Aleksandar Mekol Smit

tedljivo s komplimentima
Isabel Dalhousie 4.

1.
Uzmimo sto ljudi, rekla je Izabel.
Dejmi je klimnuo glavom. ,,Sto.
sad, od tih sto, nastavila je Izabel, koliko njih e imati dobre namere?
Bee to jedno od tipinih iskuavajuih pitanja koja je Izabel postavljala sebi, onako kako svi mi
sebi katkad postavljamo pitanja koja naprosto ne pruaju mogunost za konkretan odgovor. Gajila je
pomalo staromodan optimizam kada je re o ljudskom rodu, stoga je smatrala da odgovor glasi
devedeset osam, moda ak i devedeset devet. Dejmi je, kao realista, posle nekoliko asaka
razmiljanja rekao osamdeset.
Meutim, ovo nije bilo pitanje koje se moglo resiti tek tako; povlailo je, naime, za sobom druga,
vie uznemirujua pitanja. Da li je ta jedna ili su te dve osobe takve kakve su zato jer je genetika
kockica pala tako kako je pala - stvar obrazaca i ponavljanja duboko u herniji njihove DNK - ili je
neto kod njih krenulo pogrenim pravcem nekada davno, u nekoj mranoj sobi detinjstva, i ostalo
zauvek pogreno? Razume se, postoji i potpuno drugaija mogunost: te osobe su same tako odabrale.
Izabel je sedela u delikatesnoj radnji kad se prisetila tog razgovora s Dejmijem. Sad je, s mesta
pogodnog za osmatranje, gledala kroz prozor. Onaj mukarac, na primer, koji upravo prelazi ulicu,
onaj s tankim usnama, nervoznog dranja i kragne zakopane do vrata, spada moda u tu malobrojnu
manjinu zlih osoba. Ima u njemu neega, inilo joj se, to izaziva nelagodu; postoji u njegovim oima
neto to nagovetava nemilosrdnost, oveka koji nije spreman da ini usluge drugima, kome nije
stalo, koji se ak i dok peai ponaa kao drumski siledija... Osmehnula se na tu pomisao. Meutim,
u njegovom ponaanju je izvesno bilo neega uznemirujueg, nekog nagovetaja vulgarne
seksualnosti, inilo joj se; natruha okrutnosti, neega loeg.
Skrenula je pogled; ne valja da te neko takav uhvati kako zuri u njega; isto tako se, podseti ona
sebe, ne valja uputati u ovakva dokona nagaanja. Umiljati kojeta o potpunim neznancima moda
deluje kao sasvim bezazlena zanimacija, ali ume da dovede do najrazliitijih apsurdnih fantazija i
strahova. A Izabel bee svesna da prekomerno razmiljanje o kojeemu spada u najizrazitije od
njenih brojnih mana.
Dabome, delikatesna radnja u Edinburgu nije bila ba upadljivo mesto za bavljenje mislima o
prirodi dobra i zla, ali Izabel je bila filozof i vrlo dobro je znala da filozofska nagaanja umeju
oveku pasti na um na najudnijim mestima i u najudnijim trenucima. Vlasnica delikatesne radnje
bila je njena bratanica Ket i, pored toga to je imala asortiman uobiajen za takve radnje - paradajz
suen na suncu i mocarelu, svee filete inuna i male table austrijskog marcipana - u ovoj radnji ste
mogli popiti kafu, za jednim od tri-etiri mala stola s mermernim ploama, koja je Ket pronala na
jednom putovanju u dolinu Loare i dopremila u kotsku u iznajmljenom kamionu kojim je sama
upravljala.
Izabel je sad sedela za jednim od tih stolova, sa oljom sveeg kapuina pred sobom i primerkom
jutronjeg Skotsmena otvorenog na stranici s ukrtenim reima. Kafu joj bee skuvao Ketin pomonik
Edi, stidljiv mladi koji je nekad oigledno preiveo neto strano, o emu nikad nije govorio, i koji
je jo uvek bio suzdran u razgovoru s Izabel, ali i sa svima ostalima. Odnedavno, njegovo
samopouzdanje bee donekle naraslo, pogotovo otkako se zabavljao s mladom Australijankom koja je
nekoliko meseci radila kod njih u radnji, ali i dalje je umeo da iznenada porumeni i okona razgovor
nerazgovetnim mrmljanjem i okretanjem glave u stranu.

Sami ste, rekao je Edi, donevi Izabel njenu kafu. Gde je... Glas mu zamre.
Izabel mu uputi ohrabruju osmeh. Beba? Uzgred, zove se arli.
Edi je klimnuo glavom, bacivi kratak pogled ka vratima Ketine kancelarije u dnu radnje. Da,
naravno, arli. Koliko mu je sada?
Tri meseca. Koji dan vie ili manje.
Edi je upijao ovu informaciju. Znai, jo ne ume da pria?
Izabel poe da se osmehuje, ali se zaustavi; Edi bi se lako mogao obeshrabriti. Edi, bebe moraju
biti dosta starije od toga da bi poele da priaju. Oko godinu dana, tu negde. A onda ih vie ne moe
uutkati. Ali zato gue. Isputa udan zvuk koji znai Kako je lep ovaj svet. Ili barem ja to tako
prevodim.
Voleo bih da ga jednom vidim, rekao je Edi, pomalo neodreeno. Ali mislim da... Nije
zavrio reenicu, ali je Izabel znala na ta je mislio.
Da, odvratila je, pogledavi prema Ketinim vratima. Dakle, to je malo komplikovano, kao to
verovatno zna.
Edi se odmae od nje. Muterija bee ula u radnju i sad je razgledala predjela izloena u vitrini;
morao je da se vrati poslu.
Izabel uzdahnu. Mogla je povesti arlija sa sobom, ali je naposletku ipak reila da to ne uini i
radije ga je ostavila kod kue, sa svojom domaicom Grejs. esto ga je vodila u Brantsfild, vozei
ga u kolicima, umotanog kao auricu, paljivo zaobilazei ivinjak, ponosna kao svaka mlada majka,
gotovo iznenaena to je to ona, Izabel Dalhusi, sa svojim sopstvenim detetom, svojim sinom.
Meutim, u ovakvim prilikama nije ga dovodila u delikatesnu radnju, jer je znala da se Ket jo uvek
osea nelagodno u vezi s arlijem.
Ket bee oprostila Izabel za Dejmija. Kad je postalo jasno da su Izabel i on u vezi, Ket nije mogla
da poveruje: Ti i on? Moj bivi deko? Iznenaenje bee propraeno besom, izraenim kroz
zadihan stakato. Izvini. Ne mogu. Jednostavno ne mogu da se naviknem na to. Na tu pomisao.
Docnije, usledilo je prihvatanje, a potom i pomirenje, ali upravo tada je Izabel obznanila svoju
trudnou i Ket se ponovo povukla, obuzeta meavinom ozlojeenosti i nelagode.
Ne odobrava, zakljuila je Izabel. Oigledno.
Ket ju je na to pogledala, s izrazom za koji je Izabel ustanovila da ga je nemogue protumaiti.
Znam da ste se vas dvoje nekad zabavljah, nastavila je Izabel. Ali ti si ga ostavila. A ja se
nisam upustila u vezu s njim s namerom da zatrudnim. Veruj mi, zaista nisam. Ali kad ve jesam
zatrudnela, uj, zato ne bih rodila?
Ket nije rekla nita i Izabel je shvatila da to emu tog trenutka prisustvuje nije nita drugo do ista
zavist; neizreena, neizreciva. Zavist nas tera da mrzimo ono to i sami prieljkujemo, podsetila je
tada sebe. Mrzimo to zato to ga ne moemo imati.
Kad se arli najzad rodio, dokotrljavi se - ili se barem tako inilo Izabel - u svet pod jarkim
svetlima Kraljevske bolnice, Ket je dotle ve poela ponovo da pria s Izabel. Meutim, nije
ispoljavala naroitu srdanost spram arlija; nije zatraila da ga uzme u naruje ni poljubi, premda
joj je brat od tetke. Izabel je to bolelo, ali reila je da je najbolje da se ne razmee arlijem pred
svojom bratanicom, ve da je pusti da mu prie onda kad sama odlui da to uradi.
Ne moe se dugo duriti na malu bebu, rekla je Grejs koja je, proeta narodnom mudrou, esto

bila u pravu u vezi s tim stvarima. Bebe odlino umeju da pobede ravnodunost. Dajte Ket malo
vremena.
Vreme. Izabel pogleda na sat. Stavila je arlija na spavanje pre skoro dva sata, to je znailo da
e se uskoro probuditi. Traie da bude nahranjen i, premda je Grejs mogla da izae na kraj s tim,
Izabel je vie volela da to radi sama. Prestala je da ga doji svega nekoliko dana po roenju, zbog
ega je zamerala sebi, ali nelagoda je bila prevelika i ustanovila je da je mui strah od tog iskustva.
To nije nain za stvaranje prisnosti s detetom, pomislila je; napetost majke se prenosi i na bebu.
Stoga se prebacila na hranu za bebe.
Izabel nije htela da ode iz delikatesne radnje dok makar ne popria s Ket, bez obzira na trenutnu
napregnutost njihovih odnosa. Stoga je ustala od stola i uputila se prema poluotvorenim vratima
kancelarije. Stojei za tezgom, Edi ju je okrznuo pogledom i potom okrenuo glavu na drugu stranu.
Ima mnogo posla?
Ket je gledala u katalog pred sobom, drei olovku nad neim to je izgledalo kao fotografija
teglice meda.
Kupuju li ljudi mnogo meda? upitala je Izabel. Bee to banalno pitanje - dabome da ljudi kupuju
med - ali morala je nekako da probije led.
Ket je potvrdno klimnula. Kupuju, rekla je, donekle suzdranim tonom. Hoe li malo? Imam
uzorak ovde negde. Poslali su mi teglu vresovog meda iz Bordersa.
Grejs bi sigurno volela, odvratila je Izabel. Ona jede mnogo meda.
Usledilo je utanje. Ket je zurila u fotografiju teglice meda. Izabel uzdahnu; ovako vie ne ide. Ket
e moda naposletku popustiti - Izabel je znala da hoe - ali dotad bi mogli proi meseci; meseci
napetosti i utanja.
Vidi, Ket, rekla je naposletku, mislim da ne bismo smele da dopustimo da ovo potraje.
Ignorie me, zna.
Ket je nastavila da zuri u med. Ne znam na ta misli, ree ona.
,,Zna, nastavila je Izabel. Zna ti vrlo dobro na ta mislim. I hou samo da ti kaem, da nije
alosno bilo bi smeno. Mora mi oprostiti. Mora mi oprostiti roenje arlija. Dejmija. Sve.
Nije bila sigurna zato bi trebalo da trai oprotaj od svoje bratanice, ali je ipak to uradila. Ali,
naravno, kad je pratanje posredi, uopte nije bitno da li je nekom zaista nanesena nepravda bitno je
samo da li ta osoba osea da joj je nepravda nanesena. U tome je razlika.
Nemam ta da ti oprostim , rekla je Ket. Nisi nita zgreila, zar ne? Samo si dobila dete. S
mojim... Naglo je zautala.
Izabel se prenerazila. ,,S kim? upitala ju je. ,,S tvojim bivim dekom? To hoe da kae?
Ket je ustala sa stolice. Nemojmo se svaati, rekla je ravnim glasom. Hajde da jednostavno
zaboravimo na to.
Da su ove rei bile izreene srdano, uteile bi Izabel i donele joj olakanje. Ali bile su izreene
bez ikakvih emocija i shvatila je da je ovo daleko od ponovnog zbliavanja; jedina namera bila je
puka promena teme. Ona poele da se pobuni, da zagrli Ket i preklinje je da prestane ve jednom s
tim, ali delila ih je barijera neprijateljstva, jedan od onih nevidljivih oblaka oseanja. Okrenula se.
to ne navrati jedan dan? upitala je. Doi da nas obie.
Nas. Navikavala se polako na prvo lice mnoine, ali ovde, naravno, u ovoj atmosferi, imalo je

poseban znaaj, bilo je prava nagazna mina od rei.

Ona izae iz Ketine kancelarije. Edi, koji je i dalje stajao iza tezge, podigao je glavu i zgledao se s
Izabel. Za nekog za koga svi misle da nita ne razume, ovaj mladi razume ba sve, pomisli ona.
Kukao je iz glasa, rekla je Grejs. Stoga sam ga nahranila. I sad je miran ko bubica. Pogledajte
ga.
Grejs je drala arlija u naruju i sad ga je u predsoblju davala Izabeli u ruke.
vidi ti njega, rekla je Izabel, k bi pomislio? Toliko snage u tim majunim grudima.
Odnela ga je u radnu sobu i spustila se u fotelju pored prozora. Jo uvek se oseala udno dok je
drala arlija u radnoj sobi, na svom radnom mestu. Bebe su pripadale svetu meke ebadi, boja,
nenosti, a ne ovde, meu papire, fascikle, telefone. A filozofija, kojom se Izabel bavila kao urednica
Revije za primenjenu etiku, doimala se tako udaljenom od sveta jednog novoroeneta. Da li bi
Imanuel Kant umeo da dri bebu? Bilo je to krajnje neverovatno; bebe su za njega bile suvie
iracionalne, suvie zbrkane, mada bi, dabome, ak i on morao priznati da bi svaku bebu trebalo
tretirati kao cilj sam po sebi, a nikako kao sredstvo za postizanje cilja. Dete bi trebalo roditi zato to
eli da se rodi i odraste u osobu koja e imati sopstveni ivot, a ne zato to eli da priuti sebi
zadovoljstvo da ima dete; to se podrazumeva u svakom kantovskom vienju stvari. Ali sve i da je
priznavao sutinsku vrednost svake bebe, da li bi Kant imao i najbleu ideju kako da izae na kraj s
njom? Da li bi znao koja je gornja, a koja donja strana? To je ono hladno i formalno lice filozofije,
pomisli Izabel; katkad tako daleko od sveta obinih ljudi; od njihovog sveta borbe za ivot, zbrkanih
strasti i nerazreenih besmislenih razmirica, poput ove njene razmirice s Ket. Time je ustanovljena
Kantova nenaklonjenost deci; Hjum bi se zacelo razumeo u decu, zakljui ona. Smatrao bi da su bebe
dobro drutvo, jer su pune emocija, moda neizreenih ili izraenih na najprimitivniji mogui nain,
ali ipak emocija. A Dejvid Hjum, Dobri Dejvi, kako su ga zvali, bio je prijatno drutvo, razume se, i
bebe su ga sigurno volele.
Zadovoljan to je u majinom naruju, arli je izgledao kao da e ponovo zaspati. Izabel je
posmatrala kako mu kapci trepere i potom se sklapaju. Mogla bi ga satima tako posmatrati, pomisli
ona, usnulog ili budnog; jedva je mogla verovati da je ona - zajedno s Dejmijem, naravno - stvorila
ovog dekia, ovu linost, poetak itave jedne budunosti. To joj je izgledalo kao malo udo; da
nekoliko siunih elija moe da se umnoava i deli i stvori instrument za misli i govor, itavo
sredite svesti.
Grejs ju je posmatrala s praga. Hoete li da ga odnesem u krevetac? upita ona. Da moete da
radite?
Predavi usnulo dete Grejs, Izabel ode za svoj sto. arlijevo roenje imalo je malo uticaja na
Reviju za primenjenu etiku; reena da se pripremi dobrano unapred, Izabel je za vreme trudnoe
priredila dva specijalna izdanja - jedno o moralnom partikularizmu u delu Ajris Merdok (moralne
dileme oksfordskih faca, kako je to nazvao Dejmi) i jedno o moralnosti graninih kontrola. Izdanje
o Merdokovoj otilo je u tampu nedugo posle arlijevog roenja, dok e drugo biti objavljeno za
mesec ili dva. Izazivalo je odreenu zebnju u njoj, ovo drugo, jer je tema bila tako nezgodna. Drave
imaju pravo da kontroliu svoje granice - postoji opti sporazum o tome - ali kad pokuavaju da ne
dozvole ljudima da ulaze, uzburkavaju se strasti i iznose optube o bezdunosti. Oden je nekad
napisao jednu poemu o tome, koju je ona citirala u svom editorijalu. Napisao ju je iz perspektive
prognanika koji uje govor mrnje svojih progonitelja; tu je i onaj nezaboravni stih, koji tako snano

naglaava poentu: Govorio je o tebi i meni, mila moja, kae mu eni. Ti i ja: na kraju svakog
iskljuivanja, svakog ina etnikog ienja, svakog procvata bezdunosti, postojimo ti i ja.
A opet, razmiljala je, ovo je napisano u eri faizma. Savremene drave i njihovi zvaninici
ponaaju se mnogo drugaije; moraju da donose teke odluke imajui sve vreme na umu zakone o
ljudskim pravima i otvorenosti. Ne moemo sad svi da odemo i ivimo u Sjedinjenim Dravama,
Kanadi ili Australiji, ili nekoj drugoj popularnoj zemlji, ak i kad bismo to eleli. U odreenom
trenutku, ljudi koji ve ive tamo imaju pravo, zar ne, da kau da su resursi za doljake ogranieni, da
njihova drutva ne mogu vie da ih primaju. Ili mogu izneti argument da, i pored toga to imaju
dovoljno prostora, imaju pravo da uvaju postojeu kulturu u svojoj zemlji tako to e kontrolisati
meru u kojoj se u nju prilivaju novi ljudi; mi ivimo ovde, mogli bi rei - ovo je nae i na nama je da
odluimo koga emo pozvati da doe. Ali u tom sluaju bi neko mogao istai da su sadanji
stanovnici dotine drave, ili njihovi preci, po svoj prilici oteli tu zemlju od nekog drugog, te da nije
jasno zato im to daje pravo da zabrane ulazak onima koji su doli posle njih. Meutim, istorija daje
tek malobrojne vrste osnove: na kraju krajeva, vratimo li se dovoljno daleko unazad, gotovo svi su
doli odnekud, s nekog drugog mesta, pa ak i oni koji istiu svoja prava kao originalni narodi esto
nisu zaista domoroci ve su dojedrili s nekog drugog ostrva ili prepeaili preko zemljouza koji je
more odavno progutalo.
Izabel je ustanovila da je ovo vrlo teko i uoila da veina ljudi jednostavno izbegava ovo pitanje
ili ne raspravlja otvoreno o njemu. Srce vue na jednu stranu - onima koji ele novi ivot trebalo bi
pomoi da ga i zaponu, ako je to ikako mogue; meutim, razum moda gleda u drugom pravcu, ka
praktinoj nemogunosti dozvoljavanja nesputanog kretanja naroda. Zato postoje pasoi, kvote i
ogranienja, a sve skupa svodi se na obeshrabrivanje. Molimo vas da ne dolazite, kazuju ovi propisi;
molimo vas, nemojte ni pitati.
Osvrnula se i pogledala oko sebe po sobi, svom stolu i knjigama. Nita od toga nee joj pripadati
zauvek; promenie vlasnika i neko drugi e sedeti ovde, neko ko nee ni znati ko je ona bila, neko ko
bi je preneraeno pogledao kad bi se vratila, u nekom eksperimentu misli, i rekao: Ovo je moj pisai
sto - ne dam ga. Nae posedovanje sveta u kojem ivimo privremeno je: udaramo vlasniki peat na
svoju okolinu, nadevamo mestima oko nas imena koja su nam bliska, podiemo svoje statue, ali sve to
prohuji tako brzo, tako lako. Mislimo da je svet zauvek na, a tek smo malo vie od bespravnih
naseljenika.
Jo uvek zadubljena u misli, Izabel je zurila u hrpu neotvorene pote, pristigle samo tokom protekla
dva dana, uredno poslagane u crvenoj metalnoj korpi. Veinu su inili rukopisi; Izabel nije prihvatala
elektronske podneske za asopis - nije volela da ita s ekrana - i traila je da joj se svi materijali
dostavljaju odtampani. Posledica toga bila je da se u kuu svakog meseca slivala reka papira,
vrtloila se po njenoj radnoj sobi nedelju ih dve, da bi potom odlazila u bujici kesa za smee.
Odbaeni rukopisi, oni za koje bi naposletku presudila da nisu dovoljno dobri da bi uredniki odbor
troio vreme na njih, esto su bili rad postdiplomaca eljnih da vide svoj prvi objavljeni lanak.
Izabel ih je odbijala biranim reima, izraavajui nadu da e autori uspeti da nau nekog ko e eleti
da objavi njihov rad. Znala je da je to malo verovatno, da je Revija bila moda peta ili esta na
spisku asopisa kojima su poslali svoje lanke. Meutim, nije mogla biti okrutna: i ona sama je nekad
bila postdiplomac i seala se kako joj je bilo.
Uzela je koverat s vrha gomile i otvorila ga. Draga gospoice Dalhusi, priloeni rad je moda
pogodan za objavljivanje u Reviji za primenjenu etiku i bio bih vam zahvalan ako biste ga imali u
vidu. Naslov glasi: Koncept seksualne perverzije kao oruja ugnjetavanja, a u njemu sam ispitao

neke ideje koje je Skreton izneo u svojoj knjizi Seksualna elja. Kao to znate, koncept perverzije
ponovo se podvrgava kritikoj proceni...
Uzdahnula je i ostavila rad na stranu. Dobijala je brojne podneske na temu seksa; stvarno, reklo bi
se da neki filozofi zamiljaju da se primenjena etika bavi manje-vie iskljuivo seksom. Ti radovi su
esto bili zanimljivi, ali bilo ih je i izrazito skatolokih i pitala se da li bi moda trebalo da ih ita s
rukavicama na rukama. Apsurdnost ovoga sinula joj je odmah za samom pomilju, ali bilo je zabavno
zamiljati kako urednici barataju takvim materijalom zatieni rukavicama, kao da bi se prljavtina
teme mogla zakaiti za kou; ili da bi se neka infekcija mogla preneti sa stranica.
Pre nekoliko dana, bee dobila rad pod naslovom etici pretvaranja da si gej kada to zapravo
nisi. Ako ju je ovaj naslov iznenadio, to je svakako i bila autorova namera. Oekujemo da problem
bude etika pretvaranja da si strejt kad to zapravo nisi, pisao je, ali to pretpostavlja da ima neega
sramnog u tome to nisi strejt. Uobiajeno pitanje, dakle, sauestvuje u marginalizaciji gej
populacije, zbog ega bi se pitanje prolaska moda trebalo postavljati s aspekta koji priznaje da neki
moda ele da prolaze kao da su gej, a ne obrnuto.
Osmehnula se priseajui se ovog rada, koji je prosledila lanovima urednikog odbora, da oni
presude. Odbor bi preporuio objavljivanje, pomislila je Izabel, ak i da nije bio impresioniran
sadrajem. Ovaj rad je upravo od one vrste koju valja da podstiemo, ve joj je odgovorio jedan
od lanova odbora. Moramo pokazati ljudima da nemamo, kao to neki tvrde, staromodan pristup.
Ovaj komentar potekao je od Kristofera Dova, profesora filozofije na jednom malom engleskom
univerzitetu i oveka poznatog po radikalizmu. Sarkazam je bio upuen Izabel, koja je smatrala Dova
staromodnim. Izabelin odgovor bio je odgovaraju. Zahvaljujem na podrci, napisala mu je. Pitala
sam se da li su lanovi odbora spremni za ovakve stvari. Drago mi je da vidim da sad jesu.
Uzela je sledeu poiljku, kabast smei koverat za koji je pomislila da verovatno sadri nekakav
katalog. Zaista i jeste: Lajon & Tembul, predstojea prodaja. Lajon & Ternbul je bila ugledna
edinburka aukcijska kua, kod koje je Izabel povremeno kupovala, zbog ega su joj slali kataloge.
Ovo sad je bila najava prodaje onoga to su opisali kao dobar antikni nametaj i umetnikih slika,
a Izabel nije imala stvarne potrebe ni za im od toga - tavie, u kui je bilo previe nametaja i
previe slika. Meutim, i pored toga nije mogla da odoli aukcijskim katalozima, ak i onda kad nije
nameravala da kupi neto.
Ona preskoi stranice s nametajem, zastavi samo da bi poblie razgledala biblioteke merdevine
od mahagonija, s mesinganim mehanizmom. Procena je delovala obeshrabrujue visoka, stoga je
prela na slike. Tu je stala. Pod brojem 87 nalazila se slika oveka koji stoji na obali, s naslaganim
zamkama za jastoge pored sebe, a iza zamki planina koja se strmo die prema nebu. Pejza je sasvim
sigurno pripadao Zapadnom visoju kotske, s njegovim sivim stenama koje tre iz posnog tla,
bledim zelenilom trave i blagom, nestalnom svetlou; ovekovo lice, iibano vetrovima i suncem,
dodatno je potvrivalo o kojem je kraju re. Pogledala je opis ispod slike: Endru Mekinis,
Skotlananin, r. 1961, Hleb sa sedam kora. Ispod toga, sitnijim slovima, nalazilo se dodatno
objanjenje: Mekinis je bio moda najtalentovaniji student koji je proao kroz Edinburki koled
likovne umetnosti tokom poslednjih godina koje je Robin Filipson proveo kao rektor te ustanove.
Veoma brzo je stekao veliki ugled, to se odrazilo i u cenama koje su njegove slike dostigle u
godinama neposredno pre njegove smrti.
Izabel je napregnuto prouavala sliku, zainteresovana izrazom na ovekovom licu. Bio je to ovek
koji je znao za muku i oskudicu, ali nije poginjao glavu pred njima. Na tom licu ogledala se i dobrota,
blagost koja se katkad da naslutiti u ljudima koji jedu hleb sa sedam kora - zaraujui ga na puini ili
{1}

ostrvu kojim briju vetrovi.

Posegla je za telefonom i okrenula Dejmijev broj. Telefon na drugom kraju linije je dugo zvonio i
taman je htela da spusti slualicu, kad se Dejmi iznenada javio. Zvuao je zadihano.
Trao si uza stepenice, shvatila je. Hoe li da te pozovem kasnije?
Ne, zaas u se povratiti. uo sam zvonjavu dok sam se penjao, a onda, iz nekog razloga, klju
nikako nije hteo u bravu. Ali sad je sve u redu.
Izabel pogleda na sat. Pola dvanaest. Mogla bi staviti arlija u nosiljku i povesti ga sa sobom; u
nosiljci bi uvek slatko spavao i verovala je da je to zato to tu uje otkucaje njenog srca i zamilja da
se ponovo nalazi u materici, da se vratio jednostavnijem ivotu kojeg se moda seao - maglovito - i
koji mu je nedostajao.
Da li bi eleo da se malo drui sa sinom u vreme ruka? upitala je.
Naravno, smesta je odvratio Dejmi. Znala je da e to rei i osetila je zadovoljstvo zbog toga.
Voleo je arlija, to je i elela. Nije bilo vano da li voli nju - niti je znala voli li je ili ne; vano je
bilo da voli arlija.
pre ruka bismo mogli da svratimo do Lajona & Ternbula, predloila je Izabel. Imaju neto
to bih elela da pogledam.
Nai emo se tamo, rekao je Dejmi.
Spustila je slualicu i osmehnula se. Ja sam vrlo srena ena, pomisli ona. Imam dete, a imam i
ljubavnika koji je otac tog deteta. Imam veliku kuu i posao koji mi omoguava da se bavim
filozofijom. Srena sam.
Otila je do prozora i zagledala se u vrt. bunje nabujalo tokom leta pravilo je senke na tlu ispod
sebe. Bila je tu fuksija, sva u crveno-ljubiastim cvetovima, a pored nje bun granatog rododendrona,
koji su male ptice oboavale. Kad bi se spustile na njegove listove, te ptiice su terale najvie
granice da se gotovo neprimetno saviju pod njihovom majunom teinom. Ali sad su se naglo
pomerile one donje grane, one pri samom tlu, iz sasvim drugog razloga. Imam i lisca, proaputa ona.
Imam lisca koji bdi nad mojim ivotom.

2.
Dakle, rekao je Dejmi. Koja je to?
Nain na koji je postavio pitanje nagovetavao je da nije istinski zainteresovan za odgovor. Razlog
za to nalazio mu se u naruju: arli, njegov sin, koji je zagledao oevo lice napreui se da se
usredsredi.
Tamo preko, odvratila je Izabel, pokazujui ka drugom kraju izlobenog salona. Ve sam je na
brzinu osmotrila.
Dejmi ju je jedva i uo. Bee stavio arlijevu nosiljku sebi na grudi i sad je neno golicao
detence ispod brade. Dopada mu se ovo, rekao je. Pogledaj, ukrstio je oima od zadovoljstva.
Izabel se popustljivo osmehnula. Da. Srean je to te vidi. To jest, ako te uopte lepo vidi, u ta
nikad nisam sasvim sigurna. Ali pretpostavljam da moe, ak i ako su boje pomalo zbunjujue za tako
male bebe.
On me poznaje, rekao je Dejmi, aljivo defanzivnim tonom. Tano zna ko sam. Da moe da
kae tata, rekao bi.
Uzevi Dejmija pod ruku, Izabel ga je blago povela preko prostorije, da bi se potom zaustavila
ispred velike slike u pozlaenom ramu. ta misli o ovome?
Dejmi je gledao sliku, dok ga je Izabel posmatrala. Da zna da mi se dopada, rekao je
naposletku. Pogledaj lice tog oveka. Pogledaj taj izraz.
Da, rekla je Izabel. Kazuje prilino mnogo, zar ne?
Dejmi naas odvrati pogled; arli bee dohvatio prst na njegovoj desnoj ruci i sad je pokuavao
da ga strpa u usta. Ne sme, rekao je Dejmi. Nije higijenski.
Kad su deca posredi, nita nije higijenski, rekla je Izabel. Okrenula se potom prema slici i
pokazala gornji desni ugao. Pogledaj ovo ovde. Stvarno je uhvatio tu karakteristinu svetlost
zapadne obale.
Dejmi se prignuo napred, zagledajui platno. Unutranji Hebridi? rekao je. Skaj?
Verovatno Djur, odvratila je Izabel. iveo je tamo neko vreme. Prizori s tog ostrva postali su
njegov zatitni znak, otprilike kao Jona i Mal za Semjuela Peploa.
iji? upitao je Dejmi. je taj?
Izabel mu doda katalog. Endru Mekinis. Tu pie neto malo o njemu. Pogledaj.
Dejmi je uzeo katalog i proitao onih nekoliko redaka opisa. Zatim ga je vratio Izabel i ispitujue
je pogledao. Ona primeti njegove oi, koje behu ispunjene svetlou; taj sjaj koji ju je tako snano
privukao, koji je govorio o blistavoj inteligenciji.
Izvini, rekla je. Sigurno se pita o emu sve vreme govorim. Govorei, pruila je ruku i
dotakla arlija, koji ju je napregnuto posmatrao. Zna onu sliku koja mi visi pored stepenita, ba na
odmoritu? Nju je takoe naslikao Endru Mekinis. Jedan od njegovih ranih radova. Moj otac ju je
kupio.
Dejmi je delovao zamiljeno. Mogue, s oklevanjem je odgovorio. Mislim da znam koja je to.
Na levoj strani kad se penje?
Da, rekla je Izabel. .
Nisam je neto zagledao, rekao je Dejmi. Pretpostavljam da je to naprosto jedna od onih stvari

pored kojih naprosto proe.

Izabel pokaza prema slici. Mnogo je manja od ove, naravno. Otprilike etiri puta. Ali tema je ista.
Skoro identina. Taj ovek i ta brda. Zamke za jastoge. Sve.
Dejmi je slegao ramenima. Slikari stalno slikaju iste stvari, zar ne? Iste modele. Iste prizore.
Umeju katkad da budu robovi navike, zar ne?
Izabel se sloila s njim. Nije nimalo iznenaujue naii na slike koje krajnje lie jedna na drugu,
pogotovo ako je jedna izrazito manja od druge. Njena mala slika je oigledno bila motiv koji se
slikaru stalno vraao i to nije bilo nita neobino. Meutim, ono to je elela od Dejmija bio je
podsticaj da licitira za ovu veu verziju. Da li da to uradi?
Kako god hoe, rekao je Dejmi. Ali... pogledaj procenu. Dvadeset pet hiljada. Zar to nije
malo previe?
Ovi znaju svoj posao, rekla je Izabel. On je vrlo traen. Njegove slike su skupe.
Dejmi se namrtio. Ali, dvadeset pet hiljada... Pokuavao je da na brzinu srauna koliko
godinje zarauje svojim asovima fagota i povremenim angamanima u orkestru. Ne mnogo vie od
toga, ako i toliko; naravno, bilo je tu i malo nasledstvo koje mu je ostavila tetka, kao i stan, koji je
takoe dobio od nje, ali ak i tako je morao da vodi rauna o tome koliko troi, kao i veina drugih
ljudi. Znao je da Izabel nema finansijskih problema, ali zaprepastio se shvativi da moe sebi da
dozvoli da potroi dvadeset pet hiljada funti na sliku. Ljudi daju te pare na slike, naravno; ima ih koji
daju i vie od toga. Ali to nisu ljudi koje on poznaje, u tome je razlika. Pogledao ju je, kao da je vidi
prvi put; nije delovala bogato, niti je u njoj bilo i trunke one iritirajue samouverenosti kojom katkad
odiu bogatai, dranja koje pokazuje mo, mogunost da se sve uzima zdravo za gotovo. Dejmi je
primeivao to kod roditelja nekih svojih aka. Uglavnom su bili dobrostojei, iz prostog razloga to
je fagot skup instrument i mnogi roditelji ne mogu sebi da priute da ga kupe. Veina tih ljudi vladala
se skromno, ali neki su se ponaali nadobudno prema njemu ili oholo oekivali da svi ispunjavaju
njihove kaprice. Prema njegovom iskustvu, najgore su bile majke u skupim dipovima. ta su im u
njihovim urbanim ivotima trebali ti gutai goriva? Da bi se gurale pored drugih, manjih kola, ili da
bi svima pokazale ko su i ta sve imaju?
Jedna od tih majki bila je zainteresovana za njega. Primetio je to zato to je ona bez zazora to
pokazivala, dolazei u njegov stan po svog sina znatno pre kraja asa - a deak je mogao i sam sii u
prizemlje i nai se s majkom ispred zgrade, kao i ostala deca, ali ona bi se popela gore, pozvonila i
ekala u kuhinji dok se as ne zavri. Zatim bi zapodenula razgovor sa Dejmijem, raspitujui se za
sinovljev napredak, dok je deak cupkao negde u pozadini, oigledno stidei se, jedva ekajui da
ode.
U toku razgovora, stala bi sasvim blizu Dejmija; bila je to ona vrsta ugroavanja neizreenih
granica linog prostora koja ume da bude tako uznemirujua. On bi se na to malo odmakao, ali ona ga
je pratila, primiui se blie. Dejmi bi pogledao svog aka, kao da od njega trai spas, ali deak bi
odvratio pogled, stida pojaanog sauesnitvom koje se time raalo meu njima.
Dejmijeva namerna rezervisanost kao da je samo podsticala tu enu i naposletku ga je jedan dan
pozvala da posle asa izau na kafu. Odvratio je da ne moe, da eka drugog aka, i potom dodao:
Uz to, zaista ne mislim da je to dobra ideja. Nestano ga je pogledala, kao da je potpuno nesvesna
sinovljevog prisustva u istoj prostoriji, i rekla: Moda nije dobra ideja, ali je uvek zabavno. Na to
ju je zamolio da vie ne dolazi gore po sina, nego da ga eka napolju.
Pobesnela je. ta umiljate, ko ste vi? prosiktala je.

Uitelj fagota vaeg sina, odvratio je.

Bivi uitelj fagota, rekla je, i vie nije dovodila sina na asove kod njega.
Izabel se smejala uvi za to. Mogu da je vidim, rekla je. Mogu jednostavno da je vidim kako
to kae.
,,Ali nisam ti rekao ko je ona, pobunio se Dejmi.
to da mi govori kad ionako znam, rekla je Izabel. Seti se da je ovo Edinburg. Lako je
pogoditi. To je... Rekla je ime i, na Dejmijevo zaprepaenje, bila je u pravu.
Previe novca, nastavila je Izabel. Ne ume da se snae u svemu tome. Misli da pored asova
moe da kupi i uitelja fagota.
Izabel uopte nije bila takva. Meutim, sada je ova pria o kupovini slike za dvadeset pet hiljada
funti naterala Dejmija da oseti neku neodreenu nelagodu.
Da li bi trebalo da toliko troi ? upitao je, i potom smesta sam odgovorio na svoje pitanje.
Razume se, ako moe sebi priutiti taj troak, to je svakako tvoja stvar.
Izabel je primetila notu neodobravanja u njegovom tonu; nije oekivala ovakvu reakciju. Nisu
nikad priali o novcu; naprosto im ta tema nije nikad iskrsla u razgovoru. Ako je i postojala upadljiva
nejednakost izmeu njihovih finansijskih poloaja - a jeste - njoj se ona inila krajnje nevanom.
Izabel nije nikad cenila ljude po koliini novca koju poseduju; za nju je to bila nebitna stavka. Ali, u
isto vreme, shvatala je da bi to moglo biti teko za Dejmija. Novac daje mo nad ljudima, bez obzira
na to koliko se taktino neko ponaa. Kad imate novca, moete privui panju drugih; moete traiti
tota od njih.
Mogu ga priutiti, tiho je rekla. Ako hou. Ali problem je u tome to... pa eto, grize me savest.
Zastala je. ti mi ba ne pomae mnogo.
Namrtio se. Ne pomaem ti? Ne razumem o emu govori.
Ne odobrava injenicu da mogu da kupim tu sliku, rekla je Izabel. I ne trudi se da to
sakrije.
Dejmijevo iznenaenje bilo je sasvim iskreno. Zato ne bih odobravao? To je tvoj novac. ta
e raditi s njim...
je moja stvar, dovrila je Izabel umesto njega. Kad bi samo bilo tako. Ali nije, zna. Ljudi
posmatraju ta drugi rade sa svojim novcem. I to vrlo paljivo.
Dejmi je slegao ramenima. ne, rekao je. Ne radim to. Ako misli da sam takav, grei.
Zaista grei.
Izabel je posmatrala izraz na njegovom licu dok je govorio. Pogreno ga je procenila; govorio je
istinu - ne zanima ga ta ona radi sa svojim novcem; nema u njemu ni trunke zavisti.
Hajde da se ne prepiremo, rekla je. Pogotovo ne pred arlijem.
Dejmi se osmehnuo. ,,Naravno. Prepirka mu je stvarala nelagodu, kao da se dotakla neega ega
u njihovom odnosu ranije nije bilo prisutno: finansijske strane stvari. Dok su odlazili iz aukcijske
kue, s arlijevom nosiljkom ponovo na Izabelinim grudima, Dejmi je razmiljao o onome to je
reeno. Uz to, brinulo ga je jo neto, neto o emu nisu razgovarali ali to e u izvesnom trenutku
svakako doi na dnevni red. Ko je finansijski odgovoran za arlija? Tokom itave drame oko
Izabeline trudnoe, nije razmiljao o tome, ali pre nekoliko dana palo mu je na pamet da e tu biti
trokova. Video je pre neki dan u novinama lanak o tome koliko staje dete dok ne dostigne uzrast u

kojem postaje finansijski samostalno, i iznos je bio zastrauju. Desetine - mnogo desetina - hiljada
fiinti potrebne su za ishranu, odevanje i kolovanje deteta, a izgleda da se uzrast u kojem ono postaje
finansijski samostalno pomera sve vie napred. Dvadesetpetogodinjaci jo uvek ive s roditeljima, a
neretko ih oni jo uvek izdravaju; novine su navele sluaj jedne tridesetdvogodinjakinje koja jo
uvek studira, a izdrava je otac. Hoe li i arli biti tako skup? A ako bude, hoe li on moi da plaa
svoj deo?
Ili su na ruak u restoran u kotskoj nacionalnoj galeriji portreta, u Kraljiinoj ulici, nedaleko od
aukcijske kue. Napolju je vetar, uprkos injenici da je bio jun, bio primetno sve; duvao je s istoka,
sa Severnog mora. Izabel je pogledala nebo, koje je bilo vedro, sa samo retkim pramicima
pauinaste beline. Tako je blistav dan, rekla je, stresavi se kad je nalet vetra prohujao Ulicom
Broton i probio se kroz tanko predivo njenog dempera. Pogledaj nebo. Pogledaj tamo gore.
Dejmi se zagledao u plavetnilo. Video je trag dima, iznad oblaka, na samom rubu vasione, inilo
se, koji je vodio negde u pravcu Amerike ili Kanade. Pomislio je na blistavu metalnu cev koja se
kree, prkosei gravitaciji, kroz taj hladan i gotovo prazan prostor; pomislio je na ljude u njoj.
emu razmilja kad vidi te mlaznjake? upita on Izabel, pokazujui ka siunom metalnom odsjaju i
belom pramenu pamuka koji se vukao za njim.
Izabel je podigla pogled. poverenju, odvrati ona. Razmiljam o poverenju.
Dejmi je delovao zbunjeno. Zato ba o tome? Potom se osmehnuo; znao je odgovor, i Izabel je
zaista bila u pravu. Da, jasno mi je.
Skrenuli su za ugao, u Kraljiinu ulicu. Na drugom kraju ulice, jedan blok dalje, dizala se zgrada
od crvenog peara u kojoj se nalazila Galerija portreta, ambiciozno zdanje u neogotskom stilu koje
se Izabel oduvek dopadalo uprkos onome to je nazivala njegovom kaledonskom iljatou.
Galerijski restoran, zaklonjen od pogleda i pomalo starovremski, bio je popularan meu ljudima koji
su voleli da sede za stolovima za etvoro, u stolicama s visokim naslonima koje podseaju na
trpezarije u predgraima. Izabel ga je volela zbog prijatne atmosfere i mnotva slika iz glavne
galerije koje su visile na zidovima.
Volim da dolazim ovamo, rekao je Dejmi, kad su se smestili za svoj sto. Kad sam bio deak,
dovodili su me ovamo da vidim slike kotskih kraljeva i kraljica. Uvek sam eleo da vidim Magbeta,
ali naravno, nemamo pojma kako je izgledao.
Nepravedno oklevetan kralj, rekla je Izabel, raskopavajui remen arlijeve nosiljke, Sekspir
ga je opisao kao slabia, ubicu, dok je njegova vladavina, zapravo, bila vrlo uspena. kotska je
prosperirala pod Magbetovom vlau.
Ona je bila problem, dometnuo je Dejmi.
Izabel nije bila ba tako sigurna u to. Najlake je okrivljavati ene, pomisli ona, premda nije mogla
a da ne prizna da ima ena koje zasluuju svu krivicu koja im se pripisuje. je sluaj s gospoom
auesku, ree ona.
Ona je, bee, streljana? upitao je Dejmi.
Bojim se da jeste, odvratila je Izabel. to niko ne zasluuje. ak ni najstraniji tiranin ili
njegova ena. Kau da je preklinjala za milost, isto kao i njen mu, dok je u dugakom zimskom
kaputu stajao pred onim mladim vojnicima. Rekao je da ne bi trebalo da streljaju njegovu enu, jer je
ona velika naunica. Barem je na kraju pokuao da uradi neto nesebino.
Nekoliko asaka su utali; Rumunija i streljaki vodovi bili su ceo jedan svet daleko od atmosfere

u Galeriji portreta. Dejmi je gledao arlija. Surovost sveta, njegova zloba, delovali su tako
nespojivo s bezazlenou deteta. Vratio se kraljevima.
Dord IV, ree on. Jo jedan meni omiljen portret. Jo otkako sam uo da ga je slikar koji je
radio sliku o njegovom dolasku u Edinburg prikazao u kiltu, ali bez ruiastih dugih gaa koje je
navodno nosio prilikom dolaska u kotsku.
Izabel se nasmejala. Zvui skoro isto onoliko loe kao oni sovjetski portreti. Videla sam jedan,
pre mnogo godina, u Dravnoj galeriji u Moskvi. Bio je to zajedniki portret Politbiroa ili tako neke
grupe. Oni koji su docnije diskreditovani ili likvidirani, bih su naprosto preslikani ih zamenjeni
raskonim cvetnim aranmanima. Ali konture na slici pokazivale su da je neto raeno. Ba lo znak cvee na zvaninim portretima.
Dejmi ju je upitno pogledao. Nije bio sasvim siguran kako da shvati takve Izabeline primedbe.
Nazivao je to njenom ,,Doroti Parker icom. Ali ja nikad ne bih uzela tuu icu, pobunila se
Izabel.
Eto, vidi, rekao je na to Dejmi.
Meutim, sad se tu nala ta udna primedba o cveu. Zato cvee? upitao je.
Dakle, odvratila je Izabel, pogledaj televizijske snimke politikih nastupa predsednika i
premijera. Oni nesigurni, oni za koje ljudi misle da lau ih da, u najmanju ruku, ekonomino troe
istinu - oni okite stolove iza sebe ogromnim cvetnim aranmanima. Meni je to uvek siguran znak neke
sumnjive rabote. Zastave i cvee. To su scenski rekviziti. I vojnici. Kad ih narod vidi kako srdano
razgovaraju s vojnicima, to se dobro odraava na broj glasova.
U to je dola konobarica i poruili su jelo. Dejmi je posegao preko stola i dodirnuo arlijevu
ruicu.
Tako je malecak, rekao je. Kao lutka.
Izabel se osmehnula i dozvolila da njen dlan dotakne Dejmijev. On na trenutak obuhvati njene
prste svojima.
Hvala ti, ree ona tiho.
Na emu?
to nisi otiao.
Trgao se. Zato bih otiao?
Ona pokaza glavom prema arliju. Ne bi ba svaki mukarac ostao, rekla je. Lako se moglo
desiti da ti je bila milija... da ti je bila milija tvoja sloboda.
Zurio je u nju. Toliko ga je pogreno procenila? Odjednom se iznervirao, ak naljutio, to tako
misli o njemu. A Izabel, koja ga je posmatrala, smesta je to osetila.
Oprosti mi, rekla je. Uvredila sam te. Nisam htela. Samo... pa eto, mlai si od mene. Treba ti
sloboda. Ne treba ti da bude sputan.
Dejmi je u prvi mah outao. Osvrnuo se naas oko sebe; u restoranu je vladala guva, kao i uvek u
vreme ruka, ali nije izgledalo da bi u optem agoru neko mogao nauti njihov razgovor. Naravno
da ne bih nikad odmaglio, rekao je. Rekao sam ti to odmah na poetku. Rekao sam ti i kad se arli
rodio. Bio sam pored tebe, zar ne?
Naravno da jesi, rekla je Izabel umirujuim glasom. Molim te, ne ljuti se na mene. Molim te.
Pravim zbrku, pomisli ona potom. Isto kao i s Ket. Pravim zbrku dozvoljavajui da mi jezik bude bri

od pameti.
Dejmi se bee zagledao u sto, pratei kaiprstom zamiljenu aru na njegovoj povrini. Zatim je
podigao pogled i Izabel vide da je pocrveneo. Dejmi, ree ona. Molim te...
Odmahnuo je glavom. Ne. elim da kaem neto. Trebalo je da kaem i ranije. Ali sada u rei.
Zadrala je dah. Nije trebalo da se zanosim milju da e ovo potrajati, pomisli; sad u saznati ono
ega sam se stalno pribojavala. Imala sam ga, a sada ga gubim; bilo je neizbeno.
Izabel, rekao je. eleo bih da se uda za mene. Zastao je, pa nastavio. Smatram da bi trebalo
da se venamo.
Pomislila je naas da nije dobro ula. Ali potom je ponovio. Bila je zateena, ah ne i iznenaena.
Jo otkako mu je rekla da je trudna pitala se hoe li moda ovo rei. Nije bila u stanju da prestane da
se bavi tom pomilju, i mnogo je razmiljala o tome kako bi glasio njen odgovor na to pitanje. A sad
kad je taj trenutak doao, zatekla je sebe kako okleva. ta bi bilo kad bi odmah, na licu mesta,
pristala?
Umesto toga, rekla je: je prilino javna prosidba, zar ne, Dejmi? Ona mahnu rukom oko
sebe.
Dejmi je pocrveneo. Izvini. Ali kad si potegla pitanje mog prisustva u vaem ivotu. Pomislio
sam da neto moram rei.
Razuveravala ga je. Da, potpuno razumem.
Veoma je lepo od tebe to si pitao, ree ona, ali mislim da bi trebalo da saekamo. Stvarno
tako mislim. Hajde da jo malo saekamo i vidimo kako e se stvari razvijati. Tako je razboritije,
zna.
Minut ili dva nije rekao nita, zbog ega je zamiljala da se bori sam sa sobom. Ako zaista eli da
se venamo, pomisli ona, ponovo e me pitati. Ali ako me je zaprosio samo iz oseanja dunosti, tada
e verovatno s izvesnim olakanjem prihvatiti moj predlog.
,,U redu, rekao je naposletku. Hajde da vidimo.
Ona shvati koliko je bila napeta; sada se opustila. Meutim, donekle je rastui to je prihvatio njen
predlog, iako je znala da je tako bolje i da bi bilo sasvim pogreno da je prihvatila njegovu branu
ponudu. Na neki nain, ovo je bio teret koji je sa sobom nosio poziv filozofa: zna kako mora
postupiti, ali to je tako esto sasvim suprotno onome to zapravo eli da uradi.

3.
Kad je Grejs sutra ujutru stigla, Izabel bee ve okupala arlija i dala mu njegovu jutarnju flaicu,
i sad je stajala pored prozora salona, podstiui ga da gleda vrt. Nije bila sigurna koliko zaista moe
da vidi, ali bila je ubeena da ga prizor zanima i da se netremice zagledao u jedan od rododendrona.
Drei arlija pored prozora i neno ga ljuljajui, Izabel je videla kako Grejs ide prilaznom stazom,
premda Grejs nju nije primetila. Domaica je nosila novine pod mikom i veliku belu platnenu torbu,
s kojom je svakog dana dolazila na posao. Ta torba je esto bila prazna i mlitavo je visila s Grejsine
ruke, ali povremeno bi se na njoj ocrtavali udni oblici koji su intrigirali Izabel i za koje je elela da
moe da pita Grejs ta je to. Znala je, meutim, da se u torbi obino nalazi knjiga, ako nita drugo,
budui da je Grejs volela da ita i imala je svoju svetu jednosatnu pauzu za ruak, koju je provodila
sedei u kuhinji, zadubljena u neki roman iz Centralne biblioteke, s oljom aja koji se lagano hladio
na stolu pred njom.
Od arlijevog roenja, priroda Grejsinog posla se promenila. Ta promena nije zahtevala nikakve
pregovore, budui da je Grejs pretpostavljala da e Izabel biti potrebna pomo oko bebe i da e to,
sasvim prirodno, imati prioritet u odnosu na njene svakodnevne, prizemnije dunosti vezane za
pranje, ienje i peglanje.
uvau ga dok vi radite, objavila je Grejs. I kad poelite da izaete. Volim bebe. Tako, to smo
reili. Njen ton je nagovetavao da nema potrebe za bilo kakvom daljom raspravom.
Izabel je bila sasvim zadovoljna novim dogovorom, ali sve i da nije, oklevala bi da protivrei
Grejs. Ona jeste nominalno bila Grejsina poslodavka, ali Grejs je i dalje smatrala da radi za
Izabelinog oca, koji je preminuo pre dosta godina i kod koga je provela ceo svoj radni vek radei kao
domaica. Ili to, ili je smatrala da je, na neki udan nain, njen poslodavac sama kua; to je znailo
da je objekat njene odanosti i onaj ko izdaje nareenja zapravo neki autoritet nevezan za Izabel i na
viem nivou od nje.
Praktina posledica ovoga bilo je to da je Grejs povremeno objavljivala kako je neto potrebno
uiniti jer kua to trai. Izabel je smatrala da je to neobian izraz, koji ini da njen dom zvui poput
kazina ili starinske trgovake banke - jer su to ustanove koje njihovi nametenici obino nazivaju
kua. Meutim, i pored svoje neobinosti, aranman je odlino funkcionisao i Izabel ga je rado
prihvatila, jer joj je pruio mogunost da svoj i Grejsin odnos postavi na ravnopravniji, a time i
jednostavniji osnov. Izabel nije volela da sebe smatra poslodavkom, sa svim onim to to
podrazumeva u smislu autoriteta i moi. Ako je Grejs smatrala sebe zaposlenom kod nekog
neodreenog metafizikog tela poznatog kao kua, to je barem omoguavalo Izabel da se prema njoj
ponaa kao prema nekom ko je meavina prijateljice i koleginice, to je ona za nju i bila.
Naravno, ivotne okolnosti dveju ena su se razlikovale i nikakve lingvistike majstorije to nisu
mogle prikriti. Izabel je imala sve mogue povlastice u pogledu obrazovanja i vaspitanja; bili su tu
novac, putovanja i, naposletku, sloboda od okova kancelarijskog zaposlenja ili bilo ega slinog
tome. Grejs je, naprotiv, poticala iz porodice u kojoj nije bilo vika novca ili slobodnog vremena, i u
kojoj je u pozadini stalno vrebala spoznaja da bi nezaposlenost u svakom trenutku mogla oduzeti i
ono malo prosperiteta koji su moda ostvarili.
Grejs je otila pravo u kuhinju, spustila platnenu torbu na stolicu i uputila se u salon.
Ovde sam, doviknula joj je Izabel. ,,U radnoj sobi.
Uavi u sobu, Grejs je sva srena pogledala arlija. Izgleda tako raspoloeno i svee, rekla je,

prilazei da ga zagolica ispod brade. arli se na to iroko osmehnuo i poeo da mae ruicama.
Mislim da hoe kod tebe, rekla je Izabel.
Grejs je uzela arlija u naruje. naravno da oe, rekla je.
Ne smetaju mi rei same po sebi, shvati Izabel - vie je to ton kojim su reene. Da li je Grejs
zapravo htela da kae da nije nikakvo iznenaenje to to arli radije hoe njoj nego da ostane majci u
naruju? Svakako je tako zvualo, sve i ako Grejs nije to mislila.
Mislim da sam mu i ja prilino draga, tiho je rekla Izabel.
Grejs ju je zaprepaeno pogledala. normalno, rekla je. Vi ste mu majka. Svi deaci vole
svoje majke.
,,Ne, rekla je Izabel. Ne bih ba rekla da je tako. Neke majke emocionalno gue svoje sinove.
Nije im to namera, ali tako ispadne. Ona se zagleda kroz prozor. Imala je prilike to da vidi u
sopstvenoj porodici, kod roaka koga je njegova ambiciozna majka toliko gnjavila da se naposletku
otrgao od nje i odravao samo najpovrniji mogui kontakt. Bio je utiv, dabome, ah svi su to videli
ukoeno dranje, zvanina pristojnost, odvraanje pogleda kad bi mu neto govorila. Ali da li ju je
voleo, uprkos tome? Seala se kako je na majinoj sahrani plakao, tiho ali mnogo, a Izabel mu je,
sedei u redu iza njega, stavila ruku na rame i stala apatom da ga tei. ekamo sve dok ne bude
prekasno, pomislila je tada; uvek to radimo, da bismo potom izvlaili korisne pouke stojei pored
groba.
Majke uvek misle dobro, rekla je Grejs. Pod uslovom da ne uvrte sebi u glavu da e one bolje
umeti da mu odaberu enu. To je ve greka.
arli je podigao pogled i Grejs se osmehnula. Imam dovoljno, pomisli Izabel; imam toliko mnogo
da sasvim sigurno mogu da ga delim.
Grejs se okrenula prema Izabel. Njeno lice, primetila je Izabel, izgledalo je preobraeno bliskim
prisustvom bebe, a pogled gotovo ponosan. Hoete li danas prepodne raditi? rekla je, gledajui
prema Izabelinom pretrpanom stolu. Danas nemam mnogo posla po kui. Mogla bih da pripazim
arlija.
Izabel oseti aolcu bola. Deo nje eleo je da odgovori da e sama odluiti, u dobar as, da li eli
da radi ili prosto da provede vreme s arlijem; ali drugi deo nje, onaj odgovorni deo, oseao je da
bi trebalo da se lati one gomile pote s kojom je jo jue poela da se bake, ali ju je ostavila za
ljubav aukcijskog kataloga. U dui zaista stanuju dva konja, pomisli ona, ba kao to je Sokrat rekao
u Fedru - jedan je nemiran, vode ga strasti, vue u pravcu samopovlaivanja; drugi je sputan,
savestan, njime upravlja oseaj stida. I Oden je razmiljao na isti nain, prisetila se potom; bio je
dualist koji je poznavao borbu izmeu mrane i svetle strane linosti, borbu koja nam je svima u
manjoj ili veoj meri poznata.
Uzdahnula je. Radiu, rekla je. Ranije nije nikad uzdisala pri pomisli na posao; ali sada je tu bio
arli.
Kad je Grejs iznela arlija iz sobe, Izabel se latila svoje gomile pote. Tog jutra bee porasla za
pet pisama, koja je potar jutros ubacio u sandue na ulaznim vratima, sva namenjena Reviji. Prva
dva je brzo reila. Jedno je bilo zahtev za novu zbirku separata lanaka autorke koja je ostala bez
svoje briljivo uvane zbirke lanaka objavljenih u Reviji. Zbirka je bila zaturena u toku selidbe
posle raskida. Izabel je ovde zastala. Zato je bilo neophodno da joj se saopti da je do selidbe dolo
zbog raskida? Je li to bio pokuaj izazivanja njenog saoseanja, kako bi autorka separate dobila

besplatno, ili izgovor za sam gubitak - za ivot u kojem je tue loe ponaanje napravilo optu zbrku?
Izabel je podigla pogled ka tavanici i razmislila o tome; ako ovek i pogrei, bolje je da pogrei i
bude velikoduan. Separati e biti besplatni, odluila je i napisala to u svom odgovoru. Drugo pismo
sadralo je pitanje zato se jo uvek nije pojavila recenzija knjige pod naslovom Vrline u vremenima
kunje; na to se, takoe, moglo lako odgovoriti. Recenzent je umro, od starosti, pre no to je stigao da
napie recenziju. Meutim, angaovan je novi recenzent i recenzija e biti objavljena u najskorije
vreme.
Deset minuta: samo toliko joj je trebalo da proita ova pisma i odgovori na njih. Ovim tempom,
pomisli Izabel, biu gotova za jedan sat, moda ak i pre. Meutim, tada je na red doao koverat
bezazlenog izgleda, adresiran runo, s potanskim igom Londona.
Otvorila ga je noem za pisma i poela da ita pismo. Zaglavlje joj je odmah otkrilo poiljaoca profesor udnog prezimena, Letis, profesor filozofije morala na jednom od manjih londonskih
univerziteta i predsedavajui urednikog odbora Revije. Generalno, Robert Letis je igrao malu ulogu
u poslovanju Revije, rado preputajui Izabel da se bavi time. Ona je povremeno slala izvetaje
njemu i odboru, a on ih je potom prosleivao vlasnicima Revije, maloj univerzitetskoj izdavakoj
firmi. Ova firma se, inae, bavila izdavanjem udbenika iz veterine i biologije; u posed Revije za
primenjenu etiku dola je gotovo sluajno, kupovinom zgrade u kojoj se nalazio privatni trust koji je
posedovao Reviju. Upravni odbor trusta, srean to je uspeo da se rei zgrade ije ga je odravanje
previe kotalo, dodao je Reviju kao znak dobre volje. Novi vlasnici nisu bili preterano oduevljeni
novosteenim vlasnitvom i pominjali su tu i tamo svoju spremnost da prodaju Reviju ukoliko nau
odgovarajueg kupca. Meutim, jo niko nije izrazio vie od prolaznog interesovanja za koncern koji
je stvarao vrlo mali profit, onda kad ga je uopte bilo. Stoga do promene vlasnitva nikako nije
dolazilo.
Proitala je pismo do pola, odloila ga na nekoliko asaka, a onda ponovo uzela u ruke i proitala
do kraja.
{2}

Draga Izabel,
Kao to znate, uivao sam saraujui s vama tokom proteklih pet godina. (Dae ostavku, pomisli
ona proitavi ovo.) Meu nama je vrlo retko bilo razmimoilaenja u miljenjima i moram rei da me
je vae ureivanje Revije oduvek impresioniralo. Pod vaom urednikom palicom, tira je znatno
porastao - neko bi rekao i dramatino - a asopis je i redizajniran - seate se kako je uasno bezbojno
delovao kad smo tek poeli, s onim udnim koricama boje sleza? (Ako emo pravo, pomisli Izabel, vi
ste se protivili promenama. Morala sam da vas ubeujem; koliko se seam, slezova boja vam se
ba dopadala.) Takoe, oduvek mi se dopadala ideja o temi broja, koja je bila vaa zamisao i, po
mom miljenju, vrlo uspena.
Meutim, Izabel, siguran sam da shvatate da uvek ima mesta za promene, kao i za raznovrsnost, te
sam na podsticaj nekoliko lanova odbora zamolio i ostale da kau ta misle, da bih video da li ljudi
smatraju da je vreme za nekog novog u urednikoj fotelji. Nisam verovao da e to dobiti bilo kakvu
znaajnu podrku, ah naalost, ispostavilo se da uopte nisam bio u pravu. Bojim se da je miljenje
bilo prilino jednoglasno: vreme je za promenu.
Znam da e vas ovo iznenaditi i potresti: i sam sam tako reagovao. Meutim, znam i da shvatate da
lanovi odbora, glasajui u prilog promene, nisu ni na koji nain izneli negativan sud o vaim
znaajnim dostignuima na kormilu Revije.

Neki su bili za to da do smene urednika doe odmah, ah ja sam bio miljenja da bi bilo najbolje da
vi ostanete na tom poloaju do kraja godine (ako pristajete), pa da novu kalendarsku godinu
zaponemo s novim ovekom. To e vam dati vremena da potraite neto drugo i ujedno obezbediti
kontinuitet, to je veoma vano.
to se tie vaeg naslednika, Kristofer Dov je ponudio svoje usluge, a ostatak odbora se velikom
veinom izjasnio u prilog njegovom izboru na mesto urednika. Nesumnjivo ete se vi i on u
odreenom trenutku sastati kako biste prodiskutovali o formalnostima primopredaje dunosti.
Time je pismo zavravalo, s Letisovim potpisom ispod i rukom ispisanim postskriptumom u kojem
je pitao Izabel je li proitala udesno perceptivan nekrolog recenzenta koji je umro pre no to je
stigao da napie recenziju za Vrline u vremenima kunje. Odlian je, zaista, pisao je Letis. Jeste
li znali da je bio izvanredan violinist i pilot glajdera u svojim mlaim danima?
Izabelina oseanja bila su pomeana. Bee okirana neoekivanom veu, potpunom iznenadnou
obavetenja da joj oduzimaju neto to je ona uzimala zdravo za gotovo, njen posao. Zatim, bilo je tu
i gnuanje, zbog oigledne zavere koja se odigravala. Dov on je taj, zakljui ona. Ve joj je ranije
padalo na pamet da Dov verovatno prieljkuje da je zameni na mestu urednika; ambiciozan je, a
poloaj glavnog urednika uglednog asopisa pomogao bi mu u usponu na lestvici akademskog uspeha.
Trenutno je radio na nekom minornom univerzitetu, koji se nalazio toliko nisko u hijerarhiji
visokokolskih ustanova da ga nisu ni uvrtavali na spiskove. Prijatelj koji ga poznaje rekao joj je da
bi Dov zapravo voleo da radi na sasvim drugom mestu, na koledu Magdalen, u Oksfordu, iji je
diplomac bio. To je podrazumevalo bolje kotiranje u strunim krugovima, a mesto glavnog urednika
Revije bi svakako doprinelo tome. Bio je u kontaktu s ostalim lanovima odbora i sipao im otrov u
ui, maui, moda, nekakvom argarepom, obrlaujui ih laskanjem, a mnogi meu njima bih su
dovoljno veliki beskimenjaci da padnu na to. Niko, pomish ona, ba niko od njih nije me zvao da
porazgovaramo o tome; to joj je gotovo najtee padalo.
to se tie samog Letisa - i taj je mogao da joj telefonira i lino saopti vest, a ne bi mu kruna s
glave pala i da se potrudio da doe u Edinburg i popria s njom. Umesto toga, napisao je ovo
relativno bezlino pismo - dokument koji se svodio na pismeno uruen otkaz. Stvar je dodatno
pogorao time to je ubacio brbljivi postskriptum; dokaz o grii savesti, pomisli ona; onaj koga mui
akutni oseaj krivice pokuava da uveri sebe da je zapravo sve u redu, pribegavajui svakodnevnom
askanju koje nema nikakve veze s pravim problemom. A Letis je uradio upravo to.
Izabel je pustila da pismo padne na pod. Palo je licem nanie, ali se mastilom ispisan potpis
provideo kroz jeftin papir, poput sopstvenog odraza u ogledalu. Sitel. To je mnogo bolje ime za
njega, mnogo zlokobnije od Zelene Salate. Sitel i njegov lakej, Vod. Ova pomisao joj malice
popravi raspoloenje, ali samo malice; uputanje u ovako detinjaste fantazije nije nita drugo do
nain da se zatitimo od bola koji nam je nanesen izdajom ili nepravdom. Ali to deluje samo nekoliko
asaka.
Grejs je bila u kuhinji, sedela je ispred arlija, smetenog u prenosivu lealjku za bebe stavljenu
na sto. Drala je trikanu lutkicu koja je liila na policajca i pomerala je gore-dole, privlaei njome
arlijevu panju. Podigla je pogled kad je Izabel ula u kuhinju, ali ga je potom smesta ponovo
usmerila na bebu.
Ve vam se smuilo? rekla je Grejs. vidte ovo. Mnogo voli ovog policajia. Rekla bi da

je to zbog teget boje. Mnogo mu je smena.

Izabel je klimnula glavom. Pogledala je arlija, a potom Grejs. Poelela je da joj kae: Otpustili
su me. Ja sam rtva... ega? Dvorskog prevrata, to bi moda bio najprimereniji opis. Ili bi moda
trebalo da nazove to puem, koji ima izrazitije pejorativan prizvuk i sadri nagovetaj nasilnog
svrgavanja. Mada bi to moda ipak bilo malo preterano...
,,Ja sam...
Grejs ju je prekinula. Mislim da je umoran, rekla je. Pogledajte, okice su mu na pola koplja.
Evo ga, zaspae.
Ne, pomisli Izabel. Neu joj rei. Zadrau ovo ponienje za sebe. A onda, negde krajem godine,
jednostavno u objaviti da vie neu raditi kao urednik Revije, to e biti istina, a ako ba neko bude
pitao za razlog, rei u mu. Dotad, meutim, nastaviu kao i dosad.
Grejs se sad okrenula prema Izabel. Izvinte, rekoste da ste...?
Razmiljala sam da odem do grada, odvratila je Izabel. Ako ti nema nita protiv da uva
arlija.
Grejs se potrudila da je uveri da nema nita protiv.
Hvala ti, rekla je Izabel i potom urno izala iz kuhinje, kako Grejs ne bi videla suze koje su joj
navrle na oi. Jo nikad nije bila otputena i bee nenaviknuta na specifian bol koji je to izazvalo.
Isto ili gotovo isto tako gadno kao kad te napusti ljubavnik, a pri tom ona ak nije zavisila od platice
koju je dobijala kao urednik, i koja se zapravo pre mogla raunati kao honorar. Kako bi tek bilo,
upita se ona, izgubiti posao od kojeg hrani porodicu, to se ljudima stalno deava? Bee to
otrenjujua pomisao, dovoljna da sprei navalu samosaaljenja nekog u njenom poloaju - i zaista ju
je spreila.

4.
U grad se uputila peice. Izabel se retko odluivala da se u grad odveze svojim zelenim vedskim
kolima, jer je parkiranje bilo problem. Podozrevala je, dodue, da e ih sad, kad se rodio arli, vie
koristiti; bebe su iziskivale noenje tako zamane opreme da e se kola, pomiljala je, sve ee
javljati kao spasonosno reenje. Verovala je u gradski prevoz i ponaala se u skladu s tim, ali nije
spadala u one koji se opsedaju pitanjem svog udela u zagaivanju vazduha, niti je drugima
pridikovala o tome. A zelena vedska kola, podseala je sebe, zelena su i u drugom smislu rei - za
razliku od onih zastraujuih maina koje neki voze; onih udovita koja lie na tenkove, iz kojih sitne
urbane due s visoka posmatraju svet oko sebe. Izabel je itala o oveku koji je poveo svoj lini rat
protiv tih vozila, kaei im ceduljice na vetrobranska stakla, na kojima je njihovim vlasnicima
poruivao koliko je neodgovoran njihov izbor automobila. Mogla je to da razume, makar ona sama ne
bi to nikad mogla raditi: jedno je kad ima svoje miljenje o takvim stvarima, a sasvim neto drugo
kad ga nabija ljudima na nos.
Meutim, briga za okruenje nije bila jedini razlog to se tog prepodneva odluila za etnju; htela
je da sredi misli, a to e joj biti lake dok peai kroz Medouz, veliki park koji deli Stari grad od
junih predgraa Edinburga. Ko zna koliko je puta etala tuda i u kakvom sve raspoloenju. Prisetila
se kako je jednom, posle koncerta u Kvins holu, peaila do kue borei se sa suzama, i da ju je neka
devojka zaustavila i upitala da li joj je dobro. Te suze behu zbog Dejmija, koga je u pauzi koncerta
videla s jednom devojkom i odmah pretpostavila da se zabavljaju. Tada joj ni na kraj pameti nije
bilo da e za kratko vreme ona i Dejmi postati ljubavnici, i da e mu ona roditi sina. Tada nije
verovala u tako neto; smatrala je to krajnje nemoguim. A sad...
Isto tako, nije ni sanjala, pomisli ona, da e etati kroz Medouz ogoreno razmiljajui o tome kako
su je otpustili s posla kojem se oduvek tako nesebino posveivala. Tako neto nije joj padalo na
pamet iz prostog razloga to nikad nije pomislila da bi iko drugi mogao uopte poeleti da bude
urednik Revije. Niti je pomislila da bi iko mogao smatrati da ona taj posao obavlja loe. Nije ga
obavljala loe. Stvorila je uspean asopis, uzimajui veoma malu nadoknadu za sav svoj trud.
E pa, sad se desilo i pitala se da li bi trebalo jednostavno da prihvati otkaz kao svrenu stvar ili bi
trebalo da uzvrati udarac. Mogla je, na primer, da pie profesoru Letisu i zatrai da joj konkretno
objasni zato smatra da bi promena urednika bila dobar potez. Da li e Kristofer Dov usvojiti
drugaiju ureivaku politiku i, ako je tako, po emu e se ta politika razlikovati od njene? Razume
se, on e ve nai dovoljno prazne rei kojima zapravo nee odgovoriti na njena pitanja - u tome je
vrlo vet - tako da bi najverovatnije samo uludo traila svoje vreme.
Stigla je do Kitovih eljusti, poetka etalita nad kojim luk prave ogromne, izvrnute eljusti kita.
Mnogi koti su bili kitolovci, a ove kosti su gradu poklonili trikeri sa ostrva etland i Fer, koji su ih
upotrebili na jednoj izlobi u devetnaestom veku. Izabel je oduvek mislila da trikanje i lov na kitove
ba i ne idu zajedno; nije joj se dopadalo podseanje na neto to bi radije zaboravila - nau
neumornu poteru za tim blagorodnim biima, gotovo do take istrebljenja. Meutim, grad je bio pun
neprijatnih podseanja na to da su neke stvari u prolosti bile drugaije nego to bismo moda eleli:
spomenika ratovima koje nije trebalo da vodimo, statua ljudi koji su odobrili mnoge davne
okrutnosti; tako je to kad ima imperijalnu prolost. A kotska je aktivno sudelovala u svemu tome,
dala mnogo vojnika, inenjera i oficira koji su doprinosili podjarivanju te neizmerno velike
imperijalne tatine; ne mora ovek zagledati naroito daleko da bi video podsetnike. Stare bitke...
Boriu se, pomisli ona. Pisau izdavakoj kompaniji i rei im da smatram da sam nepravedno
{3}

otputena. Postoje industrijski tribunali, zar ne, koji bi mogli presuditi da dobijem natrag svoje radno
mesto; ali da li su namenjeni da tite ljude poput mene? Nekako mi se ini da nisu.
Meutim, dok je stigla do Visoke ulice i poela da se sputa niz Breg, Izabelino raspoloenje se
promenilo i bee reila da ne preduzima nita. Ako Kristofer Dov eli mesto urednika, neka mu ga.
Nije joj potreban taj novac - koliko god je plata bila bedna - a ni posao. Postoje druge, lepe stvari
kojima se moe baviti, zakljuila je, nego da sedi u radnoj sobi i ita rukopise nepoznatih filozofa sa
zabaenih univerziteta. Tu je arli koga valja podizati; tu su prijateljstva koja valja negovati; tu su
putovanja u mesta koja ve odavno eli da poseti. Mogla bi da vodi arlija sa sobom ula je da je s
malim bebama lako putovati, u poreenju sa starijom decom. Mogla bi da ode u Dalas, u dugo
prieljkivanu posetu Mimi Meknajt. Prole su godine otkako je poslednji put bila u Teksasu, a kad je
Mimi lani dola u kotsku, ponovila je poziv, kao i uvek.
Te misli su je okupirale celim putem niz Breg i kroz Ulicu Dord. Zatim je, posle ustre etnje niz
Kraljiinu ulicu, tokom koje je razmiljala o sasvim drugim stvarima, ustanovila da se nalazi ispred
aukcijskih prostorija Lajona & Ternbula. U izlobenim galerijama vladala je vea guva nego jue i
sad, poslednjeg dana predvienog za razgledanje, bilo je puno onih koji su ostavili to za poslednji
as. Sutra e ih biti jo vie ljudi koji su na sam dan aukcije odluili da e ipak dati ponudu za neto
ili kojima je katalog sluajno dospeo u ruke ali su videli u njemu neto to im se dopalo. Zatim, bie
tu impulsivnih kupaca, koji su reili da se nadmeu a da nisu ni proverili unapred ta se e se nai na
aukciji, i izvijae vratove iznad glava onih koji sede ne bi li bolje videli predmete na podijumu.
Mekinisova slika vie nije bila na onom mestu i Izabel se naas upitala nije li moda povuena.
Biva to ponekad; impulsivni prodavci umeju da se pokaju isto kao i impulsivni kupci. Ali potom ju je
videla, na jo istaknutijem mestu nego jue, pored velikog pejzaa Vilijama Gilisa, slike pitomih
breuljaka u razblaenim bojama kasnog leta. kotska je zemlja upravo takvih nijansi, pomisli Izabel
posmatrajui Gilisa; bledunjavi plavi tonovi, crvene i purpurne mrlje tamo gde raste vres, sivilo
osuline na golim padinama.
Pogledala je Mekinisa i smesta znala da jednostavno mora dati ponudu za njega. Moda bi bilo
drugaije da ne poseduje onu manju sliku koja je, moda, bila inspiracija za ovu. Ali sada joj se ova
slika direktno obratila i ona e se nadmetati za nju. Progutala je knedlu. Izabel bee navikla da daje
velike sume novca, ali ne i da ih troi na sebe. A sad e potroiti znatnu sumu, koja bi mogla doneti
mnogo dobra kad bi se usmerila u drugom pravcu. kotska opera joj je nedavno pisala u vezi s
novcem, a Fondacija za istraivanje meningitisa i Univerzitet u Edinburgu... Pored tolikih valjanih
svrha, ona se sprema da potroi novac na sliku.
Vrlo zanimljivo. Vrlo lepo.
Naglo se okrenula.
Gaje!
Mukarac koji je stajao iza Izabel se lako naklonio u znak pozdrava, to je prilino starovremski
gest, pomisli ona, ali savreno primeren. Gaj Peplo je vodio kotsku galeriju u Ulici Dandas zajedno
s Robinom Meklurom, i Izabel ih je obojicu poznavala. Obojica su bili sinovi slikara, a na zidovima
u Izabelinoj kui visili su radovi njihovih oeva.
Osmehnula se Gaju. Podseao ju je na Dejmija, na neki nain, ija je starija verzija mogao biti;
ista tamna kosa, uvek kratko oiana, iste snane crte, isti nedostatak svesti o sopstvenoj privlanosti.
Zna li on? pitala se Izabel. U Edinburgu se dovoljno brzo proulo za njenu trudnou i arlija, ali jo
uvek je bilo ljudi koji nisu uli i koji e biti zateeni i pored toga to joj ni najmanje ne zameraju.

Pretpostavljam da si... da su svi dobro i zdravo? raspitivao se Gaj. Izabel je shvatila da on zna.
arli odlino napreduje, rekla je. Sve je vei.
Tako to ide, rekao je Gaj. Isto je bilo i s mojom decom.
... Naprezao se da se seti imena. Video ga je, tog njenog mladog oveka; kako se ono zvae?
Dejmi je veoma zauzet, rekla je Izabel. A pored arlija je sad jo vie zauzet.
Tako, to smo razjasnili, pomish Izabel. Bilo je razumljivo to ljudi nagaaju da li je Dejmi i dalje
s njom, ali to ju je ipak pomalo nerviralo. Svakako, upravo u tome je jedna od prednosti braka; on
jasno stavlja do znanja svima da je otac spreman da ispotuje svoje obaveze.
Pokazala je na sliku. Jesi li...? Zautala je. Uvek je nezgodno kad na aukcijskoj izlobi naleti na
prijatelja zainteresovanog za isti eksponat. ovek se nerado nadmee s prijateljem, ali se
istovremeno nada da e i taj prijatelj biti podjednako skrupulozan.
Gaj je odmahnuo glavom. Ne sekiraj se, rekao je. Ne nameravamo da dajemo ponudu za ovo. A
ti?
Izabel je ponovo pogledala sliku. elela ju je.
Mislim da hou.
Gaj je listao katalog. Poetna cena je donekle niska, rekao je. Ali, teko je rei. Njegovi radovi
se ovih dana retko pojavljuju. tavie, ne mogu da se setim kad sam poslednji put video neki na
aukciji. Sigurno pre bar nekoliko godina. Nedugo nakon to je umro.
Pomerio se napred, da bi izbliza pogledao sliku. Zanimljivo. Mislim da je ovo Dura, gde je i
umro. Pomalo je bolna pomisao da je sedeo tamo, slikajui taj deli mora, ne znajui da e se manje
ili vie ba tu utopiti. Donekle kao da slika svoju samrtnu postelju.
Izabel nakratko razmisli o tome. Koliko nas zna u kojem e krevetu umreti, i koliko nas uopte eli
to da zna? Pomae li ako zna? Zurila je u sliku. Ranije se nikad nije zabrinjavala oko svoje smrti kad god da je snae - ali sad, mislei na arlija, oseala se prilino drugaije u vezi s tim. elela je
bude uz njega; elela je barem da ga vidi kako odrasta. Mora biti da je to ono to oveka najvie
mui kad kasno postane roditelj - to biva katkad kad se mukarac ponovo oeni u, recimo, ezdeset
petoj i zane dete s mlaom suprugom. Postoji mogunost da poivi do osamdeset pete i vidi svoje
dete kako postaje odrasla osoba, ali izgledi za to ipak nisu naroito veliki.
Umro je prilino mlad, zar ne? upitala je.
Mekinis? Da. U etrdesetoj, etrdeset prvoj, ini mi se.
Bio je star otprilike kao ja sad, pomisli Izabel. Manje ili vie moj vrnjak, a sad ga vie nema.
Zato uvek deluje naroito tragino kad umetnik umre mlad? zamiljeno je rekla. Pomisli na sve
one pisce koji su otili mladi. Vilfred Oven. Brus Catvin. Rupert Bruk. Bajron. I na muziare, takoe.
Seti se Mocarta.
je zbog onoga to svi gubimo kad se tako neto desi, rekao je Gaj. Oven je mogao napisati
jo toliko toga. Bio je tek poeo. Bruk takoe, pretpostavljam, mada nisam neki veliki oboavalac
njegove poezije.
Pisao je za ene, odluno je rekla Izabel. ene vole pesnike koji izgledaju kao Bruk i koji
prerano umru. Svakoj eni se srce epa zbog toga. Zastala je. li Mocart je najtraginija linost
meu njima. Pomisli samo ta nam sve nije ostavio. Sva ta silna lepota, zaustavljena na pola puta.
Tek tako. I sahrana na kii, bee? U zajednikoj grobnici za siromahe?

Gaj je slegao ramenima. Sve ima svoj kraj, Izabel. Ti. Ja. Rimsko carstvo. Ali ao mi je to
Mekinisu nije bilo dato vie vremena. Mislim da se mogao razviti u velikog slikara. U nekog
Kadelovog ranga, moda. Po svemu je izgledalo da e biti ba tako. Sve dok... pa eto, dok nije sve
polo naopako.
Misli, dok se nije utopio?
Ne, odvratio je Gaj. Pre toga. Neposredno pre toga. Ceo svet mu se sruio pre no to je
poslednji put otiao na to ostrvo, na Duru. Ponovo se nagnuo napred i zagledao u sliku. udno,
rekao je potom. udno.
Izabel ga je upitno pogledala. ta je udno?
Nije lakirana, odvratio je Gaj, uspravivi se. Koliko se seam, Mekinis je uvek lakirao svoje
slike. Bio je opsednut tim stvarima - uramljivanjem, lakiranjem, potpisima i tome slino. A ova
uopte nije lakirana.
Izabel se namrtila. Znai li to da bi ovo mogao biti...
Gaj ju je prekinuo. Ne, sasvim sigurno ne. Ovo je pravi Mekinis. Ali naprosto je pomalo udno
to ovu nije lakirao. Moda je bila jedna od poslednjih i umro je pre no to su mu je vratili na
lakiranje. Neki slikari prodaju sliku pre no to je lakiraju, a naravno, ne mogu je lakirati dok se boja
ne osui. To moe znaiti est meseci, pa i vie, u zavisnosti od debljine nanosa boje. Stoga je
prodaju nekom i predloe da im je kasnije donesu na lakiranje. Ali ponekad ljudi naprosto nee da se
gnjave s tim.
I to je sve? rekla je Izabel.
je sve, rekao je Gaj. Nita posebno znaajno. Samo pomalo udno.
Dejmi je veinu veeri provodio kod Izabel, obino dolazei pred arlijevo veernje hranjenje i
kupanje. Izabel je bila srena zbog toga, mada je dola do zakljuka da je sklon da preuzme sve u
svoje ruke, ostavljajui njoj vrlo malo posla, ako bi joj uopte neto i ostalo; a budui da je Grejs
preuzela na sebe veliki deo obaveza oko bebe u toku dana, Izabel se ponekad pitala nee li
naposletku igrati samo sporednu ulogu u staranju o svom detetu. Meutim, bila je velikoduna u vezi s
tim i nije se meala dok je Dejmi obavljao svoje oinske zadatke.
Vrlo brzo e biti spreman za vrstu hranu, rekao je Dejmi te veeri. Pogledaj. Kad mu
primaknem kaiicu ovako blizu, izgleda kao da bi hteo da je stavi u usta.
On e uzeti u usta bilo ta to mu se nae dovoljno blizu, rekla je Izabel. Pre neki dan je uhvatio
da sisa vrh mog nosa. Bilo je vrlo zbunjujue.
Dejmi je sklonio kaiicu. itao sam neku knjigu, rekao je. hranjenju beba.
Izabel nije rekla nita.
Pie, naravno, da je dojenje daleko najbolje, nastavio je Dejmi. Kako izgleda, imunolokom
sistemu je potrebno da... Zautao je i podigao pogled.
Izvini, rekao je potom. je bio netaktino. Naprosto nisam razmiljao.
Izabel je pokuala da se osmehne. Ne sekiraj se. Znam da nisi imao nameru... da nisi imao nameru
da kritikuje.
Za razliku od nekih, pomisli potom. Bila je lan - vrlo kratko - grupe majki i beba u Brantsfildu i
dobila od jedne ili dveju majki poglede pune neodobravanja kad je pred svima rekla da ne doji

arlija. Te ene su znale, pomisli ona; znale su da verovatno postoji opravdan razlog za to, ali nisu
mogle da odole svojoj revnosti. A ona se osetila krivom, premda je znala da je iracionalno oseati se
krivim zbog neega protiv ega ne moe nita. Neko joj je jednom rekao da osobe s fizikim
hendikepom umeju katkad da oseaju krivicu, kao da je onesposobljenost ekstremiteta rezultat neke
njihove greke. Iskustvo je bilo korisno, jer nikada pre nije doivela osudu drutva. Nije nikad
puila, tako da nije bila izloena mrkim pogledima nepuaa; nije nikad pripadala manjinskoj rasi,
tako da nije bila naterana da se osea drugaijom i trpi neopravdan prezir. Pokuala je, naravno, da
zamisli kako je to kad si nekom antipatian zbog neega na ta ne moe da utie, i to joj je donekle
polo za rukom; sad, u tom sitniavom trenutku osude, zaista je to osetila.
Kradom je pogledala Dejmija; nije joj bilo drago kad je uhvati kako zuri u njega. Bilo je neega
posebno privlanog u prizoru ovog mladog oveka zauzetog poslovima koje iziskuje oinstvo. Tako
je neno drao arlija, kao da mazi neto beskrajno krhko, a pri pogledu na sina licem mu se razhvao
izraz nenosti koja se, posle sekund ih dva, pretvarala u nesvestan osmeh.
Teko je precizno objasniti zato je ova muka blagost - taj spoj snage i nenosti - toliko privlana;
ipak, poneki slikar ili pesnik je povremeno uhvate i pokau tako da je svi vide.
Kad je nahranio arlija, Dejmi ga je odneo u kupatilo, gde je na stolu stajala njegova kadica.
Deki je voleo vodu i ushieno je mahao ruicama i noicama.
Ba je dugaak, rekao je Dejmi. Pogledaj kako duge noge ima. I vidi mu telace, i stomai.
Pruio je ruku i neno prislonio prst na arlijev stomak, a kad ga je sklonio, tamo je ostao mali
beliasti trag, koji je brzo nestao. ovde mu je srce, rekao je, stavljajui prst na mesto na kojem
su se oseali otkucaji. Kako kuca. Kao vajcarski sati.
Izabel se nasmejala. Imenovanje delova.
Imenovanje delova?
,,Pesma, odvratila je. Seam se da smo je itali u koli. Nekoliko nedelja smo obraivali ratnu
poeziju i mnogo smo je itali. Bila je jedna pesma pod naslovom lmenovanje delova. Grupi regruta
nabrajaju nazive raznih delova puke. Meutim, ono to pesnik vidi jesu japanske dunje koje cvatu u
okolnim vrtovima, dvoje zagrljenih ljubavnika u daljini i tome slino. Mislim da je to vrlo tuna
pesma.
Dejmi ju je sluao. A Izabel je mislila i na Odena, ili VHO, kako ga je zvala, svog pesnika.
Napisao je Muzej lepih umetnosti, pesmu koja govori o umnogome istoj stvari; kako se ljudska
patnja uvek odvija naspram pozadine sainjene od svakodnevice - muiteljev konj koji se ee o
drvo, brod koji nastavlja plovidbu, a sve to dok se Ikar strmoglavljuje u more.
Izabel je razmotala pekir, spremna da ga obavije oko arlija. Dakle, svakodnevni ivot se
nastavlja, ree ona, ,,i dok se dogaaju nesvakidanje stvari. Kao to su aneli koji se pojavljuju na
nebu.
Dejmi je paljivo podmetnuo ruku pod arlija i podigao ga iz plitke vode. Aneli
Da. Jedan pesnik, zove se Alvares, napisao je divnu pesmu o anelima koji se pojavljuju u visini.
Oni se iznenada pojave na nebu, a ovek koji see drva motornom testerom ih ne primeuje. Ali opet,
to se deava u Toskani, gde ovek moe i oekivati da e u svakom trenutku spaziti anela.
Poezija, rekao je Dejmi. k i dok kupamo bebu. Dodao je arlija Izabel, koja je omotala
bebu velikim pekirom. Potom je obrisao ruke i spustio rukave. Izabel primeti da su mu podlaktice
preplanule, kao da je boravio na otvorenom. Kad bih ga odvela u Italiju, pomisli ona, pocrneo bi kao

Arapin.
arli se brzo umirio u krevecu i njih dvoje su se vratili u kuhinju. Izabel je sipala Dejmiju au
vina i poela da priprema veeru. To bee ve postalo ritual koji su oboje voleli i pomiljala je da bi
bilo jednostavnije, a i lepe, kad bi se Dejmi sasvim preselio kod nje. Ovako je neke noi provodio
kod nje, a neke ne, i poela je da se osea usamljenom u noima kad nije bio s njom, i pored arlija
koji je povremeno mrcao i kenjkao u svom krevecu. Meutim, behu odluili, svako za sebe i bez
zajednikog dogovora, da bi najbolje bilo da ive odvojeno kao i dosad. Izabel je pomiljala da to
ima neke veze s nezavisnou, ali nijedno od njih nije upotrebilo tu re.
ta ima novo? upitala je, vadei erpicu iz kredenca. Nita.
Ba nita?
Proba za koncert Riarda Nevil-Toula. Ludus Barok. Rekao sam ti za to. U Kenongejt Kirku.
Hoe li doi?
Izabel je stavila erpicu na poret. Da. Stoji mi u rokovniku. Dejmi je uzeo jutronji Skotsmen i
uredno ga sloio. Primetio je da su ukrtene rei reene do kraja. Kakav je bio tvoj dan? upitao ju
je. Izabel je naas oklevala, to je Dejmi primetio. U glas mu se prikrala zabrinutost. Neto se
desilo?
Izabel je bezizrazno zurila u erpicu. Bee poela da pravi zaprku i maslac je sad ve bio skoro
potpuno istopljen; samo je malecka planina plivala u ukastom moru. Dobila sam otkaz, ree.
Otpustili su me. Potom je kratko promeala maslac, tako da se i poslednji deo planine obruio u
more.
Ne razumem.
,,S mog radnog mesta, dodala je. Zatim se okrenula prema njemu i osmehnula. Zna, danas
veera s bivom urednicom Revije za primenjenu etiku. Ili u barem uskoro biti biva. Radno mesto
mi je oduzeto i dato nekom drugom. Izvesnom Kristoferu Dovu, profesoru filozofije na... tamo nekom
univerzitetu u Londonu. Smesta je osetila griu savesti zbog ovog opisa. Izabel nije odobravala
snobizam koji bee uzeo maha u akademskim krugovima, u kojima su starije i bogatije institucije s
visoka gledale svoju mlau i siromaniju brau; i ne samo da je uzeo maha, nego je i proeo sve,
dotle da su se objavljivale liste s ustanovljenom hijerarhijom: Harvard, Oksford, Stenford,
Kembrid, u neprestanom meusobnom laktanju za presti, dok su se ispod njih nabrajali, maltene
neprimetno, siromani lokalni univerziteti sa svojim preoptereenim osobljem i revnosnim
studentima. Nije trebalo da kae tamo neki univerzitet u Londonu, upravo zato to bi se ba tako
izrazili neki ljudi iz viih akademskih krugova. Htedoh rei, s Univerziteta...
Dejmi ju je prekinuo. Buljio je u nju, otvorenih usta. Ne smeju.
Bogme smeju, i uradili su. Ispriala mu je za profesora Letisa i njegovo pismo. Pomenula je i
nezgrapan pokuaj prijateljskog postskriptuma; Dejmi se trgao. Nastojala je da joj ton ostane miran nije htela da zna koliko je povreena - ali mu je i pored toga bilo sve jasno. Ustao je i priao joj,
zagrlivi je.
Izabel...
Stavila mu je prst na usne. Dobro sam. Stvarno. Ne smeta mi.
Pravi se da ti nije stalo.
Pogledala ga je i odmahnula glavom. Najbolji od svih moguih svetova...
Da. Pretvarati se da je sve u redu iako nije tako. Zastao je. Kako se usuuju? Satire se od
{4}

posla za taj njihov bezvezni asopis...

Nije bezvezan.
Za taj njihov bezvezni asopis. Besplatno, ili praktino besplatno. A oni ti ovako zahvaljuju.
Vratila se svojoj zaprci, pomerivi erpicu malo u stranu i poevi da prosejava brano u
meavinu. Ali, Dejmi, tako to ide. Moe svakom da se desi. Celog ivota radi za neku kompaniju
da bi jednog dana ustanovio da ti neko die za vratom, gorei od elje da se uvali u tvoju kancelariju
i sedne za tvoj sto. A ako ti neko i kae hvala, ne misli to iskreno. Ne zaista.
Dejmi je ponovo seo. Razmiljao je o jednom svom poznaniku, muziaru iz duvake sekcije,
kojem su u srednjim godinama propale usne. Svet muzike takoe ume da bude surov: ovek dosegne
visoke tonove ili ih ne dosegne. Znai, nee se boriti? Nee pisati... vlasnicima, ko god oni bih?
Zar nisi rekla da je to neka izdavaka kompanija, tamo negde? Valjda moe da im pie, generalnom
direktoru ili tako nekom?
Izabel je meala zaprku. Postoje ljudi u ijim zaprkama nikad nema grudvica; ona nije spadala
meu njih. Izdavai nisu ba naroito zainteresovani za Reviju, rekla je. Dobili su je pride, kad su
kupili zgradu. Jednom su ve pokuali da je prodaju i verovatno e ponovo pokuati, ako se pojavi
neko s dovoljno dobrom ponudom. Ne, oni nemaju elju da se meaju.
Znai, nije im stalo?
Izabel razmisli naas o ovome. Ne bi bilo ispravno rei da im nije stalo - bilo bi im stalo kad bi
asopis poeo da posluje s gubitkom. Ali sve dok proizvodi makar i minimalan profit, zadovoljavaju
se time da putaju odbor da radi po svome. Objasnila je to Dejmiju.
Nekoliko minuta posle toga nijedno nije progovaralo. Izabel je meala zaprku, koja se sad fino
zgunjavala; Dejmi se igrao s novinama, savijajui i ispravljajui ugao stranice s nekrolozima.
Izvanredno dobro je poznavao vazduhoplovstvo, itao je. A njegov smisao za teatralnost bio je
legendaran. Jednom, drei govor na veeri, objavio je da je dao ponudu za kupovinu
aviokompanije koja... U nekrolozima je bilo tako ivopisnih ivota, pored kojih su ivoti ivih
delovali mnogo krotkije, isto kao i njihova imena. Ko bi objavio nameru da kupi vazduhoplovnu
kompaniju? Neko oigledno jeste. Ljudi - pojedinci, poseduju vazduhoplovne kompanije, ba kao to
poseduju brodove ili nebodere i ogromna imanja; ili ba nita, kao Gandi u asu svoje smrti. Kad je
bio deak, Dejmiju je jedna idealima ispunjena tetka poklonila knjigu o Gandiju, u kojoj je video
sliku predmeta zaostalih posle Gandijeve smrti: par naoara, beli dhoti, skromne sandale... Ali kad
ode s ovog sveta, Dejmi, ne nosi sa sobom ak ni to, rekla mu je; upamti. A on je gledao u tu sliku,
i gledao, i eleo da zaplae, iz nekog razloga, jer mu je bilo ao Gandija, koji je posedovao samo tih
nekoliko stvarica a sad je bio mrtav.
to ih ne tui ? upitao je.
Izabel je taman htela da proba zaprku. Stala je, s kaikom na pola puta od usta. Da ih tuim, zbog
ega? Zbog neosnovanog otkaza ?
,,Da, odvratio je Dejmi, Nek plate zato to su te se na takav nain otarasili. Nateraj ih da plate.
Nije to tako jednostavno, rekla je Izabel. ja ak nisam sigurna da li je to uopte pravo
zaposlenje. Vie lii na honoraran posao.
Dejmija to nije ubedilo. Mogla bi barem pokuati.
Izabel je odmahnula glavom. Bilo bi poniavajue. A i nisam oduevljena idejom da se sudim s
nekim. Naprosto ne volim to.
{5}

Daj, Izabel, rekao je. Uini to. Ne daj da te gaze. Uini to. Zaloi se za sebe.
Ne mogu.
Dejmi je slegao ramenima. dobro, barem razmisli. Molim te, barem razmisli o tome.
,,U redu, odvratila je. ,,Razmisliu.
Kasnije te veeri, uistinu je razmiljala; s Dejmijem pored sebe u mranoj sobi; razmiljala je o
tome i posmatrala ga, njegovu ruku pruenu preko jastuka, tako lepu, inilo joj se. Kad bi postupila
onako kako joj je predlagao, mogla bi kao svoje zastupnike angaovati najskuplje, najreitije
advokate, krem kotske advokatske komore. Mogla bi da plati i priuti sebi spektakularan dan na
sudu, gde bi njeni skupi advokati nadmono nadigrali mnogo loije pravne zastupnike Revije.
Meutim, izbacila je tu pomisao iz glave, jer nije imala nameru da ikad, ama ba nijednom u ivotu,
zloupotrebi finansijsku mo koju je stekla nasledstvom. Da se obogatila sopstvenim radom i trudom,
moda bi drugaije razmiljala; ali nije, i nee pogaziti kodeks ponaanja koji je sebi odredila. Bilo
je teko, ponekad vrlo teko; poput pravila da alpinista mora prevaliti razdaljinu koju je sebi odredio
za taj dan, iako je vazduh veoma razreen i teko je, tako teko, naterati miie da rade ono to ovek
eli.

5.
Zna li da jo nikad nisam bio na jednoj od ovih prodaja. Ovo mi je prvi put. Oseam se pomalo
kao gimnazijalac koji je uao u bar.
Sedei pored Izabel, Dejmi se okretao naokolo po sali. Odziv je bio veliki, delimino
zahvaljujui publicitetu datom prodaji privatne zbirke kotskih kolorista. Zbirka je bila vlasnitvo
biznismena kome je njegova mala naftna kompanija donela bogatstvo, a u javnosti je bio poznat po
svojim ivopisnim i netaktinim primedbama. Izvori nafte nalazili su se na obalama Kaspijskog mora,
u jednoj od onih republika o kojima ljudi ne znaju mnogo - gde se nalazi i ko joj je na elu - i
odjednom su presuili. Pojavile su se glasine o manipulaciji geolokim izvetajima na drugoj strani i
cena deonica je naglo pala. Rezultat je bila prodaja Kolorista, a na dobo su otili lovako imanje u
Visoju i mali vozni park skupih oldtajmera. Dabome, ljudi su se ponaali saoseajno, ali su u sebi
likovali, kao i uvek kad neko ko se razmetao svojim bogatstvom padne na niske grane.
Koloristi su bili bogato ilustrovani na prvih nekoliko stranica kataloga - pejzai, mrtve prirode,
portret ene s neobinim perjanim eirom - a sad su visili tu, u svoj svojoj skupoj raskoi, s obeju
strana podijuma na kojem je izvritelj obavljao svoj posao. Za aicu posmatraa koji na aukcije
dolaze samo zbog uzbuenja koje u njima izazivaju visoke cene, ovo je bio vrhunac dana; to su ljudi
koji zauzimaju sedita u prvom redu, iako nemaju nameru da se nadmeu za bilo ta. Vole da
posmatraju dok osoblje belei telefonske ponude dobijene od kupaca koji se u tom trenutku nalaze na
dalekim egzotinim mestima, klimajui glavom u pravcu izvritelja kad dobiju odobrenje da ponude
vie.
Nemoj mahati prijateljima, rekla je Izabel. Osim ako ne eli da kupi sliku.
Dejmi je spustio ruke u krilo. Ne bih valjda morao da je kupim?
Deavalo se, odvratila je Izabel, dodavi, ini mi se.
Aukcija je poela. Izabel je primetila da Gaj Peplo sedi nekoliko redova iza njih; osmehnula mu
se, a Gaj joj je otpozdravio podignutim palcem, za sreu. Potom su krenuli Koloristi: trista dvadeset
hiljada funti, trista osamdeset hiljada... Dejmi je ispustio tih zviduk i munuo Izabel laktom.
ima tolike pare? upitao je. Galerije?
ak i ako su ponuai galerije, slike e naposletku dospeti u ruke pojedinaca, apatom je
odvratila Izabel. Bogatih kolekcionara.
Stvarno?
Najverovatnije. Ljudi s nepoteno steenim novcem skloni su da gomilaju razne stvari, zar ne?
Nije jo ni usta zatvorila, a shvatila je da zapravo ne zna ta biva s nepoteno steenim novcem. Bila
je filozof i bavila se razmiljanjem o tome kako bi trebalo da postupamo a kako ne, a opet, kakvo je
lino iskustvo imala koje bi joj davalo autoritet da pria o tim stvarima? Vodila je krajnje miran
ivot u Edinburgu - koliko je nepotenih ljudi uopte poznavala? Profesor Kristofer Dov? Profesor
Letis? Osmehnula se na tu pomisao. Ako je Dov nepoten, a za takvu tvrdnju bi svakako morala prvo
imati nekakve dokaze, tada je njegovo nepotenje izvesno vrlo krotke prirode, ogranieno na
akademske mahinacije, laktanje za poloaje u raznim odborima i tome slino. Ipak, takvo nepotenje
ne deluje naroito strano samo zato to se javlja u razreenom kontekstu; Trolopovi svetenici
spletkari moda nisu pribegavali pitoljima i noevima - to nisu bila oruja njihovog miljea - ali
ipak, kao ljudi, bili su po svoj prilici isto tako ravi kao bilo koji sicilijanski mafiozo, ije e oruje
{6}

izbora pre biti pitolj nego sarkastina primedba.

Poto su svi Koloristi prodati, dosta ljudi je ustalo i izalo iz sale. Za njih je uzbuenje time bilo
okonano; vie nee biti razmetanja velikim sumama. Izabel i Dejmi su posmatrali iznoenje slika i
bilo je tu par zanimljivih trenutaka. Nimalo laskav portret balerine, koji je u Boterovom stilu naslikao
jedan ruski umetnik, otiao je za etrdeset pet hiljada funti, a kupio ga je neki sitan ovek u zimskom
kaputu; slika pastuva u kotskom visoju, nepoznatog umetnika iz devetnaestog veka, naterala je
aukcijskog izvritelja da se trgne - reakcija koja je trajala samo deli trenutka i izazvala smeh meu
prisutnima. Bila je to neumesna omaka, premda sasvim razumljiva, ali nije imala ni najmanjeg
uticaja na dva kupca koja su ponude davala telefonom i nisu videla trzaj, tako da su, nadmeui se
jedan protiv drugog, podigli cenu znatno iznad procenjene.
Zatim je na red doao Mekinis i Dejmi je posegao i lako dodirnuo Izabelinu podlakticu. Ona ga je
uzela za ruku i stisla je. Dlan joj je bio pomalo vlaan. Ali, da se ja ovde nadmeem, tresao bih se
kao prut, pomisli on.
,,Nervozna? proaputao je.
,,Nisam, odvratila je. I asak kasnije rekla: Naravno da jesam.
Poetna suma nije bila velika. Kua je ve imala neke ponude date za klijente. Izabel je u
nadmetanje ula posle etvrte ponude, s ponudom od deset hiljada funti, ali telefonski kupac je odmah
dao veu. Zatim se javio neko iz stranjeg dela sale i cena je porasla za jo hiljadu funti. Dejmi se
okrenuo ne bi li video ko je to, ali vidik su mu zapreavale glave onih u redovima iza njega. Izabel je
ponovo podigla svoju kartu i sumi je dodato novih hiljadu funti. Usledile su konsultacije telefonom i
potvrdno klimanje glavom - jo jedna hiljada.
Na dvadeset hiljada, Izabel je bila najvii ponua. Izvritelj je podigao glavu i pogledao po sali.
Gotovo je, proaputao je Dejmi. ,,Pobedie.
Nisam sigurna... zaustila je.
Dejmi se obespokojio. Nisi sigurna da je eli?
Izvritelj je okrznuo pogledom Izabel i potom pogledao iznad njene glave, prema stranjem delu
sale. Klimnuo je glavom ponuau. Dvadeset jedna hiljada funti.
Ne, rekla je Izabel, stavljajui u dep svoju brojem obeleenu kartu za nadmetanje.
Izvritelj ju je upitno pogledao, a ona je odmahnula glavom. Zatim je pogledao svoje dvoje kolega
s telefonima: oboje su dali znak da kupci nee ii dalje. Izvritelj je ponovio ponudu iz zadnjih
redova i potom spustio eki, kratko udarivi, dok mu je dlan pokrivao malu drvenu glavu.
Dejmi je pogledao Izabel, koja je upravo posezala za torbicom koju bee odloila pored nogu.
,,Baksuz, proaputao je.
Izabel je slegla ramenima. Tako ti je to s aukcijama. Kazuju nam neto prilino vano, zar ne?
Da je vaan...
Izabel je dovrila reenicu umesto njega. Samo novac. Da. Nije vano koliko se kome neto
dopada ili koliko zasluuje da doe u posed toga - novac je taj koji odluuje. Jednostavna pouka.
Ubacila je katalog u torbicu.
U meuvremenu je poelo nadmetanje za sledei predmet i saekali su da bude gotovo pre no to
su ustali i poeli da se probijaju prema izlazu. Par koji je stajao na kraju reda urno je zauzeo njihova
upranjena sedita, zahvalno se osmehnuvi Dejmiju koji se osvrnuo prema njima.

Izabel se okrenula prema Dejmiju. Jesi li video ko ju je dobio? upitala je.

Glave onih iza nas su mi smetale, odvratio je. Ali svakako je bio neko odande. Pokazao je
prema zadnjem zidu, uz koji je stajalo trideset ili etrdeset ljudi koji nisu uspeli da nau mesto za
sedenje. Jedno od njih, mislim.
Izabel je pogledala gomilu: bilo ko meu njima mogao je biti kupac.
Zato ti je stalo da zna? upitao ju je Dejmi, stojei pored nje.
ista radoznalost, rekla je i zakljuila da zapravo nema razloga da sazna ko ju je pobedio u
nadmetanju.
Potom je stala. U gomili se nalazilo poznato lice, jedan mukarac koji je stajao na samom kraju,
zadubljen u katalog.
Pitere?
Njen prijatelj, Piter Stivenson, podigao je pogled s kataloga i osmehnuo se Izabel. Video sam te,
tiho je rekao - bee poelo nadmetanje za sledeu sliku. Video sam te kako se nadmee za onog
Mekinisa. Mora da si ga ba elela.
Izabel je pokretom ruke pokazala da se pomirila sa situacijom. Sve je fer u ljubavi i na
aukcijama.
Ljubav. Piter je kratko pogledao Dejmija, koji je stajao pored nje: potpuno je odobravao vezu
izmeu Izabel i Dejmija i jednom prilikom je, na nekoj veeri, reagovao na neiju otrovnu primedbu
o razlici u godinama izmeu Izabel i njenog partnera. Zavist, promrmljao je, ispod glasa ali dovoljno
glasno da ga uju svi za stolom i da se Izabelin klevetnik nae obliven rumenilom stida. Piterova
supruga Suzi je otro pogledala svog mua, ali je, kao i veina ostalih za stolom, smatrala da je
njegov komentar sasvim na mestu.
ta da ti kaem, ba mi je ao, apnuo je Piter. Volter Bjui ga je oigledno eleo vie nego ti.
Ovo je zainteresovalo Izabel. On je bio drugi ponua?
Da, odvratio je Piter. Otiao je odmah posle toga. Ali stajao je vrlo blizu mene. Odmah tu.
Ispitujue je pogledao Izabel. Poznaje li ga?
Izabel je razmiljala. Prezime joj je zvualo poznato, ali verovatno samo zato to je spadalo u
prilino neobina kotska prezimena. Znala je nekoliko Bjuija, ali ovog ne.
On je advokat, rekao je Piter. Radio je za jednu od onih velikih firmi, ali mu se smuilo i
osamostalio se, radei poslie za nekoliko privatnih klijenata. Nita naroito veliko. Mislim da mu
nije odgovarao tempo - zna kakve danas umeju da budu te velike advokatske firme. ivi u Grejndu,
prilino blizu nas. esto ga viam kako izvodi psa u etnju. Fin ovek. I ne ba fin pas.
Dakle, oigledno je arko eleo sliku, rekla je Izabel. li on kolekcionar ?
Piter je prineo prst usnama. Malo smo preglasni, apnuo je. Poinju da nas zagledaju. Prignuo
se i proaputao Izabel na uvo: Bjui je prezime s Dure. Po svoj prilici mu je otac odande ili negde iz
okoline. Ima mnogo Bjuija na ostrvu. Mekinis je slikao na Duri, zar ne?
Izabel je gestom nagovestila da odlazi. Doi da nas obie, doapnula je Piteru. Dovedi Suzi
da vidi arlija. U svako doba. Zastala je. zato si ti doao ovamo, Pitere?
Uskoro e Suzin roendan, rekao je. Neto kasnije je na redu jedan mali akvarel. Malecak ovolini. Moda se odluim da ponudim i itavih osamdeset funti!
Izabel se osmehnula. Pazi se.

Dejmi i ona izali su iz sale i potom, kroz glavna vrata, u Ulicu Broton. Pogledao je na sat; za
pola sata morao je biti u Edinburkoj akademiji, da odri as. Izabel takoe nije mogla da se
zadrava; uskoro je trebalo nahraniti arlija i, premda ga je Grejs dobro pazila, jedva je ekala da ga
vidi. udno; samo nekoliko asova odvojenosti bilo je dovoljno da je ispuni zebnjom. Hoe li
roditeljstvo uvek izgledati tako: ivot pun zebnje, strahovanja zbog sitnica? Imaj dete i dao si taoca
sudbini, da, ali svaka spona s drugim ljudskim biem, svako prijateljstvo, znae davanje tog taoca.
Dejmi joj je objasnio da e morati da krene; bie mu potrebno petnaest minuta hoda do kole, a
uvek voli da ima nekoliko minuta za pripremu. Zatim je pokretom glave pokazao prema sali. Mogla
si ponuditi vie, zna.
,,Jesam, odvratila je Izabel. Mogla sam. Ali nisam.
Dejmi ju je pogledao pravo u oi. Izabel, koliko si zapravo dobrostojea?
Pitanje je zateklo Izabel. Njegov ton nije bio neprijatan, ali pitanje potencijalno jeste.
Imam dovoljno za bezbrian ivot, odvratila je. Moda je to dosad trebalo da bude oigledno mada nije da elim da bude.
Dejmi ju je i dalje gledao u oi. Obuzimao ga je udan oseaj: oseaj da je ona njegova ali ne
njegova. U korenu toga, podozrevao je, nalazila se injenica da su njihovi poloaji toliko razliiti.
Njihova veza je, tavie, obuhvatala kontraste u svakom pogledu: starija je od njega; ima mnogo vie
novca; ivi u junom delu grada, a on u severnom; on je crnomanjast, dok je ona vie bleda. Dek
Spret i njegova ena.
Nekoliko trenutaka nisu progovarah. Nisi mi odgovorila, rekao je naposletku.
Ostala je strpljiva. , na to pitanje ne moram da odgovorim. Govorila je tiho. Uostalom, zato
uopte eli da zna. Ja tebe ne pitam koliko zarauje, zar ne?
Rado u ti rei, odvratio je. Ali u svakom sluaju, u pravu si. To nije moja stvar. Nije trebalo
da pitam.
Pogledala ga je. Imala je svako pravo da se naljuti, ali nije uspevala da nae to u sebi. Nije se
mogla ljutiti na njega; jednostavno nije. Moe mi rei bilo ta, rekla je u sebi: bilo ta. Zato to smo
ljubavnici. A ja te volim, Dejmi, bez ostatka; toliko te volim.
Pruila je ruku i dotakla ga. Sklonila mu je kosu s ela i potom skliznula rukom nanie, do
njegovog vrata. Imam udeo u kompaniji, rekla je. Nasledila sam ga od majke. Kompanija
poseduje zemljite i zgrade u Lujzijani, i u Mobajlu. Dobro posluje.
Ne mora mi to govoriti, rekao je Dejmi. Izvini...
Jedanaest miliona funti, rekla je Izabel. ,,U zavisnosti od vrednosti dolara.
Dejmi je utao. Preneraeno je zurio u nju.
li ovo zadovoljilo tvoju radoznalost? upitala je.
Dejmi je delovao uzrujano. Vidi, nije trebalo da pitam. Ne znam zato sam to uradio. Stvarno ne
znam.
Izabel ga je uzela za ruku. Moe li da telefonira u kolu i javi im da ne moe da doe?
impulsivno je rekla. Mogli bismo otii kui.
Odmahnuo je glavom.
,,Daj, navaljivala je.
Ponovo je odmahnuo glavom. ,,Sirena, rekao je.
{7}

Poljubili su se i nekoliko asaka je gledala za njim dok je odlazio niz Ulicu Broton. Mora biti da je
oseao njen pogled, jer se okrenuo i mahnuo joj pre no to je nastavio dalje. Poslala mu je poljubac,
koji nije uzvratio.
Izabel se okrenula i uputila Kraljiinom ulicom. Kasno prepodne bilo je vedro, a vazduh topao za
istok kotske. Pribojavala se nije li obelodanila neto to je trebalo da zadri za sebe. Pre nekoliko
minuta razmiljala je o davanju talaca. Dakle, ree ona u sebi, upravo sam dala jo jednog.
Stigavi kui, Izabel je ustanovila da je Grejs stavila arlija u kolica i izvela ga u vrt, gde su sad
sedeli pod drvetom sikomore. Izabel se sagla i pogledala dekia koji je spavao leei na leima,
glave zatiene pokretnom nadstrenicom na kolicima. Usta su mu bila malice otvorena, a desnom
ruicom stezao je svilom opervaeno ebence, drei prstie tamo gde su se zatekli kad je pao u san.
Neto ga je muilo celog prepodneva, rekla je Grejs. Sve mu je smetalo i nije nikako teo da se
smiri. Mnogo se krivio. Al posle mu je bilo bolje. Dala sam mu malo sirupa protiv greva.
Izabel je ostala u istom poloaju, pognuta nad kolicima, lica tik iznad arlijevog, ali je ipak otro
pogledala Grejs. Dala si mu sirup protiv greva? rekla je, ne diui ton. I?
I upalilo je, rekla je Grejs. Nije se vie krivio. Dobro, de, prestao je posle jedno deset,
petnaest minuta.
Grejs je upotrebljavala kotski izraz kriviti se za koju je Izabel oduvek smatrala da vrlo precizno
opisuje zvuk detinjeg plaa. Ali, ono to ju je brinulo bio je sirup protiv greva. Nisam znala da
imamo sirup protiv greva, rekla je. I nastavila, uspravljajui se: Nemamo ga, zar ne? Nemamo
ga.
kupila malo, rekla je Grejs. Pre neku nedelju.
Izabel obie oko kolica. I ve si mu ga davala? upitala je.
Jesam, odvratila je Grejs. Podosta puta. Proe ga ko rukom.
Izabel je duboko uzdahnula. Retko kad je bivala ljuta, ah sad se zaista naljutila, i bila je svesna
emocije koja je narastala u njoj - plahovitog, bolnog oseanja. Ali sirup protiv greva sadri din,
je li tako? Zaboga. Din!
Grejs ju je zaueno gledala. Ne vie! Jeste pre, kolko znam. Bilo je dina u njemu kad sam ja
bila dete, mati mi je rekla. Rekla mi je da je i sama umela da potegne gutljaj-dva. Ali to je bilo
davno. Znate kolko ljudi danas zakeraju oko takvih stvari.
Dobro, ta danas sadri? upitala je Izabel. Zna, volela bih da znam koje lekove arli uzima.
Kao njegova majka, smatram da... Znala je da zvui grubo, ali nije mogla protiv sebe. A injenica
da Grejs uopte nije izgledala kao da joj je ao nije bila ni od kakve pomoi.
li to nije nikakav lek, rekla je Grejs. vam je biljna medecina. Mislim da onaj koji sam
kupila ima u sebi komoraa i umbira i jo nekih travki. Smiruje stomak, a to i jeste ono to titi
bebe. Ona pogleda u Izabel. Nije valjda da se sekirate zbog toga, je 1 te?
Izabel se okrenula na drugu stranu. S mukom je nastojala da se smiri i, kad je progovorila, inilo
joj se da joj glas zvui normalno. Ne, ne sekiram se. Naprosto bih volela da znam ako mu daje
neto neuobiajeno. Jednostavno, mislim da bi trebalo da znam.
Grejs nije rekla nita, a Izabel je nije pogledala da bi procenila njenu reakciju. Nije elela da se
svaa s Grejs, jer je smatrala da bi to bilo pogreno, budui da je Grejs radila za nju; to joj je davalo
prednost koju ne bi trebalo da iskoriava; Grejs joj nije mogla uzvratiti istom merom, a to nije
{8}

pravedno. Istovremeno, meutim, smatrala je da nije nimalo nerazumno od nje to insistira na tome da
je Grejs pita pre no to da arliju neto poput sirupa protiv greva. Komora! umbir! Neke
bezimene travke!
Krenula je da ode, ali je Grejs zaustila da kae neto, stoga je stala.
Ket je telefonirala.
Nekad je Ket redovno telefonirala. Zatim su, s poremeajem njihovog odnosa, ti pozivi prestali;
Grejs nije propustila da primeti znaaj ovoga, jer je rekla: Da. Stvarno je telefonirala. Izabel se
okrenula prema njoj. ta je htela?
je bio poziv. Oe da izaete na veeru s njom. Zautala je, posmatrajui Izabelinu reakciju.
Izabel je odluila da ovo primi mirno. Stvarno? Lepo od nje.
I Dejmi takoe, dodala je Grejs. ,,Oe da i on ide s vama. Izabel se i dalje drala
hladnokrvno, premda je ovo bio vrlo neoekivan razvoj dogaaja. arli?
Grejs je odmahnula glavom. Ne bi rekla, odvratila je. Njega nije pomenula.
Izabel ode u kuu, u svoju radnu sobu. Nekoliko minuta je samo stajala tamo, kljuajui u sebi.
Grejs nije imala prava da tako preuzme arlija. Ponaala se gotovo kao da je to njena beba, a ne
Izabelina. Pored toga, Izabel je nerviralo i to to se ova drala kao da o bebama zna vie od nje; to se
dogaalo dosta esto, kad vie, kad manje suptilno. Izabel je znala da ju je Grejs oduvek smatrala
osobom koja ne stoji obema nogama vrsto na zemlji i ne zna zaista kako svet funkcionie. Ranije nije
obraala panju na to, ali sad joj je teko padalo takvo ponaanje.
Sela je. Deavale su joj se sve same pogrene stvari: posao, gubitak petlje na aukciji, onaj udan
razgovor s Dejmijem oko novca, Grejs i sirup protiv greva koji je davala arliju, a sad jo i ovaj
udan poziv od Ket. Zato bi Ket pozvala i Dejmija? Da bi se umeala izmeu njih? Da bi ga
pokuala ponovo osvojiti?
Izabel pogleda u pod. Tepih u njenoj radnoj sobi bio je stari crveni belui, koji se nalazio u kui
otkako je pamtila. Ona i njen brat igrali su se na njemu kao deca. On bi od njega napravio ator, iz
kojeg ju je gaao strelama s gumenim vrhom. Jednom ju je jedna pogodila u oko i otac ga je kaznio. A
brat je okrivio nju zato to je kanjen, to ga je tuila ocu. Mrzeu te dok sam iv, siktao je. ekaj
samo i videe. Mrzeu te dok sam iv. A sad, posle svih tih godina, jedva ga je viala, a on joj
nikad nije pisao. To nije imalo veze s tepihom, naravno; to je bilo neto drugo, neto lino, to nije
imalo veze ni sa samom Izabel. Deca vrlo kratko mrze; ona zaboravljaju, katkad ve posle nekoliko
minuta, dok odrasli umeju da putaju da mrnja traje beskrajno dugo, da se protee kroz pokolenja.
Pomislila je na Dejmija. Koliko bi jednostavnije bilo da je on njenih godina i da je mogla bez
oklevanja da prihvati njegovu branu ponudu. Baksuz je, ist baksuz kad se zaljubi u pogrenu
osobu. Ljudima se to stalno deava; zaljube se u nekog koga iz ovog ih onog razloga ne mogu imati. I
potom slue svoju kaznu, kaznu koja se sastoji od neuzvraene, nemogue ljubavi i koja moe trajati
godinama, bez izgleda na pomilovanje zbog dobrog vladanja.
Podigla je pogled ka belom prostranstvu tavanice. Ono to ju je najvie brinulo u vezi s Ketinim
pozivom bilo je sledee: Dejmi se bee oporavio od Ket - Izabel je o tome razmiljala kao o
oporavku - ali ako bude proveo neko vreme u njenom drutvu, njegova oseanja prema njoj mogla bi
se vratiti. To bi moglo da se desi. Stoga, da li bi trebalo da sluajno zaboravi da mu pomene poziv?
Ili bi trebalo da ode jo dalje i kae Ket da on nije eleo da doe? Ova dilema je naterala Izabel da
nakratko zaboravi svoje brige. Ako naprosto ne prenese poziv, onda se to moe tretirati kao obian

propust; ako ode dalje od toga i kae Ket da on nije eleo da doe, to e ve biti ista la. to se
propusta ticalo, nije bila sigurna u kojoj meri je neko duan da prenese informaciju nekom drugom.
Ako A zamoli B da kae C ovo ili ono, ima li B bilo kakvu obavezu da to i uini? Zavisi, pomisli
Izabel, od toga da li je B pristao da uzme na sebe da prenese poruku. Ako nije, tada bi filozof
liberalnog individualizma verovatno rekao da ne mora da se trudi. Ali to je bio liberalni
individualizam, naravno, s kojim se Izabel nije uvek slagala. Ne idi na plivanje s liberalnim
individualistom, rekla je u sebi; ako pone da se davi, moda te nee spasti. Ne, liberalni
individualizam nije bio nimalo privlana filozofija. Osim sad. Sad je nudio vrlo privlano reenje za
njen problem.
Popriau o ovome s Dejmijem, odlui ona. I potom pomisli: Kako mogu da budem toliko
glupava? O, Kristofere Dove, da samo moe da uje ovaj unutranji monolog! Da samo moe da
ga uje. A i ti takoe, profesore Letis, ljigave jedan!
Smesta se osetila mnogo bolje.

6.
Dva dana posle aukcije, Izabel je sedela za svojim radnim stolom, nevoljno prelistavajui
podnesak za asopis - i to ne dobar, pomislila je pri tom, ali uvek je podneske itala do kraja, ma
koliko dosadni bili. Jo uvek ne bee preduzela nita povodom Ketinog poziva, niti je bila sigurna
kako bi trebalo da postupi; stoga je, kad je telefon zazvonio, prvo gledala u njega nekoliko asaka, ne
znajui da li da odgovori. To je mogla biti Ket, u kom sluaju e se ona, Izabel, odmah nai na tapetu
zbog toga to nije reagovala na njen poziv.
Podigla je slualicu i izgovorila svoj broj. Ket ju je uvek prekidala kad bi to uradila. Znam tvoj
broj, rekla bi. Maloas sam ga okrenula. Meutim, na Izabelino prilino veliko olakanje, nije
zvala njena bratanica ve Gaj Peplo.
ao mi je to nisi uspela da dobije onu sliku, rekao je. Drao sam ti paleve.
Biva to na aukcijama, odvratila je Izabel. Ali bie sigurno i druge prilike.
Gaj se nasmejao. Istina iva, rekao je. Stavie, prilika se upravo ukazala, ako si zainteresovana.
Naravno, nije ta slika, ali re je takoe o Mekinisu. Zanima te?
Izabel je odvratila potvrdno. Ali da li se prodavala na aukciji?
Ne, rekao je Gaj. Neko ju je doneo u galeriju i trai da je prodamo uz proviziju.
Izabel je naas razmislila. Zanimalo ju je da vidi sliku, ali pitala se da li e poeleti i da je kupi.
Ona koju je propustila na aukciji bila je posebna, to se nje ticalo, zbog svoje povezanosti s malom
studijom koju je ve posedovala; nije imala nikakvu posebnu elju da poseduje Mekinisa samo zato
to je to Mekinis.
U redu, odvratila je. Navratiu ovih dana da je pogledam.
Na drugom kraju linije, Gaj je oklevao. Izvini to te pritiskam, rekao je potom, ali mislim da bi
trebalo da doe manje ili vie odmah. Neto kasnije popodne mi dolazi neko da pogleda vei broj
drugih eksponata i sasvim je mogue da e mu se dopasti i ovaj. Kupuje za kolekcionara u Palm Biu.
A ova slika je upravo od onih kakve njegov poslodavac u Floridi voli.
Izabel je pogledala na sat i potom u rukopis koji je itala. Vidi, Gaje, trenutno sam usred jednog
vrlo dosadnog posla. Bie mi potrebno etrdesetak minuta da ga zavrim i posle toga mogu da
doem. A mogu li da povedem i arlija?
Dobila je odgovor da e arli biti dobrodoao: dete nikad nije suvie malo da bi poelo da uiva
u umetnosti. Izabel se potom vratila podnesku koji je itala. Bee izgubila nit rasprave, koja se vrtela
oko autonomije pojedinca unutar porodice, i morala je da se vrati nekoliko pasusa unazad da bi je
ponovo uhvatila. Neto nije u redu s ovim lankom, pomisli ona; neto je udno, ali ne umem
precizno da odredim ta. Zatim joj je sinulo: autor ne veruje istinski u ono to je napisao. Iznosi sve
prave argumente i govori sve prave stvari, ali jednostavno ne veruje u to. Ona pogleda naslovnu
stranu, gde su bih otkucani autorovo ime i ustanova. Da. Ba kao to je i mislila. Taj filozofski odsek
bio je poznat po svom ideolokom stanovitu; tu nisi mogao biti pozvan ni na razgovor za posao, a
kamoli dobiti radno mesto, ukoliko ne zauzima radikalno stanovite. Siromah ovek je izvikivao sva
oekivana gesla, ali bilo je oigledno da to ne ini srcem: u dui je bio konzervativac! U svom lanku
je pisao protiv porodice, nazivajui je pretnjom individualnoj autonomiji, represivnom institucijom.
To je bila partijska linija, ali ovek je najverovatnije oboavao svoju porodicu i verovao da najbolji
nain da odraste u prilagoenu i srenu osobu jeste da ima majku i oca. Ali to je u odreenim

krugovima predstavljalo jeres, i to nimalo modernu.

Proitavi lanak, uzela je da napie ono za ta je mislila da e biti kratka poruka autoru.
Proslediu va lanak urednikom odboru. Ja vrlo brzo odlazim s poloaja urednika ovog
asopisa, tako da ete uskoro saraivati s novim urednikom. To e biti Kristofer Dov, moda ga
i poznajete. Sigurna sam da e on biti vrlo blagonaklon prema argumentima koje iznosite u ovom
lanku, budui da i sam neretko iznosi slina stanovita. Mislim da on i veruje u njih, ali oprostite ako greim - imam oseaj da vi ne stojite iza argumenata koje iznosite. Ne svim srcem.
Vidite, ima sluajeva kad se teoretski obranjiva pozicija, zasnovana, recimo, na argumentu o
individualnim pravima i ravnopravnosti, u potpunosti kosi s onim to vidimo oko sebe u
stvarnom svetu. A ono to vidimo oko sebe u stvarnom svetu jeste da konvencionalna porodica,
u kojoj postoje majka i otac puni ljubavi, predstavlja daleko najbolje okruenje za podizanje
dece. Tako je ve hiljadama godina. Zar ne mislite da bi moda trebalo da imamo u vidu ono
emu nas ue hiljade godina mudrosti? Ili smo ba toliko pametni da nam se moe da to
ignoriemo? Ovim ne elim rei da ne postoje razne drugaije vrste doma u kom deca takoe
mogu odrastati vrlo sigurna i vrlo srena. I vrlo voljena. Meutim, to priznanje ne bi nas trebalo
navoditi da preziremo i time potkopavamo ideal konvencionalne porodice, to vi ovde inite.
Da li zaista tako mislite? Da li zaista mislite da bismo bili sreniji ako bismo odbacili
konvencionalnu porodicu? Oprostite, ali ini mi se da ne mislite tako; govorite to samo zato jer
je to stanovite koje se oekuje da zauzmete.
*
Proitala je ono to je napisala, jednom, a potom i drugi put. Veruje li ona sama u ovo? ta ona
prua arliju? ta eli da prui arliju? Uzela je pero i precrtala poslednju reenicu. Meutim, to je
uinilo pismo beskorisnim; precrtane rei su jo uvek rei. Stoga je zguvala pismo i bacila ga u
korpu za otpatke. Zatim je uzela novi list papira i napisala: Zahvaljujem na zanimljivom lanicu.
Proslediu ga urednikom odboru. Javie vam se novi urednik. I.D. ur.
Izabel je u Brantfildu uhvatila autobus. arli je mirno spavao u svojoj nosiljci; bio je sit i nije
pokazivao nikakve znake greva ih bilo kakve druge nelagode. Izabel bee pronala flaicu sirupa
protiv greva koju je kupila Grejs i premestila je u ormari u kupatilu na spratu. Grejs e je lako
pronai ako je bude traila, ali Izabel je samim inom premetanja rekla ono to je htela. tavie,
verovala je da je Grejs shvatila koliko ju je iznervirala svojim preuzimanjem brige o arliju - tog
jutra je vrlo naglaeno upitala Izabel hoe li joj smetati ako izvede arlija u vrt i proeta ga oko
cvea; ranije je to radila bez pitanja.
arli je prespavao vonju autobusom i jo uvek je vrsto spavao kad su uli u kotsku galeriju.
Gaj Peplo i Robin Meklur upravo su savetovali klijenta kad je Izabel stigla, ali se Gaj odvojio od
grupe i priao da je pozdravi.
Dole je, rekao je. Doi sa mnom. Pruio je ruku i pokakljao arlija ispod brade. Moji tako
brzo rastu. ovek zaboravi da ih je stalno nosio sa sobom.
jeste li im davali sirup protiv greva?
Gaj je naas razmisho. Mislim da jesmo, odvratio je. Zar to ne rade svi? Ima prilino prijatan
ukus, ako se dobro seam. I vrlo lepo mirie.

Izabel se osmehnula. Nekad je sadravao din. Propast za majke.

Sili su na donji sprat, koji se sastojao od triju prostorija, dveju u kojima su se izlagali nakit i
staklo i tree, koja se se koristila onda kad glavna galerija nije mogla da primi sve izlobene
eksponate. Uavi u nju, Izabel je smesta uoila sliku. Bila je naslonjena na zid, odmah ispod malog
akvarela Blekaderove koji je prikazivao buket ljubiastih irisa.
je to, rekao je Gaj. Divna je, zar ne?
Izabel se sloila. Slika nije bila velika poput one na aukciji, ali je oigledno bila jo bolji rad,
inilo joj se, a Gaj je, po svemu sudei, mislio isto.
Ova je... zaustila je.
Jo bolja, rekao je on. Da, jeste.
Prila je blie slici da bi je bolje pogledala. Prikazivala je deaka u malom amcu na vesla, uza
samu obalu. Predeo je oigledno bio kotski - i deluje vrlo poznato, pomisli ona; kue na obali bile
su od onih kakve se viaju u Zapadnom visoju ili na ostrvima, niske i bele. I padine brda iza njih,
koje se diu u niske oblake.
Skoro da se osea miris, rekla je. Dima sa tresetita, algi.
I viskija, rekao je Gaj, pokazujui na malu grupu kua naslikanu na levoj strani. Ovo je Dura,
zna, isto kao i ona druga slika. A ovo su destilerije. Vidi? Ima i nekoliko buria ispred njih.
Izabel se sagnula i zagledala u deo koji joj je Gaj pokazao. Da, to jeste Dura i zato joj je i
delovalo poznato. esto je odlazila tamo, u posetu prijateljima u Ardlusi, na severnom delu ostrva.
Ovo je bio juni deo, blizu Krejghausa, gde se nalazila jedina ostrvska destilerija viskija.
Odmakla se od slike. ta je ini tako posebnom?
Gaj je zurio u sliku. Sve, rekao je posle nekog vremena. ,,U njoj je sve objedinjeno. I odraava
duh mesta, zar ne? Samo sam jednom bio na Duri, ali zna kakva su ta ostrva na zapadnoj obali. Ta
svetlost. Taj oseaj spokoja. Neponovljivo je. Zastao je. Mada svakako ne bih da romantizujem...
Izabel se sloila s njim. Ali ipak, ipak... Ipak ivimo u prilino romantinoj zemlji, zar ne? Za nas
je ona samo dom, ali uistinu jeste vrlo dramatina, slae li se? Kao da ivimo meu kulisama za
operu.
Oboje su neko vreme stajali i posmatrali sliku. Zatim je Izabel odmahnula glavom. Ne znam,
Gaje. Ili moda znam. Moda ne. Pritiskao ju je da kupi sliku, ali smatrala je da bi trebalo da mu
objasni. Stvar je naprosto u tome da je ona druga slika imala poseban znaaj za mene. Nadam se da
razume.
Gaj ju je uveravao da razume. Drugi potencijalni kupac e skoro izvesno kupiti sliku. Jeste da e
tako otii iz kotske, ali lepo je podeliti svoje blago s drugima... Ipak, udno je, rekao je
naposletku. I postaje sve udnije.
Izabel se namrtila. Ni ova nije lakirana ? Ponovo se sagla i izbliza zagledala u sliku. Osetivi
da se nakrivio, arli je ispustio tih uzdah, neto to je zazvualo kao mijauk.
Ne, nije, rekao je Gaj. ti kaem. Ali zbunjuje me i to to su se dve njegove slike pojavile na
tritu jedna za drugom, u roku od samo nekoliko dana. To je pomalo iznenaujue, pogotovo poto je
trite ve dugo eljno Mekinisa. Ljudi su skloni da se veu za njegove slike.
Neko je oigledno odluio da ih proda, rekla je Izabel. Ili je vlasnik umro i porodica ih se sad
reava. Moe zamisliti prizor. Mladi naslednici, nezainteresovani za slikarstvo. Prizori Visoja.

More. Brda. ta e nam to. Hajde da prodamo i uzmemo pare.

I to se deava, rekao je Gaj. Ali, kako izgleda, ove dve potiu iz razliitih izvora.
prodaje?
Gaj je uzdahnuo. Bojim se da ne mogu rei. Nadam se da ne misli da ne elim da ti izaem u
susret, ali zaista ne smem da otkrijem ko je prodava ove slike. To su poverljive stvari, zna klijenti tako vie vole.
Izabel je razumela. Ljudi ne vole da se rauje kad treba da dobiju neki novac. ,,Naravno. Ali
kako bi Gaj znao da ova slika potie iz drugog izvora ako ne zna - a u skladu s pomenutim naelom
poverljivosti ne bi smeo da zna - ko je poverio onu drugu sliku Lajonu & Ternbulu?
Predvideo je pitanje. Sad se sigurno pita otkud znam da potiu s razliitog mesta? Dakle na
klijent - ispravio se - to jest, klijentkinja, rekla nam je da nije ula za sliku kod Lajona & Ternbula.
Osim ako nas namerno ne dovodi u zabludu, to ne verujem. Stavie, to je nemogue. Ona nije takav
tip.
ta misli, odakle joj? upitala je Izabel.
,,U ovom sluaju, verujem da ju je kupila od umetnika lino. Nedugo pre njegove smrti, mislim.
Ponekad postoji etiketa galerije, rekao je Gaj. Pruio je ruku i malo odmakao sliku od zida.
Pogledaj - pozadi nema nita, osim ovih rei ispisanih ovde. Pokazivao je prema mestu gde je neko
olovkom napisao DURA, S PLANINAMA. Ispod tog je rukopisom bila dopisana reenica. Deak se
zove Dejms.
je Mekinisov rukopis, nema greke, rekao je Gaj. Video sam nae sopstvene etikete na koje
je sam upisao podatke. Ponekad je umeo da napie uputstva u vezi s isporukom slike. Ih gde je iveo
kad ju je slikao. Ponekad bi napisao stihove - voleo je Mekdajermidove. udne stvari.
Mekdajermid je voleo taj deo kotske, rekla je Izabel. ,,Pogreb na ostrvu. To mu je bila jedna
od boljih pesama, uprkos flanelu. Pomalo je voleo da okira, zna.
Ali mogao je...
Da, jeste, rekla je Izabel. Mogao nas je naterati da odustanemo na pola. Ta pesma o pogrebu na
ostrvu natera ti jezu u kosti. Zautala je naas i prisetila se. Bila sam jednom prilikom, zna. Na
pogrebu na ostrvu. To je bila jedna oeva ostarela roaka, koja se udala u porodicu na Junom Uistu.
Oni su bili slobodni prezviterijanci i nije bilo nikakvih molitava. Unutra je stajala gomila mukaraca
u tamnim odelima, a koveg su ostavili napolju. Pevali su psalme, one udne psalme na gelskom, a
onda su otili i sahranili je u tiini, po kii koja je dolazila s Atlantika, ne pljusku, samo sitnoj kii
koja je lagano sipila. I s tom svetlou. Istom svetlou koja je naslikana ovde.
Gaj naas nije rekao nita. Zamiljao je prizor koji je opisivala i nije imao ta da mu doda.
Izabel je prekinula utanje. Siguran si da je ovo Mekinis? Potpuno si siguran?
Bio je. Jesam, Izabel, sasvim sam siguran. Ne bismo je nudili kao Mekinisovu da nismo. Sve
moje kolege su sigurne. Robin. Svi.
Izabel se pitala kako iko u svetu umetnosti moe biti siguran u bilo ta. One silne falsifikovane
Dalijeve grafike su jo uvek bile u opticaju; falsifikati koji su, takorei, masovno proizvedeni, poput
reprodukcija koje se poruuju iz ruskih ateljea. Ako mogu da kopiraju stare majstore po dve stotine
dolara komad, tada bi, s malo vie vremena, mogli izraditi i neto znatno ubedljivije?
Vidim da si jo uvek sumnjiava, rekao je Gaj. Tano, ima falsifikatora koji e vrlo briljivo
cc

odraditi posao. Ali u ovom poslu stekne oko za odreene slikare i naprosto odmah zna. To ti je kao
kad uje neiji glas. Pojedinosti koje ti, sve zajedno, potvrde utisak da to jeste to. Zastao je.
poreklo je veoma vano. U ovom sluaju, osoba koja je donela sliku ga je poznavala. Poznavala je
Mekinisa. Znamo da jeste, tako se sve kockice slau.
,,U redu, rekla je Izabel. Samo sam glasno razmiljala.
Gaj je rekao da je to sasvim normalno. I potom: Da li zna mnogo o Mekinisu? Zna li ta je na
kraju polo naopako?
Utopio se, zar ne?
Da. Nedaleko od obala Dure. Ah bilo je vrlo tuno i pre toga. Imao je veliku izlobu ovde u
Edinburgu - dvogodinji opus. Odravala se neposredno uoi Festivala i itava grupa londonskih
kritiara doskitala je ovamo zbog nje. Bili su odluili da unite Mekinisa, jer je nedugo pre toga
odrao u Tejtu predavanje na kojem je istakao kako londonski kritiari ignoriu kotske umetnike.
Uradio je to vrlo utivo, ali ipak ih je optuio za metropolitanizam, a to je ono za ta nikad ne sme
optuiti one koji zaista favorizuju prestonicu. Stoga su reili da mu vrate - s debelom kamatom.
Nazvali su ga precenjenim, drugorazrednim pejzaistom. Jedan od njih je svoju kritiku naslovio
Provincijsko slikarstvo po brojevima. Davali su lagvorte jedan drugom.
Izabel se oseala uvreenom. Ali ta uvreenost nije imala nikakve veze sa slikanjem po brojevima;
razlog je bila re provincijsko. Provincijsko!
Da. Ba tako. Na Mekinisa je sve to imalo razorno dejstvo. Video sam ga dan posle objavljivanja
prvog od tih lanaka. Sedeo je u Umetnikom klubu potpuno sam, s piem ispred sebe. Priao sam mu
i porazgovarao s njim, ali ne verujem da mu je ba mnogo doprlo do svesti. Ruke su mu drhtale.
Izgledao je uasno.
Izabel se stresla. Siromah ovek. Imala sam prijatelja koji je imao tu nevolju da istovremeno
bude pisac i preterano osetljiva osoba. Novinari vole da se razbacuju otrim reima, ne shvatajui
kako to deluje na ljude o kojima piu.
Mnogo je takvih ljudi, rekao je Gaj. li u Mekinisovom sluaju, nisu krive samo loe kritike.
Trenutak je takoe bio nepovoljan. Praktino istog dana kad je izloba pola nizbrdo, otkrio je da ga
ena vara. Sve ga je snalo odjednom. Bio je skrhan.
Izabel se odjednom setila Ket. Seksualna ljubomora je mona stvar, a upravo je to Ket oseala
prema Dejmiju; mora da je tako, iako je ona bila ta koja je ostavila njega; ali ljubomora je jo bila
tu, grizui i grizui.
Prema tome... utapanje...
Ostavila je pitanje nezavreno. Je li to bilo samoubistvo? Ako neko eli da smrt izgleda kao
nesrean sluaj, utapanje je verovatno najbolji nain za to. Retko kad ima oevidaca; lako ga je
organizovati, pogotovo u predelu kao to je zapad kotske, s tamonjim plimama i strujama. Ali to
mora da je strano samotna smrt; u tim hladnim vodama, na rubu Atlantika, kao sahrana na puini.
Ne, rekao je Gaj. Ne mislim da se ubio. Otiao je na Duru nakon to mu se ovde sve sruilo.
enu je napustio manje ili vie odmah i zavukao se u kuicu koju je obiavao da iznajmljuje tamo.
Kao Orvel, na neki nain, koji je otiao na Duru da bi napisao 1984. U svakom sluaju, otiao je
tamo i, mesec dana kasnije, desilo se. Imao je amac kojim je esto isplovljavao na puinu. Zato ne
mislim da je to bilo samoubistvo. Ponaao se sasvim dosledno svom uobiajenom nainu ivota koji
je vodio tamo.

arli je sad ve bio potpuno budan i napregnuto je zurio u Izabel, onim pomalo zbunjenim
pogledom kojim bebe katkad fiksiraju svoje roditelje.,,Morau da ga nahranim, rekla je. nela
sam mu flaicu.
Doneu ti stolicu, rekao je Gaj. onda bih, ako nema nita protiv, morao da se vratim gore i
nastavim razgovor s onim ljudima.
Naravno.
Doneo joj je stolicu i smestila se u deo prostorije okupan suncem koje je dopiralo kroz prozor na
stranjem zidu. Kao ena s Vermerove slike, pomisli ona. ena s detetom.
Jo samo neto, rekao je Gaj. Kao to rekoh, Mekinisova smrt nije bila samoubistvo. Po mom
miljenju, bilo je to neto gore. Ja to smatram ubistvom.
Izabel je naglo podigla pogled; neuobiajena re u Edinburgu. Ubistvom?
Da, odvratio je Gaj. Vrstom ubistva. Od strane kritiara. Oni su ga ubili.
Laknulo joj je; nita opasno - postoji pravo ubistvo i metaforiko ubistvo. Prvo je podla, banalna
rabota; drugo je znatno zagonetnije.

7.
Otkljuala je Dejmiju vrata.
Zaboravio sam da ponesem klju, rekao je. Izvini.
Poklonila mu je klju svoje kue ubrzo posle arlijevog roenja, ili mu ga je jednostavno utisnula
u ruku; poklanjanje bi podrazumevalo veu ceremoniju. U poetku ga je drao na privesku s ostalim
svojim kljuevima, ali ga je potom, iz nekog razloga, prebacio na zaseban privezak. Pitala se izvesno
vreme u vezi s tim - da li to razdvajanje kljueva ima neko znaenje, ali je odbacila tu pomisao;
ovek ume da prida preveliki znaaj malim stvarima.
Trebalo bi da dri sve svoje...
Sagnuo se i poljubio je, i nije zavrila reenicu. Da, naravno. Naravno. Gde je arli?
arli je leao na leima, na ebetu u dnevnoj sobi, gledajui u tavanicu. Izgledalo je da je opinjen
ukrasnom gipsanom ruom na sredini i da stalno gleda u nju. Mora biti da misli da je to nebo, rekla
je Izabel. da je gipsana rua oblak.
Dejmi se nasmejao i spustio na sve etiri pored arlija, koji je smesta podigao ruice i stao da
gue od zadovoljstva. Izabel ih je ostavila da se igraju i otila u kuhinju da sprema veeru. Dok ona
bude kuvala, Dejmi e se pobrinuti za arlija i staviti ga na spavanje. Dejmi je voleo da mu peva
dok ga uukava i inilo se da se arliju to dopada, jer je razrogaenih oiju gledao svog oca,
posmatrao mu usne, smiren zvukom njegovog glasa.
Snovi na prodaju, lepi snovi na prodaju,
Angus je tu, s lepim snovima na prodaju.
Miruj sad, bebice, i spokojno sklopi okice svoje,
Jer Angus e ti doneti sanak sladak, edo moje.
Stala je kao hipnotisana kad ga je prvi put zaula kako peva arliju ovu uspavanku, i ak je zatekla
sebe kako plae. ,,Zato? upitao ju je tad, okrenuvi se i ugledavi je. Zato plae? A ona je
odmahnula glavom i promrmljala neto bez veze, neto o tome kako su uspavanke, iz nekog razloga,
najtunije pesme. Uvek tako deluju na mene. Uspavanka u Ivici i Marici - sigurno je zna: Kad me
uvee san obrva,/ etrnaest anela mene uva./ Dva mi kraj uzglavlja stoje,/ Dva uvaju noge
moje... Zagrlio ju je i rekao: Da. to da ne? Svi ti aneli. I Sanjivi Angus sa svojim snovima.
Sad je stajala za daskom za seckanje i pitala se: je li ovo potpuna srea? Jesam li sad srenija no
ikad? Odgovor, pomisli ona, glasi da jesam, srenija sam no ikad. Bilo je u njenom ivotu razdoblja
kad nije bila srena - jedno od njih bila je i epizoda s Donom Lajamorom - ah uglavnom je sebe
smatrala relativno srenom osobom. Meutim, od poetka svoje veze s Dejmijem, bila je svesna da
se nalazi u stanju uzviene sree, u stanju... dakle, ovde je ve morala pribei konceptu blaenstva.
Oseam se blaeno, a oseati se blaeno je neto vie od toga da jednostavno ima neto; to je
duevno stanje pri kom je sve ono dobro u svetu razjanjeno, shvaeno. To je kao da je ovek
udostojen nekakvom vizijom, pomisli ona, vizijom ljubavi, agape, sutinske vrednosti svakog
pojedinog ivog bia.
Izabel je naas stajala potpuno nepomino. Na dasci pred njom lealo je povre, spremno za
seckanje, ah ona se nije pomerala; ruka joj bee zastala u pola pokreta, ne pomerajui se. Bila je

svesna fizike senzacije, nekakvog silnog toka u njoj i oko nje, struje koja kao da ju je ispunjavala
toplinom. Zatvorila je oi ali, udno, nije bilo tame, samo svetlosti; kao da se i iznutra i spolja kupala
u svetlosti.
Ponovo je otvorila oi. Obian materijalni svet je bio tu, povre, sudopera, neotvorena boca vina,
kuvar otvoren na strani koju bee okrenula, s crteom napravljenim mastilom, sve. umno je
udahnula. Topline i oseaja oblivenosti bee nestalo i osetila je da se vratila na isto mesto. Pomerila
je ruku i osetila pod koom hladnou granitnog kuhinjskog pulta, sve sasvim normalno. Meutim, ona
sama oseala se nekako drugaije; oseala je da joj je svet iznenada postao beskrajno dragoceniji i
da u njoj ima vie ljubavi. Moda je posredi naprosto to; u njoj sad ima vie ljubavi.
Kasnije, kad je arli zaspao, ona i Dejmi sedeli su za kuhinjskim stolom. Bee im spremila
koljke, za kojima je imao da usledi rioto, ba onakav kakav je znala da on voli. Uz koljke su pili
rashlaeno belo vino i Dejmi joj je nazdravio. U zdravlje arlijeve mame. Nasmejala se i uzvratila
zdravicu. I njegovog tate. Potom je pogledala u svoj tanjir. Zelela je da mu kae ta se dogodilo tamo
u kuhinji dok je on stavljao arlija na spavanje, ali kako da to formulie? Veeras sam u kuhinji
dozivela mistino iskustvo? Teko. Nisam od onih koji doivljavaju mistina iskustva u kuhinji, ree
ona u sebi; svet se deli na one koji doivljavaju mistina iskustva u svojoj kuhinji i one s kojima to
nije sluaj.
Nekako se udno smeka, rekao je Dejmi.
da. Luckasta pomisao, nita vie.
Otpio je gutljaj vina. emu?
neemu to mi se dogodilo. Dok sam spremala veeru, doivela sam trenutak... pa,
pretpostavljam da bi se mogao nazvati trenutkom nadahnua.
Nije delovao iznenaeno. I ja sam doiveo jedan pre neki dan, rekao je. ekao sam jednog
svog uenika i imao trenutak nadahnua. Muzika ideja. Smesta sam je zapisao, ali kad sam docnije
to odsvirao... Veliko razoaranje.
Ona pomisli da ne govore o istoj stvari. Pogreila je nazvavi to trenutkom nadahnua; nije joj se
javila ideja ve spoznaja, a to je neto sasvim drugo. Meutim, teko je definisati to, jer jezik nije
prilagoen opisivanju takvih stvari; naposletku se nadugako i nairoko raspriamo o neemu to se
na kraju ispostavi kao sasvim mala stvar, kao to biva u delima mistika, u kojima oblak rei
zamagljuje kratkotrajnu svetlost o kojoj piu.
Ne, nije elela da zvui neozbiljno, a vrlo je malo znala o tome kakva su Dejmijeva stanovita u
vezi s tim stvarima. Veruje li on u ita izvan materijalnog? Nisu nikad priali o tome, tako da nije
znala. Meutim, to verovatno nije bilo neuobiajeno meu parovima - koliko ljudi danas, u drutvu u
kojem se ona kree, meusobno razgovara o tome? Ona pomisli na svoje prijatelje i upita se ko od
njih veruje u postojanje Boga. Znala je da jedno ili dvoje idu u crkvu i pretpostavljala da veruju u
Boga, ili da ele da veruju. Razume se, to po svoj prilici vai i za mnoge druge pripadnike raznih
kongregacija: nisu tu zato to veruju ve zato to oseaju potrebu za religijom, za neim veim od
sebe. Dakle, u ta Dejmi veruje, ako uopte veruje u neto? Veruje li da ima duu? Posmatrala je
kako podie au. Gledao ju je, s osmehom u oima. Naravno da ima duu, ree ona u sebi; taj
plemenit, dobar, nean deo njega. Tu je, unutra, jasno ga vidi.
Imamo poziv, rekla je. I smesta se upitala zato. Nije razmiljala o tome, a sve i da jeste, ne bi ni
pomislila da to potegne ba sad. Ali izletelo joj je, neplanirano.
Da.

Ona proguta knedlu. Upravo je imala viziju ljubavi, ili neega povezanog s ljubavlju, i morala je
nastaviti u tom duhu. Ket nas je pozvala na veeru.
Paljivo ga je posmatrala. Ponekad se rei mogu videti, pomisli; ovek ih vidi kako se kreu kroz
vazduh i stiu do svog cilja kao da se nevidljivi talas valjao kroz prostoriju. Izabel se priseti kako je
jednom, kao devojka, otila da prati suenje u Vrhovnom sudu. Imala je prijateljicu koja je bila mlai
advokat u tom procesu i htela je da je vidi na delu. Bilo je dramatino; videla je kako porota predaje
sudiji papir sa svojom odlukom i kako se sudija okrenuo na stolici da bi se suoio s optuenim. Zatim
je samo izustio est godina i videla je kako se ovek na optuenikoj klupi zaneo, kao da ga je
nevidljiva ruka udarila i bacila unazad.
Dejmi je spustio au, gledajui u Izabel. Ona svetlost u njegovim oima, onaj osmeh, vie nisu
bili tu; bee ih zamenilo neto utiano, oprezno. Ljubazno od nje, rekao je. Za kad?
Nije rekla. U stvari, nisam se ni ula s njom. Grejs mi je prenela poruku.
Shvatam.
Poigravala se svojom viljukom. eli li da idemo? Ne moramo? Ona pomisli da bi Ket
razumela; preutnim sporazumom, izbegavali su da pominju Ket, jer su oboje znali da je to rana u
koju ne bi trebalo dirati.
Nekoliko asaka nije odgovorio. Preboleo sam je, rekao je potom, ali nije gledao u Izabel dok je
govorio i znala je da to ne moe biti istina. Da mu Ket vie nita ne znai, gledao bi je u oi; Dejmi
je uvek s ljudima razgovarao direktno, gledajui ih u oi. Ali sada nije.
Izabel je zurila u njega. Ovo ju je zabolelo. Mislim da nisi, Dejmi. Stvarno tako mislim.
Naglo je podigao glavu i pogledao je. ,,U pravu si. Nisam.
I, da li je jo voli?
Glas mu je bio tih. Moda je volim. Moda. Zna kako to ide.
Naravno. Godinama i godinama sam volela. ak i nakon to me je Don Lajamor ostavio,
nastavila sam da ga volim, tako budalasto, besmisleno. Ali ne moemo protiv sebe, zar ne?
Iznenada, odgurnuo je stolicu i ustao. Neto - njegova aa s vodom - prevrnulo se i prosulo,
napravivi mu dugaku, tamnu mrlju na nogavici farmerki. Priao joj je i unuo, obujmivi je rukom.
Glas mu je zvuao promuklo; od emocija, pomisli ona. Zar ne misli da je mogue da... da na kraju
volimo vie osoba? One koje smo nekad voleli, koje jo volimo. Ali one jednostavno ostaju tu, u
pozadini, a mi nastavljamo da volimo neke druge osobe, osobe iz nae sadanjosti, a ne te iz
prolosti. Zar ne misli tako?
Pokrila je njegovu ruku svojom i pritisla je. Blaenost; jedva je mogla poverovati u svoju blaenu
sreu; ovaj mlad ovek, sa svojom lepotom i dobrotom, u njenom naruju, njen. Naravno da verujem
u to, rekla je.
Onda, idemo li ili ne?
Mislim da bi trebalo da idemo. Ket i ja smo rod. Ne elim da je iskljuim iz ivota koji imam s
tobom.
Poljubio ju je u elo i potom u usta. ,,U redu.
Potar je sutradan doneo dva rukopisa koja je Izabel oekivala i kojima se radovala, i proitala ih
je pre ostale pristigle pote, meu kojom je bilo i rauna. Rukopisi su bili zanimljivi, ba kao to se i

nadala, i ona uze da napie pisamca zahvalnosti njihovim autorima. Naime, to su bili porueni lanci
za specijalno izdanje o filozofiji oporezivanja, temi koja se ispostavila kao podsticajnija nego to je
Izabel mislila. Zato bi bogati plaali vie poreza od siromanih? To zaista tako funkcionie, barem u
veini sistema, ali na temelju ega je odbranjivo? Da li bi se oporezivanje trebalo koristiti kao orue
za preraspodelu bogatstva? Smatrala je da bi trebalo, a i mnogi drugi su mislili tako, ali nije bilo
jasno da li je oporezivanje najprimereniji nain za ostvarenje te preraspodele. Da li bi vlade trebalo
da budu iskrene i kau da im je namera naprosto da konfiskuju imovinu koja premauje odreeni
nivo? Razmiljala je neko vreme o tome, pitajui se kako bi se oseala ako bi vlada poela da joj
oduzima njen kapital, kad bi sad, ovog asa poela da prisvaja njena finansijska sredstva i pretvara
ih u vojnu opremu, socijalna davanja i nove puteve, to su vlade sklone da rade. Nemam neko
nedodirljivo pravo da imam ono to imam, pomisli ona. Sve sam dobila jednostavno tako to je lan
moje porodice imao to i onda umro. Kakvo mi moralno pravo to daje? Ne ba ubedljivo, zakljuila
je. Ali isto je i s tolikim drugim aspektima ivota - stiemo neto i predajemo dalje; ne samo fizike,
opipljive stvari ve i ukuse, osobine, spoznaje. Da li bi Mocart napisao ono to je napisao da nije
bilo Leopolda Mocarta, koji je vrlo rano poseo svog malog sina za klavir? Po svoj prilici ne bi;
genijalnost, taj izraziti kapacitet mozga, mogla je biti tu ali nikad ne dobiti priliku da se ispolji, da
nije bilo muzikalnog oca koji joj je tu priliku pruio. A gospodin Geti, bogat ovek - i vrlo
velikoduan, uz to - nasledio je svoje bogatstvo od gospodina Getija pre njega; on sam moda ne bi
nikad ni pronaao naftu. Osmehnula se na tu pomisao; razume se, moda je uopte ne bi ni traio - ne
padne ba svakom na pamet da se uputi da trai naftu.
Iz razmiljanja ju je trgla buka koja je doprla odnekud iz kue. Grejs nije bila tu - imala je
zakazano kod zubara i Izabel joj je rekla da ne mora da dolazi. Meutim, nije to uradila iskljuivo
zbog Grejsine dobrobiti; Grejs je, naime, morala da se podvrgne leenju zubnog kanala, a Izabel je iz
iskustva znala koliko si posle toga jadan i nikakav. Grejs nije volela zubne anestetike i radije je
trpela bol nego dugotrajnu utrnulost koja ide uz lokalnu anesteziju, to je, po Izabelinom miljenju,
bio bizaran izbor, ali ga se Grejs tvrdoglavo drala. Izabel je smatrala da se to - moda - moe
razumeti kada je re o manjim zahvatima, ali leenje zubnog kanala, koje podrazumeva diranje pravo
u ivac, ume da bude prava agonija. Davno je ustanovila a Grejs voli potanko da prepriava tok
svojih poseta zubaru, a danas nije bila ba raspoloena da slua dugu priu o akanju zubnog kanala,
naglaenu odreenim namorastim raspoloenjem koje je Grejs katkad umela da ispolji. Do sutra e
seanje na bol biti manje ivo i Grejsino raspoloenje e se verovatno popraviti.
Stoga se Izabel danas sama starala o arliju, a zvuk koji je dopro do nje bilo je arlijevo buenje
i pla. Odloila je lanke o filozofiji oporezivanja i otila u sobu na dvorinoj strani kue, u kojoj je
arli spavao preko dana. Prestao je da plae im ju je video i pogledao prema njoj s onim neobinim
uenjem na licu, koje roditelja tera da pomisli da ga je dete potpuno zaboravilo i da ga sad prvi put
vidi.
Uzela ga je u naruje i stala da ga mazi. Bio je nekako topao i kao da mu je koa bila pomalo
vlana. Ponovo je poeo da kenjka.
Gladan si, je l da? upitala je. I odgovorila u njegovo ime: Dabome. Dabome. Vreme je za
jelo.
Gladno se latio cucle, snano povlaei gustu tenost iz flaice. Potom ga je podigla da podrigne,
drei ga na ramenu i neno tapui po leima. Ovo ga je obino smirivalo i ispustio bi progutan
vazduh glasno podrignuvi, ali danas kao da se odupirao njenoj pomoi, koprcajui se kao da hoe da
pobegne.

Neto nije u redu? promrmljala je. Ne osea se dobro?

arli je odgovorio cviljenjem, zbrkavi u pomalo srdit izraz lice koje je postajalo sve rumenije
od naprezanja. Pelena mu je bila suva i Izabel se sad ve uznemirila. Znala je da ne bi trebalo da
umilja kojeta, da to to se beba zarumeni ne znai odmah da ima meningitis i da proliv nije tifus, ali
svi roditelji su skloni panici i pomislie upravo na to, makar samo dotle dok ih neko ne razuveri. Ali
sigurno je sve u redu, pomisli ona. Jeste se zarumeneo - i sama sam osetila da je u sobi pretopio im
sam ula - i sad mi pokazuje svoje nezadovoljstvo. Sve je sasvim normalno.
Odnela je arlija u kuhinju. Dopadalo mu se tamo i mislila je da je to zbog jarkih boja - crvenilo
aga poreta, blistave ute nijanse velikih slika cvea uramljenih iznad friidera, plave karirane are
kuhinjskih krpa; meutim, ovog puta je nastavio da kenjka, ne obraajui panju na boje.
Daj, arli, rekla je. Nije valjda tako gadno! Sigurno nije.
Ali bilo je, i deki je ponovo briznuo u pla iz sveg glasa. Opet ga je podigla na rame i stala da
ga tape po leima, nadajui se da e tako uspeti da izbaci vazduh kog se nagutao i za koji je
podozrevala da ga mui. Meutim, kao da se od toga oseao jo gore, pa je prestala. Sirup protiv
greva.
Spustila je arlija na dno ogradice koju je drala u uglu kuhinje. Pobunio se, ljutito plaui, i nije
se dao uteiti Izabelinim umirujuim tepanjem. Potom je otila na sprat, ostavivi nakratko arlija
samog s njegovim gnevom, i otvorila ormari u kupatilu.
Unutra se nalazila flaica sirupa protiv kalja, kao i kutija hanzaplasta, aspirini i toplomer, ali ne i
sirup protiv greva. Izabel bee zbunjena. Lino ga je stavila tu, iza sirupa protiv kalja; bila je
sigurna u to. Meutim, sada se sasvim pouzdano nije nalazio u ormariu, to je znailo da ga je Grejs
pronala i premestila.
Izabel je bila ljuta. Mora biti da je Grejs traila sirup protiv greva i uzela na sebe da mu nae
neko bolje mesto. Nije imala pravo da to radi, pomisli ona, nikakvo pravo. Ovo je njen ormari, a ne
Grejsin, i jedino e ona odluivati ta e stajati u njemu.
Uputila se u prizemlje. arli se jo uvek bunio, njegova kuknjava se orila iz kuhinje. Dolazim,
arli, doviknula mu je, silazei. Dolazim.
inilo se da je zvuk njenog glasa umirio arlija, koji je uutao. Ili se zagrcnuo i sad se gui? upita
se Izabel i poe da preskae po dva stepenika odjednom. Ali nije, i kad je ula u kuhinju ponovo se
rasplakao, mlatarajui ruicama u nemonom besu, sav crven od siline plaa. Malo se smirio kad ga
je podigla u naruje, ali bilo je oigledno da neto i dalje nije u redu.
ta je s tobom, duice? ta te mui?
Kao da ju je arli sluao, jer je naas zautao, da bi odmah potom nastavio da jeca. Svata me
mui, kao da je govorio; a za sve si ti kriva, za sve.
Izabel je zakljuila da mu je potrebna doza aspirina za bebe. Imala je pakovanje rastvora u jednom
od kuhinjskih ormaria, tamo gde su drali arlijevu hranu i flaice, i neno je drala bebu dok je
slobodnom rukom otvarala ormari. Tamo, odmah pored flaica, nalazio se sirup protiv greva, sa
svojom karakteristinom starinskom etiketom. Izabel se sumorno osmehnula. Znai, to je ipak bila
Grejs, ba kao to je i podozrevala; bila je u pravu.
Posegla je za aspirinskim rastvorom i stala, i umesto toga izvadila sirup protiv greva. Odvrnula je
poklopac i pomirisala bezbojnu, pomalo gustu tenost; miris je bio slatkast i preterano cvetan, slian
prejakom, jeftinom parfemu. Ali ne i neprijatan, zakljuila je i impulsivno poturila otvorenu flaicu

arliju pod nos. Dejstvo je bilo trenutno i dramatino, kao da mu je dala da omirie neku od onih
miriljavih soli kojima su viktorijanske dame leile svoje nesvestice. Pla je smesta utihnuo, a arli
je nespretnim pokretom pokuao da se domogne flaice.
Izabel je izvadila kaiicu iz fioke i spustila je na pult pored sudopere. Bilo je teko sipati sirup
koristei se samo jednom rukom - u drugoj je jo uvek drala arlija - tako da je u procesu prosula
malo tenosti. Meutim, ipak je uspela, blagodared sigurnoj ruci, a potom podigla kaiicu ne
prosuvi vie ni kap i ubacila je arliju u usta. Na licu mu se istog trenutka pojavilo zadovoljstvo;
pla je prestao.
Moj mili zavisnik, apnula je.
Ponovo se zagledala u flaicu. Na etiketi behu nabrojani sastojci. Uobiajene lekovite biljke, itala
je: umbir, komora i miroija, koji se svi mogu nai na policama u supermarketu. Potraila je
nepoeljnu re, eer - nije se nalazila u spisku. I nije bilo ni traga od alkohola. Potpuno nekodljivo.
arli se smirio i, nakon to ga je Izabel malo izvela u vrt, ponovo je pao u san. Izabel ga je stavila
u kolevku i vratila se u radnu sobu da bi pregledala i ostatak jutarnje pote. Prvo su je u tome omeli
lanci o filozofiji oporezivanja, a potom arli, tako da sve dosad ne bee videla pismo od profesora
Kristofera Dova. Sad ga je otvorila, a odtampano zaglavlje joj je odmah reklo od koga je. Sad mi
jo i pie, Dove, pomisli ona. Nije ti dosta to si me zamenio, nego mi jo i pie.
Sela je da proita pismo.
Draga gospoice Dalhusi (ja imam doktorat, Dove, i nije da se inae sluim titulom, ali
mogao si barem pokazati elementarnu utivost),
Verujem da vas je profesor Letis obavestio o promenama predloenim u Reviji. (Ti si ih
predloio, Dove.) Odbor me je zamolio da prihvatim poloaj urednika i, premda se nerado
reavam da preuzmem posao koji je neko drugi tako izvanredno obavljao (Nek mi neko doda
sirup protiv greva!), ipak sam im dao do znanja da sam spreman da to uradim.
Svestan sam injenice da je u planu nekoliko specijalnih izdanja, ukljuujui i onaj o
filozofiji oporezivanja. Ne bih da se prerano meam, ali pomalo sumnjam u korist objavljivanja
prevelikog broja takvih izdanja, pogotovo u tako specijalizovanim oblastima kao to je
filozofija oporezivanja. Moj stav prema tome je da ne bi trebalo da gubimo iz vida injenicu
(Drugim reima, ja smatram, promrsi Izabel) da smo mi asopis koji se bavi pre svega optom
filozofijom. Postoje, kao to znate, vie specijalizovani asopisi, meu kojima i nekoliko onih
koji se bave poslovnom etikom, i smatram da je filozofija oporezivanja primerenija tema za
njih, nego za nas. (Prei konano na stvar, Dove.) Iz tog razloga, smatram da bismo se morali
iznova pozabaviti planovima za taj broj.
Mislim da je ovo samo jedno od pitanja o kojima se moemo mnogo lake dogovoriti u
direktnom susretu. Koliko znam, sad imate bebu - estitam! - tako da e sigurno biti
jednostavnije da ja doputujem u Edinburg nego da vi dolazite u London. Budite dobri pa mi
javite koji vam datumi odgovaraju i doi u da se sastanemo. Tada moemo razjasniti i
pojedinosti oko primopredaje dunosti, a ja mogu pogledati uredniki arhiv. Moraemo da se
dogovorimo oko toga da mi ga u izvesnom trenutku poaljete. Imam dosta slobodnog prostora u
svom odseku - imamo praznih ormana, verovali ili ne, mada ne bih da oglaavam tu injenicu, za
sluaj da nadleni na univerzitetu odlue da ih pretvore u kancelarije (za mlade naunike). (Ovo
je bila ala.)

Pismo je zavravalo s nekoliko dodatnih ljubaznosti. Proitavi ga do kraja, Izabel je jedan asak
zurila u njega, a onda ga zguvala u lopticu i bacila u pravcu korpe za otpatke. Nije oekivala da e
upasti u nju ali upalo je, kao veto baena koarkaka lopta. Meutim, gotovo smesta je osetila griu
savesti, otila do korpe, uzela guvicu papira i izravnala je. Neu se spustiti na Dovov nivo, ree ona
u sebi. Neu.
Sela je za sto i izvadila novi papir za pisma. Dragi profesore Dov, Drago mi je to ste mi se
javili. Naravno da e mi biti drago da vas vidim ovde u Edinburgu, stoga vam dostavljam spisak
svojih slobodnih datuma, kad bismo se svakako mogli sastati. Moram vas upozoriti da je uredniki
arhiv pozamaan i da iziskuje mnogo prostora... Zastala je i pogledala kroz prozor. Da li bi trebalo?
Nastavila je s pisanjem. Uz to, moda bi trebalo da vas upozorim i da taj arhiv ne smatram iijim
vlasnitvom osim sopstvenim.
Jo jednom je proitala ono to je napisala. Ono to je rekla o vlasnitvu nad arhivom bilo je po
svoj prilici netano. Jedan deo jeste pripadao njoj - lina pisma napisana njoj kao uredniku i kopije
pisama koja je ona pisala drugima, na papiru koji je kupovala o sopstvenom troku; to je, pomisli,
sasvim sigurno njeno. Ali ovo je bio pucanj upozorenja, za koji je smatrala da ga vredi ispaliti.
Potpisala je pismo, ubacila ga u koverat i zalepila markicu u gornji desni ugao. Markica je bila
jednostavna, gotovo gola, i imala je na sebi, kao i uvek, glavu monarha. U kakvoj sve prepisci,
pomisli ona, nije Vae velianstvo uestvovalo i protiv svoje volje, s vaom glavom i blagim
autoritetom koji se lepe na sva mogua alosna i sramna pisma - odbijenice, pretea pisma, pisma od
advokata, anonimna pisma... Prestala je da nabraja. Njeno pismo bilo je direktno i dostojanstveno,
onakvo kakvo bi i sama kraljica nesumnjivo napisala premijeru koji pokuava da uzurpira njenu
vlast. Ne, pismu nije potrebno nikakvo dodatno opravdanje; bie poslato, a Dov e ga primiti u svom
zabaenom seditu i, nadala se, dobro svariti.
Pripazi se, Dove, pomisli ona. Moda napravi jedan korak previe. Dobro se pripazi kad doe u
Edinburg.
Ustala je i prila prozoru. Pogledala je napolje, u veliki bun rododendrona, na kom se ni list nije
pomerao; nije bilo ptica, ili je barem tako izgledalo, ni lisice koja vreba odozdo. ta ako Dov doe u
Edinburg i neto mu se desi? ta onda?
U svakom od nas, pomisli ona, postoji zlo. Vreba u dubokim jarugama uma, onim dubinama u
kojima su jo uvek nataloeni ostaci iz nae davne prolosti. Ne bi trebalo da se zavaravamo da ga
nema; ono je tu, ali prekriveno, hvala nebesima, glazurom civilizacije, morala. Prvo se, nekada
davno, pojavilo JA, krvavo od zuba i nokata, a tek posle su doli Mocart, Dejvid Hjum, Oden.
Prenerazila se prisetivi se neega - neega o emu nije volela da misli. Oden je jednom umalo
ubio nekog; stegao je rukama vrat svog ljubavnika i malo je nedostajalo da ga udavi, ljubomorom
doveden do ove uasne krajnosti. Posle je pisao o tome, priznao da je umalo postao ubica. Ako je to
moglo da se desi njemu, tom velianstvenom, humanom intelektu, kohko se samo lako moe desiti
nama ostalima, koji smo slabi i podloni svim strastima svoje slabosti.
Ne, profesore Dov; od mene vam ne preti nikakva opasnost. Ovladau svojim gnevom dok vi ne
doete u Edinburg. Voleu vas, profesore Dov, onako kako je zapoveeno voleti blinjeg svog. Ili se
barem nadam, od srca se nadam da e biti tako.

8.
Nita me ne pitajte, rekla je Grejs sutra ujutru. Samo me nita ne pitajte!
Izabel je taman htela da se sloi s njom. Nije elela da pria o zubarima i zadovoljno bi izbegla
zalaenje u pojedinosti Grejsine jueranje zubne golgote. Ali potom je shvatila da Grejs, iako je
rekla da ne eli da pria o tome, namerava upravo to.
Da, rekla je Grejs, skidajui s glave maramu koju je nosila dolazei na posao. to manje
divana o jue, to bolje.
Izabel je podigla pogled s ukrtenice u Skotsmenu. Sastavljala je u glavi sopstvenu zagonetku. Dve
rei, 6 i 6 slova. ta se radi kad oboli donji deo biljke. Leenje korena.
Bilo je neprijatno?
Strano, rekla je Grejs. on da me ubedi da primim jednu onu injekciju, al rekla sam da
neu. Jeste mi reko da e mnogo da boli, al nisam se dala. Ne mogu da istrpim ono, onaj...
,,Novokain, rekla je Izabel. Kako bi zvualo pitanje za to u ukrtenim reima? Zvuci kao nova
motka kojom bijete nekog sve dok ne utrne? Nije ba dobro, ali moralo bi da poslui.
, to, rekla je Grejs. Ne mogu da ga istrpim, znate. Ono kad ti se ini da si sav naduven, ko da te
neko opauio po gubici. Neka fala!
Ali ako ne...
Grejs je prekinula Izabel u pola reenice. Mogu ja da trpim bol. Nisam ja od onih koji bee od
toga. Ali ovo je ba, ba bolelo. Moro je da aka unutra po zubu i bilo je ko da mi neko zadeva
strujnu icu tamo dole. Grozno.
asak-dva su obe utale, Grejs priseajui se bola, a Izabel razmiljajui o tome koliko je bol
velik, da i sam ivot pluta u ogromnom moru bola koji tu i tamo utrne na nekoliko asaka, samo da bi
ponovo naleteo u velikim talasima.
Znate, on je meni moro, nastavila je Grejs, da izvadi ivac iz korena zuba. Je 1 moete vi to
da zamislite? Meni je sve vreme izgledalo ko da izvlai iz mene neki dugaak komad lastia. Znate
kako izgleda lasti u gaama? E, tako.
Mislim da ivci nisu takvi, rekla je Izabel. ,Mislim da u stvari i ne moe da ih vidi. Ne lie na
lasti, a ni na ice, kad smo ve kod toga.
Grejs je buljila u nju. dobro, a na ta onda lie? upitala je.
Mislim da moraju biti nekakvo tkivo, rekla je Izabel. Pomalo nalik na...
Slegla je ramenima. Nije nikad videla ivac.
pa, na ta god liio, rekla je Grejs, bogme sam ga ja dobro osetila. A sad... nita! Mogu i da
vaem na tu stranu i ne oseam nita.
Zubari su velika blagodat oveanstva, rekla je Izabel. nisam sigurna da smo im dovoljno
zahvalni. Nisam sigurna da se uopte trudimo da im zahvalimo. Zastala je. Postoji li negde spomenik
nekom zubaru? Koliko je znala, ne postoji. A trebalo bi. Podigli smo tolike spomenike generalima i
politiarima i njima slinima, koji su zapodevali ratove u kojima su ljudi ginuli, a nijedan zubarima,
koji biju bitku protiv bola. Sve je to skroz naopako.
A opet, da li bi iko bio kadar da ozbiljno shvati spomenik zubaru? Ode neko, na primer, u neku
varo tamo negde i zatekne u njoj konjaniku statuu velikog zubara? Da li bi mogao da izdri a da ne

prasne u smeh? Razume se, tu je i sveta Apolonija, svetica zatitnica zubara i onih koji pate od
zubobolje, i Izabel je negde proitala da Britansko udruenje stomatologa dri u svojim prostorijama
malu statuu te svetice.
ta vam je sad smeno? upitala je Grejs.
Naprosto sam razmiljala o neemu neobinom. Odjednom mi je palo na pamet da nema
spomenika zubarima - nigde u kotskoj, koliko ja znam. Moda ih negde drugde i ima - ne znam. Ali
stvarno deluje prilino nepravedno, zar ne misli?
Strano, rekla je Grejs. l da vam kaem, vaenje korena...
Uto je zazvonio telefon i Izabel je ustala od stola da bi se javila.
Izabel?
,,Pitere.
Znam da sedi i reava ukrtene rei, rekao je Piter Stivenson, i ne elim da te ometam. Ali
imam zanimljivih novosti za tebe. Jesi li raspoloena za zanimljive novosti?
Izabel je drala novine u ruci, ali sad ih je spustila na kuhinjski pult. Ukrtene rei tog dana nisu
bile teke i mogle su malo da saekaju. Uvek sam spremna da ujem zanimljive novosti. Bila je
zaintrigirana. Piter nije spadao u ljude koji se bave ogovaranjem i ako on kae da je neto zanimljiva
vest, tada je po svoj prilici posredi neto to vredi uti.
Tvoja slika, rekao je. Ona koju sam te video kako pokuava da kupi kod Lajona & Ternbula ona slika ostrva, tamo negde na zapadu. Sea li se?
Pitala se nije li moda saznao neto vie o slici; da li e stvarno biti ba tako zanimljivo, u toj meri
da je ak zasluilo telefonski poziv? Naravno. Mekinis.
Da, odvratio je Piter. , eli li je?
Zbunila se. Dabome da ju je elela - zato je i pokuavala da je kupi. uj, elela sam je.
Nadmetala sam se za nju, kao to se moda sea.
Naravno da se seam, urno je rekao Piter. Ali poenta je u ovome: da li je jo uvek eli? Jer
ako je tako, onda je tvoja. Za cenu koju je kupac platio za nju. Ni peni skuplje.
Nije znala ta da kae. Da li jo uvek eli sliku ili je njen entuzijazam u tom pogledu izbledeo
nakon to je videla kako je dobija neko dragi?
Znam da e verovatno hteti da razmisli, rekao je Piter. Stoga, zato ne bi uradila tako i onda
posle podne skoknula kod nas na aj? Moemo malo podrobnije da popriamo o tome, a Suzi
svakako eli da te vidi. Kae da te nije videla od... od arlija, a volela bi da ga vidi, i tebe,
naravno.
Ona prihvati poziv. Odvee se kod njih svojim zelenim vedskim kolima ili proetati, to bi bilo
odgovornije. Pria o globalnom zagrevanju terala ju je da se osea krivom zbog svojih zelenih
vedskih kola, mada je, za mnoge ljude, posedovanje vedskih kola predstavljalo neku vrstu izjave o
svetu. vedska kola nisu niim optereena; nisu ih nikad koristili kao slubena vozila u tabovima
nekih osvajakih snaga; prave ih dobro plaeni radnici koji uivaju sve mogue socijalne beneficije;
nisu pretenciozna i ne troe preterano mnogo goriva. Ali ipak su kola, a kola unitavaju nau planetu.
Stoga e po podne staviti arlija u kolica i odetati do Stivensonovih i nazad, ostavljajui za sobom
malo ili nimalo vazdunog zagaenja.

Piter ju je doekao na vratima svog doma, Zapadnog Grejnda.

Nisam uo kad si stigla, rekao je. Dovezla si se?
Jesam, dovezla sam se, rekla je Izabel, pokazujui na put, gde je parkirala kola. Nisam imala
namera, ali dovezla sam se.
Vidim, osmehnuo se Piter. Put do nae kue poploan je dobrim namerama.
I neprodatim primercima ljubavnih romana, rekla je Izabel dok su ulazili. Zna li da su
broirane knjige odlina podloga za puteve? Navodno ih iseckaju i sabiju i eto - odlian materijal za
podmetanje pod asfalt.
Piter nije znao za ovo. Ali zato ba ljubavni romani? upita on. Zato ne primerci... ne znam,
nekih klasika, moda. Prata, ak...
Izabel je malo razmislila. Postoje razni romani koji bi bili dobri kandidati za takav postupak,
pogotovo dela izvesnog autora, kad bolje razmisli. Ima u njegovoj prozi neega, ree ona u sebi, to
ga ini idealnim za tu svrhu. Meutim, nije joj se inilo da bi trebalo da otkrije ovo Piteru, koji je bio
pravian ovek i mogao bi smatrati njen komentar neljubaznim. I bio bi u pravu; pomisao svakako
nije bila milosrdna i ona se potrudi da je izbaci iz glave - to je bilo lake rei nego uiniti, jer joj se
u mislima stalno pojavljivala slika brda celokupnog tiraa najnovijeg romana tog autora, prostrtog na
putu parnog valjka koji breke...
Moe bilo ta, rekla je. ak i primerci Revije zaprimenjenu etiku, pretpostavljam. Ljudi bi
mogli bezobzirno voziti preko mojih editorijala, kao to mislim da ve odavno prieljkuju.
Meutim, potom se upitala: koliko ljudi uopte ita njene editorijale? Pedeset? to?
ne bih, rekao je Piter. Oseao bih se vrlo runo ako bih preao kolima preko tebe.
Uli su u predsoblje, u koje je Suzi upravo silazila stepenicama sa sprata. Suzi se srdano
osmehnula i pruila arliju prst. Smesta ga je uhvatio i, ukrstivi okicama, zagledao se u novi lik.
Dopada mu se, rekla je Izabel. Pogledaj, osmehuje se.
Neki samo njemu poznat vic, rekla je Suzi.
Koji nam verovatno nee moi ispriati jo koju godinu, dodao je Piter.
Otili su u kuhinju, udobnu, duguljastu prostoriju u stranjem delu kue. Dan je bio topao i svi su
prozori bili otvoreni, proputajui unutra miris svee pokoene trave. Sto, ija je povrina bila puna
udubljenja i ogrebotina od silnih domaih zadataka napisanih na njemu, bio je postavljen uobiajenim
bledozelenim oljama za aj. Suzi je uzela arlija i stavila ga sebi na koleno, pridravajui ga, dok
je Piter poslovao oko aja.
Tako si srena, rekla je Suzi.
Izabel se pitala o kojem aspektu njene sree je re i potom shvatila da je to arli, puka injenica
da ima arlija. Jeste, srena je, i to dvostruko. Prvo je bila blagoslovena Dejmijem, a posle toga je
usledio novi blagoslov, arli.
Jesam, jednostavno je odvratila. I svesna sam toga.
Piter im je nasuo aj. Dakle, slika, rekao je, dodajui Izabel njenu olju. Kupio ju je Volter
Bjui - ali to sam ti ve rekao, zar ne? Nalazio sam se nedaleko od njega za vreme aukcije.
Jesi, rekao si mi, odvratila je. Zaboravila sam ime, ali rekao si mi neto o njemu. On je, bee,
advokat?
Piter je potvrdno klimnuo. Jeste. ivi odmah tu, iza oka, u Houp Terasu. Ima vrlo lepu kuu,

koja je ranije pripadala njegovim roditeljima. Volter je jedan od onih ljudi kojima je predodreeno
da umru u kui u kojoj su se i rodili. Ili barem on tako kae.
Nije loa zamisao, rekla je Izabel. Pala joj je na pamet pomisao da je i ona jedna od njih. Bila je
odsutna neko vreme, naravno, ali potom se vratila u kuu u kojoj je provela detinjstvo. Hoe li i arli
tako? Nije joj se inilo verovatnim, sad kad je svet tako podloan promenama i tako otvoren. Ona
pogleda svog sina i pomisli kako joj je prvi put u ivotu stalo, zaista stalo, da se svet ne promeni
previe.
Piter se osmehivao arliju, koji je oduevljeno mlatarao ruicama. U svakom sluaju, nastavio
je, jue sam sreo Voltera Bjuija na ulici. Izveo sam naeg psa Marfija u etnju, kad sam ga ugledao
kako nailazi iz suprotnog pravca. Volter ima groznog psa, jedno upavo smee stvorenje koje ima
podebeo dosije kod ovdanjih maaka. Uvek sam se trudio da Marfija drim to dalje od njega, ali,
na moje iznenaenje, Marfi i Bejzil, taj Volterov pas, poeli su da mau repovima kao da su stari
drugari. Tako sam ja mogao da stanem i popriam s Volterom dok su psi razmenjivali najnovije
traeve. Rekao sam mu da sam ga video kod Lajona & Ternbula i upitao uiva li u novoj slici.
Prokomentarisao je neto o tome kako je jo uvek nije okaio na zid, a onda sam ja sluajno
pomenuo da si i ti bila zainteresovana za nju. Rekao sam da je ba zanimljivo to se dvoje ljudi koje
poznajem tako snano zagrejalo za istu stvar.
Piter je zastao, a Suzi je vratila arlija Izabel kako bi ustala da dopuni ajnik.
Zadovoljna beba, rekao je Piter, gledajui arlija. Mora da si presrena.
Izabel je stavila arlija u krilo. Hvala ti. Jeste. I jesam. Ali, da se vratimo Volteru, rekao je
Piter. Kad sam mu rekao da si htela da kupi sliku, malo se uutao. Oigledno je razmiljao o
neemu i trebalo mu je minut ili dva dok nije smislio odgovor. A rekao mi je sledee: Ako je jo
uvek eli, njena je. Dobie je za onoliko koliko sam je ja platio, to nije mnogo vie od njene
poslednje ponude. Eto, to je rekao. A ja sam odvratio da u ti preneti.
Izabel se namrtila. Ono to je nju muilo u svemu ovome bilo je pitanje zato bi Volter Bjui eleo
da se oslobodi neega do ega se toliko trudio da doe. To je bilo pomalo udno, i ponovo joj pade
na pamet da s tom slikom neto ipak nije u redu. Ili je moda re o tome da je, kad ju je video u
svojoj kui, zakljuio da mu se iz nekog razloga ne dopada, moda zato to se s neim ne slae, na
primer, sa zidnim tapetama?
Jasno mi je o emu razmilja, rekao je Piter. I sam sam se pitao zato hoe da je se otarasi
tako brzo. Stoga sam ga upitao da li se moda ohladio, a on je naprosto odmahnuo glavom i rekao ne,
ne ba. Ali da je shvatio da mu se ne dopada onoliko koliko mu se na aukciji uinilo. Tako je barem
rekao, u svakom sluaju.
Drugim reima, altruizam, rekla je Izabel.
Upravo tako, saglasio se Piter.
Suzi nije rekla nita o tome; tek sad im se ponovo pridruila. Ali ako se tako oseao u vezi sa
slikom, zato se onda na aukciji nadmetao protiv Izabel? Sigurno je bilo oigledno da ona arko eli
da je ima.
Moda je altruizmu potrebno malo vremena da izbije na povrinu, rekla je Izabel. esto
promenimo miljenje o nekim stvarima nakon to proe neko vreme od samog dogaaja. Ja sam
svakako dola do tog zakljuka - a vi?
Suzi nije bila ba ubeena.Mogue je da ponekad i biva tako, rekla je. Ali sad nemam takav

oseaj. Mislim da ovde neto nije u redu.

pa, ja ne mislim, rekao je Piter. Volter Bjui je vrlo iskren. Spada upravo u onu vrstu ljudi
koja bi ovako postupila. On je...
Pomalo starovremski tip, upala mu je Suzi u re. Ne mislim nita loe, ali on je ono to bi neki
ljudi nazvali starim Edinburgom. Jednostavno pomalo starovremski tip.
Stari Edinburg: Izabel je tano znala ta to znai. Nekad je to umelo da je nasmeje ili iznervira, ali
sad je svet bio toliko drugaiji da vie nije bila sasvim sigurna. Stari Edinburg bio je tako
dostojanstven, ak cifrast - poput tetke usedelice - i bio je laka meta. Ali, da nije korigovanje moda
otilo predaleko? inilo se da su starovremski maniri, kurtoazno ponaanje, bili posvuda poieni,
da bi ih zamenili ravnodunost i hladnoa. A ipak, ljudi tako nisu postali nita slobodniji; tavie,
rezultat je izvesno bio sasvim suprotan, budui da je javni prostor postao vie zastrauju i opasniji.
Ljubazno od njega, rekla je. Bee to blagonaklono tumaenje Volterovog gesta, na ta je Piter
odobravajui klimnuo glavom.
Mislim da su u pravu, rekao je. mislim i da bi trebalo da prihvati - ako jo eli tu sliku.
Mislim da je veoma vano umeti prihvatiti neto. Ljudi esto umeju da daju, ali neretko ne znaju kako
da dostojanstveno prihvate neto.
Izabel ga je pogledala, a Piter je porumeneo. Naravno da nisam mislio na tebe, urno je
dometnuo. Siguran sam da ti ume da prihvata.
Izabel nije bila ba tako sigurna u to; sad kad je razmislila o onome to je Piter rekao o
prihvatanju, shvatila je da joj to po svoj prilici nije jaa strana. Oseala je griu savesti kad bi joj
ljudi neto poklonili, jer nije volela pomisao da je neko potroio novac na nju. Zato je takva?
Pomislila je da je to moda rezultat elje da se niko ne gnjavi zbog nje, to je bilo apsurdno. To ju je
navelo da se priseti prie o kotskom ministru koji je imao tako lepe manire da je, kad je dobio enu
kao vozaa slubenih kola, insistirao na tome da joj otvara vrata kad ulazi u vozilo i izlazi iz njega.
Ljudi su se smejali, ali ovo je mnogo govorilo o moralnim kvalitetima samog ministra; bilo je suta
suprotnost onoj vrsti oholosti koju ovek katkad primeuje kod ljudi koji se nau na vlasti.
Trebalo bi da prihvati ponudu Voltera Bjuija, ali eli li ona jo uvek tu sliku? Piter je primetio
njeno oklevanje.
Nemoj je uzeti ako je ne eli, rekao je. Ljudi menjaju miljenje. Ima svako pravo da se
predomisli.
Ne znam, rekla je Izabel. Stvarno ne znam.
Hoe li da je pogleda? upitao je Piter. Volter je rekao da bi mu bilo vrlo drago da je
pogleda. Mogli bismo sad odmah skoknuti do njega.
Ali bie neprijatno ako ipak odluim da je ne kupim.
Ni najmanje. Ako zakljui da vie ne eli sliku, slobodno odbij njegovu ponudu. Jednostavno
mu kai da si se predomislila.
Nije bila sigurna, ali Suzi se ponudila da priuva arlija ako se oni odlue da navrate kod Voltera.
Izabel je naas razmislila i potom pristala. Volter Bjui je bee zainteresovao i htela je da sazna vie
o njemu; istovremeno ju je morila gria savesti, jer je znala da ne bi smela biti toliko radoznala. Ali
kad ne mogu da se suzdrim, pomisli ona; jednostavno ne mogu.
a

etnja nije bila duga, a put je bio praktino prazan. Zaas emo biti ispred njegove kapije, rekao

je Piter, pokazujui niz Houp Teras. Onaj kolski prilaz na desnoj strani - to je njegov. Volter ima
starog bentlija - stvarno starog. Ponekad mu ugleda prednji kraj kako tri iz dvorita i onda se
pojave cela kola - divan prizor. Izgleda da voli da gleda reli trke. Pokuao je jednom da me pozove
da idem s njim, ali nisam video zato bih. to da idem i sedim na poljani s gomilom drugih ljudi koji
poseduju stare bentlije?
Izabel takoe nije nalazila u tome nita privlano, ali je shvatala zato ljudi ele da se drue s
onima koji dele njihovo interesovanje. svoj prilici razgovaraju o bentlijima, rekla je, to je
sasvim dovoljan razlog. I ja odlazim na simpozijume filozofa. Posedamo naokolo - ne na poljanu,
dodue - ali sedimo zajedno i razgovaramo.
Vrlo udno, zakljuio je Piter.
Stigli su do kolskog prilaza. Kapija s velikim drvenim vratnicama, umetnuta u kameni zid,
spreavala je prilaz s puta, ali zato su se sa strane nalazila mala vrata koja je Piter otvorio gurnuvi
ih. Unutra se nalazio zidom ograen vrt sa staklenom batom i, na drugom kraju, atraktivnom
georgijanskom kuom u stilu karakteristinom za taj deo grada. Bila je sagraena od kamena boje
meda koji je s vremenom neravnomerno potamneo, ali to arenilo uopte nije runo izgledalo. Prozori
na fasadi, sa svojim belo obojenim astragalima, odavali su onaj prijatan, harmonian oseaj
georgijanskog dizajna, a sunce je upiralo u stakla i stvaralo srebrn i zlatan odblesak.
Izabel se kua smesta dopala - barem onaj deo koji se video. Divna je, rekla je. Jedan prema
jedan zarez est jedan osam. Piter ju je iskosa pogledao.
Zlatno znai, objanjavala je Izabel, da e, ako izmerimo visinu tih prozora i njihovu irinu,
njihov odnos biti jedan prema jedan zarez est jedan osam, ili gotovo taj.
, izustio je Piter. Naravno.
Vei deo klasinog Edinburga potuje taj odnos, rekla je Izabel. onda su doli viktorijanci i
dali se u gotiku.
Ali tvoja kua je lepa, rekao je Piter. ona je ba viktorijanska.
,,Jeste, odvratila je Izabel. Nisam ja nelojalna prema svojoj kui. Ona je edo svog vremena. Ali
tavanice su samo malice previsoke za irinu soba. Nije da sedim tamo i nerviram se zbog toga, ali
istina je.
Popeli su se puteljkom. Piter bee telefonirao Volteru, tako da su znali da je kod kue. Stali su
pred ulazna vrata; Piter je pritisnuo malo belo dugme u sredini mesinganog rama; MOLIMO PRITISNITE,
pisalo je na porcelanu; stari Edinburg - na savremenim tasterima pisalo je jednostavno PRITISNI, samo
imperativ umesto njegovog utivog roaka.
Vrata im je otvorio Volter Bjui. Bio je mlai nego to je Izabel mislila; zamiljala je mukarca u
pedesetim ili ezdesetim godinama, dok je ovek koji je stajao pred njima delovao kao da se tek
primakao etrdesetoj. Bio je visok, s gustom, kovrdavom kosom boje peska. Imao je snano lice i
prodorne plave oi; nordijski tip, pomisli Izabel, na koji se jo uvek moe naii na severu i zapadu
kotske.
Volter je pruio Izabel ruku. Malo je nedostajalo pa da se odranije znamo, rekao je i naveo ime
zajednikog prijatelja.
Rukovali su se i Volter ih gestom pozove da uu. Bilo je izvesne zvaninosti u njegovom nainu
govora i pokretima - stari Edinburg, kako je to opisao Piter. I bio je u pravu, pomisli Izabel dok su
ulazili u prostran, prozraan hol. Meutim, bilo je u Volteru i neega savremenog: sveine, sportskog

izgleda, koji su se na neki nain kosili s formalnim ponaanjem. Bilo je teko doiveti ga kao
advokata koji je napustio veliku firmu, ak iako ga se lako dalo zamisliti za volanom bentlija
oldtajmera.
Volter ih je odveo u salon, sobu savrenih razmera na ijem su se kraju tri prozora sputala od
tavanice i gotovo do poda. Na jednom zidu nalazila se velika mermerna kaminska polica na kojoj je
par identinih kineskih vazafamille rose stajao s obeju strana figure konja iz dinastije Tang. Ispred
drugog mermernog prostranstva, koje je sluilo kao ognjite, nalazio se nizak pozlaen stoi
prekriven asopisima. Izabel je diskretno zagledala naslove, Berlington magazin, Art kvorterli i
jedan koji nije uspela da razabere.
Pogledala je zidove. Naspram kamina, iz irokog crnog rama gledao je vrlo veliki Filipsonov akt;
levo i desno od njega visila su dva - Fergusonova, po svemu sudei - portreta ena u ekstravagantnim
eirima ukraenim nojevim perjem. Na drugom zidu, iznad dugake, belo obojene police za knjige,
nalazile su se dve srednje velike slike koje je Izabel smesta prepoznala.
Volter je video kad se njen pogled prebacio na njih. ,,Da, rekao je. dve su takoe Mekinis. I
to vrlo rana faza, tavie. Mislim da ih je naslikao kad je tek poeo da odlazi na Duru. To je bilo pre
no to se oenio. Bio je tek zavrio likovnu akademiju, ali ve je imao veoma zreo stil. Zato su ga i
primetili.
Sad kad im je obratio panju na njih, Izabel je smatrala da moe otii tamo i izbliza pogledati
slike. Tue stvari umeju da budu nezgodne, pomisli ona; ovek ne bi trebalo suvie otvoreno da
njuka po sobi kad ue u nju - ako mnogo zagledate domainove knjige, to uvek suvie lii na pokuaj
da sudite o njegovom ukusu - ali slike su neto drugo. Kae se na zid upravo da bi ih ljudi videli - a
to vredi i za goste. Stavie, mnogi kolekcionari i ele da ljudi vide njihove slike, to i jeste razlog to
poznati slikari postiu vie cene. To ne mora da znai da pruaju vie uivanja od ostalih; ali, oni su
dokaz bogatstva. Postoje ljudi koji poseduju Hoknija samo zato da bi oni koji ne poseduju njegovu
sliku mogli razmiljati o tome da je ti ima, a oni nemaju. Izabel nije bilo stalo do toga; nije gajila
elju da drugi vide ta ona ima.
Prila je slikama da bi ih poblie zagledala. Jedna je prikazivala grupu ljudi kako seku tresetni
ugalj i slau ga na gomile; mukarac i ena poslovali su oko hrpe crnih blokova, dok je iza njih,
sedei na rubu krevine, neka devojka razmotavala paket sa sendviima. Prizor je bio neodoljiv i
proet nekakvom tugom, mada nije shvatala otkud se tuga uvukla u njega. Ali moda je upravo to ono
zbog ega Mekinisa smatraju dobrim slikarom: umeo je da uhvati trenutak, onako kako veliki umetnik
mora umeti; trenutak kad se osea da e se neto dogoditi, ali se jo uvek nije dogodilo. A to to tek
treba da se dogodi na ovoj slici bilo je tuno, neizrecivo tuno.
Okrenula se drugoj slici. To je bio pejza s nepogreivim brdima nalik na dojke, zvanim
Bradavice, u pozadini. Sama tema nije bila ni po emu izuzetna - mnogi su umetnici slikali Zapadna
ostrva - ali opet su tu bila ona razvodnjena svetlost i sveproimajua tuga po kojima se slika
izdvajala iz gomile slinih.
Postala je svesna da Volter stoji tik iza nje. Zaula je njegovo disanje i ispravila se. Njegovo
fiziko prisustvo odisalo je snagom koju nije umela da definie; ali bila je tu.
Ona s ugljarima mi je jedna od omiljenih, rekao je. Tonovi su gotovo sepija, zar ne mislite?
Poput stare fotografije. Izabel se sloila. Kad gledam stare fotografije, ree ona, esto pomislim
kako su ljudi na njima svi mrtvi i vie ih nema. Da se ovek zamisli, zar ne? Gledate ih tu, na
fotografijama, kako se bave svojim poslom ne razmiljajui mnogo o sopstvenoj smrtnosti, a ona je,

dabome, sve vreme bila tu.

Volter bee zaintrigiran. Da, naravno, rekao je. Postoji jedna fotografija koja me je pogaala
pravo u srce, znate, kad sam imao esnaest ili sedamnaest godina. Imali smo knjigu poezije o Prvom
svetskom ratu - Oven, Sasun, ti autori - i unutra se nalazila fotografija petorice ili estorice ljudi u
uniformama Brdskog puka - kiltovima - kako stoje u krugu ispred mesnog svetenika. Spremali su se
da napuste Visoje i odu u rat. Zastao je i njegov pogled se susrete s Izabelinim. Kad sam je prvi
put video, dugo sam gledao u nju. Sigurno oko pola sata. Samo sam gledao i pitao se koliko se tih
ljudi vratilo u kotsku, ako se iko od njih uopte vratio. To je bio peadijski puk, kao i svi Brdski
pukovi, i izgledi su im bili prilino mravi. Ginuli su kao muve, ti ljudi. Seam se da sam posmatrao
njihova lica, zagledajui pojedinosti, razmiljajui, Ti? Jesi li se vratio? A ti?
Na trenutak su oboje utali. Zatim je Izabel rekla: Ba kao fotografije onih mladia kako sede na
travi oko svojih spitfajera, ekajui da i na njih doe red da se srue. Koliko ih je preivelo vie od
nekoliko nedelja?
Ne mnogo, odvratio je Volter. Ne. Uasno. Ali da li ste primetili da se ti mladi piloti na veini
fotografija osmehuju? Dok su oni brani s Visoja izgledali naprosto tuno, kao da nita ne shvataju,
rekao bih. Deluju nekako drugaije.
Volter je uzmakao jedan korak i pogledao u Pitera. Objasnili ste...
Izabel.
Da, naravno. Dakle, moda biste eleli da jo jednom pogledate sliku. U trpezariji je.
Poli su za njim u susednu prostoriju. Slika bee naslonjena na zid, napola u senci, i Volter je
pomeri napred, prislonivi je na naslon stolice. Divna je, zar ne?
Izabel je posmatrala sliku. Potpuno mi je jasno zato su ljudi bili tako oaloeni njegovom
smru, rekla je. Od njega bi postao veliki slikar. Uzgred, kad se to dogodilo?
oko osam godina, rekao je Volter. Sve novine su pisale o tome. Bilo je na naslovnoj strani
Skotsmena ak se i Tajms udostojio da pomene ta se desilo. Mekinisa je uzeo Korirekan. To je
gadan deo mora blizu obale Dure. Ljudi ga nazivaju vrtlogom, ali on je vie od toga.
utali su. Volter pokaza prema slici. Odmah iza onog rta. Voleo je da lovi jastoge i stoga je imao
mali amac, kojim je isplovio iako je vreme bilo loe. Isto se dogodilo Orvelu, umalo. Ali Orvel je
preiveo i dovrio 1984. Mekinis nije.
Piter, koji je zurio u sliku, podigao je pogled. Video sam ga. Bili smo jednom na Ajlu i otili na
plovidbu oko Dure. Zaustavili smo se podalje od samog Korirekana, ali smo ga dobro uli. Kao
mlazni motor - tutnjao je. A oko njega su se dizali i ruili zapanjujue visoki talasi.
Ako se dobro razume u plimu, rekao je Volter, moe ploviti pravo kroz njega. U tim
trenucima je kao voda u kanalu kad je ustava zatvorena. A kad voda nadolazi ili se povlai, udara u
nekakvu podvodnu planinu, dole pod povrinom, i tada nastaje pakao. To stvara efekat vrtloga.
Dok ga je sluala, Izabeline oi odlutae natrag prema slici. Moda su zato ove slike i izazivale
tugu u njoj - zbog spoznaje da je Mekinis samo malo kasnije umro ba na tom mestu koje je s toliko
ljubavi slikao. Ali ovo, pomisli ona, ovo nije Mekinis. Ako se prvo pogledaju one dve slike na zidu,
a onda ova, oseaj je jednostavno drugaiji. Nije ih radila ista ruka.
Dakle? upita Piter dok su se vraali kroz Houp Teras.
Bilo je zanimljivo, odvratila je Izabel. Hvala ti to si organizovao ovo.

Piter ju je upitno posmatrao. je sve to e rei?

Izabel pogleda navie, u tanak sloj visokog belog oblaka koji je plovio nebom prema zapadu.
Cirus. Ne, rei u i vie ako hoe, ali nisam sigurna odakle da ponem. Od njega? Samog Valtera?
Iznenaenje. Kako si priao o njemu, mislila sam da je znatno stariji. A pogledaj njega, ivi u onoj
kui koja podsea na muzej...
Sa svojom majkom, dodao je Piter.
Izabel se iznenadila. Stvarno? Mislila sam da si rekao...
Mislio sam da su mu roditelji mrtvi, ali pogreio sam. Mati mu je jo iva, rekao mi je. Pomenuo
ju je kad si ti izala iz sobe da bi otila u toalet. Zapanjio sam se. Nisam je nikad video, ali ena
oigledno ivi tu. Tek je naela sedamdesete, ali on kae da ne izlazi mnogo.
Izabel je malo razmislila. Da li to ita menja? Pomisao da Volter Bjui ivi u onoj kui sam, sa
svojim namorastim psom - kog nisu videli - zaintrigirala ju je naprosto zato to se pitala zato je
odluio da ivi sam. Kako se snalazi sa enama, ili je moda jedna od onih aseksualnih osoba - znala
je da ima i takvih - kojima nije stalo, kojima seks nije naroito vaan i u najboljem sluaju ih tek tu i
tamo pomalo zasvrbi elja? Da nije moda gej? Ustanovila je da je to teko pogoditi i da je vrlo lako
doneti potpuno pogrean sud, pogotovo u sluaju enstvenih mukaraca koji su istovremeno odluno
strejt. Ili to, naposletku, nije neto u ta bi iko, pa ni ona, trebalo da zabada nos? To je bilo sasvim
tano, ali ona ipak rei da dozvoli sebi jo jedno, poslednje nagaanje. Ako mu je mati jo iva, da li
on ovde ivi po svom izboru ili zato to je izloen pritisku da ostane? Volter Bjui je moda
emocionalni zatvorenik, rtva posesivne - vrlo posesivne - majke. A u tom sluaju, postoji mogunost
da ga majka tera da proda sliku, time to moda odbija da mu da novac za koji je mislio da e ga
moi dobiti od nje. U tom sluaju, Izabelin zakljuak da neto nije u redu sa slikom moda i nije bio
opravdan, i moe biti da je posredi zaista to da je Volter primoran da je proda.
Ne znam ta da mislim, promrmljala je.
Ne mora nita da uradi, rekao je Piter. Nema nikakvu obavezu prema njemu - kao ni on
prema tebi.
Izabel se osmehnu - ne Piteru ve sebi. Piter je bio savestan, ali i praktian. Uspevao je da
postigne da stvari funkcioniu, dok ona nije mogla drugaije do da bude filozof. Ti i ja se neemo
nikad sloiti oko ovoga, pomisli ona. Svi mi imamo obavezu jedni prema drugima, veoma veliku
obavezu. Ja prema tebi. Ti prema meni. Volter Bjui prema nama i mi prema Volteru Bjuiju. Imamo
obavezu ak i prema mrtvima, u ijim se zbijenim redovima u ovom sluaju nalazi i izvesni Endru
Mekinis, slikar, suprug, na sugraanin, na brat.
Ali nita od ovoga nije izgovorila naglas. Umesto toga, rekla je: Pogledaj onaj cirus uncinus
tamo gore. Samo ga pogledaj.
Piter je pogledao u nebo, u pramike oblaka, i u prvi mah nije rekao nita. Pitao se ima li cirus
uncinus neku vanost. Nema, pomislio je.
bih ga pre opisao kao cirus fibmtus, tiho je odvratio. Ovo bi, pomisli on, trebalo da je natera
da malo spusti nos. Voleo je Izabel, ali tu i tamo je bilo potrebno podsetiti je da nije jedina koja zna
latinski.
Izabel se okrenula prema Piteru i osmehnula. Ono to volim kod tebe, Pitere, ree ona, jeste to
to ti, kad me podsea da ne budem tako nerazumljiva, ini to veoma blago.

9.
S intimnou branog para - to oni nisu - ali uz oseaj novine i divljenja svojstvenog
ljubavnicima - to oni jesu - Izabel i Dejmi spremali su se za odlazak na veeru kod Ket. Izabel je
napola odevena sedela na kraju kreveta, zagledajui crnu koktel haljinu i pitajui se da li bi bila
odgovarajua za odlazak kod Ket; Dejmi je izaao iz kupatila samo s belim pekirom obmotanim
oko struka, kose razbaruene i jo mokre od tuiranja, s kapljicama vode na ramenima i
podlakticama. Podigla je pogled prema njemu i potom ga odvratila, jer nije elela da je uhvati kako
ga posmatra. To je divna re, pomisli ona; kad posmatra nekog, to nagovetava da ga prodire
pogledom. Posmatramo obuzeti poudom ili neim bliskim poudi, i ne elimo da budemo primeeni
kako posmatramo svog ljubavnika onako kako gurman, sedei za stolom, posmatra primamljivo jelo.
Dejmi je priao toaletnom stoiu i uzeo etku. Prignuvi se da bi pogledao u ogledalo, energino
je zaeljao kosu ali se ona, kao i uvek, odmah potom vratila u prvobitan poloaj.
Ne brini, rekla je Izabel. Izgleda lepo. Tvoja kosa je prirodno trava. Mnogo ena bi ubilo za
takvu frizuru.
Mene nervira, rekao je Dejmi. Ponekad pomislim da u otii kod onog mukog frizera u
Brantsfildu, zna, onog pored prodavnice kofera, i da u se oiati na kratko ili ak probati jednu od
onih izbrijanih frizura. Kako ih ono zovu? Jedinica, ini mi se.
Ne bi valjda, preneraeno je rekla Izabel. bi bio zloin.
Okrenuo se prema njoj. to? To je moja glava.
Ne, poele ona da kae, nije, i moja je, ali se suzdra. Ali to je bilo ono to je pomislila i, ak i
dok je ta misao jo trajala, shvatila je da joj je Dejmi samo pozajmljen, kao to smo moda svi mi
samo pozajmljeni jedni drugima.
upkala je koni koji je visio s koktel haljine. Mislim da bi bilo teta da izgleda oerupano. Uz
to, zar tebi te namerno obrijane glave ne deluju agresivno?
Nisam ozbiljno mislio. Zastao je. ta misli o tome da se tetoviram?
Prasnula je u smeh, a on takoe, i pekir obmotan oko njegovog struka spade. Izabel je osetila kako
i protiv svoje volje rumeni, ali je ustala i prila da podigne pekir pre no to je on stigao to da uini.
Obrisala mu je njime ramena, a onda i grudi. Dejmi nije bio maljav; kao deak je, pomisli ona, jo
uvek.
Obukli su se. ta misli, hoe li se arli probuditi? upitao ju je.
Pretpostavljala je da verovatno nee. uvae ga Grejs, koja se bee ve smestila u dnevnu sobu, u
kojoj se nalazio televizor. arli bee dobio svoj veernji obrok i Izabel je verovala da e barem do
ponoi mirno spavati. Mada sumnjam da emo se toliko zadrati, rekla je. Razloge za to ostavila je
neizreene, ali je Dejmi pretpostavio na ta misli. Poinjao je da se pita da li je uopte trebalo da
prihvati Ketin poziv. Moda bi ispao neotesan da je odbio da ide, ali sad poto je prihvatio, morio ga
je snaan predoseaj u vezi s tim susretom.
Odluio je da se poveri Izabel. Pomalo sam nervozan u vezi s ovim, rekao je. Izvini. Naprosto
mi treperi u stomaku od treme.
Izabel je pokuala da ga ohrabri. Najbolji nain da raskrsti s nekadanjom ljubavlju jeste da tu
osobu tretira kao starog prijatelja ili moda roaka.
Razmislio je naas o ovome. Sve je to u redu, ali ne oseam se ovako kad idem u posetu starom

prijatelju. Ovo je drugaiji oseaj.

Jednostavno nemoj da brine, odvratila je. Ne razmiljaj vie o tome. Potom ga je uzela za
ruku. Sluaj, zato ne bismo otili u prizemlje i popili neto pre polaska? Recimo... din-tonik.
Da se ohrabrimo kao Holanani?
Da, odvratila je. Mada moram rei da mi je to poreenje oduvek zvualo pomalo neljubazno.
Jesu li Holanani prirodno hrabri?
Pretpostavljam da su isti kao i ostali. Neki su hrabri, neki nisu. Ali sam izraz nema nikakve veze s
Holananima, nego s holandskim dinom. Stegla mu je ruku. Nemoj se plaiti Ket.
Zato nas je pozvala? upitao je. Zato?
Izabel nije znala odgovor na ovo pitanje i nije ni pokuala da ga pronae. Sili su u salon, gde je
ona poela da im priprema pie, dok je Dejmi otiao u dnevnu sobu da popria s Grejs. Vrativi se,
rekao je: Pozvau Grejs taksi. Dobila je migrenu.
Grejs je povremeno dobijala napade migrene, koji su prolazili tek nakon dvadeset etiri sata
mirovanja u krevetu. Izabel prepusti pripremanje pia Dejmiju. Ti zavri ovo, rekla mu je. u
pozvati taksi i otpremiti je kui.
Hoemo li otkazati? upitao je Dejmi. U glasu mu se nije osealo ni najmanje razoaranje.
Izabel mu s vrata dobaci pogled ispunjen podrugljivim iznenaenjem. Zato? arli moe s nama u
svojoj nosiljci. Uostalom, zato i ne bi? pomisli potom. Ket se vie ne moe pretvarati da arli ne
postoji; hladno se ponaala prema njemu, jedva ga primeujui, ali to tako vie ne moe.
Grejs je i ovde u kui drala boicu tableta protiv migrene.
Bee popila jednu i sad se oseala malo bolje, ali Izabel je ostala pri miljenju da e joj biti bolje
u sopstvenom krevetu i smestila ju je u taksi. Zatim se vratila u salon, gde joj je Dejmi dodao au.
Podigla ju je, nazdravljajui mu, i otpila gutljaj. Jak je, rekla je potom, napravivi grimasu.
Dejmi se iroko osmehnuo. k nas dugo vee.
Mada se stresla od jaine din-tonika, Izabel je oseala da joj je potreban. Dejmi takoe. Malo
kasnije, iskapivi svoju au, oseao se samouverenije u vezi sa susretom s Ket; meutim, i dalje ga
je morio onaj isti oseaj, za koji mu je sad bilo jasno da je zapravo seksualno uzbuenje. Skrenuo je
pogled, kao da bi ga Izabel mogla nazreti u njegovim oima.
{9}

Ket se bee nedavno preselila u stan u Feti Rou. Nalazio se na treem spratu georgijanske zgrade,
do kog se stizalo zavojitim zajednikim stepenitem koje je povezivalo odmorita pred svim
stanovima. Izabel i Dejmi su se dovezli taksijem, s arlijem koji je sve vreme predusretljivo spavao
u nosiljci pored njihovih nogu. Dejmi je, s nosiljkom u rukama, upravo prelazio nekoliko poslenjih
stepenika do Ketinih vrata. Stojei iza Dejmija, Izabel se nagnula i pogledala svog sina. Kako joj
moe biti antipatian? promrmljala je.
Dejmi je reagovao otro. Kome? upitao je. Kome je antipatian?
Budui da je izbegavaia temu Ket u razgovorima s Dejmijem, Izabel mu nikad nije pomenula
odbojnost koju je nazrela u Ketinoj reakciji na arlija; to joj ni sad nije bila namera. Rei koje je
promrmljala, premda sluajno suvie glasno, nisu bile namenjene njegovim uima, ali sad ih nije
mogla tek tako povui. Ipak je pokuala.
Ne znam da li je stvarno tako, rekla je pomirljivim tonom. Oseam neto u njenom dranju, ali

moda ne bi trebalo da idem toliko daleko da to nazivam antipatijom.

Dejmi se namrtio i pogledao niz stepenice. Mogli bismo otii kui, zna, tiho je rekao. Imamo
savreno logian izgovor, arlija. Male bebe i kasne posete ne idu zajedno.
Izabel se uini da je osetila gnev u njemu, to ju je iznenadilo. Dejmi je inae imao izrazito blagu
narav, ali izgleda da ga je ovo naljutilo. Naravno, on je otac, podseti ona sebe, a svaki roditelj,
pogotovo onaj novopeeni, ozlojedi se na samu pomisao da neko moda nalazi manu njegovom
detetu; naa deca su savrena, pogotovo kad su tek roena i jo uvek nisu otkrila svoje karte.
Meutim, behu ve doli dovde, a pomislila je i da je Ket, tavie, ula otvaranje vrata u prizemlju i
zvuk njihovog penjanja uz stepenice. Izabel je nekoliko asaka zamiljala kako bi bilo kad bi se sad
okrenuli i otili, odunjavi se niz stepenice, a da Ket uto otvori vrata i ugleda im potiljke. Neka
druga domaica bi moda razmislila o tom prizoru i upitala se zato su se njeni gosti osetili
prinuenim da odu pre no to su i doli, ali da li bi Ket to uradila? Izabel pomisli da ne bi, niti bi,
ruku na srce, i ona sama: svetlost takvih incidenata retko pada na nas i nae mane.
Vrata je otvorila visoka, vitka mlada ena. Prvo je osmotrila Izabel, pa arlija i tek naposletku
Dejmija, zadravi oi na njemu. Izabel okrznu pogledom Dejmija koji je, ako je u prvi mah uopte
i pogledao ovu mladu enu, sada gledao u stranu. Oi nas odaju, pomisli ona; zadravaju se na
lepima, privlanima; preko ostalih samo skliznu; bleskom saoptavaju nae emocionalne signale isto
onako precizno kao signalni reflektori. Dejmi je delovao iznervirano, ak usplahireno. Tek smo
stigli, pomisli Izabel, a situacija se ve komplikuje.
Mlada ena im pokretom ruke pokaza da uu. sam Klaudija, ree ona. Ketina sustanarka.
Naravno. Izabel je ula da je Ket uzela sustanarku kad se preselila u Feti Rou, ali sve to je o
njoj znala bilo je da je iz Sent Endrusa i da igra golf, koji je u Sent Endrusu gotovo svima glavna
razonoda. Ovaj podatak je dobila od Edija, koji je upoznao Klaudiju kad je prvi put dola u
delikatesnu radnju. Izvio je usne izgovarajui rec golf i Izabel ga je prekorila zbog toga. Ti ga
moda ne voli, ali neki drugi...
Nalaze zadovoljstvo u udaranju bele loptice, rekao je. Da, sigurno.
Svi mi imamo neto, odvratila je. Prieljkivala je da upita Edija kako provodi slobodno vreme,
ali je oklevala. Edi je sad bio samopouzdaniji, ali ispod povrine jo su vrebale odreena krhkost i
ranjivost. Ipak, nije mogao oekivati da njegovi prezrivi komentari o golferima prou nekanjeno.
Stoga je rekla: ti, Edi, ime se ti bavi? U slobodno vreme? ime ga prekrauje?
Pitanje ga je zateklo. Pogledao ju je, gotovo uzbunjeno. ?
Izabel je potvrdno klimnula. Da, ti.
Kuliram.
Nasmejala se i istog asa pokajala zbog toga, budui da mu se lice smesta zbrkalo. Jo je bio
preslab; ta god da je bilo to to mu se desilo, to za ta je Ket znala - a sad ve bee prolo dosta
vremena otad - naudilo mu je vie nego to su ljudi mislili. Izabel je urno pruila ruku i dodirnula
njegovu. Povukao se izvan njenog domaaja. Izvini, rekla je. Nisam htela da budem neutiva.
Naprosto, to kuliranje - pa, eto, ne govori ba mnogo. Moda tebi... Apsurdno, na um joj je pala
misao o ljudima koji sede negde gde je hladno, moda oskudno odeveni, i smrzavaju se, poinjui da
drhte...
Klaudija ih je uvela u hol. Poput veine stanova u Nju taunu, i ovaj je bio velik, klasinih
proporcija, u ovom sluaju ne naroito uredan - Ket je privatno bila sklona neorganizovanosti i
{10}

Izabel primeti gomilu pote koja je neotvorena leala na stoiu u holu, zajedno s gomilom
raznoraznih reklama za picerije i indijske restorane. Uoivi pravac njenog pogleda, Klaudija se
nasmejala. Nameravale smo da malo sredimo u ast vaeg dolaska, rekla je, ali znate kako je.
Prijatnije se oseam u malo nereda, rekla je Izabel. Ti takoe, zar ne, Dejmi?
Pokuao je da se osmehne, ali sa slabanim rezultatom. Izabel primeti da Klaudija opet bulji u
njega. To je natera da se upita nije li Ket moda rekla svojoj sustanarki da joj je Dejmi nekada bio
deko. I da li joj je potom objasnila da joj je tetka ukrala tog nekadanjeg deka? Ako jeste, tada bi
Izabel mogla mirne due igrati ulogu drske ljubiteljke piletine, nemilosrdne deraice mukaraca; to
ne bih nikad mogla, pomisli ona - barem ne ozbiljnog lica.
Uto je Klaudija upitala gde bi eleli da ostave arlija. Mogao bi spavati u njenoj sobi, ako Izabel
smatra da odgovara. Nalazi se pozadi, rekla je. Tiha je. Gleda prema Ulici Kamberlend.
Uvela ih je u sobu. Unutra su se nalazili brani krevet s prekrivaem s indijskom arom, mala
polica s knjigama i pisai sto. Iznad kreveta je visila reprodukcija Hoperove grafike, mlada ena za
stolom, obasjana dnevnom svetlou. Stavili su arlijevu nosiljku na krevet, a Dejmi se sagnuo da
mu popravi ebence.
Spava kao top, rekao je Dejmi. Bilo je to prvo to je veeras rekao i Izabel je uoila da
Klaudija slua s izrazitim interesovanjem, kao da je Dejmi izrekao neku duboku misao.
Zatim je Ket ula u sobu, briui ruke malim papirnim ubrusom. Pogledala je Izabel i, gledajui u
nju, rekla: Zdravo, Dejmi. I onda: Zdravo, Izabel.
Izabel je poljubila Ket u obraz i osetila napetost u mladoj eni, zategnutost miia. ono je
arli, rekla je potom, koji vrsto spava.
Ket je okrznula nosiljku pogledom. Nije se prignula da ga poljubi, niti ga je dotakla; samo je
gledala. Zdravo, arli, rekla je.
Izabel ju je posmatrala. Nije ni pogledala Dejmija, nijedan jedini put, a to teko da je slutilo na
dobro to se ticalo ostatka veeri. Recepti za propala drutvena okupljanja su raznoliki i ivopisni; u
nevelikom krugu koji je odravao edinburku tradiciju odravanja sveanih veera, moglo ih se
nabrojati vie; domain koji je zaspao - za stolom - im je iznesena supa, koja je tom prilikom bila
toliko presoljena da je bila potpuno nejestiva i gosti su bili primorani da je ostave u iniji; svaa
izmeu gostiju koja je dovela do preranog odlaska uvreene strane; i dabome, nenamerne greke u
vezi sa spiskom gostiju, poput one uvene prilike kad su ogoreni bivi suprunici, nedugo posle
unog razvoda, bili smeteni jedno pored drugog. Njeno sopstveno najgore iskustvo bilo je trenutak
kad je gost na ruku raspoloeno upitao da li se iko od prisutnih ikad naao u iskuenju da poini neki
akt nasilja, a sluaj je hteo da je domaica svojevremeno, u trenutku slepog besa, napala biveg
ljubavnika i docnije bila osuena za nanoenje telesnih povreda, to su znali svi gosti sem onog koji
je postavio pitanje. Neumesni komentari dovodili su do opte nelagode koja je umela da potraje
nekoliko minuta ili svega nekoliko sekundi; veeranja opta nelagoda, naprotiv, mogla bi se meriti
satima, ukoliko je Ket nameravala da istraje u svom tvrdoglavom odbijanju da pogleda u jednog od
gostiju. Sve je mogue - Izabel bee ula za jednu enu u Edinburgu koja je posekla enu koja je
sedela preko puta nje tako to je cele veeri gledala kroz nju. Tako neto iziskivalo je znatnu vetinu i
ujedno pokazivalo kako ljudski trud moe biti pogreno usmeren.
Meutim, potom se Ket okrenula prema Dejmiju i rekla: Ti ba dobro izgleda, Dejmi!
Izabel je odahnula; ipak im ne predstoji dugotrajno muenje. Ali onda je Ket dodala: Neko te
oigledno dobro odrava.

Potrajalo je asak ili dva dok znaenje ove primedbe nije postalo svima jasno. Pripremljena za
najgore, Izabel je smesta shvatila prikriveno znaenje: Dejmi je bio optuen da je izdravani
ljubavnik. Ova drskost je bila zapanjujua, ali Dejmi, uhvaen nespreman, kao da nije primetio
izbor rei, barem u prvi mah. Ali kad su izali iz spavae sobe i uputili se prema dnevnoj, odjednom
se ukoio i napola okrenuo prema Izabel. Oi su im se srele, a ona je diskretno odmahnula glavom i
pokazala pogledom navie, kao da bi da kae, Ne obraaj panju. Budi iznad toga.
Klaudija je dodala Izabel au vina, a potom pruila au i Dejmiju. Izabel je podigla au i
nazdravila Ket, koja je mlako uzvratila.
Morali smo da povedemo arlija, rekla je Izabel. Grejs je dobila jedan od svojih napada
migrene. Ne dobija ih esto, ali...
arli obino sve prespava, rekao je Dejmi. On je dobra beba.
I Ket i Klaudija su pogledale u Dejmija kad je progovorio. Zatim se Klaudija okrenula prema Ket
i rekla: ono bee ima onu groznu bebu? Doli su na veeru, a ona je plakala i plakala? , oni,
rekla je Ket. Da. Taj e zavriti u kotskoj operi, bogme hoe.
Dejmi se namrtio. Siguran sam da nisu mogli uiniti nita. Ako se bebi plae, ne moe je
spreiti. ta se tu moe? Pogledao je Ket, kao da oekuje odgovor. Ona je srela njegov pogled, ali
samo naas. Kako posmatramo nekog ko nam se nekad dopadao? Ba ovako, pomisli Izabel, pratei
izraze na Ketinom licu; brzi pogledi koji izraavaju samoprekor ili, moda, iznenaenost injenicom
da ti se taj neko jednom mogao dopadati. A u sluaju kad posmatramo osobu koju smo napustili, moe
preovladavati ozlojeenost - ozlojeenost injenicom da vie ne igramo nikakvu ulogu u ivotu te
osobe, to oseamo kao istinsku uvredu. Meutim, Ket je ostavila Dejmija, nije bilo obrnuto, i teko
da je imala pravo da se osea uvreenom zato to je on naao drugu. Ali, ako je ta druga bila njena
roena tetka...
Izabel je videla da Dejmi kao da jo eka da mu Ket odgovori. Promena teme, zakljui ona, mogla
bi spasti situaciju.
Kad si ve pomenula kotsku operu, rekla je potom, jesi li gledala Kavaljera s ruom, Ket?
Ketin odgovor bio je nabusit. Ne. Zatim je dodala: Ne, nisam.
Ovo e biti teko, pomisli Izabel; moda je ipak trebalo da se tamo na stepenitu okrenu i odu kui.
,,Kavaljer s ruom ima svojih dobrih trenutaka, iznenada je rekao Dejmi.
,,Da... zaustila je Izabel. Slaem se. Mislim da...
sam gledala Karmen u Londonu, prekinula ju je Klaudija. U izvedbi Engleske nacionalne
opere.
Nekoliko trenutaka su svi utali. Izabel se ohrabrujue osmehnula. Karmen je uvek zabavna,
rekla je. Svi vole tu operu. Dejmi ju je prostrelio pogledom. ,,Moda, promrmljao je.
Izabel je bila uporna. Uvek je tako s ustaljenim repertoarom, rekla je. Ljudi vole opere koje su
im poznate. Karmen uvek znai rasprodate karte.
Dejmi u prvi mah nije rekao nita. Izabel je primetila da su mu prsti grevito isprepleteni, u toj
meri da su mu zglobovi pobeleli. Kad je progovorio, glas mu je zvuao napeto. Da, ali u tome i jeste
problem, zar ne? Stare stvari ne ostavljaju mesta za bilo ta novo.
Nove opere, blago je odvratila Izabel, umeju da odbiju publiku. To je naprosto tako.
I zato ne bi trebalo da se izvode? ljutito je upitao Dejmi. Samo one stare? Boemi, Travijata?.

Izabel okrznu pogledom Ket, koja je zurila u tavanicu, moda izbegavajui da pogleda Dejmija.
Nije htela da nastavlja diskusiju koju je sama zapoela i koja se naglo pretvorila u prepirku, ali
istovremeno je zakljuila da joj smeta Dejmijev namerno provokativan stav. Nije imala nita protiv
savremene opere - to je znao - i nije postupao fer prikazujui je kao tradicionalistu, jer ona to nije.
Nisam rekla da nema mesta za nove opere, odluno je odvratila. Nisam. Rekla sam samo da
operski ansambli moraju iveti u stvarnom svetu. Moraju prodati karte, a to znai izvoditi ono to
ljudi dolaze da gledaju. Ne stalno, dabome. Ali moraju tako postupati.
I to iskljuuje izvedbe novih dela? ljutito je rekao Dejmi.
Ne, rekla je. Ne.
Izabel se oseala nelagodno. Nije liilo na Dejmija da bude svaalaki raspoloen, ali palo joj je
na pamet da je napeta atmosfera objanjenje za njegovu aroganciju. To je jo i mogla da razume, ali
bolelo ju je, ipak, to je zapodenuo javnu prepirku s njom, i jo uvek je razmiljala o tome kad su
zauli arlija kako plae. Dejmi je smesta skoio. Budan je, rekao je.
Ket je izgledala iznervirano. Zar ga ne moe ostaviti da se sam umiri? rekla je. Zar nee
ponovo zaspati?
Ne, odseno je odvratio Dejmi. Beba se ne sme zanemarivati.
Ketine oi blesnue. Zaboga, nisam pomenula nikakvo zanemarivanje. Rekla sam da...
Idem po njega, rekao je Dejmi.
Gledale su za njim dok je izlazio iz sobe. Ket je pogledala Izabel i zavereniki se osmehnula, ali
joj Izabel nije uzvratila osmeh. Po njenom miljenju, Ket je od nje traila da uestvuje u oceni da je
Dejmi preterao i da zapravo ne zna kako da postupa s uznemirenom bebom. Meutim, nije htela.
Veoma je dobar, rekla je.
Ket se okrenula Klaudiji i nemo oblikovala usnama nekoliko rei. Izabel je zastao dah. Bilo je
teko rei i moda je samo umislila - mora da je umislila; ali uinilo joj se da su dve rei koje je Ket
bezglasno rekla svojoj sustanarki glasile u krevetu.
Katastrofalno vee.
Dejmi je potvrdio klimanjem glave. Potpuno se slaem s tobom.
Vraali su se kui taksijem. Vozei se uz Maund, sa svetlima Dvorca iznad njih i mranom dolinom
velikog gradskog parka koji se pruao s desne strane, du Prinevske ulice, posmatrali su kasnononi
ivot na ulicama - bune grupe studenata, posetilaca klubova i pabova, parove s rukom u ruci, ljude
okupljene pod nadstrenicama na autobuskim stajalitima. arli se bee unervozio i plakao je od
trenutka kad se probudio, i atmosfera za stolom postala je napeta i neprijatna. Otili su odmah po
zavretku obeda, utke siavi niz stepenice. Izabel se inilo da je Dejmi ljut na nju, ali nije znala
zbog ega bi trebalo da se izvinjava. Moda zato to je uopte prihvatila poziv?
,,Izvini, rekla je kad se taksi popeo na vrh Visoke ulice i poeo da se sputa prema Mostu
Dorda IV. Ne znam ta sam uradila, ali svejedno ti se izvinjavam.
Nisi ti nita kriva, promrmljao je Dejmi. Naprosto mi je bilo muka od svega. Od Ketinog
ponaanja. Od njenog stava prema arliju.
Izabel je uzdahnula. je tako komplikovano, rekla je.
Sve je suvie komplikovano, rekao je Dejmi. Sve skupa je suvie komplikovano.

to onda ne otputujemo negde? rekla je Izabel. Izletelo joj je bez razmiljanja, ali im je
izgovorila shvatila je da je ovo dobra ideja. Potrebno im je da odu negde, s arlijem, da budu malo
sami. Nekoliko dana bi im mnogo znailo.
Dejmi nije u startu odbacio ovu mogunost.
,,Kuda? upitao je.
Izabel je opet progovorila ne razmiljajui. Na Duru, odvratila je.
,,U redu, rekao je Dejmi. I dalje je delovao neraspoloeno i ona posegnu i uze njegovu ruku u
svoje. Osetila je da je napet, ali svejedno nije povukao ruku i, u trenutku kad su stigli do Brantsfild
plejsa i prolazili pored zamraenih izloga Ketine delikatesne radnje, milovao joj je doruje prstima,
neno, ispitujui, dodirom ljubavnika koji iznova otkriva da se divi osobi koju voli.
Izabel pomisli na neuven komentar za koji je pomislila da ga je Ket bezglasno izgovorila. Sasvim
tano, pomisli ona, osmehnuvi se.

10.
Njen predlog da otputuju na nekoliko dana na Duru, na razboritoj svetlosti jutra ipak nije delovao
onako impulsivno kao to je mislila da bi mogao. Dejmi bee donekle zateen idejom - nisu planirali
zajedniko putovanje, ali sad kad je ideja lebdela u vazduhu, zakljuio je da mu se prilino dopada.
Hebridi su idealni, rekao je. nekoliko godina sam bio na Harisu - jesam li ti priao o tome?
Oduevio sam se. Ili smo i na Juni Uist. Nae se obuzet onim divnim oseanjem da se nalazi na
samom kraju.
I nalazi se, rekla je Izabel. Na kraju kotske. I na kraju Evrope.
Dejmi je pogledao kroz prozor. Sedeli su u kuhinji i dorukovali, a kroz veliki viktorijanski
prozor nadiralo je jutarnje sunce, osvetljavajui estice praine koje su plutale naokolo poput
siunih planeta u vasioni. Nije li udno, rekao je, pruivi ruku i napravivi kovitlac u vazduhu
ispred sebe, to mislimo da je vazduh prazan, a on je zapravo pun kojeega. estica praine. I
virusa takoe, pretpostavljam.
Izabel je razmiljala o Hebridima. Dura? upitala je. Jesi li bio tamo?
Dejmi je odmahnuo glavom. Pomalo brkam Unutranje Hebride, rekao je. Dura je onaj pored
Ajleja, je l tako? Ispred rta Kintajer?
,,Da, odvratila je Izabel. Ajlej je mnogo vei. Tamo se proizvodi vie viskija - na njemu ima
est ili sedam destilerija, ini mi se. Nedaleko od njega je Dura. Ostrvo jelena - to je znaenje
imena na staronordijskom.
k, rekao je Dejmi. Video sam ga s Ajleja, ali nisam bio na njemu. Naas je zautao i s
interesovanjem se zagledao u Izabel. Ali zato ba Dura ? Postavio je pitanje i onda se setio; ona
slika koju su videli na aukciji. Prikazivala je Duru. Podigao je obrve. Da nema to neke veze sa...?
Izabel je slegla ramenima. Razmiljam o njoj, rekla je. Razmiljam o toj slici. Pretpostavljam
da me ona navela da poelim da opet odem tamo. Uz to, imam prijatelje na ostrvu. Volela bih da ih
opet vidim.
su oni? upitao je Dejmi. Bio je podozriv. Izabel je imala naviku da se u neto upusti iz vrlo
konkretnih razloga, ak i onda kad je sve delovalo spontano ili neplanirano.
Porodica Fleer, odvratila je. Fleerovi su ve due vreme vlasnici imanja Ardlusa na ostrvu.
arlija i Rouz Fleer sam poznavala povrno, li sam zato njihovu kerku upoznala malo bolje. Ona
je odlina kuvarica - bavi se keteringom za lovake kue i privatne zabave u oblasti Visoja, tim
stvarima. Imanje sada vodi njen brat, ali Lizi i dalje koristi priliku da provede vreme tamo kad god
ne kuva za druge. Dopae ti se.
I to je sve? upitao je Dejmi. Poznaje li jo nekog ? uj, samo sam dva ili tri puta bila
tamo, rekla je Izabel. Nisam imala prilike da upoznam mnogo ljudi. Upravnika destilerije. enu u
duanu u Krejghausu. Pila je kafu i sad je iskapila poslednjih nekoliko kapi iz olje; uglavnom
mleko, s nekoliko takica pene - Izabel je volela kafu s mnogo mleka. zna li za Orvela? upitala
je.
Znao je. Tamo je napisao 1984, zar ne?
Jeste, u kui zvanoj Barnhil, na vrhu ostrva. Zavrio ju je tamo 1948.
I tako je...
Izabel se upita je li Dejmi itao 1984 nije bio revnostan italac, ali umeo je da je iznenadi.

Proitao je Anu Karenjinu i Plai, voljena zemljo, ali nije znao ko je madam Bovari - ali u tome se
sastoji polovina njegovog arma, pomisli ona iznenada; u tome to ne zna takve stvari. je madam
Bovari? upitao ju je jednom i Izabel je, uhvaena na prepad, umalo odgovorila Ja, hotei da se
naali, ali se blagovremeno zaustavila. Meutim, to je bilo tano, zar ne? Poput madam Bovari, i ona
se zaljubila u mlaeg mukarca, s tom razlikom to nije bila udata i Flober nije bio tu da je kazni.
Pisci uvek kanjavaju ene koje se zaljube oajniki, prkosei svim konvencijama - Ana je takoe
bila kanjena; Izabel se osmehnu na tu pomisao i upita da li bi i ona bila kanjena zbog ljubavi prema
Dejmiju. Mada, ona nije imala pisca. Izabel je bila stvarna.
Orvel: on je kanjavao sebe, pomisli ona, zurei u komare i potom piui o njima. ,,Da, odvratila
je, obrnuo je redosled brojeva da bi dobio 1984, koja se tada zaelo doimala kao vrlo daleka
budunost. Ona ustade. onda, kad je 1984. stvarno dola, uopte nije bila tako loa. Mogla bi se
ak nazvati lepim vremenima, u poreenju s onim to se danas deava. Sve te kamere stalno ukljuene
na ulicama i tome slino. Sva ta podozrivost.
Dejmi je takoe ustao i bacio pogled na sat. Za oko jedan sat trebalo je da bude na Akademiji i
setio se deaka koji ga je ekao u uionici, deaka koji nije voleo da svira fagot i koji je asove
podnosio s loe prikrivenom dosadom. Antipatija je bila obostrana; Dejmi nije odobravao njegov
stav prema instrumentu i oseao je neku neodreenu odbojnost prema nagovetajima poetne
seksualnosti kod deaka, nekoj vrsti senzualne, potisnute energije, tik ispod povrine, koja se
manifestovala pojasom akni du linije brade i... Teko je biti etrnaestogodinji deak, a ni
petnaestogodinjaku nije nita lake. Sve zna ili barem tako misli, i osea se grdno osujeen time to
ostatak sveta nije spreman da mu to prizna. A devojice, kojima je podjednako teko u sopstvenoj
koi, kao da mu se rugaju, tako su blizu a ipak tako daleko, i tako van domaaja zato to neko nije
dovoljno visok ili mu je koa potpuno nesklona saradnji. Dejmi se stresao. Je li i on bio takav?
Prisetio se onoga to je Izabel maloas rekla. Je li sad zaista sve mnogo gore nego pre? I ako jeste,
zato je tako?
,,Podozrivost? upitao je. Jesmo li podozriviji nego ranije? Izabel nije ni najmanje sumnjala u
to. Naravno da jesmo. Pogledaj aerodrome - osumnjien si onog asa kad kroi na neki. Iz
oiglednih razloga. Ali istovremeno smo postali podozrivi prema svima, zato to ih vie ne
poznajemo. Naa drutva postala su drutva sastavljena od ljudi koji su jedni drugima stranci - ljudi s
kojima nas ne veu zajednika iskustva, koji ak moda ne govore istim jezikom kao mi. Oni svakako
nee poznavati iste pesme i iste knjige. ta moe i da oekuje u takvim okolnostima? Jedni drugima
smo stranci.
Dejmi ju je paljivo sluao. Da, mogue je da je Izabel u pravu, ali kuda vode ova njena
opaanja? Ne moe naprosto vratiti vreme i ponovo se nai u svetu u kojem smo svi odrastali u
istom selu.
ta mi tu moemo? upitao je.
,,Nita, odvratila je Izabel. Razmislila je naas o svom odgovoru. Bio je defetistiki i nije nikako
mogao biti taan. Mogli bismo teiti da iznova stvorimo zajednicu, mogli bismo stvoriti svet u kojem
bismo delili kulturne i graanske vrednosti. Moramo to uraditi ili e nas struje razneti na razne strane,
a na pragu smo da nam se upravo to i desi. Meutim, nee biti lako, to ponovno stvaranje graanskog
drutva; nee biti lako ukrotiti usijane mlade glave, bande, decu koju su zanemarivanje i odsustvo
njihovih oeva liili jezika i moralnog kompasa. Ne mislim stvarno nita, dodala je. Ali
komplikovano je.

Dejmi je ponovo pogledao na svoj sat. Moram da... Naravno, rekla je Izabel. je vaan
projekt, a ima jo samo deset minuta.
Prignuo se i spustio joj lak poljubac na obraz. Mirisala je na sapun za brijanje koji je voleo da
koristi, s mirisom sandalovine.
Izabel je tog dana vrlo malo radila. Dodue, obavila je nekoliko telefonskih poziva: pozvala je
brodsku kompaniju na zapadu da bi rezervisala trajekt do Ajleja i nazad; Lizi Fleer, da bi proverila
hoe li biti na Duri sledeeg vikenda, kad su planirali da stignu; i jedini hotel na ostrvu, onaj u
Krejghausu, da bi rezervisala sobu, i to dovoljno veliku za njih dvoje i arlija. Potom se donekle
nevoljno, kad se ve primaklo vreme ruka, suoila s neim to je stalno izbacivala iz misli ali to je
sad zahtevalo neodlono posveivanje. Kristofer Dov je trebalo da stigne u toku popodneva. Bee
rezervisao mesto u vozu iz Londona koji je na stanicu Vejverli stizao u tri sata. Javio joj je to
telefonom i potom ekao ta e ona na to rei, kao da je oekivao da e se ponuditi da doe da ga
saeka. Tako se nekad radilo na Oksfordu; saekali bi gosta na stanici i potom ga otpratili do
koleda. Izabel je pretrpela kratak trenutak unutranje borbe. Njena uroena dobrota nalagala je da se
ponudi da ga saeka; ali njena ljudskost, koja, najzad, nije ograniena na ljubaznost i saoseajnost ljudske osobine svakako mogu biti i loe, jer i ljudi ima raznih - ista ta ljudskost ju je sad podsticala
da ne bude predusredjiva. Profesor Kristofer Dov je, uostalom, bio ovek koji je orkestrirao pu
kojim je svrgnuta s mesta urednika. Bio je bezobziran, ambiciozan ovek, intrigant koji je trebalo da
bude politiar, a ne filozof, pomisli Izabel. I neu otii na stanicu da ga doekam. Moe da uzme taksi
i doe kod mene.
Razume se, popustila je. Malo posle devet ujutru, pozvala je njegov kuni broj da bi mu ponudila
da ga saeka na Vejverliju. Dok je telefon zvonio, zamiljala je radni sto na kojem zvoni, u njegovoj
kui u Ajlingtonu, gde je bila sigurna da ivi. Niko se nije javljao; bee ve otiao na Kings kros, a
ona nije imala broj njegovog mobilnog telefona. Prekinula je vezu. Ovo je bila pouka koju je dosad, u
ovim godinama, ve trebalo da je nauila. Ne postupaj rukovodei se zlobom, ne budi neljubazna, jer
trenutak kad moe da popravi stvar moe proi pre nego to tvoje srce promeni kurs.
Pred kuom se zaustavio taksi. Skrivena bunom rododendrona i malim stablom breze, Izabel je
osmatrala kapiju kroz prozor radne sobe u prizemlju; figura na zadnjem seditu bee se prignula
napred da bi platila taksisti. Pa dobro, barem je to uradio kako valja; u Edinburgu se taksisti plaa
pre no to se izae iz vozila - to je sasvim razborito, u duhu prosvetiteljstva - dok u Londonu ljudi
izau iz taksija i onda plaaju kroz prednji prozor, koji taksista mora da spusti. Izabel nije uviala
svrhu toga, ali to je bila jedna od onih stvari, poput vonje levom umesto desnom stranom puta, koja
je naprosto bila takva. A te stvari, pogotovo strana puta kojom se u nekoj dravi vozi, nisu neto to
se moe lako promeniti, premda se Izabel seala da je postojao najmanje jedan vlastodrac tamo
negde - u Burmi, pomislila je, s njenom neobinom i nesrenom istorijom - koji je kapriciozno
insistirao da ljudi naglo preu s vonje levom na vonju desnom stranom puta, a rezultat je bila opta
zbrka koja je dovela do brojnih saobraajnih nesrea. Vladari ne bi trebalo da nameu suvie toga
svom jadnom narodu. Nije li kralj Tonge, vrlo gojazan ovek, naloio da cela nacija pone da dri
dijetu onda kad se on odluio na to? Tako neto izvesno stavlja na probu spone koje povezuju
monarha i narod.
Gledala je kako Kristofer Dov izlazi iz taksija, nosei malu torbu za jednodnevno putovanje i
aktovku. Pogledao je ka ulaznim vratima, da bi proverio ulini broj, koji bee vidljivo istaknut,
mesinganim rimskim brojevima zarafljenim za drvo. Potom mu je pogled odlutao ka prozoru radne

sobe i Izabel se naglo povukla u senku. Dov ne sme, ni pod kakvim okolnostima, osetiti da ju je
njegova poseta uznemirila. Izabel bee odluila da e ostati dostojanstvena pred Dovom i tretirati ga
kao bilo kog drugog kolegu. Najzad, samo je to i mogla. Sve drugo - bilo kakva njena sitniavost ili
nervoza - samo bi dopunili Dovovu pobedu nad njom, uinili je jo velianstvenijom.
Znala ga je odranije, dabome, tako da njegova pojava nije predstavljala iznenaenje; lepe ali
nadmene crte, visoke jagodice i elo; gusta i briljivo negovana plava kosa, poput one kakvu imaju
mukarci u reklamama za parfeme, mukarci koji stoje tamo, iz nekog razloga goli do pasa (zbog
vruine, moda), i elinim pogledom blude u daljinu. Tako je izgledao Dov.
,,Izabel! Bee spustio torbe na prag i stajao tamo kad je otvorila vrata nakon to je pozvonio,
ispruenih ruku kao da e je zagrliti. To je i uradio, prignuvi se i obujmivi tim rukama Izabelina
ramena, i poljubivi je u oba obraza. Borila se sa svojim prirodnim porivom da ustukne, ali iako ga
je savladala, Dov je sigurno osetio njenu napetost.
Stvarno je lepo od vas to ste pristali da se sastanemo, oduevljavao se. I to ovako navratnanos!
Uopte nije lepo od mene to sam pristala da se vidimo, pomisli ona; morala sam da pristanem da
se vidimo. Bilo bi apsurdno da nisam pristala. Nema problema, rekla je. Moramo obaviti
primopredaju dunosti kako valja. Uostalom, sad imamo mnogo italaca. Mnogo. Ne bismo eleli da
ih izgubimo.
Komentar je bio nabijen znaenjem. Nije nameravala da ispali hitac tako brzo, ali eto, ipak je to
uradila. injenica da imaju mnogo italaca mogla se pripisati gotovo iskljuivo njenom urednikom
radu; kad je prihvatila taj posao, broj italaca bio je opasno mali.
Naravno, odvratio je, osmehujui se. Blagodarei pre svega vaem trudu. Postigli ste izuzetan
uspeh to se tie poveanja broja italaca. Zaista jeste.
Pa dobro, pomisli Izabel, zato onda menjati urednika kad je ve tako? Da li bi trebalo da ovo kae
naglas? Zakljuila je da ne bi i, umesto toga, pozvala Kristofera Dova da ue. Moda bi trebalo da
odemo pravo u moju radnu sobu, rekla je. Prtljag moete ostaviti ovde u predsoblju. Naglaeno je
pogledala putnu torbu. Rezervisali ste hotel?
Znala je da je ovo opasno pitanje. Ako kae da nije, obavezna je da mu ponudi prenoite, to nije
bila spremna da uradi. Gost bijah i primiste me. Da, ali to je bilo iz potovanja prema nekom ko je
siromaan, a ne nekom ko je odvratan.
,Nisam, odvratio je, na ta se smesta sneveselila. Ali potom je nastavio: Vraam se spavaim
kolima. Putujete li ikad tako? Meni se dopada.
Normanu Mekrejgu se nije dopadalo, rekla je Izabel. Napisao je i pesmu o tome. Mislim da
jedan stih glasi: Ne volim da me pruenog popreko voze kroz no.
Dov se iscerio. Pesnici umeju da budu ekscentrini, rekao je. Mi filozofi smo vie sangvinici,
vie stoici.
ne znam ba, rekla je Izabel. Hjum je bio prijazne naravi, pretpostavljam, ali bilo je mnogo
neprijatnih filozofa. Kao to si ti, pomisli ona.
Nisam nikad naroito cenio Hjuma, rekao je Dov, ne naroito diskretno zagledajui Izabeline
police s knjigama. Shvatam privlanost, ali moje je miljenje da o svojim emocijama moemo
mnogo vie nauiti od savremene kognitivne nauke. Hjum ne bi ba najbolje razumeo pregled
magnetnom rezonancom.
{11}

Izabel je s nevericom zurila u njega. Ovo je bila ista besmislica. Meutim, zakljuila je da nema
energije da se kai s Dovom oko ovoga, stoga je prila ormariu za kartoteku iza svog stola. Kad
sam preuzela posao urednika, rekla je, pobacala sam gomilu starih dosijea. Bile su tu kutije i kutije
papira koje se moj prethodnik nije ni najmanje potrudio da razvrsta. Najrazliitije stvari koje ne bi
nikog zanimale. Pisma od tampara i tome slino. Ja sam sve to pobacala. Bilo je tu ak i prastaro
pismo od Bertranda Rasela, sa zahtevom za nadoknadu putnih trokova za odlazak na simpozijum koji
je Revija organizovala.
Dov, koji je gledao kroz prozor dok je Izabel govorila, sad se naglo okrenuo prema njoj. Rasel?
Ali ta je s njegovim biografima? ta ako su oni hteli to pismo?
Dovov ton odavao je potisnut bes i Izabel se nakostreila, branei se.,Mislite da bi njegove
biografe zanimao zahtev za nadoknadu putnih trokova? Sasvim sigurno ne bi, osim ako Rasel nije u
njemu preispitivao stvarnost putovanja vozom ili tako neto. Mislim da sam se u voz ukrcao na
stanici Padington, ali mogu li biti siguran u to? Nasmejala se, ali Dov nije; brinuo je za nova
pokolenja i nije se mogao smejati takvim stvarima. Izabel se upita kakav bi zakljuak biografi moda
izvukli iz takvog pisma: da je Rasel uvek traio nadoknadu trokova? Ili da nije stajao dobro u
finansijskom pogledu i da je morao da vodi rauna i o najmanjim izdacima?
ta jo? svadljivo je upitao Dov. ta ste jo bacili?
Uveravam vas da sam se otarasila samo onoga to nije bilo ni od kakve vanosti, rekla je Izabel.
Sve je to bilo samo ono to bi se nazvalo efemernim stvarima.
Kao da je Dov postajao sve ljui. Izabel primeti da se zajapurio, to se na njegovom tenu vrlo
jasno videlo. I pomisli takoe da je on vrlo zgodan mukarac, bez ijednog suvinog kilograma.
Verovatno igra skvo ili kriket; deluje tako kad ga ovek vidi.
Efemerne stvari umeju da budu vredne, rekao je. Vrlo vredne. Potpisi poznatih ljudi na ak i
najsvakodnevnijim pismima umeju da se prodaju za brdo para.
Izabel shvati da je to tano. Izvinjavam se, rekla je. Moda je trebalo da budem paljivija.
Naprosto sam pred sobom imala ogromnu koliinu papira i stvarno sam mislila da...
Dov je odjednom delovao pomirljivo. Nije vano, rekao je. Razumem vaa oseanja prema
gomilama papira. Ba ume da se nakupi, zar ne?
Seli su za radni sto, Izabel na svoje mesto, a Dov preko puta nje.
,Mislila sam da bi trebalo da preemo planove za sledea tri broja, rekla je Izabel. Prikupljanje
grae za njih je ve u poodmakloj fazi, a ako je naredni broj poslednji koji ja ureujem, to znai da
ete preuzeti pozamane radove u toku, da tako kaem.
Dov je ozbiljno klimnuo glavom. Da.
Dakle, hoemo li poeti od sledeeg broja? rekla je Izabel.
Dov je odvratio da smatra da je to dobra zamisao, a Izabel je izvukla debelu fasciklu iz gomile
papira na svom stolu. Videla je kako pogled njenog gosta skree ka gomili papira i shvatila da ne
odobrava nered.
Tano znam gde se ta nalazi, tiho je rekla. Moda ne izgleda tako, ali zaista znam.
,Naravno da znate, promrmljao je Dov. Kreativni haos.
Nije joj se dopao snishodljiv ton ove opaske, ali nije reagovala. Otvorila je fasciklu i izvadila list
papira pomalo neurednog izgleda, na kojem je pribeleila predloen redosled lanaka po stranicama.

Tu je bio i njen editorijal, odtampan na papiru krem boje, koji je tu i tamo svojeruno korigovala
plavim mastilom. Ovo je njen poslednji editorijal, setno je razmiljala, i govori o etici oporezivanja.
Dov ne bi nikad pisao o neemu tako svakodnevnom, pomisli ona. Pisao bi o... emu? O kognitivnoj
nauci, moda; o grafikonima i etici odluivanja; o pitanju imaju li kompjuteri svest, iz kojeg bi, shvati
Izabel, moglo proizai novo pitanje: moemo li, onda, imati dobre kompjutere i rave kompjutere? U
moralnom smislu, dabome.
Latili su se posla i radili sve do pola pet, kad je Izabel zaula zvuk otvaranja kapije. Podigla je
pogled i videla gou kako ide stazom prema ulaznim vratima. Bila je to Ket. Dov je takoe podigao
pogled. Ugledao je Ket i upitno pogledao Izabel.
Moja bratanica, rekla je Izabel, ustajui od stola. Nisam je oekivala.
Dov se protegao i zevnuo. Pauza e mi ionako dobro doi.
Izabel ga je ostavila u radnoj sobi i otila do ulaznih vrata. Kad ih je otvorila, Ket bee taman
podigla prst do zvona.
Videla sam te. Izabel se srdano osmehnula. Ketina poseta bi mogla biti novi poetak, pomisli
ona, odluivi da ne dozvoli da seanje na ono katastrofalno vee stane na put pomirenju. Ali ako je i
dolo do otopljavanja, ono je bilo tek u zaetku, budui da se Ket i dalje drala rezervisano.
One veeri si zaboravila kardigan kod mene u stanu, rekla je Ket. Donela sam ga.
Izabel je uzela kardigan, koji je Ket izvukla iz male torbe za kupovinu. to ne ue da popijemo
aj, rekla je. Taman sam htela da ga skuvam. Kristofer Dov je ovde.
Ket je delovala zainteresovano. Kristofer Dov? Poznajem li ga?
Ne. On je u odboru asopisa. U stvari, on... Glas joj zamre. Htela je da kae da on preuzima
mesto urednika, ali tog trenutka, tu na vratima, nije bila tako sigurna u to. Bilo je tako komplikovano.
,,U redu, rekla je Ket. Ali ne smem da se zadravam. Ostavila sam Edija u radnji, a mislim da
eli da izae malo ranije. Ima as u centru za jogu blizu Holi kornera.
je dobro, rekla je Izabel. Siromah Edi...
Ket nije bila raspoloena za razgovor o Ediju. , Edi je Edi.
Ba tako, rekla je Izabel. po svoj prilici se isto moe rei i za nas ostale, mutatis mutcmdis.
Ket ju je pogledala iskosa.
je, nastavila je Izabel, pramena onoga to je potrebno promeniti. U ovom sluaju, imena.
Ket nije rekla nita. Behu ule u predsoblje, u koje je u meuvremenu, iz radne sobe, doao i
Kristofer Dov. Izabel ih upozna i Dov prie da se rukuje s Ket. Izabel je posmatrala i smesta uoila
pramenu u Ketinom ponaanju.
Popiemo aj u kuhinji, rekla je Izabel.
Ket je pogledala prema spratu. Gde je...
Provodi popodne s Grejs, odvratila je Izabel. Nije htela da pria o arliju pred Dovom. Grejs
bee odvela arlija u Botaniku batu, da proeta i nadie se sveeg vazduha. Izabel je bilo drago to
arli nee biti tu za vreme njenog sastanka s Dovom, zbog ega nije naglasila svoje uverenje da je
vazduh u Meristonu, njenom delu Edinburga, u najmanju ruku isto tako dobar kao onaj u Inverlitu,
gde se nalazila Botanika bata. Stavie, vazduh je bio sveiji u Meristonu i Morningsajdu, koji su
se nalazili koju stotinu metara vie od Inverlita, a tu je bila i ona kuna magla koja se prikradala u
Inverlit s obala zaliva Fort i koju Izabel ni sluajno ne bi opisala kao sveu.

Otili su u kuhinju.
Ba prostrana kua, rekao je Dov. U Londonu moramo da se snalazimo sa...
Vrlo ste stenjeni, prekinula ga je Izabel. Ba gadno.
Ket je posmatrala Dova; ova scena odigravala se povremeno u Izabelinom vrtu, kad bi prugasta
komijska maka vrebala ptice. Osmehnuvi se na tu pomisao, Izabel se okrenula i pristavila vodu za
aj, da bi sakrila koliko je situacija zabavlja. Meutim, ta zabava je potrajala samo nekoliko asaka,
jer je potom pomislila: Nee valjda!
Izala je nakratko iz kuhinje, pod izgovorom da ide da donese neto. Meutim, u predsoblju je stala
i pomislila: neu podneti ako se zaljubi u njega. Dov! Duboko je uzdahnula i vratila se u kuhinju,
zatekavi Ket i Dova zadubljene u ivahan razgovor.
Grad je divan... Poznajete li London... Delikatesna radnja? Ima jedna odlina blizu mog stana u
Ajlingtonu... Mnogo posla, mogu da zamislim...
I: Imam prijateljicu tamo... Trebalo bi ee da idem... Oboavam kad odem... Ta gradska vreva.
Da. Svi samo zuje naokolo... Da vam pokaem okolinu? Odseli ste negde?
Izabel se zaokupila pripremom aja. Bilo je ba kao to se pribojavala da hoe. Ali naravno,
mogla je i misliti. Dov je bio nekoliko godina stariji od Ket - osam - ali je delovao mladoliko i u
fizikom pogledu je po svemu bio njen tip. Prisetila se Tobija, s kojim je Ket bila kratko i nesreno
verena. Kad bolje razmisli, izgledao je ba kao Dov, stoga ne bi trebalo da bude iznenaena, a sad...
jedva je mogla poverovati: poziv na veeru bee izgovoren i prihvaen. Imae dovoljno vremena,
rekao je Dov Ket, jer spavaa kola kreu tek u jedanaest.
Izabel je dodala Ket olju aja s izrazom u koji je pokuala da ulije raznoliku meavinu oseanja:
iznenaenje, saoseanje i prekor koji ide uz izdaju. Meutim, njen trud bee uzaludan. Ket je nije
primeivala. Kao ni Dov.
Ket je otila posle pola sata, a Izabel i Dov su se vratili u radnu sobu da zavre zapoet posao. Ne
bee im ostalo mnogo, to je znailo da je Dov mogao otii na vreme da se nae s Ket u delikatesnoj
radnji i potom izae s njom na veeru.
Ket mi je vrlo ljubazno ponudila da mi veeras malo pokae grad, rekao je Dov.
Ona je vrlo zainteresovana za... mukarce, htela je rei Izabel, ali je naposletku preinaila to u
takve stvari. Bacila je pogled na sat. Grejs je uskoro trebalo da se vrati, premda je ponekad umela da
odvede arlija u posetu svojoj roaci koja je ivela u Stokbridu, nedaleko od Botanike bate. A i
Dejmi je trebalo da stigne svakog asa, budui da je rekao da e doi to pre, kako bi se malo
druio s arlijem pre no to doe vreme za kupanje.
Upravo su zavravali s poslom kad je stigao Dejmi. Vrata radne sobe bila su otvorena i on je
uao, oekujui da e unutra zatei samo Izabel. O, izustio je. Oprostite, prekinuo sam vas.
Ovo je Kristofer Dov, rekla je Izabel.
Dejmi je znao ko je Kristofer Dov i preko lica mu je preletela senka, oblak. O.
Kjtistofer Dov je ustao da se rukuje s Dejmijem. Potom se okrenuo Izabel. Va bratanac?

11.
Kristofer Dov je otputovao iz Edinburga, kako bi u ponedeljak bio u Londonu. To je Izabel
ostavilo puna etiri dana pre njenog i Dejmijevog - i arlijevog, dabome - polaska na
etvorodnevno putovanje na Duru. Bilo bi bolje da su iz Edinburga mogli krenuti u petak, ali nisu,
budui da je Dejmi te veeri svirao na koncertu u Pertu. Meutim, uspeo je da oslobodi sebi
ponedeljak i utorak, prebacivi asove u drugu polovinu nedelje, to inae nije radio ali je bilo
izvodljivo, pod uslovom da to ne ini suvie esto.
Poseta londonskog filozofa ostavila je Izabel preneraenu i besnu. Taj bes, zapravo vie
ozlojeenost koja je tiho kljuala u njoj, bio je usredsreen na Dova i njegove spletke, njegovo
najobinije nepotenje. Prieljkivao je njen posao i uspeo da je izgura; to bi i mogla da prihvati, do
odreene mere, samo da nije bio tako dvolian u vezi s tim. Da je igrao otvorenih karata, tada bi ona
moda promrmljala neto o tome kako je sve dozvoljeno u ljubavi i ratu, i stvar bi ostala na tome.
Meutim, on joj je pritvorno estitao na njenim uspesima i ponaao se kao da se razgovori oko
primopredaje dunosti obavljaju izmeu prethodnika koji svojom voljom naputa radno mesto i
naslednika koji ga isto tako svojom voljom na njemu zamenjuje. Ali nije tako! pomisli Izabel. Ovde
je posredi ono to se u svetu biznisa naziva neprijateljskim preuzimanjem i nikakvo dodvoravanje i
osmesi ne mogu izbrisati tu neizbenu injenicu.
Izabelina preneraenost, meutim, nije imala nikakve veze s Dovom, barem ne direktne; izazvala ju
je ista, gola pouda kojom je odisalo Ketino flertovanje. Neko vreme, Izabel se ak pitala da li je
Ket znala za razlog Dovovog prisustva i nije li time to se smesta upustila s njim htela samo da dospe
so na Izabelinu ranu, tim bratimljenjem s neprijateljem pred nosom Glavnog taba. Potom je,
meutim, shvatila da Ket ne zna za promenu urednika i da, bez obzira na to ta je sve proteklih meseci
uradila s namerom da je povredi ili uvredi, ovo nema nikakve veze s tim. Ipak, jo uvek je bilo
okantno, jer je Izabel smatrala da bi ljudi trebalo da budu obazrivi prilikom odabira. Neko nam se
dopadne i elimo da ga bolje upoznamo, ali osim u barovima i klubovima u koje ljudi zalaze upravo s
tom svrhom, ipak nastojimo da nae namere ne budu ba toliko oigledne. Da li je i ovo licemerje, i
to pri tom licemerje zastarelog tipa? Smatrala je da nije. Poenta konvencija ove prirode jeste u tome
da potvruju vrednost osobe; ena koja neskriveno daje do znanja da je odmah dostupna - a u
Ketinom sluaju prolo je jedva pet minuta pre utanaenja dogovora o zajednikom izlasku nagovetava, svakako, da je dostupna i onom koga jedva poznaje. Postoje stvari kao to su primerena
suzdranost, smatrala je Izabel; suzdranost koja bi mogla obuhvatati barem kratak uvod pre
utanaenja bezuslovne pogodbe.
Bila je preneraena pomilju da je njena bratanica - pa eto, nema drugog izraza za to - jeftina.
Znala je da Ket voli odreenu vrstu mukaraca - onu pogrenu - i znala je da njeni momci nemaju
tendenciju da potraju, ali dosad nije mislila o njoj kao o jeftinoj. Ili postoji i drugi izraz?
Raskalana? Ne, raskalana ena ne mora biti i jeftina. To su dve razliite stvari. Raskalana ena
ume imati stila i biti prilino skupa; ume dugo i dobro da razmisli pre no to odlui s kim e biti
raskalana.
Odlutala je naas u mislima, prizivajui u glavi sliku raskalane ene. Videla je, vrlo ivo, enu u
haljini od svilenog erseja do kolena i duboko dekoltiranoj, pripijenoj, s naborima koji odaju skupu
izradu, s nemogue malom torbicom od podatne zelene koe; koa je naprosto odisala kvalitetom.
Izabel se prvo nasmejala na ovu pomisao, ali potom je njen osmeh izbledeo. Ket nije bila raskalana,
ali Izabel nije htela da zakljui da je njena bratanica jeftina. Kakva je, onda? Odgovor je doao sam

od sebe: zbunjena. To je trea kategorija ena: one koje su jednostavno zbunjene. Ne znaju tano
kakvog mukarca ele, isprobale su ih mnogo i svakom su nale manu.
Ona pokua da izbaci iz glave Ketino spetljavanje s Dovom i da umesto toga razmilja o odsutnom
arliju. Ket e doi pameti - u dobar as; sve i ako Izabel ne uspe da dopre do nje, arliju e to
naposletku uspeti. Niko se ne moe dugo duriti na bebu, ak i kad je ta beba rezultat veze izmeu
tvoje tetke i tvog biveg deka. to se Dova ticalo, taj nije uradio nita ime bi se iskupio i Izabel
bee odluila ta e preduzeti da bi se obraunala s njim. Jeste iziskivalo malo razmiljanja, ali
Izabel nije elela da se previe predomilja. Kad se odluka donese, valja delati u skladu s njom, ba
kao to je ledi Magbet predoila svom neodlunom muu. Izabel nije verovala da bi mogla uraditi
ovako neto; nije pomiljala da ima petlje za to. Ali sad je zakljuila da ima, i da e postupiti ba
tako.
To je, pre svega, iziskivalo telefonski poziv kojim su data uputstva. Potrajao je znatno due nego
to je planirala, ali je zato na kraju razgovora sve bilo dogovoreno. Zatim je na red doao novi poziv,
ovog puta maloj privatnoj banci, Adam banci, ija centrala ju je prebacila na lokal Gareta Hauleta.
Ovaj razgovor nije dugo trajao; Garet je objasnio Izabel da likvidnost sasvim sigurno nije njen
problem.
Ponekad ljudi ne razumeju ba najbolje koliko velikim sredstvima raspolau, rekao je Garet.
Zaista nemate nikakvih razloga za zabrinutost, da znate.
Ne volim da razmiljam o tim stvarima, rekla je Izabel. Prisetila se neega to joj je jednom
prilikom rekao njen prijatelj Maks: Novac je problem samo ako ga nema dovoljno. Bilo je to jedno
od onih opaanja za koja se ini da su jasna sama po sebi, ali ija dubina postane oigledna tek kad
sedne i razmisli malo o njima. I moe li se isto rei i za neke druge stvari? Da li je hrana problem
samo ako je nema dovoljno? Ne, barem to nije tano. Oni koji imaju dovoljno hrane ipak imaju
problema s njom; otud itava oajnika rabota dranja dijete - kure, pilule, specijalizovane banje,
beznae jezika na vagi.
Kad je najzad obavila to to je naumila, Izabel je dozvolila sebi luksuz da nekoliko dana provede
onako kako eli. Dov bee odneo sa sobom fascikle s graom za naredni broj, to je znailo da Izabel
nema nikakvih neodlonih obaveza. Mogla je da obilazi knjiare, eta po galerijama, via se s
prijateljima; kako je opojan i sladak bio oseaj da moe da bira kako e provesti vreme, da niko ne
postavlja nikakve zahteve pred nju. Osim arlija, dabome, i Dejmija, i kue, Grejs i, povremeno i
vrlo suptilno, Brata lisca.
Nije rekla Dejmiju kuda ide kad se sutradan uputila u Koloniju Stokbrid. Kolonija je bila niz
urednih kua iz devetnaestog veka, graenih stepenasto od kamena, s jednom kuom ispod i jednom
iznad, a do ulaznih vrata gornje kue vodilo je spoljno kameno stepenite sagraeno uza zid donje.
Kue su bile lepe, premda pomalo skuene, sagraene za majstore zanatlije pred kraj viktorijanske
ere, poput rudarskih kuica koje su se mogle videti po selima Istonog Lotijana, u ravnici koja se
protezala do hladne plavosive linije Severnog mora. Na kraju svakog niza kua, na bonom zabatu
okrenutom ka ulici, nalazili su se reljefi sa simbolima zanata onih koji su tu stanovali: vodeniarev
rvanj, sladareve grablje, ubler, dleto i eki zidara. Razume se, zanatlije su s vremenom smenili
mladi profesionalci i marketinki strunjaci, ali ove kue jo uvek nisu postale preskupe i u nekima
od njih iveli su stariji ljudi koji su ih pre trideset godina vrlo jeftino kupili.
Pronala je Teviotdejl plejs na polovini puta koji je prelazio preko malog mosta. Edinburka reka,

Litska voda, nevelika po merilima mnogih gradova, krivudala je ovuda kroz Stokbrid. Sve krajnje
kue u Koloniji nalazile su se na obali reke, to je bilo odlino leti, kad je vodostaj nizak, ali
uznemirujue zimi, kad Litska voda postane preterano ambiciozna, kakva je uvek bila posle velikih
kia u Pentlandskim brdima. Ulica je bila prijatna, kao i sve ostale ulice u Koloniji; dokazujui,
moda, pretpostavku da smo najsreniji kad nam se ivot veim delom odvija u dvoritu ili, kao u
ovom sluaju, u ulicama koje su okrenute jedna prema drugoj i gotovo da su nam dvorita. Deca se
mogu igrati tu, na ulici, tako da se vide s obeju strana; rublje se moe prostirati na konopce razapete
izmeu zidova i crno obojenih stubova od kovanog gvoa, postavljenih na malim travnjacima
upravo u tu svrhu; make se mogu unjati kroz bunje lavande i glicinije, i po niskim zidiima koji
dele vrtove.
Izabel je adresu dobila od Gaja Peploa, s kojim se videla kad je prethodnog dana navratila u
kotsku galeriju. Bilo je razgovora o Mekinisu - i jo malo razgledanja slike koja se i dalje nalazila
kod Gaja - i potom je uzgred pomenuo da je pre nekoliko dana video Mekinisovu udovicu, da ona jo
ivi u Edinburgu i da mu se deava da povremeno naleti na nju.
Da li se udala za tog svog ljubavnika? upitala je Izabel.
Gaj je pogledao kroz prozor. Sedeli su u njegovoj kancelariji u galeriji, a vrt u zadnjem dvoritu
bio je okupan suncem.
Ne, odvratio je. Nije. Mislim da je otiao u London. On je takoe bio slikar, ali koliko se
seam, doao je do nekih para i otiao s drugom enom. Nije joj bilo lako, zaista. Bila je trudna kad
je Mekinis umro i posle nekoliko meseci je rodila dete.
Tog oveka? Ili Mekinisovo?
Gaj je slegao ramenima. Nemam pojma. Kako god bilo, ima sina. Tu i tamo ga vidim s njom.
Malom je otprilike osam godina, jer toliko ima da je Mekinis mrtav.
Izabel je razmiljala kako je to tuno, kad je Gaj rekao: Ona ivi dole u Koloniji. Iznad onog
oveka koji svira violinu u kejliju. Moda ga zna - svi ga znaju. Mnogo je snimao.
Znam ga, rekla je Izabel. Ponekad svira s Dejvidom Todom. Vrlo osebujan lik.
U kui iznad njegove, rekao je Gaj. Tamo je naposletku zavrila. Zastao je. da je bilo
drugaije, s cenama koje njegove slike sad postiu, mogli su iveti... ne znam, na jugu Francuske, ako
hoe.
taj deki bi imao oca, dodala je Izabel.
Da, rekao je Gaj. I to.
{12}

Stojei pred kuom na Teviotdejl plejsu, Izabel je zagledala svoje ruke. inila je to uvek kad je
bila nervozna - zagledala svoje ruke - i to bi joj ulilo hrabrost. Nemam nikakav izgovor za to to
dolazim u posetu ovoj eni, pomisli ona. Ne poznajem je, niti mi ona ita duguje. Dolazim u posetu
potpuno nepoznatoj eni.
Ali ako je to nikad ranije nije spreilo, nee ni sad, stoga je gurnula i otvorila malu kapiju od
kovanog gvoa i uputila se stazom prema nenatkrivenom stepenitu koje je vodilo u gornji stan.
Vrata su bila obojena plavo, s malom crnom ploicom: MEKINIS. Pritisla je zvonce, okruglo, briljivo
izglancano mesingano zvonce koje je oigledno bilo veoma voljeno.
Vrata joj je otvorila Ejlsa Mekinis. Bila je to ena otprilike Izabelinih godina, u farmerkama i
prugastoj majici jarkih boja, bosonoga.

,,Ejlsa?
ena je potvrdno klimnula i osmehnula se. Odisala je srdanou koju je Izabel smesta osetila i
uzvratila.
Izabel se predstavila. Rekla je da se nada da joj nee biti zamereno to je banula nenajavljena, ali
Gaj Peplo joj je dao Ejlsino ime. To je tano, pomisli Izabel; zaista mi je rekao njeno ime.
Gaj? O, da. ena je pokretom ruke pozvala Izabel da ue. Bojim se da je unutra pravi haos.
Moj mali nije ba najurednije dete na svetu.
On je sad u koli?
Da. Stokbrika osnovna, malo nie niz ulicu. Uskoro e se vratiti. Imamo ovde grupu majki koje
na smenu odvode decu u kolu i dovode ih kui. Poreamo ih u kolone od po petoro i tako vodimo.
Izabel se osmehnula. Nekad su te kolone nazivali krokodilima. Hodanje u krokodilskom poretku,
rekla je. I prisetila se jednog edinburkog obdanita u kojem su imali obiaj da decu izvode u etnju
meusobno povezanu tankim kanapom; koristan postupak, ali ne ba od onih, pomisli ona, koje bi
odobrila dananja protekcionistiki nastrojena drava - danas e drava prosto zabraniti izvoenje
dece u etnju, s objanjenjem da je to preopasno.
Krokodil. Da.
Sele su u dnevnu sobu. Posvuda su se videli tragovi prisustva malog deaka; komplet kocaka za
gradnju, razbacanih po podu; fudbalska lopta i par blatnjavih kopaki; deiji stripovi - Maak Korki,
Desperado Den i njegova kravlja pita; svet malog deaka koji jo nije podlegao arima elektronike.
Ako se pitate zato sam dola kod vas, poela je Izabel, moram vam rei da je re o jednoj od
Endruovih slika.
,,Shvatam. Ejlsin glas je bio vrlo miran i Izabel pomisli, Da, ipak je prolo osam godina.
Ne znam da li znate za to, nastavila je Izabel, ali nedavno su se na tritu pojavile dve njegove
slike.
Ejlsa je slegla ramenima. ,,S vremena na vreme se pojave. Moram priznati da ba i ne pratim ta se
dogaa. Ja imam desetak njegovih slika. Ne drim ih ovde - veina je u kui moje majke. Moda u
kasnije i prodati jednu ili dve - u sluaju da nam ba zatreba novac. Osvrnula se po sobi. I pored
nereda, bila je vrlo udobna. Zasad nam dobro ide. Imam honoraran posao, s dobrom platom, i
posedujem ovu kuu. Ispitujue je pogledala Izabel. Zainteresovani ste za kupovinu neke od mojih
slika? Je li o tome re?
Izabel ju je uveravala da nije. Sigurno mnogi pokuavaju da vas kontaktiraju, rekla je.
Ima ih, odvratila je Ejlsa. Pogotovo sad kad su Endijeva dela tako popularna. Pre neki dan je
navratio neki kolekcionar iz Njujorka. Razmetljiv neki ovek. Ima tri Endijeve slike i ree da bi im
uvek dao prednost nad Kadelom ili Irdlijem. Kao sluajno mu je izletelo da je jednu od njih okaio
odmah pored Vajita.
Dobro drutvo, rekla je Izabel. takoe imam jednu, znate - jednu malu. Visi pored stepenita.
Ali ni u kakvom velianstvenom drutvu, bojim se.
Znai, ne elite da kupite neku od mojih?
Ne. Ali dobila sam ponudu od nekog ko ju je kupio na aukciji. Jedna od slika s Dure. Izabel je
posegla u dep i izvadila presavijenu stranicu iz kataloga Lajona & Ternbula. Tu je fotografija slike,
iz aukcijskog kataloga. Pitala sam se da li je moda prepoznajete.
{13}

Uzevi papir, Ejlsa je prouavala fotografiju. Ne. Uopte se ne seam ove slike. Ali ako je
naslikana na Duri, tada bi mogla biti jedna od... Glas ju je izdao. Mogla bi biti jedna od
poslednjih koje je naslikao. Jedna od onih koje je uradio nakon to je otiao.
Dotadanji prozaian Ejlsin ton bee sad zamenjen tonom obojenim aljenjem; i kajanjem, inilo se
Izabel.
Naravno, rekla je Izabel. Ali pomislila sam da je ipak bolje da proverim znate li moda neto o
toj slici.
Ne, ne znam. Ali jeste njegova, znate. Sasvim sigurno. Pogledajte je samo.
Izabel je uzela papir i ponovo ga sloila. Uto su se otvorila ulazna vrata i uao je deak. Upravo je
svlaio sa sebe plavi demper, koji je potom samo spustio na pod.
Ne na pod, Magnuse, prekorno je rekla Ejlsa. Ne ostavljamo odeu na podu.
Ali ostavljamo je, pomisli Izabel. Nema sumnje da e i Carli to raditi.
Magnus je posmatrao Izabel s neskrivenim interesovanjem, svojstvenim deci. Ovo je jedna teta
kojoj se dopadaju tatine slike, rekla je Ejlsa. Dola je da razgovara sa mnom o njima. A ti moe
da ode u kuhinju i uzme okoladni keks. Jedan okoladni keks.
Kad je Magnus otrao u kuhinju, Izabel zatee sebe kako razmilja: tata - barem je taj odgovor
saznala. Ko god bio njegov pravi otac, deak je vaspitavan u uverenju da je sin Endrua Mekinisa,
koga nikad nije upoznao, oca koji je za njega samo ime, pojam, neko kime je moda ak nauen da se
ponosi; ali jadna je to zamena za ono pravo, za oca od krvi i mesa koji bi pomagao dekiu da pravi
kue od kocaka i igrao fudbal s njim, pomagao mu da odraste.

12.
Zelena vedska kola Izabel Dalhusi, natovarena prtljagom neophodnim bebi u toj meri da su
postala gotovo neudobna, oprezno su se sputala niz platformu koja je vodila na palubu trajekta u
luici Port Askejg. arli je bio budan, ali je mirovao u svom seditu, opinjeno zurei u plafon
automobila. Izgledalo je da je uivao u prethodnoj plovidbi, od rta Kintajer do ostrva Ajlej, za kojom
je sad imala da usledi petominutna plovidba do Dure. Ljuljanje trajekta i brujanje motora terali su
ga da mae ruicama od zadovoljstva. Podsea ga na matericu, rekla je Izabel. Kretanje, zvuci.
Dejmi je kroz vetrobransko staklo posmatrao brda Dure na drugoj strani moreuza. Dizala su se
strmo od same obale, ne dajui nimalo mesta barem uzanom pojasu obradive ravnice, i potom
pretvarala u pojase vresa i osuline, koji su se penjali sve do enstvene obline grebena na vrhu. Vres
je bio ona karakteristino kotska meavina nenih zelenih i ljubiastih nijansi, boja iznova
razreivanih naletima soli i kie s Atlantika.
Uz brujanje motora i talasanje mora, mali trajekt pristao je na suprotnu obalu, da bi pustio troja ili
etvora kola da sad preu preko platforme na Duru. Postojao je jedan jedini drum i vodio je u samo
jednom pravcu.
je na drum, rekao je Dejmi, dodajui, ,,mislim.
Izabel se osmehnula. Jedan drum, rekla je. Jedan hotel. Jedna destilerija.
Stotinu osamdeset ljudi, rekao je Dejmi. I koliko ovaca i jelena?
Mnogo, odvratila je Izabel. Hiljade jelena. Pogledaj. Malo dalje drum je skretao u otru
krivinu, a jelen je gledao dole s uzvisine, dok mu je paprat krila noge, a rogovi se granali navie otri
i goli, kao drvo kome je opalo lie pred zimu. Usporili su, a on ih je kratko pogledao, s napetom
meavinom opreznosti, prkosa i straha. Potom se lagano okrenuo i otkaskao kroz paprat.
Videemo ga opet, rekla je Izabel. Njega ili nekog od njegove brae.
Volim ovo mesto, iznenada je rekao Dejmi, okrenuvi se prema Izabel. Stvarno. Ve ga
volim.
Okrznula ga je pogledom i videla sjaj u njegovim oima; kola se malo zanesoe.
I ja sam se zaljubila u njega, rekla je. Zaljubila sam se u ovo ostrvo im sam prvi put kroila na
njega.
,,Zato? upitao je Dejmi. Zato mesta poput ovog tako deluju na ljude ?
Izabel je malo razmislila. Sigurno ima vie razloga. Brda, more, sve, u stvari. Dramatian
pejza.
Ali toga ima i drugde, rekao je Dejmi. Grand kanjon je dramatian. A ipak ne mislim da bih se
zaljubio u njega. Bio bih impresioniran. Ali sve bi ostalo na platonskom nivou.
Videla sam Grand kanjon, rekla je Izabel. Jednom davno. I ne, nisam se zaljubila u njega. Rekla
bih da je prilino teko zaljubiti se u kanjon. udno, prisetila se stihova koji su kazivali sasvim
suprotno. Nije se okrenula prema Dejmiju, ali ih je izgovorila, jedva ujnim apatom: Ljubavi je
potreban objekt,/ Ali ima ih raznih,/ Rekao bih da mogu/ Posluiti gotovo svi:/ Kad sam bio mali,/
Voleo sam motornu pumpu/ I mislio sam daje lepa/ Ba kao sada ti.
Dejmi se namrtio. Motornu pumpu?
,,U tome je Odenova poenta, rekla je Izabel. Svima nam je potrebno da volimo. Svako se moe

zaljubiti u nekog ili neto: ljubavi je potreban objekt, to je sve. ak i ostrvo moe da poslui. Neko
vreme su utali. Proli su pored kapije umetnute u kamen i visokog kamenog zida, vrta jednog od
malobrojnih velikih kua na ostrvu, kua koje su se nalazile u sreditima ogromnih vlastelinskih
imanja na koja je kotska nekad bila podeljena. Takva su mesta sad uglavnom bila bezazlena, pomisli
Izabel; nisu mnogo vie od prevelikih farmi koje pokuavaju da preive prodajui prava na lov i
bavei se raznim vidovima poljoprivrede. Mnoga su prela u neke sasvim druge ruke, tako da su
lordovi, lokalno plemstvo, sasvim iezli, zamenjeni vlasnicima koji su dolazili samo povremeno i
nakratko ili se nisu uopte ni trudili da dou. Mnogo toga u kotskoj ne valja; mnogo je nepravde,
arita velike neimatine i beznaa koja se tako teko daju iskoreniti, ma ta politiari u Edinburgu
pokuavali da uine; kao da idu s teritorijom, da su upisani u tapije kojima je kotska predata ljudima
u vlasnitvo. A dua je tako teko ranjena, da se oiljci prenose s pokolenja na pokolenje.
Sad su ve bih blizu Krejghausa, jedinog sela na ostrvu, a polja posuta stogovima sena, utog na
popodnevnom suncu, sputala su se prema istoku, prema rubovima litica. Izabel je nedaleko od puta
ugledala ruevnu farmersku kuu, jednu od onih kamenih kuica koje su se nalazile u sreditu malih
poseda. Liajem obrasli zidovi su jo uvek stajali, ali nije bilo krova, a prozori su bili samo mrane
rupe.
Pokazala je prema farmi. Ako ba toliko voli ovo ostrvo, mogao bi obnoviti neko ovakvo
imanjce i iveti tu. Mogao bi komponovati, moda davati ostrvljanima asove fagota.
,Moda bih i mogao, da zna, rekao je Dejmi. Siguran sam da bih bio dovoljan sam sebi. Tu i
tamo bih lovio ribu. Iao u lov na zeeve za paprika.
U tom sluaju, pomisli Izabel, ja i arli ne bismo imali ta da traimo tu; meutim, nije rekla nita.
Upravo su prilazili Krejghausu i ona ugleda mali hotel s desne strane, direktno preko puta destilerije,
s njenim prijatnim belim zgradama i nizom povezanih skladita odmah iza njih.
Tu smo, rekla je Izabel kad su se zaustavili ispred hotela.
Dejmi spusti svoj prozor; u meuvremenu se spustila sitna kia, a nebo se naglo naoblailo, kako
to ve biva, bez upozorenja. Vazduh je bio topao i mirisao je na alge. Iz hotela je pucao pogled na
zaliv koji je, blagodarei nedalekom niskom ostrvu na svom ulazu, bio sigurno utoite za brodove;
more je ljuljalo nekoliko usidrenih jedrilica, dok se na vezu nalazio mali ribarski amac, od onih
kojima se ne odlazi daleko od obale, s mreama prebaenim preko preke jedinog jedra. Vladala je
tiina, ona tiina koja pokriva mesta u kojima nita nije hitno, u kojima se nigde ne uri.
Uli su u hotel. arli je poeo da kenjka, tako da su ga odmah odneli u sobu, gde su ga prepovili i
nahranili. Hranei arlija, Izabel je kroz prozor posmatrala kako Dejmi odlazi niz pristanite i
potom stoji tamo, gledajui prema brodovima u zalivu. Posmatrajui ga tako, osetila je trzaj
posednitva koji ju je iznenadio svojom snagom; proeo ju je i oseaj ranjivosti - onaj oseaj koji
oveka obuzme dok gleda onog koga voli i zna da bi ga mogao izgubiti. Negde u pozadini uma ula je
stihove napola zaboravljene pesme, na koju ju je sad podsetio ostrvski krajolik, neto to je nekad
davno ula nekog kako peva, ali se zadralo u pamenju: Bojim se da mu lepotu ne pokvari jarko
sunce kad sine. To je bilo to, ali bilo je jo stihova, i melodija takoe, ne samo rei:
Moj dragi ode preko onih polja, obraza rumenih,
Moj dragi ode preko onih polja, s buketom rua crvenih.
Bojim se da mu lepotu ne pokvari jarko sunce kad sine,
A ja bih svoju dunost obavila da sam bila s njime.

Ustala je s kreveta na kojem je sedela i stala pored prozora, drei arlija na ramenu da bi
podrignuo. Gledala je prema mestu na kojem je stajao Dejmi, u daljini, na pristanitu, i mahnula.
Okrenuo se. Ponovo je mahnula, a on je podigao ruku otpozdravljajui joj, i proaputala je, Tako te
volim. Volim te vie no to e ikad znati, Dejmi. Vie.
Poto su stigli tek kasno po podne, nisu imali mnogo vremena pre veere, koja se sluila u sedam.
Poto se vratio s pristanita, Dejmi je preuzeo brigu o arliju, tako da je Izabel mogla da izae da
proeta, uputivi se putem koji je vodio prema severu, pored destilerije i parohijskog doma. Nebo se
bee opet razvedrilo i sad je bilo uglavnom plavo, s pramenovima visokih belih oblaka koji su
dolazili s Atlantika. U jednom trenutku, iznad seoske kole, ugledala je jato grenlandskih belonosih
gusaka koje su letele prema moreuzu, vraajui se na Ajlej; lepet njihovih krila podseao je na
priguen zvuk doboa. Odetala je do plae, ala od sitnog kamenja posutog naplavljenim algama i
izbeljenim komadima drveta.
Znala je kad je stigla do mesta koje je traila. Pogledavi pravo iza sebe, videla je kroz kronje
krov destilerije, a iza njega brda. Napravila je nekoliko koraka unazad i ponovo se osvrnula, ovog
puta iz poluueeg poloaja, budui da bi slikar verovatno sedeo na stoliici. To je znailo da ne bi
video krov destilerije, ni kuicu na donjem delu padine, pored drvea. Da, ovo je bilo to mesto.
Dejmi je podigao prst do usana kad je Izabel ula u hotelsku sobu. arli bee zaspao, pruivi se
u svojoj putnoj nosiljci. Dugo te nije bilo, apnuo je. Gde si bila?
Izabel je skinula jaknu i protresla je. Potom se prignula do arlija i poslala mu poljubac. etala
drumom, odvratila je.
I?
Osmehnula se. Nita posebno. Videla sam jato grenlandskih gusaka koje se vraalo na Ajlej.
Dejmi je pogledao na sat. Mrtav sam gladan.
Za vreme veere, kad je razgovor malo usporio, rekla je: Ona slika koju sam umalo kupila...
Dejmi posegnu za svojom aom vina. Znao sam da postoji neki razlog to smo doli ovamo.
Neto u vezi s tom slikom.
Izabel je potraila znake ljutine na njegovom licu, ali sve to je videla bio je pobedonosan izraz
nekog ije su sumnje upravo potvrene. Ne, odvratila je. Svakako sam elela da doem ovamo bilo kad. Ali pomislila sam da...
iroko se osmehnuo. Pomislila si da bi mogla da se umea u neto, bilo ta... Uzgred, u ta se tu
moe umeati?
Razmislila je malo. Ni u ta, u stvari; i ona se nije meala, kako je to rekao Dejmi. Kritikovao ju
je zato to pomae, to je neto sasvim drugo. se ne meam, poela je.
Prekinuo ju je. Mea se, Izabel. Ne moe da odoli.
Oborila je pogled i shvatio je da ju je uvredio. Taman je hteo da joj kae da je ovo rekao samo
zato to jednostavno ne razume to njeno meanje, kad je poela da mu objanjava.
samo gledam, rekla je. Palo mi je na pamet da slika koju mi je ponudio Volter Bjui, ona koja
je bila na aukciji, nije Mekinisova. A poto sam svakako elela da doem na Duru, pomislila sam da
bih mogla da ubijem dve muve jednim udarcem.

Dejmi ju je zaueno pogledao. Falsifikat? Misli da je falsifikat?

Bee podigao glas i ena za susednim stolom ga je pogledala. Zatim je njen pogled preao na
Izabel, da bi se potom opet vratio na Dejmija. Izabel je primetila bro koji je ena nosila, keltska
spiralna ara s motivom nekog morskog stvorenja, moda vodenkonja.
Da, tiho je odvratila. Mogue je. Ta pomisao mi je pala na pamet.
Dejmi se igrao postoljem svoje vinske ae. Izabel, pomisli on, ima preterano bujnu matu. To mu
nije smetalo; tavie, bilo je deo njenog arma - njena mata i njene neoekivane, duhovite opaske
proete blagom ironijom. Nije znao nijednu drugu enu koja se tako izraavala i ponosio se njome.
Ali, zato bi pomislila tako neto? upitao je. Gaj Peplo je, kako izgleda, zadovoljan njome - a
on je strunjak. A po svoj prilici i ljudi iz aukcijske kue smatraju da je original - ne bi nikad
ponudili na prodaju neto u vezi s im imaju bilo kakvih sumnji. Zato, onda, misli tako... Hteo je
da kae kad u stvari ne zna mnogo o umetnosti, ali se predomislio. Ali to se podrazumevalo i nije
morao ni rei.
Znam da ti moda zvui udno, rekla je Izabel. Ali naprosto imam oseaj da s tom slikom neto
nije sasvim u redu.
Dejmi je uzdahnuo. Ali zato? Mora imati osnova za takvo miljenje. Nije dovoljno imati
oseaj. Zautao je, posmatrajui Izabel. Govorila mu je ranije o intuiciji i kako ona funkcionie;
nemuta spoznaja, tako ju je nazivala. Meutim, nije bio kadar da shvati kako je mogue da neto zna
a ne zna kako to zna. Jednostavno nije nalazio logiku u tome. ak i kad je o muzici re, rekao joj je
tada, zna zato ti se neto dopada; moe analizirati to u smislu muzike strukture i uvideti zato
neto zvui ili ne zvui dobro; zna, i moe uvek dokuiti otkud to zna.
Izabel bee dola do zakljuka da postoje razlozi za njene sumnje. Zato bi Volter Bjui eleo da
tako brzo prosledi sliku dalje? upitala je. Da li bi ti to uradio? Da li bi kupio sliku i koliko
sledeeg trenutka pokuao da je proda? ekala je da Dejmi odgovori, ali on je utao, stoga je
odgovorila umesto njega. Ne bi. Osim ako nisi saznao neto o toj slici - neto to nisi znao onda kad
si je kupio.
Ili ako si postupio impulsivno, rekao je Dejmi. Pogledaj koliko ljudi posle dan-dva vrate robu
koju su kupili. Uglavnom su to ene. Kupe neki odevni predmet i onda zakljue da im se ne dopada. I
jednostavno ga vrate.
Izabel ga je pomalo ironino pogledala. Kae, dakle, da mukarci to ne rade?
Ne rade, odvratio je Dejmi. Kao student, radio sam neko vreme kod Denera. Svi su znali da
mukarci ne vraaju kupljene stvari. tavie, tome su nas uili i na obuci. Neko u robnoj kui je
vodio statistiku. Mukarci nikad nisu vraali odeu. Izabel pomisli da je on verovatno u pravu.
Znai, po tebi, Volter Bjui, poto je mukarac, ne bi nikad vratio sliku aukcijskoj kui, ali bi mogao
pokuati da je preproda?
Tako je, rekao je Dejmi. Mada ono to si kupio na aukciji ne moe vratiti. To nije prodavnica
odee.
Ne znam kuda ovo vodi, rekla je Izabel.
Sve to hou da kaem jeste da je mogue da postoje i drugi razlozi to ti je ponudio sliku. Ne
moe odmah zakljuiti da je slika falsifikat samo na osnovu toga to on hoe da je se rei. Morala
je priznati da je to tano. Ali, bilo je tu jo neto. Gaj se iznenadio videi da slika nije lakirana,
rekla je. Rekao je da je Mekinis obino davao svoje radove na lakiranje.
{14}

Ali je i pored toga nije smatrao falsifikatom, zar ne? Znai da misli da to to nije lakirana i nije
ba toliko bitno.
Ovo je takoe morala priznati. Sad kad je Dejmijeva analiza pobila dva njena argumenta, ponovo
se vratila na svoje uverenje da neto u vezi sa slikom naprosto ne deluje kako treba. Nije imala
pojma zato bi dolazak na Duru trebalo da je uvrsti u tom uverenju, ali tokom dananje etnje, kad
je pred sobom imala ba vidik prikazan na slici, osetila je to jo jae. Slika je verno odraavala
vidik s plae; na njoj nije bilo niega vie ili manje nego u stvarnosti. Ipak, iz nekog razloga, bila je
sigurna da se neto ne slae: nije imala pojma kako e to dokazati i nije vie elela da pria o tome.
Podigla je svoju au s vinom. Dosta o tome, rekla je. Zadrau svoje sumnje za sebe. Hajde da
naprosto uivamo u ovom mestu.
Dejmi joj je uzvratio zdravicu podizanjem ae. Za tri dana koja su pred nama, rekao je. Potom
ju je pogledao, gotovo prekorno. I, Izabel... nemoj. Prosto nemoj.
,,Pokuau. Zaista je tako mislila, ali nekako je u isto vreme znala i da ne misli tako. Moe li neko
eleti neto da uini i ipak ne eleti da to uini? Naravno da moe, pomisli ona. Naravno da moe.

13.
Priaj mi o Lizi, rekao je Dejmi.
Vozili su se ostrvom, uzanim drumom koji je vijugao obalom. S njihove leve strane, as zaklonjene
oblakom, as izloene zracima kasnojutarnjeg sunca, dizale su se Bradavice Dure, leei lavovi koji
uvaju kotsku od Atlantika. Desno, s druge strane Durskog kanala, nalazilo se kotsko kopno sa
svojim slojevima planina, plavlje od plavetnila. More je bilo mirno i glatko kao staklo, srebrnasto na
suncu.
,,Lizi? rekla je Izabel. Dakle, upoznala sam je kad sam pre etiri godine dola ovamo. Odsela
sam kod prijatelja koji su iznajmili Ardlusu, imanje na koje sad idemo. Njeni roditelji nisu bili tu, ali
je ona ostala da bi kuvala. Imala je tek dvadeset i neku godinu. Pravi je genije kada je re o jelima od
jastoga i drugih vrsta rakova. Sama ih je lovila; imala je sopstvene zamke. I poznavala je neke ljude
koji su vadili koljke kapice.
Drugi put smo se srele kad su me pozvali da provedem vikend u Glen Lajonu. Lizi je bila
angaovana kao kuvarica - time se bavi. Videle smo se nekoliko puta i u Edinburgu. Ona je odlino
drutvo. Ima dobar smisao za humor. I nema posla kojeg se nee latiti.
Pretpostavljam da mora biti takav ako ivi ovde, rekao je Dejmi. Inae ne bi imao velikih
ansi za opstanak. Malo se pomerio na seditu; vetar mu je, kroz Izabelin otvoren prozor, duvao
pravo u lice. Da li bi mogla da ivi na nekom ovakvom mestu, Izabel?
Razmislila je malo. Rei da ne moe zvui gotovo nepristojno kad si suoen s ovom nestvarnom
lepotom prirode, ali - ne bi mogla. Nedostajali bi joj mnogi aspekti gradskog ivota; druenje,
razgovori, mesta gde moe sesti i popiti kafu. Mislim da ne bih, odvratila je. Ucrvljala bih se.
Moda ucrvljavanje i nije tako loe, rekao je Dejmi. i ini mi se da ovdanji ivalj ima
sasvim drugaiji oseaj za vreme.
Hoe da kae da vreme usporava?
Bio je siguran da je tako. Pogledao je na svoj runi sat; nije imao predstavu koliko je sati, niti je
celog prepodneva pomislio na to. U Edinburgu mu je dan bio izdeljen na tridesetominutne periode;
trideset minuta posveivanja jednom ueniku i potom prelaenje na sledeeg; sarabande, svite za
fagot i klavir, arpea - toliko nota, hiljade i hiljade nota. Drugaije je. Kad radi neto u emu
istinski uiva, vreme zaista bre prolazi. Isto je i s uurbanim ljudima oko tebe. Sve izgleda bre.
Subjektivno vreme, rekla je Izabel. Kad si desetogodinjak, nedelja dana deluje ti beskrajno
duga. A sad...
Da, to je ba udno, rekao je Dejmi. Imao sam mnogo vremena dok sam studirao na muzikom
koledu u Glazgovu, i prolazilo je veoma sporo. A sad mi nedelje prolaze kao minuti.
Postoji razlog za to, rekla je Izabel. Ima veze s uspomenama i koliko ih stvara. Kad radi neto
prvi put, time stvara mnogo uspomena. Kasnije se stvari polako pretvaraju u rutinu...
I onda vie nema ega da se sea? s nevericom je upitao Dejmi.
sad, ima, ali poto ti je ivot u odreenoj meri postao rutina i malo je stvari koje ti se ine
neobinim, ne smatra da mora toliko da se trudi da pamti. Stoga ti se ini da vreme bre prolazi.
Neko vreme je utao, razmiljajui o onoj kolskoj godini kad je trpeo maltretiranje i mislio da se
njegove muke nee nikad okonati, a onda, sasvim iznenada, siledija jednog dana vie nije bio tu.
Neto se dogodilo i taj deak je samo nestao, kao kad komar nestane kad se probudi i shvati da

nikad i nije bio stvaran.

Hou li se seati ovoga, razmiljala je ona, svakog ovog trenutka, na ovom divnom mestu, s njim pogledala je na trenutak levo od sebe - i s njim? - bacila je pogled preko ramena. Zelena vedska
kola su se malo zanela, ali samo malo, i ispravila dovoljno brzo da nastave put po obodu ostrva,
pored iznenaenih crnoglavih ovaca i bedema od suvozida, niskih kamenih mea na poljima, koje su
nekada davno podigli vredni, siromani ljudi ija su imena odavno zaboravljena.
Ardlusa je gledala na mali zaliv istog imena, od kojeg su je delili travnjaci i potom poljana koja se
blago sputala do pristanita. Iza nje, s brda je doticala reka Lusa, koja je jedva kilometar i po dalje
pravila malu deltu i ulivala se u more u Inverlusi. Kua je bila podignuta u devetnaestom veku i
dograena u edvardijansko doba, prostrana ladanjska kua, spreda bela a pozadi siva. Nalazila se na
sredini imanja koje se sastojalo od brda i malih uma, stanita jelena koje je obezbeivalo ivot za
aicu ljudi - porodicu koja je ivela u velikoj kui i nekolicinu nadzornika i radnika. Ulaz je bio
tipian i mogao se nai u bilo kojoj kotskoj ladanjskoj kui - prijatan hol u kojem se odmah videlo
da se tu ivi, sa tapovima za potapanje zvanim ,,kromak (tapovi sa zakrivljenim vrhom kakve u
kotskoj nose pastiri i ljubitelji peaenja po prirodi) i iskrivljenim, pranjavim zelenim kiobranom
koji je ak i u svojim najboljim danima pruao sumnjivu zatitu od nepogoda. Naime, kad ovde pada
kia, ona to ini krajnje ubedljivo: vodene zavese koje se slivaju iz oblaka koji nadiru pravo s
Atlantika; horizontalna kia, vertikalna kia, kia koja se kovitla u svim pravcima. Ili je povremeno
vazduh naprosto mokar: tada nema vidljivih kinih kapi, samo lebdee vlage koja se poput parfema u
spreju taloi na odei i koi. Uz nju idu i ostrvske muice, siuna stvorenja nalik na vinske muice
koja se ni najmanje ne obaziru na zatitne kreme i losione, i zduno bue kou svake ljudske mete na
vidiku. Bivalo je da su se zlosreni ljubitelji peaenja po prirodi bacali u reke da bi izbegli oblake
ovih krvopija.
Lizi ih je doekala na ulazu i odvela u kuhinju. Nije poznavala Dejmija odranije i Izabel je jasno
videla iznenaenje na njenom licu; iznenaenje koje bee brzo i taktino prikriveno. Kad je Dejmi
izaao da bi otiao u kupatilo, Izabel je rekla Lizi: Da. Jesmo. A ovo je naa beba.
Lizi se zavereniki osmehnula. Ba mi je drago. Ali gde...
Gde sam ga nala?
Lizi je pocrvenela. Nije nameravala to da pita, ali nije da se nije pitala u vezi s tim. Izabel je bila
privlana ena i bilo joj je jasno da je mukarci saleu, ali ovakvi mukarci... Dakle, neka bi ga
naposletku ulovila, a ako je to ve bila Izabel, zasluivala je estitke. Vrlo je... zaustila je, ali je
opet uutala.
Jeste, rekla je Izabel. I divan je.
Uto se Dejmi vratio i Lizi je pripremila aj za njih troje. Voni dandi kola koji je ispekla bee
izvaen iz svoje limene kutije i odneli su ga u salon, zajedno s ajem. Na zidovima su visile slike s
ostrvskim pejzaima i stara mapa, a stoii su bili puni knjiga. Izabel je primetila Orvelovu
biografiju koju je napisao Bernard Krik, uzela ju je i prelistala.
elite li da obiete Barnhil? upitala je Lizi. Pogledala je Dejmija, ne znajui da li mu je
poznata ta pria. Kua u kojoj je stanovao Orvel. Moete videti sobu u kojoj je napisao 1984. Robin
Fleer, moj deda, priao mu je ta se dogaalo u logoru. Japanci su bili strano okrutni prema
zarobljenicima.
Voleo bih da vidim tu kuu, odvratio je Dejmi. Pogledao je Izabel, koja doda da bi i ona elela

da ide.
Mogu to da organizujem, rekla je Lizi. Taj deo Ardluse, kao i ta kua na brdu u kojoj je Orvel
stanovao, pripadaju sad mom stricu. Moj brat od strica, Rob, upravo je sad gore. Mogao bi doi po
nas - do tamo ima desetak kilometara loeg puta. Morate imati terensko vozilo. Ona pogleda Izabel,
s pomalo podrugljivim izrazom seoske ene koja se obraa beznadenoj stanovnici grada. Ona tvoja
kola...
Moja zelena vedska kola su vrlo jaka, rekla je Izabel. Ali potpuno se slaem da su malo
preniska za ovaj deo sveta.
Dogovoriu se s Robom, rekla je Lizi. Odgovara li vam sutra? Da odemo gore sutra?
Sloili su se. Kad su popili aj, Dejmi je otiao u etnju do pristanita, dok su Izabel i Lizi ostale
da askaju i nahrane arlija, koji se bee probudio i sad je s interesovanjem gledao oko sebe. Lizi ga
je drala u krilu i zabavljala, neno ga ljuljajui. Izabel je gledala kroz prozor, za Dejmijem;
posmatrala je dok je pljeskao dlanovima po licu i uima, izloen vazdunom juriu nevidljivih
napadaa. Zatim je glavake potrao prema kraju travnjaka i pristanitu.
Ne moe prestii ostrvske muice, rekla je Lizi, smejui se.
Ali zato svakako ivimo due od njih, zar ne? rekla je Izabel.
Lizi ju je upitno pogledala.
Sea li se drosofile s asova biologije? rekla je Izabel. Vone muice? Ona ima dve ili tri
nedelje ivota, zar ne? Dve ili tri nedelje za sve to ima da uradi. Pretpostavljam da je s muicama s
Visoja otprilike isto tako. I nije ba neki ivotni vek.
I uopte mi nije ao zbog toga, doekala je Lizi. Sve ima svojih granica, zna.
Izabel je znala. U tome se, uostalom, i sastojao njen najvei problem: gde povui granicu
saoseanja. U prolosti, umela je da se uvali u svakakve nevolje preuzimajui na sebe probleme
drugih; sad je reila da bude praktinija u vezi s tim i nastojala je da se ne mea u stvari koje nije
imala obaveze da reava. Nastojala je.
U hotel su se vratili rano popodne. Lizi im bee ponudila da ostanu na ruku, ali Izabel nije elela
da se namee, pogotovo poto je Lizi odvojila sutranji dan da ih odvede do Barnhila. Ostali su u
hotelu dok je arli spavao, a onda, predvee, sili pre veere u hotelski bar. Dejmi je poruio jedan
durski viski, i podigao potom au naspram prozora da bi kroz tenost boje ilibara pogledao prema
destileriji s druge strane puta. Viski je razlomio linije graevine, podelivi je u bele blokove
nemoguih uglova.
Hotelski barmen bio je prijateljski raspoloen. Edinburani? upitao je.
,,Jesmo, odvratila je Izabel. Izvinjavamo se.
Barmen je bio blagonaklon. Ima i gorih mesta, rekao je.
Sigurna sam da ima. Ali ne mislim da bi trebalo da ih imenujemo. ak se i najgora mesta mogu
dopadati ljudima koji u njima ive.
Dok je barmen razmiljao o ovome, Izabel je rekla: Pitala bih vas neto, ali prvo mi recite, otkad
ivite na ostrvu?
Pre jedanaest godina sam doo preko iz Arana, odvratio je barmen. Oenio sam se devojkom
sa Dure i preselili smo se ovamo.

Izabel, koja bee poruila au belog vina, podigla ju je sada do usana. Bila je svesna da je
Dejmi uporno posmatra, ali nije htela da ga pogleda. On ne bi pitao barmena otkad ivi ovde; to je
bila njegova stvar i zato bi, uopte, to iko eleo da zna?
Seate li se slikara koji je dolazio ovamo? Bio je redovan gost do pre nekih osam godina...
Barmen, koji je upravo obrisao au besprekorno belom krpom, podigao ju je sad da bi ispitao
kvalitet svog rada. Mekinis?
Izabel je kradom pogledala Dejmija, koji ju je mrko posmatrao. Nek se mrti koliko hoe, pomisli
ona.
Da. Endru Mekinis.
Barmen je spustio au i izvadio drugu iz sudopere. Jes, kako da ne. Dobro sam ga poznavo.
Utopio se - je l znate za to?
,,Znam, odvratila je Izabel. Znam da sam itala o tome, u svakom sluaju. ta se u stvari
dogodilo?
Barmen je poeo da brie drugu au. Korirekan ga je proguto. Jeste l uli za Korirekan?
Izabel ree da jeste. Nije ga nikad videla, objasnila je, ali ula je za njega.
I bolje da ga ne vidite, rekao je barmen. jest, ako ga i vidite, onda bolje da ga gledate s
obale. To vam je jedan mnogo veliki vrtlog. Vidte, naie plima i protutnji pored vrha Dure i
Skarbe. I napravi gadnu struju, mote misliti. E, kad ta struja udari u podvodnu planinu na tom mestu
- zove se Vetiara - stvaraju se te opake vrtlone struje. A odreenim danima hoe da se stvori i taj
veliki vrtlog. To vam je to. To je Korirekan.
Dejmi bee prestao da strelja pogledom Izabel i sad je opinjeno sluao. Moe li da usisa amac
- ak i veliki?
Barmen je slegao ramenima. Nekad je na kartama Ratne mornarice pisalo da zaliv Korirekan nije
plovan - jedina vodena povrina u celoj Britaniji u koju nisu zalazili. Sad kau da tuda sme da se
plovi, al samo uz grdan oprez i s mesnim vodiima. Drugim reima, ko ne zna ta radi, nek se dri
podalje odatle. Znai, jes, moe da usisa amac. Mnogo se sveta tamo utopilo. Mekinis takoe.
utke su upijali ovu informaciju. Potom je Dejmi upitao: Negde sam proitao - ne znam vie gde
- o roniocima koji rone u tom zalivu. Moe li se tamo stvarno roniti?
Barmen ga je pogledao. Reda radi, rekao je. Jedno kratko vreme dok je oseka. Petinu ili
desetinu minuta najvie. Ima tu amac koji e vas odvesti tamo - ako ste dovoljno iskusni. Bace kuglu
i ue iz amca i sputate se niz ue sve do vrha planine. Al pazite na mehurie. Ako ponu da se
kreu nanie umesto navie, znate da je vreme da beite napolje. Inae, odvui e vas skoro dvesta
metara duboko. Zastao je. Vi niste ronilac, je 1 te?
Dejmi se stresao. Ne, hvala.
Barmen se turobno osmehnuo. Dobro je. Jer da jeste, teo sam da vam predloim da izmirite raun
pre no to odete da ronite u Korirekanu.
ta se dogodilo Mekinisu? upitala je Izabel.
Odsedao je gore blizu Inverluse, rekao je barmen. Imo je dogovor s nekim tamo i davali su mu
da koristi dve sobe kad god bi doo na ostrvo. Stalno je sliko Duru, znate. uo sam da je bio
slavan tamo u Edinburgu i Londonu.
Izabel se pitala zna li barmen koliko Mekinisove slike danas vrede. I sad je popularan, rekla je.

Veoma popularan.
, kad je zadnji put doo ovamo, nisu mu ba cvetale rue, rekao je barmen. Bio je grdno
utuen zbog nekih problema sa enom. Ali reko mi je da su mu popljuvali slike u novinama.
Popljuvali ga da zara, ree. Bio je grdno nesrean.
Londonski kritiari, rekla je Izabel. Okomili su se na njega.
Barmen je odmahnuo glavom. Siroma Endi. Nema ta, doli su mu glave. Mislim da je znao ta
radi kad je odvezo onaj svoj ami oko rta, do Korirekana. Znao je. Ovde to svi znaju, ak i deca.
Pitajte neko od one deice tamo pred prodavnicom za Korirekan i rei e vam da mu ne prilazite. To
je prvo to vam kau o ovdanjim vodama.
Izabel je neko vreme utala. I onda: Samoubistvo?
Nikome se ne dopada kad doe do tog zakljuka, rekao je barmen. l ponekad nema druge.
Dejmi je otpio gutljaj svog viskija. Razgovor ga bee deprimirao. Mekinis je mrtav. emu sad
sva ta pria o tome? Ovo je odlian svetao viski. Ali ovde prave i onaj od dimljenog slada, zar ne?
Barmen baci pogled preko puta, prema destileriji. Da, odvrati on. Stavie, Dimi tamo preko
mi ree da se taman spremaju da naspu jednu partiju u bure. Znai, doite oko osam i moi ete da ga
probate.
Izabel nije obraala panju na ovaj razgovor o viskiju. Razmiljala je o onome to joj je rekao
barmen i pitala se da li je Mekinis imao ivotno osiguranje. Ako jeste, mogue je da je korisnik bila
njegova ena. Ponekad ljudi promene korisnika svog ivotnog osiguranja im napuste branog druga;
ponekad se ne sete da to uine. Mnogi mukarci doive da zaale to nisu to uradili, pomisli ona; ili,
bolje reeno, ne poive da bi imali kad da ale.
Ali zato, upitala se potom, zato bi se neko odluio da izvri samoubistvo u vrtlogu?

14.
Lizi je za izlet do Barnhila uzela jedan od lendrovera s imanja. Tim dipom su inae odvozili
lovce na jelene gore u brda, i bio je opremljen pukom - i stalkom za teleskop. Za pod vozila je
konim kaievima bila privrena veoma lepa korpa od prua, u kojoj se nosio ruak za lovake
druine.
S Lizi za volanom, uputili su se krivudavim brdskim putem koji je vodio u Barnhil. Ubrzo nije bilo
vie niega: ni kua, ni telefonskih ica, a put se pretvorio u malo vie od staze. Tu i tamo bilo je na
njemu dubokih rupa koje je napravila kia i Izabel je zatitniki obujmila dlanom arlijevu glavu dok
je lendrover poskakivao i trzao se. Napredovali su sporo, ali naposletku su u daljini ugledali kamenu
farmersku kuu, koja je na prednjoj strani imala drveni trem, a sa strana niske upe pokrivene
kriljcem. Bono u odnosu na kuu, s druge strane neravne poljane, nalazio se gusti umarak, a iza
njega padina od polugolog granita. Po uglu pod kojim je raslo drvee i obliku bunja utilovke, bilo
je oigledno da ovde duvaju snani vetrovi. Pred kuom je bio parkiran stari zeleni lendrover, s
otvorenim prtljanim vratima. Pored vozila je sedeo crni labrador koji je, ugledavi ih kako prilaze,
skoio na noge i podigao glavu, zalajavi.
Ovde nema struje, rekla je Lizi. Nema telefona. Nema niega. Kuvaju na plin, a vodu greju u
jednom od onih bojlera na ugalj. Teko da moe biti izolovanije nego to jeste. Moete boraviti tu ko
zna koliko dugo i niko nee znati. Divno, zar ne?
Zaustavila je lendrover i oni se iskrcae. Dejmi je nepomino stajao, umno udahnuvi; miris
utilovke slian kokosu, nedalekog mora, soli i joda.
Da, rekla je Izabel, stojei pored njega. ,,Vazduh.
Pogledala je ka brdima i potom ka moru, koju stotinu metara daleko. Osim farmerske kue, nije se
videlo nita napravljeno ljudskom rukom.
Neko se pojavio na pragu kue i mahnuo im. Prevalivi blagu uzbrdicu travnate poljane, upoznali
su mladog oveka koga im je Lizi predstavila kao Roba, svog brata od strica. Skroman i pristojan
mlad ovek smesta se dopao Izabel, a videla je da ga je i Dejmi odmah prihvatio. Bili su otprilike
vrnjaci, s tim to je Rob moda bio malo mlai.
Uli su u kuu, u jednostavnu i funkcionalnu kuhinju kakva se moe nai posvuda u ruralnim
delovima kotske - prostorija u kojoj se jede, provodi vreme, obavljaju razni sitni farmerski poslovi
- srce kue. Rob im je skuvao kafu, uskuvavi vodu na iteem plinskom plameniku. On i Dejmi su
smesta i vrlo lako, kako to ve biva u kotskoj, ustanovili da imaju zajednikih prijatelja i dodirnih
taaka, dok su Izabel i Lizi zabavljale arlija, koji bee otkrio dugme na svom odelcetu i bio
opinjen tim otkriem. Kad su popili kafu, Rob ih je pozvao u obilazak kue.
Pokazau vam sobu u kojoj je napisao 1984, rekao je. Mada, bojim se da nema bogzna ta da
se vidi. Ako hoete, moete pogledati i kupatilo.
Kadu u kojoj se kupao Orvel, promrmljao je Dejmi.
iveo je vrlo jednostavno, rekla je Izabel. Dobar ovek, koji je iveo jednostavnim ivotom.
Orvel je iskreno verovao u drutvenu pravdu, zar ne? rekao je Rob.
Svi mi verujemo u nju, rekla je Izabel. Barem u dananje vreme. Znate li ikog ko e rei da ne
veruje u drutvenu pravdu? Ja ne znam.
Zavisi od toga kako tumai socijalnu pravdu, rekao je Dejmi, zagledajui grafiku na zidu.

Ono to je za nekog drutvena pravda, za nekog drugog je drutvena nepravda. Kucnuo je po staklu
koje je pokrivalo grafiku i arlijeve oi se okrenue u pravcu zvuka. Deko e voleti umetnost.
Poli su u obilazak kue. Orvelova soba, kratko je rekao Rob, i ugledali su neveliku prostoriju s
jednostavnim krevetom, poput sobe u bilo kom prenoitu s dorukom. Najee je pisao ba ovde. I
napolju u atoru. Imao je tuberkulozu i savetovali su mu da to vie boravi na sveem vazduhu.
Razgledali su tu sobicu iznad kuhinje, s pisaom mainom koja je jo uvek stajala na malom stolu i,
kroz isto prozorsko okno, dan koji je sad svetlucao pod nebom koje se bee opet udesno
razvedrilo. Sve je tako zeleno, pomisli Izabel; meka trava, paprat, tamno zelenilo drvea.
Ostali behu izali u hodnik, a ona je ostala da zuri kroz prozor sobice. Razmiljala je o onome to
su videli; ovo je bio vidik koji se prostirao pred Orvelom dok je pisao taj mraan roman s njegovim
svevideim okom, Velikim bratom, sutu suprotnost osami i spokoju ovog mesta. To je sve
objanjavalo; skueni zatvor koji je inio svet Vinstona Smita u romanu delovao je jo komarnije
kad bi ovek ovde, na ovom mestu, video ta je sve izgubio.
Setila se posete Frojdovoj kui u Beu i pogleda kroz prozor njegove ordinacije, malog ogledala
koje je visilo na kapku, jedinog preostalog predmeta u toj goloj, ispranjenoj sobi, i kako je
pomislila da je on, veliki doktor lino, gledao kroz taj prozor; gledao je u taj isti deo neba, u to isto
dvorite. Potom se setila i kolevke Dejmsa VI u spavaoj sobi u Trakeru, i misli koje je prizvala ta
kolevka kad ju je videla; i kreveta u palati Folkland u kom je umro Dejms V, lica okrenutog prema
zidu, oplakujui ono to je doivljavao kao predstojei kraj kotske dinastije. Od enskog je poelo,
sa enskim e se i zavriti, navodno je rekao kralj.
Ovi kreveti nam danas deluju udesno, mada zapravo najee prvo pomislimo, Kako su mali, kao
da su se velike i vane stvari mogle dogoditi samo velikim i impozantnim krevetima. Krevet Vinstona
Cerila, iz kog je diktirao pisma generalima i predsednicima vlada, bio je mali krevet. Kad je
konano uspela da se otrgne od vidika i natera sebe da izae iz sobe, palo joj je na pamet kako je
krevet neto vrlo udno - ljudsko gnezdo, u stvari, gde naa ljudska slabost svake noi iznova trai
utehu i maenje.
Ostali behu sili niz stepenice i vratili se u kuhinju. Izabel se zadrala pored prozora u hodniku, s
kog se pruao drugaiji pogled, slian onome iz male sobe. Okrenula se i u tom trenutku ju je
ugledala. Naas je stajala sasvim nepomino, ne diui. Ali, nije moglo biti greke.
Prignula se malo i zagledala sliku. Bilo je to ulje, raeno grubim potezima, dvadeset sa dvadeset
pet centimetara, moda malice manje, ali ak i u ovako maloj razmeri bilo je vie nego oigledno da
je re o studiji za sliku koju joj je pokazao Gaj Peplo. Ovo je bila Dura, viena oima Endrua
Mekinisa.
{15}

U prizemlju, drutvo se bee ve vratilo u kuhinju. Kad je Izabel ula, Rob je podigao pogled s
mape koju je pokazivao Dejmiju, pomorske mape, inilo se, s oznaenim dubinama, grebenima,
stenama. Gledali su mapu zaliva Korirekan.
Nemam obiaj da zabadam nos u tue stvari, rekla je Izabel, ne gledajui u Dejmija dok je ovo
govorila, ali ona slika gore u hodniku, malo ulje u sivom ramu: znate li ko ju je naslikao? Sama je
odgovorila na svoje pitanje. Endru Mekinis, koji je esto slikao na Duri. Ono je Mekinisovo ulje.
Rob je u prvi mah izgledao zbunjeno, kao da pokuava da se priseti o kojoj to slici Izabel govori.
Zatim je odmahnuo glavom. Ne, rekao je. Ne bih rekao. Naslikao ju je ovek koji je odseo ovde.
Znate, mi izdajemo kuu. Ljudi dolaze i borave ovde po nedelju-dve. Taj ovek je bio slikar, ini mi

se, i kad je odlazio ostavio je kesu za smee punu skica i stvarica koje nije eleo da odnese sa
sobom. U njoj sam pronaao tu malu sliku.
Dejmi je pogledao u Izabel. Uzmi ga, rekao je, dodajui arlija Lizi. Zatim se okrenuo prema
Izabel, preneraen. Izabel?
Uzvratila mu je pogled. Eto vidi, promrmljala je. Falsifikat.
Rob je bio zbunjen. slika?
Izabel se spusti na jednu od kuhinjskih stolica. Razmiljala je. Sad je sve leglo na svoje mesto:
falsifikator, ko god bio, doao je na Duru da naslika neke slike u Mekinisovom stilu. Pronaao je
najzabaenije mogue mesto, gde ga niko nee uznemiravati, i naslikao nove, posthumne Mekinisove
slike. Njena intuicija je sve vreme bila u pravu.
je bio taj ovek? upitala je Izabel.
Nisam ga upoznao, rekao je Rob. Okrenuo se prema svojoj sestri od strica. ti, Lizi? Jesi li
bila tu kad je boravio ovde?
Kad je to bilo? upitala je Lizi. Neto se ne seam nijednog slikara.
Rob je otiao na drugi kraj kuhinje i doneo odatle malu smeu fasciklu. Prelistavi neke papire,
naposletku je izvadio jedan. Bila je to evidencija gostiju.
Proli septembar, rekao je. Na samom kraju sezone. Gospodin Anderson. Frenk Anderson.
Odakle je bio? upitala je Izabel.
Rob je ponovo pregledao papire. Nemam pojma, rekao je. Tada smo i znali, ali bacamo stara
pisma. Ne uvamo ih.
teta, promrmljala je Izabel. Setila se svog razgovora s Kristoferom Dovom: isto to je ona
uradila sa starom prepiskom Revije za primenjenu etiku. Nema nikakvo pravo da im zameri.
ta da se radi, rekao je Dejmi.
Zato vas zanima? upitao je Rob.
Zato to mislim da je taj Frenk Anderson, ko god on bio, odgovoran za neke, pa, kako da ih
nazovem, neke veoma dobre posthumne Mekinisove radove.
Rob je delovao zainteresovano. Naslikane ovde? Vidi ti...
Jeste li upoznali Mekinisa? upitala je Izabel.
Nisam, odvratio je Rob. Ali znam ko je on. I znam da ga smatraju velikim slikarem.
se esto deava kad je neko mrtav i pokopan, rekla je Izabel.
Nije trebalo da isplovljava, iznenada se javila Lizi. Ljudi koji ne poznaju ove vode trebalo bi
da budu paljiviji.
to vrtlog uzme - nikad ne vrati, pomisli Izabel. Gde li je to ula? U tome je bio problem; toliko
joj se toga motalo po glavi: filozofija, poezija, raznorazne injenice; i stalno su izbijali na povrinu,
ti nepovezani stihovi kojih bi se prisetila, poput plutanih epova koji neoekivano iskau iz vode.
Kako bi bilo nestati na moru, potonuti u te zelene dubine i jo dublje, u pomrinu? Usledi li
trenutak spokoja kad se plua napune vodom i osea se samo teina u grudima, trenutak jasnoe, ili
seanje o kom ljudi priaju, ili ak ono kretanje prema svetlosti, blagost, u ta se kunu oni koji su bili
na rubu smrti? Ako im je verovati - tim ljudima koji su bili kliniki mrtvi i potom se ipak vratili u
ivot - doivljaj se moe opisati kao ogroman spokoj, razreenje. Mnogi od njih pominju i neku vrstu

ponovnog susreta, oseaj da su se nali u prisustvu onih koje su nekad poznavali, i o tome kako su
dobili oprotaj i bili naterani da shvate neke stvari, ali blago, bez prekora. Nikome nita nije
prigovoreno.
Nisu raspravljali o ovome dok su se vozili natrag u Lizinom lendroveru, ali im su seli u zelena
vedska kola i krenuli iz Ardluse, razgovarali su o malo emu drugom.
Nadam se da e biti tako dobar da prizna da sam bila u pravu, rekla je Izabel Dejmiju dok su
se vozili preko mosta u Ardlusi i potom uzanim javnim drumom koji ih je vodio natrag prema
Krejghausu.
Razume se. Razume se da hou. Zastao je. Ali ne znam ta sad moemo da uinimo - ako uopte
moemo ita da uinimo?
Kako to misli, ako uopte moemo? upitala je Izabel. Teko da smemo da zadrimo ovo za
sebe. A i zato bi se taj ovek, taj Frenk Anderson, izvukao nekanjeno?
Dejmi je uzdahnuo. Izabel je bila nepopravljiva; nije mogla da odoli a da ne ispravlja, ne reava
stvari. Gotovo kao da je doivljavala ivot kao partiju aha u kojoj se mora odigrati zavrni potez.
Mi nismo policija, jednostavno je rekao. Mi smo obini graani. Moemo prijaviti sluaj
nadlenima, razume se. Prema tome, moe rei Gaju Peplou da smatra da ona slika najverovatnije
nije ono to izgleda da jeste; to je sasvim u redu. Uostalom, ima odreeni dokaz za to. Moe mu
rei za sliku koju si danas videla.
Ali, ta e Gaj moi da uini? prigovorila je Izabel. Moi e suoiti vlasnika slike s tim
dokazom. I vratiti mu sliku, pretpostavljam. I verovatno e postavljati pitanja, ali nee moi da uini
mnogo vie od toga.
Znai, pokuae da pronae tog oveka?
Nekoliko trenutaka mu nije odgovarala. Ve neko vreme se u sebi pitala ta e i kako e dalje, ali
nije imala nikakvih ideja. A opet, znala je da neto mora uiniti; teko da ovek ima opciju da ne
preduzme nita ako ve zna za prestup, pod uslovom, dabome, da je taj prestup zaao u krug neijeg
moralnog priznavanja, a ovaj je, pomisli ona, uradio ba to.
Frenk Anderson mora biti talentovan slikar, rekla je naposletku. Ne izrauje falsifikate osim
ako stvarno ne zna ta radi. Seti se onog Holananina, onog koji je falsifikovao Vermerove slike,
kako se ono zvae - Van Megerena. Bio je pravi strunjak. Znao je sve to se moe znati o slikarskim
tehnikama. Pigmente, platno, nain pucanja stare boje, sve. Ne moe dobiti pravi efekat osim ako
nisi stvarno vrhunski.
Dobro, znai, taj zna ta radi. A koliko ta injenica nama pomae?
Izabel je razmiljala naglas. Dakle, rekla je, zamisli da si tada bio u Holandiji i eleo da
pronae slikara po imenu Van Megeren? Da li bi to bilo ba tako teko? ak i ako nije naroito
poznat? Raspitao bi se naokolo i neko bi znao. Neko bi ga se seao iz umetnike kole.
Dejmi je shvatio kojim pravcem ide Izabelino razmiljanje. Znai, taj tip, taj Frenk Anderson,
verovatno je kolovan slikar?
Vrlo verovatno. to znai da ga neko sigurno pamti posle etvorogodinjih studija na likovnoj
akademiji. Neko ga zasigurno poznaje - pod uslovom da se nalazi u kotskoj. Ako ivi u Engleskoj,
tada je stvar ve neto komplikovanija.
Dejmi se slagao da je moda mogue pronai Frenka Andersona, ali vie ga je brinulo ono to
{16}

sledi posle toga. Pronai nekog, to je jedno; raskrinkati ga kao falsifikatora, to je ve neto sasvim
drugo.
U redu, rekao je. Pronai ga. Ali nemoj praviti nikakve gluposti. Bude li pronaen, Frenk
Anderson e biti krivino gonjen. Nije ba da e biti raspoloen da sarauje s tobom.
Izabel je skrenula na mali zaravnjeni plato pored druma, jedno od onih mesta koja su omoguavala
vozilima da se mimoiu na uzanom asfaltnom putu. Potanski kombi je nailazio s juga i, dok je
prolazio pored nje, voza je mahnuo u znak zahvalnosti i osmehnuo se. Tako je to ovde, pomisli ona,
gde ljudi nisu jedni drugima stranci.

15.
Izabel se inilo da su nedeljama bili odsutni. Svet Dure, taj samodovoljan ostrvski svet, inio se
tako udaljenim od Edinburga, a ipak do njega se stizalo posle samo pola dana vonje i nalazio se u
istoj dravi. Stojei u svom vrtu dan posle povratka, zatvorila je naas oi i videla brda, i reice
kako penuaju niz padine, i zavese od sitne kie. I pomislila: zemlju moe voleti toliko da te to boli.
Ali zato ne moe stajati u vrtu i razmiljati o kotskoj. Jer ako si u kotskoj, onda si u kotskoj, a
biti u kotskoj je za Izabel znailo da se mora latiti svega onoga to zahteva njenu panju, ega je
bilo mnogo. Premda se arli inae nalazio na vrhu tog spiska, tog prepodneva nije bilo tako; Grejs ga
bee odvela u etnju do Blekford ponda, jezerceta na junoj strani grada, koje je bilo omiljeno psima,
patkama i deci. Ljudi su preterano revnosno hranili patke koje su ivele na njemu, tako da su one,
usled prekomerne teine, plivale tela dobrano zaronjenog u vodu, ili je barem Izabel tako mislila.
Opasno je hraniti ptice preterano revnosno rekla je jednom prilikom Dejmiju, kad su odveli
arlija u jednu od prvih etnji do jezerceta. I isto tako je opasno pridavati pticama preterano veliku
simboliku. Onim nacionalnim orlovima oko kojih ljudi diu toliku galamu mora biti prilino teko da
polete pod teretom te silne simbolike.
Dejmi ju je pogledao i rekao: je vrlo udna opaska, Izabel. Ponekad pria potpune
besmislice. Pusti mati na volju.
Nije joj smetalo. Volim da razmiljam o raznim stvarima, vedro je rekla. Volim da pustim misli
da vrludaju. Ako mu dozvolimo, na um ume da iznae krajnje zabavne mogunosti. Ali uglavnom
smo prestrogi prema njemu i ne dozvoljavamo mu da se razmahne.
Dejmi je razmislio malo o ovome. Pokuavao je da se seti neega zaista smenog to je Izabel pre
neki dan poela da pria, ali ju je u tome prekinuo neki arlijev protest.
ta si ono pre neki, dan govorila o kolima? Neto o starijim vozaima? Pre nego to je arli
poeo da se buni.
Izabel se namrtila. vozaima? A, da, neko je pomenuo devedesettrogodjnjeg vozaa, a ja
smatram da je to malo previe odmakla starost da bi ovek mogao upravljati kolima. Sigurna sam da
je osoba od devedeset tri godine veoma mudra, ali nisam sigurna koliko brzo moe da reaguje u tim
godinama. Mislim da sam predloila da bi kola, kako voza stari, trebalo da postaju sve belja, to bi
upozoravalo ostale da ta osoba moda malo sporije reaguje. To bi bilo neto poput L oznake na
vozilu za ijim volanom se nalazi neko ko tek ui da vozi - i to je takoe upozorenje. Tako bi kola
postajala sve belja, moda malo sporo, ba kao i kosa ljudi.
,A od mladih bi se trailo da voze crvena kola?
Izabel je potvrdno klimnula. Da. Crvena kola bi upozoravala na prisustvo vika testosterona.
Upozorenja su nam potrebna, zna.
na raskrsnicama bi crvena kola morala da proputaju ona sivkasta ili bela?
Naravno, odvratila je Izabel. Ili bi barem takva bila pravila u dobro ureenom drutvu. Zna li
da u Japanu mladi vozai moraju proputati starije? Mada to moe biti prilino komplikovano,
ukoliko ne vidi dobro onog drugog vozaa i ne moe da proceni da li je stariji od tebe. Verujem da
je odreeni broj nezgoda posledica upravo te zbrke.
Dejmi je prasnuo u smeh. Apsurdno. I potpuno netano.
Moda, sloila se Izabel. Apsurdno. Ali ipak zabavno.

Ispriaj mi jo neku apsurdnu priu.

emu?
Stajali su na rubu jezerceta, posmatrajui patke. arli, uukan u kolicima, bee zadremao. Dejmi
se osvrnuo naokolo. Neki mukarac, nekoliko koraka dalje, pomagao je dotle svom malom sinu da
baca mrvice patkama; sad su krenuli dalje. Dejmi bee video da su mu podlaktice pokrivene
tetovaama. Priaj mi o tetoviranom oveku, zamolio je Izabel.
Neki drugi put, odvratila je, pogledavi na svoj sat.
Sada, dok je stajala u vrtu, njene misli se vratie na dan koji je bio pred njom. Morae preduzeti
odreene korake u vezi s otkriem do kojeg je dola na Duri, ali bie dovoljno vremena za to. Neka
od Dejmijevih upozorenja behu poela da deluju na nju i pitala se ne bi li trebalo jo malo razmisliti
pre no to ita preduzme. Sve to je zapravo potrebno da uradi jeste da nekom kae - moda Gaju
Peplou - za svoje sumnje i potom prepusti njemu, ili nekom drugom, da dalje istrauje. Razmislila je
naas o privlanim aspektima dokolice, politike koja bi podrazumevala da se ne zaokuplja brigama
celog sveta. Mnogi ljudi ive tako i savreno su sreni. Ne zabrinjavaju se zbog unitavanja naeg
sveta, zbog povratka na srednjovekovne verske ratove, zbog silnih zverstava i licemerja; ne
razmiljaju o tim stvarima. Ali o emu razmiljaju ti dokoni ljudi? Ako dovoljno paljivo zagledamo,
moda bismo samo videli da su veliki problemi koje oni ignoriu naprosto zamenjeni onim malim,
koji umeju da budu isto tako vani. Uspesi fudbalskog tima - ili, bolje reeno, njegovi neuspesi umeju da budu uzrok velikog nerviranja; svae s komijama, brige oko novca - sve to moe da mui
oveka isto koliko i problemi planetarnih razmera. Biti dokon, dakle, vie je prividno nego stvarno
reenje, zakljuila je Izabel, mada je i pored toga ostala pri odluci da ovim problemom pone da se
bavi tek za dan ili dva.
Kad se sino vratila, Izabel je zatekla dvanaest telefonskih poruka, ali je odgovaranje na njih
ostavila za ujutru. Tri su bile od iste osobe, dalje poznanice kojoj bee obeala da e jednom
prilikom zajedno ruati, a ova je sad htela da se dogovore. Izabel se pomalo kajala zbog napreac
datog obeanja; izrekla ga je iako nije zaista tako mislila, ali ga je druga osoba shvatila ozbiljno. Ta
poznanica je bila Novozelananka nastanjena u kotskoj, a Novozelanani uvek misle ono to kau,
to moe samo da im slui na ast, i veruju da su i svi ostali takvi. Po pravilu, Izabel je mislila ono
to kae, ali je, umnogome kao i svi ostali, greila upotrebljavajui jezik koji nije nita vie do izraz
naklonosti. Predlog da se jednom naete za ruak moe biti stvarni poziv, ali i ne mora, u zavisnosti
od tona kojim je izreen i konteksta. Setila se pokojnog profesora Glenvila Vilijamsa, kog je
upoznala u Kembridu, koji je u razgovoru rekao gostu iz Italije da bi bilo lepo kad bi jednom
prilikom zajedno ruali. Na to je Italijan izvukao rokovnik iz depa i rekao: ,,Kad? Glenvil Vilijams
je bio preneraen, onako kako bi se prenerazio neko ko je upravo poeleo nekom prijatan dan, a ta
osobama je najozbiljnije upitala kako da to postigne.
Izabel je uzvratila telefonske pozive, napravila dogovor za taj ruak, a potom presluala ostale
poruke, preskoivi nekoliko dok nije pronala onu koju je ekala, glas njenog advokata Sajmona
Mekintoa. Zamolila si me da delam brzo, Izabel, i jesam. Milo mi je to mogu rei da je rezultat
dobar. Molim te, javi mi se im se vrati.
Odsluala je poruku, da bi je potom premotala i odsluala jo jednom. Novost ju je u isto vreme
oduevila i zabrinula. Postupila je impulsivno pre odlaska na Duru i nije istinski oekivala ovako
brze rezultate. Ali sad, kad se prisetila uputstava koje je dala Sajmonu, proeo ju je onaj neobian
oseaj, meavina oduevljenja i straha, koji se javlja onda kad uradimo neto veoma vano.

Vratila je telefon na mesto i rekla u sebi, Sad ga imam; moj je. Ista pomisao vrzmala joj se umom i
kad se nala u ekaonici u Tarken Konelu, u njihovim prostorijama u Tolkrosu, ekajui da doe
Sajmon i odvede je u malu salu za sastanke koju je firma koristila za razgovore izmeu advokata i
klijenata. Posluili su je ajem i biskvitima i, dok je Sajmon doao. Izabel bee ve sipala sebi jednu
olju.
Malo su proaskali o najnovijim porodinim vestima. Sajmonova supruga Katriona, slikarka,
upravo je imala uspenu izlobu, i priao joj je o tome, a Izabel je njega obavestila o najnovijim
promenama arlijevih navika u pogledu spavanja. Potom je Sajmon otvorio plavu kartonsku fasciklu
i izvadio papir pun beleaka.
Dakle, Izabel, to se tie onih tvojih uputstava. Pitala se da li je on to prekoreva, ali nije je
prekorevao - naprosto je bio iznenaen. Ono to si traila od mene bilo je, kako da kaem? Prilino
neuobiajeno. U najmanju ruku, neuobiajeno je da se takve stvari obavljaju ovako na brzinu.
Zapravo, itav posao... Ali, dobro, pretpostavljam da je posredi samo sluaj obavljanja neega u
rekordnom roku.
Slegla je ramenima. Ponekad...
Osmehnuo se. Da, ponekad se zadese stvari za koje ovek jednostavno osea da ih mora uraditi.
A advokati bi uvek trebalo da pretpostavljaju da njihovi klijenti znaju ta ele, ak i ako ponekad, u
retkim prilikama, ne izgleda tako. Ali za tebe nisam nikad to pomislio.
Izabel se nasmejala. Ali zaista sam razmislila u vezi s ovim, zna. Nije mi ba tek tako palo na
pamet. Razmiljala sam o tome najmanje - porumenela je - jedan sat, moda i vie.
Sajmon joj u ali pripreti prstom. Dakle, uradio sam ono to si traila. I, hvala nebesima, imamo
posla s malom privatnom kompanijom. Ispostavilo se da je s njima lako pregovarati. I da ne zakeraju.
Naravno, ima tu jo kojeega pre konanog potpisivanja ugovora, garancije, kaucije, takve stvari ali, naelno smo se dogovorili.
Oni su fini ljudi.
Sajmon se saglasio. Njegov razgovor s predsednikom odbora kompanije bio je kratak i konkretan, i
svakako vrlo uljudan. Kad sam ga pitao koju sumu imaju na umu, moram rei da sam se prijatno
iznenadio. Bila je znatno manja od limita koji si naznaila. ezdeset hiljada funti za ime i ugled kod
klijenata. Zastao je, konsultujui podatke odtampane na jednom od papira iz fascikle. I
pretpostavljam da to moramo prihvatiti, iako je Revija prole godina ostvarila ukupan profit od
itavih etiri stotine funti... i osam penija.
Hteli su da je se otarase, rekla je Izabel. Mislila sam da e moda traiti vie.
Nisu, nakon to su saznali da nastupam u tvoje ime, rekao je Sajmon. Veoma te cene. Dakle,
postala si vlasnica Revije za primenjenu etiku. estitam!
Izabel je pogledala u svoju olju. Bestidno je iskoristila svoj superioran finansijski poloaj da bi
se obraunala s Kristoferom Dovom i njegovim mahinacijama. Zasluuje li zaista estitke za to?
Smatrala je da ne, ali kad bi pokuala da objasni Sajmonu ta osea, nije bila sigurna da li bi uspela
da mu doara svoju griu savesti. Nije uradila nita loe. Neto je na prodaju, a neto nije; Revija je,
ba ka to je i podozrevala, bila na prodaju pod uslovom da si spreman da plati koliko trae.
Novac je, zakljui ona, instrument sirove moi; bee to zakljuak koji je oduvek nastojala da izbegne,
ali koji se ispostavio kao dokazivo i nelagodno taan.
Sajmon ju je pomalo zamiljeno posmatrao. Znam da bez problema moe da priuti sebi ovaj

troak, Izabel, poeo je. Ali, ako smem da pitam, zato eli da je poseduje? Zar nije bilo
dovoljno to to si urednica?
Izabel nije odmah odgovorila. Potom je podigla glavu i susrela Sajmonov pogled. Da bih
ispravila nepravdu, jednostavno je rekla.
Sajmon je vratio papir u fasciklu. Tako, rekao je. Razmislio je naas, prevlaei prstima po
ivici plave fascikle. je veoma dobar razlog za neto. Bravo.
Pruila je ruku i nasula mu aj. Nije bilo potrebe za daljim razgovorom o transakciji, stoga su
narednih nekoliko minuta proveli razgovarajui o vremenu, koje je bilo savreno, i svetu, koji ba i
nije takav.
Neposredno pre no to je ustala da ode, meutim, palo joj je na pamet da bi moda bilo lake ako
bi Sajmon napisao pismo koje je moralo biti napisano. Samo jo neto, rekla je. Potrebno je
napisati pismo predsedniku ureivakog odbora. Moe li uraditi to umesto mene? Kao moj
advokat?
Razume se.
Objasnila je da je pismo potrebno nasloviti na profesora Letisa. Smeno ime, znam, ali to je
njegov teret u ivotu, pa nek ga nosi. Zapisau ti ovde adresu. Molim te, reci mu da nastupa u ime
nove vlasnice Revije za primenjenu etiku i da mu ona - obavezno upotrebi enski rod, molim te - i da
mu ona najsrdanije zahvaljuje za sve to je uradio za Reviju. Meutim, bie neophodno imenovati
novi ureivaki odbor, to e se uraditi u najkraem moguem roku.
Sajmon je napravio nekoliko zabeleki i potom pogledao u Izabel. Da li da pominjem tvoje ime u
ovoj fazi?
Izabel je oklevala. Deo nje prieljkivao je satisfakciju koju bi joj donelo njihovo nastojanje da
nekako saznaju; mogla je zamisliti njihove zabrinute rasprave. Meutim, drugi deo nje uviao je
koliko bi to bilo uskogrudo i pogreno. Platonov beli i crni konj. Zatvorila je oi. Osveta jeste slatka,
ali je pogrena, i ne bi trebalo da im vraa istom merom. Ne, ne bi trebalo.
Reci im, nek od poetka znaju ko sam, rekla je. Bolje je tako.
Sajmon, koji je osetio da prisustvuje velikoj unutranjoj borbi, potvrdno je klimnuo glavom.
Siguran sam da si donela ispravnu odluku, rekao je.
Moda, pomisli Izabel. I potom u mislima doda: Dakle, Letise i Dove - sami ste ovo traili,
stvarno jeste.
Izabel je izala iz Tarken Konela nedugo pre podneva. Njihova zgrada, ova nova, bila je sva u
zelenom i plavom staklu, nalik na ploe tanko seenog leda; kad pogledate navie s malog trga pred
njom, moete videti nebo kroz vie spratove. Oko nje, meutim, bio je Edinburg koji je Izabel bio
mnogo bliskiji - kamene stambene zgrade, u razliitim nijansama sive. Uputila se Ulicom Houm,
pored piljarnica, asovniara, prodavaa jeftinih ukrasa, barova. Prola je pored Kraljevog pozorita
i Benetovog bara, s njegovim prefinjenim prozorima uraenim u vitrau, u kojem su se pevai i
muziari okupljali posle proba u pozoritu, sedei na dugakim crvenim klupama i posmatrajui
svoje odraze u velikim ogledalima pivnice.
Dalje uz ulicu, pribliavajui se Ketinoj delikatesnoj radnji, ona odjednom oseti da je gladna. Nije
joj se urilo kui; Grejs bee odvela arlija negde i vratie se tek posle ruka. Jeste da je imala
posla kod kue - prepisku i dugaak spisak sitnih poslova - ali nekako joj se nije nita radilo.

Oseala je izvesnu nelagodu u vezi s ulaskom u radnju, imajui u vidu trenutno Ketino raspoloenje,
ali morala je da bude uporna: led e se na kraju otopiti, kao i uvek.
Edi je stajao za tezgom, a Ket nije bilo na vidiku. Sekao je parmsku prutu nekoj muteriji i
klimnuo glavom Izabel u znak pozdrava. Ona je, pak, uzela novine sa stola - neko je ostavio dananji
Gardijan - i reila da ih ita dok Edi ne bude mogao da je uslui. Edi je umeo odlino da
iskombinuje pica-hlepie s maslinkama i nameravala je da mu porui jedan tanjir toga im bude
slobodan.
Bila je zadubljena u neki lanak u Gardijetnu kad je osetila Ketino prisustvo. Spustila je novine i
videla da se njena bratanica osmehuje. Otopljavanje, pomisli ona.
Ket baci pogled preko ramena, prema Ediju. Dve muterije su zavirivale u vitrinu ispod tezge,
birajui sireve. Izgleda da e neko vreme biti zauzet, rekla je Ket. u se postarati za tebe.
Nadala sam se pica-hlepiima i maslinkama, rekla je Izabel. Ali ne urim nigde. A imam i
Gardijan
Ket je odvratila da joj nije teko. kako je arli? upitala je potom.
Bio je to prvi put da je pokazala bilo kakvo interesovanje za svog malog brata od tetke, premda je
Izabel verovala da je ono - ili barem radoznalost - oduvek bilo tu, samo potisnuto. Raste, odvratila
je. Spava. Jede. Radi sve ono to bebe rade.
Ket se osmehnula. Strano je sladak, rekla je. Pomalo lii na... Izabel je zadrala dah. Na
Dejmija.
Ovo je, pomisli Izabel, neverovatan napredak. Ona lino nije smatrala da arli imalo lii na
Dejmija, ali to sad nije bilo vano: atmosfera je, pomisli ona, ispunjena zvukom uklanjanja
barikada.
Da, moda malo. Na odreenom svetlu.
Ket je otila da pripremi Izabelin ruak, ostavivi je s Gardijanom. Ona je, pak, nastavila da ita
lanak o Bliskom istoku i izgledima za mir, koji behu mravi. Koliki hektari novinskog papira,
pomisli ona, i koja jezera tamparske boje su potroena na tu temu; a uvek se sve svodilo na isto, na
oseaj razliitosti meu narodima, podizanje barijera vezanih za religiju, odevanje, kulturu. Razlike,
dakako, postoje i bilo bi naivno zamiljati da su svi ljudi isti - jer nisu. A svima je potreban prostor,
fiziki prostor, da bi iveli meu onima s kojima dele shvatanja i sistem vrednosti; to je dovelo do
deprimirajueg zakljuka da se recept za drutveni mir sastoji u tome da se narodi dre razdvojeni,
svaki na svojoj teritoriji, u sigurnosti koju prua sunarodnitvo. Nije bila sigurna moe li to prihvatiti
- a i Gardijan izvesno nije. Problem je u tome to vie ne moemo imati sopstveni kulturni prostor:
previe smo izmeani i moramo da ga delimo.
Rvala se s ovim pitanjima kad joj je priao Edi, donosei tanjir s pica-hlepiima i maslinkama
koji je Ket pripremila.
Izgleda da je danas lepo raspoloena, rekla je Izabel, klimnuvi glavom u pravcu Ket koja je sad
usluivala muteriju za tezgom.
Edi je izvio usnu u izraz podrugljivog prezira. Pogodite zato, rekao je. Moete triput pogaati.
Ili da vam naprosto kaem? Nala je novog frajera.
Izabel je imala oseaj da su ona i Edi ve vodili ovakav razgovor; i jesu, zakljuila je, pre nekog
vremena, kad je posredi bio izvesni... nije se seala kako se zvao.
Da, nastavio je Edi. Nedavno je bio ovde. I doi e za vikend, da se vide. Zato se ona samo

smeka.
Izabel ovo ne bee palo na pamet, moda zato to je odbacivala tu pomisao. Ili zato to je smatrala
da e on biti samo kratkotrajan flert - neko privremen. Zgrozila se. Podigla je pogled ka Ediju, koji se
znalaki smekao. Visok mukarac, rekla je. Visok mukarac s plavom kosom, zaeljanom
unazad, ovako. Pokazala je rukom.
Aha, odvratio je Edi. Ali oni svi izgledaju tako, je l da? Svi njeni frajeri su isti. Osim...
Izgledao je kao da mu je neprijatno.
Izabel je zurila u svoj tanjir. Kristofer Dov. Mislila je da je flert izmeu njega i Ket bio ogranien
na ono vee u Edinburgu; nije ni pomiljala da bi se iz toga moglo izroditi neto vie.
U svakom sluaju, rekao je Edi, dabogda potrajalo to due.
Izabel je odmahnula glavom. Sumnjam da je on dobar za nju.
Edi se podrugljivo zakikotao. Reklo bi se da se dobro slau. Uzmakao je jedan korak. Moram
da idem.
Izabel je u tiinu jela svoj ruak. Dov e do sutra saznati da je Revija promenila vlasnika i odmah
e mu biti jasno, sve i da ne vidi pismo upueno profesoru Letisu, da nikad nee postati urednik. Bie
besan, naravno, a taj bes bie usmeren prema njoj. A ako Ket sazna za to - a hoe - pretpostavie da
je Izabel otpustila Dova njoj za inat. Ket je sasvim sposobna da poveruje u tako neto, pomisli Izabel,
a bog zna da ima ljudi koji bi uradili tako neto, iako ona nije jedna od njih.
Znala je, naravno, da ne sme dozvoliti da njome upravljaju misli o tome ta e pomisliti njena
bratanica - pogotovo bratanica koja je izrasla u osobu nepredvidivu poput Ket. Ipak, nije bila sigurna
moe li i dalje trpeti Ketinu udljivost ili odbojnost. To bi bilo kao ivot sa Sopenhauerom, to nije
bio lak zadatak ni za koga, a svakako ne za Sopenhauerovu majku, s kojom je ovaj filozof odbijao da
razgovara tokom dvadeset tri poslednje godine njenog ivota.
Ustala je i otila do tezge da plati svoj ruak. Ket, koja je stajala za kasom, nije htela da joj
naplati. Nema potrebe, rekla je.
Ali moram, rekla je Izabel.
Ket je odmahnula prstom. Ne, to je u znak zahvalnosti.
Izabel se srce stislo. Za ta?
Za to to si me onog dana upoznala s onakvim lepotanom!

16.
Kvins hol je te veeri bio dupkom pun i premda je Dejmi pokuao da obezbedi Izabel dobro
mesto, naposletku je zavrila na galeriji, na jednoj od onih klupa na kojima se ovek nikad ne moe
sasvim opustiti. Ova neudobnost je, dodue, imala svoj razlog; Kvins hol je bio crkva, a kotska
crkva nikad nije nastojala na udobnosti, da se narod ne bi uspavao za vreme propovedi. Dejmi je
svirao u orkestru, i to je ponekad inio. Bilo mu je stalo da Izabel uje program koji su svirali.
Vrlo avanturistika meavina, objasnio je. Foreov Rekvijem u prvoj polovini, a u drugoj novi
ili neto noviji komadi. Razne poslastice od Pitera Maksvela Dejvisa, Stivena Dizlija i Maksa
Bihtera. Bie zanimljivo, u najmanju ruku.
Dejmi bee poklonio Izabel snimak Plavih svezaka Maksa Rihtera, a ona ih je stalno iznova
svirala, upijajui arobnu, zagonetnu muziku. A onda su jednog dana, u Melinoj prodavnici sira, ona i
njena prijateljica Rozalind Maral srele tog kompozitora, koji je iveo u Edinburgu. Bee doao da
kupi pare dansajerskog plavog sira i Izabel je, prepoznavi ga s korica Plavih svezaka., rekla: Vi
mene ne poznajete, ali vae Plave sveske... Nije bila sigurna da li ju je uo, tavie, mislila je da
nije, budui da se prodava sira bee ve dao u priu, veliajui vrline pojedinih sireva, a onda je
naiao jo neko i bilo je prekasno.
Priau s njim nekom drugom prilikom, rekla je Izabel svojoj prijateljici Rozalind.
Da, moda, odvratila je Rozalind. sam jednom umalo razgovarala s predsednikom vlade. Bio
je u poseti Galeriji portreta i rekla sam mu neto o jednoj od slika, ali ga je neko omeo i nisam
sigurna da me je uo.
Izabel se osmehnula. svoj prilici ima mnogo nas Edinburana koji smo umalo razgovarali s
nekom istaknutom linou, ali nam se pokuaj izjalovio. Zastala je, priseajui se neega to joj je
neko nekad rekao. Bila sam u Irskoj i odsela sam u hotelu zvanom Gurtaloa haus, blizu Senona.
ena koja je vodila taj hotel imala je tetku, ili je barem tako tvrdila, koja je negde tridesetih godina
20. veka, etajui varcvaldom, srela malo drutvo koje je nailazilo stazom prema njoj. Prepoznala
je oveka koji je iao prvi u grupi - bio je to Adolf Hitler. Navodno, rekla mu je: Dobro jutro,
gospodine Hitier, a on joj je otpozdravio klimnuvi glavom i nastavio dalje.
Rozalind je odmahnula glavom. Ba neobina pria. Nisam sigurna koje zakljuke moemo izvui
iz nje, ali svakako je vrlo neobina.
Da je njena tetka imala oruje, glasno je razmiljala Izabel, mogla je promeniti tok istorije, i to
nabolje.
Ubistvom Hitlera?
Izabel je oklevala, ali samo kratko. Da. Iako nisam sigurna da li bih u tom sluaju upotrebila re
ubistvo. Ubistvo je po svojoj sutini pogreno, zar ne? Ta re je optereena velikim moralnim
teretom.
kako bi onda trebalo da nazovemo to? Egzekucija? Atentat?
Mogle bismo ga prosto nazvati usmrivanjem, rekla je Izabel. je neutralno. Ako neko usmrti
napadaa u samoodbrani, to se da moralno opravdati. Ne kae za nekog da je ubica ako usmrti osobu
koja ga je napala. Ubistvo je jedna od onih rei sa snanim moralnim asocijacijama.
Rozalind se namrtila. Znai, ni za koga se ne bi moglo rei da je ubio tiranina - to hoe da
kae? ak i ako je uspeo u nameri da ga ukloni?

Ne bi, osim ako ga je neko usmrtio iz pogrenih razloga, odvratila je Izabel. Uzmimo Staljina,
na primer, ili predsednika Maoa. Mao je dao da se uklone hiljade njegovih politikih protivnika i
uivao je u njihovim patnjama. Zapadni intelektualci su ga doivljavali kao pesnika i kaligrafa;
recimo da je neki rival, neki jo vei monstrum, uklonio Maoa ili Staljina da bi sam postao diktator,
to se, pretpostavljam, moe okarakterisati kao ubistvo. Ali ako ih je usmrtio roak neke od njihovih
rtava, tada nisam sigurna da bih to nazvala ubistvom. Atentatom, moda, i to ak opravdanim, ako je
spasao ivote.
Ponovo su usmerile panju na kupovinu. Rozalind je razgledala neki veoma mali etvrtast sir.
Pitam se, rekla je, da ne potie moda ovo od onog sirara koga sam upoznala u Orkniju, koji je
imao samo jednu kravu. Ne moe od jedne krave imati bogzna koliko mleka, zna.
Priseajui se sada razgovora o Staljinu i ostalom, Izabel pomisli: Da, ljudi bi trebalo da
podjednako pamte i zloine tirana. Problem je u tome to su ljudi selektivni u svom moralnom
zgraanju ili jednostavno ne znaju.
Uzdahnula je. Moralna nepristrasnost je retka pojava, ali to je ve bio drugi problem, koji ju je
esto muio. Moralna nepristrasnost podrazumeva da bi ovek trebalo da tretira prijatelje i neznance
na isti nain, to je vrlo kontraintuitivno. Stoji ispred zgrade u plamenu. Na dva susedna prozora
pojavljuju se dve osobe i obe dozivaju u pomo. Jedna od njih je tvoj prijatelj, drugu uopte ne
poznaje. Ima taman dovoljno vremena da upotrebi merdevine i spase jednu od njih. Neko bi
rekao da obe te osobe imaju podjednako pravo na tebe, te da bi trebalo da baca novi da bi odluio
koga e spasti. Meutim, da li bi iko od nas tako postupio? pitala se Izabel.
Potom se vratila na ubistvo, o emu su onomad poele da raspravljaju ona i njena prijateljica. U
Izabelinom umu stvarala se slika sadraja stranice specijalnog broja Revije za primenjenu etiku, koju
bi naslovila Ubistvo iz dobrih pobuda. Zamolie profesora Dona Harisa da napie lanak, jer je
njegov stil tako slikovit, a u jednoj od njegovih knjiga postoji i poglavlje pod naslovom Ubistvo: in
ljubavi. Nije bilo tako provokativno kao to je zvualo; Don je bio dobar ovek i vrlo suptilan
filozof, i u tom poglavlju se bavio ubistvom iz milosra, koje neko izvri upravo zato da bi potedeo
patnji nekog do koga mu je stalo; prihvatajui to nije toliko nastojao da opravda taj in koliko da
shvati zato ljudi to rade. Poznavala je Dona prilino dobro i bio joj je drag, i u prolosti je uivala
u vie ivahnih diskusija s njim. Da se on neto nae na prozoru gorue zgrade, bila bi vrlo sklona da
mu pritekne u pomo. Ali da li bi neko moralno nepristrasan - neka hipotetika moralno nepristrasna
osoba, a ne Don - postupila isto i pritekla u pomo njoj? Ta osoba bi svakako morala odluiti
nasumino, moda bacanjem novia, to bi moglo znaiti da bi prvo pritekla u pomo nepoznatom,
ako bi nepoznati dobio u igri pismo-glava. li izvinjavala bi joj se zbog toga, razume se, i vikala
bi odozdo: Izabel, radije bih spasao tebe nego ovog oveka koga ne poznajem, ali tvoje potrebe su
jednake kao njegove i ne smem ti dati prednost samo zato to se poznajemo. Izvini, molim te.
Za vreme prve polovine koncerta, dok je hor pevao Foreov Rekvijem, Izabeline misli su lutale.
Dejmi je trebalo da svira tek posle pauze, i zamiljala ga je u prostranom bekstejdu. esto je
govorio da uoi nastupa ita, da bi odvratio misli - neto to nema veze s muzikom. Videla ga je kako
sedi tamo s knjigom koju je kupio u maloj knjiari na uglu Beklu plejsa, knjigu seanja lovca na
tigrove. Pogledala ga je popreko kad joj je pokazao knjigu, li objasnio joj je: su sve bili tigrovi
ljudoderi. Samo takve je ubijao. Tokom dvadesetih i tridesetih godina prolog veka, obilazio je sela
na severu Indije i ubijao ljudodere koji su terorisali seljane. Ipak, jo uvek ju je zbunjivalo to to
Dejmi eli da ita o tome; nijedna ena ne bi itala knjigu poput te, ali potom je pomislila: On nije
ena.

Uz Pie Jesu, u izvoenju Nikole Vuda, koga je Izabel povrno poznavala, njene misli se vratie
muzici. Dona eis requiem; daj im poinak. Ovo nije bila sloena muzika, sa svojom briljivo
odabranom melodijom i krajnjom razloenou; bila je uspavanka, zapravo, a to, pomisli ona,
rekvijem u stvari i jeste. Ako nekom predstoji odlazak na nebo, svakako bi mogao to uiniti uz
Foreovu pratnju. Zatim je u mislima ponovo prela na Mekinisovu smrt, na njegovu smrt u morskim
dubinama; ako je to zaista bilo samoubistvo, da li je on onda pozdravio tu smrt, odrekao se prirodne
borbe tela da se odri u ivotu i prihvatio ono to ga je ekalo? Daj im poinak, poinak veni; to su
tako lepe rei, ak i u svojoj konanosti, a muzika koja ih prati, kao u ovom rekvijemu, i trebalo bi da
bude nena.
Doli su do In Paradisum. Iza rei, pitanja i odgovori orgulja bili su zvuna tapiserija u pozadini,
gotovo hipnotika, koja je svojim tkanjem delikatno obavijala rei. Meutim, upravo su rei privukle
Izabelinu panju: Aneli te odveli u raj/ A muenici saekali tamo/I poveli u svetigrad/ U
Jerusalim. Ne postoji istinska uteha za smrt, pomisli ona, ve samo razliita sredstva za ublaavanje
bola. Ali ak i ako ovek ne veruje u postojanje raja ili u anele, muzika poput ove moe ga, barem
na nekoliko uzvienih trenutaka, podstai da poveruje u to.
Utihnule su i poslednje note i odjeknuo je aplauz. Izabel je neko vreme samo utke sedela dok je
publika izlazila na pauzu. ena koja je sedela pored nje uhvatila je njen pogled i rekla: Uzvieno.
Izabel je potvrdno klimnula. Da, bilo je. Da.
Kad se gomila koja se kretala prema bifeu malo proredila, ustala je sa svog sedita i otila u
prizemlje. U foajeu, dvokrilna vrata koja su vodila na ulicu behu irom otvorena, kako bi sve
veernji vazduh neometano prodirao unutra. Na koncertima su je uvek bolele noge, iz razloga koje jo
nije uspela da dokui; moda je posredi bila vrelina, a moda dugotrajno nepomino sedenje. U
svakom sluaju, eznula je da se izuje ili da, kao sad, oseti sve vazduh oko glenjeva.
Stala je na sam izlaz, posmatrajui saobraaj. Trotoarom je prola grupica studenata, zadubljena u
ozbiljan razgovor, u kojem je glavnu re vodio mladi s naoarima i bradicom. Mora biti da je rekao
neto to je zabavilo njegove drugove, jer su prasnuli u promukao smeh.
Zatim je proao siromah. Izabel je znala da je siromah, jer je redovno izvikivao iste rei, nudei
asopis koji su beskunici prodavali na ulicama. S vremena na vreme bi kupila od njega primerak tog
asopisa, ne zato to je sadrao ita to bi je interesovalo, ve da bi mu pomogla.
Lazar, promrmljala je.
Re joj je pala na um i nije imala namere da je glasno izgovori, ali izletela joj je. Ukoila se. Da li
ju je uo? Ako jeste, svakako e se upitati zato ga je oslovila tim imenom.
uo ju je. Stao je i zagledao se u Izabel, odvojen od nje samo niskim kamenim zidom koji je delio
plato ispred pozorita od trotoara kojim se kretao.
Lazar? rekao je dubokim, nazalnim glasom. nisam Lazar.
Izabel se smela. Izvinjavam se, rekla je. Samo sam razmiljala naglas.
ovek se namrtio. pa, ja nisam taj, ponovio je. Ne zovem se Lazar.
Naravno.
Opsovao je, ne sasvim neujno, sebi u bradu. Izabel poe da se odmie, neprimetno, ali to je bilo
nepotrebno, budui da se onaj ovek okrenuo i nastavio svojim putem. Izabel pomisli: ta li on sad
misli o meni? A ja sam samo razmiljala o Lazaru na kraju Forea: Et cum Lataro qumdam paupere/
Aetemam habeas requiem. (A s Lazarom, negda siromanim,/ dabogda imao poinak veni.) Lazara,

negda siromanog, aneli su odveli u raj, kao u paraboli.

Neko je potapa po ramenu. Piter i Suzi Stivenson behu izali da joj se pridrue. Suzi je drala
au vode s ledom i krikom limuna, koju je pruila Izabel. Videla sam te odozdo, rekla je.
Pomislila sam da bi ti ovo dobro dolo.
Izabel im zahvali. Zato je na koncertima tako vrue?
Zbog velikog broja ljudi, rekao je Piter. I zbog toga to prostor najee nije klimatizovan. to
moda i nije tako loe. to je vie klima-ureaja, svet se sve vie zagreva - tako nam barem kau.
Razgovarali su o Foreu i delima ije je izvoenje predstojalo posle pauze; Izabel je samo napola
pratila razgovor, jer je razmiljala o neprijatnom susretu s onim beskunikom. Ne razmiljaj naglas,
promrsila je sebi u bradu.
ta ree? upitao je Piter.
urno je odgovorila: Htela sam da navratim do vas ovih dana. Neto me mui. Otpila je gutljaj
vode. ,,U vezi s onom slikom.
, tako, rekao je Piter. Jo si u iskuenju? Zna, mislim da e je naposletku kupiti. A zato i ne
bi? Koliko znam, nee iscrpsti banku.
Neu je kupiti, odvratila je Izabel, zato to je falsifikat.
ekaj malo! rekao je Piter. Ima li nekih dokaza?
Nije oekivao odluan odgovor, ali ga je ipak dobio.
Imam, rekla je. Uz to, znam ko ju naslikao. Izvesni Frenk Anderson.
Govorila je ubedljivo, a kad je izgovorila ime falsifikatora, u glasu joj se osetio gnev. Neobinost
toga joj nije promakla; zato bi se oseala tako zbog neega to - Dejmi bi to smesta naglasio - nema
takorei nikakve veze s njom? Ali to ima veze sa mnom, pomisli ona; umalo da budem rtva prevare,
utoliko to bih kupila sliku da nije bilo Voltera Bjuija. On je ispao rtva prevare i... sad bi da uini
mene svojom rtvom.
Suzi ju je prekinula u razmiljanju. Frenk Anderson?
Izabel ju je udno posmatrala. Poznaje ga? Neki slikar?
U daljini se uo zvuk sirene ambulantnih kola, koji kao da se pribliavao. Piter je nervozno
pogledao na svoj sat; do isteka pauze bee preostalo jo pet minuta.
Izabel je sad morala da podigne glas kako bi nadjaala sirenu. Zna li ga? navaljivala je. li ti
to ime poznato?
Suzi je posmatrala prolaznike. Svetlost iz foajea bila joj je iza lea i njena senka je padala na
nizak zid. Ime Frenk Anderson joj je zvualo veoma poznato. Ali nije umela da kae ko je to niti
otkud se sea tog imena. Ambulantna kola su prola, izbegavi automobil koji bee stao na
nezgodnom mestu, nasred raskrsnice, iji je voza bio paralisan hitnou trenutka.
nije tako retko ime, rekao je Piter. U kotskoj sigurno ima mnogo Frenka Andersona.
Ponovo je pogledao na sat. ,Meutim, Izabel, stvar je u sledeem: kako si ti dola do tog imena ?
Pitala se koliko e ubedljivo zvuati njeno objanjenje; verovatno ne naroito, zakljuila je. Bili
smo na Duri, rekla je. Zna da se na onim dvema slikama nalaze predeli sa Dure? Dakle, ovek
po imenu Frenk Anderson je odseo u jednoj kui tamo i ostavio za sobom sliku koju je naslikao.
Prizor je potpuno isti kao na onoj koju ima Volter Bjui. Slegla je ramenima. Iznela je svoj argument.
Piter ju je posmatrao, ali nije mogla da dokui veruje li joj ili ne.
{17}

,,Dobro, rekao je naposletku. Pretpostavljam da to jeste neka vrsta dokaza ili, u najmanju ruku,
razlog za sumnju.
Unutra se oglasilo zvono, upozoravajui na kraj pauze. Okrenuli su se i vratili u vestibul.
Ne dopada mi se to, rekla je Suzi. na ta si naletela je prestup koji podlee krivinom
gonjenju, Izabel. Zna, nisam sigurna da bi trebalo da se mea. Takve stvari...
Suzi pokuava da ti kae da je ovo opasno, rekao je Piter. I mislim da je u pravu. Prema tome,
smatram da bi trebalo da ode i porazgovara s Gajem Peploom. Predaj sluaj njemu. On e ve znati
kako da postupi.
Nije joj bilo potrebno mnogo ubeivanja. U redu.
Sigurno e tako uraditi? upitao je Piter. Znam za tvoju sklonost da...
Da se meam? nestano je rekla Izabel.
si ti rekla, a ne ja, rekao je Piter.
Kasnije te veeri, posle koncerta, dok je Izabel leala budna, Dejmi se okrenuo prema njoj. Uzeo
ju je za ruku, neno je milujui. U sobi je bilo mrano, ako se izuzme pramen meseine koji se
probijao kroz otvor na zavesi, kao reflektor na nonom nebu.
Tako si divno svirao, rekla je Izabel. Pogotovo Maksvela Dejvisa.
Dejmi pritisnu njenu ruku na svoje grudi. Njegova koa, pomisli ona, tako je glatka - kao saten.
Svaka nota je bila savrena, nastavila je. Savrena.
Pomerao je njen dlan po svojim grudima. Oseala je kako mu kuca srce, negde pod njenim prstima,
i to joj je izgledalo kao najvea mogua prisnost. Moda ima njega, ali ne moe dodirnuti njegovo
srce.
Ne sme tako da govori, proaputao je. Ulizice.
Ne, stvarno to mislim. Ne delim lane komplimente. Zastala je. aputali su, iako nije bilo
stvarnog razloga za to; meutim, u mraku uvek oseamo potrebu da apuemo, valjda da ne bismo
naruili tiinu.
Kad sam bio deak, mislio sam da je razgovor u mraku slian razgovoru s Bogom, rekao je
Dejmi. udno. Mislio sam da nas on u mraku moe uti.
Izabel nije bila sigurna u to. Razlika je u tome to tada moemo uti sami sebe, rekla je. Eto u
emu je razlika. U tome je stvar, pomisli ona; u tome, a ima i odreene veze s naglaavanjem sluha u
odsustvu ostalih ulnih podsticaja.
Okrenuo se i poljubio je u elo. Njegova nadlanica bee naslonjena na njen obraz.
Ispriaj mi priu o tetoviranom oveku, proaputao je. Obeala si.
Jesam li?
Jesi.
Promekoljila se malo, tako da joj je njegova ruka skliznula s obraza. Pomislila je na tetoviranog
oveka, jednog od onih kakvi se mogu videti na edvardijanskim fotografijama, tim fotografijama
nekadanjih cirkuskih nakaza, iji je svaki centimetar tela prekriven mastiljavim crteima, svetim,
demonskim, linim. ta bi mogla rei o tom tetoviranom oveku? Da je voleo svoju suprugu,
tetoviranu enu, i bio ponosan na svog sina, tetoviranu bebu? Zvualo je poput stihova iz neke pesme,

ali to nije bilo ni iz kakve pesme; dolo je niotkud. A takva pria bila bi banalna, pomisli ona;
banalna i tragina u isto vreme.
Tvoj tetovirani ovek, Dejmi, poela je. Da vidim, dakle. U redu, tetovirani ovek.
Zvuao je sanjivo. Sluam.
Njegova sanjivost se smesta prenela na nju, zarazna poput zevanja. Osetila je kako je obliva talas
umora. elela je samo da lei tu s njim, pored njega u tami, i tako utone u san. Govorenje joj je teko
padalo, bila je tako umorna, a i svakako je mislila da je ve zaspao, jer mu je disanje postajalo sve
dublje i ravnomernije. Pustila je da joj se kapci sklope, spreavajui pristup ak i onom pramenu
meseine. Pre no to ju je san sasvim ophrvao, ona pomisli: tako mnogo pria u ivotu zaboravimo,
neke ispriane, neke koje su ostale neispriane; neke koje nismo ni znali. Tetovirani ovek/ i je
voleo svoju suprugu, tetoviranu enu,/ I bio ponosan na svog sina, tetoviranu bebu.

17.
Vidim da nosi svoj makfersonovski tartan, rekla je Grejs, sagnuvi se da bi pokakljala arlija
ispod brade. Jeste li mu ve kupili njegov prvi kilt?
Izabel to jo ne bee uinila, ali hoe, pomislila je, kad bude imao tri godine.
Mora prvo nauiti da hoda da bi mogao nositi kilt, rekla je. mislim i da bi mu bilo hladno po
nogama.
Bie divno graen, s oboavanjem je rekla Grejs. arli Dalhusi, zenica svakog oka na kolskim
igrankama... Zautala je. Da li e arli biti Dalhusi, kao Izabel, ili e... Nelagoda trenutka natera je
na nervozan osmeh. Malo je toga izazivalo nelagodu kod Grejs, ali vanbranost je bila jedna od tih
stvari, ak i ako se taj izraz sad mogao vrlo retko uti. Niko vie nije govorio o vanbranosti i ona,
sreom, vie nije imala nikakvih znaajnih zakonskih posledica. Ipak, u nekim delovima kotske jo
uvek se smatrala sramotom, i pored toga to se danas toliko dece raa van braka. A Grejs je
pripadala onom delu drutva u kojem se u takve stvari jo uvek verovalo.
Izabel je smesta shvatila i pomogla Grejs da se opusti. Da, arli Dalhusi e biti najpoeljniji
momak u gradu, zar ne, arli?
Odlino, rekla je Grejs i otila za svojim poslom. Poto je Izabel rekla da e izvesti arlija
napolje, u grad, ona je mogla ostati kod kue i pobrinuti se za kupatilo na spratu, za koje je smatrala
da je od nebrige postalo neuredno. Zlokobna linija bui bee poela da se ocrtava du fuge u tu
kabini - a to je, po Grejsinom miljenju, bila Dejmijeva krivica, budui da se preesto tuirao i
ostavljao za sobom potpuno mokru tu kabinu. Grejs nije verovala u tuiranje, osim kad je kupanje u
kadi bilo iz nekog razloga neizvodljivo: tada se ovek ve moe istuirati, na brzinu, ne
zaboravljajui da obrie ploice posle toga kako se ne bi stvarala bu...
Kupila sam neto za onu tu kabinu, rekla je Grejs. Uhvatila se...
,,Znam, urno je rekla Izabel. ,,Bu.
Nekoliko asaka su utale; Izabel je takve prekide nazivala Grejsinim trenucima cenzure, a ovo je
svakako bio jedan od njih. Meutim, Grejs je rekla ta je imala da kae i Izabel izgura kolica s
arlijem iz kue ispraena nasmejanim pozdravom svoje domaice. Hodajui, razmiljala je o bui.
Grejs ju je naterala da se osea odgovornom za to jer je i Dejmi koristio tu, a Grejs je smatrala
Izabel odgovornom za Dejmija. Grejs je elela da se njena poslodavka oseti krivom zbog prisustva
bui, ali je Izabel smatrala da zaista ne moe dodati jo i bu svom teretu krivice. Ve se oseala
dovoljno krivom zbog toga to je upotrebila svoj novac da bi kupila Reviju, kao i zbog istog
zadovoljstva koje ju je obuzimalo pri pomisli na Letisovo lice kad je proitao Sajmonovo pismo.
Naprosto je mogla da ga vidi kako ravnoduno otvara pismo - videvi edinburki ig i pretpostavivi
da je re o nekom njenom nebitnom miljenju, ali ne! Letis u svojim sad ve drhtavim rukama dri
pismo ni od kog drugog do od Sajmona Mekintoa P, partnera u velikoj advokatskoj firmi Tarken
Konel. Letis ne zna ta znai P, ali ona e ga rado prosvetliti ako je bude pitao: to je uvar
peata, to znai da je Sajmon lan onog dostojanstvenog pravnog udruenja ija raskona
biblioteka gleda na katedralu Svetog Dajlsa, u samom srcu Edinburga. Nek Letis malo razmilja o
tome u svojoj londonskoj tvravi. Tako je i Hanoverac zadrhtao na vest da je Lepi princ arli
naterao njegove generale u bekstvo.
Meutim, koliko god je uivala u njima, to ipak nisu bile misli dostojne jednog savesnog filozofa
morala. Schadenfreude u bilo kom obliku je jednostavno pogrean. Nikad se ne bismo smeli
{18}

{19}

radovati tuoj nesrei, podseti ona sebe; nije lepo likovati. Ali onda je ponovo ugledala u mislima
Letisovo lice, uhvaeno u trenutku neverice i oka, i dopustila sebi da se osmehne. arli ju je
pogledao, leei nauznak u kolicima, i takoe se osmehnuo.
Posle sinonjeg koncerta u Kvins holu, Izabel bee donela odluku, tako da je njeno odredite ovog
prepodneva bila Ulica Dandas i Gaj Peplo. Poto je vodila arlija sa sobom, zakljuila je da e biti
bolje da se nau u Glas i Tompsonu, bistrou samo nekoliko ulaza udaljenom od galerije. Tamo je
mogla nesmetano nahraniti arlija, kome e se dopasti boje i uurbanost koja vlada u restoranu.
Stigla je prva i sela na jednu od klupa u zadnjem delu, posmatrajui dva mladia koja su kuvala
kafu i pripremala hleb i ki za podnevnu guvu koja e nastupiti za dva sata. Iznenada se pred njom
naao Gaj, nasmejano posmatrajui arlija.
Makferson, rekla je Izabel. Moja baka po majci bila je iz klana Makfersonovih i uvek smo
voleli taj tartan.
ljubiasta mu ba lepo stoji, rekao je Gaj. Prava momina.
Seo je i uperio u Izabel pogled pun iekivanja.
Da, rekla je. Mekinis.
Gaj ju je pogledao kao da se izvinjava. Bojim se da je prodat, rekao je. Pre dva dana. Uzeo ga
je onaj kupac kog sam ti pominjao. Nosi ga u inostranstvo. Ba mi je ao - da sam znao da si jo uvek
zainteresovana...
Videi je tako oaloenu, oklevao je. Stvarno mi je jako ao, veruj mi, nastavio je potom.
Mislio sam da si se odluila protiv kupovine.
Izabel bee utonula u misli. Ono to je morala rei Gaju bie sad jo manje dobrodolo.
Gaj se zabrinuo. Izabel? Nisi se valjda toliko potresla?
Nisam, poela je. Nisam se potresla. I nisam ni nameravala da je kupim. Dola sam da
popriam s tobom o neemu... pa, o neemu za ta mislim da sam otkrila u vezi s tom slikom.
Siguran sam da je vrlo zanimljivo, rekao je Gaj. Kao to sam rekao, mislim da je to jedan
veoma dobar Mekinis.
Izabel je odmahnula glavom. Ali nije, Gaje. To uopte nije Mekinis.
Videi Izabel, vlasnik restorana je priao da je pozdravi. Zamolila ga je da im donesu dve kafe i
potom se ponovo okrenula prema Gaju. Verujem da je tu sliku naslikao falsifikator po imenu Frenk
Anderson. Ne znam tano ko je on ili gde se nalazi. Ali sliku je naslikao on, a ne Mekinis. To sigurno
znam, Gaje. Pria o tome kako sam dola do tog podatka je malo komplikovana, ali znam.
Stigle su i kafe. Gaj je poravnao kaiicom mlenu penu na vrhu, zurei u svoju olju kao da bi se
u njoj moglo nai reenje. Izabel ga je posmatrala. Trai od mene, progovorio je naposletku,
trai od mene da ne verujem u sopstveni sud o autentinosti slike. Na temelju ega? Kakva je to
komplikovana pria?
Ispriala mu je sve, opisujui trenutak kad se nala pred lanim Mekinisom na Barnhilu i svoje
uverenje da ga je radila ista ruka kao i onu veu sliku koju je upravo prodao. Rekao si da ti je
dovoljno da vidi neku sliku pa da zna, rekla je na kraju. eto, i meni je. Barem u ovom
sluaju.
Ceo minut nijedno nije progovaralo. Zatim je Gaj uzdahnuo. ta sada da radim? To je vie bilo
glasno razmiljanje nego pitanje upueno Izabel. Pretpostavljam da u kontaktirati kupca i rei mu

da imamo izvesnih sumnji u vezi sa slikom. I onda? Pogledao je u Izabel, ekajui predlog.
Nisam jedina, rekla je. Da mislim da sam jedina koja gaji sumnje u vezi s ovom slikom, bila
bih malo manje ubeena. Ali verujem da osoba koja je kupila Mekinisa na aukciji misli isto.
Gaj je delovao skeptino. Znai, po tebi je i ona falsifikat?
Volter Bjui je ponudio da mi je proda manje ili vie im ju je kupio, odluno je rekla Izabel.
Mislim da je to uradio zato to je shvatio istinu i eleo je da je se otarasi.
Gaj je odmahnuo glavom. Volter Bjui? Kojeta, Izabel. Volter je... pa, prosto nije taj tip. On
jednostavno ne bi...
Dobro, a zato je onda pokuao da je proda?
Gaj se nasmejao. ,Mogao bih ti navesti bezbroj primera ljudi koji su se predomislili - manje ili
vie odmah. Odnesu sliku kui i zakljue da ne izgleda dobro u sobi. Neko neto prokomentarie i
ree da slika ipak nije po njihovom ukusu. Postoji sto jedan razlog to ljudi promene miljenje.
Sluala ga je. Naravno da ljudi menjaju miljenje, ali u ovom sluaju je previe faktora ukazivalo
na neto sasvim drugo. Moda je Volter Bjui uzor potenja u oima javnosti, ali takvi ljudi esto
imaju mranu, skrivenu stranu koja je sasvim drugaija. Bilo je mnogo takvih sluajeva i, uostalom,
ovo je Edinburg, rodni grad tvorca doktora Dekila i gospodina Hajda.
Bilo kako bilo, rekao je Gaj, uradiu ono to moram. Pretpostavljam da grei u vezi s ovim,
ali uradiu sve to mogu da saznam neto vie - ako tu ima ita vie da se sazna. Obavestiu kupca. I
raspitau se o tom Frenku Andersonu.
ime ti ne znai nita? upitala je Izabel.
Gaj je izgledao zamiljeno. Kao da mi je odnekud poznato, rekao je. Ali ne uspevam da ga
poveem ni sa im. Ali, raspitau se i ako neto saznam, javiu ti. Zastao je. Hoe li da
razgovaram s Volterom Bjuijem?
Zvualo je primamljivo. Ako Gaj razgovara s njim, onda nema potrebe da se ona dalje zaokuplja
time; tako bi sve prepustila njemu. Meutim, Izabel nije spadala u osobe sklone da prebacuju
odgovornost na druge, stoga je njen odgovor glasio - ne; uradie to sama. Umeala se u ovu rabotu i
pobrinue se da se stvari ree. To je sad ve bilo pitanje principa. A bilo je, zakljuila je, i pomalo
uzbudljivo. Ne naroito; samo malo, ali sasvim dovoljno za Edinburg, pomisli ona, krenuvi natrag uz
Ulicu Dandas, pored otmenih vrtova koji lee du severne strane Kraljiine ulice. Kome je do velikih
uzbuenja, nek ih potrai u Glazgovu ili, ak, Londonu.
{20}

Kad se vratila kui, Grejs je smesta preuzela arlija. Hoe da ga izvede u vrt, rekla je, jer bi se
vreme, koje je sad lepo, moglo svakog trenutka promeniti.
Onaj lisac, rekla je Grejs, raskopao je pola one male leje s ruama. Znate koje, one pored
upe.
Venjaka?
Kako god. Da, tamo. Iskopo je rupetinu i razbaco zemlju okolo po travi.
Izabel proviri kroz prozor. Trava je oko venjaka svakako izgledala tamnija. Mora da razmilja o
novoj jazbini, rekla je potom. Sigurno ak i lisice imaju planova za budunost. Po svoj prilici se
suoavaju s istim dilemama kao i mi: renovirati staru jazbinu ili iskopati novu.
Grejs je zurila u Izabel s licem koje je napola izraavalo nevericu, a napola prezir. One ne

razmiljaju tako, rekla je, posle nekoliko trenutaka.

Izabel joj je uzvratila pogled, ali nije rekla nita. Nevolja s Grejs, pomisli ona, jeste u tome to
sve tako bukvalno shvata. Ali, kad se bolje razmisli, to je nevolja i s veinom drugih ljudi; vrlo je
malo onih koji uivaju u uzletima mate i takav nain razmiljanja - koji ceni prikriveni humor i
razume apsurdno - ostavlja oveka u sve malobrojnijoj manjini. Izabel se priseti jednog simpozijuma
u Krajsteru, u Oksfordu, kad je za vreme doruka u Velikoj trpezariji sedela pored jedne Japanke.
Ta Japanka, koja je dola s muem filozofom koji je uestvovao na simpozijumu - iznenada se
okrenula prema njoj i rekla: Tako sam staromodna. Pravi dodo.
Ovaj iskreni komentar bee potaknut samom trpezarijom i njenim stonim lampama, slikama
nekadanjih upravitelja i dobroinitelja koleda, prisustvom onoga to se doimalo kao mirnija
prolost, i Izabel je osetila nalet simpatije prema drugoj eni.
Sigurna sam da negde postoji klub za dodoe, rekla je. Klub dodoa. I izvesno se sastaju na
ovakvim mestima.
ena ju je prvo razrogaeno pogledala, a onda prasnula u smeh. Klub dodoa! To je tako
dosetijivo.
Ba i nije bilo, pomisli Izabel, ali osetio se naas dodir meu kulturama, srodnih dua koje se
pruaju jedna prema drugoj. To se deavalo povremeno, kad bi upoznala nekog ko je umeo da gleda
na svet na isti nain kao ona i shvati alu. Ali ne sad, u ovom razgovoru s Grejs o Bratu liscu i neredu
koji je napravio u maloj leji s ruama.
Moraemo da pripazimo na tog lisca kad je arli napolju, rekla je Grejs.
Izabel se namrtila. Je li to Grejs htela da kae da bi Brat lisac mogao nauditi arliju na neki
nain? Rade li lisice takve stvari?
Kao da je Grejs ula neizgovoreno pitanje. Kradu jaganjce, smrknuto je rekla.
Izabel se zgrozila na samu pomisao da bi neto moglo pojesti arlija: ak i pomisao da bi se
mogao nai pred opasnim svetom, punim stvorenja koja bi mogla poeleti da mu naude, bila je
dovoljno teka, ali da ga pojedu...
Brat lisac mu ne bi nikad naudio, rekla je. Lisice ne ujedaju osim ako ih ne pritera uza zid. A
ni vukovi, to se toga tie. Premda joj se negde po mozgu vrzmalo neodreeno seanje na to da je
proitala da je lisica ujela dete, u Londonu. Ali, to je bila urbana lisica, sigurno pod velikim stresom.
Brat lisac nije takav.
Ako je Grejs i bila spremna da prihvati ovu odbranu lisica, nije bila spremna da to uini u vezi s
vukovima. Vukovi, bogme, ujedaju, jednostavno je rekla. Vukovi su veoma opasni. Imam ja sestru
u Kanadi.
Izabel je podigla obrvu. To to neko ima roaka u Kanadi nije ga, po njenom miljenju, inilo
strunjakom za pitanja vukova, sve iako je bio potkovan u nekim drugim oblastima.
Jo nije zabeleeno, rekla je Izabel, da su vukovi napali oveka. Dre se na pristojnom
odstojanju od njega. Bila je u iskuenju da doda da je bila u Kanadi i da nije videla nijednog vuka,
to je bilo tano i davalo je empirijsku podlogu tvrdnji da vukovi izbegavaju ljude, ali potpuna istina
bi mogla zahtevati od nje da doda i da je bila samo u Torontu, to je donekle umanjivalo snagu
opaanja.
Dakle, sve to ou da kaem, rekla je Grejs, uzimajui arlija u naruje, jeste da bi nam bilo
bolje bez te lisice. Pogotovo sad kad je tu arli. Samo to ou da kaem.

Time je ova tema bila iscrpljena i Izabel je otila u radnu sobu da bi pregledala elektronsku potu.
Mislei kako e uskoro prestati da ureuje Reviju, bee donekle izgubila entuzijazam i neotvorena
pisma su se nagomilala. Sad je ponovo morala da razmilja o novim brojevima, ita podneske
poslate od autora od kojih nisu traeni, a morae i da razmisli o imenovanju novog ureivakog
odbora. Ve je imala spisak i stalno ga je dopunjavala: bilo bi odlino kad bi uspela da pridobije
Dima ajldresa iz arlotsvila, kao i Dulijana Baginija, koji ve ureuje Filozofski magazin, ali
moda bi mogla da ga ubedi da im se prikljui. Svi lanovi odbora bili bi njeni prijatelji, to bi
uinilo meusobne konsultacije mnogo prijatnijim zadatkom; nema Letisa i nema Dova. Letisa i Dova
sam se oslobodila, ree ona u sebi, uivajui u ovim reima koje su zvuale ba kao stih - ili naslov nekog engleskog madrigala iz esnaestog veka, u italijanskom stilu. Mogli bi, na primer, pevati
Talisovi stipendisti:
Letisa i Dova sam se oslobodila
I spletke njihove sad su prolost samo.
Zloba njihova velika je bila,
Ali Letisa i Dova vie nema tamo...
Uto je naila na pismo od Dova.
Draga gospoice Dalhusi,
uo sam od profesora Letisa da ste ubedili vlasnike Revije da vam je prodaju. uo sam i da
ete imenovati novi ureivaki odbor, te da je mala verovatnoa da e obuhvatati sadanje
lanove. Razume se, ao mi je to nalazite za shodno da otkaete poverenje onima koji su tokom
godina mnogo vremena posvetili Reviji i kojima je njen najbolji interes uvek leao na srcu.
Pretpostavljam da je to povlastica onih koji imaju ekonomsku mo da dou u posed imovine
koja bi, u bolje ureenom svetu, bila opte dobro i na korist svima. Meutim, moram rei da
sam iznenaen time to jedan filozof morala, to vi tvrdite da jeste (mada napominjem da nemate
akademski poloaj u toj oblasti), postupa na nain primereniji kapricioznom vlasniku lanca
novina. Ali, sa aljenjem zakljuujem da se danas tako posluje. Bez obzira na sve, elim vam
uspean dalji mandat u urednikoj fotelji za koju ste se, izgleda, zalepili.
Iskreno va,
Kristofer Dov
Proitala je pismo, da bi ga odmah potom proitala jo jednom. Morala je priznati da pred sobom
ima pravo malo remek-delo zlobe. Nekom ko ne zna pozadinu stvari, tako da ne zna da je pismo
poteklo iz pera vrhunskog spletkara, moglo je ak zvuati dirljivo. Za Izabel, meutim, koja je znala
ta lei u pozadini pisma, ovo je bilo isto licemerje. Licemerje naeg doba, pomisli ona.
Odloila je pismo i uzela koverat. Prisetila se da je Dov, uven po svom zalaganju za recikliranje,
upotrebljavao stare koverte na koje je lepio nove nalepnice s adresom, a poklopac privrivao
selotejpom. Naravno, i ovaj je koverat bio ve korien i imao je malu nalepnicu s njenim imenom i
adresom zalepljenu s prednje strane. Lagano je podigla koverat prema svetlosti i videla rukopis
ispod nalepnice. U svojoj prvoj inkarnaciji, bio je poslat na Dovovu kunu adresu. Primaoci su bili
Profesor i gospoa K Dov.

18.
Imala je pred sobom dva teka zadatka. Prvi je bio razgovor s Ket - to nije bilo nimalo lako, s
obzirom na trenutno raspoloenje njene bratanice, ali ga je problem s Dovom inio dvostruko teim a drugi poseta Volteru Bjuiju. Prethodno vee provela je u stanju iekivanja punog zebnje,
pokuavajui da se koncentrie na itanje, pa na posao i, naposletku, na televizijsku adaptaciju
romana koji joj se dopadao, ali sva tri pokuaja zavrila su se neuspehom, budui da se njen um
stalno vraao na teke susrete koji su joj predstojali sutra pre podne. Bee telefonirala Dejmiju, koji
je imao probu do kasno i nije stigao da doe da zajedno okupaju arlija. Imala je nameru da mu kae
za Dova i Ket i pita ga za savet, ali se potom predomislila. Takoe, nameravala je da preskoi temu
svog predstojeeg susreta s Volterom Bjuijem, ali se takoe predomislila. Dejmi joj je rekao da
izbegava svako dalje meanje sad kad je rekla Gaju Peplou za svoje sumnje. Ne naavi nikakvu
utehu na toj strani, sve to je mogla bilo je da se obrati arliju, kad ga je uzela u naruje da bi mu
promenila pelene. ta da radim, arli? ta ti misli? Meutim, arli je samo neutralno gukao, to
ju je barem donekle ohrabrilo. Proi e jo mnogo godina, pomisli ona, pre no to arli pone da se
ne slae sa mnom.
Ket je bila prva na spisku, jer je to bio potencijalno najmuniji susret i mislila je da e biti
najbolje da prvo njega preturi preko glave. Uprkos Ketinoj odnedavnoj dobroudnosti, Izabel se
inilo da je njihov odnos, u sutini, trenutno toliko lo da je svako dalje pogoranje malo verovatno. I
dalje su razgovarale jedna s drugom, ali Izabel nikad nije unapred znala kako e Ket biti raspoloena.
Ponekad se ponaala kao da se nita nije dogodilo, ali uglavnom se osealo da ispod povrine kljua
nepopustljivost. Da je mislila da e zauvek ostati tako, Izabel bi bila vrlo alosna; ovako, znala je da
e Ket kad-tad prevazii ovo, kao to je i ranije inila. Naposletku e uslediti pomirenje, propraeno
nekim gestom njene bratanice. Proli put je to bila korpa delikatesa iz radnje, ostavljena na pragu kao
mirovna ponuda, iji je sadraj slatko pokusao Brat lisac, koji je korpu naao pre Izabel. Pomislila je
da je za njega to moralo biti slino teretu koji oekuju pripadnici kulta brodskog tereta na nekim
pacifikim ostrvima, ono to nisi traio a nevidljiva ruka ti je ipak dala.
arli je ostao s Grejs - bebe se ne vode u ratnu zonu - i Izabel je, utonula u misli, otpeaila du
Meriston kresenta do delikatesne radnje na Brantsfild plejsu. Uavi unutra, zatekla je Ket kako stoji
za tezgom; Edija nije bilo na vidiku, isto kao ni nekih muterija.
Dobila je relativno srdanu dobrodolicu - dejstvo Dova, pomisli Izabel - a Ket se ponudila da joj
skuva kafu. Edi je otiao kod zubara, rekla je. Pitala sam ga kad je iao poslednji put, a on kae,
pre dve godine. Lino sam mu zakazala pregled.
Nije trebalo to da radi, rekla je Izabel. Dovoljno je to moramo da brinemo o sopstvenim
zubima. Ne bi trebalo da moramo da brinemo o zubima drugih ljudi.
Ket se osmehnula. Ali ipak to radimo, zar ne? Verujem da ti brine o tuim zubima. To je ba
jedna od stvari koje tebe zabrinjavaju.
Gubitak jednog zuba umanjuje me, zamiljeno je rekla Izabel, jer ja sam deo oveanstva.
Don Dan, rekla je Ket, s pobedonosnim izrazom na licu. Misli da nita ne znam. Ali znam za
Dona Dana.
Odlino. Ipak, nisam te nikad zamiljala kao nekog ko ne zna nita o Danu.
je dobro.

Jedan asak su se gledale i Izabel vide u Ketinim oima enju da se vrate na svoj raniji, lagodan
odnos; na dane kad su bez razmiljanja razmenjivale ale poput ove, apsurdne, luckaste. Jer, meu
njima je bilo ljubavi - dabome da jeste - koju je pokrivao ir ozlojeenosti, ir koji se lako mogao
ukloniti, sasvim isei. Meutim, sad je morala rizikovati da ga ponovo aktivira, namerno ga
posipajui solju, ali verovala je da nema drugu mogunost. Morala je da upozori Ket u vezi s Dovom.
Jednom je ve morala da je upozori u vezi s mukarcem; sada je to morala ponovo da uradi.
Ona spusti pogled na tezgu. Na rubu je leala mrvica sira, majuna gromuljica plavog sira,
minijaturna kolonija organizama odvojenih od njihove naseobine. Pruila je ruku i otrla je. Kristofer
Dov, rekla je potom.
Ket joj se osmehnula. Kristofer. Da.
Izabel nije bila sigurna kako da to protumai. Meutim, morala je rei ta ima. Nije mogla
odlagati. Ti zna da je on oenjen?
Ket je stajala sasvim nepomino, fiksirajui pogledom Izabel koja bee okrenula glavu; nije mogla
da podnese ovo. O, Ket, pomisli ona. O, Ket.
Oenjen? Ketin glas je bio tih i Izabelino srce polete prema njoj.
Da. Bojim se da postoji i gospoa Dov.
Ket je zatvorila oi. Zato mi ovo govori?
Izabel posegnu preko tezge. Htela je da uzme Ket za ruku; ako glasom nije mogla da joj pokae ta
osea, pokazae joj dodirom. Ali Ket je povukla ruku.
Govorim ti zato to je to neto to mora znati. Ti bi upozorila svoju prijateljicu, zar ne? Rekla bi
joj ako bi saznala da neki mukarac - oenjen mukarac - namerava da je obmane?
Ket je ponovo otvorila oi. ti misli da on mene obmanjuje?
Izabel nije palo na pamet da Ket moda zna da je Dov oenjen. Polazila je od pretpostavke da se
Ket ne bi upetljavala s oenjenim ovekom, ali ta pretpostavka je, sad je to shvatala - bila je to
iznenadna, okantna spoznaja - bila moda neopravdana. Ket je pripadala generaciji koja nije
naroito marila za brak, usled ega se mnogi nisu ni trudili da se venavaju, stoga moda nisu
smatrali da su oni koji su u braku samim tim izvan domaaja. Ispala sam tako naivna, pomisli ona,
tako naivna.
Borila se da nae rei. Dakle... mislila sam da... mislila sam da moda veruje da je neoenjen.
Ponekad je teko kad...
Ket ju je prekinula. Tebi je to sve lepo, rekla je. Doe ovamo i kae mi to. Nije ti dosta to si
mi ukrala Dejmija; sad si dola i... i pokvarila mi ovo. to ne moe prosto da...
Izabel nije verovala sopstvenim uima. Ukrala joj je Dejmija? Duboko je uzdahnula; bilo je tu
dosta toga da se kae, kao to uvek ima kad se ovek nae suoen s drskom optubom. Nisam ti
ukrala Dejmija. Ne sme rei tako neto. Ti si ga ostavila. Ti si ostavila njega. Dugo, veoma dugo je
ekao, elei da mu se vrati, ali nisi htela ni da uje. A sad stoji tu i kae mi da sam ga ja ukrala
od tebe.
Ne, rekla je Ket. Nije bilo tako.
Izabel je ponovo pruila ruku, ali se Ket okrenula od nje. Ket!
Ostavi me na miru. Molim te, samo me ostavi na miru.
Vrata radnje su se otvorila. Izabel se okrenula i videla da je to Edi. Preao je iza anka i osmehnuo

joj se. Zatim se obratio Ket, koja je i dalje bila okrenuta leima. Zubi su mi zdravi, rekao je.
Zubar nije morao nita da radi, samo ih je ispolirao. Pogledaj.
Otvorio je usta u irok osmeh. Izabel je pokazala prema Ket. Idem ja, rekla je. Pripazi na Ket,
molim te.
Izaavi iz delikatesne radnje, krenula je niz ulicu u pravcu emberlen rouda. Breuljak Cerhila
blago se dizao pred njom, a na kraju, iza uzviice, bila su Pentlandska brda, plaviasta u daljini, s
platom od niskih oblaka. Nekad je negde proitala jednu pesmu, nekog irskog pesnika, ako se dobro
seala, koja je nagovetavala da bismo svi mogli biti spaseni ako stalno imamo na oku brdo na kraju
puta. Nije bilo jasno ta je podrazumevao pod spasenjem. Ne moemo biti spaseni ni od ega,
pomisli ona, samo gledajui u brdo; svakako ne od ljutog bola koji izaziva nesloga meu ljudima,
nesloga izmeu dva brata, izmeu dve sestre, izmeu tetke i bratanice. Zatim joj pade na pamet:
drei pogled na brdima, mogli bismo biti poteeni toga da neije sitne brige - i neije sitne svae shvatimo suvie ozbiljno. Mora biti da je to to.
Pas Voltera Bjuija, snaan stafordirski terijer, miiav poput malog boksera, reao je na Izabel
pokazujui kratke, poutele zube. Zadah iz usta mu je bio takav da ga je oseala iako je stajala dobar
metar daleko od njega.
Hajde, Bejzile, rekao je Volter, prignuvi se da bi uhvatio psa za ogrlicu. Ne smemo biti
nedrueljubivi.
Odvukao je psa i ovaj se odgegao, s dranjem sitnog siledije kome je neko upravo osujetio
planove za tuu, ali samo privremeno.
Lep pas, rekla je Izabel. Stafordirci imaju tako izraen karakter.
Kompliment je prijao Volteru Bjuiju, koji joj se osmehnu. Ba ljubazno od vas to to kaete. Neki
ljudi nalaze da je Bejzil pomalo... pomalo nezgodan za upoznavanje. Ali on ima dobro srce, znate.
Izabel je i protiv svoje volje podigla obrvu. Svaki pas ima neto da ponudi, rekla je. Htela je
rei jo neto, ali nije mogla.
Tano, saglasio se Volter. Ali dajte, uite, molim vas. Nisam hteo da vas drim na pragu.
Uli su u salon.
Moja majka, rekao je Volter.,Mislim da se niste upoznale.
Izabel nije oekivala da e jo neko biti u sobi i nala se zateena. Meutim, brzo se oporavila i
prila prozoru, gde je stajala jedna postarija ena. Volterova majka se napola okrenula i pruila
Izabel ruku. Prihvativi je, Izabel oseti suvu kou, hrapavu. Pogledala je gospou Bjui i ugledala
uvuene oi, naborane kapke posute starakim pegama.
Ba sam htela da pristavim aj, rekla je stara ena. Voltere, ja u. Ti ostani i razgovaraj sa...
Izabel.
Da, naravno. Oi behu prikovane za Izabel, ali mirne. Malo je svetla bilo u njima. Poznavala
sam vau majku, znate. Ponekad smo igrale brid.
Izabel zastade dah. Njena majka; njena sveta amerika mati.
Bila je vrlo privlana ena, nastavila je gospoa Bjui. I zabavna.
Izabel pomisli: da, bila je. Od mnogih je to ula - da je umela da nasmeje ljude.
I vaeg jadnog oca, dodala je gospoa Bjui.

Izabel nije rekla nita. Pitala se ta e uslediti; zna li gospoa Bjui za vanbrani izlet njene majke za koji je Izabel tek nedavno saznala od svoje roake, i to tek kad ju je naterala da joj kae? Moda i
zna, ali bilo bi udno da tako neto pomene pri prvom susretu, osim, dabome, ako joj konice nisu
malo popustile. Starost ume da dovede do toga, a kao rezultat bivaju izgovorene mnoge netaktine
rei.
Meutim, gospoa Bjui nije imala ta da doda i izala je iz sobe da bi skuvala aj.
Volter Bjui pokazao je prema sofi pored prozora.
Slika? rekao je kad su seli. Rekoste da imate neku informaciju za mene.
Izabel je gledala mimo njega, u sliku koja je visila na zidu iznad njegove glave. Mektagart,
pomislila je. Primetio je njen pogled.
Mektagart, rekao je. Pripada mojoj majci. Pokazao je naokolo po sobi. Sve su njene. Ona je
vlasnica zbirke.
Ali vi ste kupili Mekinisa?
Klimnuo je glavom. Jesam.
Zakljuila je da ne bi trebalo vie da eka. mislim da to nije Mekinis, rekla je.
Veoma ga je paljivo posmatrala. U prvi mah se inilo kao da je nije uo ili da je pogreno
razumeo ono to je rekla. Bee se osmehivao kad su zapoeli razgovor i osmeh je jo bio tu. Potom,
meutim, kao da mu je senka prela preko lica. Lice ima hiljadu miia, pomisli ona; i vie. Ima tako
suptilnu povrinu - poput povrine vode, osetljive na promenu svetlosti, na pravac vetra - i
podjednako, podjednako jasno ukazuje na promenu vremenskih prilika.
Ne razumem, rekao je.
Ne znate da je slika falsifikat? Oseala je kako joj srce lupa u grudima; sad ga je ve optuivala
i odjednom je postala svesna da to uopte nije u redu. Meutim, optuba joj je ve izletela.
Hoete da kaete da... Uutao je usred reenice. Gledao je u tepih, ne smejui da je pogleda u
oi. Ali ovo nije oseaj krivice, zakljui ona; ovo je bol.
Molim vas, rekla je, impulsivno poloivi dlan na njegov rukav. Molim vas. Zvualo je sasvim
pogreno. Ne pokuavam da kaem da ste pokuali da mi prodate falsifikat.
Izgledalo je kao da reava neto to ga je zbunjivalo. Naposletku je podigao pogled prema njoj.
Pretpostavljam da ste pomislili to zato to sam se tako na preac odluio da je prodam.
Iznenadila sam se, odvratila je. Ali sam pomislila da sigurno postoji savreno logino
objanjenje. Upravo sam slagala, pomislila je potom. Iznela sam nepravednu pretpostavku i sad
zbog toga laem. A lagala sam i kad sam dala kompliment onom njegovom neprijatnom psu. Ali
moram da laem. Uostalom, kakav bi to ivot bio ako jedni drugima ne bismo davali komplimente?
Izabel se sad inilo da on raspravlja sam sa sobom da li da neto kae. Kad je najzad progovorio,
bilo je to s oklevanjem i tiho. Moram da je prodam, rekao je. Bolje reeno, morao sam. Ako je to
to kaete istina, onda...
Potreban vam je novac? Nije joj tako izgledalo. Kua je bila skupa, isto kao i nametaj, slike,
tepisi na podu - nita od svega toga nije ukazivalo na lou finansijsku situaciju.
Zurio je u nju, s izrazom nekog ko je rekao dovoljno i nerad je da kae neto vie. Ali postojalo je
neto vie.
Moram da sakupim neto vie od sto hiljada funti, rekao je. Nisam to morao onda kad sam

kupio sliku. Ali odmah posle toga jesam.

Izabel je ekala, a on je nastavio. Sam sam kriv, tiho je rekao. Pristao sam da budem irant
prijatelju koji je uao u posao otkupa firme za koju je dotad radio. Delovalo je kao vrlo siguran
posao tad kad sam odluio da ga podrim, ali je neki raunovoa, negde u toku procesa, namerno
pogreno predstavio dugovanja firme. Ako ne naem novac, moj prijatelj e bankrotirati. Izgubie
kuu - sve. A ja sam krsni kum njegovom sinu.
utala je. Zvualo je krajnje ubedljivo i upravo dok je razmiljala koliko je nepravedna bila u
svojim pretpostavkama, zaula je iza sebe gospou Bjui. Stajala je pored dovratka, drei
posluavnik. Koraknula je napred i spustila posluavnik na stoi. Zatim je pogledala u Izabel.
slika nije falsifikat, rekla je.
Majko...
Gospoa Bjui je podigla ruku. Dobacila je ljutit pogled svom sinu, koji je uutao videi njeno
neodobravanje. Ne mislite valjda da bismo pokuali da prodamo falsifikat? Da li to mislite,
gospoice Dalhusi?
Izabel je osetila razmere negodovanja stare ene. Odgovorila je pomirljivo. Ne. Izvinjavam se nisam to htela da kaem. Ali sasvim je mogue, zar ne, da neko proda neto to smatra originalom,
iako to zapravo nije original? Mogu zamisliti da mi se to desi. Moda odluim da prodam neto za ta
mislim...
Gospoa Bjui je odmahnula glavom. ,,S dunim potovanjem, gospoice Dalhusi, to moe da se
desi samo nekom ko ne zna ba mnogo o slikarima. A ja ve odavno poznajem Endrua Mekinisa. I
odlino sam upoznata s njegovim radom. Verovatno niko drugi nije u toj meri upoznat s njim.
Poznavala si ga, rekao je Volter Bjui. Poznavala si ga, majko.
Nije obratila panju na ovu upadicu. I uveravam vas da je slika koju je Volter kupio pravi
pravcati original. Naslikao ju je Endru Mekinis. To je sasvim sigurno. Zastala je. Jo neto. Ta
slika, ta koju je Volter kupio, zaista je odlina. Bolja je od iega to je naslikao pre deset godina.
Mnogo bolja.
Nije potpisana, rekla je Izabel. nije ni lakirana.
Zato to nije imao vremena, odvratila je gospoa Bjui. Samo zbog toga.
Usledilo je utanje. Izabel je nabrala elo. Kopkalo ju je neto to je rekla gospoa Bjui. ta je
htela da kae rekavi da je slika bolja od iega to je naslikao pre deset godina? Odluila je da bude
uporna. Znai, vi znate kad je naslikana?
Pitanje je uhvatilo gospou Bjui nespremnu i naas je delovala usplahireno. Nisam sigurna...
Ali, rekli ste da nije imao vremena da je lakira, navaljivala je Izabel. Oprostite to pitam, ali
otkud vi to znate?
Tad joj je sinulo. Bilo je tako oigledno. Endru Mekinis uopte nije mrtav. Ve odavno poznajem
Endrua Mekinisa. Ljudi poput gospoe Bjui, koja se u govoru slui knjievnim jezikom, ne brkaju
glagolska vremena.
On je iv, zar ne? Izabel je govorila tako tiho da je jedva ula samu sebe; ah gospoa Bjui ju je
sasvim dobro ula, isto kao i Volter, koji se trgao, okrenuo na peti i zagledao u svoju majku.
Jeste.
Volter je naas pogledao u Izabel. Majka se moda ne osea ba najbolje, promrmljao je.

Oseam se savreno dobro, javila se gospoa Bjui ledenim glasom. I, da, Endru je iv. Mislite
da mnogo znate, gospoice Dalhusi, ali, ao mi je to moram rei da, posmatrano iz moje
perspektive, zaista ne znate mnogo. Da ste se potrudili da odete u biblioteku i proitate novine, videli
biste izvetaje. I proitali biste da telo Endrua Mekinisa nije nikad naeno. Pretpostavljalo se da ga
je onaj vrtlog progutao, ali nije. Uspeo je da se dokopa obale nakon to mu se amac prevrnuo, i tad
mu je palo na pamet da je to idealna prilika da pone sve ispoetka - kao neko drugi. Ko bi mu
mogao zameriti?
Usledila je tiina. ,,Dakle? navaljivala je gospoa Bjui. Moete li mu zameriti?
,,Ne, odvratila je Izabel. Mogu da razumem.
Izgledalo je da je gospoa Bjui zadovoljna odgovorom. Dobro, i to je neto. Potom se okrenula
prema svom sinu. Tu sliku, Voltere, koju si ti tako budalasto pourio da kupi, Lajonu & Ternbulu
sam poslala ja. Da, ja.
Mogla si mi rei. Mogla si mi rei da... I za Endrua, takoe.
Obrecnula se na njega. Nisam. Nisam ti mogla rei neto za ta sam dala re da neu nikom
otkriti. Niko nije trebalo da zna da je Endru preiveo.
Volter je u neverici odmahivao glavom. I jo si me pustila da ponudim sliku nekom drugom gospoici Dalhusi - iako si vrlo dobro znala da slika nije ono to ja mislim da jeste. Pustila si me da
se uvaljujem dalje.
slika je upravo ono to si rekao da jeste, rekla je gospoa Bjui. Nisi nikog obmanjivao. A
da si mi rekao da namerava da je kupi, umesto to si na svoju ruku otiao tamo, ne bi se ni naao u
ovoj zbrci. Zato si tako odjednom uvrteo sebi u glavu da kupi Mekinisa? Zato se nisi prvo
posavetovao sa mnom? Sve bih ti rekla. Odgovorila bih te.
Izabel pomisli da zna odgovor na ovo pitanje. Volter Bjui je pokuavao da vodi sopstveni ivot,
to je teko, pomisli ona, s gospoom Bjui koja ivi u istoj kui. Ona oseti trenutni nalet saoseanja
prema njemu; nije delovao kao slabi, ali to se njegove majke ticalo, jo uvek je bio deak. Slike na
zidovima bile su majine, ona ih je kupovala; moda je prosto eleo da ima neto svoje.
To je bio Volter; njegova majka je, meutim, bila neto sasvim drugo. Gospoa Bjui nije liila na
nekog sklonog zaverama i pitala se na koji je nain uopte uvuena u ovu dobro razraenu obmanu.
Zato vam se Endru Mekinis javio? upitala je. Ako je hteo da sasvim nestane - a oigledno je bilo
tako - zato je, onda...
Gospoa Bjui ju je prekinula. Moda znate, a moda i ne znate, da sam bila njegova... pa,
pretpostavljam da biste me mogli nazvati njegovom pokroviteljicom. Kupovala sam njegove slike pre
no to je nestao i pomaem mu poslednjih osam godina, ne bogzna koliko, ali pomaem mu. Potreban
mu je novac za ortopedsku operaciju, na koju e morati dugo da eka ako ide preko socijalnog, a trpi
gadne bolove. U nekoj privatnoj klinici moe da se operie manje ili vie kad hoe. Stoga sam
sredila da se prodaju dve slike.
Ljutito je posmatrala Izabel. Na pamet mi nije padalo da e nam neko oteati ivot zakljuivi da
su slike falsifikati. One to nisu.
Volter Bjui je buljio u svoju majku, dok mu je donja usna drhtala. Mogla, si mi rei, prekorno joj
je rekao. Mogla si mi rei da je iv. Ali nisi rekla nita. A videla si sliku.
Glas joj je bio otar kad je odgovorila. Kao to sam rekla, oduvek sam potovala Endruovu elju
za privatnou. A tvoj problem, Voltere, jeste u tome to srlja. Da nisi bio irant Frediju, sad se ne

bi koprcao u ovoj zbrci. Don ti je lepo rekao da to ne radi. Sea li se? Obrazloio ti je koje su
opasnosti, slovo po slovo.
Fredi mi je bio prijatelj. On jeste moj prijatelj.
Prijateljstvo i posao se ne meaju, obrecnula se. Zatim se, dodirnuvi prstima nisku perli oko
vrata, okrenula prema Izabel. Hou li traiti previe ako vas zamolim da potujete Endruove elje?
Ako razglasite ovo i otkriju ga, kako se to danas kae, tada vam mogu rei samo jedno: prilino sam
sigurna da e napraviti neku glupost.
to se uopte reio da tako nestane bila je dovoljno velika glupost, ako mene pitate, rekla je
Izabel.
Nemojte se aliti u vezi s tim, gospoice Dalhusi, rekla je gospoa Bjui. Samoubistvo nije
ala.
Kad se Izabel vratila od Bjuijevih, videla je da signalno svetio na telefonu u predsoblju trepe, to
je znailo da je ostavljena poruka. Bilo ih je dve.
Mogu li doi na veeru? pitao je Dejmi. Kupio sam neku ribu koju bih mogao doneti. Dva
iverka. Nisu ba veliki, ali bie vrlo ukusni. Ja u ih spremiti.
A onda se, u sledeoj poruci, za koju je automat kazivao da e trajati dvadeset dve sekunde, zauo
Ketin glas: uj, izvini. Izvini, molim te. Oko svega diem frku, a ti se nikad ne ljuti na mene zbog
toga. Ali to je zato to si takva. Ti si dobra i puna razumevanja i sve, a ja sam jedna obina glupaa.
Hoe li mi oprostiti? Opet? Jo ovaj put?
Izabel se osmehnula na ovo. Oekivala je, naravno, ovako neto, ali nije tano znala kad e i kako
do toga doi. Spustila je slualicu i otila u dnevnu sobu, gotovo oamuena od olakanja. Bilo je ve
kasno prepodne i sunce je prodiralo kroz svetlarnik na tavanici, pravei kvadrat snane, ukaste
svetlosti na izbledelom crvenilu turskog ilima ili tureeg, kako ga je zvao njen otac. Bilo je toplo.
Premotala je u glavi sve to je tog prepodneva ula; imae veeras ta da pria Dejmiju dok budu
jeli ta dva mala iverka. Dakle, Endru Mekinis je iv; pa da, njegovo telo nije nikad pronaeno - to joj
je reeno - tako da je trebalo da razmisli o mogunosti da je moda ipak iv. Ali nije, koliko god joj
se to sad, kad je naknadno razmislila, inilo oiglednim. Meutim, potom pomisli: sve to imam je
tvrdnja gospoe Bjui, a nju jedva poznajem. Mogue je i da... Zastala je i pogledala navie, kroz
svetlarnik, u plavetnilo bez oblaka. Savreno je mogue da su Volter i gospoa Bjui izmislili celu
ovu priu da bi prikrili svoje sauesnitvo u proturanju falsifikata ili pokuaj prodaje slike za koju su
ustanovili da je falsifikovana. To bi bilo vrlo zgodno reenje za njih. Volter je moda posumnjao da
je Izabel sluajno natrala na pravi razlog za njegov urni pokuaj preprodaje slike. Moda je
popriao o tome s majkom, koja mu je moda pomogla da smisli priu o propalom otkupu firme i
prijatelju kome je oajniki potreban novac. Sve je bilo suvie dobro udeeno; suvie uredno. A ona
je to progutala - i ak prihvatila melodramatino upozorenje gospoe Bjui o moguem Mekinisovom
pokuaju samoubistva. To je bila najobinija emocionalna ucena: napomena da bi neko mogao
pokuati da oduzme sebi ivot ako mi insistiramo na svom naumu, garantovano e nas naterati da se
zaustavimo. A ja sam pala na to, pomisli Izabel. I to tako lako.
Grejs je koristila svaku priliku da provede vreme s arlijem, stoga je bez oklevanja pristala da
nastavi da ga uva i tokom popodneva, dok se Izabel pobrine za ono to je opisala kao hitan posao.
{21}

19.
Nita se ne sekirajte, rekla je. Samo vi lepo idite za svojim poslom. arli i ja emo da odemo u
posetu mojoj prijateljici Megi. Bolesna je - nije nita zarazno, bez brige - mui je kamen u ui, a
poseta e je malo razveseliti. Jo nije videla arlija i sigurno e ga oboavati.
Izabel je pokuavala da se seti ko je Megi. Grejs je imala mnogo prijateljica, o ijim je
poduhvatima i poslovima povremeno detaljno priala Izabel. Ali, ko bee Megi?
sigurno se seate Megi, nastavila je Grejs. Priala sam vam o njoj. Ona je pre bila
medijum, al jedared se mnogo prepala i manula se toga. Videla je neto neprijatno.
Kao Ejda Dum, rekla je Izabel. Koja je videla neto gadno u upi i nikad se nije sasvim
oporavila od toga. Farma Slaba vajda. Ovo je bilo ba smeno, ali imala je oseaj da Grejs ba i
ne misli tako.
Ne, rekla je Grejs. Nije tako. Nema nikake veze sa upama. Ali gadno jeste. Ne pria o tome,
al znam da joj se povremeno vraa u pamet.
,,U tome je problem s medijumima, usudila se da kae Izabel. Jer, ko zna, moda nas eka
neprijatna budunost, i pitam se da li je zapravo dobro znati...
Nije dovrila misao; poruka koju joj je saoptio Grejsin reit pogled bila je nedvosmislena. Nije
elela da raspravlja o svojim spiritualistikim ubeenjima: to je bilo pitanje vere.
, dobro, vedro je rekla Izabel. Nadam se da se Megi osea bolje. Kamen u ui ume da bude
vrlo neprijatan.
Pojela je kasni ruak i nahranila arlija. Zatim, kad je zaspao - kod Megi je trebalo da idu tek
poto se on probudi - otila je u garau, koja se nalazila bono uza zid kue. U maloj prostoriji bez
prozora bilo je mrano i morala je da pipa dok nije pronala prekida. Meutim, kad ga je pritisla,
svetlo je otkrilo stvarnu prirodu tajanstvenih kontura: liniju njenih zelenih vedskih kola, bukete
prologodinje lavande koje je okaila o grede na tavanici da se sue i potom zaboravila na njih,
uredno smotano batensko crevo, bicikl koji sad vie nije koristila.
Uvukla se u kola i nekoliko asaka uivala u mirisu konih sedita. Bio je to utean miris - miris
neega individualnog i stoga retkog u dobu kalupljene plastike. Neko, neka vedska ruka, ila je tu
kou da bi napravila ova sedita; pri tom je tome posveena ista panja kao i sastavljanju motora,
koji je nije nikad izneverio i koji se sad posluno upalio, od ega je asija blago zadrhtala, kao da
jedva eka vonju.
Nije bilo guve u saobraaju kad je krenula uz Kolinton roua i potom izbila na Stirling roud. S
njene desne strane, pruajui se nanie prema zalivu Fort, polja su bila puna uljane repice koja je
dozrevala bojei sve velianstvenim utilom. Iza njih, s druge strane zaliva i prema zapadu, nalazila
su se brda Fajfa i Stirlingira, plaviastozelena, nerazaznatijiva na toploj popodnevnoj svetiosti.
Otvorila je prozor sa svoje strane i uivala u naletu vetra, bremenitog mirisom predela - pokoenog
sena, vode, samog tla. Primetila je da je nebo pomalo oblano, ali ti oblaci behu tanki i pramenasti, i
brzo su se kretali noeni nekom visokom, nevidljivom vazdunom strujom; iznad njih nije bilo niega
- samo prevrnuta inija plavetnila iznad kotske.
Nije urila. Trebae joj oko sat i po da do Komrija stigne sporednim drumom preko Brakoa i
odluila je da uiva u vonji. Imala je o emu da razmilja, naravno, ali znala je da e, bude li se
suvie bavila onim to je upravo radila, naposletku samo razbijati glavu moguim komplikacijama i

razlozima zato to ne bi trebalo da radi. Naposletku, naime, bee ipak odluila da poveruje gospoi
Bjui u vezi s Mekinisom. Sada je krenula da potrai Frenka Andersona, ne zato to je iole sumnjala
da je on Mekinis, nego zato to je dola dotle u svojoj maloj istrazi. Bee se potrudila da zagleda iza
slika i otkrila je briljivo uvanu tajnu da je slikar ipak iv. Nije joj bilo sasvim jasno ta je time
postigla - osim to je zadovoljila radoznalost koja u njoj bee potaknuta onda kad je prvi put potegla
pitanje autentinosti slika. Jedini rezultat bio je da se ispostavilo da su slike potpuno autentine. Kad
ih je Gaj Peplo pogledao i proglasio za Mekinisove, bio je potpuno u pravu. Oko ga nije izneverilo;
video je Mekinisa u tim slikama, i Mekinis je odista i bio tu.
U odreenom smislu, Endru Mekinis i njegova prijateljica, gospoa Bjui, nisu nikog obmanjivali.
Mekinisove slike bile su zaista Mekinisove - to je jedino umeo da radi i to je i radio - a gospoa Bjui
je na prodaju ponudila Mekinisove slike, galeriji i aukcijskoj kui. Jedina obmana - od strane
gospoe Bjui - leala je u injenici da su slike nuene kao dela slikara za koga se verovalo da je
mrtav. Nije bila sigurna ta da misli o tome, ali je pouzdano znala da se to nee ponoviti; Volter Bjui
joj je to jasno dao do znanja kad ju je onog dana ispratio.
Moja majka se nikad u ivotu nije izvinila zbog neega, rekao je, stalno zagledajui preko
ramena. Stidim se zbog nje. Stvarno se stidim. Znam da shvata ta je uradila, ali...
Izabel ga je gledala. Piter Stivenson je bio u pravu; Volter Bjui je zaista ovek na svom mestu.
Ljudi mogu zbijati zlobne ale u vezi sa starim Edinburgom, ali bio je ovek na svom mestu.
Rezervisan, moda, i ponosan; ali, na svom mestu.
Smatram da vam se moram izviniti umesto nje, nastavio je Volter. I obeavam: ona vie nee
nuditi na prodaju Mekinisove slike. To vam obeavam.
Ne bi trebalo da prebacujete sebi, rekla je Izabel. Radila je to samo da bi mu pomogla. On je
taj koji je sve obmanuo svojim nestankom. Vaa majka je samo pokuavala da pomogne.
Volter je razmislio naas o tome. Ima trenutaka kad ne bi trebalo pomagati, rekao je. Tano,
pomisli Izabel. Jedan od njih je svakako i onaj kad ti prijatelj trai da mu bude irant za ogroman
kredit. Ali i ja bih isto postupila, pomisli potom. Ko sam ja da mu pridikujem o tome; ja takoe ne
bih okrenula lea prijatelju.
Dok je skretala na drum koji je iz sela Brako vodio preko brda u Komri, njena trema u vezi sa
susretom s Mekinisom bila je sve jaa - ako susreta uopte bude, podseti ona sebe. Nije tano znala
gde stanuje ili da li e biti kod kue kad ona stigne. Stvarno je izvan svake pameti da potegne ak u
Pertir ne znajui ni da li e osoba kod koje se uputila uopte biti kod kue; izvan svake pameti, ali
tako sam odluila zato to... zato to sam slobodan igra i ovakve stvari me uveseljavaju i
naglaavaju moju slobodu.
Drum je prolazio kroz vresite; na obema stranama dizale su se pitome padine vresom obraslih
brda, posute ovcama na pai. Nije bilo kua ni ovijih torova, niega to bi svedoilo o ljudskoj ruci,
osim malobrojnih ograda koje su se gubile u daljini. Ovo jeste bilo samotno mesto, ali pitomo, a ne
negostoljubivo, kakvi umeju da budu neki predeli na severu. Potom je drum poeo da se sputa prema
Glenartniju i reci Ijern, i pred njom se naao Komri, sivi kriljani krovovi meu drveem, male kue
s belim zabatima, selo tipino za taj deo kotske - uredno, mirno, mesto u kom se ne deava bogzna
ta, ali sa stanovnicima kojima to sasvim odgovara.
Ula je u Glavnu ulicu putem koji je tekao pravo kroz selo, s kraja na kraj, i parkirala zelena
vedska kola pored hotela ,,Rojal. Preko puta hotela nalazila se novinarnica, s izlogom oblepljenim
mesnim oglasima koji su iznutra bili selotejpom privreni za staklo. Izabel nikad nije uspevala da

se odupre porivu da ih proita. U Brantsfildu, takvi oglasi su sadravali obavetenja o slobodnim

sobama u zajednikim stanovima, pogodnim za osobe s dobrim smislom za humor, nepuae,
oputene; oglase za prodaju gotovo novih kompjutera, uvek iz nude; oglase o poklanjanju maia
ljudima koji nemaju pse. Ovde se nudila ispaa za konje, kazani za kuvanje dema koji su postali
preveliki za potrebe domainstva, oprema za pecanje. Hotelu Rojal bili su potrebni konobari i
konobarice, i podsticao je da se jave samo osobe spremne da vredno rade; alostiv oglas u kojem
se molilo za bilo kakvu vest o Smokiju, sivom maku s pola repa, koji se ve deset dana nije vratio
kui, a njegov nestanak doveo je do ogromne tuge, alosti, suza. Izabel je zurila u ovu poslednju
ceduljicu; da jedan maak ostavi sve to za sobom.
Ula je u novinarnicu. Iza zavesom zastrtih vrata pojavila se ena kasnih srednjih godina, kose
vezane na potiljku. Odnekud iza nje dopirala je tiha muzika. Maler, nagaala je Izabel.
Izvolite? ta mogu da uinim za vas? ena je govorila tiho, a njen naglasak je govorio da potie
odnekud zapadnije, moda iz Obana.
Izabel je objasnila da trai Frenka Andersona. Zna da ivi tu u blizini, rekla je, ali nije sasvim
sigurna gde. Da li ga ona sluajno poznaje?
Nije ba da ga poznajem, odvratila je ena. On retko zalazi u varo. Ali naravno da znam gde
ivi. To vam je kua nedaleko od druma, tamo iza Kaltibragana. Znate, onaj stari logor za obuku s
onim smenim vojnikim barakama iz ratnog doba? Oko tri kilometra posle njega. S leve strane
skree se na pranjavi put - kua se ne vidi s druma. Ali tamo je.
Izabel joj je zahvalila i otila. Bee upitala enu ta misli, dali e on biti kod kue, a ova je
odvratila da najverovatnije hoe. Frenk Anderson, rekla je, kao da nikad nigde ne ide, mada ga je
jednom ih dvaput videla u Pertu. Pomalo anta, rekla je, upotrebivi kotski izraz za hramanje.
Izabel je klimnula glavom; to antanje je po svoj prilici razlog to mu je potrebna ta ortopedska
operacija koju je pomenula gospoa Bjui - operacija koju je socijalno teko odobravalo. Brinemo
jedni o drugima, pomisli Izabel, ali jo uvek nedovoljno.
Izvezla se iz Komrija, vraajui se drumom kojim je ula u selo, i uputila prema Glenartniju. Drum
je bio prazan, zmija crnog asfalta koja je vijugala kroz dolinu, i bez problema je pronala skretanje o
kojem joj je govorila ena u novinarnici. Povrina ovog puta - koji je bio jedva malo vie od staze bee zaputena, i tu i tamo bi se trava koja je rasla meu tragovima guma oeala o donji deo kola,
proizvodei zvuk koji je delovao kao da Izabel vozi kroz vodu.
Kua je bila neoekivan prizor, barem tamo gde se nalazila. Iznenada se pojavila iza uzviice,
mala, belo okreena kua koja je nekad morala biti farmerska ili, jo verovatnije, pastirska kua. Uza
zid kue bee postavljena drvena klupa s visokim naslonom, a pored nje su bouri bili u punom cvatu,
oblak bledocrvene naspram belog zida. Izabel primeti da se sa strane kue, napola skrivena malom
prikolicom, nalaze stara, pranjava kola.
Parkirala je i prila ulaznim vratima. Bila su otvorena. Iznutra su dopirali glasovi - neka diskusija
na radiju.
Gospodine Anderson?
Unutra se radio naglo ugasio. Neka ptica se oglasila iza Izabelinih lea, kliktav zvuk uznemirene
jarebice. Napola se okrenula. Sunce joj je sijalo pravo u oi.
,,Da?
Stajao je pred njom na vratima i odmah je znala da je to Mekinis. Lice se jeste promenilo, na nain

koji joj bee teko da opie, ali iza brade bile su oi koje je prepoznala s fotografija.
Izabel je zurila u njega. Gospodin Mekinis?
Mekinis nije rekao nita, ah videla je dejstvo svojih rei. Kao da je ustuknuo, ali se potom sredio.
Zatvorio je oi.
Jeste li vi iz... novina? Glas mu je bio udan, ak milozvuan - raskoan glas karakternog
glumca.
Odmahnula je glavom. Ne, nisam iz novina. To sigurno ne.
Kao da ga je deo napetosti napustio, ali glas mu je jo bio napregnut. elite li da uete?
Samo ako vi nemate nita protiv, odvratila je Izabel. Nisam dola da... da vam pravim
probleme. Verujte mi, nisam.
Mekinis joj pokretom ruke pokaza da ue u dnevnu sobu u prednjem delu kue. Bila je to nevelika
prostorija, ah udobno nametena. Uz jedan zid stajao je kau na razvlaenje, s mnogo jastuia; na
zidovima su visile slike, od kojih je neke Izabel smesta prepoznala kao Mekinisove, ali i druge; uz
drugi zid nalazio se bojom umrljan tafelaj; ovo je bila soba jednog slikara.
Mogu vam skuvati aj, ako elite, rekao je. Ali, sedite, molim vas. Gde god naete mesta.
Hvala vam.
Stajao je i posmatrao dok je pomerala u stranu dva jastueta na kauu. Zato ste doli? upitao je.
Osetila je notu straha u njegovom glasu. Sasvim razumljivo, pomisli ona; naruila sam njegovu
privatnost - privatnost koju je skupo platio. A zato? Kako da uopte ponem da odgovaram na to
pitanje a da ne zvuim nametljivo?
Videla sam jednu od vaih slika, rekla je. Novijeg datuma. To je potaklo moju radoznalost.
Jedan as nije rekao nita. Znai, samo je radoznalost posredi?
Izabel je potvrdno klimnula. Ali, u kakvom ju je svetlu ovo prikazalo?
Mekinis je uzdahnuo. Nije trebalo da pristanem da budu date na prodaju, rekao je. Nisam
prodao nita... nita Mekinisovo otkako je umro.
Otkako je umro?
Okrenuo je glavu. Da. Otkako je umro. ovek koji je bio Mekinis, umro je.
Izabel je zaustila neto da kae, ali je Mekinis nastavio: Moda vam to zvui udno, ali tako sam
se oseao. Sve je delovalo beznadno, uprljano. Odluio sam da ponem iznova. Zautao je i
pogledao Izabel, kao da je ika da ospori ono to je imao da kae. I bio sam savreno srean, znate?
ivei ovde kao Frenk Anderson. Slikajui pomalo. ak uspevam da zaradim za ivot uvajui ovce i
vozei traktor za dvojicu ovdanjih farmera.
Izabel je ekala da kae jo neto, ah on se uutao. Mogu da shvatim, rekla je. Mogu da shvatim
zato ljudi ponekad poele da ponu ispoetka.
Shvatate, ali ne odobravate?
Zavisi, odvratila je Izabel.
Ne odobravate ono to sam uradio? to sam obmanuo ljude i naveo ih da pomisle da sam se
utopio?
Izabel je odmahnula glavom. Ba i ne.
Nisam imao nikakvo osiguranje ili tako neto, rekao je Mekinis. Nisam uradio nita nepoteno.

 svoj prilici su vas oplakivali, rekla je Izabel. Nekom je sigurno bilo teko.
Ne, odvratio je odluno Mekinis. Nisam imao bliskih roaka. Roditelji su mi tada ve bili
mrtvi, a ja sam bio jedinac.
Izabelin glas bee blag. Ali imali ste enu.
Imao, rekao je Mekinis. Ona... otila je s nekim. U svakom sluaju, povredila me je vie nego
ja nju.
Nekoliko kratkih asaka su oboje utali. Izabel se pitala da li Mekinis zna da je taj drugi mukarac
ostavio njegovu enu. A ako i zna, da li mu to ita predstavlja?
Gledala ga je. Stajao je pored prozora, a neukrotiva kosa ocrtavala mu se naspram popodnevne
svetlosti. Bilo je u njemu neega neosporno umetnikog; koliko god nastojao da promeni identitet,
pomisli ona, tog dela se nikad nee moi reiti - ta kosa, te oi. Bile su to oi umetnika koje su umele
da gore takvom snagom, ba kao Pikasove. itala je kako je jedan od Pikasovih prijatelja rekao da
veliki slikari ne bi smeli da itaju knjige, da ne bi progoreli rupu u papiru.
Naas nije rekla nita. Potom je progovorila, sasvim tiho. imate i sina.
Sina. To nije bilo pitanje ve konstatacija.
Da, odvratila je Izabel. Magnusa.
dete je rodila s njim, rekao je Mekinis. On nije moj sin.
Izabel bee iznenaena ovim odgovorom. Znali ste za njega?
Kad je odgovorio, Mekinisov glas bio je pun prezira. Dola je da me vidi, rekao je. Kad je
deak bio sasvim mali. Rekao sam joj da se neu predomisliti.
Potrajalo je nekoliko asaka dok Izabel nije svarila ovo. Znai, Ejlsa je sve vreme znala da joj je
mu iv; to ju je iznenadilo. Znai da su najmanje dve osobe znale njegovu tajnu: njegova ena i
gospoa Bjui. I sad ona.
Mekinis je svim silama nastojao da promeni temu. Flora Bjui me je nagovorila da prodam one
dve slike. Ja nisam hteo. Ali navalila je na mene. Imam nekih medicinskih trokova, znate...
Znam za to, rekla je Izabel. Ali pretpostavljam da e se taj problem reiti.
Upitno ju je pogledao.
Vidite, objanjavala je Izabel, Volter Bjui je kupio jednu od tih slika, dok je drugu kupio takoe
jedan kolekcionar. Volter Bjui zna da je slika vae delo... iz posthumne faze. Nije mogla da odoli a
da se ne naali, i bilo joj je drago kad je videla da se i Mekinis osmehnuo. I zna da ste ivi.
Predlaem da otkupim tu sliku od njega, vrlo dobro znajui da ste jo uvek s nama. Prema tome,
novac dobijen tom transakcijom je potpuno ist. Niko nije obmanut. Isto vai i za kolekcionara koji je
kupio drugu sliku. Galerija e stupiti u kontakt s njim i rei mu da postoje izvesne sumnje u pogledu
autentinosti dela. Ali barem ete dobiti novac za onu koja je prodata na aukciji.
Deo tog novca je va? upitao je Mekinis.
Na neki nain, odvratila je Izabel. injenica da u otkupiti sliku od Voltera znai da moj novac,
indirektno, prelazi kod vas. Ali ja dobijam Mekinisa, za kog znam da ste ga vi naslikali. Tako sam i
ja zadovoljna.
Mekinis je klimnuo glavom. U redu.
Meutim, tu je jo jedna sitnica, rekla je Izabel. ,,U stvari, jedna vrlo vana stvar. Onaj deki.
Magnus. On je va sin, znate.

Nije.
Zove vas tata, rekla je Izabel. Tako vas zove. I mislim da je vrlo ponosan na vas.
Mekinis je stajao sasvim nepomino. Potom je naglo podigao ruku do lica i pokrio oi. Zauvi
njegove jecaje, Izabel je ustala. Prila mu je i obavila mu ruku oko ramena. Na sebi je imao aranski
demper i vuna je bila gruba na dodir.
Morate ga videti, rekla je. On je va sin, znate. Lii na vas, jako.
Sklonio je ruku s oiju i odmahnuo glavom. Ne. Nije.
mislim da jeste, rekla je Izabel. Zato to lii na vas. Zaista lii.
Posmatrala je dejstvo svojih rei na njega. Nije bilo lako, ali sad je znala zato je dola i zato je
morala da kae do kraja ono to je imala da kae.
Morate da uradite dve stvari, Endru, apatom mu je rekla. Dve stvari. Prvo morate otii kod
svoje ene i oprostiti joj. Posle osam godina, morate to uraditi. Morate joj rei da ste joj oprostili
ono to vam je uinila. To vam je dunost, vama kao i nama ostalima. Javlja se u razliitim oblicima,
ali uvek je to ista dunost. Moramo pratati.
Drugo to morate uraditi jeste da odete i vidite svog sina. To je dunost koju nalae ljubav,
Endru. Vrlo jednostavno. Dunost koju nalae ljubav. Razumete li ta vam govorim?
Morala je da saeka nekoliko minuta pre no to joj je odgovorio. Sve to vreme stajala je pored
njega, s rukom oko njegovog ramena. Napolju, kroz prozor, razaznavala je oblik oblaka koji se kretao
nebom iza vrha brda. Niski stratus.
Pogledala ga je i potom videla kako je gotovo neprimetno klimnuo glavom u znak da pristaje.
To je bilo u utorak. U sredu se nije dogodilo nita znaajno, osim to je Grejs nala na ulici
novanicu od deset funti, to je dovelo do duge i nereene diskusije o tome dokle see neija moralna
obaveza da preda naeni novac policiji. Izabel je predloila sumu od trideset funti, dok je Grejs
smatrala da je jedanaest otprilike ispravno. U etvrtak je dobila pismo koje ju je nateralo da se
zamisli - ali i da dela - i telefonski poziv od Gaja Peploa. A u petak uvee, koje je oduvek bilo njeno
omiljeno vee u nedelji, Dejmi se pojavio s dva iverka, ovog puta znatno krupnija, koja su pojeli za
kuhinjskim stolom, uz svee koje su neravnomerno sagorevale.
Pismo od etvrtka, mada sasvim bezazleno na poetku, na sredini je sadravalo bombu. Poticalo je
od osobe koju je Izabel pitala da li je voljna da se pridrui novom ureivakom odboru. Bio je to
njen stari drug iz kembrikih dana, a sad je drao katedru na odseku za filozofiju na univerzitetu u
Torontu. Rekla mu je sve o Dovovim osujeenim mahinacijama - znala je da nema visoko miljenje o
Dovu, koga je jednom prilikom opisao kao arlatana. Video sam Dova pre oko pet meseci, napisao
joj je u svom odgovoru. Zatekli smo se zajedno na nekom simpozijumu u Stokholmu. veani su bili
divni domaini, kao i obino, a grad je bio prelep u svojoj kasnozimskoj odori; beo, luka jo uvek
zaleena, sve svetlucavo. Imao sam tu nesreu da na jednoj veeri sedim pored Dova, koji sve vreme
nije prestao da pria o sebi. Rekao je da se sprema da objavi veliku knjigu. Ogromnu, nagovestio je.
A onda se raspriao o svom razvodu. Predstojalo je nekakvo sasluanje na sudu i nabrojao mi je sve
silne grehe svoje supruge. Ali, Izabel, ko joj moe zameriti? Brak sa Dovom bio bi doivotna robija
za bilo koju enu.
Izabel je odloila pismo i stajala nekoliko minuta pored prozora svoje radne sobe, ne znajui ta
da radi. Naravno, mogla je uiniti samo jedno i to je i uinila, mada jeste bila u iskuenju da ne

preduzme nita.
,,Ket, rekla je. Bila sam pogreno obavetena. Dugujem ti izvinjenje.
,,U vezi s im? rekla je Ket.
,,S Kristoferom Dovom, urno je odvratila Izabel. Nije oenjen. Razveden je. Prenaglila sam sa
zakljukom.
Na drugom kraju ice je usledilo utanje. Ali samo nakratko. I potom: Nije bitno, rekla je Ket.
Svakako se viam s nekim drugim.
Sad je na Izabel doao red da zanemi.
Zove se Imon, rekla je Ket. Poreklom je Irac. I divan je. Nean. Dopae ti se.
Sigurna sam da hoe, rekla je Izabel, mada nije bila. A ime se Imon bavi? upitala je.
Ponovo je usledilo utanje, ovog puta malo podue. , rekla je naposletku Ket, trenutno radi
kao izbaciva u baru, ali namerava da batali to i ui zidarski zanat. Postoji preduzima po imenu
Kliford Rajd, on ga je uzeo za egrta. Kliford sad radi jednu zgradu ovde blizu radnje. Najtraeniji je
preduzima u gradu. Moda si videla skele. Tako sam upoznala Imona. Doao je s Klifordom na
kafu.
Izabel nije znala ta da kae, ali Ket je morala da see sir i stoga su okonale razgovor. Izabel je
osetila olakanje u vezi s aferom Dov; izvrila je svoju dunost i priznala, ali nije bilo ni vano. A
ako bi trebalo da bude uznemirena zbog Imona, imae u budunosti sasvim dovoljno vremena za to.
Mada, izbaciva koji je avanzovao u zidarskog egrta mogao je biti poboljanje u odnosu na neke od
mukaraca iz Ketine prolosti; i jedno i drugo zanimanje zahtevalo je odreene kvalitete od osobe
koja se njima bavi, suprotstavljene, moda, ali svakako dobre kvalitete. Irska je toliko dala svetu;
moda je Ket konano poela da ui.
Telefonski poziv Gaja Peploa poeo je ustro, ali je doveo do najmanje jednog intervala
ispunjenog utanjem. Kupac one slike je imao razumevanja, rekao je. Rekao sam mu da imam
razloga da verujem da slika nije ona koju su me naveli da poverujem da jeste. Rekao je da mu se
dopada, bez obzira na to, i da e je zadrati. Prilagodio sam cenu, naravno: dobra slika u stilu nekog
drugog slikara je jo uvek dobra slika, ali ne tako skupa. Bio je sasvim zadovoljan. Vrlo zadovoljan,
tavie.
osoba koja je dala sliku na prodaju? rekla je Izabel. Dali se ona zadovoljila manjom
sumom?
Laknulo joj je, rekao je Gaj. Rekla mi je da... Stao je. Otkud si znala da je re o eni?
ti si mi rekao, odvratila je Izabel. i upoznala sam gospou Bjui.
Tada je usledilo utanje i Izabel je zakljuila da je trebalo da uputi Gaja u neke stvari. Bio je
diskretan i znala je da ume da uva tajnu. Ali ipak ga je umeala i dugovala mu je potpuno
objanjenje.
Moemo li da se naemo sledee nedelje? rekla je. Imam da ti ispriam jednu dugu i
komplikovanu priu. Ali ispriau ti je samo ako mi da asnu re da nee rei nikom ivom. Nikom
ivom.
Ima moju re, rekao je Gaj. Ali zar ne moe da mi bar nagovesti o emu se radi?
Izabel je prasnula u smeh. vrtlogu, rekla je. ,O ljudskoj udnovatosti.
Sada, sedei s Dejmijem u kuhinji uz au dobrog zapadno-australijskog vina koje je doneo sa

sobom, zajedno sa znatno krupnijim komadima iverka, Izabel je prepriavala deavanja od protekle
nedelje. Dejmi ju je paljivo sluao, sve vie zauen.
Znai, gospoa Bjui e se izvui nekanjeno? upitao je na kraju. Mekinis i dalje ne obraa
panju na tog dekia? Ba i nije neki srean kraj, zar ne?
Ali gospoa Bjui nije uradila nikakvo zlo, rekla je Izabel. Prodala je dva originalna Mekinisa.
to se toga tie, sve je sasvim u redu. Mada mislim da vie nee pokuati nita slino.
Dejmi se namrtio. Ali to nije u redu, rekao je. Dala je na prodaju dve slike umetnika za koga
se misli da je mrtav. A nije. Kako bi advokati to nazvali? Lano prikazivanje materijalnih injenica
ili tako nekako?
Zvui kao poprilino cepidlaenje, rekla je Izabel.
nemoj ? prigovorio je Dejmi. Vidi ko mi kae da cepidlaim. Ali ton mu je bio aljiv i
osmehivao se.
Ono to me je vie brinulo, rekla je Izabel, bila je injenica da je Mekinis ignorisao svog sina.
U tome je bila stvarna tragedija.
Ubedila si da ga se predomisli?
Mislim da jesam, rekla je Izabel. Stavie, sigurna sam u to.
Pogledala je Dejmija, nemo ga ikajui da je optui za neopravdano meanje. Ali nije to uradio;
umesto toga, pogledao ju je, osmehnuo se i rekao: eto, onda je sve u redu.
Mislio je na svog sina; kako iko moe uskratiti ljubav detetu?
Znai, kad se sve sabere i oduzme, da li bi rekao da je ovaj put bilo barem vredno meanja?
upitala je Izabel.
Dejmi je oklevao. Nije trebalo da se mea u tue stvari; u to je bio siguran. Ali kad pogleda ta se
ovde dogodilo, da li bi poticanje pozitivnog dejstva bilo ita drugo sem obinog zvocanja? Stoga je
samo rekao: Da. U ovom sluaju si postupila ispravno.
Hvala ti, rekla je Izabel. Ali, evo teme za razmiljanje: shvatila sam da sam postupila ispravno
tek kad je sve bilo gotovo.
Dovrili su veeru. Kasnije, na spratu, dok su jo leali budni pri svetlosti meseine koja je
prodirala kroz zavese koje nisu bile navuene do kraja, odjednom se spolja zaulo kevtanje Brata
lisca. Napolju je, proaputala je Izabel. se on javio.
Dejmi se prisetio stiha pesme: Molio se mesecu da mu svetlosti da. To je bilo o Bratu liscu, zar
ne. Da, rekla je Izabel, jeste. ta misli, moli li se on mesecu?
Dejmi je ustao i priao prozoru da bi pogledao napolje, na travnjak. Videi ga kako stoji tamo u
svojoj nagosti, pomislila je na lepotu koja joj nekako bee data. Na dar lepote.
Vratio se u krevet. Dri se senki, rekao je. Ali to je bio on, nema zbora. Molio se mesecu.
Uhvatio ju je za ruku. Zna, obeala si mi neto. Obeala si mi priu o tetoviranom oveku. Sea
li se?
Jesam li? Polako ju je hvatao san.
Da, jesi, apnuo je.
,,U redu. Pria o tetoviranom oveku.
Naslonila je dlan na njegovo rame. Oseala je pokrete njegovog disanja; tako blage.

aputala je stihove, usana tik uz njegovo uvo: Tetovirani ovek/ Koji je voleo svoju suprugu,
tetoviranu enu,/ I bio ponosan na svog sina, tetoviranu bebu.
Zautala je, oslukujui njegovo disanje.
li to sve? upitao je.
Neke prie su vrlo kratke, tiho je rekla, jer kazuju sve to ima da se kae.
Razmislio je o ovome u tiini sobe. Bila je u pravu.
Hvala ti za priu, rekao je. Mnogo mi se dopada.
Izabel je zatvorila oi. Postoji more ljubavi, pomisli ona. A mi smo u njemu.

{1}

Robert Scruton (r. 1944), engleski konzervativni filozof. (Prim. prev.)

{2}

Lettuce (eng.) znai zelena salata. (Prim. prev.)

{3}

Igle, drai za vunu i mnoge druge osnovne i pomone alatke za trikanje nekad su se pravili od kitove kosti, a ne od metala. Kitova
kost je bila i materijal za pravljenje enskih korseta, kiobrana, suncobrana, eljeva i ukrasnih nala, lenjira, stolarskih ravnala, peata i
brojnih drugih upotrebnih i ukrasnih predmeta (vid. http://americanhistory.si.edu/onthewater/exhibition/3_7.html). (Prim. prev.)
{4}

Ludus Baroque (Barokna igra), kamerni orkestar i hor iz Edinburga. Njegov osniva, Richard Neville-Towle, ujedno je i
dirigent amaterskog Really Terrible Orchestra (Zaista groznog orkestra), koji su osnovali Alexander McCall Smith i njegov
prijatelj, edinburki biznismen Peter Stevenson. Ovaj orkestar se pominje u knjizi Nedeljni filozofski klub (izd. Samizdat B92,
2007), a Peter Stevenson se dosad pojavio u svim knjigama iz serijala o Isabel Dalhousie, igrajui samog sebe. (Prim. prev.)
{5}

Tradicionalna nonja mukaraca u Indiji, komad belog platna dug neto manje od 7 m, koji se na poseban nain obmotava i vezuje oko
tela. (Prim. prev.)
{6}

Arthony Trollope (1815-1882) bio je jedan od najveih engleskih romanopisaca viktorijanske ere, a ovde je re o zapletu romana
Barchester Towers, iz serijala ovog knjievnika poznatog kao Chronides of Barsetshire. Po njegovim veto smiljenim zapletima nazvana
je ak i jedna pregovaraka tehnika, poznata kao Troiopova smicalica. (Prim. prev.)
{7}

Onaj ko ima enu i decu, dao je taoca sudbini, jer oni spreavaju velika dela, kako vrla tako i smutna. - Francis Bacon (1561-1626),
O braku i samakom ivotu. (Prim. prev.)
{8}

Najpribliniji prevod kotske rei girn. (Prim. prev.)

{9}

Izraz upotrebljen u originalu, Dutch courage, jeste idiom sa znaenjem lana hrabrost i najee se odnosi na hrabrost koja potie od
pia. Ovde je, zbog konteksta, morao biti ostavljen u izvornom, mada donekle modifikovanom obliku. (Prim. prev.)
{10}

argonski izraz kulirati je preuzet iz engleskog jezika, a glagol cool (koji je osnova slinog engleskog argonskog izraza) znai hladno,
svee, prohladno. (Prim. prev.)
{11}

Matej, 25:35. (Prim. prev.)

{12}

(k. gel.) ceilidh, drutvena okupljanja u kotskoj i Irskoj, obeleena tradicionalnom muzikom, igrom i priama. (Prim. prev.)

{13}

rk the Cat i Desperate Dan, popularni britanski stripovi za decu, izlaze ve ecenijama. (Prim. prev.)

{14}

Kelpie, natprirodni vodeni konj iz keltskih legendi, za kog se verovalo da nastanjuje reke i jezera kotske i Irske. (Prim. prev.)

{15}

Da li je zaista rekao ovo ili nije, tek, obistinilo se. Dinastija Stjuart dola je na presto s Mardori, kerkom kotskog kralja Roberta
Brusa, i premda se nije okonala s Meri Stjuart, kerkom Dejmsa V, njen poslednji vladar bila je Dejmsova prapra- praunuka, kraljica
Ana od Velike Britanije. (Prim. prev.)
{16}

Kad su kritiari proglasili njegova dela dosadnim i neinventivnim, Han van Meegeren (1889-1947) je reio da svima dokae koliko je
veliki slikar tako to e praviti falsifikate koje niko nee moi da otkrije. Sasvim je mogue da niko i ne bi, da se nije jedan od njegovih
falsifikata Vermera naao u posedu naciste Geringa. Suoen s mogunou da ga, zbog prodaje holandskog nacionalnog blaga nacistima,
optue kao kolaboracionistu, Van Megeren je priznao taj i sve ostale falsifikate. Osuen je na simbolinu kaznu od godinu dana zatvora,
ali je pre odlaska u zatvor umro od infarkta. (Prim. prev.)
{17}

Luka, 16:19-31. (Prim. prev.)

{18}

WS odn. Writer to the Signet pripadnik je udruenja iji naziv glasi Society of Writers to Her Majestys Signet, privatnog
udruenja kotskih advokata koje datira iz 1594. lako se prvobitna svrha udruenja (ovlaeno nadziranje upotrebe
kraljevskog peata na odreenim dokumentima) davno izgubila, naziv je ostao i danas je ovo nezavisno udruenje i sastavni
deo Vrhovnog suda kotske. (Prim. prev.)
{19}

(Nem.) Schadenfreude je termin koji oznaava uivanje u tuoj nesrei, naslaivanje neijom propau i sl. (Prim. prev.)

{20}

Robert Louis Stevenson (1850-1894) bio je roeni Edinburanin. (Prim. prev.)

{21}

Igra rei: urk je Turska, Turkish je turski, ali turkey je urka. (Prim. prev.)

Table of Contents
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.