Hulio Kortasar

PROGONITELJ
 REČ I MISAO
KNJIGA 532

Urednik
JOVICA AĆIN

Sa španskog prevela
ALEKSANDRA MANČIĆ
 HULIO KORTASAR

PROGONITELJ

IZDAVAČKO PREDUZEĆE „RAD“

BEOGRAD
 Naslovi izvornika

Julio Cortazar
Bestiario (1951)
Lejana
Ómnibus
Cefalea
Las puertas del cielo
Las armas secretas (1959)
El perseguidor
Las armas secretas
Final del juego (1964)
Una flor amarilla
Sobremesa
La banda
Relato con un fondo de agua
 DALEKA
Dnevnik Atine Rejes

12. januara
Sinoć opet, toliko sam umorna od narukvica i
maskara, od pink champagne i lica Renata Vinjesa, oh,
to lice kao u mucave foke, kao portret Dorijana Greja u
poslednjoj fazi. Legla sam osećajući ukus mentol
bombone, bugija Banko Rohe, mame zevalice
pepeljugice (takva je na kraju žurke, pepeljugasta i
zaspala, kao velika ulovljena riba, ni nalik sebi).
Nora kaže da zaspi uz svetlo, uz graju, dok joj
sestra na brzinu podnosi izveštaj, napola svučena. Kako
su srećne, ja ugasim svetlo i sklopim ruke, kricima
skinem sa sebe sve ono dnevno i pokretno, hoću da
spavam i postajem grozno zvono koje odjekuje, talas,
lanac koji Reks po celu noć vuče duž živice. Now I lay
me down to sleep... Moram da ponavljam stihove, ili
onaj sistem s traženjem reči sa a, pa onda sa a i e, s pet
samoglasnika, sa četiri. S dva samoglasnika i jednim
suglasnikom (ada, oda) s tri suglasnika i jednim
samoglasnikom (zver, smer) pa opet stihovi, luna se do
kovača spusti u nežnoj srebrnoj halji, dete je gleda,
gleda, dete je posmatra. Po tri i tri, naizmenično,
kabala, laguna, furuna; Odisej, pučina, lutanje.
Tako provodim sate: po četri, po tri i po dva, a posle
palindromi. Jednostavni, Ana voli Milovana;, Avaj i
nama: ako nas san oka, aman i java; teži i lepši, O,
Kain ubi i buni; ako. Kažete jad da je težak. Ili predivni
anagrami: Salvador Dali, i svlada dolar, Alina Rejes,
jer se anali... Tako je lep, ovaj poslednji, pošto otvara
jedan put, pošto se ne završava. Jer se anali...
Ma ne, užas. Užas, zato što otvara put onoj koje
nema u analima, i koju noću ponovo mrzim. Onoj koja
je Alina Rejes, ali je nema u analima anagrama; može
biti bilo gde, prosjakinja u Budimpešti, pitomica javne
kuće u Huhuju ili služavka u Kecaltenangu, bilo gde,
daleko, ali ne i u analima. Ona, međutim, jeste Alina
Rejes i zato se sinoć ponovo setila nje, otuda mržnja.

20. januara
Ponekad znam da joj je hladno, da pati, da je tuku.
Samo mogu da je toliko mrzim, da se užasavam ruku
koje je vuku po zemlji, ali i nje, nje još i više zato što
je tuku, zato što je ona ja, i tuku je. Ah, nisam tako
očajna kad spavam, ili krojim haljinu, ili u vreme kad
mama prima posete, pa služim čaj gospođi Regules ili
Rivasovom malom. Tad mi je manje važno, to je
pomalo lična stvar, ja sa sobom; osećam da više
gospodari svojom nesrećom, daleko je i sama je, ali
gospodari. Nek crkne, nek pukne; ja trpim odavde, i
čini mi se da joj onda malo pomažem. Kao da pravim
zavoje za vojnika koji još nije ranjen pa osećam kako
mi prija, kako mu unapred olakšavam muke,
predviđam stvari.
Nek pukne. Poljubim gospođu Regules, čaj za
Rivasovog malog, i spremim se da odolevam iznutra.
Kažem sebi: „Sad prelazim preko zaleđenog mosta, sad
mi sneg ulazi kroz poderane cipele. Ne osećam ja ništa.
Samo znam da je tako, da negde daleko prelazim preko
mosta upravo u trenutku (ali ne znam da li je to baš
istog trenutka) kad Rivasov mali uzima od mene čaj i
pravi svoju najlepšu idiotsku grimasu. Dobro
podnosim, jer sam sama među svim tim besmislenim
svetom, i nisam baš tako očajna. Nora je juče zverala
kao blesava, rekla je: „Šta se s tobom dešava?“ A
dešavalo se onoj drugoj, meni koja sam veoma daleko.
Mora da joj se desilo nešto užasno, tukli su je ili je
osećala da je bolesna, i to baš onda kad je Nora htela da
zapeva nešto od Forea, a ja za klavirom, gledam koliko
je Luis Marija srećan, naslonjen na drugi kraj klavira,
kao uramljena slika, gleda me onako zadovoljno svojim
psećim licem, čeka da čuje pesmu, nas dvoje, tako
bliski, tako se volimo. Ovako je još gore, kad saznam
nešto novo o njoj baš dok igram s Luisom Marijom,
ljubim ga, ili sam samo blizu Luisa Marije. Jer mene,
daleku, niko ne voli. To je onaj deo mene koji ljudi ne
vole, i kako da me iznutra ne razdire bol kad osetim
kako me tuku ili kako mi sneg ulazi kroz cipele dok
Luis Marija igra sa mnom a njegova se ruka položena
oko mog struka penje uz moje telo kao vrućina u podne,
snažan ukus gorke pomorandže ili takvare, nju tuku i
ne može to da izdrži, onda moram da kažem Luisu
Mariji kako se ne osećam dobro, to je od vlage, vlage
onog snega koji ne osećam, ne osećam ga, a ulazi mi
kroz cipele.

25. januara
Razume se, Nora je došla kod mene i napravila
scenu. „‘Ćero, to je bilo poslednji put da sam te molila
da me pratiš na klaviru. Ispale smo smešne.“ Šta sam ja
marila da li smo smešne, pratila sam je najbolje što sam
umela, sećam se da sam je čula nekako prigušeno.
Vatre dine est un paysage choisi... ali sam posmatrala
svoje ruke na dirkama i izgledalo mi je da dobro
sviraju, da pošteno prate Noru. I Luis Marija je gledao
moje ruke, jer se nije usuđivao da me pogleda u lice.
Mora biti da postanem jako čudna.
Jadna Norita, nek je neko drugi prati. (Ovo sve više
liči na kaznu, sad shvatam da ću samu sebe viđati tamo
samo kada budem srećna, kad sam srećna, kad Nora
peva Forea vidim sebe tamo daleko i ostaje mi samo
mržnja.)

Noću
Ponekad je nežnost, iznenadna i nužna nežnost
prema onoj koja neće ući u anale nego se tamo smuca.
Volela bih da joj pošaljem telegram, poruku, da saznam
da su joj deca dobro ili da nema decu – a potrebna joj
je uteha, sažaljenje, slatkiši. Sinoć sam zaspala snujući
poruke, mesta sastanka. Dolazim u četvrtak stop čekaj
na mostu. Kojem mostu? Ta misao vraća se kao što se
vraća Budimpešta, gde sigurno ima toliko mostova i
snega koji se otapa. Onda se uspravim u krevetu,
ukočena, i gotovo da urliknem, gotovo da potrčim da
probudim mamu, da je ugrizem ne bi li se probudila.
Tek onako razmišljam. Još mi nije lako da to kažem.
Tek onako razmišljam da bih smesta mogla u
Budimpeštu kad bih to stvarno htela. Ili u Huhuj, ili u
Kecaltenango. (Potražila sam ova imena na prethodnim
stranicama.) Ne vredi, isto bi bilo i ako kažem Tres
Arojos, Kobe, Florida, negde kod broja četristo. Ostaje
mi samo Budimpešta jer tamo je hladnoća, tamo me
tuku i vređaju. Tamo (sanjala sam, to je samo san, ali
kako se samo lepi i prodire u javu) ima neko ko se zove
Rod – ili Erod, ili Rodo – on me tuče, a ja ga volim, ne
znam da li ga volim ali puštam da me tuče, to se
ponavlja iz dana u dan, onda ga sigurno volim.

Kasnije
Laž. Sanjala sam Roda ili sam to uradila s nekom
već korišćenom slikom iz sna koja mi se našla pri ruci.
Nema Roda, mene će tamo samleti, ali ko zna da li je
to uopšte čovek, majku li mu besomučnu, ili samoća.
Da dođe po mene. Da kažem Luisu Mariji: „Hajde
da se venčamo pa me povedi u Budimpeštu, do nekog
mosta gde ima snega i još nekoga.“ Kažem: a ako sam
tamo? (Jer o svemu tome razmišljam s potajnom
prednošću jer ne želim zaista u to da poverujem. A ako
sam tamo?) Dobro, ako sam tamo... Ali samo luda,
samo... Kakav medeni mesec!

28. januara
Pomislila sam nešto čudno. Tri dana mi već ne
dolazi ništa od daleke. Možda je sad ne tuku, ili se
domogla nekog kaputa. Da joj pošaljem telegram,
čarape... Pomislila sam nešto čudno. Stigla sam u taj
grozni grad, a bilo je veče, zelenkasto, vodnjikavo
veče, onakvo kakve večeri nikad nisu ako im neko ne
pripomogne zamišljajući ih. Prema Dobrina Stani, na
prospektu Skorda, konji na kojima se kostreše
stalagmiti, ukočeni policajci, veliki hlebovi koji se puše
i rese vetra od kojih se prozori mreškaju. Ići Dobrinom
korakom turiste, s mapom u džepu plave jakne (kod
ovakve hladnoće da ostavim kaput u Burglosu) sve do
trga naspram reke, gotovo iznad reke koja tutnji od leda
i šlepera i ponekog vodomara koji se tamo zove sbunaja
tjeno ili nekako još gore.
Posle trga, pretpostavila sam, dolazi most. Tako
sam pomislila, pa nisam htela dalje. Bilo je to veče kad
je Elza Pjađo de Tareli imala koncert u Odeonu,
bezvoljno sam se oblačila sluteći da će me potom
sačekati nesanica. To razmišljanje noću, duboko u
noć... Ko zna neću li se izgubiti. Žena izmišlja imena
dok tako putuje u mislima, pa ih se odmah seti: Dobrina
Stana, sbunaja tjeno, Burglos. Ali ne znam ime trga, to
je pomalo kao da sam zaista stigla do nekog trga u
Budimpešti, pa se izgubila jer ne znam njegovo ime;
tamo gde je ime trg.
Evo sad ću, mama. Stići ćemo na vreme na tvog
Baha i Bramsa. Put je tako jednostavan. Nema trgova,
nema Burglosa. S ove strane mi, s one Elza Pjađo. Kako
je tužno što si me prekinula, kad znam da sam na trgu
(ali to već nije tačno, samo zamišljam, a to je manje
nego ništa). I na kraju trga počinje most.

Noću
Počni, nastavi. Između završetka koncerta i prvog
bisa našla sam ime i put. Trg Vladaš, Pijačni most.
Trgom Vladaš produžila sam do početka mosta, malo
šetam, ponekad poželim da se zadržim na nekoj kući ili
izlogu, dobro utopljenoj deci i fontanama s visokim
junacima pobelelih ogrtača, Tadeo Alanko i Vladislas
Neroj, koji su voleli da piju tokajac i udaraju u činele.
Gledala sam Elzu Pjađo kako se klanja između
prethodnog Šopena i sledećeg Šopena, sirotica, a iz
moje lože izlazilo se pravo na trg, s početkom mosta
između ogromnih stubova. Ali to je, mislila sam, pazi,
isto kao da pravim anagram jer se anali... umesto Alina
Rejes, ili da zamišljam da je mama u kući Suaresovih,
a ne pored mene. Dobro je da čovek ne pobudali: to je
moja stvar, ako mi se samo prohte, može postati i stvar
za anale. Anali zbog Aline, naravno – samo nikako ono
drugo, samo nikako da ne osetim kako joj je hladno i
kako je muče. To mi se prohtelo, pa sam se zadovoljno
prepustila, da vidim kud vodi, da saznam hoće li Luis
Marija da me vodi u Budimpeštu, hoćemo li se venčati
pa da mu tražim da me vodi u Budimpeštu. Lakše je da
izađem da potražim onaj most, da potražim sebe i da se
nađem kao sad jer sam već prešla most do pola uz
povike i aplauz, uzvike „Albenis!“ i još aplauza, pa
„Poloneza!“, kao da to ima nekog smisla pod igličastim
snegom koji me s vetrom gura u leđa, ruke od
prozračnih ubrusa koje me hvataju oko struka i vode
me do sredine mosta.
(Zgodnije je govoriti u sadašnjem vremenu. To je
bilo u osam, kad je Elza Pjađo svirala treći bis, čini mi
se Hulijana Agirea ili Karlosa Gustavina, nešto s
pašnjacima i ptičicama). Ali s vremenom sam postala
drska, više ga ne poštujem. Sećam se da sam jednog
dana pomislila: „Tamo me tuku, tamo mi sneg ulazi
kroz cipele, i to znam odmah, dok mi se događa tamo,
ja istovremeno znam. Ali zašto istovremeno? Možda do
mene stiže kasno, možda se još nije dogodilo. Možda
će je tući tek kroz četrnaest godina, ili je možda već
postala krst i brojke na groblju Sveta Uršula. A činilo
mi se lepo, moguće, tako idiotski. Zato što se iza toga
uvek nađemo u istom vremenu. Ako bi ona sad stvarno
zakoračila na most, znam da bih ja odmah osetila, i to
odavde. Sećam se kako sam zastala da posmatram reku
koja je izgledala kao zgrušani majonez, udara o
stubove, besno tutnji i šiba. (To sam ja mislila.)
Vredelo je nagnuti se preko ograde na mostu i osetiti u
ušima kako led dole puca. Vredelo je ostati malo zbog
pogleda, malo zbog straha koji mi je dolazio iznutra –
ili je to zato što sam bila gola, sneg se topio, a moj kaput
u hotelu. A potom, ja sam skromna, nisam ja kaćiperka,
ali samo neka dođu da mi kažu za onu drugu da joj se
dogodila ista stvar, da je putovala u Mađarsku pravo iz
Odeona. Od toga bi se svako sledio, čoveče, pa bio
ovde ili u Francuskoj.
Ali mama me je vukla za rukav, u sali već gotovo
nikoga nije bilo. Pišem dovde, nemam volje da se dalje
sećam šta sam mislila. Ako nastavim da se sećam, biće
mi zlo. Ali tačno, tačno: pomislila sam nešto čudno.

30. januara
Jadan Luis Marija, kakva je to budala kad se
mnome ženi. Ne zna šta je na sebe natovario. Ili pod
sebe, kako kaže Nora koja se pravi da je emancipovana
intelektualka.

31. januara
Ići ćemo tamo. Pristao je iz sve snage, tako da sam
bezmalo zaurlala. Osetila sam strah, učinilo mi se da on
suviše lako ulazi u ovu igru. A ne zna ništa, liči na
piona kraj dame koja završava partiju a da to i ne sluti.
Pion Luis Marija pored svoje dame iz anala. Jer se
anali...
 7. februara
Nego lečiti. Neću zapisati kraj onoga što sam
pomislila na koncertu. Sinoć sam ponovo osetila kako
pati. Znam da me tamo ponovo tuku. To neizbežno
moram znati, ali dosta je bilo anala. Da sam to samo
zabeležila iz zadovoljstva, radi olakšanja... Bilo je gore
od toga, želja da saznam dok ponovo čitam; da
pronalazim ključeve u svakoj reči bačenoj na papir
posle onih noći. Kao onda kad sam pomislila na trg, na
razbijenu reku i huku, a posle... Ali neću to napisati,
nikada to neću napisati.
Da odem tamo i uverim se da mi samački život
škodi, samo to, da imam dvadeset sedam godina, a bez
muškarca. Sad je tu moje kuče, moj glupan, dovoljno
je pomisliti, pa biti, biti konačno i na sreću.
A ipak, kad ću već okončati ovaj dnevnik, jer žena
ili se uda, ili piše dnevnik, te dve stvari ne idu zajedno
– sad ne bih volela da iz njega izađem a da to ne kažem
s radosnom nadom, s nadom u radost. Idemo tamo, ali
neće biti onako kako sam zamišljala one večeri kad je
bio koncert. (Pišem to, i dosta je bilo dnevnika, za moje
dobro.) Srešću je na mostu i pogledaćemo se. One
večeri kad je bio koncert osetila sam u ušima kako tamo
dole puca led. Tako će u analima kraljica odneti pobedu
nad tim zloćudnim prilepkom, tom neosnovanom i
podmuklom uzurpacijom. Povinovaće se, ako sam to
zaista ja, pridružiće mi se u svetloj oblasti, lepšoj i
tačnijoj; jednostavno tako što ću proći pored nje i
spustiti joj ruku na rame.

Alina Rejes de Araos i njen suprug stigli su u

Budimpeštu 6. aprila i smestili se u Ricu. To je bilo dva
meseca pre razvoda. Izvečeri drugog dana, Alina je
izašla da razgleda grad i topljenje leda. Pošto je volela
da šeta sama – bila je brza i radoznala – zavirila je na
dvadeset strana tražeći nešto neodređeno, bez preterane
namere, prepuštajući izbor želji i njenim iznenadnim
naletima, koji su je vodili od izloga do izloga, prelazeći
s jedne na drugu stranu ulice.
Stigla je do mosta i prešla ga do sredine, sad je
koračala s mukom jer joj se sneg opirao a s Dunava se
diže vetar, odozdo, težak, koji je nosi i šiba. Osetila je
kako joj se suknja prilepila uz butine (nije bila dobro
utopljena) i odjednom požele da se okrene, da se vrati
u poznati grad. Nasred pustog mosta neka žena u
dronjcima, glatke crne kose, željno je iščekivala nešto
s nepomičnim i čežnjivim izrazom na zlokobnom licu,
u prevoju sklopljenih ruku koje su već počele da se
pružaju. Alina je stala pored nje ponavljajući pokrete i
odstojanja, sad je to znala, kao posle generalne probe.
Bez straha, konačno se oslobodivši – poverovala je, uz
jeziv nalet radosti i hladnoće – stajala je kraj nje i
takođe pružila ruke, odbijajući da misli, a žena s mosta
se priljubila uz njene grudi i njih dve se zagrliše,
ukočene i ćutljive na mostu, s rekom zdrobljenom u
sitne komadiće koja je udarala o stubove.
Alinu je bolelo od kopče na tašni koju joj je silina
zagrljaja zabila u grudi uz sladak, izdrživ bol. Držala je
sasvim mršavu ženu, osećala ju je celu, potpuno, u
svom zagrljaju, sreća je rasla poput himne, poput
goluba kad polete, poput pesme reke. Zatvorila je oči u
savršenom stapanju, bežeći od spoljašnjih utisaka, od
svetlosti sumraka; odjednom se osetila toliko umorna,
ali ubeđena u svoju pobedu, ne slaveći je jer je toliko
bila njena, konačno.
 Učinilo joj se da jedna od njih tiho plače. Mora da
je to bila ona, jer je osetila da su joj obrazi vlažni,
jagodica ju je bolela kao da ju je neko tu udario. I vrat,
pa odjednom ramena, pritisnuta neprebrojnim
tegobama. Kad je otvorila oči (možda je već počela da
viče) videla je da su se razdvojile. Sad je stvarno
povikala. Od hladnoće, jer joj je sneg ulazio kroz
poderane cipele, jer je u pravcu trga odlazila Alina
Rejes, prelepa u svojoj sivoj jakni, s kosom koja malo
leprša na vetru, ne okrećući se, odlazi.
 AUTOBUS

– Donesite mi El Ogar kad se budete vraćali, ako

vam nije teško – zamolila je gospođa Roberta, zavalivši
se u fotelju da malo odrema. Klara je ređala lekove po
stočiću na točkiće, prelazila po sobi preciznim
pogledom. Ništa ne nedostaje, mala Matilde ostaće da
pazi gospođu Robertu, pomoćnica zna šta je potrebno.
Sad je mogla da izađe, imala je celo subotnje popodne
samo za sebe, njena prijateljica Ana čekala ju je da
proćaskaju, jako sladak čaj u pola šest, radio i čokolade.
U dva, kad talas službenika sune iz tolikih kuća,
Vilja del Parke ostane pusta i blistava. Niz Tinogastinu
i Samudijevu Klara se spustila lupkajući potpeticama
na drugačiji način, udišući novembarsko sunce
razbijeno ostrvima senki koje je na nju bacalo drveće iz
Agronomije. Na uglu avenije San Martin i Nogoja, dok
je čekala autobus 168, čula je kako se vrapci tuku iznad
njene glave, a firentinska kula San Huan Marija de
Vijani učinila joj se još crvenija prema nebu bez
oblaka, visoka da ti se zavrti u glavi. Prošao je đon
Luis, sajdžija, pozdravio je s poštovanjem, kao da odaje
počast njenoj negovanoj silueti, cipelama koje su je
činile vitkijom, beloj kragni na krem bluzi. Praznom
ulicom stigla je 168-ica vukući se, dahćući suvo i
nezadovoljno dok su se vrata otvarala za Klaru, jedinu
putnicu u popodnevnoj tišini na uglu.
Dok je tražila sitninu u torbici punoj stvari, trebalo
joj je vremena dok nije platila kartu. Kondukter je
čekao s neprijateljskim izrazom lica, gojazan i
mrzovoljan na svojim krivim nogama, vešto
održavajući ravnotežu u krivinama i prilikom kočenja.
Klara mu je dvaput rekla: „Od petnaest“, a tip nije
skidao oka s nje, kao da se nečemu čudi. Potom joj dade
ružičastu kartu, i Klara se setila jednog stiha iz
detinjstva, nešto kao: „Poništi mi, kondukteru, kartu
roze ili plavu; otpevaj mi nešto lepo dokle brojiš svaku
paru.“ Smeškajući se za sebe potražila je sedište u dnu,
videla da je prazno ono pored Vrata za slučaj
opasnosti, i smestila se s naročitim, posedničkim
zadovoljstvom kakvo uvek daje strana pored prozora.
Onda je primetila da je kondukter i dalje posmatra. A
na uglu kod mosta u aveniji San Martin, pre nego što je
skrenuo, vozač se okrenuo i takođe je pogledao,
naprezao se zbog daljine, ali je zurio sve dok je nije
razaznao, sasvim utonulu u sedište. Bio je to koščat
plav čovek izgladnelog lica, koji je razmenio nekoliko
reči s kondukterom, obojica su pogledali Klaru,
pogledali jedan drugog, autobus je poskočio i ušao u
ulicu Ćoroarin pod punim gasom.
„Glupaci“, pomisli Klara pomalo počašćena, a
pomalo nervozna. Dok je stavljala kartu u novčanik,
ispod oka je pogledala gospođu s velikim buketom
karanfila koja je putovala na prednjem sedištu. Tada je
gospođa pogledala nju, preko buketa se okrenula i
pogledala je blago kao tele u vrata, i Klara je izvukla
ogledalce i odmah utonula u proučavanje svojih usana
i obrva. Imala je već neprijatan osećaj na potiljku;
sumnja da je u pitanju još neka nepristojnost naterala ju
je da se brzo okrene, zaista ljuta. Na dva centimetra od
njenog lica nalazile su se oči nekog starca s tvrdim
okovratnikom, s buketom belih rada koje su ispuštale
miris od kojeg gotovo da joj se povraćalo. U dnu
autobusa, sedeći na dugom zelenom sedištu, svi putnici
pogledaše u Klaru, kao da su kritikovali nešto na Klari
koja je izdržavala njihove poglede sa sve većim
naporom, osećajući da joj to sve teže i teže pada, i to ne
zbog svih tih pogleda koji su se na nju spustili, niti zbog
buketa koje su putnici nosili; nego pre zato što je
očekivala prijatan rasplet, neki razlog za smeh, kao na
primer da ima garež na nosu (ali nije ga bilo); a ako bi
ona pokušala da se nasmeje, ti pažljivi, uporni pogledi
bi se spustili na nju i sledili je, kao da je gledaju buketi.
Odjednom uznemirena, malo je opustila telo,
zagledala se u oštećeni naslon ispred sebe, ispitujući
polugu na vratima za slučaj opasnosti i natpis Da
otvorite vrata POVUCITE RUČICU unutra i ustanite,
proučavajući slova jedno po jedno i ne uspevajući da ih
spoji u reči. Tako je dospela u bezbednu zonu, dobila
predah da razmisli. Prirodno je da putnici posmatraju
onoga ko poslednji uđe, u redu je da ljudi nose bukete
ako idu na groblje Ćakarita, i u redu je što svi u
autobusu imaju bukete. Prolazili su kraj bolnice Alvear,
i pored Klare su se pružale ledine na čijem se kraju, u
daljini, diže Estrelja, kraj s prljavim barama, žutim
konjima kojim oko vrata vise komadi konopca. Klari je
bilo teško da se odvoji od pejzaža koji kruti sjaj sunca
nije uspevao da učini veselijim, i tek bi se ponekad
usudila da brzo preleti pogledom po unutrašnjosti
vozila. Crvene ruže i ružičaste kale, nešto dalje grozne
gladiole, nekako zgužvane i kao prašnjave,
prljavoružičaste boje s bledim mrljama. Gospodin
pored trećeg prozora (gledao ju je, sad ne, sad opet)
nosio je bezmalo crne karanfile sabijene u nerazmrsivu
masu, kao neka naborana koža. Dve devojčice sa
surovim nosevima koje su sedele napred na jednom od
sedišta sa strane zajedno su držale siromaški buket,
hrizanteme i dalije, ali one nisu bile siromašne, nosile
su dobro skrojene kaputiće, plisirane suknje, bele
dokolenice, i gledale su Klaru s visine. Htela je da ih
natera da obore pogled, drske balavice, ali četiri zenice
buljile su u nju, kao i kondukter, gospodin s
karanfilima, vrelina na potiljku zbog svih tih ljudi
pozadi, starac s tvrdim okovratnikom tako blizu,
mladići sa zadnjeg sedišta, četvrt La Paternal: karte iz
Kuenke tu ističu.
Niko nije sišao. Neki čovek je ušao živahno i stao
pred konduktera koji mu je gledao u ruke. Čovek je
imao dvadeset centava u desnoj, a drugom je ispravljao
sako. Sačekao je, ne primećujući da ga posmatraju. „Od
petnaest“, začula je Klara. Kao ona: od petnaest. Ali
kondukter nije otcepio kartu, i dalje je gledao u čoveka
koji je konačno primetio i ljubazno ali nestrpljivo
mahnuo: „Rekoh, od petnaest“. Uzeo je kartu i sačekao
kusur. Pre nego što ga je primio, već je lako skliznuo
na prazno sedište pored gospodina s karanfilima.
Kondukter mu je dao pet centava, još jednom ga
pogledao, odozgo, kao da mu pregleda glavu; ovaj ništa
nije primećivao, zadubljen u posmatranje crnih
karanfila. Gospodin ga je gledao, jednom ili dvaput ga
je brzo osmotrio, a ovaj je počeo da mu uzvraća pogled;
obojica su mahali glavama gotovo istovremeno, ali bez
izazivanja, samo su se gledali. Klara je i dalje bila
besna na devojčice s prednjih sedišta, koje su je dugo
posmatrale, a zatim pogledale novog putnika; u jednom
trenutku, kad je 168 počeo da juri duž ograde groblja
Ćakarita, svi su putnici gledali u čoveka, ali i u Klaru,
samo što je više nisu gledali onako direktno pošto ih je
pridošlica više zanimao, ali kao da su je uključili u
svoje poglede, kao da su ih oboje spojili u jedno te isto
posmatranje. Kako su ti ljudi glupi, pa ni one balavice
nisu baš tako male, svako sa svojim buketom, imaju
svoje obaveze, a ponašaju se tako neotesano. Volela bi
da upozori drugog putnika, neko nejasno bratsko
raspoloženje raslo je u Klari. Da mu kaže: „I vi i ja smo
uzeli kartu od petnaest“, kao da ih to zbližava. Da mu
dodirne ruku, da ga posavetuje: „Ne obraćajte pažnju,
oni su nepristojni, sakrili se iza cveća kao budale.“
Volela bi da on sedne pored nje, ali momak se – u stvari
je bio mlad, mada je imao oštre brazde po licu – spustio
na prvo slobodno sedište na koje je naišao. Uz pokret
koji je napola značio da se zabavlja, a napola da je
zbunjen, trudio se da uzvrati pogled kondukteru, i
dvema devojčicama, i gospođi s gladiolama; a sad je
gospodin sa crvenim karanfilima okrenuo glavu unazad
i gledao Klaru, gledao ju je bezizražajno, bledunjavim
i neprozirnim pogledom koji je lebdeo kao plovućac.
Klara mu je tvrdoglavo odgovarala, osećajući se
nekako prazna; došlo joj je da siđe (ali ta ulica, na tom
mestu, a sve to ni za šta, zato što nema buket): primetila
je da je momak delovao uznemireno, okretao se čas na
jednu čas na drugu stranu, pa se osvrtao, iznenadio se
kad je video četiri putnika sa zadnjeg sedišta i starca s
tvrdim okovratnikom i belim radama. Njegov pogled
susrete se s Klarinim, zadrža se za trenutak na njenim
usnama, na njenoj bradi; spreda su ga vukli pogledi
konduktera i dve devojčice, gospođe s gladiolama, pa
se na kraju mladić okrenuo da ih pogleda, kao da
popušta pred njima. Klara uporedi kako su nju
proganjali nekoliko minuta ranije s ovim što je sada
uznemiravalo putnika. „A siromah praznih ruku“,
pomisli ona besmisleno. Nalazila je da je pomalo
nezaštićen, imao je samo svoj pogled da njime zaustavi
svu tu ledenu vatru koja ga je odasvud zasipala.
Autobus 168 je bez kočenja ušao u dve krivine,
koje vode do platoa ispred peristila na ulazu u groblje.
Devojčice su se pomerile do izlaznih vrata; iza njih su
se poređale bele rade, gladiole, kale. Pozadi je stajala
zbrkana gomila i cveće je mirisalo za Klaru, koja je
mirno sedela pored svog prozora, ali joj je laknulo kad
je videla koliko njih silazi, kako će lepo putovati
ostatak puta. Crni karanfili pojavili su se visoko, putnik
je ustao kako bi propustio crne karanfile, ostao je
okrenut postrance, napola se zavukavši u prazno sedište
ispred Klarinog. Lep momak, jednostavan i otvoren,
možda apotekar, ili knjižar, ili građevinar. Autobus je
polako stao, vrata su huknula otvarajući se. Mladić je
sačekao da ljudi izađu kako bi izabrao mesto po svojoj
volji, dok je Klara učestvovala u njegovom strpljivom
čekanju i željno požurivala gladiole i ruže da već
jednom siđu. Vrata su već bila otvorena i svi su stali u
red, gledajući u nju i u putnika, ne silaze, gledaju ih
kroz bukete koji su se tresli kao da duva vetar, vetar iz
dubine zemlje koji pokreće korenje biljaka i trese sve
ono cveće zajedno. Izađoše kale, crveni karanfili, ljudi
sa zadnjeg sedišta sa svojim buketima, dve devojčice,
starac s belim radama. Oni ostadoše sami a 168
odjednom kao da se smanjio, postao sivlji, lepši. Klari
se učinilo da je u redu i maltene nužno da putnik sedne
pored nje, mada je imao ceo autobus na raspolaganju.
On sede, i oboje spustiše glave i pogledaše se u ruke.
Bile su tu, to su prosto bile ruke, ništa više.
– Ćakarita, groblje Ćakarita! – povika kondukter.
 Klara i putnik odgovoriše na njegov nestrpljiv
pogled jednostavnim rečima: „Imamo karte od
petnaest.“ Samo su pomislili, i to je bilo dovoljno.
Vrata su i dalje bila otvorena. Kondukter im priđe.
– Ćakarita – reče gotovo bezizražajno.
Putnik ga gotovo nije ni pogledao, ali Klari ga je
bilo žao.
– Ja idem do Retira – reče, i pokaza mu kartu.
Poništi mi, kondukteru, kartu roze ili plavu. Vozač je
gotovo ustao sa sedišta, gledao ih je; kondukter se
okrenuo neodlučno, dao mu neki znak. Zadnja vrata
huknuše (napred se niko nije popeo) i 168 ubrza besno
poskakujući, lak, bez tereta, jureći tako da je Klara
osetila olovo u stomaku. Pored vozača, kondukter se
sada držao za hromiranu šipku i duboko se zagledao u
njih. Oni su mu uzvraćali pogled, tako su ostali sve do
krivine na ulazu u ulicu Dorego. Zatim je Klara osetila
kako mladić polako spušta ruku na njenu, kao da koristi
to što s prednje strane nisu mogli da ih vide. Bila je to
nežna, topla ruka, i ona ne povuče svoju, nego ju je
polako pomerala sve dok nije došla do kraja butine,
blizu kolena. Vetar što ga je pravila brzina obavijao je
autobus koji je jurio punom snagom.
– Toliko ljudi – reče on, gotovo bezglasno. – I
odjednom svi izađu.
– Nosili su cveće na Ćakaritu – reče Klara. –
Subotom mnogo ljudi ide na groblje.
– Da, ali...
– Bilo je malo čudno, jeste. Da li ste primetili?
– Jesam – reče on, gotovo joj upadajući u reč. – A
i vama se isto desilo, i to sam shvatio.
 – Čudno. Ali sad se više niko ne penje.
Kola se naglo zaustaviše, rampa kod Centralne
argentinske železničke stanice. Pustili su da ih povuče
napred, s olakšanjem koje im je donelo iznenađenje,
drmusanje. Autobus je drhtao kao neko ogromno telo.
– Ja idem u Retiro – reče Klara.
– I ja.
Kondukter se nije pomerio, sad je besno razgovarao
s vozačem. Videše (ne želeći da priznaju kako su
obraćali pažnju na tu scenu) da vozač napušta svoje
sedište i dolazi prolazom prema njima, a kondukter ga
prati u stopu. Klara je primetila kako obojica gledaju
mladića, i ovaj se ukočio, kao da skuplja snagu;
zadrhtale su mu noge, rame koje se oslanjalo na njeno.
Tada je jezivo zaurlala lokomotiva u punoj brzini, crn
dim prekrio je sunce. Buka brzog voza prigušivala je
reči koje je izgovarao vozač; zastao je dva sedišta dalje
od njih, sagnuvši se kao da će da skoči. Kondukter ga
je zaustavio spustivši mu ruku na rame, zapovednički
mu pokazao na rampu koja se već dizala dok je
poslednji vagon prolazio uz zveket gvožđa. Vozač
stisnu usne i otrča nazad na svoje mesto; besno
poskočivši, 168 pređe preko šina, krenu uzbrdicom.
Momak opusti telo i spusti se u sedištu.
– Nikad mi se ovako nešto nije desilo – reče, kao
da priča sam sa sobom.
Klari je došlo da zaplače. Plač je čekao odmah tu,
spreman ali uzaludan. Gotovo i ne razmišljajući, bila je
svesna da je sve u redu, da putuje praznom 168-icom,
osim jednog putnika, i da bi svaka pobuna protiv tog
poretka mogla da se reši tako što bi povukla zvono i
izašla na prvom uglu. Ali ovako je sve bilo u redu;
jedino je pomisao da treba da siđe bila višak, pomisao
da stegne tu ruku koja je ponovo stezala njenu.
– Plašim se – reče jednostavno. – Da sam barem
stavila ljubičice na bluzu.
On je pogleda, pogleda njenu glatku bluzu.
– Ja ponekad volim da nosim poljski jasmin u
reveru – reče. – Danas sam izašao u žurbi, pa nisam ni
primetio.
– Šteta. Ali mi u stvari idemo do Retira.
– Razume se, idemo do Retira.
Bio je to razgovor, razgovor. Treba ga negovati,
pothranjivati.
– Zar ne bi mogao da se malo podigne prozor?
Gušim se ovde.
On je pogleda iznenađeno, jer mu je čak bilo
hladno. Kondukter ih je posmatrao ispod oka,
razgovarajući sa vozačem; 168 se više nije zaustavljao
pošto je prošao rampu, i sad je skretao u Kaningovu i
Santa Fe.
– Ovo sedište ima prozor koji se ne otvara – reče
on. – Vidite, to je jedino takvo sedište u autobusu, zbog
izlaza za slučaj opasnosti.
– Ah – reče Klara.
– Mogli bismo da pređemo na neko drugo.
– Ne, ne – steže mu prste, zadržavajući ga da ne
ustane. – Bolje da se što manje pomeramo.
– Dobro, ali mogli bismo da podignemo ovaj
prozor ispred.
– Ne, molim vas, nemojte.
 On sačeka, misleći da će Klara nešto dodati, ali ona
se još više smanjila na sedištu. Sad ga je gledala pravo
u oči kako bi izbegla privlačnost onoga napred, onog
besa koji je do njih dopirao kao tišina ili vrelina. Putnik
spusti drugu ruku na Klarino koleno, ona primače
svoju, te su počeli da se sporazumevaju krišom,
prstima, toplim milovanjima dlanom.
– Ponekad čovek ume da bude tako nepažljiv –
reče stidljivo Klara. – Misli da je sve poneo, a uvek
nešto zaboravi.
– Pa nismo znali.
– Dobro, ali ipak. Gledali su me, naročito one
devojčice, osećala sam se loše.
– Bile su nepodnošljive – usprotivi se on. – Jeste li
videli kako su se dogovorile da pilje u nas?
– Konačno, buket je bio od hrizantema i dalija –
reče Klara. – Ali opet su se pravile važne.
– Zato što su ih ostali podstrekivali – potvrdi on
ljutito. – Starac pored mene sa svojim ukrućenim
karanfilima, s ptičjim licem. Mislite da svi oni...?
– Svi – reče Klara. – Videla sam čim sam se
popela. Ušla sam na uglu ulice Nogoja i San Martina, i
gotovo odmah sam se okrenula i videla da svi, svi...
– Srećom, sišli su.
Puejredonova, oštro kočenje. Neki crnpurast
policajac širio je ruke u obliku krsta, jasno se
ocrtavajući na svom visokom postolju. Vozač je ustao
sa sedišta kao da je skliznuo, kondukter htede da ga
uhvati za rukav, ali ovaj se besno otrže i krenu niz
prolaz, gledajući ih naizmenično, zgrčen i vlažnih
usana, trepćući. „Pušta nas da prođemo!“ povika
kondukter čudnim glasom. Deset sirena lajalo je u redu
iza autobusa, i vozač snuždeno potrča na svoje sedište.
Kondukter mu nešto prošapta na uvo, okrećući se svaki
čas da ih pogleda.
– Da nema vas... – promrmlja Klara. – Čini mi se,
da vi niste tu, ja bih izašla.
– Ali idete do Retira – reče on, pomalo
iznenađeno.
– Da, moram u posetu. Nije važno, ipak bih izašla.
– Ja sam uzeo kartu od petnaest – reče on. – Do
Retira.
– I ja. Nevolja je u tome što, ako siđem, dok posle
stigne sledeći autobus...
– Razume se, a osim toga, još može i da se desi da
je pun.
– Moguće. Sad je prevoz tako loš. Jeste li videli
metro?
– Nešto neverovatno. Više vas umori putovanje
nego posao.
Neki zelen i prozračan vazduh lebdeo je u
autobusu, videše prljavo roze boju Muzeja, novi Pravni
fakultet, i 168 ubrza još više niz ulicu Leandro N.
Alem, kao da je besan što stiže. Dvaput ga je
zaustavljao saobraćajac, i dvaput je vozač hteo da se
ustremi na njih; drugi put, kondukter je stao pred njega,
sprečavajući ga besno, kao da ga boli. Klara je osetila
kako joj se kolena penju do grudi, a ruke njenog
prijatelja iznenada je napustiše i prekriše se oštrim
kostima, nabreklim žilama. Klara nikad nije videla
muški prelaz iz šake u pesnicu, posmatrala je te
masivne predmete sa smernim poverenjem, gotovo
izgubljena od straha. A sve vreme su razgovarali o
putovanjima, o redovima koji se prave na Majskom
trgu, o tome kako su ljudi nepristojni, o strpljenju.
Potom su zaćutali, zagledani u ogradu pored železničke
pruge, njen saputnik izvadi novčanik, ozbiljno ga je
zagledao, prsti su mu malo podrhtavali.
– Skoro da smo stigli – reče Klara uspravljajući se.
– Stižemo.
– Da. Gledajte, kad skrene na Retiro, brzo ćemo
ustati da siđemo.
– Dobro. Kad bude pored trga.
– Tako je. Stanica je s ove strane Engleske kule. Vi
siđite prvi.
– Ah, svejedno.
– Ne, ja ću ostati pozadi, za svaki slučaj. Čim
skrenemo, ja ustajem i propuštam vas da prođete.
Morate brzo da ustanete i da siđete niz stepenik na
vratima; onda ću ja za vama.
– Dobro, hvala – reče Klara gledajući ga
uzbuđeno, dogovorili su plan, proučili položaj nogu,
prostor koji treba preći. Videše kako 168 ima slobodan
prolaz ka uglu na trgu; stakla su podrhtavala, samo što
nije naleteo na ivičnjak, skrenuo je u punoj brzini.
Putnik skoči napred, iza njega je proletela Klara, bacila
se na stepenište, a on se okrenuo i skrivao je svojim
telom. Klara je gledala vrata, trake od crne gume i
pravougaonike prljavog stakla; nije želela da vidi ništa
drugo i užasno je drhtala. Osetila je dahtanje svog
prijatelja u kosi, naglo kočenje ih je zanelo na jednu
stranu, i upravo u trenutku kad su se vrata otvarala,
vozač je poleteo niz prolaz ispruženih ruku. Klara je
već skočila na trg, a kada se okrenula, njen saputnik
takođe je iskakao, vrata su huknula zatvarajući se. Crne
gume uhvatile su vozačevu ruku, njegove bele ukočene
prste. Klara je kroz prozore videla da se kondukter
bacio na volan kako bi dohvatio polugu koja zatvara
vrata.
On je uhvati pod ruku, pa brzo krenuše preko trga
punog dece i prodavaca sladoleda. Ništa nisu rekli
jedno drugom, ali su drhtali, kao od sreće, ne gledajući
se. Klara je pustila da je vodi, nejasno je videla
travnjak, ogradu oko parka, osetila je miris reke koji se
dizao pred njom. Na jednoj strani trga stajao je cvećar,
i on ode do korpe postavljene na nogare i izabra dva
buketa cveća dan-i-noć. Pružio je jedan Klari, onda joj
dao da pridrži oba dok je izvlačio novčanik i plaćao.
Ali kad su pošli dalje (on je više nije uhvatio pod ruku)
svako je nosio svoj buket, svako je išao sa svojim
buketom i bio zadovoljan.
 GLAVOBOLJA

Dugujemo doktorki Margaret L. Tajler

najlepše slike u ovoj priči. Njena veličanstvena
poema, Simptomi koji upućuju na
najuobičajenije lekove za vrtoglavicu i
glavobolju, objavljena u časopisu Homeopatija
(u izdanju Lekarskog društva homeopata
Argentine) godište XIV, br. 32, april 1946, str.
33 i d.
Takođe zahvaljujemo Ireneu Fernandu
Krusu što nas je, tokom putovanja u San Huan,
upoznao s mankuspijama.

Brinuli smo se o mankuspijama sve do kasna, sad

uz letnju vrućinu pune su hirova i prevrtljive, one
najzaostalije zahtevaju posebnu ishranu pa im nosimo
ovseni slad u velikim keramičkim činijama; one starije
već menjaju dlaku na leđima, tako da moramo da ih
odvajamo, umotavamo u čaršave radi zaštite, i pazimo
da se noću ne mešaju s mankuspijama koje spavaju u
kavezima i dobijaju hranu na svakih osam sati.
Ne osećamo se dobro. To je počelo još jutros,
možda zbog vrelog vetra koji je duvao u svitanje, pre
nego što je izašlo ovo katranom premazano sunce koje
je celog dana tuklo pravo u kuću. Teško nam je da se
brinemo o bolesnim životinjama – to se radi u jedanaest
– i da obilazimo mladunce posle sjeste. Sve nam je teže
i teže da hodamo, da i dalje radimo rutinske poslove;
slutimo da bi samo jedna noć nepažnje značila koban
ishod za mankuspije, nepopravljivu propast u našem
životu. Onda i ne razmišljamo, obavljamo jednu za
drugom radnje koje raspoređuje navika, jedva
predahnemo da bismo jeli (mrvice hleba su po stolu i
na stalku u dnevnoj sobi) ili se pogledali u ogledalo
koje udvaja spavaću sobu. Noću se samo odjednom
strovalimo u krevet, i sklonost da operemo zube pre
spavanja ustupa pred umorom, jedva uspeva da bude
zamenjena pokretom ruke prema lampi ili lekovima.
Napolju se čuje kako odrasle mankuspije kruže li
kruže.
Ne osećamo se dobro. Jedno od nas je Akonitum,
što znači da se mora hraniti akonitumom u
visokokoncentrisane rastvorima ako, na primer, strah
izazove vrtoglavicu. Akonitum je žestoka tegoba koja
brzo prolazi. Kako drugačije opisati protivnapad na
teskobu koja nastaje iz bilo kakve sitnice, ni iz čega.
Neka žena iznenada naleti na psa i počne da oseća
žestoku vrtoglavicu. Onda akonitum, i ubrzo potom
oseća tek slatko mantanje koje teži da se povuče (to
nam se desilo, ali to je bio slučaj Brionije, što je isto
kao i osetiti da tonemo zajedno s krevetom, ili kroz
krevet.
Ono drugo je, naprotiv, naglašen slučaj Nuks
Vomika. Pošto odnesemo ovseni slad mankuspijama,
možda zato što se previše naginje dok puni čanak, on
odjednom oseti kao da mu se zavrteo mozak, ne da sve
naokolo kruži – sama vrtoglavica – nego da kruži
njegovo viđenje, u njemu samom svest se vrti kao
žiroskop na prstenu, a napolju je sve jezivo nepokretno,
samo što beži i neuhvatljivo je. Pomislili smo, da nije
klinička slika Fosforusa, pošto je pritom zastrašen
mirisom cveća (ili malih mankuspija, koje slabo mirišu
na ljubičice) a i fizički se uklapa u sliku fosforičara:
visok je, mršav, čezne za hladnim pićem, sladoledom i
solju.
Noću ne toliko, pomažu nam umor i tišina – jer
kruženje mankuspija daje sladak ritam tišini u pampi –
pa ponekad spavamo sve do zore i budi nas osećaj
poboljšanja koji nam oživljava nadu. Ako jedno od nas
skoči iz kreveta pre onog drugog, uza sve to još može
da se desi da zaprepašćeno prisustvujemo ponavljanju
fenomena Kamfora monobromata, kad misli da ide u
jednom smeru, a u stvari ide u suprotnom. Grozno je:
sasvim ubeđen da je krenuo u kupatilo, odjednom na
licu oseti golu kožu visokog ogledala. Skoro uvek to
okrećemo na šalu, jer treba misliti na posao koji nas
čeka, a nema vajde kad se tako brzo obeshrabrimo.
Uzimamo zrnca, bez pogovora i bez malodušnosti
izvršavamo uputstva doktora Arbina. (Možda smo
potajno malo Natrum murijatikum. Tipično je za
natruma da plače, ali to niko ne sme da primeti. Tužan
je, zatvoren; voli so.)
Ko bi mogao misliti na tolike nevažne sitnice ako
posao čeka u oborima, u staklenoj bašti i u staji? Leonor
i Ćango već sigurno napolju dižu buku, i kad izađemo
s toplomerima i kupaćim mantilima, oboje se odmah
prihvate posla kao da hoće brzo da se umore, da se
spreme za popodnevno lenčarenje. Vrlo dobro to
znamo, zato se radujemo što smo dovoljno zdravi da
bismo mogli sami sve da obavljamo. Dok nas ne prođe,
dok se ne pojave glavobolje, možemo da nastavimo.
Sad je februar, u maju će mankuspije biti prodate, a mi
ćemo biti obezbeđeni za celu zimu. Još može da se
gura.
Mankuspije nam oduzimaju mnogo vremena,
delom zato što su vrlo lukave i zlobne, a delom zato što
je njihovo odgajanje prefinjen posao za koji je potrebna
stalna i brižljiva tačnost. Nema potrebe da o tome
razglabamo, ali evo jednog primera: jedno od nas
izvodi mankuspije majke iz kaveza u zimskoj bašti –
sad je pola sedam ujutro – i skuplja ih u oboru sa
slamom. Ostavi ih dvadeset minuta da se izjurcaju, dok
ono drugo izbacuje mladunce iz pregradaka obeleženih
brojevima, gde svakom stoji njegova klinička istorija,
brzo proverava temperaturu u rektumu, vraća u
pregradak svako mladunče čija je temperatura preko 37
stepeni celzijusa, limenom drškom odgura ostale kod
majki da sisaju. Možda je to najlepši trenutak jutra,
dirne nas skakutanje malih mankuspija i njihovih
majki, njihovo bučno i uporno mrmorenje. Naslonjeni
na ogradu obora zaboravljamo na sliku podneva koje se
bliži, na neizostavno naporno popodne. Na trenutke se
malo plašimo da pogledamo na zemlju u oboru –
naglašena slika Onosmodijuma – ali to prolazi i svetlost
nas spasava od dodatnog simptoma, od glavobolje koja
s mrakom postaje sve jača.
U osam je vreme za kupanje, jedan od nas baca šake
Krišenove soli i mekinja u valove, ona druga nadzire
Ćanga, koji donosi kofe mlake vode. Mankuspije
majke ne vole kupanje, pažljivo ih treba uhvatiti za uši
i šape, držati ih kao zečeve, više puta ih potopiti u
valov. Mankuspije očajavaju i kostreše se, a to i
hoćemo, da bi soli prodrle do njihove tako nežne kože.
Leonora daje majkama da jedu, radi to veoma
dobro; nikad nismo videli da je pogrešila u raspodeli
porcija. Daje im ovseni slad, a dva puta nedeljno mleko
s belim vinom. Malo smo nepoverljivi prema Ćangu,
čini nam se da im pije vino; bilo bi bolje ostaviti bure
unutra, ali kuća je mala, a posle, tu je i onaj slatkast
miris koji se širi kad je sunce visoko.
Možda bi sve ovo što pričamo bilo jednolično i
isprazno, da se u svom ponavljanju polako ne menja;
poslednjih dana – sada kad ulazimo u kritičan period
odbijanja od sise – jedno od nas moralo je priznati, uz
gorko klimanje glavom, da klinička slika Silika uzima
maha. Ona počinje upravo u trenutku kad nas savlada
san, predstavlja gubitak stabilnosti, skok unutra,
vrtoglavicu koja se penje uz kičmeni stub ka
unutrašnjosti glave; kao i samo gmizanje (nema drugog
opisa) mladih mankuspija uza stubove na oborima.
Onda odjednom, nad crnim bunarom sna u koji smo
slatko padali, mi smo taj tvrdi, kiseli stub uz koji se
mankuspije penju dok se igraju. Kad se oči zatvore, još
je gore. Tako se san razbije, niko ne spava otvorenih
očiju, crkavamo od umora ali je dovoljno samo se malo
zaboraviti, pa osetiti kako vrtoglavica gmiže, kako se
lobanja ljulja tamo-amo, kao da je glava puna živih
tvari koje se okreću oko nje. Poput mankuspija.
Kako je to smešno, dokazano je da bolesnicima od
silike nedostaje silicijum, pesak. A nama ovde,
okruženim dinama, u maloj dolini kojoj prete ogromne
dine, pesak je ponestao baš kad smo pošli na spavanje.
Suočeni s mogućnošću da dođe do pogoršanja,
radije smo izgubili nešto vremena strogo određujući
doze; posle dvanaest sati primetili smo da je reakcija
povoljna, i popodnevni posao nastavljen je bez
prepreka, možda samo uz blagu neusklađenost stvari,
odjednom kao da se predmeti pred nama zaustavljaju,
uspravljajući se bez pokreta; živ osećaj presecanja na
svakom planu. Posumnjali smo da je došlo do prelaska
u stanje Dulkamara, ali nije lako biti siguran.
 U vazduhu lagano lebde sitne dlačice odraslih
mankuspija, posle sjeste odlazimo s makazama i
gumenim torbama u obor ograđen bodljikavom žicom,
gde ih Ćango skuplja radi šišanja. Već u februaru noći
postaju sveže, mankuspijama treba krzno zato što leže
opružene, nemaju zaštitu koju same sebi pružaju one
životinje koje se sklupčaju savijajući šape. Pritom,
opada im dlaka s leđa, polako se menja i diže se u
vazduh, vetar iz obora nosi prozirnu maglu od dlaka
koje golicaju po nosu i proganjaju nas čak i u kući.
Onda skupimo mankuspije i podšišamo im dlaku na
leđima na pola dužine, pazeći da ih ne lišimo topote;
kada ta dlaka opadne, pošto je previše kratka da bi
lebdela u vazduhu, stvara neku žućkastu prašinu koju
Leonor poliva crevom i svakodnevno skuplja u testastu
kuglu koja se baca u bunar.
Jedno od nas za to vreme mora da spari mužjake s
mladim mankuspijama, da izmeri mladunčad dok
Ćango glasno očitava težinu od prethodnog dana, da bi
proverio kako napreduje svaka mankuspija, odvojio
one zaostale i podvrgao ih dodatnoj prehrani. To nas
zaokuplja do sumraka; samo još treba doneti ovas za
drugi obrok koji Leonor začas podeli, pa zatvoriti
mankuspije majke, dok mladunci ciče i hoće da ostanu
pored njih. Ćango se brine da ih razdvoji, a mi smo već
na verandi i nadgledamo. U osam se zatvaraju vrata i
prozori; u osam ostajemo sami unutra.
Maločas je bio prijatan trenutak, prepričavali smo
dogodovštine i svoje nade. Ali otkako se osećamo
dobro, ovaj čas kao da postaje sve teži. Zalud se
zavaravamo sređujući sanduče s lekovima – često se
azbučni red lekova remeti zbog nepažnje; na kraju uvek
ostanemo ćutke za stolom, čitamo priručnik Alvaresa
de Toleda (Prouči samog sebe) ili Hemfrijevu knjigu
(Homeopatski vodič). Jedna od nas imala je povremene
napade faze Pulsatila, treba reći da onda postaje
prevrtljiva, plačljiva, sitničava, razdražljiva. To se
javlja u smiraj dana, i poklapa se sa kliničkom slikom
Petroleum koja napada onog drugog, a to je stanje kada
sve – stvari, glasovi, uspomene – prelazi preko njega,
čini ga otupelim i ukočenim. Ali nema sudara, samo
neka naporedna, podnošljiva patnja. Zatim ponekad
dolazi san.
U ove beleške ne bismo želeli da stavimo ni sve
veću i veću dramatičnost, sve jasnije uobličavanje, do
patetične eksplozije velikog orkestra na kraju, posle
čega glasovi postaju tiši i vraća se mir i zasićenost.
Ponekad su nam se te stvari koje opisujemo već
dogodile (kao velika glavobolja Glonoinum na dan kad
se okotilo drugo leglo mankuspija) ponekad su one
sada ili izjutra. Mislimo da je nužno da te faze
dokumentujemo kako bi ih doktor Arbin dodao našoj
kliničkoj slici kad se vratimo u Buenos Ajres. Nismo
vešti, znamo da naglo menjamo temu, ali doktor Arbin
više voli da zna pojedinosti koje okružuju sliku. Ono
grebanje na prozor u kupatilu koje čujemo noću može
biti važno. Može biti simptom od Kanabis indike: zna
se da kanabis indika pojačava osećaje, preuveličava
vreme i rastojanja. Možda je to neka mankuspija koja
je pobegla, pa je, kao i sve, privlači svetlo.
U početku smo bili optimisti, još nismo gubili nadu
da ćemo dobro zaraditi prodajući mladunce. Ustajali
smo rano, merili sve veće vrednosti vremena u završnoj
fazi, pa nam u početku Ćangovo i Leonorino bekstvo
gotovo i nije smetalo. Bez upozorenja, ne uradivši ništa
od predviđenog, sinoć su nam pobegli, majku im
kurvinsku, odveli su konja zajedno s kolima, odneli
jedno naše ćebe, karbidnu lampu, poslednji broj
časopisa Mundo Arhentino. Naslutili smo njihovo
odsustvo po tišini u oborima, treba požuriti i pustiti
mladunce da sisaju, spremiti kupke, ovseni slad. Sve
vreme smo verovali da ne treba misliti na to što se
desilo, radili smo ne priznajući da smo sad sami, da
nemamo konja kako bismo prešli šest milja do Puana,
sa zalihama za nedelju dana, dok nas prate besposlene
lutalice, sada kad se po drugim mestima raširio taj glupi
glas da gajimo mankuspije, pa nam niko i ne prilazi jer
se ljudi plaše zaraze. Samo radeći i ako smo zdravi
možemo podneti zaveru koja nas pritiska oko podneva,
u vreme pauze za ručak (jedno od nas na brzinu sprema
konzervu s jezikom i još jednu, s graškom, prži slaninu
s jajima) odbacuje ideju da ne odremamo sjestu, zatvara
nas u pomrčinu spavaće sobe grublje nego vrata s
dvostrukom rezom. Tek sada smo se jasno setili loše
prospavane noći, one čudne vrtoglavice, prozirne, ako
nam je dozvoljeno da izmislinio taj izraz. Kada smo se
probudili, kada smo ustali, kad god bismo pogledali
napred, svaki predmet – recimo, ormar s odećom –
video bi se kao da kruži promenljivom brzinom,
naginjući povremeno na jednu stranu (desnu); a
istovremeno, kroz kovitlac, video se isti ormar kako
mirno stoji i ne mrda. Ne treba mnogo razmišljati da bi
se u tome raspoznala klinička slika Ciklamen, što znači
da lečenje deluje za nekoliko minuta i vraća nas u
ravnotežu kako bismo se pokrenuli na posao. Mnogo je
gore što smo usred sjeste (kada su stvari toliko onakve
kakve jesu, kada ih sunce grubo prelama na svojim
presecima) primetili da u oboru s odraslim
mankuspijama vlada buka i gungula, iznenada su
uznemirujuće odustale od odmora od kojeg se goje. Ne
želimo da izađemo, visoko sunce značilo bi glavobolju,
kako da sada pristanemo na mogućnost glavobolje kada
sve zavisi od našeg rada. Ali moraćemo, mankuspije su
sve nemirnije i ne možemo ostati u kući kad iz obora
dopire nečuvena buka, onda izjurimo napolje zaštićeni
šeširima od plute, pošto se na brzinu dogovorimo,
razdvojimo se, jedno od nas otrči do kaveza s majkama
dok drugo proverava da li su vrata zatvorena, da li je
nivo vode u australijskom rezervoaru u redu, da nije
uletela neka lisica ili divlja mačka. Čim smo stigli do
vrata obora sunce nas je zaslepelo, teturamo se kao
albiničari kroz bele plamenove, hteli bismo da
nastavimo posao ali je već kasno, klinička slika
Beladona vuče nas i iscrpljene strmoglavce baca u
mračnu dubinu ispod nadstrešnice. Pozlilo nam je, lice
nam je crveno i vrelo; zenice se šire. Žestoko kucanje
u mozgu i vratnim žilama. Žestoki probadi i bolovi.
Glavobolja kao drmusanje. Na svakom koraku cimanje
naniže, kao neki pritisak u potiljačnoj kosti. Ubadanje
i probadanje. Rasprskavajući bol; kao da je mozak
gurnut; ako se sagnemo, još je gore, kao da mozak
ispada napolje, kao da ga nešto gura napred, ili kao da
će nam oči iskočiti. (Kao ovo, kao ono; ali nikad onako
kako je stvarno.) Kad ima buke, cimanja, pomeranja,
svetla, još je gore. I odjednom prestane, senka i svežina
odnese je kao rukom, u nama ostavlja veličanstvenu
zahvalnost, želju da trčimo i mašemo glavom, da se
čudimo kako smo samo trenutak ranije... Ali tu je
posao, i sad slutimo da je su se mankuspije uznemirile
zato što nisu imale dovoljno sveže vode, zato što nema
Leonor i Ćanga – toliko su osetljive da zacelo na neki
način osećaju njihovo odsustvo – i pomalo zato što ih
je začudila promena u poslovima koji se obavljaju pre
podne, naša trapavost, naša žurba.
Pošto nije dan za šišanje, jedno od nas se
pozabavilo predviđenim sparivanjem i kontrolom
težine; sada se lako primećuje da su mladunci od juče
naglo oslabili. Majke slabo jedu, dugo njuškaju ovseni
slad pre nego što se udostoje da zagrizu u mlako
hranljivo testo. Ćutke obavljamo poslednje poslove,
sada dolazak noći ima drugačiji smisao koji ne želimo
da ispitujemo, nije više kao pre, kada smo za sobom
ostavljali utvrđeni red u kojem sve funkcioniše, Leonor
i Ćanga i mankuspije na svojim mestima. Zatvoriti
kućna vrata znači da je jedan svet bez zakona ostavljen
sebi na volju, na milost i nemilost svemu što se može
dogoditi tokom noći i u zoru. Ulazimo bojažljivo,
odugovlačeći, pomerajući taj trenutak koji ipak ne
možemo da odložimo za kasnije, pa se zato skrivamo
jedno od drugog i izbegavamo se, a još je pred nama
cela noć, poput kakvog oka.
Na sreću, pospani smo, izlaganje suncu i rad
moćniji su od nekog neizrečenog nemira, polako
padamo u san nad hladnim ostacima koje žvaćemo s
teškom mukom, parčićima prženih jaja i hlebom
umočenim u mleko. Nešto opet grebe po prozoru na
kupatilu, po krovu kao da se čuje prigušeno trčkaranje;
ne duva vetar, ovo je noć punog meseca i pevci bi
zakukurikali pre ponoći, kada bismo samo imali pevce.
Odlazimo u krevet bez reči, delimo, skoro pipajući po
mraku, poslednju dozu leka. S ugašenim svetlom – ali
to nije dobro rečeno, nema ugašenog svetla, naprosto
nema svetla, kuća je mračna dubina a napolju je sve pun
mesec – želimo jedno drugome nešto da kažemo, ali to
jedva da je neko pitanje u vezi sa sutra, kako ćemo doći
do hrane, kako ćemo stići do sela. I zaspali smo. Sat
vremena, ne više, pepeljasta nit koju propušta prozor
jedva se pomerila prema krevetu. Odjednom sedimo u
tami, slušamo u tami, jer se bolje čuje. Nešto se dešava
s mankuspijama, žamor sada postaje besna ili
prestravljena graja, razlikuje se visoko zavijanje ženki
i promuklije arlaukanje mužjaka, odjednom sve
prestane i kućom projuri kao nekakav nalet tišine, pa
onda graja opet počinje da raste uprkos noći i
rastojanju. Ni ne pomišljamo da izađemo, i to što ih
slušamo već je previše, jedno od nas nije sigurno da li
se urlanje čuje napolju ili ovde jer na trenutke kao da
izbijaju iznutra, sat vremena kasnije ušli smo u kliničku
sliku Akonitum, gde se sve brka i ništa nije manje
izvesno od sopstvene suprotnosti. Da, glavobolje
dolaze s takvom jačinom da ih je jedva moguće opisati.
Osećaj da te nešto razdire, da ti mozak gori, da ti gori
koža ispod malja, uz strah, groznicu, teskobu.
Prepunjenost i težina u čelu, kao da neki teret pritiska
prema spolja: kao da će sve izleteti kroz čelo.
Akonitum dolazi iznenada; divljački; još je gore kad
duvaju hladni vetrovi; uz nemir, teskobu, strah.
Mankuspije tumaraju po kući, nema potrebe da
ponavljamo sebi da su u oboru, da katanci odolevaju.
Nismo primetili da je svanulo, oko pet nas
savladava san u kojem nema odmora, iz kojeg naše
ruke izlaze u tačno utvrđen sat kako bi prinele zrnca
ustima. Već odavno lupaju na vrata u dnevnoj sobi,
udarci su sve jači i bešnji, dokle god jedno od nas ne
dozvoli da papuče navuku svoje noge i odvuku se do
ključa. To je policija koja javlja da je Ćango uhapšen;
vraćaju nam kola, posumnjali su na krađu i napuštanje.
Treba potpisati izjavu, sve je u redu, sunce je visoko i
velika tišina u oborima. Policajci posmatraju obore,
jedan pokriva nos maramicom, kao da kašlje. Brzo
kažemo ono što žele, potpisujemo, pa odlaze skoro
trčeći, prolaze daleko od obora i gledaju ih, i nas su
pogledali, zagledali su malo unutra (kroz vrata izlazi
ustajao vazduh) i skoro da su pobegli. Vrlo je čudno što
ti divljaci nisu poželeli više da nas uhode, beže kao da
ih juri kuga, već u trku prolaze pokrajnjim putem.
Jedno od nas kao da je lično odlučilo da će ono
drugo smesta otići kolima po hranu, dok se obavljaju
jutarnji poslovi. Penjemo se nevoljno, konj je umoran
jer su ga vodili bez predaha, izlazimo polako i
osvrćemo se. Sve je u redu, onda nisu mankuspije
pravile buku u kući, treba potrovati pacove na tavanu,
neverovatno koliko buke samo jedan pacov može da
napravi tokom noći. Otvorili smo obore, skupili majke,
ali jedva da je ostalo ovsenog slada, pa se mankuspije
divljački bore, odgrizaju jedna drugoj komade leđa i
vrata, krv šiklja, treba ih razdvajati bičem i povicima.
Posle toga dojenje mladunaca ide teško i nesavršeno,
vidi se da su gladni, neki se sapliću dok trče, ili se
naslanjaju na ogradu od bodljikave žice. Jedan uginuli
mužjak leži na vratima svog kaveza, neobjašnjivo.
Konj neće da kaska, već smo na deset blokova od kuće
a još ide korakom, oborene glave, frkćući.
Obeshrabreno se vraćamo nazad, stižemo da vidimo
kako se poslednji ostaci hrane gube u metežu tuče.
Vraćamo se na verandu ne isterujući mak na konac.
Na prvom stepeniku crkava jedno mladunče
mankuspije. Podižemo ga, stavljamo u korpu sa
slamom, hteli bismo da znamo šta mu je ali ono umire
onako nejasno kako to životinje umeju. Katanci su
nedirnuti, ne zna se kako je mankuspija uspela da
pobegne, da li je njena smrt bekstvo, ili je pobegla zato
što je bila na samrti. Ubacimo joj deset zrnaca Nuks
Vomike u gubicu, ostaju tamo kao biserčići, ne može
više da guta. S mesta na kojem se nalazimo vidi se
mužjak koji je pao na prednje udove; pokušava da se
pridigne, stresajući se, ali ponovo pada, kao da se moli.
Čini nam se da čujemo dreku, toliko blizu da smo
pogledali ispod stolica od pruća na verandi; doktor
Arbin nas je upozorio na reakcije životinja koje
napadaju izjutra, nismo pomišljali da to može biti takva
glavobolja. Bol u temenoj kosti, povremeno krik:
klinička slika Apis, bolovi kao ubodi pčela (u nekom
trenutku stigli smo do kreveta). Nismo žedni, ali se
znojimo; malo mokraće, prodorni krici. Kao prebijeni,
osetljivi na dodir; u nekom trenutku smo se uhvatili za
ruke, i bilo je grozno. Sve dok nije prestalo, polako,
ostavljajući u nama strah da će se ponoviti u
životinjskoj varijanti, kao što se već jednom desilo:
posle pčele, klinička slika zmije. Pola tri je.
Više volimo da dovršimo naše izveštaje dok ima
svetla i dok se osećamo dobro. Jedno od nas moralo bi
sada otići do sela, ako prođe vreme sjeste, biće previše
kasno da se vratimo, a ostati sam u kući cele noći,
možda bez lekova... Sjesta se ustajala u tišini, u sobama
je vrućina, ako izađemo na verandu gura nas nazad
vrelina kredaste zemlje, nadstrešnica, crepova.
Pocrkalo je još mankuspija ali ostale ćute, samo izbliza
bi se moglo čuti kako dahću. Jedno od nas veruje da
ćemo uspeti da ih prodamo, da moramo otići u selo.
Drugo pravi ove beleške i više ne veruje mnogo. Neka
prođe vrućina, neka padne noć. Izlazimo skoro u
sedam, pod nadstrešnicom još ima nekoliko šaka hrane,
kad tresemo džakove ispada ovseni prah koji brižljivo
skupljamo. One ga nanjuše i uzbuđenje u kavezima je
žestoko. Ne usuđujemo se da ih pustimo, bolje da
stavimo po kašiku testa u svaki kavez, tako su izgleda
zadovoljnije, tako je pravednije. Ni uginule mankuspije
nismo izvukli, ne možemo da objasnimo otkud deset
praznih kaveza, kako to da se deo mladunaca pomešao
s mužjacima u oboru. Jedva se vidi, sada mrak pada
brzo, a Ćango nam je ukrao karbidnu lampu.
Kao da na putu, kraj brda s vrbama, ima sveta. Bilo
bi vreme da pozovemo da neko ode do sela; još ima
vremena. Ponekad mislimo da nas možda uhode, ljudi
su tolike neznalice a mi smo im trn u oku. Više volimo
da ne mislimo i zatvaramo vrata s uživanjem,
povlačimo se u kuću gde je sve još više naše. Hteli
bismo da pogledamo priručnike kako bismo
predupredili novi napad Apisa, ili neke druge, još gore
životinje; ostavljamo večeru i čitamo glasno, skoro i ne
slušajući. Jedne rečenice nameću se iznad drugih, a i
napolju je isto, jedne mankuspije zavijaju glasnije od
ostalih, istrajne su i ponavljaju svoje bolno arlaukanje.
„Krotalus kaskavela ima halucinacije posebne vrste...“
Jedno od nas ponavlja naziv, zabavlja nas što tako
dobro razumemo latinski, čegrtaljka čegrtaljka,
crotalus je isto što i cascavella. Možda priručnik ne želi
da ostavi prejak utisak na obične bolesnike direktno
pominjući životinju. A ipak, pominje je, tu užasnu
zmiju „...čiji otrov deluje zastrašujuće jako“. Moramo
da napregnemo glas kako bismo čuli jedno drugo pored
žamora mankuspija, ponovo ih čujemo blizu kuće, na
krovu, kako grebu po prozorima, uz vratnice. Na neki
način to više nije čudno, popodne smo videli toliko
otvorenih kaveza, ali kuća je zatvorena a svetlo u
trpezariji nas obavija svojom hladnom zaštitom, dok
jedno drugo prosvećujemo na sav glas. U priručniku je
sve jasno, jezik je neposredan, za bolesnike bez
predrasuda, opis kliničke slike: glavobolja i veliko
uzbuđenje, izazvani padanjem u san. (Ali na sreću, ne
spava nam se.) Lobanja pritiska mozak kao gvozdena
kaciga – dobro rečeno. Nešto živo kruži u glavi. (Znači
da je kuća naša glava, osećamo kako po njoj nešto
tumara, svaki prozor je uvo koje sluša zavijanje
mankuspija tamo napolju.) Glavu i grudi pritiska
gvozdeni oklop. Užareno gvožđe zabija se u pršljene.
Nismo sigurni za pršljene, već neko vreme svetlo čkilji,
polako uzmiče, zaboravili smo da pokrenemo vodenicu
popodne. Kad više ne može da se čita, palimo sveću
pored priručnika kako bismo do kraja razumeli
simptome, bolje je da znamo za slučaj da kasnije – oštri
bolovi koji se žiličasto šire u desnoj slepoočnici, jeziva
zmija čiji otrov deluje zastrašujuće jako (to smo već
pročitali, teško je osvetljavati priručnik svećom) nešto
živo kruži u glavi, i to smo pročitali, i tako je, nešto
živo kruži. Nismo uznemireni, napolju je gore, ako
postoji nešto napolju. Gledamo se preko priručnika, i
ako jedno od nas nekim pokretom skrene pažnju na
zavijanje koje postaje sve jače i jače, vraćamo se
čitanju kao ubeđeni da se sve to sad nalazi tu, gde nešto
živo kruži i zavija pored prozora, pored ušiju,
mankuspije zavijaju dok umiru od gladi.
 VRATA NEBA

U osam je došao Hose Marija s vešću, skoro bez

ikakvog uvoda rekao mi je da je Selina upravo umrla.
Sećam se da sam istog trena zapazio tu rečenicu, Selina
je upravo umrla, pomalo kao da je ona sama odlučila u
kom će se trenutku to dogoditi. Bila je gotovo noć i
Hose Mariji su podrhtavale usne dok mi je to govorio.
– Mauro je to veoma loše primio, ostavio sam ga
maltene ludog. Bolje da pođemo.
Morao sam da završim neke beleške, a na stranu to
što sam bio obećao jednoj prijateljici da ću je odvesti
na ručak. Okrenuo sam nekoliko telefona i izašao s
Hose Marijom da potražimo taksi. Mauro i Selina živeli
su u blizini ulica Kaning i Santa Fe, tako da smo od
kuće javili da stižemo za deset minuta. Još dok smo
prilazili videli smo ljude koji stoje u ulazu s izrazom
krivice i zbunjenosti; usput sam saznao da je Selina
počela da povraća krv u šest, da je Mauro doveo lekara
i da je majka bila s njima. Izgleda da je lekar počeo da
piše neki dugačak recept kad je Selina otvorila oči i
umrla uz nekakav kašalj, ili pre neko šištanje.
– Ja sam zadržavao Maura, lekar je morao da izađe
jer je Mauro hteo da ga zadavi. Znate kakav je kad se
naljuti.
Mislio sam na Selinu, na poslednje Selinino lice
koje nas je čekalo kod kuće. Bezmalo nisam ni čuo
povike starica i metež po dvorištu, ali se naprotiv sećam
da je taksi koštao dva i šezdeset, i da je vozač imao
kapu od alpake. Videh dvojicu-trojicu Maurovih
prijatelja koji su čitali Rason na vratima; neka
devojčica u plavoj haljini držala je u naručju belo-sivu
mačku i brižljivo joj gladila brkove. Dublje unutra
počinjao je žamor i miris ustajalosti.
– Idi da vidiš Maura – rekoh Hose Mariji. – Znaš
već da ga treba puno tetošiti.
U kuhinji su već pili mate. Bdenje se organizovalo
samo od sebe: lica, pića, vrućina. Sada kad je Selina
upravo umrla, neverovatno kako su ljudi iz kraja sve
napustili (pa čak i radio emisije s pitanjima i
odgovorima) kako bi se našli na licu mesta. Neka
sijalica snažno je zazujala dok sam prolazio pored
kuhinje i virio u sobu s pokojnicom. Gospa Martita i još
jedna žena gledale su me iz mraka u dnu sobe, gde
krevet kao da je lebdeo u kitnikesu. Po njihovom
nadmenom izrazu shvatio sam da su upravo okupale i
obukle Selinu, čak se i malo osećalo na sirće.
– Sirota pokojnica – reče gospa Martita. – Uđite,
doktore, uđite da je vidite. Kao da je zaspala.
Gušeći u sebi želju da je oteram u tri lepe, ušao sam
u vrelu čorbu od sobe. Već neko vreme posmatrao sam
Selinu i nisam je video, a sad sam sebi dozvolio da joj
priđem, da priđem toj glatkoj crnoj kosi koja je rasla iz
niskog čela, blistavog poput sedefa na gitari, iz kao kreč
belog ravnog tanjira njenog lica kojem više nije bilo
pomoći. Shvatio sam da ja tu nemam šta da tražim, da
ta soba sada pripada ženama, narikačama koje dolaze u
noć. Čak ni Mauro ne bi mogao da uđe i na miru sedne
pored Seline, čak ni Selina nije bila tu da čeka, ta
crnobela ruža prešla je na stranu narikača, povlađivala
im je svojom jednoličnom temom koja se ponavljala.
Bolje Mauro, da potraži Matira koji je i dalje na našoj
strani.
Od sobe do trpezarije stajali su poređeni gluvi
stražari pušeći u neosvetljenom hodniku. Penja, ludi
Basan, dva Maurova mlađa brata i neki starac kojem se
nije moglo utvrditi mesto, pozdravili su me s
poštovanjem.
– Hvala što ste došli, doktore – reče mi jedan. –
Uvek ste bili dobar prijatelj sirotom Mauru.
– Pravi prijatelji se vide u ovakvim trenucima –
reče starac, pružajući mi ruku koja mi je izgledala kao
živa sardina.
Sve se to događalo, ali ja sam ponovo bio sa
Selinom i Maurom u Luna parku, igrali smo na
Karnevalu četrdeset druge godine, Selina u
nebeskoplavoj haljini koja je tako loše pristajala
njenom azijatskom tipu, Mauro u palm-beach košulji,
a ja sa šest viskija, žestoko pijan. Voleo sam da izlazim
s Maurom i Selinom kako bih postrance prisustvovao
njihovoj gruboj i vreloj sreći. Što su mi više zamerali
na takvim prijateljstvima, ja sam se više zbližavao s
njima (u svojim danima, u svojim satima) kako bih
prisustvovao onom njihovom postojanju o kojem ni
sami nisu ništa slutili.
Otrgao sam se od igranke, neki jecaj dopro je iz
sobe puzajući kroz vrata.
– To mora biti majka – reče ludi Basan, skoro
zadovoljno.
„Savršen silogizam niščeg“ – pomislih. „Selina je
mrtva, dolazi majka, majčin krik.“ Gadilo mi se što
tako razmišljam, što još jednom razmišljam o svemu
onome što je drugima bilo dovoljno da osete. Mauro i
Selina nisu bili moji zamorčići, ne. Voleo sam ih, toliko
ih još uvek volim. Samo što nikad nisam uspevao da
prodrem u njihovu jednostavnost, samo što sam
refleksno bio primoran da se hranim njihovom krvlju;
ja sam doktor Hardoj, advokat kojem nije dovoljan
pravnički, ili muzički, ili hipodromski Buenos Ajres, pa
zalazi koliko god može dublje po drugim dvorištima.
Znam da se iza toga krije radoznalost, beleške koje
malo-pomalo pune moje fascikle. Ali Selina i Mauro
ne, Selina i Mauro ne.
– Ko bi to rekao – čuo sam Penju. – Tako brzo...
– Pa, znaš da je bila jako loše s plućima.
– Jeste, ali ipak...
Branili su se od zemlje koja se razjapila. Jako loše
s plućima, ali i ipak... Verovatno ni Selina nije
očekivala sopstvenu smrt, za nju i Maura tuberkuloza
je bila „slabost“. Ponovo sam je video kako viče od
oduševljenja u Maurovom naručju, Kanarov orkestar
tamo gore, i miris na jeftin puder. Posle je sa mnom
igrao neki curetak, podijum je bio prava ludnica od
toliko ljudi i dima. „Kako dobro igrate, Marselo“, kao
da se čudi što je jedan advokat kadar da prati
devojčurka. Ni ona ni Mauro mi se nikad nisu obraćali
na ti, ja sam Mauru govorio ti, ali sa Selinom sam uvek
bio na vi. Selina je imala muke dok se otresala onoga
„doktore“, možda se ponosila kada bi izgovarala moju
titulu pred drugima, moj prijatelj doktor. Zamolio sam
Maura da joj kaže, tad je počela s onim „Marselo“.
Tako su se njih dvoje malo približili meni, ali ja sam
ostao isto onako daleko kao i pre. Čak ni to što smo
zajedno odlazili na igranke, na boks, pa i na fudbal
(Mauro je mnogo godina ranije igrao za Rejsing) ili pili
mate u kuhinji sve do kasno u noć. Kad se završila
parnica i kad je Mauro uz moju pomoć dobio pet hiljada
pezosa, Selina je prva od mene zatražila da se ne
udaljavam, da dolazim da ih obiđem. Već joj nije bilo
dobro, njen uvek malo promukao glas sve slabiji i
slabiji. Kašljala je noću, Mauro joj je kupovao Ekajev
neurofosfat, što je bila budalaština, kao i gvožđe Kina
Bisleri, one stvari koje se čitaju u novinama, pa čovek
u njih poveruje.
Zajedno smo odlazili na igranke, i ja sam ih
posmatrao kako žive.

– Bilo bi dobro da porazgovarate s Maurom – reče

Hose Marija koji se odjednom stvori pored mene. –
Biće mu lakše.
Otišao sam, ali sam sve vreme mislio na Selinu.
Bilo je ružno priznati, ali u stvari sam skupljao i
sređivao svoje fascikle o Selini, koje nikad nisam
napisao, ali su mi uvek bile pri ruci. Mauro je otvoreno
plakao, kao svaka zdrava životinja od ovog sveta, bez
imalo stida. Hvatao me je za ruke i vlažio mi ih svojim
grozničavim znojem. Kad bi ga Hose Marija naterao da
popije džin, progutao bi ga kroz jecaje, s nekim čudnim
zvukom. A rečenice, to krkljanje gluposti u kojima je
bio ceo njegov život, nejasna svest o nepopravljivosti
stvari koja se desila Selini, a koju je, međutim, samo on
osećao i trpeo. Veliki narcizam konačno je našao
izvinjenje i oslobodio se da pravi predstavu od sebe.
Gadio sam se Matira, ali mnogo više samog sebe, počeo
sam da pijem jeftin konjak koji mi je palio usta ali mi
nije pružao zadovoljstvo. Bdenje je bilo u punom
zamahu, od Maura pa nadalje, svi su bili savršeni, čak
je i noć pomagala, onako vrela i udešena, divna da se
sedi u dvorištu i priča o pokojnici, da se pusti da osvane
zora i izvuče Selinine dronjke na videlo.

Bilo je to u ponedeljak, posle sam morao u Rosario

na kongres advokata, gde smo jedni drugima samo
aplaudirali i pili kao ludaci, pa sam se vratio krajem
nedelje. U vozu su putovale dve igračice iz Mulen
Ruža, prepoznao sam onu mlađu, koja se pravila luđa.
Celog jutra mislio sam na Selinu, nije da mi je toliko
značila sama Selinina smrt, nego više prekidanje
jednog poretka, jedne nužne navike. Kad sam video
devojke, pomislio sam na Selininu karijeru i na Maurov
potez, kad ju je izvukao iz plesnog bara kod Grka
Kasidisa i odveo je sa sobom. Bila je potrebna hrabrost
da bi se nešto očekivalo od te žene, a ja sam ga upoznao
baš u to vreme, kad je došao da se sa mnom posavetuje
oko parnice što ju je njegova majka vodila oko nekog
zemljišta u Sanagasti. Drugi put je s njim došla Selina,
još uvek našminkana skoro profesionalno, široko
zanoseći bokovima, ali čvrsto ga držeći pod ruku. Nije
mi mnogo trebalo da ih procenim, da osetim Maurovu
agresivnu jednostavnost i napor da potpuno uključi
Selinu, koji nije priznavao. Kad sam počeo da imam
veze s njima, učinilo mi se da je u tome uspeo, barem
spolja i u svakodnevnom ponašanju. Potom sam bolje
procenio, Selina mu je malo izmicala svojim hirovima,
svojom čežnjom za igrankama, dugim sanjarenjem
pored radija, s nekim krpežom ili pletivom u rukama.
Kad sam je čuo kako peva, jedne noći kad je Nebiolo
igrao s Rejsingom četiri nula, saznao sam da je još kod
Kasidisa, daleko od stalnog doma i Maura za pijačnom
tezgom. Kako bih je bolje upoznao, podsticao sam
njene jeftine želje, sve troje smo odlazili na tolika
mesta sa zaglušujućim razglasom, s vrelom picom i
masnom hartijom po podu. Ali Mauro je više voleo
svoje dvorište, da provodi sate u ćaskanju sa susedima,
uz mate. Pristajao je malo-pomalo, pokoravao se ne
ustupajući. Onda se Selina pretvarala da pristaje da
izlazi manje i da bude deo njegove kuće. Ja sam bio taj
koji je nagovarao Maura da odlazimo na igranke, i
znam da mi je bio zahvalan na tome od samog početka.
Oni su se voleli, a Selinino zadovoljstvo bilo je
dovoljno za oboje, ponekad i za sve troje.

Učinilo mi se da je dobro da se okupam, da

telefoniram Nildi da ću otići po nju u nedelju kad
pođem na hipodrom, i da se odmah vidim s Maurom.
Bio je u dvorištu, pušio je natenane ispijajući mate.
Raznežile su me dve-tri rupice na njegovoj potkošulji,
potapšao sam ga po ramenu pozdravljajući ga. Lice mu
je bilo isto kao i poslednji put, pored rake, kad je bacio
šaku zemlje, pa se trgnuo nazad kao da je ustuknuo. Ali
zatekao sam neki jasan sjaj u njegovim očima, snažnu
ruku pri stisku.
– Hvala što ste došli da me obiđete. Dugo je vreme,
Marselo.
– Moraš li da ideš na pijacu, ili te neko zamenjuje?
– Ostavio sam brata, onog ćopavog. Nemam volje
da idem, i pored toga što su mi dani beskrajno dugački.
– Naravno, moraš da skreneš misli. Obuci se, pa da
prošetamo po Palermu.
 – Hajdemo, svejedno mi je.
Obukao je plavo odelo i vezenu maramu, video sam
kako se miriše parfemom iz bočice koja je bila Selinina.
Sviđao mi se način na koji je zabacivao šešir, s
podignutim obodom, i njegov laki i tihi korak, pravi
mangup. Pomirio sam se s tim da ga slušam – „u takvim
trenucima se vide pravi prijatelji” – i kod druge boce
Kilmesa Kristal izručio je sve iz sebe. Sedeli smo za
stolom u dnu kafane, gotovo sami; puštao sam ga da
priča, ali sam mu s vremena na vreme dosipao pivo.
Bezmalo se i ne sećam svega što je rekao, mislim da je
u stvari to uvek bilo jedno te isto. Ostala mi je jedna
rečenica: „Ovde mi je“, i pokret kojim je zabijao
kažiprst posred grudi, kao da pokazuje neki bol ili
medalju.
– Želim da zaboravim – govorio je takođe. – Šta
god bilo, da se napijem, da odem u bar, da povalim
neku žensku. Razumete me, Marselo, vi... – kažiprst se
zagonetno penjao, odjednom se savio kao perorez.
Tada je već bio spreman na sve da pristane, i kada sam
kao usput spomenuo Santa Fe Palas, on je to uzeo
zdravo za gotovo, idemo na igranku, i prvi je ustao i
pogledao na sat. Koračali smo ćutke, mrtvi od vrućine,
a ja sam sve vreme slutio da se Mauro stalno iznova
preispituje, uvek se iznova čudi što uz svoju ruku ne
oseća Selininu vrelu radost kada se krene na igranku.
– Nikad je nisam vodio u taj Palas – reče mi
iznenada. – Bio sam tamo pre nego što sam je upoznao,
bila je to bedna plesna dvorana. Vi odlazite tamo?
U svojim fasciklama imam dobar opis Santa Fe
Palasa, koji niti se zove Santa Fe, niti se nalazi u
istoimenoj ulici, nego u jednoj poprečnoj. Šteta što
ništa od toga ne može istinski da se opiše, ni skromna
fasada sa svojim plakatima koji puno obećavaju i
mračnom blagajnom, a još manje kibiceri koji ubijaju
vreme na ulazu i odmeravaju te od glave do pete. Ono
što sledi još je gore, nije da je to nešto loše, jer tamo
ništa nije baš određeno; pravi haos, zbrka koja se
razrešava u lažnom redu: pakao i njegovi krugovi.
Pakao japanskog vrta, ulaznica dva i po, za dame pola
pezosa. Loše odvojeni separei, neka vrsta pokrivenih
dvorišta poređanih jedno za drugim, gde su u prvom
tipične, u drugom karakteristične, u trećem
severnjačke, s pevačima, pleše se malambo. U jednom
prolazu (ja, Vergilije) slušali smo sve tri muzike i
gledali sva tri kruga kako igraju; tako bi izabrali ono
što nam je najdraže, ili išli s igranke na igranku, od
džina do džina, tražeći stolove i žene.
– Nije loše – reče Mauro sa svojim tužnim izrazom.
– Šteta što je vrućina. Morali bi da postave ventilaciju.
(Za jednu fasciklu: da se prouče, po Ortegi, dodiri
između čoveka iz naroda i tehnike. Tamo gde bi se
pomislilo da postoji sudar, postoji, naprotiv, žestoka
asimilacija i iskorišćavanje; Mauro je govorio o
hlađenju ili o radijskim superoscilatorima s
portenjskom samodovoljnošću koja misli da su joj svi
nešto dužni.) Uhvatio sam ga za ruku i poveo ga prema
jednom stolu jer je on i dalje rasejano gledao podijum
s tipičnim igrama, pevača koji je obema rukama držao
mikrofon i polako mahao njime. Zadovoljno smo se
nalaktili pred dve čašice rakije, Mauro svoju popi u
jednom cugu.
– Od ovoga će i pivo da legne. Sala je dozlaboga
krcata.
 Naručio je još po jednu, pa sam mogao malo da
zaboravim na njega i da se osvrnem oko sebe. Sto je bio
tik uz podijum, sa druge strane bile su stolice poređane
uz dugačak zid i gomila žena se doterivala s onim
odsutnim izrazom kakav plesačice imaju kad rade ili se
odmaraju. Nije se govorilo mnogo, vrlo se dobro čula
sala s tipičnim plesovima puna harmonika koje su
svirale od sveg srca. Pevač je insistirao na nostalgiji, na
čudesan način je učinio dramatičnim ritam koji je bio
oštar i bez ubrzavanja. Pletenice moje male poneo sam
u koferu... Hvatao se za mikrofon kao za šipke na ulazu
u arenu, s nekom vrstom umorne pohote, organske
potrebe. Na trenutke bi stavio usne na hromiranu
rešetku i iz zvučnika je izlazio lepljiv glas – „ja sam
čovek od poštenja...”; pomislih, kakav bi to posao bio,
gumena lutka s mikrofonom sakrivenim unutra, tako bi
pevač mogao da je drži u naručju i da se uspaljuje do
mile volje dok joj peva. Ali za tango ne bi vredelo, bolja
je hromirana šipka s malom blistavom lobanjom na
vrhu, ukočeni osmeh rešetke.
Ovde mi se čini da je pravo mesto da kažem kako
sam u taj bar odlazio zbog nakaza, i ne znam ni za jedno
drugo mesto gde ih se toliko skupi na gomilu.
Pojavljuju se oko jedanaest uveče, silaze iz nekih
neodređenih delova grada, usporeni i sigurni,
pojedinačno ili u parovima; žene maltene patuljice,
kosooke, muškarci poput Javanaca ili Indusa, utegnuti
u karirana ili crna odela, s teškom mukom začešljane
oštre kose, briljantin u kapljicama preko plavih ili
ružičastih odsjaja, žene s ogromnim visokim frizurama
koje su ih činile još patuljastijim, krute, zamršene
frizure od kojih im je ostao umor i ponos. Muškarcima
je sad naspelo da ne stavljaju briljantin u kosu, visoko
podignutu po sredini, s ogromnim ženskastim
pramenovima zabačenim unazad, bez ikakve veze sa
licem ispod njih, nasilničkih kretnji koje spremno
čekaju svoj trenutak, s impozantnim trupovima iznad
tankog struka. Prepoznaju jedan drugog i uzajamno se
dive bez reči, ne dajući to na znanje, to je njihova
igranka, njihovo okupljanje, noć u boji. (Za fasciklu:
odakle dolaze, iza kakvih zanimanja se zaklanjaju
preko dana, koji su to mračni poroci koji se tako kriju i
prerušavaju.) Zato dolaze, nakaze se povezuju uz
svečanu obavezu, komad po komad, kruže polako i bez
reči, mnogi zatvorenih očiju, konačno uživaju u
jednakosti, upotpunjavanju. U predasima se povrate, za
stolom se razmeću, žene razgovaraju cičeći da bi na
sebe privukle pažnju, tada se mužjaci još više smrače,
svojim sam očima video kako je suknuo šamar od kojeg
je nekoj zrikavoj curi u belom koja je pila pelinkovac
poletela glava i pola frizure. Osim toga je vrućina, ne
mogu se zamisliti nakaze bez onog zadaha vlažnog
talka na koži, trulog voća, mogu se naslutiti zapiranja
na brzinu, vlažnom krpom po licu i ispod pazuha, a
posle ono važno, losioni, šminka, puder na licu svake
od njih, beličasta skrama ispod koje se naziru slojevi
prljavštine. I oksižen stavljaju, crnkinjama se dižu
krute vlati kukuruzovine iznad guste zemlje lica, čak i
proučavaju pokrete plavuše, zelene haljine, ubeđuju
same sebe da su se preobrazile i snishodljivo preziru
one druge koje i dalje brane svoju boju. Gledajući
Maura ispod oka proučavao sam razlike između
njegovog lica italijanskih crta, lica čoveka iz predgrađa
Buenos Ajresa bez i trunke mešanja s obojenima ili s
ljudima iz provincije, pa se odjednom setih Seline,
bliže nakazama, mnogo bliže nakazama nego Mauro i
ja. Mislim da ju je Kasidis izabrao kako bi pružio
zadovoljstvo obojenom delu svoje publike, onim
malobrojnima koji su se u to vreme usuđivali da uđu u
njegov kabare. Nikad nisam bio kod Kasidisa u
Selinino vreme, ali sam posle otišao jedne večeri (kako
bih upoznao mesto na kojem je ona radila pre nego što
ju je Mauro izvukao) i video sam samo belkinje,
plavuše ili crnke, ali belkinje.
– Dođe mi da odigram jedan tango – reče Mauro
jadikujući. Već se bio malo napio kad je stigao do
četvrte rakije. Ja sam mislio na Selinu, kako se ovde
osećala kao kod kuće, baš ovde gde je Mauro nikad nije
doveo. Anita Losano sad je dobijala duge aplauze od
publike dok je pozdravljala sa proscenijuma, slušao
sam je kako peva u Noveltiju kad se visoko kotirala,
sad je bila stara i mršava, ali je sačuvala sav glas za
tango. Sad je bio još i bolji, jer je njen stil bio bestidan,
bio mu je potreban malo promukao i prljav glas za te
reči za svaku osudu. Selina je imala takav glas kad bi
popila, odjednom sam shvatio da je Santa Fe u stvari
Selina, Selinino gotovo nepodnošljivo prisustvo.
Bila je greška što je tamo otišao s Maurom.
Podnosio ga je zato što ga je ona volela, on je izvukao
iz blata kod Kasidisa, iz promiskuiteta i čaša sa
šećernom vodicom između prvog dodirivanja kolenima
i teškog dahtanja klijenata uz njeno lice, ali da je trebalo
da radi u plesnom baru, Selina bi radije ostala. Videlo
joj se to po bokovima i po usnama, bila je građena za
tango, od glave do pete rođena za veselje. Zato je
Mauro morao da je vodi na igranke, video sam kako se
preobrazi kad uđe, čim udahne prvi vreo vazduh i prve
zvuke harmonike. U ovo doba, dok sedim u Santa Feu
i nema mi povratka, shvatio sam pravu Selininu
veličinu, onu hrabrost za koju je Mauru platila s
nekoliko godina kuvanja i zaslađenog matea u dvorištu.
Odrekla se svog neba u plesnim dvoranama, svog
vrelog pozvanja za anis i kreolske valcere. Kao da se
svesno kondenzovala, zbog Maura i zbog Maurovog
života, namećući svoj svet tek toliko da je on ponekad
izvede na igranku.
Mauro je već uhvatio neku crnkinjicu višu od
ostalih, tankog struka kao u retko koje, nimalo ružnu.
Nasmejao me je njegov instinktivan, ali istovremeno i
promišljen izbor, služavka je bila najmanje jednaka
nakazama, tada mi se vratila misao da je Selina na neki
način bila nakaza poput njih, samo što se to napolju i
po danu nije primećivalo toliko kao ovde. Upitao sam
se da li je Mauro to primetio, pribojavao sam se
njegovog prekora što sam ga doveo na mesto na kojem
su uspomene nicale iz svake stvari, kao dlake na ruci.
Ovog puta nije bilo aplauza, a on je prišao nekoj
devojci koja kao da je iznenada zaglupela, kao da van
tanga otvara usta boreći se za vazduh.
– Da vam predstavim jednog prijatelja.
Rekosmo jedno drugom „drago mi je“, kako se to
čini u Buenos Ajresu, i odmah joj dali da pije. Radovalo
me je što vidim da se Mauro opustio, pa sam čak i
razmenio nekoliko rečenica sa ženom koja se zvala
Ema, što je ime koje mršavicama uopšte ne pristaje.
Mauro je izgledao potpuno zanesen i govorio je o
orkestru u kratkim, odsečnim rečenicama, kojima se
divim. Ema je bila zaokupljena imenima pevača,
uspomenama na Vilju Krespo i E1 Talar. Anita Losano
je tada već najavljivala neki stari tango, pa su se među
nakazama začuli povici i aplauzi, naročito su glasni bili
mulati, koji su se njome neizmerno oduševljavali.
Mauro se nije bio baš toliko oporavio da bi potpuno
zaboravio, kad je orkestar prokrčio sebi put uz
zmijoliko zavijanje harmonika, on me odjednom
pogleda, napet i ukočen, kao da se setio. I ja sam sebe
video na stadionu Rejsinga, Mauro i Selina čvrsto
zagrljeni u tom tangu koji je ona potom cele noći
pevušila, i u taksiju na povratku kući.
– Da igramo? – reče Ema, bučno gutajući svoj
grenadin.
Mauro je nije ni pogledao. Čini mi se da smo u tom
trenutku jedan drugome prodrli do onoga
najskrivenijeg. Sada (sada kad pišem) ne vidim nijednu
drugu sliku osim one kada sam imao dvadeset godina,
u Sportskom centru Barakas, kako skačem u bazen i
nalećem na drugog plivača na dnu, dodirujemo dno i
istovremeno naziremo jedan drugog kroz zelenu vodu
koja štipa za oči. Mauro je povukao stolicu unazad i
naslonio lakat na sto. Gledao je podijum, baš kao i ja, i
Ema je među nama ostala izgubljena i ponižena, ali je
to prikrivala jedući pržene krompiriće. Sad je Anita
počela da peva isprekidanim glasom, parovi su igrali
skoro ne napuštajući svoja mesta i videlo se da slušaju
reči željno, nesrećno, sa svim onim uživanjem u veselju
koje im nije bilo dozvoljeno. Lica su tražila
proscenijum, i dok su se okretala, videlo se da prate
Anitu, poverljivo nadnetu nad mikrofon. Neki su
mrdali usnama ponavljajući reči, drugi su se glupavo
smeškali kao negde iza samih sebe, a kad je ona
završila svoje toliko, toliko si bio moj, a sad te tražim,
i tebe nema, na zvuk harmonika odgovorili su novim
žestokim poletom u igri, brzim korakom postrance i u
naizmeničnim osmicama po sredini podijuma. Mnogi
su se znojili, neka meleskinja koja mi je bila do pupka
prošla je pored stola i video sam kako joj voda izbija iz
korena kose i sliva se niz potiljak gde je mast pravila
beličasti kanalčić. Dim je ulazio iz susednog salona,
gde se jeo roštilj i plesale se rančere, pečenje i cigarete
stvarali su oblak koji je stajao nisko i izobličavao lica i
jeftine slike na zidu preko puta. Mislim da sam iznutra
pomagao sa svoje četiri rakije, a Mauro je nadlanicom
pridržavao bradu, zagledan ispred sebe. Nije nam
privuklo pažnju to što se tango nastavljao u beskraj
tamo gore, jednom ili dvaput video sam Maura kako
pogleduje ka proscenijumu gde Anita kao da je mahala
dirigentskom palicom, ali se potom nepomično
zagledao u parove. Ne znam kako to da kažem, čini mi
se da sam pratio njegov pogled ali mu istovremeno i
pokazivao put; i ne gledajući se, znali smo (čini mi se
da je Mauro znao) da nam se pogledi poklapaju,
nailazili smo na iste parove, na iste kose i pantalone.
Čuo sam kako Ema nešto kaže, neku zvonjavu, pa je
prostor za stolom između mene i Maura ostao čistiji,
iako se nismo gledali. Na podijum kao da se na trenutak
spustila neizmerna sreća, udahnuo sam duboko kao da
se povezujem s njima i čini mi se da sam čuo kako
Mauro čini isto. Dim je bio tako gust da su se lica
maglila dalje od sredine podijuma, tako da se odeljak
sa stolicama za one koje su čekale svoj red nije ni video
od tela i magle koji su se umetnuli između. Toliko si bio
moj, kroz zvučnike je Anitin glas čudno pucketao,
igrači su ponovo ostali nepomični (ali stalno u pokretu)
i Selina je stajala sa desne strane, izašla je iz dima i
poslušno kružila pod pritiskom svog partnera, na
trenutak je stala okrenuta prema meni postrance, zatim
leđima, pa s druge strane, i podigla glavu da čuje
muziku. Kažem: Selina; ali u tom trenutku više sam
znao nego što sam shvatao, Selina je bila tu a nije bila,
razume se, kako to čovek u trenutku da shvati. Sto se
odjednom zatresao, znao sam da to podrhtava Maurova
ruka, ili moja, ali nismo se plašili, to je bilo nešto bliže
od straha i radosti u stomaku. U stvari je bilo glupo,
osećaj nečega sa strane što nam ne dozvoljava da
izađemo, da se povratimo. Selina je i dalje bila tu, nije
nas videla, upijala je tango celim licem koje je svetlost
žućkasta od dima rasplinjavala i menjala. Bilo koja
crnkinja mogla je više ličiti na Selinu nego ona u tom
trenutku, sreća ju je preobrazila na jeziv način, ja ne bih
mogao podneti Selinu onakvu kakvu sam je video u
tom trenutku i u tom tangu. Ostalo mi je toliko pameti
da odmerim koliko je razorna bila njena sreća, njeno
glupavo zaneto lice u konačno pronađenom raju; takva
je mogla biti tamo kod Kasidisa da nije bilo posla i
klijenata. Sada je ništa nije vezivalo na nebu koje je bilo
samo njeno, celom kožom podavala se sreći i ponovo
ulazila u poredak u kojem Mauro nije mogao da je prati.
Bilo je to njeno teškom mukom osvojeno nebo, njen
tango koji su ponovo svirali samo za nju i njoj slične,
čak i aplauz slomljenog stakla koji je okončao Anitin
refren, Selina s leđa, Selina sa strane, drugi parovi
naspram nje i dima. Nisam hteo da pogledam Maura,
sada sam se oporavljao i moj opštepoznati cinizam
gomilao je stavove punom parom. Sve je zavisilo od
toga kako će on ući u stvar, tako da sam ostao onako
kako sam bio, proučavajući podijum koji se malo-
pomalo praznio.
– Primetio si? – reče Mauro.
– Jesam.
 – Jesi li primetio koliko liči?
Nisam mu odgovorio, olakšanje je preovladalo nad
sažaljenjem. Bio je s ove strane, jadnik je bio s ove
strane i više nije mogao da veruje u ono što smo
zajedno saznali. Video sam kako ustaje i polazi prema
podijumu korakom pijanog čoveka, tražeći ženu koja
liči na Selinu. Ja sam ostao nepomičan, pušio sam bez
žurbe, gledao ga kako ide tamo-amo i znao da samo
gubi vreme, da će se vratiti potišten i žedan i da neće
pronaći vrata neba od tolikog dima i svetine.
 PROGONITELJ
In memoriam Č. P.

Budi vjeran do satne smrti

Otkrivenje, 2, 10

O make me a mask
Dilan Tomas

Dede me je pozvala popodne i kazala da Džoni nije

baš dobro, pa sam odmah otišao u hotel. Od pre
nekoliko dana Džoni i Dede žive u hotelu u Ulici
Lagranž, u sobi na četvrtom spratu. Bilo mi je dovoljno
da vidim vrata sobe pa da shvatim da se Džoni nalazi u
najgoroj bedi; prozor gleda na gotovo mračno dvorište,
i u jedan popodne treba držati upaljeno svetlo ako
čovek hoće da čita novine ili da vidi nečije lice. Nije
hladno, ali sam Džonija zatekao umotanog u ćebe,
uvaljenog u neku otrcanu fotelju s koje na sve strane
ispadaju komadići žućkastog štofa. Dede je ostarila, i
crvena haljina joj stoji vrlo loše; to je haljina za posao,
za svetlosti pozornice; u ovoj hotelskoj sobi pretvara se
u nekakav odvratan ugrušak.
– Naš drug Bruno je veran kao zadah iz usta – rekao
je Džoni u znak pozdrava, podižući kolena dok njima
nije podupro bradu. Dede mi je prinela stolicu, a ja sam
izvukao kutiju goloaza. Imao sam bočicu ruma u džepu,
ali nisam hteo da je pokažem dok ne utvrdim šta se
događa. Mislim da me je najviše nervirala lampa sa
svojim iščupanim okom koje je visilo na žici
pokrivenoj muvljim upljuvcima. Pošto sam je pogledao
jednom ili dvaput, pa stavio šaku kao zaklon, upitao
sam Dede da li bismo mogli da ugasimo lampu i da se
nekako snađemo uz svetlost koja je ulazila kroz prozor.
Džoni je pratio moje reči i pokrete s prilično rasejanom
pažnjom, poput mačke koja zuri pravo u tebe, ali se vidi
da joj pažnju privlači nešto sasvim drugo; da ona jeste
nešto drugo. Dede je konačno ustala i ugasila svetlo.
Sred onoga što je preostalo, sred mešavine sivog i
crnog, bolje smo se prepoznali. Džoni je izvukao
dugačku mršavu ruku ispod ćebeta, i osetio sam mlaku
mlitavost njegove kože. Onda je Dede rekla da će
spremiti neskafe. Obradovalo me je što sam čuo da
barem imaju konzervu neskafea. Kad god neko ima
konzervu neskafea, shvatam da nije u najcrnjoj bedi;
može još malo da izdrži.
– Odavno se nismo videli – rekoh Džoniju. – Bar
mesec dana.
– Ti samo računaš vreme – odgovorio mi je
zlovoljno. – Prvi, drugi, treći, dvadeset prvi. Ti svemu
stavljaš neki broj. A svejedno je. Znaš li zašto je besna?
Zato što sam izgubio saks. Na kraju krajeva, u pravu je.
– Ma, kako si mogao da ga izgubiš? – upitao sam
ga, znajući istog trenutka da je to baš ono što čovek
Džonija ne sme da pita.
– U metrou – rekao je Džoni. – Za svaki slučaj,
stavio sam ga ispod sedišta. Bilo je božanstveno dok
sam putovao znajući da mi je pod nogama, bezbedan.
– Setio se dok se penjao uz hotelske stepenice –
rekla je Dede, malo promuklim glasom. – Pa sam ja
morala kao ludača da idem da prijavljujem u metro, u
policiju.
Po tišini koja je usledila, shvatio sam da je to bilo
gubljenje vremena. Ali Džoni je počeo da se smeje
onako kako on to ume, smehom negde pozadi, iza zuba
i usana.
– Neki ubogi đavo sad verovatno pokušava da iz
njega izvuče neki zvuk – rekao je. – Bio je to jedan od
najgorih saksofona koji sam ikada imao; videlo se da je
Dok Rodriges svirao na njemu, bio je skroz izobličen s
one strane gde mu je duša. Kao instrument po sebi, nije
bio loš, ali Rodriges bi i stradivarijusa mogao da uništi
ako ga makar samo naštimuje.
– I ne možeš da nabaviš drugi?
– O tome se sad raspitujemo – rekla je Dede. –
Izgleda da Rori Frend ima neki. Nevolja je što Džonijev
ugovor...
– Ugovor – ponovio je Džoni. – Kakve veze ima
ugovor. Treba svirati, i tačka, a ja nemam saksofon i
nemam pare da kupim drugi, a momci su u istom stanju
kao i ja.
Ovo poslednje nije tačno, i sve troje to znamo. Više
se niko ne usuđuje da Džoniju pozajmi instrument, jer
ga on izgubi ili ga odmah uništi. Izgubio je saksofon
Luja Rolinga u Bordou, polomio je na tri dela, izgazio
i išutirao saksofon koji je Dede kupila kad su ga
angažovali za turneju po Engleskoj. Niko ne zna koliko
je već instrumenata izgubio, založio ili polomio. A na
svakom od njih svirao je onako kako, čini mi se, samo
bog može da svira na alt saksofonu, pod pretpostavkom
da se odrekao lire i flaute.
– Kad počinješ, Džoni?
– Ne znam. Danas, čini mi se. A, De?
– Ne, prekosutra.
 – Svi živi znaju datume osim mene – gunđa Džoni,
pokrivajući se ćebetom do ušiju. – Zakleo bih se da je
večeras, i da je popodne trebalo da idem na probu.
– Svejedno – reče Dede. – Stvar je u tome što
nemaš saks.
– Kako svejedno? Nije svejedno. Prekosutra je
posle sutra, a sutra je mnogo posle danas. A danas je
prilično posle ovog sada, kad ćaskamo s našim
drugarom Brunom i ja bih se osećao mnogo bolje kad
bih mogao da zaboravim na vreme i da popijem nešto
toplo.
– Sad će da provri voda, čekaj malo.
– Nisam mislio na ključalo vruće – rekao je Džoni.
Tada sam izvukao bocu ruma i to je bilo kao da smo
upalili svetlo, pošto je Džoni zinuo od čuda, zubi su mu
zablistali, pa je čak i Dede morala da se nasmeši kad ga
je videla onako zaprepašćenog i zadovoljnog. Rum
uopšte nije išao loše s neskafeom, i sve troje smo se
osećali mnogo bolje posle drugog gutljaja i po jedne
cigarete. Do tada sam već primetio da se Džoni polako
povlači u sebe, da i dalje priča o vremenu, a ta tema ga
zaokuplja otkako ga znam. Malo sam ljudi video koji
toliko brinu o svemu što je u vezi s vremenom. To je
manija, najgora od njegovih manija, a ima ih mnogo.
Ali on o vremenu raspreda i objašnjava ga s ljupkošću
kojoj malo ko može da odoli. Setio sam se jedne probe
pre nekog snimanja, u Sinsinatiju, bilo je to mnogo pre
dolaska u Pariz, četrdeset devete ili pedesete. Džoni je
tih dana bio u velikoj formi, i ja sam otišao na probu
samo zato da bih čuo njega i Majlsa Devisa. Svi su bili
raspoloženi da sviraju, bili su zadovoljni, dobro
obučeni (toga se sećam možda zbog kontrasta, zbog
toga što je Džoni sad tako loše odeven i prljav) svirali
su s uživanjem, bez ikakvog nestrpljenja, i tonski
tehničar znacima je pokazivao kako je zadovoljan iza
svog stakla, poput srećnog babuna. I baš u tom
trenutku, kad je Džoni bio kao izgubljen u svojoj sreći,
odjednom je prestao da svira, i udarivši pesnicom ne
znam koga, rekao: „Ja ovo sviram sutra“, momci su
ostali zabezeknuti, samo dvojica-trojica je nastavilo još
nekoliko taktova, kao voz kojem treba vremena da se
zaustavi, a Džoni se udarao po čelu i ponavljao: „Ovo
sam već svirao sutra, to je grozno, Majls, ovo sam već
svirao sutra“, i nisu mogli da ga nateraju da se ostavi
toga, od tada je sve krenulo nizbrdo, Džoni je svirao
bezvoljno i samo je hteo da ode (da se ponovo drogira,
rekao je tonski tehničar cepteći od besa) i kad sam
video kako izlazi, teturajući se, pepeljastosivog lica,
upitao sam se hoće li to još dugo trajati.
– Mislim da ću pozvati doktora Bernara – rekla je
Dede, gledajući Džonija ispod oka, dok ovaj pije svoj
rum u malim gutljajima. – Imaš groznicu, a ne jedeš
ništa.
– Doktor Bernar je jadna budala – rekao je Džoni,
oblizujući svoju čašu. – Daće mi aspirine, pa će posle
reći da mnogo voli džez, na primer Rej Nobl. Vidiš li ti
to, Bruno. Kad bih imao saks, sačekao bih ga s
muzikom koja bi ga naterala da se vrati niz sva četiri
sprata sve udarajući dupetom po svakom stepeniku.
– U svakom slučaju neće ti škoditi da popiješ
aspirin – rekao sam, gledajući u Dede ispod oka. – Ako
hoćeš, zvaću kad krenem, tako Dede ne mora da silazi.
Nego, taj ugovor... Ako počinješ prekosutra, mislim da
nešto može da se učini. I ja mogu da pokušam da
izvučem saksofon od Rorija Frenda. A u najgorem
slučaju... Stvar je u tome što ćeš morati da budeš
pažljiviji, Džoni.
– Danas neću – rekao je Džoni, gledajući bocu
ruma. – Sutra, kad budem imao saksofon. Tako nema
potrebe da se sad o tome govori. Bruno, sve više
shvatam da vreme... Mislim da muzika uvek pomaže da
se ta stvar donekle shvati. Dobro, ne baš da se shvati,
jer ja u stvari ne shvatam ništa. Jedino primećujem da
postoji nešto. Kao u onim snovima, nije li tako, kad
počneš da sumnjaš da će sve propasti, pa se malo
unapred pribojavaš; ali istovremeno uopšte nisi
siguran, i možda se sve preokrenulo kao palačinka, pa
odjednom spavaš s nekom predivnom malom, i sve je
božanski savršeno.
Dede pere šolje i čaše u uglu sobe. Shvatio sam da
čak nemaju ni tekuću vodu u sobi; vidim neki lavor s
ružičastim cvetićima i bokal koji me podseća na
prepariranu životinju. A Džoni i dalje priča napola
pokrivši usta ćebetom, i on izgleda kao da je prepariran,
s kolenima naslonjenim na bradu, crnog i glatkog lica
koje se polako vlaži od ruma i groznice.
– Čitao sam nešto o svemu tome, Bruno. Vrlo
čudno, i u stvari toliko teško... Čini mi se da muzika
pomaže, znaš. Ne da se shvati, jer u stvari ja ništa ne
shvatam – udara se po glavi stisnutom pesnicom. Glava
zveči kao kokos.
– Nema tu ničega, Bruno, što’no kažu, ničega. Ovo
ovde niti šta misli, niti šta razume. Nikad mi nije ni
trebalo, iskreno da ti kažem. Ja stvari shvatam od očiju
naniže, i što niže, ja bolje shvatam. Ali nije to stvarno
neko shvatanje, s tim se slažem.
 – Skočiće ti temperatura – progunđala je Dede s
kraja sobe.
– Eh, umukni! Istina, Bruno. Nikad ni na šta nisam
mislio, samo odjednom shvatam šta sam mislio, ali to
nije baš zabavno, zar ne? Kako bi bilo zabavno kad
čovek shvati da je nešto mislio? Ali sasvim je isto da li
si mislio ti, ili bilo ko drugi. Nisam ja, ja. Naprosto
izvlačim korist iz onog što mislim, ali uvek naknadno,
i to je ono što ne podnosim. Ah, teško je, toliko je
teško... Nije ostao ni gutljaj?
Sipao sam mu poslednje kapi ruma, baš u trenutku
kad je Dede ponovo upalila svetlo; u sobi se već
bezmalo ništa nije videlo. Džoni se znoji, ali je i dalje
uvijen u ćebe, s vremena na vreme se strese i od toga
fotelja zaškripi.
– Primetio sam dok sam bio sasvim mali, skoro
odmah pošto sam naučio da sviram saks. U mojoj kući
je uvek bila neka đavolska gužva, govorilo se samo o
dugovima, hipotekama. Znaš li šta je hipoteka? Mora
da je to nešto grozno, jer je stara čupala kose kad god
bi stari pomenuo hipoteku, pa bi se na kraju potukli.
Imao sam trinaest godina..., ali sve si to već čuo.
Kako da nisam čuo; kako da nisam pokušao da to
lepo i istinito napišem u Džonijevoj biografiji.
– Zato vremenu u kući nikako nije bilo kraja, znaš.
Od svađe do svađe, gotovo bez jela. A još odozgo i
vera, ah, to ne možeš ni da zamisliš. Kad mi je učitelj
nabavio saksofon koji, kad bi video, umro bi od smeha,
čini mi se da sam tada odmah shvatio. Muzika me je
izvlačila iz vremena, mada se to samo tako kaže. Ako
želiš da znaš šta zaista osećam, verujem da je mene
muzika stavljala u vreme. Ali onda treba verovati da to
vreme nema nikakve veze sa... dobro, sa nama, da tako
kažem.
Pošto već odavno poznajem Džonijeva bunila, od
svih onih koji vode isti život kao i on, pažljivo ga
slušam, ali se ne zanimam previše za ono što govori.
Pitam se, naprotiv, kako li je došao do droge u Parizu.
Moraću da ispitam Dede, da isključim mogućnost
njenog saučesništva. Džoni neće moći još dugo da
izdrži u tom stanju. Droga i beda ne umeju da idu
zajedno. Mislim na muziku koja se gubi, na desetine
snimaka na kojima je Džoni mogao i dalje da ostavlja
trag tog prisustva, na onu zaprepašćujuću prednost koju
ima nad bilo kojim drugim muzičarom. „Ovo sviram
sutra“ odjednom za mene dobija potpuno jasan smisao,
jer Džoni uvek svira sutra, a sve ostalo dolazi sa
zakašnjenjem, u ovom danas koje on preskače bez
napora s prvim notama muzike.
Ja sam džez kritičar dovoljno osetljiv da bih shvatio
svoja ograničenja, i primećujem da se ono o čemu
razmišljam nalazi ispod nivoa na kojem jadni Džoni
pokušava da krene napred svojim nedovršenim
rečenicama, svojim uzdasima, svojim izlivima besa i
plača. Uopšte ne mari što ja smatram da je on genijalan,
i nikad nije uobrazio što je njegova muzika mnogo dalje
od one koju sviraju njegovi drugovi. Setno razmišljam
o tome kako se on nalazi na početku svog saksofona, a
ja moram da se zadovoljim onim na kraju. On je usta, a
ja sam uvo, da ne kažem da je on usta, a ja... Svaki
kritičar, avaj, tužni je kraj nečega što je počelo kao
ukus, kao uživanje da se grize i žvaće. A usta se ponovo
mrdaju, veliki Džonijev jezik sladokusački prikuplja
curak pljuvačke sa usana. Rukama crta po vazduhu.
 – Bruno, kad bih ja jednog dana mogao da
napišem... Ne zbog sebe, razumeš, šta mene briga. Ali
to mora biti lepo, osećam da mora biti lepo. Htedoh da
kažem, kad sam kao mali počeo da sviram, shvatio sam
da se vreme menja. To sam Džimu jednom ispričao, pa
mi on reče da svi osećaju to isto, kad se čovek zanese...
Tako je rekao, kad se čovek zanese. Ali ne, ja se ne
zanosim kad sviram. Samo menjam mesto. To ti je kao
lift, stojiš u liftu i razgovaraš s ljudima, ne osećaš ništa
čudno, a za to vreme prolazi prvi sprat, deseti, dvadeset
prvi, grad je ostao tamo dole, a ti završavaš rečenicu
koju si počeo dok si ulazio, a između prvih i poslednjih
reči ima pedeset dva sprata. Ja sam primetio, kad sam
počeo da sviram, da sam ušao u lift, ali bio je to lift kroz
vreme, ako tako mogu da ti kažem. Nemoj misliti da
sam zaboravio na hipoteku i na veru. Samo što su u tim
trenucima hipoteka i vera bile kao odeća koju je čovek
navukao na sebe; znam da je odelo u ormaru, ali nemoj
mi reći da u tom trenutku odelo postoji. Odelo postoji
kad ga obučem, i hipoteka i vera su postojale kad bih
prestao da sviram, pa bi stara ušla s kosom koja joj je
visila u pramenovima i žalila se da joj probijam uši
tom-vražjom-muzikom.
Dede je donela još jednu šolju neskafea, ali Džoni
tužno gleda svoju praznu čašu.
– To s vremenom je komplikovano, hvata me sa
svih strana. Polako počinjem da shvatam kako vreme
nije kao neka torba koja se puni. Hoću da kažem, makar
se punjenje i promenilo, u torbu staje samo određena
količina, i kraj. Vidiš moj kofer, Bruno? Stanu dva
odela i dva para cipela. Ali to nije najbolje od svega.
Najbolje je kad shvatiš da u kofer možeš da staviš celu
radnju, stotine i stotine odela, kao što ja stavljam
muziku u vreme kad sviram, ponekad. Muzika i ono o
čemu razmišljam kad putujem metroom.
– Kad putuješ metroom.
– E, da, to ti je to – rekao je Džoni šaljivo. – Metro
je velik izum, Bruno. Kad putuješ u metrou shvatiš šta
bi sve moglo da stane u kofer. Možda ja saks i nisam
izgubio u metrou, možda...
Prasne u smeh, kašlje, i Dede ga uznemireno
pogleda. Ali on odmahuje, smeje se i kašlje, mešajući
sve to, tresući se ispod ćebeta kao šimpanza. Suze mu
padaju, a on ih pije, ne prestajući da se smeje.
– Najbolje je da se stvari ne mešaju – kaže malo
posle. – Izgubio sam ga, i kraj. Ali metro mi je poslužio
da shvatim stvar s koferom. Gledaj, to sa savitljivim
stvarima je mnogo čudno, a osećam ga na sve strane.
Sve je savitljivo, mali. Stvari koje izgledaju tvrde,
toliko su savitljive...
Zamisli se usredsređeno.
– ... nekako odloženo savitljive – dodaje on
iznenadivši me. Učinim pokret divljenja i odobravanja.
Bravo, Džoni. To je čovek koji kaže da nije kadar da
misli. Vidi ti Džonija. Sad me stvarno zanima šta će
reći, on to primeti i pogleda me onako šeretski, kao
nikad.
– Misliš li da bih mogao da nađem drugi saks za
onu svirku prekosutra, Bruno?
– Mogao bi, ali moraš da budeš obazriv.
– Razume se, moram da budem obazriv.
– Ugovor na mesec dana – objašnjava jadna Dede.
– Petnaest dana u boîte kod Remija, dva koncerta i
ploče. Tako smo lepo mogli da se sredimo.
 – Ugovor na mesec dana – ponavlja Džoni uz
široke zamahe. – Boîte kod Remija, dva koncerta i
ploče. Bi-bapa-bop, bop, bop, hrrr. A on je žedan,
žedan, žedan. I puši mu se, puši. Naročito mu se puši.
Nudim mu kutiju goloaza, mada vrlo dobro znam
da misli na drogu. Već je noć, niz hodnik je počelo
špartanje, ljudi dolaze i odlaze, razgovori na arapskom,
pesma. Dede je otišla, verovatno da kupi nešto za
večeru. Osećam Džonijevu ruku na kolenu.
– Dobra je to cura, znaš. Ali dosadila mi je. Odavno
je već ne volim, ne mogu da je podnesem. Još me
uzbuđuje, ponekad, ume da vodi ljubav kao... – skuplja
prste kao Italijani. – Ali moram da je se otarasim, da se
vratim u Njujork. Pre svega moram da se vratim u
Njujork, Bruno.
– Zašto? Tamo ti je išlo još gore nego ovde. Ne
mislim na posao, nego na sam tvoj život. Čini mi se da
ovde imaš više prijatelja.
– Jeste, ti si tu, i markiza, i momci iz kluba... Nikad
nisi vodio ljubav s markizom, Bruno?
– Nisam.
– Dobro, to je nešto što... Ali pričao sam ti o metrou
i ne znam zašto smo promenili temu. Metro je velik
izum, Bruno. Jednog dana sam počeo nešto da osećam
u metrou, posle sam zaboravio... A onda se ponovilo,
dva-tri dana kasnije. I konačno sam shvatio. Lako je
objasniti, znaš, ali je lako zato što to u stvari nije pravo
objašnjenje. Pravo objašnjenje prosto ne može da se
iznese. Morao bi da uđeš u metro i sačekaš da ti se desi,
mada mi se čini da se to samo meni dešava. Donekle je
tako, gledaj. Nego, stvarno nikad nisi vodio ljubav s
markizom? Moraš da joj tražiš da se popne na zlatnu
hoklicu koju drži u ćošku u spavaćoj sobi, pored jedne
mnogo lepe lampe, i onda... Tja, već se vratila.
Dede ulazi s paketom, pogleda Džonija.
– Podigla ti se temperatura. Već sam zvala doktora,
doći će u deset. Kaže da miruješ.
– Dobro, u redu, ali prethodno ću Brunu da
ispričam za metro. Pre neki dan sam sasvim lepo video
šta se dešava. Mislio sam na svoju staru, pa posle na
Lan i na decu, i razume se, za trenutak mi se učinilo da
šetam po svom kraju, gledao sam lica mladića, iz onog
vremena. Nije to bilo razmišljanje, čini mi se da sam ti
već mnogo puta rekao da ja nikad ne razmišljam; kao
da stojim na ćošku i gledam kako prolazi ono o čemu
razmišljam, ali ne razmišljam o onome što vidim.
Razumeš? Džim kaže da smo svi isti, da uglavnom
(tako kaže) čovek ne razmišlja sam od sebe. Recimo da
je tako, stvar je u tome što sam ja ušao u metro na
stanici Sen-Mišel i odmah sam počeo da mislim na Lan
i na decu, i da vidim svoj kraj. Čim sam seo, počeo sam
da mislim na njih. Ali istovremeno sam shvatao da sam
u metrou, i video sam kako posle otprilike minut
stižemo do Odeona, kako ljudi ulaze i izlaze. Onda sam
nastavio da mislim na Lan i video sam svoju staru kako
se vraća iz kupovine, pa sam počeo sve da ih vidim, da
budem s njima na neki prelep način, onako kako se
odavno nisam osećao. Uspomene su uvek prava gadost,
ali tog puta mi se dopalo da mislim na decu i da ih
vidim. Kad bih ti pričao sve što sam video, ne bi mi
verovao, jer bi to bogami potrajalo. I to kad bih
preskakao detalje. Na primer, samo jedno da ti kažem,
video sam Lan u zelenoj haljini koju je oblačila kad je
išla u Klub 33, gde sam ja svirao s Hampom. Video sam
haljinu s trakama, s mašnom, nekakvim ukrasom sa
strane, i s kragnom... Nije to bilo istovremeno, nego
sam u stvari lagano šetao oko Lanine haljine i polako
je razgledao. Posle sam pogledao Lanino lice, i lice
dece, pa sam se potom setio Majka, koji je živeo u
susednoj sobi, kako mi je Majk ispričao priču o nekim
divljim konjima u Koloradu, a on je radio na ranču i
kad bi govorio, isprsio bi se kao krotitelji konja...
– Džoni – rekla je Dede iz svog ugla.
– A pazi, pričam ti samo mrvicu od svega onoga što
sam mislio i gledao. Koliko ti dugo već pričam tu
mrvicu?
– Ne znam recimo dva minuta.
– Recimo dva minuta – ponavlja Džoni. – Dva
minuta, a ispričao sam ti samo mrvicu. Kad bih ti pričao
šta sam sve video da momci rade, kako je Hamp svirao
Save it, pretty mamma, a ja čuo svaku notu, razumeš,
svaku notu, a Hamp je od onih što se zamaraju, kad bih
ti pričao da sam još čuo svoju staru kako izgovara neku
strašno dugačku molitvu, gde je pričala o kupusu, čini
mi se, tražila oproštaj za mog starog, a za mene
govorila nešto o kupusu... Dobro, kad bih ti do detalja
sve to pričao, prošlo bi više od dva minuta, a, Bruno?
– Ako si stvarno sve to čuo i video, prošlo je dobrih
četvrt sata – rekoh ja, smejući se.
– Prošlo bi dobrih četvrt sata, a, Bruno. Onda mi,
molim te, reci kako je moguće da sam odjednom osetio
kako se metro zaustavlja, i ja sam izašao iz svoje stare
i Lan i svega toga, vidim da smo na Sen-Žermen-de-
Preu, što ti je tačno na minut i po posle Odeona.
Nikad se nisam preterano zanimao za stvari koje
Džoni govori, ali sada, kad me je onako gledao, osetio
sam zimu.
– Samo minut i po po tvom vremenu, po njenom
vremenu – rekao je Džoni pakosno. – I po vremenu
metroa, i po mom satu, prokletnici. Kako je onda
moguće da sam ja četvrt sata razmišljao, a, Bruno?
Kako četvrt sata može da se razmisli za minut i po?
Kunem ti se da tog dana nisam ni dimčić povukao, ni
listić nisam smotao – dodaje kao dete koje se izvinjava.
– A posle mi se opet dogodilo, sad je počelo svuda da
mi se dešava. Ali – dodaje lukavo – mogu da primetim
samo u metrou, zato što je putovanje metroom kao da
su te stavili u sat. Stanice su minuti, razumeš, to je ono
vaše vreme, u sadašnjosti; ali znam ja da ima još jedno,
pa sam mislio, mislio...
Pokriva lice rukama i drhti. Voleo bih da sam već
otišao, i ne znam kako da se oprostim, a da se Džoni ne
naljuti, pošto je užasno osetljiv prema svojim
prijateljima. Ako tako nastavi, pozliće mu, s Dede
barem neće razgovarati o tim stvarima.
– Bruno, kad bih ja samo mogao da živim kao u tim
trenucima, ili kao kad sviram, pa se vreme opet menja...
Shvataš li šta bi se moglo desiti za minut i po... Onda
neki čovek, ne samo ja, nego i ova ovde, i ti, i svi
momci, mogli bismo živeti na stotine godina, samo kad
bismo pronašli način mogli bismo živeti hiljadu puta
duže nego što živimo, a tome su krivi satovi, ta
opsednutost minutima, i onim prekjuče...
Osmehujem se najlepše što umem, nejasno
shvatam da je u pravu, ali da će se ono što on naslućuje
i ono što ja predosećam o njegovoj slutnji izbrisati kao
i uvek čim izađem na ulicu i vratim se u život svoj
svagdašnji. U ovom trenutku sam siguran da Džoni
kaže nešto što se ne rađa samo iz toga što je on polulud,
što mu stvarnost izmiče i zauzvrat mu ostavlja neku
vrstu parodije koju on pretvara u nadu. Sve što mi
Džoni govori u takvim trenucima (a ima već više od pet
godina kako Džoni govori takve stvari i meni i svima)
ne može se slušati uz obećanje da će čovek o tome
kasnije razmisliti. Čim se nađete na ulici, čim reči
počne da ponavlja sećanje, a ne Džoni, sve postaje
fantazija od marihuane, jednolično mahanje rukama
(jer ima i drugih koji govore slične stvari, svaki čas
saznajemo za slična svedočanstva) pa posle
oduševljenja počinje ljutnja, i meni se, barem dešava da
se osećam kao da me je Džoni vukao za nos. Ali to se
uvek dešava sledećeg dana, ne onda kad mi Džoni to
govori, jer onda osećam da postoji nešto što bi da
popusti na nekom mestu, neka svetlost koja hoće da se
upali, ili tačnije, kao da treba polomiti nešto, rascepiti
ga od vrha do dna, poput debla u koje bi se zabio klin,
pa se udaralo čekićem do kraja. A Džoni više nema
snage da bilo šta udari čekićem, a ja čak ne znam ni
kakav bi čekić bio potreban da bi se zabio taj klin, koji
takođe ne mogu da zamislim.
I tako sam na kraju otišao iz sobe, ali se prethodno
desila jedna od onih stvari kakve se moraju desiti – ta
ili neka slična – naime, dok sam se opraštao od Dede i
okretao Džoniju leđa, osetio sam da se nešto dešava,
video sam to u Dedeinim očima i brzo se okrenuo (jer
se možda malo plašim Džonija, tog anđela koji mi je
kao brat, tog brata koji mi je kao anđeo) i video da je
Džoni odjednom zbacio ćebe u koje je bio uvijen, video
sam ga kako sedi u fotelji potpuno go, podignutih nogu
s kolenima ispod brade, drhti ali se smeje, go od glave
do pete u štrokavoj fotelji.
– Počelo je da bude vrućina – rekao je Džoni. –
Bruno, gledaj kako imam lep ožiljak između rebara.
– Pokrij se – naredila je Dede, postiđena, ne znajući
šta da kaže. Prilično dobro se poznajemo, a go čovek
nije ništa drugo nego go čovek, ali u svakom slučaju
Dede se postidela a ja nisam znao kako da ne ostavim
utisak da me ono što Džoni radi šokira. A on je to znao
i smejao se celim svojim ogromnim ustima, opsceno
držeći podignute noge, ud mu je visio preko ivice
fotelje kao kod majmuna u zoološkom vrtu, koža na
butinama s čudnim mrljama koje su mi se beskrajno
gadile. Onda je Dede dohvatila ćebe i brzo ga umotala,
dok se Džoni smejao i izgledao veoma srećno. Oprostio
sam se smušeno, obećavajući da ću navratiti za neki
dan, i Dede me je ispratila do odmorišta, zatvorivši
vrata da Džoni ne bi čuo šta će mi reći.
– Ovakav je otkako smo se vratili s turneje po
Belgiji. Toliko je dobro svirao svuda, tako sam bila
zadovoljna.
– Pitam se gde je našao drogu – rekao sam
gledajući je u oči.
– Ne znam. Gotovo sve vreme pio je vino i konjak.
Ali je i pušio, iako manje nego tamo...
Tamo je Baltimor i Njujork, tri meseca u
psihijatrijskoj bolnici Belvi, i dugačak boravak u
Kamarilu.
– Džoni je zaista dobro svirao u Belgiji, Dede?
– Jeste, Bruno, čini mi se, bolje nego ikad. Ljudi su
poludeli, momci iz orkestra su mi to rekli mnogo puta.
Odjednom bi se dogodile čudne stvari, ako i uvek sa
Džonijem, na sreću nikad pred publikom. Mislila
sam,... ali vidite i sami, gore mu je nego ikad.
– Gore nego u Njujorku? Niste ga poznavali u to
vreme.
Dede nije glupa, ali nijedna žena ne voli da joj se
govori o njenom čoveku iz vremena kad još nije bio u
njenom životu, na stranu to što je sad morala da ga trpi,
a ono pre su samo reči. Ne znam kako da joj kažem,
čak i nemam puno poverenje u nju, ali se na kraju ipak
rešim.
– Verovatno ste ostali bez para.
– Imamo taj ugovor što treba da počne prekosutra
– rekla je Dede.
– Mislite li da će moći da snima i da se pojavi pred
publikom?
– O, moći će – rekla je Dede pomalo iznenađeno.
– Džoni će moći da svira bolje nego ikad ako mu
doktor preseče taj grip. Saksofon je problem.
– Ja ću se pobrinuti za to. Evo, Dede. Samo... Bolje
bi bilo da Džoni ne zna.
– Bruno...
Jednim pokretom, i pošavši niz stepenice, zaustavio
sam reči koje se lako mogu zamisliti, uzaludnu
Dedeinu zahvalnost. Kad je između mene i nje već bilo
četiri-pet stepenika, bilo mi je lakše da joj kažem.
– Ni za šta na svetu ne sme da duva pre prvog
koncerta. Pustite ga da malo pije, ali ne dajte mu pare
za drugo.
Dede ništa nije odgovorila, mada sam video kako
joj ruke savijaju i savijaju novčanice, sve dok nisu
nestale. Bar sam ubeđen da Dede ne duva. Njeno
saučesništvo može se roditi samo iz straha ili ljubavi.
Ako Džoni padne na kolena, kao što sam ih zatekao u
Čikagu, i počne da je preklinje kroz plač... Ali to je
opasnost kao i svaka druga kakvim se izlažemo sa
Džonijem, a za sada će biti novca za hranu i lekove. Na
ulici sam zadigao okovratnik na mantilu jer je počela
sitna kiša, disao sam dok me pluća nisu zabolela;
učinilo mi se da Pariz miriše na čisto, na vruć hleb. Tek
sad sam primetio koliko smrdi Džonijeva soba,
Džonijevo telo koje se znojilo pod ćebetom. Ušao sam
u kafe da popijem konjak i isplaknem usta, a možda i
sećanje koje se uporno vraća na Džonijeve reči, na
njegove priče, na onaj način na koji on ume da vidi ono
što ja ne vidim, a u krajnjoj liniji i ne želim da vidim.
Počeo sam da razmišljam o prekosutra, i to je bilo kao
neka smirenost, kao neki čvrsto postavljen most od
šanka do gosta.

Kad čovek ni u šta nije previše siguran, najbolje je

da postavlja obaveze kao bove. Dva-tri dana kasnije
sam pomislio kako mi je dužnost da proverim da li
markiza nabavlja marihuanu za Džonija Kartera, pa
sam otišao u studio na Monparnasu. Markiza je zaista
prava markiza, ima gomile para, koje dobija od
markiza, iako su se već odavno razveli, zbog marihuane
i drugih sličnih stvari. Njeno prijateljstvo sa Džonijem
potiče još iz Njujorka, verovatno iz godine kad je Džoni
preko noći postao slavan jer mu je neko pružio priliku
da okupi četvoricu-petoricu momaka kojima se
dopadao njegov stil, pa je Džoni prvi put mogao da
svira po svojoj volji i sve ih oduševio. Nije ovo trenutak
da se bavim kritikom džeza, a zainteresovani mogu da
pročitaju moju knjigu o Džoniju i novom posleratnom
stilu, ali mirne duše mogu reći da je četrdeset osma –
pa recimo sve do pedesete – bila prava eksplozija
muzike, ali hladna, nečujna eksplozija u kojoj je svaka
stvar ostala na svom mestu i nije bilo ni vike ni
ruševina, ali se ljuštura navike rasprsla u milione
komadića, pa su čak i njeni zagovornici (u orkestrima i
u publici) napravili pitanje samoljublja od nečega što
više nisu osećali kao pre. Jer otkako je Džoni prešao
preko alt saksofona, nisu se više mogli slušati raniji
muzičari i verovati da od njih nema boljih; moramo se
zadovoljiti time da primenimo onu vrstu prikrivene
rezignacije koja se naziva osećajem za istoriju, i da
kažemo kako je svaki od tih muzičara bio izvanredan, i
da je i dalje izvanredan za-svoje-vreme. Džoni je
prošao kroz džez kao ruka koja okreće list, i kraj.
Markiza, koja ima uši kao lovački pas za sve što je
muzika, oduvek se beskrajno divila Džoniju i njegovim
prijateljima iz grupe. Pretpostavljam da im je morala
dati ne malu količinu dolara u danima Kluba 33, kad se
većina kritičara bunila protiv Džonijevih snimaka i
ocenjivala njegov džez u skladu s više nego ubuđalim
merilima. Verovatno je u to isto vreme markiza počela
s vremena na vreme da spava s Džonijem, i da duva s
njim. Često sam ih viđao zajedno pre snimanja ili u
pauzama na koncertima, i Džoni je pored markize
delovao beskrajno srećno, mada su u nekoj loži ili kod
kuće bili Lan i deca, i čekali ga. Čak i način na koji je
ostavio Lan oslikava ga od glave do pete. Video sam
razglednicu koju joj je poslao iz Rima, posle četiri
meseca odsustva (uteturao se u neki avion s još dva
muzičara, a da Lan ništa nije znala). Razglednica je
prikazivala Romula i Rema, koji su se Džoniju uvek
mnogo sviđali (jedna njegova ploča se tako zove) gde
je pisalo: „Usamljen sam usred gomile ljubavi”, a to je
odlomak iz jedne pesme Dilana Tomasa, koga Džoni
stalno čita. Džonijevi agenti u Sjedinjenim Državama
snalazili su se kako su znali i umeli da odvoje deo
njegovih honorara i daju ih Lan, koja je, opet, brzo
shvatila da nije napravila tako loš posao kad se
oslobodila Džonija. Neko mi je rekao da je i markiza
davala novac Lan, a da Lan nije znala odakle novac
dolazi. Ne čudi me što je markiza bezumno dobra i svet
razume pomalo kao lepinje koje pravi u svom studiju
kad prijatelji nagrnu u gomilama, a to radi tako što ima
nekakvu beskrajnu lepinju u koju ubacuje razne stvari,
iznosi je komad po komad i deli već prema potrebi.
Zatekao sam markizu s Marselom Gavotijem i
Artom Bukajaom, baš su razgovarali o snimcima koje
je Džoni napravio prethodne večeri. Zaskočili su me
kao arhanđela kad su me videli, markiza me je
ljubakala dok se nije umorila, a momci su me tapšali po
ramenu onako kako to umeju kontrabasista i bariton
saksofonista. Morao sam da se sakrijem iza fotelje, da
se branim kako znam i umem, a sve to zato što su
saznali da sam ja nabavio veličanstven saksofon s
kojim je Džoni upravo snimio četiri-pet svojih
najboljih improvizacija. Markiza je odmah rekla da je
Džoni smrdljivi pacov, i pošto se s njom posvađao (nije
kazala zašto), smrdljivi pacov vrlo dobro zna da bi
samo ako bi je na odgovarajući način zamolio za
oproštaj, mogao da dobije ček da kupi saksofon.
Naravno, Džoni nije hteo da traži oproštaj otkako se
vratio iz Pariza – posvađali su se, izgleda, u Londonu,
dva meseca ranije – pa tako niko nije mogao znati da je
izgubio svoj nesrećni saks u metrou, itd. Kad markiza
krene da priča, čovek se upita da joj se Dizijev stil nije
zalepio za jezik, jer je to beskrajan niz varijacija u
najneočekivanijim registrima, sve dok na kraju markiza
ne počne snažno da se udara po butinama, razjapi usta
i počne da se smeje kao da je neko golica do smrti.
Onda je Art Bukaja iskoristio trenutak da mi ispriča
pojedinosti o jučerašnjem snimanju, koje sam
propustio zbog moje žene, koja je dobila zapaljenje
pluća.
– Nek ti kaže Tika – rekao je Art pokazujući na
markizu koja se previjala od smeha. – Bruno, ne možeš
ni da zamisliš kako je to bilo dok ne čuješ ploče. Ako
je Bog juče negde bio, veruj mi da je bio u onom
prokletom studiju, gde je bilo vrelo kao u paklu, uzgred
budi rečeno. Sećaš li se Willow Tree, Marsel?
– Da li se sećam – rekao je Marsel. – Glupan pita
da li se sećam. Willow Tree mi je istetoviran od glave
do pete.
Tika nam je donela highballs pa smo se udobno
smestili da proćaskamo. U stvari smo malo govorili o
jučerašnjem snimanju, jer svaki muzičar zna da se o tim
stvarima ne može razgovarati, ali ono malo što su mi
rekli donekle mi je povratilo nađu i pomislio sam da će
moj saks možda Džoniju doneti sreću. U svakom
slučaju, nisu izostale ni anegdote koje su tu nadu malo
ohladile, kao na primer, da je Džoni izuo cipele između
dva snimanja, i bos se šetao po studiju. Ali se, naprotiv,
pomirio s markizom i obećao da će doći da popije
čašicu u studiju pre nastupe te večeri.
– Poznaješ li devojku koju Džoni sad ima? – htela
je Tika da zna. Opisao sam je najkraće što sam mogao,
ali me je Marsel dopunio na francuski način, sa svim
mogućim nijansama i aluzijama koje su markizu veoma
zabavile. Droga se uopšte nije pominjala, mada sam ja
toliko sumnjičav da mi se učinilo da sam je namirisao
u vazduhu u Tikinom studiju, na stranu to što se Tika
smeje na način koji ponekad primećujem i kod Džonija
i Arta, i koji odaje zavisnike. Pitam se kako li je Džoni
našao marihuanu ako se posvađao s markizom; moje
poverenje u Dede odjednom je potpuno splasnulo, ako
sam ikada zaista u nju imao poverenja. Na kraju
krajeva, svi su oni isti.
Zavidim im malo na toj jednakosti koja ih zbližava,
koja ih tako sudbonosno pretvara u saučesnike; iz mog
puritanskog sveta – nema potrebe da priznajem, svako
ko me poznaje zna koliko se grozim moralnog nereda
– gledam na njih kao na bolesne anđele, koji me ljute
zato što su neodgovorni ali vode računa o stvarima kao
što su Džonijeve ploče, markizina velikodušnost. I ne
govorim sve, a želeo bih da sebe primoram da to
kažem: zavidim im, zavidim Džoniju, onom Džoniju s
druge strane, a da niko ne zna tačno šta je ta druga
strana. Zavidim mu na svemu osim na bolu, što će
svako moći da razume, ali čak i u njegovom bolu mora
biti nagoveštaja nečega što je meni zabranjeno.
Zavidim Džoniju, a istovremeno sam besan što se
uništava naopako koristeći svoj dar, zbog glupog
gomilanja nerazumnosti koju zahteva njegova brzina
života. Pomišljam, kad bi Džoni umeo da usmeri taj
život, čak i kad ništa ne bi žrtvovao, čak ni drogu, kad
bi bolje upravljao tim avionom koji već pet godina leti
naslepo, možda bi završio još gore, u potpunom ludilu,
u smrti, ali bi prethodno došao do dna onoga što traži u
svojim tužnim monolozima a posteriori, u
prepričavanjima opčinjavajućih iskustava koja ostaju
na pola puta. I sve ovo mislim iz svog ličnog
kukavičluka, a možda bih u dubini duše želeo da Džoni
skonča odjednom, kao zvezda koja se rasprsne u
paramparčad i ostavi astronome da tupo blenu nedelju
dana, pa posle čovek ode na spavanje, a sutra je novi
dan.
Izgleda da je Džoni donekle naslutio sve ovo o
čemu sam ja mislio, jer me je veselo pozdravio kad je
ušao i gotovo odmah došao da sedne pored mene, pošto
je prethodno poljubio markizu i zavrteo je u vazduhu, i
sa njom i Artom razmenio onaj komplikovani
onomatopejski ritual koji je sve njih beskrajno
zabavljao.
– Bruno – rekao je Džoni, sedajući pored mene na
sofu – ona spravica je pravo čudo, i neka ti kažu šta sam
juče iz nje izvukao, iz dubine. Tiki su kapale suze
velike kao sijalice, ne verujem da je to zato što duguje
modistkinji, a, Tika?
Hteo sam da saznam nešto više o snimanju, ali
Džoniju je bio dovoljan taj izliv ponosa. Odmah zatim
je počeo da priča s Marselom o večerašnjem programu
i kako obojici dobro stoje odlična siva odela u kojima
će se pojaviti na pozornici. Džoni je zaista jako dobro i
vidi se da već danima ne duva mnogo; mora da održava
tačno dozu koja mu je potrebna da bi svirao sa
zadovoljstvom. I baš dok o tome razmišljam, Džoni mi
spušta ruku na rame i naginje se da mi kaže:
– Dede mi je ispričala da sam se onog dana vrlo
ružno poneo prema tebi.
– Tja, zaboravi.
– Ali uopšte ne mogu da zaboravim. I ako hoćeš da
čuješ moje mišljenje, zaista sam bio strašan. Morao bi
da se osećaš zadovoljno što sam se tako poneo prema
tebi; ne radim to ni sa kim, veruj mi. To je dokaz koliko
te cenim. Moramo zajedno nekud da odemo, da
pričamo o mnogim stvarima. Ovde... – spušta donju
usnu, prezrivo, i smeje se, sleže ramenima, kao da igra
na sofi. – Stari Bruno. Kaže Dede da sam se stvarno
poneo veoma ružno.
– Imao si grip. Da li ti je bolje?
– Nije to bio grip. Došao je lekar, i odmah je počeo
da mi priča kako mu se mnogo sviđa džez, kako jedno
veče moram da odem kod njega da čujem njegove
ploče. Dede mi je ispričala da si joj dao pare.
– Da se snađete dok te ne isplate. Šta će biti
večeras?
– Dobro, imam želju da sviram, i sad bih odmah
zasvirao kad bih imao saks, ali Dede se uskopistila da
ga ona odnese u dvoranu. Saks je strašan, juče mi se
činilo da vodim ljubav dok sam ga svirao. Da si samo
video Tikino lice kad sam završio. Jesi li bila
ljubomorna, Tika?
Ponovo su počeli da se smeju iz sveg glasa, a Džoni
je našao za shodno da trči po studiju i visoko skače od
zadovoljstva, on i Art igrali su bez muzike, dizali i
spuštali obrve dajući ritam. Čovek ne može da izgubi
strpljenje sa Džonijem ni s Artom; bilo bi to kao da se
ljuti na vetar što mu mrsi kosu. U pola glasa, Tika,
Marsel i ja smo razmenjali utiske o večerašnjem
nastupu. Marsel je siguran da će Džoni ponoviti svoj
veličanstven uspeh iz 1951. godine, kad je prvi put
došao u Pariz. Posle onoga juče ubeđenje da će sve
izaći na dobro. Voleo bih da sam tako miran kao on, ali
u svakom slučaju samo mogu da sednem negde u prve
redove i da slušam koncert. Bar sam uveren da Džoni
nije onako drogiran kao one noći u Baltimoru. Kad sam
to rekao Tiki, stegla mi je ruku kao da će pasti u vodu.
Art i Džoni su otišli do klavira, Art pokazuje neku novu
temu Džoniju, koji maše glavom i pevuši. Obojica su
jako elegantni u svojim sivim odelima, mada Džoniju
smeta mast koju je nagomilao za ovo vreme.
S Tikom sam razgovarao o onoj noći u Baltimoru,
kad je Džoni imao prvu veliku nasilnu krizu. Dok smo
razgovarali, gledao sam Tiku u oči, jer sam hteo da
budem siguran da me razume, da ovog puta neće
popustiti. Ako Džoni bude pio previše konjaka ili da
povuče i jedan dim droge, koncert će biti prava propast,
i sve će otići dođavola. Pariz nije provincijski kazino, i
sve oči su uprte u Džonija. Dok o tome razmišljam, ne
mogu da sprečim neki loš ukus u ustima, neki bes koji
nije uperen protiv Džonija niti protiv stvari koje se
dešavaju; pre je okrenut protiv mene samog i ljudi koji
ga okružuju, markize i Marsela, na primer. U suštini
smo mi jedna banda egoista, pod izgovorom da se
brinemo o Džoniju u stvari spasavamo sopstvenu
predstavu o njemu, spremamo se za nova uživanja koja
će nam Džoni prirediti, glancamo spomenik koji smo
podigli svi zajedno i branimo ga po svaku cenu.
Džonijev neuspeh bio bi loš za moju knjigu (svakog
časa treba da se pojavi prevod na engleski i italijanski)
i verovatno je od takvih stvari delom sastavljena moja
briga za Džonija. Artu i Marselu je on potreban da bi
zaradili za hleb, a markiza, bog će sveti znati šta
markiza vidi u Džoniju osim njegovog talenta. Sve to
nema nikakve veze s onim drugim Džonijem, i
odjednom sam shvatio da je Džoni možda to hteo da mi
kaže kad je zbacio ćebe i pokazao se go kao crv, Džoni
bez saksofona, Džoni bez para i bez odela, Džoni
opsednut nečim što njegova jadna pamet ne uspeva da
shvati, ali što lagano pluta u njegovoj muzici, miluje ga
po koži, možda ga sprema za nepredvidljiv skok koji
mi nikad nećemo shvatiti.
Kad čovek misli na takve stvari, na kraju zaista
počne da oseća loš ukus u ustima, i sva iskrenost sveta
ne može da nadoknadi trenutak otkrića da je čovek
bedno đubre pored tipa kao što je Džoni Karter, koji je
sad došao da popije svoj konjak na sofi i šeretski me
posmatra. Vreme je već da svi krenemo u dvoranu
Plejel. Nek muzika spase barem ostatak noći, i do kraja
ispuni jedan od svojih najgorih zadataka, da nam
postavi paravan ispred ogledala, da nas izbriše s mape
na nekoliko sati.

Naravno, ujutro ću za Džez Hot napisati izveštaj sa

večerašnjeg koncerta. Ali ovde, dok u pauzama žvrljam
na kolenu, ne osećam ni najmanju želju da govorim kao
kritičar, to jest, da poredim i dajem ocene. Vrlo dobro
znam da je Džoni za mene prestao da bude jazzman i
da je njegov muzički genije kao fasada, nešto što svako
može uspeti da shvati i da mu se divi, ali što prikriva
drugu stvar, a ta druga stvar je jedino što bi mi moralo
biti važno, možda zato što je to jedino što je zaista
važno za Džonija.
Lako je reći, dok sam još Džonijeva muzika. Kad
se ohladi... Zašto ne bih mogao kao on, zašto ne bih
krenuo glavom kroz zid? Brižljivo umećem reči ispred
stvarnosti koju one hoće da mi opišu, skrivam se iza
razmatranja i slutnji koje su samo glupa dijalektika.
Čini mi se da shvatam zašto molitva nagonski traži da
se padne na kolena. Promena položaja je simbol
promene u glasu, u onome čemu će glas dati oblik, i u
samom uobličenom. Kad dođem do tačke da nazrem tu
promenu, stvari koje su mi trenutak ranije izgledale
proizvoljno ispune se dubokim smislom, neverovatno
se pojednostave i istovremeno se prodube. Ni Marsel ni
Art juče nisu primetili da Džoni nije bio lud kad je
skinuo cipele u studiju. U tom trenutku Džoniju je bilo
potrebno da dodirne tle sopstvenom kožom, da se veže
za zemlju koju je njegova muzika potvrđivala, a nije
bežala od nje. Jer i to osećam kod Džonija, on ne beži
ni od čega, ne drogira se da bi pobegao, poput većine
poročnih ljudi, ne svira saksofon da bi se sakrio u rovu
muzike, ne provodi po cele nedelje zatvoren na
psihijatrijskim klinikama kako bi se osetio zaštićen od
pritiska koji nije kadar da podnese. Čak i njegov stil,
ono najautentičnije u njemu, onaj stil koji zaslužuje
besmislene nazive iako mu nijedan nije potreban,
dokazuje da Džonijeva umetnost nije neka zamena niti
dopuna. Džoni je napustio hot jezik manje-više
uobičajen do pre deset godina, pošto je taj silovito
erotični jezik za njega bio previše pasivan. U njegovom
slučaju želja dolazi ispred zadovoljstva i onemogućava
ga, jer želja traži da se ide dalje, da se traži, unapred
odbacujući lake pronalaske tradicionalnog džeza. Zato,
čini mi se, Džoni ne voli baš mnogo bluz, gde
mazohizam i nostalgija... Ali o svemu tome sam već
govorio u svojoj knjizi, pokazujući kako je odricanje od
trenutnog zadovoljenja navelo Džonija da razradi jezik
koji on i drugi muzičari danas dovode do krajnjih
mogućnosti. Taj džez odbacuje svaki lak erotizam,
svako vagnerijanstvo, da tako kažemo, kako bi se
smestio na planu koji je naizgled odvojen od svega, gde
muzika ostaje apsolutno slobodna, baš kao što
slikarstvo koje se odvoji od reprezentativnog ostaje
slobodno da bude samo slikarstvo. Ali onda, kao
gospodar muzike koja ne pruža ni orgazme ni
nostalgiju, muzike koju bih voleo da nazovem
metafizičkom, Džoni kao da računa na nju da bi sam
sebe mogao da istražuje, da bi mogao da zagrize u
stvarnost koja mu svakodnevno izmiče. U tome vidim
krajnji paradoks njegovog stila, njegovu drsku
delotvornost. Nesposoban da se zadovolji, on je stalni
podstrek, beskonačna građevina čije zadovoljstvo nije
u svršetku već u istraživačkom ponavljanju, u upotrebi
sposobnosti koje ostavljaju za sobom ono odmah
vidljivo ljudsko ne gubeći ljudskost. A kad se Džoni
izgubi kao ove noći u neprestanom stvaranju svoje
muzike, vrlo dobro znam da ni od čega ne beži. Kad se
ide u susret, to nikako ne može biti bekstvo, makar
svaki put pomerali mesto sastanka sve dalje i dalje; a
što se tiče onoga što je moglo ostati iza, Džoni na to
zaboravlja ili ga suvereno prezire. Markiza, na primer,
veruje da se Džoni boji bede, ne primećujući da je
jedino čega se Džoni može bojati jeste to da neće naći
krmenadlu na dohvat svog noža kad mu se prijede, ili
krevet kad mu se prispava, ili sto dolara u novčaniku
kad mu se učini prirodno da bude vlasnik sto dolara.
Džoni se ne kreće u apstraktnom svetu, poput nas; zato
njegova muzika, ta veličanstvena muzika koju sam
večeras slušao, nije nimalo apstraktna. Ali samo on
može da ispriča šta je sve požnjeo dok je svirao, ali će
verovatno već preći na nešto drugo, izgubivši se u
nekom novom sanjarenju ili novoj slutnji. Njegovi
uspesi su poput sna, zaboravlja ili čim se probudi, kad
ga aplauzi vrate nazad, njega koji je toliko daleko i živi
svojih četvrt sata za minut i po.

Bilo bi to kao živeti vezan za gromobran usred

oluje i verovati da vam se ništa neće dogoditi. Posle
četiri-pet dana sreo sam se s Artom Bukajaom u Diponu
u Latinskoj četvrti, njemu je trebalo neko vreme dok
nije prevrnuo očima i saopštio mi loše vesti. U prvi mah
osetio sam neku vrstu zadovoljstva koje ne mogu da
nazovem drugačije osim zlobno, jer sam savršeno
dobro znao da zatišje nije moglo dugo potrajati; ali
potom sam pomislio na posledice i moja privrženost
Džoniju počela je da mi zavija u stomaku; onda sam
popio dva konjaka dok mi je Art opisivao šta se desilo.
Ukratko, izgleda da je te večeri Delone ugovorio
snimanje na kojem bi se predstavio novi kvintet s
Džonijem na čelu, Artom, Marselom Gavotijem i dva
jako dobra momka iz Pariza za klavirom i za
udaraljkama. Sve je to trebalo da počne u tri popodne,
imali su na raspolaganju ceo dan i deo noći kako bi se
ugrejali i snimili nekoliko stvari. I šta se desilo. Desilo
se to da je za početak Džoni došao u pet, kad je Delone
već bio proključao od nestrpljenja, i pošto se sručio u
stolicu, kaže nije mu dobro i samo je došao da
momcima ne bi pokvario dan, ali nema nimalo volje da
svira.
– Marsel i ja smo pokušali da ga ubedimo da se
malo odmori, ali on je samo pričao o ne znam kakvim
poljima s urnama koje je našao, i terao je to s urnama
pola sata. Na kraju je počeo da izvlači gomile listova
koje je pokupio u nekom botaničkom parku i stavio u
džep. Sve se to završilo tako što je pod u studiju
izgledao kao botanička bašta, radnici su išli tamo-amo
besni kao risovi, i uza sve to, ništa nismo snimili;
zamisli samo, inženjer je tri sata pušio u kabini, a to je
u Parizu za jednog inženjera previše.
„Na kraju je Marsel ubedio Džonija da je najbolje
probati, njih dvojica počeli su da sviraju a mi smo ih
malo pratili, više da otresemo umor od besposličenja.
Odavno sam već primetio da Džoni ima nekakav grč u
desnoj ruci, kad je počeo da svira, kunem ti se da je to
bilo jezivo da se vidi. Lice mu sivo, znaš, a s vremena
na vreme samo ga prođe kao neka jeza; samo sam
čekao kad će da se sruši na patos. Kad odjednom on
drekne, pogleda nas sve redom, sasvim polako, i upita
nas šta čekamo, što ne počinjemo Amorous. Znaš već,
to je Alamova tema. Dobro, Delone da znak tehničaru,
izvukli smo se najbolje što smo mogli, a Džoni raširi
noge, stane kao da je u čamcu koji se ljulja, i počne da
svira onako kako, kunem ti se, nikad nije svirao. To
traje tri minuta, sve dok u jednom trenutku ne hukne
tako jako da je mogao i nebesku harmoniju da pokvari,
i ode u jedan ćošak, a nas ostavi usred svirke, koju smo
završili kako smo znali i umeli.
„Ali sad dolazi ono najgore; kad smo završili, prvo
što je Džoni rekao bilo je da je sve ispalo do zla boga
loše, da snimak ništa ne vredi. Naravno, ni Delone ni
mi nismo obraćali pažnju na njega, jer uprkos
nedostacima, Džonijev solo je vredeo koliko hiljadu
drugih koje čuješ svakog dana. Nešto sasvim drugačije,
što ne umem da objasnim... Čućeš već, možeš zamisliti
da ni Delone niti tehničari ne misle da unište snimak.
Ali Džoni je bio ludački uporan, pretio je da će polomiti
stakla na kabini ako mu ne dokažu da je ploča uništena.
Na kraju mu je inženjer pokazao šta bilo i ubedio ga,
onda je Džoni predložio da snimimo Streptomicyne,
koji je ispao mnogo bolje, ali istovremeno i mnogo
gore, hoću da kažem to je besprekorna ploča, ali u njoj
nema one neverovatne stvari koju je Džoni odsvirao u
Amorous.“
Uzdišući, Art je ispio pivo i pogledao me mračno.
Upitao sam ga šta je Džoni uradio posle toga, i rekao
mi je da je, pošto im je svima dozlogrdio svojim
pričama o lišću i poljima punim urni, odbio dalje da
svira i oteturao se iz studija. Marsel mu je uzeo saks da
ga ne bi opet izgubio ili izgazio, pa su ga on i jedan od
Francuza odveli u hotel.
Šta drugo da radim nego da odmah odem da ga
vidim? Kako bilo, ipak sam to ostavio za sutradan. A
sledećeg jutra sam naišao na Džonija u crnoj hronici u
Figarou, jer je tokom noći Džoni izgleda upalio
hotelsku sobu i go trčao hodnicima. I on i Dede su ostali
nepovređeni, ali je Džoni u bolnici pod nadzorom.
Pokazao sam vest svojoj ženi kako bih ubrzao njen
oporavak, i odmah otišao u bolnicu, gde mi novinarska
legitimacija ničemu nije poslužila. Najviše što sam
uspeo da saznam bilo je to da Džoni bunca i da u sebi
ima dovoljno marihuane da izludi deset osoba. Sirota
Dede nije mogla da odoli, da ga ubedi da više ne duva,
sve Džonijeve žene na kraju postanu njegove
saučesnice, i više sam nego ubeđen da mu je drogu
nabavila markiza.
Na kraju, stvar je u tome što sam otišao pravo
Deloneovoj kući i tražio da mi što pre pusti Amorous.
Ko zna neće li Amorous postati testament sirotog
Džonija; a u tom slučaju, moja profesionalna dužnost...

Ali ne, još ne. Posle pet dana telefonirala mi je

Dede i rekla mi da je Džoniju mnogo bolje i da hoće da
me vidi. Više sam voleo da joj ništa ne prebacujem,
prvo zato što pretpostavljam da bih gubio vreme, a
drugo zato što glas sirote Dede kao da dopire iz
napuklog čajnika. Obećao sam da ću odmah otići, i
rekao joj kako možda, kad se Džoni oporavi, može da
se organizuje turneja po gradovima u unutrašnjosti.
Spustio sam slušalicu kad je Dede počela da plače.
Džoni sedi u krevetu, u Sali gde ima još dva
bolesnika koji na sreću spavaju. Pre nego što sam uspeo
bilo šta da mu kažem uhvatio me je za glavu svojim
ručerdama, poljubio me više puta u čelo i u obraze.
Užasno je ispijen, mada mi je rekao da mu mnogo daju
da jede i da ima apetit. Za sad ga najviše brine da sazna
da li momci govore loše o njemu, da li je njegova kriza
nekom naškodila, takve stvari. Skoro da nema potrebe
da mu odgovaram, jer veoma dobro zna da su koncerti
otkazani i da to šteti i Artu, i Marselu, i ostalima; ali
pita me kao da veruje da se u međuvremenu desilo
nešto dobro, nešto što bi sredilo stvari. A istovremeno
ne može da me prevari, jer iza svega toga stoji njegova
suverena ravnodušnost; baš Džonija briga za sve ono
što je već otišlo dođavola, previše dobro ga poznajem
da to ne bih shvatio.
– Šta da ti kažem, Džoni. Stvari su mogle da
ispadnu bolje, ali ti imaš talenat da sve upropastiš.
– Jeste, ne mogu da poreknem – rekao je Džoni
umorno. – A za sve su krive urne.
Setio sam se Artovih reči, zagledao se u njega.
– Polja puna urni, Bruno. Gomile nevidljivih urni,
zakopanih na ogromnom polju. Šetao sam onuda i s
vremena na vreme se spoticao o nešto. Reći ćeš da sam
sanjao, je li. Tako je bilo, gledaj: s vremena na vreme
bih naleteo na urnu, sve dok ne bih primetio da je celo
polje puno urni, da ih ima na hiljade, i da je u svakoj
urni pepeo mrtvaca. Onda se sećam da sam se sagao i
počeo noktima da kopam, sve dok jedna od urni nije
izašla na videlo. Da, sećam se. Sećam se da ‘ sam
pomislio: „Ova će biti prazna zato što pripada meni.“
Ali nije, bila je puna sivog praha, kao što vrlo dobro
znam da su bile i ostale, mada ih nisam video. Onda...
onda smo počeli da snimamo Amorous, čini mi se.
Diskretno sam bacio pogled na dijagram koji
prikazuje temperaturu. Prilično je normalna, ko bi to
rekao. Neki mlad lekar provirio je na vrata, pozdravio
me naklonom glave i ohrabrujuće mahnuo Džoniju,
skoro sportskim pokretom, a kad je lekar otišao ne
kročivši preko praga, video sam kako je Džoni stisnuo
pesnice.
– To oni nikad neće shvatiti – rekao mi je. –
Izgledaju kao majmuni s peruškom, kao devojke na
konzervatorijumu u Kanzas Sitiju koje veruju da
sviraju Šopena, ni manje ni više. Bruno, u Kamarilu su
me stavili u sobu s još trojicom, a izjutra je ulazio neki
bolničar, sav opran i rumen, pravo uživanje. Kao da je
sin Klineksa i Tampaksa, veruj mi. Neka vrsta
ogromnog idiota koji je sedao pored mene i ohrabrivao
me, mene, koji sam hteo da umrem, nisam više mislio
ni na Lan, ni na bilo koga. A najgore je bilo to što se tip
vređao što ne obraćam pažnju na njega. Kao da je
očekivao da se uspravim u krevetu, zadivljen njegovim
belim licem i lepo očešljanom kosom i negovanim
noktima, kao oni što dođu u Lurd, pa odmah bace štake
i otrče dalje...
 „Bruno moj, i taj tip i svi drugi tipovi iz Kamarila
bili su sigurni. A u šta, želiš li znati? Ne znam, kunem
ti se, ali su bili sigurni. U ono što su bili,
pretpostavljam, u to koliko su vredeli, u svoje diplome.
Ne, nije to. Neki su bili skromni, nisu verovali da su
nepogrešivi. Ali i onaj naskromniji se osećao siguran.
To me je dovodilo do ludila, Bruno, što se osećaju
sigurni. Sigurni u čemu, reci ti meni, kad sam ja, ubogi
đavo šugaviji ispod kože nego sam vrag, imao dovoljno
savesti da uvidim da je sve kao pihtije, da sve unaokolo
drhti, da je samo trebalo malo da pogledaš, malo da
osetiš, malo da poćutiš, pa da se otkriju rupice. U
vratima, u krevetu: rupice. Na ruci, na novinama, u
vremenu, u vazduhu: sve je puno rupica, sve je
sunđerasto, sve kao cediljka koja samu sebe cedi... Ali
oni su bili američka nauka, razumeš, Bruno? Čaršavi su
ih štitili od rupica; ništa nisu videli, prihvatali su ono
što su već videli drugi, zamišljali da vide. I razume se
da nisu mogli da vide rupice, a bili su mnogo sigurni u
sebe, iznad svega ubeđeni u svoje recepte, špriceve,
svoju prokletu psihoanalizu, svoje nemojte da pušite,
nemojte da pijete... Eh, onaj dan kad sam uspeo da se
pokupim odatle, da se popnem u voz, da gledam kroz
prozor kako sve odlazi unazad, rasprskava se na
komadiće, ne znam da li si video kako se pejzaž razbija
kad gledaš kako se udaljava...
Pušili smo goloaz. Džoniju su dozvolih da pije
malo konjaka i puši osam do deset cigareta. Ali vidi se
da to njegovo telo puši, on se bavi nečim drugim, skoro
kao da odbija da izađe iz bunara. Pitam se šta je to
video, šta je osetio poslednjih dana. Ne želim da ga
uznemiravam, ali kad bi sam počeo da priča... Pušimo
ćutke, a Džoni ponekad ispruži ruku i pređe prstima
preko mog lica, kao da hoće da me prepozna. Posle se
igra sa svojim ručnim satom, nežno ga posmatra.
– U stvari oni misle da su mudri – kaže odjednom.
– Misle da su mudri jer su dovukli gomilu knjiga i
pojeli ih. Smešno mi, jer su to u stvari dobri momci, a
žive ubeđeni da je ono što uče i ono što rade nešto vrlo
teško i duboko. U cirkusu je isto, Bruno, i među nama
je isto. Ljudi zamišljaju da su neke stvari vrhunac
teškoće, pa zato aplaudiraju ekvilibristi, ili meni. Ne
znam šta zamišljaju, da se čovek ubija ne bi li dobro
svirao, ili da ekvilibristi pucaju tetive kad god skoči. U
stvari je ono teško nešto sasvim drugo, sve ono što ljudi
misle da mogu da urade u svakom trenutku. Da gledaju,
na primer, ili da shvate nekog psa ili mačku. To je
teško, jako teško. Sinoć mi pade na pamet da pogledam
u ovo ogledalce, i tvrdim ti da je to bilo toliko užasno
teško da sam gotovo pao u krevet. Zamisli da gledaš
samog sebe; već samo to je dovoljno da pola sata
ostaneš sleđen. Taj tip u stvari nisam ja, od prvog
trenutka sam jasno osetio da to nisam ja. Uhvatio sam
ga na prepad, krajičkom oka, i znao sam da to nisam ja.
To sam osećao, a kad čovek nešto oseća... Ali to je kao
na Palm Biču, preko jednog talasa stiže drugi, pa još
jedan... Jedva si osetio jedan, a stiže sledeći, stižu reči...
Ne, nisu to reči, nego ono što je u rečima, nekakav
lepak, pljuvačka. Pljuvačka dođe i prekrije te, ubedi te
da si onaj u ogledalu ti. Jasno, kako da to ne shvatiš. Pa
to sam ja, moja kosa, ovaj ožiljak. I ljudi ne primećuju
da je to na šta pristaju samo pljuvačka, zato im izgleda
tako lako da se pogledaju u ogledalo. Ili da nožem
odseku komad hleba. Jesi li ikad odsekao nožem
komad hleba?
– Dešava mi se – rekao sam, zabavljajući se.
 -I ostao si sasvim miran. Ja ne mogu, Bruno. Jedne
noći sam sve bacio toliko daleko da je nož skoro izbio
oko nekom Japancu za susednim stolom. Bilo je to u
Los Anđelesu, napravila se neverovatna gužva... Kad
sam im objasnio, uhapsili su me. A činilo mi se da im
sve mogu lako objasniti. Tad sam upoznao doktora
Kristija. Sjajan tip, a pri tom ja baš lekare...
Prošao je rukom kroz vazduh, dodirujući ga sa svih
strana, kao da tim prolaskom na njemu ostavlja
nekakav trag. Osmehuje se. Imam osećaj da je sam,
potpuno sam. Osećam se kao praznina pored njega.
Kad bi Džoniju palo na pamet da prođe rukom kroz
mene, presekao bi me kao maslac, kao dim. Možda mi
zato ponekad okrzne lice prstima, obazrivo.
– Evo ti hleb ovde, na stolnjaku – kaže Džoni
gledajući u vazduh. – To je čvrsta stvar, ne može se
poreći, predivne boje, mirisa. Nešto što nisam ja, nešto
različito, izvan mene. Ali ako ga dodirnem, ako pružim
prste i uhvatim ga, onda se nešto promeni, zar ne
misliš? Hleb je izvan mene, ali ga dodirnem prstima,
opipam ga, osetim da je to svet, ali ako mogu da ga
dodirnem i osetim, onda se može reći da je to zaista
nešto drugo, ili, misliš li da se može reći?
– Dragi moj, već hiljadama godina gomila
bradonja razbija glavu kako bi rešila taj problem.
– U hlebu, to je po danu – mrmlja Džoni,
pokrivajući lice. – Ne usuđujem se da ga dotaknem, da
ga presečem na pola, da ga stavim u usta. Ništa se neće
desiti, znam: to je ono što je užasno. Shvataš li koliko
je užasno što se ništa ne dešava? Rasečeš hleb, zabodeš
nož u njega, a sve ostane kao i pre. A to ne razumem,
Bruno.
 Počelo je da me zabrinjava Džonijevo lice, njegovo
uzbuđenje. Sve je teže i teže naterati ga da govori o
džezu, o svojim uspomenama, planovima, vratiti ga u
stvarnost. (U stvarnost; čim sam to napisao, zgadilo mi
se. Džoni je u pravu, stvarnost ne može biti to, nije
moguće da je biti džez kritičar neka stvarnost, jer onda
ima neko ko nas vuče za nos. Ali u isto vreme, ne može
se tako Džoniju ići niz dlaku, jer ćemo svi poludeti.)

Sad je zaspao, ili je bar zatvorio oči i pravi se da

spava. Ponovo uviđam koliko je teško znati šta on radi,
šta Džoni jeste. Da li spava, da li se pravi da spava, da
li veruje da spava. Čovek ostaje mnogo više izvan
Džonija nego što je to slučaj s bilo kojim drugim
prijateljem. Nema nikoga ko je prostiji, običniji, više
vezan za okolnosti jednog bednog života; naizgled,
pristupačan sa svih strana. Naizgled, ni po čemu nije
izuzetak. Svako može da bude kao Džoni, samo ako
pristane da bude ubogi đavo, bolestan i poročan, bez
svoje volje, i pun poezije i talenta. Naizgled. Ja, koji
sam život proveo diveći se genijima, Pikasima,
Ajnštajnima, celom onom svetom spisku koji svako
može za minut da sastavi (i Gandi, i Čaplin, i
Stravinski) spreman sam, kao i bilo ko drugi, da
priznam da takvi likovi lebde u oblacima, i da kod njih
čoveka ništa ne treba da čudi. Drugačiji su, nema tu šta.
Kod Džonija je to drugačije, međutim, skriveno,
izluđuje vas zato što je tajanstveno, zato što nema
nikakvog objašnjenja. Džoni nije genije, ništa nije
otkrio, svira džez kao i hiljade drugih crnaca i belaca, i
premda svira bolje od svih njih, mora se priznati da to
malo zavisi od ukusa publike, od mode, ukratko, od
vremena. Panasije, na primer, smatra da je Džoni
stvarno loš, pa iako mi verujemo da je onaj ko je
stvarno loš u stvari Panasije, u svakom slučaju, ima tu
materijala za raspravu. Sve ovo dokazuje da Džoni nije
ništa izuzetno, ali čim to pomislim, upitam se da li
zaista u Džoniju nema nečeg izuzetnog, onostranog,
(čega on sam prvi nije svestan). Verovatno bi se
nasmejao kad bi mu to rekli. Znam ja prilično dobro šta
on misli, kako živi od svih tih stvari. Kažem: kako živi
od svih tih stvari, zato što Džoni... Ali nisam to hteo,
hteo sam da objasnim samom sebi kako rastojanje
između Džonija i nas nema objašnjenje, ne uklapa se u
objašnjive razlike. I čini mi se da on prvi plaća
posledice svega toga, što na njega utiče isto koliko i na
sve nas. Čovek poželi da odmah kaže kako je Džoni
kao anđeo među ljudima, dok ga elementarno poštenje
ne prinudi da proguta tu rečenicu, da je lepo izokrene,
i prizna da je u stvari Džoni možda čovek među
anđelima, stvarnost među nestvarnostima koje
predstavlja svaki od nas. 1 možda mi zato Džoni
prstima dodiruje lice i čini da se osećam tako nesrećan,
tako providan, tako beznačajan sa svojim zdravljem,
kućom, ženom, ugledom. Svojim ugledom, naročito.
Naročito svojim ugledom.
Ali to je večito ista stvar, izašao sam iz bolnice i
čim sam kročio na ulicu, u vreme, u sve što treba da
uradim, lepinja se meko okrenula u vazduhu i prevrnula
na drugu stranu. Jadni Džoni, potpuno je van stvarnosti.
(Tako je, tako je. Lakše mi je da verujem da je tako, sad
kad sam u kafeu, dva sata daleko od posete bolnici,
nego sve ono što sam gore napisao naprežući se iz
petnih žila da bar malo budem pristojan prema samom
sebi.)
 Na sreću, stvar s požarom sređena je O.K., jer kako
se i moglo pretpostaviti, markiza se pobrinula da stvar
s požarom bude sređena O.K. Dede i Art Bukaja došli
su po mene u novine, pa smo sve troje otišli u Viks da
slušamo već čuveni – iako još uvek tajni – snimak
Amorous. U taksiju mi je Dede ne baš oduševljeno
ispričala kako je markiza izvukla Džonija iz nevolje s
požarom, koji uostalom nije izazvao ništa drugo osim
oprljenog dušeka i groznog straha kod Alžiraca koji
žive u hotelu u Ulici Lagranž. Kazna (već plaćena),
drugi hotel (Tika ga je već našla) i Džoni se oporavlja
u ogromnom, vrlo lepom krevetu, pije mleko na
čabrice, čita Pari Mač i Njujorker, mešajući ih ponekad
sa svojom čuvenom (raskupusanom) džepnom
knjižicom s pesmama Dilana Tomasa i beleškama
olovkom na sve strane.
Uz te novosti i konjak u kafeu na uglu, ušli smo u
salu za preslušavanje da čujemo Amorous i
Streptomicyne. Art je tražio da ugase svetla i legao na
pod da bi bolje čuo. Onda je ušao Džoni i prevukao
svojom muzikom preko naših lica, ušao je tamo mada
je bio u svom hotelu i ležao u krevetu, i držao nas
svojom muzikom četvrt sata. Razumem zašto ga
pomisao da će objaviti Amorous izluđuje od besa,
svako tu može da primeti greške, savršeno jasno
prepoznatljivo disanje koje prati neke završetke fraza,
a naročito žestok pad na kraju, ona tupa kratka nota
koja mi se učinila kao zvuk srca koje se lomi, noža koji
se zabada u hleb (i on je pominjao hleb pre neki dan).
Ali Džoniju je, naprotiv, verovatno izmicalo ono što se
nama činilo užasno lepo, čežnja koja traži izlaz u
improvizaciji punoj uzmicanja na sve strane,
ispitivanja, očajničkog mlataranja rukama. Džoni ne
može da shvati (jer ono što je za njega neuspeh, nama
izgleda kao put, barem naznaka nekog puta) da će
Amorous ostati kao jedan od najvećih trenutaka džeza.
Umetnik u njemu pomahnitaće od besa kad god čuje tu
kopiju svoje želje, svega onoga što je hteo da kaže dok
se borio, teturajući se, dok mu je iz usta zajedno s
muzikom curila pljuvačka, više nego ikad sam pred
onim za čime juri, onim što mu beži kad ga najviše juri.
Čudno, trebalo je sve ovo da čujem, mada je već sve
tome vodilo, da čujem Amorous kako bih shvatio da
Džoni nije žrtva, ne proganja njega ništa, kao što ceo
svet misli, kao što sam i ja nagovestio u biografiji (ah
da, englesko izdanje je upravo izašlo i prodaje se kao
koka-kola). Sad znam da nije tako, da je Džoni
progonitelj, a ne progonjeni, da je sve ono što mu se
dešava u životu opasnosti kojima se izlaže lovac, a ne
životinja koju gone. Niko ne može znati za čime to
Džoni juri, ali to je tako, tu je, u Amorous, u marihuani,
u njegovim besmislenim razglabanjima o tolikim
stvarima, u ponovnim padovima, u knjižici Dilana
Tomasa, u celom onom ubogom đavolu kakav je
Džoni, što ga čini velikim i pretvara ga u živi apsurd, u
lovca bez ruku i nogu, u zeca koji juri za tigrom koji
spava. I prinuđen sam da kažem da mi se od Amorousa
u stvari povraćalo, kao da bi to moglo da me oslobodi
od njega, od svega onoga što u njemu juri na mene i na
sve nas, one crne bezoblične mase bez ruku i nogu,
onog pomahnitalog šimpanze koji me prstima dodiruje
po licu i ludački mi se osmehuje.
Art i Dede ne vide (čini mi se da ne žele da vide)
ništa osim formalne lepote Amorousa. Dede se čak više
sviđa Streptomicyne, gde Džoni improvizuje s
uobičajenom lakoćom, onako kako publika zamišlja
savršenstvo, a meni se čini da je to kod Džonija pre
rasejanost, da pušta da mu muzika ispadne, odlazi na
drugu stranu. Još na ulici sam pitao Dede kakvi su mu
planovi, pa mi je rekla da čim Džoni bude mogao da
izlazi iz hotela (zasad mu policija to zabranjuje) neka
nova muzička kuća će mu dati da snimi šta god želi i
dobro će mu platiti. Art misli da je Džoni pun sjajnih
ideja, da će on i Marsel Gavoti „raditi“ na novim
stvarima zajedno s Džonijem, mada se posle ovih
poslednjih nedelja vidi da Art nije baš sasvim pri sebi,
a ja znam da pregovara s nekim agentom da se što pre
vrati u Njujork. Razumem ja to više nego dobro,
siromah dečko.
– Tika se jako lepo ponela – rekla je Dede zlobno.
– Naravno, njoj je to lako. Uvek dođe u poslednjem
trenutku, samo otvori tašnu i sve sredi. Ja, međutim...
Art i ja smo se zgledali. Šta bismo joj mogli reći?
Žene provode život oblećući oko Džonija i takvih poput
Džonija. Ništa čudno, ne treba biti žena da bi vas Džoni
privukao. Ali teško je obletati oko njega a zadržati
odstojanje, kao dobar satelit, dobar kritičar. Art onda
nije bio u Baltimoru, ali sećam se vremena kad sam
upoznao Džonija, kad je živeo s Lan i decom. Žalosno
je bilo videti Lan. Ali pošto bi malo porazgovarao sa
Džonijem, pošto bi malo-pomalo prihvatio vlast
njegove muzike, njegovih svakodnevnih strahova,
njegovih nepojmljivih objašnjenja stvari koje se nikad
nisu desile, njegovih iznenadnih izliva nežnosti, čovek
bi tad razumeo zašto Lan ima takav izraz na licu i kako
bi uopšte bilo moguće da ima bilo kakav drugi izraz a
da istovremeno živi sa Džonijem. Tika je nešto drugo,
izmiče mu svojim promiskuitetom, velikim životom, a
osim toga, dolar joj je zalepljen za dupe, a to je
delotvornije od mitraljeza, bar tako kaže Art Bukaja
kad se naljuti na Tiku ili kad ga boli glava.
– Dođite što pre – zamolila me je Dede. – Voleo bi
da priča s vama.
Voleo bih da joj održim pridiku zbog požara (zbog
uzroka požara, u čemu je sigurno bila saučesnica), ali
to bi bilo isto onako uzaludno kao kad bi čovek samom
Džoniju rekao da mora da postane koristan građanin.
Zasad je sve u redu, a začudo (zabrinjavajuće) čim
stvari kod Džonija krenu na bolje, ja osetim ogromno
zadovoljstvo. Nisam tako naivan da bih verovao da je
to iz pukog prijateljstva. Pre će biti da je reč o nekom
odlaganju, predahu. Nema potrebe da tražim
objašnjenja kad tako jasno osećam kao što mogu da
osetim svoj nos na licu. Pobesnim kad vidim da sam
jedini koji to oseća, koji trpi to sve vreme. Pobesnim
kad vidim kako Art Bukaja, Tika ili Dede ne primećuju
da, kad god se Džoni muči, ili ode u zatvor, ili hoće da
se ubije, zapali dušek ili go trči po hotelskim
hodnicima, on time nešto plaća umesto njih, umire za
njih. Nehotice, a ne kao oni što drže velike govore na
stratištu ili pišu knjige kako bi raskrinkali zla
čovečanstva ili sviraju klavir s izrazom čoveka koji
spira sve ljage s ovog sveta. Nehotice, jadni
saksofonista, uza sve što ta reč u sebi ima od smešnog,
beznačajnog, još jedan među tolikim saksofonistima.
Nevolja je u tome što, ako ovako nastavim, na kraju
ću više pisati o sebi nego o Džoniju. Počinjem da ličim
na jevanđelistu, a to mi se nimalo ne sviđa. Dok sam se
vraćao kući, sa cinizmom neophodnim kako bih
povratio sigurnost razmišljao sam o tome kako u svojoj
knjizi samo usput, diskretno, pominjem patološku
stranu njegove ličnosti. Nije mi se činilo neophodno da
svetu objašnjavam kako Džoni veruje da šeta poljima
punim urni, ili kako se slike pomeraju kad ih on
pogleda; to su, konačno priviđenja od marihuane, koja
prestaju kad završi lečenje i odvikavanje. Ali reklo bi
se da mi Džoni ostavlja te svoje utvare kao zalog,
stavlja mi ih u džep kao bilo kakvu drugu maramicu,
sve dok ne dođe trenutak da se one ponovo izvade. A
čini mi se da sam ja jedini koji ih trpi, živi s njima i
pribojava ih se; a to niko ne zna, čak ni Džoni. Čovek
ne može takvu stvar da prizna Džoniju kao što bi je
priznao nekom stvarno velikom čoveku, učitelju pred
kojim se ponižavamo u zamenu za savet. Kakav mi je
to svet zapalo da nosim na plećima kao teret? Kakav
sam ja to jevanđelista? U Džoniju nema nimalo
veličine, znao sam to otkako sam ga upoznao, otkako
sam počeo da mu se divim. Odavno me to već uopšte
ne čudi, mada me je u početku zbunjivao taj nedostatak
veličine, možda zato što je to dimenzija koju čovek nije
spreman da primeni na prvog ko naiđe, naročito ako je
jazzman. Ne znam zašto (ne znam zašto) sam u jednom
trenutku pomislio da u Džoniju postoji neka veličina
koju on svakim danom opovrgava (ili koju opovrgavani
mi, a to stvarno nije isto; jer, budimo pošteni, u Džoniju
postoji nekakva utvara nekog drugog Džonija koji je on
mogao biti, a taj drugi Džoni pun je veličine; utvara mu
se primećuje kao nedostatak te dimenzije koju,
međutim, negativno priziva i sadrži je).
To govorim zbog pokušaja koje je Džoni činio kako
bi promenio život, od neuspelog samoubistva do
marihuane, sve se to i moglo očekivati od nekoga ko je
toliko lišen veličine poput njega. Mislim da mu se zbog
toga još više divim, zato što je stvarno šimpanza koji
hoće da nauči da čita, jadnik koji licem naleće na
zidove, ali to ne može da ga ubedi, pa onda sve
ispočetka.
Ah, ali ako jednog dana šimpanza počne da čita,
kakva je to masovna propast, kakvo rasulo, spasavaj se
ko može, ja prvi. Užasno je kad se čovek bez ikakve
veličine tako sudara sa zidom. Kad njegove kosti udare,
sve nas time raskrinka, razbija nas u paramparčad
prvom frazom svoje muzike. (Mučenici, junaci, u redu:
čovek je s njima bezbedan. Ali Džoni!)

Sledovi. Ne umem to bolje da kažem, kao da

pojmite kako se odjednom stvaraju užasni ili idiotski
sledovi u životu nekog čoveka, a da se ne zna koji
zakon izvan uređenih zakona odlučuje da će za nekim
telefonskim pozivom odmah uslediti dolazak naše
sestre koja živi u Overnji, ili će mleko da iskipi, ili
ćemo s balkona videti nekog dečaka ispod automobila.
Kao u fudbalskim ekipama ili upravnim odborima,
izgledaće kao da sudbina uvek imenuje nekoliko
zamena, za slučaj da joj zafale glavni igrači. I tako su
me jutros, dok je još trajalo moje zadovoljstvo što znam
da se Džoni Karter oporavlja i da je zadovoljan, hitno
pozvali u redakciji, zove Tika, obaveštava me da je u
Čikago upravo umrla Bi, mlađa Lanina i Džonijeva
ćerka, da je Džoni, naravno, kao poludeo, pa bi bilo
dobro da malo pomognem prijateljima.
Ponovo sam se popeo uz hotelske stepenice – a
toliko ih je već bilo tokom mog prijateljstva sa
Džonijem – kako bih zatekao Tiku gde pije čaj, zajedno
s Dede koja kvasi peškir, Artom, Deloneom i Pepeom
Ramiresom koji razgovaraju u pola glasa o poslednjim
vestima o Lesteru Jangu, i Džonijem veoma tihim u
svom krevetu, s peškirom na čelu i savršeno mirnim i
skoro prezrivim izrazom. Odmah sam svoje ozbiljno
lice spakovao u džep, pa sam Džoniju samo snažno
stegao ruku, upalio cigaretu i čekao.
– Bruno, tu me boli – rekao je Džoni posle nekog
vremena, dodirujući konvencionalno mesto za srce. –
Bruno, ona je bila kao belutak na mom dlanu. A ja sam
samo bedni žuti konj, i niko, niko mi neće obrisati suze
iz očiju.
Sve je to izgovorio svečano, skoro izdeklamovao,
Tika je pogledala Arta, davali su jedno drugom znake
kao da mu praštaju, iskoristivši to što je Džonijevo lice
bilo pokriveno vlažnim peškirom, pa nije mogao da ih
vidi. Meni se lično gade jeftine reči, ali sve to što je
Džoni rekao, osim što mi se čini da sam negde pročitao,
zvučalo mi je kao maska koju je stavio kad bi govorio,
isto tako prazno, isto tako zaludno. Dede je došla s
novim peškirom i promenila mu obloge, pa sam u
međuvremenu uspeo da nazrem Džonijevo lice i video
sam da je sivo kao pepeo, da su mu usne zgrčene, a oči
stisnute, kao zgužvane. I kao i uvek sa Džonijem, stvari
su se desile drugačije nego što bi to čovek mogao
očekivati, a Pepe Ramires, koji ga ne poznaje baš
dobro, još je pod utiskom iznenađenja, a čini mi se i
zgroženosti, jer je malo potom Džoni seo u krevetu i
polako počeo da psuje, žvaćući svaku reč da bi je potom
ispljunuo kao kroz levak, počeo je da psuje odgovorne
za snimanje Amorousa, ne gledajući ni u koga ali
pribadajući svakog od nas kao insekte na karton
naprosto neverovatnom opscenošću svojih reči, tako je
dva minuta psovao sve oko Amorousa, počev od Arta i
Delonea, preko mene (mada ja...) pa sve do Dede na
kraju, Hriste svemoćni, majku vam kurvinsku svima
vama redom bez izuzetka. To je, u suštini, to i ono s
belutkom, bila posmrtna molitva za Bi, koja je umrla u
Čikagu od zapaljenja pluća.
Prošlo je petnaestak praznih dana; gomile posla,
novinskih članaka, poseta ovamo i onamo – dobar
sažetak života jednog kritičara, čoveka koji može da
živi samo na zajam, od tuđih novosti i odluka. Kad već
govorimo o tome, jedne večeri ćemo Tika, Bebi Lenoks
i ja biti u Kafe de Flor, veselo pevušeći Out of Nowhere
i komentarišući neki klavirski solo Bilija Tejlora za koji
sve troje mislimo da je dobar, a naročito Bebi Lenoks,
koja se još pritom obukla po modi Sen-Žermen-de-
Prea, pa samo da vidiš kako joj stoji. Bebi će ugledati
Džonija s oduševljenjem svojih dvadeset godina, a
Džoni će je pogledati ne videći je i produžiti dalje, da
sedne sam za drugim stolom, mrtav pijan ili pospan.
Osetiću Tikinu ruku na kolenu.
– Vidiš li ga, sinoć je ponovo duvao. Ili večeras. Ta
žena...
Odgovorio sam joj nevoljno da je Dede jednako
kriva kao i svaka druga, počevši od nje lično, koja je
desetinu puta duvala zajedno s Džonijem, i to će
ponovo učiniti kad god joj se prohte. Spopašće me
snažna želja da odem i budem sam, kao i uvek kad je
Džoniju nemoguće prići, biti s njim i na njegovoj strani.
Videću kako crta prstom po stolu, kako se zagledao u
kelnera koji ga pita šta će da popije, i na kraju će Džoni
u vazduhu nacrtati nekakvu strelu, držaće je obema
rukama kao da je strašno teška, a za drugim stolovima
ljudi će početi da se zabavljaju, vrlo diskretno, kako je
to red u Floru. Onda će Tika reći: „Sranje“, preći će za
Džonijev sto, i pošto naruči nešto od kelnera, počeće da
šapuće nešto Džoniju na uvo. Nema potrebe da kažem
kako će Bebi požuriti da mi poveri svoje najdraže nade,
ali ja ću joj nedorečeno reći kako te noći Džonija treba
ostaviti na miru i kako dobre devojčice idu rano na
spavanje, ako je moguće, u pratnji džez kritičara. Bebi
će se ljubazno nasmejati, njena ruka pomilovaće mi
kosu, pa ćemo posle mirno posmatrati devojku koja
prolazi lica pokrivenog slojem belila, a oči, pa čak i
usta, crta zelenom bojom. Bebi će reći da joj ne izgleda
tako loše, a ja ću je zamoliti da mi tiho otpeva neki bluz
koji ju je proslavio u Londonu ili Stokholmu. Posle
ćemo se vratiti na Out of Nowhere, koja nas ove noći
neprestano proganja, poput psa, isto onako belog i sa
zelenim očima.
Tuda će proći dvojica momaka iz Džonijevog
novog kvinteta, pa ću to iskoristiti da ih pitam kako je
prošlo te večeri; tako ću saznati da je Džoni jedva
mogao da svira, ali ono što je svirao vredelo je koliko i
sve ideje jednog Džona Luisa zajedno, ako
pretpostavimo da ovaj uopšte može da ima neku ideju
jer, kako reče jedan od momaka, jedino što mu je uvek
pri ruci, to su note kojima zatrpava rupe, a to nije isto.
A ja ću se za to vreme pitati koliko će još Džoni moći
da izdrži, a posebno, koliko će još moći da izdrži
publika koja veruje u Džonija. Momci neće hteti da
popiju pivo, Bebi i ja ćemo ponovo ostati sami, pa ću
ja na kraju popustiti pred njenim pitanjima i objasniti
Bebi, koja zaista zaslužuje podršku, zašto je Džoni
bolestan i dokrajčen, zašto je momcima iz kvinteta sve
više dosta, zašto stvar svakog trenutka može
eksplodirati kao što je eksplodirala u San Francisku,
Baltimoru i Njujorku, jedno pet-šest puta.
 Ući će još neki muzičari koji sviraju u kraju, neki
će otići do Džonijevog stola i pozdraviti ga, ali on će ih
pogledati kao iz daljine, s jezivo idiotskim izrazom,
vlažnih pitomih očiju, usta nesposobnih da zadrže
pljuvačku koja mu blista na usnama. Biće zabavno
posmatrati Tikino i Bebino dvostruko manevrisanje,
Tika će se pozivati na svoju moć nad muškarcima kako
bi ih udaljila od Džonija uz neko objašnjenje smišljeno
na brzinu i osmeh, Bebi šapućući mi na uvo koliko se
divi Džoniju i kako bi dobro bilo odvesti ga u
sanatorijum na odvikavanje, a sve to samo zato što je u
teranju i htela bi da legne sa Džonijem te iste večeri, što
je uostalom nemoguće kao što se može videti, a što me
prilično raduje. I kao što mi se dešava otkako je
poznajem, pomisliću kako bi to dobro bilo kad bih
mogao da pomilujem Bebine butine, pa ću biti na korak
od toga da joj predložim da odemo još nešto da
popijemo na nekom mirnijem mestu (ona neće hteti, a
u stvari ni ja, pošto će nas onaj drugi sto držati vezane
i nesrećne) sve dok iznenada, iako ništa nije
najavljivalo ono što će se desiti, ne budemo videli kako
Džoni polako ustaje, pogleda nas i prepozna, dođe kod
nas – recimo, kod mene, jer Bebi nije važna – i kad
stigne do stola, malo će se nagnuti, sasvim prirodno,
kao da hoće da uzme pržen krompirić sa tanjira, i
videćemo kako je kleknuo preda mnom, sasvim
prirodno će se spustiti na kolena i pogledaće me u oči,
i ja ću videti kako plače, i bez reči ću znati da Džoni
plače za malom Bi.
Moja reakcija je prirodna, hteo sam da podignem
Džonija, da mu ne dozvolim da pravi budalu od sebe, a
na kraju sam budalu od sebe napravio ja, jer nema ničeg
žalosnijeg od čoveka koji se upinje da pomeri drugog
čoveka kome je sasvim dobro onakvom kakav jeste, u
položaju koji mu savršeno prija, tako da su me gosti u
Floru, koji se ne uznemiravaju zbog sitnica, pogledali
ne baš prijateljski, mada većinom nisu znali da je taj
crnac koji kleči Džoni Karter gledali su me onako kako
bi ljudi gledali nekoga ko bi se uspuzao na oltar i počeo
da cima Isusa Hristosa kako bi ga skinuo s krsta. Prvi
koji mi je to zamerio bio je Džoni, naprosto tako što je
nečujno plakao, podigao pogled i pogledao me, pa uz
sve to i očigledan prekor gostiju nisam imao drugog
izbora nego da opet sednem naspram Džonija, da se
osetim gori od njega, sa željom da budem na bilo kom
drugom mestu, samo ne na stolici pred Džonijem koji
kleči.
Ostalo nije bilo tako loše, mada ne znam koliko je
vekova prošlo a da se niko nije pomakao, a da suze nisu
prestajale da klize niz Džonijevo lice, a da njegove oči
ne zure netremice u moje dok sam ja pokušavao da mu
ponudim cigaretu, da zapalim jednu za sebe, da Bebi
dam znak kojim tražim razumevanje koja je bila, čini
mi se, na ivici da izleti glavom bez obzira ili i sama da
brizne u plač. Kao i uvek, Tika je bila ta koja je smirila
gužvu tako što je sa svojom velikom smirenošću sela
za naš sto, primakla stolicu pored Džonija i spustila mu
ruku na rame, ne gurajući ga, sve dok se Džoni konačno
nije malo pridigao i iz tog užasa prešao u prigodan
položaj prijatelja koji sedi, prosto tako što je za
nekoliko centimetara podigao kolena i pustio da se
između njegove zadnjice i poda (hteo sam da kažem
krsta, ovo je stvarno zarazno) umetne krajnje
prihvatljiva udobnost stolice. Ljudi su se umorili od
gledanja u Džonija, on se umorio od plakanja, a mi od
toga da se osećamo kao psi. Odjednom sam sebi
objasnio naklonost koju neki slikari gaje prema
stolicama, svaka stolica u Floru učinila mi se odjednom
kao čudesan predmet, kao cvet, kao miris, kao savršeno
oruđe reda i poštenja među ljudima iz grada.
Džoni je izvadio maramicu, izvinio se bez
preterivanja, a Tika je naručila duplu kafu i dala mu da
popije. Bebi je bila zapanjena, odjednom je odustala od
bilo kakve gluposti kad je u pitanju Džoni i počela da
pevuši Mammie’s Blues ne ostavljajući utisak da to čini
namerno, a Džoni ju je pogledao i nasmešio joj se, i
učinilo mi se da smo Tika i ja istovremeno pomislili
kako je slika Bi polako bledela u dnu Džonijevih očiju,
kako je Džoni još jednom pristao da se malo vrati na
našu stranu, da bude s nama do sledećeg bekstva. Kao
i uvek, čim je prošao trenutak kad sam se osetio kao
pas, moja superiornost nad Džonijem dopustila mi je da
pokažem popustljivost, da razgovaram o svemu
pomalo ne zalazeći u previše lične oblasti (bilo bi
grozno videti kako Džoni klizi sa stolice, ponovo... ) a
na sreću, Tika i Bebi su se ponele kao anđeli a ljudi u
Floru su se izmenjali za sat vremena, te tako gosti u
jedan izjutra nisu ni slutili šta se maločas desilo, mada
se u stvari nije desilo bogzna šta, ako se dobro razmisli.
Bebi je otišla prva (vredna je to devojka, Bebi, u devet
će već biti na probi s Fredom Kalenderom, kako bi
popodne snimali) a Tika je popila treću čašu konjaka i
ponudila nam da nas poveze kući. Onda je Džoni rekao
ne, radije će ostati da priča sa mnom, Tika je smatrala
da je to sasvim u redu i otišla, ne zaboravivši da
prethodno svima plati turu, kako i priliči jednoj
markizi. Džoni i ja smo popili po čašicu šartreza, pošto
su među prijateljima takve slabosti dopuštene, pa smo
krenuli niz Sen-Žermen-de-Pre jer je Džoni uporno
ponavljao kako će mu prijati da prošeta, a ja nisam od
onih koji ostavljaju prijatelje na cedilu u takvim
prilikama.
Ulicom Abej silazimo do Trga Firstenber, koji
Džonija opasno podseća na pozorište-igračku, koje mu
je, izgleda, kum poklonio kad je imao osam godina.
Pokušavam da ga povedem prema Ulici Žakob u strahu
da će ga uspomene vratiti na Bi, ali reklo bi se da je
Džoni završio poglavlje za to veče. Miran je, ne posrće
(ranije sam ga viđao kako se tetura ulicom, i to ne zato
što je pijan; nešto mu ne valja s refleksima) a vrelina
noći i tišina ulica obojici nam prija. Pušimo goloaz,
puštamo da nas noge vode prema reci i pred jednom
limenom knjižarskom tezgom ka Keju Konti bilo kakva
uspomena ili zvižduk nekog studenta donosi nam do
usta neku Vivaldijevu temu, pa obojica počinjemo da
je pevamo s mnogo osećanja i oduševljenja, i Džoni
kaže, kad bi imao saksofon, provodio bi cele noći
svirajući Vivaldija, što se meni čini preteranim.
– Konačno, svirao bih ja malo i Baha i Šarla Iva –
kaže Džoni, popuštajući mi. – Ne znam zašto se
Francuzi ne zanimaju za Šarla Iva. Znaš li njegove
pesme? Ona o leopardu, mora da znaš pesmu o
leopardu. A leopard...
I onim svojim slabim tenorom naširoko nastavlja s
leopardom, a da i ne pominjem kako mnogo toga što on
peva uopšte nije Ivovo, što Džonija nimalo ne brine
dokle god je siguran da peva nešto dobro. Na kraju
sednemo na ogradu, nasuprot Ulice Ži-le-Ker i pušimo
još po jednu jer je noć veličanstvena a duvan će nas
uskoro naterati da popijemo pivo u nekom kafeu, a to i
Džonija i mene unapred raduje. Gotovo da ne obraćam
na njega pažnju kad prvi put pomene moju knjigu, jer
odmah ponovo počinje da priča o Šarlu Ivu i kako se
često zabavljao citirajući Ivove teme na svojim
pločama, a da to niko nije primetio (pa ni sam Iv,
pretpostavljam) ali ubrzo počinjem da razmišljam o
tome što je rekao za knjigu i pokušavam da ga vratim
na tu temu.
– Oh, pročitao sam nekoliko strana – kaže Džoni.
– Kod Tike mnogo pričaju o tvojoj knjizi, ali ja nisam
ni naslov znao. Juče mi je Art doneo englesko izdanje
pa sam onda saznao neke stvari. Dobra ti je knjiga.
Zauzimam stav prirodan u tim slučajevima,
mešajući neki izraz nezadovoljne skromnosti s
izvesnom dozom zanimanja, kao da će mi njegovo
mišljenje otkriti – meni, autoru – istinu o mojoj knjizi.
– To ti je kao u ogledalu – kaže Džoni. – U početku
sam mislio da je kad čovek čita šta o njemu pišu to
manje-više kao da se gleda u ogledalu. Mnogo se divim
piscima, neverovatno je šta sve oni kažu. Ceo onaj deo
o poreklu bi-bapa...
– Dobro, samo sam doslovno prepisao ono što si
mi ispričao u Baltimoru – kažem, braneći se ni sam ne
znam od čega.
– Da, sve je tu, ali je to u stvari kao u ogledalu –
uskopistio se Džoni.
– Šta više hoćeš? Ogledala su verna.
– Nedostaju neke stvari, Bruno – kaže Džoni. – Ti
se razumeš mnogo bolje nego ja, ali čini mi se da
nedostaju neke stvari.
– Biće, one koje si zaboravio da mi kažeš –
odgovaram prilično razljućen. Taj divlji majmun još
može i... (Trebalo bi razgovarati s Deloneom, bilo bi
žalosno ako bi neka neoprezna izjava upropastila zdrav
kritički napor da se... Na primer Lanina crvena haljina
– govori Džoni. I u svakom slučaju iskoristiti
večerašnje novosti i uključiti ih u novo izdanje; ne bi
bilo loše. Imala je neki zadah kao na pseto – govori
Džoni – i to je jedino što vredi na toj ploči. Da, pažljivo
slušati i brzo delati, jer u tuđim rukama ta moguća
opovrgavanja bi mogla imati žalosne posledice. A urna
na sredini, ona najveća, puna nekog skoro
nebeskoplavog pepela – govori Džoni – i toliko liči na
pudrijeru koju je imala moja sestra. Dok su to samo
halucinacije, a najgore bi bilo da opovrgava suštinske
ideje, estetički sistem koji je tolike pohvale... – A osim
toga cool ni slučajno nije ono što si ti napisao – govori
Džoni. Pažnja.)
– Kako to, nije ono što sam ja napisao? Džoni,
dobro je kad se stvari menjaju, ali nema ni šest meseci
kako si ti...
– Pre šest meseci – kaže Džoni, silazeći s ograde i
naslanjajući se na laktove kako bi glavu odmorio na
rukama. – Six months ago. Ah, Bruno, šta bih ja sad
mogao da odsviram kad bi momci bili tu... A povodom
toga: vrlo je oštroumno ono što si napisao o saksu i
seksu, lepa igra reči. Six months ago. Six, sax, sex.
Stvarno divno, Bruno. Proklet da si, Bruno.
Neću sad da mu pričam kako mu njegov mentalni
uzrast ne dozvoljava da shvati da ta nevina igra reči
skriva jedan prilično dubok sistem ideja (Leonardu
Federu se učinio krajnje tačan kad sam mu objasnio u
Njujorku) i da paraerotizam džeza evoluira još od
vremena washboarda, itd. To je večita priča, odjednom
me raduje što mogu da mislim kako su kritičari mnogo
potrebniji nego što sam i ja sam spreman da priznam
(privatno, u ovome što pišem) jer stvaraoci, od onoga
ko je muziku izmislio pa sve do Džonija, preko celog
prokletog niza između, nisu kadri da izvuku
dijalektičke konsekvence iz svog dela, da postuliraju
temelje i transcendentnost onoga što pišu ili
improvizuju. Toga bi trebalo da se setim u trenucima
potištenosti, kad mi je žao što sam samo kritičar. – Ime
zvezde je Pelen – govori Džoni, i odjednom čujem
njegov drugi glas, onaj glas kad je... kako to da kažem,
kako da opišem Džonija kad je na svojoj strani, već
ponovo sam, već odlutao? Uznemiren, silazim s
ograde, gledam ga izbliza. A ime zvezde je Pelen, šta
se tu može.
– Ime zvezde je Pelen – kaže Džoni, govoreći
svojim šakama. – I njihova tela biće bačena na trgove
velikog grada. Ima tome šest meseci.
Makar me niko ne video, makar niko ne saznao,
sležem ramenima zarad zvezda (ime zvezde je Pelen).
Vraćamo se na večitu priču: „Ovo sviram sutra”. Ime
zvezde je Pelen i njihova tela biće bačena ima tome šest
meseci. Na trgove velikog grada. Odlutao, i to daleko.
A meni je zakrvavljeno oko, prosto zato što ništa više
nije hteo da mi kaže za knjigu, a u stvari nisam uspeo
da saznam šta misli o knjizi koju čitaju tolike hiljade
fanova na dva jezika (ubrzo će biti na tri, a već se
govori i o španskom izdanju, izgleda da se u Buenos
Ajresu ne svira samo tango).
– Bila je to predivna haljina – kaže Džoni. – Ne
želiš da znaš kako je stajala na Lan, ali bolje da ti
objasnim uz viski, ako imaš pare. Dede mi je ostavila
samo trista franaka.
Smeje se vragolasto, gleda u Senu. Kao da on pa ne
ume da dođe do pića i marihuane. Počinje da mi
objašnjava kako je Dede mnogo dobra (a o knjizi ništa)
i da sve to čini iz dobrote, ali sva je sreća da je tu njegov
drug Bruno (koji je napisao knjigu, ali ništa) i najbolje
će biti da odu da sednu u neki kafe u arapskoj četvrti,
gde čoveka ostave na miru samo ako se vidi da malo
pripada zvezdi kojoj je ime Pelen (to mislim ja, ulazimo
u San-Severen i dva je izjutra, a to je vreme kad moja
žena ima običaj da se probudi i preslišava se šta će mi
sve reći uz kafu s mlekom). Tako je to s Džonijem, tako
ispijamo neki grozan jeftin konjak, tako dupliramo
dozu i osećamo takvo zadovoljstvo. Ali o knjizi ništa,
samo pudrijera u obliku labuda, zvezda, parčići stvari
koji prolaze kroz parčiće rečenica, parčiće pogleda,
parčiće osmeha, kroz kapi pljuvačke po stolu,
zalepljeni na ivice čaše (Džonijeve čaše). Da, ima
trenutaka kada bih želeo da je već mrtav.
Pretpostavljam da bi mnogi na mom mestu pomislili
isto. Ali kako se pomiriti s tim da Džoni umre odnevši
sa sobom ono što ne želi da mi kaže večeras, da i iz
smrti nastavi da lovi, nastavi da luta (više i ne znam
kako sve ovo da napišem) pa makar mi to donelo i mir,
i katedru, i autoritet koji daje neosporna teza ili dobro
vođen pogreb.
S vremena na vreme Džoni prekida svoje dugo
lupkanje po stolu, pogleda me, napravi neki
nerazumljiv pokret i nastavi da lupka. Gazda kafane nas
poznaje iz vremena kad smo dolazili s nekim arapskim
gitaristom. Odavno je već Ben Alfa hteo da pođe na
spavanje, mi smo jedini u prljavoj kafani koja zaudara
na alevu papriku i salčiće. I ja padam od umora, ali me
drži bes, neka potmula jarost koja nije uperena protiv
Džonija, nego pre onako kao kad se vodi ljubav celog
popodneva, pa osetite potrebu da se istuširate, da voda
i sapun odnesu sve to što postaje užeglo, da suviše
pokazuje ono što u početku... A Džoni uporno udara
neki ritam po stolu, povremeno pevuši, gotovo i ne
gledajući me. Lako se može desiti da više ne kaže ništa
o knjizi. Stvari ga nose s jedne na drugu stranu, sutra će
to biti neka žena, bilo koja druga gužva, neko
putovanje. Najpametnije bi bilo krišom mu uzeti
englesko izdanje, i povodom toga razgovarati sa Dede
i zamoliti je za uslugu u zamenu za mnoge druge.
Besmislen je taj nemir, taj bes. Nije trebalo očekivati
nikakvo oduševljenje od Džonija; u stvari mi nikad nije
palo na pamet da će pročitati knjigu. Vrlo dobro znam
da knjiga ne govori istinu o Džoniju (ali i ne laže) nego
se ograničava samo na Džonijevu muziku. Iz
diskretnosti, iz dobrote, nisam hteo da razotkrijem
njegovu neizlečivu šizofreniju, prljavu pozadinu s
drogom, promiskuitetnost tog jadnog života. Stavio
sam sebi u zadatak da pokažem suštinske crte,
stavljajući naglasak na ono što je zaista važno,
Džonijevu neuporedivu umetnost. Šta sam više mogao
reći? Ali možda me on baš tu čeka, kao i uvek u zasedi
nešto iščekuje, šćućuren, i sprema se na jedan od onih
besmislenih skokova iz kojih svi izlazimo povređeni. I
možda me baš tu čeka kako bi opovrgao sve estetičke
osnove na kojima sam zasnovao krajnji razlog njegove
muzike, veliku teoriju savremenog džeza koja mi je
donela tolike pohvale sa svih strana.
Pošteno govoreći, šta mene briga za njegov život?
Jedino me brine je da se ne prepusti onom ponašanju
koje nisam kadar da sledim (recimo, ne želim da ga
sledim) pa da na kraju opovrgne i zaključke moje
knjige. Da se negde ne izlane kako su moje tvrdnje
lažne, da je njegova muzika nešto drugo.
– Slušaj, malopre si rekao da u knjizi nedostaju
neke stvari.
(Sad, pazi.)
– Nedostaju neke stvari, Bruno? A, jeste, rekoh ti
da nedostaju neke stvari. Gledaj, nije to samo Lanina
crvena haljina. Tu su i... Da li su to stvarno urne,
Bruno? Sinoć sam ih ponovo video, ogromno polje, ali
nisu više bile tako zakopane. Neke su imale natpise i
crteže, videli su se divovi s kacigama kao na filmu, a u
rukama ogromne batine. Grozno je ići između urni i
znati da nema više nikoga, da sam ja jedini koji korača
između njih i traži. Nemoj da se rastužiš, Bruno, nije
važno što si zaboravio sve to da staviš. Ali, Bruno – i
podiže prst koji ne drhti – zaboravio si na mene.
– Ma, hajde, Džoni.
– Na mene, Bruno, na mene. Nisi ti kriv što nisi
mogao da napišeš ono što ni ja ne umem da odsviram.
Kad tamo negde kažeš da se moja istinska biografija
nalazi na mojim pločama, znam da u to stvarno veruješ,
a osim toga i jako dobro zvuči, ali nije tako. Ako ni ja
sam nisam umeo da sviram kako treba, da sviram ono
što sam ja zaista..., vidiš i sam da se od tebe ne može
tražiti čudo, Bruno. Ovde unutra je vrućina, hajdemo.
Izlazim za njim na ulicu, malo smo lutali sve dok
nas u jednoj uličici nije presrela bela mačka i Džoni je
dugo ostao da je mazi. Dobro, dosta je; na Trgu Sen-
Mišel ću naći taksi da ga odvezem u hotel i odem kući.
Na kraju i nije ispalo tako grozno, na trenutak sam se
pobojao da je Džoni razradio nekakvu antiteoriju
knjige, i da će je isprobati na meni pre nego što je
razglasi na sva zvona. Jadni Džoni miluje belu mačku.
U suštini, sve što je rekao jeste to da niko ni o kome
ništa ne zna, a to nije ništa novo. Svaka biografija to
uzima zdravo za gotovo i nastavlja dalje, šta tu ima.
Hajde, Džoni, hajdemo kući, kasno je.
– Nemoj misliti da je samo to – kaže Džoni,
odjednom se uspravivši kao da zna šta mislim. – Tu je
i Bog, dragi moj. Tu nikako nisi pogodio.
– Hajde, Džoni, hajdemo kući, kasno je.
– Tu je nešto što ti i oni koji su kao moj drugar
Bruno zovu Bog. Tuba paste za zube izjutra, to zovu
Bog. Kanta puna đubreta, to zovu Bog. Strah da ne
pukneš, to zovu Bog. I ti si imao obraza da mene
umešaš u tu svinjariju, napisao si da moje detinjstvo, i
moja porodica, i ne znam kakvo nasleđe predaka...
Gomila mućaka, a ti u sredini kokodačeš, sav srećan
zbog tog tvog Boga.. Neću tvog Boga, on nikad nije bio
moj.
– Samo sam rekao da crna muzika...
– Neću tvog Boga – ponavlja Džoni. – Zašto si u
svojoj knjizi prikazao kao da ga prihvatam? Ja ne znam
ima li Boga, ja sviram svoju muziku, sam pravim svog
Boga, ne treba ti da mi ga izmišljaš, pusti ti to Mahaliji
Džekson i Papi, smesta da si izbacio to iz knjige.
– Ako insistiraš – kažem, tek da bih nešto rekao. –
U drugom izdanju.
– Sam sam kao ova mačka, i još mnogo više sam
sam, zato što ja to znam, a ona ne zna. Nesrećnica,
zabada mi kandže u šaku. Bruno, džez nije samo
muzika, ja nisam samo Džoni Karter.
 – Baš to sam hteo da kažem kad sam napisao da ti
ponekad sviraš kao...
– Kao da mi kisne dupe – kaže Džoni, i to je prvi
put te večeri da osećam da je pobesneo. – Ništa ne može
da se kaže, ti sve odmah prevedeš na svoj prljavi jezik.
Ako, kad ja sviram, ti vidiš anđele, nisam ja kriv. Ako
drugi zinu, pa kažu da sam dostigao savršenstvo, nisam
ja kriv. A što je najgore, ono što si stvarno zaboravio
da kažeš u svojoj knjizi, Bruno, to je da ja ništa ne
vredim, da ono što ja sviram i zbog čega mi ljudi
aplaudiraju ne vredi ništa, zaista ne vredi ništa.
Retka skromnost, uistinu, u ovo doba noći. Ovaj
Džoni...
– Kako da ti objasnim? – viče Džoni spuštajući mi
ruke na ramena, tresući me levo i desno. (La paix!, deru
se s nekog prozora). – Nije to pitanje više muzike,
manje muzike, drugo je to nešto... na primer, to je
razlika između toga da je Bi umrla i da je živa. Ono što
ja sviram, to je Bi koja je umrla, znaš, a u stvari želim,
želim... I zato ponekad izgazim saks a ljudi misle da
sam se prepio. Razume se da sam u stvari uvek pijan
kad to radim, jer na kraju krajeva, saks mnogo košta.
– Hajdemo ovuda. Odvešću te do hotela taksijem.
– Mnogo si dobar, Bruno – podsmeva se Džoni. –
Moj drug Bruno beleži u svoju sveščicu sve što mu
čovek kaže, osim važnih stvari. Nikad nisam pomislio
da bi mogao toliko da pogrešiš sve dok mi Art nije dao
knjigu. U početku mi se činilo da govori o nekom
drugom, o Roniju ili Marselu, ali posle Džoni ovo,
Džoni ono, odnosno, radilo se o meni, a ja sam se pitao,
ama, zar sam to ja? A ti teraš, te ja u Baltimoru, te
Birdland, te moj stil... Slušaj – dodaje skoro hladno –
nije da ja ne shvatam da si napisao knjigu za publiku.
Sasvim je u redu, i sve što se kaže o tome kako ja
sviram i osećam džez izgleda mi savršeno O.K. Zašto
bismo dalje raspravljali o toj knjizi? Neko đubre u Sem,
ona trava što pluta pored mola, to je tvoja knjiga. A ja
sam ona druga trava, a ti si ova boca što prolazi tamo i
klati se. Bruno, umreću a neću naći..., a neću...
Hvatam ga ispod ruku, naslanjam ga na ogradu na
molu. Tone u bunilo, kao i uvek, mrmlja parčiće reči,
pljuje.
– A neću pronaći – ponavlja. – A neću pronaći...
– Šta bi hteo da nađeš, brate? – kažem mu. – Ne
treba tražiti nemoguće, ono što si ti našao bilo bi
dovoljno za...
– Za tebe, znam – kaže Džoni zajedljivo. – Za
Arta, za Dede, za Lan... Ne znaš kako... Jeste, vrata bi
ponekad počela da se otvaraju... Gledaj one dve trave,
srele su se, igraju jedna naspram druge... Lepo je, a...
Počela su da se otvaraju... Vreme... rekao sam ti, čini
mi se, da to s vremenom... Bruno, celog života sam u
svojoj muzici tražio kako da konačno otvorim ta vrata.
Makar ovolicno, makar mrvicu... Sećam se, u Njujorku,
jedne noći... Crvena haljina. Da, crvena, i divno joj je
stajala. Lepo, jedne noći smo bili s Majlsom i Holom...
čini mi se da smo skoro sat vremena ponavljali istu
stvar, sami, tako srećni... Majls je svirao nešto tako lepo
da sam bezmalo pao sa stolice, i onda sam odlepršao,
zatvorio sam oči, leteo sam. Bruno, kunem ti se da sam
leteo... Čuo sam sam sebe kao da na velikoj daljini ali
unutar mene samog, pored mene, neko stoji... Ne baš
neko... Gledaj bocu, neverovatno kako se klati... Nije
to bio neko, čovek traži poređenja... Bila je to sigurnost,
susret, kao u nekim snovima, zar ti se ne čini? Kad je
sve rešeno, Lan i deca te čekaju sa ćurkom u rerni, u
autu nijednom ne naletiš na crveno svetlo, sve klizi
glatko kao bilijarska kugla. A pored mene je bilo nešto
kao ja sam, ali nisam bio ni na jednom mestu, nisam ni
u Njujorku, a naročito van vremena, van bilo čega što
bi posle... nije ni bilo nikakvog posle... Na trenutak je
postojalo samo uvek... A nisam znao da je to laž, da se
to dešavalo zato što sam se izgubio u muzici, i čim
budem prestao da sviram, jer sam na kraju krajeva ipak
jednom morao da pustim jadnog Hola da ga mine želja
za klavirom, istog trenutka ću naglavačke da se
strmeknem u samog sebe...
Slatko plače, trlja oči prljavim rukama. Više ne
znam šta da radim, toliko je kasno, s reke se diže vlaga,
obojica ćemo se prehladiti.
– Čini mi se da sam hteo da plivam bez vode –
mrmlja Džoni. – Čini mi se da sam hteo da imam
Laninu crvenu haljinu ali bez Lan. A Bi je mrtva,
Bruno. Mislim da si u pravu, da ti je knjiga baš dobra.
– Hajde, Džoni, ne mislim da se vređam zbog
onoga što ti smatraš da ne valja.
– Nije to, tvoja knjiga je dobra zato što... zato što
u njoj nema urni, Bruno. To je kao ono što svira Sačmo,
tako čisto, tako besprekorno. Ti ne misliš da je ono što
Sačmo svira kao neki rođendan ili dobro delo? Mi...
Kažem ti da sam hteo da plivam bez vode. Učinilo mi
se... ali treba biti idiot... učinilo mi se da ću jednog dana
naći nešto drugo. Nisam bio zadovoljan, mislio sam da
su dobre stvari, da su Lanina crvena haljinu, pa čak i
Bi, bile kao zamke za miševe, ne umem drugačije da
objasnim... Zamke da bi čovek pristao, znaš, da bi
govorio kako je sve u redu. Bruno, mislim da su Lan i
džez, da, čak i džez, bili kao oglasi u časopisu, lepe
stvari da bih ja pristao, kao što ti pristaješ zato što imaš
Pariz i ženu i posao... Ja sam imao svoj saks... i svoj
seks, kako kaže knjiga. Sve što je potrebno. Zamke,
dragi moj... jer nemoguće je da nema ničeg drugog,
nemoguće da smo toliko blizu, toliko s druge strane
vrata...
– Jedino je važno dati sve od sebe – kažem,
osećajući svoju neprevaziđenu glupost.
– I svake godine pobediti na referendumu u Daun
Bitu, razume se – klima glavom Džoni. – Razume se da
je tako, razume se. Razume se.
Polako ga vodim prema trgu. Na sreću, jedan taksi
je na uglu.
– Naročito nikako ne prihvatam tvog Boga –
mrmlja Džoni. – Nemoj ti to meni, ne dozvoljavam. A
ako je stvarno s druge strane vrata, proklet bio ako me
briga. Nije to nikakva mudrost preći na drugu stranu
zato što ti on otvara vrata. Treba ih razvaliti nogom, to
treba. Razbiti ih pesnicom, ejakulirati po vratima, ceo
jedan dan pišati po vratima. Onog puta u Njujorku čini
mi se da sam vrata otvorio muzikom, ali sam onda
morao da stanem i prokletnik mi ih je onda zatvorio
pred nosom samo zato što mu se nikad nisam molio,
zato što mu se nikad neću moliti, zato što ne želim
uopšte da znam za tog livrejisanog vratara, to otvaralo
vrata u zamenu za napojnicu, tog...
Siroti Džoni, posle se žali što čovek ne stavlja takve
stvari u knjigu. Tri je ujutro, majko moja.
 Tika se vratila u Njujork, Džoni se vratio u Njujork
(bez Dede, koja se sad lepo smestila u kuću Luja
Perona, koji obećava kao trombonista). Bebi Lenoks se
vratila u Njujork. Sezona u Parizu nije bila bogzna
kakva, i meni su nedostajali prijatelji. Moja knjiga o
Džoniju se svuda jako dobro prodavala, i naravno,
Semi Precal je već govorio o mogućoj adaptaciji za
Holivud, što je uvek zanimljiva stvar kad se izračuna
odnos franak-dolar. Moja žena je i dalje bila besna zbog
moje priče s Bebi Lenoks, inače, sve u svemu ništa
naročito ozbiljno. Bebi je naglašeno promiskuitetna i
svaka pametna žena morala bi da shvati da takve stvari
ne ugrožavaju bračnu ravnotežu, na stranu što se Bebi
već vratila u Njujork sa Džonijem, konačno je priuštila
sebi zadovoljstvo da otputuje na istom brodu sa
Džonijem. Verovatno već puši marihuanu sa Džonijem,
izgubljena kao i on, sirotica. I Amorous je upravo
izašao u Parizu, baš kad je drugo izdanje moje knjige
ulazilo u štampu i kad se govorilo o prevodu na
nemački. Mnogo sam razmišljao o mogućim izmenama
u drugom izdanju. Pošten onoliko koliko to profesija
dozvoljava, pitao sam se ne bi li bilo neophodno u
drugačijem svetlu prikazati ličnost biografisanoga.
Više puta sam razgovarao s Deloneom i Hodeirom,
nisu znali šta u stvari da mi savetuju jer su smatrali da
je knjiga izvanredna i da se ljudima tako sviđa. Učinilo
mi se da primećujem da se obojica pribojavaju
književne zaraze, da na kraju ne obojim delo nijansama
koje imaju malo veze sa Džonijevom muzikom, ili je
uopšte nemaju, barem onako kako smo je svi mi
shvatali. Učinilo mi se da mišljenje ovlašćenih ljudi (i
moja lična odluka, bilo bi glupo poricati to kad su već
stvari dovde dogurale) pruža opravdanje da drugo
izdanje ostavim tako kako je. Pažljivo iščitavanje
specijalizovanih časopisa iz Sjedinjenih Država (četiri
reportaže o Džoniju, vesti o novom pokušaju
samoubistva, ovog puta tinkturom joda, sonda u
stomaku i tri nedelje u bolnici, ponovo svira u
Baltimoru kao da ništa nije bilo) prilično me je umirilo,
osim što mi je bilo žao što mu se sve to ponovo dešava.
Džoni ni jednu kompromitujuću reč nije rekao o mojoj
knjizi. Primer (iz Stomping Araund, muzičkog časopisa
iz Čikaga, Džonijev intervju s Tedijem Rodžersom):
„Da li si pročitao ono što je napisao Bruno V... o tebi u
Parizu?” „Jesam. Sasvim je u redu.” „Nemaš ništa da
kažeš o knjizi?” „Ništa, osim da je sasvim u redu.
Bruno je sjajan momak.” Ostalo je da se sazna šta bi
Džoni mogao govoriti kad bi bio pijan ili drogiran, ali
barem nije bilo glasina o bilo kakvom opovrgavanju s
njegove strane. Odlučio sam da ne diram drugo izdanje
knjige, da nastavim da predstavljam Džonija onakvog
kakav je u suštini bio: ubogi đavo jedva prosečne
inteligencije, obdaren kao i toliki muzičari, šahisti i
pesnici s darom da stvaraju izvanredne stvari a da
nemaju ni najmanju svest (u najboljem slučaju samo
ponos boksera koji zna da je jak) o dimenzijama svog
dela. Sve me je teralo da zadržim taj Džonijev portret
takav kakav je; nije mi trebalo da stvaram sebi
komplikacije s publikom koja hoće mnogo džeza ali
nimalo muzičke niti psihološke analize, ništa što nije
trenutno, jasno određeno zadovoljstvo, ruke koje
udaraju ritam, lica koja se blaženo opuštaju, muzika
koja se šeta po koži, upija se u krv i u dah, i potom kraj,
nikakvi duboki razlozi.
Prvo su stigli telegrami (Deloneu, meni, popodne je
već izašlo u novinama s idiotskim komentarima);
dvadeset dana kasnije dobio sam pismo od Bebi
Lenoks, koja me nije zaboravila. „U Belviju su se o
njemu sjajno brinuli i ja sam otišla po njega kad je
izlazio. Vratili smo se u stan Majka Rusola, koji je na
turneji po Norveškoj. Džoniju je bilo sasvim dobro, i
mada nije hteo da svira pred publikom, pristao je da
snima ploče s momcima iz Kluba 28. Tebi mogu da
kažem, u stvari je bio veoma slab (slutim već šta je Bebi
htela time da mi stavi do znanja, posle naše avanture u
Parizu) i noću me je plašilo to kako diše i ječi. Jedino
što me teši – dodala je Bebi ljupko – jeste to što je umro
zadovoljan i ne znajući. Gledao je televiziju i odjednom
pao na pod. Rekli su mi da je bilo trenutno.“ Otuda se
moglo zaključiti da Bebi nije bila prisutna, a tako je i
bilo jer smo posle saznali da je Džoni živeo u Tikinoj
kući i da je pet dana proveo s njom, zabrinut i utučen,
pričajući o tome da će napustiti džez, otići da živi u
Meksiku i da obrađuje zemlju (svakom dođe tako nešto
u nekom trenutku u životu, bezmalo je dosadno) i da ga
je Tika pazila i činila sve što je moguće da bi ga smirila
i prinudila da misli na budućnost (to je kasnije rekla
Tika, kao da su ona ili Džoni ikad imali i najmanju
predstavu o budućnosti). Usred televizijskog programa
koji se Džoniju mnogo sviđao, počeo je da kašlje,
odjednom se naglo presamitio, i tako dalje. Nisam tako
siguran da je smrt bila trenutna kao što je Tika rekla
policiji (pokušavajući da se izvuče iz ogromne gužve u
koju ju je uvukla Džonijeva smrt u njenom stanu,
marihuana koja je bila na dohvat ruke, neke ranije
nevolje koje je jadna Tika imala, i ne baš sasvim
ubedljivi rezultati autopsije. Možete već zamisliti šta je
sve lekar mogao da nađe u Džonijevoj jetri i plućima.)
„Ne želiš da znaš koliko me je zabolela njegova smrt,
mada bih mogla da ti ispričam druge stvari – nežno je
dodavala naša draga Bebi – ali jednom kad budem bolje
raspoložena pisaću ti i ispričaću ti (izgleda Rodžer hoće
da mi da ugovor za Pariz i Berlin) sve što treba da znaš,
ti koji si bio Džonijev najbolji prijatelj.“ I posle cele
jedne stranice posvećene uvredama na račun Tike,
koja, ako joj je verovati, ne samo što je bila uzrok
Džonijeve smrti, nego i napada na Perl Harbor i Crne
kuge, ta sirota Bebi završavala je: „Pre nego što
zaboravim, jednog dana je u Belviju mnogo pitao za
tebe, ideje su mu se pomešale, pa je mislio da si ti
Njujorku i da nećeš da dođeš da ga vidiš, stalno je
govorio o poljima punim nekih stvari, posle te je zvao
i čak te je psovao, siromah. Znaš šta znači groznica.
Tika je Bobu Kariju rekla da su Džonijeve poslednje
reči bile „Oh, napravi mi masku“, ali možeš već
zamisliti da u tom trenutku... Bogami, nego šta nego
sam zamišljao. „Mnogo se ugojio“, dodala je Bebi na
kraju pisma, „i dahtao je kad bi hodao“. Bile su to
pojedinosti koje su se i mogle očekivati od tako
istančane osobe kao što je Bebi Lenoks.
Sve se to podudarilo s pojavljivanjem drugog
izdanja moje knjige, ali sam srećom imao vremena da
ubacim i posmrtnu belešku napisanu brzo koliko me je
mašina nosila, i fotografiju na kojoj su se videli mnogi
poznati jazzmeni. Tako je biografija, da tako kažem,
bila upotpunjena. Možda nije u redu da ja to kažem, ali
kao što je i prirodno, govorim na čisto estetskom nivou.
Već se priča o novom prevodu, čini mi se na švedski ili
norveški. Moja žena je oduševljena vešću.
 TAJNO ORUŽJE

Čudno je što ljudi veruju da je prostiranje kreveta

baš isto što i prostiranje kreveta, da je pružiti ruku uvek
isto što i pružiti ruku, da je otvaranje konzerve sardina
beskonačno otvaranje jedne iste konzerve sardina. „Ali
svaka stvar je izuzetna”, misli Pjer nespretno
ispravljajući izlizani plavi prekrivač. „Juče je padala
kiša, danas sija sunce, juče sam bio tužan, danas će doći
Mišel. Jedino je nepromenljivo to što mi nikad neće
uspeti da ovaj krevet pristojno izgleda.” Nije važno,
ženama se sviđa nered u sobi kod samca, mogu da se
osmehnu (iz svakog njihovog zuba viri majka) i da
nameštaju zavese, premeštaju vazu ili stolicu, govore
samo je tebi moglo pasti na pamet da staviš sto tamo
gde nema svetla. Mišel će verovatno reći tako nešto,
dodirivaće i pomerati knjige i lampe, a on će je pustiti,
gledajući je sve vreme, ležeći na krevetu ili zavaljen u
staroj sofi, gledaće je kroz dim goloaza i želeće je.
„Šest, ozbiljan čas”, misli Pjer. Zlatan čas kada cela
četvrt Sen-Silpis počinje da se menja, da se sprema za
veče. Uskoro će izaći devojke iz beležnikove
kancelarije, muž madam Lenotr će vući svoju nogu
stepenicama, čuće se glasovi sestara sa šestog sprata,
nerazdvojnih kad treba kupiti hleb i novine. Mišel će
sigurno uskoro stići, osim ako se ne izgubi ili se ne
zadrži na ulici, sa onom svojom naročitom
sposobnošću da svuda zastaje i svraća na proputovanja
kroz pojedinačne male svetove izloga. Posle će mu
pričati: medved na navijanje, ploča s Kuprenom,
bronzani lanac s plavim kamenom, Stendalova sabrana
dela, letnja moda. To su sasvim razumljivi razlozi da se
malo zakasni. Još jedan goloaz, onda, još jedan gutljaj
konjaka. Slušaju mu se neke Mek Orlanove pesme, bez
preteranog truda traži među gomilama hartija i svezaka.
Zacelo su Rolan ili Babet odneli ploču; mogli bi i da ga
obaveste kad odnesu nešto njegovo. Zašto nema Mišel?
Seda na ivicu kreveta, gužvajući prekrivač. Eto, sad će
morati da cima i s jedne i sa druge strane, ponovo će
proviriti prokleta ivica jastuka. Užasno zaudara na
duvan, Mišel će se namrštiti i reći će mu da užasno
zaudara na duvan. Stotine i stotine popušenih goloaza
tokom stotina i stotina dana: teza, nekoliko prijateljica,
dva napada žutice, romani, dosada. Stotine i stotine
goloaza? Uvek se iznenadi kad samog sebe zatekne
kako se zadržava na tričarijama, pridaje važnost
sitnicama. Seća se starih kravata koje je bacio u đubre
pre deset godina, boje poštanske marke iz Belgijskog
Konga, ponosa njegovog filatelističkog detinjstva. Kao
da u dubini pamćenja zna tačno koliko cigareta je
popušio u životu, kakav je ukus imala svaka od njih, u
kom trenutku ju je upalio, gde je bacio pikavac. Možda
su besmislene brojke koje mu se ponekad javljaju u
snovima naznake tog neumoljivog računovodstva. „Ali
onda Bog postoji“, misli Pjer. Ogledalo na ormaru
uzvraća mu njegovim osmehom, primoravajući ga kao
i uvek da popravi lice, da zabaci unazad pramen crne
kose koji Mišel preti da će mu odseći. Zašto nema
Mišel? „Zato što neće da uđe u moju sobu“, misli Pjer.
Ali da bi jednog dana mogla da mu odseče pramen sa
čela moraće da uđe u njegovu sobu i da legne u njegov
krevet. Visoku cenu plaća Dalila, ne može se do muške
kose tek tako. Pjer govori sebi da je glup što je pomislio
da Mišel ne želi da se popne u njegovu sobu. Pomislio
je to tupo, kao iz daleka. Ponekad misao kao da mora
da prokrči sebi put preko nebrojenih prepreka dok se ne
pojavi kao mogućnost i bude saslušana. Budalasto je
što je pomislio da Mišel ne želi da se popne u njegovu
sobu. Ako je nema, to je zato što se zanela pred izlogom
neke gvožđare ili radnje, očarana prizorom male foke
od porcelana ili Zao-Vu-Kijeve litografije. Kao sad da
je gleda, a istovremeno shvata da zamišlja dvocevku,
baš dok uvlači dim cigarete i oseća da mu je oprošteno
za njegovu glupost. Dvocevka nije nikakvo čudo, ali šta
u ovo doba i to u njegovoj sobi radi pomisao na
dvocevku, i taj osećaj nelagodnosti. Ne voli ovo vreme
kad sve naginje ka ljubičastom, sivom. Leon proteže
ruku kako bi upalio stonu lampu. Zašto nema Mišel?
Sad više neće doći, ne vredi dalje čekati. Treba
pomisliti da stvarno ne želi da dođe u njegovu sobu.
Napokon, napokon. Ne treba to uzimati tragično; još
jedan konjak, započet roman, sići da se nešto pojede u
Leonovom bistrou. Žene će uvek biti iste, u Angijenu
ili u Parizu, mlade ili zrele. Njegova teorija o izuzetnim
slučajevima počinje da se izduvava kao balon, mišica
ustukne pre nego što se uhvati u zamku. Ali kakvu
zamku? Danas ili sutra, pre ili posle... Čekao ju je od
pet, mada je ona trebalo da stigne u šest; naročito za nju
je zategao plavi prekrivač, kao idiot se pentrao na
stolicu, s peruškom u ruci, kako bi skinuo neku
beznačajnu paučinu koja nikom nije smetala. I bilo bi
tako prirodno da ona baš u tom trenutku izađe iz
autobusa na Sen-Silpisu i dođe do njegove kuće,
zastajući pred izlozima ili gledajući golubove na trgu.
Nema nikakvog razloga da ne poželi da se popne u
njegovu sobu. Razume se da nema nikakvog razloga ni
da on misli na dvocevku, ili da odluči da bi u tom
trenutku Mišo bio bolja lektira od Grejema Grina.
Trenutni izbor Pjera neprestano zabrinjava. Ne može
biti da je sve proizvoljno, da puki slučaj odlučuje u
korist Grina a protiv Mišoa, za Mišoa a protiv
Angijena, odnosno, protiv Grina. Čak i pobrkati mesto
kao što je Angijen s piscem kao što je Grin...
„Nemoguće da je sve tako proizvoljno”, misli Pjer
bacajući cigaretu. „Ako nije došla, znači da joj se nešto
desilo; nema to nikakve veze s nama dvoma.”
Izlazi na ulicu, sačeka malo na vratima. Gleda kako
se pale svetla na trgu. Kod Leona nema gotovo nikoga
kad sedne za sto bliže ulici i naruči pivo. S mesta na
kojem se nalazi može da vidi vrata, pa ako ipak... Leon
priča o Tur de Fransu; stižu Nikol i njena prijateljica,
cvećarka promuklog glasa. Pivo je ledeno, treba
naručiti kobasice. Na ulazu u njegovu kuću vratarkin
sin se igra skačući na jednoj nozi. Kad se umori, počne
da skače na drugoj, ne mičući se od vrata.

– Kakva glupost – kaže Mišel. – Zašto ne bih htela

da dođem kod tebe kući, ako smo se tako dogovorili?
Edmon donosi kafu u jedanaest ujutro. U to vreme
nema bezmalo nikoga, pa se Edmon zadržava kod stola
da bi prokomentarisao Tur de Frans. Potom Mišel
objašnjava ono što se i moglo pretpostaviti, ono što je
Pjer morao pomisliti. Česte nesvestice njene majke,
tata se uplaši i zove je dok je na poslu, skače u taksi da
bi se zatim ispostavilo da nije ništa, beznačajna
vrtoglavica. Sve se to ne dešava prvi put, ali treba biti
Pjer da bi...
– Drago mi je što joj je već bolje – glupavo kaže
Pjer.
Spušta ruku na Mišelinu ruku. Mišel spušta drugu
ruku preko Pjerove. Pjer spušta drugu ruku preko
Mišeline. Mišel izvlači ruku i stavlja je odozgo. Pjer
izvlači svoju ruku i stavlja je odozgo. Mišel izvlači
ruku i pritiska dlan na Pjerov nos.
– Hladan kao u kučeta.
Pjer priznaje da je temperatura njegovog nosa
neobjašnjiva zagonetka.
– Tupane – kaže Mišel, sažimajući situaciju.
Pjer je ljubi u čelo, u kosu. Pošto ona saginje glavu,
hvata je za bradu i primorava je da ga pogleda pre nego
što je poljubi u usta. Ljubi je jednom, dvaput. Miriše na
nešto sveže, na senku pod drvetom. Im wunderschönen
Monat Mai, jasno čuje melodiju. Neodređeno ga
zadivljuje što se tako dobro seća reči, koje samo
prevedene imaju za njega pun smisao. Ali mu se
dopada melodija, reči zvuče toliko dobro uz Mišelinu
kosu, uz njena vlažna usta. Im wunderschönen Monat
Mai, als...
Mišelina ruka se zabada u njegovo rame, zariva mu
nokte.
– Boli me – kaže Mišel odgurnuvši ga, prelazeći
prstima preko usana.
Pjer vidi tragove svojih zuba na ivici usne. Miluje
je po obrazu i ponovo je ljubi, nežno. Mišel se naljutila?
Ne, nije. Kada, kada, kada će se videti nasamo? Teško
mu je da shvati, Mišelina objašnjenja kao da se odnose
na nešto drugo. Uporan je u zamisli da je jednog dana
vidi kako dolazi njegovoj kući, kako se penje pet
spratova i ulazi u njegovu sobu, ne shvata da se sve
odjednom razvedrilo, da Mišelini roditelji odlaze na
petnaest dana na selo. Neka idu, jer će onda Mišel...
Odjednom shvata, zagleda se u nju. Mišel se smeje.
– Bićeš sama kod kuće tih petnaest dana?
– Kako si glup – kaže Mišel. Ispruži prst i crta
nevidljive zvezde, rombove, blage spirale. Naravno,
njena majka računa da će verna Babet biti s njom te dve
nedelje, bilo je toliko krađa i napada u predgrađima. Ali
Babet će ostati u Parizu koliko god oni to žele.
Pjer ne poznaje paviljon, mada ga je zamišljao
toliko puta da kao da je već bio tamo, ulazi sa Mišel u
salončić pretrpan pohabanim nameštajem, popne se uz
stepenice pošto prethodno dotakne prstima staklenu
kuglu na početku gelendera. Ne zna zašto mu je kuća
neprijatna, toliko želi da izađe u vrt, mada je teško
poverovati da tako mali paviljon može imati vrt. S
naporom se odvaja od slike, otkriva da je srećan, da je
u kafeu s Mišel, da će kuća biti drugačija nego što je
zamišlja i da ga malo guši njen nameštaj i izbledeli
tepisi. „Moraću da pozajmim motocikl od Gzavijea“,
misli Pjer. Otići će da probudi Mišel i za pola sala će
biti u Klamaru, imaće dva vikenda za izlete, treba
nabaviti termos i kupiti neskafe.
– Ima li neka staklena kugla na stepeništu u tvojoj
kući?
– Nema – kaže Mišel – pobrkao si sa...
Ćuti, kao da je nešto grebe u grlu. Zavaljen na
klupici, glave oslonjene na visoko ogledalo kojim
Edmon hoće da umnoži broj stolova u kafeu, Pjer
neodređeno priznaje da je Mišel kao mačka ili
anonimni portret. Poznaje je tek odnedavno, možda i
ona za njega misli da ga je teško razumeti. Pre svega,
voleti se nikad nije nikakvo objašnjenje, kao ni imati
zajedničke prijatelje, niti deliti političko uverenje.
Ljudi uvek najpre misle da ni u kome nema tajne, tako
je lako nagomilati obaveštenja: Mišel Divernoa,
dvadeset četiri godine, kestenjasta kosa, sive oči,
kancelarijska službenica. I ona zna da Pjer Žolive,
dvadeset tri godine, plava kosa... Ali sutra će s njom
otići njenoj kući, za pola sata biće u Angijenu. „Prestani
s tim Angijenom”, misli Pjer, terajući od sebe to ime
kao da je muva. Imaće petnaest dana da budu zajedno,
i kuća ima vrt, verovatno mnogo drugačiji nego što ga
zamišlja, moraće da pita Mišel kakav je vrt, ali Mišel
zove Edmona, već je prošlo pola dvanaest i direktor će
se namrštiti ako vidi da se kasno vratila.
– Ostani još malo – kaže Pjer. – Evo stižu Rolan i
Babet. Neverovatno kako nikad ne možemo da budemo
sami u ovom kafeu.
– Sami? – kaže Mišel. – Pa došli smo da se nađemo
s njima.
– Znam, ali opet.
Mišel sleže ramenima, i Pjer zna da ona razume, da
je u dubini duše i njoj žao što prijatelji stižu tačno na
vreme. Babet i Rolan donose svoja uobičajena lica s
izrazom mirne sreće koja ga ovog puta ljute i čine
nestrpljivim. Oni su s druge strane, štiti ih grudobran
vremena; njihovi besovi i nezadovoljstva pripadaju
svetu, politici ili umetnosti, nikad njima samima,
njihovom najdubljem odnosu. Spasava ih navika,
mehanički pokreti. Sve je glatko, ispeglano,
spakovano, obeleženo. Zadovoljni prasci, sirotani, tako
dobri prijatelji. Umalo da ne stisne ruku koju mu pruža
Rolan, guta pljuvačku, gleda ga u oči, posle mu steže
prste kao da hoće da mu ih polomi. Rolan se smeje i
seda naspram njih; donosi vesti iz kino kluba, u
ponedeljak neizostavno treba ići. „Zadovoljni prasci”,
žvaće Pjer. To je idiotski, to je nepravedno. Ali
Pudovkinov film, ma hajde, već bi mogao da potraži
nešto novo.
– Novo – podsmeva se Babet. – Novo. Kako si
star, Pjer.
Nema nikakvog razloga da ne želi da pruži Rolanu
ruku.
– I obukla je narandžastu bluzu koja joj tako dobro
stoji – priča Mišel.
Rolan nudi goloazom i naručuje kafu. Nema
nikakvog razloga da ne želi da pruži Rolanu ruku.
– Da, pametna devojka – kaže Babet.
Rolan gleda Pjera i namiguje. Miran je, nema
nikakve probleme. Ama baš nikakve probleme, mirno
prase. Pjeru se gadi ta mirnoća, to što Mišel može da
priča o nekoj narandžastoj bluzi, toliko daleko od
njega, kao i uvek. Nema nikakve veze s njima,
poslednji je ušao u grupu, jedva ga trpe.
Dok priča (sad je reč o nekim cipelama) Mišel
prelazi prstom preko ivice usne. Ne ume čak ni lepo da
je poljubi, povredio ju je i Mišel se toga seća. A njega
svako ume da povredi, namiguju mu, smeškaju mu se,
mnogo ga vole. To je kao neki pritisak u grudima,
potreba da ode i bude sam u svojoj sobi pitajući se zašto
nije došla Mišel, zašto su Babet i Rolan odneli ploču ne
pitajući ga.
 Mišel gleda na sat i skače. Dogovaraju se za kino
klub, Pjer plaća kafu. Oseća se bolje, hteo bi da još
malo proćaska sa Babet i Rolanom, ljubazno ih
pozdravlja. Dobri prasci, Mišelini tako dobri prijatelji.
Rolan gleda kako odlaze, izlaze na osunčanu ulicu.
Polako pije kafu.
– Pitam se – kaže Rolan.
– I ja – kaže Babet.
– Zašto da ne, na kraju krajeva?
– Zašto da ne, svakako. Ali to bi bilo prvi put još
od onda.
– Već je vreme da Mišel uradi nešto sa svojim
životom – kaže Rolan. – Ako te zanima šta ja mislim,
mnogo je zaljubljena.
– Oboje su mnogo zaljubljeni.
Rolan se zamislio.
Dogovorio se sa Gzavijeom u kafeu na Trgu Sen
Mišel, ali stiže prerano. Naručuje pivo i prelistava
novine; ne seća se dobro šta je radio otkako se rastao sa
Mišel na vratima kancelarije. Poslednji meseci su isto
toliko zbrkani koliko i ovo jutro koje se još nije svršilo
a već je pomešano s lažnim sećanjima, zabunama. U
tom životu iz daljine kakav vodi, jedino je sigurno to
da je prišao Mišel najbliže što je moguće, čeka i shvata
da to nije dovoljno, da je sve nekako čudno, da o Mišel
ne zna ništa, u stvari baš ništa (ima sive oči, ima po pet
prstiju na svakoj ruci, nije udata, češlja se kao
devojčica) u stvari baš ništa. Pa onda, ako čovek o
Mišel ne zna ništa, dovoljno je da je samo na kratko ne
vidi i da praznina postane gust i gorak splet varki; boji
te se, gadi te se, ponekad te odbija u najdubljem
poljupcu, neće da spava s tobom, užasava se nečega,
još jutros te je grubo odgurnula (kako je samo čarobna
bila, kako se priljubila uz tebe u trenutku kad ste se
opraštali, kako je sve pripremila da bi se sutra videla s
tobom i da biste zajedno otišli u kuću u Angijenu) a ti
si joj ostavio trag zuba na ustima, ljubio si je i ugrizao
si je i ona se požalila, prešla je prstima preko usta i
požalila se bez ljutnje, samo malo začuđena, als alle
Knospen sprangen, pevao si Šumana u sebi, divljače
jedan, pevao si dok si je grizao za usta i sad se sećaš, a
osim toga i stepenicama si se penjao, da, penjao se,
dodirivao si prstima staklenu kuglu na početku
gelendera, ali je Mišel posle rekla da u njenoj kući
nema nikakve staklene kugle.
Pjer sklizne niže na klupici, traži cigarete.
Uostalom, ni Mišel ne zna mnogo o njemu, nije nimalo
radoznala iako onako pažljivo i ozbiljno sluša
poveravanja, kakva sposobnost da se podeli trenutak
života, šta bilo, mačka koja izlazi kroz vrata na kolima,
oluja u Siteu, list deteline, ploča Džerija Maligana.
Pažljiva, oduševljena i ozbiljna u isto vreme, jednako
spremna da sluša ili da natera da je slušaju. Tako su od
susreta do susreta, od razgovora do razgovora, odlutali
u samoću para među mnoštvom, malo politike, romani,
bioskop, svaki put sve dublje ljubljenje, dopuštenje da
njegova ruka klizne niz njeno grlo, dodirne grudi,
ponavlja beskonačno pitanje bez odgovora. Pada kiša,
treba se skloniti u neki ulaz; sunce bije u glavu, ući
ćemo u ovu knjižaru, sutra ću ti predstaviti Babet, to mi
je stara prijateljica, dopašće ti se. A posle će ispasti da
je Babetin prijatelj neki davnašnji Gzavijeov drug, a
Gzavije je Pjerov najbolji prijatelj, krug će se zatvarati,
ponekad u Babetinoj i Rolanovoj kući, ponekad u
Gzavijeovoj ordinaciji ili po kafeima u Latinskoj
četvrti uveče. Pjer će biti zahvalan, ne objašnjavajući
sebi razloge za tu zahvalnost, zato što su Babet i Rolan
Mišelini tako dobri prijatelji i ostavljaju utisak da je
nenametljivo štite, mada Mišel zaštita nije potrebna. U
toj grupi niko ne razgovara mnogo o drugima; draže su
im velike teme, politika ili procesi, a posebno vole da
se zadovoljno zgledaju, razmenjuju cigarete, sede po
kafeima i žive osećajući se okruženi drugovima. Imao
je sreće što su ga prihvatili i pustili da uđe; nije s njima
lako, znaju oni najsigurnije metode za obeshrabrivanje
novajlija. „Sviđaju mi se”, kaže sebi Pjer, ispijajući
ostatak piva. Možda misle da je već Mišelin ljubavnik,
bar Gzavije tako misli; ne bi mu moglo ući u glavu da
je Mišel mogla sve to vreme da ga odbija, bez nekog
određenog razloga, naprosto da ga odbija i nastavlja da
se viđa s njim, da izlaze zajedno, da ga pušta da priča,
ili da priča ona. Čak je i na čuđenje moguće navići se,
verovati da će se zagonetka objasniti sama od sebe i da
čovek na kraju živi iznutra, prihvata neprihvatljivo,
oprašta se po ćoškovima ili po kafeima kad bi sve
moglo biti tako jednostavno, stepenište sa staklenom
kuglom na početku gelendera koji vodi ka susretu,
istinskom. Ali Mišel je kazala da nema nikakve
staklene kugle.
Visok i mršav, Gzavije stiže s izrazom
rezervisanim za radne dane. Priča o nekim opitima, o
biologiji kao podstreku na skepticizam. Zagleda se u
svoj prst, požuteo. Pjer ga pita:
– Da li ponekad odjednom pomisliš na stvari
potpuno nevezane za ono o čemu si razmišljao?
– Potpuno nevezano je samo radna hipoteza i ništa
više – kaže Gzavije.
– Mnogo se čudno osećam ovih dana. Trebalo bi
da mi daš nešto, nekakav objektivator.
– Objektivator? – kaže Gzavije. – To ne postoji,
stari moj.
– Previše mislim na samog sebe – kaže Pjer. – To
je idiotski.
– A Mišel te ne objektivizuje?
– Baš mi se juče desilo da...
Čuje samog sebe kako priča, vidi Gzavijea koji vidi
njega, vidi Gzavijeovu sliku u ogledalu, Gzavijeov
potiljak, vidi samog sebe kako govori za Gzavijea (ali
zašto bi mi palo na um da na početku gelendera ima
staklena kugla) i s vremena na vreme prisustvuje
Gzavijeovom klimanju glavom, onom profesionalnom
gestu tako smešnom kad nije u ordinaciji, kad lekar
nema na sebi mantil koji ga premešta na neki drugi nivo
i daje mu druge moći.
– Angijen – kaže Gzavije. – Ne brini se, ja uvek
mešam Le Man i Menton. Za to je verovatno kriva neka
učiteljica, nekad davno u detinjstvu.
Im wunderschönen Monat Mai, pevuši Pjerovo
pamćenje.
– Ako ne možeš dobro da spavaš, javi mi i daću ti
nešto – kaže Gzavije. – U svakom slučaju, te dve
nedelje u raju biće dovoljne, uveren sam. Nema ničega
boljeg nego deliti jastuk s nekim, to ti razbistri svaku
misao; ponekad ih čak i sve odbaciš, a to se zove mir.
Možda kad bi više radio, više se zamarao, kad bi
okrečio svoju sobu ili pešice išao do Fakulteta umesto
što ide autobusom. Kad bi morao da zaradi onih
sedamdeset hiljada franaka koje mu šalju roditelji.
Naslonjen na ogradu Novog Mosta gleda kako prolaze
šleperi i oseća letnje sunce na vratu i ramenima. Grupa
devojaka smeje se i igra, čuje se konjski kas; neki riđi
biciklista dugo zviždi prolazeći pored devojaka, one se
glasnije smeju, kao kad bi se opalo lišće diglo i pojelo
mu lice jednim jedinim crnim ugrizom.
Pjer trlja oči, polako se ispravlja. Nisu to bile reči,
a ni priviđenje: nešto između te dve stvari, slika
razbijena na onoliko reči koliko je opalog lišća na
zemlji (koje se diglo da bi ga udarilo posred lica). Vidi
kako mu desna ruka drhti na ogradi. Steže pesnicu, bori
se dok ne savlada drhtanje. Gzavije je sigurno već
daleko, ne bi vredelo trčati za njim, dodavati još jednu
anegdotu spisku besmislica. „Opalo lišće”, reći će
Gzavije. „Ali na Novom Mostu nema opalog lišća.”
Kao da on ne zna da na Novom Mostu nema opalog
lišća, da je opalo lišće u Angijenu.

Sada ću misliti na tebe, draga, samo na tebe, cele

noći. Misliću samo na tebe, to je jedini način da osetim
samog sebe, ako te držim u svom središtu kao drvo, ako
se malo-pomalo odvojim od stabla koje me drži i vodi,
ako oprezno lebdim oko tebe, opipavajući vazduh
svakim listom (zelenim, zelenim, ja i ti, sočno stablo i
zeleno lišće: zeleno, zeleno) ne udaljavajući se od tebe,
ne dopuštajući da bilo ko drugi prodre između mene i
tebe, učini da ne mislim na tebe, ma i na trenutak me
liši saznanja da ova noć kruži ka svitanju i da će tamo
s druge strane, tamo gde živiš i spavaš, biti ponovo noć
kad zajedno stignemo i uđemo u tvoju kuću, popnemo
se uz stepenice na tremu, upalimo svetla, pomilujemo
tvog psa, popijemo kafu, dugo se gledamo pre nego što
te ja zagrlim (da te držim u svom središtu kao drvo) i
povedem te ka stepeništu (ali nema nikakve staklene
kugle) i počnemo da se penjemo, penjemo, vrata su
zatvorena, ali imam ključ u džepu...
Pjer skače iz kreveta, stavlja glavu pod česmu u
lavabou. Misliti samo na tebe, ali kako se može
dogoditi da ono što mislim bude mračna i potmula želja
u kojoj Mišel više nije Mišel (da te držim u svom
središtu kao drvo) gde više ne uspeva da je oseti u svom
naručju dok se penje stepeništem, jer čim je zakoračio
na stepenik ugledao je staklenu kuglu i sam je, sam se
penje uz stepenište, a Mišel je gore, zaključana, iza
vrata je i ne zna da on ima drugi ključ u džepu i da se
penje.
Obriše lice, širom otvori prozor jutarnjoj svežini.
Neki pijanac prijateljski razgovara sam sa sobom na
ulici, teturajući se kao da pluta u lepljivoj vodi. Pevuši,
ide tamo-amo kao u nekom odloženom svečanom plesu
po sivilu koje malo-pomalo nagriza kamen na pločniku,
zatvorene kapije. Als alle Knospen sprangen, reči se
ocrtavaju na Pjerovim potpuno suvim ustima, lepe se
za ono pevušenje odozdo, koje s melodijom nema
nikakve veze, ali ni reči nemaju veze ni sa čim, dolaze
kao i sve ostalo, na trenutak se lepe za život, a potom
dolazi nekakva zlobna teskoba, praznine koje se izvrću
kako bi pokazale froncle što se lepe za sve drugo, za
dvocevku, za dušek od opalog lišća, za pijanca koji
ritmično igra pavanu, s naklonima koji se šire u
dronjke, saplitanja i nerazumljivo prežvakane reči.
Motor brunda duž Ulice Alezija. Pjer oseća kako ga
Mišel malo jače prstima steže oko pasa kad god prođu
blizu nekog autobusa ili skrenu na uglu. Kad ih zaustavi
semafor, zabacuje glavu i očekuje milovanje, poljubac
u kosu.
– Ne plašim se više – kaže Mišel. – Vrlo dobro
voziš. Sad treba da skrenemo desno.
Paviljon je zaturen među desetinama sličnih kuća
na brdu iza Klamara. Za Pjera reč paviljon zvuči kao
utočište, uveravanje da će sve biti mirno i izolovano, da
će se tu nalaziti vrt sa stolicama od pruća i možda,
uveče, ponekim svicem.
– Ima li svitaca u tvom vrtu?
– Ne verujem – kaže Mišel. – Kakve ti besmislice
padaju na pamet.
Teško je razgovarati na motoru, saobraćaj zahteva
da se usredsrediš, a Pjer je umoran, jedva ako je
nekoliko sati odspavao pred jutro. Moraće da se seti da
popije pilule koje mu je dao Gzavije, ali naravno da se
neće setiti, a uostalom, neće mu ni biti potrebne.
Zabacuje glavu i gunđa, jer Mišel nikako da ga poljubi,
Mišel se smeje i prelazi mu rukom preko kose. Zeleno.
„Ostavi se gluposti“, rekao je Gzavije, očigledno
zbunjen. Naravno da će proći, dve tablete pre spavanja,
gutljaj vode. Kako li spava Mišel?
– Mišel, kako ti spavaš?
– Vrlo dobro – kaže Mišel. – Ponekad imam noćne
more, kao i svi.
Jasno, kao i svi, samo što kada se probudi zna da je
san ostao za njom, ne meša se s bukom na ulici, s licima
prijatelja, nešto što se uvlači i u najnevinije brige (ali
Gzavije je rekao da će s dve tablete sve biti u redu)
spavaće lica zagnjurenog u jastuk, malo skupljenih
nogu, dišući tiho, tako će je videti i sada, imaće je uz
svoje telo onako usnulu, slušaće je kako diše,
nezaštićena i naga kad je on uhvati rukom za kosu,
žuto, crveno, stoj.
Koči tako naglo da Mišel vikne, a potom ostane
vrlo tiha, kao da se stidi svog povika. S jednom nogom
na zemlji, Pjer okreće glavu, osmehuje se nečemu što
nije Mišel i ostaje kao izgubljen u vazduhu, i dalje se
osmehujući. Zna da će se svetlo promeniti u zeleno, iza
motora su kamion i auto, zeleno, iza motora su kamion
i auto, neko trubi, dva, tri puta.
– Šta ti je? – kaže Mišel.
Onaj u automobilu ga opsuje u prolazu, i Pjer
polako kreće. Rekli smo da će je videti onakvu kakva
je, nezaštićena i naga. To smo rekli, stigli smo upravo
u trenutku dok smo je gledali nezaštićenu i nagu, što
znači da nema nikakvog razloga da se makar i na
trenutak pretpostavi da će biti neophodno... Da, čuo
sam već, prvo levo, pa onda opet levo. Tamo, onaj krov
od sivog kamena? Ima borova, što je lepo, ama, što je
lep tvoj paviljon, vrt s borovima a tvoji mama i tata su
otišli na selo, gotovo da ne poveruješ, Mišel, tako nešto
je gotovo neverovatno.
Bobi, koji ih je dočekao uz veliku larmu i kevtanje,
spasava svoj dobar glas njuškajući brižljivo Pjerove
pantalone dok ovaj gura motocikl do trema. Mišel je
već ušla u kuću, otvara žaluzine, vraća se da dočeka
Pjera koji posmatra zidove i otkriva da sve to uopšte ne
liči na ono što je zamišljao.
– Ovde je trebalo da budu tri stepenika – kaže Pjer.
– A ovaj salon, ali razume se... Ne obraćaj pažnju na
mene, čovek uvek zamišlja nešto drugo. Čak i
nameštaj, svaku pojedinost. I tebi se to događa?
– Ponekad – kaže Mišel. – Pjer, gladna sam. Ne,
Pjer, slušaj, budi dobar i pomozi mi, treba da se skuva
nešto.
– Draga – kaže Pjer.
– Otvori taj prozor, neka uđe sunce. Budi miran,
Bobi će pomisliti da...
– Mišel – kaže Pjer.
– Ne, pusti me da odem da se presvučem. Skini
sako ako želiš, u ovom ormaru ćeš naći piće, ja se u to
ne razumem.
Gleda je kako trči, pentra se uz stepenice, gubi se
na odmorištu. U ormaru ima pića, ona se u to ne
razume. Salon je dugačak i mračan, Pjerova ruka miluje
početak gelendera. Mišel mu je rekla, ali to je ipak
poput prigušenog razočarenja, znači nema staklene
kugle.
Mišel se vraća u nekim starim pantalonama i
neverovatnoj bluzi.
– Izgledaš kao pečurka – kaže Pjer s nežnošću
kakvu svaki muškarac oseća prema ženi koja obuče
preveliku odeću. – Nećeš mi pokazati kuću?
– Ako želiš – kaže Mišel. – Nisi našao piće? Čekaj,
nisi ni za šta.
Odnose čaše u salon i sedaju na sofu naspram
odškrinutog prozora. Bobi im se raduje, baca se na
tepih i gleda ih.
– Odmah te je prihvatio – kaže Mišel, lickajući
ivicu čaše. – Sviđa ti se moja kuća?
– Ne – kaže Pjer. – Mračna je, buržujska je da
umreš, puna odvratnog nameštaja. Ali tu si ti, u tim
groznim pantalonama.
Miluje je po grlu, privlači je uza se, ljubi u usta.
Ljube se u usta, na Pjeru se ocrtava toplina Mišeline
ruke, ljube se u usta, zavale se malo, ali Mišel cvili i
hoće da se oslobodi, mrmlja nešto što on ne razume.
Zbrkano misli kako je najteže zapušiti joj usta, ne želi
da mu padne u nesvest. Odjednom je pusti, pogleda u
ruke kao da nisu njegove, čuje Mišelino ubrzano
disanje, Bobijevo potmulo režanje na tepihu.
– Izludećeš me – kaže Pjer, i ta smešna rečenica
manje ga pogađa od onoga što je pomislio. Kao
naredba, neodoljiva želja da joj zapuši usta, ali da se ne
onesvesti. Pruža ruku, izdaleka miluje Mišelin obraz,
sa svime se slaže, treba pojesti nešto na brzinu, treba da
izabere vino, previše je vrućina pored prozora.
Mišel jede na svoj način, mešajući sir s ringlicama
i uljem, salatom i komadićima krabe. Pjer pije belo
vino, gleda je i smeška se. Kad bi se njome oženio,
svakog dana bi pio svoje belo vino za stolom, gledao bi
je i smeškao se.
– Čudno – kaže Pjer. – Nikad nismo govorili o
ratnim godinama.
– Što se manje govori... – kaže Mišel, mažući
hlebom po tanjiru.
– Znam, ali uspomene se ponekad vraćaju. Meni
nije bilo tako loše, na kraju krajeva, tada smo bili deca.
Kao beskrajan raspust, potpuna, skoro zabavna
besmislica.
– Za mene nije bilo raspusta – kaže Mišel. – Sve
vreme je padala kiša.
 – Padala kiša?
– Ovde – kaže ona dodirujući čelo. – Pred mojim
očima, iza mojih očiju. Sve je bilo vlažno, sve kao da
se oznojilo i bilo vlažno.
– Živela si u ovoj kući?
– U početku jesam. Potom, za vreme okupacije,
odveli su me u kuću ujaka i ujne u Angijenu.
Pjer ne vidi da mu šibica gori među prstima, otvara
usta, maše rukom i psuje. Mišel se smeška, zadovoljna
što može da priča o nečemu drugom. Kad ustane da
donese voće, Pjer pali cigaretu i uvlači dim kao da se
guši, ali već je prošlo, za sve postoji objašnjenje ako ga
čovek potraži, koliko li je puta Mišel pomenula
Angijen tokom razgovora u kafeu, one rečenice koje
izgledaju beznačajno, nimalo vredne pamćenja, sve
dok se potom ne pokaže da je to središnja tema nekog
sna ili fantazije. Breskva, jeste, ali oljuštena. Ah,
mnogo mu je žao, ali njemu su žene uvek ljuštile
breskvu i nema razloga da Mišel bude izuzetak.
– Žene. Ako su ti ljuštile breskve, bile su glupe kao
ja. Bolje bi ti bilo da samelješ kafu.
– Znači živela si u Angijenu – kaže Pjer, gledajući
Mišeline ruke s blagim gađenjem koje u njemu uvek
izaziva ljuštenje voća. – Šta je tvoj stari radio za vreme
rata?
– Oh, ništa naročito. Živeli smo, čekajući da se sve
jednom završi.
– Nemci vas nikad nisu dirali?
– Ne – kaže Mišel, okrećući breskvu među
vlažnim prstima.
– Prvi put mi kažeš da ste živeli u Angijenu.
 – Ne volim da pričam o tim vremenima – kaže
Mišel.
– Ali nekad si to pomenula – kaže Pjer
protivrečno. – Ne znam kako, ali znao sam da si živela
u Angijenu.
Breskva pada u tanjir i komadići kore se ponovo
lepe za voćku. Mišel čisti breskvu nožem, a Pjer
ponovo oseća gađenje, okreće mlin za kafu iz sve
snage. Zašto mu ništa ne govori? Izgleda kao da se
muči, prilježno čisteći groznu breskvu koja curi. Zašto
ne govori? Puna je reči, dovoljno je pogledati joj ruke,
nervozno treptanje koje se povremeno završava
nekakvim tikom, cela jedna strana lica se pridigne i
ponovo se vrati na svoje mesto, evo opet, na klupi u
Luksemburškom parku primetio je taj tik koji se uvek
poklapa s uznemirenošću ili ćutanjem.
Mišel kuva kafu iza Pjerovih leđa, on pali cigaretu
na cigaretu. Vraćaju se u salon noseći porcelanske šolje
s plavim šarama. Miris kafe im prija, gledaju se kao
začuđeni tim predahom i svim onim što mu je
prethodilo; razmenjuju poneku reč, gledaju se i
smeškaju, piju kafu rasejano, onako kako se piju napici
koji vezuju zauvek. Mišel je odškrinula žaluzine i iz
vrta ulazi topla zelenkasta svetlost koja ih obavija kao
dim cigareta i konjak koji Pjer s uživanjem pijucka,
izgubljen u nekoj mlitavoj prepuštenosti. Bobi spava na
tepihu, stresa se i uzdiše.
– Sve vreme sanja – kaže Mišel. – Ponekad plače,
pa se odjednom probudi, sve nas gleda kao da je upravo
prošao kroz neki ogroman bol. A gotovo da je štene...
Uživanje što je tu, što se tako dobro oseća u tom
trenutku, što zatvara oči, što uzdiše poput Bobija, što
prelazi rukom preko kose, jednom, dvaput, osećajući
ruku koja klizi preko kose maltene kao da nije njegova,
blago golicanje kad stigne do temena, mir. Kad otvori
oči vidi Mišelino lice, njena poluotvorena usta, izraz
kao da je odjednom ostala bez kapi krvi. Gleda je ne
shvatajući, čaša konjaka kotrlja se po tepihu. Pjer stoji
pred ogledalom; bezmalo ga zabavlja što vidi da mu je
kosa razdeljena na sredini, kao kod zavodnika iz nemog
filma. Zašto Mišel mora da plače? Ne plače, ali lice
među rukama je uvek neko ko plače. Naglo joj ih
razdvoji, ljubi je u vrat, traži njena usta. Izlaze reči,
njene, njene reči, poput zverčica koje traže jedna drugu,
susret koji se odlaže kroz milovanja, miris sjeste,
prazne kuće, stepeništa koje čeka sa staklenom kuglom
na početku gelendera. Pjer bi želeo da podigne Mišel u
vazduh, da se trkom popne, ima ključ u džepu, ući će u
spavaću sobu, leći će preko nje, osetiće kako se stresa,
nespretno će početi da traži vrpce, dugmad, ali nema
staklene kugle na početku gelendera, sve je daleko i
užasno, Mišel je tu pored njega, a toliko je daleko i
plače, njeno lice plače među vlažnim prstima, njeno
telo koje diše i boji se i gura ga od sebe.
Kleknuvši, naslanja glavu na Mišelino krilo.
Prolaze sati, prolazi minut ili dva, vreme je nešto puno
bičeva i pljuvačke. Mišelini prsti miluju Pjerovu kosu i
on ponovo vidi lice, nagoveštaj osmeha, Mišel ga češlja
prstima, gotovo mu zadaje bol zabacujući mu kosu
unazad, a onda se nagne da ga poljubi i osmehuje se.
– Uplašio si me, na trenutak mi se učinilo... Kako
sam glupa, pa bilo je toliko drugačije.
– Koga si videla?
– Nikoga – kaže Mišel.
 Pjer se uspravi i čeka, sad se nešto poput vrata trese
i otvoriće se. Mišel teško diše, ima na njoj nešto od
plivača koji čeka pucanj za pokret.
– Uplašila sam se zato što... Ne znam, naveo si me
da pomislim kako...
Tresu se, vrata se tresu, plivačica čeka pucanj da bi
skočila u vodu. Vreme se rasteže kao parče gume, onda
Pjer ispruži ruke i uhvati Mišel, podigne se do nje i
duboko je poljubi, traži njene grudi ispod bluze, čuje je
kako ječi, i sam ječi dok je ljubi, dođi, dođi sada,
pokušavajući da je podigne u vazduh (ima petnaest
stepenika i jedna vrata sa desne strane) čuje Mišel kako
se buni, uzalud, ustaje držeći je u rukama, ne može više
da čeka, sad, istog trenutka, ništa joj ne vredi što hoće
da se uhvati za staklenu kuglu, za gelender (ali nema
nikakve staklene kugle na gelenderu) svejedno će je
odneti gore, a onda kao kučku, ceo se pretvorio u splet
mišića, kao kučku, takva i jeste, nek’ se nauči, oh,
Mišel, o, ljubavi moja, nemoj tako plakati, nemoj biti
tužna, ne daj da ponovo padnem u taj crni bunar, kako
sam to mogao pomisliti, nemoj plakati, Mišel.
– Ostavi me – kaže Mišel tihim glasom, boreći se
da se oslobodi. Upravo ga je odgurnula, gleda ga na
trenutak kao da to nije on i izleti napolje iz salona,
zatvara vrata kuhinje, čuje se okretanje ključa, Bobi
laje u vrtu.
Ogledalo pokazuje Pjeru glatko, bezizražajno lice,
ruke koje vise kao krpe, jedan kraj košulje izvučen iz
pantalona. Mehanički popravlja odeću, stalno se
gledajući u odrazu. Grlo mu se toliko steglo da mu
konjak peče u ustima, neće da prođe, sve dok samog
sebe ne prinudi i nastavi da pije iz boce, u beskonačnom
gutljaju. Bobi je prestao da laje, tišina popodnevnog
odmora, svetlost u paviljonu sve je zelenkastija. Sa
cigaretom među suvim usnama izlazi na trem, spušta se
u vrt, prolazi pored motora i odlazi duboko u vrt. Miriše
na zujanje pčela, na tepih od borovih iglica, sad je Bobi
počeo da laje između drveća, laje na njega, odjednom
je počeo da reži i da laje ne prilazeći mu, a onda sve
bliže i bliže, pa na njega.
Kamenica ga pogađa posred plećke; Bobi zavija i
beži, iz daljine ponovo laje. Pjer polako nišani i pogađa
ga u zadnju šapu. Bobi se krije u žbunju. „Moram da
nađem mesto na kojem mogu da razmislim.“ Leđa mu
klize niz stablo nekog bora, polako se spušta na tlo.
Mišel ga gleda kroz prozor na kuhinji. Sigurno je videla
kad sam kamenicom gađao psa, gleda me kao da me ne
vidi, gleda me i ne plače, ne kaže ništa, toliko je sama
na prozoru, moram da joj priđem i da budem dobar
prema njoj, želim da budem dobar, želim da je uhvatim
za ruku i poljubim joj prste, njenu tako nežnu kožu.
– Čega se igramo, Mišel?
– Nadam se da ga nisi povredio.
– Gađao sam ga kamenom da ga uplašim. Izgleda
da me nije prepoznao, baš kao ni ti.
– Ne govori gluposti.
– A ti ne zaključavaj vrata.
Mišel ga pušta da uđe, bez otpora prihvata ruku
koja je hvata oko struka. Salon je mračniji, početak
stepeništa skoro se ne vidi.
– Oprosti mi – kaže Pjer. – Ne umem da ti
objasnim, toliko je bezumno.
Mišel podiže čašu koja je pala i zatvara bocu s
konjakom. Vrućina je sve veća, kao da kuća teško diše
na njihova usta. Maramica koja se oseća na buđ briše
znoj s Pjerovog čela. O, Mišel, kako da nastavimo
ovako, ne razgovarajući, ne želeći da shvatimo to što
nas razbija upravo u trenutku kad... Hoću, mila, biću
pored tebe i neću biti glup, ljubiću te, izgubiću se u
tvojoj kosi, u tvom grlu, i shvatićeš da nema razloga...
jeste, shvatićeš da kad poželim da te uzmem u naručje
i povedem te sa sobom, da se popnem u tvoju sobu ne
povredivši te, tvoje glave naslonjene na moje rame...
– Ne, Pjer, ne. Danas ne, molim te.
– Mišel... Mišel...
– Molim te.
– Zašto? Reci mi zašto.
– Ne znam, oprosti mi... Nemoj sebi ništa
prebacivati, ja sam za sve kriva. Ali imamo vremena,
toliko vremena...
– Nemojmo više čekati, Mišel. Sada.
– Ne, Pjer, danas ne.
– Ali obećala si mi – kaže glupavo Pjer. – Došli
smo... Posle toliko vremena, toliko nade da me makar
malo voliš... Ne znam šta govorim, sve postane prljavo
kad izgovorim...
– Kada bi mogao da mi oprostiš, kada bih ja...
– Kako da ti oprostim kad ne govoriš, kad jedva da
te i poznajem? Šta treba da oprostim?
Bobi reži na tremu. Od vrućine im se slepila odeća,
slepili se otkucaji časovnika, kosa na čelu Mišel koja je
utonula u sofu gledajući u Pjera.
– Ni ja tebe ne poznajem mnogo, ali nije to...
Mislićeš da sam luda.
Bobi ponovo reži.
– Pre mnogo godina... – kaže Mišel i zatvara oči. –
Živeli smo u Angijenu, već sam ti pričala o tome. Čini
mi se da sam ti pomenula da smo živeli u Angijenu.
Nemoj tako da me gledaš.
– Ne gledam te – kaže Pjer.
– Gledaš, boli me.
Ali nije tačno, nemoguće da je boli to što očekuje
njene reči, nepomično čeka da ona nastavi, gleda kako
se njene usne jedva miču, i samo što nije, sklopiće ruke
i počeće da preklinje, cvet slasti koji se otvara dok ona
moli, otimajući se i plačući u njegovom naručju, vlažan
cvet koji se otvara, uživanje što je oseća kako se
uzaludno otima... Bobi ulazi vukući se, odlazi da legne
u uglu. „Nemoj tako da me gledaš“, rekla je Mišel, a
Pjer je odgovorio: „Ne gledam te“, a onda je ona rekla
da je gleda, da je boli kad oseti da je tako gledaju, ali
ne može da nastavi da priča jer sada Pjer ustaje i gleda
Bobija, gleda sebe u ogledalu, prelazi rukom preko lica,
uzdiše uz dug jecaj, zvižduk koji ne prestaje, pa
odjednom padne na kolena uz sofu i zarije lice u šake,
grčeći se i dahćući, boreći se da izbaci iz sebe slike koje
mu se poput paučine lepe posred lica, poput opalog
lišća koje se lepi za mokro lice.
– O, Pjer – kaže Mišel tankim glasom.
Plač prolazi kroz prste koji ne mogu da ga zadrže,
ispunjava vazduh nekom nespretnom tvari, tvrdoglavo
se vraća i nastavlja.
– Pjer, Pjer – kaže Mišel. – Zašto, mili, zašto.
Lagano ga miluje po kosi, dodaje mu maramicu
koja se oseća na buđ.
– Ja sam jadna budala, oprosti mi. Go... Govorila
si mi...
Ustaje, sruči se na drugi kraj sofe. Ne primećuje da
se Mišel naglo povukla, da ga ponovo gleda kao pre
nego što će pobeći. Ponavlja: „Go... govorila si mi“, s
naporom, grlo mu se steglo, šta je to, Bobi ponovo reži,
Mišel je na nogama, uzmiče korak po korak ne okrećući
se, gleda ga i uzmiče, šta je to, zašto sada to, zašto
odlazi, zašto. Udarac vratima ostavlja ga ravnodušnog.
Osmehuje se, vidi svoj osmeh u ogledalu, ponovo se
osmehuje, als alle Knospen sprangen, pevuši stisnutih
usana, tišina, telefon klikne jer je neko podigao
slušalicu, krčanje dok se okreće broj, jedno slovo,
drugo slovo, prva brojka, druga. Pjer se tetura, mutno
pomišlja kako bi trebalo da ode i objasni se sa Mišel,
ali već je napolju, pored motora. Bobi reži na tremu,
kuća žestoko uzvraća buku paljenja motora, prva, uz
ulicu, druga, sunce je nisko.
– Bio je to isti glas, Babet. Onda sam shvatila da...
– Gluposti – odgovara Babet. – Da sam tu, mislim
da bih te prebila.
– Pjer je otišao – kaže Mišel.
– Možda je to najbolje što je mogao da uradi.
– Babet, kad bi mogla da dođeš.
– Zašto? Naravno da ću doći, ali budalasto je.
– Mucao je, Babet, kunem ti se... Nije halucinacija,
već sam ti rekla... Bilo je kao da opet... Dođi brzo,
ovako telefonom ne mogu da ti objasnim... Sad sam
čula motor, otišao je i tako mi je strašno žao, kako može
da shvati šta mi je, siromašak, ali i on je kao lud, Babet,
tako je čudan.
– Mislila sam da si se izlečila od svega toga – kaže
Babet previše nezainteresovanim glasom. – Konačno,
Pjer nije glup i shvatiće. Mislila sam da već odavno
zna.
– Htela sam da mu kažem, htela sam da mu kažem
i onda... Babet, kunem ti se da je počeo da muca, a pre
toga, pre toga...
– Rekla si mi već, ali preteruješ. I Rolan se
ponekad češlja kako mu padne na pamet pa ga zato ne
pomešam s nekim drugim, šta tu kog đavola.
– A sad je otišao – ponavlja Mišel jednolično.
– Vratiće se – kaže Babet. – Dobro, spremi nešto
ukusno jer Rolan je iz dana u dan sve gladniji.
– Ogovaraš me – kaže Rolan s vrata. – Šta je s
Mišel?
– Hajdemo – kaže Babet. – Hajdemo smesta.

Svetom se upravlja uz pomoć gumenog cilindra

koji može da stane u ruku; ako se samo malo okrene
nadesno, svo drveće je jedno jedino drvo koje se pruža
duž puta; onda se sasvim malo okrene nalevo, zeleni
div se rasprši na stotine topola koje jure unazad, vodovi
visokog napona napreduju polako, jedan po jedan,
koračaju u srećnom ritmu u koji već mogu da uđu i reči,
pramenovi slika koje nisu slike puta, gumeni cilindar
okreće se nadesno, zvuk se pojačava, pojačava,
konopac zvuka se nepodnošljivo zateže, ali više ne
razmišlja, sve je mašina, telo zalepljeno za mašinu, i
vetar u lice kao zaborav, Korbej, Arpažon, Lina-
Monleri, ponovo topole, kućica za saobraćajca, svetlo
sve više ljubičasto, svež vazduh koji puni poluotvorena
usta, sporije, sporije, na ovoj raskrsnici skrenuti desno,
Pariz na osamnaest kilometara, ćincano, Pariz na
sedamnaest kilometara. „Nisam poginuo”, misli Pjer
skrećući polako ulevo. „Neverovatno da nisam
poginuo.“ Umor ga pritiska kao još jedan putnik na
njegovim plećima, nešto što postaje sve slađe i
potrebnije. „Verujem da će mi oprostiti“, misli Pjer.
„Oboje smo tako besmisleni, mora da shvati, da shvati,
da shvati, ništa se zaista ne sazna dok čovek ne zavoli,
želim njenu kosu među svojim šakama, njeno telo,
volim je, volim je... „Šuma počinje pored puta, opalo
lišće rasulo se po drumu, donosi ga vetar. Pjer gleda
lišće koje nestaje ispod motora i kovitla se; gumeni
cilindar ponovo se okreće nadesno, sve više i više. I
odjednom se staklena kugla slabo sija na početku
gelendera. Nema nikakve potrebe da ostavlja motor
daleko od paviljona, ali Bobi će lajati i zato čovek
sakriva motor među drveće i pešice stiže zajedno sa
uličnim svetiljkama, ulazi u salon tražeći Mišel koja je
sigurno tu, ali Mišel ne sedi na sofi, tu je samo boca
konjaka i korišćene čaše, vrata koja vode u kuhinju
ostala su otvorena i kroz njih ulazi crvenkasta svetlost,
sunce zalazi u dnu vrta, i samo tišina, tako da je najbolje
krenuti prema stepeništu orijentišući se prema staklenoj
kugli što blista, ili su to oči Bobija koji leži na prvom
stepeniku s nakostrešenom dlakom, jedva režeći, nije
teško preskočiti Bobija, polako se popeti uz stepenike
da ne bi škripali i uplašili Mišel, odškrinuta vrata,
nemoguće da su vrata odškrinuta i da on nema ključ u
džepu, ali ako su vrata odškrinuta nema potrebe za
ključem, pravo je zadovoljstvo provući rukama kroz
kosu dok prilazi vratima, dok ulazi pritisnuvši malo
desnom nogom, jedva malo gurne i vrata se otvaraju
bez šuma, Mišel sedi na ivici kreveta, diže pogled i
gleda ga, prinosi ruke ustima, izgleda kao da će
povikati (ali zašto joj kosa nije raspuštena, zašto nema
nebeskoplavu spavaćicu, sad je u pantalonama i izgleda
starije) a onda se Mišel osmehne, odahne, ustaje
pružajući mu ruke, kaže: „Pjer, Pjer“, umesto da sklopi
ruke i preklinje i opire se ona izgovara njegovo ime i
čeka ga, gleda ga i drhti kao od sreće ili stida, kao kučka
doušnička, kakva i jeste, kao sad da je vidi uprkos
tepihu opalog lišća koji mu ponovo pokriva lice a on ga
skida obema rukama dok Mišel uzmiče, sudara se s
ivicom kreveta, očajnički se osvrće, viče, viče, sve ono
zadovoljstvo se penje i kupa ga, viči, tako, kosa među
prstima, tako, makar preklinjala, tako, dakle, kučko,
tako.
– Zaboga, ali to je davno zaboravljena stvar – kaže
Rolan, ulazeći u krivinu pri punoj brzini.
– To sam i ja mislila. Skoro sedam godina. I
odjednom da iskoči, baš sad...
– U tome grešiš – kaže Rolan. – Ako je nekad
trebalo da iskoči, bilo bi to sad, u okvirima
besmislenog, deluje prilično logično. Ja lično...
Ponekad sanjam sve to, znaš. Način na koji smo ubili
tog tipa nije nešto što se zaboravlja. Konačno, nije se ni
moglo bolje u ono vreme – kaže Rolan, dajući gas do
daske.
– Ona ništa ne zna – kaže Babet. – Samo da su ga
ubrzo potom ubili. Bilo bi pravo reći joj bar to.
– Naravno. Ali njemu nije izgledalo nimalo pravo.
Sećam se njegovog lica kada smo ga izvukli iz auta
usred šume, odmah je shvatio da je gotov. Bio je hrabar,
što jest, jest.
– Biti hrabar je uvek lakše nego biti čovek – kaže
Babet. – Iskoristiti dete koje... Kad se samo setim
koliko sam morala da se borim da se Mišel ne ubije.
Onih prvih noći... Ne čudi me da se sad opet oseća kao
nekad, to gotovo da je prirodno.
Auto ulazi u punoj brzini u ulicu koja vodi do
paviljona.
– Da, bio je svinja – kaže Rolan. – Čist arijevac,
onako kako su oni to shvatali u to vreme. Zatražio je
cigaretu, naravno, kompletna ceremonija. I hteo je da
zna zašto ćemo ga smaknuti, pa smo mu objasnili, nego
šta nego smo mu objasnili. Kad ga sanjam, to je
najčešće taj trenutak, onaj njegov izraz prezrivog
iznenađenja, gotovo elegantan način na koji je mucao.
Sećam se kako je pao, razneseno lice zabilo se u opalo
lišće.
– Nemoj više, molim te – kaže Babet.
– Zaslužio je, a osim toga, nismo ni imali drugo
oružje. Dobro upotrebljena lovačka patrona... Da li
sada levo, tamo u dnu?
– Jeste, levo.
– Nadam se da ima konjaka – kaže Rolan,
počinjući da koči.
 ŽUTI CVET

Izgleda kao šala, ali besmrtni smo. Znam jer imam

negativan dokaz, znam jer poznajem jedinog smrtnika.
Ispričao mi je svoju priču u bistrou u ulici Kambron,
bio je toliko pijan da mu uopšte nije bilo teško da
govori istinu, premda su se gazda i stare mušterije za
šankom smejali toliko da im je vino izlazilo na oči.
Mora da je kod mene na licu video ispisanu nekakvu
zainteresovanost, zato što se zalepio za mene, pa smo
na kraju sebi pružili luksuz da sednemo za sto u uglu
gde se moglo piti i razgovarati na miru. Ispričao mi je
da je penzioner opštinske službe i da se njegova žena
vratila kod roditelja na neko vreme, što je način kao i
bilo koji drugi da prizna da ga je napustila. Bio je to
nimalo star čovek, uopšte nije bio neznalica,
ispošćenog lica i sušičavih očiju. Zaista je pio da
zaboravi, i to je izjavljivao počev od pete čaše crnog.
Nisam kod njega osetio onaj miris koji je zaštitni znak
Pariza, ali koji izgleda primećujemo samo mi stranci.
Nokti su mu bili negovani, nije imao perut.
Ispričao je kako je u autobusu na liniji 95 video
dečka od nekih trinaest godina, i kako je, čim ga je
pogledao, istog trenutka otkrio kako dečko mnogo liči
na njega, barem liči na sećanje koje je čuvao na sebe u
tim istim godinama. Malo-pomalo počeo je da priznaje
kako liči na njega po svemu, po licu i rukama, uvojku
koji mu pada na čelo, veoma razdvojenim očima, a
najviše po stidljivosti, po načinu na koji se skrivao u
časopisu sa stripovima, po pokretu kojim je zabacivao
kosu, po nepopravljivoj trapavosti pokreta. Toliko je
ličio na njega da mu je gotovo bilo smešno, ali kad je
dečko sišao kod rue de Rennes, on je sišao za njim i
ostavio na cedilu prijatelja koji ga je čekao na
Monparnasu. Potražio je neki izgovor da se obrati
dečaku, upitao ga je za neku ulicu i sad već bez
iznenađenja čuo glas koji je bio njegov glas iz
detinjstva. Dečak je išao put te ulice, stidljivo su
koračali zajedno nekoliko blokova. Na tom mestu na
njega se sručilo kao nekakvo otkrivenje. Ništa se nije
razjasnilo, ali to je bilo nešto čemu objašnjenje i nije
bilo potrebno, što je postajalo mutno ili glupo kad bi
čovek poželeo – kao ovo sad – da ga objasni.
Ukratko, uspeo je da sazna koja je dečakova kuća,
i s ugledom koji mu je davala njegova prošlost
izviđačkog instruktora, prokrčio je sebi put u tu tvrđavu
nad tvrđavama, u jedan od francuskih domova. Zatekao
je pristojnu bedu i ostarelu majku, penzionisanog
ujaka, dve mačke. Posle mu nije bilo previše teško da
mu neki njegov brat poveri svog sina koji je imao
četrnaestak godina, i dva dečaka se sprijateljiše. Počeo
je da odlazi u Likovu kuću svake nedelje; majka ga je
primala s podgrejanom kafom, razgovarali su o ratu, o
okupaciji, i o Liku takođe. Ono što je počelo kao
otkrivenje raspoređivalo se geometrijski, dobijalo je
primerne obrise koje ljudi vole da zovu sudbina. Čak se
to moglo i izreći svakodnevnim rečima; Lik je ponovo
bio on, nije postojala smrt, svi smo besmrtni.
– Svi smo besmrtni, stari moj. Pogledajte, niko to
nije mogao da dokaže, a meni je zapalo, i to u 95-ici.
Mala greška u mehanizmu, nabor u vremenu,
istovremeni pojavni oblici umesto uzastopnih, Lik je
trebalo da se rodi posle moje smrti, a naprotiv... Da i ne
računamo čudesnu slučajnost što sam ga sreo u
autobusu. Mislim da sam vam već rekao, bila je to neka
vrsta potpune ubeđenosti, bez reči. To je bilo to, i tačka.
Ali potom su počele sumnje, jer u tim slučajevima
čovek ili sam sebi kaže da je imbecil, ili uzima sredstva
za smirenje. I zajedno sa sumnjama, ubijajući ih jednu
za drugom, dokazi da nije pogrešio, da za sumnju nema
razloga. Ovo što ću vam reći izaziva najviše smeha kod
onih budala, kad mi ponekad dođe da im to ispričam.
Lik ne samo što je bio ponovo ja, nego je trebalo i da
postane kao ja, kao ovaj bedni nesrećnik koji vam sve
ovo priča. Samo je trebalo da ga vidite kako se igra,
kako uvek nezgodno padne, iskrivi nogu ili iščaši rame,
taj osećaj po površini kože, to crvenilo koje mu se penje
u lice čim ga neko nešto pita. Naprotiv, majka, pošto
one vole da pričaju, pošto umeju da ispričaju čoveku
svakojake stvari iako dečko stoji tu i umire od stida,
najneverovatnije intimne stvari, anegdote, prvi zub,
crteži u osmoj godini, bolesti... Dobra gospođa ništa
nije sumnjala, razume se, a ujak je sa mnom igrao šah,
bio sam kao član porodice, čak sam im pozajmio novac
da doguraju do kraja meseca. Uopšte mi nije bilo teško
da saznam Likovu prošlost, bilo je dovoljno da ubacim
poneko pitanje u teme koje su zanimale starce: ujakova
reuma, portirkini bezobrazluci, politika. Tako sam
upoznavao Likovo detinjstvo između šahiranja kralja i
razmišljanja o cenama mesa, tako sam dobijao
nepogrešiv dokaz. Ali, shvatite – dok smo naručivali
još jednu čašu – Lik je bio ja, ono što sam ja bio kao
mali, ali nemojte ga zamišljati kao nekakvu kopiju. Pre
je to analogan oblik, razumete, odnosno, u sedmoj
godini ja sam iščašio zglob na ruci, a Lik ključnu kost,
u devetoj je jedan od nas imao šarlah a drugi boginje, i
osim toga, umešala se i istorija, stari moj, meni su
boginje trajale petnaest dana a Lik je ozdravio za četiri,
napredak medicine i slične stvari. Sve je bilo analogno,
i zato, da vam dam primer, lako bi se moglo dogoditi
da pekar na ćošku bude dvojnik Napoleona, a ne zna to
zato što se poredak nije poremetio, zato što čovek nikad
ne može da se sretne sa istinom u autobusu; ali ako bi
nekako shvatio tu istinu, mogao bi razumeti da je
ponovio i da ponavlja Napoleona, da je to što perač
sudova postaje vlasnik dobre pekare na Monparnasu
ista putanja kao i skok s Korzike na francuski presto, i
da bi, ako bi polako čeprkao po istoriji svog života,
pronašao trenutke koji odgovaraju pohodu na Egipat,
konzulstvu i Austerlicu, pa bi čak primetio i da će mu
se s pekarom nešto dogoditi kroz koju godinu, da će
završiti na nekoj Svetoj Jeleni koja je možda samo
sobičak na šestom spratu, ali isto onako poražen, isto
onako okružen vodom samoće, isto onako ponosan na
svoju pekaru koja je bila kao orlovski let. Shvatate, zar
ne?
Shvatao sam ja, ali sam pomislio kako u detinjstvu
svi preležimo tipične bolesti u određenom roku, i da
gotovo svako do nas polomi nešto dok igra fudbal.
– Znam, samo sam govorio o vidljivim
podudarnostima. Na primer, to što je Lik ličio na mene
nije bilo važno, iako je bilo važno za otkrivenje u
autobusu. Ono što je zaista važno bili su sledovi, a to je
teško objasniti jer se tiču karaktera, nejasnih sećanja,
bajki iz detinjstva. U to vreme, hoću da kažem, kad sam
bio u Likovim godinama, prošao sam kroz gorak period
koji je počeo nekom beskrajnom bolešću, posle sam
usred oporavka otišao da se igram s drugovima pa sam
slomio ruku, a čim sam se iz toga izvukao, zaljubio sam
se u sestru jednog školskog druga i patio onako kako se
pati kad čovek nije kadar da pogleda u oči devojku koja
mu se podsmeva. Lik se takođe razboleo, čim se
oporavio pozvali su ga u cirkus, i dok je silazio niz
tribine, sapleo se i iščašio skočni zglob. Ubrzo zatim
majka ga je zatekla kako jedne večeri plače pored
prozora, stežući plavu maramicu u ruci, maramicu koja
nije bila iz kuće.
Pošto neko mora i da protivreči u ovom životu,
rekoh kako su dečje ljubavi neizbežan dodatak uz
modrice i zapaljenja plućne maramice. Ali priznao sam
da je ono s avionom već bila druga stvar. Avion s
propelerima na oprugu, koji je on doneo za njegov
rođendan.
– Kad sam mu ga dao još jednom sam se setio
igračke na sklapanje koju mi je majka poklonila kad
sam imao četrnaest godina, i onoga što mi se desilo. A
desilo se to da sam bio u vrtu, iako se spremala letnja
oluja i već se čula grmljavina, počeo sam da pravim
dizalicu na stolu u senjaku, blizu kapije koja je vodila
na ulicu. Neko me je pozvao iz kuće, pa sam na trenutak
morao da uđem. Kad sam se vratio, kutija s igračkama
bila je nestala, a vrata su bila otvorena. Vičući očajnički
potrčao sam na ulicu, gde nisam video nikoga, a u tom
istom trenutku udario je grom u kuću preko puta. Sve
se to desilo kao u jedan mah, i ja sam se toga sećao dok
sam Liku davao avion a on se zagledao u njega s onom
istom srećom s kakvom sam ja gledao svoje igračke na
sklapanje. Majka je došla da mi donese šolju kafe, i
razmenjivali smo uobičajene rečenice kad se začuo
krik. Lik je potrčao do prozora kao da hoće da se baci.
Lice mu je bilo bledo kao krpa a oči pune suza, uspeo
je da promuca da je avion skrenuo s puta i prošao baš
kroz otvor na odškrinutom prozoru. „Ne vidi se više, ne
vidi se više“, ponavljao je plačući. Čuli smo viku
odozgo, ujak je uleteo da javi da je požar u kući preko
puta. Shvatate li sada? Da, bolje da popijemo još po
jednu.
Potom, kako sam ja ćutao, čovek je rekao da je
počeo samo na Lika da misli, na Likovu sudbinu.
Majka je htela da ga upiše u zanatsku školu, kako bi
sebi skromno otvorio ono što je ona zvala životni put,
ali taj put je već bio otvoren i samo on, koji nije mogao
ništa da kaže osim ako nije želeo da pomisle da je lud i
zauvek ga odvoje od Lika, samo je on mogao reći majci
i ujaku da je sve to uzalud, šta god činili ishod će biti
isti, poniženja, žalosna rutina, jednolične godine,
neuspesi koji nagrizaju i odeću i dušu, povlačenje u
samoću i nezadovoljstvo, u bistro u kraju. Ali najgore
u svemu tome nije bila Likova sudbina; najgore je bilo
to što će i Lik umreti, pa će neki drugi čovek ponoviti
Likov lik i njegov sopstveni, sve dok ne bude umro
kako bi sledeći čovek bio uvučen u kolo. Lik skoro da
mu više ništa nije značio; noću je njegova nesanica
odlazila dalje, do sledećeg Lika, do drugih koji će se
zvati Rober ili Klod ili Mišel, teorija o beskrajnim
ubogim đavolima koji ponavljaju isti lik a da to i ne
znaju, ubeđeni da je njihova volja slobodna. Ovaj
čovek bi se od vina rastužio, ništa se tu nije moglo.
– Sad mi se smeju kad kažem da je Lik umro
nekoliko meseci kasnije, suviše su glupi da bi shvatili
kako... Jeste, nemojte i vi sad tako da me gledate. Umro
je nekoliko meseci kasnije, sve je počelo bronhitisom,
baš kao što sam i ja u tim godinama imao žuticu. Mene
su odveli u bolnicu, ali Likova majka uporno je htela
da ga neguje kod kuće, i ja sam odlazio skoro
svakodnevno, ponekad sam vodio i sinovca da se igra s
Likom. Tolika je beda vladala u kući da su moje posete
bile uteha u svakom smislu, društvo za Lika, paket s
haringama ili kolač s kajsijama. Navikli su da ja
kupujem lekove, pošto sam im pomenuo apoteku u
kojoj imam specijalan popust. Na kraju su na mene
gledali kao na Likovog bolničara, a već možete i
zamisliti kako u jednoj takvoj kući, u koju lekar uđe i
izađe bez prevelikog zadržavanja, niko neće primetiti
da li se simptomi na kraju sasvim poklapaju s prvom
dijagnozom... Zašto me tako gledate? Jesam li rekao
nešto pogrešno?
Ne, nije rekao ništa pogrešno, naročito kad smo
ovoliko vina popili. Baš naprotiv, osim ako ne bismo
zamislili nešto užasno, Likova smrt dokazivala je da
svako ko ima mašte može početi neku fantaziju u
autobusu 95, a završiti je pored kreveta u kojem ćutke
umire neki dečak. Ne bih li ga umirio, rekoh mu to.
Zagledao se na trenutak u vazduh, pre nego što je
ponovo progovorio.
– Dobro, kako hoćete. Istina je da sam tokom
nedelja posle sahrane prvi put osetio nešto što je moglo
biti nalik sreći. Još sam s vremena na vreme odlazio u
posetu Likovoj majci, odneo bih joj kutiju keksa, ali
više me nisu mnogo zanimali ni ona, ni ta kuća, kao da
me je preplavila čudesna ubeđenost da sam ja prvi
smrtnik, da se moj život i dalje troši iz dana u dan, od
vina do vina, i da će na kraju skončati u bilo kom
trenutku, ponavljajući do poslednje sitnice sudbinu
nekog neznanca koji je umro ko zna kad i kako, ali ja
ću svakako istinski biti mrtav, bez nekog Lika koji bi
bio uvučen u kolo kako bi glupavo ponovio jedan
glupav život. Shvatite, kakva je to ispunjenost, stari
moj, zavidite mi na tolikoj sreći dok je trajala.
– Nalazio se na rubu nekog ivičnjaka, sasvim
običan žuti cvet. Zastao sam da upalim cigaretu i
zagledao se u njega. Donekle, kao da je i cvet gledao
mene, takvi susreti, ponekad... Znate već, svako oseti
nešto takvo, ono što zovu lepota. Baš tako, cvet je bio
lep, bio je to divan cvet. A ja sam bio uklet, jednoga
dana umreću zauvek. Cvet je bio lep, uvek je bilo cveća
za buduće ljude. Odjednom shvatih ništavilo, ono za šta
sam verovao da je mir, kraj lanca. Ja ću umreti, a Lik je
već mrtav, nikad više neće biti cveta za nekoga kao što
smo mi, neće biti ničega, neće biti baš ničega, i
ništavilo je bilo to, da nikad više ne bude cveta.
Upaljena šibica oprljila mi je prste. Na trgu sam
uskočio u autobus koji je išao bilo kuda i besmisleno
sam počeo da pretražujem, da gledam sve što se vidi na
ulici i sve što je bilo u autobusu. Kad smo stigli do
poslednje stanice, sišao sam i popeo se u drugi autobus
koji je vodio u predgrađe. Čitave večeri, sve do kasno
u noć, ulazio sam u autobuse i izlazio iz njih misleći na
cvet i na Lika, tražeći među putnicima nekoga ko liči
na Lika, nekoga ko liči na mene ili na Lika, nekoga ko
bi mogao ponovo biti ja, nekoga koga ću pogledati
znajući da sam to ja, a zatim ga pustiti da ode a da mu
se ne obratim, gotovo štiteći ga kako bi nastavio svoj
bedni, glupavi život, svoj sumanuti propali život do
sledećeg propalog života do sledećeg propalog života
do sledećeg...
Platio sam.
 POSLE VEČERE

Vreme, dete koje se igra

i pomera pešake.
Heraklit, odlomak 59.

Pismo doktora Federika Moraesa.

Buenos Ajres, utorak, 15. jula 1958.

Gospodin Alberto Rohas,
Lobos, F.C.N.G.R.

Dragi moj prijatelju,

Kao i uvek u ovo doba godine, obuzima me velika
želja da ponovo vidim stare prijatelje, sada već toliko
daleke iz hiljadu razloga koje nas život malo-pomalo
primorava da prihvatamo. I vi ste, čini mi se, osetljivi
na prijatnu melanholiju posle ručka, za stolom, kad
zamišljamo da nas je vreme manje istrošilo, kao da nam
zajedničke uspomene na trenutak vraćaju izgubljenu
svežinu.
Naravno, računam na vas pre i iznad svega, i šaljem
vam ove redove dovoljno unapred kako bih vas naveo
da se rešite da napustite svoju kuću u Lobosu gde su
ružičnjak i biblioteka za vas privlačniji od celog
Buenos Ajresa. Odlučite se, pristanite na dvostruko
žrtvovanje da se popnete u voz i da podnesete
prestoničku vrevu. Večeraćemo kod kuće, kao i
prethodnih godina, biće prisutni prijatelji koji uvek
dolaze, osim... Ali pre toga želim tačno da dogovorimo
datum, kako biste se privikli na tu pomisao; vidite da
vas poznajem i strateški pripremanim teren. Onda,
recimo...
Pismo doktora Alberta Rohasa.

Lobos, 14. jula 1958.

Gospodin Federiko Moraes,
Buenos Ajres.

Dragi prijatelju,
Možda će vas iznenaditi kad budete primili ove
redove samo nekoliko časova posle našeg prijatnog
okupljanja u vašoj kući, ali incident koji se dogodio
tokom večeri tako me je potresao da sam prinuđen da
vam poverim svoju brigu. Znate da ne podnosim
telefon, a ne volim ni da pišem, ali čim sam imao
vremena da nasamo razmislim o onome što se
dogodilo, učinilo mi se da je najlogičnije, pa čak i
neizostavno, da vam pošaljem ovo pismo. Da budem
iskren, kad Lobos ne bi bio toliko daleko od prestonice
(star i bolestan čovek meri kilometre na drugačiji
način) čini mi se da bih se još danas vratio u Buenos
Ajres da s vama porazgovaram o tome. Konačno, dosta
je uvoda, pređimo na stvar. Ali pre toga, dragi
Federiko, još jednom vam hvala za izvanrednu večeru
koju ste nam priredili onako kako samo vi to umete. I
Luis Funes, i Barios, i Robirosa slažu se sa mnom da
ste vi jedan od izvanrednih primeraka ljudskog roda
(Barios dixit) i neprevaziđen domaćin. Neće vas, dakle,
začuditi što uprkos onome što se desilo još osećam
pomalo nostalgično zadovoljstvo zbog te večeri koja
mi je pružila priliku da još jednom razgovaram sa
starim prijateljima i podsetim se na tolike uspomene
koje samoća neopozivo kruni.
Da li je za vas zaista novo to što ću vam reći? Dok
vam pišem ne mogu da se oslobodim misli da vas je
možda položaj domaćina sinoć naveo da prikrijete
nelagodnost koju je kod vas sigurno izazvao neprijatni
incident između Robirose i Luisa Funesa. Što se tiče
Bariosa, rasejanog kao i uvek, on nije ništa primetio;
beskrajno je uživao u svojoj kafi, slušao anegdote i šale,
uvek spreman da unese kreolsku ljupkost koju kod
njega svi toliko hvalimo. Ukratko, Federiko, ako vam
ovo pismo ne kaže ništa novo, izvinite hiljadu puta; u
svakom slučaju mislim da dobro činim što vam ga
pišem.
Čim sam stigao u vašu kuću primetio sam da je
Robirosa, uvek onako srdačan prema svima, nekako
izbegavao razgovor kad god bi mu se Funes obratio.
Istovremeno sam primetio da Funesa pogađa ta
hladnoća, i da je u nekoliko navrata uporno pokušavao
da razgovara s Robirosom, kao da želi da se uveri da to
ponašanje nije puki proizvod trenutne rasejanosti. Kad
su za obedom prisutni tako izvanredni ljudi kao Barios,
Funes i vi, relativna ćutljivost ostalih prolazi
nezapaženo i ne verujem da bi bilo lako primetiti da
Robirosa razgovara samo sa vama, s Bariosom i sa
mnom, u retkim trenucima kad sam radije govorio nego
slušao.
Već u biblioteci, spremali smo se da sednemo pored
vatre (dok ste vi davali neka uputstva svom vernom
Ordonjesu), kad se Robirosa odvojio od grupe, otišao
do prozora i počeo da lupka po staklu. Ja sam razmenio
nekoliko rečenica s Bariosom – koji uporno brani
odurne nuklearne probe – i spremao se da se udobno
smestim pored kamina; u tom trenutku okrenuo sam
glavu bez ikakvog posebnog razloga, i video kako se i
Funes odvojio i uputio prema prozoru pored kojeg je
još stajao Robirosa. Barios je već bio iscrpeo svoje
argumente i rasejano gledao neki broj Eskvajera, ne
primećujući šta se dešava na drugoj strani. Nešto čudno
u akustici vaše biblioteke omogućilo mi je da
iznenađujuće jasno razaberem reči izgovorene u pola
glasa pored prozora. Pošto mi se čini kao da ih još
slušam, ponoviću ih doslovno. Funes je pitao: „Može li
se znati šta ti je, čoveče?“, a Robirosa je odmah
odgovorio: „Ko zna kako te od milošte zovu u toj
ambasadi. Za mene postoji samo jedno ime za tebe, a
neću ga izgovoriti u tuđoj kući.“
Neobičnost tog razgovora, a naročito njegovog
tona, toliko me je zbunila da mi se učinilo da sam
nametljiv, pa skrenuh pogled. U tom trenutku vi ste
završili razgovor s Ordonjesom i otpustili ga: Barios se
zabavljao nekim Varginim crtežom. Ne pogledavši više
prema prozoru, čuo sam Funesov glas: „Tako ti svega,
molim te da...“, i Robirosin, koji ga je presekao kao
bičem: „To se više ne može srediti razgovorom,
čoveče.“ Vi ste ljubazno pljesnuli rukama, pozivajući
nas da sednemo pored vatre, uzeli ste časopis od
Bariosa, koji je hteo još malo da se divi nekoj posebno
privlačnoj stranici. Kroz smeh i šalu, uspeo sam još da
čujem Funesa kako kaže: „Molim te, samo da Matilde
ne sazna.“ Video sam nejasno kako Robirosa sleže
ramenima i okreće mu leđa. Vi ste im prišli, i ne bi me
čudilo da ste čuli kraj razgovora. Tada se pojavio
Ordonjes sa cigarama i konjakom. Funes je došao da
sedne pored mene, i razgovor nas je još jednom
zaokupio sve do kasna.
Lagao bih, dragi Federiko, kad ne bih dodao da je
taj incident bio dovoljan da mi upropasti kraj jedne tako
prijatne večeri. U ova vremena ratnih pretnji,
zatvorenih granica i naftnih izvora za kojima svi čeznu,
takva optužba dobija težinu kakvu ne bi imala u
srećnija vremena; činjenica da je došla od čoveka koji
je strateški smešten u visoke krugove kao što je to
Robirosa, daje joj težinu koju bi bilo detinjasto poricati,
na stranu nijansa priznanja koje, priznaćete, proizlazi iz
ćutanja i molbe optuženog.
Strogo uzevši, ono što se moglo dogoditi među
našim prijateljima tiče nas se samo posredno. U tom
smislu ovi redovi su zamena za verbalni komentar za
koji mi okolnosti nisu pružile mogućnost u tom
trenutku. Previše cenim Luisa Funesa a da ne bih
poželeo da sam u zabludi, i verujem da su moja
izolovanost i mizantropija, na čemu mi s ljubavlju
zamerate, možda doprinele stvaranju jednog
priviđenja, pogrešnog tumačenja, koje će samo dva
reda što ću ih dobiti od vas možda raspršiti. Kamo sreće
da bude tako, kamo sreće da prasnete u smeh i dokažete
mi, pismom koje očekujem već od ovog trenutka, da su
mi godine donele onoliko sedih koliko su mi pameti
oduzele.
Grli vas vaš prijatelj
Alberto Rohas.
Buenos Ajres, sreda, 16. jul 1958.
Gospodin Alberto Rohas.

Dragi Rohase,
Ako ste hteli da me zapanjite, radujte se: potpuno
ste uspeli. Iako ne želim u to da verujem, zato što sam
star i sumnjičav, moram priznati da imate telepatske
sposobnosti, osim ako vaš uspeh ne pripišem nekoj još
čudnijoj slučajnosti. Konačno, ja sam dobar kockar, pa
mislim da je pravo da vam pružim zadovoljenje
potpuno priznajući da sam iznenađen i zbunjen. Tako
je, prijatelju moj: vaše pismo mi je stiglo upravo u
trenutku dok sam vam žvrljao nekoliko redova, kako to
činim svake godine, da bih vas pozvao mojoj kući na
večeru, kroz nekoliko nedelja. Počinjao sam novi pasus
kad se Ordonjes pojavio s kovertom u ruci; odmah sam
prepoznao sivu hartiju koju koristite otkako se
poznajemo, i ta podudarnost me je naterala da bacim
olovku kao da je stonoga. Druže, to je ono što ja zovem
postići pogodak zatvorenih očiju!
Ali osim te podudarnosti, priznajem da me je vaša
šala zapanjila. Pre svega, čudi me da ste pogodili sve
pojedinosti. Prvo, naslutili ste da ću vam uskoro poslati
poziv na večeru u mojoj kući; drugo (a to me je već
ostavilo bez reči) smatrali ste da je gotova stvar da ove
godine neću pozvati Karlosa Frersa. Kako ste uspeli da
pogodite moje namere? Pada mi na um da vam je neko
iz kluba mogao reći da smo se Frers i ja udaljili posle
one stvari sa Zemljoradničkim dogovorom; ali s druge
strane, vi živite izolovano i ni sa kim se ne viđate...
Ukratko, klanjam se vašem analitičkom geniju, ako je
reč o analizi. Ja pre imam osećaj da je u pitanju magija,
veličanstveno ilustrovana time što sam pismo primio
upravo u trenutku kad sam se spremao da vam pišem.
U svakom slučaju, dragi Albedo, vaša izuzetno
vešta izmišljotina ima naličje koje me zabrinjava. Šta
želite da postignete tim direktnim optužbama na račun
Luisa Funesa? Koliko ja znam, vas dvojica ste uvek bili
dobri prijatelji, iako je život svakog od nas poveo
drugačijim putem. Ako zaista imate nešto da zamerite
Funesu, zašto pišete meni, a ne njemu? U krajnjoj liniji,
zašto svoje optužbe ne saopštite Robirosi, s obzirom na
one posebne funkcije za koje mi, njegovi najprisniji
prijatelji, znamo da obavlja u Vladi? Umesto toga, vi
se bavite komplikovanim sistemom karambola uz tri
ugla, u čiji smisao zasada radije neću ulaziti.
Najiskrenije vam priznajem da se osećam neprijatno
pred tim manevrom za koji ne želim da verujem da je
obična šala, jer udara na čast jednog od naših dragih
prijatelja. Ja sam vas uvek smatrao za čoveka od
integriteta, odanog, koga su upravo te osobine u vreme
korupcije i mita navele da se skloni na izolovano
imanje, među knjige i cveće čistije od nas. I tako,
premda me čudi, pa čak i zabavlja igra slučajnosti i
podudarnosti u vašem pismu, kad god ga ponovo
pročitam, obuzme me neki nemir koji preti čak i samoj
osnovi našeg prijateljstva. Oprostite mi na iskrenosti;
ako mi ne praštate, objasnite mi nesporazum, završimo
s tom stvari.
Suvišno je reći da sve ovo ni u čemu ne menja moju
nameru da se sastanemo u mojoj kući 30. ovog meseca,
kako sam vam to najavio u pismu čije pisanje je
prekinuo dolazak vaše poruke. Pisao sam već Bariosu i
Funesu, koji su u unutrašnjosti, a Robirosa mi je
telefonirao i prihvatio poziv. Pošto remek-dela ne treba
da prođu nezapaženo, neće vas začuditi što sam s
Robirosom razgovarao o vašoj neobičnoj epistolarnoj
šali. Retko kad sam ga čuo da se tako slatko smeje...
Mene vaše pismo zabavlja manje nego našeg prijatelja,
pa čak mislim da bi mi nekoliko redova od vas skinulo,
kako se ono kaže, teret sa srca.
Do tih redaka, dakle, ili do našeg viđenja u kući.
Veoma iskreno,
Federiko Moraes.

Lobos, 18. jula 1958.

Gospodin Federiko Moraes.

Dragi prijatelju,
Govorite o zaprepašćenju, o slučajnostima, o
epistolarnim pobedama. Hvala vam mnogo, ali pohvale
koje služe samo tome da prikriju mistifikaciju nisu one
koje su mi najdraže. Ako vam se ovaj izraz čini
prejakim, primenite na samog sebe kritički osećaj koji
vas je toliko odlikovao u javnosti i u politici, i
priznaćete da ocena nije preterana. Ili, što bi mi bilo
draže, smatrajte da je šala završena, ako je reč o šali.
Mogu da razumem zašto vi, a i ostali koji su
prisustvovali večeri u vašoj kući, pokušavaju da
zabašure nešto što sam uspeo da saznam pukom
slučajnošću, zbog čega mi je veoma žao. Mogu da
shvatim i to da vas vaše staro prijateljstvo s Luisom
Funesom navodi da se pretvarate da je moje pismo
obična šala, očekujući da ću se ja upecati i da ćete me
naterati da ćutim. Ono što ne razumem jeste vaša
potreba da toliko zapetljavate stvar među ljudima kao
što smo vi i ja. Dovoljno je da me zamolite da
zaboravim ono što sam čuo u vašoj biblioteci; već biste
morali znati da je moja sposobnost da zaboravim jako
velika, čim se uverim da to nekome može biti korisno.
Konačno, recimo da je mizantropija dodala svoje
zrno gorčine ovim redovima; iza njih stoji, dragi
Federiko, vaš davnašnji prijatelj. Pomalo zbunjen,
tačno, jer ne uspevam da shvatim zašto želite ponovo
da nas okupite. Osim toga, čemu dovoditi stvari do
gotovo smešne krajnosti, pominjati neke navodne
pozive, koje je navodno prekinulo prispeće mog pisma?
Da nemam običaj da bacam gotovo sve papire koje
primam, sa zadovoljstvom bih vam poslao i vašu
pozivnicu od...
Prekinuo sam pisanje ovog pisma kako bih večerao.
Iz vesti na radiju čuo sam za samoubistvo Luisa
Funesa. Sad ćete razumeti, nema potrebe bilo šta da
dodajem, zašto bih voleo da nisam bio slučajni svedok
nečega što sasvim jasno objašnjava tu smrt koja će
druge ljude iznenaditi. Ne verujem da među ove
poslednje spada naš prijatelj Robirosa, uprkos smehu
koji je, po vama, kod njega izazvao sadržaj mog pisma.
Vidite da je Robirosa imao više nego dovoljno razloga
da bude zadovoljan obavljenim poslom, pa čak
pretpostavljam i da je zadovoljan što postoji svedok
pretposlednjeg čina tragedije. Svako od nas ima svoj
ponos, i možda Robirosu ponekad boli što svoje visoke
usluge naciji obavlja u najvećoj tajnosti; uostalom,
veoma dobro zna da u ovom slučaju može računati na
naše ćutanje. Zar mu Funesovo samoubistvo ne daje
potpuno za pravo?
Ali ni vi ni ja nemamo razloga da do te mere
učestvujemo u njegovoj radosti. Ne znam koja je
Funesova krivica; sećam se, naprotiv, dobrog prijatelja,
druga iz boljih i srećnijih vremena. Vi ćete umeti sirotoj
Matildi da kažete sve ono što ja, iz svoje samoće, iz
koje možda ne bi trebalo da izlazim, osećam pred
njenom nesrećom.
Vaš,
Rohas.

Buenos Ajres, ponedeljak, 21. jul 1958.

Gospodin Alberto Rohas.

Važno:
Primio sam vaše pismo od 18. ovog meseca.
Obaveza mi je da vam javim da sam, u znak žalosti
zbog smrti mog prijatelja Luisa Funesa, odlučio da
otkažem susret koji sam planirao za 30. ovog meseca.
S poštovanjem,
Federiko Moraes.
 ORKESTAR

U spomen na Renea Krevela,

koji je umro zbog takvih stvari

U februaru 1947, Lusio Medina mi je ispričao

zabavnu epizodu koja mu se upravo bila dogodila. Kad
sam septembra te godine saznao da je napustio svoje
zanimanje i svoju zemlju, neodređeno sam pomislio na
neku povezanost između te dve stvari. Ne znam da li je
i njemu nekad pala na pamet ta ista veza. Ali za slučaj
da mu to može biti od koristi iz daleka, za slučaj da je
još živ u Rimu ili u Birmingemu, pričam njegovu
jednostavnu priču najpribližnije što mogu.
Letimičan pogled na plakat upozorio je Lusija da se
u Velikom Bioskopu Opera daje film Anatola Litvaka
koji mu je izmakao u vreme kada se davao u
bioskopima po centru. Privuklo mu je pažnju to što
jedan bioskop kakav je Opera ponovo pušta taj film, ali
1947. godine u Buenos Ajresu već više nije bilo mnogo
novih stvari. U šest, kad je završio posao na uglu
Sarmijentove i Floride, otišao je do centra zadovoljan
kao svaki dobar Portenjac i stigao u bioskop pred sam
početak predstave. Program je najavljivao filmski
žurnal, crtani film i Litvakov film. Lusio je zatražio
kartu u dvanaestom redu u parteru i kupio Kritiku kako
bi izbegao obavezu da gleda ukrase u sali i balkone sa
strane od kojih mu se s pravom prevrtao želudac.
Žurnal je počeo upravo u tom trenutku, i mnogi su ušli
u salu dok su se kupaći u Majamiju nadmetali sa
sirenama, a u Tunisu otvarali neku divovsku branu.
Desno od Lusija selo je neko pozamašno telo koje je
mirisalo na Etkinsonovu Rusku kožu, a to znači, što se
ono kaže, mirisati. To telo bilo je u pratnji još dva
manja tela koja su se malo nestrpljivo meškoljila, pa su
se smirila tek kad je došao red na Paju Patka. Sve je to
bilo uobičajeno za bioskope u Buenos Ajresu, a
naročito u popodnevnim terminima.
Kad su se upalila svetla i malo zasenila neopisiv
zvezdani, oblačni plafon, moj prijatelj je kao uvod u
čitanje Kritike bacio pogled po sali. Bilo je tu nečega
što nije bilo kako treba, nečega neodređenog.
Preovlađujuće debele gospođe bile su rasute po parteru,
i baš kao i ova pored njega, bile su s manje-više brojnim
podmlatkom. Začudilo ga je da takvi ljudi uzimaju
karte za parter u Operi, mnoge od tih gospođa izgledale
su i odevale se kao poštene kuvarice doterane za
nedeljni izlazak, mnogo mahale rukama na
nedvosmisleno italijanski način, i podvrgavale svoju
decu režimu štipanja i grdnji. Gospoda sa šeširima na
kolenima (koje su čvrsto držali obema rukama)
predstavljali su mušku stranu publike koja je začudila
Lusija. Pogledao je štampani program, na njemu nije
našao ništa drugo osim filmova koji će biti projektovani
i programa koji će uslediti. Spolja je sve bilo u redu.
Zaboravljajući na to, počeo je da čita novine i
najpre pregledao kratke vesti iz inostranstva. Negde na
sredini uvodnika njegovo poimanje vremena
nagovestilo mu je da je pauza nenormalno dugačka, pa
je ponovo bacio pogled po sali. Dolazili su parovi,
grupe od dve-tri gospođice odevene onako kako se u
Vilji Krespo ili Parku Lesama smatra da je otmeno, bilo
je velikih susreta, predstavljanja i oduševljavanja u
različitim delovima partera. Lusio je počeo da se pita
da nije pogrešio, iako mu je bilo teško da utvrdi u čemu
bi greška mogla biti. U tom trenutku ugasiše se svetla,
ali istovremeno se upališe blistavi reflektori na sceni,
zavesa se podiže, i Lusio je ugledao, ne mogući da
veruje svojim očima, ogromni ženski orkestar koji je
stajao na pozornici, s natpisom na kojem se moglo
pročitati: ORKESTAR „ESPADRILE“. I dok je
(sećam se njegovog izraza dok mi je to pričao) dahtao
od iznenađenja i divljenja, dirigent je podigao palicu i
neizmerna huka sunula je u parter pod izgovorom
vojnog marša.
– Razumeš, to je bilo toliko neverovatno da mi je
trebalo malo vremena dok se nisam povratio iz
otupelosti koja me je obuzela – rekao je Lusio. – Moja
inteligencija, ako mi dozvoljavaš da je tako nazovem,
smesta je sintetizovala sve mestimično raspoređene
anomalije i od toga sastavila istinu: bila je to predstava
za službenike preduzeća „Espadrile“ i njihove
porodice, što su prevaranti iz Opere sakrili u programu
kako bi prodali preostala mesta. Više nego dobro su
znali da, ako bismo mi spolja čuli za muzikante, ne
bismo ulazili ni puškom da nas teraju. Sve sam to jasno
video, ali nemoj misliti da me je zato prošlo čuđenje.
Prvo, nikad nisam ni pomislio da u Buenos Ajresu
postoji tako fenomenalan ženski orkestar (mislim na
količinu). A onda, muzika koju su svirale bila je tako
grozna, da mi bol u ušima nije dozvoljavao da sredim
misli niti da povratim reflekse. Istovremeno sam imao
želju da urlam od smeha, da sve redom oteram u
majčinu, i da odem. Ali nisam hteo ni da propustim film
starog Anatola, čoveče, pa se tako nisam micao.
 Muzikantkinje su završile prvi marš, i gospođe su
se nadmetale koja će im više pljeskati. Za vreme druge
numere (koju je najavio jedan letak) Lusio je počeo da
primećuje nove stvari. Pre svega, taj orkestar je
predstavljao veliku prevaru, jer od stotinak i više
članova, samo trećina je svirala neki instrument. Ostale
su bile čist ukras, devojke su mahale trubama i
klarinetima, baš kao i prave muzičarke, ali jedina
muzika koju su proizvodile bila je muzika njihovih
predivnih oblina za koje je Lusio pomislio kako ih vredi
pohvaliti i gajiti, naročito posle nekih mračnih
iskustava u revijalnom pozorištu Maipo. Ukratko, ta
ogromna grupa svodila se na četrdesetak duvačica i
dobošari, dok su stale predstavljale vizuelni dodatak, u
čemu su pomagale i prelepe uniforme i lišća udešena za
nedeljni izlazak. Dirigent je bio neki potpuno
neobjašnjiv mladić, ako samo pomislite da je na sebe
navukao frak koji je, ocrtavajući se kao kineska senka
na crveno-zlatnoj pozadini orkestra, od njega pravio
tvrdokrilca potpuno stranog svim onim bojama
spektakla. Taj mladić je u svim pravcima mahao
užasno dugačkom palicom, i izgledao je žustro
spreman da muzici koju je proizvodio orkestar da neki
ritam, u čemu ni iz daleka nije uspevao, po Lusijevom
sudu. Po kvalitetu, orkestar je bio jedan od najgorih
koje je u životu čuo. Marš za maršem, slušanje se
nastavljalo sred opšte blagonaklonosti (ponavljam
njegove sarkastične i višesložne reči) i kako bi se koja
numera završila, iznova se rađala nada da će se tih
stotinak šećerlema pokupiti odatle i da će zavladati
tišina pod zvezdanim svodom Opere. Zavesa je pala i
Lusio skoro da je dobio napad sreće, sve dok nije
primetio da se reflektori nisu ugasili, što ga je nateralo
da se nepoverljivo uspravi u svojoj stolici. Kadli se
zavesa ponovo diže, ali sad je stajao nov natpis:
ORKESTAR U DEFILEU. Devojke su stajale
postrance, iz metalnih instrumenata izbijao je nesklad i
zavijanje koje je donekle ličilo na marš El Tala, i ceo
orkestar, nepomičan na pozornici, ritmično je pomerao
noge kao da korača. Bilo je dovoljno da budete majka
jedne od devojaka pa ste mogli savršeno da ih zamislite
kako defiluju, naročito kad su spreda napredovala
osmorica neopisivih mamlaza mašući onim štapovima
s kićankama koje lepršaju, poskakuju u vazduhu i
mešaju se. Mladi tvrdokrilac je predvodio promenadnu
povorku, praveći se da vredno korača, i Lusio je morao
da sasluša beskonačne da capo al fine koji su po
njegovom mišljenju uspeli da potraju čitavih pet do
osam blokova. Kad su završili bilo je skromnih ovacija,
a zavesa se spustila kao prostrani kapak da zaštiti
oveštala prava polumraka i tišine.
– Prošlo me je zaprepašćenje – rekao mi je Lusio –
ali ni za vreme filma, koji je bio izvanredan, nisam
mogao da se oslobodim čudnovatog osećanja. Izašao
sam na ulicu, u lepljivu vrućinu, među sve one ljude u
osam uveče, i ušao u Galeon da popijem džin fiz.
Odjednom sam potpuno zaboravio na Litvakov film,
orkestar me je osvojio kao da sam ja pozornica u Operi.
Došlo mi je da se smejem, ali sam bio besan, razumeš.
Prvo je trebalo da odem na biletarnicu i da im sve
saspem u lice. Nisam to uradio zato što sam Portenjac,
znam to veoma dobro. Ukratko, kel gnjavaž, zar ne? Ali
nije me to iznerviralo, bilo je tu nešto dublje. Negde na
pola druge čaše počeo sam da shvatam.
Od ovog trenutka Lusijevu priču teško mogu
zapisati. U suštini (ali baš ono suštinsko stalno izmiče)
bilo bi to ovako: do tog trenutka brinuo ga je čitav niz
pojedinačnih anomalija: lažni program, neodgovarajući
gledaoci, izmišljeni orkestar u kojem su većinom bili
lažnjaci, dirigent koji nikako nije mogao da se uklopi,
lažna promenada, i on sam uvučen u nešto čemu ne
pripada. Odjednom mu se učinilo da sve to počinje da
shvata na način koji ga u ogromnoj meri prevazilazi.
Osetio je kao da mu je konačno dato da vidi stvarnost.
Jedan trenutak stvarnosti koja mu se učinila lažna zato
što je bila istinska, ona koju sada ne vidi. Ono čemu je
upravo prisustvovao bilo je tačno, to jest lažno. Prestao
je da se sablažnjava što je okružen elementima koji se
ne nalaze na svojim mestima, pošto mu je sama svest o
nekom drugom svetu pomogla da shvati da se to
viđenje može proširiti i na ulicu, na Galeon, na njegovo
plavo odelo, na njegov večernji program, na njegovu
jutarnju kancelariju, na njegove planove za štednju, na
letovanje u martu, na njegovu prijateljicu, na njegovu
zrelost, na dan njegove smrti. Srećom, više nije tako
posmatrao stvari, srećom je opet bio Lusio Medina. Ali
samo srećom.
Ponekad bih pomislio kako bi zaista bilo
zanimljivo kad bi se Lusio vratio u bioskop, raspitao se,
i otkrio da takav program nikad nije postojao. Ali može
se proveriti da je orkestar svirao te večeri u Operi. U
stvari promena života ili progonstvo Lusiju su došli od
jetre, ili od neke žene. A uostalom, nije ni lepo da se
tako ružno govori o orkestru, sirote devojke.
 PRIČA S VODOM U POZADINI

Ne brini, izvini zbog ovog nestrpljivog pokreta.

Bilo je savršeno prirodno da pomeneš Lusija, da ga se
setiš kad te obuzme nostalgija, kad čovek pusti da ga
iskvare ona odsustva koja nazivamo uspomenama, pa
rečima i slikama treba zakrpiti tolike nezasite rupe.
Uostalom, ne znam, primetio si da je ovaj bungalov
pravi poziv, dovoljno je da čovek sedne na verandu i
malo se zagleda u reku i polja s pomorandžama,
odjednom oseti da je neverovatno daleko od Buenos
Ajresa, izgubljen u nekom elementarnom svetu. Sećam
se kako nam je Laines govorio da je Delta trebalo da se
zove Alfa. A onaj drugi glas na času matematike, kad
si ti... Ali zašto si pomenuo Lusija, zar je bilo
neophodno da kažeš: Lusio?
Konjak je tu, posluži se. Ponekad se pitam zašto se
još trudiš da mi dolaziš u posete. Kaljaš cipele, trpiš
komarce i smrad kerozinske lampe... Znam, nemoj da
praviš taj izraz uvređenog prijatelja. Nije to u pitanju,
Maurisio, ali zaista si jedini koji je ostao, iz ondašnje
grupe ne viđam više nikoga. A ti, svakih pet-šest
meseci stigne tvoje pismo, pa te onda donese čamac sa
zavežljajem knjiga i boca, s vestima iz tog dalekog
sveta tamo na manje od pedeset kilometara, možda u
nadi da ćeš me jednom izvući sa ovog trulog imanja.
Nemoj se vređati, ali gotovo da sam besan na tvoje
verno prijateljstvo. Shvati, u njemu ima nekakvog
prekora, kad odeš, osećam se kao da sam bio na
suđenju, svi moji konačni izbori izgledaju mi kao
obična hipohondrija, jedno putovanje u grad bilo bi
dovoljno da sve pošaljem dođavola. Ti pripadaš onoj
vrsti ljubaznih svedoka koji nas čak i u najgorim
snovima proganjaju s osmehom. A kad već govorimo o
snovima, kad si već pomenuo Lusija, zašto ti ne bih
ispričao san, kao što sam ga onomad ispričao njemu.
Bilo je to baš ovde, ali u ono vreme – koliko je već
godina prošlo, stari? – svi ste vi dolazili da provedete
neko vreme u bungalovu koji su mi ostavljali roditelji,
pa bi nam došlo da veslamo, ili da čitamo poeziju dok
nam ne pripadne muka, da se očajnički zaljubljujemo u
ono najprolaznije i najnestalnije, sve to uvijeno u
beskonačnu, bezopasnu pedanteriju, u nežnost glupih
prasaca. Bili smo tako mladi, Maurisio, tako je bilo
lako poverovati da nas obuzima gađenje, pomilovati
sliku smrti između ploča sa džezom i gorkog matea,
gospodareći sigurnom besmrtnošću onih pedeset ili
šezdeset godina koje još stoje pred nama. Ti si bio
povučeniji, već si pokazivao tu ljubaznu vernost koja
se ne može odbiti onako kako se odbijaju nametljivije
vernosti. Gledao si na nas pomalo spolja, i već tada sam
naučio da se kod tebe divim tvojim mačjim osobinama.
Čovek s tobom razgovara, a kao da je istovremeno sam,
možda zato čovek s tobom razgovara kao ovo ja sada.
Ali u to vreme je bilo i drugih, pretvarali smo se da
jedan drugog uzimamo ozbiljno. Znaš, ono što je
užasno u tom trenutku mladosti jeste što u neki mračan,
bezimen čas sve prestaje da bude ozbiljno i ustupa pred
prljavom maskom ozbiljnosti koju treba staviti na lice,
ja sam sad doktor taj i taj, ti si inženjer taj i taj,
odjednom smo zaostali, počeli smo jedni na druge da
gledamo drugačije mada smo još neko vreme istrajavali
na ritualima, zajedničkim igrama, drugarskim
večerama koje bacaju svoje poslednje pojase za
spasavanje usred bežanja na sve strane i napuštanja, a
sve je toliko grozno prirodno, Maurisio, neke boli više
nego druge, ima ih koji su kao ti i prolaze kroz razna
doba ne primećujući to, smatraju da je prirodno, album
u kojem čovek sebe vidi u kratkim pantalonama, sa
slamnim šeširom ili u uniformi vojnog obveznika... U
svakom slučaju, pričali smo o snu koji sam sanjao u ono
vreme, a to je bio san koji je počinjao ovde na verandi,
sa mnom kako gledam mesec iznad trske, slušam žabe
gde laju kako čak ni kučići ne bi lajali, a posle, nekom
ne baš jasno vidljivom stazom stižem do reke, polako
idem obalom s osećajem da sam bos i da mi noge tonu
u blato. U snu sam bio sam na ostrvu, što je u to vreme
bilo čudno; ako bih ga sad ponovo sanjao, samoća mi
ne bi izgledala toliko bliska košmaru kao onda. Samoća
s mesecom koji jedva da se uzverao uz nebo na drugoj
obali, sa šljapkanjem reke i ponekim spljoštenim
udarcem breskve koja pada u jarak. Sad su se čak i žabe
ućutale, vazduh je bio lepljiv kao večeras, ili kao i
skoro uvek u ovim krajevima, izgledalo je da moram
produžiti, ostaviti za sobom mol, proći duž velikog luka
koji pravi plaža, kroz polja pomorandži, dok mi pun
mesec sve vreme bije u lice. Ne izmišljam ništa,
Maurisio, pamćenje zna šta mora da sačuva celo.
Pričam ti isto što sam onomad ispričao Lusiju, stižem
do mesta gde se šipražje malo-pomalo proređuje i
jezičak zemlje ulazi u reku, opasnu zbog blata i blizine
kanala, jer sam u snu znao da je to dubok kanal pun
mrtvaja, približavao sam se vrhu jezička korak po
korak, tonuo u žuto blato zagrejano mesečinom. Tako
sam stao na ivicu, gledajući s one strane crnih trski, gde
se voda tajanstveno gubila dok je ovde, sasvim blizu,
reka krišom čeprkala i tražila za šta da se uhvati,
ponovo klizila, i uporno se vraćala. Ceo kanal bio je
mesec, ogromna zbrkana nožarska ulica koja mi je
sekla oči, a odozgo nebo, pritiska mi teme i ramena,
primorava me da beskonačno zurim u vodu. I kad sam
uzvodno ugledao telo davljenika kako se lagano
ljuljuška kao da hoće da se iskobelja iz šipražja na
drugoj obali, razlog za tu noć i za to što sam ja u njoj
pokazao se u crnoj mrlji koja je plutala, jedva malo
kružila, zakačena za zglavak na nozi, za šaku, mlitavo
se talasajući da bi se otkačila i izašla iz šipražja sve dok
ne uđe u struju u kanalu, približavajući se ritmično
goloj obali gde će joj mesec jasno osvetliti lice.
Bled si, Maurisio. Pomozimo se konjakom, ako
hoćeš. I Lusio je bio malo bled kad sam mu ispričao
san. Samo mi je rekao: „Kako se sećaš tih detalja.“ I za
razliku od tebe, koji si ljubazan, kao i uvek, on je
nekako hteo da me preduhitri u tome što pričam, kao da
se boji da ću odjednom zaboraviti ostatak sna. Ali
nedostajalo je još nešto, rekoh ti da je struja u kanalu
okretala telo, poigravala se s njim pre nego što ga je
donela do mene, a na ivici jezička zemlje ja sam čekao
trenutak kada će proći tik kraj mojih nogu, te ću moći
da mu vidim lice. Još jedan okret, mlitavo opružena
ruka, ono kao da je još plivalo, mesec mu se zariva u
grudi, grize mu stomak, njegove blede noge, ponovo
skida do gola davljenika okrenutog nauznak. Toliko
blizu mene da je samo trebalo da se sagnem i da ga
uhvatim za kosu, toliko blizu da sam ga prepoznao,
Maurisio, video sam mu lice i kriknuo, čini mi se, nešto
kao krik otrglo se iz mene i bacilo me u javu, do bokala
vode koji sam popio dahćući, do zbunjene i zbrkane
svesti da se više ne sećam lica koje sam upravo
prepoznao. A ono je već nastavilo niz struju, ništa ne bi
vredelo kada bih ponovo zatvorio oči i hteo da se
vratim na ivicu vode, na ivicu sna, boreći se da se selim,
želeći baš to što nešto u meni nije želelo. Konačno, i
sam znaš da se čovek posle povinuje, mašinerija
svakodnevice je tu sa svojim dobro podmazanim
polugama, sa zadovoljavajućim etiketama. Tog
vikenda stigao si ti, došli su Lusio i ostali, celog tog leta
smo se provodili, sećam se da si zatim otišao na sever,
u delti je mnogo padala kiša, pri kraju je Lusiju
dosadilo ostrvo, kiša i tolike druge stvari su mu išle na
živce, odjednom smo se gledali onako kako nikad ne
bih pomislio da bismo se mogli gledati. Onda je počelo
bežanje u šah ili čitanje, umor od tolikih uzaludnih
ustupaka, kad se Lusio vratio u Buenos Ajres zakleo
sam se da ga više neću očekivati, zajedno sa svim
svojim prijateljima, zelenim svetom koji se iz dana u
dan zatvarao i umirao, sve sam obuhvatio istim
gađenjem i prokletstvom. Ako su se neki i pravili da
razumeju, pa se, pošto bi izgovorili jedno besprekorno
„do skorog viđenja“, više nisu pojavljivali, Lusio se
vraćao bezvoljno, ja sam bio daleko, zaista sam
pripadao drugom svetu koji je sve više zaostajao,
bednom izgubljenom raju koji je on uporno iznova i
iznova dolazio da traži, a ja ga, prilično nevoljno,
uporno branio. Ti nikad nisi naročito slutio sve to,
Maurisio, nepokolebljivi izletniče u nekoj dolji na
severu, ali ovaj kraj leta... Vidiš li ga, tamo? Počinje da
se diže iz šipražja, uskoro će ti bleštati u lice. U ovo
doba, pravo je čudo kako reka sve više šljapka, ne znam
da li zato što su ptice ućutale ili zato što se u pomrčini
takvi zvuci bolje čuju. Vidiš, ne bi bilo pravo da ne
završim ono što sam ti pričao, u ovo doba noći kada se
sve daleko više poklapa sa onom drugom noći kada sam
to pričao Lusiju. Čak je i položaj simetričan, na ovoj
ležaljci zauzimaš Lusijevo mesto, došao je krajem leta
i ostajao isto tako kao ti, ćutke, on koji je toliko
govorio, puštao je da mu prolaze sati u piću, ljut ni zbog
čega ili zbog ničega, zbog onog prepunog ničega koje
nas je proganjalo, a mi nismo umeli da se odbranimo.
Nisam verovao da među nama ima mržnje, bilo je to
nešto istovremeno manje i gore nego mržnja, nekakvo
gađenje baš usred nečega što je nekad bilo oluja ili
suncokret, ili ako više voliš, mač, sve, samo ne dosada,
ova siva i prljava jesen koja raste iznutra kao zastori
preko očiju. Izlazili smo u šetnje po ostrvu, ljubazni i
pristojni, pazeći da jedan drugog ne povredimo; hodali
smo po opalom lišću, po teškim tepisima opalog lišća
uz obalu reke. Ponekad bi me zavaralo ćutanje,
ponekad reč izgovorena kao ono pre, a možda je i Lusio
zajedno sa mnom upadao u uzaludne lukave zamke
navike, sve dok nas neki pogled ili preka potreba da
ostanemo sami ne bi ponovo dovela da stanemo oči u
oči, uvek pristojni, ljubazni, stranci. Onda mi je on
rekao: „Lepa je noć; hajde da prošetamo.” I baš kao što
bismo to mogli sada da učinimo ti i ja, sišli smo s
verande i krenuli tamo gde izlazi ovaj mesec što ti bije
u oči. Ne sećam se preterano kojim putem Lusio je išao
napred, puštao sam da moji koraci slede njegove
tragove i ponovo gaze opalo lišće. U nekom trenutku
mora da sam počeo da prepoznajem stazu između
stabala pomorandži; možda je to bilo još dalje, s one
strane gde su poslednji jarkovi i šipražje. Znam da je u
tom trenutku Lusijeva prilika bila jedino što je unosilo
nesklad u taj susret metar po metar, noć po noć, do te
mere su se poklapale da se nisam začudio kad se
šipražje razmaklo kako bi pri punoj mesečini pokazalo
jezičak zemlje koji ulazi u kanal, rečne rukavce kako
klize niz žuto blato. Negde iza naših leđa neka trula
breskva pala je uz udarac koji je donekle ličio na šamar,
neizrecivo trapavo.
Na ivici vode, Lusio se okrenuo i na trenutak se
zagledao u mene. Rekao je: „Ovo je to mesto, zar ne?“
Nikad više nismo razgovarali o snu, ali sam mu
odgovorio: „Jeste, ovo je to mesto.“ Prošlo je neko
vreme pre nego što je rekao: „Čak i to si mi ukrao, čak
i moju najtajniju želju; jer ja sam želeo ovakvo mesto,
meni je bilo potrebno ovakvo mesto. Sanjao si tuđi
san.“ Kada je to rekao, Maurisio, kada je to izgovorio
jednoličnim glasom, zakoračivši prema meni, nešto
mora da se rasprsnulo u mom zaboravu, zatvorio sam
oči i znao sam da ću se setiti, ne pogledavši u reku znao
sam da ću videti kraj sna, i video sam ga, Maurisio,
video sam davljenika dok mu je mesec klečao na
grudima, i lice davljenika bilo je moje, Maurisio, lice
davljenika bilo je moje.
Zašto ideš? Ako ti treba, imam revolver u fioci u
pisaćem stolu, ako hoćeš, možeš da upozoriš ljude sa
drugog ranča. Ali ostani, Maurisio, ostani još malo i
slušaj kako reka šljapka, možda ćeš na kraju osetiti da
među svim tim vodenim rukavcima i šipražjem koje
klizi po blatu i nestaje u vrtlozima postoje dve ruke koje
se sada zarivaju u korenje i ne puštaju, nešto puže uz
mol i uspravlja se prekriveno đubretom i ujedima riba,
dolazi ovamo, po mene. Još mogu da okrenem novčić,
još mogu ponovo da ga ubijem, ali on se tvrdoglavo
vraća i jedne noći će me odvesti sa sobom. Odvešće me,
kažem ti, i san će ostvariti svoju istinsku sliku. Moraću
da pođem, jezičak zemlje i trska gledaće me kako
prolazim, nauznak, veličanstven na mesečini, i san će
konačno biti potpun, Maurisio, san će konačno biti
potpun.
 O DELU I PISCU, UKRATKO

Zarad onih koji se prvi put susreću s Huliom Kortasarom,

reći ćemo samo sledeće: rođen je u Briselu 1914. godine, kao
Argentinac. Odrastao je i živeo u Buenos Ajresu. Početkom
pedesetih preselio se u Pariz, gde je i umro, kao francuski
državljanin, godine 1984. Jezikom i delom argentinski je pisac.
U Progonitelju, šestoj knjizi Kortasarovih pripovedaka u
Radovoj biblioteci „Reč i misao“ (Drugo putovanje, 1996,
Tango povratka, 1997, Apokalipsa u Solentinameu, 1998, Kraj
etape, 1999, Tamo neki Luka, 2001) iz zbirki Zverinjak (1951)
Tajno oružje (1959) i Kraj igre (1962) izabrali smo priče čiji su
protagonisti obeleženi nekom vrstom nužde, potragom, željom
za susretom ili iluzijom o susretu.
„Kada sam napisao ‘Progonitelja’ došao sam do tačke kada
sam osetio da ću morati da se uhvatim u koštac s nečim što mi
je bliže. U loj priči više nisam bio siguran u samog sebe. I tako
sam uzeo jedan egzistencijalni problem, ljudski problem, koji
sam kasnije proširio u Nagradama, a naročito u Školicama.
Fantazija radi fantazije prestala je da me zanima. U to vreme bio
sam već potpuno svestan opasnog savršenstva pripovedača koji
dosegne određeni nivo vrsnosti i ostane na njemu zauvek, bez
napredovanja. Bilo mi je pomalo već dosadilo i zamaralo me da
gledam kako mi priče dobro polaze za rukom. U ‘Progonitelju’
sam hteo da prestanem da izmišljam i da ostanem na
sopstvenom terenu, da malo posmatram samog sebe. A
posmatrati sebe za mene znači posmatrati bližnjeg, posmatrati
čoveka. Nisam preterano pažljivo posmatrao ljude sve dok
nisam napisao ‘Progonitelja’.“ (Hulio Kortasar u: Luis Harss,
Barbara Dohmann, Into The Mainstream, 1967.)
 SADRŽAJ

Daleka ...................................................................... 6
Autobus .................................................................. 17
Glavobolja .............................................................. 30
Vrata neba .............................................................. 45
Progonitelj .............................................................. 62
Tajno oružje ......................................................... 128
Žuti cvet ............................................................... 158
Posle večere.......................................................... 166
Orkestar................................................................ 176
Priča s vodom u pozadini ...................................... 182
O delu i piscu, ukratko .......................................... 190
Izdavačko preduzeće
RAD
Beograd, Dečanska 12
*
Glavni urednik
NOVICA TADIĆ
*
Grafički urednik
MILAN MILETIĆ
*
Nacrt za korice
JANKO KRAJŠEK
Digitalizacija slova
DARKO STANIČIĆ
*
Za izdavača
SIMON SIMONOVIC
*
Štampa
Elvod-piinl, Lazarevac