Bekstvo

Zima 1970, Dejli Siti, Kalifornija Sm sam. Gladan sam i drhtim u mraku. Sedim na nadlanicama na dnu stepenica u garai. Glava mi je nagnuta unazad. Ruke su mi utrn ule pre sat vremena. Miii vrata i ramena poinju da me bole. Ali to nije nita novo na uio sam ve da ne obraam panju na bol. Ja sam majin zatvorenik. Imam devet godina, a ivim ovako ve godinama. Svaki dan je isto. Budim se posle spa vanja na starom vojnikom poljskom krevetu u garai, obavljam jutarnje kune poslove, i ako sluajno imam sree, pojedem ostatke onoga to su dorukovala moja braa. Otrim do ko e, kradem hranu, vraam se Kui, a onda moram da se ispovraam u klozetsku olju da bih do kazao da nisam poinio taj uasni zloin krau hrane. Tue me, ili tera da igram jo neku od njenih igara, svravam popodnevne kune poslove, za tim sedim u dnu stepenica dok me ne pozove da obavim i veernje poslove. A onda, s amo ako sam zavrio sve poslove, a pri tom nisam poinio nijedan zloin, moda mi da komad i hrane. Dan se za mene zavrava tek kad mi majka dozvoli da spavam na poljskom krevetu, na kome mi se telo zgri u slabanom pokuaju da zadri bar neto telesne toplote. San je za mene jedina ivotna radost. Jedino tada mogu da pobegnem od svog ivota. Volim da s anjam. Vikendom je mnogo gore. Nema kole, a to znai da nema ni hrane, i da moram da prove dem jo vremena u Kui. Preostaje mi jedino da pokuam da zamislim sebe negde daleko bil o gde to dalje od Kue. Ve godinama sam otpadnik od Porodice. Otkad pamtim, uvek sam vio probleme i zasluivao kaznu. Najpre sam mislio da sam bio nevaljao deak. Zatim sa m mislio da je majka bolesna, poto se ponaala drugaije kada mi je otac bio na poslu , a braa nisu bila tu. Ali nekako sam uvek znao da majka i ja imamo neki poseban odnos. Shvatao sam i da sam ja, iz nekog razloga, jedina meta majinog neobjanjivog besa i nastranog zadovoljstva. Nemam dom. Nisam lan niije porodice. Duboko u sebi znam da ni sada ne zasluujem, ni ti u nikada zasluivati bilo kakvu ljubav, panju, pa ak ni priznanje da sam ljudsko b ie. Ja sam dete zvano To. Oseam duboko u sebi da sam potpuno sam. Na spratu poinje bitka. Poto je prolo etiri sata po podne, znam da su oboje mojih ro ditelja pijani. Nastaje vika. Prvo pogrde, zatim psovke. Izbrojim nekoliko sekun di, pre nego to ponu da priaju o meni kao to se to uvek desi. Od zvuka majinog glasa prevre mi se stomak. ta ti to znai?, vriti ona na mog oca Stivena. Misli da sam loa 'Tom Deaku'? To misli? Glas joj postaje leden. Mogu da je zamislim kako upire prstom u oevo lice. Sluaj... ti... mene. Ti... pojma nema kakvo je 'To'. Ako misli da sam loa p a njemu... e, onda... 'To' moe da ode da ivi na nekom drugom mestu. Mogu da zamislim oca koji, i posle svih tih godina, jo pomalo pokuava da se zaloi z a mene kako muka pie u svojoj ai, tako da led u njemu zvecka. Hajde, smiri se, poinj n. Hou samo da kaem... pa... nema deteta koje zasluuje tako da ivi. Boe, Roerva, ti si i prema... prema psima bolja nego... nego prema Tom Deaku. Svaa narasta do vrhunca, kada mi ve probija ui. Majka tresne svoju au o kuhinjski sto . Otac je prevrio meru. Niko nikada ne sme majci da govori ta da radi. Znam da u ja morati da platim za taj njen bes. Shvatam da e me svakog asa pozvati gore. Sprema m se. Najsporije to mogu pomeram ruke iz dotadanjeg poloaja, negde ispod zadnjice, ali ne previe jer znam da e u nekom trenutku doi da proveri ta radim. Znam da nikad ne smem ni najmanje da se pomerim bez njene dozvole. Oseam se tako siuno. Kada bih samo mogao nekako... Bez upozorenja, majka otvara vrata koja vode dole u garau. Ti tamo!, urla. Dovlai se ovamo! Odmah! Istog asa jurnem uz stepenice. Priekam njeno nareenje, pa onda krotko otvaram vrata . utke prilazim majci i iekujem jednu od njenih igara. U pitanju je igra obraanja, u kojoj moram da stojim tano metar ispred nje, ruku za lepljenih za telo, glave pognute pod uglom od etrdeset pet stepeni, oiju prikovani h za njena stopala. Na prvu naredbu, moram da podignem pogled do visine iznad nj enih grudi, ali ispod njenih oiju. Na drugu naredbu, moram da je pogledam u oi, al i nikako, nikako ne smem da progovorim, udahnem ili nainim i najmanji pokret ako mi majka ne da dozvolu za to. Majka i ja igramo ovu igru jo otkad mi je bilo seda

m godina, pa je ovo danas samo jo jedan deo rutine mog beivotnog postojanja. Iznenada se majka sagne i uhvati me za desno uvo. Sasvim sluajno ustuknem. Majina slobodna ruka kanjava moj pokret snanim amarom. Njena ruka zadobija maglovite obris e pre nego to me udari po licu. Ne mogu dobro da vidim bez naoara. Poto se danas ne ide u kolu, ne smem da ih nosim. Njen udarac pee mi kou. Ko ti je rekao da se pomer i?, ruga mi se majka. Drim oi otvorene, pogleda prikovanog za jednu taku na tepihu. M ajka proverava kako reagujem, a onda me opet vue za uvo vodei me ka ulaznim vratim a. Okreni se!, vie. Gledaj u mene! Ali ja se ne drim pravila. Krajikom oka kriom pogleda oca. On otpija jo gutljaj pia. Nekada uspravna ramena sada su mu zgurena. Posao v atrogasca u San Francisku, godine pijanenja i zategnut odnos s mojom majkom ostav ili su traga na njemu. Nekada moj superheroj, poznat po junakom spasavanju dece i z zapaljenih zgrada, sada je slomljen ovek. Ispija jo jedan gutljaj pre nego to maj ka pone: Evo, tvoj otac misli da sam ja loa prema tebi. Pa, jesam li? Jesam li? Usne mi podrhtavaju. Za sekundu nisam siguran da li bi trebalo da odgovorim. Maj ka to sigurno zna, i verovatno joj to donosi jo vee uivanje u igri. U svakom sluaju, c rno mi se pie. Oseam se kao insekt koga e upravo zgnjeiti. Suva usta mi se otvaraju. Mogu da osetim kako mi se skrama skida sa usana. Poinjem da zamuckujem. Pre nego to uspem da uobliim ijednu re, majka me ponovo povlai za uvo. Oseam da mi uv o gori. Zaepi ta usta! Niko ti nije rekao da progovori! Je l' ti neko rekao? Pa, je l' ti rekao ili nije?, dere se majka. Pogledom traim oca. Koju sekundu kasnije, on kao da je osetio moju potrebu. Roerva, kae, ne treba tako da se ponaa prema Tom Deaku. Ponovo se ukoim, a majka me ponovo vue za uvo, ali ovog puta me ne puta, primorava me da stojim na prstima. Majino lice poprima tamnocrvenu boju. Znai, ti misli da sam loa prema njemu? Ja... Upirui kaiprst prema svojim grudima, majka nastavlja. ta e men sve ovo? Stivene, ako misli da sam loa prema njemu... e pa, To moe prosto da ode i z moje kue! Propinjem se na prste jer se trudim da budem malo vii, i poinjem da zateem gornji d eo tela, da budem spreman za majin novi napad. Iznenada mi puta uvo i otvara ulazn a vrata. Napolje!, vriti. Napolje iz moje kue! Ne volim te! Ne treba mi! Nikad te nisa m ni volela! Mar napolje iz moje kue! Sledim se. Nisam siguran kakva je sad ovo igra. Glava mi puca od moguih objanjenja za majine prave namere. Da bih preiveo, moram sve da predvidim. Otac staje ispred mene. Ne!, zapomae. Dosta je bilo. Prestani, Roerva. Prestani sa svim tim. Pusti To g Deaka na miru. Majka stane izmeu oca i mene. Ne?, poinje sarkastinim tonom. Koliko puta si mi to reka o u vezi s Tim Deakom? Te Deak ovo, te Deak ono. Deak, Deak, Deak. Koliko puta, Stiven e? Dotie oevu ruku kao da ga moli; kao da bi im ivot bio mnogo bolji kad ja vie ne bi h iveo s njima kad vie ne bih postojao. Vritim u sebi: O, boe! Sad razumem! Bez razmiljanja, otac je prekida. Ne, izgovara tiho. Ovo, kae irei ruke, ovo nije u Glas mu se sve vie gubi, po emu shvatam da vie nema snage. ini se da je na ivici plaa . Gleda u mene i odmahuje glavom pre no to pogleda u majku. Gde e on da ivi? Ko e da se stara o...? Stivene, zar ne razume? Zar ti to ne ulazi u glavu? Briga me ta e se s njim desiti. Briga mene za Tog Deaka. Iznenada se vrata otvaraju. Majka se smei drei kvaku. Dobro. U redu. O tome e Deak sam da odlui. Ona se sagne, udaljena od mog lica, tek koji centimetar. Dah joj smrdi na alkohol. Pogled joj je leden, ispunjen stranom mrnjom. Kako bih voleo da se okr enem.. Kako bih voleo da sam opet u garai. Sporo, hrapavim glasom majka kae: Ako mi sli da sam tako loa prema tebi, slobodno idi. Na trenutak se ohrabrim i rizikujem da pogledam u oca. On to ne primeuje, jer upr avo doliva pie u au. Ne razumem svrhu majine nove igre. Odjednom shvatam da ovo i ni je igra. Treba mi nekoliko sekundi da shvatim da je ovo prilika prilika za mene da pobegnem. Ve godinama elim da pobegnem, ali me neki nejasan strah spreava. Ali, govorim sebi, ovo je isuvie lako. Toliko elim da pomerim noge, ali one ostaju ukoen e. Pa, ta je?, urla mi majka u uvo. Sve zavisi od tebe. Vreme kao da je stalo. Pogleda p rikovanog za tepih, ujem kako majka poinje da sike. On nee otii. Taj Deak nikad nee o

Nema To petlju da ode. Oseam kako mi se utroba prevre. Za trenutak zatvaram oi, poelevi da sam negde daleko. Kao da vidim sebe kako prolazim kroz ta vrata. Smeim se u sebi. Oajniki elim da ode m. to vie zamiljam sebe kako izlazim, to vie oseam kako mi se toplota iri telom. Odjed nom oseam da mi se telo pokree. Oi mi se irom otvaraju. Gledam u svoje iznoene patike . Noge mi zakorae kroz vrata. O, boe, govorim sebi, ne mogu da verujem ta radim! Iz straha se ne usuujem da stanem. Eto, pobedonosno objavljuje majka. Deak je to uradio. On je sam tako odluio. Nisam ga naterala. Zapamti to, Stivene. Hou da zna da ga nisam naterala. Izlazim, potpuno svestan da e me majka uvui natrag u kuu. Oseam da su mi se dlaice na vratu nakostreile. Ubrzavam korak. Poto sam izaao, kreem nadesno i silazim niz crve ne stepenice. Po zvucima iza sebe razaznajem da se iza mene majka i otac isteu na ginjui se napolje. Roerva, kae otac tiho, ovo nije u redu. Nije tano!, odgovara ona bezizraajnim glasom. I zapamti, on je tako odluio. Sem toga, vratie se on. Tako sam uzbuen da sam se zamalo sapleo i pao niz stepenice. Hvatam se za ogradu da odrim ravnoteu. Uspevam da stignem do hodnika, trudei se da diem normalno. Okreem se nadesno i hodam ulicom sve dok ne postanem siguran da niko iz Kue ne moe da me vidi, a onda se dajem u trk. Stiem do polovine ulice pre no to stanem, samo za tre nutak, da bih ponovo uputio pogled ka Kui. Sa rukama na kolenima, saginjem se teko diui. Napreem se da ujem zvuk majinog karavana . Nekako mi se ini da je sve prolo isuvie lako. Ne mogu da verujem da me je majka t ek tako pustila da odem. Znam da e me pojuriti za koji trenutak. Dolazim do daha i onda ponovo ubrzavam korak. Stiem do kraja Avenije Krestlajn i odatle zurim u t u malu zelenu kuu. Meutim, karavan ne izlee iz garae. Niko ne tri za mnom. Nema vike, vritanja niti udaraca. Ne sedim na dnu stepenica u garai, niko me ne tue metlom po potkolenicama, niti me zakljuava u kupatilo sa jo jednom od smea raznih sredstava za ienje. Okrenem se na zvuk kola koja prolaze. Maem rukama. Mada na sebi imam dronjave pantalone, iscepanu tanku majicu dugih rukava i iznoen e patike, srean sam. Toplo mi je. Govorim sebi da se nikada neu vratiti. Poto sam t oliko godina iveo u strahu, izdrao uasna prebijanja i jeo iz kanti za ubre, sada zna m da u nekako preiveti. Nemam ni prijatelja, ni gde da se sakrijem, nemam nikakvog oslonca. Ali ja tano z nam kuda idem na reku. Pre mnogo godina, kada sam jo bio lan Porodice, svakog leta smo se za raspust vozili do Ruske reke u Gernvilu. Najlepe dane u ivotu proveo sa m uei da plivam na Donsonovoj plai, sputajui se niz superslajd, vozei se na kolima sa enom, igrajui se sa braom oko starog panja pored nae kolibe. Nasmeim se uvek kad se setim mirisa dinovskih sekvoja i lepote tamnozelene reke. Nisam sasvim siguran gde je Gernvil, ali znam da se nalazi severno od mosta Gold en Gejt. Siguran sam da e mi trebati nekoliko dana da stignem tamo, ali to nije v ano. Kad jednom stignem, moi u da preivim tako to u krasti peciva i salamu iz oblinje amoposluge i spavati na Donsonovoj plai sluajui tutnjavu automobila preko starog vis eeg mosta koji vodi do grada. Gernvil je bio jedino mesto na kom sam se ikad oseao bezbedno. Jo od vremena kad sam iao u obdanite, znao sam da je to mesto gde elim da ivim. I kad konano stignem tamo, znam da u u Gernvilu ostati do kraja ivota. Dok hodam niz Aveniju Istgejt, hladni marci mile mi telom. Sunce je zalo i veernja magla poinje da se valja iz pravca okeana. Uvlaim ruke pod pazuh i kreem niz ulicu. Zubi poinju da mi cvokou. Radost zbog velikog bekstva polako iezava. Pomiljam da je moda, moda, majka bila u pravu. Ma koliko da me je tukla i grdila, barem je u garai bilo toplije nego ovde. Sem toga, kaem sebi, ja zaista laem i kradem hranu. Moda i zasluujem da me kazne. Zastajem na trenutak da ponovo razmislim o svom planu. Ak o se sada okrenem, ona e vikati na mene i tui me ali na to sam navikao. Ako budem imao sree, sutra e mi moda dati za jelo ogriske preostale od veere. Onda u sledeeg dan a da kradem hranu iz kole. Stvarno, samo treba da se vratim. Smeim se u sebi. Preiv eo sam i gore stvari koje mi je majka inila. Zastajem u pola koraka. Pomisao na povratak u Kuu i ne zvui tako loe. Sem toga, kaem sebi, ionako nikad ne bih mogao da naem reku. Okreem se. Bila je u pravu. Zamiljam sebe kako sedim u dnu stepenica, tresem se od straha, uplaen od svakog zv uka koji ujem odozgo. Brojim sekunde i plaim se svakog reklamnog bloka, onda ekam d

a ujem kripu poda na spratu kada majka ustane sa kaua, odeta do kuhinje da sipa sebi pie, a onda zakreti da se popnem na sprat gde e me tui sve dok vie ne budem u stanju da stojim. Moda neu biti u stanju da otpuzim. Mrzim reklame. Jedan cvrak trlja svoja krila negde u blizini i taj zvuk me vraa u stvarnost. Pokua vam da naem bubu i zastajem na trenutak kad mi se uini da sam blizu. Cvranje presta je. I dalje sam potpuno nepomian. Ako uhvatim cvrka, moda bih mogao da ga stavim u dep i pretvorim ga u svog kunog ljubimca. Oglasio se ponovo. Dok se saginjem da ga dohvatim, ujem zvuk majinog karavana iza sebe. Uvlaim se pod oblinja kola trenutak pre nego to me farovi osvetle. Automobil klizi niz ulicu. kripavi zvuk majinih konic a probija mi ui. Ona me trai. Disanje mi postaje teko i itavo. vrsto stiskam oi dok mi se svetla centimetar po centimetar pribliavaju. ekam da ujem kako kola koe, a zatim e ona iskoiti i ubaciti me u svoj karavan. Odbrojavam sekunde. Polako otvaram oi i okreem se ulevo, taman na vreme da vidim kako se pale zadnja svetla pre no to konic e zacvile. Gotovo je! Pronala me je! Oseam neku vrstu olakanja. Nikad ne bih stigao do reke. Iekivanje me je izmodilo. Hajde, hajde, govorim sebi. Uradi to. Hajde. Kola prolaze pored mene. Ne mogu da poverujem! Uspravljam se u skoku kad kola prou i zurim u blistavi seda n dvosed, iji voza pritiska konice svaki as. Iznenada mi se zavrti u glavi. Stomak m i se stee. itav talas tenosti penje mi se uz grlo. Oteturam se do neijeg travnjaka i pokuavam da povratim, ali mi ne ide zbog praznog stomaka. Posle nekoliko sekundi , okreem pogled ka zvezdama. Kroz maglu mogu da spazim delie neba. Blistave srebrn aste zvezde svetlucaju iznad mene. Pokuavam da se setim koliko je vremena prolo ot kako sam poslednji put bio ovako napolju. Nekoliko puta duboko udahnem. Ne!, viem. Ne vraam se! Nikad se neu vratiti! Okreem se i vraam niz ulicu, ka severu mostu Golden Gejt. Nekoliko sekundi kasnije prolazim pored kola, koja su sada pa rkirana na neijem prilazu. Vidim jedan par koji stoji na vrhu stepenica, a domain ih pozdravlja. Smeh i muzika dopiru kroz otvorena vrata. Pitam se kako li je to kad ti prireuju dobrodolicu u neijem domu. Dok prolazim pored te kue, nanjuim miris h rane, i obuzima me pomisao na to kako bi bilo proderati neto. Nedelja je uvee to znai da sam poslednji put jeo jo u petak ujutro u koli. Hrana, govorim samom sebi. Mor am da pronaem hranu. Neto kasnije stiem do stare crkve. Pre mnogo godina, majka je nekoliko nedelja sla la moju dvojicu brae, Rona i Stena, i mene, na popodnevne asove veronauke. Nisam b io u crkvi jo otkad mi je bilo sedam godina. Lagano otvaram vrata. Istog trenutka osetim kako mi se toplota uvlai kroz rupe na pantalonama i majici tankoj kao lis t papira. to bre mogu zatvaram vrata iza sebe. Vidim svetenika kako skuplja knjige iz klupa. Krijem se iza vrata, nadajui se da me nee videti. Svetenik kree ka zadnjim klupama, prema meni. Toliko elim da ostanem, ali... Zatvaram oi, pokuavajui na tren utak da upijem toplotu, pre nego to mi ruka opet krene ka vratima. Kad sam se naao napolju, prelazim ulicu, poto preko puta vidim niz prodavnica. Sta nem ispred radnje sa krofnama. Jednog davnog jutra, pre mnogo godina, otac je tu stao da kupi krofne pre nego to odveze porodicu do Ruske reke. Bilo je to za men e arobno vreme. Zurim u izlog, a zatim uvis, u vesele debele likove iz crtanih fi lmova naslikane na zidu, zabavljene ovim ili onim poslom oko spremanja krofni. Miris pice odnekud sleva natera me da se okrenem. Proteturam kraj nekoliko radnj i i stajem ispred picerije. Voda mi polazi na usta. Bez razmiljanja otvaram vrata i kao oamuen prolazim kroz prostoriju. Treba mi nekoliko minuta da mi se oi navikn u. Mogu da razaznam bilijarski sto, zvuke sudaranja pivskih krigli i smeh. Oseam da me gledaju. Zaustavljam se u najzabaenijem delu picerije. Pogled mi luta u pot razi za nekom ostavljenom hranom. Poto nita nisam naao, zaputim se ka bilijarskom s tolu gde su dvojica upravo zavrila partiju. Nalazim novi na njemu i polako ga obuhv atim prstima. Pogledam oko sebe pre nego to ga odvuem do ivice stola, a zatim u sv oju aku. Novi je topao. Trudei se to vie mogu da delujem bezbrino, odetam do anka. N e prodere iznad mene. Trudim se da ne obraam panju na taj zvuk. Otpozadi me neko h vata za levo rame. U trenutku mi se zgri gornji deo tela, dok ekam da dobijem udar ac u lice ili stomak. Ej, mali, ta to radi? Okreem se prema glasu, ali neu da pogledam gore. Rekoh, ta to radi? Pogledam gore i vidim oveka u beloj kecelji uflekanoj crvenim sosom sa pice. On s

tavlja ruke na kukove, ekajui odgovor. Pokuavam da odgovorim, ali zamucam. Uh... Ni.. . nita... gospodine. ovek mi stavlja ruku na rame i vodi me na kraj anka. Onda zastane i sagne se. Ej, m ali, treba da mi da taj novi. Odmahnem odreno glavom. Pre nego to uspem da ga slaem, ovek kae: Ej, ortak, video sam kad si to uradio. Sad ga vrati. Onima tamo treba za bilijar. Steem pesnicu. Tim no viem bih mogao da kupim neto hrane, moda ak i pare pice. ovek nastavlja da pilji u men . Polako odvijam prste i isputam novi njemu u ruku. On ga baci dvojici sa bilijarsk im tapovima. Hvala, Mark, vie jedan od njih. Da, ortak, nema problema. Pokuavam da se okrenem, traim vrata, kad me Mark zgrabi. ta radi ovde? to si ukrao taj novi? Povlaim se u svoj oklop i piljim u pod. Ej, ortak, Mark podie glas. Pitao sam te neto! Nita nisam ukrao. Ja... Ja sam samo mislio... Mislim, samo sam video taj novi i... J a, ovaj... Pre svega, video sam kad si ukrao taj novi, a drugo, ljudima treba da igraju bilija r. A sem toga, ortak, ta si uopte mislio da kupi za dvadeset pet centi? Oseam kako me preplavlja bujica besa. Neto za jelo! Samo sam hteo da kupim pare pice ! U redu? Pare pice?, smeje se Mark. ovee, ti k'o da si pao s Marsa. Pokuavam sa smislim odgovor. Oseam da se zatvaram. Izbacim vazduh iz plua i slegnem ramenima. Ej, ovee, smiri se. Evo, privuci stolicu, kae Mark blago. Deri, daj koka-kolu. Mark g a odozgo u mene. Pokuavam da uvuem ruke u rukave da sakrijem posekotine i modrice. Pokuavam da mu okrenem lea. Ej, mali, jesi li dobro?, pita Mark. Odmahujem glavom. Ne!, kaem sebi. Nisam dobro. Nita nije dobro! Toliko elim da mu k aem, ali... Evo, popij, kae Mark, gurnuvi mi au koka-kole. Obema rukama hvatam crvenu plastinu a isam papirnu cevicu sve dok pie ne nestane iz ae. Ej, mali, pita Mark, kako se zove? Gde ivi? Je l' ima gde da ivi? Tako me je sramota. Znam da ne smem da odgovorim. Ponaam se kao da ga nisam uo. Mark klima glavom. Ne mrdaj, kae zgrabivi moju au. Stojei iza anka vidim ga kako puni podie telefonsku slualicu. Telefonski kabl se zatee do kraja dok se Mark trudi da mi prui jo jednu au koka-kole. Poto spusti slualicu, Mark opet sedne. Hoe li da mi k je problem? Majka i ja se ne slaemo, mrmljam, nadajui se da me niko ne uje. Ona mi je... uh... rek la mi je... da odem. Zar ne misli da se brine za tebe?, pita on. Jeste, ba! Malo sutra! Joj, kaem samom sebi, bolje da uti! Udaram prstom po pultu, pok uavajui da okrenem Marku lea. Pogledam onu dvojicu koji igraju bilijar i ostale lju de kako se smeju, jedu, provode se. Kako bih voleo da sam stvarna osoba. Iznenada mi opet pripadne muka. Dok se sputam u stolicu, ponovo se okreem prema Ma rku. Moram da idem. Gde ide? Onako, moram da idem, gospodine. Je l' ti majka stvarno rekla da ode? Klimam glavom, ne gledajui u njega. Mark se smei. Sto posto se ona stvarno brine za tebe. ta misli o tome? Zna ta. Daj mi njen broj, pa u da je pozovem. Je l' to u redu? Oseam da e mi srce iskoiti. Vrata, kaem sebi. Samo doi do vrata i bei. Glava mi se pom amno okree u potrazi za izlazom. 'Ajde, nemoj sad... uostalom, ne moe sad da ode, kae Mark podigavi obrve. Pravim ti p . sa svim moguim dodacima! Trgnem se. Stvarno?, uzviknem. Ali... nemam... Ma, bez brige, ortak. Samo saekaj ovde. Mark ustaje i kree ka ulazu. Smei se na mene kroz jedan otvor na kuhinji. Polazi mi voda na usta. Ve vidim sebe kako jedem top lo jelo ne neto iz kante za ubre, ne pare buavog hleba, ve stvarno jelo. Minuti prolaze. Sedim uspravno ekajui da me Mark jo koji put pogleda. Policajac u tamnoplavoj uniformi ulazi u piceriju. To mi ne znai nita sve dok Mark

ne prie policajcu. Njih dvojica popriaju, onda Mark klimne glavom i pokae prstom n a mene. Vrtim se oko sebe traei zadnja vrata. Nema ih. Ponovo se okreem prema Marku , ali on je otiao, ba kao i policajac. Krivim glavu na jednu pa na drugu stranu i napreem oi da vidim njih dvojicu. Nema ni jednog ni drugog. Lana uzbuna. Srce mi vie ne udara onako jako. Ponovo poinjem da diem. Smeim se. Izvini, mladiu. Podignem glavu i vidim policajca kako mi se smeka. Mislim da treba da poe sa mnom. Ne!, kaem sebi. Odbijam da se pomerim. Zario sam prste u stolicu. Traim Marka. Ne mogu da verujem da je pozvao policiju. Delovao je tako gotivno. Dao mi je koka-k olu i obeao mi jelo. Zato je to uradio? Koliko god da mrzim Marka, sebe mrzim jo vie . Znam da je trebalo samo da proem ulicom. Nikako nisam smeo da uem u piceriju. Zn ao sam da treba da odem iz grada im ugrabim priliku. Kako sam samo bio glup! Znam da sam izgubio. Oseam da me naputa i ono malo preostale snage. Toliko elim da naem neku rupu, da se uvuem u nju i zaspim. Skliznem sa stolice. Policajac je iza mene. Ne brini, kae. Sve e biti kako treba. Jedva ga ujem. Mislim samo na to da me tam negde eka ona. Vratiu se Kui majci. Policajac ide sa mnom do ulaznih vrata. Hvala to ste nam javili, kae Marku. Piljim u pod. Tako sam besan. Neu ni da pogledam u Marka. elim da budem nevidljiv. Ej, mali, smei se Mark i tutne mi u ruke tanku belu kutiju, jesam ti rekao da u ti da ti pare pice? Srce mi zastaje. Smeim mu se. Poinjem da odmahujem glavom. Znam da ovo ne zasluujem . Odgurnem kutiju. Za trenutak, za mene nita drugo na svetu ne postoji. Vidim mu duu. Znam da me razume. I bez rei znam ta mi govori. Uzimam kutiju. Pogledam mu dub lje u oi: Hvala, gospodine. Mark me pomiluje po kosi. Udiem miris iz kutije. To je od svih tih dodataka. I, mali... dri se. Bie ti dobro, kae Mark dok ja izlazim s dragocenom kutijom koja mi greje ruke. Napolju se siva magla kovitla oko polici jskog auta parkiranog nasred ulice. vrsto privijam kutiju uz sebe. Oseam kako pica klizi u kutiji dok mi policajac otvara vrata. ujem tiho itanje iz ureaja za klimati zaciju na podu. Migoljim prste da ih zgrejem. On se uvlai u kola i uzima mikrofon . Nean enski glas mu odgovara na poziv. Okreem se i gledam ka piceriji. Mark i jo ne koliko odraslih ljudi stoje napolju drhtei. Dok policijska kola polako odlaze, Ma rk podie ruku i pokazuje znak mira, a zatim mi mae za rastanak. Jedan po jedan, os tali mu se pridruuju smeei se. Guim se. U ustima oseam slan ukus dok mi se suze slivaju niz lice. Nekako znam da e mi Mark nedostajati. Gledam u svoje patike i migoljim prste. Jedan viri kroz ru pu na patici. Pa, kae policajac, je l' ti ovo prvi put da si u policijskim kolima? Da, gospodine, odgovaram. Jesam li... ovaj...'ou da kaem, jesam li u nekoj nevolji, gos podine? Policajac se smei. Ne. Samo smo zabrinuti. Malo je kasno, a ti si previe mali da bu de napolju sam. Kako se zove? Pogledam svoj prljavi noni prst. 'Ajde, slobodno mi reci. Nita ti nee biti. Proistim grlo. Ne elim da razgovaram s policajcem. Ni sa kim ne elim da razgovaram. Znam da sam svaki put kad otvorim usta za korak blii majinim kandama. Ali, kaem seb i, ta da radim? Znam da sad vie nemam nikakvih ansi da pobegnem na reku. Ba me briga . Dok god ne moram da se vratim njoj. Posle nekoliko sekundi odgovorim policajcu : Dej... Dej... Dejvid, gospodine, mrmljam, Zovem se Dejvid. Policajac se nasmeje. Nasmeim se i ja njemu. Kae mi da sam lep deko. Koliko ti je go dina? Devet, gospodine. Devet? Neto si mi mali za te godine. Poinjemo da priamo o ovome i onome. Ne mogu da poverujem koliko se policajac zanim a za mene. Izgleda da sam mu ba simpatian. Parkira kola ispred policijske stanice i vodi me niz stepenice do jedne prazne sobe sa bilijarskim stolom u sredini. Se dimo kraj bilijarskog stola, a policajac kae: Ej, Dejvide, da pojedemo mi tu picu dok se ne ohladi. Glava mi se podie i sputa. Rascepim kutiju. Saginjem se i udiem miris. Pa, Dejvide, p ita policajac, ta si ono rekao, gde ivi? Sledim se. Dodaci skliznu sa mog pareta. Okrenem se. Nadao sam se da e nekako zabo

raviti zato me je poveo. 'Ajde, reci mi, Dejvide. Stvarno se brinem za tebe. Pogled mu je prikovan za moje oi. Ne mogu da mu okrenem lea. Paljivo u kutiji zamenim svoje pare pice. Policajac prua ruku da dotakne moju. Nagonski se trgnem. Pre nego to ponovo pokua, otro ga pogled am. U sebi vritim: Zar ne razume? Majka ne eli da budem pored nje, ne voli me, nima lo je nije briga za mene! Je l' jasno? I zato... samo me ostavi na miru, da mogu d a odem, vai?! Policajac odmakne stolicu od stola pre nego to blagim glasom zapone: Dejvide, ovde sam da ti pomognem. Mora to da shvati, a ja u da ostanem s tobom koliko god trebalo . Nagne se i prstom mi podigne bradu. Suze mi se slivaju niz obraze. Nos mi curi. Sad znam da mi nema pomoi. Nemam petlju da pogledam policajca u lice. U Krestlajn aveniji, gospodine, kaem tiho. U Krestlajn aveniji?, pita policajac. Da, gospodine... U Krestlajn aveniji broj 40. Dejvide, poneo si se valjano. ta god da je problem, siguran sam da moemo to da sred imo. Kaem mu telefonski broj i policajac nestane na koji trenutak. Poto se vratio, odma h vri novi napad na picu. Uzmem onaj isti komad pice. Hladan je i mokar. Toliko elim da jedem, ali su mi mi sli kilometrima daleko. Policajac osmehom pokuava da me ubedi: Sve e biti u redu. Jeste, ba!, kaem u sebi. Oseao sam se sigurno, bezbedno i voljeno jedino kad sam bi o sasvim mali. Bilo mi je pet godina kad me je Porodica ekala dok sam trao uz jedn o brdace, poslednjeg dana vrtia. Jo vidim mamino lice kako blista od ljubavi dok mi vie: Hajde, duo. Hajde, Dejvide. vrsto me je zagrlila, a zatim mi otvorila vrata. Ot ac je pokrenuo kola i ona su pojurila. Pravac: reka. Tog leta me je mama nauila d a se na leima odravam na vodi. Plaio sam se, ali je mama ostala sa mnom sve dok nis am nauio da plivam sasvim sam. Bio sam tako ponosan dok sam se pokazivao pred njo m, dokazujui da sam veliki deko, da zasluujem njenu panju i hvalu. To leto je bilo n ajsreniji deo mog ivota. Ali sada, dok sedim ispred policajca, znam da vie nikada n ee biti onako kako je bilo onda. Srena vremena sad su samo uspomene. Policajac gleda u nekoga. Okrenem se i vidim mog oca, u jednoj od onih njegovih crvenih pamunih majica, kako stoji iza mene. Neki drugi policajac klima glavom po licajcu koji sedi sa mnom. Gospodin Pelcer?, pita onaj policajac pored mene. Otac potvrdno klimne. Njih dvojica odlaze u jednu kancelariju. Policajac zatvara vrata. Kad bih samo mogao da ujem o emu priaju. Siguran sam da priaju o meni i o to me kako uvek imam problema sa majkom. Jedino mi je olakanje to nije i ona dola, ali nekako sam i znao da ona nikad ne bi rizikovala da se razotkrije pred nekim ko predstavlja vlast. Znam da uvek koristi oca za prljave poslove. Ona kontrolie oca ba kao to pokuava da kontrolie svakoga. Znam da ona, pre svega, mora da sauva tajnu. Niko nikad ne sme da sazna za na posebni odnos. Ali znam da se gubi, da ne moe vie sve da dri u rukama. Pokuavam da shvatim ta e to znaiti. Da bih preiveo, moram da raz miljam unapred. Nekoliko minuta kasnije, vrata kancelarije kripnu. Otac izlazi i stee ruku policaj cu. Policajac mi prilazi. Saginje se. Dejvide, ovo je bio samo mali nesporazum. T voj otac mi kae da si se uznemirio kad ti majka nije dala da vozi bicikl. Nisi mor ao zbog toga da bei. Idi sad sa ocem kui, pa ete ti i tvoja majka nekako da se pomir ite. Tvoj otac, evo, kae da se ona strano zabrinula za tebe. Zatim menja ton i upir e prstom u mene. I nemoj nikad vie to da priredi svojim roditeljima. Nadam se da si danas nauio svoje. Ume da bude ba gadno tamo napolju, je l' da? Stojim pred njim i ne mogu da poverujem ta sluam. Da vozim bicikl? Pa ja ga ak ni n emam! Nikad u ivotu nisam vozio bicikl! Hou da se okrenem da vidim govori li on to nekom detetu iza mene. Ali iza mene stoji otac i gleda me tupim, praznim pogled om. Shvatam da je ovo samo jo jedna od majinih pria za javnost. Sasvim razumljivo. I, Dejvide, savetuje policajac, potuj svoje roditelje. I ne zna koliko sree ima. Muti mi se u glavi. ujem samo koliko sree ima... koliko sree ima..., ponovo i ponovo i ponovo... Zadrhtim kad otac zalupi za sobom vrata karavana. Duboko izdahne vazdu h pre no to se nagne ka meni. Pobogu, Dejvide!, poinje dok ukljuuje motor i pritiska gas. ta ti je samo bilo u glavi? Ima li pojma ta si uradio? Zna li ta si priredio svoj oj majci? Naglo podignem glavu ka ocu. ta sam ja njoj priredio? A ta je sa mnom? Misli li ik

o o meni? Ali... kaem samom sebi, moda se slomila. Moda se stvarno brine za mene. J e li mogue da shvata koliko je preterala? Za trenutak zamiljam majku kako jeca u oe vom naruju, pitajui se gde sam, da li sam iv. Onda vidim svoju mamu kako tri ka meni sa suzama u oima, obasipa me poljupcima, puna ljubavi. Gotovo ujem one dve najvani je rei za kojima eznem. A ja u biti spreman da kaem one etiri najvanije rei: I ja tebe volim! Dejvide! Otac me hvata za ruku. Poskoim i udarim glavom u krov automobila. Ima li ti pojma ta radi tvoja majka otkako te nema? Nema ni trenutka mira za mene u toj kui. Boe blagi, otkako si otiao, u kui je pakao. Pobogu, zar ne moe prosto da se kloni nev olja? Zar ne moe da proba da joj udovolji? Samo je se kloni i ini joj sve to hoe. Je l oe to da uradi? Je l' moe, za mene? A?, vie otac, povisivi glas toliko da se jeim od Sporo klimnem glavom. Ne usuujem se da pustim ni glasa, a duboko u sebi plaem. Zna m da greim. I, ba kao i uvek, ja sam kriv za sve. Okreem se ka ocu i klimam glavom gore-dole. On me potape po glavi. Dobro, kae mekim glasom, dobro. To je moj Tigar. 'Ajdemo sad kui. Dok otac vozi kola uz onu istu ulicu niz koju sam proao pre nekoliko asova, sedim zbijen u najudaljenijem oku kola, oslonivi svu teinu uz vrata. Oseam se kao uhvaena iv tinja i prieljkujem da se iskobeljam kroz staklo. to sam blii kui, jae drhtim iznutra . Moram da odem u kupatilo. Kui, kaem sebi. Gledam u svoje ruke. Prsti mi drhte od straha. Znam da u za koji trenutak biti tamo gde je sve poelo. Sve u svemu, nita s e nije promenilo, i znam da se nita ni nee promeniti. Da sam samo neko drugi, bilo ko, samo ne to to jesam. Samo elim da imam ivot, porodicu, dom. Otac uveze kola u garau. Okree se prema meni pre no to otvori vrata. Pa, evo nas, kae uz nameten osmeh. Opet si kod kue. Gledam kroz njega i nadam se, molim se da on uspe da oseti moj strah, moj bol. K od kue?, pitam se u sebi. Takvo mesto za mene ne postoji.