Naslov originala

Thomas Bernhard
Meine Preise
© Suhrkamp Verlag Frankfurt am Main 2009
All rights reserved by and controlled through Suhrkamp Verlag Berlin

redaktura i lektura
Periša Perišić

Objavljivanje knjige pomoglo

Bundesministerium für Unterricht, Kunst und Kultur

MOJE NAGRADE
Nagrada Franc Grilparcer

Povodom dodele nagrade Akademije nauka u Beču, Grilparcerove nagrade, morao sam sebi da kupim
odelo budući da sam iznenada, samo dva sata pre svečanog prijema, shvatio da na ovoj, nesumnjivo
izuzetnoj, ceremoniji, ne mogu da se pojavim u pantalonama i džemperu, te sam na takozvanom
Grabenu zaista odlučio da odem do Kolmarkta i da se obučem svečano, kako i priliči, te sam
pomenutim povodom tragao za radnjom muške garderobe pod nazivom Ser Entoni koju sam znao
budući da sam u dotičnoj već toliko puta kupovao čarape, i ako me sećanje dobro služi, bilo je petnaest
do deset kad sam stupio u salon Ser Entoni, a dodela Grilparcerove nagrade bila je zakazana za
jedanaest, imao sam, dakle, dovoljno vremena. Kad je već skupa konfekcija, onda nek bude najbolje
odelo, od čiste vune, antracitsive boje, a uz pomenuto – prikladne čarape, prikladna kravata i košulja
marke erou, veoma fina, na tanke sivo-plave pruge. Poteškoće na koje kupac nailazi u ekskluzivnijim
radnjama, u želji da ga smesta razumeju, poznate su čak i kad kupac na najprecizniji mogući način
izrazi šta zapravo hoće – najpre se na njega podozrivo izbeče sve dok svoju želju ne ponovi. I naravno
da prodavac, kojem se čovek obrati, kupca ne razume čak ni tad. Tako je i tad u Ser Entoniju potrajalo
duže nego što je bilo neophodno da se odaberu odela koja bi eventualno dolazila u obzir. Naravno,
prilike u ovoj radnji bile su mi poznate iz mojih prethodnih kupovina čarapa, a i sam sam, mnogo bolje
od prodavca, uvek znao gde da pronađem odelo koje tražim. Uputio sam se ka odelima koja su
eventualno dolazila u obzir i pokazao na sasvim određen model koji je prodavac skinuo sa štendera da
bi mi ga pokazao. Proverio sam kvalitet materijala i smesta u kabini za presvlačenje upriličio probu.
Nagnuo sam se napred, nekoliko puta napred-nazad, i shvatio da mi pantalone odgovaraju. Obukao
sam sako, okrenuo se pred ogledalom nekoliko puta, podigao ruke, te ih spustio; sako mi je, poput
pantalona, odgovarao. U odelu sam se malo prošetao radnjom, tragajući tom prilikom za košuljom i
čarapama. Na kraju rekoh da bih ostao u odelu i dodatno obukao košulju i obuo čarape. Pronašao sam
kravatu, vezao je, pritegao čvor kravate najviše moguće, proverio svoj odraz u ogledalu, platio i izašao
napolje. Stare pantalone i stari džemper zapakovali su mi u kesu s natpisom ser entoni, i tako sam, s
kesom u ruci, prošao Kolmarktom u susret Tetki s kojom sam se dogovorio da se nađemo u
Kertnerštrase, na prvom spratu restorana Gerstner. Nameravali smo da u Gerstneru pojedemo po
sendvič, ne bismo li tokom ceremonije predupredili eventualnu mučninu ili čak nesvesticu. Tetka je
već bila u Gerstneru, moju metamorfozu ocenila je prihvatljivom i izgovorila svoje poznato pa dobro.
Inače, odelo nisam nosio godinama, sve do tog trenutka, da, do tog trenutka pojavljivao sam se uvek i
isključivo u pantalonama i džemperu, čak sam i u pozorište – kad bih tamo uopšte i odlazio – odlazio
prevashodno u sivim vunenim pantalonama i drečavocrvenom džemperu od ovčje vune, grubo
štrikanom, koji mi je poklonio neki dobro raspoloženi Amerikanac neposredno po završetku rata. U
ovom izdanju bio sam, sećam se, nekoliko puta i u Veneciji, u poznatom Teatru la Feniče, jednom,
između ostalog, na izvođenju Monteverdijevog Tankreda, kojim je dirigovao Vitorio Gui, a u istim
pantalonama i istom džemperu bio sam u Rimu, Palermu, Taormini i Firenci i u ostalim čuvenim
gradovima Evrope, nezavisno od činjenice što sam ove odevne predmete gotovo uvek nosio kod kuće;
što su postajali pohabaniji, pantalone i džemper, to su mi bili sve draži; godinama su me viđali
isključivo u istim pantalonama i istom džemperu, a i dan-danas me tadašnji prijatelji pitaju za iste
pantalone i isti džemper; te odevne predmete nosio sam više od četvrt veka. Iznenada, kao što rekoh,
dva sata pre dodele nagrade Franc Grilparcer u Akademiji nauka, na Grabenu, shvatio sam da ovi
odevni komadi, koji su mi tokom decenija prirasli srcu, ne priliče počasti koja se vezuje za
Grilparcerovo ime. Prilikom zauzimanja mesta u Gerstneru, iznenada me je spopao osećaj da su mi
pantalone uske, ali pomislih, biće da je to uvek onaj isti osećaj s novim pantalonama, međutim, i sako
mi se odjednom učinio pretesnim, a kad je o sakou već reč, pomislih, to je sasvim normalno. Naručio
sam sendvič i popio čašu piva. Ko je pre mene primio takozvanu Grilparcerovu nagradu, pitala me je
Tetka, i u trenutku sam se setio jedino Gerharta Hauptmana, jednom sam to negde pročitao, te tom
prilikom i saznao za postojanje nagrade Franc Grilparcer. Nagradu nisu dodeljivali u kontinuitetu,
rekoh, već isključivo u izuzetnim prilikama i pomislih da je između pojedinih dodela nagrada prolazilo
i do šest ili sedam godina, a katkad samo pet; nisam bio siguran, a nisam ni danas. I ova dodela nagrada,
po prirodi stvari, činila me je nervoznim i pokušavao sam da sebi i Tetki odvratim pažnju od činjenice
da je do početka svečanosti ostalo samo još pola sata, te sam prepričavao neverovatan događaj, kako
sam na Grabenu odlučio da za svečanost kupim odelo i da se podrazumevalo da ću potražiti radnju na
Kolmarktu u kojoj se mogu pronaći engleska odela marke čester beri i barberi. Pomislih, potom, zašto
ne bih, kad je već skupa konfekcija, smesta kupio prvoklasno odelo, i otuda je odelo koje sam imao na
sebi bilo odelo marke beri. Tetka je još jednom proverila materijal, bila je zadovoljna engleskim
kvalitetom. Još jednom je izgovorila svoje poznato pa dobro. Ali ni reč o kroju. Bio je klasičan. Čini
me srećnom činjenica što će Akademija nauka nagradu Franc Grilparcer danas uručiti tebi, rekla je, i
ponosna sam, to jest više sam srećna, nego ponosna, i ustala je, sišla s prvog sprata Gerstnera na
Kertnerštrase, a ja za njom. Do Akademije nauka delilo nas je jedva nekoliko koraka. Iz dubine duše
prezirao sam kesu sa natpisom ser entoni, ali ništa nisam mogao da učinim. Rešiću se kese pre ulaska
u Akademiju nauka, rekoh sebi. Nekolicina prijatelja koja nikako nije htela da propusti ukazivanje mi
počasti već je bila tu, sreli smo ih u predvorju Akademije. Tu se već okupio veliki broj ljudi i delovalo
je da je svečana sala dupke puna. Prijatelji su nas ostavili nasamo, a mi smo po predvorju tragali za
personom koja je trebalo da nas dočeka. Nekoliko puta sam sa Tetkom prošpartao predvorjem
Akademije, ali niko živi nije obratio pažnju na nas. Pa da mi uđemo, rekoh i pomislih, dočekaće me u
sali već neka persona i odvešće me sa Tetkom do naših mesta. Sala je odisala svečanošću i ja sam
zaista imao utisak da mi klecaju kolena. Tetka je, kao i ja, neprestano pogledom tražila personu koja
je trebalo da nas dočeka. Uzalud. Naslonili smo se, jednostavno, na ulazna vrata svečane sale i čekali.
Ali ljudi su, tiskajući se, prolazili pored nas i neprestano nas gurkali, te smo shvatili da smo izabrali
najnezgodnije mesto na kojem ćemo da čekamo. Pa, zar niko da nas dočeka? pomislili smo. Razmenili
smo poglede. Sala je bila ispunjena gotovo do poslednjeg mesta i to iz jednog jedinog razloga,
pomislih, zato što se meni uručivala nagrada Akademije nauka, Grilparcerova nagrada. A mene i Tetku
niko da dočeka. U svojoj osamdeset prvoj izgledala je čarobno, elegantno, lucidno i u tom trenutku
izgledala mi je hrabrije nego ikad. Već su i pojedini članovi filharmonije zauzimali svoja mesta na
pozornici, i sve je ukazivalo na početak svečanosti. Ali na nas koji bi trebalo da smo u centru pažnje,
kako smo smatrali, niko živi nije obraćao pažnju. Setio sam se, jednostavno ćemo ući, rekoh Tetki, i
sesti u sredinu sale, tamo gde još ima slobodnih mesta i sačekati. Ušli smo u salu, pronašli slobodna
mesta u sredini sale; mnogi su morali da ustaju i negodovali su, dok smo ih, prolazeći kraj njih, gurkali.
I eto nas u desetom ili jedanaestom redu, u sredini svečane sale Akademije nauka, čekamo. Sve
takozvane počasne zvanice već su zauzele svoja mesta. No, svečanost, naravno, nikako da počne. A
samo smo ja i Tetka znali i zašto. Napred, na pozornici, u sve kraćim razmacima, kao da nešto traže,
špartala su uznemirena gospoda. I zaista nešto i jesu tražila, naime, mene. Muvanje gospode na
pozornici potrajalo je neko vreme i nemir je već trepereo salom. U međuvremenu, pristigla je i ##
ministarka nauke i zauzela svoje mesto u prvom redu. Nju je dočekao i do njenog mesta odveo
predsednik Akademije po imenu Hunger1. I niz drugih, meni nepoznatih, takozvanih laureata dočekali
su i ispratili do prvog ili drugog reda. Iznenada, video sam kako je na pozornici izvesni gospodin
nekom drugom gospodinu nešto došapnuo na uvo i istovremeno ispruženom rukom pokazao na deseti

1
Prezime jednako nemačkoj imenici u značenju: glad. Prev.
ili jedanaesti red; samo meni bilo je jasno da je pokazivao na mene. Desilo se sledeće: gospodin koji
je izvesnom drugom gospodinu nešto došapnuo na uvo i koji je pokazao na mene, prošao je salom, i
to tačno do mog reda, i u dotičnom redu probio se do mene. Pa zašto Vi sedite ovde, rekao je, kada ste
Vi zvezda ove svečanosti, a ne napred u prvom redu, gde smo, rekao je, zaista, mi, gde smo Vama i
Vašoj gošći rezervisali dva mesta? Pa zašto? upitao je još jednom i činilo se kao da su svi pogledi u
sali uprti u mene i dotičnog gospodina. Gospodin predsednik, rekao je gospodin, moli Vas da pređete
napred, Vaše mesto, gospodine Bernhard, odmah je pored ministarke. Pa kad je već tako jednostavno,
rekoh, naravno da ću otići u prvi red, ali samo ako predsednik, gospodin Hunger, insistira lično,
naravno, samo ako predsednik, gospodin Hunger, insistira lično. Tetka je ćutke propratila ovu scenu,
sve zvanice su nas posmatrale, a dotični gospodin ponovo je prošao čitavim redom, te se uputio napred
i tamo, pored ministarke, predsedniku Hungeru nešto došapnuo na uvo. U sali je potom došlo do
velikog komešanja koje nije eskaliralo u jezu zahvaljujući isključivo štimovanju instrumenata
muzičara filharmonije, te primetih da se predsednik Hunger uputio ka meni. Sad mora da se
demonstrira postojanost, pomislih, da se demonstrira nepopustljivost, hrabrost, šta je – tu je. Sad im
nećeš prići, pomislih, kao što ni oni nisu prišli tebi i to u pravom smislu te reči. Kad je predsednik
Hunger stigao do mene, rekao je da mu je žao, ali nije naglasio čega mu je tačno žao. Moli me da sa
Tetkom pređem napred, u prvi red, moje i Tetkino mesto je između ministarke i njega. Tetka i ja smo
zatim pošli u prvi red za predsednikom Hungerom. Kada smo se smestili i kada se nekakvo
nerazgovetno mumlanje razleglo svečanom salom, svečanost je mogla da otpočne. Mislim da su
muzičari svirali neki Mocartov komad. Potom su usledila kraća ili duža izlaganja o Grilparceru. Kada
sam jednom pogledao u njenom pravcu, video sam da je ministarka Herta Firnberg, tako se zvala,
zaspala što nije promaklo ni predsedniku Hungeru, budući da je ministarka hrkala; istina – tiho, hrkala
je i hrkala tihim ministarskim hrkom, nadaleko i naširoko poznatim. Tetka je takozvanu ceremoniju
pratila veoma pažljivo, s vremena na vreme bi klimnula glavom u mom pravcu, kad bi neki deo
izlaganja bio previše glup ili jednostavno previše banalan. Provodili smo se. Konačno, nakon sat i po,
predsednik Hunger je ustao, izašao na pozornicu i obznanio da se meni uručuje Grilparcerova nagrada.
Pročitao je nekoliko pohvalnih reči o mom spisateljskom radu i pride pomenuo naslove izvesnih
komada koji bi trebalo da pripadaju mom opusu, iako ih ja nisam napisao, te pobrojao nekolike slavne
ličnosti Evrope, prethodne dobitnike Grilparcerove nagrade. Gospodin Bernhard prima nagradu za
svoj pozorišni komad Proslava za Borisa, rekao je Hunger (komad koji je samo godinu dana ranije,
pritom veoma loše, izveo Burgteatar u Akademiteatru) i potom raširio ruke kao da namerava da me
zagrli. To je bio znak da je na mene došao red da stupim na pozornicu. Ustao sam i krenuo ka Hungeru.
Čestitao mi je i uručio mi takozvanu nagradnu povelju čiji je neukus, poput svih drugih nagradnih
povelja koje sam ikad primio, bio apsolutno nenadmašan. Namera mi nije bila da ovde, na pozornici,
nešto i kažem – to od mene niko ni tražio nije. Kako bih suzbio svoju smetenost, rekao sam samo jedno
kratko hvala, te sišao u salu i seo na svoje mesto. Potom, smestio se i gospodin Hunger i filharmonija
je otpočela da svira izvesni Betovenov komad. Dok su oni svirali, razmišljao sam o čitavoj ceremoniji
koja se upravo privodila kraju, a čiju neobičnost, neukus i bizarnost, po prirodi stvari, još uvek nisam
bio u stanju da osvestim. Filharmoničari tek što su prestali da sviraju, ministarka Herta Firnberg je
ustala, a za njom smesta i predsednik Hunger, i oboje su izašli na pozornicu. Sad su svi u sali ustali i
pohrlili ka pozornici, naravno, ka ministarki i predsedniku Hungeru koji je s njom razgovarao. Ja sam,
zabezeknut i sve bespomoćniji, sa Tetkom stajao i slušao sve žešću tiradu prisutne gomile. Nakon
izvesnog vremena, ministarka je pogledala prisutne i s neponovljivom arogancijom i stupidnošću u
glasu upitala gde je taj vajni pisac? Ja sam stajao tik kraj nje, ali nisam se usudio da se razotkrijem. S
Tetkom sam napustio salu. Napustili smo Akademiju nauka oko jedan sat, bez ikakvih poteškoća; niko
nas živi nije primetio. Napolju su nas čekali prijatelji. S njima smo otišli u pivnicu, u takozvanu Geser
Birklinik. Jedan filozof, jedan arhitekta, njihove žene i moj brat. Veselo društvo. Ne sećam se više šta
smo jeli. Kad su me za vreme ručka pitali, koliko iznosi premija, tek tada postao sam svestan činjenice
da uz nagradu nije išla nikakva premija. Poniženje sam tek tad doživeo kao drski bezobrazluk. To je
jedna od najvećih počasti koja može biti ukazana jednom Austrijancu, da primi nagradu Franc
Grilparcer, nagradu Akademije nauka, rekao je neko za stolom, mislim – arhitekta. Kakav užas, rekao
je filozof. Moj brat je, kao i uvek u tim prilikama, bio ćutljiv. Nakon ručka spopao me osećaj da mi je
tek kupljeno, novo odelo odveć usko te se nisam mnogo premišljao pre nego što sam otišao na
Kolmarkt, do Ser Entonija i tamo, prilično odlučnim tonom, mada nikako bez uvijene učtivosti, izjavio
kako želim da zamenim odelo; to odelo, kao što je poznato, tek što sam kupio, ali objasnio sam da mi
je malo, i to za najmanje čitav broj. Moja rešenost presudila je da se prodavac, kojem sam se obratio,
smesta uputi ka ormanu s mojim odelom. Bez protivljenja dozvolio mi je da skliznem u identično
odelo, samo za broj veće, i smesta osetih da mi to odelo odgovara. Kako sam, samo pre nekoliko sati,
mogao da poverujem da mi odgovara odelo manje za čitav jedan broj?! Uhvatio sam se za glavu. Sada
sam zaista imao odelo koje mi je odgovaralo i prošetao sam radnjom u njemu s najvećom lakoćom.
Pomislih, onaj ko bude kupio odelo koje sam upravo vratio, neće znati da je ono već bilo sa mnom na
dodeli Grilparcerove nagrade u Akademiji nauka u Beču. Bila je to jedna zaista apsurdna misao. Ta
apsurdna misao ulila mi je samopouzdanje. S Tetkom sam proveo plezirima ispunjen dan i iznova smo
se smejali činjenici da su mi kod Ser Entonija bez zadrške promenili odelo, iako sam ga već nosio na
uručenju Grilparcerove nagrade u Akademiji nauka. To što su bili toliko predusredjivi, zaposlenima u
Ser Entoniju na Kolmarktu neću nikad zaboraviti.
Počasno priznanje Kulturne zajednice
Saveznog udruženja nemačke industrije

Leta hiljadu devetsto šezdeset sedme, proveo sam tri meseca u bolnici za plućna oboljenja, u
depandansu Štajnhofa, sanatorijuma za nervna oboljenja u Beču, što on jeste i dan-danas, i to u
paviljonu Herman, u kojem se nalazilo sedam soba sa po dva ili tri pacijenta; još tokom mog boravka,
umrli su svi pacijenti, izuzev jednog studenta teologije i mene. Moram da napomenem i to, budući da
je za razvoj događaja to jednostavno neizbežno. Mene su, kao i mnogo puta do tad, još jednom doterali
do granica snage – lekari su me ostavili na cedilu. Nisu mi prognozirali više od nekoliko meseci života,
u najboljem slučaju – jedva godinu dana, i prepustio sam se svojoj sudbini. Zasekli su me ispod
grkljana, zarad uzimanja tkiva na analizu, i šest nedelja me ostavili u ubeđenju da umirem od raka, sve
dok nisu shvatili da je u slučaju moje bolesti, po svoj prilici, reč o plućnom oboljenju koje će me pratiti
do kraja života, o morbus boecku, takozvanoj sarkoidozi, a koji ni dan-danas ne mogu da
dijagnostifikuju sa sigurnošću, a ja do dan-danas živim u tom uverenju i to, kako mi se čini, intenzivnije
no ikad. Tada, u paviljonu Herman, među kandidatima za izvesnu i stopostotnu smrt, ja sam se,
uostalom kao i oni, pomirio sa bliskim mi krajem. Leto je, sećam se, bilo veoma vrelo i upravo je
besneo sukob koji je u istoriju ušao kao šestodnevni rat između Izraela i Egipta. Pacijenti su ležali u
svojim krevetima na trideset stepeni u hladu i svi, zapravo, priželjkivali smrt, kao i ja svoju, i svima
su želje bile uslišene; svi su umrli, kao što već rekoh, jedan za drugim, a među njima i policajac Imerfol
koji je ležao u sobi pored moje i koji je, sve dok je bio u stanju, iz dana u dan dolazio u moju sobu da
sa mnom igra partiju blek džeka; on je pobeđivao, ja sam gubio; pobeđivao je nedeljama, a ja sam
gubio, sve dok nije umro, a ja preživeo. Obojica pasionirani igrači blek džeka, igrali smo blek džek i
tako ubijali vreme, sve dok ono nije ubilo njega. Umro je samo tri sata nakon što je sa mnom odigrao
poslednju partiju i pobedio. Pored mene ležao je student teologije, kojeg sam, za tih nekoliko nedelja
između života i smrti, učinio skeptikom, ali i dobrim katolikom, makar ja tako mislim, i to zauvek.
Svoje teze protiv licemernog katoličanstva ilustrovao sam mu primerima iz bolničke svakodnevice,
svakodnevnih zavrzlama sa lekarima, sestrama i pacijentima, pozivajući se i na prisutne, mrske mi
duhovnike koji su vazda promicali i šuškali tamo-vamo po šugavom bregu Baumgartner hoe, uzvišenju
na zapadnoj strani Beča, večito na promaji, te mi nije bilo teško da učeniku otvorim nove vidike za
svoja učenja. Mislim da su mi i njegovi roditelji bili zahvalni na tome; njihov sin, koliko znam, nije
postao teolog, već verovatno izuzetno dobar katolik, ali ne – teolog, a danas je i on, nažalost, moram
da kažem, poput mnogih drugih u Srednjoj Evropi, prilično neuspešan, skrajnuti socijalista,
nesposoban da se pokrene. No, pričinjavalo mi je posebno zadovoljstvo da ga prosvetlim novom
spoznajom o bogu kojeg se bezuslovno držao i da ga zaista prosvetlim da u svom bolničkom krevetu
probudi uspavanog skeptika, što je probudilo i mene u bolničkom krevetu, i što je, najverovatnije,
predstavljalo sam moj spas. Pominjem ovo budući da uvek kad pomislim na takozvano počasno
priznanje Kulturne zajednice Saveznog udruženja nemačke industrije, pred očima mi se, jednostavno,
ukaže letnja bolnica koja rađa beznađe. Vidim pacijente i njihovu rodbinu, jedne poput drugih, u
beznađu do guše, te perfidne doktore, licemerne sestre, sve zakržljali karakteri u smrdljivim i
zagušljivim bolničkim holovima, histeriju drskost i lažnu požrtvovanost, a sve u cilju uništenja ljudi,
i na jesen u vazduhu iznad bolnice čujem na hiljade, desetine hiljada vrana što nebo mrače i pomrače,
i kreštanjem svojim razaraju ponaosob sluh svakog pacijenta. Vidim veverice koje grabe stotine
bačenih, izbljuvanih paprinatih maramica plućnih bolesnika, te kako mahnito trče uz drveće. Vidim
poznatog profesora Zalcera kako iz grada dolazi na breg Baumgartner hoe, kako prolazi holovima da
bi u operacionoj sali kasapio pacijente, elegancijom svojstvenom samo njemu, nadasve poznatom;
profesor se specijalizovao za operacije dušnika i pluća, profesor Zalcer je sve češće dolazio na breg
Baumgartner hoe, a sve više pacijenata ostajalo je uskraćeno za deo dušnika i pluća. Vidim kako se
svi pred profesorom Zalcerom klanjaju, iako profesor ne čini čuda, već s najboljom namerom i velikom
umešnošću svoje pacijente zaseca i onemljuje i kako u skladu sa veoma preciznim planom, žrtve svog
učinka svojom visokom umešnošću, prevremeno tera u grob, mnogo ranije nego što je predviđeno
prirodnim putem, to jest bez njega, premda on, najbolji od najboljih u svojoj oblasti, ništa ne može da
učini; naprotiv, on i njegova umešnost i njegova elegancija bili su u potpunosti vođeni višim, da ne
kažemo najvišim, etičkim načelom njegovim. Svi su želeli da ih operiše profesor Zalcer, koji je,
zapravo, bio ujak mog prijatelja Pola Vitgenštajna; profesor iz grada takvog univerzitetskog renomea,
toliko nedostižnog da bi svi kad bi stali pred njega zanemeli. Stiže profesor, razglasili bi i čitava se
bolnica pretvarala u hram. Šestodnevni rat Izraela i Egipta bio je u zenitu baš kad mi je Tetka došla u
posetu na breg Baumgartner hoe i donela prvi primerak upravo objavljenog romana Poremećaj; činila
je to svaki dan po paklenoj vrućini, nakon dva sata vožnje tramvajem, tegleći nekoliko kilograma
novina. Ali bio sam isuviše slab da bih se obradovao makar i na tren. To što se nisam obradovao
začudilo je studenta teologije, što nisam ponosan na divno odštampanu knjigu, što je čak ni u ruke
nisam uzeo. Tetka je provela sa mnom čitavo vreme posete; koliko mi je samo često pridržavala posudu
dok sam povraćao nakon takozvanih intervencija?! Ležao sam tako poput onih što su s moje leve i
desne strane umirali i imao identičan probni rez ispod grkljana, kad sam primio vest da su mi namenili
počasno priznanje Kulturne zajednice Saveznog udruženja nemačke industrije. Taj više tragičan nego
zabavan uvod skicirao sam jer želim da obrazložim zašto mi je takozvano priznanje tada dobrodošlo
kao ma šta drugo. Kako bih uopšte bio primljen u bolnicu – a ja sam urgentno morao da budem primljen
na breg Baumgartner hoe! - morao sam najpre da deponujem petnaest hiljada šilinga koje, po prirodi
stvari, nisam imao, a koje mi je Tetka pozajmila. I naravno da sam dug Tetki hteo da vratim što je pre
moguće, pa sam, tek što sam primljen u bolnicu na bregu Baumgartner Hoe, napisao svom izdavaču
iznos, tačnije rečeno, nisam pisao izdavaču lično, već lektorki, s molbom da mi moj izdavač na račun
prebaci dve hiljade maraka. Odmah, samo nekoliko dana nakon moje molbe, stiglo je dve hiljade
maraka. Smesta sam lektorki odgovorio da ću koliko sutra zahvaliti izdavaču za dve hiljade maraka,
ali tek što sam lektorki poslao pismo, ona je otposlala telegram koji je glasio: Ne zahvaljujte izdavaču!
A zašto – nisam imao pojma. Saznao sam da je ona prebacila dve hiljade maraka sa svog privatnog
računa, jer izdavač nije bio voljan da to učini. Zaista deprimira činjenica da čovek mora da nakamči
petnaest hiljada šilinga kako bi uopšte bio primljen na jednu od mrtvačkih stanica, ali tako je moralo
biti, prilike su tako nalagale. Ukratko, takve su bile prilike kad je pristigla vest da me očekuje počasno
priznanje Kulturne zajednice Saveznog udruženja nemačke industrije. Uručenje je planirano za jesen,
za septembar ili oktobar, ne sećam se više. U svakom slučaju, tek je prošlo dva ili tri dana kako sam
otpušten iz bolnice, a ja sam već bio na putu ka Regenzburgu, gde je u Skupštini grada Regenzburga
bilo planirano uručenje. Tada je, pored mene, priznanje primila i pesnikinja Elizabet Borhets.
Onemoćao, sa dedinom tašnom preko ramena, otputovao sam za Regenzburg. Na putu ka
Regenzburgu, Dunavom uzvodno, neprestano sam mislio na osam hiljada maraka, na ogromnu svotu
koju je trebalo da primim. Zatvorenih očiju sanjao sam o osam hiljada maraka i već maštao o
Regenzburgu koji me čeka. Trebalo je da se izađem kod hotela Turn i Taksis, dakle, na poznatoj adresi.
Tokom čitavog puta, usled onemoćalosti, malo-malo pa bih zadremao kraj prozora kupea; Dunav,
gotika, nemački kraljevi, pomislio bih svaki put, ali kad god bih se trgao iz dremeža smesta bih, ipak,
pomislio na osam hiljada maraka. Gospodina Rudolfa de le Roa, portparola Kulturne zajednice
Saveznog udruženja nemačke industrije, koji mi je upriličio čast - nisam poznavao. On, pomislih,
verovatno zna za moju bolest, pa mi je zato i dodelio počasno priznanje. Ova pomisao bila je
ponižavajuća budući da bih počasno priznanje vrlo rado primio za Poremećaj ili za Mraz, ali ne i za
morbus boeck. Nije trebalo da mozgam, zabranio sam sebi da to počasno priznanje omalovažavam pre
nego što sam ga uopšte i primio. Doderer i Gitersloh primili su ovo počasno priznanje pre tebe,
pomislih, književne veličine koje su zaista nešto značile, iako sa pomenutim slavnim ličnostima nisam
imao, niti sam mogao da imam, zajednički jezik. Samo pre tri dana u bolničkom krevetu, a sad već na
putu ka Regenzburgu, pomislih, gde te čeka gotika. Dunav se sve više sužavao, predeo je postajao sve
pitomiji i na kraju tamo gde je iznenada postajao pust, dosadan i bezličan, nalazio se Regenzburg.
Izašao sam s voza i otišao pravo u hotel Turn i Taksis. Za grad kakav je Regenzburg, to je, zaista, bio
prvoklasan hotel. Dopao mi se i, istina, odmah sam se u hotelu udobno osećao, ipak po prispeću nisam
bio sam, već u društvu Elizabet Borhers, koju sam prethodno već upoznao u Luksemburgu, na jednom
od mnogih takozvanih pesničkih susreta, na koje sam u svojim dvadesetim godinama kao pesnik i
odlazio. Tako da dosada koja bi me uvek obuzimala u svim hotelima sveta, posebno kad u njih dođem
sam, ovaj put nije mogla da me spopadne. Znao sam da je Elizabet Borhers inteligentna osoba i
šarmantna dama, te sam u njen izvrsni ugled mogao svojski da se uverim. Šetali smo bezbrižno gradom
i smejali se uživajući u večeri. I naravno, veče nije uspelo da zađe duboko u noć, pošto me je bolest
ubrzo poterala u krevet. Narednog dana upoznao sam gospodina Rudolfa de le Roa kao i Hansa
Bendera, izdavača časopisa Akcente koji je, pretpostavljam, imao uticaja na to kome se dodeljuje
počasno priznanje. Još uvek posedujem fotografiju sa Elizabet Borhers i Hansom Benderom kraj jedne
regenzburške, gotske fontane. Grad mi se nije svideo, bio je hladan i odbojan, te da mi nije bilo Elizabet
Borhers i na vidiku osam hiljada maraka, najverovatnije bih otputovao već po dolasku. Koliko samo
mrzim te gradove osrednje veličine sa svojim poznatim spomen-građevinama koje svoje građane
unesrećuju za ceo život. Crkve i uske uličice u kojima sve do smrti životare ljudi koji postaju sve
zatucaniji. Salcburg, Augzburg, Regenzburg, Vircburg, mrzim ih sve, jer se u njima zatucanost neguje
već vekovima. No, pomislio sam opet na osam hiljada maraka. Tokom mog morbus boecka nagomilali
su se toliki dugovi koje ću sada, pomislih, sve moći da otplatim. A na kraju ima i da ostane nešto i za
mene. Prepustio sam se jutru svečane dodele počasnog priznanja Kulturne zajednice Saveznog
udruženja nemačke industrije (po prirodi stvari, trudim se da naziv navedem što je moguće preciznije).
Gospodin De le Roa došao je po mene i gospođu Borhers i odvezli smo se do Skupštine grada
Regenzburga koja slovi za dragulj nemačke gotike. A mene je, kako sam ušao, nešto pretilo da udavi
i uguši, no, rekoh sebi, hrabrosti, hrabrosti, samo hrabrosti, budi deo svega što će ti se sad desiti, uzmi
svoj ček u iznosu od osam hiljada maraka i nestani! Svečanost je bila prilično kratka. Gospodin Fon
Bolen i Halbah, tadašnji predsednik Saveznog udruženja nemačke industrije trebalo je da uruči
počasno priznanje gospođi Borhers i meni. Zajedno s doktorom po imenu De le Roa zauzeli smo svoja
mesta u prvom redu. S naše leve i desne strane nalazili su se istaknuti ljudi grada, te gradonačelnik sa
svojom teškom metalnom lentom. Prethodne večeri previše sam jeo i bilo mi je muka. Uopšte više i
ne znam da li je neko držao govor, ali biće da jeste budući da takve proslave ne idu bez govora. Počasne
zvanice pretile su da raznesu svečanu salu Skupštine grada Regenzburga. Jedva da sam mogao da
dišem. Činilo mi se da ću se od tog vazduha u svečanoj sali ugušiti. Sve je nabreklo od znoja i časti.
Ali mi smo se toliko smejali prethodne večeri, gospođa Borhers i ja; isplatilo se samo zbog toga. A na
sve to i osam hiljada maraka! Pomislih, čarolija će sad da se završi i mi ćemo konačno imati ček u
rukama! Naravno da je i kamerni orkestar zauzeo svoja mesta, ali šta su svirali, više se i ne sećam. A
onda je, koliko pamtim, kao iz vedra neba usledio presudni trenutak. Predsednik Fon Bolen i Halbah
stupio je na pozornicu i sa svoje cedulje pročitao sledeće: ... i ovim putem Savezno udruženje nemačke
industrije hiljadu devetsto šezdeset sedme svoja počasna priznanja predaje gospođi Bernhard i
gospodinu Borhersu! Primetio sam da se moja susetka stresla. Proživela je trenutak užasa! Stegao sam
joj ruku i rekao da treba da misli samo na ček, svejedno šta je od svega toga istina – gospodin Borhers
i gospođa Bernhard, ili gospodin Bernhard i gospođa Borhers. Gospođa Borhers i ja smo izašli na
pozornicu Skupštine grada Regenzburga u kojoj niko živi osim nas i eventualno gospodina De le Roa
i gospodina Bendera ni primetio nije grešku gospodina Fon Bolen i Halbaha, i primili smo ponaosob
ček u vrednosti od osam hiljada maraka. Proveli smo još jedan lep dan u tom jezivom gradu i onda
sam se vratio u Beč, gde sam se kod Tetke osećao kao kod kuće. Pre godinu dana dobio sam takozvano
jubilarno izdanje Kulturne zajednice Saveznog udruženja nemačke industrije, takozvani Godišnji
prsten, na kojem su ponosno navedeni svi laureati počasnog priznanja. Nedostajalo je samo moje ime.
Da li me je gospodin doktor De le Roa, koliko se sećam veoma prijatan gospodin, izbacio s počasne
liste zbog promene u mom životu, a kojoj lično nemam šta da prigovorim? Kako god, evo moje prilike
da potvrdim da ja jesam primio počasno priznanje Kulturne zajednice Saveznog udruženja nemačke
industrije. I to u Regenzburgu. I to baš u Skupštini grada, gotskoj građevini grada Regenzburga.
Književna nagrada Slobodnog
i hanzeatskog grada Bremena

Nakon što pet godina nisam napisao ni slovo, te nakon romana Mraz koji sam napisao za godinu
dana, moja budućnost nimalo nije bila ružičasta. Mraz sam poslao svom prijatelju, uredniku za
književnost u izdavačkoj kući Inzelferlag i rukopis je prihvaćen u roku od tri dana. Nakon što je bio
prihvaćen, shvatio sam da je rukopis nepotpun, te da u nepotpunoj formi u kakvoj je bio i nije za
objavljivanje. Čitavu knjigu sam preradio, te sve delove Mraza s naslovom napisao u izvesnom
frankfurtskom pansionu koji se nalazio u najprometnijoj ulici, u blizini kule Ešenhajm, a koji je u mom
slučaju, kao jedan od najjeftinijih, dolazio u obzir. Ustajao sam u pet ujutro, sedao za mali sto kraj
prozora, i kad bih do podneva napisao pet, osam ili čak deset stranica, odlazio sam do svoje lektorke
u Inzelferlag i sa njom diskutovao o tome gde bi se te stranice dale uneti u rukopis. Tokom tih
frankfurtskih nedelja, čitava knjiga poprimila je sasvim drugo obličje; izbacio sam mnoge stranice, na
stotine njih, i smatrao da je knjiga, kao takva, prihvatljiva i spremna za prelom. Probni otisak bio je
gotov i ja sam bio na putu za Varšavu u nameri da posetim prijateljicu koja je predavala na tamošnjoj
Akademiji umetnosti. Tokom najhladnijeg godišnjeg doba smestio sam se u takozvanoj Đekanki,
studentskom domu, neposredno u blizini zdanja Palate vlade; nedeljama sam šetao lepom, uzbudljivom
i neobično teskobnom Varšavom i korigovao rukopis. Ručavao sam u takozvanom Klubu književnika,
a večeravao u glumačkoj kantini, gde je jelo bilo daleko ukusnije. Najsrećnije dane života proživeo
sam u Varšavi, s probnim otiskom uvek u džepu, a moj sagovornik – satiričar Lec – beležio je svoje
aforizme u knjigu recepata svoje supruge i često me je pozivao kod sebe u goste, a katkad mi je plaćao
kafu na šetalištu Novi svjat. Bio sam zadovoljan sopstvenim delom koje je objavljeno u proleće
šezdeset treće kao i Cukmajerovim prikazom knjige u Cajtu. No, kad je sveopšta halabuka oko knjige
utihnula, neverovatno žustra i puna kontroverzi, u rasponu od najbanalnijih hvala do opakog linča,
odjednom sam se osećao kao da sam potpuno satrt, kao da sam upao u jezivu, beznadežnu raku. Mislio
sam da ću se ugušiti od zablude da književnost uliva nadu. Nisam više ništa hteo da znam o
književnosti. Ne da me nije usrećila, već me je gurnula u zagušljivu, smrdljivu raku iz koje, mislio
sam, nema mi izlaza. Proklinjući književnost i svoj razvratni odnos s njom, otišao sam do gradilišta, i
u firmi Kristoforus sa sedištem u Klostemojburgerštrase, stupio u službu kao vozač kamiona.
Mesecima sam vozio do poznate pivnice Geser. Pride, ne samo da sam solidno ovladao vožnjom
kamiona, već sam i mnogo bolje upoznao Beč nego što sam ga do tada poznavao. Živeo sam kod
Tetke, a novac zarađivao kao vozač kamiona. O književnosti nisam hteo ništa više da znam – sve što
sam imao, uložio sam u nju, a ona me zauzvrat gurnula u raku. Gadila mi se književnost, gadili su mi
se svi izdavači, sve izdavačke kuće i sve knjige. Činilo mi se da sam napisavši Mraz, postao žrtva
neverovatne obmane. Bio sam srećan kad sam u kožnoj jakni mogao da utonem u svoje vozačko sedište
i da starim kočijama grmim kroz grad. Sad se pokazalo koliko je dobro bilo što sam nekoliko godina
pre toga naučio da vozim kamion – bio je to uslov za službu u Africi, u koju je trebalo da stupim
godinu dana ranije, ali do čega, koliko danas znam, usled, ipak, srećnih okolnosti, nije došlo. Sreća što
pivnicu Geser mogu da opslužujem kao vozač, imala je, po prirodi stvari, svoj kraj. Iznenada, omrznuo
sam svoj posao, smesta sam dao otkaz, i kod Tetke se, ispod prekrivača, zakopao u svojoj radnoj sobi.
Shvatila je u kakvom se stanju nalazim i jednog dana me je pozvala da krenem s njom u planine.
Oboma je trebalo da prija odbacivanje grozote i štetnog uticaja velegrada, te prepuštanje prirodi na
nekoliko meseci. Njen cilj bio je Sankt Fajt, u pokrajni Salcburg, mesto u blizini bolnice za plućna
oboljenja u kojoj sam dugo godina bio pacijent, na visini od osamsto metara i, dakle, na idealnom
mestu za potpuni oporavak. Jednog ranog jutra, sa železničke stanice Vestbanhof, krenuli smo na naš
put u planine, Tetka i ja, njen družbenik kojem je obezbeđen besplatan stan i besplatna hrana. Moram
li da napomenem kako sam već pri polasku voza sa Vestbanhofa proklinjao selo i čeznuo za gradom
Bečom? Što se voz sve više udaljavao od Beča, ja sam bio sve tužniji; pravim grešku, pomislih, time
što Beču okrećem leđa i što s Tetkom odlazim na selo, ali ta greška nije se više dala ispraviti. Ja nisam
čovek koji voli selo, ja sam čovek koji voli grad, rekoh sebi, no, povratka nije bilo. Sreću na selu, po
prirodi stvari, nisam našao, ljudi su mi bili dosadni – prezirao sam ih, priroda mi je bila dosadna –
prezirao sam je, počinjao sam da mrzim i ljude i prirodu. Postao sam smrknuto zanovetalo, neko ko je
je odlazio do proplanaka, tamo se smucao, neko ko je šumom išao pognute glave i ko je naposletku
odbijao svaku hranu. Moje tajno opiranje životu na selu i životu na planinama vodilo je pravo u
katastrofu – bio sam ništa više do karikatura sebe samog, sažaljenja vredan, okovan svojom jezivom
egzistencijalnom nesrećom, kad baš u tom trenutku pristigla je književna nagrada Slobodnog i
hanzeatskog grada Bremena. Nije me sama nagrada spasila mog katastrofalnog raspoloženja, moje,
dakle, egzistencijalne katastrofe, već pomisao da premijom od deset hiljada maraka mogu da pohvatam
niti života, da mu obezbedim radikalan zaokret i učinim ga mogućim. Nagradu su objavili, iznos
premije bio mi je poznat, imao sam priliku da s novcem učinim nešto smisleno. Želja mi je oduvek
bila da imam kuću za sebe, a kad već ne može da bude prava kuća, ono makar da se okružim zidinama
iza kojih mogu da radim šta mi se hoće, u koje mogu da se zatvorim. Tako ću, mislio sam, od novčanog
iznosa nagrade obezbediti sebi nešto slično i stupio sam u kontakt s agentom za nekretnine koji me je
smesta posetio u Sankt Fajtu i predložio mi da pogledam nekoliko objekata. Naravno, svi objekti bili
su preskupi, raspolagao sam samo delićem celokupnog iznosa, i to tek kad budem u posedu premije.
Ali zašto da ne? pomislio sam i s agentom za nekretnine dogovorio susret u Gornjoj Austriji gde je i
živeo, a gde su mu objekti bili pri ruci; sve, navodno, otmena, stara, delom već propala, seoska
gazdinstva, koja bi mi ponudio u rasponu od sto do dvesta hiljada šilinga. Možda već i za sedamdeset
hiljada pronađem zidine koji mi odgovaraju i u koje ću moći da se zatvorim; kad sam razmišljao o
objektu za sebe, nisam mislio na kuću – mislio sam na zidine i to na zidine u koje ću moći da se
zatvorim. Krenuo sam u Gornju Austriju i Tetka je krenula sa mnom da potražimo agenta za
nekretnine. Čovek je ostavio utisak na mene, odmah mi se dopao; bio je sposoban i činilo se da mu se
nema šta zameriti. Stigli smo do predela u kojem je sneg bio visok gotovo čitav metar i probijali smo
se do kuće agenta za nekretnine. Smestio nas je u svoja kola i sa cedulje pročitao gde su objekti koje
namerava da nam pokaže, te kuda ima da idemo i koliki put od objekta do objekta ima da prevalimo.
Na svojoj cedulji pribeležio je ukupno jedanaest ili dvanaest gazdinstava spremnih za prodaju.
Zatvorio je vrata automobila i obilazak je mogao da počne. Gusta magla već se spustila na čitav predeo
i ništa nismo videli, nismo videli čak ni ulicu kojom je agent za nekretnine vozio u susret prvom
objektu. Ni on nije video ništa drugo do magle, ali poznavao je ulicu i mi smo se oslonili na njega.
Tetka je kao i ja bila znatiželjna; oboje smo ćutali; ne znam o čemu je razmišljala, ona nije znala o
čemu sam razmišljao ja, a agent za nekretnine nije znao o čemu smo razmišljali nas dvoje; nije
progovorio ni reč; stao je iznenada i rekao da izađemo. Istina, u magli sam razaznao masivne zidine
od velikih kamenih blokova. Agent za nekretnine otvorio je drvenu kapiju, ispalu iz šarki, i ušli smo u
veliko dvorište. Tamo je sneg napadao čitav metar, delovalo je kao da su vlasnici objekta navrat-nanos
nestali i sve, pomislih, ostavili za sobom, mora da ih je zadesila neka velika nesreća. Objekat je već
godinu dana zvrjao prazan, rekao je agent za nekretnine, i pošao ispred nas. Za svaku prostoriju u koju
smo ušli, rekao je da je veoma lepa i ponovio dve reči – izvanrednih proporcija – i ni najmanje mu
nije smetalo što je sve vreme propadao kroz natruli pod, te se veštim skokom vadio iz dubina truleži.
Agent za nekretnine išao je ispred nas, za njim sam išao ja, a za mnom Tetka. Prolazili smo
prostorijama kao po daskama što život znače, kao da prelazimo preko mutne, smrdljive baruštine;
katkad bih se osvrnuo za Tetkom koja je uopšte uzev bila veoma spretna, spretnija od mene, pa i od
agenta za nekretnine. Trebalo je pogledati jedanaest ili dvanaest prostorija, sve u apsolutno zapuštenom
stanju, a u vazduhu se osećao, pomislih, smrad na stotine, ako ne i na hiljade sasušenih crkotina miševa
i pacova. Svi podovi bili su truli i pretruli, a vetar i nevreme izbili su većinu prozora. Dole u kuhinji,
u kojoj se nalazio veliki, prljavi, potpuno zarđali emajlirani šporet, česma nije bila zatvorena i voda je
curila po podu i ispod njega, kad agent za nekretnine reče, vlasnici koji su otišli iz ove kuće, pre godinu
dana, zaboravili su da zatvore česmu, pa je otišao do česme i zatvorio je. On, lično, nikada nije bio u
obilasku tog objekta, mi smo prvi kojima ga pokazuje, on je zadivljen izvanredno izvedenim
proporcijama. Tetka je papirnatom maramicom pokrila usta da bi savladala smrad koji se širio
objektom, ne samo zadah truleži – po štalama su još uvek ležale balege koje vlasnici nisu počistili.
Agent za nekretnine ponavljao je izvanredne proporcije, i što je češće ovo tvrdio, postajalo mi je sve
jasnije da je bio u pravu, i na kraju nije on tvrdio da je objekat izvanrednih proporcija, već ja i to sam
stalno ponavljao. Zanesen, u sve u kraćim intervalima, ponavljao sam izvanredne proporcije i
najednom zaista bio ubeđen da je čitav objekat u potpunosti izvanrednih proporcija. Od jednog
trenutka do drugog bio sam opsednut čitavim objektom i kad smo se ponovo našli pred kapijom da
krenemo do sledećeg objekta, agentu za nekretnine sad se već žurilo, jer nas je čekalo još deset ili
dvanaest objekata, ja rekoh da me svi drugi objekti više ne zanimaju, da sam već pronašao svoj objekat,
da je to – taj, budući da je u potpunosti izvanrednih proporcija, idealnih za mene, te sam voljan da s
agentom za nekretnine sklopim neophodan ugovor. Između te moje izjave i početka obilaska nije
prošlo više od petnaest minuta. Tetka je bila zabezeknuta, rekla je da se ne izmotavam, te zidine su joj,
po prirodi stvari, grozne, i kad smo se opet našli u kolima, na putu ka kući agenta za nekretnine da
bismo sklopili ugovor, ponavljala mi je kako o svemu još moram podrobnije da razmislim, rekla je da
moram da prespavam. Ali ja sam čvrsto odlučio. Pronašao sam svoje zidine. Agentu za nekretnine
predložio sam da prvu isplatu od sedamdeset hiljada šilinga izmirim krajem januara, dakle nakon
dodele nagrade u Bremenu, a ostatak – tokom godine. I mada je taj ostatak iznosio više od sto pedeset
hiljada šilinga i mada pojma nisam imao odakle ću nabaviti novac – nisam se ni najmanje brinuo.
Promisliti, prespavati, ponavljala je Tetka, a agent za nekretnine već je sastavljao ugovor. Sve mi se
dopadalo u vezi s agentom za nekretnine: način na koji je pisao, šta je govorio, čitavo njegovo
okruženje. Ja sam se ponašao kao da novac ne predstavlja nikakav problem, što je agentu za nekretnine
imponovalo, a njegova žena nam je u kuhinji spremala ukusnu kajganu. Pola sata nakon što sam prvi
put ugledao Natal, tako su se zvale moje zidine i to ne baš sasvim dobro, budući da su, kao što rekoh,
sasvim nestajale u magli i nezavisno od toga što od okoline, od predela, dakle, ništa i nisam video, već
sam pomenuti samo zamišljao kako izgleda, potpisao sam takozvani predugovor. Pojeli smo kajganu,
porazgovarali još malo s agentom za nekretnine i otišli. Odvezao nas je do železničke stanice i mi se
vratismo u planine. Tetka, sluteći nevolju tokom puta, nije progovorila ni reč, a mene su, zaista, krenuli
da prožimaju takozvani žmarci; odjednom pomislih: šta se zapravo desilo, u šta sam se to uvalio budući
da se, po prirodi stvari, jesam uvalio u grozotu. Proveo sam niz besanih noći, tokom kojih mi, po
prirodi stvari, nije postalo jasno šta sam zapravo uradio, to jest potpisao, ni gde bih mogao da pronađem
takozvani ostatak od sto pedeset hiljada šilinga. No, doći će i dan dodele nagrada u Bremenu i tada ću,
pomislih, imati prvu ratu od sedamdeset hiljada i biću spasen. Tetka se uzdržavala od bilo kakvih
komentara. Prvi put otkako se znamo, nisam poslušao njen savet. Otputovao sam, dakle, za Bremen
koji mi je bio nepoznat. Hamburg mi je bio poznat i voleo sam ga, a volim ga i dan-danas; Bremen
sam prezirao od prvog trenutka, to je malograđanski grad, sterilan i više nego što čovek može da
zamisli. Odmah preko puta železničke stanice, u novootvorenom hotelu, bila je rezervisana soba za
mene, ali kako se hotel zvao, to ne znam. Otpuzao sam u svoju hotelsku sobu da ne bih više morao da
gledam grad Bremen i da bih odmoran dočekao jutro kada se uručuje nagrada. Uručenje je bilo
zakazano u staroj Skupštini grada Bremena i tamo se i odigralo. Moj najveći problem bio je što se od
mene očekivalo da pred okupljenim zvanicama održim govor, a ja sam već bio u Bremenu i nisam
imao nikakvu predstavu o tome šta treba da napišem u govoru, iako sam već nedeljama bio svestan
toga, ali mi čak ni tokom noći nikakva ideja nije pala na pamet, a nisam je imao ni sledećeg jutra. Sad
je već postajalo gusto. Za vreme doručka palo mi je na pamet da su u vezi sa gradom Bremenom –
Bremenski muzikanti i u glavi sam već sastavio koncept u čijem su se središtu nalazili Bremenski
muzikanti. Popio sam čaj i popeo se u sobu, seo na krevet i sastavio skicu. Sastavio sam i drugu pa i
treću. Tada sam bio primoran da shvatim da je moja ideja bezvezna i da moram da se dosetim nečeg
drugog. Vreme je odmicalo. U međuvremenu, već su me zvali da me pitaju koliko dugo traje moj
govor. Ne traje dugo, odgovorio sam, uopšte ne traje dugo, rekao sam, mada nikakvu predstavu nisam
imao o tome šta govor treba da sadrži. Pola sata pred početak svečanosti u Skupštini grada Bremena
seo sam na krevet i napisao rečenicu: „Na hladnoći jasnoća postaje kristalno jasna“, te pomislih,
konačno imam prihvatljivu ideju za govor pred okupljenim zvanicama. Oko ove rečenice u centru,
veoma brzo razvilo se još nekoliko rečenica i u roku od deset do dvanaest minuta, imao sam ispisanu
skoro polovinu stranice. Kad su došli po mene da me od hotela odvedu do Skupštine, pisanje sam
upravo privodio kraju. Na hladnoći jasnoća postaje kristalno jasna, pomislih, i dok me je nekolicina
gospode pratila do Skupštine, činilo mi se kao da me vode na saslušanje. Ščepali su svog zarobljenika
u sredinu i s njim od hotela stigli do Skupštine. Skupština grada Bremena bila je već dupke puna –
prevashodno školskim odeljenjima. Ta Skupština nadasve je poznata, ali i ona me je pritiskala poput
svih drugih poznatih gradskih skupština koje su me, uopšte uzev, pritiskale. I ovde, blistalo je ordenje
i caklile se teške, metalne lente gradonačelničke. Svečano su me otpratili do prvog reda da bih se tamo
smestio odmah pored gradonačelnika. Neki čovek izašao je na pozornicu i održao govor o meni.
Doputovao je iz Frankfurta da bi o mojoj knjizi izlagao pola sata. Izlagao je veoma ubedljivo, koliko
se sećam, sve sama hvala do hvale, ali ja nisam razumeo ni reč. Sve vreme, pred očima, titrale su mi
zidine mog Natala i razmišljao sam kako da ih otplatim. I da uvek potraje toliko dugo, pomislih, pre
nego što novac zaista postane likvidan. Kad je moj hvalogovornik završio, a školarci počeli, bar je tako
delovalo, oduševljeno da aplaudiraju, skrenuli su mi pažnju na to da se uputim ka pozornici. Na
pozornici su mi potom predali nagradnu povelju za koju ni dan-danas ne znam kako je izgledala; nije
više u mom posedu; kao ni sve druge nagradne povelje – nestale su, tokom godina, bez traga. Eto,
imao sam povelju i ček u rukama, i uputio sam se ka govornici i pročitao svoje beleške o jasnoći koja
sa hladnoćom postaje sve jasnija. I tek što su se slušaoci udubili u moj govor, ja sam već bio gotov. To
je bilo najkraće što je iko ikada rekao povodom uručenja nagrade grada Bremena, pomislih, što su mi
nakon svečanosti i potvrdili. Eto me, stojim, još jednom poziram fotografima, rukujem se s
gradonačelnikom. Napolju, na hodniku, iznenada i sasvim neočekivano, stajao je moj stari prijatelj,
urednik za književnost koji je u roku od tri dana prihvatio Mraz i znajući kako sa mnom da se ophodi
nasamo, rekao mi je, takoreći u poverenju: Da li možeš, molim te, da mi pozajmiš pet hiljada maraka,
hitno mi je potreban novac?! Naravno, rekao sam, ne razmišljajući o posledicama i dodao da ću odmah
posle dva sata, kad se banke u Bremenu ponovo otvore, s njim otići do banke, unovčiti ček i dati mu
pet hiljada maraka. Koliko često je on meni pozajmljivao novac, pomislih, iznova i iznova, a ne tako
davno izvukao me je čak iz fatalne finansijske krize! Neposredno nakon svečanosti pozvani smo na
ručak u jedan otmeni bremenski restoran koji sam napustio u pola dva da bih sa svojim prijateljem
otišao do banke i unovčio ček za Mraz. Iz Bremena svejedno idem za Gisen gde ću u takozvanom
protestantskom Domu kulture održati jedno predavanje za koje ću dobiti dve hiljade maraka. Obrni-
okreni, imaću ponovo sedam hiljada. Ova pomisao smesta me je usrećila. Narednog dana potražio sam
u Bremenu još jednog prijatelja koji je živeo na maloj mansardi i s kojim sam, uz čaj, s pogledom na
olovnu reku Vezer, vodio izuzetan razgovor o teatru, pre svega o Artou. Neposredno nakon ovog
razgovora, vratio sam se u Beč. I naravno da, po prirodi stvari, nisam mogao da dočekam da se uselim
u svoje tek kupljene zidine u Natalu. A o tome kako sam ih konačno savladao i svojim rukama ih
manje ili više dobro rasturio pa izgradio, i kako sam tokom godine finansirao rate, tome ovde nikako
nije mesto. Ipak, nagrada grada Bremena predstavljala je podstrek za moje zidine i bez pomenute bi se
sve u vezi sa mnom razvilo i odvilo u sasvim drugačijem pravcu. Bilo kako bilo, bio sam u Bremenu
još jednom, u vezi sa književnom nagradom grada Bremena, te nisam voljan da prećutim iskustvo tog
drugog putovanja u Bremen. Bio sam takozvani član žirija za dodelu nagrade i otputovao sam u
Bremen u čvrstoj nameri da svoj glas dam Kanetiju koji, koliko znam, do tada još uvek nije primio ni
jednu književnu nagradu. Iz ma kojih razloga, niko drugi osim Kanetija nije dolazio u obzir; sve druge
smatrao sam banalnim. Koliko se sećam, bio je to veoma dug sto u jednom bremenskom restoranu u
kojem je zasedao žiri, a za kojim je sedeo čitav niz takozvane gospode s pravom glasa, među kojima i
poznati senator Harmzen s kojim sam se izvrsno slagao. Kad je na mene došao red i kad sam rekao
Kaneti, čini mi se da su svi već izneli svoje kandidate, te da među njima niko nije naveo Kanetija.
Obrazložio sam da se Kanetiju uruči nagrada za roman Zaslepljenost, njegovo genijalno delo iz
mladosti, a koje je nanovo otkriveno godinu dana pre zasedanja žirija. Više puta ponovio sam reč
Kaneti i lica za dugim stolom svaki put bi se bolno iskrivila. Mnogi za stolom nisu imali pojma ko je
Kaneti, a među malobrojnima koji su za Kanetija znali bio je jedan koji je iznenada, kada sam opet
ponovio Kaneti, rekao: ali i on je Jevrej. Prolomio se žamor i Kaneti je ispao iz igre. I dan-danas mi u
ušima odzvanja rečenica Ali i on je Jevrej! Iako ne umem da kažem ko je za stolom izgovorio tu
rečenicu. Često i danas čujem tu rečenicu koja je izronila iz tajanstvenog ugla, čak i kad ne znam ko
ju je izgovorio. Ta rečenica sasekla je u korenu svaki argument povodom mog predloga da se nagrada
dodeli Kanetiju. Tada sam odlučio da u debati više i ne učestvujem i do kraja sam ćutke sedeo za
stolom. Vreme je već ozbiljno odmaklo i premda su u međuvremenu navedena mnoga jeziva imena,
koja sam isključivo dovodio u vezu sa naklapanjem i diletantizmom, laureata nagrade još uvek nije
bilo. Gospoda su već gledala na sat, a kroz dvokrilna vrata već je dopirao miris pečenja. Jasno je da je
za stolom morala da se donese neka odluka. Na moje ogromno zaprepašćenje, neko od gospode, opet
ne znam ko, odjednom je iz gomile knjiga na stolu nasumice, čini mi se, izvukao Hildeshajmerovu
knjigu i spremajući se da krene na ručak, naivnim tonom koji je obarao s nogu, rekao: Izaberimo
Hildeshajmera, izaberimo, eto, Hildeshajmera; a baš je Hildeshajmer ime koje se, tokom višesatne
rasprave, nije pojavilo nijednom. Najednom, izabran je Hildeshajmer i svi su s olakšanjem utonuli u
svoje fotelje; glasali su za Hildeshajmera i u roku od nekoliko minuta Hildeshajmer je bio novi laureat.
Ko je, zapravo, Hildeshajmer, biće da niko i nije znao. Za tren, sastavljeno je saopštenje za novinare
u kojem se navodi da je, nakon dvosatnog zasedanja, Hildeshajmer izabran za novog dobitnika
nagrade. Gospoda su ustala i uputila se ka sali za ručavanje. Jevrej Hildeshajmer dobio je nagradu. Za
mene je to bila poenta dodeljivanja nagrade. Nisam mogao da je prećutim.
Nagrada Julius Kampe

Godine hiljadu devetsto šezdeset četvrte nagrada Julius Kampe, koju je ustanovila izdavačka kuća
Hofman i Kampe, u sećanje na Hajneovog izdavača Juliusa Kampea, dodeljena je Gizeli Elzner,
Hubertu Fihteu i meni, a premija u iznosu od petnaest hiljada maraka podeljena je na tri dela. Bio je to
prvi put da sam za spisateljski rad dobio bilo kakvo priznanje i oduševljavalo me je pre svega to što je
priznanje stiglo iz Hamburga i što je neraskidivo bilo u vezi sa Juliusom Kampeom, prvim izdavačem
Hajnriha Hajnea, budući da je Julius Kampe prvi objavio Put u Harc i neke od pesama koje se ubrajaju
u najfiniju nemačku poeziju, ikad napisanu. Julius Kampe mi, naravno, nije bio nepoznat – pročitao
sam Brinicerovu biografiju. Istini za volju, godine hiljadu devetsto šezdeset četvrte nagrada nije bila
dodeljena budući da žiri nije mogao da se usaglasi oko izbora laureata, te su tri jednake novčane
nagrade bile preimenovane u radne stipendije, što me ni najmanje nije sprečavalo, kad mi se već takva
stipendija smešila, da verujem i tvrdim kako sam ja zapravo laureat nagrade Julius Kampe. Bio sam
veoma ponosan, a verovatno jedini put i neopterećen povodom nekog priznanja i srce mi je bilo puno
usled vesti iz Hamburga, te sam se trudio da, što je brže moguće, vest i razglasim; živeo sam kod Tetke
i prolazio prvim bečkim kvartom, tačnije becirkom, Grabenom, niz Kertnerštrase, te Kolmarktom i
Folksgartenom, i verovao da svi, na koje sam naišao, znaju koliko sam srećan zbog nagrade Julius
Kampe. Kad bih seo u kafe, za sto bih sedao kao laureat Julius Kampe nagrade – drugačije nego pre,
naručivao bih svoju kafu – drugačije nego pre, držao sam novine u rukama – sve drugačije nego pre, i
u sebi se pitao zašto me svi ljudi na ulici nisu pitali za nagradu. A i onome ko me nije pitao za nagradu
objasnio bih da sam upravo ja laureat nagrade Julius Kampe i objasnio bih ko je bio Julius Kampe, što
niko u Beču nije znao, kao i ko je Hajnrih Hajne, što mnogi u Beču takođe nisu znali, te šta sve jedno
takvo izuzetno priznanje nosi sa sobom. Rekao bih da je neverovatna čast biti doveden u vezu sa
imenom Hajnriha Hajnea, a pride i sa Hamburgom, gradom koji mi je tada bio najomiljeniji i koji se
uvek ubrajao u moje omiljene gradove; ni dan-danas u Nemačkoj ne poznajem grad kojim se šetam
tako spontano, prirodno, ispunjen srećom, u kojem bih zaista mogao da živim i duže vreme, ko zna,
možda i duži niz godina. U Hamburgu sam prvi put bio u najranijem detinjstvu, a možda je s tim u
vezi i to što sam prvu godinu svog života proveo na izvesnoj ribarskoj barci u roterdamskoj luci, te je
Hamburg za mene predstavljao baš ono što se u narodu zove – ljubav na prvi pogled. Često, takoreći
jednom godišnje, boravio sam u kući od cigle u Velingsbitelu, nedaleko od mesta gde izvire reka Alster
i upravo zbog toga volim i poštujem ljude iz Hamburga. Već i sam način na koji mi je saopšten moj
udeo u nagradi Julius Kampe, ocenio bih kao veoma šarmantan. U dve ili tri rečenice obavestili su me
da su me izabrali za jednog od tri laureata nagrade, te da premiju u iznosu od pet hiljada maraka mogu
da podignem, kad god mi odgovara, u izdavačkoj kući Hofman i Kampe, u ulici Harvestehuder veg.
Bez ceremonija, bez prijema. Eto povoljne prilike da opet odem u Hamburg i jednog dana na stanici
Vestbanhof seo sam na voz za Kopenhagen i u kupeu, koji mi je za tu priliku delovao najudobnije,
smestio se da odremam. Ali ni govora o spavanju budući da je uzbuđenje, usled prvog priznanja za
spisateljski doprinos za roman Mraz, jednostavno bilo preveliko. Nagrada je stigla iz Hamburga, iz
Hamburga, iz Hamburga, mislio sam iznova i u sebi prezirao Austrijance koji mi do tada nisu ukazali
ni trunku priznanja. Sa Severnog mora stigla je vest – sa Malog Alstera! Ne samo što je Hamburg bio
najlepši od svih velegrada već i centar britke misli, nezavisno od neverovatnog kosmopolitizma kojim
je Hamburg oduvek odisao. U Hamburgu su mi ljudi iz izdavačke kuće Hofman i Kampe rezervisali
prostranu sobu u staroj vili na Malom Alsteru, do koje sam se odvezao taksijem. Jedva što sam kročio
u sobu, a već su me zvali novinari koji su želeli da me intervjuišu. Uvalio sam se u fotelju i pristao da
razgovaram. Tek što sam se donekle raspakovao, već je zvonilo, i novinari su već bili tu, spremni da
sve zabeleže. To mi je bio prvi intervju u životu, verovatno za Hamburger abendblat, ko će ga znati.
Bio sam toliko uzbuđen da nijednu rečenicu nisam mogao da dovršim do kraja; na sva pitanja, istina,
imao sam brzometan odgovor, no, nisam bio zadovoljan kako sam ih formulisao. Sad će ljudi zaista
primetiti da dolaziš iz Austrije, pomislih, iz one nedođije. Sledećeg dana ugledao sam svoju sliku u
novinama i umesto da se, kao što se dalo očekivati, radujem iz sve snage, ja sam se postideo gluposti
kojima sam počastio novinare, a gnušao sam se i svoje slike; još ako zaista izgledam kao na ovoj
fotografiji, najbolje bi bilo, pomislih, da se zauvek povučem u tmurnu planinsku zabit i da nikad više
ne kročim u spoljni svet. Sedeo sam, na hleb mazao debeli sloj marmelade od pomorandže i bio duboko
povređen. Uopšte se nisam usudio da podignem zavese i u fotelji sam, kao da me je zatekla neka
nedefinisana paraliza, proveo nekoliko sati. Bilo mi je loše kao nikad do tad. Iznenada, setio sam se
svog udela u nagradi; pet hiljada maraka odjednom je obuzelo moje telo, pa sam navukao sako i otišao
do izdavačke kuće Hofman i Kampe, šetnja po veoma svežem vazduhu bila je divna i stekao sam utisak
da sam prvi put u svom životu obratio pažnju na otmeni svet. Svaku od tih udobnih vila na Malom
Alsteru posmatrao sam s najvećim interesovanjem i najvećom pažnjom. Konačno, stigao sam do
izdavačke kuće Hofman i Kampe, najavio se i smesta me je primio direktor izdavačke kuće, lično.
Gospodin i ja smo se rukovali, zamolio me je da sednem, iz otvorene fioke u stolu izvadio je
pripremljen koverat i predao mi ga. Izvolite ček, rekao je. Potom me je pitao da li sam dobro smešten.
Onda je usledila pauza, tokom koje sam pomislio da bi trebalo da kažem nešto pametno, nešto
filozofski, u najmanju ruku nešto smisleno, no, nisam izustio ni reč – usta nisu htela da se otvore. Na
kraju, stekao sam utisak da je nastala neugodna situacija, i gospodin je ubrzo rekao da mu se pridružim
na ručku, u takozvanom Engleskom klubu. I uistinu, tamo mu se jesam pridružio i s gospodinom uživao
u najotmenijem ručku na kojem sam ikad bio. Ručak se završio izdašnim gutljajem bitera fernet branke
i nakon što sam se pozdravio s gospodinom, direktorom izdavačke kuće Hofman i Kampe, stajao sam
na ulici, na obali reke Alster. Time je osnovni cilj mog hamburškog putovanja bio ispunjen. I tu noć
prespavao sam u staroj vili na reci Alster, nakon čega sam se preselio kod svojih prijatelja u
Velignsbitel. Ne sećam se više koliko dugo sam se zadržao. Sad sam slavna ličnost, govorili su moji
prijatelji, i kad smo zajedno odlazili u posete, domaćinima bi rekli: Ovaj Austrijanac kojeg smo doveli
sa sobom, on je sad slavna ličnost. Svi su mi otežavali da se oprostim od Hamburga. Stigavši u Beč
rešio sam da odluku, koju sam doneo još na putu za Hamburg, smesta sprovedem u delo, naime, od
celog iznosa novčane nagrade - kupiću auto. Kupovina auta dogodila se ovako: u izlogu auto-kuće
Heler, preko puta takozvanog hotela Hajnrihshof, ugledao sam među drugim limuzinama – trijumf
herald. Auto je bio bele boje, visokog sjaja, a sedišta presvučena crvenom kožom. Instrument tabla
bila je izrađena u drvetu i imala je crne dugmiće. Automobil je koštao tačno trideset pet hiljada šilinga,
odnosno pet hiljada maraka. Bio je to prvi automobil, nakon jednog koji sam pogledao u svojoj
istraživačkoj fazi, i to je već bio taj. Otprilike pola sata stajao sam pred izlogom, naravno, ne uzastopno,
i posmatrao automobil. Bio je elegantan, engleski, što je već samo po sebi ispunjavalo uslov, a i
veličina mi je odgovarala. Najzad, ušao sam u salon, uputio se ka automobilu, nekoliko puta ga obišao
i rekao, kupujem ovaj automobil. U redu, rekao je prodavac, učiniće sve da mi se u narednih nekoliko
dana jedan takav automobil isporuči. Ne, rekoh, ne u narednih nekoliko dana, odmah, rekoh, smesta.
Reč smesta izgovorio sam onako kako sam to uvek činio, odlučno. Neću čekati nekoliko dana, rekoh,
to ne dolazi u obzir, nisam iznosio razloge, ali rekoh, to nikako ne dolazi u obzir i rekoh, kupujem ga
ovakvog kakav je. Kako sam nameravao da odem a da posao nisam sklopio, prodavac iznenada reče,
dobro, možete da ga uzmete, i to ovaj, baš lep auto. Rekao je to s izvesnom setom u glasu, ali bio je u
pravu – auto je, zaista, bio lep. No, kroz glavu mi je u tom trenutku prolazilo kako nikada pre toga
nisam vozio putnički automobil, već isključivo teške teretnjake, budući da sam već od ranije imao
dozvolu za upravljanje teretnim vozilima, planirao sam da idem u Afriku, distribucija lekova crncima,
što je, naime, propalo, no, vozačka dozvola C kategorije bila je uslov za moje nameštenje u Africi, gde
je u Gani trebalo da stupim u službu, no, usled smrti američkog menadžera koji mi je bio
pretpostavljen, stupanje u službu u Africi je odloženo, te je, konačno, sasvim izostalo; razmišljao sam
kako ću auto da izvezem iz radnje. Da, rekoh prodavcu, sklopili smo posao, kupujem auto, ali moraćete
da mi ga parkirate ispred vrata, ispred izloga, rekoh, i doći ću po njega u toku dana. U redu, rekao je
prodavac. Potpisao sam ugovor i isplatio iznos. Čitava nagrada Julius Kampe otišla je na automobil.
Šetao sam neko vreme centrom grada, radostan što imam auto, prvi auto u životu, i to kakav auto!
Čestitao sam sebi na dobrom ukusu. A na ideju da možda konsultujem nekog stručnjaka, vredi li dotični
auto zaista toliko, uopšte nisam došao. Imam auto! Imam beli auto! pomislih. Konačno, okrenuo sam
se i otišao do auto-kuće Heler, koja je bila jedna od najekskluzivnijih auto-kuća u Beču, i tek što sam
zamakao iza ugla ugledao sam svoj auto kako stoji pred vratima. Preuzeo sam papire u salonu, seo u
kola i odvezao se. Uistinu, nisam imao poteškoća da upravljam vozilom, iako je mnogo jednostavnije
bilo upravljati kamionima, nego malim trijumf heraldom. Naravno da sam se odvezao do Obkirhergase
i Tetki pokazao auto. Bila je zapanjena činjenicom da čovek za pet hiljada maraka može da kupi tako
luksuzan automobil. S druge strane, pet hiljada maraka je pozamašna svota! Naravno da nisam mogao
da se skrasim i krenuo sam u prvu veliku turu koja me je najpre odvela u pravcu severa, preko Dunava
i kako mi to nije bilo dosta, preko Holabruna sve do Reca. Do Reca sam već potrošio dosta benzina.
Sipao sam benzin i vratio se nazad; bio je to divan dan. A što sam se više približavao Obkirhergase,
sve manje sam želeo da se zaustavim i izađem iz kola, te sam nastavio ka istoku. Provozao sam se
najpre čitavim gradom, a potom – pravac Burgenland. Pred Ajzenštatom se smrkavalo i pomislih,
nastavim li dalje, biću za pola sata u Mađarskoj. Vratio sam se nazad. Tokom noći nije bilo ni govora
o snu; bio je to divan osećaj imati auto, pa još i engleski, beo, sa crvenim kožnim sedištima i drvenom
instrument tablom. I sve to za Mraz, pomislih. Sledećeg dana sa Tetkom sam otišao na izlet u
Klostenburg i na povratku smo svratili do groblja Grincinger. Dva meseca kasnije, već sam se svikao
na to da imam auto i već mi je ušlo u naviku da vozim herald, te sam se odvezao u Istru, na obalu
Lovrana, gde se Tetka smestila nekoliko nedelja pre toga. Boravili smo, kao i mnogo puta ranije, u vili
Eugenija, gospodskoj vili iz osamdeset osme, s divnim, širokim balkonima i blago krivudavom,
šljunkovitom stazom koja je izlazila na duboko, plavo more. Gagarin se upravo vratio s prvog leta u
svemir, toga se još sećam. Moj beli herald bio je parkiran dole, pored kapije; nisu to bila ulazna vrata,
već kapija; a ja sam gore na drugom spratu, kao jedini vlasnik tri velike odaje sa šest velikih prozora,
iza svilenih, kao dašak tananih zavesa još iz predratnog perioda, pisao Amras. Kad sam završio Amras,
rukopis sam odmah poslao svojoj lektorki u Inzelferlag. Četiri ili pet dana nakon otposlatog Amrasa
bio sam budan već u tri ujutro i spopala me je neizdrživa želja da idem u planine, napolje u planine,
budući da nam je predstojao dan bez jednog jedinog oblačka, vedar i lepljiv. U pantalonama, patikama
i majici bez rukava popeo sam se stenama do vrha takozvane Monte Mađore, današnje Učke. Na pola
puta smestio sam se u hladovinu i posmatrao kako morem koje se prostiralo ispred mene, krstare
brodovi. Bio sam srećan kao nikad do tad. Kad sam se oko podneva spustio niz brdo, grohotom se
smejući, iscrpljen od radosti, mogu slobodno da kažem da u tom trenutku nisam želeo da se menjam
ni sa kim na ovom svetu. U Eugeniji me je sačekao telegram. Amras izvrstan, sve u redu, glasio je
sadržaj. Presvukao sam se, seo u kola i odvezao se do Rijeke, drevne hrvatsko-mađarske luke. Šetao
sam ulicama tamo-vamo, čak ni sivilo ljudi nije mi smetalo, čak ni vazduh zagađen stotinama
automobila. Proživljavao sam sve veoma intenzivno, osluškivao sam sve, udisao sve. Oko pet sati
popodne krenuo sam nazad u Eugeniju, Obalskom ulicom, pored brodogradilišta. Mislim da sam i
zapevao. Pred Opatijom, na mestu gde ogromna kamena litica šljašti na suncu što zalazi u sumrak, u
moju traku sleva skrenuo je automobil, zabio se pravo u prednju stranu mog automobila i potpuno ga
spljoštio. Udarac me je izbacio iz automobila, no, smesta sam ustao, kao da mi nije ništa. A automobil
dotičnog Jugoslovena bio je potpuno demoliran. Vozač je izašao iz olupine i urlajući pobegao, a žena
je za njim vikala: Idiota! Idiota! Idiota! Preda mnom je nasred ulice stajala hrpa lima i čitav saobraćaj
iz pravca brodogradilišta bio je zaustavljen. Povici Idiota! Idiota! Idiota! lagano su utihnuli i ostao
sam sam. Odjednom, video sam ljude kako mi uzvikujući pritrčavaju, pogledao sam ispred sebe i video
da ležim u lokvi krvi. Povredio sam glavu, krv je tako šikljala da sam pomislio da mi je otpalo teme,
ali još uvek nisam osećao nikakav bol. Tada je iz malog automobila fiat 500 iskočio neki čovek, ščepao
me i spakovao u svoj auto. Motor je zabrujao Obalskom ulicom i sa mnom odjurio u bolnicu; tako je
jurio da sam pomislio – sad će, zaista, da se desi prava pravcata nesreća. Tokom jurnjave držao sam
se sve vreme za glavu, mislio sam da će mi mozak iscureti. Shvatio sam da svoje ime moram makar
da zapišem na komadu papira, u protivnom, kad na kraju budem iskrvario, niko neće znati o kome je
reč. Naravno da dotičnom čoveku nisam želeo da uflekam auto, te sam pokušao da šikljanje krvi
usmerim na sebe, tačnije između svojih nogu. Uskoro ću se onesvestiti, pomislih, i to je onda to. Kako
smo stigli do ulaza u bolnicu, medicinska sestra smestila me je na bolnička kolica i odvezla me. U
kupatilu mi je obrijala pola glave. I već sam bio u operacionoj sali i imao sam sreću što je hirurg
govorio nemački, pa me je na nemačkom propitao ono najvažnije: da li sam povraćao ili nisam itd.
Potom su mi dali anesteziju, samo takozvanu lokalnu anesteziju, sanirali mi ranu i zašili glavu. Ono
što je delovalo kao neverovatno velika povreda, bila je, zapravo, samo posekotina i nakon dva dana
mogao sam da se vratim u Eugeniju. Prethodno sam otišao do obližnje policijske stanice da pogledam
olupinu od svog auta. Zaprepastila me je činjenica da je policija saobraćajnu nesreću rekonstruisala do
najsitnijih detalja; Jugosloven je bio kriv, sto posto, i to je i pisalo u izveštaju. Osoba koja je za njim
uzvikivala Idiota! bila je njegova žena i, na njenu nesreću, medicinska sestra u bolnici i, kako sam
kasnije saznao, odmah je dobila otkaz, jer je umesto da mi pomogne sa svojim mužem pobegla s mesta
nesreće. Bilo mi je žao, ali ništa nisam mogao da promenim. Moj herald je bio hrpa lima, nekoliko
puta sam ga obišao i pomislio kako sam prešao jedva hiljadu dvesta kilometara. Šteta. S belim
turbanom na glavi, Tetkom i njenim ogromnim prtljagom, krenuo sam nazad u Beč. Nekim čudom
sam ipak izvukao živu glavu. Nimalo deprimiran ali pomalo razočaran jer je mojoj auto-sreći došao
kraj. U auto-kući Heler preporučili su mi izvanrednog advokata s kancelarijama u hotelu Hajnrihshof.
Zauzeće se za moj slučaj uz sebi svojstvenu temeljitost, rekao je advokat, a svi ljudi kojima sam
ispričao za svoju nesreću tvrdili su da od Jugoslovena neću videti ni groša; poznato je da u takvim i
sličnim prilikama ne plaćaju ništa, što će reći – baš u takvim saobraćajnim nesrećama, čak i kad su
stopostotno krivi. Bio sam ljut što sam izabrao dotičnog, činilo mi se, veoma skupog advokata – bio
sam ljut zbog sopstvene gluposti. Sad ne samo da sam ostao bez svog heralda, već plaćam i advokata
čije su se kancelarije, poput prostorija kakvog vladara, protezale na tri ili četiri prostrane odaje s
pogledom pravo na Operu. Ja sam, dakle, pravi glupak, rekoh sebi, bez ikakvog kontakta sa realnošću.
Prelom Amrasa bio je gotov, a ja sam prilično utučen hodao Bečom. Ničemu se nisam radovao,
nedostajao mi je moj herald i nanovo sam osećao da sam na ivici svojih snaga. Nesrećni ljudi nikada
ne pronalaze put iz svoje nesreće, rekoh sebi, misleći pritom na sebe. To je bilo nepravedno, ali
razumljivo. Svakih nekoliko dana ili nedelja stiglo bi pismo od advokata u kojem bi mi, uvek na isti
način, saopštavao da veoma podrobno prati moj slučaj. A ja bih, svaki put kad bi mi pristiglo takvo
pismo – pošizeo. Ali nisam imao snage da nazovem advokata i naložim mu da se ostavi mog slučaja;
već sad pribojavao sam se enormnih troškova. U parku Verthajmštajn i kazinu Cegemic korigovao
sam rukopis Amrasa. Uspela, romantična knjiga o mladiću nastala je nakon dugomesečnog bavljenja
Novalisom. Nakon Mraza verovao sam da zapravo nikada više neću moći da pišem, ali onda, na moru,
seo sam i Amras je bio gotov. Odlazak na more za mene je uvek predstavljao spas, trebalo je samo da
otputujem na more i eto mog spasa. Jednog jutra opet mi je stiglo jedno od onih advokatskih pisama i
već sam nameravao da ga pocepam, no, sadržaj pisma bio je sasvim drugačiji. Dođite u moju
kancelariju, pisao mi je advokat, uspeo sam da rešim slučaj apsolutno u Vašu korist. Jugoslovenska
osiguranja su, zaista, veoma pažljivo i bez ograničenja ispunila sve zahteve mog advokata. Ne samo
da sam dobio odštetu za automobil, već i nadoknadu za pretrpljenu duševnu bol. Uz takozvano
obeštećenje za odeću u neverovatnom iznosu. Advokat, naime, nije naveo podatke koji su odgovarali
istini; ne samo da nisam na sebi imao neke jeftine pantalone, majicu i sandale, već skupoceno odelo i
skupocen donji veš. Naravno da sam advokatsku kancelariju, po prirodi stvari, napustio u stanju
apsolutnog blaženstva. Kupio sam novi herald kojim sam veoma često posle toga putovao u
Jugoslaviju, a koja se, u svoj nesreći koju mi je priredila, pokazala veoma korektnom i, uistinu, više
nego velikodušnom. Sve ovo napisao sam budući da je, kao što se dalo videti, u vezi sa trećinom
nagrade Julius Kampe. I to na najprirodniji mogući način.
Austrijska državna nagrada
za književnost

Austrijsku državnu nagradu za književnost primio sam hiljadu devetsto šezdeset sedme i dodaću, uz
amandman, da je reč o takozvanoj Maloj državnoj nagradi, koju pisac prima isključivo za određeni
rukopis i za koju sam mora da konkuriše tako što neki od svojih rukopisa dostavi takozvanom
Ministarstvu za kulturu i umetnost i koju sam ja, dakle, primio u godinama kada nije primereno da se
ta nagrada prihvati, naime, u poodmaklim tridesetim, a praksa je da se pomenuta nagrada dodeljuje
ljudima u njihovim dvadesetim, što smatram sasvim ispravnim, te da je, dakle, reč o takozvanoj Maloj
državnoj nagradi, a ne o takozvanoj Velikoj nagradi, koja se dodeljuje za takozvano životno delo.
Činjenica da sam ja dobitnik Male državne nagrade nikoga nije više začudila od mene samog budući
da ja nikakav rukopis nisam predao; nikada to ne bih ni učinio; ni pojma nisam imao da je moj brat,
kako mi je kasnije priznao, poslednjeg dana konkursa, na pisarnicu Ministarstva za kulturu na trgu,
takozvanom Minoritenplacu, predao rukopis mog romana Mraz. Nimalo nisam bio oduševljen vešću
da sam dobio nagradu; mnogi mladi ljudi dobili su je pre mene i time je u mojim očima ozbiljno srozali.
Nisam hteo da kvarim zabavu, te sam prihvatio nagradu, što i zbog činjenice da je trebalo da je primim
tačno trideset godina otkako ju je hiljadu devetsto trideset treće primio moj deda. Sve me je to i navelo
da ministarstvu odgovorim kako s ogromnim zadovoljstvom prihvatam nagradu. Istini za volju,
želudac mi se okretao pri pomisli da ću kao skoro četrdesetogodišnjak morati da primim nagradu koja
je namenjena dvadesetogodišnjacima; uopšte uzev, moj odnos prema državi bio je veoma nategnut,
kao što je to slučaj i danas, samo u mnogo većoj meri, a najnategnutiji bio je prema našem Ministarstvu
za kulturu i umetnost, koje prezirem iz neposrednog i još neposrednijeg iskustva, a prevashodno njenog
aktuelnog ministra. Ranijih godina, u svojim dvadesetim, često sam ulazio u to ministarstvo kako bih
dobio stipendiju za takozvano studijsko putovanje u inostranstvo, budući da sam hteo doveka i
neprestano da putujem, a novca nisam imao, te mi je ministarstvo dva ili tri puta odobrilo jednu takvu
stipendiju i ministarstvu sa sigurnošću imam da zahvalim što su mi omogućili dva putovanja u Italiju.
No, svaki put kad bih se našao izvan zgrade ministarstva, proklinjao sam njegove službenike i način
na koji su se ophodili prema meni i meni sličnima, te sam, iz drugih, a mnogobrojnih razloga, u koje
ovde neću da ulazim, i naučio da ga mrzim. Službenici su, činilo mi se, bili arogantni i zadrti i pojma
nisu imali o čemu pričam kad god bih s njima pričao, a mogli su i da se pohvale najgorim mogućim
ukusom koji čovek uopšte zamisliti može, i to u svim oblastima naše umetnosti i kulture. Jednom rečju,
sada sam morao da izađem na kraj sa činjenicom da ću jednog dana početkom proleća morati da odem
i preuzmem Državnu nagradu za svoj roman Mraz, koji je moj brat, iz ko zna kog apsurdnog razloga,
predao na pisarnicu Minoritenplaca. To što su mi navukli bedu na vrat od takozvane Male državne
nagrade smatrao sam istinskim poniženjem, ali nisam hteo da pravim neprilike i moj brat je uspeo da
me ubedi u ispravnost odluke da nagradu prihvatim bez zvocanja. Tako sam, zapravo, morao da odem
upravo u ono ministarstvo i da mi nagradu uruče upravo oni ljudi koje sam iz dubine duše prezirao.
Zakleo sam se da nikada više neću kročiti u to ministarstvo u kojem vlada zadrtost, a sad su mi ruke
bile vezane – vezao mi ih je moj brat. Neke od novina prenele su vest da sam dobitnik Državne nagrade,
kao da je posredi bila Velika državna nagrada, a reč je zapravo bilo o uvredljivoj Maloj nagradi. Gušila
me je ta činjenica i s knedlom u grlu išao sam naokolo nedeljama. Da je odbijem nisam hteo, jer bi me
onda svi proglasili arogantnim i tvrdili bi da patim od kompleksa veličine; a možda su i u pravu, možda,
zaista, i patim od kompleksa veličine i možda, zaista, i jesam arogantan, ali za kritičko preispitivanje
samog sebe nisam bio sposoban. Ma kako da me je gušila pomisao da moram da uđem u ministarstvo
i preuzmem Malu državnu nagradu, tešila me je činjenica da je i ta Mala državna nagrada povezana s
premijom, i to s premijom u iznosu od dvadeset pet hiljada tadašnjih šilinga koji su mi3 budući da sam
bio u dugovima do guše, bili više nego neophodni. Upravo na te dugove mislio je moj brat kad je sebi
dopustio neverovatan potez da moj roman Mraz preda na pisarnicu ministarstva. Otud sam, priznajem,
pri pomisli na premiju od dvadeset pet hiljada, bio saglasan da nagradu prihvatim kao i sve ono gnusno
i odvratno što je s nagradom bilo u vezi; sve dok ne bih mislio na dvadeset pet hiljada šilinga – prezirao
sam nagradu, a sve dok sam mislio na dvadeset pet hiljada šilinga – prepuštao sam se svojoj sudbini.
Imati dvadeset pet hiljada ili ih nemati, razmišljao sam sve vreme, a uostalom, moj brat je i bio u pravu
kad je tvrdio da nagradu treba da primim bez mnogo buke, bez ikakvog komentara. U sebi sam mislio
kako žiri sebi, a u vezi sa mnom, dopušta neverovatnu drskost dodeljujući mi Malu državnu nagradu,
a ja sam se, ako uopšte i jesam, što se i tada dovodilo u pitanje, osećao, naravno, dostojnim isključivo
Velike državne nagrade, a ne takozvane Male, te da mojim književnim neprijateljima u žiriju pričinjava
đavolsko zadovoljstvo što me uvredom u vidu Male nagrade, koju su mi šljusnuli u lice, zapravo
zbacuju s pijedestala. Da li oni, znajući me, zaista iskreno veruju, pitao sam se, da bih se ja lično
prijavio za Malu nagradu, te se širom otvorenih očiju predao njihovom diletantskom ukusu? Mora da
su verovali kako sam lično ja i predao Mraz na pisarnicu ministarstva. Biće da je tako, oni su bili baš
takvi i nisu umeli da razmišljaju drugačije. Svi koji su se zanimali za nagradu mislili su, naravno, da
sam primio Veliku državnu nagradu i svaki put bio bih izložen neprijatnosti da im objašnjavam da se,
naime, radi o Maloj nagradi, koju je već primio svaki mamlaz koji piše. I svaki put sam bio primoran
da ljudima objašnjavam razliku između Velike i Male državne nagrade, a kad bih to učinio, shvatio
bih da me ništa nisu razumeli. Velika državna nagrada, ponavljao bih, dodeljuje se za takozvano
životno delo, i to u poodmakloj dobi, i dodeljuje je takozvani Umetnički senat, koji čine dobitnici
Velike državne nagrade, a Velika državna nagrada ne dodeljuje se isključivo za književnost, već i za
takozvane vizuelne umetnosti, muziku itd. Kad bi me ljudi pitali ko je sve dobio takozvanu Veliku
državnu nagradu, svaki put bih odgovorio – sve sami govnari, a kad bi me pitali kako se zovu ti govnari,
naveo bih niz govnara koji su im svi do jednog bili nepoznati; ti govnari bili su poznati jedino meni.
Onda i sam Umetnički senat čine sve sami govnari, govorili bi, budući da ti sve njih, što sede u
Umetničkom senatu, nazivaš govnarima. Da, rekao bih, u dotičnom Umetničkom senatu sedi sve
govnar do govnara i to sve sami katolički i nacionalsocijalistički govnari, a uz njih i poneki Jevrej
zarad alibija. Povraćalo mi se od tih pitanja i tih odgovora. I ti govnari, govorili bi ljudi, svake godine
biraju nove govnare u svoj senat tako što im dodeljuju Veliku državnu nagradu. Da, odgovorio bih,
svake godine se u Senat koji se naziva Umetnički senat, a koji predstavlja zlo koje se nikako ne da
iskoreniti i perverzni apsurd naše države, biraju, zapravo, novi govnari. To je sabor najvećih
nikogovića i kučkinih sinova, napomenuo bih svaki put. A šta je onda s Malom državnom nagradom?
pitali bi, a ja bih objašnjavao da je Mala državna nagrada takozvana podrška mladim talentima i da su
je dobili već mnogi, te da ih sve uopšte više i nije moguće nabrojati, a među njima se sad nalazim i ja,
rekao bih, jer mi Mala državna nagrada stiže kao kazna. Kao kazna za šta, pitali bi me, a ja ne bih
umeo da im odgovorim. Dobiti Malu državnu nagradu posle tridesete predstavlja bezobrazluk, a kako
ja imam skoro četrdeset, u tom slučaju, posredi je bezobrazluk neverovatnih razmera. I dodao sam da
se zaklinjem da ću s tim bezobrazlukom neverovatnih razmera izaći na kraj, te da i ne pomišljam da
se tog neverovatnog bezobrazluka lišim. Nisam voljan da se lišim dvadeset pet hiljada šilinga, rekoh,
pohlepan sam kad je novac u pitanju, beskarakteran sam, svinja sam. Ljudi nisu popuštali i bušili bi i
dalje. Znali su tačno gde treba da gađaju da bi me izludeli. Sretali bi me ujutro i čestitali mi nagradu i
govorili da je bilo krajnje vreme da se meni dodeli Državna nagrada za književnost, pri čemu bi
napravili značajnu pauzu. Morao bih da objašnjavam da je u mom slučaju reč o Maloj državnoj nagradi,
o bezobrazluku, dakle, a ne o časti. Ali nijedna nagrada ne predstavlja čast, rekao bih potom, čast je
perverzija, časti nema na čitavom svetu. Ljudi, rekao bih, pričaju o časti, a reč je, zapravo, o
bezobrazluku, svejedno o kakvoj časti je reč. Država, rekao bih, svoje radno sposobne građane obasipa
počastima, a u stvarnosti zasipa ih pervezijama i bezobrazlukom. Tetka je imala veoma visoko
mišljenje o našoj državi i uopšte o državi kao takvoj; njen muž je bio visoki državni službenik, a ona
je smatrala, pošto je u novinama pročitala da mi je dodeljena Državna nagrada, da mi je time ukazana,
zaista, velika čast. I njoj sam morao da objašnjavam da je posredi Mala državna nagrada, a ne Velika
nagrada i opet sam pokušao precizno da ukažem na razlike između te dve nagrade, i na kraju svog
izlaganja rekao sam da mi ni Mala, a ni Velika nagrada ništa ne znače, da obe nagrade predstavljaju
bezobrazluk, te da je ponižavajuće prihvatiti bilo koju od njih, ali da sam ja dovoljno beskarakteran da
nagradu prihvatim, jer želim da primim dvadeset pet hiljada šilinga. Tetka je bila mnome razočarana;
imala je previsoko mišljenje o meni. Ne bih smeo da prihvatim nagradu, rekla je, ako mislim to što
mislim. Da, rekoh joj, mislim to što govorim i prihvatiću nagradu uprkos tome. Prihvatiću novac, jer
državi koja godišnje traći ne samo milione, već milijarde, treba uzeti svaku moguću paru; građanin
ima prava na to, a ja nisam budala. Imamo bezvrednu vladu koja ne bira sredstva da se probije do vlasti
i da na vlasti i ostane; sve da država i propada, naravno da ću joj uzeti tih dvadeset pet hiljada. Podlo
ili ne, beskarakterno ili ne, rekoh. Tetka me je optuživala za nedoslednost. Nisam mogao da je ubedim
u svoj stav. Ne smatram, rekoh, da je beskarakterno primiti premiju od onih koje iz dubine duše
prezirem, naprotiv. Kao obeštećenje za poniženje usled dodeljivanja Male državne nagrade trebalo bi
da otputujem; tolike zemlje u Evropi još uvek su mi nepoznanica, a sa dvadeset pet hiljada ukazuje mi
se, recimo, prilika da otputujem u Španiju, u kojoj nikad još nisam bio. A ne uzmem li novac za sebe
i svoje putne potrebe, rekoh, tutnuće ga nekom beskorisnjakoviću koji svojim delima samo zlo
priređuje i vazduh zagađuje. Što se dan dodele nagrada sve više približavao, učestale besane noći
postale su skoro neizdržive. Ono što su neki glupaci zaista smatrali da je čast, meni se, što sam više o
tome razmišljao, činilo kao podla pošast; pogubljenje bi možda bilo prejaka reč; podlost i dan-danas
smatram najprigodnijim određenjem. Mnogi dvadesetogodišnji, dvadesetdvogodišnji i
dvadesetpetogodišnji pisci radio-drama koje sam sretao na ulici, odeveni po najnovijoj modi, bili su
svi do jednog laureati Državne nagrade. Ponašali su se kao da sam tek sad primio njihov blagoslov. To
me je izjedalo. Uostalom, perspektiva je bila ispravna. Moj Mraz u čitavoj Austriji nije doživeo ni
jednu jedinu pozitivnu kritiku, po izlasku je, bez izuzetka, bio diskreditovan u svim austrijskim
listovima, ali ne na mestu određenom za to, kao što sam ja to zamišljao, već negde dole, levo ili desno,
gde ništavnost i prezir oduvek imaju svoje mesto. Nervirao sam se, nervirao sam se neobuzdanošću
neobuzdanog, sve do krajnjih granica, no, na kraju bih se uvek pitao -nisu li svi ti ljudi možda u pravu?
Možda ja i jesam bio onakav kakvim su me procenili! Zabranio sam sebi da dalje o tome razmišljam.
Vreme je nemilosrdno. Bilo je i tada. Osvanulo je jutro dodele nagrada. I ovom prilikom trebalo je da
održim govor, ali ja nisam govornik, ja uopšte ne umem da držim govore, ja nikada nisam držao govor
budući da govor i nisam u stanju da održim. Ali morao sam da održim govor, tradicija je da pisac,
laureat, zajedno sa slikarom i kompozitorom itd, održi govor koji je u skladu s nalogom ministarstva
okarakterisan kao zahvalni govor. Ali, kao i uvek, kad god je trebalo da održim govor, nikakav mi
govor nije padao na pamet, i ovog puta sam nedeljama razmišljao, ali nisam dolazio ni do kakvog
rešenja. Šta bi u takvim prilikama uopšte trebalo reći osim hvala! koje onome ko ga izgovara ionako
stoji u grlu, a dugo nakon toga i u stomaku. Nisam nalazio temu za govor. Da ne bi, pomislih,
eventualno trebalo da se osvrnem na situaciju u svetu koja je, kao i uvek, bila dovoljno loša. Ili, recimo,
na nerazvijene zemlje? Ili, na primer, na propalo zdravstveno osiguranje? Ili, možda, na lošu dentalnu
higijenu naših školaraca? Da li bi o državi kao takvoj ili o umetnosti kao takvoj, ili o kulturi kao takvoj
uopšte trebalo išta reći? Da li bi išta trebalo da kažem o sebi? Sve mi je bilo odvratno i sve mi se gadilo.
Najzad, za doručkom, seo sam pored Tetke za sto i rekao joj, neću moći da održim govor, ne pada mi
na pamet nikakav govor. Na pamet mi ne pada nikakva tema, ništa mi ne pada na pamet. Možda hoće
posle doručka, rekla je Tetka i ja pomislih, da, možda hoće posle doručka, i doručkovao sam i
doručkovao, ali još uvek mi ništa nije padalo na pamet. Već sam obukao svečano odelo, sako s jednim
redom kopčanja, antracitsive boje, vezao kravatu i davio se u poslednjim zalogajima doručka, iako mi
ništa u vezi s govorom nije padalo na pamet; odjednom, ništa više nisam imao u glavi osim straha,
bojao sam se onoga što mi predstoji, pa čak i kad nisam mogao tačno da znam kakav strah je posredi;
bojao sam se nekakve pervezije i istovremeno nekakve nepravde i nezakonitosti, te apsolutne
neugodnosti. Tetka je već bila spremna za polazak, opet je izgledala veoma elegantno i ja sam joj se
divio. Da sam makar otkazao, rekoh, sad ne bih morao da idem u ministarstvo! I u tom trenutku, na
vrhuncu očaja, seo sam za radni sto, kraj prozora u svojoj radnoj sobi, i na mašini otkucao nekoliko
rečenica. Ali ni to nije bio govor, kao što se od mene očekivalo, bilo je to opet jedva nekoliko rečenica,
onako iz rukava. Jedva nekoliko rečenica, rekoh Tetki, i stideo sam se da joj pomenute, tek nastale
rečenice, pročitam. Za to više i nije bilo vremena budući da smo morali da krenemo; uhvatili smo taksi
na uglu Obkirhergase i Grincinger ale i odvezli se u grad. Bila je to vožnja ka gubilištu. Dodela nagrada
bila je zakazana u takozvanoj sali za audijenciju Ministarstva kulture, umetnosti i obrazovanja. Kad
smo stigli, sve takozvane počasne zvanice već su bile prisutne. Nedostajao je samo još ministar,
gospodin Pifl-Perčević s brkovima, bivši sekretar Poljoprivredne komore Štajerske, koji je sa svoje
štajerske pozicije doveden na mesto ministra za kulturu, umetnost i obrazovanje. Doveo ga je njegov
partijski drugar koji je upravo postao kancelar. Pomenuti Pifl-Perčević oduvek je bio prava gnusoba
budući da ni jednu rečenicu nije umeo valjano da završi do kraja, a moguće je da se zaista razumeo u
štajersku telad i krave, u gornjoaustrijske svinje, te u donjoštajersko đubrivo, ali svakako se nije
razumeo u umetnost i kulturu, mada je neprestano i svuda govorio isključivo o umetnosti i kulturi. Ali
to je nešto sasvim drugo. Ministar s brkovima ušao je u salu za audijenciju i uručenje nagrada moglo
je da počne. Ministar je zauzeo mesto u prvom redu, u kojem su takođe sedeli budući laureati, njih
petoro-šestoro, izuzmemo li mene. I to uručenje nagrada otpočelo je muzičkim komadom, komadom
za gudače, a ministar je slušao glave nagnute ulevo. Muzičari nisu bili u dobroj formi i brljali su na
mnogim mestima, ali u takvim i sličnim prilikama nikakvog se značaja nije pridavalo čak ni pristojnom
muziciranju. Smetalo mi je što su muzičari brljali baš na najboljim mestima muzičkog komada.
Muzička numera najzad se završila i sekretar je svom ministru doturio cedulju, najverovatnije sa
tekstom koji je sastavio sekretar, na šta je ministar ustao, prišao govornici i počeo govor. Ne sećam se
više sadržaja tog govora, u njemu su predstavljeni svi laureati, navedeni poneki biografski podaci i
poneka njihova dela. Naravno da nisam mogao da znam da li je ono što je ministar rekao o mojim
kolegama laureatima zaista bilo istinito; ono što je rekao o meni bilo je skoro pa sasvim pogrešno, da
ne kažem – notorna budalaština. Naveo je, na primer, da sam napisao roman koji se dešava na ostrvu
u južnom Pacifiku, pri čemu u trenutku kad ministar to izgovara, ja to čujem prvi put. Sve što je
ministar rekao bilo je pogrešno; očigledno je da me je njegov sekretar s nekim pobrkao, no, nisam se
dalje nervirao; navikao sam da političari u takvim prilikama govore isključivo notorne budalaštine, te
zašto bi u slučaju gospodina Pifl-Perčevića išta bilo drugačije? Ono što me zaista duboko povredilo
bila je izjava ministra da sam ja, a to mi još uvek od reči do reči odzvanja u ušima, stranac rođen u
Holandiji, koji sad već neko vreme živi među nama (među, dakle, Austrijancima u koje me ministar,
gospodin Perčević, ne ubraja). Divio sam se staloženosti kojom sam pratio ministra. Ljudima iz
provincije ne treba prebacivati njihovu provincijalnost, ali kad nastupe s takvom dozom arogancije
poput gospodina Pifl-Perčevića, toga bi se, po svoj prilici, trebalo pridržavati. Ja sad imam tu priliku i
držaću je se grčevito. Ustinu, svojevrsna neopisiva arogancija ocrtavala se na dotičnom, sve u svemu,
tupom i potpuno amuzikalnom izrazu ministra kulture, kada je okupljenima obznanio ko sam, naime,
ja. I biće da, po svoj prilici, niko živi, osim mojih prijatelja, pojma nije imao da je ministar, kad sam
ja u pitanju, izlistavao sve same falsifikate zaogrnute u glupost. Nije ni trepnuo, jednostavno čitao je
besmislenu škrabotinu svog sekretara, i to svojim urođenim, monotonim tonom, sve samu grešku do
greške, drskost do drskosti. Da li mi je to zaista bilo neophodno? pitao sam se, još u toku ministrovog
obraćanja, nije li bolje bilo uopšte i ne doći? Ali ovo pitanje u tom trenutku nije imalo nikakvog smisla.
Sedeo sam tu i nisam mogao da se branim, jednostavno, nije bilo moguće ustati i ministru sasuti u lice
da je sve što je rekao - besmislica i laž. To nisam mogao. Nevidljivim pojasevima bio sam privezan za
svoju stolicu, osuđen na mirovanje. Ovo ti je kazna, pomislih, sad su ti stigli računi na naplatu. Sad si
isti kao i oni, kao ovi što sede u sali i svojim licemernim ušima slušaju njegovu svetost, gospodina
ministra. Sad pripadaš njima, sad si i ti u istom košu sa onima koji su te večito izluđivali i sa kojima
čitavog života nisi hteo ništa da imaš. Eto te u tamnom odelu i udarac po udarac primaš drskost za
drskošću. I ne mrdaš se, niti ćeš skočiti i ministru opaliti šamarčinu. Govorio sam sebi da ostanem
miran, stalno sam sebi govorio, mirno, mirno, samo mirno, i ponavljao sam to sve dok ministar nije
prestao sa svojom arogancijom i drskošću. Zaslužio je šamare, a dobio je gromoglasan aplauz. Ovce
su kao i uvek aplauzom ispratile svog boga hranitelja i ministar je usred tutnjave od aplauza seo na
svoje mesto, te je na mene došao red da ustanem i izađem na pozornicu. Još uvek sam drhtao od besa.
Ipak, uspeo sam da se saberem. Iz džepa sakoa izvadio sam parče papira na kojem je bio napisan moj
govor i pročitao ga, verovatno, drhtavim glasom. Po prirodi stvari, tresle su mi se noge. No, još uvek
nisam završio svoje obraćanje, a u sali je nastalo komešanje, pojma nemam zašto, budući da sam tekst
čitao tiho, a tema je bila filozofska i duboko promišljena, bar sam ja tako mislio, i nekoliko puta
izgovorio sam i reč država. Smatrao sam da je to sasvim neutralan govor nakon čega bih manje-više
mogao da uhvatim maglu, bez suvišnog skretanja pažnje, jer ga niko živi neće razumeti budući da je u
govoru bilo reči o smrti i njenoj nadmoći, o apsurdu svega ljudskog, o nesposobnosti i konačnosti
čovečanstva, te o bezvrednosti svih država. Nisam ni stigao do kraja svog obraćanja, a ministar je
zajapurenog lica skočio, dotrčao do mene i dobacio mi neku nerazumljivu psovku. Stajao je preda
mnom, izvan sebe od zaprepašćenja i pretio mi, jeste, prišao mi je besno mlatarajući rukom. Onda mi
je prišao dva-tri koraka bliže, a zatim se naprasno okrenuo i napustio salu. Najednom se žustro i bez
pratnje uputio ka staklenim vratima sale za audijenciju i zalupio ih. Sve ovo dogodilo se u deliću
sekunde. Tek što je ministar besan i prebesan svojeručno tresnuo vratima sale za audijenciju, u sali je
nastao haos. Pardon, idemo redom, kada je ministar tresnuo vratima, na trenutak je zavladao tajac. A
onda je izbio haos. Nisam razumeo šta se dogodilo. Pretrpeo sam pravo poniženje za poniženjem, a
potom pročitao svoj, kako sam verovao, bezazlen govor, na šta je ministar pobesneo i hitro napustio
salu, a njegova svita okomila se na mene. Čitava rulja, a svi do jednog zavise od ministra, uživaoci
subvencija i penzioneri, a pre svih takozvani Umetnički senat koji je verovatno prisutan na svakoj
dodeli državnih nagrada – svi oni su pohitali za ministrom iz sale za audijenciju, pa niz široke
stepenice. Svi koji su jurnuli za ministrom, nisu jurnuli a da mi nisu uputili bar jedan besan pogled, jer
sam ja, izgleda, uzrok te nemile scene, tačnije urušavanja svečanosti koja se brzo pretvorila u fijasko.
Dobacivali su mi besne poglede i pohitali za ministrom, a mnogima nisu bili dovoljni samo besni
pogledi, već su mi pretili i pesnicama, na čelu sa, a toga se tačno sećam, predsednikom Umetničkog
senata, gospodinom Rudolfom Hencom, čovekom u svojim sedamdesetim; on se okomio na mene i
zapretio mi pesnicom, a potom je sa drugima odjurio za ministrom. Šta sam to učinio? pitao sam se,
najednom, u ministarskoj sali za audijenciju, ostavljen nasamo sa Tetkom i dva ili tri prijatelja. Nisam
bio svestan krivice. Ministar nije razumeo moje rečenice i budući da nisam ponizno, već u nadasve
kritičkom kontekstu upotrebio reč država, on je skočio, napao me i istrčao iz sale za audijenciju, pa
niz stepenice. I svi drugi, izuzev onih retkih koje sam nabrojao, jurnuli su za njim. A to kako je ministar
tresnuo vratima sale za audijenciju, to mi u ušima odzvanja i dan-danas; nikada do tad nisam čuo da
je neko toliko jako tresnuo vratima. Stajao sam tako i nisam znao šta da kažem. Moji prijatelji, ne više
od troje ili četvoro njih, i Tetka prišli su mi – ni oni nisu znali šta je razlog. Čitava grupa bacila je
pogled na posluženje na koje su još uvek motrili kelneri, delegirani verovatno iz Sahera ili Bristola, a
nemi od zaprepašćenja, i svi su se pitali šta će se desiti s netaknutnim posluženjem. Verovatno će
završiti u domu penzionera, pomislih. Ministar se brecnuo na tebe, a ne ti na njega, rekao je neko od
mojih prijatelja. To je bila dobra reč. Brecnuo se na sve, rekoh. Ministar je tako tresnuo vratima sale
za audijenciju da su, pomislih, sva stakla verovatno popucala. Ali kad sam prišao vratima – ispostavilo
se da su čitava. Samo se činilo da su popucala. Novine su sledećeg dana prenele vest o skandalu koji
je prouzrokovao pisac Bernhard. Izvesni bečki list, mislim da je Vinermontag, pisao je na prvoj stranici
da sam ja stenica koju treba potamaniti.
Nagrada Anton Vildgans

Anton Vildgans je – baš kao i Vajnheber – Helderlin bečkog predgrađa koji na austrijsku dušu budno
motri. Nagradu koja nosi njegovo ime dodeljuje Udruženje industrijalaca sa sedištem u raskošnoj
vilhelminskoj palati na Švarcenbergplacu. Nedelju dana pre nego što je trebalo da primim Austrijsku
državnu nagradu, predsednik Udruženja industrijalaca, u međuvremenu preminuli Majer-Gunthof,
obavestio me je da je imenovani žiri odlučio da te godine, dakle, hiljadu devetsto šezdeset sedme,
svoju nagradu dodeli meni. Predsednik je svoje pismo završio opaskom uobičajenom za poslovnu
korespondenciju, kako mu je nadasve drago što upravo on može da mi saopšti tu vest. Do naznačenog
datuma stići će mi i pozivnica za svečanost. Uz nagradu ide i premija u iznosu od dvadeset pet hiljada
šilinga. Za Vildgansa nisam brinuo budući da sam ga cenio više od svojih prijatelja u žiriju koji su, iz
ma kog razloga, svakako apsurdnog, došli na ideju da mi hiljadu devetsto šezdeset sedme dodele
nagradu Anton Vildgans. U austrijskim glumačkim školama uobičajeno je da se studenti svojski bave
Vildgansom, te da predano, već za prijemni ispit, nauče deo iz komada Siromaštvo i da u svim
prilikama recituju Vildgansovu poeziju, a ukoliko je po sredi neka zvanična proslava na visokom
državnom nivou, bilo u Burgteatru ili u takozvanom pozorištu Jozefštat ili u ma kojem ministarstvu,
uvek se sa sigurnošću posegne za Vildgansom. Austrijsko diletantsko shvatanje poezije ovde je, kao i
kod Vajnhebera, našlo idealno utočište, pa se praksa neguje sve do dan-danas, gde god se ukaže prilika
za bilo kakvu svečanost. Ljudi se u slučaju Vildgansa ne dive njegovoj izvanredno autentičnoj poeziji,
kao što tvrde, već pre svega činjenici da je on bio upravnik Burgteatra. U slučaju Vildgansa, ja sam se
divio njegovom sinu trubaču, apsolutno genijalnom muzičara koji je važio za jednog od
najperspektivnijih kompozitora svog vremena. No, ne želim ovde da ispredam priče o Vildgansu, već
o nagradi koja nosi njegovo ime. Nekoliko dana pre uručenja Državne nagrade u ministarstvu na
Minoritenplacu, stigla mi je pozivnica za svečanost Udruženja industrijalaca i to na pompeznom papiru
poznate štamparije Huber i Lerner sa Kolmarkta, a na kojoj je ministar Pifl-Perčević naveden kao
istaknuti, počasni gost. Ako stara, skoro sasvim trula prozorska krila na svojoj kući, pomislih, želim
da zamenim novim, moraću da prihvatim nagradu, te sam stoga odlučio da ušetam u arenu prepunu
salonskih lavova na Švarcenbergplacu. Razmišljao sam da čovek uvek treba da uzme novac, kad mu
se već nudi i da nikada ne treba da drhti oko pitanja Kako i Odakle; sva ta premišljanja nisu ništa drugo
do zrelo licemerje, te sam kod svog lokalnog stolara naručio spoljna prozorska krila, čime ću,
razmišljao sam, uštedeti na troškovima za grejanje. Niko normalan ne odbija dvadeset pet hiljada
šilinga iz vedra neba; ko novac nudi – taj ga ima, pomislih, i treba mu ga uzeti. A Udruženje
industrijalaca treba da se stidi premije u iznosu od dvadeset pet hiljada šilinga; Udruženje bi, bez
daljnjeg, iznos premije moglo da poveća na pet miliona, ono to ni osetilo ne bi, ali što se Udruženja
tiče, pomislih, ono je sasvim ispravno procenilo književnost i književnike i divio sam se Udruženju
zbog njegove procene književnosti i književnika koji je stvaraju. Dvadeset pet hiljada šilinga prihvatio
bih od svakoga, pa i od stranca na ulici. Niko živi prosjaku na ulici ne zamera što se kod ljudi koji mu
novac daju ne raspituje za poreklo novca. I najapsurdnije od svega bilo bi upravo Udruženje
industrijalaca zamoliti da porazmisle: da li – da ili ne, to bi, zaista, bilo smešno. Kad dvadeset pet
hiljada od Udruženja industrijalaca saberem sa dvadeset pet hiljada od Državne nagrade, oba pritom
besprizorno niska iznosa na ime književne premije, pomislih, država bi, kao i Udruženje industrijalaca,
trebalo jednako da se stidi budući da dodeljuje nagradu u visini bedne mesečne plate kakvog osrednjeg
opštinskog službenika; pa ipak, to zajedno iznosi pedeset hiljada s kojima zaista mogu nešto da
otpočnem. Država dodeljuje nagradu u visini otrcane plate, a Udruženje industrijalaca čini isto, a oboje
s tim izlaze u javnost koja i ne primećuje koliko je pomenuti čin bezobrazan i perverzan. Udruženje
industrijalaca, teško nekoliko miliona, da ne kažem – milijardi, uistinu se, dodelom otrcane premije od
dvadeset pet hiljada šilinga, uzdiže na nivo izuzetnih mecena umetnosti i kulture i za to ga još i hvale
u svim novinama, umesto da ga za dotični bezobrazluk na najbezobzirniji mogući način iskritikuju.
Ali ja nisam hteo da kritikujem, hteo sam da objasnim. Nedelju dana nakon dodele Državne nagrade
zakazana je dodela Vildgansove nagrade. Tako je stajalo na pozivnici. No, kako je, kao što već rekoh,
dodela Državne nagrade propala, a ministar u svom ministarstvu tresnuo vratima sale za audijenciju i
odjurio, Udruženje industrijalaca je iznenada, na zakazanoj dodeli Vildgansove nagrade, ostalo bez
svog počasnog gosta budući da je ministar, kao počasni gost, Udruženju industrijalaca iznenada
saopštio da ne želi da bude počasni gost na svečanosti u čijem središtu pažnje stoji izvesni gospodin
Bernhard, te je ministar otkazao, a Udruženje industrijalaca moralo je potom da veća. Kako Udruženje
industrijalaca u rukavu nije više imalo svoj glavni adut, to jest ministra, ono nije više htelo ni pisca
Bernharda s kojim je u javnosti, na licemeran način, već htelo da se uspostavi u ulozi nacionalnih
mecena. I šta je Udruženje industrijalaca odlučilo da uradi? Otkazalo je čitavu svečanost i poslalo
pozivnice istovetne firme Huber i Lerner, štampane na Kolmarktu, kakve je već poslalo pre dve
nedelje, samo sada ne kao pozivnice, već kao odjavnice. Svečanost koju je Udruženje zakazalo
četrnaest dana ranije otkazuje se, pisalo je na odjavnici, kako sam je nazvao, u istovetnom špansko-
habzburškom stilu Hubera i Lernera, to jest stilu dvorskih vesti, i to crnim i zlatnim slovima. Meni su,
kao i ostalim zvanicama, bez ikakvog dodatnog objašnjenja o tome kako i zašto, poslali dotične
odjavnice, a meni je u ofucanoj štamparskoj rolni, običnom poštom, stigla i nagradna povelja, takođe,
bez ikakvog komentara. Na svu sreću, takođe, bez ikakvog komentara, poslali su mi i dvadeset pet
hiljada šilinga, iznos koji je, po mom mišljenju, bio previše mali za bezočnu drskost.
Ubrzo nakon toga sedeo sam u kafeu Muzeum sa Gerhardom Fričom, članom žirija i svojim
dotadašnjim prijateljem, i to upravo za stolom za kojim je obično sedeo i Robert Muzil, i pitao ga, da
li će sad, nakon te svinjarije, Udruženju industrijalaca, usled njihovog ponašanja, uputiti pismo
protesta, poništiti svoje članstvo u žiriju te istupiti iz žirija. Ali Frič nije imao nameru ni da ulaže
protest, ni da istupi iz žirija. Ima tri žene i gomilu dece o kojima, pored već pomenutih žena, mora da
se brine, te sebi ne može da dopusti da ulaže protest koji, naravno, smatra primerenim, niti da istupi iz
žirija Vildgansove nagrade, što, naravno, podjednako, smatra primerenim. On, trostruki otac i hranitelj
tri žene koje nemilice troše novac, kumio me je i preklinjao da to uzmem u obzir i to takvim tonom –
zgadilo mi se. Nedosledni, sažaljenja vredni, žalosni jadničak. Nedugo nakon te rasprave, Frič se
obesio o kuku ulaznih vrata svoje kuće, život koji je sam profućkao došao mu je glave i zbrisao ga.
Nagrada Franc Teodor Čokor

Franc Teodor Čokor bio je filozof, dramski pisac i autor knjige pod nazivom Civil u Balkanskom
ratu, koju sam pronašao u biblioteci svog dede, a bio je i dugogodišnji predsednik PEN kluba i prijatelj
mog dede prema kojem je gajio iskreno poštovanje, a dugi niz godina posećivao nas je u letnjikovcu
mog rođaka na jezeru Valerze, u kojem sam već sa tri, četiri, pet, šest, čak i sa sedam i osam godina
vitlao tamo-vamo nemajući pojma ko su zapravo gospoda Franc Teodor Čokor i Eden fon Horvat, a
koji su boravili ispod mene, u raskošnoj sobi s pogledom na šumu, sa divnim štukaturama na plafonu,
komadima ampir i bidermajer nameštaja kao i nizom skupocenih komada iz jozefinskog perioda.
Prijatelji, Čokor i Horvat napisali su u letnjikovcu mojih rođaka popriličan broj pozorišnih komada i
romana, i navodno se igrali sa mnom na drvenom podu trpezarije i odlazili u šetnje po jezeru, ali se ja
lično toga ne sećam. Moj deda je, koliko znam, s Čokorom i Horvatom često odlazio u šetnje. U
letnjikovcu mojih rođaka na prvom spratu nalazila se velika sala u kojoj su se tokom čitave godine
igrali pozorišni komadi i možda je upravo to bila prava atmosfera za dva dramska pisca, prijatelja –
još uvek se sećam hrpe šarenih pozorišnih kostima na krovu i postavke jednog komada u sali u kojem
su bičevali čoveka privezanog za stub, iz kog razloga – ne znam, ali još uvek se veoma jasno sećam te
scene; imala je strahovit uticaj na mene; bila je to politička drama. Vrlo moguće da je Čokora i Horvata
inspirisala baš ova pozornica. Kasnije sam Čokora sreo samo jednom, u Salcburgu, ne sećam se više
kojom prilikom, no, sećam se da je sa romanopiscem Georgom Sajkom sedeo na terasi restorana na
tvrđavi i da je neprekidno pričao o mom dedi, sam niz meni nepoznatih događaja. Voleo je mog dedu,
jer to kako je on pričao o mom dedi, tako može da priča samo neko ko nekoga zaista voli. Budući da
sam svog dedu voleo kao nikoga na ovom svetu, rado sam ga slušao. Sajku, egocentriku, punom
samopouzdanja, tadašnjoj slavnoj ličnosti, ti opisi bili su skoro neizdrživi; tu i tamo je pokušao da
prekine Čokora, ali Čokor se nije dao prekinuti. Ovaj gospodin, rekao je Čokor, nekadašnji je direktor
Albertine u Beču, i ta izjava ostavila je neverovatan utisak na mene. Nakon ručka, Čokor, tada već
stariji gospodin, ophrvan umorom, za razliku od Sajka, pozdravio se i rekao mi – meni mladom i po
prirodi stvari još uvek čilom – da jednako čilom gospodinu Sajku pokažem grad Salcburg. Tada ni
slutio nisam razmere katastrofe koja će me snaći. Jedva da se Čokor pozdravio i otišao, Sajko, autor
romana Čovek među trskom, počeo je da mi objašnjava šta je roman. Po paklenoj vrućini krenuli smo
u šetnju gradom i gospodin Sajko mi je neprestano objašnjavao šta je roman. Vodio sam ga od uličice
do uličice, od crkve do crkve, a on je pričao isključivo o romanu, zatrpao me je svojim teorijama o
romanu, bezobzirno, ni pojma nije imao da mi njegove teorije, eksplicirane bez prekida, prouzrokuju
glavobolju, a ja, zaista, ništa više u životu nisam mrzeo od književnih teorija, a od svih ponajviše
takozvane teorije o romanu, a tek eksplikacije fanatičnog teoretičara; a Sajko je, naravno, bio od te
sorte koja kod slušaoca, razume se, biće da satire svaki osećaj za materiju i to već samo od povišenog
tona eksplikacije. Gospodin Sajko je o tome šta je roman pričao, pričao i pričao duga četiri sata, te
neprestano citirao nekakve manje ili više poznate pisce, a ponekad bi rekao da se zbunio, da ovo, to
jest ono, nije rekao Džojs, već Tomas Man, ne – Henri Džejms, već Kipling. Moje divljenje čoveku
koji je nekad zaista bio direktor Albertine srozalo se tokom četvorosatnog predavanja do najniže
moguće tačke; istina, prezreo sam odjednom dotičnog govornika, zamrzeo sam ga, i sve vreme
razmišljao kako da mu umaknem. No, tek nakon punih pet sati, sećam se, kad je Sajko, sasvim
iscrpljen, odjednom shvatio da me svojim predavanjem skoro pa satro, tek tad smo se pozdravili i
rastali. Bio sam preumoran čak i da dišem. Uveče sam otputovao za Veneciju; koliko me sećanje služi,
probudio sam se, dan je bio čaroban i otišao sam do trga Sv. Marka. I ko je, pogađajte, još izdaleka,
raširio ruke videvši me da dolazim – gospodin Sajko! Ovaj apsurd me, po prirodi stvari, nije iznenadio,
te sam pristao da u blizini Mosta uzdaha odem sa Sajkom u restoran na porciju sira, maslina i čašu
crvenog vina. Taj put gospodin Sajko jedva da je progovorio – samo je gustirao. Večeras putuje sa
suprugom u Ankonu, rekao je i pokazao na beli brod iza nas. No, nisam hteo da razgovaram o
gospodinu Sajku, već o Francu Teodoru Čokoru, kojeg su jednostavno morali da vole svi koji su ga
poznavali. Nakon mog povratka iz Venecije zateklo me je pismo od Čokora u kojem me obaveštava
da me je PEN klub upravo primio u svoje redove. Jednoglasno! Per ballotage!2 Eto nevolje. Budući da
nisam hteo da budem član ni jednog udruženja na svetu, tako nisam hteo da budem ni član PEN kluba.
Kako to saopštiti dragom gospodinu, autoru austrijskog nacionalnog komada pod naslovom 3.
Novembar 1918, a ne povrediti ga? U suštini, nisam imao ništa protiv PEN kluba, za koji ni dan-danas
ne znam baš tačno šta predstavlja, ali nikako nisam hteo da budem njihov član; oduvek sam mrzeo
društva i udruženja, a po prirodi stvari i pre svega – književna udruženja. Iz tog razloga, tek nedavno,
istupio sam iz takozvane Akademije u Darmštatu, u koju nikad i nisam stupio, a pre trideset godina
istupio sam i iz Socijalističke partije u koju, uistinu, jesam stupio neposredno pre toga; partije i
udruženja nikada se nisu uklapala, niti se uklapaju u moj koncept. Seo sam i Čokoru napisao da sam
nadasve svestan prevelike časti koja mi je ukazana izborom u PEN klub, i to per ballotage, kako je
pisalo, no, da o svoj princip – da nikada više ne budem član nijednog udruženja – ne mogu da se
oglušim, te shodno tome ne mogu da budem ni član udruženja kojem predsedava on, Čokor. Čim sam
predao pismo, stresla me je jeza. Odgovor nisam dobio. Čokor je na kraju umro, kao i gospodin Sajko,
nakon što je, četiri nedelje ili pet nedelja pred smrt, primio Veliku austrijsku državnu nagradu za
književnost, odnosno (tri dana pred smrt) u tramvaju od Deblinga do prvog bečkog becirka, a u vezi s
kupovinom cipela, meni objašnjavao prednosti kupovine cipela tek nakon četiri sata popodne, budući
da stopala tek oko četiri sata popodne imaju, za kupovinu cipela, pravu i neophodnu konzistentnost.
Uvek kad pomislim na Sajka, koji je, kao što već rekoh, napisao Čovek među trskom, setim se pre
svega predavanja o kupovini cipela tek nakon četiri sata popodne, i dan-danas imam koristi od tog
predavanja, a tek potom i četvorosatnog predavanja o romanu. Prema obojici pokojnika i danas gajim
neverovatne simpatije, oni možda i jesu napisali najneverovatnija dela austrijske književnosti, a možda
i nisu, ja im se uvek vraćam budući da je moj susret s njima u neraskidivoj vezi sa dodelom nagrade
Franc Teodor Čokor. Kad sam primio nagradu, posvećenu sećanju na Čokora, oni koji su mi nagradu
uručili bili su ubeđeni da sam ja sasvim sigurno član PEN kluba. Kad sam im rekao, ne, ja sigurno
nisam član PEN kluba i kad sam im ispričao svoju PEN klub priču, bili su duboko razočarani budući
da, verovatno, nekome ko nije član, nagradu ne bi ni dodelili. U vreme kad sam primio nagradu u palati
PEN kluba u prvom bečkom becirku, u blizini crkve Minoritenkirhe, a koju mi je uručio Pijero
Rizmondo, koji je jedini među kritički nastrojenim novinarima Beča, mario za moje pozorišne komade,
u austrijskim novinama postao sam predmet posebno agresivne i destruktivne navale na moju
malenkost. Ni sam ne znam zašto. Palac je svakako bio okrenut nadole. Zato mi je dodela nagrade i
prijala. Gospodin Rizmondo, delikatni erudita iz Trsta, ni da pretpostavi nije mogao kako njegove reči
hvale iz pepela dižu čoveka koji potpuno ophrvan leži na podu, da uši skoro sasvim skrhanog čoveka
njegov hvalospev halapljivo upijaju. U to vreme, Burgteatar je postavio moje komade Lovačko drušvo
i Predsednik, i Handkeov komad Kas preko Bodenskog jezera i dalo bi se pretpostaviti da je upravo to
motivisalo delegaciju takozvanog državnog Umetničkog senata na čelu sa predsednikom i piscem
Rudolfom Hencom da ministru kulture, u ministarstvo, pošalje zahtev u formi rezolucije na osnovu
koje se ministru preporučuje da se kod upravnika Burgteatra zauzme za to da se Bernhard i Handke
više ne postavljaju; Bernhard i Handke su, kako se zaista dalo pročitati u bečkim listovima, loši pisci;
on lično, Henc, te ljudi iz Umetničkog senata, dobri su pisci. Državni oci na delu! Novine su prenosile

2
Per ballotage: glasanjem (franc.). Prev.
taj grozan događaj bez ikakvog komentara. To je samo jedan od primera vladajućeg književnog
raspoloženja prema meni i Handkeu. Ovo nije bio prvi trenutak u kojem sam se pitao da li nagrade
uopšte treba primati ili ne. Nakon nagrade Julius Kampe, jedine koju sam primio u sreći i veselju, uvek
sam, kad su se primale nagrade, imao loš osećaj u stomaku i moja glava bi se tome svaki put opirala.
Ipak, ja sam sve te godine, dok su mi nagrade još pristizale, bio previše slab da kažem: ne. To je, stalno
sam mislio, bila manjkavost mog karaktera. Prezirao sam one koji nagrade dodeljuju, ali nisam ih
odbijao. Sve je bilo odvratno, a najodvratniji sam bio sam sebi. Mrzeo sam ceremonije, ali učestovao
sam u njima; mrzeo sam one koji su nagrade dodeljivali, ali sam prihvatao njihove premije. Danas u
tome više ne bih mogao da učestvujem. Do četrdesete, mislio sam, nekako i mogu, a šta onda? S druge
strane, rešenje nije bilo da premiju u iznosu od osamnaest hiljada šilinga ne prihvatim, već da je
uplatim za brigu zatvorenika u zatvoru Štajn. Nikakav podvig koji u sebi sadrži takozvani socijalni
aspekt nije lišen taštine, kićenja vlastite slike, pa ni licemerja. To pitanje sebi više i ne postavljam,
jedini odgovor je – ne prihvatati više nikakve počasti.
Književna nagrada
Savezne privredne komore

Književna nagrada Savezne privredne komore bila je poslednja koju sam primio zajedno sa
Andreasom Okopenkom i Ilzom Ajhinger za roman Podrum, u kojem opisujem godine svog
šegrtovanja na periferiji grada Salcburga, u naselju Šerchauzerfeld; od samog početka tu nagradu
nisam dovodio u vezu sa svojom spisateljskom praksom, već sa svojom praksom šegrta i tokom
svečanosti u starom dvorcu Kleshajm na reci Salah, koja nije imala nikakve druge veze sa gradom
Salcburgom, gospoda iz Savezne privredne komore koja su mi i dodelila nagradu sve vreme su govorila
isključivo o Bernhardu šegrtu, a ne o Bernhardu piscu. Među počasnom gospodom trgovačkog poziva
osećao sam se neverovatno dobro i tokom čitavog vremena provedenog s njima, nisam stekao utisak
da pripadam književnosti, već privredi. Njihova nagrada i poziv u zamak Kleshajm intenzivno su me
podsetili na godine mog šegrtovanja, koje smatram korisnim za čitav život, odnosno na vreme kad
sam, pod nadzorom svog gazda majstora Karla Podlahe, namirnicama snabdevao stanovništvo naselja
Šerchauzerfeld. Pred sam početak svečanosti, vrzmajući se ispred zamka tamo-vamo, osećao sam se
opet kao šesnaestogodišnjak ili sedamnaestogodišnjak, a jesenje raspoloženje parka pogodovalo je
prilici da rekonstruišem godine svog šegrtovanja – u sivom radnom mantilu, kako s visine od pola
metra, na najvirtuozniji mogući način, pritom bez levka, sipam sirće i ulje u flaše izuzetno uskog grla,
a što mi nikad niko u radnji nije pokazao. Iz magacina sam u radnju smeštenu u podrumu donosio
džakove od osamdeset i sto kila, a subotom popodne klečao na podu i ribao ga, dok je moj gazda radio
obračun dnevnog pazara. Ujutru sam skidao makazastu rešetku, uveče je navlačio, a u međuvremenu
sanjao da trajno služim ljudima iz naselja Šerchauzerfeld, te svom gazda-majstoru. Kad sam pre
nekoliko nedelja, u obližnjem selu, ušao u jednu od mnogobrojnih filijala najvećeg austrijskog
koncerna obuće, na zidu su bile ispisane rečenice koje sam ja lično smislio, a tiču se ponašanja učenika
na trgovačkoj praksi i potiču iz mog romana Podrum. Uprava tog koncerna prepisala je teze iz moje
knjige i iskopirala ih za sve svoje učenike na praksi u nekoliko stotina primeraka. Stajao sam u radnji
u kojoj sam nameravao da kupim patike i sa zida čitao sopstvene teze i prvi put u svojoj spisateljskoj
karijeri stekao utisak da sam koristan pisac. Pročitao sam svoje teze nekoliko puta, prisutnima nisam
stavio do znanja ko sam, a onda sam kupio željene patike i prezadovoljan izašao iz radnje. Podrum
opisuje moj nagli zaokret u Rajhenhalerštrase, jednog jutra, trenutak u kome sam, umesto u gimnaziju,
otišao na Biro rada u potrazi za mestom šegrta, kao i sledeće. Pred ceremoniju dodele nagrada, u parku
zamka Kleshajm, imao sam dovoljno vremena i bio sam dovoljno smiren da se prepustim melanholiji
koja me je obuzela, te sam joj se rado i prepustio. Najpre sam sam, a onda s prijateljima, šetao dobro
poznatim mi zidinama; uz ove zidine, pomislih, šunjao sam se po završetku rata ne bih li u sumrak
prešao zabranjenu granicu, čuvanu pod teškom artiljerijom. Bilo je to pre trideset pet godina. Ovaj
zamak Hitler je hteo da pretvori u svoju rezidenciju. A gde je Hitler? U ovom zamku nekoliko puta su
prenoćili američki predsednici Nikson i Ford, te kraljica Engleske. A u zamku je sad, pod
pokroviteljstvom Savezne privredne komore, smeštena škola, širom sveta poznata, škola hotelijerstva.
Učenici škole hotelijerstva su za sve prisutne, za laureate i sve ostale, veličanstveno postavili stolove
i pripremili izvrsno gospodsko jelo. Dodela nagrada održala se u predvorju, svečanost je započela
kvartetom ili kvintetom. Privrednici ne pričaju mnogo, te je i predsednik Savezne privredne komore,
u skladu s tim, bio kratak. Univerzitetski profesori su za sva tri laureata držali počasne govore u kojima
su izneli obrazloženje nagrada. Ja sam, navodno, kako su rekli, pronašao apsolutno novu formu
autobiografije. Kad su nam uručili čekove, u mom slučaju bio je to ček na pedeset hiljada šilinga,
prepodnevna svečanost završena je numerom kamernog orkestra. Svi su, kako u takvim okolnostima i
priliči, zauzeli svoja mesta za stolom s tablicama na kojima su ručno bila ispisana njihova imena. Na
svoje iznenađenje, sedeo sam tačno pored predsednika Privredne komore grada Salcburga, gospodina
Hajdentalera, koji mi je, kad sam se smestio, skrenuo pažnju na to da mi je upravo on bio na usmenom
ispitu – trgovačko poslovanje. Sasvim precizno i do detalja seća se događaja od pre trideset godina.
Da, rekoh, sećam se i ja. Predsednik Hajdentaler pričao je tiho i dopadao mi se način na koji je govorio.
Preko puta mene sedela je Tetka, a s leve strane moj izdavač iz Salcburga. Za vreme pauze, koju je
napravio predsednik Hajdentaler, osoba tik do mene za stolom s desne strane, moj izdavač, došapnuo
mi je da je Hajdentaler teško bolestan i da mu je preostalo ne više od dve nedelje života; rak, šapnuo
mi je izdavač na uvo. Kad mi se gospodin Hajdentaler ponovo obratio, naš razgovor je, po prirodi
stvari, dobio sasvim novu dimenziju. Sada sam bio još pažljiviji prema tom otmenom gospodinu koji
je, koliko znam, poticao iz jedne od najstarijih salcburških porodica, iz dinastije vlasnika vodenica, a
kasnije se ispostavilo da smo i u nekakvom srodstvu. Pročitao je samo Podrum, rekao je, ništa više.
Na ispitu trgovačko poslovanje pitao me je za mnogobrojne vrste kineskog čaja, a ja sam pružio sve
tačne odgovore. To pitanje, rekao je, bilo je oduvek najteže. Svečanost je bila neusiljena, kako je to
samo moguće, kakvi privrednici i jesu. Danas učenici ne umeju da nabroje sve vrste čaja, a kamoli sve
različite vrste kafe, stotine vrsta čaja i stotine vrsta kafe, različitih po izgledu i mirisu; najnezgodnije
pitanje, rekao je predsednik Hajdentaler. Naravno da sam tokom čitavog razgovora s njim razmišljao
o onome što mi je rekao moj izdavač, na skorašnju, neumitnu smrt mog suseda za stolom. Čitavo vreme
razmišljao sam o tome šta i kako da kažem svom nekadašnjem nastavniku trgovačkog poslovanja ne
bih li mu ručak učinio što je moguće prijatnijim. Razmenili smo neka iskustva iz zajedničkog rodnog
grada Salcburga, podsetili se nekih imena, obojici znanih, nekoliko puta se nasmejali i sećam se da se
predsednik Hajdentaler jednom čak glasno i nasmejao. Zna li on uopšte da će uskoro umreti? Da li su
to samo loše glasine? Razgovor sa nekim za koga čovek zna da će uskoro umreti nimalo nije lak. U
suštini, bio sam srećan kad je sto raspremljen i kad su svi ustali, pozdravili se i rastali. Svečanost je
počela tako veselo, a završila se tako tužno. Narednih dana, nakon uručenja nagrada u zamku
Kleshajm, u kafeu gde sam u Gmundenu svaki dan prelistavao novine, uvek bih prvo bacio pogled na
rubriku s čituljama. Prošlo je već četrnaest dana, a ime Hajdentaler nije se pojavljivalo ni u čituljama,
ni u rubrici poslednji oproštaj. No, petnaestog ili šesnaestog dana u novinama, velikim slovima, stajalo
je ime Hajdentaler, uokvireno crnim. Moj izdavač se prevario za dan-dva, ali nije širio nikakve glasine.
Sedeo sam u kafeu i posmatrao galebove pred prozorom kako iz nemirne vode jezera halapljivo grabe
komadiće hleba starih penzionerki i kako uz kreštanje nestaju, i iznenada vratilo mi se sve što mi je
gospodin Hajdentaler rekao za stolom u zamku Kleshajm, kao i njegova suzdržanost i otmenost koju
je dugovao svom poreklu, te svojoj prastaroj porodici. Da nije bilo nagrade Savezne privredne komore,
ja gospodina Hajdentalera ne bih ponovo sreo, i danas ne bih toliko znao o svojim precima koliko
znam nakon susreta s njim – sve ih je dobro poznavao.
Nagrada Georg Bihner

Nagradu Georg Bihner primio sam hiljadu devetsto sedamdesete, kad su tekovine takozvane
studentske revolucije iz hiljadu devetsto šezdeset osme baštinjene, nažalost, kao romantični i zato
potpuno propali diletantski revolt koji je u istoriju ušao kao bezvredni pokušaj revolucije. Neozbiljnost
ovog protesta na kraju je dovela do sasvim drugačijeg ishoda i do izvesne intelektualne katastrofe, te
tužnog otrežnjenja. Perjanica ove revolucije, a koja se delimično ugledala na francuski pokret, nije,
kao što je nameravala, širom Nemačke nanovo uspostavila onaj dobar, kvalitetan i drzak duh, već ga
je svojim diletantizmom proterala, koji ni po čemu nije bio revolucionaran, već samo moda
Francuzima ukradena, i to, kako se pokazalo, na neko duže vreme. Aktuelne prilike u Nemačkoj vidno
su daleko više deprimirajuće od onih iz hiljadu devetsto šezdeset osme. Nije to bio nikakav pokret u
duhu Bihnera i njegovih istomišljenika, već samo perverzna igrarija intelektualnom dokolicom, a koja
u Nemačkoj ima viševekovnu tradiciju. Nagrada Georg Bihner nosi ime prema kojem se, decenijama
već, odnosim s najvećim poštovanjem. Za svoj diplomski rad na studijama režije na Mocarteumu
izabrao sam, bez puno premišljanja, Leonsa i Lenu, uz Klajstov Razbijeni krčag i Gospodsku kuću
Tomasa Volfea. Međutim, kako sam se o svojim najvećim uzorima oduvek izražavao veoma oskudno,
tako sam i o Georgu Bihneru jedva iznosio svoj stav. Obraćanje prilikom dodele nagrade Georg Bihner,
a koje je od mene zahtevala Nemačka Akademija, moralo je da se odupre toj oskudnosti, do čega,
dakle, i nije došlo. Naprotiv, odlučio sam da se na pozornici u Darmštatu i ne osvrnem na Bihnera, baš
tako, te da ime Georga Bihnera, ukoliko je moguće, i ne izgovorim, što mi je pošlo za rukom, budući
da sam u Darmštatu izgovorio jedva nekoliko rečenica, koje sa Bihnerom nisu imale nikakve veze. Ne
smemo da krivimo svoje uzore i da sopstvenu bednu egzistenciju, te svoju bespomoćnost, svom
snagom i silinom, svaljujemo na njih. Kad ljudi dobiju Kantovu plaketu ili Direrovu nagradu, praksa
je da drže duge govore o Kantu ili Direru, da ispredaju tanke niti od dotičnih velikana ka sebi, te da
svoj mozak pred auditorijumom cede poput kakvog trulog leksikona. Takav pristup nije mi blizak,
tako da sam u Darmštatu rekao jedva nekoliko rečenica koje sa Bihnerom nisu imale ništa, ali zato sa
mnom svakako jesu – sve. Na kraju krajeva, nije moje da objašnjavam ko je Bihner, za kojeg, zaista,
ne mora da se objašnjava ko je, već, po svoj prilici, da iznesem kratak stav o sebi i svom odnosu prema
svetu iz svoje perspektive, koji istovremeno po prirodi stvari, sve dok sam živ, za mene predstavlja i
predstavljaće centar sveta, ako je to što govorim, zaista, i tačno. Nije moje da izgovaram molitve,
pomislih, već da zauzmem stav, a to može biti isključivo moj stav, kad već pričam – ja. Ukratko, rekao
sam nekoliko rečenica. Publika je mislila da ono što sam rekao predstavlja uvod u moj govor, ali to je
bilo to. Brzo sam se poklonio i shvatio da publika nije zadovoljna. Ali ja i nisam u Darmštat došao da
bih udovoljio nekakvim ljudima, već da preuzmem nagradu uz koju je išla i premija u iznosu od deset
hiljada maraka, a sa kojom Bihner nije imao nikakve veze, budući da on o dotičnoj nagradi pojma nije
mogao da ima, jer je već decenijama bio mrtav, kad se uopšte i došlo na ideju da se Bihnerova nagrada
ustanovi. Sa Bihnerovom nagradom veze je imala takozvana Nemačka Akademija za jezik i pesništvo,
ali Georg Bihner – nije. Nemačkoj Akademiji za jezik i pesništvo i jesam zahvalio za nagradu, ali sam
joj uistinu zahvalio isključivo za premiju, jer prema časti koju jedna takva nagrada ukazuje, već na
putu ka Darmštatu, nisam imao nikakav odnos; ova čast, jednako kao i sve druge časti, bila mi je
sumnjiva već i tad. Ali nisam imao razloga da svoje stavove delim sa Akademijom, spakovao sam
torbu i sa Tetkom krenuo u Darmštat, jer sam sebi i Tetki, nakon dugog i oskudnog vremena na selu,
već odavno želeo da priuštim jedno putovanje u Nemačku. Gospoda članovi Akademije bila su veoma
predusretljiva, i vodili smo niz veoma prijatnih razgovora, bez ikakvih neprijatnosti, budući da svoje
putovanje nisam hteo da remetim. Svečanosti je trebalo da pristupim kao svojevrsnom kuriozitetu, pa
mi je i Vemer Hajzenberg koji je na dotičnoj svečanosti zajedno sa mnom primio nagradu, i to nagradu
za naučnu prozu, više puta ponovio, kakav kuriozitet od svečanosti; a kako je reagovao Joahim Kajzer,
poznati kritičar Zidojče cajtunga, koji je takođe primio nagradu, ne mogu reći – on je sve vešto
prikrivao. Kad sam nakon dodele nagrada rekao Joahimu Kajzeru, koji je zajedno sa mnom sedeo u
prvom redu, da je moja povelja za trećinu veća od njegove, te stoga i teža, na osnovu čega se i mogu
očitati različite kategorije težine nagrada, on je napravio grimasu. Moram da dodam da mi je kasnije,
u podrumu obližnje gostionice, imponovao svojim muzičkim znanjem, a na dotično, zapanjujuće
kompresovano, carstvo znanja, mogao sam jedino da oćutim. Kajzer o književnosti nije imao pojma.
A Hajzenberg, atomski fizičar, više puta me je pitao zašto baš pisci sve vide tako sivo – svet, ipak, nije
tako siv. Po prirodi stvari, na to nisam imao šta da odgovorim. Grad Darmštat je meni u čast priredio
ručak na kojem je bilo i nekoliko mojih prijatelja, mogao sam da navedem njihova imena, te su i oni
dobili pozivnice. Kad je Tetka, za vreme ručka, svom susedu za stolom, ministru Štorcu, rekla da na
današnji dan rođendan ne slavi samo Bihner, već i ona, i to sedamdeset šesti, neko od gradskih otaca
ustao je i nestao. Malo kasnije pojavio se sa buketom od sedamdeset šest ruža. Ovde moram da dodam
da sam pre svega krenuo u Darmštat da Tetki priuštim lep rođendan, budući da je njoj, kao i Georgu
Bihneru, rođendan – osamnaestog oktobra. To, naravno, nije bio jedini razlog, ali svakako jeste bio
glavni. Tetka i ja smo se po završetku ručka upisali u Zlatnu knjigu grada Darmštata. Novine su o
tadašnjoj dodeli nagrada, istina, iz različitih vizura i različitim sredstvima, prenosile upravo ono što
sam mislio i ja. To se da pročitati. Žiri nemačke Akademije} iz koje sam u međuvremenu istupio,
budući da me je mimo mog znanja proglasila svojim Članom i budući da ja nisam više mogao da je
zastupam treba da odgovara zašto su baš mene izabrali za laureata nagrade – a ne ja.
Obraćanja
Obraćanje prilikom dodele nagrade
Slobodnog i hanzeatskog grada Bremena

Poštovane zvanice,

Ne mogu da se držim bajke o Vašim muzikantima; ne želim ništa da pripovedam; ne želim da pevam;
ne želim da propovedam; ali jedno je istina: s bajkama je gotovo, s bajkama o gradovima i državama,
kao i s naučnim bajkama; pa i s onim filozofskim; svet duhova je nestao, ni univerzum nije više bajka;
Evropa, ona najlepša – mrtva je; to je istina i stvarnost. Stvarnost, poput istine, nije bajka, a istina nikad
i nije bila bajka.

Pre samo pedeset godina, Evropa je bila jedna bajka, čitav svet – svet bajki. Danas mnogi žive u svetu
bajki, ali oni žive u mrtvom svetu, a o mrtvima je i reč. Ko nije mrtav, taj živi, ali ne u bajkama; taj
ne čini bajku.

Ni sam ne činim bajku, ne dolazim iz bajke; morao sam da proživim dugi rat i da vidim stotine hiljada
njih kako umiru, te i one druge koji su nastavili dalje; sve se u stvarnosti nastavilo dalje; sve se uistinu
promenilo; tokom pet vekova u kojima se sve pobunilo i u kojima se sve promenilo, u kojima su iz
bajke stare nekoliko hiljada godina nastali ova stvarnost i ova istina, ja osećam kako mi postaje sve
hladnije, dok iz jednog starog nastaje neki novi svet, iz jedne stare prirode – neka nova priroda.

Živeti bez bajki daleko je teže, stoga život u dvadesetom veku i jeste toliko težak; mi samo još
životarimo, mi ne živimo; niko više ne živi; ali lepo je životariti u dvadesetom veku; unaprediti se;
napred – kuda? Ja nisam, a i toga sam svestan, izašao iz nekakve bajke, niti ću u kakvu bajku ući, ali
već je i to napredak, već i to predstavlja razliku između nekad i sad.

Mi stojimo na najstrašnijem poprištu čitave istorije. Prestravljeni smo, prestravljeni poput

neverovatnog materijala novog čoveka – novog poznavanja prirode i obnavljanja prirode; svi zajedno,
u poslednjih pedeset godina, nismo bili ništa drugo do jedna bol; ova bol danas, to smo mi; ova bol je
naše stanje duha.
Mi posedujemo sasvim nove sisteme, mi posedujemo sasvim novo shvatanje sveta i sasvim, zaista,
sasvim izuzetno shvatanje okoline sveta i posedujemo sasvim nov moral i sasvim novu nauku i
umetnost. Vrti nam se u glavi i hladno nam je. Verovali smo da ćemo, zato što smo ljudi, izgubiti
ravnotežu, ali ravnotežu izgubili nismo; i učinili smo sve kako se ne bismo smrzli.

Sve se promenilo, jer promenili smo ga mi, spoljašnja geografija promenila se poput one unutrašnje.

Mi sad postavljamo visoke zahteve, mada ti zahtevi i ne mogu biti dovoljno visoki; nijedno vreme nije
postavljalo tako visoke zahteve kao naše; mi životarimo opsednuti kompleksom veličine; zato što
znamo da nećemo moći da se survamo, a ni da se smrznemo, mi dopuštamo sebi da radimo to što
radimo.

Život je samo još nauka, nauka svih nauka. Odjednom, iznikli smo u prirodi. Srodili se s elementima.
Mi smo realnost stavili na probu. Realnost je nas stavila na probu. Sad vladamo zakonima prirode,
neverovatnim dostignućima zakona prirode, a sad možemo da ih proučavamo u svoj stvarnosti i
istinitosti. Više nismo upućeni na pretpostavke. Sada kad pogledamo u prirodu – ne vidimo više
nikakve duhove. Ispisali smo najodvažnije poglavlje svetske istorije; i to svako za sebe, prestravljeni
i u strahu od smrti, i to niko po svom ukusu i svom nahođenju, već po zakonu prirode, ispisali smo ovo
poglavlje iza leđa naših slepih očeva i naših glupih nastavnika; iza naših sopstvenih leđa; nakon
beskrajno dugih i bledunjavih poglavlja – ono najkraće, ono najvažnije.

Prepala nas je jasnoća koja najednom čini naš svet, naš svet nauke; smrzavamo se u toj jasnoći; ali mi
smo na toj jasnoći insistirali, mi smo je izazvali, te sad na hladnoću koja trenutno vlada – ne smemo
da se žalimo. Od sada vladaće jasnost i hladnoća. Nauka o prirodi ukazaće nam se daleko jasnija,
hladnija i oštrija nego što to i zamisliti možemo.

Sve postaće kristalno jasno, zahvaljujući sve većoj i sve dubljoj jasnoći, i sve će biti hladno,
zahvaljujući sve jezivijoj hladnoći. U budućnosti, dan će nam se ukazivati sve jasniji i sve hladniji.

Zahvaljujem na Vašoj pažnji. Zahvaljujem na počasti koju ste mi danas ukazali.

Obraćanje prilikom dodele
Austrijske državne nagrade

Poštovani gospodine ministre, poštovane zvanice,

Nema šta da se hvali, šta da se proklinje, na šta da se žali – sve je daleko banalnije; sve je banalno,
pomisli li se na smrt.

Čovek ide kroz život, kroz struku, fasciniran, nefasciniran, promenljivo je sve, bolje ili lošije
obrazovan, on ide kroz državu rekvizite: kakva zabluda!

Čovek shvata: narod nema pojma, lepa zemlja – a sve su to mrtvi ili sasvim izvesno, očevi bez savesti,
ljudi prosti i podli, jadni u svojim prohtevima... Sve je visokofilozofska, odnosno nepodnošljiva
predistorija. Doba su maloumna, a ono demonsko u nama – večita otadžbinska tamnica u kojoj
elementi gluposti i sebičnosti postaju naša nasušna dnevna potreba. Država je tvorevina osuđena na
konstantnu propast, a narod kao takav – na neprestani blud i glupost. Na život zvani beznađe pozivaju
se i filozofi, i u beznađu će, na kraju krajeva, završiti sve.

Mi smo Austrijanci, mi smo apatični; kao život mi smo merna jedinica nezainteresovanosti za život, a
kao budućnost – nalazimo se u prirodnom procesu opsednutosti kompleksom veličine.

Nemamo šta da saopštimo, osim da smo jadni i bedni, propali od uobrazilje svojevrsne monotonije
filozofsko-ekonomsko-mehaničkog kova.

Sredstva za postizanje cilja propasti, stvorenja agonije, sve nam je jasno – ne razumemo ništa. Trauma
je naša kuća, strepimo, imamo i pravo da strepimo, mi već vidimo, makar i nejasno u pozadini, nemani
straha.

Sve što mislimo već je promišljeno, sve što osećamo haotično je, nejasno je šta jesmo.
Nemamo razloga da se stidimo, no, mi jesmo – i ne zaslužujemo ništa drugo osim haosa.

U svoje ime i u ime svih laureata zahvaljujem žiriju i posebno svim zvanicama.
Obraćanje prilikom dodele nagrade
Georg Bihner

Poštovane zvanice,

Ono o čemu mi pričamo, neistraženo je; mi ne živimo, ali mi, kao licemeri, pretpostavljamo i
životarimo; uvređeni, u fatalnom i na kraju krajeva smrtonosnom nerazumevanju prirode, a u kojem
smo danas izgubljeni zahvaljujući nauci; pojave su za nas smrtonosne, a reči kojima iz nonšalancije
baratamo, hiljadama i stotinama hiljada izvedenica, a koje kroz bestidnu istinu kao bestidnu laž i
obratno, kroz bestidnu laž kao bestidnu istinu prepoznajemo u svim jezicima i svim prilikama, reči
koje usuđujemo se da izgovaramo, da zapišemo i da ih kao govor prećutimo, reči koje su, kao što
znamo, sačinjene ni iz čega, i koje ničemu ne služe, i koje ni za šta i nisu, a koje prećutkujemo, reči
kojih se grčevito držimo, budući da smo od nesvesti poremetili i usled poremećenosti zapali u očaj; mi
reči inficiramo i ignorišemo, brišemo i skrnavimo, stidimo ih se i zloupotrebljavamo ih, sakatimo ih,
isušujemo i zamračujemo, siledžije ih siluju usmeno, ali i pismeno; karakterna slika reči i njihovih
siledžija – bezočna je; stanje duha reči i njihovih siledžija – bespomoćno je, srećno, katastrofalno...

Mi kažemo – upriličićemo pozorišnu predstavu i prolongiraćemo je, nesumnjivo, do u večnost... ali

teatar u kojem smo na sve spremni, a za koji nikako nismo kompetentni, oduvek je, koliko nas mišljenje
služi, pun alavog brzanja i propuštenih replika... ono je apsolutno – teatar tela, a u drugom redu – teatar
straha od duha, dakle, straha od smrti... ne znamo radi li se o tragediji ili o komediji, ili o komediji
zarad tragedije... ali reč je isključivo o užasu, o jadu i bedi, o neuračunljivosti... mi mislimo, ali
prećutkujemo; ko misli – taj razlaže, uzdiže, fatalizuje, demolira, rastače, jer mišljenje, s pravom, i
jeste konsekventno rastakanje svih pojmova... Mi kao ono stvaralačko (a to je istorija i stanje duha
istorije) predstavljamo: strah, strah od telesnog, strah od duha i strah od smrti. Ono što obznanjujemo
nikako nije jednako onome što jeste; potres je drugi, egzistencija je druga, mi smo drugačiji –
nepodnošljivo drugačiji; nije posredi bolest, nije smrt, već sasvim druge prilike, sasvim druga stanja...

Mi, recimo, polažemo pravo na pravo, ali mi polažemo pravo samo na nepravdu...

Problem predstavlja okončanje posla, što će reći – unutrašnje gađenje, odnosno spoljašnja oguglalost...
što će reći – gaziti preko sebe i preko leševa filozofije, preko čitave književnosti, čitave nauke, Čitave
istorije, preko svega... posredi je pitanje konstitucije duha i koncentracije duha, izolacije, distance...
monotonije... utopije ... idiotarije...
Problem oduvek predstavlja okončanje posla, s idejom da se nikada ništa i ne završi... postavlja se
pitanje: da li nastaviti dalje, bestidno ili prekinuti, završiti... postavlja se pitanje očajanja, nepoverenja
i nestrpljenja.

Zahvaljujem Akademiji, zahvaljujem na Vašoj pažnji.

U prilog svom istupanju

Izbor Valtera Šela, bivšeg predsednika Savezne Republike Nemačke, za počasnog člana Akademije za
jezik i pesništvo, predstavljao je za mene poslednji i definitivni povod da se rastanem od Akademije
za jezik i pesništvo, a koja, po mom mišljenju, ni sa jezikom, ni sa pesništvom nema nikakve veze i
čije bi opravdanje postojanja, mirne savesti, sasvim prirodno, morao da negira svaki razborit čovek
koji misli svojom glavom. Godinama već raspredam o smislu postojanja takozvane Akademije u
Darmštatu i iznova sebi moram da objašnjavam da jedan takav smisao ne može da se zasniva na tome
da se bilo koje udruženje osniva isključivo iz bezosećajnog, samodopadljivog razloga njegovih
slavoljubivih članova, koji se sastaju dva puta godišnje i to u svrhu samoblagosiljanja, te da
pomenutom prilikom, o trošku države, na visokoj nozi, uživaju u buržoaskim jelima i pićima
serviranim u kvalitetnim hotelima grada Darmštata, odnosno da punih nedelju dana bauljaju po
bledunjavoj, prokisloj književnoj kaši. To što je neko pesnik ili pisac – dovoljno je već apsurdno, a
kao takav društvu teško je podnošljiv; samim tim apsurdnija i neprihvatljivija je horda pisaca i pesnika,
i onih koji sebe takvima smatraju, na gomili! U suštini, sve počasne zvanice dolaze u Darmštat o trošku
države ne bi li se, nakon jalove godine uzajamne kolegijalne mržnje, nedelju dana u Darmštatu još
uzajamno i dosađivali. Spisateljsko naklapanje po salama hotela Male Nemačke nešto je najodvratnije
što se uopšte da zamisliti. A smrdi još žešće kad ga subvencioniše država. Kako, uostalom, do neba
zaudaraju ta današnja subvencionisana isparenja! Pesnike i pisce ne treba subvencionisati, a još manje
to treba da čini subvencionisana Akademija, već ih treba prepustiti sebi samima.

Tako Akademija za jezik i pesništvo (najapsurdniji naziv na svetu!) svake godine izdaje Godišnjak;
možda to i ima nekog smisla? Ali u tom Godišnjaku uvek i iznova, mnogo pre odlaska u prelom, nižu
se isključivo prašnjavi pseudoeseji koji, kao što rekoh, nemaju ničeg zajedničkog ni sa jezikom ni sa
pesništvom, ni sa duhom uopšte, budući da izlaze iz mašina neproduhovljenih naklapala, to jest –
bezglavih i veoma zauzetih puvala, kako bi se to već u Austriji reklo, što boluju od nagomilanih
frustracija. I šta se, osim tih bledunjavih elaborata, da pronaći u Godišnjaku Akademije? Jedna duga
lista sa svim mogućim i nemogućim opskurnim počastima ,,ukazanim“ duhovnim kišnim glistama
tokom protekle godine. Koga to uopšte, osim samih kišnih glista, i zanima? Uz to, da ne zaboravim,
licemernu „listu umrlih“, s prigodnim oproštajnim pozdravima nalik akademskom pokeru smrti – svaki
neprijatniji i gluplji od prethodnog. Šteta što se takav Godišnjak štampa na tako kvalitetnom papiru, te
je, da se zamisliti, sasvim nepogodan za ogrev moje peći u Olzdorfu. S njim sam uvek, kad bi poštar
kod mene isporučio svoj otpad, imao najveće moguće poteškoće.

No, reći će neko, Akademija za jezik i pesništvo (za ovaj naziv onome ko ga je smislio retroaktivno
sleduje Bihnerova nagrada!) ipak dodeljuje nagradu Georg Bihner, takozvanu najprestižniju književnu
nagradu Nemačke. Ne shvatam zašto bi jedna tako opskurna Akademija dodeljivala Bihnerovu
nagradu budući da za dodelu pomenute nagrade Akademija nikome i nije potrebna. A tek ne –
Akademija za jezik i pesništvo, koja predstavlja samo pojmovni i jezički unikum svog naziva i ništa
više. Ja, lično, tada, ulazak u Akademiju, kako stoji – pre tačno sedam godina, nisam ozbiljno shvatao.
Tek kasnije, postepeno sam postajao svestan dubioze Akademije u Darmštatu, a dotičnu dubiozu
shvatio sam ozbiljno tek kad sam pročitao da je gospodin Valter Šel izabran za člana Akademije, te
sam, po kratkom postupku, iz dotične istupio. Ako gospodin Šel u Akademiju stupa, ja, pomislio sam,
mogu smesta da istupim.

Akademiji za jezik i pesništvo koju za Nemačku i ostatak sveta smatram, zaista, apsolutno nesuvislom,
i od koje pesnici (koji to jesu!) i pisci (koji to jesu!) sasvim sigurno imaju mnogo više štete nego koristi,
njoj zajedno sa gospodinom Šelom, želim sve najbolje. Akademija u Darmštatu (za jezik i pesništvo!)
u slučaju smrti svakog svog člana, uvek šalje automatsku umrlicu uokvirenu crnim, sa uvek istim
oproštajnim pozdravom (o čijem bi se jeziku i pesništvu dalo polemisati). Možda i doživim da pošalje
umrlicu u znak sećanja, ali ne sećanja na nekog počasnog člana, već na sebe samu.
 „Jezik je matematički instrument ideja. Pesnik,
besednik i filozof igraju se i komponuju gramatički.“
Tomas Bernhard.

Čitajući Moje nagrade, zbirku priča, zabeleški i obraćanja objavljenih u Zurkampu dvadeset godina
nakon Bernhardove smrti, stiče se utisak da pisac samo prividno i očajnički želi da stvori red u
haotičnom svetu koji ga okružuje i o kom piše. Njegove brižljivo konstruisane rečenice, iako su
kompleksne i beskrajno duge, čitaju se s lakoćom, varijacije ustupaju mesto repeticijama i
provokacijama koje anksiozno zavode, dijalozi prerastaju u monologe (upravni govor se pravopisno
sve slobodnije tretira) odlažući već i sam nagoveštaj kraja koji, pak, anticipira haos izvan jezika i
smisla. U Mojim nagradama kao i u drugim delima Bernhardovog poznog opusa, ne postoji klasičan
zaplet ili radnja, emocije agresivno divljaju, verbalni šamari padaju bez pardona u želji da smrve
tradicionalne okvire forme...
Bernhardovo stalno vajkanje nad korumpiranošću austrijskog čoveka, kulture, politike,
očajavanje nad sudbinom ljudske jedinke koje kulminira u (auto)ironiji i parodiji, bizarno
interesovanje za deformacije kako tela, tako i uma, te stalna opsesija smrću, neke od najznačajnih
kritičara potaklo je da njegovu poetiku okarakterišu kao svojevrsnu patologiju, takozvani morbus
austriacus, bolest koja već duže vreme mori duh austrijskih pisaca, a da Bernharda pridruže listi
ispisnika (inficiranih na gotovo istovetan ili sličan način) kao što su: Trakl, Kafka, Rot, Vajs, Vajninger
i Hofmanstal. Međutim, za razliku od većine nabrojanih, kod Bernharda ne postoji želja da morbidnost
pretoči u nešto drugo i veće od onoga što jeste; kod njega, dakle, ne dolazi do sublimacije već do
erupcije – bolest je furiozna i slobodna, te samo donekle obuzdana akrobatikom jezika i sintakse.
„Sve je banalno, pomislimo li na smrt.“ (T. B.)

Periša Perišić

sken: boris88
obrada: