora ili zbog predstojeće večeri, ili zbog
skorašnjih događaja koji su lansirali njegovu majku na međunarodnu scenu, ali primetila je da je zabrinut kada je
konačno mogao da je zagrli u jendoj pustoj ulici Orbasana gde su se sastali ujutro kad je došao.
- Moraću da se vratim u Indiju - priznao joj je čim se smirila strast zbog ponovnog susreta.
- Pa onda…A tvoja dozvola za pilota?
- Izvadiću je tamo. U svakom slučaju, nemam para da je izvadim u Engleskon. Ono što me od svega toga jedino
brine jeste to što ću biti tako daleko od tebe.
Postojao je drugi razlog, a to je da ga je majka zamolila da se vrati.
- Veoma je usamljena. Ima ogromne probleme – priznao je Sonji.
Rekao joj je da ju je opozicija žestoko napala čim su se vratili iz Sjedinjenih država, optužujući je da je potpala
pod uticaj Amerikanaca i da je napustila politiku nepridruživanja koju je vodio njen otac…Ali ne samo opozicija već i
oni koji su je izabrali na mesto premijerke, šefovi njene sopstvene partije. Smetao im je način na koji se Indira suočavala
s problemima, direktno, preskačući hijerarhiju partije, kao u slučaju pakistanske bune. Jedan stari Nehruov kolega
započeo je u parlamentu surovu trijadu protiv Indire ispitujući ne toliko samu pomoć koliko uslove koje su Amerikanci
nametnuli da bi je pružili. Između ostalih, bio je i uslov da spuste vrednost rupija, što je veoma nepopularna mera koju
je Indira sprovela usprkos tome što je cela zemlja bila protiv, pokazavši tako da nije samo kopija svoga oca, da je
spremna da primenjuje gorki lek na narodu ako doista veruje u njega, i da nikome ne polaže račune. Ali rezultat je da je
bila na najnižem stupnju, dok su prognoze o budućnosti Indije postajale sve crnje. Preovladavalo je mišljenje da su
isključivo Nehruova ličnost i njegov primer uspevali da održe ujedinjenu i demokratsku Indiju, a da je sada, uz
neprekidne suše, nebrojene i male etničke pobune, tenziju s Pakistanom i Indirinom vladavinom, zemlja na ivici
dezintegracije.
- A za to krive moju majku - rekao je Radživ. - Kao da je ona kriva što su bile tri sušne godine i što ljudi umiru
od gladi... Imam utisak kao da je napuštam, a to mi se ne sviđa.
Dok je slušala Radživa kako priča o svojoj majci, Sonji je to na neki način bio lagani ulazak u indijsku politiku.
Nije bila svesna toga, ali dolazila je u kontakt s konceptima i idejama koji su joj se oduvek činili kao veoma daleki i
nerazumljivi, a koji su se iznenada pretvorili u nešto tako uobičajeno kao komentarisanje rezultata Juventusa ili modne
revije u Milanu što je redovno bilo u njenoj kući. Počela je da uviđa da nije moguće živeti u blizini nekog poput

22 Južnjak kamore; pripadnik mafijaške organizacije kamore, tipične za jug Italije (Prim.prev.)
Radživove majke a da to ne utiče na život svakog ko se nalazi oko nje, uključujući i nju. Ali to je još uvek bilo nešto
previše nejasno i daleko da bi je uznemirilo. Sve u svoje vreme. Sada treba pobediti otpor njenih roditelja.
Sonja je otpratila Radživa do kuće jednog prijatelja koji se ponudio da mu pruži smeštaj, a potom mu je
pokazala svoje selo. Uzeli su po kapučino u Ninovom baru, šetali se ulicama u centru i svratili u bar Pjera Luiđija. Osim
što je vodio svoj lokal, Pjer Luiđi je u slobodno vreme bio ljubitelj radija, što je bio hobi kojim je i Radživ želeo da se
bavi. Otkrio ga je tokom svojih učenja o letu, i osim što je bio privučen magijom elektronike, u tome je takođe video
način da izdaleka komunicira sa Sonjom. Očajanje što će jednog dana biti tako daleko od nje podstaklo ga je da sanja o
bilo kakvoj mogućnosti da popuni tu prazninu.
Sonja ga je ostavila da bi mogao da se odmori i dogovorila se s njim da uveče dođe po njega da ga vodi na
večeru u kuću svojih roditelja. U međuvremenu će verovatno otići na godišnji skup bivših učenika u svoju školu u
Đaveni. „Sećam se tog dana kao da je bio juče“, reći će sestra Đovana Negri. Sonja je imala dvadeset godina. Nakon
skupa bivših učenica škole, Sonja je izjavila da odlazi.
- Zašto ne ostaneš s nama na večeri? - rekla sam joj. - Dugo si bila u Engleskoj i skoro da te nismo ni videle.
- Ne mogu da ostanem - odgovorila je Sonja. - Imam jednog gosta koji večeras dolazi kod nas na večeru.
- A ko je to...? - šeretski je upitala sestra Đovana.
Sonja se nasmejala, pokazujući rupice na obrazima. Na kraju je izustila:
- Moj dečko.
- Tvoj dečko? Kakvo iznenađenje! Pričaj mi... Ko je?
Sonja je oklevala da odgovori, što je još više zaintrigiralo radoznalost opatice.
- On je Indijac... - bezvoljno je odgovorila.
- Indijac? - začuđeno je ponovila.
Sonja je stavila prst na usta da bi je utišala. Potom joj je skoro šapatom rekla:
- On je sin Indire Gandi.
„Bila sam zapanjena“, prisetiće se godinama kasnije sestra Negri.

Ta večera delovala je pomalo kao italijanska verzija poznatog filma s Ketrin Hepbern i Sidnijem Poatjeom u
glavnim ulogama. Samo što nije bila fikcija i nije imala srećan kraj, iako su reakcije Stefana Majna i Spensera Trejsija bile
slične. Radživ je pričao o svojim studijama. Upravo je stekao zvanje privatnog pilota, a verovao je da će za godinu i po
dana steći i zvanje komercijalnog pilota. Želeo je što pre da se zaposli. Imao je veoma jak razlog za to.
- Došao sam s jednim veoma ozbiljnim razlogom - rekao je Stefanu Majnu. - Došao sam da vam kažem da želim
da se oženim vašom ćerkom.
Sonja nije znala kako da se postavi, jer je došao red da prevede. Njena majka, nervozna, počela je da slaže pića
na stočić troseda. Drhtale su joj ruke. Pater familias je ostao srdačan, ali nepokolebljiv.
- Nimalo ne sumnjam u vašu iskrenost i poštenje - odgovorio mu je, gledajući u Sonju kako bi je zamolio da
nastavi da prevodi. - Treba samo da vas pogledam u oči pa da vidim kakvi ste. Sve moje nedoumice vezane su za moju
ćerku. Previše je mlada da bi znala šta želi... - Sonja je očajna gledala u plafon. - Iskreno, ne verujem da bi mogla da se
navikne na život u Indiji. Običaji su previše različiti.
Radživ je predložio da Sonja ode tamo na kraći odmor. Objasnio mu je svoju ideju da prvo ode sama, pre nego što
on dođe, da bi tako sama mogla da prosudi. Ali Stefano se kategorički protivio.
- Dok ne postane punoletna, ne mogu da je pustim da ide.
Bio je tvrd orah, Sonja je to znala, ali nije mogla da dopusti da se atmosfera okupljanja pokvari. Ćutanje njenog
oca moglo se preseći nožem. Taj čovek je bio prava stena i načinio je samo mali ustupak.
- Ako i tada budete isto osećali jedan prema drugom, pustiću je da ide u Indiju, ali to će biti za godinu dana,
kada postane punoletna - rekao je pre nego što se okrenuo ka svojoj ženi i dodao: - Ako se to loše završi, neće moći da
mi prebaci kako sam joj ja zagorčao život.
Ali Stefano je i dalje verovao, i svim srcem se nadao, da će se vode vratiti u svoja korita i da će Sonja, pred
poteškoćama na koje će naići, na kraju predati meč. Mučila ga je pomisao na rastanak od svoje ćerke.
 8.
KAD JE RADŽIV PREPRIČAO SVOJOJ majci svoj susret s Majnovima u Orbasanu, Indira se složila sa
uslovom koji je nametnuo italijanski ski pater familias. Stavljanje osećanja mladih na probu bio je jedinbi način da se
sazna da li ta priča ima budućnosti. Trebalo je pobediti vreme; u osnovi, i ona bi više volela da se Radživ ne oženi
strankinjom. Ali ako vreme pokaže da se vole, Indira se neće protiviti odluci svog sina. Previše je propatila zbog
protivljenja svog sopstvenog oca njenom venčanju da bi to isto uradila od svojih potamaka.
„Nije sve u braku. Život je nešto mnogo više", rekao joj je Nehru kada je išla da ga poseti u zatvor u Dehra
Dunu da mu kaže da želi da se uda za Firoza. Nehru ju je posavetovao da povrati snagu pre nego što donese bilo kakvu
odluku. Bila je veoma bolesna i otac ju je podsetio da joj lekari ne preporučuju da ima decu. Osim toga, Indirina želja
mu je delovala neozbiljno, jer bi samim brakom sa čovekom veoma drugačijeg obrazovanja i iz veoma drugačijeg
okruženja od njihovog bacila u vodu „porodično nasledstvo i tradiciju". Indira se nije slagala s tim, bar u tom trenutku.
Rekla mu je da želi anonimni život oslobođen napetosti, kakav nikada nije imala. Želela je da se uda i ima decu. Ne
samo jedno, naglasila je, jer ne želi da njeno dete iskusi usamljenost s kakvom se ona upoznala. Želela je da se brine o
njima i o svom mužu u kući punoj knjiga, muzike i prijatelja. Ako treba da se suprotstavi lekarima, pa čak i svom
sopstvenom životu da bi ostvarila taj san, spremna je na to.
Firoz je bio sin jednog Parsa po imenu Džehangir Gandi23, u čijoj zvaničnoj autobiografiji stoji da je bio
pomorski inženjer, ali drugi izvori tvrde da je bio prodavač likera, premda nije bio ni u kakvoj vezi s Gandijevima.
Krajem tridesetih godina, promenio je ortografiju svog prezimena u Gandijevo, prezime kaste prodavača parfema,
uobičajeno prezime među kastama Banja, hindusa iz Gudžarata, odakle je poticao Mahatma. Nije zabeležen razlog te
male izmene koja je na kraju bila od neizmerne važnosti za buduću političku karijeru njegove žene.
Sledbenica Zaratustre, parska religija jedna je od najstarijih religija čovečanstva, ali Firoz nikada nije bio
vernik, naprotiv. Stupio je u dodir s Nehrovima zbog pokreta borbe protiv Engleza koja ga je navela da se učlani u
Kongresnu partiju. Bio je veoma aktivan i radikalan militant, bio je upoznat s tekstovima Marksa i Englesa bolje od
samog Nehrua. Zajedno su učestvovali na jednom protestnom mitingu u Francuskoj zbog bombardovanja civilnih
naseobina u Španskom ratu. Firoz je pokušavao da ubedi antikomunističke organizatore da dopuste La Pasionanji da
govori, ali nije uspeo. Nehru je, besan, održao raspaljiv govor, vatreno braneći pravo na slobodu izražavanja.
Nehru nije sumnjao u Firoza kao militanta, ali smatrao je da nije dobra prilika za njegovu ćerku. Njih dvojica su se
razlikovali u svemu.Firoz je bio onizak i snažan, pomalo laskavac, govorio je veoma glasno i često je psovao. Niti je bio
prefinjen, niti je bio intelektualac. Voleo je dobru hranu i alkohol i interesovala su ga kola i elektronske i meha-
ničke spravice, ljubav koju će naslediti Radživ i Sandžaj. Bio je najgori student, iako mu se sviđala indijska klasična
muzika i cveće, kao i Indiri. Ali bez univerzitetske diplome, profesije i perspektive da zaradi za život, uz izgrađenu
reputaciju ženskaroša, bilo je logično što su Nehruovi ovog nikogovića koji je nameravao da uđe u najbitniju indijsku
porodicu gledali s velikim podozrenjem.
- Ti si odrasla u Anand Bavanu okružena luksuzom i slugama - rekla je Indiri njena baba u pokušaju da je
pokoleba. - Firoz nema bogatstvo, iz drugog je okruženja i druge je vere.
- Vera nam ne smeta, jer ni on ni ja nismo vernici - odgovorila joj je Indira. - Skromna sam kao i moja majka, pa
iako sam živela u Anand Havanu, mogu isto tako da budem srećna u brvnari jednog seljaka.
Manje-više, isto bi to i Sonja rekla svojim roditeljima kada bi spomenuli koliko je teško živeti tako daleko, u
tako drugačijoj zemlji. Sonji je Indija bila apstraktna. Nimalo je nije plašila uprkos svemu što je do lada bila čula. Da je
Radživ Eskim, isto tako bi pošla za njim na Severni pol. „Kada si zaljubljena - pisala je - ljubav ti daje veoma moćnu
snagu, kada si naoružana tom snagom, ničega se ne plašiš. Samo želiš osobu koju voliš. Samo sam želela Radživa. Otišla
bih na kraj sveta s njim. On mi je bio najveća sigurnost. Ni na šta i ni na koga nisam mogla da mislim osim na njega.“

Ako je Nehru na kraju dao svoj pristanak za Indirino venčanje s Firozom, Indira je ispunila zahtev svog sina
kada ju je ovaj zamolio da piše Sonjinom ocu da je pusti da dođe u Indiju. Prošlo je godinu dana, rok koji je nametnuo
Stefano Majno, a strast mladih nije pokazivala znakove stišavanja. Ni Sonja ni Radživ nisu bili spremni da žive jedno
bez drugog; razdvojenost je bila previše bolna. Indira je razumela da je to ozbiljna stvar. U suštini bi volela da je sledila
tradicionalni put, da je izabrala jednu ćerku iz dobre porodice u Kašmiru da je uda za svog sina, kao što nalaže tradicija,
kao što je uradio njegov deda Motilal izabravši Kamalu, njenu majku. Ugovoreni brakovi bili su uobičajeni, a brakovi iz

23 Ghandy, drugačije od prezimena Mahatme Gandija (Gandhi). (Prim. prev.)

ljubavi, izuzeci. Prvi su obično bolje funkcionisali; stopa razvoda zajednica ovog tipa bila je zapanjujuće niska, jer su
roditelji tražili kandidate za svoje podmlatke iz sličnih društvenih i kulturnih prilika, što samo po sebi predstavlja
prednost u zajedničkom životu. Drugi su bili kao lutrija. Indira nije imala sreće. Možda će je Radživ imati, iako je vukao
hendikep što mu je verenica strankinja. U tradicionalnom društvu, stranci čak nisu zasluživali ni mesto na društvenoj
lestvici, na njih se gledalo kao na ljude „bez kaste“. Nju Delhi nije bio ona prava Indija, ali i pored toga, Indira je bila
savršeno svesna toga koliko bi teško moglo pasti jednoj devojci sa Zapada da se privikne na život u njenoj zemlji, iako je
ona bila spremna da joj to omogući na najbolji mogući način, jer joj se devojka dopala.
Pismo Indire Gandi u kojem poziva Sonju da provede odmor u Nju Delhiju nije se dopalo Stefanu Majnu, ali
on je bio čovek od reči i nije imao drugog izbora osim da ispuni svoje obećanje. Porodično su porazgovarali o tome, i
pošto nije bilo izlaza, dogovorili su se da će Sonja ići u Indiju , ali samo na jedan mesec, a da će se posle sigurno vratiti
kući potpuno uverena u to da nikada ne bi mogla tamo da živi, mislili su njem roditelji. Ovde ne samo da su bili njeni
rođaci već je imala i budućnost. Celu godinu je radila u Fjeratorinu, a dolazilo joj je sve više i vise prilika da zaradi za
život zahvaljujući jezicima koje je naučila.
Ako joj se Orbasano nije dopadao zbog toga što je kao predgrađe i što je mali, uvek je mogla da ode da živi u
Torinu. Njeni roditelji su i dalje sanjali o tome kako će upoznati nekog poslovnog čovek na jednom od tih sajmova koji
će se na kraju i oženiti njome. Sonja se pretvarala da pažljivo sluša sve te savete, ali njene misli već su bile veoma
daleko, na udaljenosti od osam hiljada kilometara.

Trinaestog januara 1968. godine, tačno trideset četiri dana nakon što je postala punoletna, Sonja je sletela na
aerodrom Palam u Nju Deliju. Osećala je da joj se stomak zgrčio. Njeni roditelji i sestre pošli su da je isprate na
aerodrom u Milanu, i čak ni kruti Stefano nije mogao da zadrži suze.
- Ako ti se ne svidi, odmah se vrati, važi? - rekao joj je dok joj je majka stavljala jos više lekova u ručnu torbicu,
kao da ide u prašumu
Sonja nije spavala tokom leta. Sada kada se sama suočavala sa svojom sudbinom, osetila je neku teskobu.
Uzbuđenje što će videti Radživa pretvaralo se u neki nedefinisani strah. Nisu se videli godinu dana. A šta ako me
razočara? Ili ako ja njega razočaram? A šta ako se u svom okruženju bude drugačije ponašao? Ako nije onaj isti koji ja
mislim da jeste. Bila su to neizbežna pitanja, očekivana reakcija nekog ko je sve stavio na jednu kartu. Sada je tu kartu
trebalo okrenuti na lice
S visine, mreža bulevara i obilaznica Nju Delhija nagoveštavala je mermerne geometrijske figure u obliku
zvezde koje ukrašavaju mogulske palate. Avion je sleteo ujutru. Klima nije mogla više da se razlikuje u odnosu na
hladnu zimu koju je ostavila iza sebe. Temperatura je bila savršena, nebo je bilo plavo, a čim je izašla iz aviona,
zapahnuo ju je veoma karakterističan miris, koji će kasnije poistovetiti s mirisom Indije: mešavina mirisa izgorelog
drveta i meda, pepela i prezrelog voća. Kao i jedan zvuk, graktanje vrana, tih uvek prisutnih gavrana, odevenih u sivo
ili crno, koje nepristojne i bliske krešte, koje su joj poželele dobrodošlicu s gelendera hodnika za dolaske, s bandera i
prozorskih okna. Tamo ju je čekao Radživ. „Čim sam ga ugledala“ - reći će Sonja – „preplavilo me je duboko osećanje
olakšanja." Takođe su došli njegov brat Sandžaj i jedan prijatelj po imenu Amitab, sin jednog bračnog para, Hačanovih,
koje Nehruovi odavno poznaju. Njegov otac je bio poznati pesnik na hindskom jeziku i poslanik u parlamentu, a Indira
ga je zamolila za uslugu da smesti Sonju dok je u poseti.
Strahovi koje je osećala tokom leta iznenada su nestali, kao da nikada nisu ni postojali. Naprotiv, sada je bila
sigurna u to da je dobro postupila, što je poslušala svoje srce uprkos preprekama. „Ponovo sam bila pored njega i niko
i ništa nas neće ponovo rastaviti", napisala je Sonja sećajući se svog dolaska.

Nju Delhi nije bio ona Indija koju je zamišljala, barem ne onaj kraj u kojem je živela, sa širokim bulevarima
oivičenim velikim uvek zelenim drvećem, od kojih su mnoga u cvetu. Kuća Bačanovih bila je u Vilingdon Kresentu,
bulevaru banjana. Engleski urbanisti koji su od Nju Delhija načinili jedan prijatan grad vrt želeli su da svaki bulevar
ima svoju sopstvenu vrstu drveća. Džanpat, bivši Kraljičin put, bio je bulevar nima, tog svetog drveta poznatog po
svojim lekovitim svojstvima; Akbarov put, bulevar indijske urme; a na Safdardžung putu, gde se nalazila rezidencija
Indire Gandi, bilo je mnoštvo flamboajana zelene i blistave krošnje ukrašene narandžastim cvećem. Slab drumski
saobraćaj sastojao se od biciklista, kola koja vuku magarci ili kamile, kočija sa žutim krovom, bučnih motocikala, starih
modela ambasadora, replike morisa oksforda III iz 1956. godine koji su imali licencu za proizvodnju u Bengalu, dok su
svi zaobilazili krave koje su ležale oko njih nasred puta. Nije bilo čudno naleteti na kola s volovima, ili čak na nekog
slona koji prevozi robu, zaustavljenog na semaforu. Bio je to miran grad s tri miliona stanovnika, bez velikih
prodavnica i tržnih centara, sa samo jednim luksuznim hotelom u srcu diplomatskog kvarta.
Sonja je bila primljena sa svom toplinom koja može da se očekuje od jedne indijske porodice, iako Radživ nije
mogao da joj posveti onoliko pažnje koliko je hteo, jer je 25. januara imao polaganje za komercijalnog pilota i morao je
da nastavi sa časovima leta i da uči. Ali njegovi rođaci i prijatelji, pa čak i Indira Gandi, trudili su se svim silama da joj
boravak bude što prijatniji. Iako je spavala u kući Bačanovih, provodila je veći deo jutra u kući svog verenika. U to
vreme, premijerka je živela bez skoro ikakvih mera zaštite. Svakog jutra primala je ljude na vratima svoje kuće uz
prisustvo samo jednog stražara. Njeni sinovi takođe nisu imali telohranitelje, osim u izvesnim prilikama koje su se
smatrale rizičnim.
Prijatelji i rođaci naizmenično su Sonji pokazivali grad, pun parkova i vrtova, starih spomenika i gordih
građevina koje su podigli Englezi kada su 1912. godine odlučili da premeste glavni grad iz Kalkute u Delhi. Projektovali
su novi grad u kojem su zasadili na hiljade drveća Još iz pradavnih vremena, vegetacija je bila opsesija vladara Delhija.
Neki vrtovi ukrašavali su mauzoleje i grobove sa idejom da se mrtvi osećaju srećno i spokojno, drugi su osmišljeni kao
milosrdni čin prema narodu, a ostale su napravili kraljevi za sopstvenu upotrebu i uživanje. Radživ je posebno voleo da
šeta vrtovima Lodhija u sumrak pored njegovih jezera i drvoreda džinovskih palmi koji okružuje grob . Muhameda
šaha, jedan prelepi spomenik u indomogulskom stilu koji čuva ostatke tirkiznih pločica i jedinstvene kaligrafije koji ga
ukrašavaju. To je bilo popularno mesto gde su mladi mogli da uživaju u trenutku mira i izvesne privatnosti. Na svom
motoru lambreta pokazao joj je i imperijalistički Nju Delhi, i spektakularne prizore koje su britanske arhitekte sačinile da
bi zadivile i zaplašile lokalno stanovništvo.
Prizor koji je zadivio Sonju s trijumfalnog luka Indijske kapije, gde gori večno plamen u sećanje na poginule
indijske vojnike tokom Prvog svetskog rata, bio je veličanstven. Takva je bila i impozantna građevina Južnog bloka, u
stilu koji je mešavina mogulskog i neoklasičnog stila gde se s druge strane fasade, dekorisane dubokim reljefima
lotosovog cveta i slonova nalazila kancelarija Indire Gandi, a naročito palata Republičkog predsedništva neverovatnih
proporcija, nekadašnja palata britanskogg vicekralja, elegantna građevina od crvenog i bež peščara krunisana
ogromnom bakarnom kupolom, koju su mnogi smatrali najlepšom građevinom dvadesetog veka.
A gde je Indija o kojoj su joj mnogi pričali, pitala se Sonja. Ona Indija od koje su strahovali njeni roditelji? Ona
druga Indija? Nije bilo potrebno mnogo se udaljavati. Bilo je dovoljno nastaviti širokim bulevarom Radžpat, bivšim
Kings vejom, da se stigne u Stari Delhi. To je bio drugi svet. Oko Crvenog utvđenja, još jednog spektakularnog
spomenika koji je sagradio car šah Džehan, onaj isti koji je podigao Tadž Mahal u čast svoje žene, čuo se žamor
raznovrsne i bučne gomile koja je delovala kao da učestvuje u džinovskom karnevalu ukrotitelja zmija, žonglera,
proroka, muzičara, gutača sablji i fakira koji noževima bodu obraze. Ovo je bila večna Indija, ona ista koja je nadirala
uličicama oko velike džamije s tezgama punim odeće raznobojnih tkanina prodavačima voća, slatkiša, ležaljki, imalina i
baterija, sa čistačima cipela, frizerima nasred ulice, s mračnim radnjama u kojima deca pletu ćilime a ostali prave
precizne instrumente... Prava eksplozija života, egzotični pretrpani haos koji ju je opijao bojama, zvukovima i mirisima
A iza neke ulice u dnu nekog vrta, svuda se mogao videti neki stari grob ili spomen ploča, neki muslimanski ili
hinduistički spomenik koji datira joč iz davnina, poput podsetnika na to koliko je Indija stara. Zar nije Nehru opisao
svoju zemlju kao „jedan stari palimpsest gde su sloj po sloj ostale zabeležene misli i sanjaranja, a da nijedna nije mogla
da izbriše ili sakrije ono što je prethodno bilo zapisano?“
A potom prizor siromaštva, koji je videla sa zadnjeg dela motora dok su kružili nekim kvartovima:
razgolićena deca koja trče po uličama, starci koji zveckaju svojim zdelama, ljudi koji se peru i obavljaju nuždu na
trotoaru. Sonju je to pomalo podsećalo na siromahe njene rodne Luzijane kada je bila dete, pedesetih godina, na onu golu
decu usred zime, one porodice koje su gladovale i koje je njena majka toliko sažalijevala, one bogalje na trgovima,
islužene vojnike koji su se ranjeni vratili s ruskog fronta... Ali ono što nikada nije videla jesu deformiteti na nekim
leproznim ljudima Nju Delhija koji vrebaju kola zaustavljena na semaforu. Godine 1968. Indija je imala leproznih koliko
Portugalija stanovnika, toliko prosjaka da bi se mogla naseliti zemlja poput Holandije, jedanaest miliona asketa, deset
miliona dece mlađe od petnaest godina koja su u braku ili udovci. Četrdeset hiljada dece rađalo se svakog dana, od
kojih je petina umirala pre nego što napuni pet godina. Pa ipak, cifre su bile bolje nego pre dvadeset godina, u doba
sticanja nezavisnosti. Premda je poboljsanje higijenskih uslova bilo blago, ono je stvaralo još veći problem, a to je bilo
produženje reproduktivnog doba Indijaca. Kao posledica toga, eksplozija nataliteta pretvorila se u najveći problem
zemlje, jer je ekonomski razvoj doslovno ,,pojeden . Svake godine, indijska populacija se povećavala za broj stanovnika
u celoj Španiji.
Sonji je sve u njenoj okolini bilo novo i čudno: boje, ukusi, ljudi. Ali najčudnije od svega bile su oči naroda, taj
radoznali pogled koji me je svuda pratio. Sonja je upoznavala indijski svet, otkrivajući koliko njegovi stanovnici mogu
da budu radoznali i ljubopitljivi, najviše u danima kada gotovo da nije bilo turista. Ako neki stranac sam po sebi
privlači pažnju, jedna žena to radi još vise, a ako je lepa i nosi mini su- knju, što je te godine bilo moderno u Evropi,
onda se pretvara u polje koje istog trenutka privlači. Ili u predmet sramote. Sonja je morala da nauči da kontroliše svoje
postupke, svoje pokrete i način oblačenja, ali to nije uvek bilo Iako. Potpuno odsustvo privatnosti, obaveza da
sputavam sebe i da kontrolišem svoja osećanja bilo je jedno neprijatno iskustvo." Na javno iskazivanje osećanja gledalo
se negativno, ne samo na ulici već i u svakodnevnom životu. Nije mogla da poljubi Radživa ako je neko pred njima, pa
čak ni da ga drži za ruku a da to ne izgleda sramotno. Otkrila je da je Indija najuzdržanija zemlja na svetu, što je
nasledila od viktorijanske Engleske. Potom su za jednu Italijanku postojale poteškoće kao što je, na primer, hrana. Sonja
nije mogla da se navikne na pikantna jela, činilo joj se da to ubija ukus sastojaka. Nije mogla da se navikne ni na tako
jake začine, kao ni na gorko-slatke ukuse određenih jela. Niti na javne večere, na kojima se mnogo pričalo i pilo a onda
na brzinu večeralo, i gde se nakon toga uopšte nije razgovaralo; svi bi otišli kroz pet minuta.
Nije joj trebalo mnogo vremena da shvati da ti tako uporni pogledi koji je fiksiraju nisu prouzrokovani samo
time što je strankinja, ili neobična osoba, ili veoma lepa devojka. Gledali su je kao novog člana jedne porodice koja
godinama živi povezana s javnošću. Sve što su radili ili govorili, ili obrnuto, ono što bi prestali da rade ili govore, do
tančina se ispitivalo, analiziralo i prosuđivalo. Kako može tako da se živi, pitala se uznemirena.
Ali uprkos svemu, Sonja nije želela da se vrati u Italiju. Ovo je bio jedan mnogo drugačiji svet, i ostalo je još
dosta nepređenog puta, još mnogo toga što treba istražiti. S Radživovom rukom u njenoj, bio je to fascinantan put
uprkos preprekama. Osim toga, bila je okružena ljubavlju ostalih. Sandžaj se ponašao prema njoj kao prema sestri,
postavljao se zaštitnički i bilo mu je zabavno da gleda kako se prilagođava. Isto je bilo i sa Amitabom i njegovom
porodicom. Osećala se ušuškano i voljeno. Pomisao na ponovni rastanak, za oboje je jednostavno bila nezamisliva.
Zašto gubiti još vremena, zašto se vraćati u Italiju i ponovo čekati, poput nove agonije, da bi se sastali ovde ili tamo?
Radživ nije mogao da planira da ode da živi u Evropu, razmišljao je da stupi u Indijan erlajns da stekne zvanje
komercijalnog pilota. Potom bi mogli da žive u nekom stanu. Ovde u Delhiju mu je to bilo lakše; zajednički život bio je
nadohvat ruke. Sonja je ta koja je imala da napravi korak, koja je imala da rizikuje, jer je morala da ostavi iza sebe svoju
zemlju i porodicu na neodređeno vreme. Došla je da upozna Indiju i njene običaje, ali nije morala da sazna više, jer je, u
suštini, pre nego što se ukrcala u taj avion, već donela odluku da će biti verna svom srcu. Čak i ako bi to značilo da radi
nešto što je veoma protiv nje same. Nije želela ni da za misli izraz lica svog oca kada mu bude rekla da se ne vraća, da se
udaje.
Indira se iznenadila kada je saznala da Sonja želi da ostane, da bi već hteli da se venčaju. Prošlo je tačno tri
godine otkako su se upoznali u Kembridžu. Ispoštovali su sve rokove, uradili su sve što su im tražili, a sada je došao
trenutak da se donese odluka. Indira je bila svesna da je Sonjin dolazak izazvao malu revoluciju u malom društvenom
okruženju Nju Delhija, iako ni Sonja ni Radživ nisu to tražili, naprotiv. Samo njeno prisustvo, budući da je Radživova
verenica, i pošto je to bio prvi put da se jedan Nehru venčava sa strankinjom s drugog kontinenta, prouzrokovalo je
razne vrste mišljenja. Iako je to glavni grad države od sedamsto miliona stanovnika, zajednica je bila mala, tradi-
cionalna, i sve uticajne porodice su se međusobno poznavale. Tamo gde su nastajali, komentari su uglavnom bili
pohvalni: Kako je lepa. Ali drugi su aludirali na njen nedostatak ,,pedigrea : Ona je niko i ništa. Ili još gore: Iz niske je
kaste, zatim, na njen način oblačenja: Želi da privuče pažnju; pa na samo njeno prisustvo: Šta li vidi ovaj momak na
njoj?; na osećanje nacionalističke vrste: Zar nije mogao ovde da nađe bolju devojku? Ni kriva ni dužna, suprotstavila se
mnogim lepim devojkama i njihovim majkama iz uglednog društva, koje su gledale kako jedna strankinja, a povrh
svega uljez, odnosi sa sobom jednog zlatnog neženju iz zemlje.
Nakon nedelju dana - kazaće Uša Bagat, Indirina sekretarica - gospođa Gandi je shvatila da su oboje veoma
ozbiljni i da ne bi imalo nikakve svrhe da se i dalje čeka. Činjenica da izlaze zajedno u Nju Delhi prouzrokovala je
ogovaranja, a najbolji način da se to prekine jeste da ih puste da se venčaju. Ali kada je Radživ spomenuo svojoj majci
da će se preseliti u njihov sopstveni stan čim se zaposli, Indira mu je nametnula svoj jedini uslov: Jedno je venčati se sa
osobom van svog društva. Ali zaseban život je u potpunoj suprotnosti sa indijskom tradicijom jedinstvene porodice.
Etiketirali bi nas kao zapadnjake, optužili bi nas da napuštamo svu našu tradiciju. Da je Radživ bio iz Evrope ili sa Za-
pada, verovatno ne bi poslušao svoju majku i otišao bi da živi sam sa svojom ženom. Ali on je bio Indijac, a u Indiji deca
poštuju tradiciju. Pogotovo kada treba pružiti primer. Rešenje konflikta u kojem se nalazio jeste postojalo ako bi Sonja
prihvatila uslov koji bi većina žena sa Zapada smatrala neprihvatljivim. Ali Sonja je morala da se prilagodi Indiji, nije
moglo da bude obrnuto, a brak je u Indiji stvar porodice, vise nego lična stvar, gde se harmonija među njenim
članovima vise vrednuje od individualne želje. To je značilo da treba da postane deo muževljeve porodice. Morala bi da
živi u porodičnoj kući, u indijskom stilu, pod istim krovom sa svekrvom, bratom i bratovljevom porodicom ako se on
jednog dana oženi. Svi zajedno na Safdardžung putu broj 1. Sonja je to prihvatila, jer je bila slepo zaljubljena. Osim toga,
život u porodici nije nešto što bi uplašilo jednu Italijanku koja je svoje detinjstvo provela u selu gde su Majnovi bili
pravi klan. Takođe je sebe ubedila u to da će biti više zaštićena time što neće biti sama, i to će joj pomoći da se bolje
privikne. U svemu je videla pozitivnu stranu: to je jedna od prednosti ljubavi, koja deluje kao droga.
Odlučili su da venčanje bude 25. februara. Sve veoma brzo, ali tako je Indira je htela da izbegne da se svadba
njenog sina pretvori u nacionalni događaj, kao što se dogodilo s njenom svadbom. Ispričala se Sonji i Radživu kako se
suprotstavila čitavoj zemlji, kao da je svaki stanovnik nacije osećao da ima prava da iznese svoje mišljenje. Hiljade
pisama i telegrama preplavilo je Anand Bavan, od kojih su neki bili uvredljivi, većina neprijateljski nastrojeni, a poneki
sa čestitkama. Postojalo je objašnjenje, a to je da su Firoz i Indira prekršili dve duboko ukorenjene tradicije: niti su ušli u
zajednicu koju su njihove porodice ugovorile, niti su se venčali unutar svoje vere . Ovo poslednje razbesnelo je
ortodoksne hinduiste. A istorija se sada ponavlja. Kao da deca nasleđuju od svojih roditelja ne samo fizičke osobine i
sposobnosti već i njihove konflikte, kontradiktornosti i životne prilike.
„Dragi roditelji“, pisala im je Sonja, „veoma sam srećna. Šaljern vam ovo pismo da vas obavestim da se
Radživ i ja venčavamo. Sve vas očekujem ovde 25. februara.“ I Sonja nije sumnjala u to da će, u vreme kada njeno pismo
stigne, vest o objavi njihovog venčanja već biti raširena putem medija komunikacije širom sveta. Jedan novinar torin-
skog dnevnog lista La Stampa posetio je porodicu u ulici Belini broj 14. „Roditelji i sestre proživljavaju izuzetno napete
trenutke“, napisao je „Telefon ne prestaje da zvoni, novinari i fotografi stoje u redu pred njihovim vratima.
Pedesettrogodišnji otac je čovek koji malo priča: Celog života radim da obezbedim budućnost svojim ćerkama... Bolje da
razgovaramo o svadbi kada se bude održala, a bilo bi još bolje da o tome nikada ne moram da pričam , izjavio je tonom
iz kojeg se vidi da je pogođen. Njegova četrdesetpetogodišnja žena, Paola, ne uspeva da zadrži suze. Užasava me
pomisao na to da moja ćerka ode da živi tako daleko odavde , izjavila je. Kada su ih pitali za mladoženju, dodali su: To
je jedan staložen, obrazovan i ozbiljan mladić , a na pitanje da li će prisustvovati ceremoniji, otac je odgovorio: Bojim. se
da Sonjina želja neće moći da bude ostvarena. Ići će samo moja žena, ja imam previse posla i ne mogu da gubim vreme.
Biću sa svojom ćerkom u mislima. “
To će biti građanska svadba, ne može da bude verska. Jednostavna, a ne razuzdana svadba па indijski način
koja traje danima. Indira je bila protiv pompeznosti i neobuzdanog rasipništva indijskih svadbi, pravljenih da bi se
hvalisali poznanstvima, moći i novcem. Nehruovi nisu imali potrebe da se dokazuju. Ali bio im je potreban prostor za
život. Kolonijalna Vila koju je vlada dodelila Indiri nakon što je imenovana za premijerku bila je previše mala, toliko
mala da su sekretarice i pomoćnici radili pod nadstrešnicama u vrtu. Ako novom paru daju jednu sobu i mali salon u
zadnjem delu, s posebnim izlazom u dvorište, bili bi još stešnjeniji. Tako je Indira ušla u pregovore sa svojim kabinetom
da se kuća proširi. Radnici su ubrzo otpočeli radove.
Pometnja oko priprema jednim udarcem je zahvatila sve članove porodice, a naročito Sonju. Uopšte joj se nije
svidelo što svoje uske pantalone mora da zameni za sari, odeću u kojoj je sebi delovala smešno. Nije uspevala da se
oseća prijatno, jer je strahovala da će se svakog časa šest metara tkanine u koju je bila uvijena naći na zemlji. Ličila je
sebi na one turistkinje veoma bele puti što se šepure noseći sari drečavih boja. Naravno da je njima to bila neka vrsta
igre, maska da bi se fotografisale i pokazale je po povratku u svoju zemlju; Sonji je sari bio mnogo više. Označavao je
prvi korak u njenom procesu indijanizacije. Pre ili kasnije, moraće da se navikne.
Trebalo je da se pobrinu oko bezbroj detalja: spiska zvanica, dizajna pozivnica, isprobavanja frizure, šminke,
itd. Sonja je bila premorena, jer povrh svega nije dobro razumela engleski jezik Indijaca koji se odlikuje snažnim
akcentom. U osnovi je želela da se sve što pre završi. Njena poznata stidljivost sprečavala ju je da se oseća prijatno što je
u centru pažnje, iako ništa nije mogla da učini da to spred. Fotografi su je doslovno zatrpali na dan njenog prvog izlaska
u okviru porodice, kao zvanične Radživove verenice, kako bi prisustvovala modnoj reviji Pjera Kardena u hotelu Ašok
u Nju Delhiju. Jedna dugačka reportaža zabeležila je ovaj događaj u časopisu Femina. Sonja je bila veoma lepa, s
ravnom kosom koja joj je padala preko ramena, pokrivenih sarijem od štampane svile. Sedela je između Radživa i
Sandžaja i razgovarala sa Indirom. Fotografija koja je označavala savršenu porodičnu harmoniju. Po izlasku, Sonja je
odgovorila na jedno provokativno pitanje novinara: „Udaću se za Radživa kao osobu, a ne za sina premijerke." Bilo je
neizbežno da je mnogi vide kao koristoljubivu, ambicioznu ženu koja je upecala krupnu ribu. A to ju je bacalo u stanje
duboke tuge i besa. Kada ju je druga novinarka pitala šta misli o tome da ostane da živi u Indiji, tako daleko od svoje
kuće, Sonja je podigla pogled ka Radživu i otkrivši stidljivi osmeh, rekla: „ S Radživom bih išla na kraj sveta.“
A zar Indija tih dana nije bila kraj sveta? Za porodicu Majno, jeste, i jedva da su imali vremena da se
organizuju. Na kraju su došli samo Sonjina majka, njena sestra Anuška i ujak Mario, koji će izvršiti očevu dužnost i
predati ruku svoje mlade sestričine. Došli su veče pred svadbu kada se u dvorištu kuće prijatelja gde je boravila Sonja
proslavljala ceremonija mehendi, slična devojačkoj večeri. Iako po tradiciji ne treba da prisustvuju ni verenik ni njegovi
roditelji, u ovom slučaju je napravljen izuzetak pa su i Radživ i njegova majka bili prisutni, jer su hteli da se pozdrave s
rođacima koji su došli iz Italije. Indira je bila prijatna i veoma pažljiva s Paolom, koja je u isto vreme bila preplašena i
nestrpljiva da vidi svoju ćerku. Svuda ju je tražila pogledom. Kada su joj pokazali gde je, ona se prepala: „Oh, mamma
mia!“
Gotovo da su joj krenule suze. Nije je prepoznala, jer je Sonja na glavi nosila crveni i ljubičasti veo, crvenu
suknju do stopala, tipičnu za Kašmir, i jedan crveni vezeni jelek. Nosila je narukvice, ogrlice i dijademu ukrašenu
vencem latica tuberoza i jasmina - zvali su ga cvetni nakit , i jedan tilak na čelu, crvenu tačku koja simboliše treće oko,
ono koje može da vidi dalje od spoljašnjeg izgleda. Njeni ruke, šake i stopala bili su potpuno prekriveni neobičnim
tetovažama iscrtanim kanom, jednom smesom koja se izvlači iz mlevenog granja nekog žbuna, a tetovaže su oslikavale
zanimljive arabeske i komplikovani dizajn. Kada je prošao šok što vidi svoju ćerku u toj mešavini, njena majka ju je za-
grlila: „Dobro je da te tvoj otac nije video ovakvu!“ rekla je potresena. Jadni Stefano, osam hiljada kilometara daleko,
bio je tužan. Svom najboljem prijatelju, mehaničaru Danilu, priznao je u Ninovom baru nešto u vezi sa Sonjom: „Baciće
je tigrovima!“ Eto šta je mislio stari pastir iz brda Asijaga.
Istog trenutka, neke devojke su okružile Anušku i Paolu i ponudile se da im iscrtaju šake. Dok su im nanosile
kanu, objasnile su im tradiciju: što su crteži na mladinim šakama crnji, biće više ljubavi u braku A što se duže zadrže,
duže će trajati strast. Paola i Anuška su pogledale Sonjine arabeske: bile su crne kao da su naslikane tušem.
Sama svadba održana je sledećeg dana, u šest po podne, u dvorištu Safdardžung puta broj 1. Indira je u svojim
ormarima pronašla sari koji je želela da Sonja nosi, onaj isti koji je ona nosila, onaj koji je Nehru tkao tokom svojih dugih
sati u zatvoru, nakon što je prihvatio volju svoje ćerke da se uda za Firoza. Sonja ga je prepoznala, videla ga je na izložbi
u Londonu i setila se Radživovih reči: „Daj bože da ga ti nosiš jednog dana!" Tada je to shvatila kao šalu. Još uvek je
sanjala da se uda u belom. Sada je to shvatila kao čast i znak ljubavi, ne sumnjajući nijednog trenutka u to da će i ona,
čim obuče taj bledocrveni sari, postati deo indijske istorije.
Jedan mali incident razbesneo je Radživa kada je otkrio da su među zvanicama bila dva novinara. To je bila
njegova proslava i nije želeo uznemiravanja ni javnost. Tog dana je želeo da bude samo Radživ, ne sin najvećeg
autoriteta zemlje, što je bio znak izvesne detinjarije. Odbio je da izađe iz kuće dok paparaci ne budu izbačeni. Indira je
morala da ga umiri uz mnogo strpljenja. Kada je Mendelsonov svadbeni marš objavio dolazak mlade, on se smirio.
Radživ je izašao u dvorište da dočeka Sonju, gde je bilo oko dvesta zvanica, prijatelja i poznanika i rodbine. Kada ju je
video da ulazi, držeći pod ruku svog ujaka Marija, lice mu se izmenilo. Sonja je bila prelepa. Bila je samo oličenje
elegancije, kose skupljene u punđu koju je držao broš od latica jasmina, s jednostavnom srebrnom narukvicom oko
ruke, blistave kože od šminke kurkuma koju su joj stavili nekoliko sati ranije, očiju našminkanih kolom i licem
oivičenim cvetnim karikama. Bili su lep par. On je nosio uske bele pantalone, dugačak sako krem boje zakopčan do
vrata, turban narandžasto-ružičaste boje kao i njegovi prijatelji i rođaci , i cipele poput patofni, s vrhom zakrivljenim
nagore, poput princa iz Hiljadu ijedne noći. Nakon ritualne razmene cvetnih venaca, uputili su se ka jednom kraju
dvorišta gde su se, oko jednog stola natkrivenog ogromnim paravanom, takođe sačinjenim od visećih traka upletenog
cveća, nalazili najbliži rođaci. Potpisali su se u civilni registar i razmenili prstenje.
Sonja se borila da kontroliše svoje emocije. Svaki put kada bi srela pogled svoje majke, suze su joj navirale na
oči. Onda je radije tražila Radživov pogled kako bi joj dao snage. Ujak Mario delovao je zbunjeno; svoju sestričnu
gledao je s ljubavlju i razumevanjem. Paola je zadržala svoj stav iako joj je to venčanje bez sveštenika nanosilo beskrajnu
bol. Rađživove reči, dok je čitao neke stihove iz Rigvede koje je posebno odabrala njegova majka, stavile su tačku na
ceremoniju:
Nežno duva vetar,
nežno teče reka,
nek nam dani i noći donesu sreću,
neka prašina sa zemlje stvori sreću,
nek nas drveće usreći svojim plodovima,
neka nas Sunce okupa srećom...

To je bilo sve. Mladenci su izašli iz natkrivenog mesta i bili su zasuti kišom latica cveća i fijukanjem vatrometa
koje je mudro organizovao Sandžaj. Ceremonija nije mogla da bude jednostavnija. Tako je želela Indira, bez licemerne
obaveze udovoljavanja ortodoksnim hinduistima koji su zahtevali pravu versku svadbu. Kada se ona udavala, Nehru ju
je zamolio da prihvati venčanje u hinduističkom ritualu. Obilazila je sedam krugova oko svetog plamena i slušala
beskonačne mantre, jer nije želeo da im postane neprijatelj. Pristala je na to, ali sada se revanširala. Indira je bila jača od
svog oca, tako da nije plakala tokom ceremonije sopstvenog venčanja. Nehru jeste, oči su mu bile vlažne.
 9.
POPODNE je Sonja preselila svoje stvari iz kuće u kojoj je boravila na svoje novo prebivalište. Obavljeni su
radovi na proširenju glavnog salona koji je Indira dekorisala pastelnoružičastom i kao mahovina zelenom bojom; jedna
klizna vrata vodila su u dvorište sa ogromnim drvećem i žbunjem između kojih su letele ptice i leptiri.
Nakon proslave, uputila se u svoj novi dom, jednu veliku i udobnu sobu koju su dodali u dnu kuće i koja je još
uvek mirisala na gips. Majka joj je donela odeću iz Italije, nekoliko knjiga i diskova i novine iz aviona, jer se plašila da će
njena ćerka biti nostalgična. Sedeći na krevetu, Sonja je bacila pogled na naslove. Vetar njiše Toranj u Pizi , Lucija Bose
zatražila starateljstvo nad svojom decom i na jedan intervju o prvom čoveku koji je petnaest dana živeo s presađenim
srcem, nekom Južnoafrikancu po imenu Blajberg. Novosti su joj se činile kao da su s druge planete. Novosti iz sveta koji
više nije njen. Dok je Radživ skidao svoj raskošni turban pred ogledalom kupatila i dok su razne sluge ulazile i izlazile
popreko je gledajući, Sonja je osetila teskobu pri pomisli na to da više nema nazad. Kocka je bačena. Kako li je dospela
tu? I sama je bila iznenađena snagom koju je smogla da bi ostvarila svoj cilj. Ona, koja je oduvek bila protiv
sukobljavanja, morala je da zategne uže sa svojom porodicom za šta nije verovala da je sposobna. Sa osećanjem sreće što
je to postigla, s radošću što tako blizu oseća Radživovo prisustvo mešalo se izraženo osećanje iznenađenosti, a i tuge.
Tuge zbog njenog oca. Tuge jer nije mogla da podeli najznačajniji trenutak u svom životu sa svima koje voli, sa svojim
prijateljima iz kraja, bivšim profesorkama, svojim kolegama... Tuge što mora da se oprosti od detinjstva, roditelja, sela,
svoje države. Tuge zbog svoje majke, jer je Sonja mogla u njenom pogledu da nasluti sve što bi moglo da je muči, od
„egzotičnih“ običaja do činjenice da živi na taj način, u porodičnoj kući, sa svekrvom u dnu hodnika, koliko god da je
ona premijerka. Pošto su te okolnosti ostvarene na silu, porodična harmonija Majnovih je bila narušena, a Sonja se
osećala krivom. Ali u tu zbrku uvukao ju je život, a od trenutka kada se prikovala za Radživovu ruku u znak odgovora
na njegov stidljivi korak, tamo u vrtovima katedrale u Eliju, bila je u skladu sa sobom. Nikoga nije čudila ta melanholija,
jer je na izlazak ćerke iz očeve kuće i ulazak u kuću porodice njenog verenika indijska tradicija gledala kao na trenutak
velike patnje. Većina indijskih nevesti plače a kod njenih prijatelja i rođaka zapaža se velika zabrinutost. Sonji se nije
plakalo, ali srce joj je bilo ispunjeno bolom, iako se sve događalo previše brzo da bi mogla da sažaljeva samu sebe.
Po podne sledećeg dana održavao se jedan prijem u Hajderabadu, palati u anglomogulskom stilu, čiju je
izgradnju naložio nizam iz Hajderabada 1928. godine da bi je poklonio jednoj svojoj ljubavnici, a koja sada, pod
upravom vlade, služi kao rezidencija stranih zvaničnika. Tamo se takođe organizuju veliki medijski događaji i
konferencije za štampu. Pristiglo je oko hiljadu ljudi - porodični prijatelji, kolege iz partije, političari, diplomate,
novinari, umetnici, itd. - i svi na ulazu pokazuju zlatnu pozivnicu koju su primili iz premijerkinog kabineta, sa željom
da izbliza upoznaju mladu iz inostranstva kako bi sami procenili da li je tačno sve ono što su čuli, a što su ogovaranja
tako deformisala i izobličila. Sonja, uvijena u neki drugi prelepi sari, osećala se poput životinje u zoološkom vrtu. Činilo
joj se da je žene skeniraju pogledom kako bi dokučile od kakvog je materijala sačinjena. Većina je putovala u
inostranstvo, bile su svesne koliko je Indija drugačija od Evrope. Neke su je gledale sažaljivo, druge zavidno, a neke sa
iskrenom simpatijom. Došlo je vreme večere, na podu, kao što je običaj u Kašmiru. Na zvuk jednog malog orkestra
klasične indijske muzike, gosti su degustirali ukusna tipična jela sa aromom cimeta, kardamoma, šafrana i karanfflića:
jagnje sa uljanom repicom, pile sa spanaćem, riba s lotosovim korenom... Takođe je bilo krompira u sosu od jogurta ili
svežeg pohovanog sira za vegetarijance. Sonjini rođaci mogli su da jedu italijansku, a Radživovi stričevi parsku hranu.
Izvrsni zeleni čaj iz Kašmira, kavha, poslužen je na kraju. Međutim, to nije bio raskošan prijem. Sredstava je bilo malo ,
poveriće se Uša, Indirina sekretarica
Takođe nije bilo ni novca ni vremena za pravi medeni mesec. Ali Radživ je želeo da pokaže Sonjinim rođacima
deo Indije, tako da su svi otišli u Radžastan, romantični deo Indije, oblast drevnih feudalnih gospodara,
najspektakularniji region potkontinenta. Činilo im se neverovatnim da tako blizu jednog grada poput Nju Delhija
postoje srednjovekovna sela, bez struje i tekuće vode, ali zapanjujuće lepote, gde su se na trgovima laktala sva
zanimanja u Indiji: prodavci polovne robe, pokretni zubari, seljaci koji čuče pored svojih tezgi s povrćem, krojači,
kovači, stolari, zlatari... Koze, krave i kamile tumarale su medu gomilom raznobojnih začina - prah oker šafrana, žutog
kurkuma, mlevenih crvenih ljutih papričica. Na putu ka nacionalnom parku Rantamboreu, po poljima su videli žute,
crvene, svetloljubičaste, ružičaste mrlje koje su predstavljale turbane radnika i pastira dok su šetali kroz oker prašinu
koju su dizala njihova stada. Njihove žene bile su obučene u iste tonove; nosile su nakit od starog srebra i poludragog
kamenja i ličile su na princeze umesto na seljanke.
Rantambore je nacionalni park osnovan 1955. godine u poluprašumskoj zoni kako bi se tigrovi sačuvali od
izumiranja. Parkom je dominiralo jedno ogromno utvrđenje na uzvišici, koje u sebi sadrži ruševine hramova, palate i
spomen-ploče opkoljene korenjem džinovskih kapoka. Niže, među kosinama prekrivenim vegetacijom i jezerima sre-
brnkaste boje, mogli su se videti jeleni, antilope, medvedi, šakali, srndaći i divlji veprovi. Uz malo sreće, jutrom bi se
mogao zapaziti i poneki tigar. Radživu se dopadalo ovo mesto, jer je objedinjavao dve njegove ljubavi: ljubav prema
životinjama i ljubav prema fotografiji. Osim toga, smatrao je da će porodici njegove žene Indija ostati u lepom sećanju,
jer se u toj šumi nije videlo siromaštvo ljudi. Radživ im je ispričao da su on i njegov brat proveli detinjstvo medu
životinjama, uživajući u pravom zoološkom vrtu u dvorištima palate Tin Marti. Mnoge životinje bile su pokloni koje su
šefovi države ili nacionalni političari darovali njegovom dedi. Imali su papagaje, golubice, veverice, jednog krokodila i
jednog pandu s Himalaja zvanog Bimsa, poklon države Asam njegovom dedi. Takođe su imali tri mladunceta tigra.
Radživ ih je obožavao, i jedno od njegovih velikih neprijatnosti iz detinjstva jeste to kada je njegov deda odlučio da se
oprosti od jednog mladunčeta da bi ga poklonio maršalu Titu.
Po povratku u Delhi, zadržali su se u jednom selu gde se proslavljala neka svadba. Bila je to autentična
hinduistička svadba, puna boja i galame. Mladoženja, s licem prekrivenim jednom koprenom sačinjenom od cveća,
pojavio se na jednoj slabašnoj beloj kobili prekrivenoj ćilimom od antilopa sa zlatnim vezom. Na zvuk bubnjeva i daira,
počeo je spiralnom putanjom da prilazi svojoj nevesti, koja ga je čekala pod nekom nadstrešnicom. Porodice su bile
veoma ponosne što neki stranci prisustvuju ceremoniji pa su ih istog trenutka ponudili čajem i kolačima dok je mladić
silazio s kobile. Potom je sveštenik pozvao mladence da se zvanično upoznaju. Oboje su polako i stidljivo slobodnom
rukom sklonili veo onog drugog. Radosno lice mladića pojavilo se pred utučenim pogledom mlade, devojčice koja
verovatno nije imala vise od dvanaest godina, nežnom i preplašenom poput ptičice. Njena porodica ju je posmatrala sa
osećajnošću koju su loše prikrivali. Radživ je bio tumač, ne samo što se tiče jezika već i običaja. To skromno venčanje,
koje je delovalo tako nevino i dobroćudno, skrivalo je mnoge loše strane Indije, prave društvene izopačenosti.
U brakovima poput ovog, devojčice bi bile izložene majčinstvu, koje dalje vodi u smrtnost i zdravstvene
probleme majke i deteta. Povrh svega, očevi tih nevesti, koji su bili nalik na siromašne seljake, zasigurno su se tokom
mnogo godina zaduživali da bi obezbedili miraz, neophodan uslov za udaju ćerke. Da, sve je to bilo veoma lepo i
slikovito, ali ti običaji su gurali siromahe u još veću nemaštinu. Tamo je Sonja prvi put čula priču o običaju satija, koji se
još uvek ponekad primenjivao u tom regionu. Gosti su raspravljali o jednom skorašnjem slučaju, nedaleko od mesta u
kojem su se nalazili, a koji je postao nacionalni skandal. Jedna mlada udovica bacila se u muževljevu pogrebnu lomaču.
Policija je istražila slučaj, ali nije uspela da utvrdi istinu. Mišljenja svatova bila su veoma podeljena: jedni su govorili da
je udovica prava svetica što je imala hrabrosti da postane Sati; drugi, da je bila drogirana i prisiljena da se baci u plamen
da ne bi mogla da nasledi ništa od svog muža... Radživ se priklonio poslednjem stavu. Na koji način bi se mogla
modernizovati ova zemlja, činilo se da se pita, misleći na neljudski zadatak koji je bio dodeljen njegovoj majci dok je vozio
kola na povratku u Delhi.

Došao je čas da se Sonja oprosti od svoje porodice. Otpratila ih je na aerodrom. Nakon što je zagrlila svoju
majku, možda zbog toga što je naslutila očajanje koje ju je obuzelo jer napušta svoju ćerku, Sonja se rastužila i zajecala.
Njenoj majci je to bio pravi rastanak: oni se vraćaju kući, u dom koji je oduvek bio njihov; Sonja ostaje u toj čudnoj
zemlji, sama, bez njih. Nijednom se, kao u tom trenutku, stvarnost nije pokazala na tako surov način, toliko surov da je
izazivala bol. Obe su isplakale more suza, a da pri tom nisu bile posebno sklone plakanju, što je prizor činilo još
potresnijim.
- Mnogo mi piši, zovi me često...
- Hoću, obećavam ti, mama.
U kolima koja su je vraćala kući, Sonja je brisala suze dok su joj u sećanje nadirali odblesci trenutaka sreće
njenog detinjstva u Luzijani, kada je išla da muze krave sa svojim ocem i majkom, ili kada su joj za rođendan dolazile
drugarice i rođake s mnogo poklona. Kako je daleko izgledao taj život! Shvatila je da sada, pošto ostaje u Indiji, počinje
od nule. Toliki pritisak i ujdurma iscrpljivali su je i deprimirali. Morala je što pre da vidi Radživa. Samo on je mogao da
je uteši, jer je on razlog svih njenih nemira.
Međutim, Radživ nije bio kod kuće, bio je na svom tečaju, u aeroklubu. Sonja se uputila u svoju sobu. Kad
nema njenog muža, radije bi da ostane sama, da se baci na krevet i dobro se isplače, da ublaži melanholiju čekajući
njegov povratak. Ali čim je otvorila vrata, videla je jedan koverat na krevetu, s pečatom kabineta premijerke. Otvorila
ga je. Bila je to Indirina poruka koja je glasila: „Sonja, svi te mnogo volimo.“ Lice joj se nakon toga ozarilo. Melanholija
je isparila kao nekom magijom, nasmešila se i izašla iz svoje sobe.
 10.
UOBIČAJEN DAN U KUĆI GANDIJEVIH počinjao je rano, gotovo pred zoru. Kad se Sonja probudi, Indira je
već u dnu dvorišta zauzeta svakodnevnim ćaskanjem sa siromasima koji su dolazili po svoj daršan. Potom bi ušla u
svoja službena kola, koja bi je odvezla do njenog kabineta u Južnom bloku, gde je provodila celo jutro. Po podne je išla
u svoju ličnu kancelariju da radi, koja je bila sedište Kongresa i koja se nalazila veoma blizu njene kuće, u Akbarovom
putu broj 1, na pedeset metara udaljenosti. Bila je to prijatna šetnja po uvek zelenom dvorištu sa žardinjerama sa
cvećem i miomirisnim biljkama. Vlada joj je na kraju dodelila ovu kuću kako bi svako imao svoju.
Radživ je takođe izlazio rano zbog svojih časova leta. Bez teškoće je položio ispit za komercijalnog pilota i sada
je bio na praksi u nacionalnoj kompaniji Indijan erlajns. Upravljao je avionom DC-3, čuvenom dakotom, avionom svojih
snova iz detinjstva. Njegov brat Sandžaj bio je zauzet konstruisanjem domaćih kola, prilagodenim indijskim putevima.
Svaki član porodice zarađivao je sam za svoj život, ali Sonja je mnogo vremena provodila sama. Za to vreme, mogla je
da posmatra metež i graju jedne velike indijske kuće i da se privikava na vrućinu, koja je iznenada naišla. Bila je to
sparna, jaka vrućina koja prži, koja svaki dan nezadrživo raste i koja će nastaviti da raste sve do junskih kiša, ako ove
godine dodu na vreme. Nije volela klima-uređaj, jer se plašila da bi mogao da joj prouzrokuje astmatični napad; radije
bi se srnestila ispod krila ventilatora koji su visili s plafona. Shvatila je zašto se posluga tako sporo kreće. Isprva su joj
delovali kao lenštine; sada je uvidela da vrućina, slično feragostu u Italiji, samo što je ovde u martu opušta mišiće i slabi
volju. Posluga je bila malobrojna za jednu takvu kuću. Normalno bi bilo da ima bar deset ili petnaest slugu, gde bi svaki
obavljao posao karakterističan za njegovu kastu. Iako su se Nehru i Gandi zalagali za zvanično ukidanje kasti u Ustavu
nove nezavisne nacije, u stvarnosti su njihove podele i dalje bile uticajne, pogotovo u najnižim slojevima društva i
ruralnim oblastima. Ni u jednoj Nehruovoj kući nisu uspeli da se izbore sa ovom hijerarhijom života u domaćinstvu
koliko god da su to pokušavali. Nije bilo lako jednim potezom obrisati hiljade godina istorije. Na taj način, tradicija je i
dalje vladala, pa onaj ko postavlja sto nije bio i onaj koji ga je raspremao, šofer je vozio, ali nije prao kola; kuvarica je
kuvala, ali nije prala sudove; oni koji su ribali pod nisu prali kupatilo, itd. Nehruovima je bilo dovoljno manje posluge
nego što je uobičajeno, ali čak ni tako, Sonja nije navikla na stalno prisustvo slugu, koji bi je na smrt preplašili svojim
nečujnim hodom. Ono što joj je možda najviše smetalo bilo je to što nikada nije bila zaštićena od indiskretnih pogleda,
čak ni u privatnosti svog doma. Više puta, nakon što se zatvori u svoje kupatilo, prepala bi se kad bi otkrila da je tu i
osoba zadužena za pranje, jedan koščati crnpurasti čovek koji se, čučeći s krpom u ruci, nalazi u jednom uglu. Malo-
pomalo, naučila je ono što su morale da nauče supruge diplomata nastanjenih na imanjima u Indiji: da žive u zajednici s
tim čoporom ljudi, da znaju da im zapovede, da budu strpljive sa čistačima koji samo premeštaju prašinu s jednog
mesta na drugo, da se svakom obraćaju u skladu s njegovim statusom ili verom kako se nikada ne bi osetili da „gube
kastu“, da ih vode kod lekara ako se razbole pošto ne postoji socijalno osiguranje, itd.

Čak ni premijerkina kuća nije mogla da izbegne metež svakodnevice indijskih gradova. Sonja bi u po jutra
čula neobične trgovačke putnike koji sa ulice raspevanim glasovima reklamiraju svoju robu. Jedni su gurali kolica
prepuna povrća i voća, drugi su nosili kutije pune slatkiša, neki su donosili mleko ili novine... S vremena na vreme, na
ulici bi neki čovek u pratnji razigranog majmuna i nekoliko medveda pozivao narod da im pokaže svoju tačku. Takođe
su dolazili prodavci tkanina sa svojim naramcima ručno izrađenih stolnjaka i kompleta za sto, glatkim ili sa
aplikacijama, od najfinijeg pamuka ili sirove svile, raznih boja ili čisto belim. Krojač bi seo na verandu i šio celo jutro,
dok je Sonja fascinirana gledala narukvice od brušenog kristala koje joj je nudio jedan trgovački putnik, a kojeg je
posluga pustila misleći da će je to zabaviti. Kroz otvorene prozore i vrata ka dvorištu ulazili su mirisi cveća i tek
pokošenog vlažnog travnjaka, koji bi s vremenom požuteo.
Sonja je često svraćala u kancelariju gde su radile dve lične sekretarice njene svekrve. Jedna od njih, Uša, sećala
se da je dolazila da joj postavi sva moguća pitanja vezana za Indiju: Kako se pričvršćuje sari? Kako se slave rođendani?
Kakav se poklon nosi na proslavu bebinog prvog šišanja? Kako se na hindskom kaže „zatvori vrata“ , itd. One su se
šalile na njen račun govoreći joj da nema jednu već tri svekrve. Pravu svekrvu skoro da nije ni viđala zbog obaveza koje
je ova imala, iako se njeno prisustvo uvek osećalo. Bila je centralna ličnost u porodici. Jednog dana, Sonja je ušla u
Ušinu kancelariju veoma uznemirena. Nosila je jednu poruku koju joj je ostavila Indira, a koja je izražavala njeno
gledište određenih postupaka, koje je mahom bilo kritički nastrojeno, npr. zbog činjenice da Sonja odbija da nauči
hindski jezik, ili zbog rezervisanosti prema onima koje ne poznaje. „Zašto mi to ne kaže u lice umesto što mi ostavlja
poruku?“ upitala je Italijanka na ivici suza.
- Gospođi Gandi komunikacija teško pada - odgovorila joj je Uša. - Ona je veoma povučena žena. Ali ne brini se
za to s pismima, tako je komunicirala i sa svojim mužem i sa svojim ocem.
 Sonjina stidljivost, a možda i neka vrsta kompleksa, toliko ju je sputavala da su joj dočekivanje važnih gostiju
ili sami trenuci druženja postali problem. Ne računajući prijatelje svog muža, u koje je već imala poverenja, bilo joj je
veoma teško da probije led i da se otvori ka ljudima. U osnovi je i dalje bila mala seljanka iz brda Asijaga, studentkinja
iz jednog italijanskog provincijskog grada koja se preselila na drugu planetu, u kuću jedne premijerke, gde su uvek
ulazili i izlazili ljudi raznih profila i statusa. „Dugo je Sonja bila povučena“ , pričaće Uša. „Bilo je veoma teško ubediti je
u nešto.“ Iako je Indira bila veoma zauzeta, nije gubila iz vida dešavanja u kući i borila se za to da njena snaha izade iz
svoje ljušture. „Bilo bi divno kad bi mogla da ubediš Sonju da dođe večeras. Ali nemoj je primoravati ako zaista ne
želi“, glasila je jedna poruka upućena njenoj sekretarici. A i Radživ i njegova majka bili su povučenog karaktera, tako da
su razumeli da Sonji treba vremena da se privikne na ovaj novi život. Trudili su se da je što manje pritiskaju, jer su
videli da joj je teško da se prilagodi. Ona nije mogla da radi svakodnevne stvari kao, na primer, da izađe u šetnju s
nekom prijateljicom. Široki bulevari Nju Delhija nisu bili stvoreni za šetnju, razdaljine su bile prevelike da bi se
prepešačile. Osim toga, to je bio isključivo stambeni deo grada, nije bilo ni radnji ni robnih kuća. Ograničenost kretanja,
hrana, vrućina i udaljenost od porodice stvarali su joj nalete nostalgije koje je italijanski časopis Ođi, koji joj je majka
svake nedelje redovno slala, jedva uspevao da ublaži. Bila je između dva sveta, a ni u jednom nije čvrsto stajala na
zemlji. Sećala se svog oca i njegovih upozorenja, i bilo je trenutaka kada je poželela da uzme telefon i priča s njim, ali
Sonja je bila jaka i znala je da mora da izdrži. Radživovo prisustvo, tokom popodneva, umirilo bi njene nemire.

U maju je bilo toliko vruće da je Indira pozvala Sonju da pođe s njom na službeni put u kraljevinu Butan, malu
zemlju na obroncima Himalaja koja je bila potpuno izolovana od ostatka sveta, misleći da će joj prijati promena klime.
Takođe je pozvala i ćerku ministra spoljnih poslova, Priti Kaul, koja je bila Sonjino godište, da bi joj pravila društvo. Bile
su samo dva dana na putu, ali veoma su se zabavile. Čim su izašle iz helikoptera, primio ih je kralj Dordže Vangčuk,
veoma srdačan čovek, pobožni budista i apsolutni monarh koji je svoje kraljevstvo držao izolovano od drugih zemalja.
Temperatura je bila savršena: poželele su da piju kristalni vazduh. Kakvo olakšanje, pomislila je Italijanka osetivši kako
joj sveži planinski povetarac miluje lice, kao kada je išla na ekskurziju u Alpe. Ovde nije bilo žičara ni restorana, već
samo zastave s molitvama koje su se vijorile na nebu šireći budističke molitve ka himalajskim vencima, koji su
prikazivali svoje stamene vrhove na intenzivno plavom nebu. Nije bilo ničega što bi se moglo smatrati „modernim“.
Gotovo da nije postojao drumski saobraćaj, osim nekih motocikala, a ljudi su nosili tradicionalnu odeću s nekom vrstom
pregače veoma živopisnih boja. Jahali su konje, ili su se vozili na kolima koje su vukli volovi slični jakovima. Povorka je
došla do impozantnog manastira u Tašičhodzongu koji je dominirao svetlim predelom planina s belim vrhovima na
čijim obroncima su bile zlaćane terase za ispašu koje su se spuštale ka dolini poput ogromnog stepeništa. To putovanje
bilo je kao putovanje u srednji vek: nije postojala televizija, nije bilo zatvora niti prestupništva, jedini ustupak
modernizaciji bila je struja, ali samo dva sata dnevno. Kralj ih je lično otpratio do njihovog smeštaja koji se sastojao od
tri sobe i jednog kupatila, što je sve bilo veoma skromno, objasnivši im da su to njegove lične odaje. U to vreme nije
postojala hotelska infrastruktura u Timpu, glavnom gradu, koji je vise ličio na seoce, tako da je svojim gostima ustupio
najbolji smeštaj koji je imao. Nakon banketa, na kojem su Indira i monarh razgovarali o tome kako da demokratizuju
kraljevstvo a da ga u isto vreme sačuvaju od nepovoljnih uticaja modernizacije, devojke su se vratile u svoju sobu. Sonja
je otkrila jedna vratanca u podu ispod tepiha. Goreći od radoznalosti, podigle su ih i videle jednu sobicu s ležajem koja
je bila skromna i podsećala na sobu nekog monaha. Iznenada se upalio jedan fenjer i one su letimično videle kralja,
oskudno obučenog, koji se spremao da legne da spava. Zatvorile su vratanca umirući od stida. Ispričale su to Uši, koja
je potom rekla Indiri plašeći se da bi taj incident mogao da preraste u diplomatski konflikt. Indira se samo nasmejala.
Sledećeg dana, iz Timpa su se helikopterom prevezli u državu Sikim, na granici s Tibetom. U svojoj palati ih je
primio lokalni kralj i njegova žena, jedna šarmantna Njujorčanka po imenu Houp Kuke. Uveče, kada je Indira već legla
na spavanje, Amerikanka je došla u sobu devojaka s poslasticom koju je Sonja najviše volela: dimljeni losos. Podsetilo ju
je na njene dane u Engleskoj gde ju je otkrila.
Bio je to kratak sveži predah usred žege koja je pržila sever Indije. Kada su se vratile u Delhi, živa se, dole u
dolini, popela na 43 stepena u jedanaest ujutru. Asfalt se topio. Drveće je delovalo umorno koliko i ljudi. Svi su išli sa
otvorenim kišobranima da bi se zaštitili od sunca. Vozači rikši čekali su svoje klijente ležeći pod bilo kojom senkom. Kod
kuće se cveće u žardinjerama dvorišta osušilo, a travnjak je ličio na suvo seno. Sluge su zalivale fasadu. Sonja je morala
da nauči da maksimalno kontroliše svoje pokrete da bi sačuvala energiju. Noćna temperatura činila se tako
nepodnošljivom da je morala da napravi ustupak za klima-uređaj.
Posavetovali su je da u podne ne izlazi napolje, jer je sunce suviše jako. Ova vrućina nije imala toliko sličnosti
s feragostom. Vazduh je bio tako gust da se mogao seći nožem a temperatura se nekoliko dana kasnije popela na 46
stepeni. Klima je bila okrutna i nemilosrdna. Sonja je nestrpljivo čekala Radživov povratak, ležeći u krevetu, sanjajući
bukolički pejzaž Veneta, sećajući se škripanja svojih gumenih čizama po tek napadalom snegu, ledene vode koju je kao
mala pila direktno iz potoka, mirisa sela nakon kiše, zelenih poljana prošaranih prolećnim bulkama... Ali njen muž je
već bio tu, a potom su sačekali veče da bi izašli da obiđu jedan krug motorom i uzmu sladoled na jednom od retkih
mesta koja ga služe u pristojnim higijenskim uslovima. Trebalo je biti na oprezu kada se jede van kuće, jer vrućina nije
pogodovala očuvanju namirnica.

Napetost u kući povećavala se srazmerno s vrućinom, ne zbog toga koliko je mogla da bude nepodnošljiva,
već zbog njenog odražavanja na politiku. Na kraju krajeva, to je bila premijerkina kuća, a njen rad i budućnost su te
godine u velikoj meri zavisile od toga da li će monsunske kiše stići na vreme. Glavna Indirina briga i dalje je bila borba
protiv gladi. Bilo joj je jasno da se protiv nedostatka hrane može izboriti uvodeći nove agrarne mere koje su dokazale
svoju efikasnost u drugim delovima sveta, i započinjući izgradnju fabrika za proizvodnju đubriva. Organizovati pravu
zelenu revoluciju, učiniti da Indija bude dovoljna sama sebi - to je bio njen osnovni prioritet i tome se zdušno posvetila.
Sve ostalo, čega je bilo mnogo, moglo je i kasnije da dođe na red: zdravstvo, obrazovanje, poboljšanje statusa žena, itd.
Problem je bio u tome što je za ovaj ambiciozni projekat bilo potrebno vreme da bi urodio plodorn. U
međuvremenu, narod mora da jede. A nesreća je htela da Indiju zadese tri uzastopne sušne godine. Ako ni ove četvrte
godine ne padnu kiše, katastrofa je zagarantovana. Ovome je trebalo dodati i fijasko sa američkom pomoći. Uprkos
svim suprotnim pokazateljima, predsednik Džonson je pomoć u namirnicama hteo da iskoristi kao odskočnu dasku da
Indiju potčini svojoj politici. Iako je Indira bila spremna da učini neke ustupke (suočivši se sa olujom protesta kod
kuće), nikada nije nameravala da napusti očevu politiku Nesvrstanih. Kao odraz na jednu kritiku koju je indijski
ministar spoljnih poslova uputio Izraelu zbog stava prema arapskim zemljama, Džonson je počeo da kasni s pošiljkom
namirnica. Tražio je da svi izveštaji o paketima žitarica prođu kroz njegov kabinet pre nego što dobiju zeleno svetlo.
Indira je na zidu svog kabineta u Južnom bloku imala kartu Indije na kojoj je pratila kretanje svakog konvoja s
namirnicama. Sporost je bila poražavajuća.
- Ti Amerikanci ne uviđaju da svaki dan koji prođe predstavlja smrt mnogih ljudi! - govorila je kod kuće, besna,
jednog dana kada je Sonja pripremala pastu. - Nemoj pogrešno da me shvatiš, nije ništa lično, - nastavila je da priča
Sonji, odloživši svoj tanjir - ali odlučila sam, a to ću objaviti i u parlamentu, da prestajem da jedem pirinač i pšenicu u
znak protesta.
Parlamentarna sednica ju je iscrpela, a jedva da je večerala. Žalila se na jaku migrenu. Nijedan lekarski recept
nije uspeo da joj otkloni jake glavobolje koje su je danima mučile. Za njima nisu zaostajali ni indijski problemi.
- Ako ne dođu kiše, ponovo će biti gladi.
- Napraviću ti jedan kućni lek protiv glavobolje koji su mi roditelji pokazali.
Sonja je napravila jedan čaj od kamilice i pokvasila nekoliko gaza koje je stavila na čelo svoje svekrve. Indira je
nastavila da priča. Plašila se da bi nova suša osujetila njenu agrarnu politiku, koja je predstavljala stub vladinih
aktivnosti i koja je počela da pokazuje tako dobre rezultate. „Počela je da se smiruje i da se oseća bolje“, sećaće se Sonja,
koja nije razumela nijanse i detalje ogromnih problema s kojima se suočavala njena svekrva, ali razumela je njihov
značaj i dosezanje. Indira je iznenada promenila temu.
- Kako ti ide hindski? - odjednom je upitala.
- Loše - odgovorila je Sonja.
Indira je po svaku cenu htela da Sonja nauči hindski. Osim zbog Političkih razloga, pošto su Nehruove uvek
optuživali da su previse „Britanci“ ili ,,zapadnjaci“ , Indira je bila uverena u to da bi zaista bilo dobro da njena snaha
može da se izražava na narodnom jeziku, jer bi joj to donelo nove kontakte, kao što bi joj otvorilo vrata ka srži Indije.
Zar jezik nije duša jedne kulture? Ali Sonja nije razumela zašto mora da nauči jezik koji samo posluga govori pošto su
se prijatelji i gosti uvek služili engleskim. Unajmili su joj privatnog profesora koji je bio zadužen da joj pomogne da
nauči jezik sa akademske tačke gledišta uz mnogo gramatike.
- Časovi su veoma dosadni - priznala je Sonja, zadovoljna što je uspela da joj ublaži bol.
Indira nije insistirala, ali nekoliko dana kasnije, ostavila je poruku svojoj sekretarici Uši: „Izgleda da Sonja ne
napreduje. Profesorov metod ne funkcioniše. Molim te, što više konverzacije na hindskom s njom, to bolje.“
Određene kućne navike svakome bi bile teške za razumevanje. Na primer, u kući Nehruovih se u podne za
ručkorn uvek pričalo na hindskom a za večerom na engleskom, i svaki dan je jedan obrok bio indijski a drugi
zapadnjački. Sonja nije razumela zašto svako ne može da jede ono što želi i da priča jezikom kojim želi. Ali budući da je
bila poslušna, nije prkosila. A bila je dovoljno inteligentna da zna da mora da nađe svoje mesto u toj porodici čak i ako
je potrebno da se podredi zahtevima koje nije dobro shvatala. Prihvatila je da je to sastavni deo njenog prilagođavanja.

Jun se činio večnim. Delovalo je kao da ceo grad gleda u nebo tražeći naznake kiše. Naslovna strana novina
prikazivala je velikim slovima rekordne temperature: 46 stepeni na Indijskoj kapiji u Radžastanu, što je objavljeno
petnaestog dana kada je monsun već trebalo da stigne. Jedna fotografija prikazivala je grupu dece kako se kupa u
javnim fontanama. Suv i užaren vazduh isušivao je grlo. Oči su pekle kao da u njima ima peska. Sloj sive prašine, koji je
doneo vetar iz pustinje u Radžastanu, prekrio je dvorište Safdardžung puta broj 1. Sonji su klimatski ekstremi bili nešto
novo. U Evropi je klima bila umerena, a prognoze su pre svega služile da bi se znalo da li će na planinama pasti sneg, ili
da li će na plaži biti sunčano krajem sledeće nedelje. Ovde je klima zbog svog intenziteta i životne važnosti za državu
koja je u većini poljoprivredna bila nešto mnogo dramatičnije. Propala žetva pirinča mogla je da znači smrt za milion
seljaka. Zbog toga su ključne dane za život Indije, ljudi i mediji komunikacije pratili s tolikom pažnjom.
Konačno je, pred kraj meseca, zvuk grmljavine praćen vihorom užarenog vazduha, koji je podizao oblake
prašine i potrgao lišće s drveća, značio prve oluje. Kao da je iznenada pala noć, masivni crni oblaci oseli su nebo a suv
vetar ustupio je mesto krupnim kišnim kapima koje su dobovale po krovu kuće. Činilo se da je posluga oživela nakon
tolike učmalosti. Izlazili su na ulicu da se pokvase a lica su im ponovo krasili osmesi. Delovalo je kao da i visoke palme
na kružnim tokovima podrhtavaju od emocija. Televizija je emitovala prizore euforije koja je zavladala u državi. Ljudi
različitih vera i kasti zajedno su skakali i igrali na ulicama, kao deca, šljapkajući u vodi, tuširajući se ispod oluka na kro-
vovima. Bilo je to poput velikog praznika na kojem je monsun učinio da nestanu razlike medu ljudima. Međutim,
intenzivnu vrućinu sada su smenile intenzivne padavine. Pljuštalo je tako jako da je buka unutar kuće bila zaglušujuća.
Temperatura je naglo opala za nekoliko stepeni, a blagi povetarac uneo je dašak svežine. Po dvorištu su krstarile žabe
krekećući po travnjaku koji je ozeleneo kao pomoću nekakve čarolije, ali dva dana kasnije, dvorište je bilo toliko
poplavljeno da je podsećalo na jezero. Ako su mnogi kvartovi s barakama doslovno nestali s kišama da bi potom bili
rekonstruisani, kvartovi Nju Delhija takođe nisu bili imuni na posledice provale oblaka. Elegantni kružni tokovi u
blizini ambasada bili su poplavljeni, kao i tuneli, a mnoga vozila stajala su kao da su mrtva, rikše i taksi vozila i s
natopljenim motorima koji su ispuštali svoj poslednji hropac ne obazirući se na napore svojih vlasnika da ih ponovo
pokrenu. Iako vrućina nije bila tako jaka, utisak omorine bio je neprijatan. Sonja je imala osećaj da su joj šake stalno
vlažne; presvlačila se vise puta dnevno, jer joj je znoj natapao odeću. Bila je zapanjena što kiša ne prestaje danima, kao
da se bogovi vremena svete zbog suve i užarene vrućine tokom prethodnih meseci. Sada je razumela zašto fasade
tolikih zgrada deluju prljavo i što imaju toliko tragova curenja, zašto ima toliko pukotina, a razlog je taj što je klima sve
uništavala i svaki posao održavanja pretvarala u previđe skup izdatak za tako siromašnu zemlju.
Pozitivna strana jeste ta što su kiše donele radost u kuću iz spoljnjeg sveta, kao da se sreća cele džinovske
zemlje uvukla kroz prozore i prodrla u svaki kutak. Zemlje koja, pošto ove godine nije umrla od gladi, možda uspe da
krene napred i više se nikada ne suoči s gladovanjima iz prošlosti. Indira, u velikom saglasju sa osećanjem naroda,
izgledala je kao da je zaražena tom radošću. Uprkos tolikim drugim problemima, ponovo je bila žena koja zrači.
 11.
MOŽDA ZBOG TOGA ŠTO SONJINU povučenost nije videla kao pretnju, Indira, koja je po prirodi više bila
nepoverljiva, u iznenađujuće kratkom roku istinski ju je zavolela. Italijanka je bila diskretna i neposredna žena, a to su
dve osobine koje su na početku odmah pridobile njene simpatije. Ali takođe je bila privržena domu i volela je ,,po-
rodično zbližavanje“. Nije primoravala Radživa da žive odvojeno, kao što je moglo da joj padne na pamet na početku.
Naprotiv, insistirala je da se nastavi s poštovanjem običaja koji su oduvek postojali, kao što je okupljanje u vreme ručka,
tradicija koja se poštovala u doba palate Tin Marti. Nezavisno od toga gde se nalazi bilo koji član porodice, svi su se
trudili da dođu kući na ručak, osim ako je u pitanju neko zvanično dešavanje. Radživ i Sandžaj su se od malena navikli
da prekinu ono što rade zbog porodičnog ručka. Sonji se veoma dopadalo što su razgovori za stolom uvek bili veoma
živi, osim kada se Sandžaj uplete u politički razgovor sa svojom majkom. Razmenjivanje mišljenja, viceva i ličnih
iskustava bilo je uobičajeno. Ako bi Radživ i Sonja uveče izlazili sa svojim prijateljima, sačekali bi da Indira završi
večeru praveći joj društvo. Indira je imala veliki dar za razgovor, bila je visprena u zapažanjima, jasna u opisima i imala
je istančan smisao za humor. Njena interesovanja se nisu ograničavala na politiku, već su uključivala i umetnost, naučna
dostignuća, ponašanje ljudi, knjige, prirodu... Bilo je iznenađujućih stvari u vezi s njom, koje su se samo s vremenom
otkrivale. Na primer, znala je da prepozna pticu po njenom cvrkutu, a razlog je taj što pedesetih godina bila član jedne
ornitološke zajednice i naučila dosta o pticama. Takođe je ispričala gomilu anegdota sa svojih putovanja u inostranstvo.
U Santjagu, glavnom gradu Čilea, žena jednog političara primila ju je rekavši: „Opa, kako delujete fino i elegantno.
Očekivala sam da ću ugledati nekog poput Golde Mejr...“ Sonja se grohotom smejala takvim pričama. Poput one u
Kremlju, kada su, nakon banketa koji su Brežnjev i Kosigin pripremili u njenu čast, u vreme kafe postupili po ruskom
običaju da se muškarci izdvoje od žena, a Indira se, na njeno veliko iznenađenje, našla među muškarcima... Ili kada je
Indira otišla da vidi Gandija da ga obavesti o svojoj udaji za Firoza, a stari asketa, umesto da je ohrabri da osnuje
porodicu, predložio joj je da ona i Firoz postanu sledbenici njegovog bračnog ideala i da nakon venčanja ostanu u
celibatu. Čemu onda udaja, Indira mu je odbrusila, iznervirana. Sonja, koju je bilo veoma lako nasmejati, bila je
oduševljena ovim anegdotama.

Kada je Italijanka shvatila kako funkcionišu osnovne stvari u jednoj indijskoj kući, zamenila je Ušu u kućnim
poslovima. To što se osećala korisnom i što je bila zauzeta pokazalo se kao najbolje oružje u borbi protiv nostalgije.
„Sonja je bila organizovana, jaka osoba, iako se nije isticala, ali znala je šta želi“ , reći će Indirina sekretarica. Italijanka se
ponašala onako kakva je uistinu i bila: prijatna, uvek spremna da udovolji, izbegavala je sukobe, čak se pomalo
podredila ogromnom autoritetu koji je predstavljala njena svekrva. „Shvatila sam da moram da dam vremena svojoj
svekrvi da se i ona navikne na novu porodičnu situaciju, iako nije bila naročito posesivna prema Radživu. Tih dana sam
uvek bila pored nje, spremna da je podržim“, potvrdila je u jednom intervjuu objavljenom u Vikend telegrafu godinama
kasnije.
U toj kući indijskih, ali takođe kašmirskih i engleskih običaja, Sonja je suptilno unela svoj doprinos. A to je
učinila pomoću jednog moćnog oružja kojim je vešto rukovala. Sonja je od svoje majke naučila tajne italijanske kuhinje,
pa je premijerkina kuća ubrzo odisala aromom lazanja al forno, sosa s belim lukom i bosiljkom ubranim u dvorištu, pa
čak i aromom osobuko24 milaneze. Tih godina, u Nju Delhiju nije bilo moguće naći sir, ali jedan prijatelj, koji je dolazio iz
Evrope, uvek joj je donosio mocarelu ili prošarani grujer u vakuumskom pakovanju. Nije nedostajao ni poneki
šaljivdžija koji bi rekao da, umesto da indijanizuju Sonju, ona italijanizuje porodicu. Šala je ostajala unutar kuće, jer ako
bi takav komentar dospeo u štampu, znali su da bi ga opozicija podmuklo iskoristila. Istina je da je u domu Nehru-
Gandijevih bilo svega, da je bilo slika i prilika Indije, lepeza kultura i tradicija koje su uvek bile spremne da integrišu i
prisvoje ono strano. Ako se Sonja privikavala na vladajuću kulturu, takođe je vodila svoju ličnu, tihu bitku da ostavi
svoj trag sa šerpom u ruci u tom kosmopolitskom domu.
Kasnije je naučila da predvidi Indirine ukuse i sklonosti, kao što je njena ljubav prema cveću, na primer, i uvek
je vodila računa o tome da na stolovima budu prelepi buketi. Obe su veoma volele miris tuberoza; taj miomiris je
dopirao u svaki kutak te kuće dekorisane s gotovo spartanskom jednostavnošću, ali sa ukusom. Zavese su bile od
grubog pamuka, tepisi iz raznih mesta sa severa; bilo je plemenskih predmeta, slika indijskih slikara, nekih antikviteta
poput jednog predivnog paravana, i nameštaja u engleskom kolonijalnom stilu. Sonja je uvidela da su jednostavnost i

24 Tradicionalno italijansko jelo poput paprikaša od teleće kolenice. (Prim. prev.)

ekonomičnost bile ključne osobine njene svekrve. Indira nije ništa volela da baca; naprotiv, čuvala je precizno savijene
plastične kese da bi ih ponovo koristila. Sonja je naučia da pakuje kofere onako kako se Indiri sviđalo, iskoristivši i
najmanju prazninu, da ne bi protratila prostor. Ako je Indiri trebalo nešto za kuću, Sonja bi se pobrinula da to donese.
Prodavačica radnje na trgu Konot sećaće se kako je Sonja jednom došla, u kožnim pantalonama s puštenom dugom
kosom koja joj je padala preko ramena. Došla je da kupi jedan heklani stolnjak kao rođendanski poklon za svoju
svekrvu. Jedino što Sonja nije delila sa Indirom bile su peripetije indijske politike, koja je nije ni interesovala, niti se
trudila da je razume.

Ali u toj kuhinji koju je Sonja pretvorila u centralno mesto u kući, gde su se svi sastajali makar da bi je pitali
kakvo iznenađenje im je spremila za jelo, neizbežno se pričalo o svemu.
- Porodica maharadže iz Džajpura nije nam uzvratila pozdrav - došao je jednog dana Sandžaj, obešenjački
govoreći. - Kao i oni iz Kote Travankorea. Ne računajte da će nas pozvati na bilo koju od svojih zabava.
Tako je Sonja saznala da je njena svekrva ukinula poslednje privilegije maharadžama. Radživ joj je objasnio
da, kada su se njihove države integrisale u Indijski savez, maharadže su dobile ustavnu garanciju da će moći da zadrže
svoje titule, svoj nakit i palate; da će im država plaćati godišnju sumu u skladu s veličinom njihovih kraljevina; i da su
oslobođeni plaćanja poreza i taksi uvoza.
- Ali uz tolike i tako siromašne Indijce, mojoj majci i njenoj vladi čini se da su ove privilegije anahrone i da nisu
na svom mestu - nastavio je da joj priča. - Stvar je u tome što su maharadže sada na ratnoj nozi s nama. Maharana iz
Džajpura, koja je bila lokalni lider jedne desničarske partije, dala je naredbu svojim simpatizerima da organizuju
„miting mame“. Ali ona im se suprotstavila. Znaš li šta im je rekla? Idite i pitajte maharadže koliko bunara su iskopali
za narod kada su upravljali svojim državama, koliko su puteva izgradili, šta su učinili u borbi protiv ropstva kojem su
nas podvrgli Englezi! Mama je, kao i uvek, na kraju pobedila.
Indira je to učinila jer je u svojoj politici morala da se okrene levici, videvši da su je Amerikanci ostavili na
cedilu. Kako ne bi i dalje gubila podršku u svojoj partiji, potpisala je jedan sporazum u Sovjetskom Savezu zahtevajući
bezuslovni prestanak američkog bombardovanja Vijetnama. Razbesneli Džonson je još više odložio slanje namirnica.
Siromasi su umirali od gladi ne sluteći da su cena koju njihova država plaća da bi održala svoju nezavisnost pred
najmoćnijom svetskom silom, koja hoće da ih iskoristi kao transakcionu valutu. Maharadže nisu bile jedine žrtve ovog
preokreta u političkoj orijentaciji. Indirin program je takođe potresao one najliberalnije, industrijske preduzetnike,
biznismene, aristokrate a zasigurno i državnu elitu, jer je takođe ozvaničio nacionalizaciju banaka i osiguravajućih kuća.
Sonja je bila svedok euforije običnih ljudi pred ovim merama. Radnici i funkcioneri, taksisti i vozači rikši, nezaposleni i
oni koji nikada nisu bili unutar jednog bankarskog predstavništva igrali su na ulici, pred vratima svojih kuća. Bile su to
smele populističke mere koje su Indiri donele ogroman politički uspeh, jer je vlada ukinula finansijske resurse
kapitalistima da bi ih dala narodu. Seljaci, mali trgovci i poslovni ljudi takođe su bili zadovoljni, jer su mogli da uživaju
u pogodnostima kredita nacionalizovanih banaka s povoljnijim uslovima, a sve levičarske partije dale su Indiri svoju
čvrstu podršku.

Prvih meseci 1969. Godine, Sonja je počela da se oseća loše. Isprva je to pripisivala trovanju hranom, nekom
lokalnom virusu, ali lekar joj je odmah raspršio sumnje. Bila je trudna. Novost je ispunila porodicu radošću. Indira je
bila veoma srećna i dvostruko više je pazila na svoju snahu. Bila je presrećna pri pomisli na to da će postati baba. Deca
su oduvek bila njena slabost. Sada je ostavljala poruke poput: „Sutra je navroz (parska Nova godina), ali odmah se
ujutru vraćam. Mogu li odmah da dođem da te poljubim?“ Indira je bila duboko zahvalna Sonji što je unela stabilnost u
njen život. Vise se nije vraćala sa svojih iscrpljujućih putovanja ili s dugih parlamentarnih sednica u osamu jedne prazne
kuće, već u dom pun života. A ova sreća bila je uvećana jednom vešću koja je, više od bilo koje druge, Indiri pričinila
intimno duboko zadovoljstvo. Njena nova agrarna politika počela je da daje rezultate. Žetva žitarica tekuće godine bila
je dvostruko veća od uobičajene, zahvaljujući obilnim kišama poslednjih monsuna. Najveća produktivnost zabeležena je
u državama Pandžaba na severu, u zemlji Sika, jedne dobro organizovane i vredne zajednice čiji su seljaci posejali nove
vrste patuljaste pšenice koju su razvili indijski naučnici na osnovu meksičkih sorti. Nove vrste pirinca, pamuka i
kikirikija takode su pokazale spektakularne rezultate. Povećanje proizvodnje toliko je ulivalo nadu da je nagoveštavalo
da bi endemična oskudica ubrzo mogla da postane stvar prošlosti. Kako je samo Indira želela da polomi kičmu Lindonu
Džonsonu...
Međutim, Sonja nije učestvovala u euforiji. Njena sreća bila je pomračena novim osećanjem, koje ranije nije
iskusila, a koje je izviralo iz najvećih dubina njenog bića. Bio je to parališući, svestrani i intenzivni strah. Strah što će se
poroditi tako daleko od porodice, strah da ne dobije neku tropsku infekciju, strah da će se dete roditi s nekim nedo-
statkom... Ponovo je osetila nostalgiju za svojima i čak je pomislila da ode u Italiju da se porodi, ali ne, to je bilo
nemoguće, jer kako bi mogla da bude daleko od Radživa u takvom trenutku? Šta bi rekli lokalni političari? Da Indirina
snaha nema poverenja u indijsku medicinu što bi bilo potpuno logično u to doba ? Da ono što je narodu dobro nije do-
bro i za indirinu bahu? Htela to ili ne, politika se preplitala s privatnim životom. Ali Sonja je bila dovoljno lucidna da to
prihvati i da razume da joj hormonske promene njenog tela trenutno zadaju muke, i da će joj se raspoloženje s
vremenom poboljšati.

Međutim, stalne vrtoglavice su trajale i u petom mesecu trudnoće. Pošto se fizički loše osećala, opalo joj je i
raspoloženje. Sandžaj je predano pazio na svoju snahu. Kada je znao da njegov brat leti, nije izlazio iz kuće dok ne bi
pitao Sonju da li želi da prošeta s njim, da jede sladoled u Niruli, koji je bio jedan od retkih lokala sličan kafiću sa
Zapada, ili da ide u posetu nekom prijatelju. Ali Sonji se nije izlazilo. Radije je ostajala kod kuće i satima mazila pse
Putli i Pepitu, dva zlatna retrivera, omiljene pse Nehruovih iz perioda u Anand Bavanu, i jednog mešanca zvanog Sona
kojeg je Radživ pokupio u jednom zavijutku ulice Delhi kad je bio dete. Kada bi se njen muž vratio, satima bi slušali
muziku. Radživ je imao dragocenu kolekciju ploča kod kuće koje je dugi niz godina prikupljao i koje je veoma brižljivo
čuvao. Nikome nije dao da dira muzički stub ili ploče a da se prethodno ne uveri da će ta osoba to uraditi isto tako
pažljivo kao on. S vremena na vreme, išli su na koncerte klasične indijske muzike, gde je Sonja saznala za ragas
(klasičnu melodiju) i gazals (pesme pevane na urdskom jeziku) i naučila da razlikuje instrumente poput sarangija ili
table, preteče zapadnjačkih gitara i bubnjeva. Mnogo puta Radživ je snimao velike majstore poput Ustada Ali Kana ili
Ravija Šankara i potom ih dodavao svojoj kolekciji, koju je metodično klasifikovao. Ali ako obično nisu mnogo izlazili,
niti bili skloni provodima, sada, kada je Sonja bila slabog zdravlja, izlazili su još ređe. Nikada nisu želeli da budu deo
džet-seta Nju Delhija, niti da pripadaju bilo kojoj grupi ili udruženju. Radživu su odgovarali prijatelji veoma različitog
društvenog statusa, od jednog mehaničara u aeroklubu do starih kolega iz Kembridža koji su sa određenom uče-
stalošću dolazili u Delhi. Uz mučnine i vrtoglavicu, Sonja je samo nedeljom ujutru šetala po Kan marketu, gde su bili
štandovi s pločama i najsnabdevenije knjižare u gradu. Bio je to kratak obilazak, koji je Sonja koristila da kupi voće kao i
neki evropski proizvod u jednoj od njihovih radnji u koje su svraćale diplomate. U petom mesecu, blaga zaobljenost
njenog stomaka, čiji je odraz u izlozima ponosno posmatrala, bila je glavna tema poznanika na koje bi obično naletela,
jer je Nju Delhi u izvesnom smislu bio kao jedno veliko selo.

Pet meseci je vremenski interval nakon kojeg se smatra da je prošao najkritičniji period trudnoće. U Sonjinom
slučaju nije bilo tako. Usred jedne vrele noći bila je žrtva probadajućeg bola u stomaku, i osetila je da obilno gubi krv.
Bolovi su bili tako oštri a utisak unutrašnjeg pražnjenja tako jak da je mislila da će istog trenutka umreti. Radživ ju je
prevezao do bolnice u kolima svoje majke. Sonja je bila tako bleda i odsutna da se uplašio da će je izgubiti. Nakon
transfuzije, kada se povratila, Sonji je rečeno da je izgubila mnogo krvi, ali da će se sada, nakon što je izvršena manja
intervencija, osećati bolje. „A dete?“ upitala je prestravljena. Radživov pogled, uperen u pod, rekao je sve.
To je do tada bio najteži trenutak u Italijankinom životu. U petom mesecu trudnoće nije smatrala da je imala
pobačaj, već da je izgubila dete. Ovom dubokom bolu pridodalo se mučno osećanje ličnog neuspeha. Izgledalo joj je da
je izneverila svog muža, Indiru, njenu sopstvenu porodicu i ceo svet. Delovalo joj je kao da plaća za svu sreću koju joj je
život poklonio, kao da mora da ispašta za greh svoje nesvakidašnje ljubavne priče. Objašnjenja lekara, koji su je
uveravali u to da je njen slučaj relativno uobičajen za prvu trudnoću i da ne znači da će se i u narednom pokušaju isto to
desiti, nisu uspevala da je izvuku iz duboke melanholije. Osim toga, nije izostao po neki komentar posluge o lošem
predznaku tog nemilog dogadaja, ili ulična govorkanja koja su odgovornost za to što se desilo pripisivala Indiri jer je
terala svoju snahu da hoda i šeta, opsednuta time da ostane u formi i da se ne ugoji previše tokom trudnoće . Na
određenim mestima javnog okupljanja u gradu, nakon svega što se desilo s nacionalizacijom i ukidanjem privilegija
maharadžama, postalo je popularno da se Indira etiketira kao čudovište. Kao što se moglo očekivati, porodica se držala
zajedno pa su svi obasuli Sonju pažnjom i ljubavlju. Indira je bila veoma pogođena. To ju je podsetilo na sličnu nesreću,
kada je nosila drugog sina, 14 decembra 1946. godine. Porođajni bolovi javili su se noću, potpuno nepredviđeno. Odveli
su je na urgentno odeljenje u jednu bolnicu gde su se engleski lekari uplašili za njen život, jer je gubila krv. Od početka
je to dete predstavljalo problem. U zoru se rodio jedan dečak, kojem Nehru dao ime Sandžaj, u čast jednom svešteniku
vizionaru koji u Mahabharati, velikoj epopeji hinduizma, opisuje veliku bitku sa slepim kraljem. Firoz, njen muž, nije
došao sve dok nije prošlo nekoliko dana. Radio je u gradu Laknau, a Indira je saznala da je bio u ljubavnoj vezi s
jednom muslimankom, ćerkom jedne ugledne porodice tog grada. Zbog toga, dolazak ovog dečaka na svet nije bio
toliko radostan dogadaj kao dolazak prvog, Radživa. A Indira se zbog toga podsvesno osećala krivom. Mora da je
mislila da je to nepravda i da ona mora da se ispravi. Ceo život joj se činilo da duguje nešto Sandžaju.
Malo-pomalo, Italijanka je izronila iz okeana tuge u koji je potonula, iako se nije smešila sve dok opet nije
ostala trudna nekoliko meseci kasnije. Ovaj put, njena doktorka ginekolog bila je kategorična: nikakve šetnje ni napori.
Što vise vremena bude provodila ležeći, manji će biti rizik za novi pobačaj. Odlučna da ovaj put porođaj dovede u
mirnu luku, Sonja je bila spremna da devet meseci provede u krevetu. Inspiracija joj je bila druga svetski poznata
Italijanka, Sofija Loren, koja je prošla kroz isto to sa srećnim ishodom. Bilo je to mučno iskustvo, ali Sonja ga je shvatila
kao iskušenje koje mora da prevaziđe. Imala je Radživovu pomoć, on ju je mazio i pazio s velikom predanošću. Na
sreću, nije bio nalik na Firoza, svog oca: bio je privržen domu, pun ljubavi i veran do groba. Još uvek je bio zaljubljen u
Sonju kao prvog dana. A možda još i više, jer se sada na ljubav nadovezalo mnogo dublje osećanje, ono koje se rađa iz
međusobnog razumevanja, iz gledanja na svet očima onog drugog, iz potpuno ispunjenog i ostvarenog zajedničkog
života.
Indira je ponovo bila puna entuzijazma i do detalja se pobrinula za bebinu opremu. „Uvek se hvališ srećom i
'superiornim statusom' što si baka“, pisala je svojoj prijateljici iz Severne Amerike, Doroti Norman, iz jednog aviona
kojim je letela na jug Indije, u Keralu, na proslavu četiri Veka sinagoge jevrejske zajednice, „zbog toga ti otkrivam jednu
tajnu: i ja se takmičim za taj status. Sonja očekuje dete krajem maja. Zar to nije uzbudljivo? Međutim, kada je snaha s
drugog kontinenta, ima i mnogo komplikacija.“ Govorila je o Sonjinom strahu da se porodi u Delhiju, a i o novim
prohtevima svoje snahe koji su se javljali kao reakcija na рritisak okoline. Sonja je iznenada izjavila da ne želi da se o
detetu brinu ni dadilja ni sluškinja, već da će se ona sama pobrinuti za to. Ove reči su pomalo bile znak detinjastog
ponašanja, kao i način samopotvrđivanja i stavljanja do znanja sledeće činjenice: „Ја sam Evropljanka i u svom
privatnom životu radim stvari na svoj način.“ Indira i Radživ su razumeli to na taj način pa nisu insistirali, ubeđeni da
će je taj inat proći kada bude rodila dete. Stvarnost će se već pobrinuti za to da sve dovede u red. Sonji će biti veoma
teško da izbegne pomoć imajući u vidu da mora da bude slobodna da ide sa svojim mužem ili Indirom na zvanične
svečanosti. Ali radost što će dobiti novog člana porodice u suštini je nadomestila te blage kućne nesuglasice. Kada je
Radživ na poslu, njegova majka i brat su naizmenično pravili Sonji društvo tokom obroka. Nisu želeli da se ni u jednom
trenutku oseća usamljeno, niti da joj opadne raspoloženje. Radživ je sada leteo kao kopilot elisnih mlaznjaka „foker
frendšip“ Indijan erlajnsa, aviona s visoko postavljenim krilima i kapacitetom od nekih četrdeset putnika, dostojnim na-
slednikom aviona DC-3.
Sonja je dosta vremena provodila sa oba brata, koji su delili prijatelje i interesovanja, iako je Sandžaja viđala
sve rede. Bio je opsednut svojim projektom konstrukcije „indijskog folksvagena“. S jednim prijateljem je na periferiji
grada otvorio radionicu, i tamo je, okružen deponijama đubreta i otvorenim kanalizacijama, sledio svoj san da postane
lokalni Henri Ford među metalnim delovima i zarđalim gvoždem. O projektu konstruisanja nacionalnog automobila
proizvedenog za narodne mase raspravljalo se vise od deset godina u vladinim kancelarijama, pa je konačno doneta
odluka da se njegova proizvodnja poveri privatnom sektoru. Do tada su se u Indiji s licencom pravila samo dva
modela, slavni ambasadori, replike morisa oksforda koji su služili kao taksi vozila u posleratnom Londonu i koji se čak i
danas proizvode u pogonima Hindustan motorsa u državi Bengal, i fijat padmini, koji će postati jedini model taksi vozila u
Bombaju (u Evropi je bio poznat kao fijat 1100). Kola koja je Sandžaj hteo da proizvede morala su da budu potpuno
autohtona, da budu jeftina, da razvijaju brzinu od osamdeset metara na čas i da troše pet litara benzina na sto
kilometara. Izabrao ime Maruti, kao aluziju na sina boga vetra iz hinduističke mitologije.

U to vreme, Indira nije videla budućnost svoje karijere. Nije pomišljala na porodičnu dinastiju kao što je nije
zamišljao ni njen otac. U mnogobrojnim intervjuima ponavljala je da njene sinove ne interesuje politika da će učiniti sve
što je u njenoj modi da ih odvoji od tog sveta. Nije pokazivala želju da im preda porodično ,,zanimanje“. Indiri se
uopšte nije dopadalo mešanje političkog s privatnim životom.
Ali njen sin Sandžaj, želeći da se po svaku cenu izbori za svoj projekat, pomeriće tu granicu koju je njegova
majka tako želela da sačuva. Zašto on nema prava da proizvede jedna isključivo indijska kola, pitao se. Delovalo mu je
nepravedno da mu je onemogućen jedan takav poduhvat zbog činjenice što je premijerkin sin. Indira je saterana u
ćošak, rastrzana izmedu svog majčinskog osećanja i svoje upravljačke dužnosti. Molila je Sandžaja da ne iznosi svoj
projekat pred Ministarstvo industrijskog razvoja, ali ovaj se oglušio o njene molbe i zvanično zatražio licencu, uprkos
tome što nije čak ni završio zanat u kompaniji Rols-Rojs i što nije ni preduzetnik niti proizvođač automobila. Njegov
ljubavni istorijat s kolima zapravo je bio stalni izvor glavobolja njegove majke. Kada je bio tinejdžer, policija ga je više
puta vraćala kući nakon što bi ga otkrili kako, zajedno s jednim drugom, izlazi iz kola koja su prethodno ukrali s jednog
parkinga da bi se provozali po kraju. Ovi nestašluci razmaženog deteta poprimali su različite oblike tokom odrastanja.
Sandžaj je u Engleskoj izazvao nekoliko udesa bez fizičkih povreda, a nekoliko puta bio je uhapšen zbog prekoračenja
brzine dok je bio za volanom svog jaguara, ili zato što nije imao važeću vozačku dozvolu.
Za razliku od Radživa, Sandžaj se agresivno borio za ono u šta je verovao i izvršio je značajan pritisak na svoju
majku da mu se dodeli licenca. Indira je predsedavala sastanku kabineta na kojem je ministar industrije dao Sandžaju
dozvolu za proizvodnju pedeset hiljada automobila godišnje, s potpuno autohtonim materijalima. To se dogodilo
uprkos tome što Sandžaj nije imao iskustva i što nije mogao da predstavi rezultate prethodnih projekata. Bilo je jasno da
mu je nikada ne bi dali da nije premijerkin sin. Jedan jedini put Indira je izneverila svoj sveti princip da ličnu želju
podredi dužnostima, napravila je izuzetak koji će je na kraju veoma skupo koštati. Rađanje projekta nacionalnog
automobila propraćeno je skandalom i opštim protestom. Indira je u novinama optužena za najgoru vrstu nepotizma.
Jedan poslanik iz opozicije označio je odobrenje kao „nesreću po demokratiju i socijalizam“. Drugi su pričali o
korupciji bez granica . Njeni sopstveni saveznici, komunisti iz Bengala, priključili su se bujici kritika. Indira je nesigurno
odgovorila: „Мој sin je pokazao da ima preduzimljiv duh... Ako ih ne podržimo, kako od drugih mladih ljudi da
očekujemo da preuzmu rizik?“ Indira je u suštini slepo verovala svom sinu i sigurno je mislila da je Maruti zlatna
prilika da Sandžaj napreduje i pokaže koliko vredi. Znala je da je mlad, nezreo, naprasit, ali verovala je da je sposoban i
jak. Smatrala je da će naučiti da to kontroliše. Takođe je znala da će time biti izložen životu u javnosti. To znači da je
Indira u narednim godinama, uprkos tome što je i dalje ponavljala da ne želi da njeni sinovi uđu u politiku, već videla
svog mlađeg sina kao dostojnog naslednika loze Nehru-Gandijevih. Bio je to možda način da se malo manje oseća
usamljeno u sprovodenju vlasti.
U toj borbi protiv osećanja usamljenosti koje ju je obuzimalo od najranijeg detinjstva, rođenje unuka, 19. juna
1970. godine, ispunilo ju je radošću. Kao u svim indijskim domovima, rođenje sina bio je veoma važan događaj. Radživ
je prisustvovao porođaju, što je bilo neumesno za jednog muškarca tadašnje Indije, i to s kamerom u ruci da bi snimio
prvi plač svog sina, koji se rodio malo pre vremena. Sonja je bila iscrpljena, ali muž joj je dosta pomagao, presvlačio je i
uspavljivao dete izmedu dojenja. Ponašali su se kao savremeni roditelji, iako je cela Indija već pohrlila ka kućnim
vratima kada su se vratili iz bolnice, a jedan asketa je čekao bebu da joj napravi natalnu kartu. Ime koje su odabrali na
Indirin predlog jeste Raul. Objasnila je Sonji da je to ime u početku mislila da da svom sinu prvencu premda ga je na
kraju nazvala Radživ da bi udovoljila svom ocu. Nehru je u zatvoru dobijao predloge imena, a izabrao je Radživ, jer na
sanskritu znači ,,lotos“, isto značenje koje ima i Kamala, ime njegove žene koja je preminula osam godina ranije. Na isti
način na koji je Indira popustila svom ocu, Sonja je popustila Indiri, i svaki put kada bi to uradila, sve više je postajala
Indijka. Raul je bilo ime Gautame Bude i na sanskritu znači „onaj koji je sposoban“. Iako porodica nije bila religiozna,
ukorenjenost običaja činila je da dete bude primljeno uz odgovarajuće hinduističke rituale. Ceremonija prvog
skraćivanja kose održana je tri nedelje nakon njegovog rođenja, pa su se u kući okupili svi prijatelji ovog bračnog para.
Obrijali su bebinu glavu ostavivši samo jedan pramen kose koji će, po tradiciji, zaštititi njegovo pamćenje. Brijanje je
imalo simboličko značenje oslobađanja od ostataka svih njegovih prethodnih života i pripreme za suočavanje s
budućnošću.
Indira je bila potpuno opčinjena bebom. Vraćala se kući između parlamentarnih sednica samo da ga vidi i
uzme u naručje. Žena koja je nemilosrdno progonila indijske aristokrate, koja je zauzela odlučan stav pred partijom da
bi ostala na vlasti, koja je proterivala kolege koji nisu glasali za nju, postala je baka koja se topi pred svojim unukom.
„Каkо liči na Radživa!“ govorila je iako niko još uvek nije video nikakvu sličnost. Osim toga, to uopšte nije bio nikakav
kompliment, jer je hiljadu puta pričala koliko je Radživ po rođenju bio ružan. Ali to dete ju je dirnulo u najtananiju žicu
i podsećalo je na doba njenog majčinstva. Indira je rodila Radživa 20. avgusta 1944. godine, ne u bolnici, već u kući
svoje najmlađe tetke u Bombaju u uslovima oskudice. Ostala je trudna uprkos svojoj istoriji bolesti tuberkuloze,
upozorenjima lekara i protivljenju svog oca njenom venčanju, tako da je to rođenje doživela kao pravu pobedu nad
preprekama. Indira je po svaku cenu želela da Nehru upozna svog unuka. Još uvek su preostajale tri godine do sticanja
nezavisnosti tako da je bio zatvoren u jednom britanskom zatvoru, što će mu biti deveto i poslednje lišavanje slobode.
Kada je doznala da će ga premestiti, Indira se stvorila pred vratima zatvora u Najniju, u Alahabadu, pa je u razmaku
između zatvorske kapije i kombija sa ćelijama držala malog Radživa. „Pod bledom svetlošću ulične svetiljke moj otac je
prvi put video svog unuka i gledao ga je ono malo vremena koliko su mu dopustili“, pričala je Indira.

Kada se Sonja oporavila, otputovali su s detetom u Italiju. Sonja je tokom svog dugog oporavka bezbroj puta
sanjala o tom trenutku. Aroma izvrsne kafe odmah po dolasku na aerodrom, tišina na velikim javnim mestima,
probadajuća hladnoća, udobnost i brzina automobila, voda koja može da se pije iz slavine, supermarketi koji nude sve i
svašta. Oduševljavale su je te svakodnevne stvari koje su joj nedostajale u Indiji. Činilo joj se kao da prvi put korača po
svojoj zemlji. Trenutak susreta sa svojom porodicom u rodnom selu bio je momenat intenzivne radosti. Pala je svom ocu
u zagrljaj, ništa nisu rekli jedno drugom, nije bilo potrebe. Stefano Majno je iznenada u svojim rukama zatekao malog
Raula i sada mu je samo detetovo zdravlje bilo važno. Zar ovaj trenutak nije vredan svih onih patnji iz prošlosti, kao da se
pitala Sonja. Konačno je bila pod istim krovom sa svima koji su u njenom srcu.
 12.
BRZO SU SE VRATILI u Nju Delhi da nastave svoj mirni porodični život, iako je to bio fiktivni mir, jer su mu
uvek pretili politički usponi i padovi. Uprkos tome što je Indira mnogo volela svog unuka, gotovo da ga nije viđala od
previše obaveza koje je imala. Provodila je duge sate u svom kabinetu u Južnom bloku, a kući se uvek vraćala umorna i
zabrinutog izraza lica.
- Šta se događa? - upitao je Radživ čim se vratio.
- Kažu da će biti izveden državni udar - rekao mu je Sandžaj.
- Ko to kaže?
- Svi. Na zabavama, koktelima, večerama, samo se o tome priča... Mama to zna i plaši se najgoreg.
Indira je stekla mnogo neprijatelja svojim napadima na uticajnu klasu, koja ju je optuživala da od Indije hoće
da napravi komunističku zemlju. Usprotivila se celoj desnici, organizacijama poslodavaca, vlasnicirna medija
komunikacije, maharadžama i njihovim naslednicima, itd, i plašila se nasilne reakcije, kao i veći deo zemlje. Ali nije
mogla od Indije da napravi komunističku zemlju poput onih koje je upoznala na svojim putovanjima po zemljama
istočno od „Gvozdene zavese“. Naprotiv, činila je velike napore kako bi uverila uticajne klase u to da njihovi interesi
nisu ugroženi. Darežljivim otpremninama izvršila je kompenzaciju velikim bankarskim porodicama zbog
nacionalizacije njihovih banki. Sloboda - individualna, kolektivna, nacionalna - bila je najviša vrednost koju nije bila
spremna da žrtvuje na oltaru socijalizma.
Međutim, govorkanja o tome da vojska priprema udar planula su poput baruta u velikim gradovima:
Bombaju, Delhiju i Kalkuti. Рomisao na to da Indija ne bi mogla da preživi ni kao demokratska ni kao ujedinjena zemlja
utemeljivala se u najelitnijim društvenim sektorima. Na ličnost Nehrua i Gandija počelo je da se gleda kao na relikvije
jedne idealističke prošlosti koja sada već ima veoma malo sličnosti sa stvarnošću. Indira, sve više izolovana na vrhu
vlasti, počela je da postaje paranoična. Ali to se nije desilo bez razloga. Generalu Semu Menekšovu, Parsu koji je bio
vrhovni komandant indijske vojske, postavljali su isto pitanje gde god bi otišao: „Kada ćete stupiti na vlast?“ On se
suzdržavao od odgovora. Ono što ga je najviše zaprepašćivalo to je da je među onima koji su mu postavljali to pitanje
bilo ministara iz Indirinog kabineta.
Sita tolikih naklapanja, koja su se uvukla i u njenu sopstvenu kuću, Indira je pozvala generala Menekšova u
svoju kancelariju u Južnom bloku. Bili su stari prijatelji; Indira je bila udata za Parsa i to je uvek dodavalo familijarnost
njihovom odnosu. Sem ju je zatekao kako sedi na drugom kraju svog kancelarijskog stola u obliku bubrega, s laktovima
na stolu i glavom naslonjenom na šake. Nakon što su se pozdravili, ona mu je umornim glasom rekla:
- Svi kažu da ćeš me smeniti... Da li je to istina, Seme?
Oficir se skamenio, ali nakon nekoliko sekundi, odreagovao je. ,,Napravio sam nekoliko koraka ka mestu gde je sedela.
Imala je dugačak nos, a i moj je pozamašan, tako da sam približio svoj nos njenom i upitao je, gledajući je pravo u oči:“
A šta ti misliš, premijerko?
Ne možeš to da uradiš, odgovorila je.
Misliš da sam toliko nepodoban?
Ne, Seme, nisam to htela da kažem. Htela sam da kažem da nećeš to uraditi.
Potpuno si u pravu, premijerko. Ne mešam se u politička dešavanja. Moj posao se sastoji u komandovanju vojskom i
vodim računa o tome da ona ostane instrument prvog reda. Tvoj posao je da vodiš računa o državi.
Moji ministri kažu da se sprema vojni udar. Čak su i moji sinovi to čuli
Te ministre, njih si ti imenovala. Reši ih se. Moraš da mi veruješ.
General je nikada nije video tako zabrinutu i klonulu kao tog dana. „Imala je mnogo političkih neprijatelja“,
prisetiće se Menekšov. „Konstantno su kovali zavere protiv nje. Ali bila je pametna devojka. Došla je da mi kaže: ' Seme,
ako misliš nešto da uradiš, znaj da sve znam.'“

Bili su to burni božićni praznici. Iako je kod kuće Indira čnila sve što je bilo u njenoj moći da ne dozvoli da se
njen nemir pokaže, bilo je nemoguće ostati imun na napetost na ulici. Sandžaj ju je najviše zapitkivao šta će da radi, ali
Indira mu je odgovarala jednom od svojih omiljenih tišina i uzela bi malog Raula u naručje, kao da je u tom
jednostavnom gestu tražila odgovor na zamršena pitanja. Šta bi njen otac uradio u tim istim okolnostima, pitala se. Godine
1951, Nehru se našao u sličnoj situaciji, premda ne tako ekstremnoj. A on je odlučio da konsultuje narod. To isto uradiće
i Indira. Osećala je da njena vlada, koja isključivo zavisi od podrške levičarskih partija, neće preživeti napade moćnih
snaga koje su se ujedinile protiv nje. Intuicija joj je govorila da će je narod podržati ako ga konsultuje. Ali ovaj put
razdvojiće generalne od državnih izbora. Do tada su se uvek zajedno održavali, što je rezultiralo time da su se lokalni i
etnički stavovi mešali s velikim nacionalnim pitanjima. Sada je htela da bude sigurna u to da će biti razdvojeni. Želela je
da predstavi autentični nacionalni program pred biračkim telom.

Dvadeset sedmog decembra 1970. godine, u osam ujutru, nakon svakodnevnog održavanja sastanka u
dvorištu, Indira je popila čaj sa Sonjom.
- Danas neću doći na ručak - rekla joj je. - Posetiću predsednika Republike i zatražiću da raspusti parlament.
Biće ovo veoma naporan dan. Reci Radživu da ću se večeras obratiti preko radija.
Te iste noći, zapravo se obratila narodu sa objavom da će se generalni izbori održati jednu godinu ranije. Sonja
ju je slušala iz kuhinje, kod kuće: „Vreme neće čekati na nas“ - govorila je Indira pomalo apokaliptičnim tonom. –
„Milioni ljudi, koji vape za hranom, smeštajem i poslom, nestrpljivo iščekuju da nešto uradimo. U demokratiji, vlast
irna narod. Zato mu se i obraćamo tražeći od njega novi mandat.“
Ubrzo nakon izjave, jedan novinar iz Njuzvika pitao je Indiru koja će biti glavna tema kampanje. Indira je bez
premišljanja odgovorila. „Теmа sam ja.“
Tokom narednih deset nedelja, jedva da se pojavljivala kod kuće a ako se i pojavljivala, to je radila samo da bi
se presvukla i ponovo izašla. To se ponekad dešavalo u jedan ujutru, a kada bi je čula, Sonja bi se probudila, spremna
da joj pomogne da odabere sari ili da joj skuva čaj Obaveštavala ju je o detetu, a Indira joj je pričala o kampanji. Bila je
motivisana. „Dopada mi se da budem s ljudima, s narodom. Ne osećam umor kad sam s njima“, govorila je dok su
ispraćale dan. „Znaš li šta, Sonja? Ne vidim ih kao gomilu, vidim ih kao skupinu mnoštva pojedinaca...“ Bila je
zadovoljna jer je velika koalicija koja je objedinjavala suprotstavljene partije - od partija desnice do socijalista - a koje su
bile njene protivnice, počinila grešku odabravši slogan koji je odražavao njihovu najdublju želju: „Završimo sa
Indirom.“
- Ja sam ponudila drugi slogan: „Završimo sa siromaštvom!“ Zar ne misliš da ima više smisla?
Sonja se složila. Indira je nastavila tihim glasom da ne bi probudila dete.
- Ta rečenica daje našoj partiji moralnu prednost i viziju progresa pred jednom reakcionarskom koalicijom. Na
kraju krajeva, siromasi su velika većina izbornog tela...
- Videće te kao svog spasioca...
- Daj bože...

Kampanja koju je sprovela u januaru i februaru 1970. godine bila je veoma intenzivna. To što je imala
odmerene navike - jedva da je jela i veoma malo je spavala - pomoglo joj je u njenim naporima. Više od trinaest miliona
ljudi prisustvovalo je njenim mitinzima a ostalih sedam miliona primilo ju je sa obe strane puteva, sudeći po zvaničnim
statistikama. „U roku od četrdeset tri dana koje sam imala na raspolaganju“ - pisala je svojoj prijateljici Doroti Norman
– „prešla sam više od šezdeset hiljada kilometara i govorila na nekih trista mitinga. Bilo je divno videti sjaj u očima
naroda.“ Još je lepše bilo videti da, osim u nekoliko oblasti koje naseljavaju nedodirljive i plemenske zajednice,
siromaštvo kakvo je postojalo pre dvadeset godina vise nije bilo takvo. Nisu se mogli videti odbojni deformiteti kao
prošle godine, niti deca sa stomacima nadutim od neuhranjenosti. „Možda nemaju svi krov nad glavom ili posao, ali
narod deluje zdravo. Deci sijaju oči“, pričala je Doroti.
To je bio njen veliki ponos, potkrepljen statistikama. U poslednjih pet godina, godišnja proizvodnja pšenice i
pirinča se udvostručila. „Prvi put nemam utisak da privreda zavisi isključivo od povoljnih ili nepovoljnih uticaja
monsuna“, napisao je jedan britanski novinar koji je redovno dolazio u Indiju. Indijski mediji komunikacije, od kojih je
većina bila u rukama opozicije, nisu govorili o tome, ali narod jeste dao svoj glas na najvećim izborima na svetu do tog
datuma.
U večeri saopštavanja rezultata izbora cela porodica se okupila kod kuće. Sonja se postarala za to da u svakom
kutku budu slatkiši i cveće. Kuća je spolja bila osvetljena, a unutra se osećala atmosfera pritajenog entuzijazma. U meri
u kojoj je izborna komisija razotkrivala cifre i rezultate, euforija se oslobađala. Dvesta sedamdeset pet miliona ljudi
glasalo je na ovim petim po redu izborima od sticanja nezavisnosti. Niko nije morao da pešači više od dva kilometra da
bi ubacio svoj listić. Skoro dva miliona volontera radili su kao izborni agenti. Pobrojano je šezdeset šest pokušaja
prevare, što je zanemarljiv broj za tako ogromnu zemlju. Prevaga rezultata bila je očigledna: Indirina partija pobedila je
u svim biračkim mestima. Kola su počela da pristižu bez prestanka. Pobedu poput ove propratila su neizbežna
ulagivanja laskavaca. Ljudi nisu oklevali da se sagnu i dodirnu joj stopala, što je tradicionalni načian pozdravljanja na
koji su Nehruovi oduvek gledali kao znak uslužnosti kada su oni koji to čine pripadnici uticajne klase. Njeni ministri,
oni isti koji su joj iza leđa pričali o vojnom udaru, bili su prvi koji su došli i stavili joj se na raspolaganje. Sonja je naučila
da prepozna ove slatkorečive poltrone koji su menjali političko opredeljenje u skladu s političkom klimom. U to vreme
pojavila se njena opsesija da ih identifikuje i drži na distanci, opsesija koja je nikada neće napustiti. Takođe su dolazili
pravi prijatelji da čestitaju Indiri, koja je neprestano ulazila u svoju radnu sobu i izlazila iz nje. Soba je bila prepuna
kolega iz partije koji su sedeli na podu prekrštenih nogu. Druga soba, blizu ulaza, ubrzo je postala preplavljena
ljudima. Telefoni su zvonili bez prestanka. Psi su takode učestvovali u opštem uzbuđenju i provlačili su se između
nogu posetilaca koje je Sonja dočekivala s malim Raulom u naručju. Indira je pokušavala da prikrije svoje zadovoljstvo,
ali istina je da je za svoj novi mandat pridobila više od dve trećine ljudi. Bila je to pobeda koja јu je pretvorila u
najuticajniju premijerku od sticanja nezavisnosti. U osobu koja je predmet najvećeg obožavanja i najvećeg zazora; u
najomiljeniju i, u određenim krugovima, najomraženiju osobu.
Ali to je takođe bila pobeda za Indiju. Izbori su pokazali da su sila koja ujedinjuje naciju, uprkos razlikama i
suprotnostima. Demokratija je potvrđeno postala nova religija ove zemlje koja je tako stara i puna božanstava, religija
koja pomaže da se utre jasan put ka budućnosti
 Indira nije imala mnogo vremena da se naslađuje svojom pobedom. Petnaest dana nakon objave njene
neverovatne pobede, pakistanska vojska otpočela je oštar napad na bengalske građane Istočnog Pakistana. Slike na
televiziji prikazivale su pravu bujicu ljudi, sačinjenu od miliona izbeglica, većinom žene, deca i starci koji su prelazili
granicu tražeći utočište u indijskoj državi Zapadni Bengal, koja je već sama po sebi dosta naseljena, a čiji je glavni grad
Kalkuta. Ni Sonja, ni Radživ ni Sandžaj nisu propustili nijednu vest. Ta bujica ljudi podsećala je na tragične događaje
podele. Znali su da je Indira suočena s krizom ogromnih razmera. Kako li će jedna siromašna zemlja poput Indije moći da
prihvati toliko izbeglica, zabrinuto su se pitali. Hoće li morati da interveniše u Istočnom Pakistanu da bi zadržala protok
onih koji nadolaze? Šta li će mama da uradi?
- Da li je to izbio građanski rat? - pitala je Sonja.
Objasnili su joj da tako deluje, jer se odvija unutar granica jedne zemlje, Pakistana, ali da je to zemlja koju čine
dve jedinice koje su razdvojene sa više od tri hiljade kilometara indijske teritorije, što je posledica podele potkontinenta
prema sumnjivim verskim i društvenim kriterijumima u doba sticanja nezavisnosti od Engleza. U osnovi, nije postojalo
pravo jedinstvo između te dve nacije, čija je zapadna strana upravo objavila rat istočnoj. Stanovnici Zapadnog Pakistana
govorili su urdski i bili su visoki i svetle puti. Oni iz Istočnog Pakistana bili su niski, tamnoputi i govorili su bengalski.
Jedino što im je bilo zajedničko jeste islam, ali to nije dovoljno čvrst temelj da bi se na njemu zasnivala jedna nacija.
Pogotovo zbog toga što, iako je istočna strana bila naseljenija, većina resursa - zdravstvo, obrazovanje, energetika -
sistematski je prebačena na zapadni deo. Oni sa zapada bezobzirno su eksploatisali one sa istoka, koji su zahtevali
autonomiju.

Za razliku od Indije, gde je demokratija preživela političke nemire, gladovanja i rat, Pakistan je trinaest godina
bio pod vojnim režimom. Njegov predsednik, general Jahja Kan, poznat po svojoj sklonosti ka alkoholu, obećao je da će
raspisati prvi slobodni referendum u istoriji zemlje, decembra 1970. godine. Nije mogao da predvidi posledice tih izbora
koji su razotkrili kontradiktornosti i krhkost političkog tela poznatog kao Pakistan. Na zapadu je pobedio Zulfikar Ali
Buto, advokat koji se obrazovao u Engleskoj i uključio u politiku po povratku u svoju zemlju, i koji je bio lider PPN-a
(Partija pakistanskog naroda). Na istoku, svoju konkurenciju je oduvala partija kojoj je predsedavala jedna harizmatična
ličnost, šeik Mudžibur Rahman, Indirin prijatelj i saveznik, koji je u svojoj kampanji osuđivao kolonijalizam koji
Zapadni Pakistan sprovodi nad istočnom stranom. Odneo je tako ubedljivu pobedu da je dobio većinu u Narodnoj
skupštini Pakistana. Prema logici rezultata, trebalo je da bude imenovan za premijera. Ali general koji je bio na vlasti
nije nameravao da preda političku vlast istočnoj strani. Pred pokretom građanske neposlušnosti koji je započeo šeik
Mudžibur Rahman u celom Istočnom Pakistanu organizovavši generalni štrajk na neodređeno vreme, diktator Jahja
Kan odlučio je da reaguje tako što će pobunu ugušiti silom. Iznenada i bez prethodnog upozorenja, poslao je četrdeset
hiljada vojnika iz Zapadnog Pakistana u okupaciju istočne strane. Novosti iz štampe govorile su o nemilosrdnom i bru-
talnom napadu. Mnogi oficiri, koji su se hvalili da će se postarati za to da poboljšaju gene bengalske dece, silovali su
hiljade žena, opljačkali i spalili domove i radnje, i ubili hiljade nedužnih ljudi. Svako ko je bio osumnjičen za neslaganje
sa ideologijom bio je progonjen i ubijen, pogotovo ako je hindus: studenti, profesori sa univerziteta, pisci, novinari,
stručnjaci i intelektualci, niko nije izbegao teror tih visokih i snažnih dobro naoružanih vojnika koji su nemilosrdno
klali. Čak ni deca nisu bila pošteđena brutalnosti: ona koja su imala sreće ubijena su zajedno sa svojim roditeljima, ali na
hiljade druge dece moraće da provede ostatak života bez očiju ili sa monstruozno amputiranim udovima. Šeik
Mudžibur Rahman je uhapšen i prebačen u Zapadni Pakistan gde je smešten u zatvor.
- Hoćeš li objaviti rat, mama? - pitao ju je Sandžaj za večerom, kao da je pita da li će ići na put ili u kupovinu.
- Ako ne nađem drugi način da rešim problem, neću imati drugog izbora. U svakom slučaju, sutra ću
razgovarati s generalom Menekšovim.
Indira je znala da, ako pakistanski diktator sprovodi akcije s takvom sigurnošću, to znači da računa na
podršku svog primarnog saveznika, Sjedinjene Države. Drugi saveznik bila je Kina, koja je 1962. godine objavila rat
Indiji i koja je u iznenadnom napadu pripojila pogranične teritorije na Himalajima. To je za Indiju bilo poniženje, kao i
smrtni udarac za staru Nehruovu ideju o solidarnosti Nesvrstanih zemalja. Takođe je označio i početak Nehruovog
kraja. Njegovo zdravlje počelo je da se narušava, i više od jednog posmatrača pripisao je njegovu smrt razočaranju koje
je izazvao napad komšija sa severa.

- Znaš li šta se događa u Istočnom Pakistanu? - upitala je Indira svog starog prijatelja Sema Menekšova,
vrhovnog vojnog komandanta, čim je došla na sastanak svoje vlade.
- Da, ima ubistava - odgovorio je oficir.
- Iz pograničnih država pljušte telegrami - nastavila je Indira. - Kažu da izbeglice ne prestaju da dolaze. Seme,
moramo zaustaviti pristizanje kako god znamo, nemamo sredstava da prihvatimo više ljudi. Ako je potrebno ući u
Istočni Pakistan, učini to. Uradi šta god hoćeš, samo ih zaustavi.
- Znaš da to znači rat.
- Ne zanima me što će biti rata - odbrusila je premijerka.
General je počeo da joj objašnjava zašto je invazija opasna. Monsunske kiše samo što nisu počele, transport
trupa će morati da se odvija putevima, jer će polja biti poplavljena. Vazduhoplovne jedinice neće moći da deluju u
takvim uslovima. Iskreno joj je rekao da u takvoj situaciji neće moći da dobiju rat.
- U Pandžabu i Harijani počela je žetva - dodao je mudri general. - Ako zemlja stupi u rat u doba žetve, biće joj
potrebni svi raspoloživi putevi, a to će prouzrokovati probleme u dopremanju namirnica, a možda i glad. Potom sledi
problem s Kinom. Himalajski prolazi postaće prohodni kroz samo nekoliko dana... Misliš li da će ostati skrštenih ruku,
oni, koji su saveznici Pakistana? Šta da radimo ako nam postave ultimatum?
 - Neće to uraditi - rekla je Indira. - Obaveštavam vas da smo na putu da potpišemo pakt o međusobnoj saradnji
i odbrani sa Sovjetskim Savezom. Pakt za narednih dvadeset godina.
„Indira je bila toliko besna“ - sećao se oficir – „da joj se lice zajapurilo.“ Odlučila je da prekine sastanak i da ga
nastavi posle podne. Ministri su napustili salu, ali Indira je zamolila Sema da ostane. Kada su ostali sami, oficir je
osećao obavezu da joj kaže:
- Moja dužnost je da vam kažem istinu, gospođo. Ali pod svetlom svega onoga što sam izložio, ako želite da
vam podnesem ostavku, spreman sam da to uradim.
- Ne, Seme. Samo napred. Imam puno poverenje u tebe.
Od tog trenutka, premijerka i vrhovni komandant sarađivali su u savršenom skladu. Indira nikada nije
dozvolila da se bilo šta i bilo ko ispreči između njih. Sem ju je ubedio da bi vojna opcija trebalo da bude poslednja, i
samo ako se pokaže da su primorani na to. Sada je strategija bila da se dobije na vremenu, barem dok se zima ne vrati
na Himalaje i zaledi planinske prolaze, što je neophodan uslov kako Kinezi ne bi pokušali da se uključe u sukob.
Bujica izbeglica bila je nezaustavljiva. Čak sto pedeset hiljada ljudi svakodnevno je prelazilo granicu. Dolazili
su u kamionima, na volovskim kolima, u rikšama i peške. Sonja je videla da je Indira po povratku s puta u Kalkutu bila
veoma potresena.
- Videla sam kampove na užasnom pljusku - pričala je kod kuće, sedeći za stolom, ali ne okusivši nijedan
zalogaj, jer je izgubila apetit. - Mislila sam da ću nakon iskustva sa izbegličkim kampovima tokom podele biti spremna
za ono što budem videla. Ali nisam. Videla sam muškarce i žene poput čačkalica, decu koja su kao kosturi, starce koje
su njihova deca nosila na leđima dok su išla preko poplavljenih polja... Satima su stajali u blatu, jer nigde nije bilo suvog
mesta gde bi mogli da sednu. Moja pratnja je očekivala da nešto kažem, ali bila sam tako potresena da nisam mogla da
progovorim.
Za osam nedelja, tri i po miliona izbeglica došlo je u Indiju. Iako su to većinom bili hinduisti, takođe je bilo
muslimana, budista, hrišćana... Ljudi svih društvenih slojeva i uzrasta. - Neka košta koliko košta - ponavljala je Indira -
neću ih ostaviti na milost i nemilost. Ona i njeni savetnici posvetili su se detaljnom planiranju organizacije izbegličkih
kampova. Želela je da se njena vlada zauzme za njihov smeštaj, ishranu i zaštitu od epidemija. Ako ponovo bude
morala da ide da traži novac po svetu kako bi pokrila ovaj trošak, bila je spremna da to uradi.

Sonju je pomalo plašio takav razvoj dogadaja, ali nije dozvolila da se to vidi. Slepo je verovala svojoj svekrvi.
Štampa je insistirala na tome da grozote ne prestaju a da se ni dotok izbeglica ne smanjuje. Kako li će se sve to završiti,
pitali su se ukućani zalepljeni za ekran televizora u vreme kada se emituju vesti. Sa svih strana čuli su se isti povici, zah-
tevi da vlada pošalje vojsku. Ali uprkos frenetičnim vapajima, Indira je ostala hladnokrvna. Kao i uvek u vreme krize,
potpuno je držala situaciju pod kontrolom. Porodična atmosfera u njenoj kući u Nju Delhiju pomagala joj je da se
opusti. Gledati svog unuka Raula kako raste, za nju je bio pravi melem. Donošenje odluka, pogotovo kada to utiče na
šestinu čovečanstva, moglo je lako da se pretvori u psihičku torturu. Za nju, za zemlju i za svet bilo je krucijalno da
ostane lucidna i bistrog uma. U tome joj je Sonja pružila dragocenu pomoć. „Vaša ćerka je pravi dragulj“, napisala je
Paoli. U javnosti nije prestajala da joj deli komplimente. Jednom starom novinaru je rekla: „Jednostavno je divna žena,
savršena supruga i snaha, prekrasna majka i čarobna domaćica. A najneverovatnije od svega jeste to što je veća Indijka
od bilo koje druge Indijke!“ Jednog dana, cela porodica je prisustvovala prikazivanju dokumentarnog filma koji je jedna
Indirina prijateljica, novinarka Gita Mehta, snimila o izbeglicama i koji će biti prikazan širom Sjedinjenih Država. Sonja
je bila potpuno potresena prizorima. U dokumentarcu su predstavljene i intervjuisane žene koje su pakistanski vojnici
držali zarobljene u rovovima. Jedna od njih, petnaestogodišnjakinja, mora da je bila silovana približno dvesta puta. Nije
plakala, bila je u stanju katatoničnog šoka. Takođe su prikazani starci i mladi ljudi koji se vraćaju na svoja uništena
ognjišta, kao i prizori spaljenih i opustošenih polja. Kada se projekcija završila, Sonja je primetila da Indira plače.
 13.
INDIRA JE POVUKLA SVOJ POLEDNJI potez kako bi izbegla rat, ili ga barem odložila. Mislila je da bi samo
intervencija ostatka sveta mogla da izdejstvuje mirovni sporazum kako bi se izbeglo krvoproliće. Svetska štampa je na
sav glas objavljivala počinjene zločine na teritoriji koju su počeli da zovu Bangladeš. Komentari urednika bili su kritički
nastrojeni prema podršci koju predsednik Nikson pruža Pakistancima. Delovalo je da je severnoamerička elita
ujedinjena u svojoj oštroj osudi generala Jahja Kana. U Francuskoj, Andre Malro je predložio da se obezbedi oružje za
otpor Bangladeša. Bivši član Bitlsa, Džordž Harison, i indijski virtuoz na sitri, Ravi Šankar, organizovali su veoma
posećen koncert za prikupljanje fondova za izbeglice. Alen Ginzberg, pesnik kojeg je Indira slušala u Londonu kada je
bila na inauguraciji izložbe njenom ocu, opevao je patnju poljana.
Indira nije imala drugo rešenje osim da krene na putovanje po Sjedinjenim Državama i Evropi, pokušavajući
da uzburka svetsko javno mnjenje.
- Ako na Zapadu ljudi vide prizore iz dokumentarca koji smo gledali pre neki dan - rekla joj je Sonja - sigurna
sam da će ih dirnuti.
Imala je nameru da provede nekoliko meseci putujući po svetu. Otišla je sa sigurnošću da je domaća teritorija
dobro čuvana, što joj je pružalo neophodan duševni mir. To je priznala jednom arapskom novinaru na jednom od svojih
presedanja: „Uopšte se ne brinem za pordicu kada je Sonja kod kuće.“ Pre nego što je krenula, njena snaha joj je
saopštila još jednu radosnu vest: ponovo je bila trudna, a ovaj put izgleda da ne mora da narednih devet meseci
provede u krevetu.

Putovanje je loše počelo; njen sastanak s Niksonom bio je burni fijasko... Indira je nesumnjivo nizala loša
iskustva sa severnoameričkim predsednicima koji su smatrali da je previše levičarski nastrojena, mada joj se Nikson
činio sto puta gorim od neotesanog Džonsona. Diskusije su bile obojene međusobnim nepoverenjem i antipatijom.
Indira i Nikson su sedeli u foteljama s naslonima za glavu, svako pored jedne strane kamina Ovalnog kabineta Bele
kuće, dok su njen savetnik i Kisindžer, poput njihovih sekundanata u dvoboju, slušali dijalog svojih šefova sedeći na
krajičku nekih sofa. Nikson je odbio da prizna prave razmere ljudske tragedije koja pogađa Istočni Pakistan. Takođe je
odbio da prihvati Indirin predlog da ubedi generala Jahja Kana da oslobodi šeika Mudžibura Rahmana i uspostavi
direktne pregovore s njim i njegovom partijom, što je bila jedina dobra mogućnost za zaustavljanje sukoba. Nikson se
nije sažalio nad sudbinom izbeglica niti nad šeikovom sudbinom. Izgledalo je kao da se Indirine reči odbijaju od njega.
„To kao da je bio dijalog gluvih telefona“, izjavio je Kisindžer po izlasku. Potom je prokomentarisao da je Nikson
izrekao stvari koje se ne mogu izgovoriti. Godinama kasnije, kada su dokumenti tog perioda izneti u javnost,
ispostavilo se da je Nikson celu svoju politiku s tim delom Azije zasnivao na svojim ličnim simpatijama prema dikta-
toru Jahju Kanu, „jednom časnom i razumnom čoveku“, čija je odanost Sjedinjenim Državama trebalo da se nadomesti
njenom pomoći oko gušenja bune u Istočnom Pakistanu; i averzijom prema Indijcima –„tim skotovima“, kako ih je
nazivao. Obojica su bili sigurni u to da oni neće ući u rat. Siromašni su za to, smatrali su.
Sledećeg dana, Nikson je ostavio Indiru da čeka četrdeset pet minuta u predvorju Ovalnog kabineta.
Premijerka je bila puna nagomilanog besa kada su seli da razgovaraju. Bila je na čelu zemlje siromašnog naroda, ali i
jedne velike demokratske nacije sa ogromnom populacijom i milenijumskom civilizacijom, i nije zaslužila takvo
ophođenje. Pred sobom je imala jednu ličnost koja nije ličila na ljudsko biće, čoveka kome su, sudeći po njenom
savetniku, „nedostajali moralni principi“; kao i jednog Kisindžera koji je bio „egocentrik koji umišlja da je Meternik“.
Zašto i dalje gubiti vreme na takve sagovornike? Ostali su hladni pred sudbinom izbeglica i fiansijskim teretom koji
Indija treba da nosi. „Sliniti nad onim što nam govori matora veštica, bila bi greška“, rekao je Nikson svom savetniku
kad su bili nasamo. Bili su očigledni saveznici Pakistana, a Indira je shvatila da ona to neće promeniti ovom posetom.
Tako mu je Indira, prilikom tog drugog susreta, na prostakluke uzvratila prefinjenošću. Nijednom nije spomenula
problem s Pakistanom, kao da je jug Azije najmirniji region na svetu, pa se umesto toga interesovala za Vijetnam i za
američku spoljnu politiku prema drugim delovima planete. Nikson je to shvatio kao uvredu. ,,Ta stara lisic“ , tako ju je
nezvanično zvao.
Uprkos krcatom rokovniku, Indira je izdvojila nekoliko slobodnih popodneva za svoje privatne aktivnosti.
Njena prijateljica Doroti Norman videla je da je iscrpljena. Napetost na sastancima s Niksonom i na neprekidnim
putovanjima, napor koji je uvek morala da uloži kako bi se savladala i ostala pribrana pred provokacijama, počeli su da
ostavljaju trag na Indirinom licu. Doroti je kupila karte za predstavu jednog dela Stravinskog po koreografiji Balančina
u Njujork siti baletu, što je najviše moglo da se dopadne njenoj prijateljici. Indira joj je u poslednjem trenutku rekla da ne
može da ide. „Delovala je tužno i nervozno", sećaće se Doroti, koja nije razumela šta se s njom dogada. Indira je po-
kušala da joj objasni:
- Ne mogu, Doroti. Biće previše lepo. Neću moći to da podnesem.
Bila je na ivici suza. Doroti se zabrinula, ali sledećeg dana, sa olakšanjem je primetila da je „Indira povratila
svoju ravnotežu“.
U drugim državama, Indira je naišla na istu poruku. Molili su je da bude strpljiva, da prihvati prisustvo
posmatrača iz OUN i da nađe mirovno rešenje. „Najveći problem s kojim se suočavam“ - izjavila je za novine – „nisu
pogranični sukobi, već stalni napor naroda drugih zemalja da skrenu pažnju sa onoga što je glavni problem." Na
engleskoj televiziji predstavila se kao premijerka na visini trenutnih događaja. Oslabila je, pa su joj se u izrazu lica
ocrtavale osobine njenog oca, onaj isti vatreni pogled i vladarski duh velikog dostojanstva. Kada joj je novinar rekao da
Indija treba da ima strpljenja, Indira je prasnula: „Strpljenja?! Strpljenja kako bi se nastavio masakr? Kako bi se nastavila
silovanja? Kada je Hitler ugrozio čitav svet... Da li ste stajali skrštenih ruku? Da li ste dopustili da pobije sve Jevreje? Na
koji način se sličan egzodus može staviti pod kontrolu? Da je međunarodna zajednica prepoznala situaciju, problem bi
već bio rešen“. Nije se obratila samo novinaru već svim svetskim liderima koji je ignorišu.
Kada se vratila u Indiju, saznala je da se broj izbeglica povećao na deset miliona. Sada je bila ubeđena u to da
je rat neizbežan, ali kod kuće ništa nije rekla. Izostavljajući tenzije s putovanja i napetost onoga što se bližilo, ispričala
im je da je uspela da ukrade malo vremena i pogleda operu Fidelio u Beču, gde je takođe prisustvovala jednom
spektaklu koji joj se mnogo dopao: španskoj školi jahanja. U Parizu je večerala u kući nekih prijatelja gde je upoznala
Huana Miroa i jednog političara po imenu Fransoa Miteran koji je ostavio veoma lep utisak na nju. Izgledalo je kao da
se vratila s jednog relaksirajućeg putovanja umesto sa iscrpljujućeg i frustrirajućeg međunarodnog obilaska. Ali
Radživa i Sonju nije mogla da prevari. Tačno su znali koliki stepen pritiska podnosi, pa Indira na kraju nije mogla da
sakrije istinu od njih: biće rata. Činilo se da Sandžaja vest nije pogodila, ali Radživ i Sonja su se uznemirili. Mali Raul je
ječao u svojoj kolevci.
- Moraćete da se priviknete na manje izlazaka i na život u okviru pojačane zaštite, bar dok traje sve ovo - rekla
je Indira. - Cela zemlja traži brzu i efikasnu akciju. Vremena više nema.
Te noći došao je njen prijatelj, general Sem Menekšov, a Sonja i Radživ su mogli da čuju delove razgovora u
kojem je general pričao o vojnim pripremama, o strateškim bazama koje je podigao u unutrašnjosti Bangladeša i o tome
kako je zaštitio granicu sa Zapadnim Pakistanom pomoću odbrambenih jedinica.
- Bojim se da moramo da krenemo u rat, Seme - čuli su Indiru.
- Ako krenemo, to mora da bude odmah, da iskoristimo pun mesec 4. decembra. Tog dana možemo napasti
Daku.
Indira se na trenutak zamislila. Nikada nije pomislila da će jednog dana doći red na nju da započne rat. Ali
ako se svet ogradio od problema a situacija postala neodrživa, nije imala drugo rešenje osim da uzme stvar u svoje ruke.
Setila se reči koje joj je otac jednog dana rekao: „Budi gospodarica svog života, svoje sadašnjosti i svoje budućnosti;
savetuj se sa mnom ako ti je to potrebno, ali ti donesi odluku." Okrenula se ka svom starom prijatelju i rekla mu:
- Samo napred, Seme.

Nije dozvolila da se njena zabrinutost pokaže kod kuće. U osnovi su svi ulagali isti napor. Strahovali su zbog
Sonje koja je bila u poodmakloj trudnoći. Nehruovi su navikli da prikrivaju svoja osećanja kada bi nešto krenulo
naopako. Po tome su bili pravi Britanci. A ako odu u Italiju na neko vreme? To je predložila jedna prijateljica, ali Sonja je
odbila taj predlog. Nije imala nameru da ostavi Indiru samu u toj zbrci. To nije bilo u skladu s njenim principom
odanosti. Sonja je dovoljno dobro poznavala svoju svekrvu da može da nasluti da joj je sada više nego ikad potrebna
toplina i blizina porodice. Osim toga, i ona i Radživ su verovali u život, u budućnost, u Indiru i u Indiju, i nikad im nije
palo na pamet da pomisle na posledice u slučaju poraza. Ta mogućnost se jednostavno nije razmatrala.
Ono što su uradili to je da su Indiru obasuli ljubavlju, ne zapitkujući je previše i trudeći se da je ne opterećuju
više nego što već jeste bila opterećena. Bili su veoma pažljivi prema njoj, a kada bi videli da je posebno zabrinuta,
Radživ bi joj dao dug zagrljaj.

Indira je otputovala u Kalkutu 3. decembra 1971. godine, dan pre predviđenog napada. Na velikoj čistini u
centra grada koji je bio glavni grad tog dela britanskog carstva, obratila se skupini od pola miliona ljudi: „..Indija želi
mir, ali ako izbije rat, spremni smo za borbu, jer je to pitanje naših ideala kao i naše sigurnosti...“ Upravo dok je
izgovarala ove reči, jedan pomoćnik se popeo na podijum i dodao joj jednu poruku: Pakistanski lovci bombardovali su
devet naših vazduhoplovnih baza na Severozapadu, severu i zapadu, uključujući i one u Amricaru, Agri i Srinagaru u Kašmiru.
Indira je užurbano završila svoj govor, ne objavivši ono što je upravo pročitala. Čim je otišla s mitinga, rekla je svom po-
moćniku: „Hvala bogu, oni su napali!“ Buknuo je treći indijsko-pakistanski rat. A Pakistan je bio agresor.
Te noći, Indira je odletela nazad u Nju Delhi, a njen avion štitili su indijski lovci. Postojala je opasnost da će
pakistanske vazduhoplovne snage locirati i srušiti avion. Ali delovalo je da na Indiru ne utiče brzina kojom su se
događaji odvijali. Naprotiv, iz svoje torbe izvadila je knjigu Tora Hejerdala o ekspediciji boga Ra i čitala je tokom celog
leta. Više nije bilo svrhe da bude nervozna: kocka je bačena. Kada je sletela, u celom gradu vladao je mrkli mrak, što je
bio rezultat restrikcije struje koju su naložile vojne vlasti. Indira je otišla pravo u svoju kancelariju u Južnom bloku gde
je, u sali s mapama, obaveštena o štetama koje je nanela pakistanska avijacija. Potom se sastala sa članovima opozicije
kako bi ih informisala da je izdala naređenja da indijska vojska napadne Bangladeš. Opisali su je kao „smirenu,
pribranu i pouzdanu“. Prošla je ponoć kada se putem radija obratila naciji kako bi ozvaničila pakistansku agresiju i
upozorila na velike opasnosti koje prete tom delu sveta. Te noći nije spavala kod kuće. Cele noći je ostala da prati
variranje vojne situacije. Sledećeg jutra, obavestila je narodne poslanike u parlamentu da treba da se pripreme za dugu
borbu.

Sonja, koja je u vreme izbijanja sukoba svakog časa trebalo da se porodi, bila je zabrinutija zbog porođaja nego
zbog nekog rata koji joj se činio dalekim uprkos tome što su poslednje noći morali da provedu u mraku zbog restrikcije.
Ako je osećala teskobu, ni u jednom trenutku to nije pokazivala. Osim jednog dodatnog vojnog odreda za obezbeđi-
vanje kuće, i Sema Menekšova koji je svako jutro dolazio na doručak da bi izvestio premijerku o razvoju sukoba, život
se uobičajeno odvijao. Sonja je volela da generala, simpatičnog i veoma učtivog čoveka poznatog po svojoj sklonosti ka
britanskim vojničkim navikama, posluži čajem. Svakog dana, tek što ustane u pola šest, voleo je da otpije gutljaj viskija,
odsluša vesti na Bi-Bi-Siju i malo pospremi dvorište pre nego što ode na posao. Ono isto pribrano i sigurno Indirino
ponašanje, koje je ulivalo mir svima koji su bili u njenom okruženju - kolegama, oficirima, vojnicima - odražavalo se i u
kući.
Šestog dana, Sem je došao ozbiljnog izraza lica. Sonja je čula da je rekao da su se brojne jedinice njegove vojske
zaustavile u močvarama blizu Dake, glavnog grada Bangladeša. Gubili su dragocene sate.
General je obavestio Indiru o tačnom broju žrtava i oborenih aviona. delovao je veoma potreseno. Ona mu je
postavljala pitanja, zadržavši smirenost i optimizam. „Seme, ne možeš stalno da pobeđuješ“, rekla mu je tešeći ga.
Sonja ih je videla kako izlaze na trem. Nije bilo ni najmanje naznake uznemirenosti na Indirinom licu kada je pružila
ruku glavnom komandantu. General Menekšov je rekao da je Indirina hrabrost inspiracija svima. Sonja je to mogla i da
vidi kada je s druge strane ograde čula ljude koji uzvikuju pobedonosne pokliče.
Čak ni tog dana, Indira nije propustila da se interesuje za događanja u porodici. Kada se vratila kući nakon
napornog dana u parlamentu i u svojoj kancelariji u Južnom bloku, zatvorila se sa Ušom kako bi prodiskutovale o
pitanjima koja su po njoj bila podjednako važna kao i ona o kojima je raspravljala tokom dana: na primer, kako da
organizuje nacionalnu proslavu Dana Republike iako se ne zna ishod rata, ili šta da pokloni Sonji 9. decembra, na dan
njenog rođendana, kao i da napravi spisak poklona za nadolazeće božićne praznike.
Možda su se burna osećanja krila u njoj i možda Indira nije bila tako sigurna u sebe kao što je želela da deluje,
jer je u to vreme počela da traži usluge astrologa i hiromanta. Te večeri, došao je njen profesor joge, jedan guru po
imenu Direndra Brahmačari, lepo građen, duge brade i kose, uvek u narandžastoj kurti i sandalama. Dugo je bio zatvo-
ren s njom u sobi. U devet, dok su Uša, Radživ i Sonja gledali vesti na televiziji o indijskim trupama u stagnaciji, Indira
je ušla u salon, pomalo uznemirenog lica. Upravo je ispratila posetioca. „Veruje da ćemo imati loš period do februara“,
rekla je pomalo potresena.
Šestog decembra, dok je indijska vojska izlazila iz močvare i ulazila u Daku, Indira je objavila u parlamentu da
je nacija Bangladeša zvanično priznata. Njene reči su primljene uz glasne ovacije. Sa svih strana primila je bezuslovnu
podršku. Opozicija i svi društveni sektori ujedinili su se poput šišarke pod njenim vodstvom. Narod je počeo da je
poistovećuje s Durgom, boginjom rata koja jaše na tigru i koja je pobedila sve demone nakon što su ovi proterali sve
bogove s neba.

Sonja sigurno neće zaboraviti taj 9. decembar kada je napunila dvadeset pet godina sa stomakom u osmom
mesecu. Indira ju je nazvala rano ujutru da joj kaže da neće prisustvovati porodičnom ručku povodom proslave
rođendana, jer je iskrslo nešto veoma ozbiljno. To je moralo biti nešto veoma hitno čim Indira neće prisustvovati rođendanu
svoje snahe, pomislili su oni koji je poznaju. Vest koja je došla iz Sjedinjenih Država potresla je svet. Nikson je odlučio da
u Bengalski zaliv pošalje Sedmu flotu predvođenu nuklearnim nosačem aviona Enterprajz. To je bila prava provokacija
koja je mogla da preraste u sukob svetskih razmera
Dok su neki prijatelji proslavljali Sonjin rođendan u privatnosti njene kuće, Indira je, uzbuđena, držala vatreni
govor na čistini Lila Ram u Nju Delhiju pred skupom od nekoliko stotina hiljada ljudi. Neki indijski lovci preletali su to
mesto kako bi predupredili bilo kakav neočekivani napad pakistanskih vazduhoplovnih snaga. Indira se oglušila o
preporuku svojih savetnika da se obrati putem radija umesto uživo. Bila je hrabra; činilo se da se ničega ne boji.
Uveče se sastala s generalom Menekšovim i svojim savetnikom. Ne ustuknuvši pred severnoameričkom
provokacijom, Indira je potvrdila svoju odluku da nastavi s ratom. Mislila je da je Niksonov potez samo pucanj
uprazno, jer Amerikanci ne bi bili toliko ludi da otvore novi azijski front nakon vijetnamskog. Ali takode je tačno da se
od čoveka po put Niksona sve moglo očekivati. Okrenula se ka generalu Menekšovu.
- Seme, sada je najbitnije da okupiramo Daku pre dolaska Sedme flote u indijske vode - rekla mu je. - Misliš li
da je to moguće?
- Da - odgovorio je oficir bez oklevanja - osim ako se ne umešaju Kinezi.
Reč je uzeo Indirin savetnik.
- Ne dopada im se ova situacija, ali nisu uputili nijednu direktnu pretnju - reče.
- Onda ću - nastavila je Indira - koliko sutra poslati ministra spoljnih poslova u Moskvu da ozvaniči sporazum
koji imamo sa Sovjetima da nam oni potvrde svoju podršku u slučaju američkog ili kineskog napada. Moje mišljenje je,
ponavljam, da moramo da nastavimo rat. Da li se slažete?
Obojica su dala potvrdan odgovor.
 Poseta indijskog ministra spoljnih poslova poslužila je tome da Rusi pošalju jednu flotu u Bengalski zaliv koja
je nakon nekoliko dana krenula za američkim brodovima. Situacija je dostigla kritičnu tačku. Iz Bele kuće, Nikson je
upućivao razjarene napade na indijsku agresiju. Njegova uprava ozvaničila je obustavljanje ekonomske i vojne pomoći
Indiji, ali nastavila je da šalje ratni materijal u Pakistan, što je osudila i sama severnoamerička štampa. Indira mu je
napisala oštro pismo: „Ovaj rat je mogao biti izbegnut da su nacije, posebno Sjedinjene Države, iskoristile svoj uticaj,
autoritet i svoju moć za pronalaženje političkog rešenja. Molim vas da mi, kao predsednik Sjedinjenih Država i
predstavnik volje, težnji i idealizma velikog severnoameričkog naroda, dopustite da saznam gde smo tačno pogrešili
kad nam se vaši predstavnici i portparol obraćaju tako grubim rečima.“ Indira je provela dan u nedoumici da li treba da
pošalje pismo ili ne. Uveče je odlučila da ga pošalje. Amerikanac će imati dodatni razlog da je još vise prezire.
Trinaestog decembra, kada se njena vojska našla na pragu Dake, general Menekšov je poslao svom
pakistanskom kolegi ultimatum u kojem mu daje tri dana da se preda. Šesnaestog decembra u pet po podne, Indiru je
intervjuisao jedan reporter švedske televizije koji je najviše bio zainteresovan za to šta ona voli da oblači i kakvo je bilo
njeno detinjstvo u toku rata, kada je iznenada zazvonio telefon. Bio je to Menekšov. „Gospođo, pobedili smo ih. Upravo
su se predali. Daka je pala. „ Indira je zatvorila oči i stisnula pesnice.
- Hvala ti, Seme - rekla mu je.
Užurbano je završila intervju i otišla u parlament. Pred skupom poslanika u iščekivanju, počela je sledećim
rečima: „Daka je danas Slobodan glavni grad jedne slobodne zemlje...“ Međutim, gromoglasne ovacije pomešane s
povicima oduševljenja zaglušili su ostatak njenog govora. „Pobedili smo!“ uzvikivali su čak i poslanici opozicije.
„Zauvek smo uništili neprijatelja!“ govorili su drugi. „Neka dugo poživi Indira Gandi!“ uzvikivao je narod.
Kasnije se sastala s vojnom vrhuškom. Indijski bilans bio je četrdeset dva srušena aviona i osamdeset jedan
uništeni tenk; Pakistanci su izgubili osamdeset šest aviona i dvesta dvadeset šest tenkova. Najveća razlika bila je u broju
zarobljenika. Pakistanci su zarobili šačicu ljudi u bitkama na zapadu. Indija se našla s devedeset četiri hiljade pakistan-
skih zarobljenika. Indira se zauzela za smirivanje strasti svojih generala, koji se nisu slagali sa unilateralnim prekidom
vatre koji je ona tražila. Vrhovna komanda je postala odjek velikog dela javnog mnjenja, kojj je želeo da nastavi da
zbraja ratne pobede „sve dok potpuno ne dotuku neprijatelja“. Ali Indira je bila pragmatična: „Moramo da se
zaustavimo sada kada su ostvareni naši ciljevi, da ne damo ni Kini ni Sjedinjenim Državama izgovor za intervenciju...
Moramo što pre da vratimo zarobljenike i stavimo tačku na sukob.“ Oficiri su pročišćavali grlo osim Sema koji je mirno
slušao, okrećući svoj dugi nos ka sagovorniku koji bi sledeći progovorio. Indira je objasnila da se njihova pozicija
zasniva na političkoj proceni situacije i da to govori uz ovlašćenje koje joj je kabinet jednoglasno dao. Kada je završila,
oficiri su ustali, salutirali i izjavili da će sprovesti u delo vladine instrukcije. „To je nešto što se ne bi moglo dogoditi u
mnogim zemljama, a ne samo u zemljama Trećeg sveta“, prisetiće se Indira.
Indirina strategija da dobije na vremenu, njen izvanredan osećaj za pravu priliku i trenutak, međusobno
razumevanje koje je zadržala s generalom Menekšovom, njen gotovo majčinski način ohrabrivanja trupa predstavljaju
kvalitete koje su svi društveni sektori jednoglasno priznali. Međunarodna štampa opisivala ju je grandioznim rečima.
Boginja Durga pretvorila se u „Caricu Indije“.
Indira je razotkrila Niksonovu masku. Amerikanci zapravo nisu mogli da priskoče u pomoć svom savezniku,
pakistanskom diktatoru, jer nisu mogli sebi da dopuste proboj novog azijskog fronta. Nikson je bio razjaren zbog
ishoda rata. „Bili smo preblagi prema toj prokletnici“ - rekao je Kisindžeru. – „Postaraj se da budeš takav prema
Pakistancima kao kada smo upozorili onu matoru lisicu da se ne meša.“ Kisindžer je bio ljut na sebe, jer je potcenio
vojnu moć Indijaca. „Indijci su tako loši piloti da ne znaju čak ni kako da polete“, rekao je svom šefu tokom Indirine
posete. Bio je to komentar koji Radživu nije bio nimalo duhovit. Ali mišljenje severnoameričkog naroda i štampe nije
bilo u skladu s mišljenjem njihovog lidera. U jednoj javnoj anketi, Indira Gandi je okarakterisana kao osoba kojoj se dive
najviše na svetu.
Odlučna Indirina akcija spasla je život šeiku Mudžiburu Rahmanu, koji je u Pakistanu osuđen na smrt. Jedan
od uslova sporazuma o prekidu vatre bio je momentalno oslobađanje lidera novonastalog Bangladeša. Jedanaestog
januara 1972. godine, Rahman je sleteo na aerodrom Palam u Nju Delhiju, na putu ka Daki. Došao je da se zahvali Indiri
i oboje su održali govore pune emocija: „Njegovo telo je bilo zatvoreno, ali niko nije mogao da zarobi njegov duh koji je
nastavio da inspiriše narod Bangladeša…“ rekla je ona. „Indira Gandi nije samo lider jedne zemlje ona je lider
čovečanstva“, izjavio je šeik Mudžibur. Bio je to trenutak velike euforije nakon nagomilane napetosti tokom prethod-
nih meseci.
Narednih dana i nedelja, hiljadama devojčica rodenim u Indiji roditelji su dali ime Indira. Međutim, jedna od
njih koja se rodila dan nakon trijumfalne posete šeika Mudžibura Rahmana Nju Delhiju nije dobila to ime. Njeni
roditelji, Sonja i Radživ, nazvali su je Prijanka, koje na sanskritu znači prijatna za oko .
 Drugi Čin
ANĐEO
ISTREBlTELJ
Šta može reka protiv vatre, noć protiv sunca, tmina protiv meseca?

Sanskritski aforizam
 14.

UŠA JE TELEFONIRALA INDIRI, koja je bila u obilasku države Bihar, da bi joj saopštila dobru vest. Godinu i
po dana nakon Raulovog rođenja porodica je bila ponosna na ovog novog člana. Premijerka je blistala. Šta bi vise mogla
da poželi? Bila je neprikosnoveni lider države, njen položaj je bio nedodirljiv, a život joj je, povrh svega, darovao unuku
kao krunu na sve to. Spremna da je veoma razmazi, uvek se interesovala za njene potrebe, i veoma verna svom
karakteru, slala je Sonji poruke s najneočekivanijih mesta s pitanjima poput: kako je devojčici protekla noć? Ili: da li
Raulu i dalje mnogo curi nos? Taj trenutak radosti podsećao ju je na drugi podjednako upečatljiv, kada je odlučila da se
uda za Firoza. „Duboko u sebi osećam spokojnu sreću koju niko i ništa ne može da mi oduzme“, napisala je svom ocu.
Nehru joj je odgovorio iz zatvora, umirujući entuzijazam svoje ćerke iz perspektive svoje zrelosti i iskustva: „Sreća je
nešto što je u velikoj meri prolazno, ali osećanje ostvarenosti je možda trajnije osećanje.“ Nehru je znao, a Indira je to do
sad već naučila, da je sreća krhka poput najfinijeg porcelana. Treba je sačuvati i uživati u njoj dok traje, jer se može
raspršiti - ili je neko može ukrasti.
Indira se osećala istinski ostvareno i u potpunoj vlasti nad svojim obavezama. Privikla se na vlast, ne zbog
toga što je iz nje dobijala neku korist u materijalnom smislu, jer su njene oskudne potrebe bile u potpunosti zadovoljene
pa nije imala ambicije u tom pogledu, već zbog sećanja ispunjenosti koje joj je vlast pružala i osećanja vernosti svojoj
sudbini, zbog činjenice da pripada porodici u kojoj se rodila. Zbog dubokog ubeđenja da ispunjava svoju dužnost, koja
nije proizašla iz ličnog izbora, već iz moralnog nasleđa koje je preuzela od svog oca ovaj od svog. Osećanje mesijanstva
koje joj je usadio Nehru na кгајu se usadilo duboko u njenu dušu.
Međutim, Indira je takođe naučila da vlast, slava i popularnost ne traju večno. Kako i dalje napredovati kada
se dođe do vrha? A možda je stvar u tome da nekome ko se nalazi na vrhu ostaje samo da silazi dole? To su bila
razmišljanja koja su joj navirala u teškim trenucima. „Osećam se kao zatvorenik zbog službe bezbednosti“ - pisala je
svojoj prijateljici Doroti Norman u junu 1973. godine – „koja misli da može da prikrije svoju nesposobnost time što će
me okružiti sa sve vise ljudi, a posebno zato što primećujem da sam stigla do kraja, da se vise ne može napredovati u
ovom pravcu.“ Da može, u suštini bi se ograničila samo na pitanja međunarodne politike, jer su joj se ona istinski
dopadala. Osećala se kao pravi državnik: inspirisala su je važna pitanja i veliki izazovi. S Butom je potpisala jedan
sporazum koji garantuje dug mir s Pakistanom; želela je da reši sporno pitanje Kašmira, zemlje svojih predaka; tražila je
način kako da stabilizuje odnose s Kinezima. Nasuprot tome, unutrašnja politika, čarke između političara, izdaje,
prinudne koalicije, metež indijskog javnog života potpuno su je opterećivali. „Nema običnih dana za premijerku Indije“
- čula ju je Sonja dok je nju i njenu prijateljicu Pupul služila čajem. „Kad je povoljan dan, ima možda dva ili tri hitna
problema. Kad je loš dan, može da ih bude i na desetine. Nakon nekog vremena, navikneš se na to iako se nikada
potpuno ne privikneš. Ako se to desi, bolje je napustiti taj položaj. Premijer uvek treba pomalo da negoduje, da uvek
traži ravnotežu.“
Na ličnom planu, boginja Durga je i dalje živela skromno. Jedva da je nosila nakit, što je bio odraz njene
odmerene ličnosti. Njeni najdragoceniji sariji bili su oni koje je istkao njen otac u zatvoru. Međutim, imala je jednu lepu
kolekciju koju je koristila na „politički“ način, u smislu da ih je oblačila u skladu s mestom i narodom koje je
nameravala da poseti. Bilo ih je sa svih strana potkontinenta. U njenom ormaru bilo je i regionalne nošnje koju je nosila
kada je išla u obilazak severoistočnih teritorija, kako bi jasno stavila do znanja da žene u Indiji ne nose samo sarije.
Sonja je naučila da raspoznaje svu tu odeću i pomagala joj je u izboru svako putovanje. Tokom sukoba u
Bangladešu, Indira se priklonila crvenoj boji, kao da joj je rat razvio osetljivost na nju, budući da je crvena boja
tradicionalno zabranjena za udovice. Indira je priznala da je tokom tog perioda sve videla kao kroz crveni filter i da ju je
ta boja pratila tokom čitavog rata. Ali posle se vratila svom uobičajenom ukusu, odnosno svim bojama osim ciklame i
ljubičaste. Više je volela jarke od pastelnih boja, a naročito je volela zelenu. Pošto joj je bilo naporno da obilazi butike,
Sonja i Uša su joj sarije donosile kući. Indira bi brzo odabrala one koji joj se sviđaju. Znala je da ih nosi sa stilom, i
podjednako je bila elegantna u jednostavnom ručno istkanom pamučnom sariju kao i u nekcom raskošnom, sačinjenom
od svile iz Benaresa.
Sonjino prisustvo u toj kući postalo je neophodno. Indira ju je volela kao ćerku koju nije imala. Sada kada je
bilo više prijema i večera sa stranim zvaničnicima, Sonja je kod svoje svekrve preuzela ulogu koju je Indira imala dok je
živela sa svojim ocem u palati Tin Marti. Bila je veoma pažljiva kada je trebalo odabrati jelovnik, u koji nikada nije bilo
uključeno goveđe ili svinjsko meso. Hinduistički vegetarijanci nisu jeli jaja, ali jeli su mlečne proizvode, a oni
najrigorozniji, vegani, nisu dopuštali ništa što je životinjskog porekla. Takođe je pripremala halal25 hranu za muslimane,
i košer26 za Jevreje. Voditit računa o tome da sve bude u savršenom redu nije bio lak zadatak, posebno kada dolaze
stranci. Bilo je teško nabaviti neophodne namirnice za jedan dobar zapadnjački jelovnik, čak i u ekonomatu ambasade
Sjedinjenih Država. Sonja je naučila da sa mnogo takta planira ručkove, mešajući indijska i evropska jela na osnovu
raspoloživih sastojaka. Problem je bio u tome što je ponovo nastala nestašica osnovnih namirnica. Nakon šest godina
obilnih monsuna, kiše su ponovo izostale. Oblak prašine koji je gušio Nju Delhi bio je toliko gust da Sonja nigde nije išla
bez svog inhalatora. Posmatrala je nered na ulicama iz svog belog ambasadora sa zatamnjenim staklima. Svuda je bilo
demonstracija, blokada puteva. „Indira ne ukida siromaštvo“, rekao je jedan čovek naoružan megafonom pred malom
skupinom na jednom raskršću Nju Delhija aludirajući na Indirin izbornički slogan, ,,već se rešava siromašnih moreći
nas glađu!“ Pobeda nije oprostila pobedniku, a Indija je bila žrtva. Zbrinjavanje izbeglica ispraznilo je državne silose sa
žitom. Državne zalihe bile su na nuli. Svetska naftna kriza vrtoglavo je podigla cenu sirove nafte i prouzrokovala
inflaciju. Ako je Sonji ranije trebalo dvadeset minuta da dođe do trga Konot, sada je morala da ima u vidu da će joj
trebati dvostruko vise vremena zbog svih zaobilazaka koji su morali da se naprave, toliki su bili neredi na ulicama. To je
bila stvarnost na koju Sonja nije mogla da se navikne. Po povratku kući, proveravala bi da li svaka sijalica radi i da li su
sve slavine u kupatilu dobro zavrnute. Važnim zvanicama obezbedila bi odgovarajuće stolice, a oni koji su veoma niski,
mogli su da računaju na tabure.

Kada je bila kod kuće, Indira je i dalje, kad god je mogla, koristila svoju malu radnu sobu na verandi pored
svoje spavaće sobe, iako je na raspolaganju imala veliku kancelariju u Akbarovom putu, na pedeset metara udaljenosti.
Ali u kući je osećala blisko prisustvo svoje porodice, mogla je da čuje vrzmanje po kući, videla bi Sonju kako prolazi s
bebom u naručju i to joj je život činilo slađim. Posao, slobodno vreme i kućne obaveze za nju nisu predstavljale zasebne
aktivnosti, već su se medusobno prožimale. Više se zalagala kada se u isto vreme posvećivala različitim stvarima. „Što
vise radiš, više možeš da uradiš“, bila joj je omiljena deviza. Njene obaveze tekle su istovremeno, i možda je to bila tajna
njenog uspeha da odradi mnogo vise posla od običnih ljudi. Sonja je primetila da njena svekrva nema posebno vreme za
rad a posebno za odmor. Suština je bila u tome da se radi nešto drugo, čak i ako to traje kratko, kao što su čitanje,
pravljenje buketa cveća, slaganje knjiga ili odeće, ili razgovor s porodicom. Tokom ručka, Indira je ponekad
popunjavala ukrštenicu, što je delovalo čudno zbog količine problema koji su je čekali. „Pomaže mi da se opustim i
sredim misli“, govorila je. Kod kuće je i dalje imala naviku da ostavlja poruke: „Danas ti je izmakla jedna lepa
fotografija“ - napisala je Radživu jednog dana. – „Jutros su u Akbarovom putu dva papagaja dugo pozirala na grani
jednog drveta. Takode su bila i dva detlića koja su lepršala krilima bez prestanka.“
Sonja je dosta naučila od nje zahvaljujući vezi punoj ljubavi koju su isplele i koja je s vremenom postajala sve
stabinija. O Indirinim problerna koji su u velikoj meri bili problemi Indije, na kraju se raspravljalo kod kuće. Nije se
toliko iz dana u dan govorilo o političkom životu koliko o velikim temama: okrutna ekonomska kriza koja je počela
1972. godine i koja je pretila da se pretvori u najozbiljniju od svih, prenaseljenost koja je gušila razvoj zemlje, večne
napetosti među verskim zajednicama, žitelji baraka koji su zauzeli javna mesta u svim gradovima ili efekti prirodnih
katastrofa, večnih pratilaca čovekove egzistencije u Aziji. Ljubav koju je Indira osećala prema običnom narodu zarazila
je i Sonju, koju je dirnula uloga njene svekrve kao vodilje siromaha, što je bio eho njenih snova iz adolescencije o
hrabrim misionarima. Osim toga, divila joj se, ne toliko zbog njenih uspeha u političkom životu, koliko zbog toga što je
bila spontana i neposredna, bez imalo gordosti. Italijanka je cenila „njenu sposobnost da voli i daje“. „Bila nam je neko
ko velikodušno deli svoja široka znanja, svoju toplinu i prisustvo. Kada je išla na put, pisala nam je o svojim
poznanstvima i iskustvima. Kada je bila ovde, bdela je nad svima zajedno i nad svakim od nas posebno.“ Indira je
veoma ozbiljno shvatala male dnevne dogodovštine svojih unuka, kao što je prvi zub ili prvi koraci. Oduševljavao ju je
čudesni fenomen, star koliko i čovečanstvo, a opet uvek nov, kako dete razvija svoja znanja o spoljnom svetu uz to
nepresušno osećanje za avanturu, tu strast za istraživanjem svega što ga okružuje... „Vrlo brzo ćeš videti da dete prolazi
kroz milenijume ljudske istorije i nesvesno će, a delom i svesno, u sebi proživeti istoriju svoje rase“, napisao joj je
jednom njen otac, a to pismo je želela da pokaže Sonji. Italijanka je bila dirnuta time što je Indira, uprkos svem tom
pritisku spoljašnjeg sveta koji podnosi, i dalje osetljiva na prizor odrastanja svojih unuka, u isto vreme mali i
veličanstven.

Uprkos tome što se veoma trudila da njenoj svekrvi bude dobro, Sonja je zadržala svoj privatni život s
Radživom. To što je u glavnoj trpezariji večera u toku, nije značilo da i oni moraju da prisustvuju. Ponekad bi to učinili,
ponekad ne. Imali su veoma organizovan porodični život, stabilan poput njihove veze. „Uvek su se mnogo voleli, nikad
nisam video par koji je istim intenzitetom blizak još od dana kada su se upoznali“ reći će Kristijan, prijatelj koji ih je
upoznao u Kembridžu. „Naš brak je uvek veoma dobro funkcionisao, od samog početka. Sonja je uvek bila puna
razumevanja“, poverio se Radživ koji je napredovao u pilota i sada vozio engleski avion, avro HS-748, drugog
dostojanstvenog naslednika slavne dakote DC-3. Njegove kolege na vazdušnoj liniji smatrale su ga za dobrog
profesionalca, iako su se ponekad šalili na njihov račun, jer je previse detaljisao oko planova leta, u pogledu tehničkih
problema i satnica. Nije podnosio zabušavanje, ali uvek je bio spreman da preuzme neki let ako ga kolega iz nekog
razloga zamoli da ga zameni. Bio je dobar drug, lafčina i indiferentan prema hijerarhiji.

25 Termin kojim se označava bilo koji objekat, hrana ili potez koji je dozvoljen prema islamskom zakonu. Suprotno od
halala jeste haram za zabranjene stvari. (Prim. prev.)
26 Hebrejska reč koja doslovno znači „pripremljeno''. To je hrana koju dopušta Tora i koja je pripremljena u skladu s

jevrejskim zakonom. (Prim. prev.)

 15.
NJEN DRUGI SIN SANDŽAJ, bio je onaj zbog koga je Indira brinula. „Radživ radi, ali Sandžaj nema posao i
upleo se u skup poduhvat. Veoma liči na mene kada sam bila tih godina - kao i po svojoj prgavosti - toliko da mi je žao
zbog patnje kroz koju sigurno prolazi.“ Dve godine nakon što je od vlade dobio licencu za proizvodnju domaćih kola,
Sandžajeva firma nije proizvela ni jedno jedino vozilo koje bi se moglo prodati. Pomoć mu nije manjkala, sudeći po
privilegovanom statusu koji mu je obezbedio uspon njegove majke. Izdejstvovao je da neki političari i preduzetnici, u
želji da se dodvore Indiri, ulože velike sume novca u njegovu firmu. Znali su da će, u slučaju da izgube ulog, moći da
traže političke usluge. Od šefa vlade države Harjane, korpulentnog čoveka s naočarima po imenu Bansi Lai, koji je po
svaku cenu tražio način da se približi kupoli vlasti, dobio je pedeset hektara obradivog zemljišta u okolini Delhija.
„Kada loviš tele, majka će sigurno poći za njim“, izjavio je Bansi Lai jednom prijatelju vodeći se osnovnom logikom.
Kada je štampa otkrila da je više od hiljadu seljaka moralo da bude „preseljeno“ zbog izgradnje fabrike Maruti,
parlament je burno reagovao na ono što je nazvao novim činom „očiglednog nepotizma“. Dogovorena cena bila je
sumnjiva, a lokacija terena, blizu jedne stare vojne barutane, kršila je vladine zakone koji zabranjuju podizanje in-
dustrijske fabrike na udaljenosti manjoj od jednog kilometra od nekog odbrambenog utvrđenja. Ali nikada se nije
moglo dokazati da je prekršaj počinjen. Indira je samo ćutala, kao da to nema veze s njom, iako ju je njen glavni savetnik
i čovek od poverenja upozorio na to da su planovi njenog sina naivni, kao i na njegovo neiskustvo sa industrijskim
projektima.
- Sandžajev neuspeh u proizvodnji automobila mogao bi ozbiljno da utiče na tvoj politički položaj - rekao joj je.
- Maruti može da postane pukotina koju opozicione partije traže na tvom oklopu.
Indira je podigla pogled ka svom savetniku, posmatrala ga nekoliko sekundi i nije odgovorila. Osećala je neku
mešavinu poverenja i saosećanja prema svom sinu koja ju je sprečavala da vidi stvarnost onakvu kakva jeste.
Ali postojao je još jedan moćan faktor koji je doprinosio Indirinoj zaslepljenosti: njena neizmerna moć. Ljudi
koje je Indira izabrala za značajne položaje stekli su, zbog same činjenice što ih je ona imenovala, ogromnu moć za
raspodelu usluga i novčanih sredstava. Raspolagali su ogromnim izvorištem korupcije, što su bile mere koje je sama
partija uvela kako bi kontrolisala ekonomsku aktivnost kao deo svog socijalističkog programa. Da bi se započeo bilo
kakav posao, da bi se otvorila bilo kakva firma, da bi se uvezla materijalna oprema ili rezervni delovi bilo je potrebno
bezbroj licenci, dozvola i ovlašćenja. Taj sistem zvali su Lajsens radž27, nešto poput „Carstva licenci“. U njemu su
birokrate i političari mogli da se obogate razmenjujući usluge za novac ili druge usluge. Lajsens radž činio je plodno tle
na još većim stupnjevima korupcije. A Sandžaj se posvetio lovu u tim vodama.
Indira je bila svesna uticaja koji su novac i moć vršili na one koji su u njenoj blizini, ali mislila je da je izvesni
stepen korupcije oduvek postojao i da je sastavni deo sistema. Važno je bilo da se ne otrgne kontroli. Osim toga,
zatvaranje očiju pred njenim ljudima koji primaju mito bio je takođe jedan od načina da ih drži vezanih ruku. Uistinu,
Indira nije bila jedini slučaj političkog lidera - u Indiji ili na svetu - koji je sam po sebi besprekoran, ali koji se pravi da ne
vidi korumpiranost drugih. Činilo joj se da su to slučajevi koji ne zavređuju mnogo pažnje u poređenju sa, na primer,
upravo objavljenim ciframa da manje od 20 procenata žena u Indiji zna da čita i piše, a u državi Bihar samo 4 posto... Ili
da će broj stanovništva u zemlji preći prag od sedamsto miliona odnosno broj dvostruko veći od broja populacije u
vreme sticanja nezavisnosti... U tom ritmu, indijska populacija će za nekoliko godina prestići kinesku. To jesu bili
problemi koji su zahtevali najveću pažnju. Kao što su bili i štrajkački talasi, nezadovoljstvo naroda i užasi gladovanja.
Čak su i Radživ i Sonja, koji su malo izlazili, počeli da primećuju korupciju po načinu oblačenja žena i ćerki članova
Kongresne partije, koje su sada nosile sarije od uvezene svile, dijamantski nakit i itaiijanske cipele kada su dolazile na
zvanične prijeme.

Uprkos prećutnoj Indirinoj podršci, Sandžajev projekat nije napredovao. Svi prototipi imali su nedostatke u
upravljaču, menjaču, amortizerima, rashladnom kolu. Jednog dana, pozvao je Sonju da isproba jedan prototip u krugu
oko fabričkog poseda. Sandžaj se trudio da pokaže da njegovo vozilo može da dostigne sto kilometara na čas, ali teren
je bio toliko pun rupa i žbunja da ga je Sonja, sleđena od straha, zamolila da smanji brzinu. Iako je bio nov, automobil je
delovao kao da je star. Vrata se nisu dobro zatvarala, kočnica je bila veoma tvrda a buka motora zaglušujuća. Ali

27takođe i Permit Raj, odnosi se na pribavljanje dozvola, propisa i prateći birokratije koji su bili potrebni kako bi se
započeo i vodio neki posao u Indiji između 1947 i 1990.
Sandžaj nije video ove nedostatke. Tolika je bila njegova zaslepljenost da je, u maju 1973. godine, pomislio da najzad
može da predstavi štampi jedan svoj model pa je pozvao jednu novinarku časopisa Surdž da ga isproba. Kola su se
pregrejala i nestalo im je ulja. Novinarka je primetila da u radionicama ima samo pet neofarbanih kola i još petnaest u
procesu proizvodnje. Motori su ručno bili sastavljani i nije bilo traga bilo kakvom montažnom lančanom procesu.
Primetila je da je maruti zanatlijski proizvod veoma lošeg kvaliteta, a ne jeftin auto proizveden u količini koju traži
vlada.
Problem je bio u tome što je Sandžaj uložio mnogo novca i bio je u klopci. Pošto takođe nije mogao direktno da
zove one koji su mogli da mu pruže finansijsku pomoć, u početku je koristio usluge jednog od Sekretara svoje majke,
čoveka po imenu R. K. Davan (bio je Nehruov stenograf), kose ulepljene gelom, začešljane unazad, sa širokim
veštačnim osmehom, koji je u negovanju kontakta sa Sandžajem video dobru priliku za poboljšanje svog položaja kod
svoje šefice. On je bio zadužen Za pozivanje preduzetnika i poslovnih ljudi iz Safdardžung puta broj 1, a ovi su dolazili
trčećim korakom, jer nisu želeli da propuste priliku da premijerki učine neku uslugu preko njenog sina. Verovatno su
mislili da se i sama Indira interesuje za te poslove, ali ona je zapravo ignorisala apsolutno sve što je bilo vezano za
mahinacije njenog potomka.
Sandžaj je kasnije zatražio depozit od pola miliona rupija od svako od sedamdeset pet koncesionara koje je
odredio, u zamenu za obećanje da će im predati prve automobile za prodaju u narednih šest meseci. Takođe se obratio i
bankama, koje je njegova majka nedavno nacionalizovala, i dobio kredite bez žiranata u vrednosti od osam miliona
rupija. Ali kola i dalje nisu bila proizvedena, pa je Sandžajeva nesposobnost isplivala na površinu. Kako bi se odbranio
od napada koji su bili sve brojniji, pripisao je svoj neuspeh birokratiji i količini administrativnih barijera koje mora da
prevaziđe. Donekle je bio u pravu, ali ako je neko bio u mogućnosti da se izbori s poteškoćama i preprekama Lajsens
radža, to je bio on. Međutim, odlučio je da svali krivicu na druge. Ali protesti poslanika veoma su se zaoštrili i novine su
počele da pričaju o „slučaju Maruti“ povezujući Indiru s njenim starim prijateljem Niksonom. „Slučaj Maruti“ je prema
štampi bio Indirin Votergejt.
Krajem 1973. godine, zabrinuta zbog razmera koje je ovaj slučaj poprimio, Indira je zatražila od svog ministra
ekonomije da baci pogled na papire Marutija. Sonja je videla da je veoma uznemirena. Njena svekrva je bila ubeđena u
to da opozicija koristi Sandžajev slučaj da je uništi, a to joj se nije činilo pravednim. I dalje je mislila da njen sin za-
služuje priliku. Jednog dana, ispričala joj je da je u mladosti upoznala katoličkog sveštenika koji je projektovao avion u
dvema garažama u Bombaju i da je imao običaj da sa svojim prijateljima preleće zaliv. Ako je taj čovek mogao da napravi
avion... Zašto Sandžaj ne bi mogao da proizvede jedna kola, pitala se.
Razlozi za nesposobnost njenog sina da sledi trag katoličkog sveštenika izašli su na videlo u razgovoru koji su
vodili Indira, Sandžaj i ministar ekonomije, Subramanijan, koji je bio projektant „zelene revolucije“. Ministar je zatražio
od Sandžaja izveštaj o projektu.
- Ne može da postoji izveštaj o projektu pre nego što se isti realizuje - odgovorio je Sandžaj.
Ministar je potom objasnio da, čak i ako verovatno može da dizajnira kola, mora da ima izveštaj sa
specifikacijom svake komponente, načina na koji će se proizvoditi i troška za svaki deo.
- To viŠe nije potrebno - odgovorio je Sandžaj s dozom arogancije. - To su zastareli načini rada.
Ministar je rekao Indiri da njenom sinu, koliko god da je dinamičan nedostaju potrebna znanja kako bi
ostvario uspeh u sličnom poduhvatu. Obećao je da će obezbediti pomoć stručnjaka da ga posavetuju, ali Sandžaj se
tome žustro usprotivio. Nije želeo da ga iko zaseni, niti da izgubi kontrolu nad svojim radom. Sve je ukazivalo na to da
će Indira poslušati svog ministra, ali nije to učinila. U klopci između svoje vladarske dužnosti i slepog verovanja u svog
sina, ne samo da je zanemarila Subramanijanove savete, već je udaljila savetnike koji su najviše kritikovali Sandžaja.
Apsolutna vlast kojom je Indira sada raspolagala zahtevala je ljude bez karaktera i poslušno okruženje. Nije
dozvoljavala sumnje, neslaganja i kritiku, pa makar bila i prijateljska. Vlast, koja je zatrovala sina i zaslepela majku,
dopuštala je samo pokoravanje.
Radživu se nikada nije dopadao projekat njegovog brata, na koji je gledao kao na san jednog megalomana koji
može da naškodi ugledu njegove majke, a potom i ugledu ostatka porodice. Svoje prvo veliko razmimoilaženje, braća
su imala kao odrasli ljudi kada je Radživ po povratku s jednog puta saznao da je Sandžaj nagovorio Sonju da potpiše
razne dokumente koji su je pretvorili u saradnicu nove firme Maruti tehnikal servisiz, a to je uključivalo platu, bonuse i
troškove puta. Kao partneri, takođe su se pojavili Raul i Prijanka.
- Kako si mogao to da uradiš? - besno je rekao svom bratu. - Ne želim da budem umešan u tvoje mahinacije, niti
želim da uvlačiš Sonju i decu u probleme...
- Nisu to nikakvi problemi...
- Kako nisu? Šta misliš, koliko će vremena biti potrebno opoziciji da sazna za ovo?
- To nije ništa nelegalno.
- Da, jeste. Zaboravio si da Sonja, po zakonu, nema prava da poseduje akcije indijske firme kao strankinja.
Sandžaj je slegnuo ramenima, kao da to uopšte nema nikakvog značaja. Radživ je takođe bio ljut na Sonju.
- Pristala sam da bih učinila uslugu tvom bratu - rekla mu je. - Uvek je bio vrlo pažljiv prema meni, i ako mi
zatraži uslugu, ne mogu da ga odbijem.
- Ali potpisala si da ćeš zarađivati platu, da li shvataš?
- Potpisala sam naslepo, nisam znala to za platu, niti sam ikad imala nameru da nešto zaradim, to znaš i sam...
- Pre ili kasnije, videćeš kako će se zbrka s Marutijem na kraju strovaliti na nas.
Sonja je retko viđala Radživa tako ljutog. Pod maskom osnovane firme koja je imenovana kao konsultantska,
vršilo se preusmeravanje novca iz matične firme Maruti limitid u Sandžajeve ruke i ruke onih koji su investirali velike
sume novca u fabriku automobila koji nikada nisu ugledali svetlost dana. Radživ je sada želeo samo jedno: da se pot-
puno udalji od svega što ima veze s Marutijem.
 Oba brata su odrasla u istoj kući, ali od najranijeg detinjstva pokazivali su vidne razlike. Učiteljica predškolske
ustanove koja im je držala časove opisivala je Radživa kao kulturno, poslušno dete i uzornog đaka. Međutim, Sandžaj je
bio buntovnik, destruktivan, tvrdoglav, bez ikakvog interesovanja za školske aktivnosti, gord prema svojim profeso-
rima i veoma težak za saradnju. Odrastao je u hirovitog i razmaženog adolescenta, koji je pravio nestašluke s kolima i
sklapao sumnjiva prijateljstva. Obojica su se upisala u Dun, najelitniji koledž u Indiji, osnovan po ugledu na britanske
obrazovne institucije poput Itona ili Haroua. Ali Sandžaj nije podneo disciplinu i ritam studija. Čitanje ga je tako malo
privlačilo da u jednom intervjuu koji je dao kao odrastao čovek nije mogao da navede ni jednu jedinu knjigu koja ga je
inspirisala ili uticala na njega, čak ni knjige koje je napisao njegov deda. Dopadali su mu se samo poslovi mehaničarske
radionice. Život je proveo opsednut kolima i avionima. Uprkos tome čiji je sin bio, izbačen je sa koledža. Tada ga je
Indira, u očajanju, poslala na zanatski kurs u Rols-Rojs u Englesku. „Опо što je najviše voleo bilo je da priča o indijskoj
politici i da se sprda na račun engleske politike“, reći će njegov nadzornik pre nego što doda: „Kada sam mu jednom
skrenuo pažnju na grešku koju je napravio, rekao mi je: 'Slušaj, Britanci su vekovima zezali Indiju, a sada sam ja došao
da zeznem Englesku'.“
Odgajen među premijerima kojima se narod divio kao bogovima, Sandžaj je smatrao da je Indija njegovo
privatno vlasništvo. Nikada nije upoznao oskudicu, za razliku od svoje majke i svog dede. Nehru je, nakon života
punog borbe, pustio sebi na volju da razmazi svoje unuke, kao da je time nadoknađivao patnje koje je iskusio. Ponekad
bi im davao ekscentrične poklone, kao što je krokodil koji je postao Sandžajev orniljeni ljubimac sve dok ga Indira na
kraju nije poslala u zoološki vrt kada mu je skoro odgrizao prste. Sandžaj takođe nije nasledio od njih ogromnu ljubav
prema narodu Indije, niti njihovu urođenu saosećajnost prema siromašnima. Nikada ga nije doticao prizor suvonjavih
lica starica koje oplakuju svoje pokojnike, nikada nije pogledao u oči seljaka koji posmatraju svoja polja uništena sušom,
nikada nije imao sluha za nečujni vapaj naroda koji vekovima moli za zaštitu. Činilo se da Sandžaja nervira zaostalost
njegove zemlje i nije razumeo njenu kompleksnost. Bio je pobunjenik protiv tradicije, netrpeljiv prema zakonima i
uređenju. Za tren oka promenio bi ponašanje iz ljubaznosti i pažljivosti u direktnost i brutalnost, a ta impulsivnost bila
je neshvatljiva za zemlju u kojoj su međuljudski odnosi puni starinske uljudnosti, poput patine, koja je rezultat
neprekidnog trajanja civilizacije hiljadama godina. Na život je gledao kao na igru u kojoj treba pobediti, a životni
problemi bili su prepreke koje se moraju prevazići da bi se došlo do cilja. A sve je radio brzopleto. Hteo je što pre da
nešto promeni, da stigne ranije, da što pre prigrabi vlast koja mu ne pripada. Toliko je žurio da ga nisu interesovala
sredstva pomoću kojih će stići do cilja.
Njegov brat je odrastao u drugom pravcu. Od malena je bio osetljiviji na patnju drugih. Nasledio je osetljivost
svoje majke prema najvećim nesrećnicima i njenu ljubav prema Indiji, a to se manifestovalo na fotografijama koje je
snimao. Još od mladosti, posećivao je prijatelje svojih roditelja koji su bili bolesni, a to je radio spontano, niko ga nije
primoravao na to. Jednog dana, kada je imao sedamnaest godina, Indira ga je videla kada je otišao da izjavi saučešće
porodici jednog prijatelja i starog lidera Kongresa koji je upravo umro. Na taj način je saznala da ga je njen sin
posećivao tih poslednjih dana. Radživ je bio tip osobe koja se neće dvoumiti da se zaustavi i ponudi pomoć ako vidi
saobraćajnu nesreću; a ako je potrebno, i da odvede žrtvu u bolnicu na kon čega bi se brinuo za razvoj njenog stanja. U
dvorištu kuće, obilazio je jedno gnezdo crvendaća, i ako bi pronašao nekog povređenog ptića, nosio bi ga u ambulantu
za ptice u Čandni Čouk, rizikujući da zakasni na posao. Radživ je bio zadovoljan onim što ima - Sonjom, svojom decom,
psima i luksuzom što može da se posveti svojim hobijima. Nije od života tražio više, a upravo se u tome sastojala
njegova mudrost. Ali činilo se da je njegova majka ne ceni; ona je to više shvatala kao nedostatak ambicije nego kao
mudrost, a to nije podsticalo njeno divljenje
Međutim, Indira nije smatrala da privilegovan način života znači da nisu propatili u detinjstvu. Uvek su živeli
u kući punoj odraslih ljudi čija je svakodnevica bila puna ozbiljnih razgovora i uzvišenih pitanja koja su se rešavala u
kancelarijama, salonima i radnim sobama palate Tin Marti. Možda je to što ih čitanje nije zainteresovalo bila reakcija na
taj zvanični svet pun protokola u kojem im je zapala uloga dece, mislila je, uvek tražeći opravdanje za njih. Trenuci
kada im je zaista bilo lepo bili su kada odu u posetu svom ocu, za vikende i raspuste. Firoz je bio ekstrovertan, pričljiv,
pokazivao im je svoju ljubav i posvećivao punu pažnju. Umeo je da se igra sa svojim sinovima i da ih zabavi. Pokazivao
im je kako da sastavljaju i rastavljaju igračke, da sade i gaje ruže, jer je bio veoma posvećen njihovom odgoju. Daleko od
uštogljene zvaničnosti premijerske palate gde su živeli, Radživ i Sandžaj su u svom ocu videli osobu koja može
beskrajno da se zabavlja. Pored toga, znao je kako da im usadi osećaj da mu veoma znače, što je na njih ostavilo dubok
utisak. Kao u svim rastavljenim brakovima, deca su na kraju ta koja podnose napetosti između roditelja, iako ih ne
razumeju. Ali da li je Indira ikako mogla da im ih objasni? Da li je mogla da im kaže da ne živi sa Firozom zato što joj
nikada nije bio veran? Zato što se nisu razumeli i zato što joj je bilo dosta svađa? Njeno dostojanstvo joj to nije
dopuštalo. Dečaci su videli da deda Nehru nije gajio ni najmanje simpatije prema svom zetu, i zbog toga su ga
osuđivali. Možda su nesvesno krivili svoju majku što je Firoz udaljen i što ne čini deo premijerkinog doma. Nakon
kremacije, Sandžaj je, razočaran, sasuo svojoj majci u lice da je zapostavila njihovog oca. Direktno ju je optužio za
infarkt od kojeg je umro.
Indira je podnela udarac. Mora da se osećala krivom za to što joj brak nije funkcionisao. A samim tim i krivom
za to što su njeni sinovi patili zbog toga. Možda je njena slabost prema Sandžaju prikrivala njenu želju da ispravi tu
krivicu. Sonji je bilo neverovatno da je ona, najmoćnija žena Indije, tako začuđujuće slaba na svog mlađeg sina. Njenim
brojnim neprijateljima nije trebalo mnogo da shvate da je Sandžaj njena Ahilova peta.
Indira koja je imala mnogo poverenja u Sonju, često je razgovarala s njom. Ona je možda bila jedina u kući
kojoj je poveravala svoje tajne. Jednog dana priznala joj je da je njen brak imao mnogo uspona i padova, ali da nije
mogla da se uda ni za jednog drugog muškarca osim za Firoza. Bio je jedini koga je istinski volela. Često joj je pričala o
njemu, i to s nežnošću jer je govorila da je Radživ podseća na njenog muža. Obojica su čvrsto stajala na zemlji, bili su
osetljivi na lepotu prirode i muziku, obojica su imala spretne ruke i bili praktični u suočavanju s problemima. Nikada
nije mislila da će Firoz umreti tako brzo, tako mlad. Istina je, priznala je, da ga je u poslednje vreme zapostavila, ali to je
uradila misleći da je pred njima život i da će nadoknaditi izgubljeno vreme. Pomirili su se 1958. godine, nakon njegovog
prvog infarkta. Kako bi se oporavio, Indira je organizovala porodični odmor u kući brodiću na jezeru u gradu
Srinagaru, istočnjačkoj Veneciji, kako je poznat glavni grad Kašmira. Firoz i deca su se sjajno provodili; plivali su,
penjali se na brodić i fotografisali se. Indira ga je iskoristila da započne učenje kastiljanskog, jezika koji ju je oduvek
privlačio.
Prizor kašmirske prirode, zemlje njenih predaka, uvek ju je ispunjavao radošću. Zalasci sunca nad
svetlucavom vodom jezera Dal bili su veličanstveni. Vazduh je bio čaroban. Činilo se kao da su vodomari pripitomljeni.
Jedan od njih uleteo je u kuću brodić i sleteo na Radživovo rame. Potom su nekoliko dana bili u obilasku Daksuna,
rajskog mesta gde su pecali divlje pastrmke u bujnim rekama koje teku proplancima prošaranim cvećem i šumama
borova i jelki oivičenim planinskim vrhovima pod večnim snegom. Firoz joj je rekao da je upravo kupio plac u
Mehrauliju, nedaleko od Delhija, i razgovarali su o tome da jednog dana sagrade kuću. Bila bi to samo njihova kuća, pa
viđe ne bi morali da žive u vladinim rezidencijama (Firoz je, kao poslanik države Utar Pradeš, takođe živeo u državnoj
rezidenciji). Za Indiru je to bilo prijatno izmirenje nakon tako burnog braka, s toliko svađa, izdaja i poniženja, koji su
bili još bolniji pošto je većina bila izložena javnosti. Sada je senka hirnalajskih vrhova delovala kao melem koji leči rane
prošlosti. Tokom tog perioda kada su mogli da uživaju u miru, ponovo su Pričali o zajedničkoj budućnosti. Tada je, u
tom srećnom dobu, prolaznom koliko i intenzivnom, Indira odlučila da se, pošto je njen otac umro, potpuno posveti
Firozu. Ali 8. septembra 1960. godine desio se mfarkt koji joj je raspršio sanjarenja.
 16.
SANDŽAJ VIŠE NIJE IMAO reputaciju ženskaroša koju je izgradio u Engleskoj. Opsednut Marutijem, život je
posvetio isključivo poslu. Izlazio je iz kuće pre svitanja a vraćao se u sedam ili osam uveče da bi večerao sa svojim
bratancima, ili da bi nešto prezalogajio sa Sonjom. Retko je to činio sa svojim bratom ili sa svojom majkom, jer su toliko
bili zauzeti poslom da su u to vreme retko kad bili kod kuće.
Od svog povratka iz Engleske, Sandžaj je imao dve veze, jednu s nekom muslimankom, koja je kratko trajala, a
drugu, ozbiljniju, s jednom Nemicom, Sabinom fon Štajglic, Kristijanovom sestrom, sestrom prijatelja koji je upoznao
Radživa sa Sonjom, a koja je radila u Nju Delhiju kao profesorka jezika. Visoka, plava, lepa i kosmopolita, Sabina je u
kulturološkom pogledu više bila Engleskinja nego Nemica, jer je skoro ceo život provela u Engleskoj. Bila je Sonjina
dobra prijateljica. Zajedno su provodile mnoga popodneva, brinući se i igrajući se s decom, ili su im čitale priče. Jedna
od njih, „Životinje moga grada“, bila je posebno interesantna, jer je opisivala slona, majmuna, bou, gavrana, lešinara,
vranu... Kao domaće životinje. A to je bilo tačno, bilo ih je na sve strane. Graktanje vrana bila je audio-kaseta života u
Indiji.
Sonja je bila veoma majčinski nastrojena i veoma savesna u vaspitavanju dece. Nije tolerisala izbirljivost u
hrani i znala je da postavi granicu u njihovom ponašanju a da ne bude stroga kao što je Stefano bio prema njoj i njenim
sestrama. Pričala im je na italijanskom kada su bili nasamo, a na engleskom kada su svi bili na okupu ili u prisustvu
Sabine. U osnovi, Sonja je u svemu bila temeljna, pa je iz toga proizašla želja da pohađa kurs restauracije starih slika.
Ova sklonost uklapala se u njenu diskretnu, radnu i preciznu ličnost. Nameravala je da se posveti tome čim deca malo
odrastu kada im ne bude toliko potrebna.
Sonja je gajila nadu da će se veza između Sandžaja i Sabine jednog dana učvrstiti i da će se završiti venčanjem.
Ali Sabina je bila umorna od čekanja.
- Sandžaj je zaljubljeniji u Maruti nego u mene - poverila se Sonji jednog dana. - Više ne verujem u to da ćemo se
venčati. Samo misli na svoj poslovni projekat, u njegovom životu nema mesta za bilo šta drugo.
- Šta ćeš da uradiš?
- Vratiću se u Evropu.
- Kakva šteta!... Bilo bi predivno da mi budeš jetrva.
- I ja bih to volela - rekla je Sonji dok su se Prijanka i Raul svađali zbog nekog keksa.
Sonja ju je otpratila na aerodrom da se oprosti od nje. Ono što nije znala to je da će je ponovo videti nakon dva dana.
- Ali šta se desilo? Zar ne bi trebalo da si u Londonu?
Sabina joj je ispričala da ju je na letu za Teheran pilot Indijan erlajnsa pozvao preko razglasa. Sabina je, iznenađena, ušla
u kabinu boinga.
- Neko želi da priča s vama preko radija - rekli su joj.
Bio je to Sandžaj. Tu, pred posadom koja nije mogla da prestane da se iščuđava, doživeli su svoju
pretposlednju ljubavnu scenu. Sandžaj ju je molio da se vrati u Nju Delhi. „Pružimo našoj vezi poslednju šansu“,
preklinjao ju je. Sabina nije mogla da odoli čoveku koga voli i zato se vratila. Bilo ju je pomalo sramota što je poklekla.
Sonja je bila oduševljena, pa je ponovo počela da sanja da njena prijateljica može da postane njena jetrva.
Međutim, nekoliko nedelja kasnije ponovo su raskinuli, a ovaj put to je bilo zauvek. Sonjin san da joj drugarica
bude blizu raspršio se, ali samo na neko vreme. Sabina se nije nastanila u Engleskoj. Navikla je da živi u Indiji. U Evropi
joj je nedostajala toplina ljudi, azijska uljudnost, ritam života. „I kod mene je tako“, priznala joj je Sonja. Osim toga,
Sabina je imala posao koji joj je omogućavao da živi bolje nego u Londonu. Tako da su, na Sonjinu veliku radost,
ponovo provodile popodneva zajedno, a vikende u okolini grada, poput onog koji se završio manjom nezgodom kada
su se približile osinjaku i potom bile prekrivene ubodima.
Sabina je na kraju upoznala jednog od profesora na Gete institutu u Nju Delhiju i udala se za njega. Nisu imali
dece sve dok se kasnije nisu preselili u Meksiko, ali imali su pse koje su ukrštali sa Sonjinim psima kada su išli na selo,
na opšte zadovoljstvo dece. Sandžaj je ostao Sabini u sećanju kao jedan ozbiljan mladić sa inicijativom, ali previše
egocentričan.
Indira je mislila da je tako bolje, jer činjenica da su joj oba sina oženjena Evropljankama ne bi bila politički
najprikladnija. Bilo bi to po put javne potvrde da su Nehruovi u potpunosti postali zapadnjaci i da su se zauvek udaljili
od svojih indijskih korena, a Sandžaj se tada već bio upleo u politiku, ne toliko zbog toga što ju je osećao kao svoj poziv
koliko da bi se odbranio od kritika koje su pljuštale sa svih strana kao posledica njegovog nesrećnog rukovođenja
„slučajem Maruti“.
 Sandžaj je na jednom koktelu povodom proslave pred venčanje starog kolege s fakulteta upoznao svoju
buduću suprugu. Bilo je to 14. decembra 1973. godine, baš na njegov rođendan. Tog dana, Sandžaj je bio veoma veseo,
ali ne zbog alkohola, jer nikada nije pio. Međutim, bio je svestan toga da je najpoželjniji neženja u Indiji. Lep, iako je sa
svojih dvadeset sedam godina već u velikoj meri bio ćelav, pazio je da se ne spetlja sa ženama koje su želele samo da
postanu članovi najuticajnije porodice u Indiji. Prijatelj koji je pravio venčanje upoznao ga je s jednom svojom rođakom
po imenu Maneka Anand, jednom visokom i mršavom devojkom, pravilnih i srazmernih crta lica, pegavom, dovoljno
privlačnom da pobedi na takmičenju za izbor lepotice, a koja je sporadično radila kao model za jednu marku peškira.
Bila je veoma lepa i fotogenična, živahnog i energičnog karaktera. Sandžaja je privukla istog trena i veče je proveo u
razgovoru s njom. Ispričala mu je da je napustila svoje studije političkih nauka na koledžu Šri Ram u Nju Delhiju i da
želi da postane novinarka. Bila je ćerka jednog pukovnika u vojsci, jednog Sika, i njegove supruge po imenu Amtešvar,
ćerke jednog zemljoposednika i stočara iz Pandžaba.
Od tog dana, Sandžaj je sve svoje slobodno vreme posvećivao Maneki. Viđali su se svakog dana. Pošto ga više
nisu privlačili izlasci u restorane ili bioskop, više je voleo da je viđa u kući jedne od te dve porodice. Ova nova verenica
nije ostavila poseban utisak na Sonju. U poređenju sa Sabinom, bila je nezreli devojčurak koji će istrajati sa Sandžajem
dok ovaj ne shvati koliko je ambiciozna. Sada je Sonja bila zaražena nepoverljivošću koja dolazi s vlašću ili od blizine
vlasti. Poput svoje svekrve, mislila je da svako ko se približi porodici to čini iz interesa. U većini slučajeva, bila je u
pravu. Mislila je da će Maneka, još jedna u nizu onih koje su se ulagivale zlatnom neženji Indije, biti cvet koji uvene
nakon jednog dana.
Ali početkom 1974. godine, Sandžaj ju je pozvao kući na ručak, što je znak da mladić svoju vezu shvata
ozbiljnije od uobičajenog. Devojka je bila veoma nervozna, jer je morala da prođe kroz fazu upoznavanja s
premijerkom. Sonja, koja je doživela nervni napad onog dana kada je trebalo da je Radživ upozna s njom, savršeno ju je
razumela. Razlika je bila u tome što su ona i njen verenik tada bili zajedno jednu godinu, a ne jedan mesec poput
Sandžaja i Maneke. Ali poznavala je svog devera, znala je koliko je impulsivan i nestrpljiv. Takođe je, u vreme kada su
bili u Engleskoj, Indira bila druga žena, mnogo spokojnija, bez pritisaka i napetosti vlasti. Maneka, vidno preplašena,
razgledala je sve poput usplahirene ptičice: nameštaj, slike, fotografije. Kada se iznenada našla pred Indirom, nije znala
šta da kaže. Pocrvenela je i počela da zamuckuje. Indira je probila led:
- Pošto nas Sandžaj nije upoznao, reci mi kako se zoveš i čime se baviš - rekla joj je.
Maneka je nastavila da priča koliko je mogla, sve vreme mucajući, izostavivši da radi kao model za jednu
marku peškira pošto joj se to nije činilo vredno pomena.
Indira je malo porazgovarala s njom i, pošto je navikla na defilovanje devojaka koje je Sandžaj zavodio, nije
mislila o njoj ništa naročito osim da je premlada. Iako bi volela da je našla snahu u nekoj dobroj kašmirskoj porodici,
nije se mešala u sentimentalne stvari svog sina, kao što to nije učinila ni u Radživovom slučaju. Pre mnogo vremena,
odustala je od ideje da mu priređuje „ugovoreni brak“ na indijski način. To će ostaviti za drugi život u kojem će imati
vise vremena i mira...

***

Prošli su meseci i činilo se da Maneka ostaje tu. Nije bila samo јoš jedna žena u Sandžajevom životu. Ovaj se
zaljubio pa je, veran svom impulsivnom karakteru, želeo odmah da se venča. Indira se u početku nije kolebala da je
prihvati. To što je bila iz porodice Sika, za Nehruove nije predstavljalo problem, jer su se oduvek zalagali za jednakost
među verskim zajednicama u zemlji. Pritisnuta užurbanošću svog sina, nije imala vremena da se raspita o porodici
svoje buduće snahe pa su 29. juli odredili kao datum prosidbe. Obe porodice okupile su se na Safdardžung putu broj 1,
gde su, nakon jedne kratke ceremonije, svi seli da to proslave uz gozbu. Indira je odmah primetila da nisu obrazovani ni
kulturni, da nisu kosmopolite, i kod majke je mogla da primeti duboko zadovoljstvo što je svoju ćerku smestila u
najpoznatiju porodicu u državi. Mogla je nešto slično da kaže i za Sonjinu porodicu, ali razlika je u tome što su oni bili
jednostavni ljudi, nisu bili gordi i nisu imali ambicije. Ovi su bili uobraženi, bučni i bogati, s priprostim ukusom u
načinu oblačenja i isticanja svog nakita. U svakom slučaju, Indira je bila na visini događaja. Plemstvo obavezuje.
Verenički prsten koji je nosila njena snaha poklonila joj je ona. A to je bio veoma poseban poklon. Pripadao je Kamali,
njenoj majci, a dizajnirao ga je njen deda Motilal. Potajno se nadala da će jednog dana ovaj devojčurak razumeti duboko
značenje tako vrednog poklona. Takođe joj je darovala jedan zlatno-tirkizni komplet, kao i jedan sari od veoma fine
svile vezene u tančoj stilu, mešavini indijskog i kineskog stila. Mesec dana kasnije, za njen rođendan, poklonila joj je sari
od italijanske svile.
Strahovanja oko Manekine porodice potvrđena su informacijama koje su počele da kruže nakon prosidbe.
Indira je saznala da se Amtešvar, njena buduća prija, deset godina sudi sa svojim bratom oko očevog nasledstva, da je
žena veoma oskudnog obrazovanja i, sudeći prema onima koji je poznaju, sklona intrigama i pohlepi. Stizale su joj
glasine da su ostali članovi porodice neotesani i beskrupulozni. Drugi izvori su ih okarakterisali kao gramzivce. U
Sandžajev život ušla je baš onakva osoba kakvu su oduvek želeli da izbegnu. Iako su roditelji retko kad zadovoljni
izborom bračnog druga svoje dece, Indira će sada piti iz iste čaše koju je dala da pije svom ocu kada ga je obavestila o
svojoj odluci da se uda za Firoza. Kao i u tom slučaju, i ovde se radilo o dve porodice koje dolaze iz različitih svetova,
koje ne dele iste vrednosti.
Ali da bi nečemu poslužilo suprotstavljanje svemu tome, kao što se Nehru suprotstavio njoj? Retko kad se u
životu osećala loše kao tada, stoga nije bila spremna da uradi to isto. Nije mogla da probije još jedan front. Količina
problema s kojima je morala da se nosi deprimirala ju je. Nije videla način da izvuče Indiju iz siromaštva, a to ju je
bacalo u očajanje. Njena verna sekretarica Uša setiće se da joj se, nakon povratka s jedne sahrane krajem jula, kad je
otpratila starog porodičnog prijatelja na večni počinak, Indira poverila da je umorna od života. Dala joj je uputstva kako
da postupi s njenim telom kada umre.
- Ne želim sahranu, Uša. Zapiši... Želim da moje telo stave u sanduk i da ga izbace iz jednog aviona iznad
večitog snega Himalaja. Možda ću tako uspeti da uživam u miru koji nisam imala u životu.
- Madam, važno je imati mir u ovom životu, zar ne mislite tako? U drugom je zagarantovano....
- Da, znam to, ali nije u mojim rukama i ne verujem da bi to više moglo da bude.
- Mora da može, gospodo. Osim toga, dopustite mi da vam kažem da se niko neće složiti s tim da se na taj način
postupi s vašim telom. Da je barem pepeo u pitanju... Ali kako možete da poželite da bace kovčeg iz aviona i da se
razbije o tle?
- Pa ne želim ni da budem sahranjena, niti želim da me kremiraju - odbrusila je Indira.
U takvom duševnom stanju, činjenica da ženi sina sedamnaestogodišnjim devojčurkom iz porodice koju je
smatrala ,,običnom“ nije nešto što bi joj popravilo raspoloženje. Jedino što je mogla da uradi bilo je da odloži venčanje.
Kada je saznala da na dogovoreni datum Maneka neće biti punoletna, rekla je svom sinu:
- Moraćeš da sačekaš da napuni osamnaest godina. Ne mogu da dozvolim da prekršiš zakon.
Problem dečjih brakova je i dalje bio sporna tema koju su osudili Gandi, Nehru i svi koji su želeli da
modernizuju zemlju. Hiljade devojčica bile su predmet ,,pregovora“ njihovih očeva; udavali su ih i pretvarali u
sluškinje muževljeve porodice, bez ikakvog prava da odlučuju o broju dece koju će imati. Manekin slučaj se mnogo
razlikovao od toga, ali Indira nije bila spremna na to da Sandžaj izostavi poučavanje svojim primerom. Pored toga, ako
dobije na vremenu, možda će se njen si na kraju predomisliti.
Ali to se nije desilo. Tog leta, Sandžaj je morao da se podvrgne lakšoj operaciji hernije. Nakon svojih jutarnjih
časova, Maneka je provodila popodneva i večeri u privatnoj sali Instituta medicinskih nauka Al Indija, najistaknutijoj
bolnici Nju Delhija. Nekoliko nedelja nakon njegovog oporavka, 23. septembra 1974. godine, obavili su ceremoniju
građanskog venčanja u kući jednog starog prijatelja, Muhameda Junusa. Venčanje je predstavilo Indiju koja ne pravi
razlike među verama koju su Nehruovi oduvek branili: sin jednog Parsa i jedne Hinduskinje venčava se sa ćerkom Sika
u kući prijatelja muslimana pred snahom katolkinjom. Indira je bila velikodušna prema Maneki: poklonila joj je
dvadeset jedan sari od najfinijih tkanina, neki zlatni nakit i, ono najvrednije, jedan od pamučnih sarija koji je Nehru
istkao u zatvoru na svojoj preslici. Do detalja je ispunila svoju dužnost svekrve. Kako bi primila svoju snahu, dodelila je
novom paru spavaću sobu koja je vodila u glavni salon, blizu ulaznih vrata, u delu kuće koji je na suprotnoj strani od
Radživove i Sonjine sobe. Ukrasila ju je i opremila s ljubavlju, stavila je stvarčice i bočice na toaletni sto i odabrala
narukvice koje, po tradiciji, Maneka treba da stavi prve bračne noći a koje je ostavila na stočiću.
Odmah nakon proslave, Maneka je stupila u dom Nehru-Gandijevih, kao što je i Sonja to učinila kada se udala
za Radživa šest godina ranije. „Svadba je mirno protekla“, napisala je Indira Doroti Norman te iste noći, „Maneka je
tako mlada pa sam sumnjala u nju povodom tog događaja, i nisam uspela da odgonetnem da li zna šta radi. Ali čini mi
se da je to prihvatila, radosna je i srećna.“
Ali Maneka nije bila Sonja i, premda je došla iz porodice koja živi na kilometar udaljenosti, ispostavilo se da se
privikava mnogo teže od svoje jetrve koja je došla s drugog kraja sveta. Uprkos Indirinoj volji, devojci je bilo teško da se
uklopi u toj kući. Kao prvo, pušila je, što je navika na koju se popreko gledalo. Sandžaj je mrzeo duvan; Indira, koja je
ranije bolovala od tuberkuloze, prezirala ga je; a Sonja, astmatičarka, bila je alergična na dim. Loš početak. Pored toga,
bila je brbljivica i glasno je pričala. „U mojoj kući, bili smo neposredni a ponekad i bez dlake na jeziku“, reći će Maneka.
„Gandijevi su učtivi jedni prema drugima svakoj prilici.“ Sandžaj i ona su imali dijametralno suprotne temperamente i
prikupili su mnoge sastojke za neuspešan brak. Istina je da komunikacija sa Indirom, čije je prisustvo bilo neizbežno,
nije uvek bila jednostavna. Maneka bi ponekad za vreme ručka počela da priča o knjigama koje je pročitala ili koje
trenutnočno čita, kao da je želela da je zadivi svojim intelektualnim sposobnostima. Indira bi podigla glavu, preko je
pogledala i nastavila da jede. „Bila je naprasita i inteligentna“ - reći će Uša, Indirina verna sekretarica – „ali u isto vreme
bila je ambiciozna i veoma nezrela.“ Više puta spomenula je da će Sandžaj biti premijer, što je kod ostalih izazivalo
neobičan stid. U drugim prilikama, govorila je o sreći melanholičnog izraza lica. „Znala sam da ne misli na filozofsku
potragu za srećom“ - sećaće se Uša – „već na svoju sopstvenu nesreću prouzrokovanu Sandžajevim odsustvom.“ Ono
što joj se zaista dopadalo bilo je da izlazi i bude viđena, baš ono što njen muž sada nije mogao sebi da priušti, jer je bio
zauzet ostavljanjem traga u indijskom društvu.
Maneka se zbog toga mnogo dosađivala u kući u kojoj niko ne puši, ne pije i ne psuje. Ubistveno je provodila
dosadne sate u Ušinoj kancelariji raspitujući se o programu svog muža koji je uvek bio veoma pretrpan, i pokušavajući
da otkrije ključne stvari tog novog sveta u kojem se zadesila. Tradicionalnom svetu, njemu nije htela ni da se približi.
Kada joj je Sonja predložila da je nauči da kuva, čak i ako bi to bilo samo da se zabavi, jer niko nije znao bolje od nje
kroz šta prolazi njena jetrva, Maneka joj je odgovorila da je ne interesuju ni kuhinja ni kućni poslovi.
Svi su ubrzo shvatili da je Maneka ton koji narušava skalu. Radživ bi se unervozio kada bi je video kako leži
na kauču u salonu i puši dok je Sonja zauzeta kućnim poslovima.
- Ni prstom da mrdne - tiho je rekao Sonji. - Šta je umislila ko je?
Sonja je slegla ramenima kao da kaže: to nam je što nam je. Takođe im se nije dopadao način na koji se
ponašala prema posluzi; vikala je na njih bez poštovanja, što je veoma tipično za indijsku dobrostojeću klasu. Ni Indiri
se nije sviđalo njeno vulgarno i histerično ponašanje. Problem je bio u tome što je jedino mesto gde je nalazila zaštitu od
teškog političkog života bila njena kuća, u kojoj je sada poremećena ravnoteža. Safdardžung put broj 1 prestao je da
bude prebivalište mira.
 17.

INDIRINO RASPOLOŽENJE OSLIKAVALO JE RASPOLOŽENJE U Indiji koja se nije oporavila od rata u

Bangladešu. Rasla je nezaposlenost, a s njom i nezadovoljstvo naroda. Podivljali su talasi štrajkova i demonstracija, a
mnogi su završeni nasilnim sukobima s policijom. Sonji je odlazak u kupovinu umeo da se pretvori u pravi put krsta:
blokirane ulice, proizvoljna preusmeravanja, nemiri na svakom koraku, zatvorene radnje zbog neisporučenih namirnica
što je prouzrokovano štrajkovima u saobraćajnom sektoru, itd. Nije bilo normalnog dana, činilo se kao da je zemlja
skrenula s kursa i uplovila u anarhiju. Na svim nacionalnim teritorijama nije se govorilo ni o čemu drugom osim o
korupciji, nemirima, zatvaranjima, protestima i štrajkovima. Skandal nazvan skandalom ,,šećera“ koji je prouzrokovao
smrt mnogih ljudi, naročito dece, ostavio je veliki utisak na Sonju. Neki beskrupulozni trgovci pustili su u prodaju
mešavinu šećera i mlevenog stakla, za koju se ispostavilo da je smrtonosna, što je izvuklo na videlo nedostatak kontrole
potpuni nemar uprave. Sonja, koja je uvek bila sa svojom decom, prestravljeno se pitala: a šta ako je taj šećer završio u
Raulovom vrtiću?
Pred poražavajućim prizorom u zemlji, jedan heroj oslobodilačkog pokreta i nekadašnji prijatelj porodice
Nehru, slabašni čovek od sedamdeset dve godine po imenu Dž. P. Narajan, uspeo je da ujedini različite grupe koje su
bile protiv Indire. Njegov program zalagao se za ujedinjenje sela i pretio je da pokrene „potpunu revoluciju“,
demokratiju bez partija. To je bila ludost, maglovita ideja jednog mesijanskog idealiste, služila je da podstakne mase
protiv Indirine partije, optužene za korupciju. Seme Indirinog pada već je, zapravo, bilo posejano, a ležalo je u
ogromnoj vlasti koju je uspela da osvoji a koja je delovala kao otrov koji je inficirao čak i njenu sopstvenu kuću preko
Sandžaja. Pošto nije postojao zakonodavni sistem za finansiranje partija, Kongres je zavisio od neophodnih privatnih
donacija. Previše članova njene partije, svesni moći koju im pruža činjenica da u nacionalnom parlamentu, kao i u većini
državnih, imaju ogromnu većinu, postala je pohlepna i vešta u razmeni ekonomske pomoći za političke usluge.
Pokret Dž. P. uspeo je da organizuje nekoliko važnih štrajkova, koji su završeni sukobima s policijom. Protest
je prerastao u opštu pobunu kada je izašlo na videlo da je jedan lider Kongresne partije odobrio porast cene jestivog ulja
u zamenu za značajnu donaciju tog proizvođača. Bila je to iskra koja je izazvala eksploziju narodnog gneva. Bilo je
pljački domova i radnji, zapaljenih autobusa i uništavanja državnih dobara. Radživ se nekoliko dana nije vratio kući, jer
njegov avion nije mogao da poleti zbog zatvaranja aerodroma. Indira se osećala ugroženo zbog nemogućnosti da
kontroliše sve nemarnosti i mahinacije članova svoje partije. Njen strah se pridružio paranoji koju je osećala od prošle
godine kada se desio državni udar, uz podršku CIA, kojim je u Čileu svrgnut demokratski izabran predsednik Salvador
Aljende, jos jedan socijalista. Dobro je poznavala vođe tog događaja, pa se plašila da će pokušati da iskoriste haotičnu
situaciju u Indiji kako bi napravili isti pokušaj i u njenom slučaju. Pogotovo zbog toga što je Nikson ponovo bio izabran,
a Kisindžer ponovo uz njega.
Šta učiniti? Nije želela da da ostavku, bar ne bez borbe. Nemire je pripisivala pokvarenoj manipulaciji
opozicije, koja se svim silama trudila da je otera s vlasti, i mračnoj međunarodnoj zaveri. Bilo joj je teško da poveruje u
to da narod gubi poverenje u nju. Ali vise nije mogla da dozvoli da se anarhija širi kao uljana mrlja - nikad bolje rečeno.
Zato se naoružala hrabrošću kako bi se suočila s najvećim izazovom u svojoj karijeri: štrajkom železnice na nacionalnom
nivou koji je pretio da parališe zemlju. Pobeda nad tim suprotstavljanjem bila je odlučujuća za nju i za Indiju. Suočila se
s milion i po radnika železnice koji su između ostalih zahteva tražili osmočasovno radno vreme i povećanje plate za 75
procenata, a ovaj uslov bilo je nemoguće ispuniti. „U zemlji koja ima na milione nezaposlenih i još više miliona na
nestalnim radnim mestima“, neustrašivo je izložila na jednom sindikalnom skupu „potrebna je pravedna raspodela
mogućnosti. Na osnovu toga, radnici treba da uvide da je u našoj zemlji zaposlenje samo po sebi privilegija.“ Ove reči
su još više razdražile njihove strasti, tako da je štrajk zvanično počeo. Priključilo mu se milion železničara. Ubrzo su
sačinili veliki spisak svojih zahteva: „Опо što želimo je da promenimo istoriju Indije i srušimo vladu Indire Gandi.“
Kao i uvek u sličnim okolnostima, život najsiromašnijih stavljen je na kocku. Nakon što se transport robe
poremetio, očekivalo se da će paralisanost vozova izazvati gladovanja, sa čime Indira nije bila spremna da se pomiri.
Stoga je primenila jedan skorašnji zakon (OSB, Održanje statusa bezbednosti), koji je dopuštao preventivna hapšenja.
Do tad neviđena mobilizacija policije preplavila je železničke kolonije, stare kvartove koje su izgradili Englezi da bi tu
naselili železničare, a koji su se nalazili u blizini železničkih stanica. „Podsećalo je na državnu okupaciju“, reći će jedan
vođa sindikata koji nije mogao da se načudi prizoru. Policija je u zoru ulazila u domove mašinovođa i hapsila sve koji
su odbijali da idu na posao. Neke porodice su izbačene iz svojih kuća - bile su državno vlasništvo - i bile prinuđene da
žive pod vedrim nebom. Hapšenja su nekad bila nasilna - bio je jedan slučaj kad je policija otvorila vatru na kućicu
jednog mašinovođe - i neki štrajkači su ranjeni. Bilo je uhapšeno ukupno šezdeset hiljada radnika. Indira se ponašala
kao general u rasplamsaloj bitki. Poslala je vojsku i mornaricu u odbranu železničke infrastrukture od eventualnih
sabotaža. Vojnici su osposobili signalizaciju i telekomunikacije, i vozili vozove pod zaštitom naoružanih gardista. Bila je
ubeđena u to da, ako uguši ovaj štrajk, drugog neće biti u narednih pedeset godina.
Indira je bila veoma lucidna, potpuno je vladala svojim postupcima, kao što je imala običaj u trenucima velike
tenzije. Verovala je u sebe. Radila je više stvari istovremeno, što je bio njen nepogrešivi recept da se opusti i nađe rešenje
za teške probleme. Jednog popodneva, kad je primila neku novinarsku ekipu u dvorištu svoje kuće i dok je gledala svog
unuka Raula kako se zabavlja na travnjaku igrajući se rata plastičnim oružjem, pala joj je na pamet jedna ideja. Pomislila
je da je došao trenutak da da ovlašćenje za detonaciju nuklearne bombe koje su naučnici godinama čekali. Upravo je
Niksonova odluka da pošalje nuklearni nosač aviona u Bengalski zaliv prouzrokovala ubrzavanje indijskog atomskog
programa. To baš i nije bila ideja karakteristična za neku bakicu, ali jeste bila ideja jednog izvanrednog stratega.
Zadržala ju je u tajnosti sve do trenutka eksplozije nekoliko dana kasnije, koja se desila u Pokranu, u pustinji u
Radžastanu, blizu granice s Pakistanom.
Baš kao što je predvidela, vest je prouzrokovala entuzijazam određenih slojeva stanovništva koji su je primili s
pravim patriotskim žarom. Poslanici koji su ustali u velikoj sali parlamenta da bi čestitali jedni drugima, izgledali su
kao da su zaboravili goruće ekonomske probleme i štrajk vozova. Indira je postigla svoj cilj, da skrene pažnju države.
Indija, prenaseljena i paralisana, koja je po svom dohotku po glavi stanovnika bila na 102. mestu na svetskoj rang-listi, u
velikoj meri se zbog potreba unutrašnje politike pretvorila u šestu nuklearnu silu. U inostranstvu su se kritike zaoštrile.
Indira se branila: “…Indija ne prihvata princip aparthejda28 ni u kojem pogledu, a ni tehnologija nije nikakav izuzetak u
tome.“
Trebalo joj je dvadeset dva dana da gvozdenom pesnicom zgromi štrajk. Uprkos tome što je štampa osudila
brutalnost represije, srednja klasa, ljudi koji su oduvek cenili tačnost vozova, pohvalila je premijerkinu nepokolebljivost.
Trgovinske komore takođe, premda to nije značilo mnogo glasova. Za Indiru je to bila gorko-slatka pobeda. Dok ju je
pobeda u Bangladešu uzdigla do kategorije boginje, ova je ostavljala gorak ukus u ustima. Premijerka je pokazala da
ume da bude stroga, pa čak i neumoljiva. Njen način obustavljanja štrajka ostavio je dubok trag zastrašenosti u mnogim
društvenim sektorima. Kontraproduktivni efekat taktike strogosti bio je taj što se opozicija još više ujedinila protiv nje.
Čak i najnepristrasniji politički posmatrači morali su da priznaju da njena popularnost drastično opada. Za izbore
predvidene za 1976. godinu, poraz Kongresa sada se pojavio kao realna mogućnost.

Dvanaesti jun 1975. godine osvanuo je s gustim crnim oblacima koji su najavljivali željene kiše, ili su možda
predskazivali teška vremena. Vrućina je tih jutarnjih sati već bila paklena, ali Indira je nastavila sa svojom dnevnom
rutinom koja je podrazumevala dvadeset minuta vežbanja joge u svojoj sobi. Plač njene unuke Prijanke doveo ju je u
iskušenje da prekine s vežbanjem, ali pošto se istog trenutka plač smanjio pomislila je da je Sonja već ustala i pobrinula
se za malecku. Potorn se istuširala i obukla za pet minuta, „to je nešto što malo muškaraca i žena može da izvede“,
volela je da se hvali. Knjige su se gomilale na njenom noćnom stočiću. Uz radne dane koji su trajali šesnaest sati, nije
imala vremena ni za šta - niti da bude s porodicom, niti da ugosti prijatelje, niti da čita, i to joj je nedostajalo.
Doručkovala je u svojoj sobi naspram jednog poslužavnika sa čajem, voćem i prženicama kada je njen sekretar
R. K. Davan, onaj koji je bio veoma predusretljiv prema Sandžaju, pokucao na vrata. Donosio je lošu vest. D. P. Dar,
stari Indirin prijatelj i savetnik, čovek koga je poslala u Moskvu za vreme krize u Bangladešu da bi obezbedila podršku
Sovjeta koji je otada vršio dužnost ambasadora u SSSR-u, umro je nekoliko minuta pre operacije za ugradnju
pejsmejkera. Još jedan stub poverenja i prijateljstva nestao je iz njenog života. Indira je brzo otišla u bolnicu da uteši
porodicu i pomogne u organizovanju pogrebnih rituala.
Vratila se kući oko podneva, gde ju je čekala još jedna loša vest. Njen sekretar joj je saopštio da je na sinoćnim
izborima u državi Gudžarat, front Džanata, koalicija od pet partija koja uključuje simpatizere Dž. P. Narajana, idealiste
koji je hteo da je uništi, odnela pobedu nad Kongresom. Nije bila preterano iznenađena. Loše je bilo to što ti rezultati
nagoveštavaju poraze u drugim državama. Da li je to možda bio početak kraja, pitala se. Ne slede li sve ljudske akcije
evolutivni model poput onog u prirodi, to jest, fazu rasta, potom razvoja i na kraju umiranja? Pokušala je da se izmiri sa
Dž. P. ali njegova utopija da uspostavi vladu bez partija bila je neprihvatljiva, jer je značila smrt za demokratsko
ustrojstvo. Objasnila mu je to na taj način, ali Dž. P. je bio revolucionar koji je i dalje verovao u velike, apstraktne ideje.
Nije posustajao u svojim naporima, niti je pokazao fleksibilnost u svojim zahtevima.
- Verovatno ćeš se složiti sa mnom da je vlada u Biharu veoma korumpirana - upitao ju je Dž. P. svojim
drhtavim glasom.
- Da, to svi znamo - odgovorila je Indira.
- Pa, insistiram na tome da moraš da je srušiš i raspišeš nove izbore.
- Ne mogu to da uradim, Dž. P. To je vlada koja je izabrana demokratskim putem i nemam ovlašćenje da je
srušim.
Nije bilo pomirenja, naprotiv. Indira ga je na kraju optužila da računa na pomoć CIA i Sjedinjenih Država da
bi je svrgao s vlasti, a on oj je prebacio da želi da od Indije napravi sovjetski satelit.
Međutim, nakon završetka sastanka, DŽ. P. je zatražio da je vidi nasamo, bez njenih savetnika. Ušli su u salon,
i tamo je, na Indirino iznenađenje, čovek pokazao gest lične ljubaznosti uprkos žestini svog političkog suprotstavljanja.
Predao joj je jednu staru fasciklu koja je pripadala njegovoj supruzi i u kojoj su bila pisma koja joj je Indirina majka,
Kamala, napisala pre pedeset godina u jeku borbe za nezavisnost.

28 Diskriminacija. (Prim. prev.)

 - Čuvao sam ih otkako mi je umrla žena - rekao je Dž. P. - u nadi da ću ti ih dati kada budem imao priliku da te
vidim.
Indiru je dirnuo gest tog čoveka koji se, međutim, trudio da je uništi. Kako je politika čudna - zasigurno je
pomislila - kada u isto vreme i prema istoj osobi dopušta mržnju i naklonost. Osetila je da joj se srce steže kada je
pročitala ta pisma koja su vaskrsnula njenu majku, tako krhku, uvek tako bolesnu, a koja su sada otkrila njenu nesreću,
jer je osećala prezir Nehruovih sestara koje su smatrale da je previse tradicionalna i religiozna. Zahvalila se DŽ. P. iz
sveg srca iako je znala da će ovaj ispuniti svoju pretnju i pojačati aktivnosti za njen progon.

Treća loša vest tog dana došla je u tri po podne. Radživ, obučen u svoju pilotsku uniformu, uleteo je u
Indirinu spavaću sobu. Po povratku sa aerodroma, susreo se s jednim sekretarom svoje majke koji ga je upoznao s
novošću upravo pristiglom preko teleprintera.
- Doneta je presuda sudije iz Alahabada... - rekao je Radživ.
- I...? - upitala je Indira, pomalo okrenuvši glavu, kao da čeka udarac koji treba da primi.
Radživ joj je pročitao tekst presude koji mu je predao sekretar. Rečeno je da je premijerka proglašena krivom
za nemar u izbornoj proceduri glasanja 1971. godine. Shodno tome, rezultat tih izbora postaje nevažeći. Tribunal je dao
Kongresu dvadeset dana da preduzme neophodne mere kako bi vlada nastavila da funkcioniše. Pored toga, zabranjeno
joj je da obavlja bilo kakvu zvaničnu funkciju u narednih šest godina.
Indira je uzdahnula i ostala smirena. Pogledala je ka dvorištu. Njeni unuci su se igrali u travi. Sve je izgledalo
tako uobičajeno i mirno, osim ogromnih oblaka koji su i dalje pretili pljuskom. Kako je život čudan mora da je pomislila.
Najveći udarac u njenoj karijeri zadali su joj u rodnom gradu, u istim sudnicama gde je njen deda Motilal Nehru odr-
žao svoje najbriljantnije govore. Okrenula se ka svom sinu:
- Mislim da nema drugog rešenja osim da se odreknem vlasti. Došao je taj trenutak - rekla je bez i najmanjeg
nagoveštaja neke emocije.
Očekivala je osuđujuću presudu, ali ne tako neprikladnu. Opozicija je iskoristila jednu zakonsku mahinaciju
kako bi je saterala u ćošak. Presuda je doneta na tužbu koju je jedan politički rival po imenu Radž Narain, izgubivši za
sto hiljada glasova razlike, podneo četiri godine ranije sudu u Alahabadu. Optužbe su bile trivijalne i odnosile su se na
nedozvoljenu upotrebu ljudi i prevoznih sredstava u vladinom vlasništvu tokom prethodne izborne kampanje.
Nezvanično su svi, uključujući i njene protivnike, priznali da je ono za šta se tereti smešno i da su sudije preterale.
Prema dnevnom listu Tajms iz Londona, to je bilo isto kao „svrgavanje nekog premijera zbog saobraćajne kazne“. Ali u
Indiji 1975. godine, ljudi su izašli na ulice da to proslave.
Njen prijatelj Sidarta Šankar Raj, šef vlade u Bengalu, nedugo zatim došao je kući. Bio je to čovek od
poverenja, besprekoran, stara garda bezuslovnih prijatelja. Partija je uzdrmana, rekao joj je. Potom je nastavio:
- ... Ono što opozicija nije mogla da postigne u biračkim kutijama, pokušava da izmanipuliše pomoću sudske
presude.
- Moram da predam vlast - nervozno je prasnula Indira.
Čovek je seo. Pogledao je u Indiru: na njenom lieu mogao se nazreti beskrajan umor.
- Ne uzimaj tako olako tu odluku. Hajde da razmislimo.
Indira je slegla ramenima.
- lma li drugog rešenja?
- Uvek se može uložiti žalba.
- Trajaće mesecima... Znamo kako funkcioniše pravosuđe.
Razgovor je prekinut dolaskom dva ministra, za kojim je, nedugo kasnije, usledio dolazak predsednika partije
i još nekih kolega. Kuća se napunila ljudima. Sonja ih je poslužila slatkišima i pićem. Svojim sopstvenim očima videla je
kako su jedni zabrinuti što su izgubili mesto, drugi naprotiv, uzbuđeni jer je Indirina fotelja nadohvat ruke. Govorkanja,
nesigurnost i vrućina činili su da vazduh bude nemoguć za udisanje. Jedni su pričali sa Indirom, pokušavajući da je
odgovore od toga da podnese ostavku; drugi su formirali tabore, odmeravajući snage raznih lidera koji bi mogli da
dođu na njeno mesto. Još uvek aktuelna premijerka saslušala je sve, ćutke. „Mislim da treba odmah da dam ostavku“,
ponavljala je.

Po podne je Sandžaj došao iz „fabrike“. Saznao je za vest putem radija. Ušavši u kuću, susreo se sa svojim
bratom:
- Šta će da uradi? - upitao ga je.
- Podneće ostavku. Ne preostaje joj ništa drugo.
- Ne - rekao je Sandžaj - to nije moguće.
Sandžaj je u trenutku video kako se njegov san da postane veliki preduzetnik raspršio u paramparčad. Ako
njegova majka poklekne pred svojim neprijateljima, može zauvek da se oprosti od Marutija, društva sa ograničenom
odgovornošću. Ušao je u salon prepun ljudi i, jedva pozdravivši ikoga, što je bio njegov običaj, uhvatio je svoju majku
za ruku i zamolio je da nasamo porazgovaraju nekoliko minuta. Povukli su se u radnu sobu pored.
- Radživ mi je rekao da razmišljaš da daš ostavku.
- Razmatramo tu mogućnost. Nemam mnogo izbora.
- Ne smeš to da uradiš, mama. Ako sada poklekneš i daš ostavku zbog tako sitnih optužbi, kada ne budeš imala
parlamentarni imunitet moći će da te strpaju u zatvor za bilo šta što im padne na pamet.
- Savest mi je mirna. Razmišljamo da promenimo uloge. Da predsednik partije dođe na mesto premijera dok
moja žalba ne bude obrađena na Vrhovnom sudu. U međuvremenu, ja bih preuzela predsedavanje partiji.
 - To je ludost, mama! - rekao je Sandžaj, a povik se čuo u susednom salonu. - Misliš li da će predsednik partije,
kada se jednom nađe u tvojoj fotelji, posle hteti da ti je vrati? Nikada to neće učiniti. Svi deluju Veoma odano i kao da su
ti veliki prijatelji, ali znaš bolje od mene da im osmesi skrivaju lične ambicije. Svi žele tvoje mesto. Svi traže moć. Ne
dolazi u obzir da daš ostavku.
Prihvatanje poraza, za Indiru nije bilo lako. Da li je mogla da se povuče podvijenog repa pred nečim tako
trivijalnim, ona koja je svoj život posvetila politici i koja je vršila dužnost premijerke tokom skoro jedne decenije? To
nije bilo u skladu s njenim konceptom dostojanstva Da li je mogla da ostavi na cedilu svoje partijske kolege, sve one koji
zavise od nje? Celu zemlju? Zar nisu govorili da je Indija Indira i daje Indira Indija? Da li će dozvoliti da Dž. P. Narajan
završi s demokratijom uranjajući zemlju u anarhiju? Istina je da je bila umorna, ponekad čak i deprimirana što ne
pronalazi rešenja za nedaće u zemlji. Da je samo trebalo da posluša svoj unutrašnji glas, onaj koji ju je molio za mir,
možda bi se odlučila za ostavku. Zbog njega bi to uradila. Ali nije bila sama. Pomislila je na Sandžaja... Šta li će biti s
njim ako ona izgubi mesto? Ustremiće se poput lovačkih pasa da ga rastrgnu, jer se usudio da bude preduzetnik, ili
jednostavno zbog toga što je ono što jeste. Šta će biti sa ostatkom porodice? Moć se pokazala kao neophodna odbrana od
svih neprijatelja koje je ta ista moć stvarala dugi niz godina. Vlast je štitila porodicu. Bez tog štita bili su u opasnosti.
Indira se vratila u salon. „Odlučila sam da se borim kako bi ostala na dužnosti“, rekla je svom advokatu.
Dogovorili su se da ovaj od Vrhovnog suda zatraži odlaganje presude dok tribunal ne razmotri njenu žalbu. Taj
poduhvat joj je omogućavao da dobije na vremenu i ostane premijerka dok ne uspe da prikupi snagu i podršku. Čim je
objavila svoju odluku, napetost u kući je popustila. Kako bi prikrili svoje razočaranje, oni koji su se usudili da sanjaju o
tome da je zamene upustili su se u najpovlađujuće pohvale. Sonja je bila uznemirena. U osnovi je želela da njena
svekrva da ostavku, jer joj je nedostajao mirniji život.
 18.

NAREDNIH DANA, SANDŽAJ I NJEGOV, sekretar Davan, organizovali su proteste i marševe u znak
podrške Indiri. Nisu se libili da prisvoje autobuse iz opštinske firme za transport u Delhiju za prevoz hiljade učesnika
protesta. Celo partijsko telo uključilo se kako bi se jasno i glasno čuo glas u korist Indire. U glavni grad stigli su vozovi
unajmljeni isključivo za mitinge pune simpatizera.
Sada Sonja i Maneka nisu tako lako mogle da izađu iz kuće, jer je pred vratima neprestano bila neka gomila
ljudi koji su tražili da vide Indiru, a koja je jednom dnevno izlazila da ih pozdravi. Ni Sonji ni Radživu nije se svideo
izgled koji su događaji poprimali. Ona se plašila, jer je na kola, kojim se jednog jutra odvezla do Kan marketa, bačen
kamen. Ostala je samo jedna ogrebotina na karoseriji, ali to je bilo dovoljno da joj ulije strah u kosti. Osim toga,
zajednički život s Manekom bio joj je veoma težak. A ni Sandžaj nije bio isti. Jedva da ga je viđala, ali i kada bi videla,
vise nije bio tako pažljiv kao ranije. Postalo je jasno da Maneka truje odnos među braćom, kao i između nje i Sandžaja.
- Zašto ne odemo u Italiju na neko vreme - zamolila je svog muža - dok stvari ponovo ne krenu svojim tokom?
Radživu se dopala ta ideja, i priznao je da bi to bilo dobro za decu. Ali videlo se da je zabrinut.
- Kako to da kažemo mojoj majci? Možemo li je napustiti u ovakvom trenutku?
Sonja je zaćutala, ne odgovorivši mu. Prvi put osećala je strah, zbog sebe i zbog dece. Nikada se nije našla u
tako nezgodnoj situaciji.

Dvadesetog juna 1975. godine, Sandžaju je palo na pamet da cela porodica prisustvuje mitingu solidarnosti
koji je organizovao u Bout klubu u Nju Delhiju.
- Dobro je da nas vide sve na okupu - rekao je.
- Voleo bih da ne odlučuješ u naše ime - odbrusio mu je Radživ.
- To je zbog mame - odgovorio mu je njegov brat.
Zatečeni u bezizlaznoj situaciji, Radživ i Sonja su bezvoljno pristali. Bio je to možda Sonjin prvi politički čin.
Bila je impresionirana što se našla pred više od sto hiljada osoba. Obučena u sari oker boje, stajala je pored Radživa,
Maneke i Sandžaja iza Indire. S tog mesta, zavrtelo bi joj se u glavi pri pomisli na nesagledivost zemlje koja ju je
usvojila. Toliko ljudi, toliko verovanja, toliko vera... Kada se njena svekrva okrenula ka njima, Sonja se nasmešila.
Iznenada ju je videla u kontaktu s narodom o kojem je oduvek pričala, taj privilegovani kontakt koji je opravdavao sve
njene nedaće i koji sada nije bio nešto apstraktno, već zaista stvarno. Narod je bio tu, potčinjen pred njenim nogama.
Sonja je mogla da oseti ogromnu narodnu podršku na koju je Indira još uvek računala, koja je u velikoj meri
prevazilazila puko prisustvo simpatizera koje je Sandžaj platio. Naježila se kada je čula svoju svekrvu kako govori
gomili da je služenje državi tradicija porodice Nehru-Gandi, i da se obavezuje da joj i dalje služi sve do poslednjeg
daha. Bio je to prvi put da je Indira nastupila okružena svojom porodicom i miting je doneo veliki uspeh. Sonja je
shvatila koliko je Indiri bilo potrebno da porodica bude uz nju. Ne, nije bio trenutak da je napuste.
Sledbenici Dž. P. organizovali su kontraproteste pred palatom predsednika Republike i u brojnim gradovima
ogromne države. Novinarka Orijana Falad bila je prva koja je iz usta jednog lidera opozicije saznala da planiraju da
blokiraju ulaz Safdardžung puta broj 1 uz pomoć hordi ljudi kako bi Indiru pretvorili u zatvorenicu u njenoj sopstvenoj
kući. „Kampovaćemo tamo danonoćno“, rekao je lider. „Primoraćemo je da da ostavku. Zauvek. Gospođa neće
preživeti naš pokret.“
U zoru 25. juna, Indira je pozvala u svoju kancelariju u kući Sidartu Šankara Raja, šefa bengalske vlade, koji je
slučajno bio u Nju Delhiju, a koji ju je, nakon što je presuda izrečena, posavetovao da ne podnosi ostavku. Zatekao ju je
veoma napetu. Njen sto bio je prekriven izveštajima obaveštajne agencije.
- Ne smemo to da dopustimo - rekla mu je Indira. - Imam informaciju da će Dž. P. Narajan, na jednom mitingu
ove iste noći, zatražiti od policije i vojske da se pobune. Moguće je da je CIA umešana. Znaš da sam na jednom od prvih
mesta na listi omraženih osoba Ričarda Niksona... Šta možemo da uradimo?
Raj je bio ekspert za pravne slučajeve, a na glasu kao pošten i strog. I dalje je mislio da Indira treba da ostane
na svom položaju. Ona je nastavila da opisuje kako je zemlja utonula u haos.
 - Ova ludost sigurno može da se zaustavi. Imam osećaj da je indijska demokratija kao neko dete i mislim da, na
isti način na koji ponekad treba protresti dete, treba protresti zemlju da bi je razbudili.
- Da li misliš na vanredno stanje?
Indira je klimnula glavom. Zapravo, nije tražila savet o tome kakvu odluku da donese, već ju je donela
prethodnog dana. Njen sin Sandžaj joj je to spomenuo, ali ideja nije potekla od njega, već od njegovog pokrovitelja Bansi
Lala, pozamašnog šefa vlade u Harjani koji mu je obezbedio zemljište za izgradnju fabrike. Sudeći po Bansiju Lalu i
Sandžaju, bilo je bar pedeset političara u zemlji koje je trebalo eliminisati iz političkog života. Prvi je, naravno, bio Dž. P.
Narajan.
Objava vanrednog stanja bio je jedan beg ka budućnosti... Ali koja je druga mogućnost preostala Indiri?
Između ponižavajućeg odlaska i vanrednog stanja, odlučila se za drugu opciju.
- Želim da s pravne tačke gledišta sve besprekorno obavim - precizirala je premijerka.
- Dopusti mi da proučim ustavni aspekt. Daj mi nekoliko sati i doći ću da te obavestim.
- Molim te, neka to bude brzo - zamolila ga je.
Raj je otišao i vratio se u tri po podne. Proveo je nekoliko sati pregledajući tekst indijskog Ustava, kao i
severnoameričkog.
- Po članu 352 Ustava - rekao je Indiri - vlada može da proglasi vanredno stanje ako postoji rizik od spoljašnje
agresije ili od unutrašnjih nemira.
- Poziv Dž. P. Narajana na pobunu vojske i policije, zar to nije dovoljno ozbiljna unutrašnja pretnja?
- Da, jeste.
- Onda, da uradimo to, upali su u sopstvenu zamku.
- Upravo tako. Pružili su ti na srebrnom poslužavniku opravdanje koje ti je potrebno da obustaviš aktivnost
parlamenta i proglasiš vanredno stanje.
Nastupila je tišina. Indirine oči su sijale u tami.
Nedostajao je jedan uslov, potpis predsednika Republike, ali on je bio jedan od saveznika i Indira nije
sumnjala u njegovu odanost.
- Hoćeš li da ideš sa mnom do predsednikove palate? - zamolila je Raja.
- Hajdemo.
Putem dokumenta od četiri reda koji je predsednik te iste noći potpisao u prekrasnom salonu Ašoka u staroj
palati vicekralja, a kojim je ratifikovano proglašenje vanrednog stanja, najveća demokratija na svetu pretvorila se u
virtuelnu diktaturu. Sada je indijska vlada bila ovlašćena da hapsi ljude bez prethodnog naloga, da ukine građanska
prava i slobode, da ograniči pravo na dejstvo sudova i nametne cenzuru.

Radživ nije bio kod kuće dva dana zbog letova, a na jednom od presedanja njegove rute veoma se iznenadio
kada je putem štampe saznao da je njegova majka prethodne noći proglasila vanredno stanje. Niko mu ništa nije rekao.
Ta mera se kosila s njegovim mirnodopskim karakterom, i mada nije bio političar, činilo mu se da je to protiv demo-
kratskih principa porodične tradicije. Posebno ga je zabrinjavalo što je njegova majka poklekla pred njegovim bratom.
Dobro mu je bio poznat uticaj koji je Sandžaj imao na njihovu majku. Iz nekog neobjašnjivog razloga, njegova majka nije
mogla da se odupre emotivnoj uceni kojoj ju je podvrgnuo njegov brat. A niko od njega nije bolje poznavao Sandžaja,
njegove jače strane, njegova ograničenja i opasnost koju može da predstavlja. Zbog toga je osećao mešavinu
uznemirenosti i zabrinutosti, pa mu je Sonjina ideja da neko vreme provedu u Italiji ponovo prošla kroz glavu.
- Ne znam šta bi trebalo da uradimo - rekla mu je Sonja. - Veoma me zabrinjava ponašanje tvog brata. Sve se
vise upliće u politiku.
Ispričala mu je da je Maneka bila u Kašmiru, gde ju je na Indirin predlog poslao Sandžaj, pošto se plašila da bi
devojka, tako brbljiva, mogla da otkrije njene namere u vezi sa uspostavljanjem vanrednog stanja, koje su držali u
potpunoj tajnosti sve do njegovog proglašenja. Potom mu je ispričala da je Sandžaj od jutra bio na sastanku u Indirinoj
kancelariji sa sekretarom Davanom i sa zamenikom ministra unutrašnjih poslova sve do kasnih sati.
- Znaš li šta su radili? Kontaktirali su šefove lokalnih vlada i izdavali naloge za hapšenje. Imali su crnu listu
neprijatelja. Ali to nije ono najgore: najgore je što su to činili u ime tvoje majke.
- Znam da su jutros uhapsili Dž. P. Narajana, saznao sam to na aerodromu - rekao je Radživ uzdahnuvši. -
Policijska patrola odvela ga je s lisicama na rukama u samicu. Činilo se kao da Narajan ne može da poveruje u to;
izgledalo mu je nepojmljivo da bi mama mogla da preduzme jednu tako drastičnu meru.
Sonja mu je potom ispričala da je u tri ujutru, Sidarta Šankar Raj, nakon što je pomogao Indiri da završi nacrt
govora kojim će stanovnicima objaviti vanredno stanje, hteo da ode, a onda je u hodniku sreo sekretara Davana, koji mu
je rekao: „Već su preduzete mere za prekid snabdevanja strujom glavnih novina u zemlji kao i za zatvaranje sudova.“
- Raj se skamenio - nastavila je Sonja - i pobesneo. Tražio je da probude tvoju majku, koja je bila iscrpljena
nakon tako dugačkog dana. U tom trenutku, izašao je Sandžaj koji je počeo da se raspravlja s Rajem. Znaš li šta mu je
rekao? Rekao mu je: Vi ste nesposobni da vodite zemlju!
- Kao da on zna! - rekao je Radživ uperivši pogled u nebo.
- Desilo se to da nije otišao sve dok nije došla tvoja majka, zaprepašćena, jer ništa nije znala o tim nalozima za
hapšenje. Izdao ih je tvoj brat. Zamolila ga je da pričeka nekoliko minuta, pa je otišla da razgovaara sa Sandžajem.
- Ono što Sandžaj želi da postigne tim merama jeste lična korist i zaštita njegovog projekta, čineći da to izgleda
kao da štiti i mamu od zakonskih postupaka koji su preduzeti protiv nje.
- Tvojoj majci se dešava da ima autoritarna iskušenja, ali ima principe. Kada je izašla iz sobe u kojoj se
zaključala sa Sandžajem, oči su joj bile crvene od plakanja. Rekla je Raju da će novine imati struje i da nijedan sud neće
biti zatvoren.
 - Ali to je laž - rekao je Radživ. - Danas nema novina na ulici, jer su im isključili struju. Sandžaj je ponovo isterao
svoje.

Da je vanredno stanje trajalo kratko, bio bi to Indirin veliki uspeh, a pogotovo da Sandžaj nije prerastao u
vladara iz senke. Prvog dana, kada je ministar informisanja, J. K. Gudžral, ugledni, kulturni čovek prefinjenih manira,
došao u kancelariju u Akbarovom putu, Sandžaj mu je naredio da mu dostavi sve biltene s vestima pre nego što se ras-
podele. Uša, koja je sedela u svojoj kancelariji, bila je svedok te scene.
- To nije moguće - rekao mu je čovek - bilteni su poverljivi.
- E pa, od sada pa nadalje, to će morati da bude omogućeno.
Indira je bila u dovratku i čula je razgovor.
- Šta se dešava? - upitala je.
Ministar je ponovio svoje obrazloženje.
- Razumem - rekla mu je Indira - ako ne želiš da ih predaš Sandžaju, predlažem ti da ih jedan radnik iz tvog
ministarstva svakog jutra donese meni kako bih mogla da ih pregledam.
Ministar je otišao sa čvrstom odlukom da podnese ostavku, ali po podne su ga ponovo pozvali u zgradu koju
su zvali 'palata' a koja nije bila ništa drugo nego rezidencija Indire Gandi. Sandžaj je zatražio od njega da protera iz
zemlje dopisnika Bi-Bi-Sija, jednog veoma poznatog i popularnog novinara po imenu Mark Tali, jer je poslao jednu
hroniku koja 'izvrće' činjenice.
- Zadatak ministra informisanja nije da hapsi strane dopisnike - odgovorio mu je Gudžral.
Kada mu je Sandžaj odmah zatim odgovorio da govor njegove majke nije u celosti prikazan na televiziji,
ministar je izgubio strpljenje:
- Ako hoćeš da razgovaraš sa mnom, moraćeš da naučiš da budeš učtiv - rekao mu je. - Mlađi si od mog sina i
tebi ne dugujem objašnjenja.
Nije mu dao vremena da podnese ostavku. Indira ga je te iste noći zvala da ga smeni s položaja „jer je
ministarstvu informisanja potreban neko ko može da obavlja svoje dužnosti s većom odlučnošću u takvim
okolnostima“.
Novi ministar doneo je veoma stroge zakone cenzurisanja, uključujući zabranu citiranja Nehruovih i
Gandijevih izjava u korist slobode štampe, što je bila surova istorijska ironija. Predstavnicima međunarodne štampe,
jednom po jednom, rečeno je da odu.
Jedini od njenih ministara koji je doveo u pitanje potrebu uspostavljanja vanrednog stanja smenjen je s
dužnosti, a na njegovo mesto došao je Bansi Lai, šef vlade u Harjani i prvi koji je sugerisao potrebu uvođenja vanrednog
stanja... S dvadeset devet godina, Sandžaj je, samo zbog činjenice što je sin svoje majke, bio na putu da postane najmoć-
niji čovek Indije.

Cenzura štampe bila je stroža od one koju su nametnuli Britanci tokom borbe za nezavisnost. Tada su novine
barem imale ovlašćenje da objavljuju imena onih koji su uhapšeni, kao i zatvora gde su smešteni. Ljudi su sada putem
glasina saznavali gde se nalaze njihove voljene osobe, od kojih su skoro svi bili članovi opozicije. U proseku, bez ikakve
krivice i suđenja uhapšeno je oko sto hiljada ljudi. Uslovi u zatvorima za veliku većinu ljudi bili su tako nezdravi da su
dvadeset dva zatvorenika urnrla u svojim prljavim i krcatim ćelijama. Ako su radnici železnice imali loša sećanja na
način na koji je štrajk ugušen, sada nijedan sloj stanovništva nije bio bezbedan. Hapšenja koja su imala najveći odjek bila
su možda hapšenja maharana Džajpura i Gvaliora, starih princeza koje su svaka u svojoj državi bile lideri partija
Indirine opozicije, a koje su bile zatvorene u zloglasnom zatvoru Tihar, u Delhiju, zajedno s kriminalcima i
prostitutkama. Gajatri Devi, elegantna maharana iz Džajpura, nije se žalila na prljavštinu, niti na nered i smrad. Jedino
se žalila na buku koje su pravile zatvorenice i zamolila je jednu prijateljicu da joj pošalje čepove za uši od voska.
S druge strane, parlament je dodelio Indiri isti imunitet koji su užvali predsednik Republike i šefovi država.
Premijerka je retroaktivno oslobođena optužbi za prevaru na izborima koje su je teretile, a koje su bile okidač za
trenutno vanredno stanje.
Indira je ponovo, vođena svojim instinktom opstanka, imala apsolutnu kontrolu nad zemljom, sada više nego
ikad, iako joj je manipulacija demokratskim mehanizmima donosila sve veći broj neprijatelja, unutar i izvan Indije. Ali u
početku, jedan deo stanovništva, posebno srednja građanska klasa, gledala je na vanredno stanje sa olakšanjem. Čak je i
Sonja, kada je odvodila dete u školu, imala utisak da se nalazi u drugom gradu, a ne u Nju Delhiju iz poslednjih
vremena. Ambijent je bio zapanjujuće miran. Nije bilo prekida u saobraćaju, niti protesta, demonstracija, nasilnih ispada
protiv njene svekrve. Čak su i taksiji i vozači rikši vozili pravom stranom puta. Poput nje, veliki deo stanovništva bio je
zadovoljan time što su prestali štrajkovi i nemiri, i što mogu da uživaju u određenom miru. Ljudi u gradovima slavili su
što ponovo mogu da šetaju bez straha pošto je stopa kriminala munjevito opala zahvaljujući većem prisustvu policije i
strožim zakonima. Funkcioneri, svesni novog ambijenta ozbiljnosti, radili su puno radno vreme i bili su efikasniji u
radu. Vozovi i avioni bili su tačni, na olakšanje putnika, kao i Radživa, koji je sada mogao da uživa u stabilnijem
porodičnom životu, bez kašnjenja kao u prethodnom periodu, zbog kojih se vraćao kući u sitne sate. Ogromni plakati sa
Indirinom fotografijom ukrašavali su kružne tokove i trgove: „Razlika izmedu haosa i reda“, glasio je slogan pored
njene fotografije.
Ideja da je Indira uspostavila red i mir u zemlji procurila je i u inostranstvo. Uša, njena lična sekretarica, bila je
zadužena za to da donosi i čita ili obeležava članke iz međunarodne štampe koji su govorili o aktuelnostima iz Indije.
Mnogo puta je čitala naslove ili objavljena pisma sedeći za trpezarijskim stolom. „Autoritarna vlast je široko prihvaćena
u Indiji“, glasio je naslov Njujork tajmsa. Ali bilo je i drugih neskriveno neprijateljskih naslova koji su izazivali ukrštanja
uznemirenih pogleda Sandžaja i njegove majke. Jednog dana, Uša je bila sama u svojoj kancelariji kada je ušla Sonja. Te
dve žene su veoma cenile jedna drugu.
- Uša, mislim da je bolje da ne čitaš kritike iz inostrane štampe pred svima. Ne kažem to zbog mami - kako je
sada zvala Indiru - već zato što ne želim da te popreko gledaju.
- Hvala ti što si me upozorila - rekla joj je Uša, koja je takođe primetila da se atmosfera promenila i koja je
zazirala od Sandžajevog uticaja na njegovu majku.

U Indiji su mogli da ućutkaju glasove kritike, ali ne i u inostranstvu. Doroti Norman, stara bliska Indirina
prijateljica, postavila se otvoreno neprijateljski prema njoj. Sakupila je potpise severnoameričkih ličnosti: pisca Noama
Čomskog, tenisera Artura Aša, nobelovca Linusa Paulinga, pedijatra Bendžamina Spoka, itd., kako bi u novinama
objavila jedan tekst u kojem duboko žali nad oštrim merama vanrednog stanja i traži njegovo ukidanje. Među
potpisanima, a na Indirino veliko poniženje, našao se i Alen Ginzberg, pesnik kojeg je upoznala u Londonu kada je išla
na inauguraciju u čast Nehrua i koji je godinama kasnije opevao tugu izbeglica iz Bangladeša. To ju je zabolelo.
Korespondencija između njih je prestala, a nije se obnovila u naredne četiri godine. Njena druga prijateljica, Pupul
Džajakar, suprotstavila se Indiri kada se vratila s puta: „Kako je moguće da ti, ćerka Džavaharlala Nehrua, dozvoljavaš
ovo?“ Indira to nije očekivala, pa se skamenila. Niko se nije usuđivao da joj se otvoreno usprotivi.
- Ne znaš koliko je ozbiljno to što se dešava - odgovorila joj je. - Ne znaš kakve zavere postoje protiv mene. Dž.
P. se nikada nije dopadalo to što sam premijerka. On još uvek nije razotkrio svoju pravu ulogu... Šta hoće da postane?
Mučenik? Svetac? Zašto ne može da prihvati da je samo jedan političar i da želi da postane premijer? - odgovorila joj je.
Indira joj je saopštila da je njena namera da zadrži vanredno stanje samo dva meseca, i da će to vreme svakako
iskoristiti kako bi lansirala jedan program od dvadeset tačaka da zemlju izvuče iz nerazvijenosti. Među tim merama,
dve su bile revolucionarne: zabrana ropskog rada i opraštanje dugova siromašnih koji su se zadužili kod zajmodavaca
na selima.
Pupul je shvatila da nema svrhe raspravljati se sa Indirom. Jedino što je mogla to je da je sasluša, kako bi se
njena prijateljica osetila slobodnom da otvori svoje srce pred nekim od poverenja. Pupul ju je dobro poznavala i znala
je koliko se usamljeno oseća. Iako se uopšte nije slagala s njom, odlučila je da ostane pored nje.
 19.

INDIRA JE NAMERAVALA DA OBJAVI kraj stanja Imerdžensi, kako je vanredno stanje bilo poznato u svetu,
15. avgusta 1975. godine, istog dana i na istom mestu gde je njen otac, dvadeset osam godina ranije, održao slavni govor
o nezavisnosti: „Došao je trenutak, koji se retko javlja u istoriji, kada jedan narod izlazi iz prošlosti da bi ušao u
budućnost, kada se završava jedna epoha, kada duša jedne nacije, koja se dugo gušila, ponovo pronalazi svoj oblik...“
U tom istorijskom trenutku, ostala je paralisana od uzbuđenja zbog tih reči. Izjavila je dopisniku Bi-Bi-Sija: „Znate, kada
se ide od jednog bolnog kraja do drugog kraja zadovoljstva, čovek zanemi. Sloboda je nešto tako veliko da ju je teško
pojmiti.“
Sada, dok se kolima vozila po širokim bulevarima Nju Delhija, odakle su prosjaci i krave koje tumaraju
misteriozno nestali - bio je to je dan od čarobnih efekata reda koji je nametnulo vanredno stanje - na putu ka Crvenom
utvrđenju kako bi narodu vratila slobodu, tu slobodu koju je morala da im oduzme, njen šef protokola doneo joj je
jednu vest koja ju je duboko potresla. Šeik Mudžibur Rahman, njen prijatelj, heroj kojeg je ona postavila za predsednika
Bangladeša, svrgnut je vojnim udarom. Ali to nije bilo ono najgore: šeik, njegova žena, troje dece, dve snahe i sva
sestrića bili su ubijeni. Pobunjenici su tako osigurali zatiranje dinastije Rahman.
Indira je bila očajna. „Primetila sam da se desilo nešto čudno u trenutku kada je otpočela svoj govor“, ispričaće
njena prijateljica Pupul koja je bila među gomilom u Crvenom utvrđenju. „Podrhtavanje njenog glasa bilo je napeto, kao
da je pokušavala da potisne snažne emocijе. Taj glas je izgubio sposobnost da dirne narod.“ Pupul je pažljivo saslušala
govor, u kojem je Indira govorila o slobodi, o neophodnosti donošenja teških odluka, o pojmovima žrtvovanja i
služenja, o hrabrosti, o veri, o demokratiji... ali nije rekla nijednu reč o završetku vanrednog stanja.
Pupul je uveče otišla da je vidi i zatekla ju je u stanju šoka. Indira je bila ubeđena da je CIA bila umešana u te
smrti (što se ispostavilo kao tačno). A nije želela da završi kao Aljende, nedavno je to ponovila britanskom lideru
laburista Majklu Futu. Smatrala je da je događaj u Bangladešu bila prva karika u lancu zavera za destabilizaciju juga
Azije i promenu ideološke boje njenih vlada. Bila je ubeđena u to da će ona biti sledeća žrtva. Šef obaveštajne službe
potvrdio joj je da su otkrili razne zavere za njeno ubistvo. Po Pupulinom mišljenju, bila je paranoična, sumnjala je u
svakog, svaka senka skrivala je jednog neprijatelja.
- Kome mogu da verujem? - pitala ju je Indira. - Moj unuk Raul je istih godina kao i sin šeika Rahmana. Sutra bi
mogao da dođe i red na njega. Žele da me unište kako god mogu, mene i moju porodicu.
To je bio prvi put da je Indira primetila da nije samo ona u opasnosti zbog činjenice što je premijerka. Cela
njena porodica, uključujući i njene unuke, bila je na nišanu, po njenom mišljenju. Bila je zarobljena u opakom krugu koji
više nije znala kako da prekine. U tim uslovima, smatrala je da nije trenutak da obustavi vanredno stanje. Naprotiv,
trebalo je preduzeti mere zaštite intenzivirajući aktivnost obaveštajne službe i zatvaranja bez suđenja.
Indira se osećala bezbedno medu gomilom, ali unutar svog doma, koji je sada bio veoma čuvan, počela je da se
oseća ugroženo. Stvar je u tome što ju je strah zarazio, što je bila umorna od vršenja vlasti, istrošena od tolike borbe,
bezvoljna zbog izostanka rezultata. Bila je zuzetno patriotska žena i potpuno je verovala u sudbinu Indije. Ali shvatila
je da je njena levičarska politika nesposobna da zemlju izvuče iz njene zaostalosti. Kako napraviti od Indije modernu,
uspešnu i jaku zemlju? Vise nije znala koju formulu da upotrebi, osim čvrste ruke, koja se kosila s njenom sopstvenom
tradicijom. Uvela je Indiju, svoju porodicu i samu sebe u tesnac iz kojeg ne zna da izađe.
Instinktivno se okrenula svojim sinovima. Stariji, Radživ, nije mogao biti od velike pomoći. Više puta je izrazio
svoje neslaganje sa Imerdžensijem, a to je uradio i u javnosti, kao i pred svojim prijateljim kad god je mogao. Njihov
međusobni kontakt toliko se smanjio da je on, koji je mnogo radio i malo bio kod kuće, o putovanjima i odlukarna svoje
majke saznavao preko novina. Osim toga, Indira je znala da on nije spreman da se smiluje na nju. Čak se i Sonja sažalila
na jednog starog političkog rivala koji je ostavio svoje kosti u zatvoru u prvom talasu hapšenja. „Mora da se užasno
osećaš što ti je otac u zatvoru. Zaista mi je veoma žao“, rekla je na jednom prijemu sinu tog političara, a rečenica je
proširila do ušiju ostalih koji nisu oklevali da je rašire po ćoškovima Nju Delhija. Indira nije bila ogorčena na njih zbog
toga; oduvek je mislila da Radživ nije za politiku i da ni on ni Sonja ne mogu da razumeju duboke razloge koji su je
naveli da donese tu odluku. S druge strane, znala je da Sonja insistira na tome da provede neko vreme u Italiji s decom
dok se situacija ponovo ne stabilizuje. Ništa se ne širi tako brzo kao strah...
Ostao je mlađi, Sandžaj, njen miljenik. Videla je da je pun energije, jak, odan. Istina, bio je i arogantan, u stanju
da nešto zabrlja kao niko drugi, ali bio je sin kome može da veruje, koji preuzima njene probleme, i koga će, mislila je,
uvek moći da kontroliše. Osim toga, postojao je još jedan razlog koji nije imao nikakve veze sa sentimentalnošću jedne
majke. Sandžaj je bio vatreni antikomunista i zastupao je liberalnu politiku, koja bi podstakla inicijativu privatizacije i
preduzimački duh Indijaca. Njegovo iskustvo s Marutijem još više ga je uverilo u potrebu oslobađanja zemlje od tolikih
birokratskih barijera. Indira je mislila da može da iskoristi svog sina kako bi otvorila ekonomiju i napravila zaokret ka
desnici. Ne samo zbog pukog ubeđenja, već iz političkih potreba. U njenoj partiji su se, zapravo, infiltrirali radikalni
komunisti koji su se zalagali za „eliminaciju privatnog vlasništva kao osnovnog prava“ po Ustavu, među ostalim
merama u Staljinovom stilu koje su želeli da nametnu. Indira ih je zaustavila navodeći da je opasna svaka skretnica koja
ne poštuje demokratske principe. Međutim, činili su pretnju koja je mogla da prouzrokuje cepanje Kongresa.
Oslanjajući se na svog darling boj Sandžaja29, mislila je da će moći da im se suprotstavi.
Indira se toliko plašila da se nešto ne dogodi njenom sinu da ga je zamolila da promeni sobu. „Ne želim da i
dalje budete ovde, tako blizu ulaznih vrata i ulice, to mesto nije bezbedno“, rekla mu je. „Bolje da se preselite u sobu na
kraju hodnika, odmah pored moje sobe.“ Jednoj prijateljici, koja ju je pitala za razlog ove promene, odgovorila je: „Ne
osećam se baš dobro, spavam u svojoj sobi a Sandžaj u sobi pored. Ako mi se nešto desi tokom noći, mogu odmah da ga
obavestim.“ Stvar je bila u tome da se Indira ogrtala Sandžajem kao jednim od onih kašmirskih šalova koje je toliko
volela, a to je radila da bi se zaštitila od hladnoće koju je osećala u duši, ne primećujući da je taj sin bio njen najveći
problem i, u izvesnom smislu, njena najveća pretnja.

Sandžaj je ostao bez novca i, već uveren da iz fabrike Maruti neće izaći nijedno vozilo, prodavao je pogon
budzašto. Ostavio je na cedilu koncesionare koji su se zadužili u bankama kako bi izgradili atraktivne prodavnice a koji
su sada bili primorani da prodaju svoja imanja kako bi otplatili te kredite. Kao da to nije bilo dovoljno, Sandžaj je
naredio da se uhapse jedina dva koncesionara koja su se usudila da ulože pritužbu zbog depozita koji su platili.
Zbog neuspeha s Marutijem, kola su prestala da ga interesuju. Sada se zainteresovao za letenje, kao njegov
brat. Pre stanja Imerdžensi, dobio je zvanje privatnog pilota, a pošto je voleo brzinu, odmah je zavoleo akrobatsko letenje.
Njegova slabost prema sve bržim mašinama i višak poverenja koje je imao u sopstvene sposobnosti plašili su većinu
njegovih poznanika i prijatelja, koji su zazirali od toga da lete s njim. Maneka je na kraju bila njegov jedini putnik.
Sandžaju je bio potreban izgovor kako bi obavljao aktivnosti uporedo sa svojom majkom. Da bi opravdala
njegovu vanustavnu moć, Indira je odlučila da ga stavi na čelo jedne organizacije na izdisaju, Kongresa mladih (mlađi
ogranak Kongresne partije) pa je na jednoj Ceremoniji u Čandigaru, ultramodernom glavnom gradu Pandžaba koji je
projektovao Le Korbizje, imenovan za člana Izvršnog komiteta. Ali svi su protumačili sublimiranu poruku: Sandžaj je
zvanično bio Indirin naslednik. Premijerka, koja je bila nemilosrdna prema prinčevima jer su talenat podređivali
rođenju, sada je poklekla tom istom iskušenju i uspostavila dinastiju.
Radživ i Sonja, zaprepašćeni i nezadovoljni, bili su svedoci Sandžajevog uspona, zbunjeni i često s
neobjašnjivim stidom. Štampa ga je nazivala ,,Mesijom“, ,,Suncem“ ili „glasom mladih ljudi i razuma“. Često je bio
viđen u okruženju laskavaca koje su zvali ćamćas, što na hindskom znači kašika, čime se aludiralo na zahvat kojim se
rukuje ovim priborom. Bile su to teške osobe pod maskom poslušnosti ,,vešte u manipulisanju, bez pravog iskustva u
izazovima vlasti, oskudnog obrazovanja i vaspitanja“, baš kao i Sandžaj. Mešavina političara, lažnih prijatelja i krimosa.
Jedino što ih je interesovalo to je da izvuku korist iz svoje veze s vlašću. Prvo su se zauzeli za revitalizaciju fondova
Kongresa mladih, organizujući se u odrede koje traže donacije, gotovo uvek nasilnim putem. Trgovci Delhija žalili su se
Radživu ili Sonji da im momci iz Kongresa mladih nasilno uzimaju novac. Ali Radživovi protesti padali su u vodu.
- Ne veruj lažima koje ljudi pričaju - iznova mu je uzvraćao brat.
Stvar je bila u tome da niko nije preuzeo odgovornost za ono što je loše, već samo za ono što je dobro.
Pošto je takođe bilo i nečeg dobrog u Sandžajevim namerama, koji je, odmah nakon što je imenovan za tu
poziciju, đodao još četiri tačke projektu svoje majke, za čije se sprovođenje on sam obavezao. Te četiri tačke bile su:
borba protiv ilegalnog stvaranja naselja baraka u kampanji za ulepšavanje gradova; iskorenjivanje nepismenosti i
sistema davanja miraza, i začetak porodičnog planiranja.
U teoriji su se svi slagali sa ovim merama, pogotovo s borbom protiv prenaseljenosti, koju je delimično
prouzrokovala uspešnost zdravstvenih programa koji su postigli značajno smanjenje smrtnosti dece i koji su povećali
životni vek od dvadeset sedme do četrdeset pete godine za par decenija. Ukratko, bilo je više ljudi s više reproduktivnih
godina u životu. Napreci u poljoprivredi, industriji i obrazovanju nisu mogli da prate demografski ritam. Bilo je više
bogatstva, ali i više siromaštva. Više obrazovanja, ali i više nepismenih. „Danas, ako se otvori milion radnih mesta, već
imamo deset miliona koji čekaju na njih“ - rekao je Sandžaj. – „Ničemu ne služe industrijski razvoj i povećanje poljopri-
redne proizvodnje ako populacija nastavi da raste u istom ritmu.“ Bio je u pravu, na taj način izlazak iz siromaštva nije
bio moguć. Sandžaj nije pogrešio u ideji, koja je bila očigledna, već u njenom sprovođenju uspevši da potpuno
diskredituje vanredno stanje, a samim tim i svoju majku.

Na kraju su siromašni, za koje se pretpostavljalo da im vanredno stanje mora pomoći, bili oni koji su najviše
ispaštali. Sandžajevi ljudi izabrali su sterilizaciju kao najpogodniji metod za redukovanje indijske populacije. Ostale
metode porodičnog planiranja dale su slabe rezultate. Pilule još uvek nisu bile dostupne a seljanke koje su živele bez
ikakve privatnosti nisu mogle da koriste dijafragmu. Nakon izvesnog vremena, kondomi su iskristalisali nadu u
kontrolisanje nataliteta. U sela su dolazili slonovi s paketima kondoma koje je ljudima trebalo besplatno podeliti, ali
deca su otkrila da je igra veoma zabavna kada ih naduvaju i vežu za palice, tako da su ih se ona dočepala. Nikome nije
promakla ironija vladinog slogana koji je glasio da porodično planiranje stvara srećnu decu... Sterilizacija muškaraca

29 Dragog sina Sandžaja. (Prim. prev.)

ispostavila se kao najjeftiniji, najefikasniji i najsigurniji metod. Osim toga, za sprovođenje ovih programa računali su na
novac sa Zapada.
Sandžaj je počeo da obilazi zemlju, podstičući šefove lokalnih vlada da ostvare više sterilizacija od svojih
kolega. „Šef Harjane dostigao je broj od šezdeset hiljada operacija za tri nedelje, da vidim koliko ćete vi ostvariti!“
govorio im je. Ciljevi koje je trebalo dostići objavljivani su raznim šefovima regiona, koji su bili nagrađeni ako bi ih
premašili, ili su, u suprotnom, dobijali premeštaj, ili bili ražalovani ako ih ne dostignu. Takav sistem dovodio je do
zloupotrebe vlasti. Skromni vladini funkcioneri morali su da pribegnu hirurškom nožu kako bi naplatili zaostale
dugove. Kamiondžijama i vozačima rikši nije se obnavljala vozačka dozvola bez dokaza o sterilizaciji. Isti uslov
primenjivao se na stanovnike baraka koji su podneli zahtev za dokument o vlasništvu koliba kako bi regulisali svoju
situaciju. Jedan antropolog po imenu Li Slezinger bio je svedok prizora kako je otpočela kampanja nakon iznenadne
posete Sandžaja Gandija selu gde je vršio svoja istraživanja Lokalni funkcioneri spremili su liste ,,kandidata“, odnosno
onih koji već imaju troje ili četvoro dece, a nekoliko dana kasnije, pojavili su se policijski kombiji da ih odvedu u najbliži
dom zdravlja odakle su izlazili sterilisani u zamenu za 120 rupija, konzervu jestivog ulja ili tranzistor. Kasnije su, kada
bi saznali da je kombi na putu, neki muškarci trčeći bežali u planine. Drugi bi, međutim, išli na dva zahvata kako bi
dobili više od jedne nagrade.
U gradovima, strah je zavladao ljudima. Delhi je ostao bez radnika, što je neuobičajeno za grad u koji su
dolazili ljudi sa sela u potrazi za poslom. Imigranti su se vraćali u svoja sela da bi izbegli fatalno odstranjivanje svojih
genitalija. Novembra 1975. godine, proslava Nehruovog rođendana, koja je uključivala besplatnu užinu za stotine dece,
morala je da se otkaže, jer su majke odbile da pošalju svoju mušku decu iz straha da će ih „doktori Sandžaja Gandija“
sterilisati. Zvaničan dokaz o sterilizaciji ubrzo se pretvorio u neophodan uslov kako bi uspeli da ostvare svakodnevne
potrebe.

Bilo je neizbežno da se jedna takva kampanja odmah susretne sa snažnim otporom, pogotovo nakon što se
raširio lažni glas o tome da sterilizacija dovodi do impotencije. Kako bi se borila protiv tog otpora, vlada je uspostavila
jedan sistem kvota po kojem bi se plate policajaca, profesora, lekara i medicinskih sestara povećale samo ako bi
motivisale određen broj osoba da se podvrgnu vazektomiji. Pošto nije moglo da bude drugačije, žrtve ove nemilosrdne
politike bili su oni najslabiji, najsiromašniji, najmarginalnije društvene grupe poput onih nedodirljivih ili određenih
muslimanskih i plemenskih zajednica, koji su u početku bili oni koji su oduvek bezuslovno podržavali Indiru. Nisu
razumeli kako je njihova boginja, za koju su uvek glasali, mogla tako da ih kazni. Je li to bila nagrada koju dobijaju za
svoju lojalnost?
Indijci nisu navikli da im država diktira brojnost njihovih porodica. Indijska diktatura nije bila kao kineska, gde odluke
donete s vrha mogu da se sprovedu na silu. Ta diktatorska tradicija nije postojala. Ovde su deca bila veoma dragocena
sredstva, nešto poput „socijalne sigurnosti roditelja“, jer od malena rade na poljima, u radionicama, u fabrikama tekstila
ili prosjače na ulicama. Porodice su bile velike, jer, što je više dece to je više ruku, i shodno tome, vise novca.
Siromašnim seljacima, radnicima i prosjacima bez ognjišta, mogućnost da imaju decu predstavljala je skoro jedini čin
lične slobode u kojem će moći da uživaju. Oduzeti siromasima zadovoljstvo da prave i imaju decu isto je što i
oduzimanje onog jedinog što imaju. Ali, naravno, to nije mogao da uvidi Sandžaj, čije je srce bilo slepo za patnju
siromašnih. Takođe nije imao ni iskustva u vladanju, u veštini manipulisanja funkcionerima i birokratama. Pri pokušaju
da rastereti stratifikovanu administrativnu hijerarhiju kako bi je učinio efikasnom, koristeći metode poput pretnje
premeštajem, pretnje da će biti podvrgnuti inspekciji poreske službe ili metode poput sumnjivih podsticanja na
sterilizaciju, postigao je samo to da se to prećutno bratstvo birokrata, koje je vekovima bilo povezano nevidljivim
vezama, još vise ujedini kako bi se odbranilo od napada. S jedne strane, laskali su mu, s druge ga bojkotovali. A on je
bio previše naivan da bi to primetio.
Kada je reč o njegovoj majci, ona je odlučila da ne veruje u ono što joj govore. Potpuno izolovana od
stvarnosti, zahvaljujući istoj pratnji laskavaca njenog sina koji su je uveravali u to da su izveštaji o zloupotrebama
zasnovani na nedokazanim glasinama, Indira je shvatala kritike kao lične napade i odbacivala ih je istog trenutka.
- Ljudi mnogo preteruju - rekla je Radživu kada bi se sreli kod kuće, zvučeći kao eho Sandžajevih reči. - Ne
treba verovati onome što govore.
- Upravo sam se vratio iz Bopala - bio je uporan Radživ. - Tamošnji muslimani su prestravljeni. Govore da
hinduisti manipulišu kampanjom u svoju korist... Treba smiriti te ljude pre nego što to preraste u sukob između
zajednica.
- Ono što treba da uradimo to je da ograničimo populaciju kako god znamo. Nema spasa za Indiju ako to ne
postignemo.
Radživ je takođe shvatio da je nemoguće pričati s njegovom majkom. Nije dozvoljavala da joj iko protivreči.
Sve je tumačila kao politiku vendete30, ili nešto natprirodno, što je bilo zaista zabrinjavajuće. Uticaj njenog profesora joge,
gurua Direndre Brahmačarija, bio je veći nego ikad. Čovek je iskoristio premijerkinu usamljenost. Uspeo je da se približi
lndiri lakše nego njen sopstveni sin Radživ. Tu blizinu vlasti znao je da upotrebi u svoju korist, jer je tokom vanrednog
stanja nagomilao pravo malo blago, toliko da je kupio mali avion. U gradu je bio poznat kao „sveti letač“. Radživ i
Sonja su ga prezirali, jer su uviđali koliko mnogo iskorišćava Indiru. Posmatrali su ga: prvo ju je plašio pričom o
izmišljenim zaverama protiv nje i Sandžaja, a potom bi je ubedio da pristane da recituje neke mantre i tako se zaštiti od
onih koji žele da je unište. Na taj način, vršio je značajan uticaj kojeg Indira nije mogla da se oslobodi. Kada bi Sonja i
Radživ pokušali da je upozore, zatvarala bi se u jedno od svojih čuvenih ćutanja. Sonja nije mogla da podnese guruovo

30 Odmazde. (Prim. prev.)

prisustvo u kući, koji je tražio da jede i da pije kad mu padne na pamet. Bio je sve deblji, što je bilo plod njegovog
proždrljivog apetita, a nije imao ni manire.
- Prava je svinja! - govorili su, zgroženi, kada ga bi ga videli kako jede.
- Ne znam kako moja majka može da ga podnese... - govorio je Radživ. - Živi zatvorena u mermernoj kuli, a ako
su Sandžaj i guru njen jedini kontakt sa stvarnošću, gotovi smo!
- Zaista, Radžive, hajdemo u Italiju, pružimo deci malo normalnog života.
Kada su joj to saopštili, Indirin izraz lica se potpuno promenio, toliko da su se istog trenuta pokajali što su joj
uopšte to spomenuli. Shvatili su, čak i pre nego što je Indira rekla jednu jedinu reč, da će to biti teško, ako ne i
nemoguće.
- Razumem te, Sonja, razumem da si sita života u ovom okruženju - rekla joj je Indira - da si sita slušanja svih
tih neosnovanih kritika uperenih ka meni, razumem da želiš da odeš u Italiju... Ali možete li da zamislite šta bi rekli
ovde ako sada odete? Protumačili bi to kao vrstu dezertiranja, kao neku moju mutnu peripetiju... Šalje decu u Evropu,
potom će otići ona, priprema svoj beg , kao da ih čujem da to govore...
- Stvar je u tome što mislimo da to možemo da uradimo sada dok su deca mala - reče Sonja. - Posle neće biti
moguće...
- Zar ne možete malo da sačekate?
Sonja je pogledala u Radživa i pognula glavu. On je bio zamišljen. Sonja je naslućivala koliko se razdire u sebi.
Indira je nastavila:
- Ovo je tako loš trenutak...
- Razumem, poslednje što želimo to je da ti naudimo - rekla joj je Italijanka, čak pre nego što je Radživ uzeo reč.
- U teškim trenucima porodica mora da se drži zajedno. Važno je da narod to primeti.
Sonja je klimnula glavom.
- Ne brini se, mami, ostajemo - rekla joj je uz osmeh razumevanja. Ono što u razgovoru nije spomenuto bilo je
od podjednake važnosti. Osim straha da se nešto ne dogodi, Sonja je želela da ode na neko vreme jer je zaista bila sita
ponašanja svoje jetrve Maneke, koja ju je nipodaštavajući zvala „Italijanka“ i koja je ispoljavala gordost neke kraljice,
supruge pod okriljem svog muža, deus eks makina31 vanrednog stanja. Indira, sa svoje strane, takođe nije spomenula
averziju koju je u njoj izazivalo razdvajanje od svojih unuka, koje je obožavala. Igrala se s njima, ponekad ih je dovodila
u svoju kancelariju, s velikim ponosom ih je predstavljala ljudima. Bili su njena velika strast. Stvar je bila u tome da se
Indira pretvorila u veoma posesivnu i zaštitnički nastrojenu majku- vladarku, kao što je bio njen deda Motilal Nehru,
bivši poglavar klana.

31 Deus ex machina (lat.) - latinska izreka koja se koristi da opiše neočekivan, veštački ili neverovatan lik ili silu koja se
iznenada pojavljuje i rešava stvar koja je do tad bila nerešiva. U prenesenom značenju, izreka se koristi da označi
događaj koji rešava neku (bezizlaznu) situaciju na način koji se koči s principima logike i zdravog razuma. (Prim. prev.)
 20.

ONAJ KO JE INDIRI OTVORIO OČI o stvarnosti zločina počinjenih u ime Imerdžensija bio je jedan ubogi
čovek, sa izlizanim đonovima cipela od petodnevnog pešačenja, koliko mu je bilo potrebno da dođe do kancelarije u
Akbarovom putu. Bio je mladi učitelj neke škole u jednom zabačenom selu. Čestit čovek, idealista i borac, koji je došao
da ispriča Indiri kako su ga na silu sterilisali iako ima samo jednu ćerku. Policija ga je udarcima naterala na poslušnost i
odvela ga u jedan dispanzer zajedno s drugim žiteljima sela. Rekao joj je za očaj svoje supruge i cele porodice što ne
mogu da imaju više potomstva, pogotovo muško dete. Govorio je o čitavim naseljima koje je policija noću opkoljavala
kako bi izvršila hajku na muškarce radi sterilizacije. Indira je prvi put uživo saslušala svedočenje jedne žrtve svoje
politike i bila je potresena nakon susreta. ,,Da“, priznala je, „možda su, nakon svega, Radživ i mnogi drugi bili u
pravu“. Bila je užasnuta onim što joj je učitelj ispričao o drugim profesorima koje su tukli jer nisu uspeli da ispune svoju
kvotu dobrovoljaca za vazektomiju. Istina, koju je saznala od tog običnog, hrabrog i suvonjavog čoveka, odjednom ju je
zaskočila u svoj svojoj sirovosti. Izgovori više nisu vredeli. „Treba uputiti hitnu i odlučnu poruku svim šefovima
regionalnih vlada“, naredila je svom sekretaru, „koja će glasiti da će biti kažnjen svako ko bude zatečen u činu
maltretiranja prilikom sprovođenja programa porodičnog planiranja.“ Indira je konačno odreagovala.
Sonja je onda pomislila da će uvesti neku meru kojom će Sandžaju stati na put, ali prevarila se. Nije ništa
učinila. „Kako ljubav prema sinu može tako da je zaslepi?“ pitala se. „Da li će se i meni to desiti s Raulom?“
„Nadam se da neće, da nikada nećeš izgubiti objektivnost“, rekao joj je Radživ, koji je sve teže podnosio tu
situaciju.
Gotovo da uopšte nije pričao ni sa svojim bratom ni s Manekom. Prezirao je Sandžajeve metode i ponašanje i
nemoćno se osećao da to promeni. Nemoćan pred svojom majkom. „Kod Sandžaja je dobro to što postiže rezultate“,
čuo ju je Radživ, aludirajući na skoro četiri miliona Indijaca koji su bili sterilisani u prvih pet meseci vanrednog stanja.
Tim ritmom, cilj da se dođe do dvadeset tri miliona za tri godine bio je nadohvat ruke; zbog toga je Indira, u osnovi, bila
zadovoljna. A Radživ je, zahvaljujući vezama koje je imao sa svojim kolegama u firmi, pre svoje majke shvatio kakva se
katastrofa bliži. Znao je da oni koji prepričavaju događaje, pripadnici prosjačkih redova i vidovnjaci na sve četiri strane
ove države-kontinenta, šire priču o zloupotrebama i patnjama koje je prouzrokovala kampanja sterilizacije, ponekad
izvrćući i preuveličavajući činjenice kako bi im dali epsku dimenziju. Strah i nesigurnost koje su ulivale te priče
narušavale su poverenje koje je narod imao u svoje rukovodioce. Vanredno stanje počelo je da se okreće protiv vlasti,
protiv Indire. Ali premijerka to nije zapažala.
- Moj brat i moja majka izdaju porodično zaveštanje - Radživ je ponavljao Sonji, s notom očajanja u svom glasu.
Bio je zarobljen u bezizlaznoj situaciji. Nije mogao da ode, a boravak mu je bio nepodnošljiv. Nije mu se
dopadalo što ga poistovećuju sa svim onim što se dešava. Uprkos tome što se bavio najneutralnijim zanimanjem na
svetu, bilo je neizbežno da ga kolege, i ljudi uopšte, smeštaju u isti koš s njegovim bratom. Nije oklevao da se
suprotstavi Sandžaju...
- Vi izdajete dedu! - više puta mu je sasuo u lice.
- Mi modernizujemo ovu zemlju! - odgovarao je Sandžaj.
- Okrećete narod protiv sebe!... Cilj ne opravdava sredstvo.
Međutim, Radživ nije mogao to isto da kaže svojoj majci. Indijski sin se ne suprotstavlja svojim roditeljima.
Neka vrsta podređenosti roditeljskoj figuri jeste osobina koja čini deo najdubljeg kulturnog nasleđa Indije. Sonja je to
znala, zato se trudila da ne dodaje još ulja na vatru Bila je uverena u to da će se stvari s vremenom izgladiti. Bežeći od
napetosti koja se osećala u vazduhu, sklanjali su se u svoje sobe u dnu kuće, učestvujući što je manje bilo moguće u
zajedničkom životu. Više nisu osećali da im taj dom pripada kao ranije. Pisac Kušvant Sing, redovni gost kuće, došao je
jednog dana da vidi Maneku dok su Radživ i Sonja slavili rođendan jednog svog deteta. „Primetio sam da se deca i dve
žene kreću u zasebnim delovima kuće i da nisu mnogo povezani jedni s drugima.“ Borbe pasa oslikavale su tenziju
stanara. Sandžaj i Maneka su imali dva irska hrta „velika poput magaraca“, kako je govorio pisac koji je nekoliko
minuta stajao u salonu sa šoljicom čaja u ruci, skamenjen od straha, pošto su ga ostavili nasamo s psima. Indira je bila ta
koja ga je spasla iz te situacije kada ih je izvela u dvorište. Nasuprot njima, Sonja je imala kuju jazavičara zvanu Rešma, i
Zabula, pitomog avganistanskog hrta. Kada bi se psi zavadili, Sonja bi se, prestravljena, umešala da ih razdvoji, dok bi
Maneka mirno posmatrala scenu, jer je znala da su njeni psi jači.
 Uprkos prikrivenoj agresivnosti, unutar doma Gandijevih pokušavali su da izbegnu otvoren sukob.
Komunikacija se svodila na pisane poruke, uvek uljudne, kako bi se iskazale pritužbe i neslaganja: „Juče si u kući
ostavila puštenog psa, molim te, nemoj to opet da uradiš, deca se plaše.“ Maneka bi pročitala poruku, ali ne bi obratila
pažnju.
Radživ i Sonja su našli podršku u svojim prijateljima, među kojima su bili Sabina i njen muž, kao i jedan
italijanski bračni par koji se skoro bio doselio, Otavio i Marija Kvatrod, veoma pričljivi i simpatični s ko jima su često išli
na večeru. Deo ove grupe takođe su činili jedan pilot iz Indijan erlajnsa, jedan indijski bračni par koji su činili jedan
preduzetnik i dekoraterka, Sonjina dobra prijateljica, jedan novinar i njegova žena urednica i još neki bračni par. Sonja
se mnogo smejala uz svog zemljaka Otavija Kvatročija, iskusnog preduzetnika, predstavnika velikih italijanskih firmi,
koji je bio nadaren istančanim smislom za humor. Prijatelji su im pomagali da podnesu neprijatnu porodičnu situaciju.

Sonja je od jedne prijateljice Indijke, koja ju je o tome obavestila telefonom, saznala šta se dešava u Starom
Delhiju. Rekla joj je da su njen fer i kuvar, obojica muslimani, tražili pomoć od nje, znajući da je povezana sa Indirinom
porodicom. Obojica su bili prestravljeni, jer, kako su rekli: „Sandžajevi ljudi pustoše kvart“. Želeli su da se njihova
„gospođa“ umeša i spase njihove domove. Sonja ništa nije znala o tome.
- Uvek sve saznamo poslednji. Znaš već kakva je situacija kod kuće, ne znam da li ćemo nešto moći da učinimo.
Kada je istražila stvar, saznala je da je Sandžaj naredio da se demolira kvart, jedan lavirint uličica, stare
oronule zgrade i nehigijenska kartonska naselja. Jedan prljavi, zagušeni i zagađeni kvart koji, međutim, ima dušu starog
grada, činio je deo njegovog programa „ulepšavanja gradova“. Stanovnici su se pobunili, bacali kamenje, cigle pa čak i
Molotovljeve koktele na bagere. Masa žena opkolila je kliniku za porodično planiranje horski uzvikujući slogane i
preteći radnicima da će ih sterilisati. Policija je ubrzo došla i suzavcem rasterala gomilu. Otpočela je frontalna bitka koja
je rezultirala stotinama ranjenih i desetinom mrtvih, među kojima je bilo jedno trinaestogodišnje muslimansko dete koje
je posmatralo te nemire kao da se radi o nekom filmu. Policija je na kraju uvela policijski čas kako bi rušenje moglo da
se nastavi. Kada mu je Sonja sve to ispričala, Radživ je zavapio.
- Kako je moguće da moja majka dopušta uništenje tog rejona, jedne od najstarijih oblasti koju je ona sama štitila
u vreme nemira podele?

Ovaj put, Radživ se usudio da prigovori svojoj majci za to:

- Program ulepšavanja gradova uzrokuje ogromne nepogodnosti među stanovništvom, siromašni su primorani
da napuste svoja kartonska naselja bez vremena da pokupe svoje stvari... Uništeno je na stotine hiljada kartonskih
naselja, čak nas i radnici naših prijatelja pozivaju da uradimo nešto...
Indira ga je saslušala ne progovorivši skoro ni reč. Radživ je nastavio:
- Deda je ubedio te stanovnike, većinom muslimane, da ostanu tu i ne beže u Pakistan. To i ti znaš, mama!
Obećao im je zaštitu. A sada ih njegov unuk nasilno isteruje!
Indira je naredila da pozovu Sandžaja, koji je istog trenutka odbacio optužbe svog brata.
- Gluposti! - odbrusio je mladić. - Svim raseljenicima biće obezbeđen alternativni smeštaj.
Indira mu je poverovala.
- U ovoj zemlji postoji veliki otpor prema modernizaciji - procedio je.
Oduvek je verovala Sandžaju u pogledu političkih ili uličnih tema. Radživu je verovala kada bi se nešto
pokvarilo u kući; samo tada je njegova reč bila zlata vredna.
Ono što je Sandžaj rekao donekle je bila istina. U Starom Delhiju, vise od sedamdeset hiljada osoba, među
kojima su se nalazili kuvar i šofer Sonjine prijateljice, pod pretnjom puškama prisiljeni su da uđu u kamione koji su ih
odvezli do njihovih novih ,,prebivališta“, eufemizam koji je označavao veoma loše parcele zemlje okružene jednom
žicom na drugoj strani reke Džamne, na oko dvadeset kilometara od grada. Svaka porodica imala je pravo na jedan
tovar cigala za izgradnju svog novog pribežišta i na bonove za kupovinu materijala i hrane. Ali u međuvremenu, nisu
imali krov nad glavom.
Na kraju je njena prijateljica Pupul bila ta koja je Indiri predočila istinu o varvarstvima koja se događaju. Bila
je skandalizovana po povratku iz Benaresa, svetog grada na obali Ganga. Ono što je bilo zapanjujuće, čudesno za
Bengares, jeste to što su zadržali gotovo isti način života još od petog veka pre nove ere. Međutim, Pupul je sopstvenim
očima videla kako neki bageri uništavaju stare građevine kako bi proširili Višvanat Gali, jednu usku, brdovitu uličicu
popločanu starim kamenjem iz reke koje je sijalo poput patine - što je rezultat mnogobrojnih generacija hodočasnika - a
koja je presecala centar grada. Ulica u kojoj su krave imale privilegiju još od davnina, i kojom su defilovale askete,
zamršene kose i tela prekrivenog pepelom, tek oženjeni seljaci koji su šetali pod ruku sa svojim ženama, bake sa svojim
unucima i starcima koji su stizali izdaleka kako bi došli u hram Višvanata, gospodara univerzuma. Hram, koji su
hinduistički vernici smatrali najsvetijim na svetu, čuvao je jedan kamen od brušenog granita, najaragoceniju relikviju
Benaresa, prvi lingam, falusni amblem koji simbolizuje vitalnu energiju boga Šive, predstavnika snage i moći
regenerisanja prirode. Kada kleknu pred njim i ponude mu svetu vodu Ganga, hinduistički vernici tako izražavaju
jednu od najstarijih formi hinduističkog religioznog poriva. Benares, a posebno hram Višvanat, bio je centar tog kulta.
Posvuda je bilo lingama i jonisa (ženskog ekvivalenta), u hramovima, malim oltarima uvučenim u fasade građevina, na
stepenicama gata, tom monumentalnom kamenom stepeništu koje zaranja u obale popout džinovskog korenja i tako
pečati sjedinjenje Benaresa s najsvetijom rekom. Svakog jutra otkad postoji ljudsko sećanje, hiljade hinduista pobožno
maže glatku površinu lingama smolom sandalovine ili uljem. Pleli su vence od jasmina i indijskih karanfila koje su
pažljivo polagali oko uspravnog kamena zajedno s laticama ruža i gorkim listovima bilve, omiljenog drveta Šive.
 - Hoćemo da proširimo uličicu kako bi mogla da prolaze kola - rekao je delegat opštinske korporacije koji je išao
zajedno s Pupul. Ona se zaledila.
- A šta ćete uraditi s hramovima, bogovima, sa svim tim malim oltarima?
- Premestićemo ih, predvišena je izgradnja neke betonske konstrukcije u koju ćemo ih uneti.
- Ali ne možete to da uradite, oni su čuvari grada, ne možete ih premestiti tek tako...
Pupul je bila tako ozlojeđena da nije mogla da nađe prave reči. Čovek se pravio lud. Potom je dodao,
obrazlažući:
- Stvar je u tome da Sandžaj želi da ulepša grad.
- Ali ne možemo se igrati Benaresom, to je najsvetiji od svih svetih gradova... Ne smemo se igrati verom ljudi.
Pupul je shvatila da uzalud pokušava da ubedi delegata, koji se ograničavao na ispunjavanje instrukcija.
Potresena i nervozna, zamolila ga je da obustavi sve aktivnosti rušenja dok se ne vrati u Delhi i razgovara s
premijerkom. Čovek je pristao.
Kada je Indira videla Pupuline fotografije i saslušala njenu priču, „odskočila je do plafona“ po rečima njene
prijateljice. „Nikada je nisam videla tako razbesnelu. Podigla je slušalicu i zatražila od svog sekretara da je dovede u
kontakt sa šefom vlade u državi Utar Pradeš. Prasnula je dok je pričala s njim: 'Zar ne znaš šta se dogada u Benaresu?'
upitala ga je pre nego što mu je naredila da smesta dođe da se vidi s njom u Nju Delhiju. Potom je spustila slušalicu i
šakom prekrila lice. Šta se dešava u ovoj zemlji?... O, bože, niko me ni o čemu ne obaveštava“.
Kada je šef vlade u Utar Pradešu saznao šta nameravaju da urade s Višvanatom Galijem, zanemeo je od šoka.
Ni on nije bio u toku zbivanja. Ko je izdao naređenja? Svi su znali da ona dolaze od Sandžaja ali njegov autoritet bio je
rasplinut i bilo ga je teško pratiti. Od njega je bilo nemoguće izvući objašnjenje. Retko je govorio u javnosti, gotovo da
nije davao intervjue, a kada je to činio, bili su naporni. Njegov potpis se nikada nije pojavljivao na zvaničnim
dokumentima. Bio je senka koja je iz tame vladala vanrednim stanjem. Niži funkcioneri, zaduženi za izvršavanje
njegovih naredbi, udvostručili su opreznost kako bi mu se dodvorili, tumačili su naredbe na svoj način i bili suroviji od
onoga što se od njih tražilo. Mnogima je vlast udarila u glavu pa su se pretvarali u grube i nekontrolisane tirane.
 21.

U DOBA STANJA IMERDŽENSI, RADŽIV JE prešao iz avra u kopilota boinga 737, koji će otada pa nadalje
sačinjavati većinski dio lndijan erlajnsa. Nakon jednog od svojih letova za Bombaj, dok je kombijem kompanije išao do
hotela da prespava, jedan dugačak niz policijskih motocikala i automobila, uz zavijajuće sirene i rotaciona svetla koja
osvetljavaju gust vazduh, primorao je njegovo vozilo da stane. Brojnost konvoja bila je impozantna. ,,VIP!“ rekao mu je
vozač, aludirajući na prolazak važne osobe. Kada je želeo da nastavi put, jedan policajac ga je usmerio ka skretanju u
obližnju ulicu. „Ко je to?“ pitao je vozač policajca.
- VIP! - odgovorio mu je. - Šri Sandžaj Gandi!
Radživ, sedeći na zadnjem sedištu, podigao je pogled. Tako je putovao njegov brat, kao da je najmoćniji čovek
u Indiji, iako nije imao zvaničnu vlast ni u partiji ni u vladi. Vozač nije propustio priliku da zadirkuje svog putnika:
- Kad mlađi brat prolazi, stariji brat skreće u uličice... Kako vam se to čini?
- Takva je politika! - duhovito je odgovorio Radživ, u sebi zadovoljan što ne čini deo tog cirkusa.

Neosetljivi na neraspoloženje prouzrokovano kritikama opozicije, Sandžaj i Maneka su krstarili zemljom kao
da se radi o kraljevskom bračnom paru, sve nadgledajući, izdajući naredbe i instrukcije, dok su ih darežljivi funkcioneri,
ministri i šefovi regionalnih vlada hvalili. Štampa je do detalja prenosila ta putovanja. „Njegova slika sija sama od
sebe“, izveštavao je jedan nedeljnik. „Sandžaj se čvrsto ustoličio u srcima ljudi“, glasio je drugi naslov. Stvarnost je bila
potpuno drugačija: u to vreme, Sandžaj je možda bio najomraženija osoba u Indiji.
Dokaz njegove ogromne moći bio je, na primer, taj kad je Bansi Lai, debeljuškasti šef vlade u Harjani i njegov
kompanjon, koji je imenovan za ministra odbrane, trebalo da odluči koga da unapredi u admirala, pa je doveo svoja dva
kandidata pred Sandžaja da on razgovara s njima. Ili kada je Sandžaj posetio Radžastan i morao da pregleda petsto
jedan luk podignut u njegovu čast. Sličan prijem čekao ga je u Laknau, a tamo se dogodio jedan incident koji je u velikoj
meri razotkrio auru koja je proizlazila iz njegove moći. Kada je izgubio sandalu na pisti aerodroma, šef vlade Utar
Pradeša bio je taj koji se lično sagnuo, uzeo je i uz naklon mu predao.
Manekina porodica, posebno njena majka, imala je utisak da su se vinuli u zvezde. „Premda je bila niko i ništa,
pretvorila se u prvu dvorjanku carice Indije, Indire Gandi“ - seća se pisac Kušvant Sing. – „Postala je nezamislivo
arogantna.“ Upoznao ju je jedne nedelje kada ga je posetila u pratnji svoje ćerke. Obe su želele da osnuju neki nedeljni
informativni i zabavni časopis i Sandžaj im je predložio da ga posete da bi mu tražile savet i uključile ga u projekat.
Kušvant Sing je prihvatio obavezu, polaskan time što će se naći tako blizu Indire i njenog sina. „Osetio sam da je
Maneka previse zahtevna prema Sandžaju i da je ovaj želeo da je uključi u bilo kakvu aktivnost kako bi smanjio pritisak
koji vrši na njega“, red će pisac. Časopis, koji je gotovo u celosti napisao, ispravio i uredio Sing, bio je uspešan, i Maneki
je pružio moć koju ranije nije imala, kao i društveni značaj koji ju je činio srećnom. Zar uspeh Surje, kako se zvao njen
časopis, nije potvrdivao da je dostojna supruga najuticajnijeg čoveka u zemlji? Kod kuće se ovaj uspeh pretočio u još
oholije ponašanje. U poređenju s njom, ko je bila ta Italijanka koja samo voli da kuva ili da boravi u kući? Sada je više
nego ikad pokazivala prezir prema svom deveru i jetrvi. Čak ni deca nisu bila pošteđena toga. Jedan mladi član
Kongresa bio je svedok jedne scene koja je otkrila karakter „prve dame“, kako su je neki zvali. Zazvonio je telefon i taj
mladić se javio, ali Maneka mu je istog trenutka otela slušalicu. Bio je to poziv za njenog bratanca Raula. „Ovde ne živi
nijedan Raul!“ uzviknula je, samo zato što u tom trenutku nije želela da je prekidaju.

- Kako možete da živite tako? - pitala je Radživa i Sonju jedna bliska prijateljica. - Zašto se ne preselite u neku
drugu kuću?
- Ne mogu to da uradim svojoj majci - odgovorio je Radživ.
To je bilo tačno, bar u tom trenutku nisu mogli. Videli su da se Indira menja i da samo što ne odreaguje.
Dovoljno informacija bilo joj je prosleđeno da konačno prizna verodostojnost zloupotreba počinjenih u ime kampanja
njenog sina. Počela je da sumnja u svoje savetnike i da sluša ljude van vlade. Pogođena rastućim gnevom koji je osećala
da ključa u narodu, više nije pronalazila opravdanja za nastavak represivnih mera. Takođe su je pogađale neprekidne
peticije raznih ličnosti unutar i van Indije da se ukine vanredno stanje. Njen stric B. K. Nehru, ambasador Engleske,
otvoreno i bez uvijanja joj je rekao za lošu sliku koju je sada imala Indija, koja se više nije smatrala sjajnim svetionikom
civilizacije među diktaturama u Aziji.
Indira je već u dve prilike bila odložila izbore, na Sandžajev zahtev, iako je drugi put to učinila bezvoljno.
Smatrala je da odlaganjem narodu šalje pogrešne signale, kao da se plaši suočavanja s njim. Proglasila je vanredno
stanje kao prelaznu meru, ali nije želela da u Indiju uvede diktaturu. Slika dobroćudne diktatorke koja joj je došla iz
inostranstva veoma ju je potresla. Šta bi rekao njen otac! Ponekad joj se činilo da iz dubine svog bića čuje Nehruov glas,
koji je tera da donese odluku u skladu sa svojom savešću. Osim toga, Indira je primetila da je izgubila blisku
povezanost s tom „širokom masom indijskog naroda“, i želela je da je povrati. Osećala je nostalgiju za svetinom, bilo joj
je potrebno da ponovo zadrhti od žamora i ljubavi naroda. Nedostajali su joj raniji izborni uspesi... Kako je daleko bio
apoteozni trijumf iz 1971. godine!
Sandžaj, kao što se i očekivalo, odlučno se suprotstavio namerama svoje majke.
- Praviš kardinalnu grešku - izjavio je. - Možeš da izgubiš na izborima, a šta će onda biti? Izveštaj koji si primila
od obaveštajne službe garantuje da će Kongres verovatno izgubiti...
- Nemam poverenja u te izveštaje - odgovorila je Indira. - U obaveštajnu službu su prodrli hinduistički
ekstremisti. Govore ono što im odgovara...
- Zar ne možeš da sačekaš pre nego što ukineš vanredno stanje?
- Šta da sačekam?
- Da neki politički zatvorenici izađu iz zatvora, da se smire strasti. Nije da smo protiv izbora. - Sandžaj je
govorio i o svojim zaštitnicima i saučesnicima Bansi Lalu i sekretaru Davanu, koji su se sada pribojavali da ne postanu
žrtve eventualnih osveta... - Ali bilo bi bolje da prvo oslobodimo opoziciju i sačekamo godinu dana da se zaborave
problemi i zataje govorkanja.
Indira ga je posmatrala, u jednoj od svojih dugih tišina, u jednoj gustoj tišini koja je jasnije govorila o njenoj
odlučnosti nego da mu je odgovorila.

Ali ovoga puta Indira ga nije poslušala. Sledećeg dana, 18. januara 1977. godine, iznenadila je celu naciju
najavom generalnih izbora po isteku dva meseca. „To će biti mogućnost da očistimo javni život od tolike zbrke , izjavila
je.“ Sandžaj je bio odbačen. Bio je to prvi put da mu je majka uskratila vlast. To je ponovo učinila naredivši momentalno
oslobađanje svih političkih lidera i ukidanje cenzure štampe. Opozicija je ove mere nepoverljivo primila. U takvoj
situaciji, nisu imali poverenja u Indiru, gajili su sumnje u njenu istinsku motivisanost i bili su sigurni u to da se radi o
nekoj zamci. Ali njen stari neprijatelj Dž. P. Narajan, koji je bio uhapšen i zatvoren u jednoj ćeliji u početnom periodu
stanja Imerdžensi i koji je potom, zbog zdravstvenih razloga, dobio dopuštenje da se vrati kući, priznao je jednom
prijatelju Nehruovih:“ Indira je bila veoma hrabra. Napravila je veliki korak.“ Mnogi, poput njega, nisu to očekivali.
Odluka da tako brzo deluje, koja je zaprepastila Sandžaja, bila je u suštini lukavi potez prekaljenog političara.
Želela je da na taj način iznenadi opoziciju zatekavši ih u situaciji slabosti i podeljenosti, i da im ne pruži priliku da se
organizuju. Bila je to njena najbolja karta za osvajanje tih izbora, jer ih nije sve držala u ruci.
Kao i uvek, s predanošću se upustila u kampanju, putujući po celoj zemlji, malo spavajući, vozeći se u svim
prevoznim sredstvima. Kao i u ostalim prilikama, mogla je da računa na Sonju, koja je uvek bila tu uvek spremna da joj
pomogne da se organizuje i da joj život učini lakšim. Sonji je bilo žao njene svekrve. Videla je da je iscrpljena u do-
stizanju jedne himere: naklonosti i obožavanja naroda. Ovaj put zavođenje nije uspelo. Indira se s mitinga vraćala
pognute glave. Rekla je Sonji za pogrdne povike koje je čula, uperene protiv nje, glasove koji su želeli njen poraz,
ponekad i uvrede. Videla je kako ljudi napuštaju skupove, ostavljajući je samu pred sve manjom grupom vernih sledbe-
nika. Naslušala se mnogih priča o ispadima programa sterilizacije, o mučenjima, proizvoljnim hapšenjima... Nije znala
da li da veruje u sve to što su pričali, ali na kraju je shvatila da taj privilegovani kontakt koji je imala s narodom više ne
postoji. „Ne mogu to da podnesem“ – priznala je jednog dana. – „Držali su me zatvorenu u ova četiri zida.“ Sonja se
nije usudila da joj kaže da nije želela da ih sasluša.
Plivanje uzvodno oslabilo je Indiru i nekoliko puta se razbolela, a nikad nije uspela da se oporavi od neke
vrste gripa koji joj je izazivao povratne groznice. Udarce koje je počela da prima od sopstvenih kolega iz partije još više
su je uranjali u sumnjičavost. Iznenada je njen ministar poljoprivrede, poznati lider iz zajednice nedodirljivih, napustio
njene redove kako bi se priključio opoziciji. Izgledalo je da se politički život u zemlji naelektrisao. Panični talas
preplavio je redove Kongresa. Indira je zadržala ravnodušni izraz lica pred amfiteatrom, ali Sonja je naslućivala koliko
joj bola sve to zadaje. Taj lider bio je lični prijatelj, saputnik, branitelj partije. Zvao se Džagdživan Ram i zahtevao je mo-
mentalno obustavljanje vanrednog stanja. Kasnije će Indira saznati da je pravi razlog što joj je okrenuo leđa njegovo
neslaganje sa starosnim ograničenjem koje je Sandžaj hteo da nametne za izlazak na izbore. Sa svojih šezdeset osam
godina, Ram - i mnogi drugi - ostali bi tako van igre. Kada je Indira htela da reši problem, već je bilo prekasno. Odmah
nakon toga, velika grupa bivših saradnika krenula je istim putem a potom su ih sledili preletači. „Kako je čudno što ste
ćutali svih ovih meseci...“ rekla im je Indira, koja je shvatila da pacovi počinju da napuštaju brod... Ali zar već nije
shvatila da je politika sačinjena od izdaja? Zar nije rekao Čerčil da postoje tri vrste neprijatelja: samo neprijatelji, smrtni
neprijatelji i partijske kolege? Ono što ju je najviše zabolelo jeste to što je njena sopstvena tetka, Vijadža Lakšmi Pandit
Nehruova sestra, prekinula svoju političku penziju i uhvatila se u kolo izričući osude da su Indira i vanredno stanje
,,uništili“ demokratske institucije. Nakon što je dala ove raspaljive izjave, učlanila se u jednu koaliciju opozicionih
partija koja je formirana pod akronimom partije Džanata. Za Indiru je to više bilo poniženje nego izdaja. Tada joj je na
usnama izašao herpes koji ju je naterao da drži govore s napola prekrivenim licem krajem svog sarija. „Ono što me
brine to je da bi posle mogli da mi ostanu ožiljci na licu“, rekla je Sonji dok joj je ova stavljala neku mast.
- Umorna sam od politike - iznenada joj je priznala, bez drame, bez preterivanja, gotovo bez emocija.
Videvši Indiru ranjene duše, Sonja je shvatila da su visoka politika i niske strasti dva lica istog sveta. Nikada je
nije privlačio, ali sada, videvši da su izdali njenu svekrvu koja sada pati, osećala je potpunu odbojnost. Indira je
priznala svojoj prijateljici Pupul: „Boriću se na ovim izborima a potom ću se povući. Sita sam svega. Nikome ne mogu
da verujem.“
Usled osnažene opozicije, Sandžaj je ponovo zamolio svoju majku da otkaže ili barem odloži referendum. Ali
ona je nastavila po svome. Njen sin je onda odlučio da predstavi svoju kandidaturu za poslanika u parlamentu preko
izbornog mesta u Ametiju, pored izbornog mesta njegove majke, Rae Bareli, u državi Utar Pradeš. Bila je to teritorija
Nehruovih i Gandijevih, gde je pobeda bila zagarantovana. Ako bi dobio mesto u parlamentu, Sandžaj bi bio zaštićen
od osvete njegovih brojnih neprijatelja na osnovu parlamentarnog imuniteta. Maneka i on su bili tako naivni da su u
prvom govoru hvalili rezultate kampanje sterilizacije. Grupa ogorčenih žena vikala je na njih:
- Pretvorili ste nas u udovice! - vikale su. - Naši muževi vise nisu muškarci!
Indira se sa svih strana suočila sa sličnim reakcijama u zemlji. Jedan njen govor prekinula je neka seljanka koja
ju je ukorila:“ Sve to što nam priča o svojoj brizi za dobar život žena veoma je lepo, ali šta je s vazektomijom? Naši
muškarci postali su slabići, a i mi žene.“ U jednom mestu blizu Delhija, druga seljanka od koje su tražili da glasa
izvukla je na videlo temu sterilizacije, a to je učinila veoma sugestivnim rečnikom: „Gospošo, čemu služi reka bez ribe?“
Indira je konačno shvatila da je u zernlji, u kojoj većinu čine Hindusi, koji obožavaju lingam (falusni kamen) kao
primarno božanstvo i izvor sveg života, kampanja sterilizacije bila nesaglediva greška. A znala je da se, u politici, za
greške plaća.
Nakon tih iscrpljujućih putovanja, Indira se vraćala kući sa suzama u očima.

Dvadesetog marta 1977. godine, na dan izbora, Pupul je došla da je poseti kod kuće. Bilo je osam uveče i ulice
Nju Delhija odisale su srećom koja se nije mogla videti još od proslave sticanja nezavisnosti od Engleza trideset godina
ranije. Grupe ljudi udarale su u bubanj, pajaci koji su hodali na štulama delili su deci bombone, stanovnici su igrali na
ulicama, osećao se miris baruta petardi i vatrometa... Suvereni narod je glasao i slavio je pad „Carice Indije“.
Kuća je, međutim, bila zavijena u napetu tišinu. Nije bilo meteža ni svetla ni parkiranih kola ispred kuće kao
prethodnih večeri raspisanih izbora. Nisu se mogla videti ni deca ni psi. Jedan sekretar tmurnog izraza lica sproveo je
Pupul u salon ukrašen bež i svetlozelenim tonovima. Indira je bila sama i ustala je da je pozdravi. Ostarila je deset
godina. „Pupul, izgubila sam“, samo to je rekla. Obe su sele i ostale u tišini, jednoj od onih Indirinih glasnih tišina u
kojima su reči bile izlišne.
Sandžaj i Maneka su bili u Ametiju, svom distriktu. Radživ i Sonja, u svojoj sobi, veoma zabrinuti. Znali su
bolje od bilo koga u toj kući kakvu je promenu raspoloženja u društvu izazvalo stanje Imerdžensi i plašili su se osveta
njegovoj majci, njegovom bratu, a i njima. Strahovali su za svoju bezbednost, sada kada je Indira morala da napusti
vlast. Tome se pridodavala gomila nepoznanica koje su proizlazile iz nove situacije: gde će živeti, na primer, jer su
morali da vrate kuću vladi. Ali, pre svega, veoma su strahovali za decu. Sonja je bila veoma pogođena. Sada je osećala
udarce politike na sopstvenoj koži. Videla je da se to sprema, ali šta je ona mogla da uradi da spreči takav rasplet? Jedan
sluga ih je prekinuo pokucavši na vrata:
- Večera je gotova.
Trpezarijski sto bio je postavljen kao i svakog drugog dana. Sonja nije mogla da zadrži suze. Radživ je bio
tužan, pesimističan, ćutljiv. Pojeli su samo malo voća, dok je Indira obilno večerala vegetarijanske kotlete s povrćem i
salatom, kao da je poraz nije toliko pogodio. Više je delovalo kao da je skinula neki teret sa sebe. Niko nije progovorio.
Čulo se zveckanje escajga o porcelan i Sonjino prigušeno jecanje. Samo jednom ih je prekinuo sekretar Davan, Sandžajev
kompanjon, koji je došao da saopšti najnovije katastrofalne rezultate. Sandžaj je izgubio u Ametiju a Indira u svom
okrugu. Desilo se ono neviđeno: bio je to apsolutni i potpuni poraz, čak i na njihovom tradicionalnom posedu. Indira se
nije potresla i poslužila se voćem kao desertom.
Prešli su u salon, i dalje ćuteći, kako bi razmenili trivijalne fraze s jednim porodičnim prijateljem koji je došao
da im pravi društvo. Pupul je izjavila da odlazi. Radživ ju je otpratio do vrata.
- Nikada neću oprostiti Sandžaju što je gurnuo majku u ovu situaciju - poverio joj se. - On je kriv za sve.
Pupul ga je ćutke saslušala. Radživ je nastavio:
- Više puta rekao sam majci istinu o onome što se dogada, ali nije mi poverovala...
- Kružile su glasine o tome da će Sandžaj biti imenovan za ministra unutrašnjih poslova ako pobedi Kongres, a
ljudi su bili prestravljeni zbog toga - rekla mu je Pupul.
- Mogu da zamislim. Siguran sam da bi to pokušao.
Pupul je u polutami primaće sobe primetila da su Radživove oči pune suza.

Indira je u ponoć izašla kako bi se poslednji put sastala sa svojim ministrima i zvanično obustavila vanredno
stanje nakon osamnaest meseci, iako su praktično sve mere već bile poništene. Bio je to kratak sastanak, na kojem skoro
niko nije progovorio. Svi su ostali bez svojih poslaničkih mesta u parlamentu. Nalazili su se pred najvećom nesrećom
koja se ikada dogodila u partiji. Prvi put od sticanja nezavisnosti, Kongres nije bio na vlasti. Odatle se Indira uputila u
palatu predsednika Republike. Uvijena u izmaglicu, odblesci vatrometa nakratko bi osvetlili nekadašnju palatu
britanskog vicekralja. Čim je ušla, zvanično je podnela ostavku predsedniku.
Na putu kući, videla je ljude koji razdragano slave njen poraz - deca i starci i dalje su bili na ulicama u tim
kasnim satima - pa se iznenada uplašila. Činilo joj se da njena kuća nije dovoljno zaštićena. Po dolasku, uputila se u
Radživovu i Sonjinu sobu. Bili su i dalje budni.
- Bilo bi pametno da odete s decom u kuću nekih prijatelja - predložila im je Indira - ... još večeras.
- Nećemo te ostaviti samu.
- Samo na nekoliko dana, dok se atmosfera u gradu ne smiri. Sada je veoma nemirno. Biću spokojnija ako odete
u drugu kuću.
- Hajdemo onda svi zajedno, i ti.
- Ne mogu. Mora da ostanem ovde. Osim toga, Sandžaj se vraća večeras, neću biti sama. Idite, ne bih sebi
oprostila kad bi se nešto dogodilo deci.
U dva ujutru, Radživ i Sonja, s polubudnim Raulom i Prijankom uvijenim u ćebad, izašli su iz kuće kao da su
izbeglice iz neke zemlje gde se ratuje. Indira im je prećutala da je pre nekoliko dana odbila ponudu šefa bezbednosti da
dovede trupe u Nju Delhi da je zaštite u slučaju da izgubi na izborima i da opozicija odluči da organizuje napad na
njenu kuću.
- Svetina bi mogla da se otme kontroli i napadne vašu rezidenciju... - rekao joj je šef bezbednosti.
- Ne brinite za mene - odgovorila mu je Indira. - Ono što vas molim to je da motrite na moju decu.
Možda Indira nikad nije verovala da će izgubiti, uprkos velikim nagoveštajima. Možda se osećala zaštićeno
oreolom svojih prezimena, na gotovo natprirodan način, da nije primetila ono što joj se bližilo. Možda je bila zaslepljena
predstavom koju je sama o sebi imala. Na pitanje novinara i prijatelja, Doma Moraesa: „Gospođo, da li ćete se vratiti u
Politiku?“ Indira mu je odgovorila: „Ne, osećam se kao da sam zbacila neki teret sa sebe. Nikada se neću vratiti u
politiku.“ Možda je olakšanje koje je sada osećala bilo zbog toga što ju je život ponovo doveo u kontakt sa stvarnošću.
Ali tu stvarnost bilo je teško prihvatiti: s pedeset devet godina bila je bez posla, bez materijalnih prihoda i bez krova
nad glavom. Prvi put u životu, primetila je da nema ništa. Porodičnu kuću Anand Bavan poklonila je državi i sada je to
muzej. Čak i da ju je zadržala, ne bi mogla da je održava.
Bilo je četiri ujutru kada su došli Sandžaj i Maneka. Nisu delovali naročito deprimirano, niti pogođeno
porazom. Nisu bili svesni šta to znači. Naprotiv, Maneka joj je ispričala da su iz Ametija došli privatnim avionom
jednog prijatelja nakon čega joj je saopštila kako je Sandžaj lično preuzeo komande da bi sleteli. Savršen poduhvat,
dodala je. „Tada sam postala svesna snage i karaktera čoveka za kog sam se udala“, napisaće kasnije. Nijedno od njih
dvoje još uvek nije saznalo da su se stanovnici Turkmen gejta u Starom Delhiju euforično vratili u svoj kvart i da su
pretili da će sterilisati Sandžaja.
Indira im je uzvratila jednom od svojih simboličnih tišina i otišla na spavanje. Bilo je veoma kasno i bila je
iscrpljena kada se bacila na krevet. Pomislila je na svoje unuke. Bitno je da su na sigurnom, barem trenutno. Izdaleka se
i dalje čulo pucanje vatrometa.
 22.

INDIRA JE UISTINU BILA NESVAKIDAŠNJA ličnost. Prirodnost i pribranost s kojima je prihvatila poraz
zbunili su njene sledbenike i neprijatelje. U istoriji su malobrojni primeri vladara koji su s takvim integritetom izveli
politički harikiri. Ako se osećala zadovoljno uprkos svemu, bilo je to zbog toga što je Indiji vratila poverenje u moć
glasanja, u naciju koja je sada bila stabilnija i uspešnija nego ranije. Što se nje ticalo, ispunila je svoju misiju i savest joj je
bila mirna. Za patnju koju su izazvale njene mere nije se osećala odgovornom. „Ovim izborima Indija je pokazala da
demokratija nije luksuz koji pripada bogatašima“, rekao je Njujork tajms u njenu odbranu. Ono oko čega su se složili svi
političari, kako nacionalni tako i inostrani, bilo je da je politička karijera Indire Gandi završena. Svi su se prevarili osim
jedne stare koleginice oficirke iz jedne levičarske partije koja ju je posetila i rekla:
- Videćeš već, ljudi će ti se vratiti...
Indira se potom okrenula ka njoj sa očima punim suza i upitala je:
- Kada? Kada budem umrla?
Njena verna sekretarica Uša nije znala kakav izraz lica da napravi, niti šta da kaže kada je došla na posao dan
nakon izbora. Nikada nije bila pristalica vanrednog stanja, a njeni komentari nakon pročitanih članaka punih kritika
skoro su je koštali radnog mesta da je Sonja nije upozorila da to više ne radi. Cele noći nije spavala, jer je neprekidno
osluškivala radio. Ušavši u kancelariju, koja je bila do trpezarije, zatekla je Indiru kako sedi za svojim stolom.
Nasmejana, bivša premijerka re kla joj je:
- Uša, moraš da vratiš debelu ženu.
- Debelu ženu?
- Da, statuu koju su nam pozajmili iz Narodnog muzeja.
Govorila je o statui bez glave i ruku, i bez naročite vrednosti, koju je Indira tražila na zajam od muzeja da bi
ukrasila salon svoje kuće. Uša je odmah pronašla odgovarajuću priznanicu i bacila se na posao. „Znala sam da je
gospođa Gandi to rekla da bi smanjila napetost. To je bilo veoma tipično za nju.“
Trebalo je što pre da se preseli, jer je njen naslednik, hinduistički desničar Morardži Desaj koji je, uprkos tome
što je raspolagao velikom komfornom kućom u Dupleks putu, želeo da od Indirine rezidencije napravi svoje zvanično
prebivalište. Izbacivanje Indire iz kuće bio je simbol njegove pobede, a u isto vreme i simbol njegove prosečnosti. Indira
je bila povređena. Ali šta je mogla da uradi? U kući su već bili funkcioneri koji su došli da pregledaju kancelarije i sobe s
popisom inventara u rukama. Počeli su da iznose predmete i aparate predodređene za premijere: tajne telefone, pisaće
mašine, fotokopir aparate, klima-uređaje, kancelarijske stolove i stolice, a sve su to radili dok su Uša i Sonja razvrstavale
dokumenta, sklanjale arhive i očajnički pokušavale da naprave red u tolikom haosu.
Sonja, koja se nakon samo nekoliko dana vratila sa ostatkom porodice iz kuće svoje prijateljice Sabine, gde su
se sklonili, zatekla je funkcionere koji su iznosili nameštaj, lampe, pribor za ručavanje i sudove. Svu dekoraciju njenih
poslednjih devet godina skinuli su neki spletkaroši koji su se ophodili s pobedničkom arogancijom. Utisak
nezaštićenosti postao je još veći kada je primetila odsustvo zvanične posluge, sekretara koje je postavila vlada, čuvara
na ulazu pa čak i baštovana, od kojih se neki nisu čak ni pozdravili. Iz prazne kuće i miševi beže.
Indira je bila vlasnica jednog placa u Mehrauliju, u predgrađu grada, koji je Firoz kupio 1959. godine i na koji
je želeo da se jednog dana povuče sa svojom porodicom. Radživ je uložio deo svoje uštedevine za izgradnju kuće na
selu, ali nije imao dovoljno novca da je završi. U svakom slučaju, Indira nije želela da se skloni na selo. Više je želela da
ostane blizu svojih unuka, u srži dogadaja, u Nju Delhiju. Bila joj je poznata rečenica jednog Napoleonovog generala po
imenu Deze za vreme bitke kod Marenga: „Istina je da sam izgubio bitku, ali sada je dva po podne, i pre nego što padne
noć, mogu da dobijem drugu.“ U toj situaciji, Indira je znala da su u politici nestalni pojmovi pobede, kao i poraza.
Spasao ju je jedan stari porodični prijatelj. Diplomata Muhamed Junus velikodušno je ponudio da se iseli iz
svoje kuće u Vilingdon Kresentu broj 12, gde je održana Sandžajeva i Manekina svadba, kako bi je ustupio Gandijevima.
Ova nova kuća bila je dosta manja i Sonja se pitala kako će svi stati. Selidba je trajala nekoliko dana, koliko je bilo
potrebno da se prenese imovina prikupljena tokom trinaest godina, svojina petoro odraslih ljudi i dvoje dece, pet pasa,
bezbroj kutija s knjigama, fascikle pune papira i dokumenata, slike, predmeti, suveniri, itd. Indira nije želela ništa da
baci: svaki papir, svaki poklon, svaka knjiga bila je jedna uspomena. Zbog toga su se u hodnicima nagomilale kutije i
kovčezi. U Indirinu sobu mogao je da stane samo njen krevet i njena omiljena fotelja, čiji je naslon koristila kao oslonac i
za pisanje. Vise nije imala pisaću mašinu, pa čak ni svoju kancelariju. Ljude je primala na verandi ili u pretrpanoj
trpezariji. Sonja ih je sređivala tako da se uvek mogla videti vaza s nekoliko gladiola.
Veliki deo posla te nehumane selidbe pao je na Italijankina pleća. Ona je morala da kupuje ili pozajmljuje od
svojih prijateljica jedan frižider, nekoliko klima-uređaja, radijatore, šerpe, tiganje i kuhinjski pribor. Njen osećaj za
porodicu pojačao se tokom boravka u Indiji. Radila je sa savršenim osećajem za organizaciju, koji ju je podsećao na
njene roditelje tokom detinjstva, kada su bili siromašni u Luzijani i morali da rade za određenu svotu novca kako bi
opstali. Prisetila se svojih znanja iz hortikulture, pa je raskrčila jedan deo u dnu dvorišta gde je posejala zelenu salatu,
tikvice, paradajz i nesvakidašnje egzotično povrće iz Indije kao što je brokoli. To što je znala šta su teška vremena sada
joj je pomoglo da prebrodi ovu fazu pribranije od svog muža, koji nije mogao sebi da oprosti što nije bio odlučniji:
„Nisam bio sposoban da stanem na put svom bratu“, poverio se jednom porodičnom prijatelju, ne skrivajući svoje
razočaranje.
Pošto je kuvar dao otkaz, a Indira nije bila voljna da angažuje novog iz straha da ne bude vladin uljez koji bi
mogao da ih otruje, Sonja je bila zadužena za kupovinu i pripremu hrane. Nikada se u tom dom nisu degustirale tako
ukusne lazanje, tako ukusna pasta a la putaneska i tako ukusan rižoto kao u tim nesrećnim vremenima. Takođe je naučila
da priprema indijska jela, u koja nije stavljala tako pikantne začine kao što je uobičajeno. Bila je majstor za spanać sa
sirom i piletinu s korma sosom na bazi mlevenih badema, korijandera i pavlake. Kuvanje je takođe bio njen način da
ugodi porodici i doprinese opuštanju atmosfere, koja je bila neprijatna. Zar monahinja iz njenog internata nije govorila
da Sonja ima osobinu da bude pomiriteljka? Ta osobina je porodicu održala na okupu tokom tog perioda. Radživ i
Sandžaj i dalje nisu govorili, osim kada je bilo neophodno, uprkos tome što su im sada sobe bile jedna naspram druge.
Indira je insistirala na očuvanju običaja da zajedno jedu barem jednom dnevno, ali braći je bilo skoro neizdrživo da sede
za istim stolom. Radživ je krivio Sandžaja za narušavanje porodičnog statusa, jer su od najuglednijih ljudi postali parije.
Takođe se nije moglo poreći da žive od Radživove plate i pomoći malobrojnih vernih prijatelja koji nisu napustili
Indiru, koji su se možda nadali da će im se odanost isplatiti u budućnosti. Sandžaj uopšte nije zarađivao; naprotiv,
trebao mu je novac da bi isplatio hordu advokata koji su ga branili od bezbrojnih optužbi za najmonstruoznije zločine.
Nije mogao da unosi novac u porodičnu kasu, ali pravdao se tvrdeći da je vlasnik jednog giganta, fabrike osvežavajućih
pića u Nju Delhiju, njegov stari prijatelj koji im je novčano pomagao. Maneka, dosledna samoj sebi, nije pomagala oko
kućnih poslova, za razliku od Indire koja nije oklevala da uzme metlu i počne da čisti. „Sonja je kuvala, Maneka je jela“,
kazao je jedan porodični prijatelj. Rezultat toga, bila je jos snažnija povezanost Indire i Sonje tokom tog perioda, što je
podstaklo ljubomoru mlade Maneke.
Kada su se uselili, Uša je pomislila da više nema svrhe da ostaje. Nastavila je da dolazi svaki drugi dan sve
dok nije odlučila da da otkaz. „Idem sa svojom sestrom u Bombaj“, obavestila je Indiru, koja je naslutila da je to izgovor
i da se neće vratiti. Ali Uša se nije usudila da joj kaže istinu: možda bi ostala da Sandžaj i njegov kompanjon, sekretar
Davan, nisu nastavili da se veoma bestidno razmeću tim gordim stavom koji Uša nije podnosila. Indira se tužno
nasmešila kad se oprostila s njom. Bilo joj je teško što gubi tu ženu koja joj je bila sekretarica trideset godina i u koju je
imala potpuno poverenje. Znala je da Uša poznaje najskrivenije kutke njene duše.
Indira je bila iscrpljena i psihički i fizički, zabrinuta zbog opšteg rasula zbog svađa u kući izmedu njenih
sinova, i zbog osveta za koje je bila sigurna da će nova vlada preduzeti. Podočnjaci su joj bili modri, a izgledalo je kao
da joj se celo telo smanjilo. Kao bivša premijerka, imala je pravo na vojnu zaštitu, ali novi šef vlade i veoma oštar poli-
tički neprijatelj, Morardži Desaj, ortodoksni hinduista, želeo je da joj to uskrati, kao što joj je oduzeo i kuću.
- Čega ju je strah? - upitao je jednog bivšeg Indirinog ministra. - Nije u redu da svuda ide okružena policijom.
- Postoji neprijateljski tabor protiv nje i njenog sina...
- Ne, nije zato. To je zbog njene taštine.
Odmah zatim, novi premijer se upustio u vatrenu osudu žena na vlasti, od Kleopatre do Indire, preko ruske
carice Katarine, došavši do zaključka da su sve bile ohole i užasne kao vladarke.
Neprijateljska kampanja koju je taj čovek pokrenuo protiv Gandijevih prerasla je u pravi lov na veštice. Sonja
se u početku čudila što, kad ide u kupovinu, uvek viđa iste osobe koje je prate na izvesnom odstojanju. Isto se događalo
i sa ostalim članovima porodice, uključujući i Maneku. Indira je saznala da su funkcioneri COB-a (Centralni obave-
štajni biro) dobili instrukcije da ih prate i prisluškuju njihove telefonske razgovore. Sandžaj, arogantan poput čoveka
koji nikada nije morao da se suoči s nekom neprilikom od koje se ne bi oporavio, obešenjački je nudio agentima tajne
službe koji su ga pratili da ih poveze svojim kolima da uštede benzin. Jednog dana došli su u poluzavršenu kuću u
Mehrauliju s detektorima za metal. „Ali šta tražite?“ upitao ih je Radživ. Nisu mu odgovorili, ali kasnije ih je čuo kako
viču da je detektor počeo da pišti. Pomislili su da su nabasali na blago koje je Sandžaj zakopao. Ispostavilo se da je
blago prazna konzerva jestivog ulja.
Otprilike u to vreme, kasno u noć, usred vrućina pre monsunskih kiša, Indira je došla u kuću svoje prijateljice
Pupul. Često ju je posećivala kako bi izbegla tenzije kod kuće. Radživ joj je ponovo sasuo u lice da su Sandžaj i Davan
oni koji su je dovde doveli. Indira mu nije odgovarala, samo bi oborila glavu. Savršeno dobro je znala da je krajnji
krivac za sve što se dogodilo upravo ona, zato je oprostila Sandžaju.
„Došla sam da malo posedim, da uživam u miru“, rekla je svojoj prjateljici. Potom je provela neko vreme u
tišini, na verandi, u susretu samom sobom.
Druge noći nesnosne vrućine, došla je veoma uznemirena sa očajnničkim pogledom: „Imam pouzdane
informacije da Sandžaja hoće da strpaju u zatvor i da ga muče.“ Pupul se skamenila, ne znajući šta da kaže. Indira se
užasno plašila. „Ni moj sin ni ja nismo osobe koje izvršavaju samoubistvo, tako da, ako osvanemo mrtvi, ne treba
verovati u ono što kažu...“ Bila je to javna tajna da nova vlada, u svojoj želji za osvetom, zdušno traži načine da joj se
osveti preko Sandžaja. Odluka da muče Sandžaja vise je bila plod njenog paranoičnog uma nego skovanog plana. A
bivša carica Indije osećala se očajnički usamljeno. Viđala je političare koji su joj svaki dan dolazili u posetu, ali nije
mogla da se osloni ni na jednog od njih. Oni koji su mogli da joj pomognu nisu se usudivali da priđu njenoj kući zbog
straha od nadzora. S druge strane, finansijska situacija u porodici, usled tolikih troškova oko advokata, postala je
neizdrživa. Mediji komunikacije, koji su se tako poslušno povinovali njenim zahtevima kada je proglasila stanje
Imerdžensi - toliko da je jedan političar iz opozicije, čim je obustavljeno vanredno stanje, rekao za ulogu štampe: „Tražili
su vam da se pogrbite, a vi ste se radije prostrli“ sada su se sa žarom posvetili izmišljanju strašnih priča ili pre-
uveličavanju glasina kako bi istakli da su Gandijevi banda zlikovaca. „Optužuju me za sve vrste zločina, čak i za to da
sam ubila ne znam ni ja koliko ljudi...“ žalila se Indira. To je bila istina, ministar unutrašnjih poslova rekao je u
parlamentu da je Indira „planirala da ubije sve lidere opozicije koje je poslala u zatvor tokom vanrednog stanja“. Pet
dana kasnije, vlada je zatražila od sudije Vrhovnog suda Dž. K. Šaha da se oformi jedna komisija za ispitivanje s
namerom da istraži da li je bilo podrivanja sredstava, zloupotrebe ovlašćenja, nezakonite upotrebe vlasti i ispada
tokom vanrednog stanja . Druga komisija stvorena je isključivo za ispitivanje svega u vezi s Marutijem. Vlada je odlučila
da natera Indiru i Sandžaja da progutaju onaj isti gorki lek kojim su oni kljukali zemlju tokom vanrednog stanja.
U takvom okruženju, vest o samoubistvu pukovnika Ananda, Manekinog oca, odjeknula je poput prvih
akorda jedne šire drame koja je počela da se razvija u drugom smeru, poput prvih akorda posmrtne povorke. Njegovo
telo pronađeno je potrbuške na jednom proplanku, pored pištolja i poruke koja glasi: „Sandžaj je nepodnošljiva briga.“
U početku se nije pouzdano znalo da li je to ubistvo ili samoubistvo, iako su Maneka i bliski rođaci bili ubeđeni u to da
je pukovnik sam sebi oduzeo život. I ranije je pokušao nešto slično uzevši preveliku dozu tableta, i imao je istoriju
psihičke labilnosti i depresije. Nije mogao da podnese pad kada je bio na vrhuncu svog ugleda i društvenog položaja.
Njegovi mnogobrojni prijatelji iz koristoljublja isparili su u proređenom vazduhu Nju Delhija. Odmah se proneo glas da
je tast previse znao o Sandžajevim mutnim poslovima i da je njegova smrt zapravo ubistvo kamuflirano u samoubistvo.
Ali ništa nije moglo da se dokaže, i čim je zainteresovanost medija prestala, slučaj je pao u zaborav.
Indira se potresla, kao i Sonja. Jedna takva smrt, u trenutku u kojem se desila, unela je dubok strah od svega,
mešavinu nemira i opreznosti. Pad s vlasti odneo je veoma blisku žrtvu. Krv je prolivena tamo gde su najmanje
očekivali. Indira je postala još paranoičnija, nesvesno povezujući smrt svog prijatelja s pretnjama Sandžaju. Sada je više
nego ikada osećala da mora da zaštiti svog sina kako zna i ume. Vest o samoubistvu prenela se u inostranstvo pa je
Sonja primila uznemirene pozive svoje majke. Tamo u Orbasanu, Majnovi su pratili događaje s rastućom
uznemirenošću i nespokojstvom. Iz Nju Delhija su im stizale priče, glasine o tome da Sonja i Radživ žele da pobegnu i
da je Sonja tražila azil u italijanskoj ambasadi...
- Mama, ništa od toga nije tačno. Dobro smo, deca takođe, ali ne mogu da pričam, objasniću ti već...
Razgovor bi se tu, kao i uvek, prekidao. Sonja je prećutala svojoj majci da je vlada zaplenila pasoše svim
članovima njene političke porodice. Sve i da su želeli, sada nisu mogli da otputuju u Italiju, čak ni u hitnom slučaju.

Indira se predano posvetila radu sa svojim advokatima kako bi se odbranila od Šahove komisije, dok je vodila
veoma povučeni javni život. Jedan engleski novinar po imenu Džejms Kameron intervjuisao ju je i okarakterisao kao
„najusamljeniju i najbojažljiviju ženu na svetu“, sudeći po naslovu koji je dao svom članku. „Odbojna je i ne želi da
priča ni o čemu. Liči na poraženog boksera koji iščekuje čudo. Ali za nju čuda neće biti“, napisao je u Gardijanu 21.
septembra 1977. godine.
Džejms Kameron se prevario. Čudo koje će uzdići feniks iz svog pepela desilo se u jednom mestu po imenu
Belči, malom i nepristupačnom selu u dalekoj državi Bihar, okruženom pirinčanim poljima, planinama i vodopadima.
Idilični pejzaž koji je bio scenografija svirepog pokolja. Zločin se delimično dogodio zbog anarhične atmosfere koju je
stvorila nova vlada, čija je koalicija uključivala elemente hinduističkog ekstremizma, a u kojoj su Hindusi visoke kaste
ponovo osetili slobodu da tlače jadne seljake kaste nedodirljivih, kao što su radili hiljadama godina pre sticanja
nezavisnosti. U Belčiju je grupa zemljoposednika napala grupu seljaka bez poseda, istrebivši razne porodice i bacivši
tela u vatru. Među žrtvama su bile dve bebe. Za vest se saznalo nakon nekoliko dana, pre nego što je osvanula na
naslovnoj strani nacionalnih novina. Vlada nije odreagovala. Činilo se da njenom predsedniku Morardžiju Desaju, koji
je zabrane ubijanja krava i konzumiranja alkohola smatrao nacionalnim prioritetima, takav događaj ne zaslužuje
posebnu pažnju. Nije čak požurio ni da osudi zločin.
Indira je odmah uočila protivnikovu slabost. Znala je šta treba da uradi. Zamolila je Sonju da joj pomogne da
spakuje stvari za Belči.
- Svi kažu da je Bihar veoma opasno mesto, da ima banditskih grupa koje presreću ljude... - rekla joj je Sonja
koja je, u osnovi, bila dobro obaveštena. Bihar je bio najzaostalija, najanarhičnija i najopasnija država u Indiji. A takođe i
najsiromašnija. - Nemaš uza sebe tim za bezbednost, veoma je rizično - insistirala je Italijanka.
- Ne idem sama, idem s grupom vernih članova partije.
- Ali u Biharu, partija nije osvojila ni jedno jedino poslaničko me sto... Da li će moći da te zaštite?
- Naravno da hoće, ne brinite se - završila je Indira - ništa mi se neće desiti.
Sonja nije navaljivala. Dovoljno dobro ju je poznavala da bude svesna toga da je ništa neće navesti da se
predomisli. Ali zabrinula se. U situaciji punoj promene raspoloženja kao tih dana u Indiji, svašta je moglo da se desi.
 23.

KADA SE NAKON PET DANA VRATILA KUĆI, Sonja gotovo nije mogla da je prpeozna. Indira je nosila
prljavi sari dok je cela bila prekrivena slojem prašine i okupana znojem. Imala je podočnjake i oslabila je. Delovala je
kao prosjak. Ali Sonja je nazrela iskru svetlosti u njenim očima, poput neke životne iskrice. Odmah je znala da je put u
Belči bio uspešan. Indira joj je potanko ispričala odiseju koju je doživela. Sonja ju je zapanjeno slušala.
- Kiša je toliko padala da su svi putevi za Belči bili neprohodni. Od pet stotina simpatizera koji su pošli sa
mnom na put, koji su me pratili u jednoj povorci kola, iznenada sam primetila da su ostala samo dvojica. Ostali su bacili
peškir. Moja zamisao bila je da dodem u Belči pre sumraka, ali putevi su bili tako poplavljeni da smo morali da
menjamo terenac za traktor, koji je na kraju završio zaglibljen u blatu nekoliko kilometara dalje. Moji saputnici su
insistirali da se vratimo, ali rekla sam im da ja nastavljam peške. Gledali su me kao da sam luda. Znala sam da me neće
pustiti da nastavim sama, i bila sam u pravu; osećali su obavezu da me prate iako su to bezvoljno učinili. Nakon dugog
pešačenja, iscrpljeni i mokri, došli smo do reke i shvatili da je nemoguće da je pređemo peške. Nije bilo čamaca u tim
vremenskim uslovima, niti čamdžija spremnih da prevezu ljude na drugu stranu. Moji pratioci su bili spremni da se
vrate, ali ja sam pitala neke seljake koji su izašli iz svojih baraka kad su nas videli da dolazimo:
Mora da postoji neki način da se pređe... Ima li ovde konja?
Ne, madam... Rekao mi je jedan od njih.
Neka mula? Magarac?
Ne, madam. Ima samo jedan slon.
Gde? upitala sam.
U selu. To je slon hrama.
Možete li da ga dovedete?
Da, madam, ali... Čovek je nervozno izgledao, nije mogao da izgovori reči.
Ali... Šta? rekoh mu.
Stvar je u tome što nemamo hovdah... Najzad je izjavio, kao da se postideo.

- Znaš li šta je hovdah? - Indira je upitala Sonju.

- Zar to nije postolje koje se stavlja na slona kada na njima putuju važne ličnosti?
- Upravo tako... U Indiji je, uprkos praktičnim potrebama, uvek prisutna briga o statusu! Čini se da je to jedino
što upravlja odnosima medu ljudima. Stvar je u tome da sam im rekla da nije bitno što nemaju hovdah, a onda je jedan
od njih trijumfalno izjavio da će staviti ćebe.
Indira je ličila na nekog uzbuđenog devojčurka dok je prepričavala Sonji tu avanturu. Videti je tako živahnu i
entuzijastičnu, tako neposrednu i blisku, bilo je gotovo čudesno. Indira se transformisala.
- Znaš... Nisam se osećala umorno, iako smo čekali više od jednog sata na kiši.
- Šta se desilo sa slonom?
- Konačno je stigao, zove se Moti. Seljaci su prvo meni pomogli da se popnem, a zatim su popeli jednog od
mojih saputnika iza mene. Kada sam se okrenula, videla sam da je iskolačio oči od straha.
Sonja se nasmejala. Indira je nastavila priču:
- Drugi je odlučio da ostane i organizuje povratak. Bilo je zastrašujuće, jer se životinja mnogo njihala a reka mu
je došla do visine stomaka. Čovek se grčevito držao za moj sari kao dete za majčinu suknju. Pomislila sam da će
zaplakati...
Obe su prasnule u smeh. Uvek je bilo zanimljivo slušati priče gde žene imaju kontrolu nad situacijom. Indira
se potom uozbiljila.
- Bilo je kasno kada smo stigli u Belč - nastavila je da joj priča. - Oni koji su preživeli masakr izbegli su u jednu
polunapuštenu dvospratnu zgradu. Ubrzo sam videla kako izlaze neke baklje koje su osvetljavale lica onih koji su ih
nosili: bilo je staraca veoma izboranih lica, mladih udovica, dece s krupnim sjajnim očima, tamnoputih muškaraca a svi
su bili veoma zastrašeni i iznenađeni... Kada su me prepoznali, pali su ničice pred moje noge. Mislim da su me videli
kao božje predskazanje. Nisam imala ništa da im pružim, osim svog vremena, ali ti toliko preplašeni ljudi nisu prestajali
da mi zahvaljuju što se interesujem za njih, što sam prešla tolike opasnosti da bi ih saslušala. Govorili su da je moje
prisustvo čudesno, shvataš li? Nekoliko sati smo bili zajedno i čula sam užasne priče o pokolju. Otišla sam odatle pla-
čući... Toliko je bilo mučeništvo, toliki bol seljaka kada su mi pokazali pepeo lomače na koju su bacali žive članove
njihovih porodica da sam otišla skrhana. Napustili smo Belč kasno u noć. Čuli su se gromovi, ali nije padala kiša, tako
da se jedan čamdžija ponudio da nas prebaci na drugu stranu.
- Znaš li šta se onda desilo?
Sonja je odmahnula glavom. Indira je nastavila:
- Pošto je teret bio preveliki, kada se približio drugoj obali, čamac je potonuo.
Ponovo su prasnule u smeh. Indira je nastavila:
- Svi smo se praćakali u toj mutnoj vodi. Uspela sam da se domognem obale. Nastavili smo da pešačimo do
glavnog puta, gde su nas čekali neki džipovi. Bili smo potpuno mokri. Onda se desilo još jedno čudo, Sonja. Seljaci iz
okoline koji su saznali za moju posetu počeli su da dolaze. Doneli su nam voće, cveće i fenjere. Iznenada sam čula zvuk
bubnjeva i neke ženske glasove... Znaš li šta su pevale? Glasale smo protiv tebe. Izdale smo te. Oprosti nam. Dolazile
su sa slatkišima i darovale su mi svoje skromne suve sarije da se presvučem. Neke su od mene tražile čak i blagoslov.
Sonja je shvatila da je Indira videla svetlost na kraju tunela. Zaronila je u „masu indijskog naroda“ i nije se
osetila odbačeno. Naprotiv, ponovo je pronašla svoj glas, a i odgovor.
Indira je nastavila da priča kako je sledećeg dana otišla u Patnu, neuredan glavni grad države Bihar, da poseti
svog starog neprijatelja Dž. P. Narajana, čoveka čiji ju je bojkot naterao da proglasi vanredno stanje Bio je veoma star,
skoro na samrti. Sada kada je Indira bila poražena i ponižena, Dž. P. joj je oprostio. Bili su zajedno pedeset minuta i
pričali su o mnogim uspomenama koje su delili u vreme kada je Narajanova supruga bila najbolja prijateljica Indirine
majke. Takođe su razgovarali o masakru u Belčiju i sudbini nedodirljivih. Potom su se slikali za štampu. Indira je iz
svoje platnene torbe izvukla jedne izgužvane novine i pokazala sliku svojoj snahi. Za Indiru je to bila važna fotografija,
jer je ozvaničila njihovo političko pomirenje. Sonja je shvatila da se njena svekrva vraća u sedlo.
- Ali... Zar nisi pre manje od dve nedelje rekla da se povlačiš iz politike? - upitala ju je Sonja.
- Još uvek se nisam vratila, i volela bih da se ne vratim, ali kako bih mogla da se povučem?... Sve dok žele
Sandžajevu ili moju kožu, moraću da se borim da nas odbranim.
Ohrabrena, Indira je odlučila da sledećeg dana krene u svoj stari region Rae Bareli, gde su je glasači odlučno
odbacili manje od četiri meseca ranije. Bilo je rizično, jer je mogla da se suoči s neprijateljskim masama, pošto je ta
država bila primarna meta kampanje sterilizacije, ali na njeno veliko iznenađenje, hiljade ljudi došlo je da je dočeka na
užarenom suncu. Ovde je takođe savršeno znala šta treba da uradi i kaže. Bez vrdanja, zamolila je za oproštaj zbog
ispada vanrednog stanja, a potom je uputila napad na koaliciju Džanata koja je sada bila na vlasti. Ljudi su joj još
vatrenije klicali nego u Belčiju. Odlučila je da krene u nenajavljeno proputovanje po raznim naseljima države, prenoseći
istu poruku. Doček je svuda bio mnogoljudan. Kući se vraćala isceđena, prljava, iscrpljena, ali zadovoljna.
Priča o Indirinom putu u Belči raširila se poput odjeka po potkontinentu, dosegnuvši čak do sela nanizanih na
obroncima Himalaja, zemunica u pustinjama, baraka od palminog lišća najnižih kasti, straćara od plastike i pleha
nedodirljivih na jugu... Dalje od različitosti rasa, kasta i vera, glas siromaha se ponovo sreo sa svojim izvorom
inspiracije i utehe. Uprkos osećanju da je Indija počela da joj oprašta, Indiru je i dalje veoma brinula njena situacija i
pretnja Šahove komisije. Glasovi u vladi zahtevali su neku „vrstu nirnberškog procesa“ zbog njenih zločina tokom
stanja Imerdžensi.
- Sigurna sam da će naći bilo kakav izgovor da me uhapse.
- Neće se usuditi - rekla je Sonja više da bi je smirila nego zato što je zaista bila uverena u to.
- Saznala sam da je vlada Džanate obećala da neće pravno goniti moje bivše ministre ako pristanu da svu
krivicu za počinjene zločine tokom vanrednog stanja svale na Sandžaja. Dobro znam da će me izdati. Takođe žele i
Sandžaja da strpaju u zatvor.
Te izdaje su je duboko pogađale i dovodile je pred ambis samoće od kojeg joj se vrtelo u glavi. Sonji je delovala
tako snažno, a opet tako ranjivo. Za razliku od njene svekrve, većina političara bila je u politici iz čiste lične koristi, ne
zbog osećanja dužnosti. Zgražavala se pred prosečnošću ovih ljudi. Ali shvatila je da su javni život i politika shvaćena
kao služenje drugima razlog Indirinog postojanja i da se nikada neće promeniti. Iako je volela da kaže kako sanja da se
udalji od sveta, Sonja joj više nije verovala. Povlačenje je bio luksuz koji Indira sebi nije mogla da priušti.
Pred opsadom vlade i Šahove komisije, Indira se uhvatila u koštac s problemom. Verna devizi da nema bolje
odbrane od dobrog napada, dosta je putovala kako bi skrenula pažnju na svoje prisustvo, stupila u kontakt sa što vise
ljudi, da bi osigurala ono što je postigla u Belčiju - oproštaj naroda. Na stanici u Agri, doček je bio tako pompezan da je
nastao stampedo u kojem je bilo nekoliko ranjenih. Svuda je započinjala izvinjenjem što je naudila tolikim ljudima, ali
takođe je podsećala na dostignuća vanrednog stanja, pogotovo u ekonomiji i bezbednosti, jasno ističući da je ona bila ta
koja je raspisala izbore, i da je nakon poraza viteški prihvatila narodnu presudu. Potom se upuštala u osudu
protivnikovih grešaka. Nova vlada je, zapravo, bila nesposobna da zaustavi inflaciju, koja se ponovo javila, i da stavi
pod kontrolu crno tržište. Bila je to neskladna koalicija, koja je već pokazivala znake raspadanja.
Njena uspešna putovanja u Belči i Rae Bareli iritirala su tu slabu vladu, koja je bila sve uznemirenija pred
prizorom masa koje obožavaju njihovog ljutog neprijatelja. Bilo je neophodno učiniti nešto. Petnaestog avgusta 1977.
godine, na dan sticanja nezavisnosti, policija je uhapsila njenog sekretara, zalizanog R. K. Davana, kao i njenog bivšeg
ministra odbrane, korpulentnog Bansija Lala, oba Sandžajeva saborca. Obruč se stezao.
Sonja je strahovala. Radživ je imao problema na poslu, činilo se da uprava ne želi da mu obnovi dozvolu kako
bi i dalje pilotirao boingom 737. Mirisalo je na osvetu. Firma nije uzela u obzir njegovo otvoreno protivljenje vanrednom
stanju, iako je imao besprekornu i apolitičnu reputaciju među kolegama s posla. U vreme prevrata, u Indijan erlajnsu
uvedena je inspekcija koju je ministar finansija stvorio zbog Radživa. Inspekcija je takođe obuhvatala Sonju koja je, da bi
učinila uslugu svom deveru, potpisala 1973. godine dokumente koji su je učinili vlasnicom akcija nepostojeće firme
Maruti, društva sa ograničenom odgovornošću. To što je taj slučaj već prouzrokovao žestoku raspravu među braćom i
napetost u braku vlada je iskoristila kao municiju i založila se da prikaže mutne finansijske mahinacije koje zapravo
nikada nisu realizovane. Sonja, budući da je strankinja, nije imala pravo na posedovanje akcija, niti na vršenje bilo
kakve dužnosti za koju isplaćuje neka indijska firma, bez odobrenja Centralne banke, odobrenja koje u svakom slučaju
nikada nije ni postojalo. Prema tome, zakon nije prekršen. Ali Radživ je sada bio primoran da dokaže da njegova žena
nije zaradila ni jednu jedinu rupiju od Marutija i da nikada nije imala veze s tom firmom. Najviše na šta su mogli da je
osude bila je novčana kazna. To vreme koje Radživ nije radio kao pilot posvetio je podnošenju zahteva, traženju starih
papira, ili ako ih ne bi ponovo dobio, prolazio bi kroz pravu golgotu imajući u vidu koliko je indijska birokratija
zamršena. Ali u svakom trenutku ostao je priseban. Savest mu je bila mirna, to je za Sonju bila sitnica, i on je uvek
redovno plaćao svoje dugove. Italijanku je mučila misao da će, na primer, pokušati da izvedu neku prljavu mahinaciju s
falsifikovanim dokumentima. Strah ju je razjedao i uspeo da joj deformiše percepciju stvarnosti. „A kakva je stvarnost?“
Indiri je bilo jasno. „Ovo je rat živaca, psihološki rat. Treba izdržati, to je sve.“ Sonja nije želela da unese još paranoje u
okruženje, ali pomisao na to da bi nedužni mogli da plate zbog krivaca uznemiravala ju je. Kada bi videla svog muža da
izlazi iz kuće kako bi dao izjavu pred Šahovom komisijom, stomak bi joj se svezao u čvor, a ne bi se smirila sve dok se
ne vrati kući živ i zdrav. To davanje izjava bilo je veoma mučno iskušenje koje se odvijalo u neorganizovanom i
neprijateljskom ambijentu koji je više podsećao na narodne kineske tribunale nego na sudnicu pravosuđa. Radživ se
uvek vraćao uznemiren. Pričao je da je ala prepuna veoma neprijateljski nastrojenih ljudi koji pričaju uglas, dok neki
jedu ili dremaju baš na podu. Advokati, u crnim togama i belim pregačama, sedeli su za malim stolovima punim papira
uvezanim konopcem, pod ventilatorima zbog kojih su nepovezani dokumenti leteli. Jedna požutela Gandijeva
fotografija ukrašavala je zidove. Svaki put kada bi on ili njegov brat pokušali da se odbrane, njihove reči bile bi izvikane
i zaglušene. Publika im nije dopuštala da govore. Jedva su mogli da nazru lice sudije Šaha iza nanizanih tomova
indijskog kaznenog zakonika i fascikli koji su prekrivali njegov sto. Van sale, drugi radoznalci pratili su procese preko
razglasa. Sandžaj je odgledno bio onaj ko je izazivao najveću averziju. Kad god bi ušao u sudnicu, primali su ga sa
snažnim zvižducima i uvredama. Više puta je napetost izazvala prave frontalne bitke između njegovih protivnika i
sledbenika. Jedna sednica završena je s potpunom pometnjom, uz ukrštanje metalnih stolica i razmenu udaraca. Sonja je
shvatila koliko je Radživu sigurno teško to da izdrži, njemu koji je oduvek prezirao sukobe i koji se uvek trudio da živi
povučeno. Ali osim zbog nepravedne situacije, Radživ i Sonja bili su naročito uznemireni zbog odražavanja tolikog
neprijateljstva na njihovu decu.

Iako su bili centar napada, Sandžaj i Maneka su to, međutim, mnogo više shvatali kao rekreaciju, koliko u
figurativnom toliko i u bukvalnom smislu reči. Trećeg oktobra 1977. godine, igrali su badminton na travnjaku dvorišta
u Vilingdon Kresentu broj 12 kada su, u pet po podne, čuli da dolaze policijska kola. Dve osobe pokucale su na vrata.
Jedan od njih bio je Sik, visok, sa crvenim turbanom, besprekornih manira. Indira, koja je razgovarala sa svojim
advokatima, otvorila mu je vrata.
- Moje ime je N. K. Sing, iz Uprave obaveštajne službe - rekao je Sik, nervozno stiskajući ruke. - Došli smo da
vas obavestimo da ste uhapšeni - rekao je gledajući u pod.
- Hoćete da kažete da me vodite u zatvor?
- Da... - promrmljao je čovek, vidno uznemiren.
- Biće to dobra prilika za odmor - iznenada je izjavila Indira.
U osnovi, već neko vreme očekivala je taj trenutak, kao što ga iščekivala i cela zemlja.
- Može li se znati za šta sam optužena?
Čovek joj je pročitao ono za šta se tereti. Optužili su je da je primorala dve firme da doniraju sto četrnaest
džipova za kampanju Kongresne partije a da ih je potom prodala vojsci, što predstavlja proneveru. Takođe, da je
sklopila ugovor sa firmom koja je na licitaciji dala veću ponudu od ostalih, što je upućivalo na korupciju. Indira je
pogledala ka nebu: sve je bila laž. Zar su to bile monstruoznosti stanja Imerdžensi, pomislila je u sebi.
- Sutra imate ročište na sudu i tamo ćemo vas odvesti - rekao je čovek.
- Želim da vidim nalog za hapšenje.
Čovek joj je predao neke papire. Indira je nastavila:
- Ako vam ne smeta, konsultovaću se sa svojim advokatom. Sačekajte trenutak, molim.
Ušla je u kuću s dokumentima. Izašla je nakon jednog sata. Policajac Sik ju je čekao napolju, sedeći na jednom
stepeniku na ulazu.
- Ovde nedostaje Prvi informativni izveštaj - rekla je Indira. - Nemam nameru da se maknem odavde dok svi
papiri ne budu kompletni.
- Gospođo, neće ničemu poslužiti što mi posao činite težim nego što već jeste.
- Ne brinite, biću ovde kada se vratite.
- U redu, poslaću jednog policajca po dokument koji nedostaje.
- Možete da sačekate unutra ako želite.
Čovek je ušao, osećajući se u isto vreme zahvalno i neprijatno. Kuća je bila opkoljena policijom i brojni
radoznalci počeli su da se skupljaju. Sandžaj i Maneka su prekinuli meč i zatvorili se u svoju sobu. Uša, koja je odmah
saznala šta se dogodilo, brzo je došla u Vilingdon Kresent. „Kada sam stigla, zatekla sam prizor koji me je rastužio.
Ranije je kordon policije služio da bi zaštitio premijerku od mogućih nemira i protesta. Sada je bio tu da spreči ljude da
ulaze i da je uhapsi.“ Uša je uspela da prodre unutra. Indira je ulazila u svoju sobu i izlazila iz nje, veoma užurbana.
Mnogo se obradovala što je vidi.
- Uša, kako je divno što si došla! Molim te, zašto ne bi pomogla Sonji da spakuje moju putnu torbu?
Sonja je bila u Indirinoj sobi, dok je odeća njene svekrve bila rasuta po krevetu. Ovaj put nije tačno znala šta da
stavi unutra. Ovo putovanje nije bilo poput ostalih.
- Gde će je odvesti? - zapitala je Uša.
- Ne znam, nisu to rekli - odgovorila je Sonja.
 - Bilo bi dobro da joj stavimo šal, možda je odvedu u neko mesto u planinama.
- Imam poverenja u vas da ćete mi napraviti lepu frizuru - rekla je Indira iz hodnika. - Želim da budem što
lepša.
- Ne brini za to - rekla joj je Sonja, koja je već znala da njena svekrva uopšte ne voli da bude neuredna, čak ni
kad je kod kuće. Ali ova želja za doterivanjem, koja je delovala kao da ide na svadbu umesto u zatvor, bila je
začuđujuća.
- Bože - rekla je Sonja - zar i za indijski zatvor!... Zašto želi da ide tako sređena? - pitala se.
- Takva je gospođa Gandi - rekla joj je Uša.
Dok su birale stvari, Indira je odnela u kuhinju neke dokumenta za koje je smatrala da mogu da budu opasni
ako dopadnu šaka policije ili obaveštajne službe. Kuvar se postarao za to da ih uništi na veoma specifičan način,
koristeći Sonjinu mašinicu za pravljenje testa kao sekač.
Iako telefoni nisu bili povezani, Sandžaj i advokati su ih namestili kako bi obavestili kolege iz partije, koji su
potom obavestili štampu. Novinari s televizijskim kamerama, Sandžajevi sledbenici iz Kongresa mladih i sve veća masa
znatiželjnih ljudi krenuli su da se sukobe s policijskim kordonom.
Sve nervozniji sički oficir i dalje je čekao Indiru u hodniku. Uopšte mu se nije dopadao cirkus koji se stvarao
oko kuće. Od svih zadataka koje je imao tokom svoje karijere, ovaj mu je možda bio najgori. Niko ne voli da hapsi jednu
boginju. Bio je uznemiren i neodlučan. Pokušavao je da pridobije simpatije Prijanke i Raula, ali deca su mu odgovarala
neprijateljskim pogledima.
Konačno se, u osam uveče, pojavila Indira, lepo našminkana i još lepše isfrizirana, obučena u prelepi beli sari
sa zelenim vezom koji su odabrale Sonja i Uša. Bila je oličenje elegancije. Oficir Sik nije mogao da se načudi, to je bilo
poput hapšenja elegantne bake... Povrh toga, kada je Indira izašla iz kuće, u dvorištu su je dočekali sa ovacijama i kišom
latica cveća. U tom trenutku, okrenula se ka oficiru Siku:
- Želim da mi stavite lisice - rekla mu je.
N. K. Sing se zbunio, zinuvši od iznenađenja. A bakica mu sada trazi lisice, pomislio je, zaprepašćen.
- Gospođo, molim vas...
- Želim da izađem iz kuće s lisicama na rukama. Zar nisam uhapšena? Pa, onda mi stavite lisice.
Sonja, koja je išla za njom na izvesnoj udaljenosti, sa svojim mužem i deverom, bila je zabezeknuta koliko i Sik.
Policajac je, na ivici nervnog sloma, otišao da se posavetuje s kolegama. Nedugo potom, vratio se.
- Gospođo, nećemo vam staviti lisice.
- Ako mi ih ne stavite, ne mrdam odavde. Ostajem ovde.
- Gospođo, molim vas, ne stavljajte me u bezizlaznu situaciju... - rekao je posramljeno. - Nisam ovlašćen da vam
stavim lisice. Budite ljubazni i pođite sa mnom, ili ćemo morati da vas odvedemo na silu.
Indira je popustila pred odlučnošću Sika i pošla s policajcima, dok ju je gomila na ulici zasipala cvećem i
klicala joj. Pre nego što je izašao iz kuće sa Sonjom, Radživ je zamolio Ušu da mu učini uslugu i ostane da čuva decu.
Nije znao kada će se vratiti.
Pre nego što je ušla u kola, Indira se obratila grupi novinara. „Trebalo je da sutra odem u Gudžarat da posetim
neke plemenske zajednice. Zamolila bih vas da prenesete moje izvinjenje narodu Gudžarata.“ Kada su je pitali za njeno
hapšenje, izjavila je: „Pokušala sam da služim našoj otadžbini na najbolji mogući način. Optužbe za koje me terete
neosnovane su. Ovo je jedno političko hapšenje.“
Kola su krenula, predvođena jednim vojnim džipom, u pratnji karavana vozila u kojima su bili njeni sinovi i
snahe, simpatizeri i reporteri. Iza su ostala deca plačući, pod Ušinim nadzorom. Istorija se opet ponovila u dinastiji
Nehruovih, kao kada je policija došla da uhapsi Džavaharlala a njegova ćerka pokušavala da im prepreči put.
Nisu je odveli u nehumani zatvor Tihar, gde je ona naredila da se zatvore maharane Gvaliora i Džajpura i
mnoge druge. Njen „zatvor“ je u stvari bila skromna i relativno čista spavaća soba u jednoj policijskoj stanici. Veoma
dostojanstveno, na ulazu se oprostila od svojih sinova i snahi. Zračila je spokojstvom, jer je predosećala da se u ovom
trenutku vest o njenom hapšenju, kao da je običan kriminalac, već prenosi od usta do usta naroda do najudaljenijih
kutova njihove ogromne zemlje. Znala je da će, ako uspe da stvori sliku o sebi kao mučenice - zbog čega je i tražila lisice
- osvojiti meč. Sonja, kojoj nije bila poznata ova mahinacija, gledala ju je s neizmernom tugom i činila nadljudske napore
da zadrži suze. Nehruovi nisu otvoreno pokazivali osećanja, a pogotovo ne u takvim situacijama. Ni ona sada nije
smela da potone. Policijska straža se postrojila pred Indirom kada je ušla u svoj „zatvor“. Bilo im je teško da prihvate
da će im te noći biti gošća. Sve se obrnulo naopačke. Unutra su joj ponudili da jede, ali ona je odbila. Plašila se da je ne
otruju. Legla je naležaj svoje „ćelije“ i dugo čitala jedan roman koji su joj Uša i Sonja stavile u torbu. Spavala je dubokim
snom, a u zoru je već bila obučena, istuširana i spremna da se suoči s tribunalom.
Radživ ju je u devet ujutru čekao pred vratima palate pravde, u ulici Parlament, u centru Nju Delhija, zajedno
s jednim advokatom. Tog jutra, na tom mestu nije bilo uobičajenih prodavaca samosasa i soka od šećerne trske, niti
pisara koji su za nekoliko rupija pisali pisma ili navode jadnim nepismenim ljudima upletenim u parnice. Vest o In-
dirinom hapšenju prouzrokovala je takvu pometnju da je u to vreme zgrada bila potpuno okružena ljudima koji su se
tiskali. Koalicija Džanata ovaj put je poslala svoje sopstvene protestante. Sandžaj je došao sa svojima, pa je Indira, kada
je ušla u zgradu, s jedne strane čula povike: „Neka dugo poživi Indira Gandi!“ a s druge strane: „Obesite je!“. Ali to je
stoički podnela, i ni u jednom trenutku nije oborila glavu, čak ni kad su je gađali nekim časopisom, koji je proleteo samo
nekoliko centimetara od njene glave.
Unutar prozračne sale, Indira je odbila stolicu koju su joj ponudili i provela je skoro dva sata na nogama,
slušajući rasprave o optužbama za koje su je teretili. Kada je vrućina postala nepodnošljiva, jedan loše obrijani portir
obučen u beli i prljavi doti pljesnuo je rukama kako bi dao znak da se uključe ventilatori na plafonu. Elise su polako
počele da se vrte, zaškripavši pri ubrzavanju. Vetrić je njihao kraj Indirinog sarija, i ona je donekle osetila olakšanje.
Skoro da se onesvestila od napornog stajanja na nogama po toj vrućini. Ali znala je da se gest kojim je odbila stolicu
prenosi od usta do usta stotina, hiljada a možda i miliona zemljaka. „Ostala je na nogama!“, „Odbila je stolicu!“... Bile
su proste rečenice koje su oličavale mitsku predstavu o njoj u narodnom urnu.
Simpatizeri i protivnici koji su bili napolju došli su do obračuna pesnicama. Policija je intervenisala naoružana
svojim latisima, dugačkirn palicama bambusa, a kasnije i suzavcem.
Magistrat je na kraju proglasio Indiru nevinom i oslobodio je. Odmah zatim, naredio je da joj se pruži
bezuslovna sloboda, izjavivši: „Slučaj je zaključen. Slobodna je!“, što je izazvalo euforiju jednih i gnev drugih koji su se
ponovo sukobili. Policija je bila primorana da baci još boca suzavca. Indira je izašla iz sudnice crvenih očiju i s rukom
preko nosa, ali srećna što je pobedila. Radživ je bio veoma uzbuđen. „Čak ni mama nije mogla da sanja o boljem
raspletu“, izjavio je jednom novinaru.
U suštini, farsa oko njenog hapšenja postigla je da vest postane naslovna strana svih nacionalnih i dobrog dela
inostranih novina. Vlada je izvela da Indira izgleda kao žrtva nekompetentne uprave. Postigla je suprotan efekat od
onog koji je želela: dovela je Indiru na put svog potpunog političkog oporavka.

Sonja je počela da shvata razlog zašto se njena svekrva trudila da bude besprekorno udešena. Uspela je da
ostavi utisak mučenice pravde. Divila se toj želji za borbom i istovremenoj ravnodušnosti svoje svekrve prema
dobrobitima vlasti; sada je bila sigurna u to da se Indira vraća na vrh, pa makar i samo da bi sprala ljagu sa svog imena,
i da će ponovo postati ponos svoje porodice, pogotovo svojih unuka koje obožava. Sonja ju je razumela, jer su obe
posedovale istančan i snažan osećaj za porodicu. Međutim, nije videla drugu stranu karaktera svoje svekrve, jer je vlast
nikada nije privlačila. Za Indiru je to bilo poput droge. Zar lično Kisindžer nije rekao da je vlast najbolji afrodizijak koji
postoji? Od jedne ružnjikave i usamljene devojčice preko krhke žene delikatnog zdravlja, vlast je od Indire stvorila
nezaboravnog, jakog i odlučnog borca. Duboko u njoj postojala je težnja, a osećala je kako se budi svaki put kada bi se
mogućnost da je ispuni, koliko god ona bila daleko, pomaljala na horizontu.
Zato nije oklevala nijednog trenutka, znala je da mora da iskoristi taj momenat. Sonja joj je ponovo pomogla
da spakuje putnu torbu, ovaj put za duže putovanje, jer je Indira želela da obiđe celu zemlju. U Gudžaratu se obratila
ljudima s malih podijuma koji su bili podignuti u razmaku od nekoliko kilometara. Kako je prolazio dan, venci od
jasmina i margarita nagomilavali su joj se oko vrata sve dok joj nisu prekrili deo lica. Skinula bi teško breme pre nego
što bi ušla u domorodačke kolibe gde je jela zajedno s njima, na listovima banana, pričajući o njihovim problemima: o
žetvi, obrazovanju, oskudnim higijenskim uslovima, itd. Jedne noći dok se u kolima vozila kroz šumu, zamolila je
šofera da stane. Čula je neki glas. Nekoliko minuta kasnije, pojavio se jedan urođenik, jedan polugoli čovek, oštre kose i
tamne puti. Nosio je u ruci jedan cvetni venac. „Majko, deset godina čekam da vas vidim“, rekao joj je na svom dijalektu
dok joj je stavljao ogrlicu.
Doček nije uvek bio pompezan niti blagonaklon. Pisac Brus Četvin, koji ju je pratio tokom jednog dela
proputovanja, bio je u kolima koja su pomešali sa Indirinim. Jedan kamen razbio je vetrobran i povredio vozača. Drugi
je polupao njegov prozor a srča je napravila ranu na piščevom ramenu. „To se obično dešava onima koji pođu sa
mnom“, rekla mu je Indira, koja ga je odvela u svoju sobu da proveri da li je rana dobro previjena. Drugom prilikom, u
državi Kerali, Četvin je bio svedok kad je gomila od oko četvrt miliona potpuno pokislih osoba prišla da je sasluša kada
je već pala noć. Indira se smestila na jedan balkon na poslednjem spratu neke zgrade sedeći na stolici koja je bila postav-
ljena na sto. Stavila je jedan fenjer između kolena, uperivši svetlost ka svom licu i torzu. Potom je počela da pomera
ruke i govori, dok su je simpatizeri poredili s Lakšmi, boginjom koja je svoje mnogobrojne ruke njihala poput talasa.
Poređenje nije bilo beznačajno: Lakšmi je bila boginja bogatstva. Nakon dužeg vremena, obratila se Četvinu, koji je
sedeo ispod nje na stolu.
- Gospodine Četvine, dodajte mi nekoliko indijskih oraha - rekla je sagnuvši se ka njemu. Pisac joj je pružio
punu šaku, pa se zbunio kada je čuo da je Indira dodala:
- Nemate pojma kako je iscrpljujuće biti boginja.
 24.

PREMIJER MORARDŽI DESAJ UVIDEO JE grešku koju je počinio Indirinim hapšenjem i nije bio spreman da
je ponovi, uprkos izveštajima Šahove komisije koja je izjavila da odluka o uspostavljanju vanrednog stanja nije bila u
skladu sa ustavom i zakonom, jer nije postojao dokaz o opasnosti po integritet nacije ,“što je jedan diskutabilan za-
ključak.“ Među nedaćama koje je prouzrokovalo stanje Imerdžensi, sudija Šah je istakao hapšenje hiljade nedužnih osoba
i seriju „nelegalnih postupaka koji su prouzrokovali ljudsku mizeriju i patnju“. Nezgodno je bilo to što je poznata
provladina tendencija sudija negirala kredibilitet izveštaja Šahove komisije. Tumačenje dokaza bilo je veoma
subjektivno, koje pored toga nije bilo koherentno.
Zato su zaboravili na Indiru da bi se usmerili na njenog sina, koji zakonski nije bio osiguran, iako se nikada
nije moglo dokazati da je postojao transfer državnih fondova ili prekršaj u poslovanju Marutija. Najproblematičniji
slučaj za koji su teretili Sandžaja bila je osuda što je uništio jedan satirični film zvani Priča o dve fotelje, koji se odnosio na
vlast koju su on i njegova majka prigrabili tokom vanrednog stanja. Režiserka se žalila Vrhovnom sudu kako bi
izdejstvovala da sudija odobri da cenzura da zeleno svetlo i tako dopusti prikazivanje filma. Ali onda su Sandžaj i
njegov saučesnik, ministar informisanja, naredili da se unište kopije i negativi, čime je poremećen sudski proces. Zbog
toga su osuđeni.
Tako je Sonja ponovo bila svedok hapšenja drugog člana porodice, ovoga puta njenog devera. Odigralo se
mnogo brže nego u Indirinom slučaju. Za pet minuta su ga odveli s lisicama na rukama u nehumani zatvor Tihar, gde je
lično poslao tolike protivnike svoje majke. Indira, koja je bila u obilasku na jugu, sela je u prvi avion za Delhi. Otišla je
pravo u zatvor da ga vidi i tamo je srela celu porodicu i poveću grupu novinara i televizijskih ekipa. Zagrljaj koji je dala
Sandžaju proneo se svetom, kao i njeni saveti. „Ne kloni duhom, budi hrabar, to će doprineti tvom političkom
vaskrsnuću. I ne brini, zapamti da smo svi, i ja i moj otac, bili u zatvoru.“ Indira se plašila kakav će efekat zatvor imati
na Sandžaja. „Ono što me plaši“ - poverila se Radživu i Sonji – „to je da ga ne povrede.“
Uprkos tenzijama, porodica je reagovala na nedaće poput šišarke. Sonja se obavezala da svom deveru jednom
dnevno priprema obrok koji mu je Maneka nosila u zatvor. Mlada supruga je bila uzbuđena zbog nove situacije. Činilo
joj se kao da prolaze kroz neverovatnu avanturu i u osnovi je uživala u svojoj novoj ulozi, jer se osećala potrebnijom
svom mužu neko ikada ranije.
Tokom 1979. godine, Sandžaj je šest puta bio u zatvoru iako nije bio lišen slobode duže od pet nedelja. Desilo
mu se ono što i njegovom dedi Nehruu: zatvor ga je naveo da izvuče ono najbolje iz sebe. Nije imao nikakve predrasude
o tome da se pomeša s bilo kojom vrstom osuđenika; organizovao je sportske turnire, ekipne sportove i smene u
čišćenju instalacija. Kada bi se neki zatvorenik razboleo, Sandžaj ga je negovao. Ako bi procenio da je to potrebno, sedeo
bi satima pored njega. Čim bi stupio u bilo koji kazneni zavod, postao bi njihov neprikosnoveni lider.
Dok je Sandžaj preživljavao ulaske u zatvore i sudove i izlaske iz njih, njegova majka je skupljala snagu,
ubeđena u to da će moći da povrati vlast, a s njom i svoju porodičnu sigurnost i dostojanstvo. Bila je spremna da se bori
kao lavica da bi zaštitila svoje mladunce. Majka lavica poslala je poruku Sandžaju u zatvor na dan njegovog rođendana:
„Zapamti, sve što osnažuje, boli. Neki pokleknu ili ostanu osakaćeni, malobrojni se uzdignu. Budi jak telesno i umno i
nauči da budeš tolerantan...“

Indira je pokušavala ponovo da uspostavi svoj temelj, odnosno partiju, koja je bila podeljena na one odane,
spremne da je slede sve do kraja sveta, i one koji su Sandžaju pripisivali odgovornost za debakl iz 1977. godine i koji ga
nisu želeli u organizaciji. Tome treba pridodati brojne ministre koji su je izdali pred Šahovom komisijom, priznajući laži
u zamenu za pravni imunitet. U tim okolnostima, ponovo uspostavljanje partije činilo se nemogućim. Onda je Indira
napravila radikalnu čistku. Odlučila je da rasturi organizaciju i ostane samo s najvernijima. Tako je postala predsednica
Kongresa „I“, (I kao Indira) - a odabrani logo bio je podignuti dlan ruke, kao blagoslov. Onima koji su joj bili verni
tražila je da budu odani i njenom sinu. „Oni koji napadaju Sandžaja napadaju i mene“, izjavila je u više prilika. Njena
ljubav prema vlasti nesvesno ju je nagonila da se na njoj zadrži, tako da je Sandžajeva pojava pothranjivala njene
dinastičke ambicije.
Sonja je mislila da je već preživela najgore s hapšenjima, maltretiranjima, pravnim progonom njenog muža, ali
od trenutka kada je Indira objavila stvaranje svoje nove političke formacije, život u Vilingdon Kresentu postao je mnogo
iritantniji i neudobniji. Bila je to kuća otvorena danju i noću. Ljudi su dolazili u bilo koje doba dana da posete Indiru.
Članovi njene partije, sa izrazima lica koja su se menjala od euforije do teskobe, ulazili su i izlazili kao da su kod svoje
kuće. Iznenada bi se tajno sastajali, organizovali, smišljali nove strategije, odlučivali koje taktike da primene u
određenom slučaju. Svemu tome trebalo je dodati učestale posete advokata koji su i dalje vodili Indiru i Sandžaja po
vrletima pravde. Sonja bi iznenada zatekla u trpezariji članove tajnih službi koji su dolazili da ispituju njenu svekrvu ili
njenog devera. Više nije znala da li su ljudi koji tumaraju po sobama bili saveznici ili neprijatelji. Nije mogla da se
nakuva čajeva i nasprema kanapea za brojne posetioce koje je Indira primala na travnjaku, pod improvizovanim
šatorima u dvorištu ili na ulazu u kuću, koji je ponekad delovao kao čekaonica neke železničke stanice. Indira je
izgledala srećno zbog tolikog meteža; haos joj nije smetao. Bila je u svom elementu, u okruženju u kojem je odrastala.
Pored toga, računala je na Sandžajevo prisustvo koji je, ako nije bio u zatvoru ili sa svojim advokatima, radio veoma
vezan za nju, videvši način da iskoristi Kongres mladih za bojkotovanje rada aktuelne vlade Džanata partije.
- Podseća me na dane Anand Bavana kada smo pripremali neku protestnu akciju... - Indira je oduševljeno
pričala Sonji, koja je bila na ivici suza.
Ni ona ni Radživ nisu podnosili nedostatak privatnosti. Više puta im se desilo da u svojoj sobi zateknu
članove partije u vatrenoj diskusiji, jer nisu našli bolje mesto gde bi to učinili. Neorganizovano i nemirno okruženje,
stalne pretnje i nesigurna budućnost kidali su im živce. To nije bio život koji su izabrali za sebe i svoju decu. Sada čak ni
njihovi prijatelji nisu mogli da dođu da ih vide. Gde bi ih primili? Sonja se od tolike pometnje plašila za sigurnost
mališana. „А šta ako se neko uvuče ukuću s namerom da ih otme ili povredi?“ pitala se. Osim toga, brinuo ju je efekat
koji bi porodične napetosti mogle da imaju na njih. Sonja i Maneka su prestale da razgovaraju, jer ova i dalje nije htela
da sarađuje u kućnim poslovima. Pupul, koja je bila privilegovani svedok u to vreme, napisala je: „Neverovatno je da je
u tim haotičnim uslovima Sonja uspevala da se pobrine za sve kućne poslove a da ne klone duhom.“
Sledeći korak koji je Indira napravila bila je kandidatura za izbore u jednom malom biračkom okrugu na jugu.
Načula je glasine da vlada Džanate priprema zakon za kažnjavanje političara koji su podnili zločine protiv naroda,
poput zabrane glasanja i kandidovanja. Ako bi Indira uspela da uđe u parlament, bila bi sigurna da slične mere neće
uticati na nju budući da će biti zaštićena parlamentarnim imunitetom. Brižljivo je odabrala okrug. Čikmaglur bio je mali
distrikt na zelenim padinama Karnatake, države na jugozapadu Indije, gde je u sedamnaestom veku jedan muslimanski
svetac koji je došao iz Meke posejao neke dotad nepoznate crvene semenke. Bio je to početak uzgajanja kafe, koje je i
dalje na snazi nakon tri veka. Za Indiru, bila je to savršena oblast: više od polovine izbornog tela činile su žene, od kojih
je polovina pripadala takozvanim „niskim kastama“. Sve u svemu, više od polovine stanovništva živelo je na pragu
siromaštva. Ta zona bila je takođe potpora Kongresa. Njihov poslanik za taj okrug, koji je abdicirao da bi Indiri ustupio
mesto, bio je star i veoma ugledan lider.
Mala sela načičkana na padinama bila su okružena bujnom polutropskom vegetacijom. Indira je uživala u tom
bukoličkom pejzažu. Posetila je plantaže kafe kako bi razgovarala s beračima i njihovim porodicama. Bili su to skromni
ljudi, zadovoljni sa ono malo što imaju, izolovani od političkog života ostatka zemlje. Indira je otkrila da vesti o njenom
porazu iz 1977. godine još uvek nisu stigle u unutrašnjost oblasti. Jedna stara beračica čak nije znala ni da više nije
premijerka. Kada su joj rekli da bi mogla da završi u zatvoru ako se dokažu tužbe protiv nje, starica je upitala sa
suzama u očima: „Које optužbe?“ kao da velikani na ovom svetu ne mogu nikada ništa loše da urade. Ti ljudi su bili
naivni i neiskvareni.
Indira je posetila sva sela. U svim oblastima, prijem je bio veoma topao. Žene su joj prilazile da je pomaze po
licu, jer nikada nisu videle tako svetlu kožu. Zapazile su u njenim očima prećutno razumevanje toga šta znači biti žena,
podnositi teret porođaja, dece, gladi i smrti. Starije su joj zahvaljivale što je njena vlada pokrenula programe pomoći
zahvaljujući kojima su prvi put mogle da probaju pirinač. Ranije su preživljavale od sakupljanja divlje pšenice, a mnoge
nisu imale ni odeću; išle su pokrivene lišćem banane. Tako je udaljen i zaostao bio Čikmaglur; tako su zahvalne bile
njegove žene.
Dok su njeni protivnici držali govore o demokratiji nasuprot diktaturi i prisećali se ispada vanrednog stanja,
Indira je govorila o oscilaciji cena, nedostatku osnovnih namirnica i rastućem siromaštvu. U tom mestu, stanje
Imerdžensi nije se osetilo. Kao da to nije dovoljno, njeni protivnici su joj utrli put napravivši grešku na način koji se samo
u Indiji mogao dogoditi. Na jednom veoma posećenom mitingu, postavili su ogroman plakat na kojem je Indira
predstavljena u obliku preteće kobre. Ispod je stajao sledeći tekst: „Pažnja, na ovim izborima će se uzdići jedna moćna
kobra.“ Efekat je bio potpuno kontraproduktivan. Vođe kampanje nisu znale da u Karnataki obožavaju kobru i
smatraju je životinjom zaštitnicom zemlje. Drugi plakat prikazivao je strele Džanata partije koje ubijaju zmiju zvanu
Indira. Ali u Čikmagluru, ubijanje kobre smatralo se najgorim predskazanjem.
Kiša je lila kao iz kabla na dan raspisivanja izbora. Čak i u tim uslovima, tri četvrtine stanovništva došlo je da
ubaci svoj listić. Indira se vratila u Nju Delhi, i dva dana kasnije, dok je sa Sonjom i Radživom bila u ambasadi
Sovjetskog Saveza proslavljajući Dan nacionalnosti u SSSR-u, obaveštena je da je pobedila uz veliki dobitak od
sedamdeset hiljada glasova. Ambasador je podigao čašu kako bi nazdravio Indirinoj pobedi. Za dve godine, žena koja je
bila poražena na izborima na ponižavajući način, vratila se kao poslanica u parlamentu jednog udaljenog okruga na
jugu.

Četiri dana kasnije, Indira je odletela za London. Dobila je diplomatski pasoš i poželela je da Sonja pođe s
njom. Ona je jedina mogla to da uradi, zbog posedovanja italijanskog pasoša. Učinila je to kako bi njena snaha
promenila okruženje, a pored toga, to je bio način da joj zahvali na posvećenosti porodici. U poslednje vreme neslaganje
u kući bilo je gore nego ikad. Manekino promenljivo i nekontrolisano ponašanje bilo je stalni izvor napetosti. Na
pritisak i nesigurnost reagovala je čestim napadima besa na sve oko sebe, pa i na svog muža. U jednoj od ovih svađa,
Maneka je skinula prsten koji joj je Indira poklonila za venčanje i besno ga bacila na pod.
- Kako se usuđuješ da to uradiš? - prasnula je Indira. - Taj prsten je pripadao mojoj majci!
 Maneka je otišla zalupivši vrata, a Sonja se sagnula da ga podigne.
- Sačuvaću ga za Prijanku - rekla je, i zaista, mnogo godina kasnije, njena ćerka je nosila prsten svoje prabake.
Sandžajev i Manekin brak bio je buran, za razliku od Radživovog i Sonjinog. U tom čudnom domu, Italijanka
se ponašala kao savršena indijska snaha, a Indijka kao prava Napolitanka. „U kući vlada haos“, poverila se Indira svojoj
prijateljici Pupul. „Ali Maneka jedva da ima dvadeset jednu godinu... Čekaju je dugi Sandžajevi boravci u zatvoru.
Treba je razumeti i oprostiti joj za njenu histeriju.“ Lov na veštice rezultirao je time što su svi morali da plate visoku
cenu gubljenja živaca, čak i Sandžaj, na kome je, za dve godine, trideset pet optužbi za kriminal koje je protiv njega
podnela Džanata partija, ostavilo traga. Jednog dana, dok je porodica doručkovala kod kuće s nekim rođacima koji su
im došli u posetu, Sandžaj je prigovorio što jaja nisu skuvana kako je tražio i bacio je tanjir na pod. Sonja je bila ta koja
ih je spremila, pa je ljutito izašla iz sobe. Indira nije uputila ni jednu jedinu reč kritike svom sinu, iako se jasno videlo da
joj je krivo.
Kada Sonja nije više mogla da izdrži, odlazila je sa svojim prijateljicama, jednom dekoraterkom i jednom
urednicom, na ručak u jedan mali kineski restoran na Kan marketu ili u klub američke ambasade gde je nisu poznavali.
Ili je izlazila u dvorište noseći ašov da sređuje vrt. Brokoli koji je uspela da odgaji izazivao je iznenađenje među njenim
poznanicima.
Desetodnevno putovanje u London nije bilo opuštajuće, ali Sonji je prijalo što je van kuće. London joj je vraćao
sećanja na veoma srećno doba njenog života. Mislila je da će se udaljiti od nepodnošljivog okruženja indijske politike,
ali nije bilo tako. Politika ih je progonila. Indira je pristala na to putovanje da bi rehabilitovala svoj narušeni međuna-
rodni ugled, a primljena je s velikim iščekivanjem i mnogo nepoverenja. Upozorili su je da bi mogla da se sretne s
neprijateljski nastrojenom publikom na raznim dešavanjima kojima će prisustvovati, tako da se na prvom sastanku sa
članovima parlamenta Sonja plašila najgoreg.
- Gospođo Gandi, šta je bilo pogrešno u vašem vanrednom stanju? - pitao ju je jedan poslanik bez uvodnih reči i
okolišanja.
Nastala je duga tišina. Indira je ustala, ispravila kraj svog sarija i uzela mikrofon.
- Uspeli smo da otuđimo skoro sve sektore društva istovremeno - odgovorila je jednostavno i direktno.
Njena iskrenost izazvala je opšti smeh i opustila napetu atmosferu. Među asistentima bila je jedna žena koja je,
iako se nalazila na suprotnoj strani Indirine ideološke vizije, prema njoj gajila duboko divljenje. Bila je to Margaret
Tačer, koja samo što nije postala premijerka. Možda je, zbog toga što je žena, razumela mešavinu Indirine krhkosti i
jačine i shvatala je mnoge njene reakcije u vršenju vlasti. Buduća „Gvozdena dama“ nije oklevala da prizna da se nalazi
pred ekspertom. To putovanje je u velikoj meri poslužilo da Indira povrati svoj demokratski kredibilitet.
Uz sastanke sa štampom, s predstavnicima indijskih zajednica i posete engleskim političarima - koji su
naročito iritirali indijskog ambasadora - jedva da su imale vremena da odu u pozorište ili u bioskop, da kupuju u
Vulvortsu i razgledaju knjige u poznatoj knjižari Fojls. Te šetnje su za Sonju bile pravi melem. Na tim ulicama blistavim
od kiše niko je nije prepoznavao, osećala se sigurno,nije morala da bude pod zaštitom telohranitelja, mogla je da ide
pešice i da ne zavisi uvek od kola... Kakav luksuz! Uprkos svim poteškoćama u poslednje vreme, njen odnos sa
svekrvom bio je bliskiji nego ikad. Sonja se nije kolebala da prizna da je voli kao majku. Iako Indira nije to otvoreno
pokazivala, bilo je poznato da joj je Sonja omiljena. Ulivala joj je poverenje koje Maneka nikada nije mogla da izazove
kod nje. Ali uprkos tome, uvek ju je branila, bar u javnosti. „Maneka je izložena velikom pritisku“, govorila je
pravdajući je. Istina je da je Maneka zdušno radila u korist svoje svekrve. Uspela je da raskrinka jedan skandal koji je
pogodio Džanata partiju. Fotografi njenog časopisa Surja fotografisali su premijerovog sina, oženjenog čoveka od
četrdeset godina, u krevetu sa jednom adolescentkinjom. U zemlji tako krotkih navika, taj skandal je doveo do toga da
sam premijer i progoni koje sprovodi Džanata partija protiv Sandžaja budu izvrgnuti ruglu. Maneka je bila veoma
ponosna na to što je dala svoj doprinos ovoj bitki. Ali u sebi je osećala da nikada neće zauzimati mesto u Indirinom srcu
koje ima Sonja, a to ju je tištilo.

Dok su šetale Oksford stritom, kupujući u poslednji čas za decu, ni Sonja ni Indira nisu mogle da zamisle da je
vlada u Nju Delhiju činila svoj poslednji i očajnički napor kako bi je ponovo svrgnuli. Kako je jačalo njeno političko
uskrsnuće, umnožavale su se komisije za inspekciju u pokušaju da je povežu s bilo kakvom vrstom prestupa. Optužbe
su se kretale od zlokobnosti do apsurdnosti, od „zavera za ubistvo jednog bivšeg ministra“ koji je zapravo preminuo
prirodnom smrću do ,,preusmeravanja fondova i nezakonitog bogaćenja“ (što je očigledno bila laž). Možda je
najapsurdnija optužba bila ta da je ukrala četiri kokoške i dva jajeta, optužba koja ju je naterala da, čim se vratila iz
Londona, otputuje u daleku državu Manipur, na istoku Indije, da prevali put od tri hiljade kilometara, kako bi izašla
pred lokalnog sudiju. Slučaj je bio odbačen i Indira se vratila u Nju Delhi.
U parlamentu, gde su je primili uz povike i ovacije, Komitet za privilegije, grupa koja je kontrolisala
zloupotrebu vlasti vladara, podneo je jednu tužbu protiv Indire, optuživši je da je u vreme kad je bila premijerka
maltretirala četiri funkcionera koji su vršili inspekciju Marutija, društva sa ograničenom odgovornošću. Izveštaj je
zaključio da je kriva, ali pre nego što je dostavljen pravdi, glavešine Džanata partije odludle su da je kazne koristeći
svoju većinu u komori. Odobrili su jednu rezoluciju u parlamentu zahtevajući da „Indira bude zatvorena nedelju dana,
pa da potom bude izbačena iz komore“. Sada su oni koji su počinili zloupotrebu vlasti bili rukovodioci lično. Osudili su
je pre nego što su je izveli na sud. Bio je to čist revanšizam, koji se objašnjavao strahom zbog činjenice njenog uskrsnuća.
Jedna stvar je videti Indiru kako putuje po zemlji, a druga imati je u parlamentu gde govori u javnosti. Zato su se
poslužili jednim trikom kako bi je izvukli: prvo da je zatvore, što nije u potpunosti bilo po zakonu, da bi potom
primenili zakon kojim se iz parlamenta automatski izbacuju svi oni koji su bili osuđeni na neku zatvorsku kaznu.
Uistinu, prešli su zakonsku granicu. A to su učinili baš na dan kada je bivši pakistanski premijer Zulfikar Ali Buto
izašao pred Vrhovni sud kako bi se odbranio od osude na smrtnu kaznu koju je izrekao jedan niži sud a koju je skovao
Zija ul Hak, general državnog udara koji je organizovao simulaciju suđenja. Senka ove nepravedne osude dosegla je do
Nju Delhija preteći Indiri i njenom sinu. Ako su vladari kršili pravila igre, sve je bilo moguće u tom okruženju
linčovanja. Vršeći nelegalne radnje, Indirini neprijatelji rušili su sve pred sobom poslednjim ostacima moralne
superiornosti kojom su pridobili vlast kao predstavnici nacije istraumirane vanrednim stanjem. Ubrzo su oni postali
tirani koji zatvaraju bez suđenja, čime su izvitoperili želje izbornog tela.
Pod kupolom parlamenta, Indira se branila s kontrolisanom strašću i žestinom: „Nikada ranije u istoriji neke
demokratske zemlje, ni jedna jedina osoba koja vodi glavnu opozicionu partiju nije bila predmet tolike osude, klevete i
političke odmazde vladajuće partije.“ Ponovo je rekla da je duboko pogađaju ispadi vanrednog stanja. „Već sam na
mnogim javnim forumima izrazila svoje žaljenje i ponovo to radim sada.“ Njene reči su često prekidane gromoglasnim
odjecima pokliča i pokuda koji su snažno odzvanjali u konkavnoj kupoli zgrade.
- Ja sam mali čovek, ali oduvek sam bila verna određenim vrednostima i ciljevima. Svaka uvreda upućena mene
vratiće se protiv vas. Svaka kazna koju mi dodelite ojačaće me. Moj glas ne može biti ućutkan, jer nije jedini. Ne govori
o meni, krhkoj i beznačajnoj ženi. Govori o značajnim promenama za društvo, promenama koje su osnova prave
demokratije i veće slobode.
Po završetku govora, Indira je ustala i, okrenuvši leđa poslanicima, krenula ka izlazu. Došavši do vrata,
okrenula se i uputila im dug pogled. Jedni su sedeli prekrštenih nogu, uvijeni u svoje bele pamučne kurte i šalove od
pašmine, drugi su nosili karakterističnu kapu koju je nosio Nehru, neki su nosili muslimanski fes; nekolicina njih
oblačila se na zapadnjački način. Ličilo je na stari orijentalni pretrpani sud. Podigla je ruku sa ispruženim dlanom što je
bio simbol njene partije.
- Vratiću se! - rekla je.
Sonja je za večeru spremila izvrsnu pastu. Pored toga, za desert je bio krem od gvajabe i kolačići od manga iz
Alahabada, koji su se Indiri mnogo dopadali, jer su je podsećali na njeno detinjstvo. Crte njenog lica odražavale su
napetost koju preživljava.
- U svakom trenutku doći će po mene... - rekla je Radživu i Sonji pre nego što im je ispričala šta se desilo u
parlamentu.
Sonja nije okusila ni zalogaj. Kao što se često dešava, bliske osobe pate više od samih žrtava. Strah je ponovo
zaposeo njenu dušu, pomešan s neprijatnim osećajem nesigurnosti, kao da su na živom pesku koji samo što ih sve ne
proguta. Indira će ponovo biti uhapšena, a ovaj put neće spavati u policijskoj stanici, već u zatvoru. Njeni neprijatelji su
dobili bitku. Sonja i Radživ su bili utučeni.
- Zašto ne pozoveš Prijanku da odigramo jednu partiju skrebla? - potom je upitala Indira. Obožavala je da se
igra sa svojom unukom, koja je bila veoma bistra i pobeđivala je u većini slučajeva... Nema boljeg društva od devojčice
koja je zenica njenog oka u tim nestalnim trenucima.
 25.

SLEDEĆEG DANA, INDIRA JE UHAPŠENA po izlasku iz parlamenta usred ogromnih demonstracija u znak
podrške i povika: „Neka dugo poživi Indira Gandi!“ Ovaj put nije tražila da joj stave lisice. Zatvorsko vozilo gde su je
uveli s teškom mukom je prokrčilo put kroz gomilu. Odvezli su je u zatvor Tihar, čiji je sam pomen mogao da unese
strah u kosti najokorelijim kriminalcima. Ali za razliku od maharana Džajpura i Gvaliora, nije bila zatvorena u ćeliju
zajedno s prostitutkama i običnim delikventima. Smestili su je u iste bungalove gde je bio zatvoren šef opozicije u
vreme vanrednog stanja. Bila je sama, prava privilegija. Dve tamničarke su se smenjivale u straži nad njom. Kada su joj
donele nešto da pojede, nije htela da okusi nijedan zalogaj.
- Ne mislim da jedem ništa što nije donela moja porodica - odlučno je rekla, znajući da može da se pouzda samo
u Sonjine ruke. Nadzornica je izašla i otišla da razgovara sa svojim pretpostavljenim. Kao i uvek u Indiji, bili su to dugi
razgovori koji su večno trajali.
U međuvremenu, Indira se posvetila razgledanju ćelije. Čula se graja iz dvorišta i drugih zatvorenica. Bila je
prostrana i uopšteno bolja od onoga što je očekivala. Imala je na raspolaganju drveni ležaj, bez dušeka, a na prozorima
su bile rešetke - bez stakla i žaluzina. Bilo je mnogo hladno. Pred kraj decembra, noćna temperatura može da padne
ispod nule.
Indira je zapušila prozorsko okno jednim ćebetom kako bi se zaštitila od hladnoće i kako bi stvorila malo
privatnosti, kad se vratila nadzornica.
- Imate posetu.
Sonja i Radživ su je čekali u sobi za razgovore, velikoj sali sa okrnjenim zidovima, nekoliko stolova i metalnim
stolicama, a bila je puna ljudi većinom siromašnih, mladih i suvonjavih muškaraca koji su došli da vide svoje osuđene
supruge i majke. Donji deo zida bio je umrljan crvenom bojom, ostatkom mnogih ispljuvaka svih onih koji su žvakali
list betela. Smrdelo je na urin i užegli tamjan. Pošto su već dolazili da posete Sandžaja, nisu se više zgražavali. Ali
delovali su veoma potreseno, a Indira je bila ta koja je morala da ih obodri.
- Dobro sam, zaista. Iskoristiću ovo vreme da čitam, dozvoljavaju mi da zadržim čak šest knjiga... Blago meni -
ironično je rekla. - Napravili su neku vrstu toaleta specijalno za mene a ujutru ću moći da se tuširam toplom vodom.
Ćelija je prilično čista, ali sve je neopisivo ružno, kao što možete da vidite... Kako su deca?
- Prijanka je želela da dođe da te vidi, ali mislili smo da...
Indiri se ozarilo lice.
- O, da! - rekla je nasmejavši se. - Dovedite je, dobro je da vidi šta je to zatvor. Mi, Nehruovi, još od malena smo
išli u posetu našim rođacima u zatvore... Ne treba prekidati tradiciju.
Zasmejali su se. Kao i uvek, Indira nije dozvolila da je nedaće pobede. Ni jedan jedini put nije dozvolila da se
nazre najmanji trag samosažaljenja. Bilo joj je dovoljno ubeđenje da je moralni sud na njenoj strani.
- Doći ću da ti donesem ručak... - rekla joj je Sonja.
- Donesi nešto malo. Nisam gladna.
Sonja je dva puta dnevno išla da joj donese jela spremljena kod kuće. Morala je sve to da provuče kroz
detektor metala. Jedna tamničarka je potom pregledala posude. Kolači su bili zabranjeni, jer je jednom prilikom neki
osuđenik ponudio svom tamničaru kolač s nekom omamljujućom supstancom u njemu i uspeo da pobegne. U ženskom
odeljku takođe nisu bile dozvoljene banane: toliko puritanska i sumnjičava bila je vlast...
Jednog dana, Indira je ispričala Sonji da je primila dva anonimna telegrama. Jedan je glasio: „Živite skromno.“
A drugi ju je savetovao da broji rešetke kako bi joj brže prošlo vreme. „Prebrojala sam ih, ima ih dvadeset osam“, rekla
joj je. Takođe joj je ispričala kako se drži stroge rutine koja joj je pomagala da joj prođu dani. Ustajala je u pet ujutru i
radila svoje vežbe joge. Zatim je pila čašu hladnog mleka - koje joj je Sonja donosila svake večeri - i ponovo ležala na
ležaju sve do sedam. Potom se doterivala, malo meditirala i prianjala na čitanje. Popodneva su joj se činila večnim, ali
nije se žalila. Koristila ih je za razmišljanja, za povlačenja u sebe i, začuđujuće, za odmaranje. Najbolji trenutak doži-
vela je kada je njena unuka došla da je poseti. Svi u porodici su pričali kako je Prijanka otišla do svoje bake. Indira ju je
obožavala. Radživ i Sonja su morali da se upuste u veoma duge rasprave sa zatvorskim rukovodiocima kako bi uspeli
da uvedu malecku. Bio je to radostan skup u sablasnom dekoru.
Pre nego što su otišli, Indira je zamolila Sonju za jednu uslugu:
- Želela bih da u moje ime pošalješ buket cveća Čaran Singu sa rođendanskom čestitkom.
- Čaran Singu? - zapanjeno je upitala Sonja.
- Da, baš njemu. Hoćeš li uraditi to, molim te?
- Naravno - zbunjeno je odgovorila Sonja.
Čaran Sing je bio jedan od glavešina Džanata partije, ministar unutrašnjih poslova i krivac za njeno prvo
hapšenje, a sada je bio nadležan za ministarstvo manje važnosti. Indira je znala šta radi. Ostale su još tri godine
vladavine Džanate, ali dobila je informaciju da se članovi koalicije glože na krv i nož. Čaran Sing bio je ozlojeđen na
premijera Morardžija Desaja, koji je insistirao na tome da se Indiri oduzme kuća i zaštita, jer ga je smenio s položaja
ministra unutrašnjih poslova. Indira je pomislila da bi mogla da stvori jaz između ovih lidera i probudi njihove ambicije
kako bi vlada pala poput trule voćke. To je bila svrha buketa cveća.

Čim je izašla iz zatvora, čekalo ju je pismo Čarana Singa koji ju je pozivao u svoju rezidenciju na zabavu
povodom proslave rođenja svog unuka. U tom spokojnom porodičnom ambijentu održani su makijavelistički
pregovori, u kojem su oba politička protivnika razvila strategiju za remećenje vlasti premijera Morardžija Desaja. U
zamenu za poništavanje novog zakona specijalnih sudova po kojem je Indiri i Sandžaju moglo da se sudi bez uobičajene
pravne zaštite, Indira je ponudila podršku Kongresa za svrgavanje Morardžija Desaja. Čim bude bio zbačen, obavezala
se da podrži Čarana Singa da postane premijer, čime bi zadovoljio svoju životnu ambiciju. Sandžaj je bio taj koji bi se
pobrinuo za nastavak delikatnih pregovora pazeći da ne propusti ni najmanji detalj.
Rezultat je bio da se koalicija raspala a vlada Morardžija Desaja pala ali Čaran Sing nije mogao, ili nije hteo, da
povuče specijalni zakon, tako da je mu Indira uskratila podršku, pa je njegova vlada trajala manje od mesec dana. Kako
bi izašao iz škripca, predsednik Republike je raspustio parlament i raspisao nove izbore za januar 1980. godine. Indira je
odreagovala iskusno, hladnokrvno i efikasno. Baš kao što je i rekla poslanicima nakon svog govora, bila je spremna da
se vrati, i to na velika vrata.
Nekoliko meseci ranije, razmišljala je da sve napusti. Ona i Sandžaj su razgovarali čak i o tome da se povuku u
jedan gradić na Himalajima. Mudrac i filozof Krišnamurti, Pupulin bliski prijatelj, preporučio je Indiri da napusti
politiku a ona mu je odgovorila da ne zna kako to da učini pošto postoji dvadeset osam sudskih procesa koji vise nad
njom. Nije želela da završi kao Zulfikar Ali Buto, koji je odveden na vešala 4. aprila 1979. godine u dvorištu centralnog
zatvora u Ravalpindiju. Strepeći od toga da će Buto doživeti političko uskrsnuće kao što se dešavalo sa Indirom u Indiji,
pakistanski diktator je uspeo da izmanipuliše zakone kako bi završio sa svojim protivnikom. Ovde tu manipulaciju nije
bilo tako lako izvesti, jer je Indija i dalje bila demokratska zemlja. Ali opasnost je pretila.
- Imam dve alternative - Indira je rekla Krišnamurtiju - da se borim, ili da pucaju na mene kao na vašarsku
patku.
Sada se vise nije moglo nazad. Vlast je bila nadohvat ruke. Indira, verna sebi, krenula je da je osvoji.
Naoružana s dva kofera u kojima je bilo pola tuceta sarija od grubog pamuka, termos s toplom vodom i drugi s hladnim
mlekom, dva jastučeta, nekoliko kesa sa suvim voćem, jedna kutija s jabukama i kišobran da bi se zaštitila od sunca,
krenula je ka granicama potkontinenta. Prešla je sedamdeset hiljada kilometara, organizovala je u proseku dvadeset
mitinga dnevno, i sveukupno dostigla sto miliona sledbenika. Video ju je i čuo svaki četvrti glasač. Iznenada je
primetila da ju je njen drugi boravak u zatvoru učinio veorna popularnom. Mučenica i heroina. U poređenju s njom,
kandidati koalicije koja je činila Džanata partiju delovali su kao stari dinosauri.
Nisu se toliko nadmetali s jednom sićušnom kandidatkinjom od šezdeset dve godine koliko sa živim mitom,
legendom obučenom u sari i prašnjave sandale koja je budila strast naroda. Njena poruka bila je jednostavna, daleko od
apstraktnosti i ideologije: „Glasajte za vladu koja će vam služiti.“ Sonja nije mogla da zamisli da će se, godinama
kasnije, ona lično poslužiti ovim sloganom.

Kao u dobra stara vremena, Indira je sve isprašila na izborima. Sonja je to očekivala, jer ju je pratila na nekim
njenim proputovanjima po selima i videla kako se potpuno slobodno kreće među gomilom ljudi u dronjcima. Rekla bi
po koju ljubaznu rečenicu nekom starcu, zastala bi malo s nekim bogaljem, nasmešila bi se nekoj ženi, poklonila bi cvet
nekoj devojčici. Sećanje na tu čudesnu kampanju urezalo joj se u pamćenje, i godinama kasnije biće joj od ogromne
koristi.
Kada su rezultati postali zvanični, kuću su preplavili prijatelji, novinari, članovi partije, veliki preduzetnici,
trgovci iz kraja i ljudi svih socijalnih statusa. Cveća je bilo na sve strane. Njena prijateljica Pupul je s teškom mukom
uspela da se probije kroz gomilu ljudi. Kada su se srele, Indira je gotovo počela da plače. „Bila je veoma uzbuđena i po-
malo van sebe , ispričaće njena prijateljica.“ Iako je primetila da plima ide u njenu korist, šok zbog pobede kao da ju je
nokautirao. „Trebalo joj je vremena da postane svesna toga da je ponovo premijerka i da su se jednim potezom rešili svi
njeni problemi.“ Ali odmah je reagovala.
- Kako se osećate sada kada ste ponovo lider Indije? - upitao je Indiru jedan evropski dopisnik. Ona se okrenula
ka njemu s vatrenim pogledom.
- Oduvek sam bila lider Indije - suvo mu je odgovorila.
Drugi novinar, iznenađen masivnim pristizanjem skromnih ljudi, prokomentarisao je Indiri da mora da je
učinila nešto veoma dobro za njih u prošlosti kad je toliko njih došlo, na šta je ona odgovorila pomalo zagonetno: „Ne,
oni kojima smo pomogli tamo su gde se ne mogu videti.“
 Sandžaj je bio uz nju, nasmejan, uvijen u jedan šal boje lososa, poput mladog Cezara. On je takođe pobedio, u
istom okrugu koji ga je pre tri godine prezreo. Sada će njegova vlast donekle biti legitimna. Život mu se nasmešio iz
drugog razloga. Maneka je ostala trudna nekoliko meseci ranije kada su oboje bili u veoma teškoj situaciji. Zapitali su
se, kakvog smisla ima doneti dete na svet usred tolike pretnje. Sada se taj veo nesigurnosti podigao i nagoveštavala se
blistava budućnost. Maneka je, veoma uzbuđena, ćaskala s novinarima i prijateljima, ponosno okazujući svoj goli
stomak izmedu jeleka i kraja sarija. Radživ, Sonja i deca su zujali po kući. Opet su izgledali kao velika srećna porodica.
Oni koji su bili žrtve kampanja nacionalizacije i ukidanja privilegija nisu delili tu radost. Fotografija nasmejane
Indire pored Sandžaja, koja je zauzela naslovne strane glavnih novina narednih dana, učinila je da više ljudi u toj
ogromnoj zemlji oseti jezu od straha. Majka i sin su se vratili na dužnost. U svojim već oronulim palatama, naslednici
maharadža primili su vest s cinizmom... Šta bi mogla još da im uskrati što već nije? Toliku je mržnju Indira izazivala
kod mnogih starih aristokratskih porodica zemlje da je jednom, dok je bila u poseti Bopalu, bila pozvana na čaj u kuću
naslednika starih beguma, koje su generacijama vladale sultanatom. Indira nikada nije saznala da je parče čokoladne
torte koje je sa uživanjem probala bilo natopljeno jednim ispljuvkom, skrivenim poklonom domaćice te kuće koja ju je,
jer plemstvo obavezuje, s druge strane gostila s najvećom ljubaznošću.
Četrnaestog januara 1980. godine, Indira je položila zakletvu za funkciju premijerke pred predsednikom
Republike, u okruženju svoje porodice, nekih prijatelja i kolega iz partije, u blistavom salonu Ašoka u bivšoj palati
vicekralja, čije su slike na plafonu i zidovima pripovedale mitološku istoriju večne Indije. Četvrti put je to obavljala u
tom istom ambijentu, čija je grandioznost oslikavala ogromnu moć koju su joj dodelili. Ovaj put se nije zaklela pred
Ustavom kao ranije, već u ime Boga. Oduvek je bila pomalo sujeverna, nasuprot svom ocu, a sada je sve iznenadila
spominjanjem Svevišnjeg. Možda je u sebi priznala da za svoj povratak na vlast više duguje sudbini nego svojim
sopstvenim zaslugama ili greškama svojih protivnika. Možda su toliki udarci ostavili traga na njenom oklopu, pa joj je
trebala uteha. Oduvek je gajila poštovanje prema onom natprirodnom, što je nasleđe koje je pripisivala svojoj majci,
jednoj duboko religioznoj ženi. Oduvek je slušala astrologe. Baš taj datum odabrao je njen profesor joge, guru Direndra
Branrnačari. Po njemu, bio je to povoljan dan pošto je odgovarao zimskoj kratkodnevici hinduističkog kalendara.
Tokom dvadeset godina ova neobična ličnost koja se takođe bavila astrologijom, ukazivala joj je na povoljne ili
nepovoljne dane za određene aktivnosti. Njegov uticaj se u poslednje vreme mnogo smanjio. Indira ga je sumnjičavo
posmatrala jer je Šahova komisija iznela na videlo njegove mahinacije i preispitala poreklo njegovog bogatstva. Pa i
pored toga, nastavila je da ga pita za dobre i loše dane pre nego što bi donosila neku odluku. U svojim godinama i
nakon svega što je preživela, Indira nije htela da rizikuje iskušavajući sreću.
Odmah nakon preuzimanja vlasti, Indira je otišla pravo u predsednikovu palatu, u svoju staru kancelariju u
Južnom bloku. Nije mogla da računa na većinu svojih bivših ministara i kolega, jer su je bili izdali. Takođe nije želela da
se okruži ličnostima koje bi narod mogao da poistoveti s vanrednim stanjem. Članove svog kabineta morala je da
izabere iz papazjanije poslanika bez mnogo iskustva, od kojih su mnogi bili u redovima Sandžajevog Kongresa mladih.
Na iznenađenje mnogih i na olakšanje nekih, nije poverila nijednu nadležnost svom sinu, uprkos njegovoj legitimnosti
obezbeđenoj glasanjem. Nije želela da ga previše izloži. Više je volela da bude uz nju, želela je da ga obuči, da ga vidi
kako sazreva pod njenim okriljem. Imala je puno poverenje u to da će Sandžaj biti sposoban da oporavi partiju i da se
postara za ispunjenje projekata za razvoj ruralnih sredina. A i nije želela da ponovi greške iz prošlosti.

U međuvremenu, Sonja je ponovo bila zadužena za selidbu. Indirina pobeda značila je da se svi vraćaju u
Safdardžung put broj 1. Vraćanje prostora postao je prioritet. Indira je pre svega htela da pošalje desetinu hinduističkih
sveštenika da pročiste prebivalište gde je živeo Morardži Desaj dok ju je progonio. Saznala je da je njen rival posvećeno
praktikovao urinoterapiju, jedan drevni običaj koji se sastoji u tome da se svakog jutra u vreme posta popije jednu čašu
prve jutarnje mokraće. Kako bi bila sigurna u to da nije ostala ni jedna jedina čaša bivšeg podstanara u kući, Sonja i
Indira su se potrudile da ih sve sakupe, stave u jednu kutiju i vrate ih vlastima. Takođe je poslala jednu ekipu zidara da
unište kupatilo u indijskom stilu koje je njen rival sebi izgradio i da ga zamene kupatilom u evropskom stilu, s toaletom
i kadom. Kada su se preselili, izgledalo je kao da nikada nisu otišli iz te kuće. „Atmosfera obnovljene elegancije vladala
je u svim sobama, koje su ponovo bile pune posluge i ogromnih vaza sa cvećem koje se nadvijalo poput vodopada#,
napisaće Pupul. Sonja je ponovo preuzela uslugu izvanredne domaćice u tom posebnom domu, gde je trebalo
organizovati večere i prijeme za neprekidni defile ličnosti: Žiskar Desten, Mobutu, Jaser Arafat, Andrej Gromiko, Džimi
Karter, itd. Svi su došli da učvrste veze s jednom od najmoćnijih žena na svetu.
Porodični život je ponovo postao prijatan. Nove okolnosti i veći prostor opustili su atmosferu. Prestale su
svađe i ćutanja, što je još bilo bolje. Svi su se brinuli o Maneki, koja je svaki čas trebalo da se porodi. Tokom trudnoće,
Sonja je prećutno sklopila primirje sa svojom jetrvom. Odlučila je da zaboravi stare razmirice, promene raspoloženja,
zajedljive komentare kako bi se usredsredila na svoju dužnost kao „starije bahu“, starije snahe - i pomogla Maneki
svojim iskustvom. U svakom trenutku pazila je na nju. Porodica je na prvom mestu. Sonja je nesumnjivo već uveliko
bila Indijka. Iako su jetrve bile kao voda i ulje, uspostavile su neku vrstu srdačnog pakta. Indira, koja je bila van sebe od
sreće pri pomisli na svog novog unuka, već mu je odabrala ime: Firoz, poput njenog muža. Maneka se kolebala, želela je
da ga nazove Varun. Sandžaj je zaključio slučaj. Mališa će se zvati Firoz Varun.
Radživ više nije morao da provodi skoro sve svoje slobodno vreme u poreskoj upravi Ministarstva finansija.
Ponovo je mogao da se posveti svojoj porodici i svojim hobijima, poput fotografije ili radija. Bio je to pravi raj. Nikad
nije propustio nijednu školsku predstavu, niti čitanje priče ako bi došao kući pre nego što deca legnu na spavanje.
Fotografija ga je mnogo zabavljala; bilo je to opuštanje nakon koncentracije koju su zahtevali letovi, često u sitne sate.
Njegova naklonost je s vremenom porasla. Voleo je da eksperimentiše s filterima i novom opremom, nije propuštao
nijednu izložbu i pretplatio se na specijalizovane časopise. Podsticao je svoju decu da i ona to zavole. Učio ih je kako da
razvijaju svoju vizuelnu osetljivost tražeći im da prepoznaju različite nijanse zelene boje u dvorištu. Kasnije je savetovao
svog sina da pribeleži vreme izložbe i brzinu fotografisanja kako bi mogao da ispravi i poboljša fotografije. Njegov
fotoaparat bio je uvek u funkciji na svim specijalnim prilikama: rođenđanima, godišnjicama, porodičnim proslavama,
itd, a ako je bio kod kuće kada bi neki fotograf došao da slika njegovu majku uzimao je svoj aparat i učestvovao u seriji
slikanja. Oduvek je imao posebne prijateljske odnose s fotografima. Svojoj majci poklonio je jedan mali album na
sklapanje koji je nosila sa sobom na sva svoja putovanja. „Radžive, stavi mi najnovije fotografije“, često ga je molila
kada bi se umorila od gledanja istih slika. Indiru su oduševljavale slike njenih unuka. Na kontakt kopiji bi izabrala one
koje joj se najviše sviđaju i zamolila bi Radživa da ih uveća i urami. Njena kancelarija bila ih je puna.
Radživ se noću zatvarao u svoju radionicu i uspostavljao kontakt s ljubiteljima radija u celom svetu. Kupio je
jedan radio-prenosnik sa automontažnim delovima i ništa ga nije činilo srećnijim od povezivanja s Pjerom Luiđijem
tamo u Orbasanu, prijateljem iz Sonjinog detinjstva, u toku vedrih noći bez interferencija. Zaštićen anonimnošću,
pričanje preko radija s ljudima iz celog sveta bilo je drugi način da putuje i, u isto vreme, da zaboravi na sebe i opusti se.
Šesnaestog februara 1980. godine, mesec dana nakon Indirinog preuzimanja vlasti, u Indiji se dogodio
neobičan fenomen koji nije viđen skoro jedan vek: potpuno pomračenje sunca. Uz pomoć Raula i Prijanke, koji su bili
veoma uzbuđeni zbog tog događaja, Radživ je u dvorište postavio teleskop. Takođe su imali i crne naočare, koje je
Radživ nabavio od jednog kolege pilota. Sandžaj se zabavljao podešavanjem komandi jednog aviona kojim se
upravljalo preko radija. Ljubav prema aviomodelarstvu rodila se kod njega nakon što mu je vlada ukinula pilotsku
dozvolu bez ikakvog obrazloženja. Sada je čekao da je povrati kako bi se vratio onome što se pretvorilo u njegovu
omiljenu sklonost: letenju. Daleko je ostala strast prema kolima, koju je sahranio fijasko s Marutijem. Pupul, koju je njena
prijateljica pozvala da prisustvuje događaju, pila je čaj na verandi. Kada se približio čas pomračenja, Indira, pod
uticajem mračnih predviđanja poznatih astrologa koji su u novinama najavili zemljotrese, poplave i katastrofe svih
vrsta, poslala je Maneku u svoju sobu. Pošto se to smatralo direktnom pretnjom nerođenom detetu, nijedna trudnica
nije smela da se izlaže njegovom zlokobnom uticaju. Čak i u slučajevima koji nisu imali veze s politikom, Indira je bila u
saglasju sa svojim biračkim telom. Većina ljudi je odlučila da se sakrije u svoje straćare. Hindusi ne izlaze na ulicu za
vreme omračenja; smatraju ih štetnim, jer se svetlost, simbolično, skriva. Jedni su postili, drugi su prinosili darove ili
recitovali mantre kako bi izbegli opasnost. Kada je mesec počeo da prikriva sunce, jedna misteriozna svetlost obasjala je
kuću i dvorište i senke su nestale. Indira je ustala i otišla da se zatvori u svoju sobu do kraja te pojave. Njen guru
Brahmačari rekao joj je da je pomračenje opasno posebno po nju i po Sandžaja, a ona mu je poverovala. Radživ, Sonja i
deca, svi sa crnim naočarima, uzbuđeno su prisustvovali prolasku meseca ispred sunca. Pupul je otišla sa Indirom u
njenu sobu. „Ovo nije neustrašiva Indira iz dana pre vanrednog stanja“, pomislila je. „Iznenadilo me je koliko je pod
uticajem rituala i sujeverja. Čega se plašila? Kakva senka, kakva tama ju je pratila?“
Naredni meseci bili su obeleženi porodičnom harmonijom i srećom što ponovo uživaju u normalnom životu.
Pažnja koju je Maneka primala od svoje svekrve, jetrve i svog muža, koji je išao s njom na sve lekarske kontrole jer je
govorila da je fizički bol prestravljuje, činila je da se oseća zadovoljno. Kao i njegov brat Radživ, Sandžaj je učestvovao u
celom procesu porođaja. Firoz Varun se rodio 13. marta 1980. godine. Bez većih problema. Bio je to šlag na torti
porodičnog blagostanja. Od tog trenutka, vrckasta Maneka počela je da uživa u svojoj ulozi majke i supruge, uz Sonjine
savete, na koju su pale prve obaveze čuvanja deteta. Indira je bila tako zadovoljna da je tražila da ga donesu u njenu
sobu kako bi spavala s njim. Bilo joj je svejedno da li će sklopiti oka.
Sandžaj je ponovo, zahvaljujući blizini svoje majke, uživao ogromnu vlast. Mešao se u sve aspekte indijskog
života, od vazdušnih linija glavnog grada do gužvi u bolnicama, od planova za ruralni razvoj do zaštite životinja,
omiljeno zaduženje u koje ga je uvukla njegova žena. Kružio je trač po Nju Delhiju da će biti premijer pre isteka jedne
godine, ali njegova majka nije bila spremna na to. Kada su članovi legislativnog tela Kongresa u Utar Pradešu izabrali
Sandžaja za svog lidera, zatražili su od Indire da imenuje šefa vlade te države, najveće u zemlji. Maneka je već videla
sebe kako uživa u blagodatima koje dolaze s tim nameštenjem, uključujući život u jednoj palati punoj sluga. Ali Indira
je to kategorički odbila. Obožavaocima njenog sina rekla je da mu ostaje još mnogo da nauči pre nego što bude mogao
da se prihvati nameštenja slične odgovornosti. Sandžaj se pobunio i raspravljao se sa svojom majkom, ali ona je bila
nepokolebljiva. On se konačno smirio i nije ponovo insistirao.
Iako je i dalje bio okružen pratnjom laskavaca, Sandžaj nije više bio isti kao ranije. Čak su njegovi protivnici
počeli da priznaju da za ista poseduje kvalitete koji su bili potrebni zemlji u tom teškom trenutku. Prepoznali su
njegovu ogromnu veštinu za poslovanje i oprobanu sposobnost da donosi teške i nepopularne odluke. Zapravo mu se
događalo ono što se desilo njegovom dedi Nehruu i Indiri. Svima u porodici trebalo je vremena da sazru u odrasle
osobe, a to su postigli nakon suočavanja s velikim izazovima. S trideset tri godine, Sandžaj je bio na putu da postane
odgovoran čovek, bez surovog i neprikladnog ponašanja iz prošlosti. Njegova majka bila je ubeđena u to da će se njen
sin, nakon dobrog političkog zanata, od neiskusnog i impulsivnog mladića pretvoriti u energičnog političara i
vizionara. Imao je gene da to postigne, mislila je. Neverovatno je bilo to što su mnogi u Indiji isto tako mislili, što je bilo
nezamislivo samo šest meseci ranije. Ili je zemlja doživela amneziju, ili je poznati šarm Gandijevih i dalje predstavljao
jedinu mogućnost spasenja za milione Indijaca.
Radživ, Sonja i njihova deca proveli su te mesece sanjajući o odmoru. Odlučili su da provedu nekoliko dana u
Italiji, a mislili su da to bude u junu, kada se pogoršaju vrućine u Nju Delhiju. Razmišljali su da se uklope sa svojim
prijateljem, indijskim glumcem Kabirom Bedijem, koji je tih godina bio opštepoznat po svojoj slavnoj ulozi u seriji
Sandokan, a koji je obećao da će ih posetiti. Osim toga, ovaj put su mislili da putuju po severu Italije. Razmišljali su da
iznajme kola i posete region Asijaga i selo Luzijanu, gde se rodila Sonja. Želela je da pokaže deci mesto gde je odrasla,
da ih upozna s komšijama i rođacima koji su još uvek tamo živeli. Pravo uranjanje u druge porodične korene.
Na dan odlaska, pre nego što su se oprostile, Maneka je pokazala Sonji jednu torbu u kojoj je bilo nešto što je
kupila, s namerom da počne to da koristi.
- Nećeš moći da poveruješ...
- A šta je to? - upitala je Sonja zaintrigirana.
 Maneka je iz torbe izvadila knjigu kuhinjskih recepata. Obe su prasnule u smeh. Bio je to poslednji put da su
se zajedno smejale.
 26.

DA NIJE BIO PREKINUT, BIO bi to savršen odmor: opušten, zabavan i interesantan. Deca su usavršavala svoj
italijanski, Sonja se preko dana upuštala u svoje kupovine evropskih stvari, a Radživ je činio to isto sa svojim
fotografskim materijalom. Na kraju nisu ni morali da iznajmljuju kola, njena sestra Anuška pozajmila im je jedan
kabriolet u kojem su deca uživala. U njemu su proputovali sever Italije, u suprotnom smeru od smera poglavara Stefana
kada je napustio svoje rodno selo Luzijanu u potrazi za boljom budućnošću u industrijskom krugu Torina. Nakon
trideset pet godina, njegova ćerka i njegovi unuci vratili su se u brda Asijaga, poput obične italijanske porodice na
odmoru. Na putu su se zaustavili na prelepom jezeru Garda, okruženog maslinjacima, plantažama limuna i gustim
šumama čempresa, šetali su po Veroni, njenim širokim ulicama od crvenog mermera, pustili su da ih zavedu čari
Venecije i okupali se na plažama Jadrana. Peli su se uz brda Asijaga, po pejzažu koji je oslikavao sjaj proleća. Divlje
ciklama, belo i žuto cveće raslo je na obodima puta koji je vijugao između šuma breza. Polja gde su pasle krave bila su
intenzivne zelene boje, a iz podnožja, Alpi su ih podsećali na prizor Himalaja iz ravnice. U Luzijani, rodnom selu
porodice, vazduh je bio kristalno čist, prijalo bi popiti ga, a temperatura je bila savršena. Pomislite da sada u Delhiju,
baka, stric i strina a naročito mali Firoz verovatno podnose 45 stepeni u hladu, u iščekivanju da dođu kiše! Iz kola,
Prijanka i Raul su se smejali čitajući natpise firmi: „Pekara Majno“, „Kafana Majno“, „Kafe Majno“, „Benzinska pumpa
braća Majno“... Kako su napredovale porodične grane od posle ratnog vremena, pomislila je Sonja. Primili su ih sa ogromnom
ljubavlju i radoznalošću: svi su želeli da upoznaju čudesnu devojku iz sela čiju su nesvakidašnju sudbinu pratili preko
štampe. Svi su bili iznenađeni istim: jednostavnošću porodice. Sonja se oblačila po svom ukusu, u uske pantalone i
majice bez rukava, što je bio luksuz koji nije mogla sebi da priušti u Indiji, gde je žena mogla da pokaže stomak, ali nije
se blagonaklono gledalo na otkrivanje ramena. Slikali su se naspram kuće od porodičnog kamena, poslednjoj u ulici
Majno, koja je tri decenije bila napuštena. Bili su predivno ugošćeni, toliko lepo da nisu imali vremena da se odazovu na
sve pozive, da prihvate sve posete.
Vratili su se u Orbasano, gde su ih Stefano i Paola veoma nestrpljivo čekali. Toliko im je bilo loše dok su pratili
dešavanja u Indiji tokom poslednjih godina da su sada osećali neko žiganje u srcu svaki put kada bi njihova ćerka i
njihovi unuci odlazili, čak i kad bi to bilo do Veneta, ili samo da provedu popodne u Torinu. Tom nemiru pridodao se i
onaj koji su osećali zbog njihove najmlađe ćerke, Nađe, koja se udala za jednog španskog diplomatu koji je upravo
dobio nameštenje u Nju Delhiju. S jedne strane, bili su zadovoljni što će dve sestre biti zajedno; s druge, nije im se
dopadalo to što će biti tako daleko od njih. Šalili su se govoreći da ne mogu da pobegnu od indijske karme. Najstarija
ćerka, Anuška, koja je živela u stanu ispod vile u ulici Belini, imala je nameru da otvori jednu prodavnicu indijskih
zanatskih proizvoda u jednom tržnom centru blizu Orbasana. Svojoj starijoj ćerki dala je ime Aruna.
Raul i Prijanka su takođe bili srećni što su se vratili u kuću svoje bake i svog dede, pogotovo zato što su
njihovi rođaci, Anuškina deca, živeli ispod, tako da su se deca sjajno provodila u toj velikoj porodičnoj kući, igrajući se
u dvorištu ili na ulici. Igrali su se isto kao i Sonja kad je bila mala, kada je svakog dana kredom crtala po putu i
provodila sate skakućući iz jedne kućice u drugu. Stefano je bio veoma srećan zbog tih porodičnih okupljanja. Zar nije
sagradio kuću da bi pod istim krovom bio sa svim svojim ćerkama i njihovim porodicama? One su se šalile govoreći da
mora da je u drugom životu bio Indijac kad je toliko privržen porodici... Sonjine poznanice su se iznenadile što je
njihova stara prijateljica i dalje tako skromna, i što se tako jednostavno oblači, i nosi sitan i diskretan nakit. „Pepeljugi iz
Orbasana“, rekla je jedna komšinica suzdržavajući smeh, „nije udario brak koji je sklopila u glavu.“ Tako ju je opisivala
lokalna štampa od njenog venčanja: „Pepeljuga iz Orbasana“, što je nadimak koji je kod Sonje izazivao neobjašnjiv stid.
„Kakva usiljenost“, govorila je. Za Radživa je odmor u Italiji takođe bio najbolji predah koji je mogao da poželi. Beg iz
Nju Delhija bio je pravi luksuz. Izvesti se na narandžastoj vespi Pjera Luiđija i otići u prodavnicu elektronike Alegro na
korzu Re Umberta zbog kupovine delova za njegov radio kojih nije bilo u Indiji, a pri tom proći potpuno neprimećeno i
anonimno, bilo je pravo zadovoljstvo, kao što je bio i porodični odlazak u bajkoviti Egipatski muzej - gde se Sonja, kao
mlada, sastajala sa svojim prijateljima kako bi se sklonili od hladnoće na ulici - bez trenutne okruženosti oblakom ljudi
koji traže autogram ili pokazuju prstom na njih. Ali zadovoljstvo će trajati kratko. Pred kraj juna, dolazak Sandokana u
Orbasano prouzrokovao je pravi metež. Ubrzo su deca i mladi iz sela došli u ulicu Belini kako bi izbliza videli tog
princa iz Bornea koji se zakleo da će se osvetiti Britancima u bajci Emilija Salgarija. Nastala je takva pometnja da je Sonja
predložila da napuste kuću. Popodne su završili u jednoj piceriji u obližnjem selu Aviljana, srećni i nasmejani.
I odjednom, u svanuće dana 23. juna, zazvonio je telefon. Sonja je osetila čvor u stomaku. To nije bilo
prikladno vreme za pozive, pa je odmah pomislila da bi to mogao biti poziv iz Indije. Njena majka je to potvrdila, idući
na prstima i tiho pričajući kako ne bi probudila ostatak porodice: „To je međunarodni poziv... Iz Nju Delhija.“ Sonja je
ustala, ogrnula se svojim kućnim mantilom i otišla u salon da uzme slušalicu. Prepoznala je među ostalim uznemireni
glas jednog od sekretara svoje svekrve. Sada je bila sigurna u to da se radi o veoma lošim vestima: „Madam... Sandžaj je
doživeo nesreću... Preminuo je.“ Sonja se izbezumila, nije čula ni nespretna sekretarova objašnjenja. Kada je spustila
slušalicu, bila je potresena. Vratila se u svoju sobu. Radživ se protezao. Sačekala je nekoliko sekundi da mu to kaže, kao
da je želela da mu pruži još nekoliko sekundi sreće koju, jednom kada se potpuno razbudi, više neće doživeti. U
najdubljem delu svoje duše, Sonja je znala da će ta katastrofa ozbiljno uticati na njen život i život njene porodice.
Nekoliko sati kasnije, leteli su ka Rimu kako bi uhvatili let Indijan erlajnsa na liniji London-Nju Delhi. Putovali
su prvom klasom, zajedno s drugim prijateljima i poznanicima, među kojima su bile Manekina majka i sestra, čiji je
odmor u britanskom glavnom gradu takođe bio prekinut. Takođe su u avionu bili jedan stari ministar, jedan industri-
jalac i jedan preduzetnik, a svi su bili stari porodični prijatelji, veoma potreseni zbog tih prilika. Svako od njih je
prikupio informacije o nesreći, i tokom dugog leta mogli su da rekonstruišu ono što se dogodilo.
Sandžaj se srušio upravljajući svojom poslednjom igračkom, pitsom S-2A, koju je stekao zahvaljujući
posredništvu korumpiranog gurua Brahmačarija. U sedam ujutru je došao u vazduhoplovni klub u Nju Delhiju i
pozvao jednog druga pilota da rade vežbe akrobacije. Njegov prijatelj je oklevao da leti sa Sandžajem, jer je znao da
nema iskustva, ali na njegovo insistiranje na kraju je pristao. Dvanaest minuta su pravili lupinge na nebu i vertikalna
propadanja nad Nju Delhijem, a potom su leteli nad Safdardžung putem broj 1, gde je samo sat vremena ranije
razgovarao sa svojom majkom.
- Dobro pazi - upozorila ga je Indira. - Kažu mi da si veoma neoprezan...
- Ne obraćaj pažnju - odgovorio joj je Sandžaj.
Sudeći po jednom svedoku, mali avion se poput strele ustremio u nebo, a potom otpočeo pad kao da hvata
zalet za izvođenje lupinga, ali nije uspeo da se pridigne. Srušio se u diplomatskom kvartu, na jednoj čistini, na manje od
jednog kilometra od Vilingdon Kresenta broj 12.
Mesec dana ranije, generalni direktor civilne avijacije obavestio je svoje nadređene da Sandžaj uporno krši
bezbednosni protokol i da stoga dovodi u opasnost svoj i život drugih ljudi.
- Direktor avijacije je to rekao ministru vazduhoplovstva, koji je trebao da razgovara s tvojom majkom, ali iz
nekog razloga, nije to uradio.
- Ako niko ništa nije uradio, to je bilo iz straha da se suprotstave Sandžaju, pretpostavljam... - rekao je Radživ.
Kasnije će tačno saznati šta se dogodilo.
Izveštaj direktora civilne avijacije pao je u Sandžajeve šake a ovaj je, dosledan sebi, odreagovao tako što je
naterao funkcionera da dobrovoljno ode na produženi odmor. Smenio ga je njegovim zamenikom, jednim poslušnim
čovekom koji mu nije stvarao probleme. Stvar je u tome da je Sandžaj umro zbog neopreznosti i gordosti, jer je njegova
glad za vlašću bila takva da nije prihvatao nikakva ograničenja.

Zalazak sunca tokom leta bio je prebrz, zbog brzine aviona i okretanja Zemlje. Mora da su bili iznad Sirije, a
možda i Turske. Dole su se videla jezera tirkizne boje i svetla gradova koja su gorela u noći. Niko nije pratio film. Grupa
prijatelja i rođaka nije htela ništa da okusi. Amtešvar, Manekina majka, bila je vidno potresena. „Udovica s dvadeset tri
godine... I to s detetom od tri meseca“, ponavljala je žena. Za manje od tri godine, izgubila je muža i zeta. Prvo je bila na
vrhu da bi potom pala u političko izgnanstvo, a potom je ponovo bila na vrhu... A šta li će se sad desiti?
- Moraš da učiniš sve moguće kako bi održala obe porodice na okupu - tri porodična prijatelja savetovala su
Manekinu majku. - Sada kad Sandžaj više nije tu, morate da se priklonite Radživu.
Sonja se naježila kada je čula ovu rečenicu. Samo što nije izustila jedno glasno ,,Ne!“, ali suzdržala se. Već je
znala da će pokušati da ubede Radživa da zauzme mesto koje je ostavio njegov brat. Sonji je bilo jasno: time bi sreća bila
okončana. Bila je spremna da grabi rukama i nogama kako bi to izbegla.
Avion je sleteo u Delhi u dva ujutru. Talas jake vrućine poželeo im je dobrodošlicu. U kući na Safdardžung
putu napravljena je pogrebna kapela gde je red ljudi - ministara, prijatelja, stranaca - defilovao tokom celog dana pred
posmrtnim ostacima, uredno i u tišini. Indira je cele noći, veoma nervozna, išla iz sobe u sobu pitajući da li ima vesti o
putnicima, jer je nesvesno strahovala da bi se mogla desiti još jedna nesreća.
Radživ, Sonja i deca su već bili obavešteni o tome sa ćim će se susresti, ali čak i tako, šok što dolaze kući u
takvim okolnostima duboko ih je uzdrmao. Kada su videli Sandžajevo telo položeno na jednom kovčegu u salonu,
između tih zidova gde je delovalo da još uvek odzvanja eho njegovog iskrenog i nervoznog smeha, Radživ i Sonja su se
slomili. A kada je Indira videla Radživa kako neutešno plače, takođe je zajecala. Kada su se pribrali, Sonja je osmotrila
Indiru: oči su joj bile crvene i natečene ispod naočara za sunce, ten joj je bio pepeljaste boje, išla je pomalo pogurena, kao
da joj je teško da ostane uspravljena. „Nakon ovoga, kakav cilj da imam, ćerko?“ upitala ju je lomnog glasa. To je re kla
stiskajući ruke na stomaku, kao što rade siromašne seljanke kada oplakuju svoje mrtve. Ponovo su se zagrlile i dugo
stajale ćuteći. Samo desetak dana ranije, Indira je smestila Sandžaja u svoju prvu poslovnu kancelariju, nakon što ga je
imenovala za generalnog sekretara partije. Sada je, iznenada, bio samo nepokretno telo: ostala je bez sina, bez prijatelja,
bez savetnika i bez naslednika. Sonja je potom videla Maneku, čiji su postupci delovali nepovezani. Ceo dan je provela
plačući i ponavljajući: „Ne Sandžaja, molim te... Sve osim Sandžaja...“ Radživ ju je zagrlio i uputio joj reči nežnosti.
Sonja takođe nije uspela da zadrži suze kada ju je zagrlila. Deca, umorna i uzbuđena, stoički su to podnela. Udaljeni
plač njihovog rođaka, malog Firoza Varuna, prekinuo je tišinu.
Sonja je odmah počela da poslužuje one koji su bdeli nad telom. Pomogla je da se postave dušeci na pod kako
bi svi bliski prijatelji i rođaci mogli da se odmore. Takođe se postarala za to da bude čaja, prženica i slatkiša.
Nakon dirljivog susreta, Indira im je ispričala detalje pogrebnog rituala koji je organizovala za sledeći dan.
- Kremaciju ćemo obaviti u Šantivani, pored dedinog mauzoleja...
 - Mislim da to nije dobra ideja, mama - prokomentarisao je Radživ. - Zar ne bi bilo pametnije da napravimo
privatnu sahranu, ne tako javnu?
- Moguće, ali šeik Abdulah, šef vlade u Kašmiru, a i šefovi vlada svih država zamolili su me za memorijalnu
sahranu.
- Sandžaj nije vršio zvaničnu funkciju u vladi. Organizovanje državne sahrane može ti stvoriti probleme.
Pomisli samo na te proteste!
- Znam. Ali takođe je tačno da je Sandžaj imao mnogo sledbenika, a ne želim da ih razočaram. Bilo bi to kao da
sam razočarala njega.
Radživ je prestao da navaljuje.

Kremacija je obavljena sledećeg dana, na obalama Džamne. Bila je previše blizu mesta gde je održana
Nehruova kremacija, oca nacije, a njen sin, koliko god Indira to nije želela da vidi, nije zasluživao iste počasti kao njen
otac. Mnogi su u ovom Indirinom gestu videli drugi znak zloupotrebe vlasti. Ponovo nije poslušala Radživov savet da
odabere drugo mesto, a ne to sveto mesto hodočašća za milione Indijaca. Ali Indira je dozvolila da je povuče insistiranje
Sandžajevih prijatelja. Nije imala snage da se bori protiv njih, a verovatno se nije protivila tome da oda preteranu počast
svom sinu, kao da tako može da nadomesti njegov gubitak.
Indira, sa očima prepunim tuge, zaštićenim njenim ogromnim naočarima za sunce, sedela je pored Maneke u
prvom redu, naspram lomače. Sonja, obučena u besprekorno beli sari, jecala je dok se prisećala dana kada se tek udala i
kada su njen dever, muž i ona bili nerazdvojni trio. Iza su se videli ljudi sve do horizonta. Radživ je imao dužnost da
ispuni rituale: položio je baklju u plamen i obišao nekoliko krugova oko leša svog brata, uz zvuk mantri koje su pojali
hinduistički sveštenici. Njegov sin Raul ga je gledao sa izvesnom strepnjom. Otac mu je rekao da će doći red na njega,
kao prvenca, da sprovede rituale kremacije kada, zbog životnog zakona, jedan od njegovih roditelja napusti ovaj svet.
Do tog dana, dečak nikad nije razmišljao da to može da se dogodi.
Radživ je po podne odneo pepeo svog brata u jednoj bakarnoj urni kako bi je sahranio ispod jednog drveta u
dvorištu Akbarovog puta. Kada je videla urnu, Indira nije vise mogla da se suzdrži i počela je da jeca. Prvi put je
neutešno plakala i bez uzdržavanja u javnosti. Radživ ju je zagrlio i zadržao na nogama, jer se žena, doslovno, slomila.
Njen bol je bio bezgraničan. Sonja je saznala da je na jutro nesreće Indira napustila bolnicu u kojoj su sređivali
Sandžajev leš da bi se vratila na mesto nesreće. Vratila se dva puta. Zli jezici su govorili kako je otišla da potraži
Sandžajev sat i ključeve, jer je jedan od ključeva zasigurno bio od nekog sefa punog svega što je njen bogati sin
verovatno pokrao. Na poklopcu sata verovatno je bio, samo na osnovu glasina, ugraviran broj nekog tajnog računa u
Švajcarskoj. Ali to je bila čista laž. Indiru nisu zanimale lične stvari, koje je, pored toga, policija već pokupila. Ono što je
radila zapravo je tražila svog sina; nesvesno je pokušavala da vrati njega, ne njegove stvari. Pogledom preturajući po
ugljenisanom gvožđu, Indira je uvidela neizmeran gubitak. Svi njeni snovi, njeni veliki budući planovi takođe su se
nalazili razbijeni u paramparčad među krhotinama aviona.
Pod senkom drveta u dvorištu, Indira je uspela da zaustavi plač i da se povrati iznenađujuće brzo. Potom su
otišli u salon. Mesto gde je bilo položeno telo sada je bilo prekriveno cvećem jasmina. Seli su na pod te sobe koja je
prijatno mirisala i delovala pročišćeno, skrštenih nogu i u tišini, slušajući kako sveštenici poju stihove iz Ramajane,
veličanstvene epopeje hinduizma.

U toku narednih dana, Sandžajevi simpatizeri su u sećanje na njega podigli statue, krstili ulice i trgove
njegovim imenom, kao i čitave kvartove, škole, bolnice, pa čak i hidrocentrale. Čitava zemlja je frenetično doživela
posthumni kult ličnosti bogatog sina kojeg su najveći laskavci uporedili sa Isusom Hristom, Ajnštajnom i Karlom
Marksom. To izlivanje navodne privrženosti više je bio očajnički pokušaj njegovih političkih saveznika i kompanjona da
zadrže svoje privilegije i ostanu blizu vlasti, blizu Indire, nego što je bio pravi pokazatelj nacionalnog bola. Mnogi
drugi, među kojima su bile bivše žrtve njegove politike kontrole nataliteta, dočekali su tu smrt sa olakšanjem. Za njih je
ta nesreća bila predskazanje, koja je poštedela zemlju okrutne sudbine da je Sandžaj bio premijer, što su svi mislili da će
se pre ili kasnije dogoditi.
Za Indiru, jedina svetla tačka tragedije bila je ta što je poslužila da povrati stare veze i pomiri se s rođacima i
prijateljima koji su joj okrenuli leđa tokom stanja Imerdžensi. Osetila je posebnu sreću kada je primila pismo svoje stare
prijateljice Doroti Norman: „Toliko dugo se nismo dopisivale da donekle ne znam kome pišem; s druge strane, pišem
osobi koju sam upoznala. Kako bih volela da možemo da razgovaramo, iako ćutanje možda otkriva više od bilo koje
reči. (...) Šaljem ovo pismo kao most. Prijateljstva su ono najvažnije na ovome svetu, ponekad tako okrutnom.“ Indira joj
je odgovorila rekavši joj koliko se uzbuđeno osećala kada je primila njeno pismo, i da ima toliko toga da joj ispriča da ne
zna odakle da počne. „Što je bilo, bilo je, neka ostane tako. Ali moram da razjasnim neke stvari. Laži, uporna zlokobna
kampanja kleveta mora biti demantovana...“ Nikada Indira nije priznala Sandžajeve zločine niti greške.
U kući su ostali Maneka i mali Firoz Varun, koji je od Sandžajeve smrti spavao u Indirinoj sobi sa ostalim
unucima. Baka je provodila duge periode posmatrajući bebu, kao da je u svakom njenom gestu prepoznavala svog sina.
Ostali su takođe Radživ i Sonja, čiji je brak preživeo fizičku razdvojenost, kulturnu različitost, neslaganje među
porodicama, stres stanja Imerdžensi i neprekidno prodiranje politike i političko razjedanje njihovih života. Imali su dva
inteligentna, lepa deteta dobrog karaktera. Sve do nesreće strica Sandžaja, najgore što se dogodilo deci bilo je to što su
videli svoju baku u zatvoru i što su izgubili jednu kuju. „Sećajte se kako ste se igrali s njom, koliko se zabavljala i koliko
smo se svi zabavljali kada bismo je pobedili...“ napisao im je Radživ u jednom pismu punom očinske nežnosti, koje je
završio jednim savetom: „Morate da naučite da živite sa svešću da u jednom trenutku svi moramo da umremo.“
Savršeni porodični život u kojem su uživali delovao je kao nešto previše lepo i dobro da bi potrajalo.
 Treći Čin

SAMOĆA I VLAST

Kad god napraviš korak napred, osuđen si da nešto poremetiš. Dok ideš napred, uskomešaš vazduh, dižeš prašinu,
potresaš tlo. Gaziš stvari. Kada napreduje celo društvo, to gaženje se dešava na mnogo višem stepenu, a svaka stvar
koju remetiš, izgrađeni interesi koje želiš da potisneš, sve postaje prepreka.

MAHATMA GANDI
 27.

DVADESET GODINA RANIJE, NAKON SMRTI svog muža, Indira je dotakla dno, i trebalo joj je mnogo
vremena da ispliva odatle. Kada je umro njen otac, ušla je u drugu duboku životnu krizu koja je trajala više meseci. Ali
sada, nakon manje od sedamdeset dva sata od smrti svog sina, ponovo je bila u svojoj kancelariji. „Ljudi dolaze i odlaze,
ali nacija i dalje živi“, izjavila je za štampu, smestivši porodičnu tragediju u nacionalni kontekst, kao da na taj način
može da prevlada tu nesreću. Ubedila se da herkulovski posao upravljanja Indijom ne sme biti zapostavljen. Ali njen
stav i samokontrola bili su samo prividni. U osnovi je bila neizlečivo ranjena. Sonja je uvidela da je iznutra slomljena, da
joj se duša rasprsnula u deliće. Noću ju je čula kako ustaje i u bunilu traži Sandžaja, a kada se probudi, počne da plače
ponavljajući ime svog sina. Lice joj je ostarilo, pogled joj je postao stroži, i počela je pomalo da vuče noge pri hodanju.
Više nije bila tako izbirljiva u svom udešavanju, niti je tražila savete od Sonje za svoju frizuru ili ukrasne dodatke koji
treba da se uklapaju sa sarijima. Naprotiv, kosa joj je bila nemarno začešljana unazad, i delovalo je da joj je svejedno.
Njenoj neizmernoj patnji pridodavala se njena briga za Maneku, koja je provodila dane ne radeći ništa.
- Plašim se da ambicija njene majke ne primora Maneku da pretenduje na Sandžajevo mesto - poverila se svojoj
prijateljici Pupul.
Osim zbog melanholije koja ju je obuzela, Maneka se nije osećala prijatno jer je njen položaj u kući ponovo
postao veoma delikatan. Bez muževljeve zaštite, osećala se ranjivo. Više nije mogla da ga koristi kao štit da se odbrani
od svoje svekrve ili svog devera, od kojih je u suštini i dalje strepela. Njena jedina snaga bila je beba. S druge strane
Indira je bila tako utučena da nije imala snage da teši ostale. U drugim okolnostima, zbližila bi se sa svojom snahom, ali
sada ju je njen sopstveni bol potpuno obuzeo. Mada, kad je videla koliko je mlada udovica usamljena i izgubljena, u
jednom izlivu saosećajnosti Indira joj je ponudila pomoć. Zapravo se pribojavala da će Maneka, koja se dosađivala i bila
izolovana, na kraju otići od kuće, pa tako više ne bi bila blizu svog unuka. Ta mogućnost ju je mučila.
- Želiš li da radiš kao moja sekretarica? Mogla bih da te vodim sa sobom na putovanja, a mislim da bi ti to
odvratilo pažnju...
Isprva je delovalo da je Maneka zadovoljna ponudom. Potom je u tome, možda zbog uticaja svoje majke, ili
jednostavno zbog svoje uobraženosti, ili nezrelosti, videla jednu mahinaciju kako bi je udaljili od njenog prirodnog
prava da nasledi mesto svog muža. Njen život uz Sandžaja stvorio joj je iluziju o moći, pa joj je ponuda njene svekrve,
nakon što je razmislila, delovala gotovo uvredljivo. Nije čak ni odgovorila na njenu ponudu. „Pogledaj je! Šta je umislila
ko je?“ poverila se jednom od najbližih prijatelja svog muža govoreći o Indiri.
Ni Sonji se nije dopala ta ponuda. Iako je oprostila Maneki njeno oholo ponašanje iz prvih dana, nije želela ni
da je zamisli kako vodi Indirin rokovnik. Videla je u neiskustvu i aroganciji svoje jetrve potencijalni problem svoje
svekrve, a i pretnju za delikatnu porodičnu harmoniju. To što ne pomaže u kućnim poslovima, moglo se prihvatiti, ali
da se skriva iza Indirine moći i da počne da pomera konce kako bi svojoj sopstvenoj porodici obezbedila dobit, čega se
Sonja toliko pribojavala, bila je opasnost koja se po svaku cenu mora izbeći. Rekla je to Radživu.
- Razgovaraću s majkom - rekao joj je.
- Bolje da joj ostavim poruku - odgovorila je Sonja.
Nakon što ju je pročitala, Indira je uvidela da je Sonja u pravu. Maneka kao sekretarica, tako blizu, uistinu je
mogla više da bude problem nego pomoć. Strepela je od njene impulsivnosti, koja ju je činila još nepredvidljivijom. A
takođe je bila nepoverljiva prema porodici Anand i njihovim marifetlucima. Međutim, ono čega je Indira, još uvek
obavijena oblakom patnje, bila veoma svesna to je potreba koju je imala za Radživom i Sonjom. Na kraju krajeva,
Radživ je njena krv; a Sonju je volela kao ćerku. Tako više nije insistirala, pa je ponuda pala u zaborav.
Mlada udovica je, sa svoje strane, pronašla način da se zabavi, koji je u isto vreme davao smisao njenom
životu: koncentrisala se na projekat izrade knjige s fotografijama o svom mužu, jedne vrste počasti koja bi uključila
porodične slike i slike iz njegovog političkog života. Pitala je svoju svekrvu da li želi da napiše predgovor. Indira je
pristala.
Ali onda se dogodio jedan nesrećni incident, koji je imao dug i neželjen efekat. Pisac Kušvant Sing, koji je
pomogao Maneki i njenoj majci da pokrenu časopis Surja, objavio je u svojoj novinarskoj kolumni jedan tekst u kojem je
naznačio da Sandžajev plašt prirodno treba da padne na ramena njegove mlade supruge, „koja ga je podržavala i delila
s njim njegovu viziju Indije, pošto Radživ nikada nije pokazao bilo kakvo interesovanje za politiku a njegova žena je
prezire“. Ideja je imala osnova. Članak se završavao jednom rečenicom koja je, više od bilo koje druge, podstakla
Indirinu paranoju: „Maneka je, poput svog muža, hrabra i odlučna, reinkarnacija Durge koja jaše na tigru.“ Ova
predstava Durge, koja se u širokoj meri pripisivala Indiri i koja je oličavala simboličnost koja joj je pripadala, veoma ju je
uzdrmala. Kako dve Durge mogu živeti pod istim krovom? Pomislila je da je Maneka skovala plan s piscem da sastavi
taj članak, da joj radi iza leđa kako bi joj bila konkurencija, kako bi joj otela Sandžajevo nasleđe. Počela je da gleda na
nju kao na neprijatelja u svojoj sopstvenoj kući.

Neizbežno, a na Sonjino očajanje, svi pogledi su se uputili ka prirodnom nasledniku - Radživu. Indira je imala
svoje sumnje. „Niko ne može da zauzme Sandžajevo mesto“, poverila se svojoj prijateljici Pupul. „Bio mi je sin, ali
takođe mi je pomagao kao stariji brat.“ Radživa je smatrala previše blagim i osetljivim za svet politike. Osim toga, bio je
oženjen strankinjom, što se u okviru nacionalne politike smatralo za nepremostivu prepreku. A ako bi napustio Indijan
erlajns, od čega bi živeli? Sandžaj je bio veoma skroman, za razliku od Radživa i Sonje koji su voleli da žive lagodno, na
evropski način, bez preterivanja ali komforno.
U tom scenariju ranjene porodice u vrhu vlasti, nisu odlučivali samo pojedinci, koliko god da su bili moćni.
Podjednako kao Indirina volja bilo je važno i mišljenje njenih saradnika, prijatelja, rođaka, kolega iz partije, savetnika,
hvalisavaca, gurua, cele zemlje. Nakon što je intoniran posmrtni marš zbog Sandžajeve smrti, taj hor glasova počeo je
monotono da ponavlja jednu poznatu melodiju, istu koja se čula kada su Indiru prvi put zvali da predsedava partiji, ili
kada su joj se ulagivali da prihvati bilo koje mesto u prvoj vladi nakon smrti njenog oca. Isti onaj glas koji joj je u njeno
vreme govorio ,,ti si Nehruova ćerka, previše vrediš da te ne bismo imali u vladi“, zahtevao je sada jednog naslednika,
kao da se umesto demokratije radilo o nekom starom carskom dvoru. Bio je to hor star koliko i sama Indira, čija
mitologija pripoveda istoriju o jednoj neprekidnoj sagi naslednih monarha. Bio je to poziv koji dolazi iz najvećih dubina
ove države kontinenta, tako sklone mešanju privremene i božanske moći. Kao u starogrčkim tragedijama, hor je tražio
tragičnu žrtvu. Trebalo je odgovoriti na goruću potrebu naroda za stabilnošću, kontinuitetom i - zašto da ne - za
večnošću. To je garantovala samo dinastija.
Što se tiče Radživa, on se držao na što većoj mogućoj distanci. Njegova povezanost s majkom bila je drugačija
od Sandžajeve. Naklonost je bila veoma duboka, ali skoro britanska po ispoljavanju, gotovo bez bliskosti. On se nije
sam od sebe ponudio da joj pomogne, a ni ona mu to nikad nije tražila, bar ne direktno. Ali kada je Indira uočila koliko
je ogromna praznina koju je ostavio Sandžaj, kao i goruću potrebu za podrškom i fizičkom blizinom, priznala je jednog
dana svojoj prijateljici Pupul: „Radživu nedostaje dinamičnost i preokupacija koje je imao Sandžaj, ali mogao bi da mi
bude od velike pomoći.... Mogao bi da mi bude od velike pomoći.“ Nije bilo potrebno više reči kako bi se pokrenuo
zupčanik koji je hor glasova već najavio.
Porodični prijatelji bili su ti koji su počeli da im govore, njemu i Sonji, o Indirinoj usamljenosti, o njenoj potrebi
za podrškom nekoga kome može slepo da veruje, o potrebi da može da računa na osobu koja će joj omogućiti da zadrži
otvorene prozore ka svetu... a taj neko je mogao biti samo njen sin. Sonja se protivila toj zamisli.
- Znamo šta su politika, navodni glamur, laskanja - govorila je, sva uzbuđena. - Izbliza smo gledali političare,
njihov dvoznačni jezik, neprekidne svađe, manipulacije, izdaje, nedoslednost medija i ljudi... Videli smo šta je moć
uradila Sandžaju i Maneki. Savršeno znamo kakav bi bio Radživov život ako bi se upustio u politiku.
Njen muž je ćutao; a ćutanje je odobravanje. U potpunosti se slagao Sonjinim argumentima. Ali nije mogao to
da spreči: slika njegove rnajke, usamljene, uništene, s teretom zemlje kao što je Indija na svojim leđima, opterećivala je
njegovu savest.

Indirina situacija s Manekom, nakon članka koji je izašao u novinama, nije mogla da se poboljša. Devojka je
postala nervozna kad je osetila neprijateljstvo svoje svekrve i da njeno prisustvo nije poželjno. Živela je supružnički
život u najuzbudljivijem političkom okruženju, pa sada nije bila spremna da uroni u anonimnost. Shvatila je, iako nije
mogla to da izrazi rečima, da je to jedini uslov koji treba da ispuni da bi živela sa Indirom pod istim krovom. Bila je to
cena za mir. Ali ona nije bila Sonja, prezirala je praznu zamisao da bude domaćica, da provodi dane zatvorena među
četiri zida i da posluzi izdaje naredbe, ili ih prima od svoje svekrve. Briga o detetu, uz ispomoć koju dobrostojeće
porodice imaju nadohvat ruke u Indiji, ostavljala joj je mnogo slobodnog vremena. Tokom svih tih godina posmatrala je
kako funkcionišu njen muž i njena svekrva, kako planiraju svaki potez s mnogo pažnje, pa je i ona počela da planira
svoju budućnost, podstaknuta svojim sopstvenim horom glasova, glasovima svoje porodice i nekadašnjih Sandžajevih
prijatelja. „Zašto ti ne bi imala prava da budeš naslednica svog muža? Zar mu nisi dala najbolje godine svog života? Zar
nisi učestvovala u svemu što je uradio? Zar te nije voleo? Ti o politici znaš više od njegovog brata...“ Želeli su da
odreaguje pre nego što Radživ bude na to primoran. A hor glasova ostavio je traga na zloćudnom karakteru devojke.

Knjiga o Sandžaju bila je jabuka razdora u odnosu izmedu Indire i Maneke, koja se gotovo nije usuđivala da
priča sa svojom svekrvom. Videla je da je distancirana i hladna, pa je se plašila više nego ikad. Kada bi htela da joj se
obrati, nije nalazila reči, kao kada je došla u tu kuću. Dobijala je potrebnu Indirinu pažnju samo kada bi pričala o detetu.
Za ostalo, nikakvu. Jednog dana konačno se odvažila da joj predloži ideju koja joj se vrzmala po glavi.
- Pošto vidim da si tako zauzeta, mislila sam, kako bih ti olakšala posao, da novinar Kušvant Sing napiše
umesto tebe prolog na bazi jednog intervjua s tobom.
Indira ju je dugo gledala, u jednom od svojih ćutanja koja ništa dobro nisu nagoveštavala.
- Ni govora - najzad joj je rekla. - To je trebalo da uradiš odmah nakon Sandžajeve smrti. Onda bih imala
vremena da nešto napišem. Ali nisi me pitala za savet. Sada neću ništa da napišem, a taj čovek me neće intervjuisati.
 Bila je to njena specifična osveta zbog članka koji ju je tako iznervirao. Bio je to takođe način da smesti svoju
snahu na njeno mesto. Rat je otpočeo.
Nakon razgovora sa svojom svekrvom, Maneka je bila utučena. „Аkо ne napiše prolog, nikada joj se više neću
obratiti“, pretila je svima koji su hteli da je saslušaju. Potom je, u privatnosti svoje sobe, počela da plače. Nacrt knjige, s
fotografijama koje je izabrala s najvećom pažnjom i ljubavlju, bio je rasut po njenom krevetu. „Zašto ne želi da mi
pomogne? Zar se ne radi o njenom sinu?“ pitala se u suzama.
Kada se smirila, Maneka je pokušala poslednje zbližavanje. Odnela je nacrt knjige u Indirinu sobu i ostavila ga
na njenom krevetu. Možda će, kada ga vidi, njena svekrva razmisliti.
Prošlo je više od šest meseci od Sandžajeve smrti, pa je ponovno razgledanje ovih fotografija nakon napornog
dana u parlamentu duboko potreslo Indiru. Anđeosko lice koje je Sandžaj imao kao mali, fotografije njegovih dečjih
igara, iz vremena kada je mazio svog omiljenog ljubimca, tigra, fotografije njegovih igračaka, šetnji na konju s
Nehruom, gde je zagrljen sa Indirom... Sva ta prošlost koja je iznenada nadirala kao bujica, poput ponovo otvorene
rane, emotivno ju je rastrojila. Cele noći nije oka sklopila. Svojoj prijateljici Pupul rekla je da je knjiga lepo koncipirana,
ali da nije spremna da napiše prolog. „Izbrisala je Maneku sa spiska svojih voljenih osoba“, napisaće Pupul, koja je
primetila jedan simboličan i razotkrivajući detalj: vrata koja su vodila u Sandžajevu sobu bila su zatvorena, a ona koja
su vodila u Radživovu, otvorena. Indira je završila jednu stranicu svog života i bila je spremna da započne novu.
 28.

- RADŽIVE,PLAŠI ME ŠTO LETIŠ… - rekla mu je Indira jednog dana u kućnom salonu.

- Mama, ti si pametna osoba i veoma dobro znaš da, po statistici, postoji više mogućnosti da se strada prelazeći
ulicu nego leteći avionom.
- Znam, ali ne mogu da ne pomislim na...
Radživ ju je posmatrao. Njegova majka, uvijena u beli sari u znak žalosti, ličila je na ruinu same sebe. A nije se
pretvarala; videlo se da je zaista uznemirena. Zbog Sandžajeve smrti, čija se duga senka nadvijala nad sadašnjošću,
Indira je postala nesigurna osoba, a strahovi koji su je oduvek tištili sada su se povećali. Radživ je osećao beskrajnu tugu
što je vidi takvu. Sama pomisao na to da joj je potreban a da ne može ili ne želi - da joj pomogne, počela je da ga muči.
Indira je nastavila:
- Znaš li da je jedan list u Gudžaratu predvideo da će Sandžaj umreti u junu?
- Mama, molim te... Da se veruje predviđanjima svih astrologa u Indiji, niko ne bi mogao da živi.
- Primam bezbroj pisama koja me obaveštavaju da ti preti opasnost, zato se plašim što si u visinama.
- Znaš li šta je najbolje uraditi s tim pismima? Baciti ih u vatru...
- Ne pričaj gluposti, Radžive - odgovorila je izmenjenog izraza lica na kojem se videlo mračno beznađe. -
Sandžaju se to desilo jer nismo ništa uradili da to izbegnemo, nismo obratili pažnju na predviđanja koja su pogodila
tačan datum.
- Ne, mama. Sandžaju se to desilo jer je sam to tražio.
Indira ga je gledala. Nije navikla da joj Radživ protivreči.
On je nastavio:
- ... Radio je ono što mu padne na pamet, a kada ga je direktor Civilnog vazduhoplovstva ukorio što krši
propise i rizikuje svoj život Sandžaj ga je zbacio s te funkcije umesto da ga posluša. Moraš da vidiš stvarnost onakvu
kakva jeste, mama. Veoma me brine što dopuštaš da astrolozi tako utiču na tebe...
Indira je oborila glavu, kao da je tako želela da da do znanja da se povinuje argumentima svog sina. Radživ je
razumeo da njegova majka pokušava da nađe neki smisao tragedije koja se sručila na nju, a taj smisao nalazila je u
mračnim silama koje su njeni neprijatelji uputili na porodicu. Ta njena stara paranoja bila je prisutnija nego ikad.
- Mama - rekao joj je Radživ kako bi joj pokazao svoju naklonost. - Ako postoje zle sile, sigurno postoje i dobre
sile koje nas štite... Zar ne?
- Da li su možda one uspele da zaštite tvog brata? - upitala je.
Radživ je pogledao ka nebu kao da govori: Zar opet! Indira je nastavila:
- Da sam ja umrla, to bi bio deo prirodnog procesa... Imam šezdeset dve godine, proživela sam ceo život, ali tvoj
brat je bio tako mlad...
Radživ je pognuo glavu. Njegova majka je bila neutešna. Dugo su ćutali. Indira je ustala:
- Moram da radim još tri sata. Idem.
- Iscrpljena si i trebalo bi da se odmoriš - rekao joj je Radživ.
- Ako sada ne završim taj posao, moraću da ustanem u četiri ujutru da bi ga završila. Laku noć.
Radživ se zamislio. Video je svoju majku kako odlazi u svoju sobu poput pogurene ptice, lagano vukući noge.
Delovalo je kao da je nose talasi, podsećala je na brodolomnika... Gde je bila njena neiscrpna energija, njen večiti
optimizam? Bilo je poražavajuće gledati je takvu. A pitanje koje ga je kopkalo bila je logična posledica toga: „Da li zaista
imam pravo da odbijem da joj pomognem?“
Kada je Sonju uključio u svoja osećanja u vezi s svojom majkom, Italijanki su krenule suze, možda zato što je u
trenucima lucidnosti uviđala da vodi unapred izgubljenu bitku. Pored toga je osećala da je njen muž u dilemi zbog koje
pati.
- Zar ćeš baciti u vetar sve što smo stekli?... Svoju karijeru, vreme sa svojom decom, svoje hobije, našu sreću?
Prvi put nastala je napetost u braku. Tolika, da mu je Sonja, očajna, jednog dana rekla:
- Ako misliš da se upustiš u politiku, tražiću razvod i vratiću se u Italiju.
Nikada za petnaest godina braka se nisu posvađali. Nikada nisu razmenili teške reči. Nikada Sonja nije otišla
tako daleko. „Borila sam se kao lavica za njega, za nas i našu decu, za život koji smo izgradili, za njegovo zvanje pilota,
za naša jednostavna prijateljstva, a naročito za našu slobodu: to skromno ljudsko pravo koje smo tako pažljivo i uporno
čuvali“, napisaće kasnije.

Ali sile protiv kojih se Sonja borila bile su mnogo snažnije od njenih argumenata u korist lične sreće i
porodične harmonije. Kakvu je poteškoću moglo imati buržujsko blagostanje jedne četvoročlane porodice u poređenju
sa sudbinom Indije? Te sile koje su izvirale iz bogate istorije nacije govorile su u ime zemlje sa više od sedamsto miliona
ljudi. Bile su to iste one sile koje su u svoje vreme navele Indiru da uđe u politički krug i koje sada zahtevaju Radživovo
prisustvo. Dva meseca nakon Sandžajeve smrti, trista parlamentarnih poslanika, koji su bili članovi Kongresa, potpisali
su jednu peticiju u kojoj su ga molili da prihvati mesto svog brata i da se predstavi kao kandidat u njegovom okrugu.
Činjenica da je oženjen strankinjom izgleda nije predstavljala problem, možda zato što po narodnom mišljenju žena
stiče identitet muževljeve porodice.
Bio je to početak jednog intenzivnog i neprekidnog javnog pritiska. Od tog trenutka, nije bilo dana da štampa
nije prognozirala njegov ulazak u politiku. Kada su novinari pitali Indiru šta misli o toj temi, ona je ostala smirena: „Ne
mogu da pričam o tome. Radživ je taj koji treba da odluči.“ Poslanici su počeli da nadiru u kuću. Dolazili su da ga
,,posete“, odnosno da pokušaju da ga ubede. Sonja je morala da kuva čaj od kardamoma za sve te „lesinare“ koji su, po
njenom mišljenju dolazili da na njene oči raskomadaju porodičnu sreću.
Nije samo javni pritisak postao uobičajen, isto se dešavalo i s ličnim pritiscima. T. N. Kaul, Radživov ujak,
diplomata besprekorne reputacije, nije bio čovek čiji su saveti olako shvatani. Kaul je bilo prezime Nehruove žene i T.
N. je oduvek bio veoma blizak sa Indirom. Njegova odanost odolevala je udarcima tih godina. Njegov sin bio je
simpatična i živahna osoba, studirao je na Kembridžu s Radživom i činio je deo kruga bliskih prijatelja bračnog para.
Kaulovi su bili veoma bliski rođaci, i veoma dragi.
- Životi tvoje majke i tvog brata bili su usko povezani, i više nego što se činilo - T. N. Kaul je rekao Radživu na
prvom održanom okupljanju. - Sandžaj je bio njena komunikacijska veza s liderima partije, zato je tako izolovana od
njegove smrti. Treba joj neko blizak, neko ko može efikasno da postupi kako bi zadržao odanost partije. A već znaš da
ni u koga nema poverenja, osim u one najbliže.
- Znam, ali takođe znam, a to znaju svi, da nisam stvoren za politiku... Osim toga, već ti je poznat Sonjin stav o
tome.
- Razumem što Sonja tako gleda na to, bila je izložena najgorim aspektima javnog života, ali nije sve prezrivo i
loše u politici. Pretpostavlja se da je najplemenitiji od svih poslova...
Radživ je napravio ironičan gest. Kaul je nastavio:
- Radi se o služenju narodu, o posvećenosti drugima dušom i telom... Kao što je radio tvoj deda, kao što je radio
tvoj brat, kao što trenutno radi tvoja majka.
- ... Kao što želite da radim i ja.
- Naravno. To ti je u krvi.
- Nisam siguran da je to toliko nasledno kao što misliš. Imam sve šanse da ne uspem...
- Ako ti imaš sve šanse za neuspeh, ti koji si se oduvek dojio političkim ambijentom, zamisli tek ostale...
Naprotiv, imaš sve šanse da uspeš. Mogao bi jednog dana da postaneš premijer.
- Ne, hvala. Video sam svoju majku kako plače nakon što su je izdali njeni najstariji, verni i voljeni saradnici
kako bi se spasli, video sam kako joj njeni partneri, ljudi u koje je imala najviše poverenja, okreću leđa i postaju
krvoločni kritičari... Hvala, ali više volim da živim život u farmerkama, pored svoje žene i porodice koji mi daju sve što
mi je potrebno.
- Radžive, znaš isto tako dobro kao i ja da postoje dva tipa osoba koje se upuštaju u politiku: u manjini su oni
koji vlast smatraju sredstvom za unapređenje društva, a oni u većini vide je kao oružje za sticanje sopstvene koristi i
koristi svoje grupe. Ovaj drugi tip interesuje sve što vlast podrazumeva: sjaj, laskanje, da ti ljube stope i obožavaju kao
boga, sve ono što prezire Sonja.
- A koja je nagrada za one prve?
- Samo jedna. Zadovoljstvo da vidiš da si ostvaren kao ljudsko biće.
Radživ je slegnuo ramenima. Bio je to previše eteričan i apstraktan odgovor za njegov ukus. Potom je upitao:
- Šta kaže mama?
- Doslovno mi je rekla da ne želi da utiče na tvoj sud, da uradiš šta god hoćeš.
- Da li ona zna da si došao da razgovaraš sa mnom?
- Da. Pitao sam je... i rekla mi je da, ako hoću da pričam s tobom, ona nema ništa protiv.
Nastala je tišina. Radživ mu je pokazao neke sveske i knjige koje su mu bile rasute po stolu.
- Znaš li da svaki čas treba da ispunim jedan od snova svog života?
- O, stvarno?
- Indijan erlajns upravo završava obnovu flote, pa će biti samo avioni. Do sada sam leteo kao kopilot u boingu
737. Sledećeg meseca polažem ispit za kapetana leta. Povećaće mi platu i moći ću da zatražim liniju Delhi-Bombaj, što
će mi omogućiti prihvatljivije radno vreme.
Kaul je prešao pogledom preko kompasa, digitrona, otvorenih pisama sa zabeleškama ispravki pravaca i
računanja napisanih olovkom na marginama... Potom se, ozbiljnog lica, okrenuo ka Radživu:
- Kako sam shvatio, tvoj odgovor je ne?
Radživ je klimnuo glavom i dodao:
- Za mene bi ulazak u politiku bio poput ulaska u zatvor.
Nakon što je na sebi osetio uporan pogled svog ujaka, izjavio je:
- Osim toga, nemam čak ni člansku kartu Kongresa.
 - Razmisli o tome, Radžive. Pomisli na sve žrtve koje je porodica podnela zbog zemlje. Kada ste bili mali i otišli
da živite u Tin Marti učinili ste to jer je tvoj deda bio usamljen i trebala mu je pomoć. Kao sada tvojoj majci. Ona je
žrtvovala svoj lični život kako bi mu bila na raspolaganju. Uradila je to jer je žena. Tvoja dužnost kao muškarca jeste da
joj pomogneš gde možeš i podržiš je u svemu.
Argumenti ujaka Kaula bili su smisleni i apelovali su na sinovljevu dužnost i na određenu vrstu
predodređenosti, na jednu proračunatu porodičnu i nacionalnu misiju zapisanu u zvezdama. Radživovi su bili
racionalni i praktični. Govorili su o jednostavnim stvarima poput svakodnevnog života, poziva, porodične ljubavi. Ali
stvarnost je bila složenija, bila je mešavina emocija i ambicija mnogih ljudi, strahova i sumnji, snova i skrivenih nagona,
istorije i politike. Tokom meseci, pritisak na Radživa se nastavio, a samim tim i na Sonju. „Provela sam sate i sate
pokušavajući da je ubedim da pusti svog muža da uđe u politiku, ali nijedan argument nije joj se činio dovoljno
dobrim“, reći će Nirmala Dešpande, jedna porodična prijateljca. „Pri svakom pokušaju, Sonja bi, veoma učtivo ali i
odlučno, rekla ne.“ Jednog dana, Italijanka joj je priznala: „Više bih volela da mi deca prose na ulici nego da se Radživ
upusti u politiku.“
Bračnom paru je to bila užasna godina tokom koje su se oboje nemoćno osećali, toliko da su se približavali
ambisu. Preplavio ih je čudan neuobičajen osećaj da iznenada ne vladaju svojim životom. Prešli su iz stanja u kojem su
bili gospodari svoje egzistencije u žrtve progona i smenjivanja u ime uzvišenih principa i plemenitih razloga koji su im
se, u tom trenutku, činili tuđim. Kao da ta džinovska zemlja ne može da živi bez njih. Radživ je bio rastrzan konfliktom
između svoje dužnosti kao sina i sopstvene sreće. Sonja je bila u klopci između svog muža i svoje svekrve, dve osobe
koje obožava. „U isto vreme“, napisala je kasnije, „bila sam besna i žalosna zbog jednog sistema koji je, takav kakav je,
tražio žrtveno jagnje. Sistem koji će ga sigurno zgaziti i uništiti - u to sam bila potpuno ubeđena.“
Radživ je oslabio i jedva da je spavao. Njegovo osećanje dužnosti navodilo ga je da pomogne svojoj majci.
Njegova ljubav prema Sonji i obećanje koje joj je dao vukli su ga na suprotnu stranu. Svi su imali svoje razloge, svi su
bili dobri, a on se našao u zbunjujućoj i nesrećnoj sredini. Tada je pribegavao učenju za svoj ispit za komandanta boinga
737, jedistvari koja mu je omogućavala da se udalji od stvarnosti koja mu je postala nepodnošljiva. On, koji je oduvek
bežao od konflikta i sukoba, osećao se potišteno jer je bio meta svih zahteva. „Zar se ovaj pritisak nikada neće smanjiti?
Zar se ovaj pakao nikada neće završiti?“ pitao se videvši da prolaze meseci a da hor glasova postaje sve zaglušeniji.
„Čekala sam čudo“, reći će Sonja, „neko prihvatljivo rešenje za sve nas.“
Ali to čudo se nije dogodilo. Naprotiv, kako su dani prolazili, glavnim glumcima ove drame bilo je sve gore:
Indira, sve usamljenija i opterećenija problemima koji su se gomilali; Radživ i Sonja, svakog dana sve nespokojniji.
- Ne mogu vise da te gledam takvog - rekla mu je Sonja jednog dana, snažno ga zagrlivši - ne želim da te
gledam kako patiš...
- Kao da su nam oduzeli naš život...
- Radžive, zaboravi šta sam ti rekla kada sam bila ljuta. Zaboravi sve to. Ako misliš da treba da pomogneš svojoj
majci, učini to... Ne želim da te gledam tako nesrećnog. Ovo nas razdire.
- Nemam nameru da donesem takvu odluku bez tebe.
- Uradi to - rekla mu je Sonja plačući, naslonivši glavu na grudi svog muža. - Samo napred. Život se menja,
meni će biti teško da ga prihvatim... U suštini, mislim da ću te na kraju izgubiti, a možda je to samo moj sebičluk, ne
znam... Ono što znam to je da ne možemo dalje ovako.
„Bio je to moj Radživ“, reći će Sonja, „voleli smo se, i ako je smatrao da treba da pruži pomoć svojoj majci, ja
bih se povinovala tim silama koje su odveć previše moćne da bih se izborila s njima, i ići ću s njim gde god da ga
odvedu.“
Sonja je još jednom pokazala da joj ljubav prema mužu znači više od bilo kojeg drugog razmatranja. Zar
odanost ne predstavlja samu srž ljubavi? Zar ga nije oduvek sledila? Zar nije ostavila svoju porodicu i državu zbog
njega? Ako joj se ceo život okretao oko njega, ako mu je jednog dana obećala da će ga slediti do kraja sveta, sada je to
obećanje trebalo ispuniti. Pratiće ga bilo gde, u politički pakao ako bude potrebno. Čak i ako oboje završe goreći u
sopstvenom plamenu.

Nakon četiri veoma duge i veoma uticajne posete ujaka T. N Kaul Radživ je na kraju izjavio:
- Ako mama hoće da joj pomognem, učiniću to.
Kaul je odahnuo.
- To je pametna odluka - rekao je. - Sigurni smo da možeš da pobediš na izborima u Ametiju, okrugu tvog brata,
što će ti dati potrebnu legitimnost da radiš pored svoje majke.
- Ali ne želim da budem deo vlade, to je moj uslov. Spreman sam samo da radim unutar partije, jer uviđam da
postoji praznina i ne vidim ko bi drugi mogao da je popuni.
- Važno je da osvojiš svoj mandat u Ametiju.
- A šta ako izgubim?
- Ostavljaš otvoreno polje Maneki i Sandžajevim sledbenicima, a imaj u vidu da je to veoma opasno.
- Maneka nema dvadeset pet godina, što je zakonska starost da bude poslanica u parlamentu.
- Ali imaće za sledeće izbore. Ne smeju postojati dva naslednika Sandžaja Gandija. Otuda i žurba da pristaneš.
A ključno je da pobediš u Ametiju.
Nastala je tišina. Radživ je ostario u licu. Rekao je gotovo šapatom:
- Iz svega toga nema izlaza, zar ne?
- Kada je tvoja majka otišla da pomogne tvom dedi, takođe nije bila deo vlade - rekao mu je Kaul i napravio
pauzu, svestan nehumane žrtve koju je ova odluka zahtevala od porodice. - Šta kaže Sonja?
 - Ne bih doneo odluku bez nje. Pokušaću da uskladim svoju pilotsku karijeru s politikom, dok mogu. Posle
ćemo videti šta će biti.
- To je razumno rešenje - zaključio je Kaul.
Nakon tolike nagomilane patnje, ta odluka je bila poput neke vrste oslobađanja, ali bez radosti. Kao i uvek u
porodičnoj istoriji Nehruovih, ono što je pobedilo bilo je osećanje dužnosti nad svim ostalim opcijama. Sonja se
zatvorila u svoju sobu i nije izlazila četiri dana. Njena deca nisu uspela da je uteše. Govorila su da provodi vreme
plačući.
Kada je izronila iz tog bunara patnje, bila je iznurena i osušena. Tokom narednih dana jedva da je jela i
prestala je da se oblači elegantno i koketno kao što je imala običaj.
 29.

RADŽIV JE ISPUNIO SVOJ stari san i položio ispite za sticanje zvanja komandanta boinga 737, ali zadovoljstvo
krstarenja nebom u mlaznom avionu trajaće veoma kratko. Rok za kandidaturu u okrugu Ameti, koja se pripremala
kako bi nasledio svog brata, neumitno se približavao. Princip inkompatibilnosti sprečavao je Radživa da bude zaposlen
u javnom preduzeću (Indijan erlajns bio je državna firma) da se u isto vreme kandiduje za poslanika. Pošto je bilo jasno
da od tog trenutka neće moći da uskladi svoju karijeru s politikom, nije mu preostao drugi izlaz nego da od politike
načini karijeru. Zato je jednog vrelog majskog dana 1981. godine doneo odluku. Došao je kući nakon dana provedenog
u letenju, skinuo kravatu, sako, pantalone svoje uniforme, obukao belu kurtu, „uniformu političara“, i otišao u upravne
kancelarije aviokompanije da preda svoju pilotsku akreditaciju i oprosti se od kolega i šefova. Sonja je videla da je
otišao stegnutog srca. To je zasigurno bilo opraštanje od života koji je odabrao u Engleskoj, kada je tražio način da
zaradi za život kako bi se venčali, jer je bio lud za njom.
Kao što se moglo predvideti, od tog dana, život supružnika se promenio. Više ih subotom uveče nisu mogli
videti u Kazi Mediči, italijanskom restoranu luksuznog hotela Tadž, ili u Orijent Ekspresu, u novom hotelu Tadž Palas.
Promenili su sve: od dnevne rutine do načina oblačenja. Radživ je nosio kurte, jer su mu skrenuli pažnju da bi bilo dobro
da ostavi vise „indijski“ utisak, a ne toliko evropski. Tako se zauvek oprostio od farmerki koje je nosio kada nije bio u
uniformi, rekao je zbogom italijanskim cipelama koje mu je Sonja kupovala kada bi otišli na odmor, i obuo je sandale,
mada je sačuvao svoje naočare za sunce rej ban, ovalne s metalnim ramom koje su tada bile u modi. Istina je da je
indijska odeća bila prijatnija za nošenje od zapadnjačke, i prikladnija za tu surovu vrućinu. Kurte od grubog pamuka
nosile su se preko pantalona nalik pidžamama, odnosno čovridara, širokih pantalona do kukova koje se šire do članaka
preko kojih padaju u faltama. Takođe je nosio kapu tipičnu za članove Kongresa, a Indiri se činilo da je u tirn godinama
pljunuti otac, Firoz.
Kada je Radživ doneo odluku, više se nije osvrtao unazad. Ako ga je sudbina dovela na taj put, bolje da iz toga
izvuče što veću korist. Stare ideale o kojima je njegov deda govorio za stolom kada su bili tinejdžeri - borba protiv
siromaštva, borba za jednakost, sekularnost - te principe koje je nasledila njegova majka, usvojio je i on. Nije se uhvatio
u kolo da bi nagomilao bogatstvo ili moć, pošto ga to nikada nije privlačilo. Nije imao lične ambicije, ali imao je ideje za
Indiju. Ako sada može da pruži svoj doprinos životu nacije, bilo bi dobro da to uradi dobro informisan.
Međutim, bilo mu je teško da napusti svoj svet, svet tehnologije, dokazanih činjenica, konkretnih stvari koje se
upravljaju dokazanim i poznatim zakonima. Avion leti, jer vazduh podupire njegova krila. Šta podupire uspeh jednog
političara? Bilo je mnogo mogućih odgovora, mnogo diskutabilnih, ali nijedan izvestan, osim u njegovom slučaju: imao
je prezime koje je prepoznatljiva marka. Intelektualci i Indirini protivnici sasuli su mu to u lice: „Jedina kvalifikacija
koju poseduje Radživ jesu njegovi geni.“ Privilegovane klase bile su uznemirene, jer su smatrale da je to novi čin
Indirinog nepotizma. Ali velika masa „indijskog naroda“ videla je to na svoj način, pod prizmom tradicije, po kojoj
sinovi nasleđuju zanimanja svojih roditelja. Vekovima su na selima i u gradovima Indije, majstori zanatlije, muzičari,
pisari, kuvari, konjušari, iscelitelji, arhitekte i političari prenosili tajne svog zanimanja svojim potomcima. Uvukavši
Radživa u politički život, Indira i njeni partijski istomišljenici samo su nastavili dobro ukorenjenu tradiciju.

Tokom svoje prve kampanje, Radživ je morao da uloži veliki napor da bi se izborio sa sopstvenom
stidljivošću. Nekome ko toliko ljubomorno čuva svoju privatnost bilo je teško da podnese da neprekidno bude u
centru pažnje i da se suočava s pitanjima medija komunikacije. „Politika nikada nije bila moj fah“, izjavio je jednog dana
nekom novinaru koji ga je pitao zašto se kandiduje. „Kandidujem se jer sam morao da pomognem majci na neki
način...“ Njegova skrušenost pretvorila ga je u predmet podsmeha, pa je ubrzo naučio da odmerava svoje reči, da daje
uvek jasne odgovore koji ne bi mogli da izazovu nesporazume i iskrivljena tumačenja.
 Držanje govora u javnosti bez beležaka takođe nije bilo lako, jer nije trebalo samo da pronađe način kako da
kaže ono što želi: morao je i da se poveže sa onima koji su došli da ga slušaju. Mitinzi su se održavali na seoskim
trgovima a organizatori nisu uvek raspolagali sredstvima za postavljanje nadstrešnice koja bi ih zaštitila od vrućine. U
većini slučajeva, Radživ se nalazio pred gomilom od hiljadu ljudi nasred sunca. Mnogi su sedeli na asurama na zemlji,
većina njih je stajala u daljini, a svi su dolazili da prime daršan od čoveka koji je bio deo skupa ličnosti indijske
mitologije. Bilo je mnogo siromašnih seljaka, jer je Ameti veoma zaostala oblast države Utar Pradeš. Ali takođe je bilo
prodavača, radnika, seoske elite, sičkih preduzetnika čiji su turbani štrčali iz gomile, mnogo nezaposlenih mladića i
devojaka, hordi dece, među kojima su neka bila u prugastim uniformama inspirisanim uniformama engleskih škola,
muslimanki prekrivenog lica, hinduističkih seljanki u raznobojnim sarijima... Svi su bili veoma zbijeni uprkos
temperaturi koja je bila veća od 40 stepeni. Mirisalo je na znoj, cveće, prašinu i dim bidisa, tih dugačkih cigareta
napravljenih na bazi seckanog duvana, poznatih kao cigarete siromašnih . Pre nego što bi počeo da govori, Radživ bi
skinuo vence narandžastih karanfila, izbledele na belini njegove kurte, i stavljao ih na jedan sto, ili bi ih davao jednom
pomoćniku. Imao je mnogo drugačiji stil od svog brata. Nije bio veliki govornik, niti je raspaljivao publiku. Naprotiv,
njegova skromnost i radoznalost nagonile su ga da postavlja mnoga pitanja. Na svojim neprekidnim putovanjima,
zatvoren u avionskoj kabini, Radživ je sanjao o jednoj pravednijoj, naprednijoj, modernijoj, čovečnijoj zemlji. Sada, na
tlu, stvarnost se pokazala drugačijom: zaostalost je bila stravična, nedostatak resursa poražavajuća, a siromaštvo
ekstremno. Kako je to bilo moguće? Gde je sistem zakazao? U trenucima odmora, vadio bi iz jedne crne torbe jedan
srebrnkasti izum koji je podsticao divljenje:
- To je revolucionarni izum - rekao je Radživ. - Jednog dana biće popularan koliko i digitron ili pisaća mašina,
videćete.
- Čemu služi? - pitao ga je jedan mladi član partije.
- Mnogo čemu. Ja želim da ga upotrebim za pravljenje baze podataka i da pratim poboljšanja koja ćemo
započeti ovde u Ametiju.
Bio je to laptop, jedan od prvih viđenih u Indiji. Radživov metod sastojao se u tome da identifikuje nedostatke
kako bi potom znao gde može da interveniše da ih koriguje. Neki problemi su bili očigledni, kao nedostatak puteva,
zbog čega je mali izborni karavan bio primoran da pešači, ponekad sat vremena, ponekad čak i duže, po uskim
zemljanim putevima, među poljima koja obrađuju izgladneli volovi, kako bi došli do seoceta. Većina staništa bile su
kolibe od nepečene opeke koje su seljaci morali ponovo da podižu nakon svakog kišnog perioda. Ta sela nisu ni na koji
način bila spojena sa spoljnim svetom. Bar bi mogao da im se obezbedi telefon povezan preko satelita! govorio je u sebi Radživ.
Međutim, postojao je tračak nade: kada je pitao siromahe šta im je najpotrebnije, nikada nisu tražili hranu, ni novac, niti
baraku gde bi se smestili, niti da im se napravi neki bunar pijaće vode u selu - što su sve osnovne potrebe.
Najsiromašniji su najpre zahtevali škole za svoju decu. Na prvom mestu, obrazovanje, a odmah zatim, medicinske
dispanzere.

Kao što se i očekivalo, Radživova pobeda bila je većinska. Sonja mu je prva čestitala. Zagrlili su se. Ta pobeda
dala je njenom mužu veoma potrebnu zaleđinu, a Sonja je to naslutila po izrazu njegovog lica, iznenada mnogo
opuštenijem i sigurnijem. Bilo je to opravdanje za mnoge mesece patnje. Sonja je osetila da Radživu počinje da se sviđa
to iskustvo, iako je njoj nedostajala prošlost: „Ranije je naš svet bio prepoznatljiv, intiman“, reći će Sonja. „Bilo je dana
velikog rada i dugih perioda odmora. Sada je suprotno. Naš život je pun ljudi, na stotine njih svakog dana, političara,
radnika u partiji, a svi vrše pritisak svojim zahtevima i hitnim problemima. Vreme vise nije fleksibilno i sati koje Radživ
provodi s nama sve su dragoceniji.“
Ono na šta Radživ i dalje nije mogao da se navikne bilo je nadiranje medija komunikacije. Odgovarao je
oklevajući i isprekidano. „Vi novinari se bacate na političare poput tigrova“, prasnuo je jednom, iznerviran. Ali u isto
vreme je osećao da ga ceni sve veći broj ljudi. Suprotnost svom bratu, bio je pravo osveženje i to mu je donosilo
pristalice. Ako je Sandžaj ostao u sećanju kao gruba, nemilosrdna i vulgarna osoba u sprovođenju vlasti, Radživ je bio
potpuna suprotnost: blag čovek besprekornih manira, rođeni izmiritelj koji je koristio zdrav razum za rešavanje
konflikta, a naročito čovek bez čudnih kontakata i sumnjivih udruženja. „Želim da privučem novu vrstu ljudi u
politiku“, izjavio je Sandej tajmsu, „inteligentne, mlade ljude zapadnjački orijentisane bez feudalističkih ideja, koji žele
da doprinesu napretku Indije pre nego svom sopstvenom.“ Uvek je pokazivao svoje pravo lice, lice časnog, ljubaznog
čoveka dobrog srca. Ubrzo će ga prozvati Gospodin Bezgrešni32. Uz to je imao i lepu i fotogeničnu porodicu iako je
Sonja bila mnogo manje zainteresovana za fotografisanje od njega a još manje za davanje intervjua. Njen strah od
medija komunikacije i mržnja prema njima pretvorili su se u rutinu njenog života.
Radživ je položio zakletvu za obavljanje poslaničke dužnosti tri dana pre nego što je napunio trideset sedam
godina, otvoreno izjavljujući da se zalaže za modernizaciju, za slobodu poslovanja i za otvorenost zemlje za inostrana
ulaganja. Govorio je pod istom kupolom gde su govore držali njegovi deda i majka. Curio je znoj s njega. Nehru bi se
verovatno uznemirio da vidi svog unuka u toj ogromnoj sali kao još jednog narodnog predstavnika. Ali takođe bi bio
zadovoljan da vidi da Radživ, kao i on, veruje u to da rešenje za mnoga zla u Indiji leži u nauci i tehnologiji
primenjenim na odgovarajući način.

Indira se ponovo smejala. Osećala je da je njen sin, koji je sa iznenađujućom efikasnošću obavljao ulogu ličnog
savetnika, prava osoba za sprovođenje ambicioznog projekta u koji se vlada upuštala, svestan potrebe za poboljšanjem

32 Mr. Clean (eng.). (Prim. prev.)

imidža zemlje. Radilo se o organizaciji Azijskih igara, koje su imale da se održe u Delhiju kroz dve godine. Projekat je
uključivao izgradnju hotela, autoputeva, nekoliko stadiona i kvart za smeštanje sportista. Inicijativa bi poslužila za
proširenje pokrivenosti televizijskim signalom u boji koji se mogao uhvatiti samo u centru velikih gradova. Da bi se
projekat sproveo kako treba, bio je potreban um sa smislom za organizaciju, preduzimljiv i maštovit. Indira je osetila da
je to za njenog sina izazov koji bi, ako se uspešno okonča, poboljšao njegov imidž i poslužio mu kao odskočna daska ka
nacionalnoj politici. Radživ je odjednom rukovodio arhitektama, građevinarima i finansijerima i nadgledao ogromnu
investiciju.
Sonja nije imala nikakve ambicije da sebi obezbedi prostor u javnom životu - koji je Maneka toliko
priželjkivala, bilo da volontira u humanitarnim akcijama, bilo da ugošćava poznate ličnosti. Bila je zadovoljna
položajem u senci svoje svekrve i trudila se da premijerkina kuća funkcioniše što je efikasnije moguće. Tih dana Sonja je
bila bliskija Indiri nego ikada pre. „Znajući koliko su duboke njene rane, Radživ i ja smo postali još više zaštitnički
nastrojeni prema njoj.“ Njena svekrva bila je veoma zahvalna što su uz nju. Govorila je s mnogo nežnosti i poštovanja o
načinu na koji se Radživ „ponudio da preuzme neke od njenih obaveza u vezi s radom u partiji“. Kada se završila
jednogodišnja žalost, u toku koje je Indira nosila samo bele, crne ili sarije krem boje, Sonja joj je odabrala prelepi sari
zlatne boje s vezom u kašmirskom stilu za otvaranje jedne važne konferencije azijskih zemalja.
- Pogledaj, ovaj sari se uklapa s dekoracijom sale u kojoj će se održati konferencija... Da li ti se dopada?
- Savršen je - rekla je Indira - ... Savršen za one koji će pratiti taj događaj preko svojih televizora u boji.
Videvši je ponovo uvijenu u sarije u boji, njena prijateljica Pupul joj je rekla:
- Drago mi je što prevazilaziš to.
Indira je poprimila ozbiljan izraz lica i nije joj odgovorila. Ali sledećeg dana poslala joj je pismo: „Izgovorila si
jednu rečenicu o tome da bih mogla da prevaziđem svoju tugu. Čovek može da prevaziđe mržnju, zavist, pohlepu i još
mnogo drugih negativnih i autodestruktivnih emocija. Ali bol je nešto drugo. Ne može se zaboraviti niti prevazići.
Moraš naučiti da živiš s tim, da ga integrišeš u svoje biće i učiniš ga delom života.“
 30.

NOTA KOJA JE NARUŠAVALA SKALU bila je Maneka, koja je nezadovoljno posmatrala kako joj je
muževljevo nasledstvo oteo njegov brat, iako je savršeno znala da ona ne može da se kandiduje, jer nema zakonsku
starost. Oduvek je osećala duboki prezir prema Radživu, a sada je počela da daje izjave za štampu opisujući ga kao
,,tromog devera, nesposobnog da ustane iz kreveta pre deset“. Implicitno je iskazivala mišljenje da je ona, naslednica
prezimena Gandi i majka Sandžajevog deteta, najprikladnija da jednog dana zameni Indiru na vrhu vlasti. „Каko
Radživ može da se ogrne plaštom svog brata ako ni kada nije voleo politiku i oženjen je Italijankom?“ govorila je u
javnosti. Maneka je prva iskoristila Sonjino strano poreklo protiv porodice. Radživ i Indira, koji su odmah nanjušili
opasnost, zamolili su je da preduzme potrebne korake za sticanje indijskog državljanstva, na koje je imala pravo zbog
braka. Trebalo je to davno da uradi, ali odgađala je iz čiste mrzovolje. U svojoj naivnosti, Sonja je verovala da je
dovoljno što se oseća kao Indijka i što ispunjava običaje i rituale društva da bude Indijka. Već je bila odložila u zapećak
ormara svoje suknje, uske pantalone, farmerke, majice bez rukava i svoja dekoltirana odela. Oblačila se kao Evropljanka
samo kada je išla u posetu svojoj porodici u Italiji. U Indiji je nosila samo sarije ili muslimansku varijantu narodne
nošnje, šalvar kamize, široke pamučne ili svilene pantalone prekrivene tunikom s mnogo dugmadi. Ali to nije bilo
dovoljno, sada joj je trebala zvanična potvrda, državljanstvo, pasoš. Tako je jednog jutra otišla u Ministarstvo
unutrašnjih poslova i provela nekoliko sati popunjavajući formulare i odgovarajući na pitanja ljubaznih činovnika.
Nekoliko nedelja kasnije primila je jedno pismo: „Ovim pismom, vlada Indije dodeljuje Sonji Gandi, rođenoj Majno,
uverenje o državljanstvu i izjavljuje da gorepomenuta ima prava na sve privilegije, dužnosti i odgovornosti indijskog
građanina...“ Među papirima koji su bili zajedno s pasošem, bio je broj adresa biračkog mesta na kojem je mogla da
glasa.
Jedino što je Maneka uspela da izdejstvuje svojim nerazumnim izjavama bilo je da još više iznervira svoju
svekrvu. Kada joj je devojka pokazala prvi primerak knjige koju je napravila o svom preminulom suprugu, Indira je
povikala na sav glas, tvrdeći da su delovi teksta i pojedini komentari ispod fotografija netačni i da iskrivljuju stvarnost.
Takva nije mogla da bude objavljena.
- Ali njena promocija je predviđena za tri dana!
- Trebalo je ranije da mi pokažeš krajnji nacrt, a ne u poslednjem trenutku. Moraćeš da odložiš promociju sve
dok promene ne budu uvedene.
- Ne mogu, sve je već organizovano.
- Neću dozvoliti da se knjiga izda takva kakva je sada.
Maneka je, besna, izašla iz sobe zalupivši vrata.
- Maneka!!! - povikala je Indira. - Dolazi ovamo, smesta!
Devojka se vratila. Ovaj put nije delovala kao preplašeno pseto. Zauzela je izazivački stav buntovne
adolescentkinje. Izdržala je pogled svoje svekrve.
- Ne može više ovako, Maneka. Ne mogu da se pomirim s tvojim glupostima oko štampe, niti s tim da
objavljuješ o porodici ono što ti se ćefne.
Maneka se kolebala da li da odgovori, ili da otrpi grdnju. Indira je blefirala, očekujući da će se njena snaha
uplašiti:
- Ako želiš da odeš iz ove kuće, samo napred - odlučno joj je rekla.
Maneka se dvoumila pred iskušenjem da upotrebi jedino oružje koje bi Indiri zadalo smrtonosan udarac: da
joj oduzme njenog unuka. Indira je nastavila:
- Ako nastaviš tako, naš odnos u budućnosti biće kao da te nikada nisam ni upoznala. Ti biraš: ili to, ili da i dalje
budemo prijateljice.
Maneka je stisla pesnice i ugrizla se za jezik, možda nije bio trenutak da zanemari taj tako dragoceni odnos.
Spustila je pogled.
- U redu, odložiću promociju knjige, izmeniću tekst ispod slika.
Indira je odahnula sa olakšanjem. Bila je svesna da je dobila bitku, ali i sigurna da neće biti poslednja. Kriza je
trenutno bila izbegnuta.
 Svadljiva i uporna, Maneka je postala stručnjak u zatezanju konopca. Uverila se u dve stvari: prvu, da za nju
nema mesta u strukturi vlasti kojoj predsedava Indira, i drugu, da može da bude konkurencija svojoj svekrvi. Stoga je
odlučila da, s jedne strane, bude dvostruko upornija u svom izazivačkom i provokativnom stavu, a da, s druge strane,
razvije svoju sopstvenu bazu angažujući Sandžajeve sledbenike koji su sada bili obezvlašćeni. Maneka je pristala da
održi jedan govor u gradu Laknau, glavnom gradu Utar Pradeša, pred grupom protivnika Kongresa, koju je predvodio
jedan stari Sandžajev prijatelj. Indira se pušila od besa. „Izazivaju me mini-pobunom“, rekla je Pupul nakon što joj je
Maneka stavila do znanja da se priključila starim članovima legislativnog tela države Utar Pradeš koji su bili odani
Sandžaju. Indira joj je poslala poruku: „Ako odeš u Laknau, nikad se više ne vraćaj u moju kuću.“ Maneka je ustuknula
i izvinila se, ali već je bilo jasno da je sukob neizbežan. Ta „balavica“, žilava i tvrdoglava koja joj je zagorčavala život,
Indiru je dovodila do ludila, što nisu uspeli da urade njeni mnogo prepredeniji politički protivnici s makijavelističkim
porivima.
Kako bi pokušala da izgladi stvari, Indira ju je povela na put u Keniju s Raulom i Prijankom. Ali put na koji bi
Maneka istinski volela da je otišla bio je onaj na koji su išli Radživ i Sonja, u London, na venčanje princa od Velsa i
Dajane Spenser. Indira ih je poslala u svoje ime, kako bi u inostranstvu predstavila onog ko će je, po svemu sudeći, na
kraju naslediti. To je zaista bilo glamurozno putovanje, u dodiru s vlašću i najprobranijim ljudima svetskog društva.
Nasuprot tome, Maneka je morala da ide s decom „da vide životinje“. Počela je da se žali da je jedina u porodici koja
nema diplomatski pasoš. Skoro da nije progovorila sa svojim bratancima tokom celog puta, i jedva da je odgovarala
svojoj svekrvi kada ju je ova zvala ili pokušavala da je oraspoloži. Sve vreme se izdvajala, svenulog lica, jer zapravo nije
želela da bude tamo. Kada je u ambasadi u Najrobiju došao trenutak da pozdrave predstavnike mnogoljudne indijske
kolonije, učinila je to toliko bezvoljno i rezervisano da je druge bilo sramota. Pošto je bila ćutljiva, nije se tačno znalo da
li joj je dosadno, ili jednostavno nije bila nimalo zainteresovana. Ili je nešto smišljala. Ili sve tri stvari odjednom.
Njena majka je bila ta koja je nešto smišljala. Nešto bombastično. Pregovarala je oko prodaje časopisa Surja
jednom poznatom simpatizeru RSS-a (Raštrija Svajamsevak Sang) iza Indirinih leđa. Kada je ova saznala, htela je da
svisne od besa. RSS bila je hinduistička politička organizacija ekstremne desnice s gotovo vojnom disciplinom, koja je
bila upletena u masakre podele. Indira je oduvek smatrala da je RSS najveća pretnja za Indiju zbog svog isključivog i
fanatičnog hinduističkog karaktera. Bila je ubeđena u to da bi jednog dana ova partija mogla da odvede Indiju u
propast. Zar nije jedan od ubica Mahatme Gandija bio član RSS-a? Ta prodaja, koja je na kraju sprovedena, bila je
provokacija po svim merilima. Iako je to bila svojina Maneke i njene majke, Indira je bila veoma svesna toga da je
časopis ugledao svetlost dana i da se i dalje prodaje zahvaljujući njenim poznanstvima i uticaju. Porodična tenzija došla
je do najviše tačke. Radživ je mesecima izbegavao da se sretne sa svojom snahom kod kuće. Sada je bilo jasno da
Maneka više neće moći tu da živi.
Indira je bila deprimirana kad je uvidela da će je konflikt sa snahom lišiti unuka. Od svih izdaja koje je
doživela, osećala je da je ova najgora, najbolnija i najokrutnija jer je dolazila iz porodice, svete teritorije, a uključivala je
sina njenog sina mezimca. Neizbežnost nove krize, ovaj put definitivne, oduzimala joj je energiju i činila da se oseća
iscrpljeno. Zbog svog unuka, načinila je poslednji pokušaj. Poslala je svog starog profesora joge i gurua, Direndru
Brahmačarija, koji ju je i dalje posedvao s vremena na vreme, da pregovara s novim vlasnicima o otkupu časopisa, po
bilo kojoj ceni. Ali ovi su odbili ponudu. Indira je bila u ćorsokaku. Stotine miliona ljudi, čitava zemlja, željno su
iščekivali rasplet ove telenovele uživo, jednog rijaliti šoua pre nego što je i osmišljen.

Indira je bila u Londonu na otvaranju Godine Indije, što je bio kolosalni napor njene vlade za promociju
kulturne, industrijske i trgovinske razmene između Indije i Zapada. Želela je da Sonja pode s njom. Na svečanost
povodom otvaranja došli su brojni političari, naučnici, ličnosti iz sveta kulture, aristokratije i medija komunikacije.
Indira je doživela potresan trenutak kada je Zubin Mehta, koji je uzgred bio Pars poput Indirinog oca, dirigovao
orkestrom koji je odsvirao nacionalne himne Indije i Ujedinjenog Kraljevstva, i kada je publika ustala. Imala je posebno
značenje, jer je to bio prvi put da se indijska nacionalna himna intonira u javnosti u Londonu, nekadašnjem glavnom
gradu Carstva. Čak je i Sonja osetila žmarce od emocija. Indira, besprekorno doterana zahvaljujući pažnji svoje snahe,
blistala je tokom brojnih prijema i večera koje su propratile inauguraciju; toliko da je bilo nemoguće naslutiti da je u sebi
bila uznemirena i nespokojna. Poruke koje su joj stizale od kuće obaveštavale su je da je Maneka spremna da uistinu
napusti porodični dom i da je odlučila da je otvoreno izazove. Sonja je ćutala u iščekivanju neizbežnog trenutka
prekida.
Maneka je, zapravo, pažljivo izračunala datum, iskoristivši to što su Indira i Sonja na putu, i što Radživ,
previše zauzet svojim poslom, nije bio kod kuće kako bi izbegao da se sretne s njom. Devojka nije poslušala Indiru i
otišla je u Laknau, gde je pred sledbenicima svog muža održala vatreni govor, ali pazeći da premijerki ne deluje
nepravedno. ,,Neka dugo poživi Indira Gandi!“, „Sandžaj je besmrtan!“, glasili su plakati koje su organizatori skupa
okačili na sve strane. „Uvek ću poštovati disciplinu i ugled velike porodice Nehru-Gandi kojoj pripadam“, zaključila je
Maneka.
Ali taj znak lažne odanosti nije smekšao Indiru, koja se vratila iz Londona sutradan, 28. marta 1982. godine,
odlučna da joj stavi do znanja da mora da je poštuje. Kada je Maneka došla da je pozdravi, Indira ju je sasekla:
- Razgovaraćemo kasnije.
Maneka se zatvorila u svoju sobu i dugo čekala, sve dok jedan sluga nije pokucao na vrata:
- Napred - rekla je Maneka.
Čovek se pojavio noseći poslužavnik s jelom.
- A šta je to?
 - Gospođa Gandi mi je naložila da vam kažem da ne želi da budete zajedno sa ostatkom porodice na ručku.
- Odnesite ga. Nemam nameru da jedem u svojoj sobi jer ona tako kaže.
Čovek je poslušao. Nakon sat vremena, vratio se:
- Gospođa premijerka bi želela odmah da vas vidi - uljudno je rekao.
Maneki su klecala kolena dok je išla hodnikom. Došao je trenutak istine, ali u salonu nije bilo nikog. Morala je
da sačeka nekoliko minuta koji su se činili večnim, i za to vreme, grickala je nokte kao kad je bila mala. Iznenada je čula
veliku buku, i pojavila se Indira koja je bila van sebe, bosa, u pratnji gurua Direndre Brahmačarija i sekretara Davana
onog zalizanog. Želela je da joj budu svedoci.
U uobičajenim okolnostima, Indira bi rešila ovaj slučaj pomoću svoje karakteristične veštine, čekajući pravi
trenutak da odreaguje. Sada, možda zato što joj je pomisao na rastanak od unuka pomračio um, Indira je upala u zamku
koju joj je postavila njena snaha. Njene reči jedva su se raspoznavale. Međutim, čula ju je jasno i glasno kada je, preteći
joj prstom, povikala: „Izlazi iz ove kuće, smesta!“
- Zašto? - odgovorila je Maneka poput nevinašceta. - Šta sam uradila?
- Čula sam svaku reč govora koji si održala!
- Ti si dala zeleno svetlo.
Maneka je tvrdila da ga je poslala Indiri kako bi ga ona odobrila. Radživ ga je, zapravo, poslao teleksom u
London. Njegova majka ga je pročitala, ali nije odgovorila. Odlučila je da sačeka povratak da se izjasni.
- Rekla sam ti da ne treba da držiš govor u Laknau, ali ti si postupila po svojoj cenjenoj volji i nisi me poslušala!
U svakoj tvojoj reči bilo je otrova... Misliš da ne primećujem? Odlazi odavde! Odlazi iz ove kuće, smesta! - urlala je. -
Vrati se u kuću svoje majke!
- Ne želim da odem u kuću svoje majke - izazivački je odgovorila Maneka.
- Otići ćeš s njom. Kad ste se već spetljale sa šljamom ove zemlje prodavši im časopis koji ste pokrenule
zahvaljujući poznanstvima koje sam vam ja dala, ne želim više da vas vidim, ni tebe ni tvoju majku.
Maneka je počela da plače, ali dodala je:
- Treba mi vremena da spakujem svoje stvari.
- Imala si sve vreme ovog sveta. Ići ćeš kad ti se naredi. Stvari će ti biti poslate naknadno. Ti i tvoja majka ste
šljam! - izjavila je Indira potpuno van kontrole.
Maneka se udaljavala ka svojoj sobi, dobacivši:
- Neću dozvoliti da vređaš moju majku!
Ali Indira je bila odlučna da je izbaci. Nije mogla da se suzdrži; sve nagomilane nedaće otkako je Maneka ušla
u tu kuću eksplodirale su poput kapije brane pod pritiskom.
- Odlazi! Gubi se, smesta! I da nisi iznela ništa iz ove kuće osim svoje odeće!
Maneka se zatvorila u svoju sobu, odakle je nazvala svoju sestru Ambiku da bi joj ispričala šta se dogodilo i da
bi se ona obratila štampi i tražila joj pomoć. Pisac Kušvant Sing saznao je šta se desilo nakon Ambikinog poziva kojim
ga je zamolila da ode u premijerkinu kuću.

Burni odnosi između svekrve i snahe bili su deo milenijumske indijske kulture, do granice da su mnoge
produkcije Bolivuda bazirane na pričama koje do najsitnijih detalja obrađuju te domaće konflikte. Ovaj koji se dogodio
u kući najvećeg autoriteta u zemlji izložio je celu porodicu javnom analiziranju na način koji ni najprekaljeniji filmski
producenti nisu mogli ni da zamisle.
Do devet uveče, gomila fotografa i novinara, uključujući i veoma brojno predstavništvo inostranih dopisnika,
okupili su se pred ulaznom kapijom kuće. Policija, čije su se snage raštrkale po okolini, nije tačno znala koga da pusti a
koga ne. Tako su Ambika i Manekin brat ušli bez problema, u posetu nakon osam godina. Zatekli su svoju sestru u
njenoj sobi, gde se gušila u suzama i trpala bez reda sve što je mogla da spakuje u neke kofere. Iznenada, dok su
raspravljali šta dalje da rade, Indira je upala u sobu:
- Odlazi, smesta! Rekla sam ti da ništa ne nosiš.
Ambika, čiji je oštar jezik bio veoma poznat Indiri, umešala se:
- Neće otići! Ovo je njena kuća!
- Ovo nije njena kuća! - povikala je Indira iskolačenih očiju. - Ovo je kuća premijerke Indije!
Zatim je, pokazujući na Maneku, dodala: - Ovde se ne mogu dovoditi ljudi bez moje dozvole.
Ambika je htela da progovori, ali Indira ju je prekinula.
- U svakom slučaju, Ambika Anand, ne želim da razgovaram s vama.
- Nemate nikakva prava da tako razgovarate s mojom sestrom - odbrusila joj je Ambika, bez ikakve namere da
joj dopusti da je zaplaši.
- Ovo je Sandžajeva kuća a moja sestra je Sandžajeva žena! Stoga je ovo njena kuća. Niko je ne može izbaciti.
Indira je onda poludela. Ono što nije pošlo za rukom njenim najljućim neprijateljima uspele su da izvedu te
dve sestre. Indirino vikanje uznemirilo je Sonju, koja je otrčala da obavesti Radživa u njegovoj kancelariji na
Akbarovom putu. Radživ je pokušao da smiri situaciju, uz pomoć jednog rođaka koji mu je pomagao u njegovim
političkim obavezama. Zatražili su od šefa bezbednosti, jednog visokog i robusnog Sika, da im učini uslugu i izbaci dve
sestre iz kuće. Čovek je oprezno odgovorio:
- Gospodine, mogu da izvršim to naređenje ako ga dobijem napismeno.
Radživ je bio spreman da potpiše pismenu naredbu, ali umešao se njegov rođak.
- Ne čini to - rekao mu je. - Ne potpisuj ništa što bi štampa kasnije mogla da iskoristi protiv tebe ili porodice.
Svidelo se to vama ili ne, Maneka ima prava da bude u toj kući. Potpisivanje naloga za izbacivanje može vam samo
doneti probleme.
 Radživ je pogledao u Sika, koji je pokretom glave dao znak da se u potpunosti slaže sa onim što je rođak
upravo rekao.
- To nije pametno - dodao je rođak.
- U redu - rekao je Radživ bacivši peškir i okrenuvši se ka dnu hodnika odakle se, iznenada, začuo zaglušujući
prasak.
Dve sestre, zatvorene u Manekinoj sobi, pustile su preko video-rekordera jedan bolivudski film pojačan do
daske kako bi Indiri, koja je poražena sedela u susednoj sobi, dale do znanja da će raditi ono što žele. U međuvremenu,
razrađivale su strategiju i računale tačno vreme kada će izaći. Sekretar Davan i guru Direndra Brahmačari morali su da
prenose poruke. Svaki put kada bi sekretar Davan ušao da ih zamoli da odu, one bi tražile nešto novo. Prvo su tražile
da im večera bude poslužena u sobi. Potom su mu rekle da i psi moraju da jedu pa je sekretar otišao da ih nahrani, ali
bio je loše sreće jer ga je Šeba, Manekin irski hrt, uzbuđen zbog neprijateljske atmosfere u kući, blago ujeo za ruku.
Tako je bilo nekoliko sati, sve dok sestre nisu naredile da se izvuku njeni kovčezi, koferi i paketi. Kada su već
izašle napolje, ponovo je došao sekretar Davan, ovaj put u pratnji gurua:
- Žalim, ali dobili smo naređenje da pregledamo vaše stvari.
- U redu, - reče Maneka - ako hoćete da me pretresate, neka to bude ovde napolju, da svi vide. Potom je
namerno počela da otvara kovčege, izvlačeći stvari, cipele, knjige...
Iznenada su odblesci blica fotografa sa ograde zasvetleli u noći poput malih vatrometa. Indira se pojavila na
pragu i rekla svom sekretaru da ne insistira na pretresanju. Primetila je da je njena snaha pobedila u bici i počela je da se
povlači. Maneka je samo primenila jednu lekciju svoje svekrve: „Pusti da neprijatelji rade protiv tebe šta hoće, ali da to
uvek bude javno, kako bi pokazali svoje najgore lice.“ Kada je žalosni spektakl pretresanja bio priveden kraju, Maneka i
njena sestra vratile su se u njenu sobu, zahtevajući da im se prvo pošalju njene stvari i psi na novu adresu. Poslednji
uslov bio je da neće otići bez malog Firoza Varuna.
U toj užasnoj noći, najgora Indirina greška bila je ta što je pokušala da zadrži svog dvogodišnjeg unuka. Pre
svađe, izdala je naređenje da ga donesu u njenu sobu. Proveo je dan pod temperaturom, zbog prehlade. Kada je posluga
došla po njega, Indira je odbila da ga preda.
- Moj unuk ostaje sa mnom - rekla je u napadu iracionalne zaslepljenosti.
Maneka joj je stavila do znanja da će, ako joj ne preda dete, sedeti pred vratima kuće sve dok to ne ispuni.
Veoma vešto, mlada udovica je ispoljavala ulogu žrtve koristeći oružje Mahatme Gandija, civilnu neposlušnost. Indira
se očajnički borila. Tražila je da dođe P. C. Aleksandar, njen glavni zvanični sekretar, koji je pomislio da je izbio neki
međunarodni sukob jer ga je probudila usred noći. „Nikada je nisam video tako uznemirenu, zabrinutu, nervoznu,
napetu kao te noći“, reći će čovek. „Na njenom licu odražavala se neopisiva patnja.“
- Madam, - rekao joj je Aleksandar - bili ste prinuđeni da se suočite s tolikim krizama u svom životu, tolikim
političkim bitkama, sa smrću svog sina. Zašto ste sada takvi?
- Aleksandre, ova devojka želi da mi oduzme Firoza Varuna. Ti znaš koliko sam vezana za Sandžajevog sina.
To je moj unuk. Žele da mi ga oduzmu.
Indira je i dalje bila van sebe. Patnja koju je u njoj izazivao gubitak unuka pomračila joj je um. Nije bilo načina
da je urazume, da je ubede u to da je pravo na strani njene snahe. Koliko god da je premijerka, nije mogla ništa protiv
činjenice da je Maneka mališanova majka. Zar u Indiji ne vlada zakon, zar to nije pravna država? Advokati koje je
naterala da dođu usred noći kako bi razmotrili na koji način može da ostane s detetom, složili su se da ništa ne može da
se učini.
- Gospođo, - zaključio je jedan od advokata - ako ostanete s detetom, vaša snaha će uložiti žalbu pa ćete biti
primorani da ga predate policiji, koja će ga potom vratiti majci. Savetujem vam da poštedite sebe sve te zbrke.
Bitka je bila izgubljena. Indira je otišla u svoju sobu pa je pogledala dete koje je spavalo u kolevci,
uravnoteženo i glasno dišući. Žena se gušila u suzama. Retko kada su je u njenom životu videli da tako plače, da je tako
utučena. Za nju je to bilo kao druga smrt njenog sina. Kada je dadilja došla da odnese dete, Indira joj je nešto pokazala
rukom, izvadila ga iz kolevke i dugo ga grlila, svesna da je to poslednji put da je u njenom naručju. Potom ga je predala,
slomljena, skrhana iznutra, brišući suze s lica krajičkom svog sarija.
Prošlo je jedanaest uveče kada je Maneka, noseći nemirnog i polubudnog Firoza Varuna u naručju, konačno
izašla iz kuće i ušla u kola zajedno sa svojom sestrom. Odblesci blica osvetlili su svaki trenutak njenog odlaska. Neke
fotografije bile su u skladu sa utiskom koji je ona želela da ostavi, utisak odane snahe prema kojoj se njena moćna i
autoritarna svekrva okrutno ponaša. „Maneka pozdravlja novinare iz kola“, glasio je tekst ispod slike koja je izašla
sledećeg jutra u svim novinama Indije i pojedinim u inostranstvu. Dnevni list Indijan ekspres objavio je jedan članak u
kojem se napori premijerke da izbaci Maneku porede sa činom „ubijanja ose sekirama“. Indira je izgubila i bila je svesna
toga.
Sonji se srce cepalo što je vidi tako potonulu. I ona je patila zbog takvog raspleta, iako je naslućivala da će se to
dogoditi, možda i lucidnije od same Indire. Patila je jer se veoma brinula o mališi, od njegovog rođenja. Bila mu je kao
druga majka. Dolazak mališana na svet evocirao je uspomene na ponovo pronađenu porodičnu sreću nakon nemira u
toku stanja Imerdžensi. Harmonija je kratko trajala, samo do Sandžajeve smrti, ali ostavila je dubok utisak na sve članove
porodice. Prijanka i Raul su se takođe navikli na prisustvo tog malog rođaka, toliko bliskog da su ga više smatrali za
rođenog brata. Tokom narednih dana, svima koji su dolazili da je vide, Indira je govorila: „Znaš li šta se desilo? Maneka
i Firoz Varun su otišli od kuće“, kao da je to bila sporazumna odluka dve odrasle osobe. Cela zemlja je do detalja znala
šta se dogodilo.
 31.

SLIKATI. KONCENTRISATI SE NA SVAKI potez, da ruka ne zadrhti. Mešati i iznova mešati boju na paleti,
tražiti pravu nijansu, pravu boju. Skinuti naočare i ponovo ih staviti. Prilaziti polako, korak po korak. Prevući špatulom,
poravnati, očistiti, obojiti, krenuti iz početka... Sonji su njeni kursevi restauracije starih slika u ulju u Narodnom muzeju
bili poput terapije koja joj je dopuštala da tokom nekoliko sati zaboravi na metež u svom domu. Ovi ukradeni trenuci
pružali su joj snažno i intimno zadovoljstvo, i sada je bila sigurna da bi to bilo njeno pravo zanimanje da je život nije
odveo na drugu stranu. Bila je to aktivnost koja joj je omogućavala da razvije svoj potencijal, svoj ženski karakter
perfekcioniste koji voli da sređuje, osvežava, popravlja. Za restauraciju morala je da postane nevidljiva. Nije bila stvar u
izmišljanju, već u tumačenju namere izvornog umetnika. Nije to za buntovnike koji žele da nametnu svoj kriterijum. To
je za ličnosti poput njene, krotke, koji nisu veliki ljubitelji sukoba, već su više poslušni, prilagođavaju se na najbolji
način i izvlače najveću korist iz onoga što postoji. Sada je mogla da se posveti svojoj sklonosti, jer je njen dom ponovo
postao prebivalište mira, kao što je bio pre nego što je Maneka došla tu da živi. A taj mir je pomogao Indiri da se, malo-
pomalo, uspokoji okružena ljubavlju unuka koji su joj ostali i sigurna u to da se Sonja stara o kući, što je, na primer,
podrazumevalo organizovanje večere za Miterana i njegovu pratnju, ili prijema za muslimanske rukovodioce u podne i
drugi za šefove partije po podne.
Sonja se uvek trudila da uklopi svoj raspored i obaveze s Radživovim i svekrvinim slobodnim trenucima.
Osećala je da je oboma, možda zbog toga da bi ublažili surovost političkog života i da bi se oporavili od stresa koji je
prouzrokovala borba s Manekom, sada više nego ikada potrebni stabilnost, bliskost i neposredni i iskreni odnosi koje su
pronalazili u porodičnom univerzumu. Među četiri zida doma, ni Radživ ni Indira nisu morali da odmeravaju svoje
reči, niti da se brinu o tome što govore ili kome to govore. Sonja se starala o njihovom svetilištu kako bi se zaštitili od
političke bure. Kako bi se odmorili od borbi. „Bila sam posvećena svom mužu s bezuslovnom ljubavlju“, reći će. Isto je
mogla reći i za Indiru. Radživ joj je bio duboko zahvalan što je pristala da napravi korak i promeni život, a to joj je i
rekao: „Каkо kaže hinduistička tradicija, muškarac je samo polovina osobe a njegova žena je druga polovina. S tobom
se osećam baš tako“, napisao joj je to u jednoj poruci koju joj je ostavio pre nego što je otišao na posao.
U to vreme, Nađa, Sonjina mlađa sestra, došla je u Nju Delhi da živi s mužem, španskim diplomatom. Bila je
to devojka prefinjenih osobina, crnka, s neporecivom urođenom elegancijom. Bila je povučena, volela je da čita, a pod
uticajem svog muža zavolela je špansku književnost. Njena ambicija bila je da postane prevodilac sa italijanskog na
španski jezik. Sada je bila prezauzeta oko svojih ćerkica, ali ostavila je to za budućnost... Sonja se osećala predivno što
joj je tako blizu, što može da organizuje zajedničke izlete za vikend s decom ili odlaske na večere prijatelja, gde su se
okupljali indijske kosmopolite i Evropljani koji prebivaju u gradu. Nađa i njen muž vodili su mnogo intenzivniji
društveni život od Radživa i Sonje, jer su bili deo diplomatskog kruga u glavnom gradu Indije. Ručkovi, kokteli,
prijemi, inauguracije izložbi, promocije knjiga, koncerti, partije pola, itd; učestvovali su u mnogim dešavanjima i ni po
čemu se nisu naslućivale nesuglasice koje su se pojavljivale u braku. Sonja je načula neka govorkanja, ali pošto joj njena
sestra nije ništa govorila, nije ih shvatala ozbiljno. Bila bi luda ako bi poverovala u lokalne tračeve.
Ali jednog dana, Nađa ju je rano posetila dok je završavala sa oblačenjem.
- Kako mi stoji? - upitala ju je Sonja, aludirajući na sari koji je obukla.
- Prelepa si - rekla joj je sestra klonulim glasom.
- Ovde samo nosim sarije, napadaju nas zbog toga što sam Italinka, je li znaš? Istina je da mi je udobno u obe
varijante, bilo da sam obučena na evropski ili orijentalni način.
- Savršeno možeš da prođeš kao Indijka, samo da nije tvog skromnog nakita koji je drugačiji od nakita
ovdašnjih gospođa... Nasuprot tome, ako bih ja obukla sari, izgledala bih kao turistkinja obučena kao Indijka.
- Jednom mi se približila žena nekog političara da vidi krst koji sam nosila oko vrata i pitala me zašto nosim
tako tanak lančić kada mogu da nosim mnogo upadljiviji lanac... Ovde se vrednuje pokazivanje bogatstva, zamisli, u
zemlji s toliko siromaštva...
Sonja se nasmešila pri sećanju na tu scenu, a kada se okrenula, nakon što je namestila sari, videla je da njena
sestra plače.
- Ali šta je s tobom?
 Nađa se nije usuđivala da bilo šta kaže. Zamuckivala je. Sonja je morala da upotrebi svu svoju veštinu kako bi
izvukla iz nje šta se dešava. Muž ju je varao. U malom svetu Nju Delhija kružile su glasine, što je bolu dodalo poniženje.
„Каkо može da bude tako neodgovoran?“ pitala se Sonja, besna.
Diplomata je bio pomalo neozbiljan. Nije se čak ni potrudio da prikrije svoje avanture. Najskorija, ona koju je
imao s jednom diplomatkinjom danske ambasade, učinila je da Nađa klone duhom.
- Obećao mi je da će raskinuti, ali ne znam da li da mu verujem.
Za Sonju je bio pravi udarac što je vidi takvu. Zamolila ju je da ima strpljenja, da mu pruži drugu šansu, kad je
već to obećao. Navikla se na to da su joj u Nju Delhiju i bilo bi joj teško ako bi morali da odu. Molila je boga da se reši
situacija s njenim mužem. Uistinu, nisu svi bili kao Radživ. Počela je da oseća averziju prema svom zetu.

Poput onog izmedu Nađe i njenog muža, život je sačinjen od malih razdora. Početkom 1982. godine, porodica
je proživela Raulovo odvajanje. Poštujući običaj nasleđen od Engleza, poslali su ga u jedan internat koji se nalazio na
obroncima Himalaja. Osnovao ga je jedan engleski profesor koji je postao direktor nakon sticanja nezavisnosti. Dun skul
bila je institucija besprekornog ugleda, stvorena po slici i prilici britanskih škola, gde su deca i unuci privilegovanih
klasa pohađala svoje studije.
Sonja se u početku protivila toj ideji. Odvajanje od sina starog jedanaest godina nije činilo deo italijanske
tradicije, iako ju je Radživ podsetio da su je njeni sopstveni roditelji poslali u internat škole opatica u Đaveni.
- Da, ali to je bilo na dvadeset kilometara udaljenosti od kuće.
Dun skul je bio na sedam sati od Delhija, što je, po indijskim razmerama, kratka udaljenost. Čak i tako, bilo je
teško rastati se od deteta Bila je to ista patnja koju su iskusili pradeda Motilal i deda Nehru. U to vreme, dobrostojeće
porodice slale su svoje potomke u Englesku čim bi napunili sedam godina. Radživ je bio ubeđen, kao i njegov pradeda,
da je odvajanje od deteta, koliko god bilo bolno, iskustvo koje će detetu pomoći da odraste, da bude jače i samostalnije.
Ono što ga je brinulo, kao i Sonju, bilo je to da li je Raul dovoljno zreo da se izbori s napadima i zadirkivanjima svojih
drugova. Već su morali da se nose s tom vrstom problema kada su išli u školu u Delhiju gde su i Raul i Prijanka bili
žrtve peckanja neke dece koja su se rugala njihovoj porodici. Samo što su tada roditelji bili tu da im pruže podršku.
„Ako ih tamo daleko budu maltretirali, ko će ih utešiti?“ pitala se Sonja, uznemirena. „Ponekad će pričati svakakve
besmislice o baki, o mami i o meni“, napisao je Radživ svom sinu kako bi mu ulio sigurnost, „ali nemoj da brineš.
Možda ćeš upoznati neke dečake u školi koji će to iskoristiti da te zadirkuju, ali otkrićeš da većina tih stvari nisu tačne...
Moraš da naučiš da se izboriš s tim provokacijama... Da ne obraćaš pažnju na ono što bi moglo da te iznervira, da ne
dozvoliš da te to pogodi.“
Ono što je dete saznalo iz novina bila su brojna putovanja na koja su išli njegovi roditelji. U to vreme, Indira je
mnogo putovala, a kad god je mogla, išla je zajedno sa svojim sinom i Sonjom. Zajedno su išli u Njujork, gde je Indira
doživela sreću da se ponovo vidi sa svojom starom prijateljicom Doroti Norman, koja ju je opisala na sledeći način:
„Stajala je tamo, žena koja je predsedavala veoma kompleksnom društvu od sedamsto miliona ljudi, u većini
siromašnih i suočenih sa svakakvim problemima; žena koju je još uvek pritiskao bol zbog gubitka sina, tužnija nego
ranije...“
- Da, mirnija sam i tužnija - potvrdila joj je Indira. - Ali da li bi bilo pošteno da tražim više? Život je prema meni
bio divan, kako u sreći tako i u bolu. Kako se može ceniti jedno bez drugog?
Doroti će se sećati Radživa i Sonje s mnogo ljubavi zbog načina na koji su se ponašali prema njoj. Videla je da
je Indira veoma ponosna na vog sina: „Radživ je uradio čudesan posao sa Azijskim igrama“, ispričala joj je. Igre,
inaugurisane 19. novembra 1982. godine, na dan kada je Indira napunila šezdeset pet godina, bile su organizacijski
podvig. Šest stadiona, tri luksuzna hotela i čitav kvart sa smeštajem za sportiste podignuti su u rekordnom vremenu.
Fizionomija južnog Delhija zauvek je izmenjena. Radživ je uspešno priveo kraju svoj prvi izazov, uz imidž efikasnog,
modernog lidera i dobrog upravnika, iako je štampa osudila uslove života radnika koji su u većini bili imigranti s juga,
ispijeni tamnoputi muškarci i žene koje su beskrupulozno eksploatisale čete posrednika, ugovarača, šefova radova,
zidara, proizvođača cigala, cementa i čelika koji su raspolagali finansijskim sredstvima. Modernizacija Indije nije bila
lak zadatak. Da, podizali su avangardne građevine, ali to je činilo srednjovekovno društvo, gde su deca radila od jutra
do mraka za onaj iznos koji bio im pokrali oni koji su ih angažovali. Radživ je shvatio da izazov leži u tome da se
izmeni struktura tog društva razjedenog korupcijom. Što je bio veliki izazov, jer je indijsko društvo hiljade i hiljade
godina vuklo loše navike, eksploataciju među kastama, medu klasama. Ako se u nekom budžetu odvajalo za svakog
radnika sto rupija dnevno, svi su znali da će na kraju zaraditi trideset rupija, u najboljem slučaju. Ostatak bi zadržao
ugovarač ili posrednici. Potom se pojavio jedan razotkrivajući detalj siromaštva zemlje. Veliki deo analiza krvi koje su
izvršene na indijskim sportistima ukazivao je na prisustvo anemije. Kako su mislili da se takmiče s Japancima,
Korejcima, Malajcima? Zbog svega toga, igre su za Radživa bile gorko-slatka pobeda.

Iako Radživ nije uvek mogao da ide sa svojom majkom, Sonja je to činila svaki put kada bi je Indira zamolila.
Nikada nije toliko putovala: obišla je nekoliko zemalja Istoka, Indoneziju, ostrva Fidži, Tongu, Australiju, Filipine, kao i
neka druga mesta u Južnoj Americi. Kada je putovanje bilo po Evropi, iskoristila bi ga da skokne do Orbasana i zagrli
svoje. Sonja je oduvek izbegavala kamere i uopšte nije volela da se funkcioneri odnose prema njoj s posebnim
uvažavanjem zbog toga sto je snaha premijerke, što je obično u istoj meri prijalo kako indijskoj delegaciji tako i stranim
domaćinima. U Vašingtonu, Sonja je mogla da uvidi da Indira i dalje nije uspevala da se poveže sa severnoameričkim
predsednicima. Ovaj put se radilo o Ronaldu Reganu, čiju pažnju Indira nije mogla da zadrži duže od nekoliko minuta,
kao da su posledice bolesti koja će ga kasnije napasti već počele da se pokazuju. „Da li shvataš?“ rekla je svojoj svekrvi
nakon sletanja u Moskvu i nakon razgovora s Brežnjevim. „Budućnost ljudske rase je u rukama dva starca,
nepokolebljiva u svojim stavovima, bez fleksibilnosti i želje da započnu dijalog.“ Ali u tom trenutku, Sonju je više
brinulo Indirino zdravlje od budućnosti sveta. Primetila je da je njena svekrva, kada je bila umorna, imala tik na oku, pa
bi joj kapci neprekidno titrali. Pored toga je loše spavala. Iznenada bi govorila čudne stvari: „Kada zatvorim oči, vidim
deformisanu staricu koja hoće da mi naudi.“
Po povratku u Nju Delhi, Indira je rekla svojoj prijateljici Pupul:
- Primila sam tajne informacije da neko sprovodi tantričke rituale i rituale crne magije da me uništi. Pupul, da li
veruješ da postoje zle sile koje se mogu osloboditi preko tantričkih rituala?
- Čak i da je to istina, - odgovorila joj je njena prijateljica - zašto tako reaguješ? Na taj način samo doprinosiš da
te sile postanu snažnije...
- Da li onda treba da ignorišem ta obaveštenja koja dobijam svaki dan? Šta da radim?
Pupul i Sonja su bile zbunjene. Da li je to ponašanje bilo proizvod osećanja unutrašnje usamljenosti koje je u
suštini od malena nije napustilo, otkad je sarna kod kuće čekala da se njeni roditelji vrate iz zatvora ili iz sanatorijuma?
Nije videla svog unuka Firoza Varuna skoro dve godine, a i Sonja i Pupul su mogle da pretpostave da je bol zbog
odvajanja ranjavala Indirino srce. Zadržala je svoj stoički stav, ali u dubini bila je tako ranjena da je možda počela da
ludi.
Sonja nije verovala da je to u pitanju. Indirine ludosti je pripisivala negativnom uticaju gurua Direndre
Brahmačarija, koji je i dalje tumarao po kući, uvek obučen u narandžaste kurte. Bio je kao neka muva zunzara koja se,
koliko god neko pokušavao da je udalji, uvek vraćala. Bio je deblji, sede i neuredne kose koja mu je padala preko
ramena, i pustio je da mu poraste nokat na malom prstu koji je bio dugačak i oštar kao žilet i koji je kod Sonje izazivao
gađenje koje je teško prikrivala. Svi su znali da je guru plašio Indiru tim navodnim „tajnirn upozorenjima“, ali niko nije
znao šta da uradi da to izbegne. Situacija je bila neverovatna: premijerka je više verovala tim ,,izveštajima“ nego onima
iz kancelarije vladinih državnika. Istina je da je u trenucima depresije kod nje ono natprirodno poprimalo
zabrinjavajuću važnost.
Postojao je drugi razlog koji je objašnjavao zašto koristi usluge gurua: drugi asketa, jedan tridesetogodišnji Sik
po imenu Brindanvale, izazvao ju je na najteži politički dvoboj u njenom životu. Taj čovek je bio jedan ograničeni seoski
propovednik, fundamentalista koji je uporno želeo da pročisti sikizam, da ga vrati svojoj staroj pravovernosti i da se
bori za otadžbinu Sika. Sukob sa Sikima poticao je od podele koja je, sa svom svojom kolekcijom užasa i masakra,
proizvela traumu u svesti te zajednice, rođenoj u petnaestom veku kako bi se borila protiv idolopoklonstva i dogme dve
dominantne religije u to vreme, hinduizma i islama. Godine 1947,podela je rascepila otadžbinu Sika, Pandžab, „zemlju
pet reka“, jednu od najlepših i najplodnijih oblasti Indije, pejzaž sa zlaćanim poljima pšenice i zoba prošaran rekama
srebrnkastih voda. Granica između Pakistana i Indije koju su povukli Englezi prepolovila je njihovu teritoriju. Zapadni
Pandžab postao je deo Pakistana; Istočni Pandžab ostao je u Indiji s pola sičke a pola hinduističke populacije. Kao
reakcija na to, snažno osećanje separatizma ostavilo je traga na sičkoj populaciji.
Ono što je bilo neobično za Brindanvalea jeste ono što je otkrio Sandžaj. Zabrinut zbog napretka umerene
nacionalističke partije koja je oduzimala mnogo glasova Kongresu u Pandžabu, Sandžaj je pomislio da će, ako podrži i
promoviše Brindanvalea, uspeti da podeli i oslabi sički nacionalizam. Problem koji niko nije uspeo da predvidi bio je u
tome što se Brindanvale oteo kontroli i pretvorio u čudovište koje je sada pretilo njegovoj majci.
Ličio je na asketu koji je došao pravo iz srednjeg veka, sa crnom dugačkom svilenkastom bradom koja mu je
dopirala do struka. Imao je tamne prodorne sitne oči, orlovski nos, surovo i suvonjavo lice, a uvek ga je ukrašavao
turban. Nosio je dugačku plavu tuniku, a s ponosom je oko pojasa nosio svoj metar dugački kirpan (sablju). Sa svoja dva
metra visine, njegova pojava bila je impresivna. Njegovi govori, koji su odisali žarom fanatizma, raspaljivali su mnoge
Sike koji su sanjali o nezavisnosti od ostalih Indijaca. Napustio je ženu i decu kako bi predvodio četu sledbenika,
ekstremista kao što je i on sam bio. Sandžaj nije računao na činjenicu da će, po porastu njegovog uticaja i po povećanju
broja njegovih pristalica, takođe porasti Brindanvaleova ambicija i njegova želja za autonomijom. Nedugo nakon izbora
1980. godine, u kojima je aktivno učestvovao u kampanji podržavajući Kongres, i čak jednom prilikom delio podijum sa
Indirom, asketa je odlučio da više ne želi da bude marioneta Gandijevih i raskinuo je svoje veze s partijom. Nakon
nekog vremena, on i njegove pristalice zahtevali su stvaranje nove države po imenu Kalistan, „država čistih“. Država
Sika.
Problem je bio u tome što su to uradili primenivši silu kao način zastrašivanja i pritiska. Godine 1981,
Brindanvale je optužen da je naručio ubistvo vlasnika lanca pandžapskih novina čija je izdavačka orijentacija bila
veoma kritički nastrojena prema njegovim aktivnostima i idejama. Ali njegovo hapšenje izazvalo je talas tako nasilnih i
rušilačkih protesta da je intervenisala centralna vlada. Oklevajući i ne znajući zapravo koji pravac da izabere, Indira je
lično naredila ministru unutrašnjih poslova da ga oslobodi nakon samo tri nedelje. Uradila je to upravo zato da od
Brindanvalea ne načini mučenika, ali već je bilo prekasno. Otišao je u zatvor kao fanatični provincijski propovednik a
izašao kao nacionalni heroj. Posetio je velike gradove i tako pokazao svoju ogromnu popularnost među Sikima u
dijaspori. Ali njegov povratak u Pandžab poklopio se s porastom nasilja. Svakog dana u uličicama Amricara ili
Džalandara osvanuli bi leševi zaklanih hinduista ili muslimana. U mnogim hramovima, hinduistički vernici su
prestravljeni pronalazili glave svoje svete životinje, krave, bačene u dnu oltara. Ovim krvavim provokacijama
pridružile su se crne liste koju je Brindanvale objavio u novinama sa imenima protivnika koje je nameravao da
eliminiše. A ispunjavao je svoje pretnje. Sin ubijenog vlasnika lanca novina takođe je bio smaknut, što je posejalo strah
među medijima komunikacije i stanovništvom uopšte. Siki koji su se usudili da ga kritikuju bili su meta njegovih
napada. Ponovo je završio u zatvoru, ali njegove trupe i dalje su ubijale protivnike. Kada je izašao, s vojskom se
ulogorio u kompleksu Zlatnog hrama, u Amricaru, svetom gradu Sika.
 Sagrađen usred blistavih voda jednog širokog ritualnog izvorišta do kojeg se dolazilo preko jednog mosta,
Zlatni hram je građevina od belog merrnera, optočena bakarnim, srebrnim i zlatnim ukrasima. Kupola, koja je u celosti
prekrivena zlatnim pločama, čuva originalni rukopis svete knjige Sika, Grant Sahiba. Oko izvorišta, vernici su uvek
kružili oput kazaljki na satu; koračaju bosonogi po svetlucavom mermeru, glave prekrivene obojenim turbanima, s
dugačkim bradama i gustim brkovima. Brindanvaleove trupe okupirale su to mesto mira. Upali su u pomoćne zgrade
hrama, odakle su terorističkim komandantima izdavali naređenja da ubiju, opustoše, oskrnave i spale sela Pandžaba.
Dok Indira i dalje nije znala kako da se nosi sa ovom Sandžajevom grotesknom tvorevinom, Brindanvale je primao
televizijske ekipe iz celog sveta koje su ga tretirale kao pravu medijsku zvezdu. Policija, veoma utučena zbog povećanja
delikvencije i nasilja, nije se usuđivala da uđe u jedno tako sveto mesto.
Drugi ispadi nasilja u Kašmiru i Asamu odavali su utisak da nacija ide pravo ka haosu i dezintegraciji.
Ubistvo jednog inspektora policije dok se molio u Zlatnom hramu, 23. aprila 1983. godine, kojeg su upucali
Brindanvaleovi ljudi skriveni iza rešetaka na prozorima, nateralo je Indiru da donese odluku. Ali koju? Napasti hram
pomoću vojske i rizikovati da izazove bes ostalih Sika? Staviti hram pod opsadu dok teroristi ne budu morali da se
predaju? Indira je pokušala da pregovara s liderima umerene nacionalističke partije, dok su se pljačke i ubistva
nastavljala, ali bilo kakav sporazum koji nije razmatrao potpunu nezavisnost Kalistana, Brindanvale je kategorički
odbijao. Ovaj se, sa svoje strane, ohrabren neodlučnošću centralne vlade i činjenicom da je ubistvo inspektora policije
ostalo nekažnjeno, ulogorio u Akal Takhtu, drugoj najsvetijoj građevini kompleksa. Domogao se naprednog na-
oružanja iz inostranstva koje su platili Siki i pretvorio hram u pravo utvrđenje. Indira, Radživ i njihovi savetnici
strpljivo su čekali da se lideri umereniji od Brindanvalea nametnu ili udalje od fanatičnog propovednika. Mislili su da
vreme radi za njih, ali prošle su dve godine a teroristi su i dalje bili ulogoreni.
- Može li vojska da napadne hram a da ne prouzrokuje veću štetu? - upitala je Indira vojnog komandanta,
generala Sundardžija, koji je zamenio njenog starog prijatelja Sema Menekšova.
General je raširio po stolu neke snimke iz aviona, napravljene prethodne noći, koji su pokazivali da su svi
prozori, vrata i ostali otvori zaštićeni vrećama sa zemljom, ili da su zazidani. Objasnio joj je da su teroristi uspeli da se
snabdeju oružjem, hranom i municijom preko lavirinta tunela koji ih je povezivao sa spoljnim svetom. Tako su mogli
večno da ostanu tamo.
- Mogućnost nanošenja višestruke štete veoma je velika - izjavio je general.
Svesni toga da bi religijska osetljivost u zemlji s najviše religija na svetu mogla da izazove eksploziju krhke
nacionalne ravnoteže poput bureta baruta, očevi nezavisnosti ustanovili su prećutan dogovor po kojem su sva sveta
mesta bila nedodirljiva. Iza ovog dogovora, skrivao se Brindanvale, ubeđen u to da se vojska nikada neće usuditi da
interveniše. Imao je pred sobom umornu, plašljivu ženu ranjene duše koju je vlast iscrpela, kojoj je nedostajao polet i
ratnički žar koji joj je doneo pobedu u sukobu u Bangladešu.
Očajavala je, jer se osećala kao talac terorista koji nisu ostavljali ni najmanji prostor za pregovore. Uz rastuće
negodovanje, Indira je shvatila da je jedino rešenje ove provokacije u primeni sile. Situacija ju je podsetila na krizu u
Bangladešu, kada je takođe znala da će na kraju morati da objavi rat. Samo što tada nije postojao nikakav unutrašnji
verski problem. Neprijatelj je bio van zemlje pa su posledice mogle bolje da se odmere. Sada su bile nepredvidive. Kada
ju je njena prijateljica Pupul, videvši je tako utučenu, upitala da nije sve to previše za nju, Indira joj isprva nije
odgovorila, ali potom joj je rekla: „Nemam drugi izlaz. To je moja dužnost.“
 32.

GODINE 1983, GODINU DANA NAKON što se Raul upisao u Dun skul, došao je red na Prijanku da ode u
internat, u žensku varijantu škole svog brata, Velham skul, takode u planinama, na dvesta kilometara od Delhija. Sonja
je, iznenada, imala više slobodnog vremena nego ikada, ali opet nije mogla da ga posveti sebi. Morala je da pođe sa
svojim mužem u Ameti, njegov birački okrug. Maneka je odlučila da mu, sada kada je napunila minimalne zakonske
godine, oduzme mandat na narednim izborima u okrugu koji je pripadao njenom mužu. Sukobljavanje po svim
merilima. To što je snaha otišla iz kuće nije značilo da je zbrisana s mape. Na svojim putovanjima po toj oblasti,
predstavljala se kao udovica izbačena iz kuće s bebom u naručju i primorana da zarađuje za život zbog svog zlog
devera i njegove supruge strankinje. To nije bilo tačno, ali podsećalo je na te obične i domaće priče o porodičnoj
nepravdi i zavisti koje su se narodu toliko dopadale. Njena porodica ju je predstavila kao „pobedu hrabrosti“. Sada
kada se nije plašila ličnog susreta sa Indirom, njeno ponašanje postalo je još agresivnije. Pustila je da kruže porodična
pisma kritički nastrojena prema Radživu, a u jednom govoru, Maneka je uporedila Indiru s boginjom Kali,
„krvopijom“, kako je doslovno rekla - dovodeći do vrhunca uobičajeno loše odnose izmedu svekrve i snahe. Na taj
način se svetila, jer ju je porodica isključila iz svih zvaničnih komemoracija. Na drugu godišnjicu Sandžajeve smrti,
takođe nije bila pozvana, a reagovala je tako što je sazvala jedan miting udovica i organizovala besplatnu podelu odeće.
Za premijerku, Manekina provokacija je bila šokantna koliko i mnogo opasniji izazov ludog Brindanvalea - a možda i
više. Ali bila je bolnija jer je pogodila najtananiju porodičnu žicu.
„Mama takođe ide sa mnom u Ameti“, pisao je Radživ svom sinu. „Biće joj teško, jer će u početku biti predmet
svih pogleda i osećaće se nelagodno sve dok se ne navikne. Veoma je hrabra.“ Sonja je prvi put uvidela šta je život
indijskog političara u kampanji. Prevaliti bezbroj kilometara po putevima punim rupa, u automobilima s previše tvrdim
amortizerima, trpeti vrućinu, prašinu i muve u brojnim selima, biti primoran da piješ čaj, a potom još jedan, i još jedan
kako ne bi povredio ljudsku osetljivost... Dobro je bilo to što je sada tečno govorila hindski i što je mogla da ćaska sa
seljacima, koji su je pitali za njenu decu, svekrvu i sve ono što je imalo veze s burnom porodičnom istorijom: „Da li će
Indira ponovo moći da vidi svog unuka?“ pitale su je žene, ili: „Da li je tačno da Maneka nema ni šta da jede?“ Ono u
šta seljaci uopšte nisu bili ubeđeni to je da je Maneka prava naslednica dinastije Nehru-Gandi, kao što su pokazali
rezultati glasačkih kutija. Radživ je ponovo pobedio.

Početkom 1984. godine, Radživ je doživeo svoj politički uspon. Njegovo rukovođenje igrama, zajedno s
pokazanom efikasnošću na svojoj dužnosti generalnog sekretara Kongresa, obezbedili su mu iskreno poštovanje,
nezavisno od njegove političke loze. Njegova kancelarija bila je primer dobre organizacije, kutak uređen po njegovoj
slici i prilici. U poređenju sa starim dinosaurima partije, uglavnom korumpiranim laskavcima, Radživ je bio oličenje
vrlina, posebno efikasnosti i integriteta. Prekinuo je veze sa sumnjivim ličnostima koje su obletale oko njegovog brata, a
okružio se tehnokratama, mladima u odelima s radnim aktovkama, primerima moderne generacije koja je verovala u
tehnologiju, statističke podatke i kompjutere. Mnogi su bili njegovi školski drugovi iz Dun skula, drugi s Kembridža, a
svi su radije govorili engleski nego hindski. Živeli su u sadašnjosti, nisu bili mislioci, već pragmatičari, i potpuno im je
bilo strano sve što je imalo veze s religijom, ideologijom ili sujeverjem. I oni su se, kao i Radživ, protivili Indirinom
pasivnom stavu povodom Pandžaba. Premijerka je, sledeći savete gurua Direndre Brahmačarija, počela da prinosi
darove s nadom da bi neko čudo moglo da reši krizu Zlatnog hrama.
- Moramo ga zauvek udaljiti iz kuće - rekao je Radživ Sonji misleći na gurua.
Indiri nisu bile potrebne dodatne doze ezoterije, niti jos strahova podstaknutih crnim mislima koje su
nastanjivale njen um. Naprotiv, trebalo je da bude hladne glave i lucidnog pogleda. Još uvek je bila uronjena u duboku
depresiju. Previše izazova, previše napora. Sandžaj je negovao prijateljstvo s guruom ne zato što je verovao u njegove
okultne moći već zato što mu je bio od koristi. „Leteći asketa“ uspeo je da kupi male avione, da trguje oružjem, da
angažuje plaćenike i pere novac, a to su bile veštine kojima se Sandžaj divio i koristio ih ako je to smatrao potrebnim.
Radživ, otvoren i iskren, bio je kako Sandžajeva tako i guruova suprotnost, suprotnost jedne pronicljive, nejasne,
lukave, nepoštene i nimalo zapadnjački orijentisane osobe. Sonja i Radživ vise nisu mogli da ga podnesu.
- Šta bismo mogli da uradimo?
- Pokušaću da izdejstvujem da mu otkažu njegovu nedeljnu televizijsku emisiju i da ukinem subvencije
njegovim ašramima.
 Pošto su njegov politički status i uticaj porasli, uspeo je to da uradi. Kako ne bi povredili Indiru, Sonja i
najbliži savetnici njenog muža nakitili su Radživova dostignuća, pa je Indira na kraju bila ubeđena u to da strateški
planovi njenog sina predstavljaju jedino moguće rešenje za iskorenjivanje zla iz Indije. Postepeno je zaboravila na
guruov misticizam i prestala da prinosi darove bogovima kako bi se rešila krize u Pandžabu. Na Sonjino veliko
olakšanje, guru se potpuno udaljio od porodične trpeze. Skoro neprimetno, Direndra Brahmačari uvideo je da je njegov
pristup premijerki onemogućen. „Žalim, madam nema vremena da vas primi“, rekao mu je sluga kada je pokušao
ponovo da je vidi.

Februar mesec te godine bio je jedini mesec u Indirinom životu u kojem nije uživala u proleću, njenom
omiljenom godišnjem dobu, između hladne zime i nesnosnih premonsunskih vrućina koje počinju da kažnjavaju u
martu. Tokom tog meseca, grad je pun boja, vegetacija na drveću postaje intenzivnozelena, a zasadi cveća blistaju u
dvorištima. Temperatura je savršena a noću duva blagi povetarac. U prošlosti, uprkos svim poteškoćama i problemima,
Indira se uvek osećala euforično u ovo doba godine. Sada nije. Bila je izolovana i tužna. Sički asketa koji je napravio
bazu u Zlatnom hramu oduzimao joj je san. Saslušala je svakoga, ali i dalje nije znala šta da radi. U nerešivim
situacijama treba samo dobiti na vremenu čekati i imati poverenja, ponavljala je Indira svojim bliskim saradnicima.
Sledeći Radživov savet, Indira je načinila poslednji napor kako bi pronašla pregovarački izlaz iz krize u
Pandžabu. Posećivala je mnoge independiste, ali sudarila se sa nepopustljivošću, kako članova umerene partije tako i
Brindanvaleovom. Većina od sedam miliona Sika bila je veoma uznemirena zbog situacije koju su prouzrokovali ekstre-
misti kao i vlada. Umesto pregovora, lider umerene partije napravio je poslednji korak koji je zapečatio raspad, korak
koji je samo mogao da vodi u katastrofu. Objavio je da će od 3. juna, na godišnjicu mučeničke smrti gurua Ardžuna,
upravo onog koji je podigao Zlatni hram, sav izvoz električne energije i žitarica van Pandžaba biti obustavljen. Ironija
pretnje nije mogla da promakne Indiri. Ako je Pandžab bio žitnica Indije, to je zato što je ta regija imala najviše dobrobiti
od bilo koje druge zahvaljujući „zelenoj revoluciji“, ambicioznom planu poljoprivrednog razvoja koji su Nehru, a
kasnije i ona, pokrenuli kako bi već jednom završili s gladovanjem. A sad se dešava to da jedna šačica fanatika ne samo
da preti da će razbiti državu već i da će moriti glađu ostatak Indije ako se centralna vlada ne povinuje njihovim
zahtevima. Situacija je došla do tačke odakle nema povratka. Na svoju veliku žalost, Indira se suočila sa onim
neizbežnim: treba na silu izvući Brindanvalea i njegove sledbenike iz hrama.
Pre svega, pre nego što je čak konsultovala šefa generalštaba, želela je da razgovara sa Sonjom:
- Sonja, mislim da je bolje da izvedeš decu iz škole... Plašim se za njih. Obaveštajna služba me je upozorila da su
meta terorista. To nije ništa novo. Svi smo mete tih fanatika. Ali pošto se situacija u Pandžabu pogoršava, mnogo je teže
garantovati bezbednost u školama. Posavetovali su me da ih izvučem iz internata i dovedem u Delhi.
- Ali ti ovde imaš samo jednog naoružanog čuvara da te štiti kada svako jutro izlaziš da razgovaraš s ljudima u
dvorištu!
- To će se okončati, i ovde će se pojačati obezbeđenje, naravno.
- U redu, odmah sutra ću ih dovesti. Videćemo već kako ćemo se organizovati da ih ovde školujemo...
Prekinuo ih je jedan Indirin sekretar. Vrhovni komandant vojske čekao ju je u salonu. Čovek je došao sa
izveštajima obaveštajne službe pod miškom.
- Gospođo, naoružani su do zuba. Ulogoreni teroristi se i dalje snabdevaju veoma naprednim oružjem. Tajno im
se doprema u kantama za mleko i džakovima za žitarice, a pošiljke se finansiraju novcem sičkih simpatizera iz
inostranstva.
Indira se zamislila. Ima li smisla i dalje čekati čudo? Potom se okrenula ka svom šefu generalštaba i upitala ga:
- Kako bi trebalo da sprovedemo napad?
Čovek je uzdahnuo. Bilo mu je neprijatno. Bilo mu je teško da poveruje u uspešnost misije.
- Postoje mnogi rizici, gospođo. Moja je dužnost da vas upozorim. Moje mišljenje je da je bolji brz i snažan
napad, sa svom neophodnom silom...
- Bolje nego da ih opkolimo? - uskočila je Indira.
- Već su opkoljeni, gospođo, a oružje im i dalje stiže. Više se uzdam u brz i temeljan napad.
- O kojem periodu govorimo?
- Nekih četrdeset osam sati. Što manje vremena, manje žrtava.
- Neophodno je prisustvo sičkih oficira i vojnika u napadu. Agresija se ne sme protumačiti kao etnička, kao
agresija Hindusa na Sike.
- Nesumnjivo. Nadležni oficir je komandant Kuldip Sing, iz devedesete vojne divizije, jedan Sik.
- Treba dati veoma precizne instrukcije kako bi se izbeglo oštećenje Zlatnog hrama. Sička zajednica nam to ne bi
oprostila.
- Podučićemo trupe. Ali te teroriste je teško potući, madam, ne mogu ništa da garantujem.
- Neka nas Bog čuva.

Tridesetog maja, na dan kada je vrućina gušila, trupe su opkolile grad Amricar. Gužva na ulicama se raščistila
kao nekom magijom. Zaposednut jezivom tišinom, sveti grad pretvorio se u ukleti grad.
Drugog juna, mediji komunikacije objavili su da će se te iste noći u pola devet, Indira obratiti naciji. Sonja je
doručkovala s njom i primetila je da je uznemirena, pesimistična i dalje neodlučna. Uopšte joj se nije dopadala misao što
mora da se napadne „božja kuća“. Priznala joj je da ne zna o čemu da govori. Zbog toga je u poslednji čas unela toliko
promena da je njeno pojavljivanje na televiziji moralo da se odloži do devet i petnaest. Napokon se obratila, ozbiljnim
tonom, zabrinutog izraza lica: „Ovo nije vreme agresije“, rekla je. „Šačica ljudi koji su našli sklonište u svetim mestima
dovela je u pitanje ujedinjenost i integritet otadžbine. Još jednom pozivam umerene partije da ne predaju svoju vlast
Brindanvaleu.“ Završila je apelujući na zdrav razum svih stanovnika Pandžaba: „Ne prolivajte krv, odbacite mržnju.
Ujedinimo se da izlečimo rane.“ Nakon što je saslušala ovaj govor, njena prijateljica Pupul je shvatila da će naredni dani
biti tragični za Indiru i za državu. Zapravo, dok je premijerka govorila, vojne trupe su zauzele poziciju oko poseda
Zlatnog hrama. Operacija „Blu star33“, Plava zvezda, samo što nije počela.
Sledećeg dana, strani dopisnici su pozvani da napuste Pandžab. Prekinut je autobuski, železnički i avio
saobraćaj, kao i telefonsko-telegrafske linije. Region je izolovan od ostatka sveta u pripremi konačnog napada. Iz svog
svetilišta u Akal Takhtu, zgradi pored Zlatnog hrama, Brindanvale je, sada sa ukrštenim remenom na grudima preko
svoje plave tunike, pištoljem u levoj ruci i sabljom u desnoj, izjavio šačici lokalnih novinara: „Ako vlasti uđu u ovaj
hram, daćemo im takvu lekciju da će se Indirin tron srušiti. Iseći ćemo ih na komade... Samo neka dođu!“
Petog juna u četiri po podne, oficiri vojske naoružani megafonima izdali su naređenje svim civilima da
napuste kompleks, a teroristima da se predaju. Izašlo je sto dvadeset šest Sika, uglavnom hodočasnika i muškaraca koji
su došli da se mole, ali nijedan Brindanvaleov sledbenik to nije uradio. Noću je jedna izvidnica specijalne komande ušla
u kompleks dok su helikopteri leteli ukrug iznad hrama. Suočili su se s divljačkim otporom. Više od polovine devedeset
članova komandi poginulo je u vatri koju su otvorili ekstremisti.
Šef generalštaba odmah je informisao premijerku o gubicima, Početak napada nije mogao biti beznadežniji. Ali
više se nije moglo nazad. Kocka ie bačena. Indira nije spavala cele noći, svesna toga da čini svetorgđe najsvetijih
simbola jedne religije. Zašto ju je sudbina stavila u ovu zbrku? Kakvu li će cenu morati da plati zbog toga što čine
trupe? Osetila je kako je podilaze žmarci. U jedno je bila sigurna: ni njena vlada i ona neće izaći nekažnjeno iz ove
situacije. Karma te na kraju uvek sustigne. Ali 6. juna u osam ujutru, besprekorno sređena i nagizdana, ugostila je u
dvorištu jednog novinara Sandej tajmsa. Temperatura je već bila dostigla 40 stepeni. Novinar je video da je napeta i
umorna. Njegovo poslednje pitanje bilo je:
- Gospođo, šta mislite da će se dogoditi u Indiji kada vi više ne budete premijerka?
- Indija je proživela dug period, veoma dug - hiljade godina - i mojih šezdeset šest godina nisu toliko bitne.
Indija je preživela mnoge nedaće u svojoj dugoj istoriji i uvek je sve uspela da prebrodi.
Dok je trajao intervju, na petsto kilometara severno od Nju Delhija, bitka za Zlatni hram prouzrokovala je
štete. Na paklenoj temperaturi i pod užarenim suncem koje je na zlatnoj kupoli glavnog hrama stvaralo odsjaj, indijski
vojnici ubijani su kao vašarske patke pod vatrom Brindanvaleovih ljudi. Opet je više od stotinu ljudi palo u iskušenje da
zaposedne građevinu gde su teroristi napravili bazu.
Primljene instrukcije da vojnici maksimalno ograniče upotrebu sile i da nanose minimalne štete glavnom
hramu već su izgubile smisao. Komanda, koja nije videla drugo rešenje osim da nastavi napad, poslala je po podne
artiljeriju potpomognutu tenkovima i oklopnim vozilima. Kako bi uspeli da neutrališu Brindanvalea i njegove ljude,
nisu imali drugog izbora nego da bombarduju Akal Takht, nanoseći ogromnu štetu hramu kog je, paradoksalno,
sagradio peti guru, pravi apostol mira koji je insistirao da ga podigne na nižem nivou od ostalih u znak skromnosti.
Nakon jednog dana krvave borbe, Akal Takht je bio skoro potpuno sravnjen sa zemljom. Kada su 6. juna u već
poodmakloj noći generali došli da izvide mesto, ni jedan jedini stub nije ostao uspravan a mermerni zidovi bili su crni i
izrešetani gelerima. U podrumu su našli Brindanvaleov leš, njegova tunika vise nije bila plava nego crna od krvi. Ležao
je pored svojih ljudi kojih je bilo trideset jedan. Nije bilo preživelih koji bi mogli da posvedoče mučeničku smrt
propovednika teroriste. U drugoj prostoriji, vojnici su našli iznenađujuće dokumente: listu svih žrtava čiju je smrt
naručio Brindanvale, i ogromnu tašnu s pismim divljenja ne samo indijskih građana već i obožavalaca iz celog sveta
Cena pobede bila je mnogo veća od one koju je prognozirao glavni komandant vojske. Mnogo veća nego što
su Indira i Radživ, koji su bili prestravljeni, zamišljali. Operacija Plava zvezda bila je zapravo holokaust. Poginulo je više
od polovine vojnika koji su bili poslati u napad a to je više od 500 ljudi. Što se tiče civila, umrlo je hiljadu hodočasnika
koji nisu uspeli da se sklone. Osim ljudskih žrtava, biblioteka centralnog hrama, koja nije smela nipošto da bude
ugrožena i koja je sadržavala originalne rukopise sičkih gurua, potpuno je izgorela. Generalno za celu sičku zajednicu,
taj napad mogao je da se uporedi sa onim što bi za katolike bila invazija na Vatikan i njegovo uništenje. Neoprostivo
svetogrđe. Upravo ono što je Indira želela da izbegne.

33 Blue Star (eng.). (Prim. prev.)

 33.

- STRAH ME JE ŠTO SE igraju u dvorištu - rekla je Indira Sonji kada je videla Raula s prozora trpezarije kako
skakuće po travnjaku s jednim od pasa. Deca su se vratila u Nju Delhi nakon upozorenja obaveštajne službe koja je
pronašla njihova imena na jednoj crnoj listi neke grupe sičkih ekstremista. Svako jutro su išli u školu pod velikom
zaštitom. Potom bi ostatak dana provodili kod kuće. Retko su izlazili. Običan poziv na rođendan podrazumevao je
kompleksnu bezbednosnu operaciju. „Kao da je neka senka ušla u naš život“, Sonja je rekla Radživu. Indira, veoma
svesna toga da je napad prouzrokovao kolektivnu ranu kod Sika iz Pandžaba, bila je ubeđena da će je ubiti. Bila je prva
na tim listama. Druga grupa se zaklela da će osvetiti svetogrđe Zlatnog hrama tako što će ubiti Indiru i njene potomke
sve do stote generacije. Tako je rekla Radživu i Sonji koji su prebledeli. Ali Indira je želela da veoma ozbiljno shvate
drakonske mere bezbednosti koje su im nametnuli. Sledeći savete policije, ona je oblačila pancir ispod jeleka sarija svaki
put kada je izlazila iz kuće. Radživ i Sonja radili su to isto.
- Nije šala - rekla im je.
- Znam to već - odgovorio je Radživ. - Ne brini, i ja ću ga staviti.
Nastala je tišina. Indira je poprimila melanholičan izraz lica i smrknut ton glasa.
- Kada se to desi, hoću da prospete moj pepeo iznad Himalaja. Ostavila sam napisane instrukcije za moju
sahranu. Nalaze se u drugoj fioci pisaćeg stola u mojoj sobi.
- Ne ubrzavaj događaje - rekao je Radživ šaljivim tonom, kako bi opustio atmosferu. - Jos uvek nismo stigli do
toga.
Ali Indira je već bila uznemirena. Kasnije je poželela da nasamo priča sa svojim unukom Raulom, koji je već
imao četrnaest godina.
- Plašim se da žele da vam naude. Molim vas, tebe i tvoju sestru da se ne igrate dalje od ograde koja vodi do
kancelarija na Akbarovom putu - rekla mu je pokazujući mesto u dvorištu gde ga je videla da se igra s psom. - Veoma
mi je žao što morate da podnosite ova ograničenja, ali ne bih sebi oprostila kad bi vam se nešto desilo.
- Šta bi moglo da nam se desi ovde unutra, bako?
- Mogu da vas ubiju iz čista mira.
Indirin ozbiljni ton naveo je dete da je posmatra s nevericom, kao da njegova baka preteruje.
- Molim vas, poslušajte me i ne udaljavajte se - nastavila je da mu govori. - Ima mnogo fanatika koji bi bili
veoma srećni kada bi vam naudili. Kada bi nam svima naudili. Ono što bi mogli da urade meni, nije mi važno. Uradila
sam sve što je trebalo i što sam mogla u životu, ali vama... Ne želim ni da pomislim na to.
Raul je sada pognuo glavu i osećao grižu savesti. Indira je nastavila. Ostavila se svog zaštitničkog tona i
nastavila strogo da govori, na način kakav njen unuk nije upoznao i koji ga je iznenadio.
- Ako mi se nešto desi, ne želim da plačeš za mnom, u redu? Kada dođe trenutak, moraš biti hrabar. Obećavaš?
Dečak je podigao glavu, pogledao u baku i složio se.

Tokom tih meseci 1984. godine, Indira je išla na mnoga putovanja po potkontinentu, putovanja koja su
ponekad delovala kao opraštanje po načinu na koji je govorila o sebi i o tome kako bi volela da je pamte. U nekim
intervjuima, svodila je račune svoje egzistencije, u drugima je govorila kao da je iznad nacionalne politike. Oduvek se
osećala kao državnik, a sada se njena globalna vizija rascvetala i oslikavala u govorima punim mudrosti. „Kada se neka
tako stara zemlja poput ove odjednom vine u novu tehnološku kulturu... Šta se dešava sa seoskim umom? Može li u
tome da preživi ono čudesno i sveto? Nešto u meni govori da će vrednosti Indije ostati netaknute.“ Početkom oktobra,
nakon što su poslednje monsunske kiše oprale nebo a drveće i biljke novo ozeleneli, Indira je u Nju Delhiju pred uvek
ogromnim skupom organizovala još jedan od mnogih dijaloga koje je održavala s naodorn Indije u poslednje dve
decenije. Govorila je o hrabrosti kao o najvećoj vrlini za suočavanje s najvećom pretnjom koja se nadvila nad zemljom:
pritisak separatističkih snaga, kasti ili verskih grupa kako bi se slomilo jedinstvo Indije. Bio je to govor koji bi se svideo
njenom ocu. Da jedinstvo Indije bila je najveća vrednost, jer je svakome garantovala pravnu državu, nezavisno od
društvenog, etničkog ili verskog porekla.
 Jedanaestog oktobra desilo se nešto, hiljade kilometara daleko, zbog čega su je još više obuzele crne misli.
Margaret Tačer, koju je upoznala u Londonu, bila je meta bombaškog napada IRA na plenarnoj sednici Konzervativne
partije. Za dlaku je izbegla smrt. Indira ju je odmah nazvala. Razumela je bolje od bilo koga ranjivost i paniku svoje
koleginice. Iako je „gvozdena dama“ naizgled bila nemilosrdna, u sebi je bila uznemirena onoliko koliko se očekuje od
nekog ko prolazi kroz sličnu situaciju. Razlika između ove dve premijerke, koje su osam godina bile prijateljice, leži u
tome što je atentat na Margaret Tačer predstavljao nešto novo i iznenađujuće. U Engleskoj se nikada ništa slično nije
desilo, izuzimajući ubistvo lorda Mauntbatena, takođe delo IRA, ali ovo je za metu imalo penzionera koji se vozio
brodićem sa svojim unukom, a ne aktuelnog šefa države. Indira je, međutim, mnogo više navikla na nasilne smrti.
Videla je kako umiru Gandi, šeik Rahman i Sandžaj. Nedugo zatim, ubistvo Salvadora Aljendea u Čileu istraumiralo ju
je i još uvek tištilo. Oduvek je mislila da će se njen život tako završiti. Međutim, kada je ministar odbrane pokušao da je
ubedi u to da policiju zameni vojskom kako bi pojačala svoju zaštitu, ona je odgovorila:
- Da ti nije palo na pamet da razmatraš tu opciju. Šef sam jedne demokratske a ne vojne vlade.
Nekoliko dana kasnije, Ašvini Kumar, šef pogranične policije, izdao je naređenje da svi sički čuvari
bezbednosti s prebivalištem u Indirinoj rezidenciji budu razrešeni dužnosti i da na njihovo mesto dođu ljudi neke druge
veroispovesti. Ali Indira se usprotivila i stavila veto na naredbu. Ta mera se kosila s njenim najintimnijim političkim
kredom: da se u jednoj sekularnoj državi ne prave razlike među religijama. Ašvini Kumar se zbunio i iznervirao.
„Premijerka je veoma dobro zaštićena od spoljnih napada“, rekao je, „ali... Šta ako napad dođe iznutra?“ Indira jedva da
je obratila pažnju na njega i odgovorila mu: „Zar nismo država koja ne pravi verske razlike?“

Ta jesen je takođe bila jesen njenog života. U novembru je trebalo da napuni šezdeset sedam godina. Bila je
žrtva lošeg predosećaja koji je atentat na Margaret Tačer pojačao. Ne rekavši nikome, polovinom oktobra sastavila je
jedan dokument koji je na kraju pronađen među njenim papirima: „Akо moram da umrem nasilnom smrću kao što se
neki plaše a nekolicina njih iščekuje, znam da će nasilje biti u umu i delu ubice, a ne u činjenici moje smrti, jer ne postoji
dovoljno mračna mržnja koja bi mogla da me odvrati od mog cilja i truda da unapredim ovu zemlju. Jedan pesnik je
rekao o ljubavi: 'Kako mogu da se osećam skromno uz tvoje bogatstvo pored sebe?' Isto to mogu ja da kažem za Indiju.“
Da li su to bile reči depresivnog uma? Ili je bio u pitanju neki predosećaj? U svakom slučaju, pokazale su da Indira oseća
da je napravila pravi izbor što je odlučila da nastavi s porodičnim zaveštanjem služenja Indiji umesto da se posveti
traganju za ličnim ostvarivanjem.
Nastupio je Divali, veliki indijski praznik svetlosti, koji u ovoj zemlji gde je sve mit i simbol znači pobedu
svetlosti nad tamom. Nebo iznad grada bilo je prošarano sa bezbroj odblesaka, dok se pucanje petardi čulo izdaleka. Na
sve strane svetlucale su sijalice, lampice, sveće. Kvartovi s barakama ličili su na predstavu Isusovog rođenja, a kuće u
velikim bulevarima Nju Delhija istakle su vence ukrasnih i raskošnih svetala. Radživ se vratio iz Orise kako bi proveo
praznik s porodicom, kao što je radio svake godine. Verna običaju, Indira je upalila uljanu lampu pred figurom Ganeša,
boga slona, božanstvom sreće, koja je bila na jednom malom oltaru na ulazu. Potom je cela porodica nastavila da vrši
ritual osvetljavanja kuće svećama i uljanim svetiljkama, a deca su počela da bacaju petarde. Kroz prazničnu buku Indira
je čula da je Radživ rekao da mora da krene rano sledećeg jutra.
- Gde ideš? - upitala ga je Indira.
- U Bengal...
- Bengal? Kako je to interesantno, znaš li da tamo veruju da duše pokojnika otpočinju svoj put baš danas, na
dan Divalija? Tamo ljudi pale svetiljke da im pokažu put...
U tom trenutku, Indirine reči nisu zahtevale nikakav odgovor. Njeni članovi porodice već su bili navikli da je
slušaju kako izgovara slične rečenice koje su pripisivali njenom depresivnom stanju. Ali one su potresale Sonju, toliko
joj je bilo teško da je imala napad astme. Bilo je četiri ujutru kada je upalila svetlo na svom stočiću i ustala da ode do
ormarića s lekovima, pazeći da ne probudi Indiru koja je spavala u susednoj sobi. Ali Sonja se iznenadila kada je videla
svoju svekrvu kako prilazi, u spavaćici s fenjerom u ruci.
- Dopusti mi da ti pomognem da nađeš svoje lekove - šapnula joj je Indira, koja očigledno uopšte nije spavala.
Pronašla ih je i otišla po čašu vode za Sonju.
- Zovi me ako ti ponovo bude loše - zamolila ju je Indira. - Probaj da se odmoriš.
- To važi i za tebe, odmori se... Ne možeš da spavaš?
- Ne... Razmišljam da odem u Kašmir za vikend. Želim da vidim azijske platane u cvatu. Da li si ih nekada
videla?
Sonja je odmahnula glavom. Indira je nastavila kroz šapat:
- To je najlepše drvo koje postoji a raste samo u Kašmiru. Izgleda kao mešavina banane i velikog javora, a na
jesen poprimi prekrasne boje... Crvenu, narandžastu, smeđu, žutu. Taj prizor me podseća na detinjstvo. Postoji jedan u
Srinagaru u koji sam se zaljubila još kad sam bila devojčica. Najlepši je od svih azijskih platana... Želim ponovo da ga
vidim.
„To drvo joj je izgleda veoma značilo“, reći će Sonja. „Da li je to možda bila potreba da se oprosti od svojih
korena, od sećanja, od svega onoga što Kašmir predstavlja za nju?“ Indira se dvoumila da li da ostane više od jedne noći
u Srinagaru, jer je bila zabrinuta zbog Sonjine astme. Ali njena snaha ju je ohrabrila pa je Indira na kraju povela i unuke.
Želela je da im pokaže tu zemlju odakle su potekli, lepu poput raja. A usput i drvo.
Bili su trideset šest sati u Srinagaru i okolini. Ali na njeno veliko razočaranje, azijski platan iz njenog detinjstva
bio je uvenuo. Novost ju je uznemirila. Sujeverna kakva je bila, nedavna smrt tog stoletnog azijskog platana nije mogla
biti ništa drugo nego znak sudbine. Nije dozvolila da se njeno očajanje primeti i iskoristila je vreme da odvede svoje
unuke da se provozaju u šikarama, čamčićima u obliku gondole po blistavoj vodi jezera Dal prekrivenoj lotosovim
cvećem. Ispričala im je o svom poslednjem odmoru s dedom Firozom, u jednom brodu opremljenom poput malog
hotela. Pričala im je o svojoj ljubavi prema planinama, koju je nasledila od svog oca, i kako je Kašmir oduvek
predstavljao za Nehrua i nju određenu sliku raja. Zatim je poželela da im pokaže jednu šumu koja se isticala svojim
vatrenim bojama azijskih platana a potom ih je ostavila u hotelu. U pratnji samo jednog čuvara obezbeđenja, otišla je da
se popne uz svetu planinu kako bi posetila hram gde je živeo jedan stari mudrac. Nekoliko sati bili su zajedno. „Indira
mi je rekla da oseća da joj se bliži kraj i da se smrt nadvila nad njom. I ja sam to osetio“, priznaće mudrac, koji nije želeo
da propusti priliku da je zamoli da inauguriše novu zgradu pored ašrama. „Vratiću se ako i dalje budem živa“, bio je
Indirin odgovor.
„Vratili su se u Delhi 28. oktobra a Indira je provela mirno veče s nama u salonu“, napisaće Sonja. „Као što je
oduvek radila, donela je iz radne sobe svoj tabure od pruća i svoje fascikle pa se bacila na posao, s vremena na vreme
pogledavši televiziju ili proćaskavši s nama.“ Indira je imala nameru da veoma brzo raspiše generalne izbore, možda
kroz dva meseca. Sonja joj je uveče pomogla da pripremi odeću koju će obući sledećeg dana za putovanje u Orisu,
državu na istočnoj obali. Indira je izabrala bordo sari. Glumac Piter Justinov režirao je jedan dokumentarni film za Bi-
Bi-Si o Indiji i trebalo je da je snimi u njenom obilasku te države, jedne od najsiromašnijih u zemlji. U Bubanesvaru,
glavnom gradu Orise, premijerka je održala dirljiv govor u kojem je govorila o velikim trenucima indijske istorije, od
najstarijih vremena do borbe za nezavisnost. Iznenada je pred kraj promenila boju glasa, kao i izraz lica: „Danas sam
ovde, ali može da se desi da sutra ne budem“, rekla je. „Nije mi važno da li sam živa ili mrtva... Nastaviću da služim
svom narodu do poslednjeg daha, a kada umrem, svaka kap moje krvi nahraniće i osnažiće moju zemlju, slobodnu i
ujedinjenu.“ Potom se uputila ka kući gubernatora gde je nameravala da prenoći. Gubernatora je iznenadila aluzija na
nasilnu smrt.
- Samo sam realna i iskrena - rekla mu je Indira. - Videla sam kako moj deda i moja majka umiru polako i u
bolovima, tako da bih više volela da umrem na nogama.
Razgovor je prekinula vest da je tog istog jutra terenac u kojem su njeni unuci išli u školu doživeo manji udes.
Niko nije povređen. Ali Indira je prebledela i veoma se unervozila. Njena večna prijateljica, ta stara paranoja, ponovo se
razbuktala. Odlučila je da se smesta vrati u Delhi.
Sonja je bila budna u tri ujutru kada je njena svekrva došla.
- Kako su deca? - upitala je nespokojna Indira.
- Dobro su. Spavaju. Ništa im se nije dogodilo.
Njen vrhovni sekretar došao je da je vidi. Zatekao ju je veoma umornu. I dalje je nosila isti bordo sari,
izgužvan i prašnjav. Indira je bila ubeđena u to da je jutarnji ispad deo zavere da kidnapuju njene unuke ili da im
naude, pa ništa što joj je njen sekretar rekao nije poslužilo da promeni mišljenje. Potom je insistirala na diskusiji o
hitnim slučajevima u Kašmiru i Pandžabu.
- Zar ne biste to radije ostavili za sutra? - predložio je čovek.
- Ne, pričajmo sada. Sutra želim malo da se odmorim. Imam intervju s bivšim britanskim premijerom
Džejmsom Kalaganom, a uveče zvaničnu večeru ovde kod kuće u čast princeze Ane...
- Sve je spremno za večeru, ne brini - rekla je Sonja. - Samo da mi kažeš gde želiš da ljudi sednu.
- Koliko sutra ću ti ostaviti poruku.
Sonja se pozdravila i otišla da spava.
Kada je Indira rešila aktuelne stavke sa svojim glavnim sekretarom, pozvala je drugog, Davana, kome je izdala
naređenje da otkaže sve sutrašnje sastanke, osim onog s Piterom Justinovim koji je želeo da je ujutru intervjuiše, kao i
sastanke predviđene za popodne s britanskom delegacijom. Bila je veoma umorna.
Ustala je dva sata kasnije, u šest ujutru. Uradila je svoje vežbe joge, istuširala se i odabrala prelepi svileni sari u
smeđoj i šafran nijansama sa crnom bordurom. Izabrala je te nijanse jer su je podsećale na jesenje tonove Kašmira, i zato
što su joj rekli da na televiziji dobro izgledaju. Iz istog razloga, nije obukla pancir koji su je terali da nosi otkako su se
povećale pretnje po njen život. Verovatno nije obratila pažnju na to da je boja šafrana bila boja odricanja po
hinduističkom verovanju a posebno sičkom. Potom je doručkovala prženicu i poplia šoljicu čaja u svojoj sobi dok je
prelistavala štampu. Njeni unuci Raul i Prijanka došli su da malo proćaskaju s njom pre nego što odu u školu. Kada ju je
Prijanka poljubila na odlasku, iznenadila se što ju je baka tako čvrsto privila uza sebe. Pripisala je to strahu koji mora da
je osetila zbog malog sinoćnjeg udesa. Potom je Indira pozvala Raula i rekla mu: „Sećas li se onoga što sam ti rekla pre
neki dan, da ne želim da plačeš za mnom ako mi se nešto desi?“ Dečak je klimnuo glavom i, iznenađen, dopustio da ga
zagrli.
Nakon doručka, Indira je otišla u svoju garderobu, gde se predala dvema šminkerkama Justinovljeve ekipe.
Sonja je svratila da je vidi kako bi je obavestila o jelovniku večere. Indira je uvek pazila da ne posluži isto jelo gostu koji
ponovo dolazi u kuću. Nisu imale mnogo vremena da porazgovaraju, jer je istog trenutka došao sekretar Davan da je
obavesti da je televizijska ekipa čeka u njenoj kancelariji na Akbarovom putu.
- Utanačićemo detalje za vreme ručka - rekla je Sonji pri odlasku.
Indira je prošla kroz trpezariju, hodnik i izašla iz kuće. Dan je bio prelep, jutro vedro, bez izmaglice, sunčano.
Sunce je bojilo bujnu vegetaciju dvorišta zlatnom bojom. Temperatura je bila savršena a povetarac, kao melem. Mirisalo
je na cveće i tek pokošen travnjak. Išla je putem koji je odvajao njenu rezidenciju od partijske kancelarije na Akbarovom
putu, među cvetnim žardinjerama i žbunjem sa zimzelenim lišćem. Pored nje je išao policajac, noseći jedan crni
kišobran kako bi je zaštitio od sunca. Sekretar Davan bio je nekoliko koraka iza njih, a za njim je išao jedan telohranitelj.
Prošli su ispred velikog javora koji se šepurio svojim žućkastim i crvenkastim listovima. Na kraju staze, sada oivičene
bugenvilijama, Indira je prepoznala svog telohranitelja Beanta Singa koji joj je otvarao kapijicu ka dvorištu gde su se
nalazile kancelarije. Bilo je teško ne ugledati ga, jer je Sing bio pravi džin, jedan Sik iz Pandžaba, ukrašen turbanom koji
se slagao s kaki bojom njegove uniforme. Išao je u pratnji drugog telohranitelja, takođe Sika, kojeg je Indira jedva
poznavala. Kada im se približio, prekinuo je razgovor koji je vodila sa svojim sekretarom preko ramena kako bi ih po-
zdravio. Učinio je to na tradicionalni način, sastavivši dlanove u visini grudi blago naklonivši glavu i rekavši:
,,Namaste.“ Kao odgovor, Beant Sing njen verni telohranitelj u poslednjih pet godina, izvadio je pištolj i uperio ga u
nju. Nastala je tišina koja je u vremenu od pola sekunde trajala čitavu večnost, prekinuta pesmom jedne ptice na
visokim granama nima. „Šta to radiš?“ upitala je Indira. U tom trenutku, iz velike blizine, Sing je ispalio četiri hica u
nju. Indira je podigla ruku kao da se brani. Telohranitelj se okrenuo ka svom saučesniku i povikao: ,,Pucaj!“ Drugi sički
telohranitelj ispraznio je šaržer svog mitraljeza sten - dvadeset četiri metka - u Indirino telo. Udarci su je naveli da se
okreće oko sebe pre nego što se srušila na vlažnu zemlju staze. Oči su joj bile otvorene. Izgledalo je kao da gledaju u
krošnje drveća, možda u nebo. Bilo je devet sati i šesnaest minuta. Pala je tačno na mesto gde je, nekoliko dana ranije,
videla svog unuka Raula kako se igra s jednim psom.
 34.

TREĆI TELOHRANITELJ, KOJI JE IŠAO za Indirom na određenoj udaljenosti i koji nije bio uključen u zaveru,
potrčao je ka njoj, ali pre nego što joj je prišao, jedan rafal ga je pogodio u članak i pao je kao pokošen. Ostali pratioci,
paralisani, plašeći se da ne budu pogođeni, polegli su kao da se kriju iza Indirinog tela. Očekivali su najgore. Ubrzo su
začuli glasove ostalih agenata bezbednosti koji su trčeći pristizali sa Akbarovog puta. Mislili su da će početi silovito
puškaranje, ali u tom trenutku dva sička telohranitelja bacila su oružje na tlo. „Uradio sam ono što sam morao“, rekao je
gorostas Beant Sing na pandžapskom. „Sada vi uradite ono što morate.“ To je bio njegov način da kaže da se, u ime
Sika, osvetio za skrnavljenje Zlatnog hrama. Policajac koji je držao crni kišobran nadvio se nad njim i bacio ga na
zemlju, dok je sekretar Davan, koji je pravim čudom izašao nepovređen nakon poslednjeg rafala, uspeo da se osvesti iz
svoje zaprepašćenosti, da dopuzi do Indire i klekne pored nje da joj ukaže pomoć. Odmah je pristiglo još vojnika
policijskog pograničnog odreda, koji su bili na straži u jednoj osmatračnici u ulici, gde je izbila jedna tuča. Priča se da su
pokušali da pobegnu. Dogodilo se to da su tada i upucani. Beant Sing je na mestu ostao mrtav. Drugog, teško ranjenog,
prevezli su u bolnicu. Kasnije se saznalo da je van svog radnog vremena u službi, Beant Sing imao običaj da posećuje
gurdvare (sičke hramove) u Delhiju i da je komunicirao sa najuticajnijim članovima. Drugi je upravo bio proveo mesec
dana odmora u svom selu u Pandžabu, u samoj kolevci sičkog nacionalizma.
Indirin privatni lekar, kojeg je jedan sluga odmah pozvao nakon što je čuo pucnjavu, došao je zadihan i dao
sve od sebe u sprovođenju procesa reanimacije. „Bolnička kola, brzo!“ vikao je. „Zovite ambulantna kola da odvedemo
gospođu Gandi u bolnicu!“ Jedna ambulantna kola bila su uvek parkirana naspram kuće, kao deo rutinske pomoći
premijerki. Ali u kritičnom trenutku ona nisu bila na raspolaganju.
- Vozač je otišao da popije čaj! - rekao je jedan sluga.
- Pa, treba nam auto! Dovezite neka kola, smesta!
Uspeli su da dovezu belog ambasadora kojeg su popravljali i smestili u dvorište. Sekretar Davan i policajac
zgrabili su nepokretno Indirino telo i doneli ga do automobila. Smestili su ga na zadnje sedište, a oni su seli napred.
Kola samo što nisu krenula kada se pojavila Sonja, u kućnom ogrtaču, prebledela, mokre i raščupane kose i uplašenog
pogleda. Pucanj ju je iznenadio dok se tuširala. Isprva ga je pomešala s petardama, poput onih koje deca bacaju za
vreme Divalija. Ali povik jedne služavke učinio je da shvati da se desilo nešto strašno.
A tamo je bila potvrda za njene strahove: njena svekrva ležala je na zadnjem sedištu, beživotna. Ženu koja se
od malena poistovećivala s Jovankom Orleankom takođe su izneverili i usmrtili ljudi kojima je verovala. Sonja je uletela
u automobil. „O, mami! O, bože, mami!“ rekla je kleknuvši na zadnje sedište kako bi u svoje ruke stavila Indirinu glavu
i zagrlila je, pričala s njom, iskoristila poslednji dah života i možda vratila neizbežni trenutak sudbine. Kola su brujeći
izjurila u pravcu Sveindijskog instituta medicinske nauke, iste bolnice gde su odveli Sandžaja nakon što se srušio
njegov avion. Sonja će pamtiti taj put od pet kilometara kao najduži u svom životu. Saobraćaj je bio veoma gust i činilo
se da nikada neće stići. Nju Delhi nije više bio isti grad kao kada je došla; skoro da više nije bilo kola koja vuku volovi ili
kamile, niti je bilo slonova na ulicama. Broj stanovnika uvećao se četiri puta pa je drumski saobraćaj bio gust. Indira je
krvarila na njenim rukama i Sonja se osećala nemoćno. „O, bože, brže!“ ponavljala je, dok je rukavom svog ogrtača
prelazila preko Indirinog lica i pokušavala da joj očisti rane. Poput pomahnitalog klatna, raspoloženje joj je osciliralo od
najvećeg pesimizma do nade: „A šta ako je samo u nesvesti?“ iznenada bi se zapitala dok su kola pokušavala da se
probiju trubeći. ,,Brzo!“ govorila je vozaču. „Možda mogu da je spasu!“ Ali koliko god da se vozač trudio, bilo je
nemoguće predvideti saobraćaj. Da li su ti letargični vozači mogli da zamisle da u tom belom ambasadoru, koji čak nije
imao ni sirenu leži leš žene koja je upravljala njihovom sudbinom više od dvadeset godina? U Sonjinim mislima
gomilala su se pitanja, nesređena, poput erupcije vulkana: „Gde je Radživ? Kako da ga obavestim? Gde su deca?
Moram da pošaljem nekog po njih! O, bože, mami, nemoj da umreš!“ Svuda je bilo krvi: mrlje na Sonjinom ogrtaču bile
su jarko crvene, na lepom Indirinom sariju poprimile su smeđu nijansu. Sedišta tapacirana antilopom takođe su bila
natopljena i na njima se formirala ogromna crna mrlja. Ali čak i uz to, Sonja je odbijala da poveruje da se desilo ono
najgore, da se već sve završilo za ženu koja je do tog dana bila stub njenog života. U osnovi, već je predosećala da su
meci ubica odneli i druge žrtve: njenu sreću i sreću njene porodice.
U devet sati i trideset dva minuta, odnosno šesnaest minuta nakon atentata, stigli su u bolnicu. Ali niko iz
kuće nije javio da premijerka treba svaki čas da dode. Kada su je mladi lekari hitne službe prepoznali, uspaničili su se.
Jedan od njih bio je dovoljno priseban da pozove kardiologa, pa je nekoliko minuta kasnije ekipa najiskusnijih lekara
bolnice sišla da se pobrine za Indiru. Intubirali su je kako bi joj sproveli kiseonik u pluća i povezali su je na razne
cevčice za transfuziju krvi. Odlučili su da je popnu do operacione sale na osmom spratu. Tamo je elektrokardiogram
pokazao slabe znake otkucaja srca. O tome su obavestili Sonju koja je bila sama u predvorju. Jedan bledi tračak nade
zasijao je u njenim vlažnim očima. Rekli su joj da lekari snažno masiraju Indirino srce, ali prećutali su joj objašnjenje da
je, po širenju zenica, očigledno da je mozak nepopravljivo oštećen. Meci su izazvali perforaciju jetre, pluća, nekoliko
kostiju i kičmenog stuba premijerke. „Bušna je kao švajcarski sir“, rekao je lekar. Samo se srce spaslo. Ali i pored toga,
lekari su četiri sata pokušavali da izvedu čudo.
Sonja je jedva uspevala da kontroliše svoju groznicu. Pomisao na to da je neprijatelj bio unutar kuće bila je
zastrašujuća. U koga se pouzdati? A šta ako je neki sluga, neki radnik, neki sekretar bio umešan? Delovalo je kao da su
sve životne sigurnosti iznenada isparile. Ponovo onaj osećaj da stoji na živom pesku, gde ništa nije onako kako se čini i
gde sve može da se promeni u minuti! „O, bože, a deca?!“ Nije mogla da ne pomisli na ubistvo šeika Rahmana i cele
njegove porodice. Sin mu je bio isto godište kao i Raul. Da nisu možda otišli u školu po decu? Kad bi samo mogla da
razgovara sa svojom sestrom! Ali Nađa tih dana nije bila u Nju Delhiju.
Pupul Džajakar, Indirina bliska prijateljica, bila je ta koja je prva došla i umirila je. Deca su bila kod kuće, na
sigurnom, i bila su onoliko prisebna koliko je moguće u tim okolnostima. Pupul joj je rekla da se vest još uvek nije
proširila i da je cirkulacija na ulicama uobičajena. „Zatekla sam Sonju u stanju šoka“, reći će kasnije. „Gotovo da nije
mogla da govori. Počela je da drhti pa nisam htela da je zapitkujem.“ Pupul joj je donela odeću pa je Sonja presvukla
ogrtač umrljan krvlju i obukla jedan sari. Sledećeg sata, počeli su da dolaze drugi prijatelji, članovi partije i vlade. Sonja
bi volela da je mogla sve da ih izbaci iz sale, sve osim bliskih prijatelja i kolega koji su pokazali svoju nesalomivu
odanost Indiri, a kojih je bilo tako malo da su se mogli izbrojati na prste jedne ruke. Ali to bi bilo kao da zaboravlja da je
Indira ne samo majka njenog muža već i čitavog naroda. Iza njenog ubistva krio se ozbiljan problem. Zemlja je bila
obezglavljena, bez kormilara. Jos uvek niko nije znao da li je atentat isključivo osveta Indiri, ili čini deo mnogo šire
zavere koja bi se završila državnim udarom. To je bila tema došaptavanja po bolničkim hodnicima medu članovima
vlade i opozicije dok je potpredsednik diskutovao s visokim vladinim funkcionerima u jednoj sobi na drugom spratu.
Raspravljali su o budućnosti zemlje, jer je Indira već bila prošlost. Samo što nije ušla u istoriju. U dva i dvadeset dva po
podne, pet sati nakon što su je ljudi, čiji je zadatak bio da joj spasu život, izrešetali mecima, lekari su izjavili da je Indira
Gandi preminula. Nakon deset minuta, Bi-Bi-Si je vest objavio svetu.

Na tri hiljade kilometara udaljenosti, Radživov ambasador jurio je najbrže što je mogao po jednom uzanom
putu države Bengal punom rupa, zaobilazeći slonove, dečja kolica, motore, kamione pretrpane robom i ljudima,
mnogim ljudima. Želeo je da dode u Kalkutu što je pre moguće kako bi odatle odleteo za Delhi i možda stigao na vreme
da se oprosti od svoje majke. Sprovođenje njegove predizborne kampanje bilo je prekinuto kada je, na dvesta
kilometara južno od Kalkute, njegova kola zaustavio policijski džip. Jedan policajac predao mu je poruku: „Desila se
nesreća u premijerkinoj kući. Otkaži sve sastanke i smesta se vrati u Delhi.“ Preko radija automobila koji je prolazio
kroz predeo blistavih pirinčanih polja i proplanaka javora, Radživ je saznao da su mu majku upucali njeni telohranitelji
i da je prevezena u bolnicu gde su lekari pokušali da je spasu. Reagovao je trezveno i smireno, možda zato što je i dalje
gajio malu nadu da će preživeti. Nakon dva i po sata užasnog puta, kada su bili na nekih pedeset kilometara od Kalkute
jedan policijski helikopter presreo je njegova kola. Radživ se popeo u letelicu koja ga je ostavila na aerodromu, gde ga je
čekao jedan ,,boing“ Indijan erlajnsa da ga odvede kući. Put je proveo u kabini s pilotima koji su bili u kontaktu s
glavnim gradom preko radija. Odsustvo novosti učinilo je da se oseća kao da je više neće videti živu. Radio-vezom
punom smetnji konačno je saznao da je preminula. Ukočio se i ćutao bez suza. Nehruovi ne plaču u javnosti kada im
zadaju udarce, tome su ga oduvek učili. Delovalo je kao da ga vest nije iznenadila, možda zato što ga je opijao izvestan
osećaj neizbežnosti, sličan onome koji je imala njegova majka.

U bolnici, nakon izjave lekara, Sonja je zamolila Pupul da pođe s njom kući i uzme stvari u koje će obući
Indiru za njeno poslednje putovanje. Osim toga, Sonja je želela da vidi svoju decu i da izađe iz te bolnice koju su
preplavili ljudi. Napolju je dešavanje na ulicama izgledalo uobičajeno. Vest se još uvek nije raširila.
Kada je došla kući a deca je upitala kako je baka, Sonja se slomila. Jecanje joj je gušilo reči. Ali da li su reči bile
potrebne? Raul se pribio uz svoju majku a Prijanka je utrčala u kuću i vratila se sa inhalatorom. On nije bio potreban
Sonji i malo-pomalo se smirila. Potom, nakon što im je dala sva objašnjenja, Pupul i Sonja su otišle u Indirinu
svlačionicu. Za njeno večno putovanje, odabrale su jedan od njenih omiljenih sarija, boje precvetale ruže, i jedan jelek
koji je bio poklon nekog starog mudraca kome se ona veoma divila.
Deca nisu želela da ostanu u kući. I ona su želela da poslednji put vide svoju baku, a takođe nisu htela da
ostave svoju majku u takvom stanju, tako da su ih Sonja i Pupul povele u povratku u bolnicu. Atmosfera na ulici se
potpuno promenila. Radnje su se zatvarale. „Videli smo muškarce zabrinutih lica kako brzo vrte pedale da bi se vratili
kući“, reći će Pupul. Kako su se približavali bolnici, videli su sve više ljudi koji idu u istom pravcu. Pristizali su u tolikoj
meri da je policija blokirala glavni ulaz, tako da su morali da uđu na pomoćni.
U isto vreme, Radživ je sleteo na aerodrom Palam s knedlom u grlu. Ni Sonja ni deca nisu bili tu da ga
dočekaju, jedine osobe koje je želeo da vidi u tom trenutku. Umesto njih, u dnu stepeništa, čekali su ga njegovi
pomoćnici, neki prijatelji, a naročito brojni političari iz Kongresa. Već su bili tamo. Radživ je odmah znao šta su došli da
mu traže. Došli su da od njega zahtevaju da bude sledeći premijer Indije - svidelo se to njemu ili ne.
Neki prijatelji su ga odvezli u bolnicu. I oni su se slagali sa idejom da on treba da nasledi svoju majku.
Delovalo je da se niko ne protivi onome što se smatralo prirodnim životnim zakonom. Osim toga, to je bilo ono najbolje
što je moglo da se desi za njegovu bezbednost i bezbednost njegove porodice, jer bi raspolagao svom državnom silom
za svoju zaštitu. Bio je to snažan argument koji je uticao na Radživa.
- Ali to mora da odluči partija i predsednik Republike - uzvratio je. - Predsednik ima zakonsku dužnost da
izabere osobu koja treba da oformi vladu.
- Već je doneo odluku.
- Ali kako kad nije u Delhiju!
- Već ju je dao na znanje. Moraš da prihvatiš, Radžive, to je najbo lje za vas.
U avionu kojim se vraćao iz Jemena gde je išao na poslovni put koji je bio prekinut vešću o Indirinom ubistvu,
predsednik Republike, stari prijatelj porodice Nehru, već je doneo odluku da od Radživa zatraži da bude premijer. Kao
i da odmah preuzme tu dužnost, da ne dopusti da prođe mnogo vremena. Taj trenutak je bio od ekstremne važnosti.
Indirina smrt od ruku sičkih napadača stvarala je strah od izbijanja nasilja među zajednicama, što je noćna mora svakog
rukovodioca Indije. Zato je pod hitno trebalo popuniti prazninu na vlasti kako bi zemlja ostala ujedinjena pred sličnom
pretnjom koja bi mogla da završi sa ustavnim uređenjem i, zasigurno, sa Indijom kao nacijom. Najstariji član partije
stavio mu je to do znanja na samom aerodromu: „Ne smemo tron ostaviti prazan, veoma je opasno.“ Kada je nešto
kasnije predsednik Republike obrazložio razloge svog izbora, rekao je da mora da izabere novog premijera iz Kongresa,
jer je to partija sa ogrornnom većinom u parlamentu. A ko je bolji od Radživa koji ima besprekornu reputaciju i koji je
mlad i pametan? Postojao je i drugi razlog, koji nije imao nikakve veze s Radživovim profesionalnim zaslugama, a to je
da bi se taj izbor svideo Indiri. „Poznavao sam njen način razmišljanja i njene želje“, priznao je predsednik, „iako o tome
nismo nikada direktno razgovarali. Jednostavno sam znao kakva je.“ Tako se Radživ našao u ćorsokaku. Sa onog
drugog sveta, glas njegove majke odzvanjao mu je u ušima. Ako je nikada nije napustio za života, da li će to uraditi
sada u smrti? Zar nije već doneo odluku da uđe u politiku? Zar ovo što zemlja traži od njega nije logična posledica?
Nikada nije želeo da bude premijer, pa čak ni da obavlja bilo kakvu funkciju u vladi, ali nekada se događaji u životu
prebrzo odvijaju i ne ostavljaju mesto za izbor.
Dok je koračao bolničkim hodnicima, Radživ se susreo sa svim vrstama ljudi koji su činili deo života njegove
majke, uključujući i rasplakanu Maneku, neobičnog gurua Direndru Brahmačarija, koji je ponavljao da je trebalo da ga
Indira posluša kako bi sprečila opasnost koja se nadvila nad njenim životom, zatim ministre i funkcionere, pomoćnike i
sekretare koji su plakali poput malih horova. Svi muškarci iz partije bili su u bolnici i iskoristili su njegov dolazak da
mu stave do znanja da žele da bude novi lider Kongresa i, kao rezultat toga, novi lider nacije. Svi su bili sigurni u to da
razgovaraju s budućim premijerom. „Moraš da prihvatis“, govorili su mu. „Ako ne zbog sebe, učini to zbog svoje žene i
dece, zbog vaše bezbednosti. A i zbog svoje majke, zbog sećanja na svog dedu, zbog porodice, zbog Indije.“
Bilo je tri i petnaest po podne kada je Radživ došao u salu pored operacione. Zagrlio je Sonju koja je briznula u
plač. Možda se prisetila onog prvog sastanka sa Indirom u Londonu, kada ju je obuzela nekontrolisana panika pri
upoznavanju. Ko bi onda pomislio da će je toliko zavoleti, a da će ih ostaviti tako same pred ambisom?
Radživ je potom zagrlio decu koja su bila veoma uplašena. Talas straha koji je pokrenuo atentat raširio se
poput epidemije. Zar se grupa fanatika nije zaklela da će, nakon operacije Plava zvezda, istrebiti Indirine potomke do
stotog kolena? Ko li će biti sledeći? „Tata, mama, mi?“ Ko je znao da li se iza bilo kog bolničara, posetioca, bilo koga od
mnogih koji su šetali hodnicima bolnice, krije drugi terorista ubica? Gde li će se zaustaviti osvetnička sila sičkih
ekstremista?
Nije imao mnogo vremena da teši svoju porodicu, jer su ga ljudi stalno tražili. Zemlja je zahtevala njegovu
pažnju, i nije mu davala vremena čak ni da oplače smrt svoje majke i umiri svoje najbliže. „Sećam se da sam osetila
potrebu da budem nasamo s njim, pa makar i samo na jedan trenutak“, reći će Sonja. Odvela ga je u jedan kutak
operacione sale, na nekoliko metara od mesta gde su lekari zašivali Indirin leš. Mirisalo je na formalin i etar. Bela
neonska svetlost prikazala je iznureni izraz nekada svežeg Radživovog lica u svoj svojoj sirovosti.
- Imenovaće me za premijera - šapnuo joj je.
Sonja je zatvorila oči. Bilo je to nešto najgore što je mogla da čuje. Bilo je to poput najave još jedne smrti u
istom danu. Radživ ju je uhvatio za ruke, dok je nastavio šapatom da joj nabraja razloge koji su ga obavezivali da
prihvati tu funkciju.
- Sonja, to je najbolji način da se obezbedimo, veruj mi. Imaćemo na raspolaganju maksimalnu zaštitu. To nam
je sada potrebno.
- Hajde da živimo u nekom drugom mestu...
- Misliš da ćemo biti sigurni u drugoj zemlji? Svi smo na crnoj listi ekstremista, a ti fanatici su sposobni da
upadnu svuda. Ne, Sonja, ne ostaje nam drugi izbor nego da živimo pod stalnom zaštitom, barem dok pretnja ne oslabi.
Sonja je neutešno plakala. Znala je šta to znači. Znači da će morati da žive u klaustrofobičnom okruženju, da
deca neće moći da vode normalan život... Zar je to život? A gde je sreća u svemu tome? Ta sreća na koju su se tako lako
navikli?
- Preklinjem te, Radžive, ne dozvoli da ti to urade - molila ga je Sonja.
- Uveravam te da je to za naše dobro.
- Za naše dobro? Ali taj sistem bezbednosti o kojem govoriš pokazao se potpuno neefikasnim. Premijerka
upucana u sopstvenoj kući, a čak ni najosnovnija ekipa hitne pomoći u blizini...! Zar ne shvataš?
- Upozorili su je da mora da se oslobodi svojih sičkih čuvara, ali nije ih poslušala...
- Šta hoćeš da kažeš, da je sama to tražila?
- Trebalo je da posluša šefa polidje i obaveštajne službe. I dalje bi bila s nama da je to učinila.
Ponovo ju je zagrlio. Ona je nastavila:
- O, bože, i tebe će ubiti.
- Nemam izbora, ubiće me u svakom slučaju, bio ili ne bio na vlasti.
- Molim te, nemoj da prihvatiš, reci da nećeš...
 - Ne mogu, živote moj. Možeš li da zamisliš da živiš bez zaštite uvek u strahu, ovde, u Italiji, ili negde drugde?
To bi se dogodilo ako ne bi prihvatio. Moraš tako da gledaš na to. To je moja sudbina. Naša sudbina... Ima trenutaka
kada ti život ne dozvoljava da biraš, jer nema mogućeg izbora. Pomozi mi da prihvatim to.
- O, bože, ne! - uzviknula je Sonja utonula u more suza. - Ubiće te, ubiće te... - ponavljala je kad je zvanični
Indirin sekretar, P. C. Aleksandar, došao da ih prekine. Točak nasleđivanja nije mogao da čeka. Bilo je hitno da se on
pokrene. Uhvatio je Radživa za ruku.
- Moramo da organizujemo preuzimanje vlasti - tiho je rekao.
- Idem kući da se presvučem - odgovorio mu je Radživ. - Biću pre šest u palati predsednika Republike.
Sonja je tada znala da ništa ne može da uradi, da ponovo mora da se povinuje nekim silama koje su moćnije
od nje i koje nikada neće moći da kontroliše. Šta je mogla da uradi protiv zemlje koja je ostala siroče i koja traži
sinovljevu glavu? Kada ju je Radživ nežno poljubio u čelo i polako se udaljio od nje, Sonja, žrtva jednog neobjašnjivog
osećanja melanholije, osetila je kako joj se utroba kida, kao u ambasadoru dok je pridržavala glavu umiruće Indire na
svojim rukama.

Po podne tog istog dana, održana je ceremonija preuzimanja vlasti Radživa Gandija kao šestog premijera
Indije, u salonu Ašoka u palati predsednika Republike, na istom mestu gde su njegova majka i njegov deda bili
postavljeni na tu funkciju. Od šest premijera, tri su pripadala istoj porodici, dok su ostala trojica svoju dužnost vršila
veoma kratko. U toku trideset šest godina od sticanja nezavisnosti, Nehruovi su bili premijeri trideset tri godine. Indira
je bila treća koja je umrla na tom položaju, ali prva koja je umrla nasilnom smrću. Nije to bila vesela ceremonija, kao što
je bio slučaj u normalnim okolnostima. Tamo je stajao jedan mladi čovek kome nisu dozvolili da se pomiri sa smrću
svoje majke i da shvati njen odraz na naciju, prisiljen da prihvati najtežu i najzahtevniju ulogu kojoj je mogao da teži
neki građanin Indije. Niti je to hteo, niti je to želeo.
Pre nego što je prihvatio, Radživ je jasno stavio do znanja da će zadržati dosadašnju vladu, bez novih članova i
izmena resora. Potom je zasedao njegov prvi savet ministara, gde se vodila debata oko Indirine sahrane. Odlučili su da
naprave bdenje u palati Tin Marti, nekadašnjoj Nehruovoj rezidenciji, gde je Radživ proveo svoje detinjstvo. Uša, verna
sekretarica, došla je među prvima i na sledeći način opisala svoju bivšu šeficu, položenu u kovčegu, prekrivenog tela ali
otkrivenog lica: „Lice joj je bilo natečeno i bezbojno. Bolje što sebe nije videla takvu, jer joj se to ne bi svidelo, njoj, koja je
uvek bila tako lepo doterana i koja je toliko negovala svoj izgled.“ Sonja je sigurno isto tako mislila. Televizija je
zabeležila jedan kratak i potresan momenat, jedan gest koji je ostao urezan u svesti miliona Indijaca i koji je govorio,
više od bilo kakve usmene ili pismene izjave, o povezanosti koja je postojala između te dve žene. Sonja je, prisebno,
maramicom prešla preko prevoja Indirinih usana kako bi joj obrisala sjaj s kože. Kao da je živa a ne mrtva, kao da joj je i
dalje potrebna njena pažnja. Odanost je tako nadživela smrt.
Kada je prošlo jedanaest uveče, novi premijer se pojavio na televiziji, držeći govor koji se putem radija proneo
celim svetom. Sonja je bila u studiju za snimanje. Slomljenog srca posmatrala je kako joj vlast otima muža i
beskrupulozno iskorišćava prezimena Nehru-Gandi kako bi održala jedinstvo zemlje u doba krize. Zar nije okrutno što
su od nekog ko je tako malo vremena proveo u politici poput njenog muža tražili da prihvati položaj koji zahteva toliko
iskustva, barem u tako teškim trenucima?
„Indira Gandi je ubijena“, otpočeo je Radživ pred kamerama. „Znate koliko joj je prirastao za srce san o
uspešnoj, ujedinjenoj i mirnoj Indiji. Kao posledica njene prerane smrti, njen rad je prekinut. Na nama je da ga
završimo.“
Njegov govor, vrsta emocije s kojom ga je održao, mnogo je podsećao na govor koji je održao njegov deda
Nehru nakon Gandijevog ubistva. Tada se Nehru pribojavao da će za ubistvo tako uticajne osobe biti optuženi
muslimani, zato je požurio da glasno i jasno kaže da je krivac bio neki fanatični Hindus. Trideset šest godina kasnije,
Radživ Gandi nijednom nije spomenuo ubice svoje majke, niti njihove motive. Aludirao je na versku prirodu ubistva
kada je pozvao ljude na mir i zajedništvo, govoreći da ništa više ne bi ranilo dušu Indire Gandi od izliva nasilja na bilo
kojem mestu u zemlji.
Ali nasilje je već izbilo. Prvo je otpočelo u okolini bolnice kada su mnoga taksi vozila kojima su upravljali Siki
kamenovana, a jedan sički hram zapaljen. Bilo koji muškarac s turbanom odjednom je delovao sumnjivo. Sički
sugrađani sklonili su svoju decu sa ulica, zatvorili se u kuću, spustili roletne i ugasili svetlo, sa željom da nestanu. Žene
su uplašeno gledale između rešetaka. Neki Sik je bežao u potrazi za skloništem. Za ostale nije bilo pribežišta. Znali su
da su zbog ubistva Indire Gandi postali meta narodnog gneva. Kada je pala noć, po ulicama su se skupile grupe ljudi,
većinom hinduisti, od kojih su neki u rukama nosili motke, a drugi podsticali lov na Sike. Bila je to mračna noć, još crnja
zbog talasa mržnje i straha koji je zapljusnuo grad, koji skoro da nije ni spavao. Značaj ubistva rastao je u meri u kojoj
su se širile glasine da su Siki zatrovali skladišta pijaće vode glavnog grada, ili da je napadnut jedan voz pun hinduista
koji su dolazili iz Pandžaba. To nije bila istina, ali ljudi su verovali u njih. Bande huligana, koje su u početku uništavale
kuće i prodavnice u vlasništvu Sika, izvlačili su potom muškarce i dečake s turbanima kako bi ih raskomadali
mačetama pred njihovim prestravljenim ženama. Na ulicama su se grupe nasilnika bacale na Sike, koje bi motkama
tukli do smrti, ili bi ih polivali benzinom da ih zapale. Čitave porodice zaklane su u vozovima i autobusima. Policija se
nije usuđivala da interveniše iz čistog nemara, ali i zato što su u suštini bili saglasni sa osvetom prema toj prevratničkoj
manjini. Tokom tih dana, dok je hiljade ljudi defilovalo pored tela Indire Gandi, među kojima je bilo filmskih zvezda,
šefova države, političkih lidera, prijatelja, rođaka i hiljade građana koji nikada nisu upoznali Indiru, ali koji su duboko
žalili jer su je izgubili, orgija nasilja nastavila je da se širi. Gorelo je više od dve hiljade kola, kamiona i taksija, kao i
jedan fabrički lanac u vlasništvu sičkih porodica, Kampa kola, indijska varijanta koka-kole koja je pripadala nekadašnjem
Sandžajevom prijatelju koji im je pomogao u teškim trenucima. Novinari su dokumentovali jednu posebno užasnu
epizodu u kvartu na desnoj obali Džamne, gde je jedna dobro organizovana grupa sistematski usmrtila sve Sike pred
policijskom pasivnošću. Nisu im čak pružili priliku ni da se spase, jer su otvorili vatru na kuće kojima su se nalazili
njihovi stanovnici. Jedna novinarka koja je bila svedok svega što se dogodilo nazvala je Pupul: „Molim te, uradi nešto,
situacija je tragična“, rekla joj je preplašenim glasom. Pupul se zbunila. Sve do skora znala je šta treba da radi. Podigla
bi slušalicu i nazvala svoju prijateljicu Indiru, koja bi istog časa odreagovala. Ali sada nije znala kome da se obrati. Zato
je pozvala ministra unutrašnjih poslova koji je igrom slučaja bio zajedno s Radživom na Safdardžung putu broj 1.
Opisala mu je masakre, silovanja, užase svega što se događa na manje od deset kilometara od mesta na kojem se nalaze.
„Pričajte s premijerom“, rekao joj je i odmah joj dao Radživa. Pupul mu je ponovila ono što je već rekla. „Bilo mi je teško
da se Radživu obratim kao premijeru, bilo mi je teško da shvatim da su ogromna Indirina moć i masivni autoritet sada
spali na njega.“ Radživ joj je rekao da ga poseti kod kuće, gde je Pupul detaljnije opisala ono što je saznala. Premijer je
delovao uznemireno i neodlučno.
- Šta da radim, Pupul? - upitao ju je.
- Nije na meni da kažem šta treba da uradi jedan premijer - odgovorila mu je. - Mogu da ti kažem šta bi tvoja
majka uradila. Pozvala bi vojsku i zadržala red po svaku cenu. Izašla bi na televiziju i sa svim prestižom svog položaja
jasno stavila do znanja da ni pod kojim uslovima neće dozvoliti masakre.
- Pomozi mi da sastavim govor poput onih koje je sastavljala moja majka - zamolio ju je Radživ dok ju je pratio
do vrata. - Molim te, uradi to odmah, hitno je.
Pupul je to učinila, ali kada je sela ispred televizora, na ekranu se nije pojavio Radživ, već ministar unutrašnjih
poslova. Pupul je pomislila da on nije dovoljno jaka ličnost da smiri strasti. Činilo joj se da u govoru nedostaje
sinovljeva patnja i premijerski autoritet. Tako da nisu pozvali vojsku da interveniše te noći iz straha da se strasti još više
ne rasplamsaju, pa su se varvarstvo i teror nastavili. Tu neodlučnost mnogi su pripisivali Radživovom neiskustvu. Ali
suština je bila u tome da su ga događaji savladali, da je još uvek bio pod traumom zbog gubitka svoje majke i što se
našao sa uzdama vlasti u rukama, još uvek zapravo ne znajući kako funkcionišu resursi te vlasti.
Među Sikima se raširila takva panika da su mnogi prvi put u svom životu skinuli turban i skratili brade i kosu
kako bi se spasli. Nekih sto hiljada pobeglo je iz glavnog grada. Pisac Kušvant Sing pobegao je sa svojom ženom u
švedsku ambasadu: „Ono što je rulja tražila jeste sička svojina, televizori i frižideri, jer smo bogatiji od ostalih. Ubijanje i
spaljivanje živih ljudi bili su samo deo zabave.“ U sumrak, grupe Sika razmilele bi se po gradu u potrazi za pribežištem.
Dvojica Sika došli su u Pupulinu kuću i iznenadili ženu dobija, čoveka koji radi u perionici, koji je u te sate verovatno
učestvovao u nemirima. Pred kricirna uplašene žene, Siki su istrčali, ali Pupul im je te noći pružila utočište, što su
uradile i mnoge porodice hinduista. Kao što su malobrojni Siki bili pristalice Brindanvalea, veoma malo hinduista želelo
je da se osveti Sikima. Ali oni koji su to želeli bili su tako nemilosrdni da je to podsećalo na doba podele. Za tri dana
izmasakrirano je oko tri hiljade Sika.
Drugog novembra po podne, Radživ se ponovo pojavio na televiziji zahtevajući prestanak nasilja. „Ono što se
dogodilo nakon smrti Indire Gandi uvreda je za sve ono što je ona branila“, jasno je rekao. Sledećeg dana konačno je
izdao naređenje vojsci da interveniše, pa je vojska uvela policijski čas i malim tenkovima stupila u kvartove s najviše su-
koba s nalogom da pucaju u svakoga koga zateknu u agresivnom aktu.
Trećeg novembra, dok se mir nametao na silu, održana je Indirina kremacija veoma blizu mesta gde su
održane Nehruova i Sandžajeva, na obali reke. Radživ je obišao sedam krugova oko pogrebne lomače svoje majke pre
nego što je postavio baklju izmedu debala sandalovine. Plamen se rasplamsavao dok je sunce bojilo nebo u
narandžasto, crveno i zlatno. Pristigli su i mnogobrojni svetski zvaničnici i značajne ličnosti, medu kojima je bio Džordž
Buš stariji, majka Tereza, članovi evropskih kraljevskih porodica, umetnici i pisci, preduzetnici giganti, naučnici i šefovi
država. Za jednu elegantnu gospođu obučenu u crno ova sahrana skrivala je jednu veoma specifičnu vrednost.
Margaret Tačer sećala se Indirinih vatrenih reči kada ju je, samo nekoliko nedelja ranije, nazvala nakon atentata IRA.
„Moramo nešto da preduzmemo protiv terorizma...“ rekla joj je.
Radživova silueta među plamenovima koji su gutali telo njegove majke zauvek se urezala u oči celog jednog
naroda, kao svetlost nade. „Svuda oko njega vladao je haos“, napisao je jedan poznati novinar, „ali on je svojim izrazom
lica ulivao poverenje, delovalo je da drži situaciju pod kontrolom.“ Gvozdena dama iz Britanije prokomentarisala je:
„Primetila sam da Radživ ima istu samokontrolu koju je imala gospođa Gandi…“ Ona koja je bila potpuno neutešna i
koja to nije skrivala bila je Sonja. „Da je neko naslikao taj prizor“, rekla je Margaret Tačer, „njen lični bol bio bi dovoljan
da prenese opšte osećanje.“ Paradoksalno, nije bilo gomile običnih ljudi, od miliona onih koji su obožavali Indiru kao
boginju. Strah od nemira i nasilna atmosfera koja je zavladala gradom odvratila je mnoge da dođu da joj odaju
poslednju poštu.

Poštujući instrukcije koje je nedavno primio od svoje majke, Radživ je jednog jutra uzeo bronzanu urnu u kojoj
je bio pepeo i ukrcao se u avion indijske vazduhoplovne jedinice. Nakon sat vremena leta, leteo je iznad himalajskih
venaca, spleta belih vrhova koji se pružao dokle doseže pogled. Otvorili su mu pomoćna vrata na podu aviona kroz
koja je ušao ledeni vazduh. Dodirnuvši svoju astrahansku kapu, Radživ, obučen u kožnu jaknu, s debelim postavljenim
rukavicama i maskom s kiseonikom, uzeo je urnu, takođe smeštenu u kožnu tašnu kako se njen sadržaj ne bi zamrznuo,
otvorio je i pustio da pepeo pada po planinama, kao što nalaže ritual, kako bi se smrt pretvorila u život, trinaest dana
nakon što je Indira Gandi ušla u istoriju.
 35.

RADŽIV NIJE IMAO NI MINUT vremena da se suoči sa sopstvenim bolom. Politički život se nastavio i šefovi
partije su ga posavetovali da ubrza opšte izbore. Želeli su da iskoriste glas iz saosećajnosti koji će Indirino ubistvo
sigurno pružiti. Radživ je shvatio da su ti izbori veoma važni za njega, jer će mu poslužiti da stekne legitimnost u
narodu i da ne deluje da je izabran samo zato što su sledbenici njegove majke pokazali prstom na njega. Zato je za
datum glasanja odredio 26. decembar 1984. godine. Želeo je da Sonja ponovo pođe s njim kako bi realizovao kampanju
u okrugu Ameti, gde se Maneka, sa svojim sinčićem u naručju, kandidovala kao protivkandidat. Sonja je sada postala
prva dama zemlje, a od same pomisli na to bilo joj je muka. Sudbina nije mogla da odabere nekog s manje predispozicija
za vršenje te uloge. Uloge koja bi ispunila ponosom i zadovoljstvom većinu žena, a koja je u njoj izazivala melanholiju
jer ju je ispunjavala čežnjom za svojim starim životom. Kakav luksuz je bio bezbedni život! Kakav je luksuz bila
mogućnost da se posveti restauraciji slika, izlascima s prijateljicama, da bude slobodna i vodi anoniman život! Još uvek
su bili toliko istraumirani da su, pre polaska za Ameti, koji se poklopio sa Indirinim 68. rodendanom, Radživ i ona
izdali svako svoje instrukcije: „U slučaju moje smrti ili smrti moje žene Sonje u udesu, unutar ili van Indije, naša tela
treba da budu vraćena u Delhi i zajedno kremirana, prema hinduističkom ritualu, na nekom mestu pod vedrim nebom.
Ni pod kakvim uslovima naša tela ne smeju biti spaljena u električnom krematorijumu. Prema našem običaju, naš sin
Raul mora da zapali lomaču... Moja želja je da naš pepeo bude prosut u Gang, u Alahabadu, gde je bio pepeo mojih
predaka.“ Zar izreka ne glasi da kobra ujeda uvek dva puta, odnosno, da jedna nesreća nikad ne dolazi sama?
Sonja, obučena u bele sarije, kao što je nalagala žalost za njenom svekrvom, otkrila je da joj je sada mnogo
prijatnije među svetinom u Ametiju. „Pretvorila sam se u redovnog gosta tog mesta“, napisaće kasnije. „Upoznala sam
ljude i njihove probleme, i više se nisam osećala kao stranac među njima.“ Ali Indirino odsustvo nemilosrdno se osetilo.
Bila je centar porodičnog univerzuma, jaka, pouzdana ličnost, uvek tu da vodi, posavetuje, bodri i bude tu za svoje
najbliže. Praznina je bila nepremostiva. Radživ je ostao siroče, ostao je bez poslednje ličnosti iz svoje porodice. Sonja ga
je jednog dana tražila po kući, ali niko izgleda nije znao gde se sakrio. Konačno ga je pronašla u Indirinoj nekadašnjoj
radnoj sobi, gde je posmatrao predmete i fotografije svoje majke, kao da je tražio njen trag. „Delovao je veoma
izgubljeno i usamljeno“, napisaće Sonja. „Često je duboko žalio zbog njenog odsustva.“ To je bilo neizbežno. Tamo gde
je išao, čak i u najudaljenije delove potkontinenta, video bi plakate svoje uvek doterane majke, sa svojim veoma
upadljivim pramenom sede kose, kako pozdravlja podignutog ispruženog dlana. Uvek mu je neko pričao o njoj, o
njenoj poslednjoj poseti tom mestu, o tome šta je uradila za tu zajednicu, o deci koju je blagoslovila pa čak i o
funkcioneru kojeg je ukorila. Indira je u celoj zemlji ostavila trag, a Radživu se nekad činilo da je i dalje živa, da samo
što se ne pojavi da ga uteši i obodri. Nije mu preostajao drugi način nego da smogne svoje rezerve hrabrosti i mentalne
snage da se stoički suoči sa sećanjem na svoju majku.
Radživov izborni obilazak cele zemlje bio bi pobedonosan da se jedna strašna nesreća nije dogodila u gradu
Bopalu, u središtu Indije, gde je procurio otrovan gas iz fabrike pesticida, u vlasništvu multinacionalne
severnoameričke kompanije Union Karbid, koji se raširio po najsiromašnijim kvartovima grada, povredivši i usmrtivši
hiljade ljudi. Tu tragediju u Bopalu mnogi su smatrali najvećom industrijskom nesrećom u istoriji, a s obzirom da se
desila odmah na početku njegove karijere, videli su to kao loš znak za čoveka koji se po svaku cenu trudio da razvije
zemlju i učvrsti veze s poslovnom elitom. Radživ je odlučio da smesta poseti ugroženi grad. Više bi voleo da je Sonja
ostala kod kuće budući da je otrov iz fabrike i dalje strujao vazduhom, ali ona nije htela ni da čuje za to i pošla je s njim.
Čim su stigli, zapanjili su ih efekti trovanja. Bolnice su bile krcate ljudima koji su izgubili vid, majkama koje su
oplakivale smrt svoje dece, dece siročadi i muškaraca očajnih zbog istrebljenja njihovih porodica. Pred sličnom
tragedijom, njegove reči o industrijalizaciji Indije i poziv na pripremu zemlje za ulazak u dvadeset prvi vek zvučale su
prazno. Radživ je zapazio probleme koje bi sam razvoj mogao da izazove. Za kratko vreme uradio je ono što je mogao,
deblokirao je hitnu pomoć za žrtve i obavezao se da će im vlada dati pravednu nadoknadu. Ali to nikada nije
ostvareno34.

34Pogledajte Pet minuta posle ponoći u Bopalu (Five Past Midnight in Bhopal) Havijera Moroa i Dominika Lapjera, Planeta,
Barselona, 2001. (Prim. prev.)
 Radživ je potukao ostale na izborima decembra 1984. godine, s boljim rezultatima od onih koje su njegov deda
ili njegova majka ikada ostvarili. Sonja mu je od srca čestitala iako je predosećala da ih je ta vest još malo približila ivici
provalije. Tokom poslednje tri godine, njen muž bio je parlamentarni poslanik odgovoran samo za Ameti, i jedan od
generalnih sekretara partije. Sada je u svojoj nadležnosti imao petsto četrdeset četiri okruga i odgovornost da vlada
ogromnom i nestabilnom zemljom, ponekad nemogućom za vladanje usled paralisanosti gigantskom državnom
administracijom. Zar jedan engleski političar nije napisao da himalajski venci deluju sićušno naspram zaduženja koja
ima premijer Indije na svojim plećima? Dinastija je dobila mandat naroda, mandat na nacionalnom nivou, ali Radživ
nije gajio iluzije o razlozima svog uspeha: „To je bilo tako najviše zbog smrti moje majke... Niko me nije zaista upoznao,
zapravo su projektovali u mene očekivanja koja su imali od nje. Pretvorio sam se u simbol njihovih nada.“ Maneka je
bila teško poražena iako je sprovodila veoma dinamičnu kampanju. Talas saosećanja prema Radživu, a možda i
činjenica da je ćerka porodice sičkog porekla, zbrisali su je s političke mape, barem za neko vreme. Sada je bilo jasno ko
je pravi naslednik plašta Nehru-Gandijevih.
Borba za oporavak od traume zbog Indirine nasilne smrti postala je još teža Sonji i deci, jer su, nakon petnaest
godina života u istoj kući, morali da je napuste i presele se u drugu za koju se smatralo da je bezbednija i prikladnija za
zvaničnu rezidenciju premijera, a koja se nalazila u blizini, u Rejs Kors putu. Sada kada je terorizam postao neizbežna
stvarnost indijskog političkog života, porodicu je dvadeset četiri sata opkoljavao jedan impresivni talas snaga
bezbednosti. To je delom bila nepotrebna predostrožnost, pooštrena kako bi se nadomestile sve greške koje su počinili
sa Indirom. Odgovornost za zaštitu premijera više nije bila u nadležnosti paravojne jedinice, već specijalizovane pro-
fesionalne grupe, Spešl protekšn grup35, stvorene baš iz razloga nekadašnjeg ubistva značajne ličnosti. „Njihovo
prisustvo označilo je kraj onoga što je ostalo od naše privatnosti i slobode“, rekla je Sonja. Jednog dana se prepala dok je
bila u dvorištu, držeći baštenske makaze u ruci, jer je na grani jednog drveta iznenada ugledala nekog nalik Marsovcu,
potpuno odevenog u crno, sa zaštitnom maskom, pancirom i mitraljezom. „Tu sam na straži“, rekao joj je čovek.
Drugom prilikom, kada je na brzinu morala da izade da kupi nešto u ekonomatu američke ambasade, drugi Marsovac
joj se isprečio na vratima.
- Gospođo, ne možete da izađete sada.
- Kako ne mogu? Moram da odem do američke ambasade, imam goste večeras...
- Gospođo, morate da se naviknete na to da treba da nas obavestite malo ranije. Ne možemo da improvizujemo
naše akcije. Trenutno ima oko trista agenata koji su zaduženi za zaštitu vaše porodice.
U pravi čas, pomislila je Sonja, i nije imala drugog izbora nego da nazove svoju sestru Nađu i zamoli je da joj
kupi šta joj treba i donese joj kući.
Iako je takav život bio poražavajući, nije bilo drugog izlaza osim privikavanja. Agenti bezbednosti hteli su
Radživu da zabrane da nastavi sa običajem koji su imali njegova majka i njegov deda a to je da prima stotine posetilaca
od ranog jutra koji su mu postavljali pitanja i slušali ga sedeći na travnjaku. Ali on je insistirao na tome da ga zadrži, pa
makar i samo tri dana u nedelji. Bilo je važno da zadrži mogućnost da izmeri puls naroda. A to je takođe koristio da
usavrši svoj hindski, koji je govorio praveći sintaksičke greške a ponekad i greške u izgovoru.
U kući su ustajali u šest ujutru uz jutarnji čaj koji su im donosili na srebrnom poslužavniku. U pola devet, cela
porodica se okupljaia za do- ručkom. Radživ bi odmah posle otišao a Sonja bi otpočela sređivanje kuće i, ako je imala
vremena, čitala bi i isecala novine. Deca su prestala da idu u školu na dan ubistva njihove bake. Po policiji, bilo je suviše
opasno da idu na mesto gde bi neki naoružani čovek mogao s lakoćom da upadne. Zato su sada do deset dolazili
profesori da im drže privatne časove kod kuće. Sonja je to vreme koristila da ode u kupovinu ili na neku izložbu. Išla je
uvek besprekorno doterana, jer je bila svesna toga da je njena ličnost izložena nemilosrdnom javnom odmeravanju.
„Ima više sarija nego Imelda Markos cipela“, glasio je jedan trač. To što je imala bila je Indirina kolekcija sarija i ešarpi,
većinom pokloni koje je na svom premijerskom položaju sakupila na svim svojim obilascima Indije. Sonja ih je
nasledila.
Popodne je provodila s decom tražeći načina da se zabave bez izlaženja, kao što je gledanje filmova na video-
kasetama. Želela je da nedeljom zadrži naviku da pozove svoje bliske prijatelje na branč, iako je Radživ retko mogao da
prisustvuje zbog tolikih obaveza. Ali činilo joj se važnim da i dalje prividno sve izgleda normalno. Svi posetioci, uk-
ljučujući i njenu sestru Nađu i bračni par Kvatroči, morali su da prođu pretresanje i trostruku barijeru detektora metala
pre nego što bi bili primljeni. Okupljali su se u dvorištu i razdragano ćaskali na italijanskom, francuskom, engleskom i
španskom dok bi degustirali indijske poslastice poslužene na talisima, tipičnim mesinganim tacnama. Sonja ih je
iznenađivala nekim jelima koja je teško napraviti u Indiji, poput malih jastoga u sosu od belog luka što se pretvorilo u
specijalitet nedelje.
Osim ovih ukradenih trenutaka, normalan život je bio himera. Svako manje Radživovo zakašnjenje, koji se
trudio da ruča s porodicom kad god je to mogao, izazivalo je velike strepnje. Jedine trenutke normalnog života imali su
kada bi otišli na odmor u Italiju, na leto i za Božić. Tamo je takođe bilo prismotre iako ne tako naporne. U Nju Delhiju
su živeli kao zatvorenici.
Ono čega je Radživ morao da se odrekne u potpunosti bili su njegovi hobiji, pogotovo fotografija, gde je
dostigao dobar profesionalni nivo. Nije imao vremena ni za slušanje svojih omiljenih pesama, niti za odlazak na neki
koncert klasične indijske muzike sa Sonjom i svojom decom. Ali rešio je da ostane kvalifikovani pilot, jer je to bila
njegova strast, a pored toga, pružala mu je izvesnu sigurnost nasuprot nestalnosti politike. Zamolio je jednog kolegu da
ga obavesti kada njegova dozvola za let bude na samom isteku kako bi je obnovio dovoljnim brojem časova letenja, što
je on uvek mogao da prikupi lično pilotirajući avionima kojima je obilazio zemlju. Ali nije više bilo vremena za ono što

35 Special Protection Group (eng.) specijalna zaštitna jedinica. (Prim. prev.)

nije podrazumevalo premijerske aktivnosti. „Za mene, bilo je vremena samo za akciju. Upustio sam se u ponovnu
izgradnju poverenja, u izgradnju prijateljstva i bratstva medu zajednicama koje su zajedno živele vekovima“, izjavio je.
Radživ je od svoje majke nasledio otrovnu zaostavštinu: problem Sika. Mogućnost njegovog rešavanja bila je
od osnovne važnosti za ponovno uspostavljanje sveukupnog zajedničkog života. Smatrao je da prvo treba stišati
napetost, tako da je počeo da se oslobađa tereta: izjavio je da je otvoren za svaki kompromis za rešavanje problema
samo ako u sebi ne sadrži pretnju po integritet nacije; oslobodio je ekstremiste uhapšene za vreme poslednjih meseci
režima njegove majke i obavezao se da će sprovesti istragu o ubistvu Sika u Delhiju. Lider umerene partije Sika, koji je
isto kao i premijer želeo da se uspostavi mir, na kraju je potpisao nacrt jednog sporazuma. Odmah nakon toga, Radživ
je najavio izbore u Pandžabu za septembar 1985. godine, s namerom da upravu te države prebaci na umerene Sike a
samim tim i odgovornost da se suprotstave ekstremistima. Ali terorizam se nastavio, s nekoliko bombi u Delhiju i
okolini, a naročito sa eksplozijom „boinga 747“ Indijan erlajnsa usred leta iz Toronta za Delhi. Atentat, koji je trista dva
deset pet putnika koštao života, pripisan je dvema grupama sičkih ekstremista. Te noći Radživ je bio na sastanku sa
svojom vladom, a Sonja ga je čekala budna do četiri ujutru. Bila je veoma svesna toga koliko je ogromna pretnja koja se
nadvila nad njenim mužem pa su i ona i deca živeli u strahu. Skeptično su gledali na članove Specijalne zaštitne jedi-
nice. Istina je, uvek su bili tu, možda i previše, ali pred drskošću sičkih terorista... Da li će zaista biti efikasni?
Dok je čekala Radživa, Sonja je prišala telefonom sa svojom porodicom u Orbasanu. Od Indirine smrti, njeni
roditelji su bili veoma uznemireni zbog onoga što bi moglo da im se dogodi i živeli su pomno prateći informativne
programe. Svaki nagoveštaj ponosa koji bi Paola, njena majka, mogla da oseća zbog činjenice da joj je ćerka prva dama
Indije, bio je u senci straha od novog atentata. Sonja ih je uvek smirivala iako je njena majka mogla da joj prepozna strah
u glasu uprkos udaljenosti i smetnjama na vezi. Taj dan je njena majka bila dvostruko zabrinuta. Njena ćerka Nađa
najavila joj je svoj povratak u Italiju.
- Kako imaš sreće, mama, bićeš blizu devojčica... - rekla joj je Sonja. - Nasuprot tome, meni će Nađa mnogo
nedostajati.
- Veoma sam nezadovoljna. Zar ne misliš da mogu da se pomire?
- Ne, mama... Nekad je bolje tako... - odgovorila joj je Sonja, naslućujući patnju svoje majke. Njen zet Španac
nastavio je da vara njenu sestru, a ova je, sita svega, odlučila da zatraži razvod. Više nije imalo smisla da ostane u Indiji.
Sonja je ostala sama u delikatnom trenutku, u apokaliptičnom okruženju. Morala je da bude hrabra, nije imala drugog
izbora.

Radživ je zadržao hladnokrvnost i nije podlegao iskušenju da na nasilje odgovori još većim nasiljem, kako bi
možda uradila njegova majka. Dao je Pandžabu poseban status grada Čandigara - koji je inače osmislio Le Korbizje -
kao njegovog glavnog grada, u zamenu za zalog lojalnosti prema umerenoj partiji, i najavio je ekonomske mere, poput
izgradnje hidroelektrane kako bi umanjio problem nedostatka energije u toj državi. Želeo je da igra na sve svoje karte
kako bi pridobio umerene.
Ali 20. avgusta 1985. godine sve je ponovo potonulo. Lider umerene partije koji je obilazio sela i gradove
Pandžaba tražeći podršku ljudi, ,,prodajući“ svojima dogovor s Radživom, bio je ubijen. Ponovo tragedija, ponovo
ćorsokak. Fanatici su nametnuli svoju tiraniju, bojkotujući svako rešenje putem pregovora. U parlamentu u Nju Delhiju
otpočele su sumnje u Radživovu sposobnost da pronađe brzo rešenje problema. Ali on se nije demoralisao i odlučio je
da nastavi dalje sa izborima u Pandžabu. Na isti način na koji ga je ubistvo njegove majke dovelo na vlast, pomislio je
da će ubistvo umerenog sičkog lidera stvoriti talas naklonosti prema toj partiji. Bio je u pravu. Prvi put u istoriji Pand-
žaba, umereni su počistili izborne kutije. Rezultat je bila jasna pobeda nad ekstremizmom. Ali sički fanatici nisu želeli
da odu bez borbe. U novom pokušaju stvaranja napetosti, ponovo su se ukopali u rovove oko Akal Takhta, hrama
sravnjenog tokom operacije Plava zvezda a potom rekonstruisanog. Ovaj put tvrdili su da je rekonstrukcija oskrnavila
hram; zapravo, bio je dovoljan bilo koji izgovor da se pribegne nasilju. Ponovo su im dopremali oružje putem hodnika i
tunela tog kompleksa. U okolini Zlatnog hrama, mladi ekstremisti udvostručili su svoje napade na hinduiste i sve one
koje nisu smatrali dovoljno pobožnim, kao na primer berbere i frizere čija se aktivnost potpuno sukobljavala sa sičkim
načelom da se nikad ne seče kosa, jer ono što je bog stvorio mora da se poštuje, uključujući i sve dlake po telu. Označeni
su kao neprijatelji sičkog naroda, pa su kao posledica toga bili meta napada najortodoksnijih pojedinaca.
„Ima mesta samo za vojnu akciju...“ Kada je čula ovu rečenicu, Sonja je počela da drhti. Već ju je jednom čula,
iz usta svoje svekrve. Rezultat je izašao na videlo... Sin se odjednom našao na istoj raskrsnici. Da li je bilo potrebno novo
svetogrđe kada prethodno nije rešilo problem? Gde će se završiti ovaj lanac nasilja? Povrh svega, događaji su se
ponavljali sa zaprepašćujućom sličnošću. Kao u prethodnoj okupaciji, jedan policajac je bio upucan u blizini hrama, što
je stavilo vladu u bezizlaznu situaciju i prisililo Radživa da uzme stvar u svoje ruke.
- Šta ćeš da uradiš? - upitala ga je Sonja, zabrinuta.
- Opkoliti ih dok se ne predaju.
Iz svoje kancelarije u Nju Delhiju lično je vodio operaciju Blek tander 36, Crni grom. Dao je stroge naredbe
vojsci i policiji da ne ulaze u hram ni pod kojim uslovima, da opkole posed i da blokiraju sve tajne prolaze, kao i
saobraćajnice ulaska i izlaska robe. Čekanje se činilo večnim. Prvih dana, teroristi su pucali u nebo i ispaljivali
zastrašujuće rafale. Osim ovih beznačajnih provokacija, u Zlatnom hramu vladala je potpuna tišina. Vode svetog izvora
reflektovale su hramove na kosinama poput ogledala, a sve je bilo tako nepomično da se činilo kao da je vreme stalo.
Teroristi su očekivali napad, čak su ga i izazivali, ali kao odgovor dobili su samo odjek svojih pucnjeva. Vojska i policija
su stalno strahovali od toga da bi mogli da se snabdeju nekim kanalom koji je možda promakao njihovoj straži, što ih je

36 Black Thunder (eng.). (Prim. prev.)

održalo u stanju ekstremne napetosti. Izvan su se stanovnici Pandžaba molili u tišini da njihova sveta mesta ne budu
ponovo oskrnavljena. Sonja je sve pratila od kuće, u Nju Delhiju, a svaki put kada bi zazvonio telefon, srce bi joj
poskočilo. Konačno, nakon deset dana, Radživov glas s druge strane žice saopštio joj je dobru vest:
- Predali su se, gotovo je. Strategija je uspela. Nije bilo nasilja ni potrebe za ulaskom u hram.
Sonja je odahnula u olakšanju iako ne u potpunosti opuštena. Život bez napetosti bio je luksuz van njenog
domašaja. Teroristi nisu uspeli u svom pokušaju da isprovociraju vladu. Kao i uvek kada postoji želja da se istorija
ponovi, to se završi kao sopstvena parodija. Ovaj put su iz svog utvrđenja izašli mrtvi gladni i žedni. Predalo ih se više
od dvesta. Radživova pobeda postala je još upečatljivija kada je štampa objavila fotografije unutrašnjosti hrama, koje su
pokazale oskudno poštovanje terorista prema jednom tako svetom mestu. Bilo je fekalnih ostataka posvuda, gomile
odeće, polomljenih predmeta i mrlja krvi koje su bile produkt njihovih međusobnih tuča. U očima njihove verske
sabraće bili su potpuno diskreditovani.
 36.

RADŽIVOVI KRITIČARI, KOJI SU GA optužili za nedostatak odlučnosti, morali su da priznaju da su njegovi

kvaliteti pomiritelja dali rezultate. Njegova velika prednost bila je upravo u stilu koji se razlikovao od stila njegove
majke kao i većine indijskih političara uopšte. Bio je osveženje. Verovao je da socijalističke politike njegove majke i nje-
govog dede koče funkcionisanje i razvoj ekonomije. Bio je ubeđen u to da Lajsens radž, na čijem je učvršćivanju
sarađivala njegova majka, guši preduzetnički duh Indijaca i pospešuje korupciju. Olakšice za dobijanje dozvola putem
mita bile su uobičajena praksa među funkcionerima. Kao pilot jedne državne kompanije tokom četrnaest godina,
Radživ je snosio posledice njihove opšte poznate nestručnosti i znao je o čemu govori. Njegov trud da administraciju
učini efikasnijom i da smanji kontrolu koštao ga je kritike levičarskih intelektualaca. Po njirna, liberalizacija trgovine i
smanjenje kontrole napravili bi od Indije zemlju koja previše zavisi od stranog kapitala. Više su ga poistovećivali s ra-
stućom srednjom klasom nego s pravom Indijom. Optuživali su ga da se rodio pod srećnom zvezdom, da bolje govori
engleski od hindskog, pa čak i da vodi svoju političku porodicu na odmor u nacionalni park Rantambore. U Indiji se
gledalo popreko na odlazak na odmor, pogotovo kad je političar posredi. Ali Radživ je želeo da pozove svog tasta da
vidi tigrove u istom nacionalnom parku u kojem je sa Sonjom proveo medeni mesec.
Stefano Majno je konačno pristao da poseti svoju ćerku mezimicu Bio je to prvi i jedini odmor u njegovom
životu, prilika koju Radživ nije imao nameru da protraći, zato se postarao za to da ga ugosti. Deo tog putovanja činio je
i Stefanov stari prijatelj, mehaničar Danilo Kvadra. Sonja je bila srećna što nakon toliko godina može da dočeka oca.
Naslućivala je da će to biti njegova poslednja poseta Indiji, jer Stefano nikada nije bio ljubitelj putovanja, a sada je imao
problema i sa srcem i slabo se osećao.
- Oduvek je strahovao za tebe, čak i pre ubistva tvoje svekrve - Danilo se poverio Sonji.
Stefanu Majnu se strah uvukao u kosti još pre nego što mu je Sonja isklizla iz ruku, još od onog dalekog dana
kada je rekao svojoj ženi: „Baciće je tigrovima.“ Takođe se plašio za Radživa, tog bravo ragaca37 kako ga je zvao. Previše
bravo za vršenje političke dužnosti u tako kontroverznom i siromašnom mestu kao što je Indija, mislio je Stefano.
Potresao ga je prizor siromaštva, možda zato što ga je podsećalo na njegovo detinjstvo, kada je bio govedar i kada je
vreme proticalo očajnički sporo a stomak bio prazan. Činilo se da stvari nikada neće postati bolje i da će nemaština,
učmalost i ograničenja večno trajati, što je video i u pogledima mladih ljudi u indijskim selima. Sonja mu je stalno
prebacivala jer je veoma bio sklon tome da daje velikodušne milostinje: „Ako tako nastaviš, počeće da te progone svi
prosjaci Indije“, govorila mu je podsećajući ga na to da većina prosjaka radi za mafiju i da je bolje da novac da direktno
onima koji se brinu o siromasima. Ali taj čovek, štedljiv na rečima, koji je delovao tako strogo, nije obraćao pažnju, jer
nije mogao da odoli osmehu deteta koje pruža ruku kroz otvoren prozor kola. Na kraju putovanja, kada su se vratili u
Nju Delhi, njegov prijatelj je to potvrdio Sonji, slegnuvši ramenima u znak nemoći: „Ne može tu ništa da se uradi, svima
voli da daje novac.“ Stefano Majno je uvek bio veran svom sećanju.

Radživ je bio previše „zapadnjački orijentisan“ da bi to mogao da prikrije, pa čak i veoma britiš38 u svojim
manirima i načinu na koji je suzdržavao svoje emocije. Jednom je, braneći se od napada opozicije, rekao da ona želi da
vrati Indiju u srednji vek, što je osobenost koja pripada evropskoj a ne indijskoj istoriji. Takođe je bilo tačno da stepen
njegovog poistovećivanja sa siromasima nije bio toliko visok kao kod njegove majke ili njegovog dede, ali mislio je da
će, ako se srednja klasa obogati, to na kraju doprineti siromasima sa sela. Stari dinosauri partije podsećali su ga da je
važno zadržati odanost glasača, kojima je u većini nedostajala otmenost. Kakvog je smisla imalo sprovođenje politike
koja im neće što predoneti korist? Možda je Radživ želeo da partija izgubi na sledećim izborima? Mladi premijer je bio
zarobljen između toga da li da preduzetnicima dodeli veću slobodu da zarade novac, ili da zadrži poverenje osnove,
siromašnih. To je bio njegov veliki izazov, a znao je da neće biti lako da ga prevaziđe. Za borbu protiv etikete
„premijera privilegovanih“ koju su želeli da mu prikače njegovi protivnici, a koja je u demokratskoj zemlji siromašnih
bila veoma škodljiva, uradio je ono što bi uradila njegova majka: obilazio je zemlju do iznemoglosti. Učestvovao je čak u
jednom velikom hodočašću kako bi poboljšao svoj imidž u narodu. Sudeći po Sonji, koja ga je pratila na mnogim
proputovanjima, njen muž je bio neumoran. „Hodao je tako brzo da sam morala da ga zamolim da uspori kako bi ostali

37 Bravo ragazzo (it.) hrabar momak. (Prim. prev.)

38 Britanski. (Prim. prev.)
mogli da ga stignu. Pošto je navikao da ne spava duže od četiri ili pet sati, obično bi odremao između dve stanice,
napominjući mi da ga probudim ako ga neko čeka. Ponekad bih ga pustila da odspava nekoliko minuta duže... Posle bi
negodovao, ali bi se barem odmorio.“ Sonja je bila svedok osećanja koje je budio u narodu. „Ljudi su više reagovali na
njegov lični šarm nego na položaj koji je zauzimao. Bilo je svejedno da li se nalazi u nekom plemenskom selu na severu,
gradu u Tamil Naduu, u centru ruralnog Pandžaba ili u barakama u Bombaju. Radživ nije pripadao nijednoj kasti,
etnicitetu ili grupi. Bio je Indijac i svi su ga smatrali za jednog od svojih.“ Vozio je svoj terenac u ruralnim zonama.
Tamo gde je bilo ljudi koji su ga čekali, zastajao bi da porazgovara s njima. „Ako smo kasnili“, reći će Sonja, „strpljivo bi
ga čekali da razgovaraju s njim, da ga vide. U udaljenim mestima, usred noći, jedan seljak prineo je jednu staru uljanu
lampu njegovom licu i videla sam kako su mu oči zaiskrile kada je prepoznao njegov osmeh. Zamolio nas je da pođemo
s njim da nas upozna sa svojom porodicom, da da ime njegovoj novorođenčadi, da poželi sreću mladim bračnim
parovima u selu.“ Kako je život u Nju Delhiju delovao dalek u ovim udaljenim kutovima... U kolibama gde su s njima
delili njihov oskudni obrok, gde su pažljivo slušali opisivanje njihovih nedostataka i gde su im postavljali pitanja da bi
videli na koji način mogu da im pomognu. „Vidim mnogo ljubavi u očima naroda“ rekao je Radživ, „kao i prijateljstva,
poverenja, ali pre svega nade.“ Radživ je čvrsto verovao u to da tehnologija može da ukine ili barem ublaži siromaštvo.
Sećao se svoje majke i napora koji je uložila da bi pokrenula zelenu revoluciju, dovodeći na selo stručnjake i
organizujući susrete s lokalnim političarima i seljacima. Kada su ga kritikovali što je preusmerio velike sume novca iz
državnog budžeta u centre naučnog istraživanja, branio se govoreći da farmeri iz Pandžaba nikada ne bi ostvarili uspeh
da nisu imali pristup uzgoju tkiva i genetskom inženjeringu. „Možemo doživeti neuspeh ako eksperimentišemo“,
govorio je, „ali ako to ne uradimo, nikada nigde nećemo stići.“ Indijske kontradiktornosti bile su razorne: kako mogu da
lansiraju satelite u svemir a ne mogu narodu da obezbede pijaću vodu, pitao se. Otkrio je da uzrok tome nije u nedostatku
tehnologije, već u nesposobnosti da se ona primeni u rešavanju problema siromašnih. Odatle je proizašla jedna njegova
ideja koju je nazvao „tehnološke misije“. To je bio ambiciozni program investiranja u šest oblasti koje je Radživ, nakon
svog obilaska ruralnih zona, identifikovao kao prioritetne: pijaća voda, opismenjavanje, borba protiv zaraznih bolesti,
proizvodnja mleka, telekomunikacije i obnovljivi izvori energije.
Kao što se uvek dešava sa onima koji uzdrmaju stare strukture i ideje, bio je predmet sprdnje. U Nju Delhiju
su ga nazivali naivnim, da hoće da skoči iz kola s volovima na mobilni telefon, što će se na kraju i desiti zahvaljujući
njegovoj viziji i dinamičnosti tih prvih godina na vlasti. Tri decenije kasnije, fotografija jednog mahuta koji priča putem
mobilnog telefona na vrhu jednog slona koji prenosi debla, pretvoriće se u reklamnu sliku jedne indijske telefonske
kompanije. Bilo je to za vreme vladavine Radživa Gandija, a takođe zahvaljujući intervenciji Indijaca iz inostranstva,
pre svega iz Sjedinjenih Država, kada je uspostavljen međugradski i međunarodni telefonski sistem koji funkcioniše
preko satelita i koji je sproveo telefon u sve delove zemlje, čineći ga dostupnim siromasima koji su živeli potpuno
odsečeni od sveta.
U glavnom gradu takođe su se smejali na račun njegovog slogana „Kompjuter u svakoj seoskoj školi za
dvadeset prvi vek“. Delovao je kao san tatinog sina, jer zapravo, mnoge seoske škole nisu čak imale ni struju, a ni tablu.
Ali istina je da je Radživ odmah shvatio potencijal informatike, koja će godinama kasnije biti lokomotiva indijske ekono-
mije. Smatrao je da je industrijska revolucija dovela do toga da Evropa stekne previše značajan položaj i nije želeo da
Indija propusti voz za drugu revoluciju, revoluciju elektronike i informatike. Nakon manje od mesec dana otkako je
izabran za premijera, redukovao je tarifu za uvoz informatičkih komponenti i kompjutera. Potom je eliminisao mnoge
kontrolne provere u informatičkoj industriji i promovisao upotrebu kompjutera u školama, bankama i kancelarijama,
dajući snažni stimulans lokalnoj industriji. Za vreme njegovog mandata, ekonomija je počela da se liberalizuje.
„Moramo da se oslobodimo ograničenja a da ne izgubimo kontrolu“, govorio je. Srednja klasa je doživela dugo
očekivanu ekspanziju. Ljudi su mogli da kupe televizore, radio-aparate, kamere, satove i kućne aparate koji su ranije
bili nedostupni zbog previsokih carina, toliko visokih da se većina tih predmeta dobavljala putem šverca. Bila su to
povoljna vremena za potrošače i poslovanja. Prvi put od sticanja nezavisnosti, sticanje bogatstva nije se smatralo
zločinom ili grehom.
Odraz tih mera na Sonjin život odmah je postao primetan, jer su one olakšale njene obaveze kao prve dame.
Pre ugovorenih zvaničnih večera više nije morala da krene u pohod po prodavnicama Nju Delhija da nađe sir, na
primer, ili maslinovo ulje ili mikser. Malo-pomalo, spoljni svet je počeo da prodire u vekovnu Indiju, a ona je, sa svoje
strane, počela da se otvara ka ostatku sveta.
Međutim, u vreme osamdesetih, zemlja je i dalje bila izvorište sukoba, a delatnost premijera mogla je da se
uporedi s poslom vatrogasca koji gasi požare. Nakon Pandžaba, posvetio se smirivanju regiona Asama, gde su izbili
nemiri zbog priliva muslimanskih izbeglica koje su i dalje dolazile iz Bangladeša, petnaest godina nakon rata, u potrazi
za poslom, i uspostavljanju mira s plemenskim zajednicama na severoistoku, poput Bodoa, Gurki i Mizoa. To je učinio
pomoću serije sporazuma koji su uspeli da zaustave nasilje zbog secesionizma. Prilikom tih poseta, nije se kolebao da
stavi kitnjaste šešire, ili da obuče šarenu lokalnu nošnju u znak prijateljstva, baš kao što bi učinila Indira. Sam se sebi
smejao kada bi se video u takvom izdanju, a veoma sportski je podnosio zadirkivanja drugih ljudi. Nikada nije izgubio
smisao za humor a zbunio bi se kada neko ne bi razumeo njegove šale. Kada bi se vratio kući, žurio je da Sonji i deci
pokaže predmete koje su mu poklonili na tim putovanjima, bilo da je to jedna stara lula žene plemena Mizo, korpica od
pruća ili izvajana školjka, a koje je potom čuvao u svojoj kancelariji kao pravo blago. U svom srcu je znao da
uspostavljanje mira i bezbednosti kod različitih naroda Indije znači uspostavljanje mira i bezbednosti u sopstvenoj
porodici, ili je barem tako mislio sve do 2. oktobra 1986. godine, kada je sukob sa Sikima zadao poslednji udarac.
Tog dana, dok su prisustvovali jednoj ceremoniji povodom proslave 117. godišnjice rođenja Mahatme Gandija
u mauzoleju podignutom u njegovu čast u Nju Delhiju, jasno su čuli eksploziju.
- To je brujanje nekog mopeda - veoma samouvereno rekao je jedan član Specijalne zaštitne jedinice.
Radživ i Sonja su sedeli na podu dok su sveštenici pojali molitve u sećanje na oca nacije. Kada se ceremonija
završila i kada su ustali da bi izašli, čuli su još eksplozija. Čuvar koji je bio najbliži Sonji ranjen je u čelo. Zavladala je
panika. Svetina je vikala dok se razilazila. Radživ je svojim telom zaštitio svoju ženu kad su ih okružili drugi policajci i
udaljili ih s tog mesta. „Moped malo sutra!“ ponavljala je iznervirana Sonja. Frustrirani ubica bio je odmah uhvaćen. Bio
je to jedan Sik koji je pucao s vrha nekog drveta. Nije bilo mrtvih, ali za Sonju je to bio podsetnik da ne smeju ni na
trenutak da smanje zaštitu. Vratila se kući veoma uznemirena, s velikom željom da zagrli svoju decu kako bi se uverila
u to da su i ona dobro, jer je uvek postojala mogućnost da atentat čini deo veće zavere. Ali ovaj put to nije bio slučaj, Sik
je sam reagovao.
 37.

IZGLEDALO JE KAO DA SE Radživ najednom ugojio. Da li su možda Sonjine penne all' arrabbiata, koje je
toliko voleo, odgovorne za taj pozamašni trbuh? - ironično su se pitali njegovi prijatelji. Ne, krivac za taj ispupčeni torzo
pod pamučnom košuljom bio je debeo pancir koji je morao da nosi od poslednjeg pokušaja atentata. Otada pa nadalje,
putovao je u jednoj od dve grupe identičnih automobila kako niko ne bi znao u kojoj putuje. A svaki put kad je izlazio,
stotine policajaca u pripravnosti patroliralo je gradom. Deca su sad viđala samo uski krug dece najvernijih prijatelja
svojih roditelja, koji su, uprkos tome što su ih čuvari bezbednosti poznavali, morali da se podvrgnu detaljnom pre-
tresu pre nego što bi ušli u ,,tvrđavu“, kako su zvali porodičnu rezidenciju. Sonja je napustila kurs restauracije u
Narodnom muzeju, na koji je ponovo krenula u toku svog oskudnog slobodnog vremena, pa je počela da prepisuje
prepisku između Nehrua i Indire s namerom da ih jednog dana objavi. Taj posao je mogla da radi kod kuće i on je
takođe mogao da posluži njenom mužu, koji je uvek bio u potrazi za dobrim rečenicama i idejama za svoj govor.
Uronivši u porodično sećanje, prepoznala je mnoge konflikte i probleme s kojima se suočavao njen muž, jer su, na drugi
način i u drugo vreme, Nehru i Indira takođe morali da se nose s njima: kako kontrolisati moć birokratije, kako izvući
zemlju iz siromaštva... Prezir lične sigurnosti činio je zajedničku porodičnu crtu. Ni Nehru, ni Indira ni Radživ nisu
mnogo cenili „bezbednost“ uopšte, jer ih je udaljavala od naroda i više ih podsećala na diktaturu nego na demokratiju.
Smatrali su da će neko uvek naći načina da ih ubije ako zaista želi. Sonja se nije slagala s tim. Shvatila je činjenicu da bi
možda sada svi bili mrtvi da Radživ nije postao premijer i da nije dobio svu državnu moć da ih zaštiti. Oblio bi je
hladan znoj pri samoj pomisli na to. Životne okolnosti dovele su njegovu porodicu u spiralu koja ih je primoravala da
tonu sve dublje. Pošto nije postojala mogućnost da se zaustave ili vrate nazad, Sonja nije imala drugog izbora nego da
se menja, prihvati svoju ulogu i smisli kako da se privikne i izvuče korist iz onoga što joj je taj život nudio. Nije bilo
lako, jer im je ta atipična porodična situacija stvarala neočekivane probleme. Na primer, Raul i Prijanka su došli u
godine kada treba da se upišu na neki koledž. Gde da ih pošalju? Sonja je smatrala za činjenicu da neće biti bezbedniji od
sičke osvete u inostranstvu nego u Indiji, tako da se problem pretvorio u izvor velikog nespokojstva. Tada je Radživ
predložio da ih pošalju u američki koledž u Moskvi. Od svih zemalja, SSSR je bila jedna od najsigurnijih, a osim toga,
tamo nije bilo sičke zajednice. Sonji se ta ideja nije dopala, tako da su je privremeno odbacili.
Kao prva dama, Sonja je zajedno sa svojim mužem putovala u inostranstvo. Putovali su boingom 747, posebno
opremljenim za smeštanje premijerovog atašea, koji su činili pomoćnici, ministri, novinari i, naravno, pripadnici
Specijalne zaštitne jedinice. Tokom dugih letova, Sonja bi se udubila u čitanje neke knjige, što je njena velika strast od
detinjstva, dok je Radživ prepravljao govore sa svojim pomoćnicima, unoseći promene u poslednji čas ili predlog
inspirisan nekim Nehruovim ili majčinim pismima. Radživ je voleo ta putovanja na kojima je malo spavao a mnogo
radio. Odavao je utisak da mu je lepše u inostranstvu nego kod kuće. „Lepo je biti među prijateljima“, rekao je Margaret
Tačer čim je stigao u London. Sonja se trudila da bude što neprimetnija. Nije joj bilo lako da odbije odlazak na prijeme
na kojima je njeno prisustvo bilo neophodno, ili da izbegne da održi govor. „To je veoma povučena žena koja ne voli da
bude u centru pažnje“, objašnjavao je njen muž, pravdajući je. Postojao je i drugi razlog: nije bilo dobro da pred licem
unutrašnje politike govori o Sonji, jer bi automatski izašlo na videlo njeno strano poreklo, slaba tačka koju su, prvo
Maneka a kasnije i hinduistička fundamentalistička desnica, koristili da diskredituju premijera.
Ali Radživ se među internacionalnim državnicima osećao kao kod kuće Među njima je, zapravo, odrastao i
govorio je njihov jezik. Nije stavljao utisak tmurnog političara trećeg sveta, već modernog i naprednog čoveka čije su
sopstvene ideje mogle da se uporede sa idejama bilo kojeg svetskog lidera. Iza sebe je imao dostignuća koja je postigao
u prve dve godine mandata, kojih je bilo više nego kod bilo kog drugog premijera u sličnom vremenskom razdoblju.
Kada su ga kritikovali zbog toga što se politikom ekonomskog razvoja približava Sjedinjenim Državama, ili obrnuto,
kada su ga na Zapadu optuživali da se Indija priklanja Sovjetskom Savezu, on je voleo da ponavlja jednu rečenicu svoje
majke: „Idemo pravo, ne naginjemo se ni na jednu stranu.“ Radživ je izdejstvovao da predsednik Ronald Regan napravi
izuzetak u svojoj politici da ne proda Indiji tehnologiju koja bi mogla biti preusmerena u istočne zemlje. Želeo je neki
američki superkompjuter kako bi pospešio predviđanje razvoja monsuna s velikim stepenom preciznosti, nešto što je
smatrao da je od neizmerne pomoći za seljake. Regan ga je razumeo i odobrio taj zahtev.
Za Radživa, ta putovanja su podrazumevala prisustvovanje beskrajnim sastancima okruglog stola,
ceremonijama, konferencijama i potpisivanjima sporazuma. Posebno je uživao u posetama laboratorijama i istaknutim
firmama koje proizvode najnovija tehnička dostignuća, i uvek se pitao kako bi se mogli primeniti u Indiji za ublažavanje
siromaštva. Radživ je u Japanu pohvalio „prvu azijsku zemlju koja je usvojila naučno znanje“ i istakao dostignuća
sopstvene zemlje: „Godine 1947. nismo proizvodili čak ni strugove; sada gradimo naše nuklearne elektrane i lansiramo
naše satelite u svemir.“ Bio je posebno zadovoljan što je izašao kao pobednik iz onoga što je smatrao najvećim izazovom
svog mandata: iz suše 1987. godine, zabeležene kao najsurovije u dvadesetom veku, a koja je pogodila dvesta pedeset
osam miliona ljudi i sto šezdeset osam miliona grla stoke. Čvrsto je uzeo stvar u svoje ruke, održavajući dobar kontakt s
lokalnim funkcionerima odgovornim za programe razvoja i pomoći, kako bi bio siguran u to da su viškovi rezervi
pravedno raspoređeni i da se troškovi hitne pomoći pretvaraju u uloge za razvoj, na primer, za iskopavanje bunara za
vodu i realizaciju irigacionih radova. Njegova posvećenost i gotovo vojničko planiranje, koje je mnogo podsećalo na
organizacionu sposobnost njegove majke, dovelo je do toga da zemlja ne mora da uvozi žitarice, i prvi рut u svojoj
istoriji, Indija je izašla iz jedne suše na nacionalnom nivou bez gladovanja, epidemija, preminulih i s pozitivnim bruto
nacionalnim proizvodom. „To mu je pridnilo veliko zadovoljstvo!“ reći će Sonja.

Na drugim frontovima, rezultati nisu bili tako ohrabrujući. U spoljnoj politici, Radživ je nasledio jednu
nepovoljnu situaciju na Sri Lanki, koju je delimično prouzrokovala njegova majka. Nekadašnje ostrvo Cejlon imalo je
sedamnaest miliona stanovnika, koji su u većini pripadali kulturi Sinhaleza i budističkoj veri, osim jedne manjine na
severu od dva i po miliona Tamila, hinduističke vere, koji su imali snažne rasne i lingvističke veze s pedeset pet miliona
Tamila u indijskoj državi Tamil Nadu. Ova manjina se oduvek osećala marginalizovanom od sinhaleške većine. Osećali
su da ih tretiraju kao građane drugog reda, pogotovo otkako je vlada, pedesetih godina, proglasila jezik sinhala za
zvanični jezik ostrva. Godine nezadovoljstva završile su se formiranjem jedne gerile, Tamilskih tigrova, koja je zahtevala
nezavisnost za svoju teritoriju na severoistočnom delu ostrva. Tigrovi su godinama računali na prećutnu podršku
Indije. Šef vlade indijske države Tamil Nadu, bivši glumac tamilske kinematografije prilagođene populizmu, snabdevao
ih je oružjem, novcem i pribežištem. Indira se pravila da to ne primećuje zbog strategije unutrašnje politike, pošto je taj
čovek bio njen jedini savetnik na jugu i trebala joj je njegova politička podrška.
Godine 1983, Tigrovi su postali tako snažni da su intenzivirali oružanu borbu. Vlada Sri Lanke reagovala je
svim raspoloživim sredstvima i to na brutalan način, tako da se sukob pretvorio u spiralu terorizma i represije koja je
još više ojačala tamilsku želju za nezavisnošću. Previsok stepen divljaštva i okrutnosti sa obe strane pružio je krvavi
kontrast u odnosu na rajsku lepotu ostrva. Staloženi izrazi lica Bude, koje su žitelji ostrva isklesali u kamenu, iznenada
su delovali kao da im tu nije mesto.
Kada je Radživ stupio na vlast, suočio se s problemom prelaska lavine izbeglica u Indiju, koja je bežala od
vojne ofanzive na ostrvu. Pored logičkog problema koji podrazumeva ishranu i smeštanje hiljade ljudi, postojao je rizik
da bi nezadovoljstvo Tamila sa ostrva moglo da zarazi one na potkontinentu, što bi pothranilo želju za nezavisnošću
indijske države Tamil Nadu, države s veoma specifičnim duhom, i stvorilo još ecesionističkih tenzija u Indiji, kao da ih
nije bilo dovoljno.
- Podsećaš me na tvoju majku kada je morala da se suoči s prvim talasom izbeglica iz Bangladeša - rekla mu je
Sonja. - Na početku nije znala šta tačno da uradi.
- Ono što treba uraditi to je sasecanje problema u njegovom korenu, to bi ona pomislila. Tamilima sa Sri Lanke
ne treba davati razloge za dolazak. Problem treba rešiti u Kolombu. Kao što je moja majka morala da ga reši u
Bangladešu.
Radživ je poslao jednu seriju specijalnih izaslanika na Sri Lanku, čija je misija bila da ubedi vladu ostrva da
dodeli izvesni stepen autonomije Tamilima, jasno dajući do znanja da, ako vlada sklopi primirje s Tamilima, Indija će se
obavezati da potpuno ukine pomoć gerili. Ali vlada Sri Lanke, upletena u vojno rešenje, oglušila se o ovaj poziv.
Nastavila je sa svojom ofanzivom i uvela blokadu poluostrva Džafna, teritorije Tamila na severoistoku zemlje. Benzin,
namirnice i lekovi počeli su da nestaju.
- Ne obraćaju pažnju. Moraju da razumeju da Indija neće ostati skrštenih ruku. Ako nas ne pozovu na saradnju
oko rešenja problema koji nam direktno preti, intervenisaćemo bez traženja dozvole.
- Novi rat? - rekla je Sonja. - Dobro razmisli.
Radživ je dobro napravio strategiju igre. U blokadi je video mogućnost da se Indija nametne jednom za
svagda. Odlučio je da pošalje pet aviona s tovarom koje će čuvati lovci u pravcu poluostrva Džafna kako bi pritekli u
pomoć stanovništvu. Tovar je sadržao četrdeset tona pirinča, lekova i raznih potrepština. Bio je to jedan gest podstaknut
pravim humanitarnim motivom i u isto vreme željom da se Indija afirmiše kao regionalna vlast.
Pritisak je delovao. Predsednik Sri Lanke je na kraju potpisao jedan sporazum s Radživom, po kojem
sinhaleška vlada dodeljuje široku autonomiju Tamilima. Sporazumom je takođe ugovoreno da će jedna indijska
mirovna snaga biti prebačena na ostrvo. Vojska Sri Lanke će se povući u svoje kasarne, a vojne trupe Tamilskih tigrova
biće nagovorene - ili prisiljene - da predaju oružje. „Ovaj sporazum ne samo da okončava sukob“, izjavio je Radživ,
,,već donosi i mir i uvodi pravdu za manjinske zajednice na ostrvu.“
- Tvoja majka bi bila ponosna na tebe - rekla mu je Sonja.
Ali to nije bila pobeda kao što je bila Indirina u Bangladešu. Radživ je prodao jare pre nego što je uzeo pare.

Plašeći se da će njihovi interesi biti ugroženi zbog ustupaka načinjenih Tamilima, sinhaleška većina je nasilno
reagovala na odredbe sporazuma. Kada je Radživ doputovao u Kolombo krajem jula 1987. godine da ga ratifikuje,
agenti Specijalne zaštitne jedinice koji su išli s njim pokušali su da ga odgovore od toga da prisustvuje smotri legije časti
kako je zahtevao protokol. „Može biti opasno“, rekli su mu. „Možda su se infiltrirali nekontrolisani elementi, velika je
tenzija na ostrvu..“
 „Kako? Ovde smo da bismo potpisali sporazum koji im garantuje mir i sigurnost... a reći ćete im da se bojim
da salutiram legiji časti?“ Njegovi telohranitelji, koji su znali koliko tvrdoglav njihov šef može da bude, nisu insistirali.
Jedan od njih je na sopstvenoj koži osetio gnev premijera. Usudio se da se žali kako Radživ prebrzo vozi sopstveni
rejndž rover, poklon kralja Huseina iz Jordana, kojim je voleo da se odveze od svoje kuće do kancelarije u parlamentu, i
da ne može da ga prati po ulicama Nju Delhija. Radživ je smatrao da je previše drzak i zatražio je njegov premeštaj.
Pritisak položaja naveo je da se kod Radživa pojave elementi tvrdoglavosti i odlučnosti koji su podsećali na osobine
njegovog brata i njegove majke.
Tako je nastavio sa svojim programom i zajedno s predsednikom Sri Lanke izvršio smotru legije časti, uz
muziku vojnog orkestra, salutiranje i svu tu pompu. Iznenada je jedan vojnik, obučen u belu mornaričku uniformu,
izašao iz reda i bacio se na njega s namerom da ga udari kundakom puške u glavu. Radživ je prozreo napad i sagnuo se
tačno na vreme da izbegne udarac koji bi mu razbio lobanju, a koji je u potpunosti primio u rame. Sve se dogodilo tako
brzo da oni koji su bili prisutni nisu primetili šta se desilo. Radživ je želeo da umanji nesreću i odbio je lekarsku pomoć.
Ostao je da sasluša nacionalnu himnu, trpeći bol, i nastavio sa svojim programom, neustrašivo. Sve dok nije ušao u
avion u povratku, nije dopustio da ga njegov lekar pregleda. Poželeo je da može da sačeka da lično kaže Sonji, kako se
ne bi uplašila, ali televizija je raširila slike po celom svetu. Sonja i njena deca su ih videli u salonu kod kuće pa su
ponovo bili kao na iglama. Još jedan manji incident došao je da ih podseti na stalnu opasnost u kojoj žive. „Dugo posle
toga“, pričaće Sonja, „nije mogao da pomeri rame, niti da spava na levoj strani.“
Radživ još nije sleteo u Nju Delhi kad je vlada Sri Lanke podnela zahtev da se odredba o vojnoj asistenciji
sprovede u praksi. Jedna mirovna snaga od nekoliko hiljada indijskih vojnika transportovana je na ostrvo s namerom
da nadgleda prekid vatre i razoružavanje gerile i da se, kada se cilj ostvari, vrate. Ali trupu su obe strane podozrivo
gledale, sinhaleška većina ih je optužila da krše suverenitet, a Tigrovi da su do tada mislili da je Indija na njihovoj
strani. Kada su im vojnici mirovne snage zatražili da odlože svoje oružje, Tamili su iznenada dodali neke uslove koji su
bili neprihvatljivi, bacivši sporazum pod noge. Vratili su se u džunglu, odakle su realizovali krvave napade na mirovnu
snagu. Pošto su morali da se brane, Indijci su se još vise umešali u borbu, preuzimajući ulogu koju je ranije imala vojska
Sri Lanke. Radživ je poslao skoro sedamdeset hiljada vojnika, što je izazvalo paniku u parlamentu Nju Delhija:
- Premijer pretvara Sri Lanku u indijski Vijetnam! - optužili su ga sa opozicione klupe.
Radživ je bio veoma naivan kad je pomislio da će Tamili igrati pošteno. „Prekršili su sva obećanja koja su
sklopili s nama“, izjaviće Radživ. „Namerno su se upustili u kršenje sporazuma, jer nisu bili sposobni, ili nisu želeli da
pređu sa oružane borbe na demokratski proces.“ Radživ je sve stavio na jednu kartu, ali Tamili su ga ostavili na cedilu.
Nakon što im je uskratio podršku koju su uvek imali od Indije, videli su ga kao izdajnika njihovog interesa.

Frustracija, razočaranje i očajanje bili su takođe odlike jednog premijera, naročito kada se činilo da su rezultati
regionalnih izbora potvrdili prognoze sokolova njegove partije, koji su ga upozorili na politiku koja ne donosi trenutne
rezultate za siromašne. Godine 1987, Kongres je izgubio u nekoliko država, prouzrokovavši povećanje nezadovoljstva
među starom gardom koja je počela da preispituje Radživovo liderstvo na čelu partije. Problemu Sri Lanke i izbornom
porazu pridružio se i jedan skandal koji je prouzrokovao nepopravljivu štetu njegovom imidžu Gospodina Bezgrešnog.
Šesnaestog aprila 1987. godine, švedski radio objavio je da je švedska fabrika oružja Bofors isplatila milione dolara u
svrhu provizije indijskim funkcionerima i članovima Kongresa a u vezi s jednim ugovorom o prodaji četiristo deset
minobacača indijskim oružanim snagama. Ugovor je bio rezultat Radživove odluke da poboljša snabdevenost indijske
vojske, četvrte po veličini u svetu posle Sjedinjenih Država, Sovjetskog Saveza i Kine.
Radživ i njegova vlada burno su reagovali protiv izjave švedskog radija, više puta demantujući da je provizija
isplaćena. Opozicija je nanjušila strah u vladinim redovima i krenula u napad na premijera sa svim raspoloživim
sredstvima. Štampa ga je jasno optužila da je uzeo proviziju preko Sonjine porodice, aludirajući na bliskost Torina i
Ženeve, kao da su stavljali do znanja da su korišćeni tajni švajcarski računi kojima je upravljala porodica ili porodični
prijatelji. Bilo je čak i novinara koji su telefonom zvali Sonjine roditelje u Orbasanu, a jadni Stefano Majno se odjednom
našao upleten u neku navodnu radnju trgovine oružjem i sticanja provizije! Jedino što su postigli tim pozivima bilo je
da ih još više uzbune, jer udaljenost pojačava patnju, a strah od onoga što bi moglo da se desi njegovoj ćerki i njegovim
unucima već je bio veliki. Kada je pročeprkala po slučaju, indijska štampa je izvukla na videlo ime jednog preduzetnika
koji je bio umešan u razne ugovore o prodaji helikoptera i naoružanja italijanskih kompanija indijskoj državi. Otavio
Kvatroči, prijatelj bogataš koji je godinama pripadao krugu bliskih prijatelja Radživa i Sonje, sigurno je zaradio lepu
proviziju u slučaju Bofors. Odatle do insinuacije da im je Kvatroči prosledio deo te provizije u inostranstvu, bio je samo
jedan korak koji su novinari radosno napravili. Kakav sočan skandal!
Iako nijedno izdanje nije moglo da priloži dokaze, šteta je bila napravljena, i Radživova naivnost i nedostatak
iskustva samo su je pogoršali. Umesto da ignoriše neosnovane optužbe, izašao je pred parlament da bi se odbranio:
„Kategorički izjavljujem na ovom uzvišenom forurnu demokratije, da ni moja porodica ni ja nismo primili nikakvu
proviziju u tim transakcijama Boforsa. To je istina.“ Ali istina više nije bila važna. Radživovim protivnicima bilo je važno
da je zagrizao, da je, umesto ignorisanja izjave od samog početka, reagovao s takvim žarom da je otvorio Pandorinu
kutiju insinuacija i lažnih obećanja. Ponovo je demantovao da su provizije isplaćene, ili da je bilo koji građanin Indije
izvukao korist iz ovog ugovora, a nakon što je to uradio, još više je uronio u prljavštinu skandala. U zemlji u kojoj čak i
poštar dobije malu napojnicu što je predao poštu siromahu u nekoj baraci, gde praksa posrednika postoji u svim
aspektima života i koja je stara koliko i sama kultura, bilo je teško poverovati da od ugovora od milijardu dolara niko
nije uzeo nijedan cent. Uprkos tome što je parlamentarni komitet jednoglasno zaključio da je proces elaboracije i
evaluacije bio objektivan i korektan, da je odluka da se to dodeli Boforsu bazirana isključivo na zasluzi i da ne postoji
dokaz o posrednicima u trenutku potpisivanja ugovora, Radživ je već bio podređen javnoj presudi, a ta presuda ga je
optužila da nešto krije. „Možda je tačno da Radživ nije bio upleten u korupciju“, priznala je štampa. „Ali onda je bio
umešan u njeno prikrivanje!“ Odmah zatim objavila je: „Kada je jedan novinar iz Indije danas upitao zašto Radživ nije
odgovorio na tu poslednju izjavu, ovaj je iznervirano odgovorio: 'Zar moram da odgovaram svakom psu koji laje?'“
Kasnije je Radživ priznao da ni on niti njegov kabinet nisu znali kako da se snađu s tim problemom. Zapravo,
odreagovao je poput časnog čoveka. Nije to uradio kao što bi učinio neki prekaljeni političar, koji bi tražio žrtvenog
jarca i bacio krivicu na njega. Nije računao da će se kretati u prljavom svetu politike gde nije važna istina već mani-
pulacija za sejanje sumnje i narušavanje imidža protivnika. Sonja je bila tužna zbog njega, i besna što se zatekla upletena
na tako besmislen ali tako destruktivan način, preko njene porodice i Kvatročija, u sličnu besmislicu. Primetila je da je
postala meta svih kritika i da čak ni u svojoj privatnosti nije bila oslobođena toga. Završili su se nedeljni brančevi. Ni
Marija ni Otavio Kvatroči, niti bilo koji drugi preduzetnik ili diplomata koje su poznavali, nisu više došli u rezidenciju
premijera. Kakva nepravda, pomislila je Sonja. Pogotovo što je ona iz prve ruke bila svedok opštih uslova pregovaranja.
Održani su uz lazanju koju je lično spremila za tu priliku. Desilo se to u toku januara 1986. godine, kad je švedski
premijer Ulof Palme, koji je bio u poseti Nju Delhiju, došao kod njih na ručak. On i Radživ su se sprijateljili tokom nekih
konferencija o razoružavanju u sedištu OUN u Njujorku. Toj večeri su takođe prisustvovali Raul i Prijanka. Oba
državnika otvoreno su diskutovala o uslovima ugovora i Radživ je insistirao na svom vetu na posrednike, baš iz
razloga da snizi troškove transfera.
Kako bi Sonja mogla da zaboravi na Ulofa Palmea, tako posvećenog problemima Trećeg sveta, koji je s
Radživom imao toliko zajedničkih tački gledišta, poput suprotstavljanja režimu aparthejda ili podrške nesvrstanim
zemljama? Manje od mesec dana nakon te večere, Sonja se sledila kada je 18. februara 1986. godine preko televizije
saznala za ubistvo švedskog lidera, nasred ulice, kada je izlazio iz bioskopa sa svojom ženom. O, bože! Zar više ne
postoji nijedno sigurno mesto na svetu? Ako se tako nešto dešava u Švedskoj, šta može da se desi nama ovde u Indiji?
Slučaj Bofors iznenada se pretvorio u bojno polje koje je opozicija iskoristila da Radživa zbaci s njegovog
položaja, iako su novinari i novinski urednici bili isfrustrirani svojom sopstvenom nesposobnošću da prilože konačni
dokaz o malverzaciji vlade. Činilo se da niko ne zna ko je profitirao od švedske firme, čak ni vlada, a kamoli Radživ. Ali
svi su priznali da je prekršena odredba ugovora koja zabranjuje učestvovanje posrednika. Da li su profitirali članovi
Kongresa koji nisu bili povezani s vladom a da je novac završio u partijskoj kasi? Da li je profitirao Otavio Kvatroči
iskoristivši to što mu je vlast blizu? Da li je to bilo moguće da se desi bez znanja najodgovornijeg, odnosno premijera?
Radživ se uvek držao toga da ništa ne zna, ali sumnja je bila teška kao tuč. Klima nesigurnosti raspršila je njegov
kredibilitet. Tokom prve dve godine njegovog mandata, uživao je u pozitivnim izjavama štampe i izgledalo je da nije
sposoban da uradi ništa loše. Čak je i opozicija teško mogla da kritikuje njegove akcije, pa se ograničavala na kritiku
njegovog stava: „Indijska politika više ne miriše na siromaštvo kao u doba Mahatme Gandija“, izjavio je jedan poznati
novinar jedne rivalske partije. „Sada, s Radživom, miriše na afteršejv39“.
„U početku, sve što sam radio bilo je dobro“, reći će Radživ. „Iznenada, ništa što sam uradio nije dobro.
Naravno, nijedna od te dve stvari nije tacna.“ Nakon što su ga zvali Gospodin Bezgrešni, počeli su da ga zovu dečko40, s
namerom da ga nepovoljno porede s njegovom majkom. „Hoće li dečko uspeti da bude na visini zadatka?“ bila je tema
jednog izdanja dnevnih novina.
Zapravo, najviše Radživovih problema imalo je veze s njegovim političkim neiskustvom i s njegovom
urođenom prostodušnošću. Bilo mu je teško da uoči granicu između odanosti prijateljima i javnog blagostanja. Ime
braće Bačan, prijatelja iz detinjstva u čijoj je kući Sonja proživela svoje prve dane u Indiji, našlo se u vezi s mračnim
finansijskim skandalima. Oprezniji premijer bi se distancirao od njih. Ali Radživ nije to uradio, naprotiv, pokazivao je
svoje negodovanje što kritikuju njegove prijatelje. Njegova majka je oduvek govorila da u politici ne postoje društvene
veze, ali on je bio previše dobar prijatelj da bi bio dobar političar. U početku je odbijao da poveruje da bi njegovi
prijatelji mogli da ga iznevere i u tome je radije želeo da vidi neku zaveru svojih političkih protivnika nego istinu.
Međutim, mnogi prijatelji od poverenja koje je imenovao za savetnike na kraju su ga razočarali. Jednog od njih, nekog
pilota zaduženog da ga obavesti kada mu ističe dozvola za let i da se pobrine za slučajeve u njegovom okrugu Ameti,
štampa je optužila da je u svojoj kući sagradio bazen od mermera uvezenog iz Italije. Radživ je ponovo, umesto da se
udalji od njega, stao u njegovu odbranu i dao komentar koji mu je naneo više političke štete nego da je stvarno počinio
neku grešku na vlasti. Izletelo mu je da mnogi piloti avijacije imaju kuće s bazenom, što je izjava koja ne bi izazvala
nikakvu srdžbu da ju je izgovorio neki šef države na Zapadu koji je pored toga i sam pilot aviosaobraćaja. U Indiji je
digla prašinu. Opozicija mu je sasula u lice njegov nedostatak poštovanja prema indijskom senzibilitetu . Bio je veoma
kritikovan zbog običaja da u vreme novogodišnjih praznika ode na nekoliko dana odmora sa svojom porodicom na eg-
zotična mesta, poput ostrva Lakšadvip, u Indijskom okeanu, ili ostrva Andaman, u Bengalskom zalivu. Na Zapadu bi
se činilo razumnim da neko ko toliko radi zaslužuje odmor, da deca koja cele godine žive zatvorena u kući imaju
mogućnost da uživaju nekoliko dana u slobodi i sigurnosti, ali u jednoj siromašnoj zemlji poput Indije, gledalo se po-
preko na to da se najviši mandatar provodi. Zapravo, Radživ i Sonja nastavili su običaj porodičnog okupljanja za Božić i
Novu godinu, ali 1988. godine prestali su to da rade u Italiji. Oktobra te godine, Stefano Majno je na mestu pao mrtav
zbog srčanog udara, pa su mislili da je bolje da pozovu porodicu na neko mesto koje ih neće podsećati na zajednička
okupljanja sa ocem.

Sonja je otišla u Orbasano na sahranu, gotovo nezapaženo, skoro nije dozvolila da je neko vidi. Problemu
bezbednosti pridodavalo se logično osećanje duboke povređenosti i želje da bude s porodicom, s majkom i sestrama,
dok zaranjaju u sećanja i međusobno se teše. Kad je čula prvi udar zemlje koju je grobar lopatom bacio preko kovčega

39 Losion posle brijanja. (Prim. prev.)

40 The froy(eng.). (Prim. prev.)
Sonja je zadrhtala. Jedan deo njenog života zauvek je sahranjen. Visš neće čuti njegove savete planinskog mudraca koji
su je, sada je shvatila usmeravali više nego što je ikada verovala.
Na povratku kući, ćaskala je s Danilom Kvadrom, starim Stefanovim prijateljem, koji se prisećao poslednjih
trenutaka života starog pastira iz brda Asijaga. Ispričao joj je kako su igrali domina u Ninovom baru, na trgu u
Orbasanu, kao što su godinama radili svaki dan, i da je, čim se vratio kući, toj kući koja je za Stefana bila simbol
njegovog uspeha u životu, pao na mestu mrtav. Da se nije mučio. Nekoliko dana kasnije, Danilo joj je ispričao da se
Stefano nervirao otkad je saznao za pooštravanje napada na nju u indijskoj štampi.
- Moju ćerku tamo ne vole jer je odavde, rekao mi je. Da li je to tačno?
- Ne verujem - rekla je Sonja. - Oni koji me ne vole to su oni koji su protiv mog muža.
- Smetalo mu je što zbog činjenice što si Italijanka indijska vlada izbegava bilo kakav ugovor sa ovdašnjim
firmama - nastavio je da joj govori Danilo. - Nekoliko dana pre nego što je umro, rekao je da je Fijat napravio veoma
dobru ponudu prodaje traktora, ali da su ugovor na kraju zaključili s Japancima... Zbog toga što je vlada tvog muža
strahovala da ne bude optužena za favorizovanje italijanskih firmi. Da li je to istina? - ponovo ju je upitao Danilo.
Sonja ga je gledala svojim crnim očima, otečenim od umora i tuge i klimnula glavom. Kada je ostala sama i
otišla da spava u svoju devojačku sobu, zapitala se, iznenadivši samu sebe, da li je zaista odavde. Otac bi se prevrnuo u
grobu da ju je čuo da tako nešto kaže, ali osetila je neki nedefinisan osećaj da je stranac, da više ne pripada tom
okruženju u kojem je provela svoju mladost. Kao da je smrt njenog oca iznenada prekinula korene. Sonji je bilo teško da
prepozna sebe u zemlji svog detinjstva. Njen um je bio suviše daleko od svakodnevnih briga ljudi a da bi mogla da se
identifikuje s njima. U suštini, više godina živela u Indiji nego u Italiji, više je živela u okruženju upletenom u probleme
vladavine šestinom čovečanstva nego u okolini orijentisanoј kа pukom ličnom blagostanju. Već duže vreme njeno srce
više ne osciluje između ta dva sveta. Bila je odande, a smrt njenog oca to je tajno potvrdila, kao da je nestanak onoga ko
se najviše protivio njenoj sudbini učinio da jasnije vidi na kojoj strani se zaista nalazi.
Nekoliko dana bila je zatvorena u kući, nemajući volje ni za šta. Nije čak imala snage da ode da vidi Pjera
Luiđija; nije želela ni sa kim da razgovara, da daje objašnjenja, da priča o svom životu... Da li je bilo moguće da ga
ispriča? Kako je mogla očekuje da neko razume život koji je vodila? Mogla ga je razumeti samo njena najuža porodica, a
u njoj sada nije bio čak ni njen otac. Spopale su je crne misli... Trebalo je da budem nežnija prema njemu - govorila je u sebi -
trebalo je da ga teram da više puta dođe u Delhi, da budem prisnija s njim, da ga odvedem kod lekara, i možda bi se infarkt mogao
izbeći... Bilo je to iscrpljujuće prebacivanje prouzrokovano neizmernim bolom što je izgubila čoveka kojeg je, pored
Radživa, najviše volela. Kada bi zatvorila oči, sećala bi se golicanja očevih brkova po svom obrazu, njegovog mirisa na
sapun, njegovog osmeha i mrštenja, njegovih uvek mudrih reči, prožetih veoma prizemnim zdravim razumom. Sećala
se kada ju je vodio da vidi jednu završenu građevinu, a on bi joj je pokazao s ponosom zbog dobro odrađenog posla.
Zašto je otišao tako brzo, pitala se Sonja. Setila se Indire, čiji je muž umro od infarkta koji je kao svetlo koje se iznenada
ugasi. Ili kada eksplodira bomba i napravi krater. Kažu da je bolje umreti tako, ali Sonja bi volela da je mogla da se
oprosti od njega, da je mogla da mu kaže koliko ga je mnogo volela... Pa makar samo jednom. Bilo joj je tako čudno što
njen otac više nije tu, da je jedne noći ustala i otišla na groblje da se pomoli nad njegovim grobom. Srela je svoju sestru
koja je imala istu zamisao. Želele su da budu s njim, jer ponekad ono nesvesno ne može odmah da prihvati ono
neizbežno. Nakon nekoliko dana, Sonja je otišla u Nju Delhi i nikad više niko je nije video u Orbasanu.
 38.

STORIJA SE PONOVILA. RADŽIV GANDI nije mogao da bude premijer a da ne prouzrokuje istu averziju
koju su ranije izazivali njegov deda i njegova majka. Godine 1989, desničarske i levičarske partije ujedinile su se sa
članovima bivše Džanata partije, koalicije koja je stvorena za svrgavanje Indire, s ciljem da otvore zajednički front na
generalnim izborima i dostignu isti cilj: da ponovo jednog Gandija skinu s vlasti. Tokom kampanje, jedna epizoda
zverskog nasilja u državi Bihar između muslimana i hinduista još vise je ocrnila već narušeni Radživov imidž. Bilo je
više od hiljadu mrtvih pre nego što je Radživ mogao da se pobrine za smirivanje nemira.
Potom je nastavio da obilazi zemlju u stilu svoje majke, gomilajući mitinge i kilometre i predstavljajući
dostignuća svoje vlade. Razlika je u tome što njegova majka nije bila u tolikoj meri okružena zaštitom, što joj je
dopuštalo da se rukuje, grli i da uistinu bude u fizičkom kontaktu s narodom. Međutim, svako Radživovo putovanje
podrazumevalo je mobilizaciju oko trista agenata bezbednosti, koji mu nisu dopuštali da se toliko približi, osim u
prilikama pod potpunim nadzorom. S vremena na vreme prekršio bi se protokol, iako je tada morao da se raspravlja sa
svojim telohraniteljima, ali u suštini, svaki njegov pokret podrazumevao je toliko proračunavanje da je trebalo razmisliti
da li vredi truda ili ne. Znao je da toliko ograničenje čini da pred masama deluje kao daleki lider i zbog toga se borio da
se oslobodi nadzora.
„Nikada se nisam plašio za sebe“, izjavio je u jednom intervjuu. Kao i uvek, Sonja je bila najsvesnija opasnosti.
Tokom kampanje, Radživ je putovao u jednom vojnom boingu, o trošku partije, koji je poletao iz Nju Delhija
pre svitanja i zahvaljujući kojem je mogao da poseti tri ili četiri države dnevno. Kako bi došao do udaljenih mesta,
koristio je helikoptere koji bi veče uoči polaska uvežbavali prinudno sletanje na piste. Radni dan završio bi se posle
ponoći i odspavao bi nekoliko sati u avionu, ili u nekom vladinom smeštaju. Samo otporna osoba sa sportskim duhom
koji je imao Radživ može da podnese takav ritam. Indijci, bez sumnje, nisu pokazivali prema njemu takvo divljenje koje
su osećali prema njegovom dedi, niti gotovo pokorno poštovanje kojim su obasipali Indiru, ali cenili su tog časnog
čoveka koji se borio da dokaže da je dostojan dinastijskog zanimanja koje je nasledio. U nekoliko navrata, s njim je išao i
njegov sin Raul, mladić s naočarima koji je veoma ličio na njega. Za mladića, to je bilo krštavanje gomile. Ljudi su želeli
da ga dotaknu kao da će se time zaraziti magijom i moći jednog Gandija. Prijanka nije zaostajala za svojim bratom, pa je
insistirala da ona i njena majka odu u okrug Ameti, u kojoj je Radživ bio poslanik, da pokupe sva jaja u korpu. Prijanka
je veoma uživala u tome da zajedno s majkom sprovodi kampanju. Obe su bile veoma popularne i omiljene među
milion i po stanovnika Ametija, koji su sada uživali u napretku koji im je obećao Radživ u svojoj prvoj kampanji. Ameti
se sada mogao pohvaliti time da su mu svi putevi asfaltirani; skoro sva sela imala su struju i pijaću vodu, a mali indu-
strijski bum drastično je redukovao nezaposlenost. To je bila prednost kad imaš poslanika koji je premijer. Majka i ćerka
primljene su veoma ljubazno i srdačno. Sonja je bila glavna atrakcija seljacima, koji su želeli da stave cvetni venac oko
vrata te strankinje, koja ih je zaintrigirala jer je uvek išla obučena u sari i tečno govorila hindski. „Možda sam ćerka iz
Italije, ali snaha sam iz Ametija“, govorila im je da objasni svoje poreklo, a njen osmeh otkrivao je njene prekrasne
bisere. Pošto Sonja nije volela da priča u javnosti, radije je išla od kuće do kuće, ili od barake do barake, da podstiče
ljude da glasaju za njenog muža. Majka i ćerka su takođe improvizovale mitinge u kanalu pored puta, gde su govorile
isto ono što su Radživ i Raul pričali hiljadama kilometara odatle nekim drugim još siromašnijim seljacima. Mladima su
delile lepljive papire i ambleme, a ženama lepljive bindise (belege između očiju) s logom Kongresa - podignutim
ispruženim dlanom. „Samo želim da vam stavim do znanja koliko se poboljšala situacija u vašim selima otkako je
Radživ izabran za poslanika parlamenta pre osam godina...“ govorila im je Sonja pre nego što bi dodala: „Braćo i sestre,
ako želite da i dalje radimo, glasajte za mog muža.“
Njen muž više nije bio pomalo zeleni političar kao pet godina ranije. Laskanje više nije ostavljalo isti efekat na
njega, jedva da bi se postideo zbog pesama koje su mu posvećivali ili zbog kitnjastih prideva kojima su ga opisivali.
Želeo je što pre da ukaže na postignut napredak, nove politike i preduzete inovativne inicijative. Iz petnih žila se
upinjao da objasni kako je razrešio veliki deo sukoba nasleđenih iz 1984. godine i kako je uspeo da privredu izvede na
put porasta za šest procenata, četiri procenta više nego kada je vladala njegova majka, ali stekao je utisak da je izgubio
moć ubeđivanja i da njegove reči odnosi vetar. Nervirao ga je osećaj da je sve dobro uradio a da istovremeno mora
neprekidno da se brani od napada i zlobnih insinuacija. Istina je da je njegov imidž prešao od „hrabrog sina koji je
preuzeo plašt svoje majke“ u „evropskog gospodičića koji živi na teret naroda“. Bilo je neizbežno da nakon starih
smirenih sukoba izbiju novi, ali važno je da je Indija ostala ujedinjena, da uživa međunarodni ugled i da ekonomija
napreduje. Međutim, opozicija ga je bombardovala lavinom osuda. Sonja je bila omiljena meta kritika: strana
manipulatorka koja preusmerava sredstva indijskih siromaha ka kapitalističkom raju uz pomoć prijatelja i rođaka na
najklasičniji mafijaški način, kao u njenoj zemlji. Problem njene nacionalnosti bio je tako trnovit da su je posavetovali da
ne dočeka papu pri njegovom sletanju u Nju Delhi. Nije se smatralo politički korektnim da je milioni Indijaca vide kako
odaje poštovanje i ljubi prsten vrhovnom prvosvešteniku katoličke crkve. Zapravo, ni političari, ni mase ni mediji
komunikacije nisu bili naviknuti na glamur para na najvišem položaju vlasti. U Indiji nije postojala tradicija
Kenedijevih, Blerovih, jer su svi prethodni premijeri bili udovci ili udovice, počevši od dede Nehrua.
Po završetku kampanje, Radživ je bio smožden i razočaran. Počeo je da sumnja u to da će se njegov posao i
iskrenost njegovih namera nametnuti, kako je mislio na početku. „Stvarni svet je prava džungla“, napisao je svojoj ćerki
Prijanki, „ali kada živiš u javnosti, tu ne funkcioniše čak ni zakon džungle.“ Njegov izraz lica oslikavao je njegovu
demotivisanost. Nije bio vedar i opušten kao pre. S godinama, njegove crte lica su titrale, njegov hod je bio teži, glas je
izgubio čvrstinu, mada je i dalje bio topao, jer je on bio ljubazan čovek.
U opoziciji, presrećna Maneka Gandi takođe je primenjivala, na svoj način, sve što je naučila od svoje svekrve.
Sprovodila je kampanju u okrugu blizu Radživovog sa svom žestinom svoje mladosti i željom da se revanšira. Indira bi
bila zabezeknuta kad bi otkrila da se njena snaha pretvorila u novu verziju Džanata koalicije, koja je pod tim akro-
nimom uspela da je pobedi i strpa u zatvor. Pored toga, Maneka je bila novinarka i reporterka specijalizovana za teme
životne sredine, posebno za zaštitu životinja, temu veoma blisku ideologiji hinduističke desnice, koja je oduvek veoma
brinula o zaštiti krave kao svete životinje. Uticajni časopis Indija danas ovako je opisivao njen stil sprovođenja kampanje:
„Ovo je prava Maneka: zrela, sigurna u sebe, neumorna političarka koja tačno zna kako da osvoji srce seljaka. Nosi
sarije boje šafrana i zelene boje svoje partije i glava joj je uvek pokrivena; savršena slika jedne skrušene ali odlučne
udovice.“ Nije imala nikakvih skrupula u korišćenju svoje veze s porodicom da bi podržala protivničku partiju. Slogani,
ispisani na zidovima i zidićima od nepečene cigle, prikazivali su jedan neobičan panegirik „presnahe“: „Revolucionarna
bura: Maneka Gandi“ ili „Hrabra Indirina snaha daće krv za naciju“, kao da je njena povezanost s porodicom dovoljna
da bi je preobratila u potencijalnu mučenicu.

Izbori su održani od 22. do 24. novembra 1989. godine. Najveći dobrovoljni angažman u svetu muškaraca,
žena i materijala sa samo jednim ciljem završio se s nekoliko prekida i ponekim nemirom. Tri i po miliona funkcionera
nadgledalo je 589.449 izbornih mesta gde je petsto miliona ljudi ubacilo svoje listiće u kutije. Čitav proces, doživljen
poput velikog praznika, bio je motiv ponosa za veliku većinu stanovništva. Ta većina je u demokratiji pronašla novog
boga koji ih je ujedinio uprkos njihovim razlikama u kasti, rasi ili veri. Radživ je ponovo pobedio u Ametiju, ali
Kongres, prvi put u svojoj istoriji, nije osvojio apsolutnu većinu u nacionalnom parlamentu. Analitičari su se složili da je
slučaj Bofors odigrao važnu ulogu u rezultatima. Ti izbori označili su kraj onoga što se nazivalo „sistemom dominantne
partije“, jer nikad više nijedna partija nije ponovo osvojila apsolutnu većinu poslaničkih mesta u parlamentu.
Kružile su glasine o tome da je Radživ imao rezervisan let za Italiju u slučaju poraza, ali to nije bilo tačno.
Nedavno pre izbora, jedan bliski prijatelj, takođe ljubitelj muzike, upitao ga je:
- Hajde da pretpostavimo da izgubiš na izborima...
- Za mene bi to bio mir - odgovorio je Radživ. - Seo bih da slušam muziku s decom. Vratio bih se svojim starim
sklonostima, kao što su radio i fotografija.
Ali to je olako rekao, pod uticajem umora i istrošenosti. I on i njegova porodica bili su razočarani nakon sveg
uloženog napora. Prijanka, koja je nasledila Indirin borbeni karakter, nije se osećala poraženo.
- Tata, - rekla mu je - ako je Kongres zadobio najveći broj mesta, imaš prava da oformiš vladu... Zašto to ne
uradiš?
Zapravo, Radživ je imao prava da oformi vladu, ali odlučio je da se povuče. Čak i da je imao dovoljnu
podršku među manjim partijama, smatrao je da nije trenutak da nastavi.
- Mislim da je bolje da ostanem po strani - rekao joj je. – Daću ostavku, sada je red da se neki novi brinu o tome.
Tumačim rezultate kao da narod nije zadovoljan onoliko koliko bi trebalo da bude. Logično je da nakon tolikih
očekivanja na početku sada nastane suprotna reakcija...
Nakon što ga je demokratsko klatno udaljilo s vlasti, Radživ je osećao veliku frustraciju. Ne zbog presude
naroda, već zbog toga što nije mogao da uradi sve što je namerio, i zbog svoje nesposobnosti da se snađe u zmijskom
leglu indijske politike. Sada kada je znao koliko je teško izgraditi nešto, promeniti koncepte i ideje, pripala bi mu muka
pri pomisli na to s kakvom bi lakoćom njegov rad u poslednjim godinama mogao biti uništen. Možda je njegova vizija
Indije bila pogrešna zbog toga što je bila naivna: za pet godina, želeo je da njegova stara nacija, koja toliko strahuje od
promena i koja ih je u isto vreme tako željna, krene na put od nekoliko vekova ka budućnosti. Zar nije bilo previše
tražiti to od ovog starog slona? Na trenutak, Sonja je pomislila da će možda napustiti politiku, ali videvši ga tako
obeshrabrenog, ona je bila ta koja ga je podstakla da nastavi s tom profesijom. Jednom novinaru koji ga je pitao da li je
napokon prihvatio politiku kao zanimanje, Radživ je odgovorio dobrog raspoloženja:
- Da, samo što mi ponekad prija da napravim predah. Mislim da je to nešto veoma ljudski.
Sonja je znala da je nemoguće da se vrate na pređašnji život. Kada je njen muž gledao unazad, činio je to s
nostalgijom, ali shvatao je da je to prošlost: „Isti sam kao i pre“, rekao je u jednom intervjuu na televiziji, „ali promenilo
se sve ostalo. Imao sam veoma udoban život, malu porodicu, dobro plaćen posao s dosta slobodnog vremena... ali sve
se to završilo.“ Radživ je bio obuzet osećanjem fatalnosti koje ga je navodilo na pomisao da se čovek ne odriče svoje
sudbine. Poslednje godine navele su ga da odraste u pravcu koji ga je postavio u drugi plan života. Sada su izazovi bili
mnogo veći i očekivanja drugačija. Povrh svega, za njega je odgovornost za poboljšanje života osamsto miliona osoba
postala nešto primarno. „Ta odgovornost je toliko teška da menja sve što sam učinio i što sada činim. Ono što se neće
promeniti to je moja posvećenost narodu Indije za poboljšanje njihove egzistencije, i za mesto te nacije u svetu.“ Poraz
nije uzdrmao njegovu veru. Znao je da je njegovo ime, za njegovu partiju, koju je uzdrmalo nekoliko poraza u različitim
državama, jedno i jedino sredstvo. Njegov plan bio je da nastavi da je reformiše kako bi je pretvorio u demokratskiju
organizaciju, kao što je bila u vreme njegovog dede. U jednu partiju koja ne pravi razliku medu verama, sposobnu da
obuhvati sve tendencije i uverenja. U jednu zajedničku kuću koja bi bila najbolji protivotrov za rastući verski
frakcionalizam koji je postojao u zemlji. Kako bi to uradio, bilo je bolje da ostane u opoziciji.
- Sa ovom koalicijom komunista i fundamentalističke hinduističke desnice - rekao je svojoj ćerki, koja se iz dana
u dan sve vise interesovala za politički život - desiće se ono što se desilo s bakom i Džanatom... Srušiće se zbog svoje
sopstvene težine. Samo je pitanje vremena kada će se njihovi lideri potući oko vlasti, videćeš.
Radživ je dao ostavku 29. novembra 1989. godine: „Izbori se dobijaju i gube... posao jedne nacije nikada se ne
završava. Želim da zahvalim narodu Indije na ljubavi koju mi je tako velikodušno pružio.“ Bile su to reči koje su
podsećale na testament njegovog dede, u kojem je Nehru potvrdio da je dirnut nežnošću koju su mu sve indijske klase
pokazale. Bile su to reči koje su zvučale kao opraštanje. Sastanak koji je Radživ Gandi imao sa sudbinom neizbežno se
bližio.
Baš kao što je i predvideo, dva najvažnija lidera nove koalicije uplela su se u borbu za imenovanje novog
premijera. Bio je to loš početak koji je najavljivao burnu plovidbu. Ali među novim članovima vlade nalazila se veoma
euforična osoba koja je činila deo porodične dinastije Nehruovih. Nakon što je imenovana za ministarku životne sredine
i šuma, Maneka Gandi je konačno ugledala ispunjenje svog starog sna. Konačno je bila na vlasti. Konačno se osvetila, a
naumila je da se još dugo sveti. Bilo je to dodatno poniženje za Radživa iako je bio izlečen od šokova nepravednih
političkih mutljavina, pa ga u tom svetu ništa nije čudilo. Za ostatak porodice, koja je gledala kako Maneka koristi
njihovo prezime bez imalo skrupula, bila je to gorka pilula koju je samo uverenje da će ta vlada biti cvet koji traje samo
jedan dan uspevalo da zasladi.

Za Sonju, poraz na izborima značio je novu selidbu, ovaj put poslednju. Morali su da napuste zvaničnu
premijersku rezidenciju i da se presele u drugu belu vilu u kolonijalnom stilu, sa samo jednim spratom, okruženu
prostranim dvorištem. Nalazila se u bulevaru Džanpat broj 10, bivšem Kraljičinom putu, u jednoj od velikih arterija Nju
Delhija oivičenoj flamboajanom i nimom, drvećem veoma rascvetalih i bujnih grana, a čije gorko lišće, po narodnom
verovanju, „leči sve“. Možda je njihova zaštitnička senka odgovorna za to što su se izlečili od melanholije
prouzrokovane porazom, jer, čim su se preselili, atmosfera u kući se razgalila. Život je postao mirniji, opušteniji, kao da
su skinuli neki teret sa sebe, teret vlasti. Radživ je i dalje bio veoma zatrpan poslom u parlamentu i partiji, ali u
podnošljivijem ritmu. „Bio je opušten“, napisaće Sonja, „gotovo da je odahnuo. Ponovo je uživao u jednostavnim i
svakodnevnim zadovoljstvima kao što su neprekinuti ručkovi, razgovori s nama nakon jela, povremeno gledanje nekog
filma s video-kasete umesto odlaska u kancelariju da radi.“ Glavni kuvar ekskluzivnog indijskog restorana Bukara, gde
su lane obično porodično išli na subotnji banket, primio ih je raširenih ruku kada ih je ponovo video nakon tako duge
pauze. Tamo su išli da proslave Raulov rođendan i njegov odlazak u Sjedinjene Države. Deca više nisu bila deca, već
odrasli mladi ljudi koji su gutali novine i bili veoma zainteresovani za ono što se oko njih dešava. Pošto više nisu mogli
da uče kod kuće, jer su već bili završili obrazovanje ekvivalentno gimnaziji, Radživ i Sonja su odlučili da pošalju svog
sina na Harvardski univerzitet, završivši tako s tradicijom školovanja dece u Engleskoj, što su radile tri generacije
Nehruovih. Prijanka je radije ostala u Nju Delhiju, gde je studirala psihologiju na koledžu Isusa i Marije. Njena
opsednutost politikom toliko je zabrinjavala njenog oca da je o tome raspravljao s Benazir Buto kada su se poslednji put
sreli na proslavi dvestagodišnjice Francuske revolucije.
- Molim te, - rekao joj je Radživ - kada je vidiš, pokušaj da je ubediš da se ne upliće u to.
Ako bi njegova ćerka nekog poslušala, znao je da će to biti Benazir, čiji je otac ubijen nakon jedne parodije od
suđenja po naredenju jednog vojnog diktatora. Postojao je drugi primer. Blizak i užasan primer sudbine koja čeka sve
koji dozvole da ih politika zavede. „Ne shvata koliko je to opasno“, insistirao je Radživ pred Benazir.
On je pomislio da će se sada, kada više nije bio na vlasti, pretnja koja se nadvijala nad njim i njegovom decom
smanjiti, ali izveštaji koji su mu stizali o njegovoj sigurnosti uvek su ga zabrinjavali. Pretnje po njegov život su se
povećale. Godine 1984. bio je prvi na spisku tri terorističke grupe. Pet godina kasnije, bio je na spisku desetina orga-
nizacija, uključujući i Tamilske tigrove. Delovalo je da je pandžapski problem rešen, ali bilo je drugih sukoba, posebno
između hinduista i muslimana, koji su potencijalno mogli da budu isto tako opasni. „Oboje ste dugo živeli u veoma
teškim okolnostima, pet godina u ograničenom prostoru u kući i dvorištu“, jednom prilikom je Radživ napisao svojoj
deci. „U ono vreme vašeg života kada je trebalo da živite u slobodi, da upoznate ljude vašeg uzrasta, da otkrijete svet
kakav on zaista jeste. Na žalost, okolnosti nam nisu dozvolile da vam pružimo normalan život.“ To pismo zračilo je
osećajem krivice i u isto vreme osećajem neizbežnosti. Radživ je bio svestan toga da nije gospodar svoje sudbine. U
politiku ga je lansirao nesrećan slučaj, potom ga je atentat doveo na najviši položaj u upravljanju nacijom, a na kraju ga
je slučaj Bofors smestio u opoziciju. Nije mogao da promeni smer događaja i u tom pismu se izgleda izvinjavao zbog
patnje koju je sve to moglo da nanese njegovoj deci.

U suštini, poraz na izborima za Sonju je bio blagoslov. U avgustu su otišli na nekoliko dana u Musori, u
planinama, a Radživ je vozio svoja sopstvena kola. Bio je to njihov prvi zajednički odlazak za devetnaest meseci, i tamo
su, uz himalajske vence u daljini, proslavili njegov poslednji rodendan.
Potom je, za Božić, kada se Raul vratio s Harvarda, cela porodica otišla na odmor od nedelju dana u seosku
kuću u Mehrauliju, koju je Firoz Gandi kupio sa idejom da u miru proživi svoje poslednje godine sa Indirom. Nikada
nisu mogli da isprobaju tu kuću, čije je detalje izgradnje Radživ godinama nadgledao i finansirao svojom ušteđevi-
nom. „Bio je to prvi put da živimo u jednoj kući koja je u potpunosti bila naša“, napisaće Sonja. Radživ se postarao za to
da je detaljno sredi. Njegova deca su pomogla da se iznese nameštaj iz dvorišta i očisti stari enterijer, dok je on
pripremao neko meze, jer mu je to bilo draže od pravih obroka. Oni su sakrivali od njega čokoladu koju je toliko voleo,
jer im se činilo da se ugojio otkako je napustio vlast. Setili su se praznika Holi 41 koji su tamo provodili u detinjstvu, kada
su se međusobno posipali obojenim prahom dok se na kraju ne bi svi ošamutili. Igrali su badminton i skrebl, a Sonja je
počela da uklanja korov iz jednog dela dvorišta kako bi zasadila bašticu. Selo ju je oduvek privlačilo, još od njenog
detinjstva u Luzijani. Kako bi volela da je njen otac bio s njima na tom odmoru! Kako bi mu se dopala ta kuća! Često ga
se sećala. Kada je jednom sedmično zvala svoju majku u Orbasanu, skoro da bi refleksno pitala za svog oca.
„Veoma smo uživali u svakom minutu tih šest dana koje smo proveli tamo“, sećaće se Sonia. „Prisetili smo se
našeg života kakav smo vodili na početku, i osobina koje bi imao da smo mogli da biramo po našem nahođenju.“
Mnogi prijatelji su se čudili što su i dalje bili tako romantično zaljubljeni kao prvog dana. „Mene to nije čudilo, jer su se
oduvek mnogo voleli“, sećaće se Kristijan fon Štajglic, zajednički prijatelj koji ih je upoznao u Kembridžu i koji je došao
da ih poseti na nekoliko dana u kuću u Mehrauliju. „Iz poslovnih razloga često sam išao u Delhi u to vreme, i bilo je
pravo zadovoljstvo videti ih tako rastopljene nakon toliko godina braka. Nasamo nisu prestajali da se ljube i da se drže
za ruke.“ Devetog decembra 1990. godine, na dan svog rođendana, Sonja je dobila od Radživa poklon s porukom: „Za
Sonju, koja se ne menja s vremenom, koja je čak lepša sada nego kada sam je prvi put video dok je sedela u jednom
kutku restorana Varsiti, onog tako divnog dana...“

41 Indijski praznik koji slavi dolazak proleća. (Prim. prev.)

 39.

ALI KAO I UVEK, isečak sreće omeđili su politički događaji koji su se odvijali brže nego što je Radživ
očekivao. Indija je klizila niz opasnu strminu, a gurnula ju je jedna od partija koalicije na vlasti, BDŽP (Baratija Džanata
partija), bivša hinduistička fundamentalistička desnica koja je Indiri zadavala toliku glavobolju. Partija je rasla dok nije
postala najopasniji protivnik Kongresa i potencijalna opasnost po jedinstvo zemlje. Uz podršku RSS-a, militantne
ekstremističke organizacije, BDŽP je zahtevala „hinduističku Indiju“, gde bi manjine morale da budu podređene većini,
a ne da svi žive u jednakosti. Njihova filozofija se dijametralno razlikovala od filozofije Nehrua i Kongresa, jer je
odbacivala osnivački princip moderne Indije, odnosno sekularizam koji proklamuje razdvajanje države i religije i
favorizuje jednakost svih veroispovesti pred zakonom. Uspeh BDŽP-a poklopio se sa zaoštravanjem verskog nasilja na
severu zemlje. Bili su to nemiri koji se ne smiruju sarni od sebe, već traju dok ih policijske snage ne uguše. Poreklo ovih
nemira uvek je bilo isto i obično bi ih izazvala neka beznačajna sitnica, poput razmirice zbog granica neke teritorije,
zbog prostora na trotoaru, zbog svinje koja urinira po zidu neke džamije ili zbog pronađene mrtve krave u blizini nekog
hinduističkog hrama. U svakom slučaju, kada bi varnica zaiskrila, nasilje bi se intenzivno širilo, potpirivano uvek
lažnim govorkanjima koja su uvećavala prvobitni incident, pretvarajući jedan običan susret između dve osobe u sveti
međuverski rat. Organizacije zajednica i političari, koji su se poistovećivali s jednom ili drugom stranom, rasplamsavali
su sukob, tako da se s reči prelazilo na pesnice, potom na noževe, i tako sve do Molotovljevih koktela i ranjavanja od
metaka.
U Indiji su sukobi medu kastama i religijama ponovo počeli da se šire od početka osamdesetih godina,
posebno nakon što je svo stanovništvo jednog sela nedodirljivih u Tamil Naduu donelo odluku da se preobrati u islam
kako bi izbeglo strogu hinduističku podelu na kaste. Ti siromasi su promenili čak i ime sela, koje je umesto
Menaškipuram dobilo naziv Rehmatnagar. Hinduistički fundamentalisti digli su uzbunu, „Hinduizam je u opasnosti!“ i
optužili zalivske zemlje da finansiraju muslimane u Indiji. Istina je bila u tome da su nedodirljivi konačno odreagovali
na vekove ugnjetavanja koje su trpeli od zemljoposednika, a koji su u toj oblasti bili hinduisti visoke kaste.
Potom je jedan očigledno beznačajan događaj još vise raspalio strasti hinduističkih fundamentalista: prenos
jedne serije iz 1987. godine bazirane na Ramajani, najpoznatijoj hinduističkoj epopeji, koja je za hinduiste nešto poput
svetih spisa. Adaptacija za televiziju, mešavina telenovele i mitologije, sastojala se iz sto četiri epizode koje su prikazi-
vane nedeljom ujutru. Uspeh je bio tako ogroman da je državna televizija angažovala drugog producenta iz Bolivuda za
ekranizaciju epopeje Mahabharata. Obe serije bile su telenovele s najvećom publikom na celom svetu. Osamdeset pet
procenata indijske televizijske publike odgledalo je sve epizode, što je jedinstvena brojka u istoriji televizije.
U vreme emitovanja serija, prestala bi svaka aktivnost u celoj zemlji. Taksisti, biciklisti i vozači rikši nestali bi
sa ulica. Telefoni bi prestali da zvone. Odlagale bi se molitve i rituali kremacije. Funkcioneri, domaćice, trgovci,
prostitutke, osuđenici, prodavci vode, čistači, deca, siromasi koji preturaju po smeću... Svi bi napustili svoje obaveze
kako bi se posadili ispred televizora u nečijoj kući, prodavnici, na seoskom trgu, ili kriomice gledajući kroz prozor kuća
porodica koje imaju privilegiju da uživaju u tom izuzetnom izumu. Mnogi gledaoci su verovali u sve što bi videli, kao
da bogovi koje gledaju na ekranu žive u stvarnom svetu. Kada se u seriji pojavljivao bog Rama, palili su neko uljano
kandilo i baš na tom mestu otpočinjali molitvu. Najnesrećniji slojevi stanovništva u Indiji ne uočavaju razliku koju
prave zapadnjaci između događaja iz prošlosti i sadašnjosti, između istine i mita. Za njih je sve istina. Najveštiji
političari, počevši od Indire, uvek su znali da tu tananu granicu između ljudi i bogova upotrebe u svoju korist.
Serije su izazvale pravu bujicu hinduističkog žara. Zapravo, taj žar je oduvek postojao, a povećao se sa
sticanjem nezavisnosti, kao reakcija na tolike vekove mogulske, a kasnije i engleske dominacije. Nehru i Gandi, veoma
svesni opasnosti fundamentalizma ovog tipa - nalik sičkom ili muslimanskom, ili hrišćanskom u drugim delovima
sveta, ali opasnijem, jer je u Indiji to bila većinska religija - trudili su se da propovedaju vrline sekularizma i da istaknu
jedinstvo među hinduistima i muslimanima. Mahatma Gandi je platio to svojim životom: ubili su ga militanti iz RSS-a,
organizacije koja se kasnije priključila BDŽP-u. Indira, veoma svesna tog problema, morala je da se na početku svog
mandata odlučno suprotstavi stotinama golih asketa koji su pred vratima parlamenta zahtevali zabranu ubijanja krava.
Radživ i drugi članovi Kongresa bili su svedoci toga kako je BDŽP s političkim namerama iskoristila versko
osećanje koje je izazvalo emitovanje serija. Godine 1987, BDŽP je, uz dogovor s dve moćne društvene i paravojne
organizacije sa sličnom ideologijom, započela kampanju koju su nazvali „istorijsko iskupljenje“. Cilj im je bio da sruše
jednu staru džamiju koju je u bivšem hinduističkom glavnom gradu Ajodiji sagradio mogulski car Babur 1528. godine.
Tvrdili su da je džamija sagrađena na mestu gde se rodio bog Rama.
Za indijske muslimane, kampanja koju je vodila BDŽP sa svojim saveznicima bila je direktan napad na njihova
prava i njihovu veru. Zaustavljanje hinduističkih hordi koje hoće da unište džamiju pretvorilo se u simbol njihovog
preživljavanja. Sastojci za zamršeni i nasilni sukob bili su servirani.
Godine 1989, nakon izbora koji su Radživa koštali položaja, neka druga hinduistička fundamentalistička
organizacija uključena u BDŽP započela je jednu nacionalnu kampanju po kojoj svako selo sa više od dve hiljade
stanovnika treba da preda jednu ciglu namenjenu za izgradnju Raminog hrama na manje od trideset metara od mesta
gde je džamija. Bila je to provokacija za muslimane. Radživ je urgirao u parlamentu da vlada uzme stvar u svoje ruke.
Novi premijer je poslao organe reda da prekinu izgradnju hrama, ali nije uspeo da za isti sto okupi više lidera kako bi
pregovarali o mirnom rešenju konflikta. Radživ je sa svoje strane posetio jednog veoma cenjenog hinduističkog asketu
koji je živeo na obalama Ganga, čoveka koji je čvrsto verovao u to da je Indija zajednički dom mnogih religija, i da to
treba i da ostane.
Godinu dana kasnije, hinduistička BDŽP je ponovo zategla žicu provokacije. Jedan od njenih lidera, jedna
visoka, ozbiljna i harizmatična ličnost po imenu L. K. Advani, pozvao je hiljade dobrovoljaca iz cele zemlje da se
sastanu u Ajodiji s namerom da probude šovinističke strasti hinduista. Lično je predvodio hodočašće koje je krenulo iz
jednog gradića u Gudžaratu, a učinio je to s jednih motornih karuca gde su bili izloženi veliki portreti bogova i sa čijih
zvučnika se čulo recitovanje stihova Ramajane. Seljaci su u neverici trljali oči kada su videli ovaj sprovod koji su sledili
dobrovoljci obučeni baš kao heroji serija koje su gledali na televiziji. Ta povorka je toliko podigla temperaturu u
zajednici, da je vlada, koja u početku nije bila voljna da interveniše protiv člana njihove koalicije, naredila da se
Advanijeva procesija prekine pre nego što stigne do svog odredišta.
Kao odgovor, hiljade dobrovoljaca BDŽP-a napali su džamiju u Ajodiji, naoružani lukovima i strelama.
Panična jeza raširila se čitavom zemljom. Šta bi se desilo da u svakom kvartu, svakom selu, svakom gradu
potkontinenta otpočne verski rat? Zar nasilje nastalo tokom podele nije poslužilo Indiji kao vakcina protiv sukoba
zasnovanih na religiji? Posledice su mogle biti tako pogubne da je bilo strašno zamisliti ih: zverstva nad nedužnim
ljudima, cepanje zemlje, možda neki građanski rat. Ali lider hinduističke partije izgleda da nije hteo da se dozove
pameti. Odgovaralo mu je sve samo da osvoji glasove, uključujući i to da se jedna nacija od osamsto pedeset miliona
stanovnika dovede na rub ambisa.
Policija nije imala drugo rešenje nego da odlučno reaguje kako bi džamiju zaštitila od uništenja. Bilo je desetak
poginulih među vojskom i policijom. Hinduistička partija je policiji prikačila nasilni rasplet pa je njen lider, Advani,
ukinuo vladi svoju podršku. Mnogo ranije nego što je Radživ predvideo, pala je prva vlada koja ga je zamenila.
- Hoćeš li zatražiti da se raspišu izbori? - upitala ga je njegova ćerka.
- Ne, partija još uvek nije spremna. Ne verujem da bismo dobili više glasova sada nego na prethodnim
izborima. Radije bih da sačekamo.
Radživ, na čelu partije s najvećim brojem predstavnika u parlamentu, ponovo se našao na ključnoj poziciji.
Jedan protivnički lider premijera koji je upravo pao zatražio je njegovu podršku za formiranje vlade. Radživ je pristao
da mu je pruži, ali sa strane, ne u sastavu nove vlade. Bio je to mudar potez koji mu je pružao kontrolu, bez preuzima-
nja odgovornosti za ono što rade članovi nove vladajuće koalicije. Istina je da Radživ nije imao mnogo poverenja u tog
lidera, ni u njegove ministre, među kojima se nalazila Maneka Gandi, i nije želeo da ga povezuju s njegovom
vladavinom, za koju je predvideo da će doživeti propast. Bio je ubeđen u to da će nakon nekoliko meseci ljudi očajnički
tražiti povratak Kongresa na vlast. Onda će biti trenutak da se raspišu izbori.
Radživova predviđanja su se ispostavila kao tačna. Kabinet koji je sastavio novi premijer nudio je kolekciju
najvećih lupeža čak i za standarde zemlje trećeg sveta. „Čudesna kolekcija najnemilosrdnijih i najnemoralnijih
oportunista koji su ikada ušli u indijsku političku arenu“, sudeći po opisu engleskog pisca nastanjenog u Nju Delhiju,
Vilijama Dalrimpla.

Slom je brzo nastupio, a desio se na pomalo čudan način. Sonja je po novo bila veoma zaokupljena pitanjem
bezbednosti, jer im je, nakon što su izgubili na izborima, nova vlada ukinula visoko obučene telohranitelje Specijalne
zaštitne jedinice, kao da je činjenica da Radživ nije na vlasti učinila da nestanu pretnje. Promena je bila tako drastična da
su Sonja i Prijanka živele u stalnom strahu svaki put kada bi Radživ otišao na put. Od stotine telohranitelja koji su ga
štitili pri svakom koraku, sada je izlazio iz kuće samo s jednim telohraniteljem, dobrim, vernim i poslušnim čovekom po
imenu Pradip Gupta: „Аkо se nešto desi Radživu, biće to samo preko mene mrtvog“, jednom je rekao Sonji kad je video
da je tako uznemirena. Ali bila je to slaba uteha. Raul je takođe brinuo. Često je zvao iz Sjedinjenih Država kako bi se
uverio u to da se ništa nije dogodilo njegovom ocu. Bio je vrlo zabrinut zbog detalja koje mu je pričala njegova majka o
tome koliko su traljave bile mere bezbednosti, pa je veoma insistirao na tome da dođe da provede uskršnji raspust kod
kuće, u martu 1991. godine. Išao je sa svojim ocem u državu Bihar i zapanjio se kad je video odsustvo predostrožnosti,
nedostatak sredstava i koliko je Radživ bio izložen svakom tipu agresije. Ponekad su policajci razdvajali gomilu i
puštali ga da prođe samo u kolima; u drugim prilikama, nisu se dovoljno angažovali pa bi Radživ novo bio izložen
opasnosti. Pre nego što se ponovo ukrcao u avion za Sjedinjene Države, Raul je rekao svojoj majci neke reči u koje, u
osnovi, nije želeo da veruje, ali koje su se pokazale kao predskazanje: „Ako ne uradite nešto u vezi s tim, plašim se da
ću se sledeći put vratiti na tatinu sahranu.“
Problem nije bio samo nedostatak vladine podrške, već i Radživova ideja kojom je bio opsednut da ostane
blizak narodu. Rekli su mu da je izgubio na izborima jer je odavao imidž nekog dalekog i gotovo uobraženog čoveka.
Prisustvo telohranitelja bila je prepreka u vreme izgrađivanja imidža pristupačnog političara, što je on želeo. „Život pod
terorističkom pretnjom ili pod pretnjom smrću nikada me nije brinuo“, izjavio je. „Nikada nisam dopustio da to utiče
na moj način razmišljanja. Da, prouzrokovalo mi je probleme zbog svih prepreka koje bezbednost podrazumeva... Ali
ako treba umreti zbog sopstvenih ubeđenja, ne bih se dvoumio.“ Kristijan fon Štajglic proveo je u to vreme nekoliko
dana s njima, zajedno s Pilar, svojom ženom Španjolkom. „Pilar nije poznavala Nju Delhi, tako da nas je Radživ
provozao jedan krug. Ušli smo u jedan mali suzuki koji je on lično vozio, potom smo izašli u punoj brzini, dok su ga
njegovi telohranitelji pratili koliko su mogli u jednom belom ambasadoru, sve dok nije uspeo da im zavara trag. Mora da
nije bilo lako biti telohranitelj Radživa Gandija! Ja nisam mogao da prestanem da razmišljam o tome da previše rizikuje.
Sećam se da smo jednog popodneva otišli do Kutub Minara, najvišeg spomenika u gradu. Radživ je bio između moje
žene i mene i ćaskao je s nama dok smo hodali među ruševinama. U jednom trenutku okrenuo sam se i video da nas
prati oko hiljadu ljudi, na određenoj udaljenosti, koji se nisu usudili da se previše približe. Bili su veoma iznenađeni što
vide Radživa kako šeta kao običan turista. Nastavili smo da hodamo i Radživ se odjednom sagnuo i ubrao dva bela
cvetića. Približio se gomili i dao ih jednoj devojčici koja ga je gledala otvorenih usta svojim krupnim crnim očima.“
Kada je Kristijan prokomentarisao koliki rizik preuzima na sebe, Radživ mu je odgovorio: „Ne mogu da ne verujem
čoveku sa ulice. Moram da živim život.“

Sonja je bila ta koja nije živela. Jednog vikenda koji su proveli u kući na selu u Mehrauliju, ona je bila ta koja je
primetila dve osobe koje su nadgledale kuću a koje nisu bile uobičajeni telohranitelji. Obavestila je Radživa o tome, a
ovaj je izašao da ih pita ko im je izdao naređenje da ih čuva, i tako je saznao da je to bio šef lokalne vlade, čovek koji je
pripadao partiji novog premijera. Iznerviran i nemiran jer je to smatrao neprihvatljivim upadom u njegov privatni
život, Radživ je nazvao premijera i zahtevao da mu ukinu tu prismotru, kao i ostavku šefa vlade koji je tu naredbu
zadao. „Bilo je to pitanje poverenja“, izjavio je Radživ. „Tom čoveku sam ukazao svoje poverenje i podržali smo
njegovu vladu. A sada otkrivam da nemamo međusobno poverenje, i još nam stavljaju dva policajca da motre na našu
kuću. Šta znači to?“ Novi premijer je pokušao da umanji značaj slučaja i trudio se da smiri Radživov rasplamsali duh,
jer se našao u ćorsokaku. Pred licem svoje sopstvene partije, nije mogao da otpusti funkcionere niti šefove lokalnih
vlada na zahtev lidera Kongresa. S druge strane, ako mu Radživ bude ukinuo podršku, izgubiće kontrolu u
parlamentu. Ali Radživ je insistirao na tome da se odgovornost iznese na čistinu. Pošto čovek nije odgovorio na njegove
zahteve, Radživ je zapretio da će bojkotovati parlament. Tako je četiri meseca nakon što je preuzeo položaj, taj premijer
bio primoran da podnese svoju ostavku predsedniku Republike.
Sada jeste bio došao pravi trenutak da se raspišu novi generalni izbori, koje je izborna komisija zakazala za
20,23. i 26. maj 1991. godine. Indija je bila u dubokoj krizi, što je moglo da olakša povratak jedne opozicione partije
poput Kongresa na vlast. Uprkos zenitu hinduističkog fundamentalizma, Kašmir je prolazio kroz eskalaciju nasilja. Na
ekonomskom polju, upravljanje poslednjih vlada bilo je pogubno. Inflacija, nastala zbog povećanja cene sirove nafte
zbog Zalivskog rata, bila je nekontrolisana i pretila je da stvori ozbiljne društvene probleme. Radživ je predložio jedan
program zasnovan na stabilnosti i ekonomskoj reformi, uključujući više privatizacija i manje kontrole industrije i
trgovine. Neprijatelj kojeg je trebalo potući u izbornim kutijama bio je BDŽP, hinduistička partija, koja se predstavila
kao organizacija na vrhuncu snage s programom koji je potencijalno bio opasan po stabilnost zemlje. Ostale partije,
uključujući i one u istaknutoj koaliciji, mogle su samo da teže ograničenom broju parlamentarnih mesta.
Radživ je ponovo stupio u kampanju, siguran u svoju pobedu. Takva je politika, poput odraza samog života,
gde ništa ne traje večno i gde se sve neprekidno menja, ponekad i vrtoglavom brzinom. Želeo je da započne kampanju
zajedno sa Sonjom, a on je lično upravljao avionom koji je 1. maja 1991. godine sleteo u Ameti. Bilo je to prvo od šesto
sletanja koja je želeo da ostvari za dvadeset dana. Jedna gomila ih je čekala pri izlasku iz aviona, u kojoj je bilo mnogo
žena koje su došle da Sonji požele dobrodošlicu.
Jedan od razloga njegove ogromne popularnosti u Ametiju bio je taj što je Sonja imala čudesno pamćenje, pa
se sećala imena i lica žena koje je možda videla na pet minuta tokom prethodnih putovanja. Italijanka se potpuno
identifikovala s tim seljankama koje su je dodirivale s gotovo dečjom radoznalošću da bi se uverile u to daje od krvi i
mesa kao i one. Nameravala je da provede tri nedelje kampujući u okrugu svog muža, idući od kuće do kuće radi
pribavljanja glasova, dok bi on obilazio potkontinent. Na kraju radnog dana, pre nego što bi se popeo uza stepenište
aviona, Radživ bi se obratio svojim biračima veoma jednostavnom rečenicom, za koju se, međutim, na kraju ispostavilo
da je predskazujuća: „Ne verujem da ću moći ovde ponovo da se vratim, ali Sonja ostaje da bdi nad vama.“ Sonja je
osetila probadanje u srcu. Ne zbog činjenice što ostaje sama, jer je toplina ljudi i ljubazni stav lokalnih članova Kongresa
činila da se oseća kao kod kuće, već zato što je to prvi put u dvadeset tri godine braka da će toliki period provesti
odvojeno, skoro tri nedelje.
Te noći, dok je pokušavala da uhvati san ležeći u jednom čarpoju, uskom ležaju napravljenom od pletenog
konopca, i boreći se protiv vrućine i komaraca unutar jednog šatora za kampovanje, Sonja se setila poslednjeg puta
kada je bila u Ametiju. Bilo je to u februaru, mesecu kada su proslavljali godišnjicu braka. Došla je da inauguriše
kampanju vakcinacije protiv poliomijelitisa. Pomislila je da neće moći da proslave godišnjicu, jer je Radživ za to vreme
imao predviđeno putovanje u Teheran. Išao je sa idejom da započne diplomatsku inicijativu kako bi se završio Zalivski
rat. Ali jedne noći poput ove, samo ne tako tople, stigla joj je Radživova poruka u kojoj je moli da otkaže svoje obaveze
u Ametiju i da se brzo vrati u Nju Delhi kako bi pošla s njim na taj put. „Osećam da... Da će mi prijati da budem s
tobom, da budemo samo ti i ja, mi sami, bez stotinu ljudi koji obleću oko nas kao uvek“, glasila je poruka. Kada je Sonja
došla u Nju Delhi, skoro u ponoć, zatekla je Radživa nervoznog jer je mislio da će zakasniti na let. Videla je da je već
spakovao kofere. Sve je bilo spremno za put. U Teheranu su, nakon zvaničnih obaveza, sami otišli na večeru u restoran.
Koliko vremena nisu sebi priuštili sličan romantični luksuz? Nisu više ni pamtili... Radživ joj je dao poklon koji je poneo
iz Delhija, predivne i jednostavne minđuše kakve ona voli. Kada su se vratili u hotel, uzeo je svoj fotoaparat koji je uvek
nosio na putovanja, pa su se slikali pomoću automatskog okidača, što ranije nikada nisu uradili.
- Madam, madam!...
 Jedan tihi glas izvan šatora prekinuo joj je sanjarenje. Sonja je ustala, obukla ogrtač i izašla. Jedan mladić,
simpatizer partije, predao joj je koverat. Bio je iz Nju Delhija, od Radživa. Sonja ga je otvorila i našla jednu ružu i
poruku s njegovim rukopisom. Pročitala ju je, nasmejala se otkrivajući svoje bisere, i vratila se na čarpoj. Bila je to
ljubavna poruka , priznaće kasnije.

Prijanka je nekoliko dana kasnije došla u Ameti kako bi joj pravila društvo. Obilazile su u proseku petnaest
sela dnevno. Slušale su žalbe ljudi zbog penzije koja ne stiže, slepo dete kojem treba novac za operaciju, ili staricu koja
se žalila što su ih, nakon prethodnih izbora, oni iz Kongresa ignorisali. Sonja je hvatala beleške i davala instrukcije
svojim pomoćnicima. ,,Verujte“, rekla je onima koji su negodovali, postaraću se da to ispravim.“
U jednom selu, Prijanka je bila svedok jednog neobičnog događaja, uzimajući u obzir averziju njene majke da
govori u javnosti. Iako joj Radživ to nije tražio, Sonja se usudila da održi svoj prvi govor pred gomilom od nekoliko
hiljada ljudi. „Мој muž je mnogo radio za vaše blagostanje, a ja radim za svog muža... Samo Kongres može
dostojanstveno da vas predvodi, pružite ruku mom mužu...“ Prijanki je bilo smešno što je vidi kako podstiče ljude da
glasaju za Kongres, ali i veoma simpatično. Rečenice na hindskom uz meki naglasak izgovarala je s lakoćom, smešila se
i delovalo je da uživa, možda zato što nije bilo novinara; sve su to bili skromni ljudi od kojih nije zazirala. Najneobičnije
je bilo to što je to uradila svojevoljno, kao izraz odanosti svom mužu.
Sedamnaestog maja, obe su se vratile u Delhi, iscrpljene, znojave i prašnjave, ali optimistične u pogledu
konačnih rezultata izbora. Kada se sledeće večeri Radživ vratio iz svog obilaska i ušao na glavna vrata, one su se
zapanjile. „Bio je iscrpljen. Gotovo da nije mogao da govori ni da hoda. Nedeljama nije pristojno odspavao niti jeo.
Učestvovao je u kampanji dvadeset četiri časa dnevno. Njegove šake i ruke bile su pune ogrebotina i modrica. Celo telo
ga je bolelo. Hiljade obožavalaca su ga doticali, rukovali se s njim, bratski ga grlili i tapšali po leđima. Srce mi se cepalo
što ga vidim u takvom stanju.“ Njegovi prsti su bili toliko natečeni od silnog rukovanja da je morao da skine burmu. Ali
bio je zadovoljan, srce mu je bilo puno zbog toliko pokazane ljubavi, tolikog entuzijazma. Smanjenje službe bezbednosti
poslužilo mu je da izađe u susret onome što su njegov deda i njegova majka zvali „ljubav naroda“, a dirnulo ga je što je
narod reagovao. „U Kerali i Tamil Naduu imaju običaj da te štipnu za obraz, zato mi je tako crven i otečen“, pričao je
Sonji dok mu je ona postavljala tabure, kako bi mogao da ispruži noge. „A u muslimanskim zonama ponekad te ljube,
znaš, jednom, dvaput, triput, a potom ti pruže onaj posebni zagrljaj od kojeg ti pucaju leđa... Boli me celo telo, ali nije
važno.“ Dugo su ćaskali u miru, razmenjujući utiske, svako o svojim iskustvima. Radživ je bio zadovoljan jer je uspeo
da pokaže da su mu ljudi bitni. Ali nije bio siguran u pobedu. „Biće to teška borba“, poverio joj se. Te noći, spavao je pet
sati, što je bio pravi luksuz, pre nego što je krenuo za Bopal, gde je 19. maja održao miting pred sto hiljada ljudi. Grad je
i dalje bio pod traumom zbog katastrofe iz 1984. godine. Multinacionalna kompanija odgovorna za nesreću sklopila je
ugovor o isplati određene sume novca kao nadoknadu žrtvama, ali novac nije stigao do onih kojima je bio potreban.
Preusmerili su ga korumpirani funkcioneri i posrednici. Sistem je ponovo zakazao.
Nakon Bopala, preostao je samo jug, „prijateljska teritorija“, kako su je zvali članovi Kongresa. Prvo se vratio
kući, a bio je toliko umoran da je zaspao u salonu, osetivši olakšanje pri pomisli na to da se kampanja privodi kraju. Još
tri dana, pa će baš tu da se okupe, jer će Raul letnji raspust provesti kod kuće. Bilo je predviđeno da dođe 23. maja.
Sonja i Prijanka su takođe bile zadovoljne. Bile su sigurnije od Radživa da će pobediti na izborima s velikim brojem
glasova. Cela porodica se posvetila naporu da na čelo zemlje ponovo postave jednog Gandija i Kongres. Indira bi bila
veoma ponosna na sve njih: to znači „posvetiti se porodici“.
Dvadesetog maja, Radživ i Sonja su krenuli iz kuće u pola osam ujutru na glasanje. Temperatura je u te sate još
uvek bila podnošljiva. Činilo se da ih vrane pozdravljaju s grana drveća svojim gorkim graktanjem. Radživ je, u beloj
kurti s trobojnom maramom oko vrata, vozio kola širokim bulevarima koji gotovo da su bili pusti, ali na ulazu u biračko
mesto čekala ih je gomila ljudi i televizijska ekipa. Sonja je bila prelepa u crvenom šalvar kamizu. Pozdravljali su ljude
koji su stajali s desne i leve strane sklopivši dlanove u visini grudi, a Radživ je dao neke autograme dok su čekali da se
mesto otvori. Red iza njih je rastao. Jedan mladi dobrovoljac iz partije prišao je Radživu s jednim poslužavnikom na
kojem je bio tamjan, šećer i latice cveta s namerom da baš tu ponudi svoj dar kako bi otpočeo dan s povoljnim
predznakom u njegovu čast. Sonja je uvek kada je bila sa svojim mužem na javnom mestu pažljivo posmatrala svakoga
ko bi mu se približio, pokušavajući da razotkrije neku skrivenu nameru, sumnjivo ispupčenje, neuobičajen pokret.
Paranoja je nije ostavljala na miru. Možda se zato toliko uplašila kada je čovek, preplašen od Radživa, ispustio
poslužavnik koji je tako lupio da su se svi prepali. Sonja se trgla, a potom je počela obilno da se znoji. Radživ je primetio
da mu se žena oseća loše i zatražio je da joj donesu čašu vode. Kada je došao red da glasa, bila je tako uznemirena da
nije mogla da pronađe listić sa simbolom Kongresa. Na trenutak je pomislila da će otići bez glasanja. Dok je išla ka
kolima, ispričala je to Radživu koji se smejao: „Uzeo me je za ruku“, setiće se Sonja, ,,i osetila sam taj topli i umirujući
dodir koji je uvek pomagao da ispari svako osećanje nervoze.“ Bila je to možda poslednja situacija kada je Radživ bio tu
da umiri svoju ženu, jer nakon što ju je ostavio kod kuće, otišao je na svoj sledeći obilazak. Bilo je predviđeno da se po
podne vrati u Nju Delhi kako bi iz helikoptera prešao u avion i otišao na jug, gde će se izbori održati dva dana kasnije.
Međutim, tog popodneva, Radživ ih je iznenadio jer je svratio kući. Sonja i Prijanka su bile srećne što ga vide,
čak i nakratko. Radživ se na brzinu istuširao, nešto prezalogajio i nazvao svog sina u Sjedinjenim Državama: „Zovem te
da te ohrabrim za tvoje ispite, Raule, i da ti kažem koliko sam srećan što se ubrzo vraćaš... Biće ovo jedno lepo leto...
Volim te... Zbogom.“ Potom je poljubio Prijanku. Opet je morao da ide, ali dobro je bilo to što će ovo biti poslednji
odlazak na putovanje zbog izbora. Bio je spokojan, išao je na jug, na sigurnu teritoriju koja nije kao severna, tako
nestalna i opasna.
- Zar ne možeš već sad da prekineš? - zamolila ga je Sonja. - Ovo putovanje neće promeniti rezultate...
- Znam, ali sve je već organizovano... Samo hrabro, još samo malo napora i izaći ćemo kao pobednici... Samo još
dva dana i ponovo ćemo biti zajedno - rekao je Sonji uz svoj neodoljivi osmeh.
 „Nežno smo se oprostili...“ sećaće se Sonja, ,,i otišao je. Provirila sam izmedu žaluzina roletni i videla ga kako
se udaljava sve dok ga nisam izgubila iz vida... Ovaj put zauvek.“
 40.

SLEDEĆEG DANA, 21. MAJA 1991. godine, Radživ se ukrcao u helikopter kako bi obišao razne gradove
države Orisa, na istoku zemlje. Bio je to naporan dan, a uveče je bio toliko umoran da je pomislio da povrati malo
zaostalog sna i otkaže poslednju posetu koju je predvideo jednom selu susedne države Tamil Nadu po imenu
Sriperumbudur. Osim toga, jedan izveštaj obaveštajne službe centralne vlade izričito mu je rekao da ne prisustvuje
mitinzima u Tamil Naduu posle sumraka, jer su Tamilski tigrovi u toj državi računali na dobru podršku među
stanovništvom. Izgladneo je, pa ga je lokalni lider partije, jedna mlada žena stručnjak koju je on angažovao za Kongres,
pozvala da večera kod nje kući, ali on je pomislio na one koji ga čekaju u Sriperumbuduru, na sav napor koji su uložili
njegovi drugovi iz partije za organizovanje mitinga, pa na kraju nije želeo da ih razočara tako da je odbio poziv na
večeru. Partija zaista zaslužuje poslednji napor.
- Dobro ću se već naspavati s Raulom, Prijankom i Sonjom kraj sebe - rekao je svom saputniku.
- Dakle, nećeš se obazirati na izveštaj obaveštajne službe?
- Kad bih na svaki taj izveštaj obratio pažnju, morao bih davno da napustim kampanju. Osim toga, - dodao je -
političko nasilje nije tako uobičajeno u južnoj Indiji, to znamo svi. Ovde izbori više liče na narodna veselja nego na
ozbiljne političke događaje.
Kada je ušao u avion, zatekao je prijatno iznenađenje: lokalni lider udesio je da mu dostave picu i neke
empanade. Jedva da je zagrizao svoju večeru kada su ga obavestili da avion ne može da poleti zbog tehničkih problema.
Još bolje, rekao je u sebi Radživ, koji je samo mislio na to kako da dremne. „Ра, ostaćemo ovde.“ Izašao je iz aviona i
ušao u jedan ambasador kojim se odvezao do smeštaja vlade. Ali u putu, sustiglo ga je jedno zvanično vozilo.
- Gospodine - rekao mu je jedan policajac kroz prozor - kvar je otklonjen, avion je spreman za poletanje.
Delić sekunde Radživ se dvoumio da li da nastavi put ili da se vrati na aerodrom. Na kraju je pustio da ga
vode događaji i rekao vozaču da okrene auto. Kad je ponovo ušao u avion, zauzeo je mesto, zakopčao pojas, a kada je
avion počeo da rola po pisti, shvatio je da je u kolima zaboravio hranu.
Stigao je u Madras u pola devet uveče, prisustvovao je jednoj kratkoj konferenciji za štampu, popio jedno piće
i nastavio put kolima. Sedeo je napred, pored vozača, uz otvoren prozor. Na kontrolnoj tabli ambasadora bila je jedna
fluorescentna svetlost koja mu je sijala u lice kako bi ga ljudi mogli videti u noćnoj tami. Zastao je u jednom selu gde je
održao miting od dvadeset minuta, a u pola deset već je bio na drugom držeći novi govor. Put je iskoristio da proćaska
s novinarima. Tog dana je išao s Barbarom Kroset, dopisnicom iz Njujork tajmsa i specijalistom za azijske teme. Dok su
prolazili kroz sela, kola su polako krčila put kroz gomilu, a ljudi, s frenetično srećnim izrazom lica, bacali su cveće.
„Očekujemo dobre rezultate u ovoj oblasti“, rekao je Radživ novinarima. Čim je izašao iz kola, njegovi pratioci su se
borili da mu stave vence oko vrata, dok su mu drugi poklanjali marame i ešarpe. U jednom trenutku, zaustavio se da
pozdravi jednu ženu koju je istisnula svetina. Stavio joj je jedan svileni šal oko vrata i nešto rekao. Žena je pokrila lice
šakama i stegnula šal uz grudi. Barbara Kroset se iznenadila što mu je zaštita tako oskudna: „Više od stotinu puta,
svaka ruka koju bi proturili u kola kako bi ga dotakli ili se rukovali s njim mogla je da ga ubode ili upuca.“
Nastavili su put. Pored puta bilo je raznobojnih svetala i plakata koji su mu želeli dobrodošlicu. S vremena na
vreme, Radživ je davao uputstva vozaču da uspori ili da zaustavi kola kako bi izašao i još se rukovao, tražeći im da
glasaju za Kongres. Neobično je bilo to što je pričao na engleskom, jer nije govorio tamilski. Kada je morao nešto duže
da objašnjava, to je radio preko simultanog prevodioca. Poruke i pisma koje je dobijao od ljudi stavljao je u jednu sivu
torbu aviokompanije koju je uvek nosio sa sobom. Barbara Kroset ga je poslednji put intervjuisala. Pitala ga je da li
koristi vitaminske dodatke ili je na posebnom režimu ishrane kako bi izdržao tu potrošnju energije, imajući u vidu
temperaturu od 40 stepeni i loše puteve... Radživ je prsnuo u smeh. Ti Amerikanci, mora da je pomislio. „Veći deo
vremena ništa ne jedem. Držim se na nogama pomoću ovog...“ odgovorio je, pokazujući par termosa, jedan s kafom a
drugi sa čajem. Naznačio im je da su jedini ustupak komforu bile bele patike koje je nosio. Potom je počeo da govori o
svojim omiljenim temama: „Ljudi su frustrirani jer sistem nije efikasan, ne ispunjava njihove težnje. Moramo da
izdejstvujemo njegovu drastičnu promenu. Ali pre svega, odlučan sam da završim sa svim kontroverzama u okviru
religije. Želimo potpunu razdvojenost religije i politike. Mešavina je eksplozivna, ne samo ovde već u celom svetu.“
U deset noću, lokalni lideri Sriperumbudura, zemljoradničkog seoceta bez većeg značaja, objavili su dolazak
lidera. Ljudi su gledali jedan spektakl plesa tipičnog za taj region, veoma šarenolik i bučan, što je uobičajeno na
izbornim mitinzima pošto važni kandidati nikada ne dođu na vreme. Dva sata zakašnjenja od predviđenog vremena
nisu umanjila želju ljudi da mu kliču i zasipaju ga laticama kako bi proslavili njegov dolazak. Radživ se uplašio kad je
čuo prve eksplozije, ali objasnili su mu da je to uobičajen način dočekivanja nekog važnog državnika u Tamil Naduu. U
takvoj situaciji na severu, obično bi postojao lučni detektor metala na ulazu u smeštaj. Ali ovde nije postojalo ništa
slično, osim napora vernog telohranitelja Pradipa Gupta da udalji narod i spreči ga da dodiruju njegovog štićenika.
Radživ je zastao pred statuom svoje majke i ceremonijalno joj stavio jedan venac karanfila. Gomilu su pre svega
sačinjavali muškarci uljudnog izgleda, obučeni u longhise, neke tkanine obavijene oko struka, i u nikise ili kurte bez
kragne. Nakon odavanja počasti Indiri, Radživ je preko crvenog tepiha došao do podijuma gde su ga čekali lokalni
lideri partije za jednim dugačkim stolom. Uz svoj večiti osmeh prihvatao je vence koje su mu stavljali, zaustavljao se da
se rukuje i otpozdravi nekoga, skidao je nagomilane vence s vrata i bacao ih ženama, svađao se s lokalnom policijom
koja je pokušavala da gomilu zadrži na distanci, smejao se i šalio sa svima. Crpeo je svoju neverovatnu energiju iz
kontakta s ljudima, povezujući se na ovaj način s primerom svog dede i svoje majke.
U gomili bile su dve žene od otprilike trideset godina. Jedna od njih bila je oniža, tamnoputa i nosila je
naočare. Zvala se Danu. Nosila je teksas jaknu preko pandžapske nošnje narandžaste boje, koja se sastojala od duge
suknje preko širokih pantalona, nasuprot ostalim ženarna s juga koje obično nose sarije. Izgledalo je da je trudna. Niko
nije posumnjao u to da je razlog za njenu puniju figuru taj što su joj ispod jakne bili prilepljeni baterija od devet volti,
detonator i šest granata sa šrapnelima, uvijeni u plastični eksplozivni materijal. Druga devojka zvala se Kokila, i bila je
ćerka jednog partijskog funkcionera. Radživ ju je nežno obgrlio oko ramena dok je ona recitovala jednu pesmu u
njegovu čast. Danu je, s jednim vencem u ruci, uspela da se približi i stane iza Kokile. Kada je devojka završila pesmu,
došao je red na Danu, ali baš kada je htela da preda venac Radživu, jedna policajka ju je zaustavila rukom. Radživ se
nasmešio. „Pustite da svako dođe na red... Ne brinite se, smirite se.“ Policajka je odustala i okrenula se, ne posumnjavši
u to da je na taj način sebi spasla život. Onda se Danu približila Radživu da bi mu stavila oko vrata venac od piljevine
sandalovine oblikovane u latice cveća, Radživ joj je zahvalio svojim prelepim osmehom i, sledeći tradiciju, skinuo venac
kako bi ga predao jednom kolegi iz partije koji je bio iza njega. U međuvremenu, Danu se sagnula da mu dotakne
stopala. Radživ je takođe to učinio kako bi pokazao skromnost, kao da je hteo da kaže da nije dostojan tog pozdrava. Ali
žena ga je prevarila: nije mu dodirnula stopala u znak dubokog poštovanja, već je povukla jednu žicu koja je aktivirala
detonator.
Eksplozija je bila apokaliptićna. „Kada sam se okrenuo“, ispričao je Suman Dabej, Radživov pomoćnik i stari
porodični prijatelj, „video sam kako ljudi lete u vazduh kao na usporenom snimku.“ Barbara Kroset, koja je ostala iza,
videla je veoma intenzivnu eksploziju... A potom ljude koji padaju okolo, u krugovima, poput latica cveća. Na mestu
gde se pretpostavljalo da je stajao Radživ, bila je rupa u zemlji. Šrapneli su život okončali ubice i Radživa, kao i živote
još sedamnaestoro ljudi. Panika je zavladala među gomilom i policijom, koja nije znala da li je to samo jedna eksplozija,
ili će ih biti još. Prašina i dim su se razlegli otkrivši prizor masakra: raskomadana tela, crnu zemlju koja se pušila
ugljenisane predmete. Čudno je bilo to što je podijum ostao u jednom komadu, a ono što se raspalo u komade bili su
ljudi.
„Tražio sam nešto belo“, ispričaće Suman Dabej, јег je Radživ uvek nosio belu odeću.“Ali sve što sam video
bilo je crno, ugljenisana materija.“ Druge kolege iz partije počele su da se približavaju, i pronašli su Pradipa Guptu,
vernog Radživovog telohranitelja. I dalje je bio živ, ležao je iskolačenih očiju, i na kraju iskusio predviđanje koje je rekao
Sonji: „Аkо se nešto desi Radživu, desiće se samo preko mene mrtvog...“ Umro je nekoliko sekundi kasnije. Ispod
njegovog tela neko je pronašao belu patiku. Pripadala je Radživu. Jedan kolega iz partije pokušao je da skupi ono što je
ostalo od tela, ali nije mogao jer se raspadalo. Radživ je doslovno ostao bez mozga nakon eksplozije, lobanja mu je bila
smrskana i izgubio je skoro svu moždanu masu. Na mestu je ostao mrtav. Petnaest minuta nakon eksplozije, zazvonio
je telefon u Džanpatu broj 10.
 41.

RADŽIVOV SEKRETAR JE BIO TAJ ko je podigao slušalicu dok je radio u privatnoj kancelariji svog šefa, u
udaljenom krilu kuće. Porodica je spavala. Sonja je u svojoj sobi u polusnu čula da zvoni telefon i zvučao joj je kao
uzbuna.
- Gospodine, desio se bombaški napad - rekao je jedan isprekidani glas, uz smetnje na vezi.
- Ko je to?
- Ja sam iz obaveštajne službe. Zovem iz Sriperumbudura.
Sekretaru se steglo grlo.
- Kako je Radživdži? - upitao je.
Čovek nije odgovorio. Sekretar je čuo kako njegov sagovornik krklja kako bi pročistio grlo pre nego što
ponovo progovori.
- Gospodine, stvar je u tome da... - započeo je, ne dovršivši rečenicu.
Sekretar ga je nervozno požurivao:
- Zašto mi već jednom ne kažete kako je Radživ?
- Gospodine, preminuo je - izustio je čovek, i čim je to rekao, spustio je slušalicu.
Sekretar je ostao sa slušalicom u ruci, izgubljenog pogleda, pokušavajući da shvati ono što je upravo čuo. Mali
tračak nade da je to lažna vest ispario je kada je, samo što je spustio slušalicu, telefon ponovo zazvonio. Jedan član
Kongresa u Tamil Naduu potvrdio mu je vest. Više nije bilo sumnje. Iznenada su i ostale linije počele da bruje, u nepod-
nošljivoj kakofoniji. Sekretar je izašao u žurbi.
- Madam, madam...
U hodniku je sreo Sonju koja je vezivala kućni ogrtač.
Gotovo da nije mogla da otvori oči. Kosa joj je bila raščupana. Znala je da poziv usred noći ne može da znači
ništa dobro. U njenom sećanju urezao se poziv koji je primila jedne noći u porodičnoj kući u Orbasanu a koji ju je
obavestio o Sandžajevoj nesreći. Sada ju je obuzelo slično osećanje i stomak joj se stegao u čvor. Ali ono što ju je sledilo
bilo je preplašeno, gotovo histerično raspoloženje sekretara, čoveka koji je obično bio trezven i odmeren.
- Madam, bila je bomba... - mucao je.
Sonja mu je uputila strogi pogled. Lice joj je bilo natečeno od spavanja.
- Da li je živ?
Sekretar nije bio u stanju da odgovori. Nije pronalazio reči. Ali nisu bile ni potrebne. Sonja je prestala da ga
sluša. Celo telo joj se zgrčilo kao da je primilo strujni udar, a iz najdubljeg dela njene duše koju je ranila smrt izbio je
grleni, hrapavi vrisak. Sedam godina nakon razgovora s Radživom u operacionoj sali gde su ušivali Indirin leš, u kojem
ga je zamolila da ne prihvati mesto svoje majke koje je ostalo upražnjeno jer će ga ubiti, predviđanje se ispunilo.
- Neeeeeeeee...!!!
Njen vrisak probudio je Prijanku, koja se pojavila u hodniku takođe u kućnoj haljini, premorenog lica, tupog
pogleda. Zanemela je u neverici, prebledela. Zgrabila je svoju majku i nekako uspela da je odvede u salon. Nikada je za
svojih devetnaest godina života nije videla u tako depresivnom stanju. Nikada je niko nije video da tako plače. Toliko
su dugo trajali i tako glasni bili njeni jecaji da su ih prve kolege iz partije, koje su kasnije počele da dolaze u kuću, čule
sa ulice.
Prijanka nije uspela da je uteši. Sonja je iznenada počela da kašlje i tako da se guši da je sekretar pomislio da će
izgubiti svest.
- To je astmatični napad - rekla je Prijanka.
Bio je tako snažan da se veoma uplašila.
- Odmah se vraćam! - iznenada je rekla.
Otrčala je do kupatila svoje majke i užurbano tražila inhalator i antihistamine. Kada se vratila u salon, videla
ju je kako sedi u jednoj fotelji gotovo belih očiju, otvorenih usta i zabačene glave, tražeći vazduh poput ribe izvan vode.
Pomislila je da će umreti. Zapravo, jedan deo nje umro je s njenim mužem.
Lekovi su učinili svoje i uspeli da zaustave kašalj, ali ne i jecaje. Koliko god da se njena ćerka trudila da je
smiri, Sonja je bila neutešna. Plač je sam od sebe postajao jači, uporniji i redovan poput talasa koji zapljuskuju plažu.
Prijanka se obratila sekretaru:
- Gde je telo mog oca? - upitala je.
 - U ovom trenutku nose ga u Madras.
- Molim vas, pomozite mi da uradim potrebne korake kako bi mogli da ga prebacimo ovde - zamolila ga je.
Prijanka se pobrinula za tu situaciju, pokazavši zadivljujuću zrelost, hladnokrvnost i smisao za organizaciju.
Krenula je s najboljim prijateljima svog oca i liderima Kongresa koji su došli zbunjeni i utučeni, od kojih su se neki siti
isplakali. Čak je putem telefona razgovarala s predsednikom Republike. Zamolila ga je da da porodici jedan avion na
raspolaganje. Nešto duboko u njoj sprečavalo ju je da poveruje da je njen otac mrtav. To je bilo nešto kao refleks koji štiti
od bola i omogućava da se deluje. Nesvesno joj je bilo teško da prihvati nešto tako katastrofalno bez dokaza, zato joj je
bilo potrebno da vidi svog oca što pre.
- Mislite li da je pametno da vas odbacimo do tamo? - rekao joj je predsednik Republike.
- Molim vas, predsedniče, insistiram. Moja majka i ja smo čvrsto namerile da ove iste noći idemo u Madras.
- U redu, razgovaraću s vojskom kako bih vam obezbedio avion vazduhoplovne snage. Posle ću svratiti do vaše
rezidencije da vam izjavim saučešće.
- Hvala vam, čekaćemo vas.
Sada je bio red da saopšti vest svom bratu, koji je bio u Harvardu. Tamo je bilo vreme ručka. Izdejstvovala je
da mu jedan kolega prenese poruku da mora hitno da nazove kuću. Nakon sat vremena, njegova sestra i majka
saopštile su mu najgoru vest u životu.
- Znao sam! Znao sam! - rekao je momak plačući i grizući usnu. - Znao sam da će se to desiti.
To osećanje frustriranosti i nemoći naglašavalo je bol cele porodice.
- Uradili smo ono što smo mogli...
- Stvarno tako misliš?
- Naravno.
Rekle su mu da dođe prvim letom, da su počele da organizuju sahranu, da ga čekaju.

Bilo je manje-više oko jedanaest noću a vest se već proširila Nju Delhijem. Pred kućnom ogradom skupljala se
gomila. Prijanka i Sonja iznutra su čule histerične uzvike i zapomaganja. I dalje su pristizali porodični prijatelji, kolege,
ministri, policajci, itd. Prava invazija. Štampa je zauzela mesto kraj ograde i na ulici. Ljudi još uvek nisu znali na koga
da usmere svoju srdžbu: na Sike, muslimanske ili hinduističke fundamentaliste, Tamilske tigrove, Asame, Dalite...? U
toj tako mešovitoj zemlji nisu nedostajali zločini. Iznenada su je uputili na ekipe nacionalne televizije i ekipe
internacionalnih televizija. Ljudi koji su se tamo okupili počeli su da ih vređaju. Neki prijatelji koji su za volanom svojih
kola prelazili prepreke nisu bili lepo dočekani: Otavio i Marija Kvatroči su bili izvikani i zadobili su nekoliko kamenica,
a isto se dogodilo i liderima opozicije koji su došli da izraze svoje saučešće. Bes gomile raširio se prema svim
Radživovim protivnicima. Jedan deo svetine pokušao je da napadne susednu kuću jednog od njegovih najvatrenijih
kritičara dok je bio u vladi, lidera jedne kaste ,,nedodirljivih“. Na ulicama je bila takva atmosfera da predsednik
Republike nije mogao da dođe do kuće. Susreo se s frenetičnom i očajnom masom. Ljudi su se bacali preko haube
njegovog automobila, plačući i jecajući.
- Da li da ih rasteramo? - oficir bezbednosti je upitao predsednika.
- Ne, hajde da se vratimo. Ne želim da se još više rasplamsaju strasti.
Po povratku u svoju rezidenciju u bivšoj palati vicekralja, predsednik je nazvao Sonju. Bila je smirenija, i
mogla je da mu zahvali na njegovom saučešću i na pogodnostima koje im je obezbedio za to jedinstveno putovanje.
Obučena u beli šalvar kamiz, kose začešljane unazad i pokupljene u punđu, izašla je iz kuće s Prijankom čim je
spustila slušalicu. Napolju su ih čekala kola da ih odvezu do aerodroma. Vozio je ujak Kaul, onaj koji je uložio toliko
napora da ubedi Radživa da sledi stope svog brata. Kola su se teško probila kroz gomilu koja se skupljala oko kuće. Na
ulicama je bilo sve vise nemira. Grupe ljudi su se gomilale po ćoškovima i na kružnim tokovima, s raspoloženjem koje
je oscilovalo između besa i tuge.
- Nadam se da će vlada brzo reagovati i da neće dozvoliti da se dogodi ono što se desilo nakon Indirine smrti -
prokomentarisao je ujak Kaul.

Let je trajao tri i po sata, koliko je potrebno da avion preleti potkontinent sa severa na jug. Dole, u tom
tamnom prostranstvu zemlje, prošarane tačkicama svetala koja su ukazivala na gradove i sela, Indija je spavala. Kroz
nekoliko sati probudiće se uz tragediju novog političkog ubistva. Nakon nekoliko sati, pomislili su, zemlja će biti
obuzeta žalošću. Niko nije progovorio tokom leta. Samo se čulo Sonjino jecanje.

Još uvek je trajala noć kada su sleteli u Madras u pola pet ujutru. Avion je išao do starog terminala, osvetljenog
i opkoljenog neuviđavnim ljudima. Tamo je bilo Radživovo telo. Po nalogu predsednika Republike, doneli su ga tu
kako Sonja i Prijanka ne bi morale da idu kolima do grada. Zapahnuo ih je vlažan i lepljiv vazduh čim su izašle iz
aviona. Bile su veoma nervozne, jer se bližio taj trenutak. Trenutak kada će ga poslednji put videti. Šta će zateći? Da li su
spremne za to? Da li će podneti? Postavljale su sebi ta pitanja dok su silazile niza stepenice i pozdravljale ličnosti koje su
došle da ih dočekaju.
Tamošnje vlasti su se takođe bojale da ne buknu nemiri, a to im je rekao gubernator. Svetina je tražila žrtvenog
jarca i strasti u gradu bile su veoma uzburkane. Zato su preduzeli neophodne mere kako bi poleteli pre svitanja. Kada je
prepoznala Sumana Dabeja, starog i odanog Radživovog prijatelja koji je nekim čudom izašao nepovređen iz atentata,
Sonja mu se bacila u naručje i zaplakala.
 Ali nisu videle Radživa. Nisu mogle. Rekli su im da mu je telo toliko uništeno da je nemoguće balsamovati ga.
Jedino što su videle bila su dva kovčega. U jednom su bili Radživovi ostaci a u drugom, ostaci njegovog telohranitelja,
dobričine Pradipa Gupte. Od tog trenutka, sve se desilo veoma brzo. Držeći se jedna za drugu, majka i ćerka su po-
smatrale kako ih unose u unutrašnjost aviona. Ponovo su se popele uza stepenice. Kada je ušla unutra, Sonja je zatražila
da postave kovčeg pored nje. Jednom rukom položila je venac cveća preko kovčega, dok je drugom prekrila lice jednom
ešarpom kako bi obrisala suze. Kada je videla kovčeg tako nasukan, Prijanka je morala da prizna ono što njena podsvest
nije želela da prihvati: da je u toj kutiji njen otac, ili bolje rečeno, ono što je ostalo od njega. Onda nije mogla više da se
suzdrži i slomila se. Iznenada je shvatila da ga više nikada neće videti, da se više nikada neće prepustiti uljuljkanosti
ljubavi i pažnje svog oca. Zagrlila je kovčeg i dugo jecala.
Avion je već rolao po pisti. Suman Dabej i Sonja su je smirili, naveli je da sedne i zakopčali joj pojas. U tom
trenutku, Sonja je učinila jedan gest koji bi Radživ nesumnjivo veoma cenio. Kada je primetila da na kovčegu
telohranitelja Pradipa Gupte nema ničega, otišla je da na njega stavi jedan venac od jasmina.
Razdanilo se kada je avion poleteo, na povratku u glavni grad Indije. Otpočelo je poslednje putovanje Radživa
Gandija.
 Četvrti Čin

SKRIVENA RUKA
SUDBINE
Ne znaš gde su granice tvoje snage,
ne znaš šta radiš.
Ne znaš ko si.

EURIPID
 42.

TO JE SVE. SVE JE gotovo. Uprkos tome što nije bio ni na kakvom zvaničnom položaju, šezdeset četiri države
poslale su po jednog zvaničnog predstavnika na sahranu. Radživ je imao u sebi nešto posebno što je izazivalo veliku
ljubav kod onih koji su ga poznavali.
Pepeo koji su prosuli u Gang već je bio na putu ka okeanu, pomešan s pepelom pradede Motilala, dede
Nehrua i njegovog brata. Lična bol samo je deo velike praznine koju je ostavio. Posluga i služba bezbednosti tužna je i
izgubljena. Čak su i psi u kući smušeni. Oslonac na koji su svi mogli da se oslone pred nestalnostima haotičnog i
nesigurnog sveta nestao je. Kako poverovati u to da ga više nema? Sonja i njena deca u svakom trenutku osećaju
njegovo prisustvo, pogotovo noću u snovima. Podsvest se odvija sporije od stvarnosti, teško joj je da je dokuči, zato je
buđenje posebno teško. Drugi put se probude uznemireni i iznenada se suoče sa stvarnošću, a onda shvate da je ona
najgori košmar.
Važno je da je sve proteklo u miru. Izbegnuto je krvoproliće, za razliku od onoga koje se desilo nakon Indirine
smrti. Vlada je na vreme izvela vojsku na ulice i objavila sedam dana nacionalne žalosti. Ono što se nije moglo izbeći bili
su mnogi slučajevi samoubistva i prinošenja žrtvi unutar zemlje. Večna Indija i dalje živi u srcu naroda.
Sada se čak i njegovi politički protivnici slažu da je Radživ bio častan čovek. U smrti hvale čoveka koga su
ocrnili za života. Takođe i štampa, koja ga je prvo uzdizala a potom ga prezrela, preispituje svoju savest. Jednog jutra,
Prijanka pokazuje svojoj majci jedan članak Hindustan tajmsa.“Pročitaj ga, mama, ovde odaju počast kojom žele da se
izvine zbog stava koji su mediji zauzeli prema tati.“
Sonja je bila ponosna na svoju decu, Bila su na visini zadatka. Sva sreća što je uza sebe imala Prijanku da sve
organizuje, da zadrži red u kući, da ode da dočeka Raula i odabere mesto kremacije. Ona ne bi mogla. Nemoguće je
donositi odluke kada se čovek oseća kao živi mrtvac. Misli da bi i Indira bila ponosna na njih.
Sonja stavlja naočare i počinje da čita. Tekst ima odlike iskrenosti: „Ismevali smo ga zbog njegovih guči cipela,
kartije naočara, firmiranih farmerki, putovanja sa ženom u avionima Indijan erlajnsa... Podsmevali smo se njegovom
hindskom iako je naš bio gori... Istina je da smo bili puni srdžbe i zavisti... U sebi smo znali da je putovao više od svih
nas i da je imao bolju predstavu o problemima u Indiji nego što smo mi mogli da imamo, a držali smo propovedi po
našim kolumnama. Njegova prirodna elegancija, lep izgled, maniri davali su mu nepravednu prednost u odnosu na
ostale. Imao je toliko razloga da živi, toliko toga da uradi uprkos našim sumnjama i kritikama.“ Sonja plače dok vraća
članak svojoj ćerki. „Zašto je tako dobar čovek morao da plati tako visoku cenu, a još je i dobro radio svoj posao?“ pitala
se. Toliko je pitanja a odgovora niotkuda. Sonja je bila očajna. Ono što zna to je da je njen muž završio kao žrtva sistema
koji je od njega zahtevao nemoguće. Ali, da se samo nije upustio u politiku, da su Maneki prepustili ulogu naslednice...
Maneki, koja se pojavila na sahrani zajedno sa Firozom Varunom i koja je suznih očiju promrmljala reči saučešća.

Sada Sonja i njena deca žele da znaju ko ga je ubio. Policija kaže da su to bili teroristi tamilskog fronta
Nacionalnog oslobođenja... Ali da li su sigurni? Kada će to moći da potvrde? A naročito... Kada će pravda biti
zadovoljena? Pravda je bila mala uteha, ali na ovom stadijumu to je bilo sve što je ostalo.
- Gospođo, imate poziv - prekida je jedan sluga. - Poziv je iz inostranstva.
Otkako su se njene sestre vratile u Italiju, nakon što su nekoliko dana provele u Nju Delhiju, tešeći ih, Sonja je
svakog dana razgovarala s jednom od njih preko telefona, a one su insistirale da se vrati. Mislile su da će s vremenom
shvatiti da više nema smisla da ostaje da živi u Nju Delhiju, pored toga što je to bilo i opasno. Ali Sonja je bila čvrsto
odlučila i to je već rekla svojoj majci. Indija je i dalje bila njen razlog za život iako joj je ukrala srce. U Indiji su sahranjeni
njeni snovi.
- Ovo je moj život - ponavlja svojoj sestri Nađi preko telefona. - Više ne mogu da ostavim ovu zemlju i nastanim
se negde drugde, gde ću uvek biti strankinja. Shvatila sam to kad je tata umro.
- Bar promeni kuću...
- Zašto? Zar i ti veruješ u to da donosi nesreću? To štampa ovde kaže...
- Ne, ne verujem u te gluposti, kažem to zato što te u toj kući sve podseća na Radživa...
- Baš zato ne želim da se selim. Znaš, ostati udovica nije isto što i razvod. Osim toga, kada razmatramo
bezbednost, ova kuća je bezbedna.
 Bezbednost! Kako prazno deluje ta reč izdaleka. Dva ubistva, a Sonja i dalje veruje u nju. Kako tvrdoglava
može da bude jedna sestra... Ali strah se razume samo ako se proživi iznutra. Sička pretnja Indiri da će ubiti njene
potomke sve do stotog kolena urezala se u Sonjin um. Kako zaboraviti na sličnu pretnju, koja je povrh svega potvrđena
krvlju njene svekrve? Sada, sa ovim što se desilo Radživu, znala je da žeđ za osvetom nema granice. Ni ona ni njena
deca nikada neće moći da žive potpuno spokojno, jer su ono što jesu. Nikada, ni ovde, ni u Italiji, ni na bilo kojem
drugom mestu. Bilo je bolje da to prihvate. U Indiji barem ponovo raspolaže državnim aparatom zaštite. „Bezbednost
porodice Gandi je od nacionalnog značaja“, pompezno je izjavio predsednik Republike nedelju dana nakon atentata. U
pravi čas, mislila je Sonja... Stvar je u tome što im je trenutni premijer, na zahtev predsednika Republike, dodelio
maksimalnu zaštitu. Ponovo im je bila na raspolaganju usluga Specijalne zaštitne jedinice, koja je već pokazala svoju
efikasnost kada je Radživ bio premijer. Sonja nije mogla da prećuti ogorčeno komentarisanje:
- Policija me je obavestila o činjenici da bi se Radživ spasao od atentata da mu niste ukinuli zaštitu SZJ, na koju
je imao prava.
- Sonjahi, - odgovorio joj je premijer bez potresanja - vrlo dobro znaš da bi mu je vlada vratila da je Radživ
insistirao.
- Nisam baš sigurna u to.
Kako da bude? Kako verovati na reč jednom političaru? Tačno je, Radživ je nije tražio, ali ona jeste. Nekoliko
puta je insistirala, uvek uzalud. Prijanka je insistirala. Raul takođe. Istina je bila da nijedan političar nije imao
preteranog interesa da Radživu pruži veću zaštitu: ni oni iz njegove partije, jer ga je partija distancirala od masa i stoga
smanjivala njegove mogućnosti za uspeh, ni oni iz opozicije, jer ako bi se Radživu nešto desilo, znali su da bi se završila
prevlast Kongresa. Svi su dobijali uz nezaštićenog Radživa.

Nakon tolikog meteža, videvši tolike ljude, tolike prolivene suze, Sonja je doživela kontranapad. Malo-pomalo
privikavala se na novu situaciju, odakle je proizlazilo zastrašujuće pitanje: Kako nastaviti život bez Radživa? Odakle
izvući snagu da živi bez njega? Sada je na redu bilo ono najteže: izmisliti nekakav život. Malo joj je značila uteha vere.
Govorila je da je vernik svih religija, jer verovatno nije verovala ni u jednu. Tešilo ju je to što će Raul ostati tu preko leta.
Momak je bio slomljen. Bolu zbog gubitka oca pridodao se i snažan osećaj krivice što nije prevrnuo nebo i zemlju, što
mu se nije suprotstavio i naterao ga da zatraži još zaštite... Sonja i Prijanka takođe su se osećale pomalo krive, ali šta su
mogli da urade protiv Radživove volje i državnog aparata? Stvar je bila u tome da će kuća ponovo biti ona tvrđava od
ranije, sa svojim preprekama na ulici, svojim lučnim detektorima metala, nadzornim kamerama, osmatračnicama,
stražarnicama i stotinu naoružanih policajaca koji su patrolirali u toj oblasti. Bezbednost.

Atentat nije prekinuo izbore, samo su bila odložena dva preostala dana. Kongres je počistio konkurenciju na
jugu, zbog faktora saosećajnosti izazvanog atentatom, ali bio je poražen na severu. Maneka je takođe bila poražena u
svom okrugu i gubi svoje mesto u parlamentu. Veliko iznenađenje na tim izborima bilo je spektakularno dostignuće
BDŽP-a, hinduističke partije koju je Radživ okarakterisao kao „neprijatelja kojeg treba potući“. Stopostotno je uvećala
broj svojih poslaničkih mesta. Spektakularan i zastrašujući uspon. Kako ne osećati strah kada je lider jedne paravojne
hinduističke grupe, saveznik ove partije, odao počast ubici Mahatme Gandija? Zar to nije nešto što bi bilo zabranjeno u
većini dernokratskih zemalja, pitala se Sonja, zaprepašćena kao i većina posetilaca koje je dočekivala. Može li neko tako
lako da se nosi sa stubovima jedne nacije potpuno neozleđen? Sa izgovorom izjavljivanja saučešća, mnogi poslanici i
članovi partije dolazili su da je ispituju, ponekad i do duboko u noć. Dolazili su kako bi raspravljali ko bi trebalo da
bude nesumnjivi Radživov naslednik na čelu Kongresa. Nisu se još usuđivali da joj kažu da bi ona trebalo da stupi na to
mesto, jer bi tako, ako bi to uradila, postojala nada da se izbore protiv napretka verske netolerancije. Znali su da ona
neće da čuje za to. Zar nije odlučno odbila predsedavanje partiji koje su joj ponudili na srebrnom poslužavniku dok je
Radživov pepeo još bio topao?
Sonja ih je, međutim, pažljivo saslušala: da li ovaj previše predstavlja bogate i ima loš imidž kod siromašnih,
da li je onaj nelojalan i nepouzdan, itd.
- A šta ti misliš? - pitali su je.
- Ja bih se radije odlučila za Narasimu Raoa, mislim da bi ga i Radživ izabrao... Ali zašto vi ne odlučite ko će da
bude sledeći lider?
- Zato što ova partija s tako uticajnim ličnostima poput Nehrua, Indire i tvog muža nikada nije imala potrebe da
razvije neki nasledni mehanizam, i želi da ih neko vodi... Na primer, ti - usudio se da izusti jedan od njih, pomno je
posmatrajući.
Sonja se borila da ostane prisebna i smirena. Zar ne razumeju da nisam zainteresovana? Sto puta im je rekla da
ne želi da se bavi politikom, da neće da učestvuje ni u kakvom dešavanju ili događaju vezanom za politiku. A to što ih
je i dalje primala, bilo je zbog vernosti uspomeni na muža, jer je mislila da bi on to voleo. Održavanje tih odnosa je na
neki način održavanje njega u životu. Nije želela da preseče pupčanu vrpcu koja ju je povezivala s Radživovim,
Indirinim svetom, s porodičnim nasledstvom. Radila je to zbog sebe i svoje dece. Jedna njena prijateljica našla se u
obavezi da upozorava one koji su dolazili. „Ne uznemiravajte madam pričama o njenom ulasku u politiku. To je mnogo
boli. Setite se da je u žalosti za mužem koji nikada nije želeo da uđe u politiku.“
Mnogi će je pamtiti obučenu u beli sari i crni jelek, bez nakita, kako zahteva tradicija u doba žalosti, osim
burme, kako sedi na krajičku sofe u Radživovoj radnoj sobi i gleda porodične portrete na zidovima. Kancelarijski sto bio
je onakav kakav ga je on ostavio. Nije želela da pomeri nijedan predmet i niko nije sedeo u njegovoj fotelji koja je sada
bila pokrivena zastavom kojom je bio uvijen njegov kovčeg. Niko to više neće uraditi, pa čak ni ona. Uprkos njenom
elegantnom stilu i naporu da ostane pribrana, s vremena na vreme bi joj se potkrale suze, koje je prikrivala maramicom.
Od tolikog plakanja stalno je imala podočnjake a pogled joj je bio vodnjikav. Mnogo je oslabila, njena mermerna
bledunjavost poprimila je sivkastu nijansu, a u pogledu je imala izraz beskrajne tuge.
Ali njeno mišljenje imalo je težinu. Toliku težinu da je i sama bila iznenađena. Na kraju krajeva, poslanici su je
slušali. Kada su se uverili u to da madam želi Narasima Raoa, organizovali su interne izbore kako bi ga poslanici
izglasali. Partija na kraju postavlja ovog starog prijatelja porodice Nehru za premijera koalicione vlade, u manjini, jer je
Kongresu nedostajalo 30 poslaničkih mesta kako bi činili većinu. Štampi nije promakla ova moć uticaja, koju je nazvala
„faktor Sonja“. Italijanki se dešavalo ono što se desilo Indiri kada je umro Nehru, a to je da je automatski nasledila nešto
porodične moći. Prema jednima, u pitanju je bila „harizma“; prema drugima, u pitanju je bilo „prezime“. Da je tog dana
bilo pomenuto drugo ime, moguće je da Rao ne bi ni prošao. Nije tako lako otarasiti se politike kao što se čini. Vlast ju je
progonila, vlast ju je tražila. Vlasti je bila potrebna.

Raova vlada je slabo izgledala. Kako su stvari stajale, niko se nije kladio u njen opstanak, kao ni u opstanak
partije. Šta je Kongres bez jednog Gandija na čelu? Organizacija osuđena na izumiranje, što bi ostavilo prostora da
hinduistidka partija, BDŽP, zaposedne izgubljenu teritoriju. To je bilo ozbiljno, jer je ta partija zastupala opasnu ideju
„hinduisticke Indije“, koja je za mnoge bila recept za propast. A niko se nije usuđivao da zamisli posledice katastrofe na
nivou Indije po zemlju i ostatak sveta... Zbog toga udvostručuju pritisak na Sonju. Za odgovorne političare Kongresa u
potpunoj neslozi, i za veliki deo stanovništva, ona je predstavljala poslednjeg čuvara jedne dinastije koju je potukla
smrt.
- Da li ti treba nešto, neka usluga? - tako se, drhtavim glasom, oglasio ministar socijalne zaštite po ulasku u
porodično prebivalište Gandijevih.
U upravi Kongresa nisu znali šta da izmisle kako bi je pridobili, kako bi ponovo razmislila i prihvatila da uđe
u kolo.
Toliko njih želelo je da je vidi, pa je odlučila da odredi vreme za posete, od pet do sedam po podne. Jutra je
provodila odgovarajući na hiljade pisama saučešća koja su ona i njena deca i dalje primala iz celog sveta. Trudila se da
ih sve pročita, kao i da lično odgovori na pisma poznanika. Ostalima je slala poruku zahvalnosti, svojeručno
odštampanu i potpisanu, na engleskom ili na hindskom. Po podne, nakon poseta, osećanje gubitka i samoće postajalo je
nepodnošljivije. Na trenutak je zaboravljala da se Radživ neće vratiti te noći. Toliko godina je bila navikla da čeka
njegov povratak da se refleksno još uvek uzaludno nadala. Na sreću, bila je okružena svojom porodicom. Njena majka,
Paola, sada je živela s njima, ali i dalje se potajno nadala da će Sonja odlučiti da se vrati u Italiju. Ali nije želela više da
navaljuje; poslednji put kada je to uradila, Sonja je postala nervozna. Prijanka i Raul su veoma vodili računa o svojoj
majci. S vremena na vreme, došao bi neki prijatelj na večeru pa bi se ambijent razgalio dok bi spremali jelo.
Bliskih, vernih prijatelja bilo je malo. Među njima, bili su braća Bačan (jedan od njih, Amitab, postao je najveća
zvezda indijske kinematografije), jedna dekoraterka koju je bila upoznala tek što je došla, i njen muž, jedan par novinara
i urednika, bivše kolege iz Indijan erlajnsa, stari porodični prijatelji poput Sumana Dabeja i njegove supruge... Kva-
tročijevi su se vratili u Italiju, premda i da su ostali tu, Sonja ne bi mogla očima da ih vidi... Njeni prijatelji ne
razgovaraju sa štampom, ne pričaju ništa što bi Sonja mogla da protumači kao izdaju svog poverenja. Znali su da je ona
žena koja je veoma ljubomorna na svoju privatnost. Nije želela da se njena bol pojavljuje na glatkom papiru časopisa.
Veoma ju je nervirala inostrana štampa koja je projektovala Prijanku kao naslednicu „dinastije“. Reporterima koji su ih
pratili tokom kampanje u Ametiju nije promakla devojčina harizma, taj prodoran pogled, i niko nije odoleo da je ne
uporedi s njenom bakom.
Mnogi strani zvaničnici koji su prolazili kroz glavni grad takođe su želeli da je vide, a ona je volela da ih
dočekuje, jer je na taj način razmenjivala sećanja na brojna putovanja na kojima je bila sa svojim mužem. U Ministarstvu
spoljnih poslova nisu razumeli zašto Jaser Arafat, Nelson Mandela ili kralj Husein žele da razgovaraju s nekom osobom
koja nije na zvaničnom položaju. „Šta je s protokolom?“ pitali su. Ali premijer Rao nije odobravao ova protivljenja. Dok
strani zvaničnici tako žele, vlada ne treba da postavlja pitanje protokola. Vlast je se nije ticala, ni nje ni njene dece, kao
članove vladajuće porodice. Gandijevi se, mrtvi ili živi, i dalje poštuju, kao da im Indija priznaje božansko pravo da
njome vladaju. Sada je, pored velikih Indirinih portreta koji su ukrašavali javne građevine, takođe bila prisutna i
fotografija nasmejanog Radživa. Porodica je i dalje bila veoma prisutna u umovima miliona Indijaca.

Malo-pomalo, njena deca i prijatelji pomogli su joj da nađe smisao života bez Radživa. Sonja je bila svesna
toga da mora da normalizuje svoj život što pre, pa makar i samo zbog svoje dece, koja će morati da se vrate na
univerzitet. „Ono što se desilo ne sme da bude prepreka za vođenje normalnog života.“ Bila je opsednuta tom mišlju.
Ceo svoj život želela je samo to, i još uvek je govorila o tome kao da to može da se dosegne. Potom se ispravila i rekla:
„... najnormalnijeg mogućeg života.“ Da, to je bio cilj, jedini vidljivi cilj.
Pa iako više nije mogla da živi s Radživom, mogla je da živi za njega. Za sećanje na njega. Kako njegov san ne
bi nestao. Njeni prijatelji su joj predlagali da osnuje neku fondaciju, pomalo u stilu severnoameričkih predsedničkih
fondacija, koje čuvaju zaveštanje svakog predsednika. Bio bi to odgovor teroristima koji su ga ubili, jedan način na koji
njegove ideje i vizije opstaju. Sonja bira 20. jun kao datum potpisivanja dokumenata za osnivanje fondacije „Radživ
Gandi“, čime je takođe htela da se da na značaju Raulovom rođendanu, koji je tog dana punio dvadeset jednu godinu.
U društvu svoje dece i prijatelja, stavlja svoj potpis na dokument koji označava otvaranje jedne ustanove sa svrhom
promovisanja primene nauke i tehnologije za potrebe siromaha. Sonja je imala utisak da je na taj način Radživ živ i u
smrti.
Dvadesetog avgusta, na dan kada bi Radživ napunio četrdeset sedam godina, odaće počast samadiju,
mauzoleju u obliku lotosovog cveta podignutom na mestu gde je održana njegova kremacija. Nije bio daleko od
samadija posvećenih Sandžaju, Indiri i Nehruu, koji svi predstavljaju simbole značajne cene vlasti. Sonja je nosila beli
sari sa crim vezorn, imala je odlutali pogled i delovala je kao da je njena duša veoma daleko, na nekom mestu samo njoj
poznatom. Možda se prepuštala sanjarenju i pravljenju planova za život s Radživom, kao nekada, i tako uspevala da
ugrabi nekoliko trenutaka sreće, pa makar bili i izmišljeni. Mirisalo je na tamjan koji su palili sveštenici u
improvizovanim kandilima. Stojeći izmedu Prijanke i Raula, sve troje su izgledali kao da su povučeni u sebe i svoje
misli, dok se versko hinduističko pojanje razlegalo poput beskrajne litanije. U daljini se čula gradska buka. Iznenada se
pojavila Maneka, sama, poslednja osoba koju su u tom trenutku želeli da vide tamo. Sonju je podilazila jeza dok se
njena jetrva približavala samadiju i stavljala cvetni dar na ispolirani mermer. Potom je sledila tradiciju i obišla jedan
krug oko mauzoleja, prošla isred Sonje i njene dece, ali bez pozdrava. Njeno prisustvo narušilo je spokojstvo čina. Sonja,
iznervirana, odludla je da završi i da se vrati u kola.
 43.

PET MESECI NAKON ATENTATA, IZBORNA komisija raspisuje lokalne izbore u Ametiju, i ponovo se čuje
hor glasova. Hor, koji je tražio Indiru nakon Nehruove smrti, i Radživa nakon smrti njegovog brata, sada traži Sonju.
Nekadašnji prijatelji njenog muža pozivaju premijera da je ubedi da se predstavi u Ametiju kao Radživova naslednica.
Znaju da Sonja ima posebnu povezanost s ljudima tog okruga. Ulagivanje dolazi do neverovatnih ekstrema kada jedan
član partije besramno izjavljuje: „Kad bi Sonja poželela da nosi cipele od moje kože, ponudio bih joj je bez razmišljanja.“
Ali porodica gubi strpljenje: „Šta umišljaju ti oficiri?“ uzvikuje Prijanka van sebe. „Da treba da nastavimo da žrtvujemo
naše živote? Dosta više s politikom!“ Deluje joj poremećeno da ravnoteža jedne nacije od skoro milijardu stanovnika
leži u jednoj udovici Italijanki, ali u to je uveren vrh vlasti i partije.
Zbog neuspeha da je ubede, isprobavaju druge načine. Raova vlada odlučuje da fondaciji „Radživ“ da
donaciju od deset miliona rupija, isplaćenih u pet godina, kao da na taj način žele da joj nadomeste gubitak muža. Sonja
postaje još ljuća i šalje Rau pismo: „Zahvaljujemo lično vama, kao i vašim kolegama, na ovoj velikodušnoj ponudi, ali
bilo bi bolje kad bi vlada osmislila svoje sopstvene projekte i humanitarne programe i direktno ih finansira, i na taj
način oda počast mom mužu.“ Ali kasno je, skandal je već napravljen. Čim je vest o navodnoj donaciji postala javna,
opozicija se ustremila na ono što je nazivala Rome radž, „Rimsko carstvo“: „Vlada koja može da pokrade siromašne da bi
dala deset miliona rupija porodici Radživa Gandija sposobna je za bilo šta.“
Već sita tolikih mahinacija i manipulacija, ovog novog i nepotrebnog skandala koji opozicija svom snagom
zloupotrebljava, tolikog pritiska koji ne poštuje njen bol, štampe koja neprestano spekuliše o njenoj ulozi, Sonja odlučuje
da posluša savet svoje dece i otputuje u Evropu i Sjedinjene Države na neko vreme. Putovanje joj pomaže da se udalji
od previranja u Indiji, da se psihički odmori i sredi svoje misli. Odlučnija je nego ikad da Radživovo nasledstvo održi u
životu a da ne mora da se upusti u političku močvaru. Ali da li je to moguće?

Po povratku, policija je obaveštava da je identifikovala podnioce Radživovog ubistva. Istraga je bila uspešna
zahvaljujući junačkom radu jednog lokalnog fotografa iz Sriperumbudura, jednog mladića po imenu Haribabu. Te
fatalne noći, reporter je nestrpljivo čekao dolazak lidera. Čim je Radživ izašao iz belog ambasadora, Haribabu ga je zasuo
svojim odblescima blica, toliko da je telohranitelj Pradip Gupta pokazao da prestane sa uznemiravanjem. Ali fotograf je,
ne brinući o štednji svog filma, nastavio svoj posao. Ko zna kad će u to zabito mesto ponovo doći tako važna ličnost kao
što je Radživ Gandi? Njegova istrajnost koštala ga je života. Haribabuovo telo razneo je eksplozivni talas. Njegovi ostaci
bili su na dvadeset metara od mesta gde se nalazio u trenutku eksplozije. Ono što je policija našla među ostacima koji su
se pušili od požara bio je njegov fotoaparat. Nekim čudom ostao je netaknut. Kada su razvili film koji se nalazio unutra,
pojavila su se neka lica, poslednja koja je Radživ video u životu, među kojima se nalazilo i lice Danue, teroriste
samoubice.
- Dobro pogledajte fotografiju - rekao joj je šef policije. - Ona je ubica vašeg muža.
Od nervoze, Sonji se znoje dlanovi dok je uzima da je pogleda. Veoma je potresno na taj način videti osobu
koja im je nanela toliko bola. Da sve bude još bizarnije, ubica joj izgleda kao normalna žena. Kako je mogla da počini takvo
nedelo, kaže Sonja u sebi, pomno je posmatrajući, kao da traži neki spoljašnji znak njene zlobe, kao da može da prodre u
njen um, da joj pronikne u dušu, da pogodi zašto je odlučila da ga ubije. Policajac joj prstom pokazuje lice jednog
tamnoputog muška nekog južnjaka, u jednom uglu fotografije.
- Jedna ekipa specijalnog istražnog odeljenja policije uspela je da ga identifikuje. Radi se o teroristi poznatom
kao Šivarasam, on je lider LTTE-a42. Gospođo, ovo potvrđuje ono što smo svi znali: da je vaš muž bio žrtva zavere
tamilskih ekstremista.
- Njegovo ubistvo je bila osveta Tamila zbog vojne intervencije na ostrvu, zar ne?
Policajac potvrđuje.
- Ekstremisti su mu uzvratili, gospođo, baš kao tigar koji udara šapom onog koji dođe da ga nahrani.

42 The Liberation Tigers of Tamil Eelam (eng.) Tigrovi oslobođenja otadžbine Tamil. (Prim. prev.)
 Razmislivši o tome, Sonja otkriva da postoji jedna zastrašujuća šema porodičnih smrti, kao da su njeni članovi
projektanti svog sopstvenog uništenja. Indira je umrla zbog problema koji je napravio Sandžaj kad je stvorio čudovište
od Brindanvalea kako bi politički kontrolisao Sike; Radživ je umro zbog problema koji je u osnovi stvorila Indira, koja je
godinama pružala podršku Tigrovima kako bi pridobila tamilske glasove u Indiji i kako ne bi izgubila izbornu osnovu.
Zar nije više puta čula Indiru kako kaže da je najgore u politici to što, iz straha da ne izgubi podršku, neko ne učini ono
što u suštini misli da treba? Oboje su završili tako što su platili za grešku počinjenu u nekom trenutku slabosti i
nedostatka vere, kada su kratkoročne političke razloge stavili iznad dugoročnog opšteg interesa zemlje. A greške u
politici skupo se plaćaju. Sonji, Prijanki i Raulu ledi se srce pri pomisli na to. To je najskuplja lekcija u njihovim
životima.

Nasuprot Kongresu, hinduistički fundamentalisti su veoma zadovoljni svojim rezultatima na izborima.

Primetili su da je kampanja za rušenje džamije u Ajodiji i izgradnju hinduističkog hrama posvećenog bogu Rami na
njenom mestu donela važne političke povlastice. Nemiri su se pretvorili u glasove. Dakle, zašto stati? U oktobru 1991.
godine, hinduističke ekstremističke organizacije u redovima BDŽP-a ulažu ih u kupovinu teritorije oko džamije.
Odmah zatim počinju radovi oko ravnavanja terena. Kao vrhunac provokacije, objavljuju da će 6. decembra započeti
izgradnju hrama. Kada su muslimani zavapili, vlada šalje u Ajodiju jedan tim da proceni situaciju, a ovaj se susreće s
velikim betonskim podijumom pored džamije koji su podigli ekstremisti. To je ozbiljno kršenje zakona koji je nakon
poslednjih nemira zabranio menjanje stvari. Vladin tim je zaprepašćen što se lokalna vlada pravi da ništa ne vidi, ali
objašnjenje je veoma jednostavno: njen šef je član BDŽP-a.
Zabrinut zbog eventualne eskalacije nasilja, ministar unutrašnjih poslova u Nju Delhiju šalje dvadeset hiljada
ljudi, koji se smeštaju u razne kasarne situirane na manje od sat vremena od džamije. Ali s druge strane, dolazi sto
hiljada hinduističkih militanata, prerušenih u mitološke heroje, s trozupcima, lukovima i strelama, i ulogoravaju se u toj
oblasti. Neki lideri BDŽP-a upućuju na mirovni i simbolični karakter okupljanja.
- Imamo mi naš sopstveni sistem reda! - odgovaraju vlastima.
Ovi odlučuju da ne šalju vojnike na teritoriju 6. decembra ujutru, na datum kada je najavljeno polaganje
kamena temeljca hrama. „Nismo želeli da provociramo“, reći će kasnije, kada ozbiljnost ove greške ispliva na površinu.
Oko džamije je samo državna policija, oskudna, demotivisana i još gore naoružana snaga da bi potisnula
strasti džinovske gomile. U pola jedanaest ujutru, dok polugole askete prekrivene pepelom započinju sa intoniranjem
pesama i molitvi na betonskoj platformi, neki militanti preteći se približavaju džamiji. Pri pokušaju da ih zaustave,
jedino što organi reda i neki policijski agenti postižu to je da ih razjarena gomila kamenuje.
- Podići ćemo naš hram baš ovde! - žestoko uzvikuju militanti.
Jedan neustrašivi mladić uspeva da preskoči policiju i popne se uza zid džamije do jedne od njene tri kupole.
Gomila tumači ovaj gest kao znak napada. Naoružana sekirama, pijucima i lopatama, lavina militanata stuštila se na
džamiju. Policija beži glavom bez obzira.
Pola sata kasnije, militanti šetaju po krovu mašući zastavama boje šafrana i radosno kličući. Dok jedni bacaju
kuke s konopcima kako bi ih zadenuli za krov minareta, drugi napadaju temelj maljevima, čekićima i pijucima. U dva
po podne, prvi minaret se ruši, a s njim i desetina muškaraca koji su sekirama uništavali krov. Ali deluje kao da je to
svejedno, ljudski život nije važan, ono što je bitno to je da unište simboli muslimanskog komšije. Nakon sat vremena,
pada drugi minaret. Nakon toga i poslednji, a na kraju centralna kupola. Za samo jedno popodne, spomenik koji je bio
svedok mnogobrojnih istorijski previranja, koji je podneo udarce više od četiristo monsuna, sveden je na ruševine zbog
srdžbe nekih fanatika.
Većina hinduista u zemlji ne slaže se s tim da ekstremistička manjina podređuje državu svojoj volji. Ako su
snage koje su mogle svojim rukama da zaustave ovo svetogrđe, zašto im nikada nije zapovedeno da intervenišu? U
ovim strašnim danima, mnogim Indijcima nedostaje Indira; s njom na vlasti u Nju Delhiju, misle da se to verovatno ne
bi dogodilo. Pripisuju to jednom kukavičkom postupku vlade Narasima Raoa, koja nije želela da bude shvaćena kao
protivnik hinduista u zemlji u kojoj su oni većina.
Demoliranje je prouzrokovalo pedeset ranjavanja i smrt šest militanata. Policija je uhapsila lidere BDŽP-a i
odvela ih u pritvor. Jedan lokalni uticajni sveštenik izražava želju da Ajodija postane „hinduistički Vatikan“ i poziva na
nasilje. Prvi korak je, dodaje, čišćenje gradova od njihovih manjina. Militanti vatreno odgovaraju na ovaj ratni poklič i
upuštaju se u nasilne orgije, paleći muslimanske kuće a potom i čitave kvartove. Nasilje se ubrzo širi uzduž i popreko
Indije. Muslimani izlaze na ulice, napadaju policijske stanice i otvaraju vatru na vladine zgrade. Uzburkana svetina
koristi sve tipove oružja, od kiseline do pušaka, preko praćki i noževa. Štampa spominje slučajeve dece koja su živa
spaljena, žena koje su policajci izbliza izrešetali. Ponovo se javljaju obeležja podele.
Po celoj Indiji je na hiljade mrtvih. Vojska uspostavlja policijski čas. Zemlja je paralisana od straha. Avioni ne
poleću, vozovi ne cirkulišu. Nehruov i Gandijev košmar, košmar o mržnji među zajednicama, postaje stvarnost pred
zaprepašćenim pogledima naroda, koji gleda kako se zajednički život komšija menja u neprijateljstvo i podozrivost.
Više se ne igraju zajedno muslimanska i hinduska deca kao što su radila više od hiljadu godina. Roditelji ih ne podstiču,
prestaju da se povezuju. Od muslimana počinje da se zahteva da dokažu svoju lojalnost Indiji. U partijama kriketa
protiv Pakistana zahteva se da rašire nacionalnu zastavu na fasadama svojih kuća i da navijaju za nacionalni tim. Pri-
morani su da se zadrže u defanzivnom položaju, ali u Kašmiru, gde su većina, uloge su obrnute. Tamo muslimanski
ekstremisti pokreću džihad protiv zajednice hinduističkih bramana, iz koje potiču Nehruovi. Više od sto hiljada je
primorano da ode u izgnanstvo. Oba procesa se nadopunjuju, dok ljudi, koji nisu navikli da sprovode politiku u okviru
vere i religije, postavljaju mnoštvo pitanja: Može li se verovati vladi koja ne ispunjava svoju obavezu zaštite jednog
drevnog kultnog mesta, može li se verovati zajednici koja tako surovo proteruje one koji su druge veroispovesti? „Kako
su se minareti koji krase ovu staru džamiju, tri stuba indijske države: demokratija, sekularizam i pravna država“, piše
Tajm magazin, „našli u opasnosti da ih sruši gnev verskog nacionalizma?“

Sonja je tri godine provela zatvorena u kući, zaokupljena poslom sređivanja porodične arhive. Napisala je
dirljivu knjigu o svom mužu zbog koje je morala da rovari među sto hiljada slika, petsto govora i bezbroj poruka. Kao
strastvena čitateljka, provela je svoj period žalosti među knjigama, dosijeima, fotografijama i dokumentima. Takođe je
objavila drugi tom pisama koja su razmenili Nehru i Indira, jednu upečatljivu i potresnu korespondenciju. „Ne možeš
da se oslobodiš porodične tradicije“, pisao je Nehru svojoj ćerki iz zatvora, „jer će te progoniti, i htela ti to ili ne, doneće
ti određen društveni položaj za koji nemaš nikakve zasluge. To je nesreća, ali moraćeš da izdržiš. Iako, sve u svemu, nije
loša stvar imati dobru porodičnu tradiciju. Pomaže nam da se suočimo s budućnošću, podseća nas da moramo da
održimo u životu jedan plamen i da ne možemo da se unizimo i iskvarimo.“ Sonja ne može da izbaci to pismo iz glave.
Napisano u drugom vremenu i u drugim okolnostima, njegov eho odzvanja u njoj jer sadrži neospornu istinu.
Sada joj se prevrće utroba zbog onoga što se događa oko nje. Duša je boli jer vlada, na čelu s premijerom iz
Kongresa, nije mogla da spreči katastrofu u Ajodiji. To je uvreda za ideologiju, za samu suštinu partije. Da li je moguće da
Gandijeva, Indirina i Radživova žrtva nije ničemu poslužila, pitala se uznemirena. Sav taj bol bio je uzalud?
Na jednom skupu pokrovitelja fondacije koja nosi ime njenog muža, predlaže da se vladi dostavi oštra
osuđujuća izjava.
- Fondacija je apolitički subjekt - kaže joj jedan od pokrovitelja, stari član Kongresa i nekadašnji Radživov
prijatelj. - Nema potrebe da dajemo neki komentar na političku temu.
Sonja odmahuje glavom.
- Radživa i ostale članove porodice poistovećuju sa sekularizmorn sa željom da se politika i religija ne mešaju.
Imam utisak da, ako fondacija ne izrazi svoju osudu, izdajemo nasleđe naše porodice.
- Ali ako to uradiš, upuštaš se u politiku. Moraš da znaš da, ako se usprotiviš onome što radi Kongres, pomažeš
protivnicima, hinduističkim ekstremistima...
- Ne radi se o tome da li se upuštam u politiku ili ne. To je stvar principa. Ne mogu da ostanem mirna pred
ovim što se dešava.
Nema nameru da ćuti, svejedno joj je ko je na vlasti. Ponavlja da je njen autoritet moral, a ne politika. Zar
premijer Rao nije počinio istu grešku u upravljanju krizom u Ajodiji koju su svojevremeno počinili Sandžaj sa Sikima a
Indira s Tamilima? Zar lekcije iz prošlosti ničemu ne služe? Jasno je da Rao nije na vreme poslao vojsku kako bi sprečio
uništenje džamije da se ne bi udaljio od hinduističkog izbornog tela. Žrtvovao je mir u zemlji za kratkoročnu izbornu
dobrobit. To nije politika koju Sonja želi da podrži, ko god bio poražen, pa makar to bio i Kongres.
Zato nastavlja dalje sa svojom idejom i sastavlja izjavu o strogoj osudi, u kojoj veliki deo odgovornosti
pripisuje samoj vladi Narasime Raoa. Politička oluja neizbežno se pokreće. „Upliće se u politiku i to protiv nas?“ pitaju
se u vladi, zabezeknuti. Kao što se moglo očekivati, opozicija uživa u prizoru ove svađe unutar Kongresa, koja se
pridodaje drugim svađama između različitih lidera. U partiji, ljudi proždiru jedni druge, ona je pravo zmijsko leglo.
Hinduistički ekstremisti aplaudiraju.
Ali Sonja se ne dvoumi. To što ostaje verna obećanju da će očuvati uspomenu na svog muža i porodicu nema
nikakve veze sa sudbinom Radživovih ljudi u politici, pogotovo kada ne postoje razlozi da ih podrži. Misli da bi bila
izdaja kad bi sedela skrštenih ruku. A Radživ, on je i dalje veoma prisutan u njenim mislima. Sve što je uradila u životu
uradila je zbog njega. I sada je tako, smrt tu ništa nije promenila. On živi u njoj. On je njen razlog postojanja.
A pored toga, postoji još jedna optužba protiv Raove vlade. Početak suđenja zaverenicima koje je policija
uhapsila nije ni na pomolu. Kao rezultat ispitivanja uhapšenika, policija je otkrila detaljno razrađen plan za Radživovo
ubistvo. Znaju da ga je duboko u džunglama Sri Lanke skovala direktiva terorističke organizacije koja je koristila
ogranak aktivista na jugu Indije, jer su im trebali lokalni Tamili koji se ne bi mogli prepoznati po ostrvskom izgovoru.
Policija je otkrila čitavu mrežu podrške terorističkoj organizaciji, sa strukturom gde su oni koji su predstavljali donji sloj
znali samo da se bore za njihov cilj; oni koji su bili bliži direktivi znali su samo da se misija sastoji u tome da se ubije
neki političar „neprijateljski nastrojen prema borbi Tigrova“; a samo direktiva je znala ko je meta. Ti organizatori su se
plašili da bi Radživ mogao ponovo da pošalje vojsku na ostrvo ako bi se vratio na vlast, što bi im naškodilo.
Sonja i njena deca su razočarani i nezadovoljni, jer postoji rizik da sav taj dobar policijski posao postane
beznačajan zbog neaktivnosti sudstva.
- Sačekaj još malo, treba biti strpljiv... - ponavljaju joj nekadašnje Radživove kolege.
- Pravda, ako je spora, nije pravda... Zar to ne znamo svi? - kaže Sonja, ponavljajući još jednu rečenicu koju je
čula hiljadu puta kod kuće dok je Indira bila živa.
- Nije trenutak za napad na Kongres. Toliko je oslabljen da bi to bilo fatalno. Pogotovo ako udarac dolazi s tvoje
strane.
- Ni moja deca ni ja nećemo dugo da čekamo.

Sonja, zauzeta poslom fondacije, obilazi zemlju kao nikad ranije. To je ponovno otkriće indijske suštine, ovaj
put samostalno i drugim očima. Bilo da pušta u pogon Lajflajn ekspres, voz pretvoren u pokretnu bolnicu za operaciju
uklanjanja slepila, ili da donosi materijalnu pomoć oblastima koje su najviše pogođene nemirima, bilo da pokreće pro-
grame opismenjavanja, ili da otvara onkološku bolnicu u nekoj dalekoj ruralnoj zoni, njeno prisustvo privlači sve veći
broj ljudi koji je uvek dočekuju sa entuzijazmom. Pošto se oseća voljeno, uči da bude komunikativnija, ne sa štampom,
od koje i dalje strepi, već sa ženama s kojima pije čaj i ćaska, i s decom koju grli i kojima daje poklone. Veoma je
zadovoljna svojim poslom. Energično i efikasno preuzima drevnu porodičnu obavezu prema siromasima Indije, a to
radi na svoj način.
Ali ako se neko obavezao prema narodu i ima principe i moć koja proizlazi iz pripadanja porodici Nehru,
može li da ćuti pred neefikasnošću i nezainteresovanošću vlasti, kojoj god strani da pripada? Zar ćutanje ne znači
odobravanje vladinog ponašanja, koja je dovela zemlju na rub propasti?
Dvadesetog avgusta 1995. godine, na dan Radživovog rođendana četvrte godine od njegove smrti, Sonja, već
sita čekanja, zabrinuta zbog povećanja sukoba među zajednicama, pojavljuje se u javnosti, i to u Ametiju. Deset hiljada
ljudi u delirijumu kliču: „Sonja, spasi zemlju!“ dok se ona polako penje uza stepenice podijuma, glave prekrivene kra-
jem sarija. Ruke joj drhte od nervoze i deluje nesigurno, za razliku od svoje ćerke Prijanke, koja opušteno pozdravlja
gomilu.
- Mama, vidi koliko je ljudi! Zar ne misliš da bi trebalo da ih pozdraviš?
Sonja je poslušala svoju ćerku i podigla ruku. Ohrabruje je gromoglasni odgovor ljudi. Ohrabrena Prijankinom
podrškom, pušta da iz nje izađe bes: „Tokom četiri duge godine, vlada nije bila sposobna da uhapsi i privede pravdi
ubice mog muža“, izjavljuje na gotovo savršenom hindskom. „Аkо sudskom procesu za ubistvo jednog bivšeg pre-
mijera treba toliko vremena da napreduje, šta se može dogoditi običnom građaninu koji ima posla s pravdom? Sigurno
razumete kako se osećam.“ Usred gromoglasnih povika, nastavlja: „Danas su ugroženi Nehruovi, Indirini i Radživovi
ideali. Podele su svuda. Došao je čas da se rekonstruišu njihovi principi a ja ću biti s vama u tim naporima.“ „Sonja,
spasi zemlju!“ odgovara joj narod, koji oseća naklonost prema toj hrabroj i časnoj udovici. Dive joj se zbog njenog
samoodricanja, njene vernosti porodici i njenog žrtvovanja. Pre nego što je ušla u kola, prišla joj je jedna novinarka:
- Da li vaš govor označava povratak dinastije Gandi na indijsku političku scenu?
- Ne - odgovara Sonja - nemam političke ambicije, uvek govorim kao predsednica fondacije Radživ Gandi.
Ali cela Indija je čula njenu poruku. Sledećeg dana, njena fotografija s podignutom rukom, okružena svojom
decom, nalazi se na naslovnoj strani svih nacionalnih novina. U očima miliona Indijaca, Sonja više nije domaćica koja
živi u senci svog muža i svoje svekrve, već postaje javna figura odgovorna za porodičnu zaostavštinu.

Sonji se dešava ono što se dogodilo Radživu i Indiri. Kontakt s ljudima daje joj polet, osnažuje je, izvlači je iz
njene egzistencijalne teskobe, čini da zaboravi na kontradiktornost preuzimanja zaveštanja jedne tako političke porodice
dok u isto vreme prezire politiku. Rezultat narednih izbora, onih iz 1996. godine, uopšte je ne iznenađuje. Tako je dobro
informisana da već zna da partija neće dosegnuti dvesta poslanika. Ali nije dosegla ni sto četrdeset, što je istorijska
katastrofa. Rao raspušta vladu, daje ostavku na mesto premijera i lidera partije.
Nakon nekoliko dana, prima posetu jedne grupe protivničke grane Kongresa, koja ponovo dolazi da traži njen
savet za izbor narednog predsednika organizacije. Ali Sonja odbija da da svoje mišljenje. Ovaj put, svesna svoje moći,
„faktora Sonje“, čak ne spominje ko bi joj bio omiljeni naslednik. Ne želi da bude izmanipulisana.
Maneka je bila ta koja je izašla kao pobednik na ovim izborima, i ponovo dobila poslaničko mesto u
parlamentu. Dolazeći na to mesto i odlazeći s njega, jetrva je izgradila svoj imidž braniteljke životinja. Ponovo je
imenovana za ministarku životne sredine, ali njena sreća je kratkog veka. Zbog pritisaka koje na njega vrše neprijatelji iz
koalicije, premijer je primoran da je nekoliko dana kasnije skloni s tog mesta. Ne prestaje da bude ironično to što se
Indirina snaha iz Indije, politički nastrojena i pričljiva, toliko bori za parče vlasti, dok stidljiva i apolitična snaha
strankinja i dalje mora da odbija ponudu vlasti.
Zato se lideri Kongresa vraćaju na položaj, svesni toga da je udovičino odsustvo najvažnije prisustvo partije.
Situacija je katastrofalna, govore joj, partija se raspada, zemlja srlja ka ambisu verskih ratova. Nema dana da neko ne
dođe da joj to ponovi. Interne svađe u okrilju najveće političke organizacije na svetu lišavaju je najboljih militanata, koji
masovno dezertiraju. Novi lider koji je izabran nakon žučnih rasprava jeste osoba koja ne izaziva poštovanje.
Popodneva provodi kod kuće, ležeći na podu, s jastukom ispod glave, ispijajući viski, pušeći bez prestanka i pričajući o
politici, tračevima i seksu. Sonja zna da taj čovek nije rešenje, pre će biti obrnuto. Pred stalnim pritiskom, ona i dalje ne
popušta. „A Prijanka?“ pitaju, kao da je svejedno da li se radi o majci ili ćerki. Ko god da je, samo da je Gandi, to je
jedino što može da spase organizaciju. Samo jedan Gandi može da spoji različite tendencije, različite ličnosti. Samo
jedan Gandi može da prodrma potonulo raspoloženje simpatizera. U nekada svemoćnom Kongresu, partiji sa sto
dvanaest godina postojanja, širi se očajanje. „Milioni militanata partije spremni su da daju život za tebe. Kako možeš da
dozvoliš da Kongres propada pred tvojim očima?“ ponavljaju joj. Od tolikog ponavljanja, Sonja počinje da pati od
nejasnog kompleksa krivice, od nemirne savesti zbog neke vrste bola. Mogu li i dalje da se ponašam kao nemi posmatrač
dezintegrisanja partije za koju je Radživ dao svoj život? To pitanje je kopka. Iznenada ima utisak da joj izmiče tlo pod
nogama. Osim toga, umorna je od tolikog pritiska kojem je izložena sve od Radživove smrti. Takođe je sita tolikog
ulagivanja. Ali, pre svega, izmučena je. Ako se Kongres raspadne, gotovo je s porodičnim nasleđem. Pomisao na to da je
Radživova žrtva bila uzaludna oduzima joj san. Njena ćerka deli njen nemir.
- Morarno nešto da uradimo - kaže joj Prijanka - u suprotnom, BDŽP će uništiti sve što smo postigli, od dede do
tate.
Kada joj je u posetu došao jedan stari porodični prijatelj, Amitab Bačan, u čijoj je kući živela kada je došla u
Nju Delhi i koji je postao najpopularniji filmski glumac u Indiji, upućuje ga u svoj nemir.
- Pitam se da li ću time što sam izneverila Kongres izneveriti Nehrua, Indiru i Radživa - poverava mu se.
- Nemoj da ih porediš sa sadašnjim liderima - odgovara Amitab. - To je jato lešinara koji žele da iskoriste moć
vaše porodice za svoje političke ciljeve pa se zato pozivaju na nju. Ne daj da te prevare, ne popuštaj.
- Naravno, u pravu si - kaže mu.
Ali Prijanka se ne slaže sa Amitabom.
- Dakle, - kaže svojoj majci čim su ponovo ostale same - pustićemo da zemlja propadne i ništa nećemo učiniti?
 Sonja joj odgovara pitanjem.
- Zar ne misliš da je porodica već dovoljno učinila za zemlju?
Ali sumnja je steže poput sablasnog zagrljaja, kao da nagada da njeno opiranje samo što ne popusti pred onim
neizbežnim.

Nakon nekoliko meseci, nova poseta drugog starog Radživovog prijatelja posejala je sumnju u Sonjinom umu.
To je jedan od najcenjenijih lidera Kongresa, pravedni čovek po imenu Digvidžaj Sing. Njegovo mišljenje je imalo težinu
u Radživovo vreme.
- Srljamo pravo u propast - odsečno joj kaže. - Sa ovim novim predsednikom nećemo dostići ni sto poslaničkih
mesta na sledećim izborima. Da li znaš šta to znači?
Sonja je napravila nezadovoljnu grimasu. Čovek nastavlja:
- To označava dezintegraciju partije, kraj Kongresa. A možda i Indije kao nacije.
Nastala je duga, mučna tišina.
- Poznat mi je tvoj stav i stav tvoje dece u odnosu na preuzimanje plašta vaše porodice, ali pred ekstremnom
ozbiljnošću situacije došao sam da ti u ime Radživovih kolega zatražim da učiniš to. Već znam šta misliš o politici, svi to
znamo. Znam da ćeš mi reći ne, ali išlo bi na teret moje dužnosti kad ne bih insistirao. A ne bih to radio da mislim da
postoji bolje rešenje.
- Ja sam oduvek mislila da ti imaš moć da privučeš ljude, da bi mogao da budeš savršeni predsednik partije -
kaže mu Sonja.
- Nemam dovoljno podrške. Možda ću je imati u budućnosti, sada je nemam. U ovom najkritičnijem trenutku,
rešenje leži u tebi ili tvojoj deci.
- Hoćeš da kažeš da, ako ne uđem u politiku, zanemarujem svoju dužnost?
Čovek se ne usuđuje da odgovori.
- Želim da uvidiš drugu stranu problema - nastavlja. - Pretpostavimo da Kongres nestane... Šta će se desiti s
vašom bezbednošću? Bavila se ti politikom ili ne, mnogo ljudi vas vidi kao pretnju zbog onoga što predstavljate. Oni
koji su protiv osnovnih principa Kongresa takođe su i protiv vas. A nažalost, oni su čitava legija, svakim danom sve
veća. Čak i ako nikad ne budeš želela da se baviš politikom, činjenica da si ostala da živiš u ovoj kući jeste sama po sebi
politički čin.
Sonja ne odgovara. Vrti joj se u glavi. Digvidžaj Sing nastavlja:
- Ako su Radživu oduzeli život, uzeće ga i vama, u to nemoj ni manje sumnjati. Ako Kongres nestane kao
politička sila, ko će ti priuštiti ogroman aparat bezbednosti koji treba tebi i tvojoj deci?
Sonja drhti, jer zna da je njen sagovornik u pravu. Da li bi se usudili da ih ostave nezaštićene? Sve je moguće u
ovom prljavom svetu politike Neprijatelji su i van i unutar partije, to su oni isti koji su Radživu ukinuli zaštitu. Jedni iz
jednog, drugi iz drugog razloga. Jasno je da, ako partija potone, ostaju nezaštićeni. Ali ako prihvati i uđe u politiku kako
bi je spasla, nije li to iskušavanje đavola? Nije li to još veće izlaganje mecima nekog luđaka? Nema izlaza u lavirintu
njenog života. Sve joj se izmešalo u glavi: osećanje odgovornosti i straha, mržnja prema politici i potreba za sigurnošću.
Prvi put, Sonja shvata da nije samo ona potrebna vlasti; porodici je takođe potrebna zaštita te vlasti. Da nije tako, jedno
je sigurno: nasleđe više ne bi postojalo, Indirina i Radživova žrtva pala bi u zaborav, a možda i njih - Sonje, Prijanke i
Raula - više ne bi bilo.
 44.

DOK SE SONJA BORI U moru nedoumica, indijska politika se i dalje razlaže. Koncept ,,nacije“ koji je stvorila
Kongresna partija tokom borbe za nezavisnost, a koja se zalaže za jednu multinacionalnu, sekularnu i raznoliku naciju
(nasuprot PakistanU, naciji stvorenoj oko jedne religije), nastavlja da gubi teren na veoma zabrinjavajući način. Isti oni
protivnici protiv kojih su se borili onaj Mahatma Gandi, Nehru, Indira i Radživ sada pridobijaju pristalice svojom
idejom o hinduističkoj Indiji, poput refleksnog eha Pakistana. Šta će se desiti kad se domognu vlasti? Da li će nastati
etničko čišćenje? Nakon toga, tu je i neslavni prizor korupcije. Stotinu članova parlamenta u Nju Delhiju sada imaju
„kriminalnu prošlost“, što znači da su optuženi za razne zločine, ali nisu zvanično osuđeni. Kad bi Nehru to video! Čim
su izabrani, gotovo je nemoguće osuditi ih, na taj način se politika pretvara u važnu stimulaciju za delikvente svih
profila.
Korupcija je toliko groteskna da je jedna liderka u usponu najveće partije ,,nedodirljivih“ u Indiji, sredovečna
žena po imenu Majavati, koja se obogatila preko noći izjavljujući da su njeni simpatizeri „veoma darežljivi“, uhvaćena
na delu kako izdaje dozvole svojim prijateljima građevinskim preduzetnicima za izgradnju džinovskog tematskog
parka oko Tadž Mahala. Skandal ju je primorao da napusti projekat, ali nije je koštao nijednog glasa. Štampa objavljuje
njene fotografije kako prima svoje sagovornike dok sedi na pravom tronu od obrađenog drveta prekrivenom zlatnim
pločama u svojoj kući palati u Laknau.
Luksuzno je proslavila svoj rođendan, iskoristivši zvaničnu opremu javna sredstva. A ona nije jedina.
Čini se da se, umesto da napreduje, zemlja vraća u vreme korumpiranih maharadža. Vraća se nosiljkama, kao
kada je bila sačinjena od bezbroj kraljevstava koja su se međusobno gložila, jedna druge slabila olakšavajući invaziju
Mogula i Britanaca. Ako Kongres na sledećim izborima bude pretvoren u prah, umreće jedina velika nacionalna partija.
Sada samo ostaju taifati koji se ne bore za svoju ideologiju, već za pridobijanje naklonosti svojih birača, koji se sve više
grupišu u kaste ili regionalne zajednice. Politika se atomizuje. Dokle će dovesti ova fragmentacija? Do dezintegracije
Indije? Analitičari to ne odbacuju. Neki kažu da su Nehruovi bili Indija, da bez njih Indija nije čak ni nacija.

U jednoj od svojih besanih noći, Sonja ponovo oseća pritisak u grudima. Ponekad je hladnoća ta koja pokrene
astmatični napad; u drugim situacijama pojavi se bez očiglednog razloga; a nekad je to stres. Bronhije se sužavaju i
otežavaju dotok vazduha u pluća. Osećaj gušenja, kada pri udisanju ne ulazi vazduh, veoma je mučan. Hronična astma
se ne leči, čovek nauči da živi s tom bolešću, kao što je uradila Sonja. Uviđa da joj je joga od velike pomoći. Joga
podučava kako treba disati. Kad je te noći uočila prve simptome, odmah traži svoj inhalator i svoje lekove. Ali ne nalazi
ih na njihovom uobičajenom mestu; nisu ni u ormariću kupatila ni u noćnom stočiću. Mora da sam ih ostavila u kancelariji
kaže u sebi. Ogrće se svojom kućnom haljinom i izlazi iz sobe.
Inhalator je uistinu bio u kancelarijskom stolu. Sonja seda, stavlja ga u usta, pritiska ga baš kad udiše vazduh i
nekoliko puta duboko udiše. Odmah oseća dejstvo. Dobro je, može da diše. Opušta se. U kući vlada tišina, koju remeti
samo strujanje vetra u krošnjama dvorišnog drveća i njeno duboko izdisanje i udisanje. Soba i dalje miriše na hladni
tamjan, kao i u vreme kad je Radživ bio živ. Voleo je da zapali nekoliko štapića dok radi. Govorio je da mu pomažu da
se koncentriše.
Sonja iznenada podiže pogled i susreće se sa Indirinim portretom. I s Nehruovim. A potom s Radživovim.
„Zašto me tako uporno gledaš? Zašto me gledaš s tim zagonetnim osmehom?“ Te noći, u polumraku, čini joj se da su
živi. Sonja stavlja svoj inhalator u džep, i pre nego što ugasi svetlo, ponovo baca pogled na portrete. Ne uspeva da
izdrži te poglede i spušta svoj, kao da je posramljena. Gasi svetlo i vraća se u svoju sobu da spava. Ali san joj ne dolazi
na oči, a ne želi da popije tabletu da se ne bi navikla na to. Prevrće se u krevetu, upliće se u posteljinu, li svetlo,
pokušava da čita, umara se i ponovo ga gasi. Ne može da skrene misli s fotografija u kancelariji. Ostavljam ih na cedilu,
govori sama sebi. Izdajem ih. Bože, šta da radim?
Mora da razgovara sa svojom decom. Raul samo što je stigao iz Londona, gde je našao posao u jednom
bankarskom departmanu nakon što je završio svoje studije u Sjedinjenim Državama. Prijanka ima verenika, jednog
mladića kojeg poznaje od malena. Sledećeg dana za doručkom, Sonja im priča o utisku koji su kod nje izazvale
fotografije iz kancelarije.
- Svaki put kada prođem pored njih, imam utisak da me gledaju, kao da nešto očekuju od mene...
 - Pa i očekuju, mama - odbrusila joj je Prijanka. - I meni se to isto dešava, sramota me je što ništa ne činim dok se
sve ruši. Šta bi baka rekla? Sigurna sam da joj se ne bi svidelo... Moramo da sprečimo umiranje partije.
- A kako se to radi? - pita njen brat.
- Sprovođenjem kampanje za Kongres na sledećim izborima - odgovara Prijanka.
Raul sleže ramenima.
- Nećemo se upuštati u te zavrzlame.
- Mislim da treba dobro razmisliti - uzvraća Prijanka, koja čvrsto stoji na zemlji. - Znaš, mama, došla sam do
istog zaključka kao i ti, iako na drugi način. Ne možemo da ostanemo posmatrači. To je poput... poput nemorala!
Malo-pomalo, procenjivali su razloge za i razloge protiv odluke koja očigledno sve menja, ali koja na kraju
pokazuje svoju duboku logiku.
- Nekada treba zanemariti dobre stvari koje neka odluka nosi sa sobom, zar ne mislite tako? - pita Sonja,
ozbiljnog izraza lica.
Njena deca ne odgovaraju. Ona nastavlja:
- Bila bih spremna da sprovedem kampanju za Kongres da pokušam da spasem tu organizaciju, ali ne i da
preuzmem bilo kakav položaj u vladi. Pomoći ćete mi?
- Naravno - kaže joj njena ćerka.
- Sećaš li se onoga što je pradeda rekao baki Indiri u onom pisrnu? Da nikada neće moći da se oslobodi
porodične tradicije. Kako je sa bio u pravu! Mislim da ni mi ne možemo. To je kao druga koža, svidelo nam se to ili ne.
Raulu je teško da prihvati odluku svoje majke, jer vidi da nije zadovoljna. Zna da će krenuti stazom prema
kojoj u suštini oseća odbojnost Zna da to radi jer je nasledila isto osećanje dužnosti koje su imali Indira i Radživ. Ali na
kraju krajeva, mladić razume šta je u igri.
- Mama, napustiću posao i ići ću s tobom na sve mitinge - kaže joj da je obodri.

Sonja voli da lično posluži čaj onima koji dođu da je vide. Ovaj put se ne radi o običnoj poseti, ona je bila ta
koja je pozvala lidera Kongresa i starog porodičnog prijatelja Digvidžaja Singa, onog koji joj je nekoliko meseci ranije
rekao da idu pravo u propast. To je jedan visok i zgodan čovek, sa urođenom elegancijom naglašenom belim
kompletom koji čine kurta i pantalone poput pidžame. Odmah je došao, uprkos tome što je morao da provede noć u
vozu. Ali ako Sonja zove, to je značajno, jer obično nikad ne zove. Italijanka mu pruža šoljicu čaja, iz koje se širi aroma
jasmina. Pre nego što je sela, brzo je bacila pogled na fotografije na zidovima, kao da im je tražila odobrenje za
odvažnost da predloži ono što je naumila.
- Šta bi se desilo ako bih sprovela kampanju za Kongres? - iznenada izgovara.
Čovek je opekao usne i zagrcnuo se. Može li biti istina to što čuje, pitao se. Nije imao pojma šta će da ga sačeka,
zato ga je pitanje uhvatilo nespremnog.
Nastaje tišina, mučna tišina, koju Sonja koristi da mu da pamučnu salvetu na kojoj je izvezeno slovo G.
- Madam, - odgovara brišući ugao usana - to bi imalo podsticajni efekat u našim redovima. Isprašili bismo
ostale na izborima.
Sonja je ozbiljna, zamišljena. Čoveku su se zacaklile oči.
- Zaista to misliš?
- Ubeđen sam.
- Veoma mi je teško što donosim tu odluku.
- Savršeno vas razumem, madam.
Sonja nastavlja:
- Ja nisam lider po prirodi, to već znaš, to mi nije urođeno...
- Mislim da sposobnost vladanja nije nešto urođeno. Pogledaj Indirin primer. Bila je stidljiva, i u početku je bila
užasan govornik. Seti se i svog muža. Sve se nauči. A u politici se još brže uči.
- Misliš li da to može da se nauči?
- Siguran sam u to. Obrati pažnju na količinu ljudi koji dolaze da te vide u svakoj prilici. Čini se kao da upijaju
svaku tvoju reč... Osim toga, možemo da te pripremimo. Imaš prednost što ti je na raspolaganju veoma talentovana
rezerva koja postoji u Kongresu, osim ako se partija tako brzo ne raspadne da svi odu pre izbora. Ali još uvek imamo
najbolje stručnjake na poljima poput ekonomije, administracije, nauke i tehnologije.
Sonja ga gleda, ali ćuti. Svojim zagonetnim izrazom lica pokazuje da se žrtvuje da prihvati ono neizbežno.

Nedugo nakon ovog sastanka, Sonja je uradila nešto diskretno, na svoj način. Odlazi u sedište partije na
Akbarovom putu i popunjava propratni formular zahteva za priključenje organizaciji. Sa članskom kartom u ruci, koja
je još više vezuje za Nehrua, Gandija i sve one koji su se borili za ideale jedne nezavisne i slobodne Indije, vraća se kući.
Ulazi u kancelariju i, pre nego što stavi člansku kartu u fioku, upire pogled u portrete. Namešta stidljivi osmeh, kao da
vise ne oseća stid da ih pogleda u oči.

Dvadeset osmog decembra 1997. godine, Sonja javno objavljuje svoju odluku da uđe u politiku i predstavi se
kao kandidatkinja Kongresa na sledećim izborima. Vest je sve iznenadila. Niko ne razume razloge za ovaj preokret - ni
njena majka, ni njene sestre, ni njeni prijatelji, ni javnost uopšte. Lideri partije joj prave veliki spektakl u znak dobrodoš-
lice, ali neki su skeptični jer znaju da će im ova ,,pridošlica“ na kraju zapovedati. Zli jezici prolivaju svoj otrov: Sonja
ulazi u politiku kako bi se izmigoljila iz skandala Bofors, kažu jedni; Sonja hoće da bude premijerka, kažu drugi;
Konačno pokazuje svoju pravu stranu kažu neki treći. Maneka Gandi ne propušta priliku da doda svoje zrno peska.
„Pozdravlja se poput brisača na vetrobranu kola“, kaže aludirajući na Sonjin otpozdrav njenim entuzijastičnim
sledbenicima po izlasku iz sedišta partije. A u jednom intervjuu za nedeljnik Pančdžanija dodaje: „Sonja neće biti
izabrana jer je strankinja... Jedino što želi to je da jednog dana postane premijerka kako bi imala ugodan život. Taj
položaj je kao igračka za nju, nije svesna poteškoća koja on iziskuje...“
Sonja odbija da prokomentariše bilo šta o svojoj bivšoj jetrvi. Ono što pokušava to je da se ogradi od kritika i
podsmevanja, od koga god da dolaze. Oduvek je znala da će biti podređena još žešćem javnom procenjivanju nego
ranije. To čini deo života jednog političara. Zato želi da se pripremi što je bolje moguće. Svesna svojih ograničenja,
okružuje se najboljim stručnjacima: istoričarkom, sociologom, pravnikom koji je stručnjak za ustavno pravo, bivšim
direktorom obaveštajne službe, stručnjakom za političke nauke... Sve u svemu, smatraju je „primenjenom
studentkinjom“ koja na primeru brzo uči parlamentarne običaje i aktivnosti. Ali pravi i greške. Kada su je upoznali s
jednim uticajnim liderom jedne kaste u državi Utar Pradeš, jednim sjajnim čovekom sa analitičkim umom koji može da
joj objasni delikatnu ravnotežu kasti, Sonja mu je naivno odgovorila: „Želim da se u Kongresu gledanje na pripadnost
nekoj kasti svede na minimum.“ Čovek naglo ustaje i kaže da će se vratiti kada Sonja bude imala više predstave o tome
koliko je važna tema o kojoj govori. To su loše strane posla.

Trenutak njenog ulaska u politiku podudara se sa svadbom njene ćerke. Prijanka se udaje za dizajnera nakita,
sina jednog giganta u proizvodnji mesinga iz grada blizu Nju Delhija. Sonji se ne dopada mnogo ovo sjedinjavanje;
verenik nije završio fakultet i, što je još gore, neki članovi porodice imaju veze s hinduističkim ekstremističkim
organizacijama pri BDŽP-u. Ali Prijanki se to ne čini bitnim. Zaljubljena je u jednog čoveka, ne u njegovu porodicu, o
tome razmišlja kao Evropljanka, a ne kao Indijka. Donela je odluku i nastaviće dalje.
- Prijanka je veoma verna porodičnoj tradiciji - ironično kaže Raul svojoj majci. - Udaje se za nekog s kim nema
ništa zajedničko. Šta je lose u tome?
- Upravo je u tome problem.
- Problem? Kakve je sličnosti pradeda Nehru imao s prababom? Nikakve. A baka Indira s dedom? Takođe
nikakve. A stric Sandžaj s Manekom? A ti s tatom... sama si to rekla, bili ste iz dva potpuno različita sveta. Nekad to
funkcioniše, nekad ne, nikad se ne zna.
- Ako ste se tvoja sestra i ti urotili protiv mene, ne mislim da otvaram novo bojno polje - kaže mu Sonja, koja se
ponovo smeje.
Na Prijankinom venčanju, ćerke, unuke i praunuke tri premijera, dolazi najprobranije stanovništvo. Sonja,
veoma elegantna u svilenom sariju bordo-zlatne boje, dočekuje predsednika Republike, premijera i visoke partijske
funkcionere. Atmosfera je puna iščekivanja tog događaja koji je štampa okarakterisala kao „venčanje godine“. Nikada
kao tog dana „vladarska“ porodica nije bila predmet tolikih komentara i tračeva. Otkad je Sonja objavila svoj ulazak u
politiku, jedni predviđaju njen momentalni neuspeh, drugi pokazuju svoje zadovoljstvo jer je pronađen lider sposoban
da vaskrsne Kongres. Kažu da je majka prihvatila žrtvu da uđe u politiku zbog svoje dece, pravih prirodnih naslednika
dinastije. Među zvanicama nalazi se i jedan visok i zgodan mladić, za kog je Prijanka insistirala da ga pozovu. To je njen
rođak, Firoz Varun Gandi, Manekin sin, koji u Londonu uči ekonomiju. Došao je sam, bez svoje majke. Bilo da se radi o
Prijanki, Raulu ili Firozu, lideri partije im potpuno veruju. Smatraju ih prirodnim i harizmatičnim liderima, sposobnim
da odlučuju o sudbini miliona ljudi. Sada kada je majka načinila prvi korak, ubeđeni su u to da će budućnost Kongresa,
i nacije, zavisiti od njih. Ne promiče im da Prijanka, koja blista, nosi prelepi sari sačinjen od pamuka koji je njen deda
Nehru istkao u zatvoru. Isti onaj koji je nosila Indira na svojoj svadbi, a potom Sonja na svojoj. Pravi je simbol, taj crveni
sari.

Takođe, vrlo je simbolična činjenica da Sonja počinje svoju kampanju tamo gde je njen muž završio svoju: u
gradu Sriperumbuduru. Mora da se uzdigne iznad uzbuđenja što će se naći na mestu koje je Radživ poslednje video,
iznad svoje stidljivosti, nervoze i svojih napada astme u vreme obraćanja publici. „Stojim pred vama, okružena
bezbednosnim merama, na ovom istom mestu gde je Radživ bio sam i nezaštićen pred svojim ubicama. Njegov glas je
ućutkan, ali njegova poruka i ideje koje je branio nastavljaju da žive i to više nego ikad.“ Više ne pravi aluziju na sporost
pravde s pređašnjom gorčinom. Najzad, u januaru 1998. godine, sudija koji predsedava suđenju optuženicima za
ubistvo njenog muža doneo je presudu: smrtna kazna. Osuđenici su se žalili Vrhovnom sudu, ali mogućnosti da im
promene kaznu bile su minimalne Za Sonju to nije bila uteha, jer se uvek protivila najstrožoj kazni. Više bi volela da ih
zadrže iza rešetaka.
Aludirajući na svoje strano poreklo, slabu tačku koju njeni protivnici već upotrebljavaju protiv nje, dodaje:
„Postala sam deo Indije još pre trideset godina, kada sam ušla u dom Indire Gandi kao žena njenog starijeg sina. Preko
njegovog srca, naučila sam da razumem i volim Indiju.“ To su jednostavne rečenice, iskazane prirodnim i prijatnim to-
nom, prekinute nežnim osmehom, a ponavljala ih je celog tog meseca, tokom kojeg prelazi trideset hiljada kilometara,
što je jedan od onih mukotrpnih poslova koje su prošli razni članovi njene porodice pa su joj bili poznati. U svojim
govorima, koje čita upravo na hindskom alfabetu, govori i o žrtvi, stabilnosti, a naročito o sekularizmu. Objašnjava da je
njeno upuštanje u sprovođenje kampanje reakcija na nezadovoljstvo koje u njoj izaziva to što ima političara koji traže
glasove u ime religije. „Morate da izaberete između sila sklada i progresa i onih koje gledaju kako da iskoriste naše
razlike da se domognu vlasti.“ Ne propušta nijednu priliku da se izvini za greške iz prošlosti, poput operacije Plava
zvezda u Pandžabu ili demoliranja džamije u Ajodiji. Preuzima neuspehe drugih potpuno skrušeno. Govori osećajući da
je upletena u jednu misiju. Mase prisustvuju njenim mitinzima ne samo zbog ogromne radoznalosti koju podstiče već i
zbog toga što je Sonja sposobna da uklopi emocije u svoj ubedljivi politički govor. Njena kampanja unosi dah svežine i
inovacije u opštu panoramu. Najskeptičniji lideri iznenađeni su Sonjinom efikasnošću povodom posećenosti mitinga i
uticaja na izborno telo. Po završetku kampanje, Indijski tajms objavljuje naslov na glavnoj strani: „Od carice se pretvara
u napaćenu suprugu i moćnu političarku, čini se da je transformacija Sonje Gandi potpuna.“
Sonja nije potukla ostale rezultate, ali dostigla je 146 mesta za Kongres i značajni porast glasačkog učešća.
Odnosno, izdejstvovala je izbegavanje katastrofe. Priznata kao spasiteljka partije i njene budućnosti u kojoj organizacija
neće nestati zbog unutrašnjih nemira, lideri odlučuju da je uzdignu na mesto predsednika. Sonja Gandi postaje peti član
kuće Motilala Nehrua koji dolazi na taj položaj. Ah, kad bi Stefano Majno to video! Kako su daleko brda Asijaga,
razgovori s njenim sestrama kraj toplog kamina dok čekaju zuppa43 za večeru, večne nedeljne mise u crkvi u Luzijani,
miris snega pozne jeseni, snovi devojčice koja želi da živi u gradu a ne u selu da muze krave... i sve, sve zbog jednog
susreta pogleda u jednom restoranu u Kembridžu.

Jedanaest meseci nakon njenog venčanja, Prijanka nailazi u novinama na jednu vest o ubicama njenog oca.
Jedna od optuženih teroristkinja svakog časa treba da ode na vešala zajedno s tri saučesnika. Jedan od njih je njen muž.
Teroristkinja, poznata pod imenom Nalini Murugan, udala se za njega u zatvoru u Veloreu, jednom gradu na jugu, i
dobili su devojčicu. Svako popodne, malecka, zajedno sa svojom bakom, dolazi u posetu svojoj majci u zatvor u trajanju
od pola sata. Prijanka, duboko pogođena tom vešću, obaveštava Sonju i svog brata. Da li je zaista po trebno da umre još
ljudi? Zar već nije bilo dovoljno tragedija? Zar jedna devojčica treba da postane siroče? Sonja i Raul su isto tako
potreseni. Nijedno od njih troje nije za smrtnu kaznu. Pravda je zadovoljena, na neki način, to je poslužilo da se pomire
s proživljenom dramom. Ali da nakon jednog državnog postupka devojčica ostane siroče zbog nedela svojih roditelja,
to im se čini nepravednim.
- Neće nam doneti nikakvu utehu - kaže Sonja.
- Pre će biti suprotno - dodaje Raul. - Šta možemo da uradimo?
- Da tražimo pomilovanje za majku - predlaže Prijanka - i da izdejstvujemo da se izvršenje kazni ostalih odloži
na neodređeno vreme.
Kada je predsednik Republike primio Sonju u specijalnoj prostoriji svoje rezidencije u Raštrapati Bavanu,
nekadašnjoj palati vicekralja, bio je zabezeknut zbog onog što je čuo, nakon sveg Sonjinog negodovanja zbog sporosti
pravde. „Moja deca su ostala siročad bez oca, i to je dovoljno“, kaže mu Sonja. „Naš argument je da nijedno drugo dete
ne mora da postane siroče. Ne želimo da tragedija proizvede nove tragedije. Molim vas da uradite sve moguće kako bi
postigli pomilovanje za Nalini Murugan, kako bi ona mogla da odgoji svoju ćerku.“
Kada su došli da izvuku mladu teroristkinju iz ćelije, bila je ubeđena da je to zbog njenog poslednjeg
putovanja. Ali izveli su je pred sudiju iz Velorea, koji joj saopštava da je njena najstroža kazna zamenjena za doživotnu
robiju. „Daj bože da to nečemu posluži, pa makar i da samo skrene pažnju na besmislenost terorističkih dela, koji samo
vode do uništenja i smrti“, izjavljuje Raul za štampu. Potom, zahvaljujući Sonjinom posredovanju, Nalini dobija vizu da
njena ćerkica i njeni baba i deda sa očeve strane mogu da otputuju u Australiju, gde ih u egzilu prihvataju članovi
tamilske zajednice. Devojčica će moći da se školuje u okruženju gde neće biti stigmatizovana zbog položaja svojih
roditelja.

43 Supa. (Prim. prev.)

 45.

SONJA JE VRATILA NADU NAJVEĆOJ partiji na svetu iako je nije vratila na vlast. Nije uspela da zaustavi
uspon hinduista iz BDŽP-a, čiji rezultati dopuštaju da oforme koaliciju za formiranje vlade. Da li će nastaviti da
potpiruju rivalstvo među zajednicama? Da li će nastaviti da guraju zemlju u ambis? Sva sreća da je novi premijer Atal
Bihari Vadžpaji kulturan, odmeren i veoma poštovan čovek u političkim krugovima. Da li će uspeti da kontroliše ostale
ekstremiste? Cela zemlja postavlja ova pitanja, pogotovo u pogledu programa koji bi svakog naveo da zadrhti:
hinduistička Indija, reforma ustava, izgradnja hrama bogu Rami u Ajodiji, itd.
Logično je da svi polažu u Sonju svoje nade i poverenje, na koju je red da preuzme ulogu lidera opozicije kao
predsednica Kongresa. Tamo u Italiji, rođaci, prijatelji i komšije tiskaju se pred svojim televizorima kako bi pratili
nezamislivu istoriju ove „ćerke planete“. Pepeljuga iz Orbasana popustila je pred preklinjanjem svojih dvorjana i
upušta se u borbu za vlast u kraljevstvu... Ali zar joj se od toga ne muti u glavi? Zar se ne boji da je ne ubiju? Zar ne
strahuje zbog svoje dece? Zašto ne ostavi sve i dođe ovde da otvori radnju za dekoraciju i da živi u miru? Ne razumeju
šta prolazi kroz glavu te žene... koja se zaljubila u princa i može da postane kraljica.
Osam godina nakon Radživovog ubistva, Sonji se otvaraju vrata parlamenta. Dok se penje uza stepenice, vraća
joj se u sećanje jedna rečenica njene svekrve, koja je rekla da je njena porodica nesvakidašnja, „jer se od nas očekuju
čuda“. Zar nije čudo što se nalazi u toj jedinstvnoj, okrugloj, ogromnoj zgradi u srcu Nju Delhija, gde se sastaju težnje
jedne nacije koja sada ima milijardu stanovnika, gde su Nehru Indira i Radživ branili svoje ideje? Gde je sada red na nju
da brani svoje, ona koja dolazi iz tolikih daljina, koja umire od stida kad je gledaju koja je prihvatila ovaj izazov tako
suprotan njenom temperamentu kako bi zaštitila porodicu čoveka kojeg najviše voli i kako bi spasla zemlju od jarma
tradicionalizma. Da li će biti u stanju da ostvari ta čuda?
Koliko pređenog puta, koliko sreće i iluzija, koliko razočaranja i prolivenih suza! A pre svega, koliko ljubavi
za tog muža, čije toplo prisustvo oseća na ovom mestu koje je posećivao. Koncentriše se na sećanje na njega, od njega
traži zaštitu kada, 29. oktobra 1999. godine, mora da održi svoj prvi govor. Celo njeno telo je napeto. Pet puta je išla u
klozet misleći na odlučujući trenutak koji je očekuje. Svesna je da petsto pari očiju posmatra svaki njen pokret, što je
mučenje za zarazno stidljivu ženu. Ali ona to radi zbog onog istog osećanja dužnosti zbog kojeg se njen muž upleo u
politiku. Ne radi to zato što joj se to sviđa, već iz ljubavi. Iz te nepresušne ljubavi crpi energiju kako bi se ponašala
nesvojstveno sebi, kako bi pobedila sebe, kako bi izdržala poglede onih koji zauzimaju tribinu za štampu, poglede
posetilaca i diplomata, koji su nepodnošljivi. Na vladinoj klupi sedi Maneka, koja je nedavno imenovana za ministarku
kulture koalicije koju predvodi BDŽP. Ove dve jetrve predstavljaju najudaljenije strane ideološkog spektra, poput
metafore podele koja potresa zemlju. Kad bi Indira to mogla da vidi! Na klupi Kongresa ima bar desetina kolega koji su
spremni da priskoče Sonji u pomoć ako joj zafali neki podatak, ako nešto pogreši, ako nešto zabrlja. Ona je samo oličenje
elegancije, sa svojom crnom sjajnom kosom koja joj u nežnim uvojcima pada preko ramena, u svom svilenom sariju s
pastelnozelenim nijansama, sa svojim uzvišenim držanjem i direktnim pogledom.
Stavlja naočare. Došla je pripremljena sa odštampanim tekstom napisanim velikim slovima kako bi delovalo
da ne čita, što je stari porodični trik; tekstom u kojem osuđuje to što sadašnji režim sebi pripisuje reforme koje je u svom
začetku pokrenuo Kongres, a konkretno Radživ. Ne obraća pažnju na izvikivanja i zvižduke koje joj upućuju s klupe
koalicije na vlasti. Nasuprot tome, nastavlja dalje i osuđuje poslednje vladine mahinacije kako bi izuzela svog muža iz
slučaja Bofors. „Ne može se sumnjati na nevinog čoveka, koji pored toga nije ovde da bi se odbranio“, uzvikuje. Njen
emotivni govor ostavio je veoma povoljan utisak na njene poslanike, koji konstatuju da je Sonja sposobna da se uhvati u
koštac s tako delikatnim problemom kao što je Bofors. Iznenada se čini kao da se ponovo javljaju sećanja na nasmejanog
i razdraganog Radživa. Ali svi se isto pitaju: Šta će se desiti kada bude morala da napadne ili brani određene
ekonomske opcije? Šta će se desiti kada njen govor ne bude imao emocionalnu težinu?
Tokom nekoliko meseci usuđuje se da održi kratke govore u parlamentu o sadašnjosti, premda izbegava da se
izjasni o ekonomskim pitanjima. U tom pogledu, ima puno poverenje u čoveka kog je upoznala kada je formirana prva
vlada nakon Radživovog ubistva. To je jedan Sik po imenu Manmohan Sing, bivši student Kembridža, sjajan
ekonomista, projektant reformi koje su uspele da izvuku zemlju iz ekonomske krize devedesetih godina, poznat po
svojoj besprekornoj reputaciji poštenja. Sledio je Radživove stope i zalagao se za modernizaciju ekonomije. Njegov
uticaj na Sonju tako je velik da je stari socijalisti i levičari Kongresa podozrivo gledaju. „Zar nas ne udaljava od starih
socijalističkih principa kako bi nas usmerila na put ka liberalizmu?“ pitaju se uznemireni.
 U početku, njena uloga kao lidera opozicije začuđuje njene partijske kolege isto kao i njene protivnike. Pošto se
plaši da se suoči s nezgodnim temama, raspodeljuje ih raznim poslanicima koji se smatraju stručnjacima, bilo u spoljnoj
politici, bilo u ekonomskoj politici ili pravnim poslovima... Ali oni na suprotnoj strani žustro napadaju tu fragmen-
tarnu opoziciju bez kormila, bez težine, bez stabilnosti. U redovima Kongresa, poslanici počinju da se pribojavaju
parlamentarnih sednica skoro isto, a možda i više od same Sonje, koja se loše brani od svakakvih optužbi izrečenih bez
ikakvog osnova kako bi obezvredili njen imidž. Najgore su Manekine optužbe, koja je kao ministarka kulture iznenada
postala nadležna za dobrotvorne i porodične ustanove kojima upravlja Sonja i koja, kako bi jasno naglasila svoju moć,
nalaže seriju inspekcija izjavljujući svoju sumnju u finansijske neregularnosti. Konačno uživa u ukusu osvete. Ali njena
srdžba je tolika, njen bes i lična averzija prema Sonji toliko se primećuju da ostale partije iz koalicije protestuju zbog
ovog neosnovanog progona. Zbog toga je, jednom neočekivanom mahinacijom, udaljena s položaja i stavljena na čelo
statističkog sektora gde je njeno inkvizitorsko ponašanje neutralisano.
Nedostaci Sonjine uloge kao lidera opozicije (lidera koji se krije kako je optužuju oni iz vlade) nadomešćeni su
njenom efikasnošću kada se radi o upravljanju partijom. Stari lisci, koji su mislili da mogu da manipulišu njome, ubrzo
shvataju da ona to ne dozvoljava. Bila je previse blizu Indire da ne nauči lekciju. Osim toga, Sonja preduzima teške
reforme koje su prethodne vlade uvek odlagale. Na primer, uspeva da izdejstvuje da Kongres bude prva partija koja
održava kvotu od 33 procenta žena na svim nivoima hijerarhije. Teže je napasti korupciju, ali Sonja ne okleva. Pod
novom mantrom celovitosti i transparentnosti, izdejstvovala je da partija prihvata donacije samo u čekovima, kako bi
olakšala obračunavanje, i zahteva da svi članovi sa određenom odgovornošću na vreme plaćaju svoje kvote,
proporcionalno s njihovim mestom u hijerarhiji. Visoke funkcije obavezne su da partiji daju mesečnu platu. To su
korenite promene, koje mnogi tumače kao lične uspehe. Kongres je spreman da očisti sistem", kaže pretećim tonom
pred skeptičnim i, u mnogim slučajevima, korumpiranim poslanicima, koji već kuju zaveru da je izbace.
Koriste to što je njena uloga kao lidera opozicije daleko od željenog. Sonja se ne usuđuje da se direktno obrati
drugim opozicionim liderima zbog sramote i stidljivosti, što izaziva veliki nedostatak koordinacije. Postaje jasno da joj
nije poznata politička igra. Teško joj je da prikrije svoj nedostatak iskustva i samopouzdanja, što je čini lakom metom
napada koalicije na vlasti koja je izaziva i ponižava kad god joj se ukaže prilika za to. „Ne znaju od čega sam
napravljena!“ rekla je jednog dana svojoj deci po izlasku s jedne parlamentarne sednice na kojoj su je ispreskakali.
Izazvala je veoma neprijatnu situaciju pošto nije znala šta da odgovori kada ju je premijer pitao koji je stav Kongresa
povodom nuklearnog zastrašivanja, što je tema koja joj je bila nepoznata. Zaklela se sebi da se to neće ponoviti, pa je
sazvala najbolje stručnjake za nuklearnu bezbednost i odbranu, uključujući i one koji ne čine deo komiteta stručnjaka
Kongresa, kako bi uočila nijanse i ono što je zamršeno u tom pitanju. Kada je osetila da je sigurna u sebe, vratila se u
parlament. Delovala je kao druga osoba. „Na poslednjoj sednici, uvaženi premijer me je ismejao, jer mu nisam
odgovorila na pitanje... Ali to je previse važno pitanje da bih na njega odgovorila između cerekanja njegovih poslanika.
Sada ja vas pitam: Kakav je vaš stav povodom toga? Samo spominjete dve reči: najneverovatnije zastrašivanje. Da li
smatrate da te dve sićušne red predstavljaju ozbiljnu politiku?“

Maja 1999. godine, vlada BDŽP-a gubi većinu u parlamentu pa savetnici i bivši lideri Kongresa misle da je
Sonjin trenutak došao. Misle da se može oformiti koalicija za vladu. Potrebna im je magična brojka od dvesta
sedamdeset dva poslanika i ubeđeni su da je imaju. Već sanjaju o raspodeli resursa: da li će se ovaj boriti za
Ministarstvo unutrašnjih poslova, da li će onaj krenuti za Ministarstvom spoljnih poslova... Raspoloženje u partijskim
redovima je euforično. Toliko su sigurni da će doći na vlast da navaljuju na Sonju da objavi da je u stanju da brzo for-
mira alternativnu vladu. Za Sonju to predstavlja priliku da se izvuče iz neprilika stalnih napada na nju. Konačno će
moći da stane na put svojim protivnicima. Po izlasku iz nekadašnje palate vicekralja, gde je predsednik Republike
sazvao sve partije kako bi ih pozvao da formiraju vladu, postaje okružena televizijskim kamerama. „Imamo dvesta
sedamdeset dva“, potvrđuje. Zapravo je želela da kaže da je, pošto je većina poslanika protiv BDŽP-a, alternativna
vlada moguća. Ali štampa to objavljuje na svoj način: „Sonja Gandi će predvoditi novu vladu.“ Čini se da se zemlja
iznenada zagrejala pred perspektivom da će Italijanka preuzeti vlast, ali neizvesnost kratko traje. Sonja ne dostiže
magičnu cifru, jer mnoge male grupe koje su protiv BDŽP-a, konkretno socijalisti, odbijaju da je podrže kao premijerku
zbog njenog stranog porekla i jake averzije prema Kongresu. Fijasko je veoma veliki, kao i nastala očekivanja. U lošim je
odnosima sa simpatizerima, a i osramoćena je pred celom nacijom. Njen neuspeh je izneo na svetlo javnosti njen
nedostatak iskustva u političkom kolu kao i njenu veliku zavisnost od savetnika.
- Mama, ostavi se više toga - kaže joj Raul.
- Sada? Misliš da mogu? Ne mislim da odem a da se ne odbranim.

Malo-pomalo, Sonja sve vise uči. „U njoj je borac, a to je nešto veoma dobro za organizaciju“, kaže jedan od
njenih kolega s klupe. Primorana je da se bori, jer štampa i njeni politički protivnici udvostručuju napade. Podsmevaju
se akcentu „te Italijanke“, kako je s nipodaštavanjem zovu. Tvrde da je arogantna i hladna, pričaju da ne zna hindski
alfabet i da su njeni govori transkribovani na italijanski alfabet, što je laž. „Čita svoj govor kao da čita spisak za
kupovinu“, piše jedan poznati novinar Ali ako neprijatelji nečemu služe to je da se od njih uči, a Sonja je naučila da to
temeljno radi. Malo-pomalo, u svoje govore unosi žar i strast, povećava putovanja, sastanke, lične kontakte. Tvrdi da
nije arogantna nego stidljiva. Ali to je borba koja iscrpljuje, jer je neplodna. Bazirana je na predrasudama, na
mačističkom stavu i preteranom nacionalizmu koji prikriva volju njenih političkih protivnika da je udalje s vlasti po
svaku cenu. U najekstremnijim slučajevima, optužuju je da je rimski agent, kao i da je špijun Vatikana infiltriran u
hinduističku politiku... Njen otac je imao proročku viziju kada je rekao da će je baciti tigro- vima. Eto, sada tamo, u
sredini amfiteatra, njegova ćerka eskivira zamahe šapa.
 Ništa je ne pogađa toliko kao provokacije njenih, članova njene sopstvene parije. Jednog dana dobija pismo
koje su potpisali šef parlamentarne grupe njene partije i još dva poslanika, u kojem sumnjaju u njenu sposobnost na
osnovu njenog oskudnog zalaganja kao lidera opozicije, i u to da će uspeti da jednog dana bude na visini zadatka pre-
mijerke. U pismu sugerišu da se prepravi Ustav da bi visoke funkcije u državi, predsednik Republike i premijer, bili
sačuvani samo za Indijce po rođenju. Nakon fijaska neuspele koalicije, ovo je nizak udarac koji Sonja gorko optužuje.
Ne zbog toga što žele da je spreče da jednog dana bude najveći mandatar, čemu, u svakom slučaju, niti teži niti to želi.
Ali boli je nepoverenje, boli je što žele da bude samo vašarska atrakcija, samo poziv na izbore, pion koji pozajmljuje
svoje prezime - i ceo svoj život - jednoj partiji koja je, u suštini, prezire. Boli je to što shvata da je sama a mislila je da je
na prijateljskom terenu.
Kada se tog popodneva vratila kući, mislila je samo na to da bude s Prijankom i Raulom. Njena ćerka je
odmah primetila koliko njena majka pati. Raul je iznerviran:
- Ostavi se politike jednom za svagda, mama! - kaže joj.
- Mislim da je moj brat u pravu - dodaje Prijanka. - Nema smisla nastavljati s tim.
- Došao je trenutak da se baci peškir - priznaje Sonja. - Molim vas, pomozite mi da sastavim pismo za
parlamentarnu grupu Kongresa - zatražila ih je.
Prijanka uzima papir i hemijsku i zajedno pišu veoma jasan i koncizan tekst: „Neke kolege su izrazile ideju da
sam problem za Kongres, jer sam se rodila u inostranstvu. Pogađa me njihovo nepoverenje u moju sposobnost da radim
u najboljem interesu partije i zemlje. U ovim okolnostima, moje osećanje odanosti partiji i moja dužnost prema naciji
primoravaju me da predstavim svoju ostavku na mesto predsednice Kongresa.“ Malo niže dodaje: „Nisam došla da
služim partiji da bih stekla neki položaj ili da bih imala vlast, već zato što se partija suočila sa izazovom koji je doveo u
pitanje čak i samo njeno postojanje, i nisam mogla da ostanem ravnodušna prema onome što se događalo. Kao što ni
sada ne mogu da sedim skrštenih ruku.“ Sonja duboko uzdiše. Konačno slobodna, kaže u sebi.

Debakl. Njeno pismo izaziva pravu kataklizmu u partijskim redovima. Njeni najbliži saradnici zaprepašćeni
su tom odlukom. Koliko je samo truda uloženo u to da preuzme uzde, a sada neki muškarci koji se osećaju ugroženo u
organizaciji sve to bacaju u vetar! Kada su je članovi parlamentarne grupe zamolili da razmisli o svojoj odluci, ona im je
odgovorila da je veoma ražalošćena širenjem ksenofobije oko teme o njenom poreklu.
- Dovoljno je tužno što se to dešava u BDŽP-u, jednoj ultranacionalističkoj partiji, ili među socijalistima - dodaje
Sonja - ali naravno, bila sam spremna da se branim uvek kada bih osetila da me partija podržava. Ono što nikada nisam
mogla da zamislim to je da bi me moje sopstvene kolege napale na taj način. Tako da ja odlazim.
Počinje defile „glavnih ministara44“ država i oblasti pod upravom Kongresa koji dolaze kod nje u kuću da joj
odaju priznanje. Prete da će zajedno dati otkaz: „Zahvaljujući tebi, mi smo šefovi vlade. Zašto bi to i dalje bili bez tebe?“
rekli su joj.
Potres prouzrokovan njenom ostavkom tako je velik da se hiljade simpatizera okuplja pred ogradom
Džanpata broj 10 kako bi je zamolili da se vrati. „Sonja, spasi Kongres! Spasi Indiju!“ horski uzvikuju jednog
popodneva, kada se Raul vraćao kući s jednim prijateljem, nekoliko lidera partije ga je zaustavilo: „Moraš da ubediš
svoju majku da povuče ostavku.“ Među gomilom koja blokira ulicu, neke žene u suzama mole da ih Sonja ne napusti.
Jedno jutro, na izlazu iz njene kuće dok se njen ambasador probija kroz svetinu, Sonju zaustavlja jedan stari musliman i
pita:
- Da li si pomislila na sudbinu manjina u vladi kojom upravlja BDŽP? Zar ne želiš da se boriš za nas?
Sonja mu ne odgovara i podiže prozor na kolima, dok joj reči tog čoveka odzvanjaju u glavi...
Vrhunac očajanja njenih sledbenika oličava jedan mladić, jedan od onih koji su se skupili pred kućom.
Pokušava da se žrtvuje spaljivanjem, što dovodi do značajne uskomešanosti. Policajci i agenti bezbednosti bacaju se na
njega i uspevaju da ugase plamen pre nego što ga je usmrtio. Kamere reportera snimile su taj prizor kako bi ga cela
zemlja videla u večernjem informativnom programu. Kako bi ceo potkontinent znao kakve strasti budi ,,ta Italijanka“ za
koju svi misle da je poseduju. Misle da im Sonja pripada, jer nosi magično prezime Gandi. I zato ne može da ode.
Tragični incident ubrzao je događaje. Sonja, ponovo u svojoj kući, u Radživovoj kancelariji, prima partijski
vrh, grupu muškaraca određenih godina, obučenih u kurte i široke pamučne pantalone.
- Ne postoji drugi lider koji bi mogao da nas održi ujedinjene kao što si ti. Nema nijednog drugog ko bi mogao
da pridobije glasove koje ti pridobijaš. Zato te molimo da ostaneš predsednica. Partija je s tobom. Slušaj žamor na
ulicama.
Prigušeno se čuju slogani u korist Sonje koje okupljeni simpatizeri ritmično uzvikuju pred ogradom. Jedan od
šefova partije nastavlja:
- Nemoj da prezreš znake naklonosti kojima te daruju ljudi... Oni koji su ti poslali to pismo čak ne predstavljaju
ni manjinu u partiji, ne predstavljaju nikog osim same sebe i svoje ambicije.
- Za njih nema mesta u organizaciji - dodaje drugi. - Izbacili smo ih. Više nemaš čega da se bojiš.
Ponovo joj nude vlast na srebrnom poslužavniku, ponovo sluša iste argumente, isto laskanje, istu pesmu...
- Moram da razgovaram sa svojom decom.
Spremna je da zadrži svoju ostavku. Već je pomislila kako bi bilo vratiti se kolekciji minijatura Tandžora koje
joj se toliko dopadaju, i svojoj sklonosti ka restauraciji starih slika i nameštaja. Ali Raul i Prijanka su dirnuti iznenadnim
izlivom emocija i solidarnosti. Nisu očekivali takav odziv. Sve troje opija taj čudnovati osećaj da im prezime koje nose

44 Chief ministers (eng.) titula šefa vlade podnacionalnih država, posebno država Republike Indije, Australije ili
britanske prekomorske teritorije, koje su postigle samoupravu. (Prim. prev.)
ne pripada, da pripada Indiji, gomili koja zahteva njenu vladavinu, kao i da nisu gospodari svoje sudbine. Sonja okleva,
iako sada zna da, ako se vrati, biće to ulazak na velika vrata. Njeni prijatelji je na kraju ubeđuju da ostane. Ne može da
ode zbog napada trojice rivala koji žele njeno mesto. Njena ostavka, kažu, samo će osnažiti one koji su napisali pismo i
sve ksenofobe u Indiji. Sonja ponovo misli na Radživa, na svoju decu, na porodicu, na tragediju vlasti, na strah od
gubitka bezbednosti, na osećaj dužnosti... i ponovo popušta. Čini to bezvoljno, ali rezultat toga je da ponovo zauzima
najviši položaj u partiji sa vise moći i autoriteta nego ranije. Objavljuje svoj povratak na prepunom stadionu. Toliko
punom, da jedan dan partije komentariše pred jednim kolegom:
- Možeš li da zamisliš toliko ljudi na istom mestu bez jedne Sonje Gandi?
- Ovaj miting jednostavno ne bi postojao - odgovara mu drugi. - Bez Sonje, nema mitinga; bez Sonje, nema
partije.
„Iako sam rođena u inostranstvu“, kaže Sonja čim su joj bučne i veoma duge ovacije pružile priliku da govori,
,,od Indije sam načinila svoju zemlju. Indijka sam, i to ću biti do poslednjeg daha. Ovde sam se udala, ovde sam dobila
svoju decu, i ovde sam postala udovica. Indira je umrla na mojim rukama. Odlučila sam da se danas vratim, jer mi je
partija ponovo ukazala poverenje i nadu. Želim partiju koja je spremna da me sledi i da umre za principe koje sam
odlučila da usvojim.“
Tako, malo-pomalo, Sonja Gandi nevoljno ulazi u političku igru. Određeni refleksi nesvesno joj se javljaju, ne
zbog predodređenosti, već zbog toga što se time zarazila, zbog tolikih godina provedenih na tom plodnom tlu. Očistila
je partiju od njenih crnih ovaca. Sada ima više uticaja na tu organizaciju nego što je njen muž imao. Dostigla ga je bez
veštine raspodele vlasti, samo s bledom nadom da će ga dostići jednog dana, što pokazuje koliko su redovi bili
demoralisani.
 46.

S VREMENOM USPEVA DA STVORI JAVNI imidž političarke koja je odbojna prema politici, što prenosi
štampa. Ali živi u stanju večitog straha od medija komunikacije. Njeni protivnici detaljno odmeravaju svaku njenu reč
kako bi otkrili neki znak da nije tolika Indijka kakvom se predstavlja. Živi zatvorena u svojoj ljušturi, ulogorena u
Džanpatu broj 10, u jednoj tvrđavi neprobojnijoj od svih rezidencija gde je ranije živela. Živi bez slobode, od rane zore
dočekujući odbore, članove partije, posrednike koji dolaze iz svih krajeva zemlje da je pitaju za savet, da zatraže njeno
mišljenje kao od najvišeg upravnika. Samo je posete njene dece razgaljuju. Njena majka provodi zime u Nju Delhiju, a
sestre i stari prijatelji posećuju je s vremena na vreme. Ali to su posete koje drži u tajnosti, kako je ne bi optužili da je
„strankinja“.
Sam pomen njenog imena dovoljan je da unese živost u najdosadniju večeru ili društveni događaj, dok su
mišljenja oštro podeljena na one koji joj se dive i one koji je preziru. Dva poznata poslanika iz njene partije žale se na
svakom koktelu da za lidera imaju jednu neškolovanu domaćicu iz Italije . To nije ništa u poređenju sa zajedljivošću
drugog člana koalicije na vlasti, hinduističkog fundamentaliste Narendre Modija, koji je javno etiketira kao „italijansku
kučku“. Sonja zna da je njeno strano poreklo njena Ahilova peta, a koalicija na vlasti, izrazito nacionalistička i
hinduistička, ne propušta priliku da sipa so na ranu. Njen radikalno negativan stav prema davanju intervjua objašnjava
se time što neće da se izjašnjava. Smatra da na taj način može da ostavi svoje protivnike bez argumenata kojim bi je
napali. Ne želi da bude primorana da kaže da je katolkinja, iako nije praktikant te vere. Ne želi da bude primorana da
govori o svojoj rodnoj Italiji, ni o svojim sećanjima iz detinjstva, ni o svojim prijateljima, ni o svojoj porodici. Naprotiv,
misli da je najvažnije da je vide kako dobro poznaje tradiciju zemlje koja ju je usvojila. Trudi se da posećuje askete u
velikim hinduističkim hramovima, kao što je radila Indira. Kada BDŽP pooštrava napade u parlamentu na njene
„strane korene“, Sonja nalazi pribežište u hramu Misije Ramakrišne u Nju Delhiju i provodi čitava popodneva sa
svamijem Gokulanandom, veoma uglednim asketom koji joj vezuje crven konac oko ručnog zgloba u znak bratstva.
Sonja mnogo veruje u taj kanap, postaje pomalo sujeverna, kao što je bila njena svekrva. Kad god je neko porodično
slavlje, poziva porodičnog sveštenika, koji živi u Benaresu, kako bi došao da obavi neophodne verske rituale. Po
rođenju svog prvog unuka, Prijankinog sina, braman prinosi vredne žrtve recitujući svoje molitve. Na isti način kao što
je Indira izabrala imena za njenu decu, sada je Sonja zadužena da izabere ime svog unuka. „Radživ?“ predlaže. Prijanka
strahuje da bi to ime osudilo njenog sina na to da ga ceo život upoređuju s njenim ocem. Sonja predlaže neko ime koje
bi počinjalo na slovo R. Na kraju se odlučuju za ime Rehan, jedno parsko ime, kako bi ga povezali s tradicijom dede,
Firoza Gandija. Ali Sonja insistira da ga nazovu Radživ. Konačno su se dogovorili da se zove Rehan Radživ. Na svu
sreću, horoskop koji mu priprema pustinjak predviđa slavu i sreću za novorođenče, ali ne i političku ulogu za šestu
generaciju Gandijevih. Majka i ćerka sa olakšaniem mogu da odahnu.
Ali pred konstantnim provokacijama, svami Gokulananda oseća obavezu da stane u Sonjinu odbranu:
„Indijka je kao i svaka druga“, izjavljuje. „Vodi disciplinovan život i ne vidim ništa loše u njenom stranom poreklu.“ U
Gudžaratu, državi u kojoj je Narendra Modi, njen vatreni protivnik, šef vlade, jedan talas napada okončao je život
nekoliko hrišćanskih misionara, koje su hinduisti optužili za promovisanje preobraćivanja. „Ne daj da te isprovociraju“,
kažu Sonji njeni savetnici, „žele da staneš u odbranu hrišćana, ne upadaj u zamku, nemoj to da uradiš.“ Ona ih sluša i
odlučuje se za ćutanje, ali onda kritike menjaju smer. „Zašto se udaljava od katoličanstva?“ zlobno se pitaju njeni pro-
tivnici. „Zašto ima kompleks zbog svoje religije?“ Sonja shvata da, šta god da uradi, njena vera i italijansko poreklo
predstavljaju neizbrisivu stigmu. Opsednuta time da to što više prikrije, umorna od kampanje hinduista o njenoj veri,
22. januara 2001. godine odlučuje da uradi dan simboličan gest s velikim religijskim značenjem. Tokom Kumb Mele,
velikog hinduističkog praznika koji svakih dvanaest godina okuplja na desetine miliona ljudi na ušću Ganga, Džamne i
mitskog Sarasvatija u predgrađu grada Alahabada, grada Nehruovih gde su išli da prospu Radživov pepeo, Sonja
odlučuje da obavi ritualno kupanje. Ulazi obučena u vodu i prilaže dar latica cveća uz zvuk mantri i huktanje morskih
školjki u koje duvaju bramani sa obale. Pored nje su uvažene hinduističke askete, kao i predstavnici drugih religija,
poput dalaj lame. Peščano prostranstvo između reka puno je ljudi dokle doseže pogled. To je jedna tako impresivna
gomila, kao što je i red i potpuno odsustvo nemira ili nasilnih epizoda. Sonjina služba bezbednosti je tako stroga da
policija nikome ne dozvoljava da priđe bliže od dvesta metara do mesta na obali gde se ona nalazi.
 Tokom narednih dana, njenu fotografiju na kojoj prinosi pudžu45 bogovima, objavljenu u novinama i
pamfletima, videli su milioni seljana iz stotine hiljada sela. Sonja očekuje da će tako ublažiti kritike svojih protivnika. U
svakom slučaju, ubeđena je da narod ne pridaje ni najmanju važnost činjenici što se rodila u Italiji. Osim toga, pita se...
Šta znači biti Indijac? Između nekog stanovnika s Himalaja i drugog s juga, razlike su drastične: niti govore istim
jezikom, niti jedu istu hranu, niti poštuju iste bogove. Čak nemaju ni istu boju kože. Međutim, oba dele isti ponos što su
Indijci. Tolerancija je najosnovniji deo kulture potkontinenta, jer da nije... Kako bi toliko vekova mogla da preživi ta
mešavina naroda, običaja, kultura, etničkih grupa, rasa i kasti koja se zove Indija? Na jednom takvom mestu koje je
oduvek znalo da prihvati razlike, pojam stranca gubi smisao. Njeni savetnici daju joj argumente da se brani. Podsećaju
je da je, u vreme kada je Indija ostvarila nezavisnost, jedan Englez bio njen prvi šef države: zvao se lord Mauntbaten,
bio je poslednji vicekralj Carstva. Lideri partije podsećaju da je 1983. godine Sonja sastavila testament u kojem je izrazila
želju da njeno telo bude spaljeno po hinduističkom ritualu. U to vreme nije bilo verovatno da će Radživ Gandi postati
premijer, a još manje da će Sonja jednog dana vršiti bilo kakvu političku ulogu. Učinila je to jer je verovala u to.
U suštini, a to Sonja dobro zna, Indijac je onaj ko se tako oseća. I neprestano to ponavlja: ,,Ja sam Indijka. Po
ulasku u ovu porodicu, postala sam ćerka zemlje svog muža, ćerka Indije...“ Ubeđena je da narod primećuje njenu
ljubav prema zemlji. Kada je pitaju odakle izvlači moralne principe kada treba da donese odluku u porodičnoj ili
političkoj sferi, neće da slaže i prostodušno odgovara: „Pretpostavljam iz katoličkih vrednosti koje su i dalje tu, u dubini
mog uma.“ I dodaje: „Vatreno se zalažem za to da Indija i dalje bude sekularna država. Pod sekularnom državom
podrazumevam onu koja obuhvata sve religije. Aktuelna vlada ne želi to da podrži.“ Žestina kampanje protiv Sonje
nailazi na neočekivani odjek u Orbasanu. Jedan indijski imigrant, inženjer Sik koji radi u Fijatu, izabran je za opštinskog
savetnika malog pijemontskog grada. „Ako jedan Sik može da učestvuje u političkom životu jednog italijanskog grada...
Kako onda jedna Italijanka ne može da učestvuje u političkom životu Indije?“ pita jedan poslanik iz Kongresa. Odgovor
BDŽP-a je agresivan: „Da li će dopustiti da taj Sik postane premijer Italije?“ pita jedan poslanik nacionalista. „Naravno
da neće!“ U prilog sebi citira gradonačelnika Orbasana: „Pitam se da li bismo mi u Italiji prihvatili jednog stranca, jednu
ženu, da ironija bude veća, za lidera partije koja simbolizuje borbu za nezavisnost od dominacije i koja i dalje uživa
veliku narodnu podršku, premda manje nego ranije. To što deo Indijaca poverava svoju sudbinu Sonji govori mnogo o
toleranciji Indije.“ U ovoj debati koja prelazi granice kontinenata, jedan italijanski novinar izvodi sopstveni zaključak:
„Ne, njeno poreklo se ne računa, jer je asimilovana, indijanizovana, transformisana. U tom pogledu, više nije Italijanka.“
Možda je zaista postala Indijka kada je usred jednog astmatičnog napada pogledala porodične portrete u Radživovoj
kancelariji i u tom trenutku prihvatila da se upusti u politiku. To je bio trenutak kada je potpuno preuzela porodično
zaveštanje.
Sada je bujica kritika o njenom neiskustvu i kampanja mržnje zbog njenog porekla teraju da očvrsne. Njena
ličnost se suptilno menja u meri u kojoj povećava svoje samopouzdanje i učvršćuje svoju rešenost da reši partijske
probleme, čemu se predaje dušom i telom. Od 1998. godine do 2004. godine, dok dve uzastopne koalicije koje predvodi
BDŽP vladaju Indijom, Sonja se trudi da regeneriše Kongres uproščavajući proces donošenja odluka i tražeći
konsenzus, a to radi na iznenađujuće veoma odmeren način zahvaljujući uticaju premijera a Atala Biharija Vadžpaija.
Takođe, radi to na potpuno drugačiji način od svekrve, koja je imala imperijalističkiji stil i koja se zalagala za kult iz
kraljevskih palata. Sonja se okružuje svojom decom i stručnjacirna koji su u redovima Kongresa, ne dopuštajući da na
nju utiče proces demonizacije protiv nje. Prezauzeta je odabirom odgovarajućih kandidata i uveravanjem da će zadobiti
naklonost naroda, iz države u državu bez žurbe ali i bez pauze. Mnoge svoje odluke zasniva na onome što je naučila od
svoje svekrve i svog muža, ali veoma pazi da izbegne greške koje su njih toliko koštale. Na primer, ne menja šefove
vlada država po svom nahođenju, kao što je radila Indira. Naprotiv, bezuslovno ih podržava, pušta ih da rade, a oni joj
na tome zahvaljuju pokazujući joj nesalomivu odanost. Ali ima problema sa šefom vlade u Orisi, koji se, nakon ubistva
jednog misionara, slaže sa argumentima hinduističkih fundamentalista: „Treba disciplinovati hrišćanske misionare“,
izjavljuje. Sonja ga odmah izbacuje, pokazujući da joj ruka ne drhti kada donosi odluku. Ali izuzev nekog konkretnog
problema, pod njenim mandatom partija ponovo postaje sila koju treba uzeti u obzir. Godine 2002, a zahvaljujući
strpljivom i pritajenom Sonjinom radu, Kongres dolazi na vlast u četrnaest država, koje obuhvataju više od polovine
stanovništva. U martu te iste godine, počistila je na opštinskim izborima u Nju Delhiju, zadobivši tri četvrtine
poslaničkih mesta. Pristalice u svim delovima zemlje prestaju da dezertiraju i tendencija se obrće: njihov broj ponovo
raste.

Jedanaestog maja 2000. godine, Indija proslavlja jedan čudnovati podvig. Vlada proglašava jednu devojčicu po
imenu Asta Arora, rodenu u Nju Delhiju, kao bebu broj milijardu. Vest da je zemlja dostigla tu magičnu cifru
prouzrokovala je bujicu narodnog entuzijazma obojenog nacionalizmom. Pošto se u Indiji sve obeležava, i tom prilikom
ljudi izlaze na ulice da bacaju petarde i proslave. Horde novinara i televizijskih reportera jure u bolnicu i zaposedaju
paviljon u kojem se devojčica nalazi, penjući se na krevete i stolove kako bi došli do portreta odabrane. Jedna novinarka
Indijan ekspresa je zaprepašćena: „Milijarditu bebu osvetlelo je toliko miliona bliceva da se doktori pribojavaju da će to
možda uticati na njenu kožu.“
Ali uprkos demografskoj eksploziji, najzad, na pragu novog veka, javlja se nada da će se izaći iz siromaštva.
Rezultati ekonomije, koja je nastavila da se liberalizuje od Radživovog doba, povoljni su. Indija optimistički doživljava
talas nacionalističkog žara koji je podstakla vlada na čelu s BDŽP-om. Zar štampa ne ponavlja da će ovo biti ,,vek
Indije“? Čini se da je zemlja na dobrom putu da postane velika sila koja obećava. Nakon tolikih godina kontrola i
ograničenja, sva nakupljena energija i vitalnost prelivaju se. Iz univerziteta i tehničkih škola osnovanih u Nehruovo

45 Dar. (Prim. prev.)

doba izlazi milion inženjera godišnje. Mnogo ih je u poređenju sa onih sto hiljada na evropskim i američkim univerzite-
tima. Nova generacija preduzetnika cveta u senci informatičke i telekomunikacione revolucije. Indija se ubrzo razgaljuje
time što se približila Kini u drugom rekordu: postala je druga privreda s najvećim nivoom ekonomskog rasta na svetu.
Čini se da se stari indijski slon razdrmao. BDŽP i Hindusi pripisuju sve zasluge sebi. Sa opozicione klupe, Sonja
negoduje što ekonomski napredak doprinosi samo dobrostojećoj srednjoj klasi koja sada obožava novog boga, boga
potrošnje.
- U naprednom Nju Delhiju - podseća ih na osnovu brojki jednog skorašnjeg istraživanja objavljenog u
novinama, - svako četvrto dete je gojazno, ali na selu, polovina dece mlađe od tri godine pati od neke vrste hronične
neuhranjenosti! Kakav je to progres?
Ponavlja im da novo bogatstvo ne dolazi do ogromne mase stanovništva koje živi po selima. Ruralna Indija i
dalje pati od nezaposlenosti, od ispada kastnog sistema, nestašice, nedostatka prilika, što se pogoršava širenjem
televizije koja im omogućava da sopstvenim očima vide kako živi druga Indija, ona koja se zabavlja, napreduje i troši u
velikim gradovima. Sonja podseća vladu da Indija, ta zemlja tako ponosna na svoje centre za istraživanje i razvoj,
obuhvata 40 procenata siromaha na svetu.
- Ne treba da dopustimo da nas ponese euforija izazvana vladinom propagandom o dobrobitima reformi. Nešto
nije u redu kada ekonomija raste u srazmeru sa samoubistvima siromašnih seljaka, koji oduzimaju sebi život jer su
zaduženi kod lokalnih zelenaša i ne vide izlaz iz svoje situacije.
Ali čini se kao da većina poslanika ne želi da poveruje njenim rečima, koje su u suštini nepovoljne, jer ocrnjuju
san o napretku i nacionalizmu u kojem žive. Sonja propoveda u pustinji, ali nije joj važno što je etiketiraju kao crnog
gavrana: Nehru i Indira osećali su veliku obavezu prema siromasima i ona je svesna da je njena partija preživela jer se
srodila s najnesrećnijima, onima čiji glas niko ne želi da čuje. Ona je, možda zato što čuva izvornu naivnost strankinje,
još uvek osetljiva na zaprepašćujući prizor siromaštva koje mnogi Indijci, nakon što pristupe boljem stupnju života,
jednostavno ne vide. To je poput nesvesnog refleksa zbog kojeg su slepi za siromaštvo koje ih okružuje. Daleko od
očiju, daleko od srca... Ne gledati znači ne patiti. Ali Sonjine oči su širom otvorene.
A njen glas je sve jači i jasniji u parlamentu: neprestano ulaže prigovore u dostignuća kojima se vlada diči.
Ako je uspostavljen mir na severoistočnim teritorijama, to se nije desilo zbog zalaganja vlade, već zbog Radživovih
napora da skuje mirovni sporazum pomoću kojeg su separatistički lideri, koji su lani bili pobunjenici u prašumama,
danas postali ugledni političari koje je izabrao narod. Ako se smirila situucija u Pandžabu, to takođe nije zbog ove
vlade, već zbog „pandžapskih sporazuma“ koji su Radživovo delo. Ako su umereni sički nacionalisti uvideli prednosti
koje donosi pripadnost Indijskom savezu i vratili se na put demokratije, to se desilo zahvaljujući njenom mužu.

Ali ključni trenutak njenih intervencija događa se u martu 2002. godine. Iznenada se pojavljuje lider koji
govori bez straha i kompleksa, sa čvrstinom koja odaje duboko verovanje u sopstvene stavove. Sonja direktno optužuje
vladu da je bila zagovornik novog izliva verskog nasilja koje je ponovo stavilo zemlju na ivicu provalije. To je još jedan
čin u tragediji u Ajodiji, koji su započeli članovi te iste vlade koja je danas na vlasti. Nakon uništenja džamije,
hinduistički fundamentalisti sudarili su se s neodobravanjem sudskih vlasti bilo kakvog pokušaja izgradnje hrama
bogu Rami na tom istom mestu, baš iz razloga da se ne doda još ulja na vatru. Ali militanti se nisu tako lako predali i
nekoliko grupa u sastavu organizacija bliskih vladi nastavilo je da s vremena na vreme putuje u Ajodiju kako bi
insistirali na svom zahtevu. „Zar on nije upisan u program vlade BDŽP-a?“ pitali su. Prilikom povratka s jednog od
ovih putovanja, desio se jedan incident između jedne od tih grupa hinduističkih demonstranata i nekih muslimanskih
putujućih trgovaca na stanici u Godri, u saveznoj državi Gudžarat. Trgovci su odbili da pevaju pesme u slavu boga
Rame, na šta su ih terali hinduistički militanti, tako da su počeli da ih vređaju i vuku za brade. Povici su se odmah ra-
zlegli pa su mladi muslimani koji su radili u okolini stanice dotrčali u odbranu svoje ugrožene verske sabraće.
Hinduistički militanti popeli su se u voz koji je krenuo pod kišom kamenica. Nakon nekoliko kilometara, kompozicija je
stala. Stub crnog dima dizao se u nebo. Unutar voza bio je podmetnut požar, a krajnji ishod bio je pedeset osam uglje-
nisanih ljudi, u većini hinduističkih militanata.
Iako će naknadne istrage potvrditi da je požar prouzrokovan slučajnom eksplozijom jednog od sagorevača
gasa, hinduistički ekstremisti nisu oklevali da za to optuže muslimane. Vest da su neki hinduisti spaljeni živi pokrenula
je osvetu stanovništva. Šef vlade u Gudžaratu, hinduistički fundamentalista Narendra Modi, pristalica vlade i Sonjin
ljuti neprijatelj, označio je 28. februar kao dan žalosti kako bi sahrana putnika mogla da se sprovede gradskim ulicama.
Bio je to jasni poziv za nasilje. Muslimanski kvartovi pretvorili su se u mišolovke. Hiljade razbesnelih hinduista
nasilnički je krenulo na prodavnice i kancelarije, a zatim su zapalili i džamije. Umesto da odlučno reaguje kako bi sma-
njio nasilje, Narendra Modi je izjavio: „Svaka akcija ima svoju reakciju.“ Te reči, koje su hinduistički ekstremisti
protumačili kao argument njihovog lidera za opravdanost osvete, obeležile su početak nasilnih orgija koje se mogu
uporediti sa onima iz tragičnih događaja podele. Ali ovog puta, zahvaljujući televiziji, čitava zemlja je svedok
užasavajućih prizora žena koje su razbesneli militanti zlostavljali i silovali, a potom primoravali da piju kerozin pred
svojim muževima i decom, koji su takođe bili primorani da gledaju kako ih spaljuju pre nego što i njih ubiju. Sve se
događa pred ravnodušnošću naroda, koji kao da proslavlja tu osvetu koju simbolizuje požar voza u Godri. Novinari,
koji su zabeležili ubistva, ubeđeni su da ona nisu bila spontana, kao što je smatrala lokalna vlada, već isplanirana. Videli
su hinduističke ekstremiste kako, sa izbornim registrom pod miškom, označavaju kuće i barake u kojima žive
muslimani u mešovitim kvartovima. Viđeni su kako obeležavaju prodavnice u muslimanskom vlasništvu kojima su iz
predostrožnosti dali hinduističko ime. Efikasnost progona i ubistava navodi na pomisao da je postojao izvestan stepen
isplaniranosti. Ukratko, ubijeno je više od dve hiljade muslimana a bez domova je ostalo više od dvesta hiljada
 Sonja je glas koji najvatrenije osuđuje ta dela. U parlamentu optužuje vladu da zagovara genocid. „Gospođo,
ne upotrebljavajte tako teške reči“, odgovara joj premijer. Ali Sonja ne ćuti. Osuđuje mutno političko ponašanje. „U
određenim slučajevima čak se zna da su pomagali militantima da pronađu adrese koje su tražili.“ U prilog sebi citira
izveštaje istraga grupa za odbranu ljudskih prava koji pokazuju da je policija dobila naređenje da se ne meša. „Ono što
je ovaj masakr izneo na videlo, gospodine premijeru“, kaže mu Sonja „jeste separatističko i užasavajuće lice vaše partije,
BDŽP-a, koje ste vi s tolikom pažnjom prikrivali tokom godina njene vlasti, ali koje se sada jasno vidi... Osim toga, kako
je moguće da se niste udostojili da smesta posetite mesta opustošena nasiljem? Zašto ste čekali mesec dana da to
uradite? Već znamo da gospodin Narendra Modi stoji iza ovih ubistava, a veoma se bojimo da je tu i centralna vlada!“
Prvi put Sonja se pokazuje kao velika političarka, osuđujući vladu uz pravu i razumnu žestinu, potresajući premijera
svojim nemilosrdnim govorima, ne ostavljajući kamen na kamenu. Skandalizovali su je užasi koje je videla na televiziji:
„To nije Indija. To ne predstavlja moju zemlju“, izjavljuje. Njene intervencije čine da se vrednosti svojstvene Kongresu
ističu više nego ikad. Pretenzije najstarije partije u Indiji da bude predstavnik Indijaca svih kasti i veroispovesti vidi se
ne samo kao nešto primamljivo već i kao neophodno. Privlačnost principa Kongresa poklapa se u narodnom umu sa
imidžom i glasom njegove trenutne politike koja govori sa srcem na dlanu.

Ali premijer ne postiže svrgavanje svog partijskog kolege Narendre Modija, što je mera koja bi bila adekvatna
za smirivanje zemlje. Ostali ne dopuštaju. Bolje je sačekati da narod odluči, kažu mu. Veliko iznenađenje jeste to što je
na državnim izborima u Gudžaratu, koji su se održali dva meseca nakon krvavih nemira, strašni Narendra Modi
ponovo potukao ostale. Razlog je taj što je ta država u većini hinduistička. Njegova kampanja, bazirana isključivo na
jednom jedinom principu: mržnji prema muslimanima, izgleda da potvrđuje staro ubeđenje BDŽP-a: ako se dobro
vode, nemiri zasnovani na verskoj mržnji pretvaraju se u glasove. Modi je pokazao da je neprevaziđeni mag u ovoj
veštini. Iskoristio je to što je Gudžarat na granici s Pakistanom, što favorizuje politiku straha od islamskog neprijatelja.
Nakon nadanja koje je podsticala Sonja, sada je došao trenutak masovnog razočaranja. U sedištu Kongresa,
namrštenog lica i s naočarima, Sonja čita izveštaj generalnog sekretara svoje partije o izborima u Gudžaratu. Atmosfera
je pesimistična. „Kongres nije osvojio ni jedno jedino mesto u prečniku od sto kilometara oko Godre, gde je zapaljen
jedan vagon voza u kojem je umrlo pola stotine ljudi. Kongres je izgubio sva mesta u zonama blizu saveznih država
Madja, Pradeša i Radžastana...“ Zaključak je da sada, kao i kada je uništen hram u Ajodiji, politika suprotstavljanja
zajednica donosi dividende. Hindusi, u velikoj meri, posustaju pred strahom i rasizmom. Kako sprečiti napredak tog
modela u drugim delovima Indije? Niko ne zna odgovor.
Sada sve ono što je delovalo da će nasmejati Sonju, rezultat izbora u Gudžaratu, postaje bokal hladne vode koji
otvara pitanje njene budućnosti. Nasuprot tome, vlada, ohrabrena svojom pobedom u Gudžaratu, odlučuje da ubrza
prve opšte izbore u dvadeset prvom veku za maj 2004. godine kako bi iskoristila povoljan vetar i obnovila svoj mandat
za novih pet godina. Sonjini kritičari unutar njene partije tvrde da, ako sile u koaliciji s BDŽP-om nastave da osvajaju
teren u tom ritmu, ona neće biti dovoljna da ih neutrališe. Ne smatraju je dovoljno jakom. Na to što je pod njenom
upravom četrnaest država promenilo političku boju počinje da se gleda kao na nešto beznačajno. Sonja je ponovo
ranjiva. Prebacuju joj što nije uspela da se prikaže kao političarka na nivou Indire ili Radživa. Čak i oni najoptimističniji
unutar Kongresa gaje sumnje u njenu sposobnost da dovede partiju do pobede. „Da li smo doneli pravu odluku kada
smo je pozvali da vodi partiju?“ pitaju se sada isti oni koji su je primoravali da prihvati. Neki njeni sledbenici, koji su joj
do sada bili verni, komentarišu svojim partijskim kolegam da je Sonja dobra, ali ne dovoljno. Svi priznaju da se mnogo
popravila ali da nije te veličine, niti će ikada biti. A stvar je u tome da se u Kongresu žure da se vrate na vlast. Partija
koja je najduže vladala Indijom provela je više od sedam godina van vlasti. To je najveći vremenski razmak u celoj
njihovoj istoriji, a podudara se s predsedništvom Sonje Gandi. Malo-pomalo, kuje se nova zavera. Blizina generalnih
izbora raspiruje lične ambicije. Ako ovaj put Sonja izlazi nepovređena iz ove zavere, to je zato što glavešina umire u
jednoj saobraćajnoj nesreći. Ali nemir vlada u mnogim partijskim sektorima.
Dok se rasprava o njenim liderskim sposobnostima i njenom nedostatku iskustva nastavlja, Sonja se usuđuje
da predstavi jednu kritičku pobunu protiv vlade, optužujući je za seriju prekršaja koji vode od anarhije do korupcije.
Direktno napada, mešajući agresivnost s ponekom dovitljivom opaskom, govoreći slobodno i zanimljivo. Pošto je u
manjini u parlamentu, pobuna je odbačena, ali Sonja uspeva da stvori sliku lidera koji može da bude alternativa
aktuelnoj vladi. Ostaje daleko iza prvobitne poslanice koja traži reči, koja bi zaćutala pred nekim pitanjem, ili
pocrvenela kada je napadaju. Izbori su iza ćoška, a nema drugog lidera sposobnog da podstakne izborno telo. Kocka je
bačena. Vise nema nazad - ni za Sonju, ni za Kongres.
 47.

NJU DELHI, 10. MAJ 2004. godine. S pedeset sedam godina, Sonja je i dalje veoma lepa žena, kao kada je bila
mlada. Ali ta lepota nosi tragove tragedija koje su joj zadale udarac, pa zato njeno lice ima izraz koji može da deluje
strogo. Ona, koja se kao mlada toliko smejala od srca, uvek izgleda ozbiljno, nosi neubedljivi osmeh koji se promalja iz
guste šume tuge. Nije se izmenilo samo njeno lice; njen govor tela sada je drugačiji. Njen energični hod, način na koji
pomera ramena ispod tkanine svojih sarija, sve na njoj podseća na Indiru. Sonja je postala Indijka čak i po pokretima.
Kada je umorna, ispolji neki gest nezadovoljstva. A danas, ovog ponedeljka ujutru, dok šminka oči jednim
tankim potezom kreona pred ogledalom toaletnog stola u svojoj kući u Nju Delhiju, Sonja Gandi se oseća iscrpljeno.
Nekoliko nedelja nalazi se u intenzivnoj izbornoj kampanji tokom koje je obišla hiljade kilometara celog indijskog
potkontinenta, skoro kao da je obišla krug oko sveta, podnoseći vrućinštine tog perioda. Veći deo je prešla u kolima,
helikopteru ili peške, ali takođe je morala deset kilometara da putuje na kamili kako bi došla do jedne male zajednice u
Radžastanu. A to je učinila da bi došla do jednog sela s jedva dvesta stanovnika gde su je čekali raširenih ruku, jer se
nijedan kandidat nikada nije udostojio da dođe čak do tamo. Tih dana je dosta mislila na svoju svekrvu, na njen trud da
dopre do srca naroda, da dođe do najudaljenijeg sela, kao onaj put kada je morala da pređe reku na leđima slona kako
bi došla u Belči, selo nedodirljivih koji su bili preplašeni, jer su bili žrtve jednog pokolja. Kao i njena svekrva Sonja nije
štedela napore da prenese svoju poruku u najudaljenije krajeve. Pa i ako ne pobedi na ovim izborima, nikada neće moći
sebi da prigovori da nije uložila i dušu i telo. Kao i uvek, susret sa siromasima Indije bio je veoma povoljan za nju. U
trenucima nesigurnosti, priseća se reči Mahatme Gandija koje je jednom pročitala na zidu jednog seoskog dispanzera:
„Kada se dvoumiš ili preispituješ, uradi sledeći test: seti se lica najsiromašnijeg i najslabijeg čoveka koje si ikada video i
zapitaj se da li korak koji upravo treba da napraviš vodi u nešto korisno. Da li će time nešto dobiti? Da li će mu to vratiti
izvesnu kontrolu nad njegovim životom i sudbinom? Onda ćeš videti da će tvoje sumnje nestati.“

Teško pada kampanja na nacionalnom nivou onome koji nikada nije skrivao svoju averziju prema vlasti. Život
u toj kontradiktornosti pojačava njen utisak neizmernog zamora, koji je sprečava čak i da presvuče sari ovog jutra kako
bi otišla na glasanje. Odlučuje da ostane u onom koji nosi na sebi. Na kraju krajeva, beo je, što je boja indijskih udovica,
a danas, na dan izbora, to što nosi taj sari biće način da zadrži živo sećanje na Radživa. A to je kao da pomaže samoj
sebi da ostane živa. Pošto sve to što radi, i dalje radi da bi očuvala sećanje na njega. Kao i zbog svoje dece, Raula i
Prijanke, koji su je toliko podržali u kampanji i u životu. Ništa ne sjedinjuje tako kao bol zbog gubitka voljenih osoba.
Ona, koja mrzi da privlači pažnju i bude protagonista; ona, koja je dala samo dva intervjua u svom životu,
iznenada zatiče sebe kako raspaljuje gomile od gotovo sto hiljada ljudi nekih šest puta na dan na raznim mestima.
Slobodno i s mekim akcentom pričala je na hindskom i držala govore u Indirinom stilu, trudeći se da ubedi šesto
miliona birača da glasa za Kongresnu partiju. Ponekad joj je teško da poveruje da je na čelu najveće političke
demokratske organizacije na svetu. Da joj je neki vidovnjak to prorekao u mladosti, dok je još uvek živela u Italiji,
okarakterisala bi ga kao šarlatana.
Šta je rekla tim milionima glasača koji su je zadivljeno slušali? Pričala im je o svojoj političkoj porodici,
porodici koja je vladala Indijom više od četiri decenije, ali koja je sedam godina izvan vlasti. Govorila im je o
vrednostima koje su oduvek predstavljale Nehruove i Gandijeve: sloboda, tolerancija, sekularizam i jedinstvo.
Insistirala je na tome da ovo nisu obični izbori, već istorijsko sučeljavanje različitih vrednosti, dijametralno suprotnih
ideologija. Borba između svetlosti i tame; između Indije u kojoj ima mesta za sve religije, i druge, srednjovekovne i
isključive. Ono što je stavljeno na kocku, ponavljala im je, jeste zajednički život mnogobrojnih kultura, etničkih grupa,
kasti i religija koje sačinjavaju Indiju. Ukratko, samo postojanje zemlje kao nacije.

Gradovi su oblepljeni izbornim plakatima. BDŽP je veoma zadovoljan svojim sloganom: „Indija blista“, koji
aludira na dobar tok ekonomije. Uz zemlju koja raste na 9 procenata, s dve sezone obilnih monsunskih kiša i konačno
opuštenim odnosima sa starim neprijateljem Pakistanom, smireni su i samouvereni. Misle da je gotovo s njihovim riva-
lom, Kongresnom partijom, da ne može da se digne iz svog pepela, da je spljeskana težinom svoje sopstvene birokratije.
Ubeđeni su u to da Sonja nije dovoljno sposoban i iskusan lider da je vaskrsne a još manje da pridobije dovoljno
poslaničkih mesta na ovim parlamentarnim izborima. Prvo, zato što je strankinja, a drugo, zato što misle da nema ni
harizmu svoje svekrve ni šarm svog supruga. Kažu da nikada nije izrazila originalno mišljenje o međunarodnim
događanjima ili o ekonomskim orijentacijama Indije. Treće, jer veruju da su uspeli da je prikažu u javnom mnjenju kao
prostu gungi gudiju, nemu lutku, kojom beskrupulozno manipulišu stari dinosauri Kongresne partije. A zar nisu to isto
govorili za Indiru Gandi na njenim prvim izborima?
Međutim, da su je njeni protivnici izbliza pratili tokom ovih nedelja kampanje, možda ne bi bili tako
prepotentni. Bili bi svedoci spektakularnih dočeka koje su horde žena i muškaraca priređivali njoj i njenoj deci,
zasipajući ih ružama i karanfilima, kličući njihova imena u frenetičnom raspoloženju. „To nije politički, to je
emocionalno“, prokomentarisao je jednog dana neki evropski novinar Raulu, koji se sa svoje trideset tri godine prvi put
predstavljao kao kandidat za okrug Ameti, okrug svog oca. Ako Sonja izgubi, njen sin je već tu kao alternativni izlaz.
Niko ne može da izbegne sudbinu prezimena.
„Za koga Indija blista?“ pitala je Sonja u svojim govorima. „Za seljake koji se ubijaju ispijajući otrov za pacove,
jer ne mogu da plate svoje dugove?“ Gomila je dočekala njene reči sa uzvicima odobravanja.
Nasuprot sloganu „Indija blista“, upućenog, pre svega, srednjoj građanskoj klasi koju čini nekih trista miliona
birača, Sonja je stavila jedan manje blistav, ali upućen onim sedamsto miliona koji još uvek nisu okusili plodove
ekonomskog napretka: „Izaberite vladu koja vam služi“. To je Indirin slogan koji je koristila u raznim kampanjama.
Modernom načinu vođenja kampanje partije na vlasti, koja je poslala premijerovu govornu poruku na sto deset miliona
fiksnih i mobilnih telefona u celoj zemlji (koja je stigla do trista pedeset pet miliona glasača mlađih od dvadeset pet
godina, što je pravi tehnološki podvig), Sonja je suprotstavila tradicionalni stil obilaženja Indije. Rukovala se, grlila i
povezivala s narodom, uranjajući u sentimentalnu zadivljenost masa.
Tata safari u kojem su putovali često je morao da se zaustavlja, i po deset puta u toku jednog sata, pošto je bio
potpuno okružen seljacima, suvonjavih lica i mršavih tela, zalepljenih za prozore. Sonja je morala da načini napor kako
bi otvorila prednja vrata i uspravila se a da ne izađe iz kola, dok se gomila još više tiskala, upućujući joj razdragane
pokliče, pružajući ruke s ludom nadom da mogu da je dotaknu.

U ovoj kampanji pokazalo se da njena deca bude iste strasti, pogotovo Prijanka, koja sad ima već trideset dve
godine. Bilo je pravo otkriće kada se dokazalo do koje mere opčinjava gomile, koje su masovno pristizale da čuju kako
govori. A to se dogodilo iako se nije kandidovala ni za kakvo mesto... Upravo je dobila ćerku, Miraju, koja joj zajedno sa
starijim detetom, Rehanom, zadaje mnogo obaveza. Zato je samo sporadično pomagala svojoj majci i svom bratu. Ali
bilo je dovoljno da uputi jedan pozdrav kako bi joj istog trenutka uzvratilo na stotine šaka uz radosne pokliče. Raul je
takođe budio žar kod masa: samo što bi otvorio prozor, napunili bi mu kola laticama ruža. Jednog dana, auto je stao, a
vozač nije uspeo da ga ponovo upali. Čovek je izašao i otvorio haubu, dok je Sonja ponavljala: „Kakav haos, kakav
haos!“, pokušavajući da vidi kroz vetrobran uprljan znojem i zgnječenim laticama da li vozač može da otkloni kvar.
„Mama, ostani u kolima“, ponavljao je nien sin tapšući je po ramenu, plašeći se da će njegovoj majci pasti na pamet da
izađe, ignorišući protokol o bezbednosti. Vozač se na kraju vratio i uspeo ponovo da pokrene motor.
- Šta se desilo? - upitala je Sonja.
- Cveće, madam - odgovorio je čovek. - Margarite su blokirale obrtanje ventilatora!
To ne liči na sliku političke dinastije koja srlja pravo u propast, kako su prognozirali njeni protivnici, pa čak i
neke partijske kolege. To je više slika jedne žene i porodice koji uspevaju da se usklade s narodom iako to mnogi ne žele
da priznaju. Istina je da je Sonja pridobila poštovanje i naklonost svoje zemlje, koja ju je usvojila jer je prihvatila da živi
istim životom koji je ubio njenog devera, njenog muža i njenu svekrvu. Čini se da je narod, kojeg su hiljadama godina
ljuljuškale velike epopeje Ramajana i Mahabharata gde se ljudski podvizi suprotstavljaju podvizima bogova, prepoznao
tu njenu žrtvu, i to joj pokazuje kad god se ukaže prilika. A ona ne gubi priliku da im uzvrati pokazanu naklonost.
Tokom kampanje, nakon četiri duga i paklena dana, bila je opuštena samo u jednoj prilici kada je, usred jednog
prašnjavog proplanka, zapovedila da se zaustavi izborna pratnja i sama se uputila ka mestu gde je videla grupu
nomadskih žena pod zaklonom napravljenim od motki i crnih plastičnih prekrivača. Te žene nisu imale nikakvu pred-
stavu o tome ko je ona. Sonja nije razumela njihov dijalekat. Fotografi su ostali iza i niko neće zabeležiti ovaj susret. Ali
tamo, daleko od gomile, novinara i partijskih sastanaka, Sonja Gandi je uživala grleći one najsiromašnije u Indiji.

Ona ne misli da će pobediti; skoro niko u partiji u to ne veruje, a još manje van nje. Istraživanja se podudaraju:
Kongres nije među favoritima. „She has no chance“, govori štampa. Nema nikakve šanse. Ali ne može da izbegne pitanja
ljudi da li će biti prva Indijka stranog porekla koja će postati premijerka. U teoriji, to je moguće ako Kongresna partija i
njeni saveznici dostignu neophodnu većinu poslaničkih mesta i potom je postave za najvećeg mandatara. Zakonski je
takođe moguće, jer Ustav ne naglašava da samo oni koji su rođeni u Indiji mogu da teže najvišim položajima u vladi.
Svesni da je indijski svet veći i od same indijske nacije, oni koji su sastavili Veliku povelju dve godine nako podele
ostavili su tu mogućnost dostupnu svima; a učinili su to jer je tragedija podele prouzrokovala toliki priliv izbeglica iz
Pakistana i Bangladeša da su radije ukinuli ograničenja, ne dodavši ništa što bi moglo da podstakne još podela.
Trenutno, ovim izborima Sonja želi samo da stane na put hinduističkim nacionalistima i uzdigne Kongres, da
ga izvuče iz čamotinje u koju je utonuo. To će biti dovoljno da bude zadovoljna. Ispunila bi svoju dužnost prema svojoj
porodici i idealima koje su članovi te porodice oduvek branili, a koji su danas tako ugroženi. Malo će skinuti teret tog
ogromnog nasledstva koji nosi na svojim leđima. A možda će moći i malo da se odmori.
Takođe, iako to ne priznaje, dobri rezultati imali bi prijatan ukus revanša protiv svih koji je blate, koji je
ponižavaju bez predaha otkad je 1998. godine odlučila da prihvati predsedavanje partiji. Kako se približavao datum
glasanja, napadi su bili oštriji. Njeni protivnici zadali su joj nizak udarac: izvukli su na videlo da se Sonja odlućila za
indijsko državljanstvo 1983. godine, odnosno, godinu dana pre nego što je njen muž postao premijer. „Zašto to nije
učinila ranije, ako je bila udata od 1968. godine i kaže da se oseća baš kao Indijka? Uradila je to da bi pomogla svom
mužu da pobedi na izborima“, pokvareno ističu. „Njeno navodno indijstvo jeste čista žeđ za vlašću“, dodaju. To je
jedan lažni argument kojim hoće da ukaljaju njen imidž prikazujući je kao ambicioznu ženu. U suštini, to je učinila kako
bi se odbranila od Manekinih napada, koja je prva uzdrmala aspekat njenog „italijanstva“. Pored toga, možda se 1983.
godine Sonja nije u potpunosti osećala kao Indijka, možda je njen proces indijanizacije bio spor i rastao u senci godina, i
porodičnih tragedija... Ali koga zanima istina? Njeno poreklo se pretvorilo u jabuku razdora izborne bitke.
Udarci su tako niski da je Vrhovni sud, početkom aprila, intervenisao s predlogom zakona o zabrani
,,klevetanja“ u vreme izbora. Ali već je bilo kasno; strasti su bile previše uzburkane. Mir oko glasačkih kutija ostaće ne-
dostižan san. Dva dana ranije, Sonja je poslednji put pokušala da zaustavi kritike o svom poreklu. Na jednom veoma
posećenom mitingu u okviru kampanje, obratila se hiljadama svojih sledbenika u Sriperumbuduru, gradu u kojem je
ubijen Radživ: „Evo me, gazim ovu zemlju pomešanu s krvlju mog muža. Uveravam vas da nema veće časti za mene
nego da delim njegovu sudbinu za dobrobit Indije.“ Čini se da narod ne sumnja u iskrenost njenih reči; ne sumnja u to
da su u Sonji Gandi ono političko i lično u veoma bliskom dodiru. Sve u svemu, odmerenost njenih reakcija i ogromno
dostojanstvo koje je pokazala prema najprljavijim napadima čine da još više izgleda kao Indijka, još dostojnija njihovog
poverenja.

Danas je promukla, zato majordomu odgovara jednim pokretom i osmehom kada je ovaj obaveštava da je već
čekaju kako bi je odvezli na glasanje. Sonja, sređena, s tašnom koja joj visi s ruke, ostaje ukopana pred televizorom, čiji
jutarnji informativni program nabraja vesti iz sveta: danas je deset godina otkako je Mandela, čovek kojem se ona
najviše divi i kojeg lično poznaje, došao na vlast u Južnoafričkoj Republici, a u drugoj izbornoj kampanji,
severnoameričkoj, predsednik Buš ima prednost u odnosu na kandidata demokrata Džona Kerija, iako je narodna
podrška ratu u Iraku na svom najnižem nivou... Nije samo u Indiji politika puna kontradiktornosti i iznenađenja.
Ali ono što nestrpljivo čeka jeste izborno predviđanje poznatog astrologa Adžaja Bahambija, koji je postao
poznat kada ga je Hilari Klinton zamolila da joj gleda u dlan. Konačno se pojavljuje na ekranu, čvrstim i odlučnim
tonom nekoga ko je veoma ubeđen u ono što govori, bradati vidovnjak uverava da će partija koja je trenutno na vlasti
obnoviti svoj mandat sa više od 320 mesta. To znači ponižavajući poraz za Kongres. Preciznost podatka i samouvereni
ton čoveka dotukli su Sonju. Ne plaši se poraza, ali plaši se da će biti zbrisana i da će se osramotiti. Energično stiska
dugme na daljinskom upravljaču kako bi ugasila televizor, i ustaje. Pre nego što je izašla, prošla je kroz kuhinju kako bi
dala instrukcije. Danas će na ručak doći njena deca i njeni unučad. Više bi volela da se sastaje s njima u La Pjaci,
ekskluzivnom italijanskom restoranu hotela Hajat, kao što to obično rade nedeljom ili kada se nešto slavi. Ali pošto ne
želi da podgreava kontroverze u vezi sa svojim ,,italijanstvom“, radije će ostati kod kuće. Nije trenutak da se pojavljuje
na fotografiji dok jede pastu.
Čeka devet sati da izađe. Iz razloga što živi u Indiji, pomalo se zarazila lokalnim verovanjima, a sudeći po
jednom partijskom poslaniku koji ju je ovog jutra nazvao iz Kerale, na jugu, Rahu Kalam danas pada između pola osam
i devet ujutru. To doba dana ne smatra se preterano povoljnim za započinjanje bilo kakve aktivnosti. Astrolozi ga
pažljivo proračunavaju i objavljuju u hinduističkim kalendarima. Nije da Sonja slepo veruje ovom sujeverju, ali nikad se
ne zna, kako stvari stoje, bolje neka sve bude na njenoj strani...
Čim je prešla prag vrata koja vode u dvorište, zapahnuo ju je vreli vazduh. Ostao je još samo jedan mesec do
početka monsunskih kiša a do tada će temperatura neprekidno nastaviti da raste. Stavlja svoje dugogodišnje i velike
naočare za sunce i baca pogled oko sebe: travnjak žuti, zasadi cveća koji su ga krasili u februaru već su se osušili. Ali
senka velikog drveća štiti ostalu vegetaciju. Danas je živa dostigla 43. podeljak, što ne sprečava jednu grupu
simpatizera, s druge strane kuće, da satima čeka na pločniku kako bi primila njen đaršan. Ali neće moći da je vide. S
tolikom merom bezbednosti, Sonja ne može da radi ono što je mogla Indira, koja se neko vreme zadržavala na vratima
svoje rezidencije u razgovoru sa onima koji bi došli da je vide. Bila su to druga vremena. Sada je obaveštajna služba
stavila do znanja da postoji trajna pretnja njoj i njenoj porodici od marginalnih grupa i hinduističkih ksenofoba. Sonja
je navikla da živi sa ovim strahom u kostima i nije imala drugi izbor nego da ga prihvati nakon tolikih godina i
stresova. Ali ono najteže, na šta nikada neće moći da se navikne, jeste pomisao da bi nešto moglo da se dogodi njenoj
deci, a sada i unucima.
Vojnici na straži u stražarnim kulama njene rezidencije jedva da imaju vremena da je pozdrave kada njen
blindirani ambasador krem boje prolazi punom brzinom uz škripanje guma, u pratnji njenih telohranitelja u drugom
automobilu s rotacionim svetlom na krovu. Sonja je spustila prozor sa zatamnjenim staklom i iz svog automobila čini
jedan hitri pokret rukom, ali odlazi tako brzo da nije sigurna da li su je njeni obožavaoci videli. Kratka je razdaljina od
njene kuće do Nirman Bavana, jednog kompleksa zgrada vlade gde se nalazi kancelarija u kojoj treba da ubaci svoj glas.
Nije potrebno vise od deset minuta, pogotovo danas, kada je praznični dan zbog izbora. A prijatno je, jer su široki
bulevari oivičeni uvek zelenim visokim drvećem, od kojih su mnoga u cvatu. Grad se mnogo promenio. Broj stanovnika
kada je Sonja došla u grad bio je tri miliona; sada ih ima više od petnaest miliona. Ima raznobojnih benzinskih pumpi s
prodavnicama kao u Evropi, velikih magacina, tržnih centara, kafića, restorana svakog tipa, lanac luksuznih hotela,
supermarketa u kojima ima svega, od dimljenog lososa iz Škotske do vina iz Riohe. Ali centralno jezgro je isto,
pogotovo kada nema saobraćaja. Za Sonju su sve to sećanja. Svaki ćošak, svaka ulica, svaka prodavnica: u ovoj
poslastičarnici Radživ je kupovao svoj omiljeni desert; na ovom trgu živela je njena prijateljica Sunita; na ovom ulazu u
ulicu, koja izlazi na bulevar Akbar, vodila je decu u obdanište; na ovoj čistini srušio se avion njenog devera... A onog
dana koji im je promenio život, ovim istim bulevarima išao je jedan ambasador sličan ovome. Činilo joj se da ta kola
nikada neće stići. Indirina krv natapala je sedišta tapacirana antilopom i formirala ogromnu crnu mrlju.
 Zato oseća da njeno srce pripada ovim ulicama, ovom gradu, ovoj zemlji. Kako bi se odbranila od tolikih
kleveta, naredila je da se zalepe neki plakati u okrugu njenog muža koji pokazuju razne slike njenog života u Indiji,
počevši od njenog dolaska kada je bila Radživova verenica. „Koji indijski običaj nisam ispunila?“ pitao je tekst. „Kao
snaha, supruga, udovica ili član Kongresa, koju tradiciju sam previdela?“ Sonja je i dalje istraumirana zbog siline
napada na nju.
Prilazi Nirman Bavanu su pod snažnim nadzorom policajaca i vojnika u očekivanju njenog dolaska. Stražari
na ulaznoj kapiji pozdravljaju je spojivši dlanove u visini grudi i mrmljajući tradicionalni namaste. Svi su nasmejani.
Jedino je njenom vozilu dopušteno da ude na posed. Pred njenom izbornom kancelarijom, pod brojem 84, već je čekaju
poznata lica i oblak novinara, fotografa i simpatizera. „Kako se oseća jedna Italijanka koja glasa u Indiji?“ pita je jedan
stari zlobni novinar koji ne prikriva svoje političke tendencije. „Osećam se kao Indijka. Ne osećam se kao Italijanka, čak
ni najmanje“, odbrusila mu je Sonja hrapavim glasom.
Predstavnik njenog glasačkog stola pozdravlja je uz široki osmeh i stavlja joj jedan venac od karanfila oko
vrata:
- Neke kolege iz Kongresa su nam rekle da ćete doći u sedam ujutru - rekao joj je.
- Žao mi je što sam se zadržala. Izvinjavam se.
- Nema na čemu, molim vas... - odgovara joj muškarac, pocrvenevši.
- Vi ste šesnaesti glasač za ovim stolom... To je dobar broj, gospođo, doneće vam sreću - dodaje dok pokazuje
Sonji kako funkcioniše najnovija elektronska sprava za glasanje, ponos indijske tehnologije. Više od milion ovih
plastičnih kutija, veličine malog kofera koji rade na baterije, prvi put su podeljene uzduž i popreko cele teritorije - u
najnepristupačnija mesta na leđima slonova- s nadom da se ubrza prebrojavanje i izbegne prevara. Više neće biti mrtvih
ni ranjenih u tučama između rivalskih političkih struja koje se međusobno optužuju za trgovinu sadržaja izbornih
kutija. Sada samo jedan običan pisak nakon pritiska tipke pored imena i simbola odabranog kandidata označava da je
glas registrovan u kontrolnoj jedinici. Na ovaj inovativni način Sonja šalje svoj glas, kao još jedna od milion Indijaca koji
će danas slušati isti zvuk tokom poslednjeg dana generalnih izbora. Novinari se iznenada okreću ka jednoj starici koja
prilazi da glasa, sedeći u jednoj stolici koju nose njeni rođaci. Ima sto osam godina, ona je jedna mijanmarska izbeglica
koja drhtavim glasom odgovara novinarima: „Uvek sam glasala za Kongres, jer nam je pomogao da emigriramo u In-
diju kada je Kina objavila rat Mijanmaru.“ Pritiska tipku i... Bip!
Na izlazu iz Nirman Bavana, već na povratku kući, ima toliko ljudi koji joj kliču da kola jedva nalaze prolaz.
Zbog toga traži od vozača da se zaustavi. Sonja izlazi iz automobila a njeni telohranitelji je istog trenutka opkoljavaju i
pokazuju da se vrati u vozilo, ali ona odbija i odlučno pokazuje da se odmaknu. Ne namerava da ode sve dok ne
pozdravi tu euforičnu gomilu koja kliče njeno ime i bez prestanka ponavlja slogane kojima je veličaju. To je najmanje što
može da uradi za sve koji je čekaju pod ovim užarenim suncem. Ne obraćajući pažnju na negodovanje svojih
telohranitelja, obraća se gomili, pozdravlja ih glavom, spaja dlanove visoko, zahvaljuje, osmehuje se... Svi žele da je
dodirnu, a ona bi želela da može da ih jednog po jednog zagrli. Prepoznaje onaj isti tok simpatije koji je oduvek postojao
između svake sledeće generacije Indijaca i članova njene porodice, jedan gotovo strujni tok između nje i naroda koji se
pokazuje u razmeni pogleda, ponekad u rukovanju, jedna komunikacija koja prevazilazi sve barijere.
Kada je ponovo ušla u kola, iznenada se zapitala da li je astrolog na televiziji od jutros možda preterao u svom
negativnom predviđanju. Ali to je jedna prolazna misao. Zna bolje od bilo koga da se izbori mogu izgubiti, čak i kada ti
uoči njih milion osoba kliče.
 48.

NA OVE PRVE IZBORE u dvadeset prvom veku izlazi šeststo sedamdeset miliona birača, što je dvostruko
veće biračko telo od najbližeg rivala: izbori za evropski parlament. Kako bi se postigao organizacioni podvig i
garantovala bezbednost birača, ovo glasanje podeljeno je na četiri dana u toku tri nedelje, a poslednji je danas, 10. maja
2004. godine. Četiri miliona funkcionera angažovano je za sedamsto hiljada glasačkih stolova kako bi se dobili rezultati
koji će uticati na šestinu svetske populacije u narednih pet godina. Tehnologija je bila velika novost na ovim izborima.
Na onima iz 1999. godine, bilo je samo tri televizijska kanala; danas ih ima više od dvanaest koji prenose program
dvadeset četiri časa, i to ne računajući one koji se prate preko satelita. Pet godina unazad bilo je blizu milion i po mo-
bilnih telefona; sada ih ima trideset miliona. Televizija je prenosila osmehe, garderobu, umorne, radosne, zapanjene
izraze lica kandidata, njihove radoznale poglede kao i poneki gest koji je nekog političara koštao popularnosti. Ali u
suštini niko ne zna koja partija će izvući najveću korist od televizije.
Prebrojavanje će početi 13. maja a preliminarni rezultati znaće se 14. maja, pred kraj nedelje, upravo
zahvaljujući brzini koju omogućavaju nove elektronske glasačke kutije. Ali za kandidate, biće to duga nedelja. Sonja bi
već volela da ode na nekoliko dana da uživa u svežini planina, ali ne sme da deluje da je se uopšte ne tiče ta velika
bitka. Njene kolege iz Kongresa ne bi razumele kad ne bi ostala na svom mestu, u glavnom gradu, u prvom redu,
braneći se od nekog napada u zadnji čas, bodreći svoje kolege, koreći nekog od svojih neposlušnih poslanika...

Četvrtak, 13. maj 2004. godine. Ovog jutra se očekuju prvi rezultati. Po selima, ljudi koriste vrućinu kako bi
prekinuli svoje obaveze i okupili se pred nekim tranzistorom ili televizorom. U zemlji u kojoj svi učestvuju u
proslavama drugih ljudi, veliki spektakl demokratije doživljava se kao još jedan praznik, možda zato što proslavljanje
najviše vrednosti pojedinca stiče još veću vrednost na tako gusto naseljenom mestu. U mnogobrojnim selima van
domašaja radio-talasa, moraće da se čeka na dolazak nekog putnika s novostima; tamo vesti mogu da kasne i po dve
nedelje. U samom centru Nju Delhiju, gde su smešteni glavni štabovi dve velike partije, odakle su se vukli potezi i gde
su smišljene strategije, vlada veliko iščekivanje. To su prozračne sale okupane nirvanom klima-uređaja, pune
televizijskih ekrana, kompjutera, video-kamera, štampača i sve te tehnološke mašinerije. Mladići obučeni na
zapadnjački način užurbano jure iz kancelarije u kancelariju, s mobilnim telefonima pribijenim uz uvo i, kao ustupak
tradiciji, sa šoljicom čaja s mlekom u ruci. U štabu Kongresa ima više novinara nego članova partije; ovi se kriju u
svojim kućama, zabrinuti zbog spekulacija o porazu na radiju i televiziji. Neki najoptimističniji koji nose poznatu kapu
koju je popularizovao Nehru, ćaskaju i gestikuliraju s novinarima koji vrebaju prve reakcije.
Nedaleko odatle, u Sonjinoj rezidenciji, atmosfera je prepuna tenzije. Mučna tišina zavila je kuću, ukrašenu
predmetima iz svih krajeva Indije, od kojih su mnogi plemenski, od prelepih tkanina i nekih starih slika na staklu
kojima je Sonja veoma privržena. Ništa ne podseća na bogatstvo niti činjenicu da je to dom neke posebne porodice, osim
radne sobe koja je i dalje onakva kakvu ju je ostavio Radživ. Fotografije u srebrnim ramovima na stolovima, prikazuju
trenutke koje su Nehruovi podelili s Kenedijevima, Gorbačovim, De Golom i ostalim istaknutim ličnostima dvadesetog
veka. A tamo su i poznati portreti Nehrua, Indire i Radživa, okačeni u svojim drvenim ramovima na belim zidovima,
koji danas takođe izgledaju kao da su i sami živi, kao da sa onoga sveta učestvuju u neizvesnosti ovog trenutka. Sedeći
na sofama i klečeći, Sonjini saradnici dobre volje prihvataju čaj sa ukusom kardamoma koji im nudi domaćica. Svi
zapažaju neprijatnu tišinu a to je zato što Sonja želi da televizor bude ugašen. Strahuje od rezultata i želi da poštedi sebe
agonije saznavanja trenutnih brojki. Radije bi da sve sazna iznenada, kada to bude neizbežno. Tako blizu kraja, strahuje
da će razočarati „porodicu“. Zna da će, ako pobedi, to biti pobeda Sonje Gandi, koja se prikazala narodu onakva kakva
jeste, kao ranjiva, iskrena i hrabra žena; ako izgubi, biće to poraz Radživove udovice , ,,Italijanke“ koja nije bila na
visini događanja i kojoj nedostaje toliko ambicije koliko i političkog talenta. Da li zaista zaslužuje da pobedi, čini se da se
pita u trenutku kada je saleću sve vrste različitih pa čak i kontradiktornih misli.

Mobilni telefon njene prijateljice Ambike, generalne sekretarke partije i koleginice koja je u poslednje vreme
najviše sati provela s njom, zvoni kao refren himne Kongresa. Žena spušta svoju šoljicu čaja na jedan stočić i stavlja
telefon na uvo. Odmah zatim se nasmejala i prekinula vezu. „Sonja, naši saveznici u Tamil Naduu su pobedili.“ Dobra
vest malo opušta atmosferu. Tamo se nećemo obrukati, misli Sonja. Tamil Nadu je velika država, veoma značajna za
konačni rezultat, ali svi su nestrpljivi da saznaju rezultate ključnih država poput Utar Pradeša, Maharaštre ili
Karnatake. Sonja gori od želje da to sazna a u isto vreme to ne želi.
Nekoliko sekundi kasnije, zvoni drugi mobilni. „Sonja, pobedili smo u Maharaštri!“ obaveštava drugi član
njihovog tima. Zvuk faksa pridružuje se mobilnom: mašina izbacuje fotokopije novina s porukama raznih partijskih
delegacija... I sve su dobre vesti. U jednom trenutku, radna soba je preplavljena kakofonijom buke, zvukova i delova
razgovora. Sonja je uznemirena sve dok ne primi poziv na privatni telefon svoje kuće:
- Čestitam, Sonjahi! Ne samo da smo pobedili, rasturili smo ih. U svoje lično ime i u ime svih članova Kongresa,
najiskrenije ti čestitam.
- Nećemo još uvek da dižemo graju, treba biti na oprezu... - kaže ona.
- Da, u pravu si, ali sad znamo tendenciju...
Sonja prelazi pogledom preko članova svog tima, sa osmehom koji otkriva njene poznate bisere koji su se uvek
pojavljivali kada je srećna.
- Upaliću televizor... - kaže nakon što je ustala.
Ono što se prikazuje na ekranu predstavlja jedno veoma poznato mesto: Akbarov put, gde se nalaze partijske
kancelarije, na manje od pet minuta od njene kuće. Euforični simpatizeri nose transparente podrške i uzvikuju slogane:
„Živela Sonja Gandi!“, „Živeo Kongres!“ dok drugi pale petarde, igraju i piju na ulicama. „Označili su je kao stran-
kinju, ali narod je dao ubedljiv odgovor!“ potvrđuje jedna simpatizerka noseći nacionalnu zastavu šafran, zelene i bele
boje. „Ovo je pravi dar od Boga!“ izjavljuje jedan poznati član partije sa suzama u očima. Svi su zanemeli od te prve
reakcije radosti, ali ono za šta Sonja nije pripremljena da čuje jeste uzvik koji se promolio među gomilom: „Živela
premijerka Sonja Gandi!“ Skamenila se, kao da je stvarnost nove situacije napada s televizijskog ekrana. Prestravljena
pred veličinom onoga što joj sleduje, seda na ivicu sofe. Želi da prikrije svoj nemir, ali pod tolikim je utiskom da joj to ne
uspeva.
- Da li ti je dobro? - pita je Ambika.
Sonja duboko diše i pokazuje na grudi, kao da doživljava početak napada.
- Želiš li da odem po tvoj inhalator?
- Nije potrebno... Već me prolazi.
U sebi se moli da ne dobije napad astme. Ono što joj je dešava to je anksioznost, koju povici euforičnih
simpatizera na Akbarovom putu samo pogoršavaju: „Sonja Gandi, premijerka!“
Voditelj se vraća rezultatima. Kako ih prebrojava po državama, čini se kao da glas različitih naroda Indije
prodire čak u unutrašnjost kancelarije, poput eha koji dolazi iz velikih daljina, iz sela koja naseljavaju tibetanske
obronke Himalaja, iz zemljanih koliba Bišnoa u pustinji Tar, od plemena koja naseljavaju mangrove na jugu, od ribara
na svojim ogromnim plažama Kerale, od muslimana iz Gudžarata koji su preživeli nedavne pokolje hinduističkih
fundamentalista, od miliona žitelja u barakama iz Bombaja i Kalkute... I glas naroda se ponavlja, iznenadivši Sonju,
njene saradnike, protivnike, Indiju, kao i svet. Glas koji predstavlja izazov za prognoze političkih stručnjaka, televizijske
gigante i institucije mnjenja. Glas koji se buni protiv željene dominacije medija komunikacije nad masama. Ni jedan
jedini stručnjak nije mogao da predvidi spektakularni poraz vladajuće partije. Rezultati takođe jednim pokretom brišu
kredibilitet tolikih astrologa, hiromanata i navodnih magova koji su život zemlje zasejali prevarama i lažima. Slavni
astrolog Adžaj Bahambi se baš proslavio!
Početno iznenađenje ubrzo se pretvara u euforiju kada televizija objavljuje da Kongres samo što ne osvoji 145
mesta, što mu dopušta da zajedno sa svojim saveznicima u koaliciji dosegnu magičnu cifru 272. Odnosno, mogućnost
da vlada. Onih 272, koje je Sonja prerano najavila 1999. godine, sada ih jeste osvojila. Anksioznosti se pridodaje osećanje
velikog zadovoljstva. A kao kruna na ovaj pobedonosni dan dolazi vest da je Raul izabran za poslanika parlamenta u
okrugu Ameti, kao dostojni naslednik svog oca. Dupla pobeda koja postavlja na vlast najcenjeniju i najomraženiju
porodicu u Indiji. Iznenada, povici gomile sa ulice koja se približava kući i veliča Sonju zaglušuju zvuk televizije. U
sedištu na Akbarovom putu, odgovorni član za bezbednost partije zove policiju Nju Delhija da pošalje pojačanje u
Džanpat broj 10 pred predstojećim velikim prilivom ljudi.

BDŽP gubi u dvadeset četiri od dvadeset osam država Indije. Gubi čak i u bazama koje je računala kao sigurna
mesta pobede, poput svetog grada Benaresa ili same Ajodije. Ovaj put, njihova ubeđenost u to da se nemiri između
zajednica pretvaraju u glasove bila je kardinalna greška.
- Narod je odreagovao - rekla je Prijanka kada je došla da čestita svojoj majci.
Po isteku svakog minuta, slogan Hindusa „Indija blista“ deluje sve besmislenije, kao da su glasači raskrinkali
farsu ove trijumfalističke propagande koja je izostavila iz igre većinu naroda, onu koja se ne vidi u gradovima, ali koja
se sada sveti sa užarenih ravnica i izgubljenih sela. Izraz Sonjinog pogleda prenosi osećanja njenih istomišljenika:
pobedu, zadovoljstvo, osmehe i, u jednom trenutku, nekoliko suza. Ona koja se upustila u izbornu kampanju s jedinom
željom da ne bude pregažena, dolazi do cilja kao apsolutna pobednica.
 49.

SLEDEĆEG DANA, PETKA 14. maja, naslovna strana specijalnog izdanja Hindustan tajmsa, najčitanijeg
dnevnog lista na engleskom u Nju Delhiju, glasi: „Impresivno uzbuđenje“. U Sonjinoj rezidenciji, neverovatna količina
poruka čestitanja i podrške zablokirala je faks. Pisma, telegrami, SMS poruke... Sa svih strana i ргеkо svih medija pljušte
poruke čestitki za buduću ,,premijerku“. Karlo Maroni, gradonačelnik Orbasana, šalje joj telegram u ime dvadeset pet
hiljada stanovnika ovog grada: „Ponosni smo na vas i želimo da nastavite putem razvoja i solidarnosti u najvećoj
demokratskoj zemlji na svetu. Delimo s vama, sa Indijom, te vrednosti koje nas sjedinjuju sa svima.“ Paola, Sonjina
majka, saznala je za pobedu svoje ćerke u svojoj kući u ulici Belini preko jednog lokalnog novinara. Potom je primila
bujicu poziva. „Da, naravno da sam zadovoljna“, ponavlja prikrivajući svoj nemir, „ali uznemirena sam i nemam šta da
kažem.“ Kako da kaže da se plaši da se i njenoj ćerki ne dogodi isto što i njenom zetu? Zato Paola radije ćuti i odlučuje
da više ne odgovara na telefonske pozive.
Sada Sonja ima zadatak da oformi koaliciju koja je sposobna da vlada. Ne dvoumi se ni trenutak da se obrati
svom starom prijatelju, sjajnom sičkom ekonomisti Manmohanu Singu, svom guruu za ekonomska pitanja. S njim se
upušta u sastavljanje manjinskog sporazuma kako bi postigla čvrsto priključenje ostalih članova koalicije, koja broji više
od dvadeset partija. Kako su daleko Indirina i Radživova vremena, kada je Kongres vladao apsolutnom većinom!
Politika je sada poput ogromnog kazana gde ključaju snovi, težnje i sve različitiji, čak i suprotni, interesi šestine
čovečanstva. A Sonja se iznenada nalazi na mestu glavne kuvarice. Mora dobro da začini paprikaš i da zadovolji
komuniste levičarskog bloka kao i liberale, regionalne partije i predstavnike kasti... Ali zadatak je ne zatiče nespremnu:
mesecima je plela savezništva, razgovarala s jednima i drugima, krčila put. Njen pritajeni rad, nevidljiv, sada donosi
plodove. Kako već navode opatice internata u Đaveni, gde je učila, talentovana je za postizanje dogovora: po tome nije
kao njena svekrva, koja je bila više sklona autoritarnosti. Ono što Sonju zaista zanima jesu velika državna pitanja poput
redukovanja siromaštva i obezbeđivanja ekonomskog rasta, ili poput uspostavljanja mira s Pakistanom i rešavanja
nemira u Kašmiru. Kod njenih partnera je drugačije. Većina njih su prave gazde, glavešine regionalnih partija čiji je ego
veći od samih organizacija. Svaki od njih hoće da omasti brke tražeći ministarske resore, specijalne politike podrške
svojih birača ili članova svoje kaste. Poznati lider jedne od najsiromašnijih država traži od Sonje, u zamenu za svoju
podršku, ministarstvo železnice koje je veoma važno jer ima više od deset miliona zaposlenih. A svi misle da će Sonja
biti premijerka. Neki čak to i zahtevaju, jer ne žele da ostanu bez tog vrednog vladanja koje će im omogućiti da uživaju
u svom delu vlasti; misle da će bez nje koalicija biti veoma kratkog veka.
Nakon izjave da će je partija imenovati za lidera svoje parlamentarne grupe, cela zemlja uzima zdravo za
gotovo da će Italijanka preuzeti taj položaj. Ako i postoji bilo kakva sumnja, kada je jedna novinarka upita da li je tačno
da će lider parlamentarne grupe biti sledeći premijer, Sonja odgovara: „Obično je tako.“ Tri reči koje su kao šamari za
njene protivnike. Jedna slatka osveta, koja odmah dobija svoj odgovor kada jedan vođa poražene partije objavljuje na
televiziji da mu se čini da je prava sramota da jedna strankinja vlada Indijom. Drugi lider iste partije dodaje da će
bojkotovati vladavinu koalicije ako Sonja Gandi bude premijerka. Pravi nacionalistički zemljotres potresa zemlju, i utiče
čak i na članove Sonjine sopstvene partije. Šefica vlade države Madja Pradeš, žena srednjih godina po imenu Uma Barti,
jedna hinduistička ekstremistkinja opredeljena za BDŽP, najavljuje svoju ostavku izjavljujući da je ,,postavljanje“ jedne
strankinje na najviši položaj uvreda za zemlju i da dovodi u opasnost nacionalnu bezbednost. Druga žena, jedna
ugledna liderka poražene partije, po imenu Sušma Svaradž zakazuje sastanak s predsednikom Republike,
muslimanskim naučnikom Abdulom Kalamom, kako bi mu izrazila svoj ,,bol i patnju“ koje u njoj izaziva ta tema. „Ako
Sonja postane premijerka, obrijaću glavu, obući ću se u belo, spavaću na zemlji i započeću neograničeni štrajk glađu.
Pozvaću naciju protiv nje“, preti po izlasku s njihovog sastanka pred medijima komunikacija.
Ali događaj koji bez sumnje izaziva najveće zaprepašćenje a koji se desio u jednom selu blizu Bangalorea jeste
samoubistvo jednog aktiviste poražene partije, tridesetogodišnjeg oca porodice po imenu Maheš Prabu, koji je, pre nego
što je popio jednu konzervu otrova za pacove, ostavio poruku objasnivši da „nе može da podnese pomisao da se u
jednoj zemlji od milijardu stanovnika nije mogao naći nijedan indijski lider koji bi upravljao nacijom.“ Čovek za sobom
ostavlja udovicu i sina od osamnaest meseci, kao i zbunjenu zemlju.
 Previše meteža, previše podela, previse histerije... Posledice njene pobede počinju da je plaše. Dirnula je u žicu
nacionalizma, iracionalnog osećanja koji se brzo može dotaći ludosti. lako su rezultati izbora pokazali da je narodu
nebitno njeno strano poreklo, ta tema je i dalje eksplozivna. Toliko su je kritikovali i toliko je postala oprezna, da
jednom reporteru italijanske televizije odgovara na engleskom a ne na svom maternjem jeziku, bacajući novinara u
najveću zbunjenost. Kako da očekuješ razumevanje od nekoga ko te intervjuiše pet minuta a ne možeš da pričaš s njim
na maternjem jeziku, iako želiš? Kako objasniti šta znači biti strankinja u Indiji i biti tako blizu vlasti da osećaš njenu
užarenu toplotu? Kako ispričati o nasilju koje je desetkovalo njenu porodicu i koje vreba poput pritajene životinje? Kako
objasniti toliku žalost, toliki bol, toliku patnju i toliki strah? Kako ispričati sve to bez čega niko ne može da razume
njene reakcije? Morala bi da krene od nule svaki put kada razgovara s nekim novinarem, a za to nikada nema vremena.
Da opšti nemiri budu još veći, indeks na burzi u Bombaju, Senseks, ruši se u najvećem padu u finansijskoj
istoriji Indije, potkrepljenom vladinim strahovanjem da će se s prevagom levice završiti sa dosad postignutim
reformama. Sonja navaljuje na svog čoveka od poverenja, Manmohana Singa, da donese neke deklaracije kako bi smirio
tržišta, u iščekivanju da se voda vrati u svoje korito što je pre moguće.

Mora da razmisli. Sledećeg jutra, u pratnji svoje dece, diskretno izlazi izkuće, ali policija je nervozna a njeni
uobičajeni telohranitelji još više. Moglo se predvideti da će nakon njene pobede na izborima mere bezbednosti još više
ograničiti njenu skoro nepostojeću slobodu kretanja. Sada mora još više dana unapred da najavi svaki svoj izlazak kako
bi, pored njenog ličnog telohranitelja, policija Delhija takođe bila u pripravnosti.
U ove rane sate, jedna retka izmaglica obavija prazne ulice. To je najbolji deo dana za izbegavanje vrućine i za
brzo cirkulisanje. Sonjin auto prelazi široke bulevare novog dela grada sve dok ne stigne do vrtova gde su porodični
mauzoleji. Čuje se poj ptica preko potmulog brujanja s novog autoputa koji prelazi preko Delhija sa severa na jug. Sve
troje su se osamili na nekoliko trenutaka a potom je svako položio svoj cvetni dar, bacajući latice ruža na mauzolej. Šta
bi rekao Radživ na ovu neočekivanu pobedu svoje žene, koja ponovo stavlja celu porodicu u žižu javnosti? Ona, koja je
bežala od medijske pažnje kao od kuge, sada se seća trenutka kada ga je, dok je njen muž bio premijer, ostavila na ce-
dilu s jednom ekipom francuske televizije koja je insistirala da napravi jednu sliku porodice na okupu... „Čak ni ja ne
mogu da je nagovorim da se predomisli“ rekao je Radživ novinaru. Sada se njen muž sigurno smeje na nebu. Mora da je
iznenađen, kao i svi u Indiji... I ponosan, sigurno... Ali pogotovo uplašen, za nju, za svoju decu i za unuke koje nije
upoznao. Oprez s pobedom, jer može da se okrene protiv pobednika i uništi sve na šta naiđe. Oprez sa skrivenim licem
uspeha, ne zna se šta krije. „A ti, Radžive, šta bi radio na mom mestu?“

Na uzastopnim razgovorima koje sprovodi tog dana s raznim članovima svoje koalicije, izbegava da spomene
temu liderstva. Jednom novinaru Bi-Bi-Sija odbrusila je: „Nemam na umu nikakav položaj.“
Sledećeg dana, 15. maja, najuglednije vođe partije, zaplašeni idejom da će ostati siročad bez lidera, mole je da
odloži odluku, kakva god bila, za nekoliko sati. Žele da dobiju na vremenu kako bi stigle sve poruke podrške koje šalju
saveznici iz najudaljenijih krajeva Indije. Obično se kandidat za premijera obraća predsedniku Republike s tom
preporukom da bi primio zvanično ovlašćenje da formira vladu. To je korak koji će ona morati što pre da napravi,
noseći u svojoj aktovki te poruke koje je hvale i na osnovu kojih se vidi da je neophodan lider bez kojeg koalicija nema
smisla. Saradnici i saveznici očekuju da će Sonja pristati: partija mora u svojim osnovama da proveri da je pronašla svog
vodiča. Ovome se pridodaje emotivni pritisak njenih prijatelja, s kojim je podelila tolike nedaće i teške trenutke. Ima
utisak da će ih odbaciti ako ne prihvati položaj. Nije tako lako sada reći: više se ne igram. Hoće li moći to da razumeju?
Kako bi je umirili, kažu joj: „Prihvatićemo tvoju konačnu odluku.“ Sonja još uvek ima tri dana da razmisli o tome.
Popodne, 15. maja, nakon što je formalno jednoglasno izabrana za lidera parlamentarne grupe Kongresa, Sonja
Gandi se obraća svojim poslanicima: „Evo me, na mestu na kojem su bili moji veliki učitelji, Nehru, Indira i Radživ.
Njihovi životi vodili su moj put. Njihova vrednost i sva njihova posvećenost Indiji dali su mi snage da nastavim njihov
put godinama nakon njihovog sudnjeg časa. Danas želim da ih se prisetim, danas želim da im odam počast. Narod je
ponovo potvrdio da je duša naše nacije jedinstvena, sekularna i ujedinjena. Odbacio je politike ličnih napada i
negativnih kampanja. Odbacio je ideologiju fundamentalističkih partija. Ubrzo ćemo ovde, u centralnoj vladi, imati
koaliciju kojom će upravljati Kongres. Pobedili smo uprkos svim prognozama. Dobili smo uprkos mračnim
predviđanjima. U ime svih vas, želim da od sveg srca izrazim zahvalnost narodu Indije. Hvala vam.“
Salom se razlegla duga ovacija a poslanici su joj potom lično čestitali. Svi žele da se približe tvorcu tolike sreće
i tolikih očekivanja, osobi koja ima ključ vlasti. U toj sali, koja je bila svedok tolikih nacionalnih drama, tolikih žučnih
rasprava, sada se oseća svečana atmosfera. Sonja blista. Ima toliko ljudi da poslanici moraju da stoje u redu kako bi se
rukovali s njom, ili, još bolje, kako bi uputili neki komentar koji bi bio dovoljno upečatljiv da bi ga zapamtila... Sve može
da bude korisno u budućnosti. Među poslednjima koji čekaju svoj red nalazi se jedan mladić, obučen u belu kurtu i
široke pantalone: njen sin Raul, koji se na ovim izborima pokazao kao obećavajući lider mladih u partiji. Sonja mu se
ljubazno smeši dok se rukuje s njim, kao i ostalima.
Međutim, veterani i oni koji su najbliži Sonji zabrinuti su, jer u celom svom govoru nije rekla ni jednu jedinu
reč o svojoj ulozi u novoj koaliciji. Kada joj predlažu da sledećeg dana poseti predsednika Republike kako bi zvanično
podnela zahtev za formiranje vlade, Sonja se pravda govoreći da levičarski blok još uvek nije potvrdio svoju podršku,
što je samo bedan izgovor. Istina je da želi da upotrebi svo raspoloživo vreme kako bi razmislila.

Nakon što je provela ceo dan u kući sa svojom decom razmatrajući situaciju, u ponedeljak, 17. maja, sastaje se
sa svojim najbližim saveznicima. Ima nešto važno da im kaže. Oni vide šta se sprema, i ne greše: „Mislim da ne treba da
prihvatim položaj premijerke.“ Ne kaže to odlučno, kao da je njena odluka konačna, kaže to kao da želi da odmeri
reakciju. „Ne želim da budem razlog podele zemlje“, dodaje, dok su svi nezadovoljni i zbunjeni. A potom je predložila
jedno solomonsko rešenje, koje izaziva izvesno nerviranje: njena ideja je da ona i dalje bude predsednica partije... A da
Manmohan Sing bude premijer. To je revolucionarna ideja jer podrazumeva dvoglavo rukovodstvo, eksperiment u
veštini vladanja.
Mučna tišina dočekuje njene reči. Sonja nastavlja: „Častan je, ima odličnu reputaciju kao ekonomista, ima
iskustva u rukovođenju... Ubeđena sam da će biti savršen premijer.“ Ali oni su ravnodušni prema tom predlogu. Dobro
je poznato da Manmohan Sing nema harizmu. On je ozbiljan čovek, tehnokrata, a ne političar. „To je poput izjave da
ova pobeda ničemu ne služi. Koalicija se neće održati bez Sonje Gandi, bez jedinog lidera koji je sposoban da poveže
tako različite grupe“, dodaje jedan od njenih. Ta ideja takođe ne oduševljava ni najstarije lidere, od kojih neki služe
partiji više od pedeset godina. Manmohan Sing je tu jedva četrnaest, on je novajlija. Osim toga, on je Sik, predstavnik
manjine koja čini jedva 6 procenata indijskog stanovništva. Bio bi to prvi put od sticanja nezavisnosti da osoba koja nije
Hindus dođe na to mesto. Kako li će to prihvatiti hinduistička većina?
- Indijski narod je glasao za sekularnu Indiju, gde religija ne treba da utiče na politiku - podseća ih Sonja.
Ali činjenica da ne mogu da računaju na jednu Gandijevu na ključnoj poziciji jeste ono što naročito zabrinjava -
i to veoma - njene ljude Na ovim visinama, mističnost prezimena uzima se u obzir više nego bilo šta drugo. „Biće to
najkraća vlada u istoriji“, predviđaju jedni. Drugi ne prihvataju poraz i mole je da razmisli. Čak i ona dva člana njene
partije koja su se privatno žalila na to što za lidera imaju ,,neobrazovanu italijansku domaćicu“ sada je preklinju da
pristane da bude premijerka. U roku od nedelju dana, od jedne proste ,,domaćice“ postala je „prijateljica, vodilja,
spasiteljka nacije“.

Pred kraj popodneva, u Džanpat broj 10 dolazi Manmohan Sing, ukrašen ogromnim plavim turbanom, s
belom bradom, crnim sitnim očima punim inteligencije i svojim stavom krhke ptice. S teškom mukom uspeva da se
probije kroz gomilu poslanika i simpatizera koji su došli na poziv onih koji su se sastali sa Sonjom, a koji blokiraju ulaz.
Toliko ih je, da više ne mogu da stanu u kuću. Čekaju u dvorištu ili na ulici, pod vrelim suncem i na 43 stepena u hladu,
da im se njihov lider obrati. Sonji je ova situacija poznata; ima utisak da ju je već proživela, kada su je pritiskali da
prihvati predsedavanje partiji. Ali ako je onda bilo teško da kaže ,,ne“, sada, kada je u igri vlast, to izgleda praktično ne-
moguće. Koliko god da pokušava da argumentuje svoje odbijanje, ne prihvataju njenu odluku. Ne razumeju da neko
može da odbaci položaj s najvećom vlasti, što je san svih političara. To im je neprihvatljivo, uprkos činjenici što Sonji
vlast kao takva nikad nije bila cilj. Znaju da je u politici zbog lične obaveze, jer je sudbina tako htela. Biće to propast za
partiju, za koaliciju, za zemlju..ponavljaju bez prestanka. „Sonja, ne napuštaj nas.“
Suočena s pravom pobunom u svojim redovima, Sonja zahteva da joj daju svo potrebno vreme. Ali situacija
postaje tako zaoštrena, protivljenje tako žestoko - jedan od njih preti da će se politi benzinom i spaliti ako Sonja odbaci
svoj položaj - da se Sonja uplašila i ustuknula. Dva sata nakon što je prokomentarisala da možda neće prihvatiti mesto
najvišeg mandata, Manmohan Sing izlazi u dvorište i saopštava svojim glasićem: „Gospođa Gandi je pristala da se
odmah izjutra sastane s predsednikom republike.“ Huh! Žamor odobravanja razlegao se gomilom. Obaveštenje je
stišalo strasti. Oni koji polako odlaze to rade ubeđeni da je pritisak uspeo, da je njihov kriterijum prevagnuo. Na kraju je
liderka prihvatila da vrši svoju dužnost. Kongres će se ponovo naći na vlasti, u rukama jedne Gandijeve. Istorija se
ponavlja. Gomila se razilazi u miru.

Za Sonju predstavlja problem to što ne zna kako da natera one koji je obožavaju, koji sve očekuju od nje, da
progutaju tu gorku pilulu. Kako ih urazumiti? Kako mogu da pomisle da ona može sama da vlada ovom zemljom?
Opozicija joj neće dati mira, takođe će joj dan za danom sasipati u lice pitanje njenog porekla. Neki luđak će je na kraju i
ubiti, ubeđena je u to. Osim toga, nema ni iskustva i vrlo brzo bi se opekla.
Ono što joj je sada potrebno to je da bude sama. U svojoj sobi otvara prozore pre nego što legne da spava.
Duboko udiše topao vazduh. Kucka u drvo da ne bi dobila astmatični napad. Tokom celog svog detinjstva spavala je uz
otvorene prozore, bez obzira na hladnoću. Danas ponovo oseća tu staru teskobu. To je osećaj gušenja koji se vraća svaki
put kada mora da donese neku važnu odluku. Svaki put kada oseća nepodnošljiv pritisak.
Gasi klima-uređaj i ostavlja otvoren prozor. Povetarac nadima zavese koje se pomeraju kao pamučne utvare.
Ali povetarac je topao, ne donosi olakšanje. Rozikasta izmaglica osvetljava zagađeno gradsko nebo. Psi laju. U bulevaru
bruji neki automobil na tri točka s neispravnim auspuhom.
Konačno nastaje tišina za kojom toliko žudi. Ovih poslednjih dana kuća je ličila na kokošinjac. Tolika buka
zaglušuje. Potrebna joj je tišina da bi se povezala sama sa sobom, kako bi saslušala samu sebe. Da bi znala šta sutra da
radi. Ili, bolje rečeno, kako to da uradi.
 50.

UTORAK, 18. MAJ, DAN KOJI članovi Kongresa neće lako zaboraviti. Oko dvesta poslanika iz partije čeka u
polukružnoj sali parlamenta, onoj istoj koja je bila svedok izbora dvanaest premijera Indije - da Sonja Gandi saopšti
svoju odluku.
Kada se pojavila, u pratnji svoje dece Raula i Prijanke, oboje sa ozbiljnim i zagonetnim izrazom lica, neki su
već počeli da se pribojavaju da vesti možda neće biti povoljne. Sonja dolazi bez aktovke u kojoj je trebalo da budu pisma
i poruke podrške koje su joj stotine rukovodilaca Kongresa poslale kako bi je podstakli da prihvati položaj. To je jedan
običaj koji su pređašnji premijeri uvek poštovali. Možda ga ona ne ispunjava iz hira, usuđuju se da pomisle oni koji
odbijaju da odbace poslednji tračak nade. To su optimisti, oni koji misle da ona neće biti u stanju da odbaci položaj
nakon tolikog pritiska.
Mrtva tišina širi se salom dok Sonja, besprekorna u sariju oker boje, kose brižljivo začešljane unazad koja joj
pada preko ramena, pozdravlja razne kolege spajajući ruke u visini lica dok prilazi mikrofonu. Stavlja naočare kako bi
videla svoje beleške i kaže im: „Otkako sam pre šest godina oklevajući ušla u politiku, uvek sam jasno imala na umu - a
to sam i izjavila u više navrata - da mesto premijerke nije moj cilj. Oduvek sam bila sigurna u to da bih poslušala svoj
unutrašnji glas ako bih se jednog dana našla u poziciji u kojoj se danas nalazim.“ Pravi pauzu, a tišina postaje još
mučnija, ako je to moguće. Podiže glavu i gleda u svoju decu, a potom i u ostale prisutne: „Danas mi taj glas kaže da
skrrušeno treba da odbijem to mesto.“
Neki siloviti zemljotres ne bi izazvao veću pometnju. Zaglušujući žamor zavladao je salom. Sonja podiže glas
dok rukom traži tišinu kako bi je saslušali: „Bila sam podvrgnuta mnogim pritiscima kako bih ponovo razmotrila svoj
stav, ali odlučila sam da poslušam svoj glas. Vlast mi nikada nije predstavljala izazov...“ Prekida je hor negodovanja i
energičnih protesta. „Ne možeš sad da nas napustiš!“ viču jedni. „Ne možete da izdate indijski narod...“ uzvikuje Mani
Šankar Aijar, nekadašnji Radživov prijatelj i uticajni političar. „Unutrašnji glas naroda kaže da vi morate da budete
naredna premijerka Indije!“
- Molim vas da poštujete moju odluku... - nepokolebljivo kaže Sonja, ali ponovo je prekidaju.
- Bez vas na tom mestu, gospođo, nestaće i naša inspiracija.
Desetina poslanika se smenjuje u držanju govora, u kojima evociraju primer narodnog služenja njenog muža i
njene svekrve. „Uradite i vi to isto!“ ponavljaju joj. „Pokažite da ste sposobni!“
Više od dva sata traje zaoštreni sukob između neizlečivog očajanja poslanika i nepromenjive Sonjine
odlučnosti. Govori osciluju između kritika u kojima je nazivaju egoistom i izvesne iznenađenosti zbog neuobičajenog
gesta kojim se odriče vlasti. Neki je optužuju da okreće leđa mandatu koji su joj poverili milioni Indijaca. Sonja sluša
ovu hordu siročića, neumoljiva, stisnute vilice. Na kraju, poslanici predstavljaju zajednički zaključak da treba još
jednom da promisli o svojoj odluci, ali ona im, elegantno i sa uvek zagonetnim izgledom, kaže da misli da to nije
moguće. „Izrazili ste vaše tačke gledišta, vaš bol, vašu patnju zbog odluke koju sam donela. Ali ako imate poverenja u
mene, dopustite mi da je zadržim.“
To je samo stvar upornosti, misle jedni. Mnogi se sećaju krize iz 1999. godine, kada je objavila svoju ostavku
kao predsednica partije. Na kraju je popustila nakon što su je rukovodioci preklinjali da se vrati. Sad je problem što
vreme ističe. Po zakonu, vlada se mora formirati pre završetka nedelje. Jedan poslanik iz Utar Pradeša podseća ih da
Sonja ima prethodnika u istoriji Indije koji je isto to učinio: „Gospođo, dali ste jedan primer poput onog koji je dao
Mahatma Gandi“, kaže misleći na to kada je otac nacije odbio da čini deo prve vlade nakon sticanja nezavisnosti. „Ali
tog dana Mahatma Gandi imao je Džavaharlala Nehrua. Ko je današnji Nehru?“
Sonja ne govori o Manmohanu Singu, svom kecu iz rukavu, iako ostale pridošlice znaju da je to njen sud.
Kada je napustila salu, ostavljajući svoje poslanike utučene i razočarane, štampa se skupila oko njene dece: „Kao
nedavno izabrani član parlamenta“, izjavljuje Raul, „voleo bih kada bi moja majka bila premijerka, ali kao njen sin,
poštujem njenu odluku.“ Prijanka nije toliki diplomata. Kada su je pitali da li je tačno da su ona i njen brat uticali na
svoju majku argumentom: Izgubili smo oca, ne želimo da izgubimo i majku, to je porodična stvar, ona je odgovorila iskazujući
veliku istinu: „Nikada nismo bili gospodari naše porodice. Oduvek smo je delili s nacijom.“
Članovi Kongresa ne bacaju peškir tako lako. Po povratku kući, Sonja se susreće s gomilom koja traži od nje
ono isto: da promeni mišljenje. Traže joj to vičući, neki sa suzama u očima, a drugi padajući ničice pred njene noge.
Toliko ulagivanje je nervira. Deluje kao druga strana mržnje koju joj pokazuju njeni protivnici. Nenormalno je i to prvo
kao i ovo drugo. Po ulasku u kuću, suočava se s drugim izazovom, brdom pisama članova Radnog komiteta Kongresa i
drugih pristalica koji najavljuju svoje ostavke ako ne prihvati najviši položaj. Napolju, na ulici, jednog simpatizera koji
preti da će preseći vene policija odmah smiruje. Čini se da je ludilo zaposelo Nju Delhi.
Ali Sonja se ne predaje ovoj struji. Zbog zdravog razuma, zbog ličnog ubeđenja, zbog toga što je sigurna u to
da je njena odluka najmudrija za zemlju, za porodicu, za nju. Do poslednjeg trenutka pokušavaju sve kako bi je slomili:
preklinju, moljakaju, prikriveno prete, ali Sonja je postala jača od svih, i ne posustaje. Naprotiv, obezbeđuje podršku
drugih članova koalicije da za premijera prihvate nekoga ko nije od Gandijevih. Ona zacrtava pravac, i svi je, čak i oni
najskeptičniji, na kraju slede. Ta snaga je kompenzacija njenog uspeha.
Pored toga, računa na neočekivanu podršku štampe, koja kao da ju je ponovo otkrila i koja se razmeće
hvalama: „Sonja ugasila vlast, upalila srca“, naslov je Azija tajmsa. „Odriče se vlasti, dostiže slavu“, glasi Indija tajms.
Nakon što je rekla ,,ne“, Sonjina popularnost je munjevito porasla. Svojim ,,abdiciranjem“ unela je pojam žrtvovanja u
rečnik indijske politike. Pa od lidera Kongresa postaje lider nacije. Pravo čudo.

Raštrapati Bavan, nekadašnja palata vicekralja, scenografija je jedne kratke ali veoma značajne ceremonije,
koja na kraju ove burne nedelje završava s krizom vlasti. U subotu, 22. maja, tri dana nakon numantinskog odolevanja
šefovima svoje sopstvene partije, Sonja Gandi je svedok zakletve za premijera koju polaže Manmohan Sing u prisustvu
predsednika Republike. To je istorijski trenutak, jer je to prvi put da je jedan Sik imenovan za šefa vlade. Čovek nije oka
sklopio te noći, jer su njegova verska sabraća to proslavljala pred njegovom rezidencijom. Kako su se samo stvari
promenile od vremena nakon Indirinog ubistva kada su Siki bili progonjeni kao životinje!
Nakon što je položio zakletvu za taj položaj, Manmohan Sing prilazi Sonji i lagano klima glavom, što je gest
kojim aludira na postignuti sporazum. Kao da želi jasno da stavi do znanja da on upravlja, ali da ona vlada.
Ovo je istorijski trenutak i iz drugog razloga, veoma simboličnog koji pokazuje raznovrsnost Indije,
mogućnost da se u njoj ostvari zajednički život i njenu rastuću društvenu promenljivost. Sonja Gandi, odgajena kao
katolkinja, predaje vlast premijeru Siku, rođenom 1932. godine u veoma skromnoj porodici zapadnog Pandžaba, koji
danas pripada Pakistanu. Poznat je po svom besprekornom poštenju. A to čini u prisustvu predsednika Republike koji
je musliman po imenu Abdul Kalam, rođen u jednoj veoma siromašnoj porodici, stručnjak za nuklearnu fiziku. Do pre
manje od jednog veka, niko ne bi mogao da zamisli da bi se ovo moglo dogoditi u zemlji gde je donedavno rođenje, a ne
zasluga, određivalo životno usmerenje. A ko bi, samo jedan mesec ranije, mogao da predvidi sličnu ceremoniju između
tri predstavnika manjinskih religija?
Za nekoliko dana, Sonja je izazvala tihu revoluciju, čiji će se uticaj osećati godinama. Svojim odbijanjem,
pokazala je da politika nije uvek isto što i pohlepa. Takođe je pokazala da neko ne postaje Indijac samo zbog slučajnosti
rođenja. Biti Indijac postiže se ljubavlju prema zemlji, obavezivanjem prema njoj i snagom da se interesi nacije nadrede
ličnim interesima. Svojim istorijskim potezom, Sonja Gandi je podsetila Hinduse da suštinska snaga njihove nacije leži u
njihovoj toleranciji u tradicionalnoj otvorenosti prema drugima, u njihovom verovanju da sve religije čine deo
zajedničke potrage za humanošću kako bi se pronašao smisao postojanja. Zbog nedokučivosti samog života, jedna
hrišćanka je morala da bude ta koja je vratila dostojanstvo i poverenje velikoj većini Hindusa, onoj koja nikada nije
osećala da je prethodna vlada predstavlja.

Te noći, Sonja se vraća kući sa zadovoljstvom zbog ispunjene dužnosti. Više voli da ostane iza trona,
podstičući narod, a vlast je prepustila svom velikom veziru s turbanom i dugom bradom.
Konačno će moći da se odmori nakon ove lude nedelje. Ali pre nego što se povuče u svoju spavaću sobu,
prolazi kroz kancelariju da bi osetila prisustvo čoveka koga i dalje voli kao i prvog dana, možda i više, ako ljubav može
da se izmeri. Na tolikoj vrućini, cveće u vencu oko Radživove slike pomalo se osušilo.
- Sutra ću ga zameniti - kaže u sebi.
Gleda sliku svog muža. Zatvara oči i dobro se koncentriše, sve dok ga ne vaskrsne u svom umu. Tako joj je
blizu da joj se čini da čuje njegov baršunasti glas, dobro izbalansiran, sa svojim besprekornim engleskim akcentom,
kako joj šapuće na uvo ljubavne reči... Čak joj se čini da oseća miris njegove kože, onaj njegov miris na čisto koji se meša
s njenim parfemom od jasmina. Parfem koji je odvodi u prošlost, u izgubljeno doba, u njena najbolja sećanja, ta koja
Sonja čuva u svom srcu, jer je to blago koje su zajedno stekli.
Sanjarenje, prijatno i bolno u isto vreme, traje kratko, ali veoma intenzivno, jer mrtvi žive u srcima živih. Kada
ponovo otvara oči, prelazi pogledom preko ostalih fotografija. Videla ih je milion puta, ali danas joj prija da ih gleda,
iznova i iznova, možda zato što je podsećaju na smisao njenog života. Radživ i njegov osmeh i dalje je diraju u srce,
uvek će biti tako; Indira takođe, sa svojim darom da se smeje sama sebi, da ne zaboravi neki rođendan ili bolest nekog
deteta usred briga o državnim poslovima. Sada više nego ikad, Sonja primećuje da je nasledila od Indire „mističnost
dinastije“ i da primenjuje sve što je naučila od nje: strpljenje i istrajnost, odvažnost, hrabrost i osećaj za priliku... Pogled
joj zastaje na jednoj maloj fotografiji na stolu na kojoj su Mahatma Gandi i Nehru. U tim tužnim danima nakon smrti
njene svekrve u kojima je pribegla čitanju njihove korespondencije, kao da je na taj način mogla da komunicira s njom,
takođe je naučila, ne znajući to, nešto o suštini političkog rukovođenja. Našla je jedan tekst Mahatme Gandija upućen
Nehruu, koji je bio među Indirinim papirima: „Ne plaši se, stavi svoju veru u istinu; poslušaj šta treba narodu, ali u isto
vreme uveri se u to da li imaš dovoljno moralnog autoriteta da ih navedeš da te poslušaju; budi demokrata, ali vrednuj
jedinu aristokratiju koja je zaista važna: duhovno plemstvo.“
Put od prijatne egzistencije domaćice zadovoljne svojim životom u kući do frenetičnog centra političke
angažovanosti nije bio lak. Kako ona sama to deiniše, bila je to istorija svetlosti i tame, misterije i skrivene ruke sudbine.
Istorija unutrašnje borbe i nemira, toga kako iskustvo gubitka može da unese najdublji smisao egzistencije. Ali, uprkos
svim patnjama, poniženjima, teškoćama i lošim trenucima, ove noći se oseća ostvarenijom nego ikada pre. Kao da
iznenada razume nešto što je duboko naslućivala, ali što joj je, međutim, izmicalo, a što ima veze s njenim osnovnim
razlogom postojanja. „Porodica kojoj sam se isprva obavezala svojom udajom bila je ograničena na jedno domaćinstvo“,
kasnije će napisati Sonja. „Danas, moja odanost obuhvata širu porodicu, Indiju, moju zemlju, čiji me je narod tako toplo
primio da me je pretvorio u jednu od njih.“ Sonja je iskrena kada kaže da više nije Italijanka. Ona to više i nije, jer je
postala deo porodice Nehru-Gandi pretvorivši se u naslednicu dinastije. A dinastija Nehru-Gandi je Indija.
 EPILOG

PARADOKSALNO, SONJA GANDI JE POSTALA još moćnija odrekavši se vlasti. Narod, koji se divi
altruističkim idealima i odricanju koji su tako ukorenjeni u hinduističku religiju i filozofiju, koji ju je ranije smatrao za
političkog lidera, sada je počeo da je obožava kao neku boginju. A to je čini najuticajnijom osobom u Indiji. U svetu, njen
status ne prestaje da raste. Časopis Forbs je uvrštava medu tri najmoćnije žene na planeti. To nije nimalo loše za nekog
ko je oduvek prezirao vlast.
Narod je voli ne samo zbog toga što je izvela čudo vrativši sekularni karakter državi koja je bila na opasnoj
stranputici, ne samo zbog toga što je na čelo jednog demokratskog, korumpiranog i haotičnog sistema dovela veoma
inteligentnog čoveka besprekornog integriteta i sa značajnim iskustvom, već zbog toga što je uspela da se poveže s
ljudima ulice. Žene cene njeno žrtvovanje kao majke i supruge; a muškarci, smisao njene borbe. Svi se dive njenoj
predanosti idealima porodice. Razumeju patnju koju je proživela nakon Indirinog gubitka, a potom i kada je postala
udovica, na tako tragičan način; izgubila je tako mladog i tako dobrog muža koji nikada nije trebalo da se nađe na
vatrenoj liniji. Identifikuju se s njom.

Bol zbog gubitka najdražih osoba podstiče saosećanje onih koji sva kog dana, anonimno i u tišini, žive u
velikoj oskudici. Ali Gandijevi nisu toliko voljeni zbog toga što pripadaju jedinstvenoj porodici, već zbog onoga što im
je zajedničko sa običnim ljudima. Na primer, porodična neslaganja: prezir koji je Nehru osećao prema Indirinom mužu
ili tenzije između Indire i Sandžajeve žene, ili neprijateljstvo izmedu jetrva... Ništa od toga nema nikakve veze s
veličinom duha, već s nečim sasvim drugim: sa svakodnevnim životom svih ostalih. Ako većina porodica proživljava
ove domaće drame u privatnosti svojih domova, Nehru-Gandijevi su ih uvek proživljavali pod okom javnosti, a povrh
svega upravljali su sudbinom najvećeg demokratskog uređenja koje je ikada viđeno. Kako da ne budu fascinirani tako
običnim ličnostima koje, međutim, žive u tako nesvakidašnjim okolnostima? Kako da se ne interesuju za tu porodicu
koja je sada podeljena i nalazi se na antipodima političke scene: Sonja i njena deca odani Kongresu, a Maneka i Firoz
Varun BDŽP-u? To je taj isti materijal od kojeg su sačinjene veličanstvene mitološke sage koje hrane narodnu misao još
od mračnih davnina. Za mnoge stanovnike zaselaka i sela Indije, saga o Nehru-Gandijevima, koja traje od devetnaestog
veka i ima izglede da će zagaziti duboko u dvadeset prvi vek, predstavlja most koji povezuje njihovu feudalnu prošlost
s demokratskom sadašnjošću i, kamo sreće, s budućnošću za koju se predviđa da će biti još uspešnija. Ako su dinastije
ranije služile da očuvaju društveni red, sada služe da ojačaju veze između stanovnika jedne iste nacije. Pomažu
ujedinjavanju zemlje, njenom utemeljavanju u narodnoj slozi. Imaju pomalo ulogu koju preuzimaju kraljevske porodice
u ustavnim monarhijama, poput Ujedinjenog Kraljevstva, skandinavskih zemalja ili Španije. To je slučaj s Butovima u
Pakistanu, Bandaranajkama na Sri Lanki, ili Rahmanovima u Bangladešu. To je jedna dobro ukotvljena tradicija u
azijskim zemljama, iako nije isključiva samo za taj deo sveta. U Sjedinjenim Državama, političke dinastije regularno su
davale senatore, rukovodioce i predsednike, kao što je bio slučaj s Ruzveltovima, Kenedijevima, Bušovima ili
Klintonovima. U drugim zemljama, porodica ne vlada, ali plašt je prelazio sa oca na ćerku, kao u slučaju Aung San Su
Ći u Mijanmaru. Ali Azija je nesumnjivo mesto gde političke dinastije nalaze najplodnije tle za reprodukciju.
U Indiji postoje mnogi koji kritikuju dinastičku politiku porodice karakterišući je kao gotovo nedemokratsku,
ali zaboravlja se da, iako je veliki deo biračkog tela nepismen, ne znači da je ograničen. U modernim dinastijama
demokratskih zemalja, bilo da se radi o Kenedijevima, Bušovima ili Gandijevima, mesto se ne nasleđuje automatski,
treba ga osvojiti, kao što je to uradila Indira, a sada i Sonja. Ako su se u prošlosti dinastije nametale, sada su građani ti
koji odlučuju da li će njima i dalje vladati klanovi ili porodice. Šta je razlog tome? Za jedne, to ima veze sa odredenom
nostalgijom koja navodi indijski narod da oživljava vladajuću klasu iz prošlosti sa svojom hordom nababa 46, radža47,
rana48 i svim tim spletom kraljeva-careva i satrapa49. Drugi to objašnjavaju argumentima marketinga: ta prezimena su

46 Titula u muslimanskom delu Indije koja se daje pokrajinskim namesnicima i glavnim oficirima. (Prim. prev.)
47 Titula domaćih vladara u Indiji. (Prim. prev.)
48 Titula koju su koristili kraljevi i prinčevi u Indiji. Kao prefiks, rana označava princa/kralja koji je pokazao svoju vrednost u

teškom ratu i dobio ga uprkos svemu. (Prim. prev.)

toliko poznate marke, poput paste za zube ili deterdženta, i to pomaže u orijentaciji u učmalosti lokalne politike. Ostali
misle da je to možda nekakav refleks kako bi se zaštitili od zloupotrebe vlasti, očekujući da su oni koji su već na vrhu
saosećajni i velikodušni i da se ne bave potkradanjem i otimačinom, što je najkarakterističnije ponašanje pridošlica.

Logičan efekat Sonjinog odricanja vlasti bio je rast ugleda dinastije Nehru-Gandi. Godine 2006, na jednoj
konferenciji Kongresa u Hajderabadu, Sonjine najvernije pristalice tražile su veću ulogu za njenog sina unutar
organizacije. Hor glasova, sada tako blizak, tražio je Raulovo prisustvo. Sonja im je odgovorila da nema nameru da
utiče na svog sina, da je on slobodan da izabere svoj put. A Raul je zatražio vreme. Ali u septembru 2008. godine,
situacija je počela da se menja, jer je imenovan za jednog od generalnih sekretara Kongresa pomoću mahinacije
osmišljene da bi se pomešala mladost sa iskustvom u upravljanju partijom uoči narednih generalnih izbora. Sada Raul
čini deo upravnog komiteta, organa koji donosi odluke u Kongresu. Prvi put nakon mnogo godina, u organizaciji
postoji broj dva koji računa na potpunu podršku broja jedan. Raul mesecima obilazi zemlju i bodri svoje sledbenike, i
poput svog oca, počinje da zanemaruje ličnu bezbednost.
Agenti zaduženi da ga čuvaju žalili su se više puta da Raul zaboravlja na njih, ili da ne obraća pažnju na
njihove instrukcije. On shvata, kao i njegov otac, da je nemoguće voditi politiku ako ne uroni u gomile. Mnogi konflikti
koji su izbili u Indirino ili Radživovo doba rešeni su ili su na putu da se reše, ali javna ličnost, a pogotovo ako pripada
,,dinastiji“, uvek je u opasnosti od toga da mu neki fanatik naškodi. Ne mora ni da se vraća mnogo unazad. U februaru
2007. godine, policija je uhapsila jednog muškarca naoružanog pištoljem na jednom mitingu koji je držala Sonja u gradu
Almora. Ispostavilo se da muškarac, neki radnik lokalne pošte, nije činio deo nikakve zavere, već je samo patio od
psihičkih poremećaja.
U skorije vreme, ubistvo jedne stare porodične prijateljice u susednom Pakistanu podsetilo ih je koliko su
krhki i nežni njihovi životi. Benazir Buto je umrla na sličan način kao Radživ. Oboje su bili izvan vlasti, ali nadomak
njenog ponovnog osvajanja. Oboje su zanemarili svoju bezbednost zarad boljeg kontakta s narodom. Gandijevi znaju da
je atentat na Benazir Buto odraz onoga što može da im se desi u svakom trenutku ako počine grešku smanjenja nadzora.
Da li je Raul naučio da ne sme da dozvoli da ga ponese logika sudbine? Stric Sandžaj bi i dalje bio živ da je bio oprezniji.
Njegove političke mahinacije za kontrolu nad Sikima stvorile su čudovište koje je proždralo njegovu majku; Indira
takođe nije obraćala pažnju kada su joj govorili da treba da se otarasi svojih telohranitelja Sika. Za Radživa, Raul je lično
naslutio šta će mu se desiti... Da li sučlanovi ove nove generacije naučili lekciju svojih predaka? Sonja je trenutno još
uvek tu da ih podseća na to iz dana u dan, kako nikada ne bi zaboravili.

Prijanka je daleko od politike i vodi miran život u Nju Delhiju, baveći se svojim mužem i decom. U februaru
2008. godine, otišla je na putovanje na jug Indije koje ju je dovelo u žižu javnosti. Želela je da ga realizuje u anonimnosti,
ali štampa ju je odmah pronašla. Izvesno vreme imala je na umu da poseti Nalini Murugan, ženu koja služi doživotnu
kaznu zatvora zbog umešanosti u zaveru za Radživovo ubistvo. Prošlo je skoro dvadeset godina od atentata u
Sriperumbuduru, ali patnja zbog očevog gubitka ne prolazi s vremenom. To su rane koje nikada potpuno ne zarastu.
Prijanka je želela da se vidi nasamo sa ženom kojoj je pomogla da se spase od najstrože kazne kada je navela svoju
majku da interveniše kako bi je poštedeli. Zašto je išla da je vidi? „To je veoma privatna stvar“, izjavila je za štampu,
„lična poseta koja je plod moje sopstvene inicijative.“ Obe žene briznule su u plač kada su se susrele licem u lice u
neurednoj zatvorskoj sali za posete. Saznalo se da su pred kraj susreta pričale o svojim porođajnim iskustvima, pošto su
obe morale da se porode carskim rezom. Više su pričale o životu nego o smrti, što je nagoveštavalo da joj je Prijanka
oprostila. Zar pravda i oproštaj nisu neophodne etape za pomirenje s nekom tragedijom? Na završetku susreta, Nalini
je priznala svom bratu da se osećala „kao da su svi njeni gresi oprani Prijankinom posetom“. Hinduizam podučava da
oproštaj nije znak slabosti, već snage. To je jedan način oslobađanja, pronalaženja mira. „Moj susret s Nalini bio je moj
način da sklopim mir s nasiljem i gubitkom koji sam proživela.“ To je bila Prijankina izjava, toliko koncizna i
jednostavna koliko i junačka, koja se završila na sledeći način: „Ne verujem u gnev, ni u mržnju, ni u nasilje. Ne
dopuštam da ta osećanja vladaju mojim životom.“ Gandijevi su oduvek znali da se izdignu iznad nedaća. Nek ih bog
čuva.

Sonja vodi samotnjački život u svojoj tvrđavi u Džanpatu broj 10, iako Paola, njena majka, provodi zime s
njom. Svake nedelje može se videti na misi u deset u crkvi nuncijature50. Osim svojom decom, Sonja se okružuje
malobrojnim bliskim prijateljima, onim istim koje je imala dok je Radživ bio živ. Ne dozvoljava da bude lako zapažena,
osim na zvaničnim dešavanjima. Ne meša se s komedijašima Nju Delhija, niti posećuje diplomatske krugove. Sastaje se
s ministrima Kongresa i ostalim liderima koalicije onoliko puta koliko oni to traže. U proseku, kao predsednica partije i
lider vladajuće koalicije, dnevno može da primi i do trideset osoba i da pregleda desetine izveštaja. Njena mala kancela-
rija u komitetu Kongresne partije uvek je puna siromašnih ljudi koji dolaze da joj traže pomoć. Njena sekretarica ima
obavezu da ih sve primi.
Verna običaju koji je nasledila od svoje svekrve, trudi se da posti jednom nedeljno i da svakog jutra radi vežbe
joge. Žena koja je jednom priznala da se oseća loše obučeno kada nosi indijsku odeću, danas se pretvorila u elegantnu

49 Pokrajinski namesnik u staroj Persiji; fig. velik, ugledan, ohol i raskošan gospodin, despot. (Prim. prev.)
50 Zvanje, nadležnost i sedište papinog poslanika na nekom stranom dvoru, pri vladi neke tuđe države. (Prim. prev.)
gospođu koja nosi samo sarije. I dalje je fasciniraju tkanine kao i tradicionalne rukotvorine i antikviteti. Volela bi da ima
više vremena za čitanje. Koristi dane odmora koje svake godine uzima u junu kako bi se odmorila u kući starog
porodičnog prijatelja, novinara Sumana Dabeja, u Kosani, na obroncima Himalaja, i tada ulazi u tok zaostalih čitanja.
Sviđaju joj se te planine koje je podsećaju na Alpe iz njenog detinjstva, i sanja da tu napravi sopstvenu kuću kako bi
pobegla od premonsunskih vrućina i boravila u društvu svoje dece i unuka. Putovanja u inostranstvo obično su
zvanična, ili zbog održavanja nekih konferencija. Sada je manje nervozna. Izjavila je da joj je ,,udobno“ u politici, uprkos
tome što su reči Benazir Buto mogle biti njene: „Nisam odabrala ovaj život. On je odabrao mene.“ Možda ne drži uzde
svog života, ali dobro je zategla uzde zemlje. Čak i njeni protivnici priznaju da ne pravi pogrešne korake. Njeni rivali se
podudaraju s njenim simpatizerima u tome što prepoznaju njenu sposobnost u upravljanju koncima jedne koalicione
vlade, što ni Indira ni Radživ nikada nisu bili primorani da nauče. Sonja je bila sposobna da razvije harmoničnu vezu s
nekim bliskim političkim saradnicima, vezu zasnovanu na uzajamnoj odanosti. Indira nikada ne bi mogla da ima vezu
poput one koja Sonju ujedinjuje s Manmohanom Singom.

Jedno od Sonjinih velikih dostignuća bila je borba protiv korupcije. Zar Radživ nije izračunao da 85 procenata
svih troškova za razvoj Indije završe u džepovima birokrata? Kako bi to izbegli, Sonja i premijer Manmohan Sing
izdejstvovali su da parlament izglasa jedan zakon koji dozvoljava svakom građaninu da ispita ponude ugovora javne
licitacije, čime se izbegava korupcija i mito. Ljudi na vladajućoj poziciji sada su u obavezi da budu mnogo oprezniji
kada vrše svoje mutne radnje, jer postoji realna mogućnost da dopadnu šaka pravde. I Sonja i premijer znaju da u
mogućnosti refomisanja, modernizacije i eliminisanja korupcije u državi leži ključ razvoja Indije, koja je uprkos svemu,
tokom poslednjih petnaest godina, bila zemlja sa najbržim porastom broja stanovnika na svetu posle Kine. Ako se
ostvare ove reforme, predviđa se da će za par decenija indijska ekonomija biti treća ekonomija na svetu. Zemlja bi tako
ostavila iza sebe svoju arhaičnu prošlost i osvojila budućnost u kojoj vladaju nauka i tehnologija. Onda će se ispuniti
stari Nehruov san.

Danas siromasi imaju utehu samo u zvaničnim planovima koji najavljuju za budućnost trideset pet puta veći
dohodak po stanovniku. Oni su Sonjina najveća briga. Možda je to rezultat njenog katoličkog vaspitanja, ili toga što joj
je u sećanju veoma sveža činjenica da se rodila u skromnoj porodici tamo u brdima Asijaga, ali i dalje je pogađaju kon-
trasti u Indiji. Zar Indira nije govorila da je sve što se priča o Indiji, a i ono suprotno, podjednako tačno? Bombaj ima
najveći kvart baraka u Aziji i najveću koncentraciju maloletnih prostitutki na svetu, ali postao je četvrti grad na svetu po
broju milijardera - jedan od njih je svojoj ženi za 44. rođendan poklonio erbas. Kako se privići na ove razlike? Kako je
moguće da je država nesposobna da u kvartovima baraka napravi poljske toalete, ili da školama obezbedi krede, ili čiste
špriceve za seoske dispanzere, a program prostornog planiranja smatra se dobrim poput programa bilo koje zapadne
sile, ili čak i bolji? Onaj dan kada se na to navikne biće dan kada će morati da napusti politiku.
Sonja se okružila stručnjacima za razvoj poput aktivistkinje Arune Roj i belgijskog ekonomiste Žana Drezea,
koji živi u jednom kvartu baraka u Delhiju sa svojom ženom Indijkom. Zajedno su napravili nacrt plana za pomoć
ruralnim zonama koji označava najveći napor indijske države koji je ikada uložen za poboljšanje situacije ovih seoskih
naselja. Ali prepreke za sprovođenje ovih programa za razvoj jesu ogromne. Indiji, sa svojim neurednim aerodromima,
lošim putevima, ogromnim kvartovima baraka i osiromašenim selima, trebaju sva njena sredstva za izgradnju
infrastruktura bilo koje vrste, a na ovom putu ka razvoju, sudbina najsiromašnijih i dalje nije prioritet u umu tehnokrata
koji vladaju zemljom. Ideja koja preovladava u vladi, da će razvoj na kraju uključiti sve više i više ljudi i da će se tako
završiti sa siromaštvom, jeste ideja koju je zastupao Radživ. Ali kada? pita Sonja, koja ne zaboravlja obavezu koju ima
prema siromašnima koji su je izglasali. Odbacuje preterano tehničke argumente svojih sopstvenih saveznika, ljudi koje
je lično podigla na vlast, uključujući i moćnog ministra finansija. Po njemu, ti programi se udaljavaju od ekonomske
ortodoksije; po njoj, neophodni su kako bi vlast koju joj je narod poverio imala smisla. Zar nije govorio Viktor Igo da je
,,u dužnosti sva vlast“? Sonji je to veoma jasno i ne posustaje u svojoj borbi. U oblastima u kojima je izdejstvovala
primenu programa kojim je zagarantovano sto dana zaposlenja, seljaci su primetili razliku. To je razlika između
siromaštva i mizerije. Program ih ne izvlači iz nemaštine, ali tako izbegavaju zapadanje u jamu mizerije, kada se
materijalnoj oskudici pridružuje očajanje. To je razlika između života i smrti. Drugi program je teže primeniti. Radi se o
davanju bankarskih kredita seljacima s veoma redukovanom kamatom, kako bi ih oslobodili tiranije dugovanja
lokalnim zelenašima koja ih često teraju na samoubistvo. To je problem koji odavno postoji, a još je Indira želela da ga
zagrize kada je na snazi bilo stanje Imerdžensi. Njega je teško rešiti, jer je većina njih nepismena i ne znaju šta znači od-
lazak u banku. Važno je da im se pruži neki izlaz, tračak nade, da znaju da niko ne mora sebi da oduzme život jer ne
može da vrati šaku rupija. Zahvaljujući Sonji, oni najsiromašniji među siromašnima , kako ih ona zove po izrazu koji je
proslavila jedna druga Evropljanka koja je ostavila traga u Indiji, Majka Tereza, imaju vernu saveznicu. Saveznicu koja
ih nikada ne zaboravlja, ni na jedan dan, ni na jedan trenutak, bilo da se nalazi na vrhu vlasti, ili izvan nje.

KRAJ