1

PRVOSLAV DANILOVIĆ

KO - - SMO - - S RBI
 2

PREDGOVOR

Za one koji vole da čitaju tj. za ''knjigomane'' kako ih ja nazivam uobičajeno

je da pre dela pročitaju neki predgovor koji će im nešto bliže reći o piscu i
uvesti ih u materiju. Kako ja nisam neko iz sveta kulture, nikada se nisam
bavio pisanjem za publiku, shvatio sam da ukoliko želim da podržim
tradiciju predgovora, da ga moram sam napisati.Pogotovu ako hoću da to
bude na moj način, a ne rezultat viđenja nekog kritičara koji posle
pročitanog dela daje kratke biografske podatke o piscu, a zatim iz svog ugla
uvodi čitaoca u delo.

Rođen sam septembra 1951god. U Beogradu, tačnije u Zemunu od oca

Dragutina i majke Milke po svim pravilima nauke onog vremena. Znate ono,
roditelji, spermatozoid oplođava žensku jajnu ćeliju i stvara se embrion koji
se razvija u utrobi majke. Za devet meseci oformljava se ličnost sa mozgom
savršenijim od svega nama znanog u prirodi, još uvek dovoljno ne
istraženim, koji ima sposobnost da....... E, tu dolazi ono što bi narod rekao
''nije nego'' ili ''šije mi ga Đura''.

Upravo to saznanje o prirodi mozga, njegovoj ulozi u transformaciji energije

razuma koja nas okružuje, a da toga nismo ni svesni, u dejstva koja vidimo i
prepoznajemo, je razlog što do sada nisam želeo ni sa kim da delim tajne
stvarnosti. Znam da bi to bilo isto kao kada bi u 21 veku ubeđivao nekoga da
zemlja nije okrugla.

I sada dok pišem ovo, a pišem malo neuobičajeno, predgovor pre dela, nisam
uveren da ću istrajati jer me muči opšte prihvaćena realnost ovog vremena.
Još uvek neznam koliko toga treba da kažem, da li u ovom trenutku sve to
uopšte ima svrhu? Jedini generator koji me podstiče da nešto treba da
predočim zabludelom svetu, su moja supruga i njena prijateljica. Dve žene
koje su ova surova vremena za Srbski narod naterala da razmišljaju zašto je
to tako i da li smo to zaslužili, nalazeći utehu u poplavi raznoraznih autora
koji predstavljaju Srbe kao Božanski narod. Narod sa bogatom kulturom
koju neprijatelji vekovima satiru i guraju u zaborav.
 3

Možda je najbolje da u obliku interesantne priče, u obrisima, nagovestim

neke istine koje će doprti do duboko uspavanih ćelija mozga čitaoca, sa
nadom da će doći do samoaktiviranja i povratka u energiju razuma koja nas
okružuje i čiji smo deo. Prepričavajući lično iskustvo pokušaću da vam
razbuktam maštu, i ko zna možda će nastale vibracije pronaći neku pukotinu
u ''skrami'' koja još uvek drži zarobljen naš mozak. Možda će njihovo
dešifrovanje biti zrak svetlosti koji će nam osvetliti put do istine i vratiti nas
u funkciju pozitivne enrgije razuma za čije smo podržanje upravo i bili
stvoreni.
 4

GLAVA 1.

Večnost je za nama, večnost je pred nama, a naša planeta je negde u sredini,

vrteći se u začaranom krugu bespomoćno pokušavajući da se otrgne i krene
na bilo koju stranu. Beskonačno obrtanje pomućuje i takvo savršenstvo kao
što je razum, pa celo društvo na našoj planeti sve više zapada u krizu,i ako se
ne otrgne preti mu samouništenje. Mozak generator svih kretanja, arhivar
svih zbivanja je oštećen, pa mu je memorija trenutno ograničena i dospeva
negde do hijeroglifa. Nauka samo privremeno uspeva da kroči dalje u
prošlost ili budućnost koracima beskonačno malim u odnosu na ono što je
ispred i iza nas. Sva ta nova saznanja, okrenuta ka prošlosti ili budućnosti,
dovode nas sve više u zabludu o tome ko smo, šta smo, odakle i kuda idemo,
gde nam je početak a gde kraj?

U takvoj sredini, danas u 21 veku žive Srbi nesvesni svoje prošlosti,

zabrinuti za budućnost jer na svojoj koži osećaju poremećenost razuma,
bolesti koje ni sami nisu pošteđeni. Namerno sam pomenuo ovo 21 vek, jer
tu je načinjen jedan od onih malih koraka samosvesne nauke koja odavno
traži izlaz iz začaranog kruga u koje je čovečanstvo upalo. Negde duboko u
podsvesti iza miliona oštećenih ćelija kriju se one koje vrtoglavica još nije
zahvatila iskreći nadu da će zemlja po ko zna koji put u svojoj istoriji izaći
sa stranputice, osloboditi se začaranog kruga i vratiti se na mesto koje joj
pripada. E, tada će mo saznati ko smo, odakle smo, šta je bilo i šta nas čeka,
a dotle moraćemo da se zadovoljimo ovom pričom.

Počeću od događaja iz 1957god. Kada sam po današnjem opšteprihvaćenom

shvatanju računanja vremena imao 6 godina. Desilo se nešto što već gotovo
pola veka čuvam kao najveću tajnu, ne zato što je to nešto strašno ili čega
bih trebao da se stidim, već zbog nadimka ''Baron'' koji bi mi sigurno
okolina dodelila. Čekao sam da se pojavi još neko sa sličnim iskustvom, pa
da zajedničkim snagama pomognemo svetu da se priključi stvarnosti iz koje
smo sticajem okolnosti već duži period vremena isključeni.

Teško je prihvatiti istinu da osim onoga što se trenutno u našim glavama

podrazumeva pod pojmom Sveta, postoji i nešto drugo čiji smo mi zapravo
deo. S vremena na vreme, tu i tamo, kroz istoriju probije se poneki zrak do
te tamne strane našeg mozga i tada nastaju otkrića kojima se divimo i koja
 5

doprinose da se polako ali sigurno približavamo onom što jesmo. Na žalost

to nećemo shvatiti do trenutka dok ne ozdravi i poslednja oštećena ćelija
našeg mozga, jer energetski sistem razuma koji vlada ovim svetom ne prima
u svoje okrilje nešto oštećeno. Nego da se vratim na 1957god.

Bilo je to vreme kada je Novi Beograd bio pravi raj za decu. Praktično
postojala je samo jedna prometna ulica, koja je ustvari bila deo
saobraćajnice Beograd-Zagreb, sa za danas nezamislivim protokom od
maksimum desetak automobila u toku jednog česa. Među nama, decom,
podela je bila izvršena po principu ''mi'' i oni preko ulice. Svako je
ljubomorno čuvao svoj atar. Mi smo se ponosili starim aerodrumom i
otvorenim vojnim bazenom, a oni su imali bioskop (dom kulture) i
''Partizan'' sportsko udruženje sa pokrivenom fiskulturnom salom.

Te 1957god. Pošto sam imao samo 6 godina, kao i ostali moji vršnjaci,
nisam smeo da prelazim ulicu, pa se moj svet prostirao od ulice do starog
aerodruma koga su okruživale mnogobrojne bare i poljane. Na neki način
sam bio lider u grupi od dvadesetoro dece uzrasta od 5 do 7 godina, pa sam
najčešće bio inicijator igara kojima smo ispunjavali vreme dozvoljeno od
strane roditelja za boravak izvan kuće. Dešavalo se da se ponekad samo nas
dvoje, troje nađe ispred zgrade i tada bi obavezno na moje insistiranje
završavali pored ''ulice'' (put Beograd-Zagreb) ili na starom aerodromu.

I u jednom i u drugom slučaju završavali bi u travi u iščekivanju automobila

ili aviona sa izobiljem vremena za maštarenje trudeći se da baš naša priča
bude glavna tog dana. Pored ''ulice'' smo se i takmičili čiji će automobil da
bude bolji. Vrlo prosta igra. Po utvrđenom redosledu svako bi prisvajao
dolazeći automobil, pa kada se završi krug po nekom našem kriterijumu bi
određivali čiji je automobil najbolji. Na aerodrumu gde je retko kad uzletalo
više od tri, četiri aviona na dan, cilj nam je bio da legnemo u travu
neposredno uz pistu uživajući u vetru koji su stvarali propeleri tadašnjih
aviona. Najveće zadovoljstvo je bilo ako se nađemo u travi neposredno iza
aviona baš u vreme njegove pripreme za uzletanje. Tada on ''turira'' motore
dobrih nekoliko minuta praveći na naše zadovoljstvo, ogromnu buku i
strahovito strujanje vazduha. Kao što rekoh avioni su retko saobraćali pa se
dešavalo da ponekad ne dočekamo uopšte ni jedan. Vreme smo prekraćivali
obilazeći bašte uživajući u zrelim plodovima, ili splavarenjem po obližnjim
barama na ukradenim daskama sa gradilišta kojih je bio pun Novi Beograd.
Za daske smo govorili da smo ih ''skomunizdili'' sa gradilišta ne shvatajući
pravo značenje upotrebljenog izraza.
 6

Jednog lepog jesenjeg dana posrećilo nam se baš pred zalazak Sunca.
Tražeći po baštama zakasneli, još neobrani paradajiz, videli smo da ispred
glavne aerodrumske zgrade kreće jedan četvoromotorac ka pisti za uzletanje.
Imali smo dovoljno vremena da zauzmemeo po našim kriterijumima najbolja
mesta, nekih stotinak metara od početka piste za uzletanje, do koje je avionu
trebalo od aerodrumske zgrade nekih desetak minuta. Udobno sam se
smestio u duboku travu kada je avion bio na nekih pola puta do mesta za
uzletanje. Nestrpljivo sam očekivao trenutak kada ću se u mašti poistovetiti
sa avionom i odlepiti od zemlje u putešestvije bezgraničnim plavetnilom
neba koje je ovom prilikom poprimilo crvenilo zalazećeg Sunca. Oblaci su
svojim oblikom rszbuktavali maštu stvarajući slike koje sam pretvarao u
priče, i ovoga puta su bili lepši čini mi se više nego ikada. Bacio sam pogled
na druga koji je ležao nekih metar od mene, i kroz vlati nepokošene trave u
punoj lepoti jesenjih, obasjanih zalazećim Suncem, boja ugledao njegove
široko otvorene oči u pokušaju da izdigne glavu u pravcu aviona. Učinilo mi
se da je malo uplašen, pa pomislih da će propustiti glavni užitak zabijajući
glavu u zemlju u trnutku same pripreme za uzletanje.

I došao je trenutak, kada počinje onih nekoliko minuta naše sreće, izvor
ponosa i priča kojima smo dosađivali drugovima koji se toga dana nisu našli
tu sa nama. Avion je došao do kraja piste i u luku napravio zaokret tako da
se postavio u položaj za uzletanje. Povetarac stvoren moćnim propelerima
blago je lelujao duboku travu milujući nam ozarena lica puna isčekivanja. I
tada počinje ono glavno. Propeleri počinju da se vrte sve brže i brže do
brzine kada ih više i ne vidimo stvarajući vetar koji nam tera suze niz lice.
Buka motora dostiže vrhunac obuzimajući nas u potpunosti odvajajući nas
od stvarnosti. Obično se tada i misli ukoče, dođeš sebi tek kada se avion
odvoji od piste, prve reči izgovoriš u trenutku kada je na horizontu ostala
samo mrlja od aviona. Tada shvataš da nema više vetra, buke, i osećaš
potrebu da zadiviš one oko sebe pričom o onih par minuta, kojih nisi ni
svestan, pa mašta dolazi do punog izražaja. Obično je to bila priča o vatri
koja kulja iz motora, o strahovitoj brzini, dimu koji stvaraju točkovi ili jatu
ptica koje nije uspelo da pobegne ispred zahuktale čelične ptičurine. Znala je
priča da ode i do pečenih zečeva, a bogami jednom je i vetar oduvao sve
ribe iz obližnje bare. Naravno avion je uvek bio neki poseban, veći od svih
do tada viđenih, sa 10 pa i 20 motora. Ja sam umeo da začinim priču i sa
figurama koje su stvarali svojim oblikom oblaci pomerajući se po horizontu.
Ponekad sam to dopunjavao tajanstvenim svetovima i njihovim utrobama
koje su gutale naše avione......Ali toga dana je bilo save drugačije.
 7

GLAVA 2.

Pošto još uvek nisam načisto da li je zaista vreme da se suočimo sa golom

istinom jer kao što rekoh 21 vek je tek početak ozdravljenja perifernih ćelija,
dalekih od centra istine okovanog u isčekivanju svetlosti i priključenju svetu
kojem pripada. Verujem da dejstvo pozitivnih sila razuma polako ali sigurno
grabi ka cilju. Polako ali sigurno oslobađaju najplemenitiji deo ljudskog
mozga bolesti, koja je ograničila njegovu sposobnost i zakovala ga u mrak i
tamu neznanja. Kada ga u potpunosti oslobodi te bolesne ''skrame'' primiće
ga u svoja nedra, vratiti ga u svet energije razuma kojem pripada
popunjavajući prazninu nastalu njegovom bolešću.

Otvoriće nam se oči i naćićemo odgovore koji nas hiljadama godina muče.
Shvatićemo da su sva otkrića kroz istoriju ustvari ozdravljenje obolelih
ćelija, oslobađanje zarobljene energije i njeno vraćanje na mesto koje je
zbog bolesti izgubila. Shvatićemo ko su to Srbi, koja je njihova uloga u
Svetu kome pripadamo i zašto se, još uvek u šaljivom tonu, kaže da su na
Svet prvo došli Srbi pa amebe pa Jevreji.

Zahvaljujući ozdravelim ćelijama nauka je napredovala do te mere da se već

polako mnoge istine naziru. Još je to mrak, ali pažljivim slaganjem saznanja
stečenih kroz istoriju iskrsnuće nove teorije koje će iznedriti mnoge još
neotkrivene istine na putu do stvarnosti. Evo sve češće se spominje ''prasak''
kao neki početak, pa je atom razdeljen na još sitnije čestice. Nazvali su ih
''Božije čestice'' baš kao što je kroz istoriju sve što je tajanstveno,
nedokučivo i zašta se nije imalo pravo objašnjenje, nazivano Bogom. Pa sve
češće se pominje ''Crna Rupa'' i poslednja teorija govori da ako nešto
materijalno upadne u tu rupu dolazi do njegovog potpunog razlaganja,
uništenja, a da se potom ponovo materijalizuje u prvobitni oblik. Da ne
pominjemo koliko je sve interesantnija tema energija koju zrači čovek, čak
je izmerena i jačina energetskog polja koje okružuje telo, pa je izmerena i
težina duše. Već je razotkriveno da je jaje starije od kokoške, mada se pravo
objašnjenje zapravo tek naslućuje, ali sve ovo ukazuje da smo na putu
ozdravljenja i da će mo naći odgovore na sva pitanja koja nas vekovima
muče. Potpuno razotkrivanje ''Božijeg Gena'' kojim je sada zaokupljena
nauka pridajući mu svojstvo nosioca svih karakteristika, sklonosti i osobina
budućeg živog bića, biće zapravo iskorak u istinu. A, tek ''kloniranje'', pa u
ovom trenutku nismo ni svesni koliko je to važna kockica u mozaiku istine
 8

koji čovečanstvo sklapa od kako zna za sebe. Do sada je najdalje otišla

matematika. Eto samo deset cifara nam omogućava da shvatimo i izmerimo
sve znane nam veličine. Ostao je za sada još samo pojam beskonačnosti koji
još uvek ne možemo da rasvetlimo, osetimo, ali živimo sa njim. Znamo da je
tu negde pokraj nas, da postoji i da će mo jednog dana otkriti njegovu svrhu
i ulogu u svetu koji nas okružuje.

Biće još uvek lutanja kao što je bilo kroz istoriju. Mnoge istine će se teško
prihvatati. Setimo se koliko je problema bilo za one koji su u srednjem veku
tvrdili da je zemlja okrugla pa su čak zaglavljivali i u tamnice zbog takvih
tvrdnji. Mnogi su zbog svojih saznanja i prezentovanja istine proglašavani
vešticama ili đavolima, bivali izopšteni iz zajednice, da bi se vremenom
shvatila njihova istina koja je vrlo često postajala neraskidivi deo života. I
zato je važno da pogledamo unazad da bi znali šta je ispred. Nadam se da je
ozdravljenje došlo u tu fazu koja omogućava čovečanstvu, sagledavanjem
prošlosti i svih otkrića i svih dilema koje su ga mučile ili ga još muče, da
poređa kockice istina u mozaik koji će mu ukazati pravi put. Shvatiće da je
ovo prolazna stanica, jedna vrsta sanatorijuma za obolele ćelije energije
razuma, čije se ozdravljenje s nestrpljenjem očekuje, kako bi se zdrave
pridružile oslabljenoj Matici u borbi za očuvanje pozitivnog sveta.

Zato ću nabrojati još neka otkrića ili dileme koje prate čoveka, a pojedinačno
imaju ograničenu vrednost i predstavljaju istrgnutu kockicu, jednu od
bezbroj u mozaiku istine koji uporno milenijumima sklapamo kako bi izašli
na pravi put.

Hajde da počnem sa jednim od pra-koraka gde čovek spušta sebe na nivo

životinje koja se polako izdiže iz pepela i počinje da crta po zidovima pećine
stvari i događaje koji ga okružuju. Bez ikakvih materijalnih opipljivih ili
pisanih dokaza mi se uvlačimo u njegovu psihu i zaključujemo da se on
plašio prirode (vode, vatre...). Da je u svom neznanju verovao da je sve ono
što je tajanstveno, nedokučivo, viša sila koja vlada okruženjem i kojoj mora
da se pokorava. Pokušajmo da shvatimo da smo do tog saznanja došli crpeći
istinu iz energije razuma koji nas okružuje. Već smo naučili da je energija
nešto što se ne može izgubiti, već samo prelazi iz jednog oblika u drugi. Pa
kako znamo da i oko nas samih postoji energetsko polje predpostavimo da je
isto tako polje okruživalo našeg pećinskog čoveka ( na žalost vrlo slabog
intenziteta pa kao što će mo kasnije videti beskorisnog za podržanje
pozitivne energije razuma). Onog trenutka kada su ozdravile ćelije nosioci
tih osećanja pećinskog čoveka koje danas tumačimo, došlo je do oslobađanja
 9

zdrave energije i njenog unedrenja u energiju razuma kao istina koja se ne

može izgubiti. Kada su naše ćelije predodređene za tu vrstu informacija
ozdravile, stupili smo u vezu sa energijom razuma i prihvatili, raspoznali, tu
istinu bez ikakvih materijalnih dodirnih tačaka uprkos vremenske distance
koja se meri hiljadama godina.

Da zagrebemo malo dublje. Spomenimo Darvinovu teoriju evolucije koja

upravo zadire u rasvetljavanje osnovnog pitanja koje nas muči. A to je :
Kako je ovaj nama poznati Svet nastao? Pokušali smo da je prihvatimo kako
se to kaže ''zdravo za gotovo'', ali evo danas se javljaju neki koji Darvinovu
teoriju pobijaju. Nije li to rezultat otkrića znanim pod imenom
''perpetumobile'' tj. da se ni iz čega ne može dobiti nešto.

Hajde da iz daleke prošlosti skočimo u blisku, u vreme piramida. I ako

njihov nastanak vezujemo za vreme kada je već postojalo pismo koje bi po
pravilu trebalo i da zabeleži način njihovog nastajanja, vekovima
pokušavamo da razrešimo tu zagonetku. Nije li vreme da se setimo da pored
piramida u Egiptu postoje slične recimo u Meksiku sa gotovo istim
zakonitostima vezanim za simetriju i da nisu sagrađene u pesku, a ni pored
neke velike reke poput Nila koji predstavlja ključno rešenje za transport
ogromnih gromada stena korišćenih za građenje. Još ako dodamo činjenicu
da je Kolumbo znatno kasnije od nastanka piramida otkrio Ameriku. Nije li
to dovoljno da shvatimo postojanje energije razuma i načina na koji su
graditelji piramida dolazili do istovetnih rešenja na dva različita kraja
planete, ako nam usput ne padne na pamet da su grditelji jedni te isti.

Koliko puta smo slušali o ljudima koji pogledom pomeraju predmete ili o
nekoj tajanstvenoj vezi srodnika koji u istom trenutku, bez obzira na daljinu
koja ih razdvaja, imaju iste simptome bola, ili razmišljaju o istovetnim
stvarima. Sve su to dokazi energije koja nas okružuje i čiji smo sastavni deo
mada te činjenice još uvek nismo svesni. Ponekad u magli koja vlada našim
najvrednijim delom mozga, poput kapetana zalutalog broda koji u daljini
naslućuje obrise kopna, okrenemo brod ka spasenju i dolazimo do novih
otkrića koja nam ukazuju da smo okruženi energijom razuma čiji smo
sastavni deo. Jedno od tih otkrića je kako mi to kažemo ''prenos signala na
daljinu'' pa u jednom kraju sveta možemo da vidimo ili čujemo šta se dešava
na drugom kraju planete, nesvesni istine da je to moguće i bez ikakvih
uređaja koje, u ovoj prelaznoj fazi ka uključenju u sistem pozitivne energije
razuma, koristimo (izvor signala, pretvarač, odašiljač, prijemnik pa ponovo
pretvarač itd.). Ali polako se približava dan kada će nam biti jasno zašto i
 10

kako funkcioniše naš mozak, pa će mo između ostalog i shvatiti da je

njegova funkcija u sistemu energije razuma uspostavljanje veze predmeta i
događaja sa energijom razuma, kako mi to danas kažemo sa ''bazom
podataka''. Shvatićemo da smo svi deo tog zajedničkog sistema i da možemo
crpeti sve podatke iz baze kao što to danas može da radi svaki korisnik
interneta preko kompjuterske mreže. Na žalost proces ozdravljenja
moždanih ćelija ne može da se uporedi sa otklanjanjem kvara na
kompjuterskoj mreži (zameniš neispravan deo i slika ponovo dođe), jer je taj
proces mnogo sličniji onome što nazivamo ''regeneracija ćelija''.

Pošto je već vreme da se vratimo na tu 1957god. U duboku požutelu travu

starog aerodroma, pomenuću još samo 20 vek. Vek pun suprotnosti i
nelogičnosti. Vek u kome je nauka napredovala džinovskim koracima, gde
se blagostanje koje donosi napredna tehnologija ukrstilo sa pogromom i
ratovima koji su odneli najveći broj ljudskih života zabeleženog u pisanoj
istoriji. Naročito je bio poguban za Srbe koji su vek započeli ratom za
potpuno oslobađanje od viševekovnog ropstva, pa su upali u prvi svetski rat
sa ogromnim žrtvama između ostalog i za ujedinjenje slovenskih naroda na
Balkanu. Zatim ih je dočekao drugi svetski rat gde su opet platili ceh boreći
se na strani saveznika stradajući i od ''braće'', setimo se samo Jasenovca, i od
daleko nadmoćnijeg neprijatelja u oličenju ''fašista'' nazvanih vragom
čovečanstva, da bi na kraju bili bombardovani i od saveznika. I kraj veka
dočekuju bombama poslatih od strane onih za koje su ginuli u dva svetska
rata, samo zato što su štitili svoje misleći da žive u uređenom svetu u kojem
za sve važe pravila koje je svet propisao. Raspada se san o zajedničkom
životu bez granica kojem hita krupnim koracima Evropa i isti ti koji
propagiraju ujedinjenje cepaju državu Balkanskih Slovena u param-parčad.
Zatečeni istinom da su se ceo vek borili kako se to kaže ''za pravdu'' , a da je
rezultat kažnjavanje koje Srbiju vraća vek unazad, postavila su se ona
osnovna pitanja :
Ko smo ?
Zašto nas tako nepravedno kažnjavaju ?
Da li smo ''sveti'' narod ?

Ova i slična pitanja razbuktala su maštu mnogih i probudila patriotska

osećanja u njima goneći ih da počnu sa prekopavanjem istorije tražeći i
najmanji znak dominacije Srba u prošlosti kao dokaz o kažnjavanju koje nas
je dostiglo od strane zavidljivaca koji uporno prekrajaju istoriju tvrdeći da
smo do 9 veka bili primitivci kojima su pismenost doneli Ćirilo i Metodije.
Potkrepljeni činjenicom koju je doneo 20 vek, da istoriju pišu pobednici
 11

setili su se Vinčanskog pisma i kulture kao istinskog dokaza da je sve počelo

sa ovih prostora. Argumente i potporu su nalazili u narodnoj poeziji, pa i na
kulturnim-istorijskim spomenicima. Tako na primer, na Smederevskoj
tvrđavi iz 15 veka slovima je ispisano da je Đurađ tvrđavu sazidao 6938 god.
a ne 1430god. po kalendaru koji danas koristimo. To je navelo na zaključak
da srpski narodni kalendar ne računa vreme od rođenja Isusa Hrista, već od
nastanka sveta, a to je po ovom kalendaru 5508 godina pre nove ere, što
zadire u prošlost dalje i od nastanka sveta zabeleženom u Starom Zavetu koji
računa da je to bilo nešto preko 4000 godina pre Nove Ere. Pa ako su mogli
Evropljani da izbrišu kulturu starosedeoca Amerike i da predstave Indijance
kao divljake koje treba satrti sa lica zemlje, zar nije mogla takva sudbina da
zadesi i nas Srbe ? Složićete se dovoljan razlog da pokušam da prenesem
moja saznanja o istoriji ovdašnjeg sveta.
 12

GLAVA 3.

Opet smo u travi iza te ogromne ptičurine koja uzimajući zalet stvara
zaglušujuću buku. I kada ta buka dostigne vrhunac dolazi do blokade u
mozgu, svet oko tebe nestaje i možda je to ono stanje koje dostižu oni koji
upražnjavaju ''jogu'' kada kako kažu izlaze iz sebe. Avion počinje polako da
klizi po pisti, a zatim sve brže i brže odnoseći sa sobom tu užasnu buku. I
dok pritisak koji je tih nekoliko trenutaka vladao bubnim opnama polako
jenjava deblokirajući mozak, prvo što se javlja je iščekivanje da se kao i
mnogo puta ranije sjedinim sa pilotom uživajući u panorami koju pruža
pogled iz pilotske kabine za vreme uzletanja. Naravno to sam tada pripisivao
svojoj mašti, ali kasnije sa odrastanjem i dobijanjem više slobode od strane
roditelja u osvajanju okoline, shvatio sam da sva ta mesta postoje, a da mašti
pripada samo mali deo kojim sam dopunjavao pejzaž pridajući veću važnost
priči, a samim tim i sebi. Ali kao što već rekoh toga dana je bilo sve
drugačije.......

Umesto da zajedno sa pilotom uživam u lepotama nestajućeg pejzaža, za

tren oka sam proleteo pored pilota ostavljajući daleko iza sebe avion. I pre
nego što se stopih sa nekom vrstom izmaglice u kojoj su se presijavale
dugine boje, poslednje što mi je ostalo urezano u sećanju bejahu razrogačene
oči druga koji je valjda baš u tom trenutku smogao hrabrost da podigne
glavu iz trave tupo zureći u avion koji je zamicao za horizontom. Nisam
uspeo ni da shvatim šta se dešava, a već je u nekom dalekom svetu, u nekoj
vrsti laboratorije, izmaglica duginih boja formirala moj lik. Stajao sam
ispred drugog ''ja'' koje je sa širokim osmehom na licu bilo spremno da me
primi u zagrljaj. Ali na moju veliku žalost, neki nazovimo ga ekspert koji je
odlučivao o mojoj sudbini, iz meni tada nepoznatih razloga reče: ''Ne nije on
još spreman'', i kao duh koji se vraća u Aladinovu lampu vratih se u svoje
telo, koje me je čekalo u travi, u trenutku kada je drug već počinjao da se
pridiže, a od aviona je ostala samo mrlja na horizontu. U polupijanom stanju
sam sledio njegov primer i na moju sreću on je rešio da treba da se vratimo
kući tako da sam se ubrzo stropoštao u krevet i zaspao čvrstim snom. San je
bio čvrst i sigurno se ne bih probudio do jutra da me nije presekao oštar
mamin glas koja se upravo vratila iz komšiluka sa te ritualne pred-večarnje
kafice. Naime ceo komšiluk je svakog popodneva živeo jednim bićem. Nije
to kao danas, ljudi su imali mnogo više vremena i bili su okrenuti jedni
drugima. Znalo se da posle posla sledi ručak pa kratak odmor, a zatim su se
 13

muškarci odvajali družeći se uz šah i karte, a žene su uz kafu prebirale svoje

teme. Otreznio me je mamin prekor jer nije mogla da shvati da sam se sa
onako prljavim nogama uvalio u čistu posteljinu i to još bez večere.

Srećan što su mi roditelji blage naravi pa se svi moji nestašluci završavaju

bez batina zaboravih na sve što se dešavalo toga dana. Eto tako se završio
prvi susret sa mojim drugim ''ja''. Život je nastavio da teče dalje, a mene su
čekala nova uzbuđenja i saznanja. Naredna godina je bila preokupirana
polaskom u školu, događaj koji je potpuno potisnuo sva moja maštarenja, pa
sam skoro i zaboravio izlet u nepoznato. Ponekad sam imao neke nerazumne
snove, vrlo često i govorio u snu, a dešavalo se i da u sred sna ustanem i
pođem negde. Sve se to završavalo u toplom maminom zagrljaju, a sva
krivica je svaljivana na školu i obaveze koje mi je nametala jer sam važio za
vrlo osećajno dete koje ne trpi poraze i hoće u svemu da bude najbolje. Ali
jedan događaj me je, kao grom iz vedra neba, vratio u zbivanja doživljena na
starom aerodrumu. Duboko potisnuta negde na poslednjim policama arhive
moga mozga, kao da su jedva čekala priliku da iskrsnu iz zaborava i zauzmu
vodeću poziciju u mojim preokupacijama.

Pošto sam kao i svi moji drugovi bio zaražen pecanjem, ogromna mi je želja
bila da se otisnem što dalje od bara, koje su okruživale naše bašte, gde sam
se morao zadovoljiti sitnim barskim karašima. Možete zamisliti kakva je
radost bila kada mi je mama jednog dana dozvolila da se pridružim starijim,
hajde da ih nazovem drugovima, jer pošto sam bio tek u drugom razredu
osnovne škole za njih srednjoškolce sam bio klinac. Konačno je osvanuo taj
dan kada ću ići čak do Galovice, kanala koji se protezao od Surčina,
krivudajući kroz ravna polja, sve do Save. Eto dočekah i ja da dođem do
prilike da upecam neku krupniju babušku, ili ako se posreći šarana, pa da
opet vraatim primat u društvu vršnjaka koji su već imali tu priliku, sa
očevima pecarošima, da uživaju u blagodeti Galovice. Pa ne možete ni da
zamislite kako su moje priče izgubile važnost pred hvalisanjem drugova
kako su upecali babušku od pola kilograma, te pokidao im se šaran od dva
kilograma......Došlo je do toga da sam prestao da organizujem posete
aerodrumu, a o autoputu i da ne govorim. Nikome više nisu trebale moje već
prevaziđene priče u koje su sa odrastanjem sve manje verovali.

Od uzbuđenja nisam mogao oka da sklopim, celu noć sam se borio sa

ogromnim ribetinama koje su kao od šale lomile moja dva trščana štapa,
moje ''kraljeve karaša'' kako sam ih nazivao jer niko nije izvadio više karaša
od njih. Još se prvi zraci Sunca nisu ni pomolili kroz otvoren prozor moje
 14

sobe, a već sam bio obučen stavljajući u torbicu flašu vode i sendviče koje
mi je mama pripremila. Naravno bio je to jedan ''slani'', dva parčeta hleba a
između mast luk i aleva paprika, i drugi ''sladak'', umesto luka i aleve
paprike preko masti ide šećer. Rumenilo zore zateklo me je u bašti sa
motikom u rukama u potrazi za crvenim i crnim glistama, pravim
poslasticama za svu takozvanu belu ribu što je tada bio vrhunski domet za
mene i pribor kojim sam raspolagao. Naravno radovao sam se i ponekom
rovcu namenjenom starijima kao zahvalnost što me vode sa sobom.

Zaokupljen glistama koje je svetlost, donošena udarcem motike po vlažnoj

zemlji, terala dalje u dubinu nisam ni primetio da mi se približavaju dve
bicikle. Trglo me je zvono baš u trenutku kada sam pažljivo izvlačio jednu
sočnu crvenu glistu čija se polovina savijala oko mojih prstiju, a druga
grčevito upinjala da prodre što dalje u skrovište negde u utrobi zemlje. Nagli
trzaj izazvan neočekivanom zvonjavom koja je poremetila jutarnju mirnoću
prirode, kobno se završio pucanjem gliste na pola. Pomislih kako propade
jedan dobar zalogaj za neku krupnu babušku, ali i na to da će se ona druga
polovina gliste vrlo brzo oporaviti, regenerisati, i nastaviti da živi.

Propinjući se na zadnji točak, što je trbalo da pokaže svu nadmoć njenog

jahača, prva bicikla se zaustavi tik uz moj ulov, dve konzerve sa glistama i
teglom u kojoj su tri rovca pokušavala da se zariju što dublje u ono malo
zemlje koje sam stavio unutra. Rutinskim pokretom, očigledno mnogo puta
ponavljanim i dobro uvežbanim, vođa naše tročlane ekipe zadužen i za moju
sigurnost u ovoj ribolovačkoj ekspediciji, izruči sadržinu konzervi na
zemlju. Bio je zadovoljan onim što je video konstatujući da odmah možemo
da krenemo. Ponosan na dobro obavljen zadatak spakovah mamce u torbicu
u deo koji je pregradom bio odvojen od sendviča, stavljajući je u korpu moje
bicikle. Znate u to vreme glavno prevozno sredstvo je bilo bicikla i gotovo je
svaka bila opremljena korpom, bilo napred ili pozadi, u koju je moglo da se
smesti poprilično stvari.

Upinjući se svom snagom da stignem moje starije drugove čije su bicikle

bile veće i bez mnogo napora su jurile za mene gotovo neverovatnom
brzinom, shvatih da nema bojazni da ću ih izgubiti, pa čak i ako odmaknu iz
vidokruga. Prestao sam da razmišljam o tome da li ''vođa'' obraća pažnju na
mene i moje zaostajanje čudeći se kako to da mi je sve poznato iako ovuda
idem prvi put. Sve sam ovo već video ali iz nekog drugog ugla. Slika je bila
zaturena negde duboko u memoriji, samo je sada bila dopunjena zvucima
prirode,mojim dahtanjem i cijukanjem zadnjeg točka koji je vapio za
 15

podmazivanjem. Paralelno sa slikom koju su do mozga donosile oči

ograničene položajem koji su u odnosu na krajolik imale, lebdela je slika
koju sam ranije toliko puta video zureći iz aviona koji se gubio u daljini.

Zaokupljen mislima koje su me vratile par godina unazad, nisam ni primetio

da su ostale dve bicikle nestale iz vidokruga jer više nisam ni brinuo o njima.
Znao sam u svakom trenutku gde sam i kuda treba da idem. Tada sam prvi
put shvati istinu. Istinu koju nisam umeo da prepoznam, ali koja mi je
govorila da postoji mašta, ''mašta'' koja je ustvari stvarnost. Da je tu pored
nas u isčekivanju potpunog ozdravljenja našeg mozga i prihvatanja njegove
zdrave energije toliko neophodne za savlađivanje nagomilanih sila zla. I dok
sam tako razmišljao o prirodi mojih drugih maštarija, tražeći odgovor da li
su one stvarnost poput poistovećivanja sa pilotima i uživanju u panorami
koju pruža pogled sa visine, shvatih da u blizini nema mojih drugova. Vratih
se u stvarnost na krivudavi puteljak okovan visokom trskom čije su šuštanje,
proizvedeno blagim povetarcem, nadjačavali kreket žaba i žamor ptica
zanete u žustrom međusobnom raspravljanju, verovatno je u pitanju bila
teritorija. Znao sam da ne mogu da zalutam jer sve mi je bilo poznato kao da
sam tuda milion puta prošao, ali prožimali su me žmarci posle svakog
oštrijeg zvuka izazvanog snažnim mahanjem pačijih krila, koje su se uz
grakat podizale u vazduh uznemirene prisustvom uljeza na njihovoj teritoriji.
Na sreću ugledah jedno drvo koje je ponosno štrčalo iznad trske gospodareći
svojom krošnjom tim delom terena.

Zaustavio sam se pored drveta, prislonio uz njega biciklu tako da konzerve

sa glistama ostanu uspravno kako pod pritiskom zemlje ne bi pospadali ovlaš
pričvršćeni limeni poklopci koji nisu dobro ''pasovali'' jer su skinuti sa tegli.
Malo su bili i deformisani prilikom bušenja rupa ekserom, izvađenim iz
daske, gde mi je ulogu čekića odigrao najbliži kamen. Za svaki slučaj sam
zavirio u torbicu, sve je bilo u redu, pa sam pristupio veranju uz drvo. U
tome sam bio vrlo vešt i začas sam se našao visoko u krošnji sa koje se
pružao predivan pogled na okolinu. Ponovo sam shvatio da sam sve to ranije
viđao, razlikovale su se samo boje koje je donosila priroda u zavisnosti od
godišnjeg doba, i to što je vidokrug bio mnogo ograničeniji u odnosu na
vidokrug iz perspektive pilota uzletajućeg aviona.

Vrlo brzo sam uočio razliku od memorisane panorame, a ogledala se u vidu

dva srednjoškolca šćućurena stotinak metara dalje u visokoj trsci na nekih
četiri-pet metara od vijugave staze, pogleda uprtog u pravac kojim sam
trebalo da dođem. Shvatio sam da su hteli malo da se poigraju sa mnom i da
 16

sam upravo bio na nekom testu hrabrosti. Iako su im pogledi bili prikovani
za stazu, za svaki slučaj zaklonio sam se iza debla, spreman za moju igru.
Hteo sam da vidim koliko dugo će izdržati i šta će uraditi kada shvate da me
nema. Udobno sam se smestio između dve grane pogleda uprtog do granice
gde su se sa jedne strane spajali nebo i trska, a sa druge pogled se
zaustavljao na bedemima koji su opkoljavali Galovicu stavljajući joj do
znanja da su oni gospodari koji određuju kuda i kako će se ona protezati.
Zadovoljan što je konačni cilj i susret sa neizmernim zadovoljstvom koje me
očekuje u borbi sa krupnim babuškama tako blizu, uz činjenicu da sam na
neki način nadmudrio starije drugove, prepustio sam se uživanju u prizoru
koji mi je omogućila visina stabla na kojem sam se nalazio.

Opijen bojama i zvucima prirode nisam ni primetio kada su ona dvojica

izašla iz zaklona. Osvestio me je tek njihov žamor koji je postajao sve
razgovetniji sa njihovim približavanjem mestu na kojem sam se nalazio.
Gurali su pored sebe bicikle i nagađali šta li je to moglo da mi se dogodi jer
je prema njihovom proračunu trebalo odavno da se pojavim. Koliko sam
shvatio najviše ih je pogađala činjenica da su kod mene mamci, pa šta ako
sam se vratio kući, onda će zakasniti da zauzmu dobra ''njihova'' mesta jer se
pročulo da riba radi i verovatno će biti dosta pecaroša. Jedina im je uteha
bila što je radni dan. Varijanta da sam se izgubio nije ih mnogo brinula,
valjda u tom trenutku opsednuti za dobrim mestom za pecanje nisu ni bili
svesni mogućih posledica. Predpostavka na kojoj je jedan insistirao, da sam
se ''usrao'' od straha i da sedim negde uplakan pored bicikle, im je razvlačila
usta od uveta do uveta i jedino je to moglo da kompezuje čak i gubitak
dobrog mesta. I sigurno bi igra sa moje strane potrajala da me nije odala
bicikla prislonjena uz drvo. Uz komentar ''opasan mali'' složiše se da je dosta
bilo gubljenja vremena i da što pre treba da stignemo do Galovice kako bi
oni zauzeli svoja mesta.

Ostatak puta smo prevalili vrlo brzo, ćutke, zaokupirani svojim mislima. I
ako sam išao za njima osećao sam da su im lica bila izobličena od besa jer ih
je klinac nasamario. Ja sam upoređivao sliku pejzaža zabeleženu u mozgu iz
perspektive pilota sa onim što mi se pružalo pred očima, shvatajući da je to
jedno te isto. Kad konačno izbismo na čistinu ukaza nam se vijugavi bedem
koji se provlačio kroz šarena obrađena polja, kao neka ogromna zmija,
štiteći vodu od naših pogleda. Tek tamo na nekih kilometar ili malo više gde
se pravac kanala poklapao sa putanjom kojom smo išli video se odsjaj već
poodmaklog Sunca koje se ogledalo u vodi mirnoj kao staklo. Uz bedem
zbog strmine smo morali da guramo bicikle, pa kad nam se ukaza korito
 17

kanala mestimično obraslo visokom trskom, mislio sam da će srce da mi

iskoči iz grudi. Zbir napora i oduševljenja izazvanog prvim susretom sa
toliko hvaljenom u ribarskim pričama, Galovicom, oduze mi dah tako da
sam morao da zastanem kako bih, kako se to kaže, došao sebi.

Polusvaesno sam primio naređenje da treba da se raspakujem i smestim tu na

čistini tik uz trsku, a oni će zauzeti svoja mesta nekih desetak-petnaest
metara dalje u tršćaku gde se jedva naziralo da je utabano nekih dva metra.
Mesto je bilo skrovito i na njihovu sreću ''prazno'', a nije ni čudo jer samo
uvežbano oko bi primetilo tragove koji kroz gustu trsku vode do tamo. Dok
sam se raspakivao krajičkom oka sam motrio kako se njih dvojica pažljivo
provlače kroz trsku vodeći računa da što manje ostavljaju tragova, kako bi
sačuvali tajanstvenost mesta. Kao i kod svakog pecaroša u trenutku me
preplavi blaga zavist koju razaganah mislima da se riba kreće i da će kod
mene doći ona najveća. Mnogo puta kasnije sam se uverio koliko je jaka
sujeta kod nas pecaroša pa nije ni čudo što nam je najomiljenija pesma sa
refrenom ''šta bi dao da si na mom mjestu'' koju smo pevali kada bi se
zakačilo nešto krupnije.

I tako je počeo vrlo značajan dan u mom životu. Ispostavilo se da je ono što
se tada dogodilo duboko potisnulo uzbuđenje mog prvog susreta sa
Galovicom zbog koga noć pre nisam ni oka sklopio.

Prebirajući po glistama izabrao sam najkrupniju verujući da je ona baš ta

kojoj ni jedna riba neće odoleti. Naravno predpostavljao sam da će najveća
rasterati ostale i za sebe prigrabiti tako sočan mamac. Prepolovio sam je, a
ona se tako žestoko koprcala da nikako nisam mogao da je namaknem na
udicu koja je očigledno bila mala za tako veliki mamac. Na kraju sam
nekako uspeo tri puta da je nanižem na udicu razmišljajući šta da radim sa
viškom od nekih tri-četiri santimetra koji je štrčao izvodeći čudesan ples
pred mojim očima. Iskustvo i susreti sa sitnim karašima mi je govorilo da je
to izvor neuspeha, jer riba uhvati za taj slobodan kraj gliste i tako je svuče sa
udice bez ikakvih posledica po nju. Odlučio sam da ostavim sve tako kako
jeste u uverenju da sada pecam krupne ribe koje će progutati sve odjednom.
Tridio sam se da zabacim što dalje uz trsku i kada sam, po meni, bacio baš
na pravo mesto udobno sam se smestio u travu pogleda prikovanog za
plovak. Bilo je to guščije pero koje za malo da me košta glave, sva sreća je
što sam bio brži od razjarenog gusana koji je smatrao da mu ugrožavam
teritoriju. Vrh sam mu obojio u crveno tako da je štrčo iz vode kao neki
svetionik ukazujući na dešavanja oko mamca.
 18

Bilo je sve mirno i tiho, a ja sam polako tonuo u blagodeti Sunca koje me je
obasjavalo i grejalo odozgo, a istovremeno zraci odbijeni od površine vode,
ravne kao staklo, s vremena na vreme su brisali iz vidokruga plovak,
stvarajući dugine boje pred mojim očima. Tišinu je remetio kreket žaba, koje
su verovatno bile uznemirene našim prisustvom, dopunjen retkim
praćakanjem uhvaćenih riba na štapovima mojih drugova i ponekim
cvrkutom ptica koje su na obližnjem polju uživale u gozbi. Opijen tom
mirnoćom i čistim vazduhom, sjedinjen sa zvucima koji su me okruživali,
zaboravih na plovak miran kao da sam zabacio u bunar, i prepustih se
mislima rešen da proanaliziram događaje vezane za poistovećivanje sa
pilotima na starom aerodrumu. Skoncentrisao sam se maksimalno, toliko da
sam izgubio sva ovozemaljska osećanja, činilo mi se da sam se stopio sa
vazduhom i tako rasplinuo nad celim horizontom posmatrajući zemlju sa
visine. Podsvesno sam shvatio da rasplinutu energiju moram da skupim i
usredsredim na cilj jer samo tako mogu stići do slike iz pilotske kabine
uzletajućeg aviona.

I kao što se duh posle obavljenog posla vraćao u ''Aladinovu'' lampu tako se
rasuta energija vraćala u moj mozak da bi u sledećem trenutku poput lasera
bila uperena u tačku negde iznad aerodruma. Na tren se pojavi meni dobro
znana slika iz pilotske kabine i odmah nestade zamenjena čudnim bojama
tunela kojim sam ranije prolazio. Znao sam da idem u susret mojem drugom
''ja'' i mnogo sam se obradovao kada sam ugledao ozareno lice koje me je sa
nestrpljenjem očekivalo.

'' Dobro došao, već je bilo vreme da se pojaviš. Tvoj mozak je već toliko
uznapredovao tako da si u mogućnosti da me viđaš kad god poželiš, samo je
potrebno da se dobro skoncentrišeš.''

I taman kada sam hteo da odgovorim i da se upustim u razgovor uz gomilu

pitanja koja su navirala kao bujica prestižući jedna druga, trže me glas
druga, koga je žeđ naterala da se odvoji od svoga mesta upućujući ga ka
biciklama i torbama na dva tri metra od mene. ''Vidi ovoga spava otvorenih
očiju kao indijanac. Pa gde ti je plovak, tebe može i riba da pojede''.
Naravno bio je ubeđen da me je umor savladao, rano ustajanje i pola sata na
bicikli bili su dobar razlog za potvrdu takve konstatacije. Nisu ga iznenadile
ni otvorene oči jer je bio jedan od onih gutača stripova o kaubojima i
indijancima, gde se indijancima pripisivala moć da mogu da spavaju
otvorenih očiju. Tako su i u snu zapažali sve pokrete tako da ništa nije
moglo da ih iznenadi.
 19

Još nesvesan onog što se događa zgrabih štap i polako počeh da pratim
pogledom najlon kako bih došao do plovka koje se negde zaturio. Bio sam
iznenađen kada sam zapazio crveni vrh nekih desetak santimetara pod
vodom u tršćaku neposredno uz obalu. Razmotani najlon je bio daleko duži
od štapa i počeh da ga namotavam kako bih udicu izvadio iz vode i proverio
šta je sa mamcem. Kada sam procenio da će štap prevladati preostalu dužinu
najlona iz bojazni da se udica ne zakači za trsku oprezno povukoh ka sebi.
Na veliko zaprepašćenje nešto se zakoprca na drugom kraju i shvatih da se
to riba sama, ko zna kada, zakačila. Počeo sam da vučem jače, a štap se uz
drhtanje povijao tako da je bilo samo pitanje šta će pre pući, najlon ili štap?
Oštro oko starijeg druga, koji u trenu zaboravi na žeđ i otvorenu flašu u ruci,
usredsređeno na moje nevešte postupke, shvati da nemam šanse da izvučem
ribu. Reče mi da ne pokušavam ništa više, skide se do gaća i zagazi u vodu.
Dubina nije bila velika, ne bi ni gaće ukvasio da se nije spustio u vodu
prateći rukom najlon. Shvatio je da je riba tražeći zaklon nekoliko puta
obmotala najlon oko trske pa nije bilo šanse da je izvučem iako nije imala
više od trista grama. Čvrsto je stegao ribu rukom zabijajući joj prste u škrge
dok je drugom rukom otkačinjao udicu. Kada je oslobodio udice baci je na
obalu pravo na mene. Refleksno ispustih štap i pokušah da je uhvatim.
Nepripremljen na ovaj njegov potez osetih kako mi riba isklizava iz ruku i
preplavi me strah da će ovaj moj prvi veliki ulov skliznuti nazad u vodu.
Bacih se i telom prignjavih ribu uz podrugljiv osmeh starijeg druga koji je
pokušavao da odmrsi najlon obmotan oko trske. Nije mogao ni da shvati šta
meni znači babuška od oko trista grama koja je poslednjim trzajima repa
pokazivala da je na izdisaju. Bila je to najveća riba koju sam do tada upecao,
uspeh sam pripisivao sebi, jer je došla na moj štap, iako je ja nisam izvadio
iz vode.

Zaokupljen nadirućim osećanjima koja su predstavljala mešavinu onog što

se dogodilo i prve za mene trofejne ribe, nisam ni obraćao pažnju na smeh
koji je proizvela priča o mom spektakularnom bacanju za ribom. Iako su bili
tik uz mene, jer u međuvremenu je i onaj drugi dotrčao da vidi šta se to
događa, njihove reči i smeh me nisu doticale, delovale su kao neko
nerazumno mumlanje. Shvatio sam da su osećanja kojima sam bio
preplavljen na trenutak paralisala moja čula za spoljni svet, pa reših da se
skoncentrišem na sadašnjost i vratih se pecanju. Do kraja dana sam upecao i
to bez ičije pomoći još dve babuške približne veličine, pa možete zamisliti
kako sam bio pun sebe kada sam se te večeri pojavio u društvu.
 20

GLAVA 4.

Taj moj prvi veliki ulov i događaj vezan za njega, predstavlja prekretnicu u
odnosima sa mojim drugim ''ja''. Susreti su postali češći i nekako me sve to
podsećalo na suncokret. Znate ono , preko noći, pognute glave maksimalno
se koncentriše skupljajući snagu, da bi sa prvim jutarnjim zracima pogledom
počeo da prati Sunce vezan neraskidivom nevidljivom energetskom niti sve
do zalaska. Iz tog zaljubljenog pogleda ka Suncu crpi energiju neophodnu za
njegovo sazrevanje i dalju ulogu u procesu koji mu je priroda namenila,
ili...?

Ovo ''ili'' me ponovo upozorava da još nije trenutak da podelim istinu sa

vama jer smo još uvek robovi ''bolesnog mozga''. Da se razumemo kada
kažem bolestan mozak ne mislim na onu deformaciju koja predstavlja defekt
mozga sa proizvodom radnji ne primerenih za, kako mi to kažemo,
normalnog čoveka. Već mislim na onu negativnu energetsku skramu kojom
je zarobljeno celo čovečanstvo i koja kao izolator sprečava vezu-
komunikaciju mozga sa zdravom energijom razuma koja nas okružuje. Ne
moramo da idemo daleko da bi se uverili kako je naš mozak još uvek
nesposoban da funkcioniše razumno, da je povodljiv i da često ne primećuje
apsurde, i kao takav podložan je manipulacijama. Setimo se samo da smo
više od četrdeset godina učeni da su partizani pozitivci, a četnici negativna
pojava u našem društvu da bi se to preokrenulo u poslednjih petnaestak
godina. Sada imamo pojavu apsurda da se poneki najokoreliji zagovornici
partizanštine okreću i postaju vođe sa najcrnjim rečima za ono što su
godinama propagirali. U crkve zalaze i postaju vernici oni koji su godinama
po crkvama ''pljuvali''. Propagatori demokratije i slobode čoveka koji su u
svojim zemljama ukinuli smrtnu kaznu, u ime humanosti, i za najveće
zločince besomučno bombarduju i ubijaju ljude i decu po drugim državama.
Pa ovo prekrajanje istorije, podmetanje lažnih dokaza, podmetanje svega i
svačega u svrhu materijalne dobiti, olako prolazi nezapaženo kod većine.

Primera ima na svakom koraku, ali smo još uvek nesposobni da se odupremo
uticaju negativnih sila mraka, iako ih sve češće registrujemo uglavnom
ravnodušno ne raspoznajući njihovu razornu moć, ostajući bez ikakve
reakcije kao da se to nas ne tiče. Ali nade ima. Sigurno je da pobedu tj.
''izlečenje'' neće doživeti ova generacija koja bez obzira na sve negativnosti
svakim danom otkriva sve više i više istine slažući kockice u mozaik koji će
 21

raspoznati i dovršiti neki drugi. Tada će doći vreme uživanja svih

blagodetima pozitivne energije razuma, biće to pravi ''Raj'' za čovečanstvo.
Da li će biti kratkotrajan i koliko dugo će mo biti ''oaza'' zavisi od
konstalacije pozitivnih i negativnih sila koje vode bespoštednu borbu svuda
oko nas. Da je naša zemlja neka vrsta oaze gde naši predci vidaju rane
isčekujući ozdravljenje mozga, tj. njegovo oslobađanje od negativne
energetske skrame i uključivanje u sistem pozitivne energije razuma kao
dodatnog generatora pozitivnih sila toliko neophodnih u savlađivanju
glavnog neprijatelja, saznao sam iz susreta sa mojim drugim ''ja''. Pokušaću
da sva ta saznanja složim u prihvatljivu priču koja će razotkriti neke istine i
uputiti nas ka prepoznavanju cilja postavljenim pred ovu planetu, kao i
shvatanje naše prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Tamo negde na udaljenosti još nepojmljivoj za stanje u kome se naš mozak

danas nalazi, u Univerzumu kojem pripadamo, postoji galaksija sa
planetama naseljenim ljudima sa kojima smo u tesnoj vezi preko našeg
drugog ''ja''. Celim sistemom vlada pozitivna energija razuma uspostavljajući
energetski štit za odbranu od stalnih napada negativnih sila koje kuljaju iz
crnih rupa okruženja. Negativne sile su sile mraka koje u tom prirodnom
ciklusu imaju zadatak da ugase svetlost kao izvor života radi održanja
ravnoteže Univerzuma neophodno za njegovo opstajanje......

Jedna od centralnih planeta tog sistema se zove Srbislava i glavni je ''krivac''

za bitisanje ljudske rase na našoj planeti koju mi zovemo Zemlja. Život na
Srbislavi je do pre milion godina bio spokojan, miran, što bi mi danas rekli
''pravi raj''. Odvijao se po strogo uređenim pravilima kojih su se svi
pridržavali prihvatajući ih bez ikakvog opterećenja, kao urođena, nešto
slično možemo danas sresti kod mravinjaka. Svako zna svoje mesto i ulogu
u sistemu, daje koliko može i uzima koliko mu treba. Ne liči li vam ovo na
''komunizam''? Sa svim susedima, stanovnicima okolnih planeta su živeli u
dobrim odnosima sačinjavajući zajednicu koju je krasila komunikacija i
jedinstveni odbrambeni sistem.

Sama galaksija se naziva Adam, ime koje je nama dobro poznato, ali već
hiljadama godina ne uspevamo da ga stavimo na pravo mesto. Izronilo je
nekako iz pukotine skrame koja nam je zarobila mozak, ali je pukotina toliko
uska da nam je zrak istine koji izvire osvetlio samo delić tame koje trebamo
da se oslobodimo. Za sada samo tumaramo po njoj nagađajući šta se tamo
krije. E, upravo je ta galaksija presek gde se besmrtnost spustila u smrtnost i
predstavlja prvu fazu poznatu pod pojmom ''život'' gde caruje borba za
 22

opstankom. Tu je prinudno rođen život kao niži stupanj savršenstva koje je

zapalo u krizu pod pritiskom nabujalih mračnih sila negativne energije. U toj
borbi za očuvanje ravnoteže ''bogovi'' (pozitivne sile razuma) pribegavaju
stvaranju novih izvora pozitivne energije sejući ih po prostranstvima kojima
gospodare.

Pokušao sam nešto više da saznam o tom prelazu iz savršenstva u prizeman

život ili nama bliže rečeno ''Kako su se bogovi spustili na zemlju''? Ali moje
drugo ''ja'' nije moglo mnogo da mi pomogne jer cela galaksija Adam je u
sličnoj situaciji kao i mi ovde. Tumara u mraku tražeći svetlost koja će im
osvetliti put njihovog nastajanja. Kao verovatno prva karika u lancu
stvaranja novih izvora pozitivne energije razuma, daleko je bliža savršenstvu
od nas, pa su i negativnosti koje donosi borba za opstanak mnogo blaže, a
sam život je mnogo duži. Marljivo čuvaju zapise svojih dostignuća pa sam
tako uspeo da razotkrijem deliće projekta arhiviranog pod imenom ''Planeta
Zemlja'', velikog uspeha naučnika planete Srbislava u nastojanju galaksije
Adam da stvori nove izvore pozitivne energije razuma. Za sada su to samo
delići koje ću složiti u neku nama razumnu priču, ali osećam da će uskoro
moj mozak biti u potpunosti oslobođen od skrame koja ga steže tako da ću
shvatiti celu istinu i koliko smo, mi na Zemlji, te istine u ovom trenutku
spremni da prihvatimo.

Da se vratimo malo na funkcionisanje odbrambenog štita galaksije Adam.

Jedinstveni odbranbeni štit činile su pozitivne sile razuma, tvorci Srbislave,
grčevito braneći tvorevinu, garanciju produžetka sveta. Srbislava je stvorena
sa zadatakom da dopuni ispražnjene akomulatore energije koja se trošila u
beskompromisnoj borbi sa negativnim silama mraka u očuvanju toliko
neophodne ravnoteže za opstanak Univerzuma. Kao i mi danas i oni su bili
nesvesni svog nastajanja i uloge u održanju ravnoteže pozitivnih i negativnih
sila bez koje bi došlo do eksplozije Univerzuma. Ali kao bliža karika tvorcu
savršeniji su od svoga dela, tj. nas pa su sa manje poteškoća shvatili svoju
ulogu i ukjlučili se u odbranbeni sistem spašavajući ga da se po ko zna koji
put ne raspadne. Da se razumemo i oni su daleko od savršenstva. Moje
drugo ''ja'' mi je objasnilo da razrešenje mnogih zagonetki kojima se od
nastanka bavi njihova nauka, upravo zavisi od ozdravljenja našeg mozga.
Ma sve bi bilo lakše da se, posle poslednjeg uspostavljenja ravnoteže,
negativne sile mraka nisu izmigoljile kroz jednu nezaštićenu crnu rupu šireci
tako zarazu na tek uspostavljeni raj.
 23

Ta zaraza je destruktivno delovala na Maticu koja je bila direktna veza

između pozitivne sile razuma i stanovnika Srbislave. Posledice su bile
ogromne i još uvek se radi na njihovom otklanjanju. Naime zaražena Matica
je pogrešnim signalima dekodirala mnoge delove mozga srbislavaca, pa je
nastala neka vrsta pomračenja što je narušilo energetski sistem Srbislavci-
Matica-pozitivne sile razuma. Došlo je do zagušenja protoka energije koja
nije doticala u dovoljnim količinama do pozitivnih sila razuma. Poremetila
se ravnoteža i nabujale negativne sile mraka su na mnogim mestima počele
da prodiru u odbrambenu zonu izazivajući kataklizme koje nisu mimoišle ni
našu planetu.

Zabrinuti Srbislavci su se dali u ogorčenu borbu za opstanak, za povratak

izgubljenog raja. Skoncentrisali su sve svoje neoštećene delove mozga u
čvrstu vezu sa Maticom crpeći sva moguća znanja koje je oštećeni mozak
bio u stanju da dešifruje. Bilo je tu mnogo uspešnih, manje uspešnih i
neuspešnih eksperimenata, pa je na neki način sistem dotoka energije
uspostavljen, ali još uvek nedovoljno stabilan da bi pozitivne sile razuma u
potpunosti povratile kontrolu na održavanju ravnoteže. Ja ću se ovde
osvrnuti samo na eksperimente i saznanja vezana za našu planetu.

I tako je otpočeo projekat ''Zemlja'' na kojem je angažovana elita Srbislave,

sa zadatkom da se daleko od zaražene teritorije proizvedu novi izvori
pozitivne energije. Ceo tim se složio da je to u tom trenutku bilo
najracionalnije rešenje, pa je pripremljena istraživačka ekipa sa zadatkom da
pronađe odgovarajuću planetu. Ali tada počinju teškoće. Sve ono što se
nekada lako rešavalo sada je postajala prosto ''noćna mora'' jer oštećeni
delovi mozga su iskakali iz sistema i uvek je nedostajala jedna nit da se
sistem zatvori i donese ispravno rešenje. Veliki problem je predstavljala
matematika jer trebalo je proračunati kolika je neophodna minimalna
energija za svlađivanje prepreka i uspešan povratak sa tako dalekog puta.
Srbislavci su shvatili cenu lagodnog života u vreme ''raja'' i težinu svih
upozorenja koja su dopirala do njih negde iz nematerijalnog sveta. Kako bi
se mi to danas izrazili bila su to upozorenja ''šestog čula'' koja su govorila da
treba raditi na usavršavanju odbrambenog sistema. Bilo im je jasno kako je
nekada lak zadatak postao gotovo nerešiv i koliko su propustili što nisu bili
aktivniji kada im je razum bio zdrav. Tada je skovana ona čuvena izreka ''što
možeš danas ne ostavljaj za sutra'' koje se na žalost i mi ovdašnji Srbi retko
pridržavamo.
 24

I dok su jedni tržili odgovarajuću planetu, drugi su se mučili da reše

problem prebacivanja ekspedicije na velike daljine, srce tima se borilo sa
nerešivim problemom. Naime cela logika je bila zasnovana na ideji pravljnja
simetričnog sistema Srbislavi sa Maticom koja bi bila kljucna veza novih
izvora energije i sitema Srbislave. Taj novi sistem je trebalo da funkcionise u
celom sistemu pozitivne energije kao satelit Srbislave sa zadatkom da je
dopunjava izgubljenom energijom kako bi se održala toliko neophodna
ravnoteža sila. U startu se pošlo pogrešnim putem, jer ideja
materijalizovanja indentične Matice na nekoj drugoj planeti je bila
neizvodljiva za Srbislavce jer su oni niži rang u sistemu održanja pozitivne
energije od Matice. Naime tu su se susreli sa problemom svoga nastajanja o
kome do tada nisu razmišljali. Sa zarženim mozgom bili su u sličnoj situaciji
kao mi danas pa su počeli da razvijaju i slične teorije. '' Eh da mi je ova
pamet bila ranije'' prozbori vođa tima žaleći što se ovim problemom nije
bavio u doba zdravog razuma. Ne zvuči li vam ovo poznato?

Osnovni problem im je bio kako je nastala Matica? Počele su da ih muče

nama poznate brige. Šta je prvo i kako nastalo? Oni ili Matica, da li je u
pitanju evolucija ili je ''Bog'' stvori sve, da nisu možda došljaci sa neke
druge planete? Sve su to mogli lako da otkriju samo da su radili na tome pre
nego što su se u sudbinu umešale negativne sile mraka koje su im pomutile
razum i blokirale puteve do zabačenih delova arhive mozga kojom je
paučina odavno ovladala. Život u pravom raju, kojim su se naslađivali u
vreme ravnoteže sila toliko ih je uljuljkao da nisu razmišljali o juče i sutra, je
počeo da im ispostavlja račune. I dok su se jedni mučili kako da proizvedu
Maticu trudeći se da raspoznaju signale pozitivnog rešenja koja im je ona
neprestano slala, drugi zaduženi za iznalaženje pogodnih planeta za
reprodukciju su već uveliko završili posao. Koristeći osobinu, kako mi to
kažemo ''da izađu iz sebe'', usnopili su energiju misli i uključili je u sistem
pozitivnih sila krstareći tako bezgraničnim prostranstvom punim svakojakih
planeta, zvezda,tela.......Tako su došli i do naše planete, jedne od retkih gde
se nije primećivao uticaj negativnih sila. Bila je nekako zabačena, van
domašaja, na suprotnoj strani ''crne rupe'' kroz koju su se izmigoljile
negativne sile mraka i samim tim zaštićena od upliva, ograničenog i
amortizovanog na samom začetku pozitivnim silama razuma.

Bila je to planeta slična mnogima na kojoj je neko već posejao život u

najprimitivnijem obliku i kao da je čekala kada će neko doći da nastavi sa
usavršavanjima i uključi je u sistem pozitivne energije Univerzuma. Lebdela
je nekako u prostranstvu po principu ''Ni tu ni tamo'' okružena omotačem
 25

koji je ljubomorno čuvao neophodne uslove za život sa zebnjom da se

svakog trenutka mogu rasplinuti po beskonačnosti utapajući je u mrtvilo
suseda. Srbislavci su odmah prepoznali da je uz malo uređenje ovde moguće
sagraditi sistem sa centralnim izvorom svetlosti i toplote, kojim je obilovalo
obližnje Sunce, sličan mnogim satelitima koji su kružili po periferiji
Univerzuma Srbislave. Da bilo je to pravo mesto gde će u dubokom miru,
daleko od mesta gde se vodila ogorčena borba sa negativnim silama mraka,
proizvesti novu Maticu i sagraditi sistem za dopunjavanje pozitivne energije.
Obrazujući energetski prsten u ozonskom omotaču Zemlje, skenirali su je
tražeći mesto gde će se iskrcati tj. materijalizovati kako bi prikupili
neophodne uzorke za laboratoriju na Srbislavi.

I gle ''čuda'' baš im je zapala za oko teritorija koju danas nazivamo

Balkansko poluostrvo. Omeđeno sa tri strane morima, opasano sa četvrte
strane planinama izgledalo je idealno za postavljanje baze odakle će se
krenuti u osvajanje planete i izgradnju dopunskog sistema pozitivne
energije. Odmah su proračunali da će uz minimalne napore oko sređivanja
novog sistema sa centralnom planetom ''Sunce'' na Balkanu biti idealni
uslovi za razvoj Matice i život Srbislavaca. Uvideli su da će uz minimalnu
energetsku pomoć lako fiksirati sistem sa Suncem u središtu, u položaju u
kojem su zatekli Zemlju, tako da će im za dugi period vremena biti
garantovana blaga klima na Balkanu.

Ali problemi nastadoše kada su rešili da uzmu i ponesu uzorke sa Zemlje

neophodne za analizu u laboratorijama Srbislave. Nikako nisu mogli da se
materijalizuju na površini zemlje kao što to rade na Srbislavi. Kao energetski
snop koji je opasao Zemlju mogli su samo da prenesu sliku zemljine
površine nazad na Srbislavu, ali nikako i neophodne im materijalne uzorke.
Shvatili su da i Maticu neće moći da materijalizuju pa su se vratili nazad ''u
sebe'' na Srbislavu. Na opštem sastanku svih naučnika koji su radili na
projektu doložiše svoja iskustva i predstaviše sliku Zemlje. Izveštaj je
totalno demoralisao ekipu koja je radila na iznalaženju rešenja za transport
ekspediciji na velike daljine, jer pored problema dematerializovanja prenosa
na veliku daljinu i materijalizovanja neophodnih stvari za rad na drugoj
planeti, susreli su se sa problemom o kojem uopšte nisu razmišljali. Nije im
ni padalo na pamet da ni sami ne mogu da se materijalizuju na nekoj drugoj
planeti kao što to čine na Srbislavi ili obližnjim susednim planetama.
 26

GLAVA 5.

Da malo pojasnim problem transporta sa kojim su se na Srbislavi susreli po

prvi put. Naime do tada se život na Srbislavi odvijao takoreći bez
transportnih sredstava. S, obzirom da su mogli bez ikakvih problema da se
energetskim sistemom prebacuju sa jednog mesta na drugo
(dematerijalizacija, uključenje u energetski sistem i materijalizacija na
odabranom mestu) nisu ni imali potrebe za trnsportnim sredstvima kakva mi
danas upotrebljavamo. A ni sam život to od njih nije zahtevao. Nisu imali
grdove, nije im bila potrebna nikakva industrija, sve što im je trebalo uzimali
su od prirode. Jedino mesto koje je kako mi kažemo imalo urbane obrise bio
je ''Grad'' nešto poput glavnog grada Sribislave gde je bila smeštena Matica i
sva naučna elita koja se uglavnom bavila problemom opstanka, odnosno
održavanja Matice i sistema pozitivne energije. Život u Grad-u se odvijao
takoreći pod otvorenim nebom, a centralno mesto je zauzimalo nekoliko
pećina, od kojih za dve možemo reći da su bile glavne. U jednoj se čuvala
Matica, a u drugoj je bila arhiva gde su se čuvale tajne i naučna dostignuća
predaka.

Bio je to arhiv ili bolje rečeno deo mozga, skup energetskih sila raznih
vibracija i nivoa oko čestice hajde da je nazovemo ''gen'' za pamcenje,
zakodiran u omotač tako da mu nije bilo pristupa. Srbislavci nisu bili
optereceni time šta se krije u arhivu, bila im je dovoljna informacija koju su
dobijali preko Matice, da je arhiv zapečatio ''Srbislav'' nekih 10 miliona
godina ranije posle poslednje kataklizme koju je doživela planeta. Naime
pod njegovim vođstvom sabijene su sile mraka,i uspostavljena je energetska
ravnoteža koja im je sve do tada obezbeđivala ''rajski život'', pa nisu nalazili
za shodno da čeprkaju po prošlosti. Pogotovu što su se plašili da
dekodiranjem mogu osloboditi i negativne sile koje su možda tu bile
saterane tako da je postojala mogućnost da se ravnoteža ponovo poremeti.

Posle dugotrajnog i mukotrpnog rada,zasnovanog više na predpostavkama

nego na činjenicama, kada su se najmanje nadali, poslati energetski impuls
je probio barijeru i otvorio vrata odavno zapečaćenog arhiva. Čekalo ih je
 27

pravo iznenađenje i gotovo nepojmljive stvari i dostignuća koja su ostvarili i

zaveštali njihovi predci. Zbog stanja u kome su bili tada nisu mogli da
shvate ni jedan promil, bolje rečeno uspeli su samo da dešifruju periferne
zakodirane sisteme dok je samo jezgro ostalo i do dan danas nerasvetljena
tajna. Na žalost iako mi je moje drugo ''ja'' pružilo priliku da se konektujem
u sistem arhiva, moje mogućnosti su bile ograničene, tako da nisam mogao
gotovo ništa da nazrem. Osećao sam se kao u vozu usred tunela, u mrklom
mraku, kada znate da su preko puta vas drugi putnici i ma koliko se trudili
ne uspevate da im razotkrijete lica. Kroz pukotine skrame koja se polako
cepa i oslobađa moj mozak tame u procesu ozdravljenja, moje drugo ''ja'' je
uspelo da prosledi energetske vibracije arhiva. Neke od njih su se podudarile
sa onim što sam u tom trenutku bio sposoban da primim, dešifrujem, pa ću
se osvrnuti na onu istinu kojom sam trenutno zaokupljen. Naime shvatio
sam da živimo u svetu koji nam se čini beskonačnim zato što je u njemu sve
ciklično, ponavlja se i što bi rekli vrti se u začaranom krugu. Kao što se
smenjuju dan i noć, Sunce izlazi i zalazi pa se ponovo pojavljuje i nestaje i
ubeđeni smo da je tako uvek bilo i da će tako uvek i biti. Međutim istina je
nešto drugo.

Tamo negde u beskonačnosti gde se beskonačnost dodiruje sa konačnošću,

je granica ovog našeg veštačkog sveta stvorenog po principu klatna koje se
obrće oko svoje ose, sa zadatkom da proizvede dodatnu energiju neophodnu
za održavanje ravnoteže pozitivnih i negativnih sila, ravnoteže tako
neophodne za opstanak Univerzuma. Iz tog začaranog kruga je gotovo
nemoguće izaći, a taj izlazak je ono što nas u podsvesti muči i govori o
nekom drugom životu koji nas možda čeka posle ovozemaljskog. Život u
tom konačnom svetu gde je Zemlja ravna poput ploče i nema kruženja u
neizvesnosti koja nas je zaokupirala i primorava nas da činimo razna ''dobra''
i ''zla'' dela u zavisnosti od pozitivnih ili negativnih sila koje u vreme
činjenja preovlađuju našim još ne izlečenim mozgom. Život odakle su došli
bogovi koji su nas stvorili i na žalost na tom svom misionarskom putu
stvaranja sveta negde u beskonačnosti zalutali i zaboravili na nas. Tako
ostavljeni, zaboravljeni, prepušteni sami sebi batrgamo se pokušavajući da
osmislimo život na ovoj planeti, nesvesni činjenice da smo stvoreni sa
određenim zadatkom koji ne uspevamo da ispunimo jer nas je zaokupio
virus negativnih sila mraka. Greške koje činimo vrlo brzo bi dovele do
samouništenja da nije ogromnog napora pozitivnih sila razuma koje rade na
ozdravljenju našeg mozga, ali o tome će mo malo kasnije.
 28

Da se vratimo na Srbislavce i delić tajni koje su uspeli da dešifruju

konektujući se u najpristupačnije delove arhiva njihovim tadašnjim
mogućnostima. Gotovo zaboravljeni mit o Srbislavu poprimio je nove
dimenzije i rasplamsao novu maštu na osnovu dekodiranih podataka. Naime
lagodan život im je potpuno uspavao receptore zadužene za prošlost, toliko
ih je uljuljkao da su zapostavili sve izuzev nagona za samoodržanjem i brigu
oko održanja Matice kao centra sistema. Prisustvo negativnih sila koje su
polako i neprimetno nadirale iz jedne zaboravljene crne rupe zahvatajući
koru mozga obavijajući je skramom neprobojnom za energetske impulse
neophodne za održanje ravnoteže energije, uz već pomenuti negativan uticaj
na Maticu i njene pogrešne signale, ih je prenulo iz sna tek kada je počelo da
poprima razmere katastrofe...... Ali za sada ostavimo tu temu koje smo se
ovlaš već dotakli i skoncentrišimo se na otkrića brižljivo čuvana u arhivu
ostavljenom od strane Srbislava. Njihova znanja o Srbislavu i njegovom delu
zapostavljena negde na polici pamćenja zarobljenoj u paučini negativnih sila
zla bila su na nivou naših nagađanja o našem postanku, potopu i ponovnom
rađanju. Tim veće je bilo njihovo iznenađenje kada su kročili u prvu
dešifrovanu odaju zagonetnog arhiva.

Ušli su u jedan svet sličan onom koji nas očekuje do kraja ovog milenijuma.
Ali da ne pričam o budućnosti, ovo sam napomenuo samo da bi shvatili kako
su Srbislavci došli do rešenja transportnih problema i prenošenja materije
(stvari, predmeta) sa jedne planete na drugu. Istovremeno radeći na izradi
međuplanetarnih letilica pristupili su i izradi robota koji će umesto njih,
zbog njihove nemogućnosti materijalizacije na zemlji, obaviti onaj fizički
deo posla – prikupljanje uzoraka neophodnih za laboratorijsku analizu. I
tako je pre nekih 60000-70000 hiljada godina otpočeo projekat ''Zemlja''.
Zaokupljeni projektom skoncentrisali su se samo na detalje neophodne za
njegovu realizaciju potiskujući sva ostala saznanja koja su ih zapljusnula
dekodiranjem pojedinih delova arhiva. To je bila potvrda da su i oni samo
smrtnici, svakako na nekom višem stupnju od nas jer su bliža karika u lancu
stvaranja. Izvoru ovog veštačkog sveta, koji je u začaranom krugu čije su
granice beskonačnost, stvorenom kao pomoćnim izvorom energije
neophodnom za održavanje ravnoteže sila. Njihova ograničenost prigušuje
našu znatiželju i ne dozvoljava joj da prodre dalje u sistem razuma od
granica koje su nam oni postavili, ali na sreću otvoren nam je projekat
''Zemlja'' koji će nam dati odgovor na ono što nas shodno našim
mogucnostima shvatanja najviše muči. A to je : ''Ko smo i odakle smo'' ?
 29

Vreme je da se opet malo prizemljim i vratim našim ovozemaljskim

problemima. Bojim se da sam zabrazdio više nego što treba, i osećam da
moje reči završavaju tu negde na površini još nedovoljno oporavljenih
mozgova gde ih vešto postavljena barijera skreće u odeljak zadužen za bajke
i izmišljotine te mi se smeši titula savremenog Baron-Minhauzena.

Znam da se mnogi od vas nikada nisu zapitali da li srpski, kineski i recimo

američki pas laju na istom jeziku, da li mačke mjauču ili kokoške kokodaču
isto na celoj ovoj našoj planeti? Kako to da ljudi govore različitim jezicima?
Ako su postali od Adama i Eve trebalo bi da govore jezikom roditelja, jer
znamo da kada se rode bebe ne znaju da govore već ih tome uče roditelji. Ili
ako smo nastali evolucijom tj. od čovekolikog majmuna, kako su se od
njihovih neartikulisanih glasova razvili toliko različiti jezici da jedan s
drugim ama baš nikakve veze nemaju. Šta je to što nazivamo instiktom kod
riba i ptica koji im omogućava da sa nepogršivom preciznošću prevaljuju
hiljade kilometara i vraćaju se na isto mesto, ili odlaze tamo gde nikada nisu
bile? Skrećem vam pažnju na ove i mnoge druge ne razrešene zagonetke, jer
razmišljajući o njima lakše će te primiti ovo malo što ću vam preneti iz
arhiva pamćenja, istorije Srba, zarobljene tu u nama koja će uskoro
zabljesnuti našu planetu istinom i vratiti je na pravi put sa kojeg je skrenula
pod uticajem negativnih sila mraka. Đavola, kome je potrebna nova
kataklizma iz koje crpi dodatnu energiju za stvaranje novih crnih rupa kao
simbol prevlasti nad zdravom energijom razuma.

Iskorak koji sam ja napravio je samo jedna karika u lancu koja pokazuje da
će se vrlo brzo sve pokidane karike vratiti na svoje mesto uspostavljajući
našu vezu sa zdravom enregijom razuma gde će mo naći odgovore na sva
naša pitanja. I po ko zna koji put će biti pobeđena negativna sila mraka
donoseći svetu ravnotežu i uslove ''Rajskog života''. Već se tu i tamo javljaju
mnoga otkrića koja nas pravilnim shvatanjem navode na put istine i da nije
ove skrame koje se nismo oslobodili već bi nam sad bilo sve jasno. Znali bi
zašto nas kopka pomisao na sedam ili devet života, šta je to zagrobni život i
da li ga ima? Kako je moguće da nam se u snu javljaju stvari sa kojima se u
životu nikada nismo sreli? Ili kako to da pri moždanom udaru čovek izgubi
moć kretanja, a ponekad mu se i sve informacije iz mozga izbrišu tako da
čak ne ume ni da govori? Kakva je sličnost moždanog udara ili ti ''šloga'' i
virusa kod kompjutera od kojeg ovaj načisto pobrljavi?
 30

GLAVA 6

Ponovo se vraćamo Srbislavi i njenom arhivu gde su pohranjene istine i za

nas tajne života Univerzuma čiji smo deo. I dok sam boravio u za mene
dostupnom odeljku gde su Srbislavci brižljivo čuvali delove projekata
''Zemlja'' na kojem još uvek naporno rade, smenjivale su se slike njihovih
otkrića, od prve neuspele letilice do konačnog savlađivanja prve faze
projekta tj. spuštanja prve ekspedicije opremljene svim neophodnim
laboratorijama za proučavanje izabrane planete i otpočinjanje eksperimenata
u okviru projekta. Zagolicala me je etapa koja je u mnogome ličila na period
u kome smo mi danas po pitanju osvajanja svemira i slanja letilica do
mnogih udaljenih planeta. Začudilo me je kako je moguće da su tajne
osvajanja svemira do kojih su došli Srbislavci zavirujući u amanet im
ostavljen arhiv, zaprvo izumi do kojih mi danas dolazimo upućujući se u
istraživanja drugih planeta. Da li je moguće da je kroz ovaj ciklus neko već
prošao, ovde ili na nekoj drugoj planeti?

Dešifrujuci misli koje su me mučile moje drugo ''ja'' je pokušalo da mi

pomogne ulazeći dublje u arhivu, ali na žalost vibracije koje su odatle bile
emitovane moj mozak još uvek ne može da razume, pa posrednom
komunikacijom učinilo mi se da sam video sebe u nekom trećem svetu te mi
pade na pamet prvi susret sa mojim drugim ''ja'' i glas koji me vrati u
sićušno telo uvaljano u duboku travu starog aerodroma konstatacijom da još
nisam spreman. Da li to treba da budem spreman za taj treći svet i koja mi je
uloga tamo, je li to ispred ili iza nas? Nismo li mi u nekom bubnju mašine za
veš, koja nas tumba levo, desno ispirajući naše grehe i dok ne prođemo
centrifugu nećemo biti spremni za nešto dalje. Ko li nas zaključa u ovu našu
stvarnost koje se odlikuje ograničenošću u svakom pogledu u ovoj
bezgraničnosti koja vlada oko nas? Da li je moguće narodski rečeno ''Da
smo slepi kod očiju'' jer mozak izvor svih istina nosimo u sebi, ali ne umemo
da ga koristimo? Zašto moramo da izmišljamo rupu na saksiji ili da se
mučimo oko pronalaženja točka kada je neko odavno to već uradio?
 31

Da ne odlutamo daleko i ne zalutamo u lavirintu pitanja koja izviru sa svih

strana, vratimo se projektu ''Zemlja''. Preskočićemo onaj deo koji se bavio
letilicama i svlađivanju međuplanetarnog prostora jer smo i mi danas ovde
na tom nivou i gotovo da tu nema tajni. Vratimo se zadatku pred kojim se
nalazila prva ekspedicija Srbijanaca, spuštajući se potpuno opremljena na
našu planetu, zaokupirana problemima i zadacima projekta za njih od
ključnog značaja. Uspeh bi trebalo da povrati poljuljanu ravnotežu sila i da
vrati spokojan život na zemlji Srbislavi.

Ali ponovo me muči misao da još nismo spremni za istinu pa da pokušam

malo da vas pripremim sa novim nama bližim pitanjima koja će pobuditi
maštu u nama i pripremiti nas za nova saznanja. Evo na primer da li ste
razmišljali kako je moguće da nas savremena istorija uči da Sloveni kojima i
mi pripadamo dobijaju pismenost par hiljada godina kasnije od recimo Grka
ili Rimljana, a da pri tom zauzimaju polovinu teritorije u to doba znanog
sveta? Da li je to neki Konstantin ili Teodosije spalio svu njihovu arhivu i
potisnuo ih u zaborav kao što je to učinjeno sa mnogobrojnim zapisima o
Isusu Hristu i pravljenja samo jedne istine u svrhu pokoravanja i vladanja
narodima? Ako su zapisi uklonjeni gde su onda ostali tragovi koje jedna
civilizacija ostavlja za sobom? Da li su uopšte ti Srbi imali potrebu za
pismom, možda su komunicirali na nekom višem nivou do kojeg mi i danas
nismo stigli? Da li smo svesni da su naši receptori za primanje istine
oštećeni pa je dalje u mozak, koji treba da izvede zaključke i pretvori ih u
izvršne funkcije, šalju ne kao gole činjenice već sa primesama od potpuno
belog preko sivkastog do totalno crnog? Ono belo izaziva u nama ushićenje i
radost dok se crno pretvara u bol i tugu. I jedno i drugo izaziva reakcije
bazirana na osećanjima što je vrlo često pogrešno, a zna da bude i pogubno.

Kako pogubno može da bude primanje istine kada se ona ne profiltrira u

mozak kao činjenica koja vodi ka racionalnim rešenjima, na svojoj koži Srbi
osećaju već vekovima. Eto, na primeru Bosanskih Muslimana i Hrvata istina
da potiču iz istog naroda kao i Srbi pogrešno poslata od oštećenih receptora
u deo mozga zaduženog za reakciju na negativna osećanja proizveo je toliku
mržnju da su nam braća postala najveći neprijatelji. Zamislite kako su
pomešana osećanja kod savremenih Bosanskih Muslimana kada im oštećena
sećanja ne dozvoljavaju da budu načisto da li su njihovi predci nasilno
primili muslimanstvo ili je to bio njihov izbor zbog poverenja u novu veru ili
koristoljublje koje je donosila privilegija Muslimanima na našem području.
Pa Hrvatska zaslepljenost težnjom da se uzdignu na kako misle viši nivo i
 32

infiltriraju u zapadne narode jer su zaraženi katoličkom propagandom koja

vekovima pokušava da pravoslavce gurne u prašinu sveta primitivizma.

Da ne govorim o Amerikancima koji su svoju državu sazdali na egzodusu

starosedeoca, da ih potiskivanje te činjenice u komoru zaborava navodi na
neprimerene reakcije koje će se jednog dana vratiti kao bumerang. Istina
koja ih boli nagoni ih da se predstavljaju demokratama, borcima za ljudska
prava, ali istina smeštena u deo mozga zaduženog za negativna osećanja
pomućuje razum i proizvodi reakcije koje su prerasli i pećinski ljudi.
Pogledajte samo bombardovanje Srbije, Iraka, a da ne spominjem Japan i
atomske bombe.

Ponovo smo među Srbislavcima i tom prvom ekspedicijom koja se uspešno

spustila na našu planetu opremljena opremom i robotima sazdanim na bazi
podataka zaveštane im arhive. Kao što sam već i napomenuo odabrano
mesto je bilo na ovim našim prostorima, ali gde tačno utvrdićemo kasnije.
Glavni cilj misije je bio da se što bolje upoznaju uslovi života na odabranoj
planeti i da se sakupi što veći broj uzoraka kako samog zemljišta tako i
zemljinog omotača za potrebna detaljna laboratoriska ispitivanja na
Srbislavi. Naravno morali su da otkriju šta je to što sprečava
dematerijalizaciju na novoj planeti jer bez toga nije bilo moguće nastaniti je
i obrazovati neophodne energetske izvore za dopunu pozitivne energije
razuma u cilju poljuljane ravnoteže iznenadnim prodiranjem negativne
energije iz zapostavljenih crnih rupa.

I dok su roboti marljivo obavljali program, zadato sakupljanje materijalnih

uzoraka, članovi ekipe su se rasuli oko planete formirajući energetsku
mrežu-polje koje je skeniralo površinu slažući je u sliku sa neophodnim
podacima o vibracijama i energetskim nivoima za dalja izučavanja. Utisak je
bio još upečatljiviji od onog prilikom prve posete ukazujući na postojanje
primitivnog života i doslovce u arhiv je zakodirana konstatacija da : ''Ova
planeta kao da je pripremana za naš dolazak, ili je već bila sastavni deo
ciklusa neke nama slične civilizacije. Primitivana bića su verovatno uspela
da se prilagode u samostalno bitisanje posle kataklizmi prouzrokovanih
poremećajem energetskog balansa i napuštanja planete od strane civlizacije
koja je njom vladala.''- kraj citata. Posebnu pažnju izazvali su čovekoliki
majmuni koji su kako će se kasnije uspostaviti bili velika zabluda koja je
odvukla naučnike Srbislave sa pravog puta oduzimajući im hiljade godina
uloženih u rad baziran na pogrešnim predpostavkama.
 33

Ponovo sam upao u sopstvenu mrežu shvatajući da sam zadro u priču za

koju je, predstavljaći je na ovaj naš primitivan način, potrebno tone i tone
papira, pa ću pokušati da se nekako obuzdam i usredsredim na skraćenu
verziju koja će ovlaš i na specifičan način dodirnuti samo suštinu, a detalje
ću ostaviti za neki drugi put. Radi lakšeg razumevanja i prihvatanja istine
podsetiću vas na neka opšte prihvaćena shvatanja današnje inteligencije o
samoj planeti Zemlji. Naime po tim shvatanjima naša planeta je deo
Sunčevog sistema okreće se oko njega po određenoj putanji istovremeno
rotirajući oko svoje ose. Postoji već milionima godina i prošla je kroz mnoge
kataklizme od usijane lave preko ledenog doba i potopa do formiranja
reljefa, klime i života koji danas imamo. Tačno se znaju njene dimenzije,
oblik, sastav, i karakteristike omotača koji je oblizuje štiteći je od tzv.
Kosmičkih uticaja obezbeđujući uslove za život na njoj. Otišlo se i dalje u
razlaganje materije pa se došlo da toga da je Zemlja i sve na njoj i oko nje
sastavljeno od elemenata koji su zatim razloženi na atome a oni imaju jezgro
i još sitnije čestice elektrone i protone koji kruže oko njega....

Do sličnih zaključaka su došli i Srbislavci posle uspešno završene prve

ekspedicije samo oni nisu imali odgovore na druga pitanja. Da li je život na
Zemlji produkt njihovih dalekih predaka ili je proizvod nekih njima
neznanih svetova koji su tu negde, možda u blizini i skriveni ih posmatraju.
Kako bilo da bilo rešili su da svoj spas pronađu na novoj planeti
preuređujući je za život koji treba da iznedri nove pozitivne energetske
impulse i slije ih u postojeći enrgetski sistem uzdrman iznenadnim pojavama
negativnih sila mraka koje su stremile da poljuljaju postojeći balans.
Odredili su dva prioritetna pravca i tako se naučna elita podelila u dve grupe.
Prva čiji je zadatak bio da reše problem materijalizacije na Zemlji i pripreme
uslove za prenošenje Matice i stvaranje novog energetskog sistema koji će se
uključiti kao dopuna u već postojeći i druga koja je trebala da zaviri dublje u
arhiv i možda tamo pronađe odgovore na pitanja koja su ih mučila.

Posvetimo se na trenutak onoj prvoj grupi koja je usredsredila pažnju na

uzorke donete sa Zemlje i izveštaj koji je pripremila ekspedicija pri povratku
sa zadatka. Bili su zaokupljeni ispitivanjem uzoraka kako same zemlje tako i
omotača tržeći šta je to što nedostaje ili sprečava njihovo materijalizovanje
na Zemlji. Sve je ukazivalo da postoje svi uslovi za materijalizovanje na
novoj planeti, ali svi pokušaji su bili bezuspešni. Lutajući kao guske po
magli slučajno su nabasali na predpostavku koja im se učinila kao logično
rešenje. Naime došli su do zaključka da je materijalizovanje verovatno
moguće samo u sredini gde je prisutno energetsko polje koje su upravo želeli
 34

da oforme kao dodatni izvor pozitivne energije. Naleteli su na problem koji i

nas dan danas muči : Šta je starije, kokoška ili jaje tj. šta je starije energetsko
polje u čijem su sistemu ili oni sami? Otvorio se niz pitanja koja su ''rajski''
uslovi života na Srbislavi potisnula u zapećak, negde u davno zaboravljeni
arhiv po kome ni najstariji ne pamte da su čeprkali. Odjednom im je postalo
jasno da ne znaju ni ko su, ni kako su postali ni da li su sami u svemiru?

Srbislavci ............. e ovde je došlo do prinudne korekcije već napisanog

teksta koje je usledilo kao posledica sadašnjosti i događaja koje sam shvatio
kao opomenu da sam prešao granicu sadašnjeg trenutka i sposobnosti
absorbcije istine. Naime istina koje nismo svesni je svuda oko nas, ali na
moju veliku žalost još nismo spremni da je prihvatimo onakvu kakva jeste,
pa originalni deo priče ostaće i dalje zakodiran u tami ''fajla'' negde u dubini
arhiva moga mozga. Da malo pojasnim: cela priča, rezultat nastojanja da na
najprikladniji način iznesem istinu, je nastala kao produkt istraživanja po
svetu vibracija i energetskih sila razuma čiji smo sastavni deo i predstavlja
skup energetskih vibracija koje se odnose na polje moga interesovanja, tj. na
Srbe i njihovu istoriju. Kao takve smeštene su u poseban odeljak arhiva i
najprostije rečeno ja ih dešifrujem i iz tog ''fajla'' prelivam preko tastature
kompjutera u nama razumljive reči. Oblikujem ih u pitku priču koja treba da
nam razotkrije ko smo i odakle smo trudeći se da ne prelazim granicu, u
ovom trenutku nama razumnog, kako ne bih izazvao negativne reakcije.
Upravo događaji koje ću opisati u sledećoj glavi su me naterali da preispitam
već napisano i da pristupim korekciji poslednjih desetak stranica. Po proceni
one su napisane nešto direktnije i prešle su tu gore pomenutu granicu
sposobnosti prihvatanja istine u ovom trenutku.
 35

GLAVA 7

Leto 2007 g. Sunce prži do te mere da su u svim krugovima glavne teme o

globalnom porastu temparature cele planete koja neće doneti ništa dobro.
Beogradski asfalt se užario odišući vrelinom koja predstavlja smetnju manje
otpornim pa je sve više žalbi na opšte stanje zdravlja. Zdravstveni radnici
preko javnih medija apeluju na hronične bolesnike da ne izlaze iz kuća bez
prekih potreba. Nekako čini mi se da su i novine tih dana bile sa mnogo više
umrlica nego obično. Prelistavajući novine obično sam se zadržavao samo
na sportu ovlaš prelazeći preko ostalih naslova. Ali tih dana sve ćešće sam
listao umrlice prelazio preko slika sa zebnjom da ću ugledati nekog
poznatog. Duboko smo zašli u Avgust kada mi pažnju privuče poznato
prezime. Čitajući tekst obuzimala me je neka jeza jer sam shvatio da je u
pitanju otac naše jako dobre prijateljice koja živi u inostranstvu........... Ubrzo
za tim čuh da je i druga porodica koja spada u naše najbliže prijatelje
pretrpela veliki gubitak. I tako sam se našao na sahrani 23.07. 2007g.

Bilo je to moje prvo prisustvo nestandardnoj sahrani, kremaciji, koja se po

specifičnom ritualu obavlja u zatvorenom prostoru gde su svi prisutni
ožalošćeni pod jednim krovom u čijem je centralnom delu sanduk pokojnika.
Ta specifika ograničenog prostora je na neki način kratko vreme zadržavala
vibracije misli prisutnih takoreći na gomili u malom ograničenom prostoru
pre nego što se raziđu po etru svaka na svojoj frekvrencijalnoj putanji.
Bezbroj varnica kao rezultat sudara usled haotičnog kretanja pokazao mi je
kolika je nehomogenost izvora misli i nemogućnost svakog pojedinačnog
mozga da pošalje i primi pravu informaciju u okolinu. Shvatio sam da smo u
masi još uvek osuđeni na primitivnu komunikaciju ograničenu rečima i
slovima. Za to vreme duša pokojnika se opraštala od tela posmatrajući sa
distance prisutne i verovatno birala svoje buduće stanište. Kroz glavu mi
prođoše ona narodna verovanja o prisustvu duše četrdeset dana posle smrti i
 36

o tome da oko naše planete kruži oko pet milijardi duša što treba da
predstavlja neko optimalno naseljenje ove planete.

Razočaran činjenicom da još nismo sposobni da registrujemo informacije

koje na raznim frekfrentnim nivoima vrve oko nas reših da priču o
Srbijancima konkretizujem i spustim na nivo reči i slova svima razumljivim.
I tako nastade ovih desetak strana koje upravo sada korigujem, i biće vam
korigovane predstavljene u narednoj glavi, jer ono što mi se desilo shvatio
sam kao opomenu da nije vreme za golu istinu pošto još nismo spremni da je
prihvatimo. Opomena je stigla još isto veče i pre nego što je zaživela i jedna
reč već pripremljenog teksta koji je trebalo sledećeg jutra da bude pretopljen
već opisanom metodom, tastatura-kompjuter, u svima razumnu
informaciju.Naime iz sna me je probudio strahovit bol koji je izvirao negde
u grudima račvajući se na tri strane izlazeći negde kroz prste desne ruke što
je imalo za posledicu utrnulost iste. Pre nego što sam i shvatio šta se dešava
prva misao me uputi na srce, kroz glavu mi prolete da je to sudbina koja je
zadesila i moje roditelje. Potpuno otrežnjen od prvog sna koji je nekako
najdublji i najjači, s olakšanjem shvatih da se sve događa na desnoj strani i
da to sigurno nije srce. Posle desetak minuta preznojavanja bol uminu, a ja
se usredsredih na iznalaženje krivca. I naravno u tako vrelim danima
najlakše je optužiti klima uređaj, a baš se podesilo da mi je toga dana desna
strana bila izložena direktnom udaru mlaza hladnog vazduha dok sam sedeo
za volanom.

Sledećih dana što bi se reklo ''bio sam kao nov'' zaboravih na tih desetak
minuta i tako mi promače upozorenje pa nastavih s vremena na vreme da
oblikujem moju priču onako direktno jer sam umislio da je došlio vreme za
golu istinu. I da ne dužim, u narednih mesec dana imao sam još tri takva
upozorenja, a kod trećeg situacija je bila toliko ozbiljna da sam zaglavio u
bolnicu. Tek kada su me smestili u krevet i zakačili sva ona čuda na mene
shvatio sam da je stvar ozbiljna i sa nevericom sam primio vest da sam imao
infarkt, i to najverovatnije dva. Nikako mi nije išlo u glavu kako to da ne
osećam bolove u levoj strani jer je srce koje je okarakterisano kao izvor, i
kod mene kao i kod ostalih smešteno upravo u levoj strani grudnog koša.

Ležeći nepomičan u krevetu sav izubadan, sa svim onim flašicama, crevima

i prikačenim kablovima, čak sam imao i ona plastična creva u nosu za dovod
kiseonika, ličio sam na pravog bolesnika iz modernih TV ''sapunica''. I dok
sam razmišljao šta me snašlo, nakljukan sredstvima za umirenje bolova
polako utonuh u treperavo plavetnilo, pođoh na neki put osvetljen svim
 37

bojama kojim je obdarena priroda. Za trnutak se setih prizora, tako duboko

urezanog i ljubomorno čuvanog kao da sam se plašio da neko može da mi ga
ukrade, od pre nekih desetak godina kada sam ulovio najveću ribu u životu.
Bila je to sabljarka od nekih tri metra. Kao strastveni ribolovac ne mogu da
propustim ovu priliku i da ne opišem taj događaj koji predstavlja krunu moje
ribolovačke karijere.

Negde, tamo daleko na obalama Tihog okeana provodili smo jedan od

nezaboravnih godišnjih odmora. Kao strastveni ribolovac nisam mogao da
propustim priliku a da se ne oprobam na meni nepoznatim vodama
pogotovu posle bajkovitih priča kojima su meštani, vlasnici čamaca za
ribolov, ubeđivali turiste, uz mnoštvo fotografija svih vrsta i veličina riba
koje su ulovljene baš sa njihovih čamaca. Pošto su cene bile približno iste
izabrali smo jedan noviji prilično lep čamac, slobodno mogu reći mala
jahtica koja liči na one iz snova zaljubljenika vode srednje klase, komplet
opremljena sa mini kuhinjicom, kabinom za spavanje i malom palubicom
gde su smeštene dve stolice opremljene svium neophodnim elementima za
sportski ribolov. Odlučujući faktor za izbor baš tog čamca je bila prijatna
pojava vlasnika koji je izgledom i ponašanjem ulivao poverenje i garanciju
da će mo provesti prijatan dan na pučini bez obzira na ulov. Jedva sam
dočekao sledeće jutro i Zorica ( moja supruga ) i ja smo pola sata pre
ugovorenog vremena bili u luci, ''nacrtani'' ispred izabranog čamca. Na aše
veliko zadovoljstvo gazda sa pomoćnikom je već bio na čamcu obavljajući
poslednje pripreme pred isplovljavanje.

Ukrcali smo se i udobno smestili uživajući u jutarnjem suncu koje je zracima

milovalo zaliv i prelepe kuće čija se belina ogledala u moru ravnom kao
staklo. Negde tamo na horizontu jasno se ocrtavala linija koja je razdvajala
mirnu staklenu površinu, omeđanu obalama zaliva, od otvorenog mora -
okeana čije je tamno plavetnilo, sa ove daljine gotovo crnilo, jasno stavljalo
do znanja ko gospodari ovim krajevima. Posmatrajući jasno ocrtanu liniju
koja je stvarala utisak da se negde tamo u daljini voda i nebo dodiruju,
shvatih da su samo kontinentalci mogli biti u zabludi da je Zemlja ravna
ploča, jer bilo je očigledno da je to spoj lopte i vazduha. I taman kada mi se
mašta razigrala podstaknuta prizorom, ne dajući joj da izađe iz okvira
običnog čoveka, pojaviše se mnoga pitanja na koja nestigoh da dam
odgovore presečen zvukom motora, jasnim znakom upozorenja da uskoro
isplovljavamo. I kao pod komandu zagrokta na destine motora stavljajući do
znanja da su veseli i spremni da udovolje svojim gazdama zahvalni za
 38

brižljivo održavanje, spremni da vrate u njih uloženo. Pogledao sam na sat,

bilo je tačno sedam sati.

I razmileše se zalivom desetine čamaca šireći se u lepezu zauzimajući svaki

neki svoj koridor. Staklasta površina zaliva pretvori se u niz belih štrafti
vezanih za čamce koji su ih proizvodili, i ma koliko se ovi upirali da se
odlepe i pobegnu uvek su bile tu priljubljene uz levi i desni bok. Polako smo
se udaljavali a kuće su postajale sve manje i manje, skoro kao neke igračke,
prosto da ne poveruješ da u njih može da se smesti čovek. Već smo duboko
zašli u otvoreno more, u onaj deo iza crte, koji svojim izgledom uliva
strhopoštovanje, kada se utišaše motori i brzina se naglo smanji. Gazda
čamca ili ''kapetan'' kako smo ga zvali, jer je on upravljao, nam reče da smo
stigli na pravo mesto i ako bude sreće da će ulov biti dobar. Bili smo upravo
na koridoru prekookeanskih brodova dobro poznat svim ribama tih krajeva
kao pravi izvor hrane. Tu su dolazile u jatima tragajući za otpatcima,
ukusnim zalogajima proždirući ih mnogo pre nego što padnu na dno. Na
pristojnoj udaljenosti, gotovo na kilometar jedan od drugoga ulaganiše i
ostali čamci, izgleda da je svaki imao neku svoju teritoriju omeđanu nama
nevidljivim linijama. Malo se naježih na pomisao šta ako se more naljuti i
uzburka, jer onako rasuti po pučini izgledali smo kao bespomoćne plutajuće
ljuspice, pa pomislih kako je sve relativno. Onih dva puta po stopedeset
konja ''Jamahe'' koji mi se u luci činiše tako silnim ovde predstavljaše zaista
''kap u moru''.

Pošto je pribor već bio namontiran u luci sa sve mamcima koji su ličili na
neku šarenu ribicu, preostalo nam je da ih samo spustimo u vodu. I tako je
otpočeo lov, kako su nam rekli na sabljarke, što je trebalo da znači da mogu
da očekujem ribu kakvu do tada nisam nikada upecao. I dok smo polako
klizili po talasastom moru razigrana pena, bela od soli, kao da je
nagoveštavala uzbudljiv dan. Posle nekih sat vremena kruženja, kada je ono
prvo nestrpljenje već splaslo, a misli počele da lutaju naokolo zaboravljajući
zašto smo upravo tu, nagli trzaj savi štap, kod kojeg je sedela Zorica, gotovo
do vode. Zbunjena u prvom trenutku nije znala šta treba da radi. Za tili čas
pored nje se stvori pomoćnik kapetana, drugi meksikanac koji je dotle sedeo
na krovu čamca osmatrajući okolinu, i otpoče sa uputstvima na lošem
engleskom jeziku. Gestikulirao je pokazujući rukama da je riba ogromna i da
treba imati strpljenja. Sledeći njegova uputstva Zorica prihvati štap rukama i
ne vadeći ga iz ležišta pokuša da zaustavi odmotavanje najlona sa mašinice
koja se pod silinom ogromne ribe sa cijukom odmotavala. Priznajem u tom
trenutku me malo obuze ljubomora, kako to da kod nje prvo udari, a i strah
 39

da ona neće uspeti da je izvuče. Proradi i ona ribolovačka sujeta, ma nezna

ona, sigurno će joj se otkačiti. Prvi njen pokušaj, kako se to kaže ''da udari
kontru'' i namota malo mašinicu, izazva za nas neočekivanu reakciju ribe i
ona poče da iskače iz vode. Oduševljen prizorom, koji je verovatno bio
reakcija na bol izazvan zarivanjem udica negde u ždrelu razjarene sabljarke,
zgrabih fotoaparat,da ovekovečim te nezaboravne trenutke.

I tako je otpočela borba sabljarke za slobodu i život sa čovekom kome je to

trebalo da bude samo zadovoljstvo i trofejni ulov kojim bi izazivao divljenje
u društvu. U početku je riba bila uspešnija, veličanstvena u svoj svojoj
veličini iskakala je iz vode neprestano se udaljavajući, tako da sam se jedva
uzdržavao a da ne izustim '' ma skloni se pusti mene, ti nećeš moći''. Posle
nekih desetak minuta Zorica, mokra od znoja, reče da nema više snage, pa ja
sedoh na njeno mesto, presrećan što nisam stigao da izustim ono što mi je
bilo na umu. Bila je to ona situacija za koju naš narod kaže '' i vuci siti i
koze na broju''. Ribolovačko iskustvo koje sam imao pomoglo mi je da
odmah shvatim savete koji su od strane meksikanca bili upućivani Zorici, i
moji prvi pokreti su već ličili na nešto što ukazuje na čoveka koji zana kako
treba savladati ovako veliki ulov. Međutim svo moje umeće i snaga nisu bili
dovoljni, sabljarka je i dalje divljala na svoj način i gospodarila situacijom. I
taman kada sam počeo da sumnjam da će se ikad približiti čamcu, shvatih da
je počela da posustaje. Iskakanje iz vode nije bilo tako veličanstveno,
izvodila je to sve ređe i ređe, a telo jedva da je celo izbacivala iz vode. To mi
dade dodatnu snagu, i onako mokar od znoja, shvatih da uspevam da
namotavam sve više i više najlona na mašinicu što je bio znak da se
rastojanje između nas smanjuje.

Više se nije pojavljivala iznad površine vode, vukla je nekako u dubinu, ali
ne takvom silinom kao u početku kada bi jednim trzajem odmotala mnogo
više nego što sam za prethodnih pet minuta namotao. Shvatio sam da se
borbi, iz koje ću izaći kao pobednik, približava kraj kada sam ugledao
pomoćnika kapetana sa rukavicom na jednoj ruci i maljem u drugoj. Polako
se spusti na zadnji ispust čamca tik uz vodu koja prestade da brboće što je
bio znak da je kapetan ugasio motore. Pogledom sam pokušao da prodrem u
duboko plavetnilo vode prateći trag najlona očekujući da ugledam sabljarku.
Drhteći od umora krajičkom oka primetih kapetana sa nekom motkom koja
je imala metalnu kuku na vrhu kako stoji tik uz mene. I kada mi se činilo da
me napuštaju poslednji atomi snage na sedam osam metara od mene izroni
sabljarka i tek tada shvatih njenu pravu veličinu. Kao da je znala šta je
očekuje i verovatno joj pojava ljudi i čamca ispred nosa ulila neku novu
 40

snagu, snažno se praćnu i zaroni u dubinu plavetnila. Iako sam bio toliko
iscrpljen da mozak nije mogao pravilno ni da upravlja mojim postupcima,
tvrdoglavo nastavih da namotavam rešen da bez ičije pomoći završim ovu,
tek kasnije sam shvatio, nepravednu borbu.

Posle nekoliko minuta ponovo sam ugledao vrh nosa sabljarke, ali ovog puta
znatno bliže. Bila je nekako krotka i mirna prepuštena sudbini, izgledalo je
kao da dobrovoljno ide u smrt. Kada sam je privukao dovoljno blizu
pomoćnik kapetana je uhvati rukom na kojoj je bila rukavica i tada se desiše
oni najupečatljiviji trenuci koji su se toliko duboko urezali u moj mozak, da
odatle nikada neće izaći. Držeći je za nos (sablju-mač) pomoćnik kapetana
poče da je udara maljem po glavi kako bi je dotukao i lakše izvukao iz vode.
Udarci koji su označavali odvajanje od života izazvaše takvu bujicu boja na
njenom telu. Opčinjen prizorom zaboravih na umor i preplavi me mešavina
osećanja. Nisam shvatao da li treba da budem zadovoljan zbog najvećeg
ulova u životu ili treba da se divim tom šarenilu boja od kojih za mnoge do
tada nisam ni znao. Iz dubine podsvesti dopirala je neka jeza koja je
ukazivala da se u tom trenutku jedno živo biće oprašta od života, i preplavi
me svom silinom kada boje ugasnuše i sabljarka postade nekako mrka,
bezživotna, mlitava. Slomljen nekako se dovukoh do kabine, strovalih se u
krevet i dođoh sebi tek kada je sabljarka bila izvučena u čamac.

Malo vode me povrati u stvarnost i kao i ostala ljudska bića prihvatih

situaciju kao stvarnost i nešto što upravo tako treba da bude. Pa nije mi ovo
prvi put da lišim neku ribu života, takav je zakon prirode i ja kao njen deo
moram da ga poštujem. Zauzeo sam ponovo mesto u stolici pogleda
uperenog u mamac koji je na nekih stotinak metara od čamca povremeno
iskakao iz vode očekujući sledeću sabljarku. Ova druga je došla baš na moj
štap. Bila je nešto manja i sve se ponovilo kao i sa prvom samo sa mnogo
manje strasti jer sam unapred znao kako će i šta će se dogoditi.

Zadovoljni ulovom, više kapetan i njegov pomoćnik nego mi, spakovasmo

pribor i krenusmo nazad u luku. Zavaljen u stolicu želeći da odagnam sliku
opraštanja sabljarke od života, uprh pogled u daljinu u liniju gde su se nebo i
more spajali. Misli odlutaše nekud i pojaviše se sa gomilom pitanja koje su
verovatno vekovima mučile čoveka. Ajde da kažem da shvatam da je Zemlja
okrugla, to potvrđuje i ova kriva linija u koju zurim, evidentno je i da se
okreće, Sunce izlazi na jednoj a zalazi na drugoj strani, ali kako shvatiti ko
se oko koga okreće i još prihvatiti tvrdnju da se usput Zemlja okreće oko
svoje ose. To su danas sve poznate stvari, čak je do sekundi izračunato za
 41

koje se vreme Zemlja okrene oko svoje ose ili koliko traje put Zemlje oko
Sunca. Ako Sunce Izlazi na istoku, a zalazi na Zapadu, logično je da se
Zemlja oko svoje ose obrće od Zapada ka Istoku, i ako je njen obim oko
40000 km znači da jedna tačka naše planete, sobzirom da dan odnosno jedan
krug traje 24 sata, za jednu sekundu pređe oko 463 metra. Niste li se zapitali
kako to da čovek ako se okrene od Zapada ka Istoku skoči i bude odvojen od
tla jednu sekundu, ne skoči tih 463 metra? Zaokupljen takvim i drugim
mislima jedva shvatih da se obrisi kuća već razaznaju što je bio znak da
uskoro uplovljavamo u luku.

Ponovo se vraćamo u bolnicu i trenutak kada sam kako to rekoh pošao na

neki put osvetljen svim bojama kojima je obdarena priroda, istim onim koje
su kod sabljarke značile oproštaj od života. I dok sam tako lebdeo pitao sam
se gde ja to idem ? U prošlost ili budućnost, da li je ono što nas sutra očekuje
nešto kroz šta smo nekada davno već prošli ili je to budućnost sa svim
svojim zamkama i neizvesnostima ? U trenutku pomislih na filmsko platno i
automobil koji juri negde napred u nepoznato dok mu se točkovi okreću
unazad pa se stiče utisak da automobil ide na jednu stranu, a istovremeno se
točkovi negde vraćaju. Da li je tako i sa životom sve vreme mislimo da
idemo negde u nešto novo, a ustvari mi se vraćamo tamo odakle smo i pošli
? Sa zebnjom primetih da je kraj puta blizu. Šarenilo i jarkost boja poče da
se pretvara u neko sivilo koje se završavalo nekom crnom rupom. Da li je
tamo u toj tamnini kraj moga puta, granica iza koje nema povratka, ili se
možda iza krije raj ili ne daj bože pakao ? Pokušah da stupim u kontakt sa
mojim drugim ''ja'', koje je imao sam utisak tu negde, kako bih dobio
odgovor na moja pitanja. Ali ovoga puta nikako nismo mogli da se nađemo
na istoj frekfrenci, čak sam stekao utisak da ih ima više i da komuniciraju
među sobom. Učini mi se da moje drugo, treće, četvrto ''ja'' ili već koliko ih
ima nešto većaju vezano za mene.

Otvorih oči. Za trenutak me zaslepi belilo fluo lampi koje su nemilosrdno

slale zrake po celoj sobi ne dozvoljavajući tami da prevagne i u najzabitijim
ćoškovima. Poznati zvuci ovladaše prostorom i shvatih gde sam. Sve je bilo
isto kao što sam i ostavio samo je odsustvo bola, koji se negde pritajio i
čekao pogodan trenutak da me ponovo ščepa, nagoveštavalo da ipak dolaze
bolji dani. I ako još uvek zarobljen za krevet privezan svim onim čudima za
aparate koji su nekim, za mene nerazumnim, krivuljama pokazivali moje
stanje, i bočicama iznad glave iz kojih je organizam dobijao dragocenu
tečnost i kiseonik, shvatih da je glavna opasnost prošla. Razgovetne misli
ponovo zaokupiše moj mozak, i počeh da ih sređujem slažući ih na svoja
 42

mesta u potrazi za odgovorom čiji je nedostatak stvarao za mene do sada

nepoznatu prazninu. I dok su pitanja letela na sve strane trudeći se da
izazovu haos u mojoj glavi, setih se da je koncentracija pravi filter koji se
upotrebljava u ovakvim trenutcima, kada je neophodno spustiti se na nivo
racionalnog razmišljanja, kako se to kaže ''hladne glave''. Polako ali sigurno
došlo je do sređivanja misli koje su slažući se u mozaik upućivale na prave
odgovore.

Nijedan od nama dobro poznatih uzročnika u mom slučaju nije nalazio

racionalnu primenu. Imam uredan život, nisam pregojazan, sa alkoholom
nikada nisam bio u nekim naročitim odnosima, gotovo da se i ne poznajemo,
odavno sam iza sebe ostavio ''stresove''.... Jedino je preostala sumnja u šećer
ili to možda sada plaćam danak načinu života koji je ostao još pre pet godina
negde u prašini iza mene? Ali kao što rekoh ''hladna glava'' postavlja sve na
svoje mesto i na površinu ispliva kockica koja nikako nije mogla da nađe
mesto u nama dobro poznatom mozaiku uzročnika napada na srce. Da bio je
to bol koji je stalno lutao po desnoj strani šireći se ka izlazima u predelu
desne lopatice, prstiju desne ruke i desnoj strani vrata ne dopirući do glave.
Ili su to bili ''ulazi'' kroz koje je stizala opomena.

Bilo kako bilo, ja utuvih sebi u glavu da to ima veze sa mojim pisanjem, jer
sam se baš tih dana nekako opustio i na papir spustio mnogo činjenica koje
bi izazvale kontraproduktivne reakcije i najverovatnije podstakle sile mraka
na još veću opreznost i mudriji pristup ostvarenju svojih ciljeva. Zaključih
da su nam mozgovi još uvek zarobljeni i da se skrama koja se polako povlači
još uvek dovoljno jaka da se suprotstavi istini i ne dozvoli joj da legne na
pravo mesto. A svako usmeravanje istine u pravac dejstva negativnih sila
oslabljuje napore pozitivnih sila ka uspostavljanju narušene ravnoteže tako
bitne za opstanak ovog sveta.
 43

GLAVA 8

Vreme je da se vratimo Srbislavcima, da na malo pristupačniji način

obelodanimo njihovu misiju na našoj planeti i da biranim rečima,
primerenim stanju u kome se sada nalazimo, bar malo razgolimo istinu.
Priznajem da od onog događaja vezanog za bolnicu još nisam uspeo da
stupim u kontakt sa mojim drugim ''ja'' i da su mi nedostupni arhivi Srbislave
iz kojih sam crpeo informacije. Samim tim sam prinuđen da se oslonim
samo na onaj deo mozga koji funkcioniše u okvirima nama poznatog sveta
što me ograničava na njegov kapacitet reprodukovanja saznanja iz bliske
prošlosti. To mi s jedne strane olakšava pisanje jer sam spušten na nivo
svima nama razumljiv, a sa druge strane predstavlja mi problem jer ću se
češće susretati sa nerazumljivim stvarima čiji sam odgovor nalazio u sistemu
zdravog razuma. Nadam se da je blokada pristupa sistemu zdravog razuma
trenutnog karaktera ili bar da će mi biti dostupne informacije koje sam crpeo
iz sistema za potrebe ove priče smeštene u posebnom fajlu arhiva mojeg
mozga. Krenućemo po sistemu sećanja običnog smrtnika koji se probudio iz
nekog sna i sada pokušava na svoj način da ga prepriča očekujući signale i
vezu sa sistemom iz kojeg je trenutno ispao.

U trenutku dolaska na Zemlju Srbislavci su bili na daleko višem nivou

saznanja o nastanku Univerzuma. Za njih su bili elementarni pojmovi o
kojima se danas raspravlja na najvišem naučnom nivou. Zagonetke koje još
uvek kod nas izazivaju dilemu : Prasak, jedan ili više Univerzuma, Galaksije
koje se udaljavaju jedna od druge usporavajući, a po novim saznanjima
ubrzavajući, crne rupe, tamne materije, tamna energija, antigravitacija......
Usput će mo dodirnuti svaki od ovih pojmova pojedinačno u obliku kakav
mi danas poznajemo kako bi lakše prihvatili istinu i stvarnost koju su na ovu
planetu doneli Srbislavci.

Kao što već pomenuh od svih bića koje su zatekli na novoj planeti najveću
pažnju im privukoše čovekoliki majmuni koji su svojim fizičkim izgledom
najviše ličili na njih same. Upravo su bili onakvi kako ih mi danas
opisujemo, nešto između čoveka i majmuna, organizovani na nešto višem
 44

nivou od drugih prisutnih vrsta. Posmatrajući njihovo kretanje, način života,

borbu za opstanak i ispoljene navike zajedničkog zivota protkanom
međusobnom komunikacijom, Srbislavci zaključiše da ih mogu upotrebiti za
začetak novog sistema energije na Zemlji kao prelazno rešenje do njihovg
materijalizovanja na novoj planeti. Ideja je bila da se što hitnije preko
čovekolikog majmuna uspostavi enrgotsko polje na novoj planeti i uključi u
sistem pozitivnih sila razuma. Bili su prinuđeni na ovaj korak jer su
negativne sile mraka sve više pretile Srbislavi, a rešenje problema njihove
materijhalizacije na Zemlji nije bilo na vidiku.

Pažljivo su odabrali par za eksperimente koji su trebali da potvrde realnost

zamisli o stvaranju novog izvora energije. Bio je to mužijak, nekako uvek u
centru pažnje, horde koja ga je okruživala i ženka koja je, učinilo im se,
izgleda uživala neke njegove posebne simpatije. Iako nije štrčao prirodnom
sanagom koja je bila preduslov za vođu u primitivnim uslovima u kojima su
živeli, ipak je na neki način bio vođa koga su i mnogo fizički jači sledili.
Posebnu pažnju predstavljao je lov ovoga para. Zadatak postavljen pred
robote bio ja za njih gotovo nemoguća misija. Kao da je znao šta mu se
sprema odabrani primerak je uvek bio za korak ispred robota uspešno
izbegavajući sve postavljane zmke. Srbislavci su bili oduševljeni njegovom
snalažljivošću i uvereni da su izabrali pravu vrstu za svoj eksperiment. I ako
nisu želeli da utičući na mozak visokim frekfrencijama ''omame'' odabrani
par, plašeći se mogućih oštećenja, bili su primorani na tako nešto. Naime lov
organizovan robotima se odužio u nedogled i činilo se da roboti u toj igri
nemaju gotovo nikakve šanse. Vođa ekspedicije je posle mnogo kolebanja
doneo odluku i za nekoliko sekundi po izlaganju visokofrekvrentnim
talasima odabrani par se našao u travi bespomoćno kolutajući očima.

Bio je to zaista tužan prizor. Bespomoćna tela su mlitavo visila u kandžama

programiranih mašina raširenih očiju iz kojih je navirala bujica straha.
Unezverena, ne shvatajući šta se dešava, horda je stajala nekih stotinak
metara dalje ispuštajući nerazumljive krike upozorenja ljutnje i straha. Bilo
je očigledno da bez prisustva vođe ne mogu da odluče šta dalje, i kao da su
očekivali neki preokret i znak koji bi im ukazao na dalja dejstva u ovoj za
njih neobičnoj situaciji.Na žalost vođa im nije davao nikakve signale čak i
kada su ga unosili u letilicu. Zatvoriše se vrata letilice i za trenutak plamen
obasja njeno podnožje sejući strah unaokolo, jer vatra je bila očigledno nešto
uzvišeno za stanovnike ove planete. Neopisiva graja ovlada prostorom, sve
životinje iz neposredne okoline se dadoše u trk, čak i ptice koje su ležale na
jajima napustiše svoja gnezda.
 45

U međuvremenu letilica se, uz blagi šum, odvoji od zemlje.Kao da je čin

odvajanja od zemlje nadjačao svu ošamućenost i naš par pokaza prve znake
života. Zateknuti prizorom s nevericom su slali, samo njima znane signale,
kroz omaleno okno pokušavajući da shvate šta se dešava. Pojaviše im se u
očima suze u kojima je bio pomešan strah sa neizvsnošću, i žal za
ostavljenim životom u predivnoj prirodi punoj sočne hrane. Skučena
unutrašnjost letilice sa mnogobrojnim ručkama i instrumentima kao sraslim
za njihove dželate, robote, izazivale su zbunjenost kod zarobljenika koji tek
tada shvatiše da su vezani. Kao što to i dolikuje vođi horde prvi je prisebnost
pokazao mužjak. Izgleda da je shvatio da im bar za sada ne preti nikakva
opasnost, na šta su ukazivali čvrsti povezi oko udova. Blagonaklono pogleda
u ženku ohrabrujući je očima. Snaga koja mu se polako vraćala u mišiće
ulivala je nadu da će i iz ove situacije izaći kao pobednik.

Zemlja se polako udaljavala, stvari su postajale sve manje i manje, i

odjednom negde se izgubi zelenilo, preovlada beskrajno plavetnilo
očigledno uznemiravajuća slika za zarobljenike. Uskomešaše se prislanjajući
glave uz staklo lutajući pogledom po beskonačnosti tržeći njima znani
prizor. Nisu ni primetili da im se jedan od robota približio sa nekom čudnom
spravicom u kandžama. Laki bol u udu, neka vrsta peckanja, skrenu pažnju
mužjaku i nesvesno vrati pogled rasejan po beskonačnosti u mali prostor
kabine letilice. Shvatio je da je kasno za bilo kakvu reakciju, robot se već
polako udaljavao. Žal za prvom propuštenom prilikom ( a da li je to uopšte i
bila prilika za neku reakciju) nije uspeo ni da ovlada njegovim mozgom već
se pretoči u neku blaženu grimasu i mužjak utonu u dubok san. Očigledno
da je beznađe beskonačnosti kojim je bio obuzet lutajući pogledom po
plavetnilu, zamenila iskra nade povratkom u ograničen prostor gde je pogled
nailazio na prepreke sa rezultatom slika u mozgu koje život znače.

Osećaj da se nešto dešava prenu iz dubokog sna zarobljeni par. Oči nikako
nisu htele da se otvore, kao da su bile zalepljene, ali sluh je nepogrešivo
registrovao žamor u neposrednoj blizini. Opipavajući polako oko sebe, ne bi
li utvrdio gde se nalazi, mužjak shvati da je odvezan. Olakšanje mu prostruja
telom i pokuša da ustane, ali mišići otkazaše poslušnost. Nekako prednjim
''šapama'' dođe do očiju i poče da ih trlja ne bi li ih otvorio. Posle nekoliko
trenutaka prvi zrak svetlosti zapara tamu koja je već duže vreme vladala,
noseći sliku prizora do mozga čije je stanje bilo kao posle bogate trpeze
slatkog ugnjilelog voća. Prva pomisao ga odvede pod široke krošnje voćki u
neposrednoj blizini staništa, omiljene poslastice naročito u vreme kada su
 46

same opadale sa drveta. Lice mu se opusti i iz grimase grča pređe u neku

blaženost podstaknutu sećanjem na dane kada su punih stomaka preslatkog
voća teturajući se po livadi zaboravljali sve opasnosti koje je donosila surova
borba za opstanak. Trljao je i dalje oči, ali slika se nije menjala, a nije
osećao ni mučninu u stomaku. Napreže se i širom otvori oči. Bio je okružen
nekim čudnim bićima, ''ljudima'', kakva je prvi put u životu video. Ležao je
na nečemu što se kretalo, malo dalje primeti partnerku koja je takođe ležala
na nečemu što se kretalo okružena tim istim čudnim bićima koja su se
međusobno sporazumevala proizvodeći neke za njega čudne zvuke. Pejzaž
mu se učini poznatim, ali priroda je bila mnogo bujnija nego na teritoriji
kojom je on vladao. Ponovo utonu u san.
 47

GLAVA 9

I dok su zarobljenici još uvek bili u dubokom snu gomila naučnika-

Srbislavaca preuzela je ''Zemljane'' i smestila ih u za to specijalno
pripremljenu laboratoriju. Cela ekipa se sjatila oko nepomičnih tela
pokušavajući da nekako uspostave kontakt sa mozgom, pre svega vođe, jer
im je on svojim ponašanjem na zemlji ulivao nadu u mogućnost uspeha
njihove misije i stvaranju novog energetskog polja na Zemlji. Poslati signali
na raznim frekfrencijama izazivali su samo blage trzaje i grimase na licima
zarobljenika što je značilo da je kontakt uspostavljen, ali bez rezultata po
pitanju međusobnog razumevanja. Posle mnogo bezuspešnih pokušaja
Srbislavci se povukoše u drugu prostoriju laboratorije, specijalno sazidane
za tu svrhu dostupne samo naučnom timu, ostavljajući naše junake da na
miru dovrše san koji je verovatno imao veze sa postojbinom iz koje su
istrgnuti.

Razmatranjem materijala prikupljenog na Zemlji uz transformaciju

šifrovanih signala u sliku koja je u potpunosti oživljavala sve događaje koje
je ekspedicija zabeležila otpočeo je projekat pod šifrom ''Čovekoliki
majmun''. Ponašanje predvodnika za vreme lova i uspešno nadmudrivanje sa
robotima uz naziranje blagih ružičastih obrisa energije oko njegove glave,
ulivalo je nadu u mogućnost ukljućivanja ''Zemljana'' u sistem pozitivne
energije. Pripremljeni su mnogobrojni testovi koji su trebali da pokažu na
kom su nivou razuma mozgovi zarobljenika kako bi se napravio konačan
program uključivanja u sistem. Bili su uvereni da će dekodirati u prvom
trenutku nedokučivi odbranbeni mehanizam mozga zarobljenika i da će
stupiti u vezu koja će izroditi razumevanje i neophodnu saradnju u izgradnji
novog energetskog izvora.

Okupani ''Suncem'', koje je svoje zrake poslalo kroz prozor da upozna

došljake ulivajući im toplinu probuđujući već prežaljeni život u njima,
zarobljenici izmigoljiše iz okova dvadesetočasovnoga sna. Očigledno opijeni
bujicom za njih čudnih događaja, nisu mogli da shvate šta se dešava. Opet su
bili zatvoreni, doduše prostorija je bila mnogo veća od kabine u letilici, ali
panorama koja se prostirala iza neprobojne prozirne preprke vratila je nadu u
izbavljenje. Ženka se šćućuri na suprotnu stranu od unutrašnjeg prozora
okićenog glavama Srbislavaca iz čijih je očiju izvirala znatiželja, a mužjak
 48

kako to i dolikuje vođi ispravi se u svoj svojoj snazi pokazujući moć

znatiželjnicima. Kada je bio uveren da je njegova snaga ostavila uticaj na
posmatrče oprezno priđe prozoru iza koga se prostirala sloboda slična onoj u
kojoj je do pre neki dan uživao.

Učinilo mu se da je Sunce još veće i da sija jarče, zelenilo je bilo još

zelenije, a drveće ogromno sa krošnjama koje su i samo nebo dodirivale.
Pomislio je kako je bio u zabludi što krdo nikada nije poveo dalje od
staništa, od teritorije na kojoj je bio gospodar. Ali strah od nepoznatog i
sigurnost koje mu je odavalo svako drvo, svaki žbun, kamen na obeleženoj
teritoriji, nadjačavao je znatiželju, a znao je i da mu nije bilo ravna na
teritoriji koju je smatrao svojom. Samo da izađe nekako iz ovog prostora,
naćiće on svoje krdo i dovešće ga ovde gde ima hrane u izobilju čime će
steći još veće poštovanje koje je postajalo sve uzdrmanije dolaskom mladog
naraštaja punog snage i divlje energije. Izaćiće on na kraj sa ovim
nepoznatim bićima što radoznalo zure kroz ovu nevidljivu prepreku, vidi se
da ne keze zube i da su prijateljski nastrojeni. A i ne izgledaju tako stršno,
čak su im i sličniji od svih bića koje je do tada sreo.

Gurajući svim silama nevidljivu prepreku prepušten mašti o novoj slavi i ne

primeti promenu situacije za leđima. Prenu ga prestravljeni krik partnerke
koja se kao hipnotisana pripijela uza zid tražeći spas u njegovim nedrima.
Pogled mu se zaustavi na otvoru koji se pojavio na suprotnoj strani i dva
strana bića koja su već zakoračila u prostoriju. Prva reakcija je bila
instiktivna koja je pratila sve trenutke u borbi za opstanak. Skočio je ,
zauzeo borbeni stav sa iskeženim zubima ispuštajući urlik koji je trebalo da
zastraši protivnika. Spreman da napadne svakog trenutka, zastao je kao i
mnogo puta do tada, da sagleda situaciju, svestan da je kontrola prve
reakcije upravo to što mu daje prednost nad ostalima. Nije mogao da proceni
kakav su efekat ostavili njegovi veliki zubi, a urlik kao da nisu ni čuli ili su
ga očekivali kao nešto uobičajeno, ali bilo je sigurno da nisu neprijateljski
raspoloženi. To ga malo zbuni i umesto prvi da napadne priđe partnerki da je
povrati iz panike pokušavajući da joj pokaže da vlada situacijom. Opusti se
kada vide kako im sa pristojne udaljenosti dobacuju banane. To je shvatio
kao znak prijateljstva, uostalom i sam se time često služio pogotovu u doba
parenja kada je želeo da ukaže naklonost ženki.. Pa još nije video da hranu,
glavni izvor bespoštedne borbe za opstankom, neko nudi neprijatelju.
 49

Kroz isti otvor kroz koji su i ušli, posetioci napustiše prostoriju, raširenih
očiju, zabezeknut, pratio je kako otvor polako nestaje kao da ga nikada nije
ni bilo.

Danima se odigravalo isto, u jednakim vremenskim intervalima donošena im

je hrana. Bilo je tu i voća koje su prvi put videli i okusili, sve je bilo sočno i
ukusno, a izobilje je brzo povratilo izgubljenu snagu. Mlitavost je nestala, a
napetost se istopila u prijateljskim pogledima domacina koji su svojim
ponašanjem razbili barijeru nepoverenja. Radoznalost je sve više uzimala
maha i sve je više provodio vremena uz neprobojnu prozirnu barijeru
pokušavajući da dodirne lica sa druge strane i tako im pokaže da je došlo
vreme poverenja. Učinilo mu se da su raspoznali tugu u njegovim očima i
shvatili ogromnu želju za slobodom koja se rasprostirala u nedogled iza te
njemu nerazumljive prozirne prepreke. Pokušavao je da im stavi do znanja
da su njegove namere prijateljske. Dovešće tu svoje krdo jer je hrane u
izobilju, živeće jedni pored drugih i zajednički braniti teritoriju od mogućih
uljeza.

I jednog dana kao da su mu pogodili misli. Kada mu je poverenje bilo na

vrhuncu preteći da će početi da splšnjava opterećeno nevericom da ga uopšte
razumeju, pojavi se otvor kroz koji su uvek ulazili sa gomilom hrane.
Zbunjen jer biološki sat je govorio da nije vreme za hranu shvati da ga
znakovima koje mu upućuju, pozivaju da izađe kroz otvor u tako željenu
slobodu. U trenutku ga obuze pomisao da žele da ga razdvoje od partnerke,
čvrsto je prigrli uz sebe kezeći zube stavljajući do znanja da je ona njegovo
vlasništvo i polako krenu ka slobodi. Zakorači u to zeleno prostranstvo,
opijen vazduhom koji zavlada celim telom i zastade zbunjen, a šta sad?
Gomila, načičkana iza prozirne prepreke, sa kojom je danima pokušavao da
stupi u kontakt i dalje je ostala iza prepreke, ali ovoga puta zarobljena u
prostoru kao što je i on bio, sa istim onim znatiželjnim prijateljskim izrazom.

Polako, oprezno pošao je ka obližnjoj šumi pokušavajući da razazna nešto

što bi mu bilo putokaz ka krdu uveren da će ga naći i ponosno dovesti ovde.
Kao verna senka partnerka je uvek bila na korak iza njega, ali ne samo ona,
na pristojnom udaljenju pratilo ih je nekoliko Srbislavaca radoznalo
posmatrajući svaki njihov pokret. Tako je otpočeo prvi test namenjen
Zemljanima koji je trebao da potvrdi opravdanost nadanja u posedovanje
zdrave energije razuma i mogućnost njenog uključivanja u odbranbeni
sistem koji je pod naletom mračnih sila mraka iz dana u dan slabio.
 50

Već prvi šušnji lišća pod nogama počeše da potiskuju nesigurnost

nakupljenu za vreme tamnovanja u ograničenom prostoru. Otapala se kao
led na vrelom suncu, a on je osetio da je na svom terenu i da je trenutak da
se iskaže u svoj svojoj veličini, neka vide ova strana bića da je on gospodar
šume. Ispusti urlik šepureći se i lupajući se u grudi kao Tarzan (gle
slučajnosti) i munjevitom brzinom se izgubi u obližnjoj krošnji. Partnerka je
jedva uspevala da ga prati, a bio je ubeđen da će ga ova strana bića vrlo brzo
izgubiti iz vida. Veštinom u kojoj mu na Zemlji nije bilo ravna prebacivao se
sa krošnje na krošnju tražeći dominantnu nad okolinom. Kada je izabrao
pravu, sa koje je pucao vidik na sve četiri strane sveta, zauze osmatrački
položaj šarajući pogledom po okolini. Nije ga zabrinulo što partnerka nije u
blizini, znao je da će ga naći po mirisnim tragovima koje je ostavljao po
drveću za sobom i da je pitanje trenutka kada će se pojaviti.

Opilo ga je prostranstvo i lepota krajolika, a zvuci činili su mu se poznatim,

ali opet nisu to bili oni koji su vladali njegovom teritorijom. I dok je
pokušavao pogledom da prodre u daljinu ne bi li našao bilo koji znak koji
ukazuje na njegovo stanište, oseti neke vibracije slične onim kada ga je neko
nevidljivo predosećanje upozoravalo da je neprijatelj u blizini. Znao je da je
predmet nečijeg posmatranja, ali pošto mu se dlaka nije podigla, nakostrešila
kao uvek kada je naslućivana opasnost, bio je uveren da nije u pitanju
neprijatelj. Spusti se niže, gotovo do zemlje i zapazi radoznala prijateljska
lica iza obližnjih stabala. Gle čuda, kako su uspeli da ga pronađu pre
partnerke, čiji je miris upravo stizao na krilima blagoga povetarca govoreći
da će se svakog trenutka i ona pojaviti.Zbunjen zavali se među raklje koje su
činile dve grane iščekujući dolazak partnerke. Shvati da je podcenio ova
strana bića, sreća što nisu bila neprijateljski raspoložena, ko zna kako bi se ta
borba završila.

Instinkt mu je govorio da, prema ovim strancima treba da se ponaša kao

njeogovi rivali u krdu. Ako nisi siguran da si od nekoga jači pokušaj da mu
priđeš prijateljski i tako ćeš biti sačuvan od mogućih posledica
suprotstavljana, a kada dođe prilika...... Rešio je da do noći pokuša da
pronađe neke tragove staništa a ako ne uspe, vratiće se do zatvorene
prostorije, gde je u ostalom i bez ikakvog truda dobijao gomile sočne hrane,
a time će pokazati i svoje prijateljske namere. Znao je da će se lako vratiti
nazad jer je zapazio obeležija na mnogim deblima koja su jasno ukazivala na
put kojim je prošao. Nije ni slutio da su upravo ta obeležja bila deo prvog
testa ovih nepoznatih bića,koji je uspešno savladao. Posle dugotrajnog
bezuspešnog tumaranja, poveo je partnerku istim putem kojim su i došli, do
 51

zatvorene prostorije. Umorni strovalili su u ćoše koje su još od samog

početka odredili za spavanje. Prostorijom zavladaše vibracije zadovoljstva
kao proizvod osećanja stranih bića načičkanih na prozirnoj prepreci koja ih
je razdvajala. Utonuše u dubok san.

Sledeći dan je započeo novim testovima, a saradnja je na obostrano

zadovoljstvo bivala sve bolja i bolja. Srbislavci su bili zadovoljni
napredovanjem Zemljana i činilo im se da će ružičasti oreol pozitivne
energije, koji se u početku jedva naslućivao oko glava Zemaljaca, ubrzo
dostići potrebnu tačku crvenila, znak da su spremni za uključenje u sistem
pozitivne energije.
 52

GLAVA 10

Vidim da ni cela knjiga ne bi bila dovoljna da se opišu svi eksperimenti, pa

ću to ostaviti za neki drugi put, za neku novu knjigu koja će biti posvećena
samo toj temi. U najkraćim crtama mogu da kažem da je eksperiment sa
čovekolikim majmunima, kako ih mi danas nazivamo, trajao hiljadama
godina. Srbislavci su bili uporni do trenutka kada je zaista opasnost postala
tolika da je prevlast negativnih sila mraka bila vidljiva. Kako mi to kažemo
trgli su se u '' pet do dvanaest '' kada je ubrzanje njihove galaksije, koja se
udaljavala od Zemlje, postajalo pretnja da će dostići granicu koju neće moći
da savladaju. Pošto nisu smeli da izgube kontakt sa Zemljom, prekinuli su
eksperimente sa čovekolikim majmunima koji su ostali bez rezultata i vratili
se ''arhivu'' grčevito se trudeći da prodru u njegove tajne i u zaveštanju
predaka pronađu spas. Verovali su da je njihova galaksija u istoriji prolazila
kroz slične situacije jer su shvatili da se u Univerzumu koji ih okružuje
postojano vodi borba pozitivnih i negativnih sila, a da je ravnoteža koja
donosi rajski život samo privremeno stanje čija dužina trajanja zavisi od
opreza i podržavanja pozitivnih sila za reakciju u svakom trenutku na
odbranu sistema od negativnih sila mraka koje su tu, prisutne i nikada ne
spavaju.

Ostavljeni sami sebi čovekoliki majmuni, koji su pod patronatom

Srbislavaca evoluirali u pećinskog čoveka, su vrlo brzo kao vrsta izumrli.
Kroz eksperimente koji su trajali hiljadama godina umno su napredovali i
izmenili način života. Nova saznanja su ih oslobodila od nekih strahova,
tako na primer savladali su vatru i počeli su da je koriste što je izmenilo i
povećalo kvalitet života. Naučili su da traže skrovišta od elementarnih
nepogoda što ih je odvuklo u pećine. Čak su naučili i da prikupljaju i čuvaju
viškove hrane što je donelo novu organizaciju u njihovom kolektivnom
životu. Zidovi pećina su im služili za komunikaciju, ne samo međusobnu već
i sa Srbislavcima. Sve te pozitivne promene izazavale su niz negativnosti
kao posledicu zakonomernosti ravnoteže u sistemu Univerzuma u kojem
 53

živimo. A sve se završilo katastofom kada je organizam do te mere oslabio

promenom načina života i postao neotporan na uslove koje je diktirala
priroda. Zapostavljen od strane Srbislavaca mozak pećinskog čoveka nije
uspeo da pronađe balans gubitka prirodne otpornosti čovekolikog majmuna
u prelznoj fazi ka kvalitetnijem životu pećinskog čoveka.

Bolesti i vremenske nepogode, kao i međusobna ubijanja u borbama kada je

dolazilo do oskudice hrane su desetkovale i toliko oslabile pećinskog čoveka
da je postao lak plen za ostale stanovnike tako da je ubrzo satart sa lica
Zemlje. Za sobom je ostavio vidljive trgove koje mi danas pokušavamo da
dešifrujemo i umetnemo u teoriju evolucije nastanka života na zemlji punoj
zabluda u kojoj je jedna od njih i zabluda da je čovekoliki majmun tokom
istorije ove planete evoluirao u čoveka, tj. da su naši bliski predaci pećinski
ljudi.

Vratimo se Srbislavcima. Razočarani što su dugogodišnji eksperimenti sa

čovekolikim majmunom ostali bez očekivanog rezultata, potisnuti lavinom
negativnih sila mraka koje su kuljale sa svih strana remetići ravnotežu sila,
nisu imali vremena ni da se osvrnu na eksperimente koji su im odneli
dragoceno vreme. Čak nisu uspeli ni da izvuku pouku da preveliki ''zanos''
dovodi do slepila i blokira razum proizvodeći neracionalna rešenja koja
nekad mogu da budu i pogubna. Ne podseća li vas ovo na Srbe i njihovu
istoriju punu emotivnih i iracionalnih ideja gde su nošeni verom u osećanja
često srljali u propast prisećajući se najčešće vrlo kasno da važne odluke
treba donositi ''hladne glave''.

Da bi shvatili u kakvoj se situaciji tada nalazila Srbislava spomenuću ono što

danas naučnici već naziru u odnosima koji vladaju u Univerzumu i značaju,
kako su je nazvali, ''tamne materije'' i ''tamne energije''. Saznanje da se
udaljene galaksije suprotno verovanju sve brže udaljavaju od nas razvilo je
novu teoriju koja je prihvaćena, da su zakoni gravitacije univerzalni i da neki
vid energije, do sada nepoznate nauci, prkosi i nadjačava uzajamno
privlačenje galaksija, razdvajajući ih sve brže. Mada smo tek na početku
razumevanja tamne materije shvatili smo da je ona vrlo rasprostranjena i da
ima uticaj na evoluciju zvezda i galaksija kao i da je sastavni deo najsnažnije
sile u svemiru. Slikovito ona se rasprostire poput paukove mreže i
predstavlja oko 30 procenata kosmosa. Tamnu materiju prati i tamna
energija za koju se veruje da predstavlja 65 procenata kosmosa što je
pogrešno. Kreće se oko 50 procenata jer bi u suprotnom došlo do
kataklizme. Ili bolje rečeno u delovima kosmosa gde ovaj procenat znatno
 54

odstupa od 50 procenata dolazi do poremećaja koji uništavaju postojeće

zakone i izazivaju katastrofalne promene uspostavljajući nove zakone u tom
delu kosmosa. Kao primer navešću plimu i oseku na našoj planeti koje su
rezultat uticaja gravitacione sile Meseca na Zemlju. Zamislite da se
poremete energetski bilansi u našoj galaksiji pa da uticaj gravitacionih sila
Meseca izazove plimu recimo višu samo za dva metra po vertikali. Koliko bi
obale (naselja, oranica) bilo potopljeno, pa Holandija ne bi postojala.

Danas su nam sve prihvatljivije teorije o formiranju galaksija koje se

zasnivaju na ideji da postoje dve vrste materija, obična koju nazivam
pozitivnom i tamna (koja čini 85 procenata materije) koju nazivam
negativnom. Već smo naslutili da postoji tamna energija tj. negativna kako
je ja nazivam ''tamne sile mraka'', ali još ne vidimo onu drugu stranu tj.
pozitivnu energiju koju nazivam ''pozitivne sile razuma'' i zato ne shvatamo
sva ova dešavanja oko nas. Današnja nauka je došla do predpostavki da su
unutrašnji procesi u galaksijama, poput energije koje oslobađaju crne rupe i
supernove, isključili formiranje galaksija i zvezda. Podudaranje između
kraja formiranja većine galaksija i nastupa dominacije tamne energije, kako
to danas zaključujemo, negde u doba kada je svemir bio duplo mlađi nego
danas, ukazuje nam na ulogu tamne energije u održavanju zakonomernosti
koje vladaju u i među galaksijama danas.

Srbislavcima je bilo poznato da žive u Univerzumu formiranih galaksija i da

su uspostavljeni zakoni ravnoteže Univerzuma što je dovelo do prestanka
spajanja galaksija i formiranja novih zvezda, tako karakterističnog za vreme
odmah posle velikog praska ( prva faza stvaranja Univerzuma). Znali su da
je to druga faza u bitisanju Univerzuma koju karakteriše postojanje života i
da će treća faza bitisanja Univerzuma nastupiti kada dođe do poremećaja
ravnoteže sila uspostavljenog u Univerzumu. Umeli su da kontrolišu
pozitivnu energiju i znali su da će doći do neminovnog spajanja odnosno
sudaranja galaksija ukoliko se ravnoteža poremeti što bi značilo katastrofu
za njihovu planetu i život na njoj. Takođe i mi danas naslućujemo da će
tamna energija, ukoliko vremenom postane dominantnija, rastaviti tvorevine
povezane gravitacijom, poput grupa galaksija i samih galaksija. Kao
posledica Zemlja bi bila otrgnuta od Sunca, a o daljim događajima i da ne
razmišljamo.

Pomenuću još i današnje shvatanje crne rupe kao izvora energije. Kada se
pomisli na crnu rupu u mašti iskršnjava neko ogromno čudovište, sa
razjapljenim čeljustima, koje guta sve pred sobom i odakle više nema
 55

povratka. Prema Anštajnovoj opštoj teoriji relativiteta crna rupa nastaje

ukoliko se materija dovoljno sabije da njena gravitacija postaje toliko jaka
da okupira jedan deo svemira iz kojeg ništa ne može pobeći. Da bi shvatili o
kolikoj je energiji reč pri stvaranju crne rupe uzmimo za primer našu
planetu. Da bi ona postala crna rupa predpostavlja se da je potrebno da se
sabije u kuglicu prečnika 9mm. Postoji i shvatanje da crne rupe gutaju
kosmičke čestice ali i da ih izbacuju napolje tako da crna rupa zrači toplotom
uz temparaturu obrnuto proporcionalnoj svojoj masi. Zračenje odnosi
energiju a masa rupe se smanjuje i postaje sve vrelija. Kada se crna rupa
smanji na masu do određene granice ona eksplodira oslobađajući energiju
koju ima recimo nuklearna bomba težine od milion megatona. Naučnici su
izračunali da bi vreme za eksplodiranje prvobitnih crnih rupa ( nastalih u
najranijem razvoju Univerzuma) trebalo da bude upravo sada uzimajući u
obzir starost Univerzuma. Ne podseća li vas ovo na mnogobrojna
proročanstva, koja predviđaju smak sveta u dve hiljadi i... godini,
proisteklim ne na naučnim metodama, već na oslobađanju misli i informacija
sakrivenih u našem mozgu, kroz neke pukotine skrame koja ga drži
zarobljenog?

U svakom slučaju danas je crna rupa paradoks gde se generalni relativitet i

kvantna mehanika ne slažu. Prema teoriji relativiteta informacije o onome
što upada u crnu rupu su zauvek izgubljene. Isparavanjem crne rupe
uništavaju se informacije što je u konfliktu sa zakonom o očuvanju energije.

Vidim ja da sam ponovo zabrazdio u mnogo, za nas još uvek, komplikovane

teme i da je vreme da se vratim Srbislavcima na uprošćeni i uopšteno pitak
način. Kao što rekoh u poslenjem trenutku su shvatili da eksperimenti sa
čovekolikim majmunom ne donose očekivane rezultate i kada je klima na
Srbislavi počela da se menja, na iluzijama i osećanjima gajene nade raspršiše
se kao mehur od sapunice ostavljajući vlažan trag koji bi zauvek ispario da
nije zakodiran sa ostalim eksperimentima u projektu ''Zemlja'' jednom
malom koraku u istoriji Univerzuma. Shvativši da je ''vrag odneo šalu'' i da
se ravnoteža sila toliko poremetila da je cela galaksija Adam počela da
ubrzava ka nepoznatom preteći da će se svakog trenutka toliko udaljiti od
Zemlje da će im ova postati nedostupna, ceo tim naučnika zaboravi na sve i
sjati se u pećinu gde je čuvan zaveštani arhiv. Skoncentrisaše svoje misli u
jednu frekfrenciju puštajući je da luta po lavirintima arhiva u nadi da će
udruženim silama uspeti da dešifruju zakodirane tajne i pronađu izlaz, negde
u dalekoj prošlosti, iz situacije u koju su zapali.
 56

Putovali su tako po vremenu susretajući razne slike iz bliske prošlosti,

uglavnom njima znane, i sve su se završavale u nekoj nedokučivoj izmaglici
koja je tajanstveno obavijala spas koji su očekivali. Napolju, sve više su
besnele negativne sile mraka i kada su potresi postali toliko česti i jaki da je
lice Srbislave počelo da se menja gubeći se u provalijama koje su gutale
šume i livade, Srbislavci pribegoše poslednjem očajničkom pokušaju. Čitava
knjiga bi mogla da se napiše o drami koja je prethodila donošenju odluke da
se pribegne korišćenju energije Matice za dešifrovanje arhiva, jer posledice
su mogle da budu fatalne. Centar sistema pozitivnih sila, oslabljen
dugotrajnom borbom bez dopune svežom energijom bio je toliko oslabljen
da je svako dodatno trošenje energije bilo pretnja za raspad već poljuljanog
sistema pozitivnih sila. Priteran uza zid, kada je pretila opasnost da će se
prekinuti i poslednja nit veze sa energetskim omotačem Zemlje tim naučnika
uspostavi vezu sa Maticom crpeći iz nje dodatnu energiju usnopivši je u
dešifrovanje zavese iza koje se krila prošlost, ili budućnost?

I odjednom magla nestade kao rukom odneta. Otvori se ''zavesa'' i nađoše se

u nekom svetu za koji nisu mogli da odrede da li je ispred ili iza njih. Da li je
to ono što se krilo iza skrame koja im je u poslednje vreme, pod pritiskom
negativnih sila mraka, sve više pritiskala i zarobljavala mozak ili su zašli u
paralelan svet Srbislava koji je trebalo da im donese spasonosna rešenja.
Videli su sebe u ogorčenoj borbi za spašavanje sistema pozitivnih sila
razuma na čelu sa Srbislavom koji ih je nepogrešivo vodio kao da mu to nije
bilo prvi put.

Zabaezeknuti nisu mogli da shvate da li je to san ili java? Da li su to samo

misli upale u traženu frekfrenciju razotkrivajući tajne arhiva ili su se sami
našli u nekom drugom svetu. Uobičajeno, crpljenje informacija iz
dešifrovane frekfrencije se završavalo slikom u njihovim glavama u
odeljcima mozga prilagođenim za sabiranje i dešifrovanje informacija. Ali
ovog puta nisu mogli da opredele da li i sami učestvuju u događajima koji se
odvijaju ili su samo posmatrači? Kao gromom presečene vrati ih u stvarnost
alarm upozorenja da moraju da se otkače od Matice kako ne bi prešli granicu
iscrpljivanja energije iza koje ne bi bilo povratka za dalju regeneraciju
Matice. Slika prošlosti ili budućnosti nestade i shvatiše da im je bio dovoljan
samo delić sekunde da u mozak prenesu hiljade godina pohranjenih u arhivu
koji će im dati ključna rešenja na pitanja od izuzetne važnosti za opstanak
galaksije.
 57

GLAVA 11

Ohrabreni saznanjima iscrpljenim iz arhiva, na talasima novih ushićenja,

prionuše na posao po ugledu na Srbislava i njegove Srbe zatečene u sličnoj
situaciji. O kako su mu bili zahvalni na sačuvanim informacijama koje im
sada život znače i rešiše da i sami sva svoja dostignuća i otkrića na isti način
sačuvaju za neke druge koji će doći posle njih i produžiti podržavanje
ravnoteže sila Univerzuma neophodnog za njegovo opstajanje. Shvatili su da
u procesu podržanja pozitivne energije razuma ne sme biti zastoja koji su
sebi dozvolili uljuljkani rajskim uslovima života, nasleđenog od predaka, jer
negativne sile mraka nikada ne miruju, stalno su tu, dahću za vratom i
vrebaju priliku da nadvladaju i naprave još jednu crnu rupu u miljeu života
razastrtom po beskonačnom plavetnilu Univerzuma.

Sada kada se priča približava vrhuncu tako da se iza ''brda'' naziru obrisi
odgovora na pitanje iz naslova, moram priznati da nisam ni razmišljao da ću
zaslužene penzionerske dane krckati prosipanjem misli po belom ekranu
monitora. A kada krenu, jedna iz druge izviru sustižući se tamo negde u
beskrajnom plavetnilu, utapajući se u polje pozitivne energije dajući svoj
doprinos u neprekidnoj borbi za održavanje ravnoteže. Dobujući prstima po
tastaturi, strpljivo, kao iskusni pecaroš uhvaćen u koštac sa
najkomplikovanijim čvorom zamršenog najlona, izdvajam jednu po jednu
slažući ih u razumljivu priču. Priču razumljivu za stanje našeg mozga danas,
kao deo snopa signala svetionika namenjenog ''posadi broda'' naše planete
zahvaćene olujnim vetrovima negativnih sila mraka. Očekujem da će mo se
uskoro, sa ozdravljenjem našeg mozga, iščupati iz kandži skrame koja ga je
zarobila, a signali, sada samo iskre, će prerasti u svetlost. U Sunce koje je
obasjalo Srbislavce, navirući iz dešifrovanih tajnih odaja arhiva
osvetljavajući im put ka povratku u izgubljeni raj.

I pre nego što se vratim Srbislavcima i skinem pečate sa sedam tajnih

biblijskih odaja, kao mali uvod, radi lakšeg razumevanja, dužan sam da
napomenem naše poimanje ljudskog uma. Nauka danas veruje da
čovečanstvo poseduje najviši kvalitativni oblik materije u Univerzumu,
ljudski um, koji tokom vremena neprekidno dobija na kvalitetu. Uprkos
mnogobrojnim istraživanjima i ispisanim mnogim doktoratima gde su čak i
iscrtane mape delova mozga sa lokacijama zona memorije, odlučivanja,
emocija, još uvek se nije došlo do zaključka kako to da je veličanstven u
stvaranju a potpuno nerazumljiv u razaranju, jer tajne koje nosi još uvek
 58

prekriva skrama, posledica negativnih sila mraka. Takođe se zna o prisustvu

el. energije u mozgu, i da ''energija uma'' kako je nazivamo prenosi čulne
signale u organizmu. Smatra se da je energija u glavama i duši kako to
kažemo, najeminentnijih izdanaka ljudske rase, (od naučnika preko
istoričara do pesnika) kroz istoriju stvorila ono što danas nazivamo
civilizacijom. Trenutno je Srbima uskraćeno pravo na tu tekovinu, a uskoro
će mo videti potpuno neopravdano, jer u ovom haosu izazvanom dejstvom
negativnih sila mraka nismo sposobni da prepoznamo prave vrednosti. A
najveća istina, ukoliko istina može uopšte da se gradira, do koje smo došli, a
za koju nažalost još uvek nemamo objašnjenje, je da energija uma ima svoje
svetlosne domete i mračne padove od kojih zavisi da li će mo biti u svetlosti
ili tami.

Samo površno zadiranje u zaveštane tajne arhiva, Srbislavcima je omogućilo

da shvate ulogu ''pozitivne energije razuma'', sistema energije oslobođene iz
njihovih mozgova i centralne tačke-Matice, izvora, svih njima znanim,
energija razuma. Postalo im je jasno da je to upravljački deo kosmičkih sila
Univrzuma, ogromne energije haotično rasute posle ''praska''.Zaokupljeni
brigama oko opstanka nisu ni razmišljali odakle se pojavila pozitivna
energija razuma i kako je uspela u tom vrtlogu rađanja i sudaranja nebeskih
tela da zavede red i formira galaksije kao sisteme u kojima vladaju određene
kosmičke zakonitosti.Postali su svesni prisuatava tajanstvenog neprijatelja
kojeg sam nazvao negativnim silama mraka i njegovim težnjama da ih
nadvlada, oslabi što bi dovelo do gubitka kontrole i narušavanja
uspostavljenih zakonitosti među kosmičkim silama. A to bi značilo raspad
sistema sa katastrofalnim posledicama gde bi nebeska tela, slično iskrama iz
ognjišta, vrcala na sve strane sudarajući se i uništavajući već uspostavljen
život. Na kraju bi se ohladila i progutao bi ih mrak, a od Univerzuma bi
ostala samo ''crna rupa'', novi neprijatelj paralelnih susednih svetova.

I da ne dužim mnogo, u najkraćim crtama na najprostiji mogući način ću

pokušati da objasnim ili hajde da kažem prepričam šta su Srbislavci uspeli
da razotkriju iz uspešno dešifrovanih informacija tajnog arhiva. Nalazeći se
u sličnoj situaciji koja ih je zadesila, kada tamne sile mraka prete da
preovladaju narušavajući neophodnu ravnotežu uspostavljenu u galaksiji,
Srbislav je potražio spas u perifernim planetama galaksije kojoj je pretila
opasnost od raspada. Izabrao je one na kojima su već bili uspostavljeni
uslovi za život, a do kojih još nije stigao vrtlog turbulencije kosmičkih sila
izazvan poremećajem ravnoteže. Da ne pomislite da je to Srbislav sam radio,
 59

on je bio idejni vođa i rukovodioc tadašnjeg naučnog tima zaduženog za

spas galaksije.

Prvi zadatak im je bio da učvrste planetarni sistem sa izvorom energije u

centru, nešto slično ovom sistemu u kojem danas živimo sa Suncem u
centru. Naravno u svom poduhvatu nisu kretali od nule. Odabrane planete su
već bile orijentisane i u svom bitisanju težile ka obrazovanju sistema
zakonitosti kosmičkih sila u evoluciji stvaranja uslova za život. Zadatak im
je bio da proces ubrzaju delujući na njih pozitivnom energijom razuma kao
upravljačkim mehanizmom koji će ih dovesti u red neophodan za stabilnost
sistema u kome se rađa novi izvor pozitivne energije razuma. Dejstvujući sa
određenih tačaka na planetama izvršili su korekciju njihovih putanja
stavljajući ih u položaj kojem su težile. Položaj koji je omogućavao
ostvarivanje zakonitosti među gravitacionim silama svih planeta sistema
tako da one zauzmu stabilne putanje obrazujući čvrst sistem.

Ne znam ni sam odakle su mi se uvrtela u glavu imena planeta, ali ceo

sistem je nosio ime ''Eva'' po centralnoj planeti koja je ujedno bila i izvor
toplote kao što je nama Sunce. Na približno istom rastojanju od centralne
planete po kružnim putanjama gotovo identičnim brzinama kretale su se
''Afrika'' i ''Australija'', nešto bliže do centralne planete bile su raspoređene
''Evropa'', ''Azija'' i ''Amerika'', a po periferiji, najudaljenije od centralne
planete kružile su planete ''Grenland'', ''Artik'' i ''Antartik''. Možda su ova
imena plod moje mašte, ali kako još uvek nisam u mogućnosti da stupim u
kontakt sa mojim drugim ''ja'', ne mogu da razlučim da li ovo izvire iz neke
nove pukotine koja kao zrak ozdravljenja cepa skramu migoljeći se ka
svetlosti iz zarobljenog mozga, ili je to informacija pohranjena u kontaktu sa
''arhivom'' Srbislave.

Odmah po uspoatavljanju sistema i međusobnih zakonitosti gravitacionih

sila planeta, začetci života počeli su da bujaju na Africi, Australiji, Evropi,
Aziji i Americi kao planetama gde su se stvorili klimatski uslovi za život
shodno njihovom položaju u odnosu na izvor toplote. Toplotna energija, čiji
se intezitet samanjivao udaljenjem od izvora, nije uspela dovoljno da zagreje
Grenland, Artik i Antartik tako da su u početku ostali okovani ledom pa su
na njima iskrice života ostale u dubokom snu. Naizgled beskorisne u funkciji
stvaranja nove pozitivne energije razuma ove tri periferne planete su imale
ulogu zaštite novooformljenog sistema od upada uljeza sa katastrofalnim
posledicama po sistem. Naime novoobrazovani sistem planeta je
zakonitostima svojih gravitacionih sila okupirao jednu teritoriju Univerzuma
 60

plutajući po njemu kao balon od sapunice braneći česticama, koje se

haotično kreću po vazduhu, da prodru u njegovu unutrašnjost. Upravo su
gravitacione sile tri periferne planete imale glavnu ulogu u skretanju i
odbijanju proboja u sistem neorganizovanih kosmičkih tela koja se
slobodno, haotično kreću po prostranstvima Univerzuma.

Naravno Srbislav je izabrao planete na kojima su uslovi za život bili takoreći

idealni za stvaranje novih izvora pozitivne energije. Za razliku od
Srbislavaca i njihovog projekta ''Zemlja'' odmah je pristupio pravilnom
rešenju, kao da je već imao iskustva ili nekog savetodavca koji ga je uputio
na pravi put. Mora se priznati da mu je bilo lakše nego Srbislavcima na
Zemlji jer je on i ceo njegov naučni tim mogao da se materijalizuje na svim
planetama novouspostavljenog sistema. Vodeći sa sobom gomile pomoćnika
sa Srbislave rasuli su se po odabranim planetama gradeći laboratorije po
svim delovima opremajući ih za eksperimente poznatim danas pod imenom
''kloniranje''. I tako je otpočelo stvaranje novih izvora pozitivne energije
razuma na planetama ''Evropa'', ''Azija'', ''Amerika''', ''Afrika'' i Australija''
zasnovanih na energiji mozgova kloniranih bića.

U najširem smislu kloniranje je proces stvaranja indentične kopije nečega.

Danas pod pojmom kloniranje podrazumevamo proces reprodukovanja
organizma na osnovu nukleusa jedne ćelije, kojim se stvara organizam sa
istim genetskim sastavom kao i davalac gena. Ako imamo u vidu ljudsko
kloniranje to znači stvaranje genetski indentične kopije čoveka putem
kloniranja njegovog tkiva. I dok je današnja nauka u eksperimentalnoj fazi
rešavanja ovog problema sa protivurečnim mišljenjima o njegovoj koristi
čovečanstvu, Srbislavci su tom veštinom vladali gotovo do savršenstva.
Nedovoljno poznavanje materije nas je za sada ograničilo na eksperimente
sa životinjama, a što se tiče čoveka tu smo se zadržali na mišljenju da ima
smisla samo kloniranje pojedinačnih organa u medicinske svrhe. A
shvatićete da nije slučajno što je jedan od vodećih stručnjaka u ovom delu
nauke naš čovek, Stojković, čija je novootvorena laboratorija u Leskovcu
upravo dobila dozvolu za rad.

Ali vratimo se sada Srbislavu njegovom timu i stvaranja novih izvora

pozitivne energije u vidu bića sličnih nama ali ipak različitih o čemu će mo
govoriti kada se vratimo na projekat ''Zemlja''. Šta je karakteristično za ovu
novonastalu zajednicu?
- Pre svega to je da je ona predstavljala biološku veličinu energije, a ne
civilizacijsku kategoriju jer nije bila sposobna da stvara nove
 61

tehnološke i kulturne vrednosti. Njena uloga je bila samo da

dopunjava energijom oslabljeni sistem pozitivne energije razuma u
cilju održavanja ravnoteže u Univerzumu.
- Za razliku od davaoca gena nije imala sposobnost dematerijalizacije
što je predstavljalo ogroman hendikep u odnosu na stvaraoce pre
svega u načinu života i potrebi za drugom vrstom međusobne
komunikacije.
- Potpuna zavisnost od stvaraoca i uklapanje u sistem u funkciji
izvršnog dela kojim upravlja stvaraoc.
Da ne pričamo u ovom trenutku mnogo o njima i defektima u odnosu na
stvaraoce. Da ne prosuđujemo sad da li je to bila namera stvaraoca, rezultat
prirodnih okolnosti ili uticaj negativnih sila mraka. Ostavimo to za kasnije,
za neki novi korak današnje nauke koji će nas dovesti u fazu razumevanja
procesa kloniranja.

Zadržimo se za sada samo na načinu komunikacije i fizičkom izgledu,

osobinama koje su gotovo indentične našim današnjim. Za razliku od
stvaraoca sporazumevali su se govorom kao nižim stepenom u
komuniciranju, a na koji smo mi danas toliko ponosni jer predstavlja našu
superiornost nad ostalim bićima Zemlje. Naravno taj govor ili kako kažemo
jezik je bio različit od planete do planete. Naime timovi za kloniranje su
imali više različitih programa kada su u pitanju govorni jezici u sistemima
komunikacije kako bi izbegli da se cela zajednica zarazi u slučaju delovanja
negativnih sila mraka na sistem komuniciranja. Bio je to preventivni stepen
zaštite, a mi smo danas već sposobni da shvatimo kakva opasnost okolini
može da preti od zaraženog govora, ne samo okolini već i čitavoj planeti. Što
se tiče izgleda i boje kože, on je varirao od planete do planete u zavisnosti
od udaljenosti od centralnog izvora toplote. Boja kože, kao glavnog
apsorbera tolotne energije, je išla od bele preko žućkaste i crvenkaste do
crne koja je bila rezervisana za Afriku najudaljeniju planetu (od nastanjenih)
u sistemu od centralnog izvora energije. Kasnije će mo sve detaljnije
analizirati.

Vratimo se Srbislavu. Najvažnije je da je cilj postignut, novonastala

zajednica je emitovala dovoljno energije tako da se sistem pozitivne energije
stabilizovao uspostavljajući neophodnu ravnotežu što je vratilo rajske uslove
na celoj galaksiji obezbeđujući dugotrajnu spokojnu budućnost Srbislavi.
Na sreću sve je pažljivo zabeleženo i u šifrovanom vidu pohranjeno u tajne
arhive Srbislave.
 62

GLAVA 12

Poučeni iskustvima dešifrovanih iz zaveštanog arhiva, Srbislavci su u okviru

projekta ''Zemlja'' prionuli na razradu plana kloniranja i stvaranja novih bića
na odabranoj planeti koju mi danas naseljavamo. Njihova nemogućnost da se
materijalizuju na Zemlji prinudila ih je da odstupe od bukvalnog kopiranja
eksperimenata po uputstvima iz arhiva. Bili su prinuđeni da samo kloniranje
izvedu na Srbislavi, a novonastala bića da prevezu na Zemlju na isti način
kao što su to radili sa čovekolikim majmunima.

Za razliku od poduhvata koje je izveo Srbislav pristupili su stvaranju bića,

kako to kažemo, civilizacijske kategorije sposobnih za samorazvijanje i
samostalno bitisanje. Pošto nisu mogli da se materijalizuju na Zemlji ideja je
bila da svaki Srbislavac ima svog dvojnika u liku novog bića sa kojim će biti
u kontaktu kako bi novonastalu pozitivnu energiju povezao u postojeći
sistem. Potreba za samostalnošću novih bića primorala je Srbislavce da u
eksperiment uključe i materiju iz Matice kao najčistiju ''moždanu'' materiju
sa svim osobinama civilizacijske kategorije. Sam proces obilovao je
dilemama o tome šta i kako treba da izgleda novo biće, koje su minimalno
neophodne osobine za njegovo uspešno bitisanje na planeti kakva je Zemlja i
uspešno uklapanje u sistem pozitivne energije razuma. Ali o svemu tome će
mo kasnije, za sada je dovoljno reći da je prvi par nazvan u čast galaksija
Adam i Eva kao stožera sistema i prvog njima znanog pomoćnog izvora.

Paralelno sa eksperimentom na Srbislavi, na Zemlju je otišla ekipa

upotpunjena novom generacijom robota i neophodnih pomagala sa zadatkom
da usmeravanjem gravitacionih sila svih planeta u Sunčevom sistemu učvrsti
njihov položaj u stabilnu planetarnu zajednicu. Ovaj zadatak je bio od
izuzetne važnosti jer uspostavljanjem određenih kosmičkih zakonitosti
gravitacijonih sila planetarni sistem postaje stabilan sa odbrambenim
svojstvima od uticaja mnogobrojnih kosmičkih tela koja se haotično kreću
po Univerzumu. Takođe u tako stabilnom sistemu sa izvorom toplotne
energije u centru na planetama koje kruže po određenim putanjama stvaraju
se stabilni uslovi za život.

Kao što sam već napomenuo Sunčev sistem je izabran upravo zato što je već
imao sve karakteristike neophodne za stvaranje stabilnog sistema sa
 63

razvijenim primitivnim životom, pa čak, kako se to u prvi mah Srbislavcima

učinilo i tragovima civilizacijskog života koji je iz nekog razloga nestao.
Neophodne korekcije su bile minimalne jer je izabrano mesto, današnje
Balkansko poluostrvo ili tačnije današnja Srbija već imalo gotovo idealne
klimatske uslove, za prvu bazu i centar odakle će se nova civilizacija raširiti
po celoj Zemlji. Izabrane tačke za korekciju gravitacionih sila su bile ujedno
i jedne od najviših tačaka na planeti kako bi upliv bio lakši. Naravno
pogađate, to su bile visoravni današnjih Himalaja i Anda. Pa nisu tek tako
nastale legende o drevnim civilizacijama na tim mestima.

Moram sada da se zaustavim. Konačno posle duže vremena iz šarenila

duginih boja izroni moje drugo''ja''. Zatreperih kao da nam je ovo prvi susret
i telo mi obuze iščekivanje komentara ove priče. Prostrujaše mnoga pitanja
na koja nisam imao odgovor, ali umesto da se razvije beseda iz koje bih
crpeo istinu i odgovore na moja pitanja sve se završi kratkim savetom koji se
svodio na sledeće:
''Zaustavi se malo. Mnogo si zabrazdio. Prešao si granice ''mogućeg'' za nivo
današnje svesti. Ona je još od Adama i Eve hermetički zatvorena za istinu
koja je zapljuskuje. Slično izbrušenom belutku u zagrljaju morskih talasa,
čija suva utroba ne shvata da je opkoljena vlažnošću, čak ni u trenutku kada
od njega ostane samo zrno peska. Strpi se uskoro će se toliko toga izdogađati
da će se odškrinuti vrata kroz koja će istina pronaći put do obolelih u skramu
okovanih mozgova delujući na njih kao melem na ranu.''

I dok moje drugo ''ja'' nestade na neki viši nivo meni nedostupan, odzvanjalo
mi je u ušima pitanje koje sam hteo da postavim. Da li ima razlike recimo
ako je kamen porozan i pri prvom naletu talasa utroba shvati da je vlažan?
Pa zar na kraju i on ne završi kao pesak? Tupo zureći u ekran monitora
shvatih da se negde gubi šuštanje raznih frekfrencija i da polako preovladava
uobičajena buka automobila sa ulice. Čak je i neka ptičica sa drveta u
susednom dvorištu veselo cvrkutala šireći oko sebe spokojstvo i mir.

Šta mi je preostalo osim da se nadam da će vam ova priča biti bar

interesantna i da će pobuditi u vama maštu koja će se preliti u istinu. Pošto i
sam nisam bio uveren da je ovo vreme za punu istinu sačekaću neke bolje
dane kada ću kroz nastavak priče, a nosiće naslov:

SilaRazumBogIstina – na planeti Zemlji

 64

razotkriti mnoge tajne ovog našeg napaćenog naroda.

I za kraj, pre nego što se za neko vreme oprostimo, moram da se osvrnem na

početak i na osobe koje su me inspirisale da uopšte počnem, izgleda u
nevreme, sa otkrivanjem istine. Pa nije ni čudo što u generacijama pedesetih
godina prošlog veka sve više ima pobornika i zagovornika da su Srbi
Božanski narod. Zahvaćeni vrtlogom istorijskih nepravdi nekako im se
iskrala misao zakopana duboko u skramom zarobljenom mozgu i pod
pritiskom poslednjih događaja preti da se iz plamička razbukta u ogroman
požar. Da li je moguće da se humanost dokazuje bombardovanjem i
ubijanjem uglavnom nevinih, da se silom i ucenom iskazuje demokratija, a
tek ovo licemerje Haškog Tribunala gde se zločinci oslobađaju a pravda
ismejava. Da li je moguće da haška tužiteljka progoneći uglavnom Srbe
istovremeno piše memoare u kojima opisuje najbrutalnija zlostavljanja i
smaknuća Srba ne pozivajući pred lice pravde počinioce? Da li je moguće da
je taj kako ga zovemo Zapadni Svet toliko ''zombiran'' da možeš da mu
proturaš kao dokazni materijal za ratne zločine dokumente u kojima se
optuženi javno deklariše za zaštitu nejakih i nenaoružanih? Pa evo i ovi naši
koji su kako se to kaže ''dušu prodali đavolu'' su daleko iznad njih u svojim
nastojanjima da nas po nalogu svetskih moćnika gurnu u žrvanj
Globalizacije i pretvore u prah pogodan za dalje mešenje i oblikovanje po
potrebama nalogodavaca.. To ne rade brutalno i otvoreno, daleko su
prefinjeniji od nalogodavaca koristeći i najmanji mogući argument
oblikujući ga tako da se čini prihvatljivim.

Globalizacija je samo oruđe u rukama negativnih sila mraka u tom

neprekidnom nastojanju da se savladaju pozitivne sile razuma i uruši Svet.
To je moderno robovlasništvo koje je evoluiralo, primorano oslobađanjem
skrame i svesti naroda, od klasičnog robovlasništva preko feudalizma i
kapitalizma do kako se to sada zove ''Globalizacija''. Ili kako se to meni čini
Globalizacija je prelazni period od Raja ka Paklu gde se razvodnjavaju sve
karakteristike civilizacije u cilju pomračenja mozga ''mase'' i njegovo
uključivanje u sistem tamnih sila mraka. Važi jedno jedino pravilo a to je
''biti ekonomski jak i to vojno sačuvati''. Uništava se jedna od osnovnih
karakteristika ljudi koja ih bitno razlikuje od drugih životinja koja se ogleda
u spremnosti da se prihvati volja ili neka velika ideja pripadajuće zajednice.
To podrazumeva da je pojedinac spreman da žrtvuje trenutne lične interese
za dobitak na duge staze, pa čak i po cenu života.
 65

Novonastali poredak je pogodno tlo za razvoj ''socijalnih parazita'' koji

uživaju koristi života u društvu ali ne plaćaju cenu, a ''masa'' se gura u
''civilizacijske parazite'' koji gube sve civilizacijske kategorije pretvarajući
se u biološki izvor negativne energije kao dopunski izvor energije tamnih
sila mraka. Osvrnite se svuda oko sebe i shvatiće te kakom smo
bombardovanju nemorala okruženi. Već je počelo i ispiranje mozga gde
treba da se priviknemo da je normalno da nemamo privatnosti da je
najnormalnije da smo svakog trenutka praćeni, pa čak u etar ide i naše
ponašanje u wc-u. Pogledajte samo emisije slične ''Velikom bratu''koje uz
ogromnu reklamu i finansijsku podršku preplavljuju sve svetske tv ekrane
spuštajući nas na nivo gde je normalno da pratimo nečije svakodnevno
ponašanje privikavajući se na to da je normalno da i mi u svakom trenutku
budemo praćeni i kontrolisani. Ali o svemu ovome biće mnogo detaljnije u
nastavku priče koja će biti posvećena istini života na Zemlji. A do tada ne
dozvolite da vam đavo oduzme nadu, ili ne daj bože, maštu.