Virginia Woolf

SOPSTVENA SOBA

(Prevele Slavica Stojanovi i Smiljka Bogunovi)
(Prema izdanju: Virginia Woolf: A Room of One's Own, Granada
Publishing Ltd, London 1983. Prvo izdanje: Hogarth Press, 1929)


Prvo poglavlje
Ali, moda ete rei, pozvale smo vas da govorite o enama i prozi
kakve to ima veze sa sopstvenom sobom? Pokuau da objasnim. Kad ste
me pozvale da govorim o enama i prozi, sela sam na obalu reke i zapitala
se ta znae te rei. To moe jednostavno da znai nekoliko zapaanja o
Fani Berni; jo poneto o Dejn Osten; poast sestrama Bronte i skica
Houvort parohije pod snegom; neka duhovita opaska, eventualno, o g-ici
Mitford; aluzija puna potovanja prema Dord Eliot; pomenuti g-u
Geskel, i to bi bilo sve. Ali kad sam malo bolje pogledala, te rei nisu vie
bile tako jednostavne. Naslov ene i proza mogao bi da znai, i to je moda
ono to ste vi mislile, ene i kakve su one; ili, mogao bi da znai ene i
proza koju one piu; ili, moda ene i proza koja je o njima napisana; ali bi
moglo da znai da je sve to troje u nekoj neraskidivoj vezi i vi elite da o
njima razmislim u tom svetlu. Meutim, kad sam ovu temu poela da
posmatram na taj nain, koji je delovao najzanimljivije, ubrzo sam videla da
u tome postoji jedan fatalan nedostatak. Uopte neu biti u stanju da doem
do nekog zakljuka. Uopte neu biti u mogunosti da ispunim ono to je,
kako razumem, osnovna dunost predavaa da vam posle jednoasovnog
izlaganja uruim trun iste istine da je zaklopite meu stranice sveske i da je
zanavek stavite na policu. Sve to sam ja mogla da vam ponudim jeste
miljenje o jednoj beznaajnoj temi ena mora imati novca i svoju
sopstvenu sobu ako misli da pie prozu; i tako, kao to ete videti, ostaje
nereen veliki problem prave prirode ene i prave prirode proze. Nisam
ispunila svoju obavezu da doem do zakljuka u vezi sa ta dva pitanja
ene i proza ostaju, to se mene tie, nereeni problemi. Ali da bih to malo
popravila, dau sve od sebe da vam pokaem kako sam dola do ovog
miljenja o sobi i novcu. Pred vama u razviti, to mogu potpunije i
slobodnije, tok razmiljanja kojim sam dola do toga. Ako ogolim ideje i
predrasude koje okruuju ovu tvrdnju, moda ete videti neku vezu sa
enama i sa prozom. U svakom sluaju, kada je tema jako kontroverzna a
takvo je svako pitanje koje se tie pola ne moe da se nada da e nai
istinu. Moe samo da pokae kako si dola do takvog uverenja. Svojoj
publici samo moe da prui priliku da donese sopstvene zakljuke dok
posmatra ogranienja, predrasude, osobenosti predavaice. ini se da u
ovom sluaju vie istine moe da ima knjievni nego faktografski tekst.
Stoga predlaem, koristei se svim slobodama koje su dozvoljene
romansijerki, da vam ispriam kako su protekla poslednja dva dana pre mog
dolaska ovamo: kako sam se, povijena pod teinom teme u koju ste me
upregle, duboko zamislila i navela tu temu da ue u moj svakodnevni ivot i
da polako izae iz njega. Ne treba da napominjem da ono to u opisati ne
postoji; Oksbrid je izmiljotina; isto tako i Fernem; "ja" je samo zgodan
izraz za osobu koja ne postoji u stvarnosti. Lai e mi tei sa usana, ali sa
njima e moda biti izmeano neto istine; na vama je da otkrijete tu istinu i
da odluite da li vredi ita od nje sauvati. Ako ne vredi, vi ete, naravno,
sve baciti u korpu za otpatke i zaboraviti celu priu.
Dakle, evo me (zovite me Meri Biton, Meri Siton, Meri Karmajkl, ili
kako god vam je volja to uopte nije vano), kako sedim na obali reke, pre
nedelju-dve, prijatno oktobarsko vreme, izgubljena u mislima. Jaram o
kojem sam govorila ene i proza, potreba da donesem neki zakljuak na
temu koja pokree svakakve predrasude i strasti, povio mi je glavu. Levo i
desno, nekakav umarak, zlatan i grimizan, sjajio se od boja, izgledalo je
ak da se od vreline zapalio. Niz obalu, dalje, rasputene kose, vrbe su
plakale svoju neprekidnu tubalicu. Reka je svata odslikavala, to je
odabrala od neba, mosta i plamteeg drveta, i kad je studenti povezao
amac kroz te refleksije, one su se opet sklopile kao da ga nikad nije ni bilo.
Tu bi se ceo dan moglo sedeti izgubljen u mislima. Misao je da je
nazovemo bolje nego to zasluuje spustila svoju udicu u potok. Izvijala
se svaki as tamo-amo meu odblescima i vodenim travama, putajui da je
voda die i potapa do trenutka kad se poznat vam je taj mali trzaj naglo
uskomea ideja na kraju udice: a zatim oprezno povlaenje i paljivo
vaenje? Na veliku alost, izgledala je tako mala kad je leala na travi, tako
beznaajna moja misao; takvu ribu dobar pecaro baca nazad u vodu da se
podgoji, da postane vredna tiganja i tanjira. Neu sad da vas gnjavim tom
idejom, iako ete je moda same pronai tokom moje prie ako je budete
paljivo pratile.
Ali ma koliko bila mala, imala je jedno svojevrsno zagonetno
svojstvo im je vratim u um, ona smesta postaje vrlo uzbudljiva i vana; i
kako se praakala i bljeskala tamo-amo, stvorila je takvu plimu i buru ideja
da nisam mogla s mirom da sedim. Tako sam odjednom sebe zatekla kako
veoma brzo koraam po nekom travnjaku. Iznenada preda mnom iskrsnu
jedna muka prilika. U prvom trenutku nisam shvatila da je gestikuliranje
spodobe udnog izgleda u fraku i sveanoj koulji upueno meni. Njegovo
je lice izraavalo uasnutost i indignaciju. Vie mi je pomogao instikt nego
razum; on je kolski uvar; ja sam ena. Ovo je travnjak; staza je tamo.
Samo studentima i profesorima je dozvoljeno ovuda; ja moram po ljunku.
Te misli mi sinue u trenutku. im sam se vratila na stazu,uvareve ruke se
opustie, na lice mu se vrati uobiajena smirenost, i iako je lepe hodati po
travi nego po ljunku, to i nije bila neka velika teta. Jedino zbog ega bih
mogla da optuim studente i profesore bilo kog koleda jeste to da su radi
zatite svojih travnjaka, koji se odravaju trista godina, moju ribicu odagnali
u njeno skrovite.
Bila sam sad zaboravila koja me je to ideja podstakla na tako drsko
ometanje poseda. Duh mira se spustio kao oblak sa nebesa, jer ako igde
obitava duh mira, onda je to na travnjacima i u dvoritima Oksbrida lepog
oktobarskog jutra. Dok sam etala po tim koledima, prolazei pored
njihovih prastarih dvorana, surovost sadanjice kao da se smekavala; telo
kao da je bilo stavljeno u udesnu vitrinu u koju nikakav zvuk nije mogao
da prodre, a um, osloboen svakog dodira sa injenicama (osim ako bih
opet krenula preko travnjaka), mogao je da se usredsredi na razmiljanje o
svemu to je bilo u skladu sa tim trenutkom. Kao to to sluaj hoe, zalutalo
seanje na jedan stari esej o ponovnom dolasku u Oksbrid za vreme
raspusta dovede mi na pamet arlsa Lemba Sveto jagnje arls, rekao je
Tekeri, prekrstivi mu elo. Zaista, od svih mrtvih (govorim onako kako mi
stiu misli), Lemb je od onih koji su najsrodniji; neko kome biste voleli da
kaete: Reci mi, kako si napisao eseje? Jer njegovi su eseji superiorniji ak i
od savrenih eseja Maksa Birboma, po mom miljenju zbog neobuzdanog
bljeska imaginacije, rastereujueg praska darovitosti u sred eseja, od ega
ostaju oteeni i nesavreni ali obasjani poezijom kao zvezdama. Lemb je
dakle doao u Oksbrid, moda pre sto godina. U svakom sluaju napisao je
esej ime mi je pobeglo o rukopisu jedne Miltonove poeme koji je tu
video. Moda je to bila Lisidas, a Lemb pie o tome kako ga je okiralo da
je mogue da ijedna re u Lisidasu bude drugaija od one koja u poemi
stoji. Pomisao da je Milton menjao rei u toj poemi izgledala mu je kao
svetogre. To me navede da se setim svih stihova koje znam iz Lisidasa i da
se zabavljam pogaajui koju je re Milton menjao i zato. Tada mi pade na
pamet da se ba taj rukopis koji je Lamb video nalazi na stotinak metara od
mene, tako da se moe Lembovim stopama stii preko kvadratnog dvorita
do uvene biblioteke u kojoj se to blago uva. tavie, setih se, kad sam
reila da sprovedem plan u delo, u toj istoj uvenoj biblioteci uva se
rukopis Tekerijevog Ezmonda. Kritiari esto kau da je Ezmond
najsavreniji Tekerijev roman. Ali taj afektirani stil, imitacija osamnaestog
veka, smeta, koliko se ja seam; osim ako stil osamnaestog veka nije zaista
bio Tekeriju prirodan a ta injenica bi mogla da se utvrdi itanjem
rukopisa, da bi se videlo da li su izmene pravljene u korist tog stila ili u
korist smisla.
Meutim, tu bi se moralo tano utvrditi ta je stil a ta je znaenje,
pitanje koje ali tu sam se zapravo obrela pred vratima koja vode u samu
biblioteku. Mora da sam ih otvorila, jer istog trenutka otuda izroni, kao
aneo uvar koji mi je prepreio put mahanjem crnom odorom umesto
belim krilima, usprotivljeni, sedi, ljubazni gospodin, koji je tihim glasom
alio, odmahujui na mene, da je damama doputeno da uu u biblioteku
samo u pratnji profesora koleda ili uz pismenu preporuku.
To to jednu uvenu biblioteku proklinje ena, uvenoj biblioteci je
potpuno nevano. asna i mirna, sa svim svojim blagom bezbedno
zakljuanim u nedrima, ona spava, i to se mene tie, spavae tako doveka.
Tu nikad neu buditi odjeke, nikad tu vie neu traiti gostoprimstvo,
zaklinjala sam se dok sam besna silazila niz stepenice. Do ruka je bio ostao
jo ceo sat, i ta je trebalo initi? Tumarati livadama? Sedeti kraj reke?
Stvarno, bilo je to divno jesenje prepodne; crveno lie je lepralo na
zemlju; tako da sve to ne bi zahtevalo veliki napor. Ali mi do uha dopre
zvuk muzike. Odravala se sluba ili je bila neka proslava. Orgulje su
velianstveno zagunale kad sam prola pored crkvenih vrata. U tom
nepomuenom vazduhu ak i hrianski bol je zvuao vie kao seanje na
tugu nego kao sama tuga; mir je uukao ak i kripanje prastarih orgulja.
Nisam imala elju da uem, ak i da sam imala pravo na to, jer ovde je
mogao preda mnom da se isprei crkvenjak i da mi zatrai krtenicu ili
preporuku od dekana. Ali izvan tih velianstvenih graevina esto je isto
tako lepo kao i unutra. Bilo je ak prilino zabavno posmatrati kako se
vernici okupljaju, ulaze, izlaze, vrtei se oko vrata kapele kao pele na
ulazu u konicu. Mnogi su nosili kapice i ogrtae; neki su imali uperke
krzna na ramenima; drugi su bili u invalidskim kolicima, trei, iako tek
sredoveni, bili su tako spakovani i sabijeni u tako udne oblike da su
podseali na dinovske krabe i rakove koji se teko povlae po dnu
akvarijuma. Onako oslonjenoj na zid, Univerzitet mi je zaista izgledao kao
svetilite u kome se uvaju retki tipovi koji bi smesta postali zastareli i
neupotrebljivi kad bi bili prinueni da se bore za opstanak na plonicima
Stranda. Padoe mi na um stare prie o starim dekanima i starim
nastavnicima, ali pre nego to skupih hrabrost da zviznem nekad se
prialo da se na zvuk pitaljke stari Profesor ... smesta davao u galop
uvaena pastva ue unutra. Preostala je spoljanjost crkve. Kao to znate,
njene visoke kupole i iljci mogu se videti, kao kod jedrenjaka koji uvek
plovi a nikad ne stie, osvetljeni nou i uoljivi miljama daleko preko brda.
Nekad je, pretpostavljam, taj etvorougao sa gustim travnjacima, masivnim
zgradama i kapelom i sam bio movarno zemljite na kojem su se njihale
trave i rile svinje. Zaprege konja i goveda dovlaile su kolima kamen iz
udaljenih okruga zatim su beskonanim radom sivi blokovi u ijoj ja sada
senci stojim sloeni jedan na drugi, potom su slikari doneli svoje vitrae, a
zidari su vekovima marljivo radili na krovu tukom i cementom, pahlom i
mistrijom. Subotom je neko morao da istrese iz kone kese zlatnike i
srebrnjake u njihove drevne ake, jer se te veeri najverovatnije pilo pivo i
kuglalo se.
Beskrajna reka zlata i srebra, razmiljala sam, mora da je neprestano
doticala u to dvorite da bi stizao kamen i radnici radili; poravnavali, kopali
jarkove i isuivali. Ali to je bilo doba vere, i novac se velikoduno toio da
bi se to kamenje postavilo duboko u temelje, a kad su podignuti i zidovi, jo
vie novca iz krinja kraljeva, kraljica i plemia, slivalo se tu da bi se pevale
himne i poduavali studenti. Zemljite je bilo poklonjeno, porezi su bili
plaeni. A kad se zavrilo doba vere i kada je dolo doba razuma, jo uvek
je tekla ista reka zlata i srebra; ustanovljavane su stipendije; bogato su
plaani profesori; samo to sada zlato i srebro nisu doticali iz kraljevskih
kovega, ve iz novanika trgovaca i fabrikanata, iz depova mukaraca
koji su stekli, recimo, bogatstvo bavei se industrijom, i vratili, u svojim
oporukama, dareljiv deo kao zadubinu za vie katedri, vie predavaa,
vie stipendija na univerzitetu gde su oni nauili svoj zanat. Otuda
biblioteke i laboratorije, opservatorije, velianstvena oprema sastavljena od
skupih i osetljivih instrumenata koji sada stoje u vitrinama, tu gde su se pre
nekoliko vekova njihale trave i rile svinje. Naravno, dok sam etala po
dvoritu, zlatni i srebrni temelji su delovali dosta duboki; kamene ploe su
dobro nalegale preko divljih trava. Mukarci sa tacnama na glavama ili su
uurbano od stepenita do stepenita. U prozorima je cvetalo slavno cvee.
Muzika sa gramofona tretala je iz soba. Nemogue je bilo ne razmiljati
ali svako razmiljanje je naglo prekinuto. Sat je otkucao. Vreme je bilo da
se ide na ruak.
Neobina je injenica da romanopisci nekako umeju da nas uvere
kako se rukovi redovno pamte po tome to je reeno neto vrlo duhovito,
ili po tome to je neto vrlo mudro uinjeno. A retko troe rei na to ta se
jelo. Romansijersko je pravilo da se ne pominju supa, losos i paetina, kao
da supa, losos i paetina nemaju nikakvog znaaja, isto kao to bi se reklo
da niko nikad nije popuio ni cigaretu ni popio au vina. Meutim, ja u
ovde uzeti slobodu da se usprotivim tom pravilu i ispriau vam da je ovom
prilikom ruak poeo ribom list, koja je bila potonula u duboku iniju,
preko nje je univerzitetski kuvar stavio presvlaku od najboljeg milerama,
tek ponegde igosanu smeim takama, nalik na pege na koutinim leima.
Zatim su stigle jarebice, ali ako ste pomislili da je na posluavniku bio par
golih smeih ptica, prevarili ste se. Jarebice, mnogobrojne i raznovrsne,
stigle su uz celu povorku sosova i salata, ljutih i slatkih; po redu: sa
krompirima, tankim kao novii ali ne tako tvrdim, sa prokulicama listastim
kao ruin pupoljak ali sonijim. I tek to je prilo peenje s pratnjom, kad
tihi posluitelj, moda sam kolski uvar ali sa blaim izrazom, stavi pred
nas, zamotanu u salvete, smesu koja je bila talasava i vrlo slatka. Nazvati to
pudingom i tako dovesti u vezu sa sutlijaem ili grizom, bila bi uvreda. U
meuvremenu, vinske ae su zasjale uto; pa grimizno; praznile se i punile.
I tako se postepeno, na sredini kime gde je sedite due, palilo ne ono tvrdo
elektrino svetlo koje zovemo briljantnost kad nam skakue na usnama, ve
dublji, suptilan, podzemni sjaj kao to je gust uti plamen razumnog
uzajamnog optenja. Bez urbe. Bez varnienja. Nemam potebe da budem
bilo ko drugi do ja sama. Svi idemo u raj, i Van Dajk je u ovom drutvu
drugim reima, kako ivot izgleda lep, kako su slatke njegove nagrade, kako
su trivijalni zamerka ili jadanje, kako je divno prijateljstvo i drutvo sebi
slinih, kad palei dobru cigaretu tonemo meu jastuke na klupama ispod
prozora.
Da je kojom sreom bilo pepeljare pri ruci, da se zbog tog
nedostatka nije pepeo otresao kroz prozor, da je sve bilo samo malo
drugaije, pretpostavljam da niko ne bi primetio da maki fali rep. Taj
iznenadni prizor osakaene ivotinje koja mekim apama ide preko dvorita,
nekom igrom podsvesne inteligencije za mene je promenio emocionalnu
svetlost. To je bilo kao da je neko dopustio da padne senka. Moda se taj
vrsni zglob odricao svoga sedita. Zaista, dok sam posmatrala bezrepu
maku kako zastaje na sred travnjaka, kao da je i sama zauena pred
univerzumom, neto kao da je nedostajalo, neto je izgledalo drugaije. Ali
ta nedostaje, ta izgleda drugaije, pitala sam se sluajui razgovore. I da
bih odgovorila na to pitanje, morala sam da zamislim sebe izvan te
prostorije, da se vratim u prolost, zapravo pre rata, i da predoim sebi
model jednog drugog ruka koji je odran u prostorijama koje nisu mnogo
daleko od ovih, ali su drugaije. Sve je bilo drugaije. U meuvremenu su
gosti razgovarali, bilo ih je mnogo, bili su mladi, i jednog i drugog pola;
kroz taj razgovor su plivali, prijatno, slobodno, zabavno. I taj razgovor koji
je tekao stavih naspram onog razgovora u pozadini, a kad sam ih suoila,
videlo se da je ovaj nesumnjivo nastao iz onoga, da je legitimni naslednik
onog drugog. Nita se nije promenilo, nita nije bilo drugaije, osim jedno
sad, izotrivi sluh, nisam sluala rei koje se izgovaraju, ve onaj amor i
strujanje u pozadini. Da, tu je razlika je postojala. Na ovakvom ruku pre
rata ljudi su potpuno isto govorili, ali je to drugaije zvualo jer je bilo
praeno nekom vrstom brujanja, neartikulisanog ali muzikalnog,
uzbudljivog, koje je menjalo vrednost samih rei. Da li bi se to brujanje
moglo staviti u rei? Uz pomo pesnika verovatno bi moglo. Pored mene je
leala knjiga i, otvarajui je, okrenuh sasvim sluajno Tenisona. I naoh da
je Tenison pevao:
I pade suza bistra
Sa cveta gospodinove krunice pred moju kapiju.
Dolazi ona, moja golubica, moja draga;
Dolazi sav moj ivot, moja sudbina;
Crvena rua klie: Ona je blizu, blizu;
A bela rua plae: Preminula je;
Neven oslukuje: ujem je, ujem;
A ljiljan ape: Ja ekam.
Je li to ono to su mukarci pevuili na rukovima pre rata? A ene?
Srce je moje kao raspevana ptica
koja se gnezdi gde je nemirna voda
Srce je moje kao jabuka
sa granama koje su se povile od ploda.
Srce je moje kao koljka arena
koju preliva mirno more,
Radosnije od svih je moje srce,
Jer ljubav moja dola je k meni.
Je li to ono to su pevuile ene na rukovima pre rata?
Bilo je neeg toliko smenog pri pomisli da su ljudi pevuili takve
stvari, makar i sasvim tiho, na predratnim rukovima, da prasnuh u smeh. A
smeh sam morala da objasnim, pa prstom pokazah na kusog maka, koji je
zaista izgledao malo apsurdno, jadna ivotinja bez repa, na sred travnjaka.
Da li se takav rodio, ili je izgubio rep nesrenim sluajem? Bez repe manks
make, iako se pria da postoje na ostrvu Man, ree su nego to se obino
misli. To je udna ivotinja, vie udnovata nego lepa. udno je koliko je
drugaiji kada repa ima znate ve ta se sve govori na kraju sveanog
ruka, kad ljudi trae svoje kapute i eire.
Zahvaljujui ljubaznosti domaina, ovaj je trajao do kasno popodne.
Lep oktobarski dan je bledeo i padalo je lie dok sam ila kroz drvored.
Izgledalo je kao da se za mnom zatvara jedna po jedna kapija, sa nenom
neopozivou. Bezbrojni kolski uvari su stavljali bezbrojne ispravne
kljueve u dobro podmazane brave; riznica se osiguravala i za ovu no. Kad
se proe staza, izlazi se na ulicu zaboravila sam joj ime koja vas, ako
skrenete na pravom mestu, vodi u Fernem. Ali ja sam imala dosta vremena.
Veera nee biti pre pola osam. Skoro se moglo i bez veere posle takvog
ruka. udno kako odlomak neke pesme radi u svesti i vodi noge u ritmu
niz ulicu. One rei:
I pade suza bistra
Sa cveta gospodinove krunice pred moju kapiju
Dolazi ona, moja golubica, moja draga...
pevalo je u mojoj krvi dok sam brzo koraala prema Hedingliju. A onda,
prebacujui se na drugi metar, zapevah, tako da se vode uzburkae i jurnuh
prema brani:
Srce je moje kao raspevana ptica
koja se gnezdi gde je nemirna voda,
Srce je moje kao jabuka...
Kakvi pesnici, viknuh naglas, kao to se to radi u sumrak, kakvi su to bili
pesnici!
Skoro sa nekakvom ljubomorom, valjda zbog naeg sopstvenog
doba, iako su ta poreenja glupa i apsurdna, pitala sam se dalje da li bi se
danas mogla imenovati tako velika dva iva pesnika kao to su bili Tenison
i Kristina Roseti. Oigledno je nemogue porediti ih, razmiljala sam,
zagledana u te nabujale vode. Ta poezija uzbuuje do takvog preputanja,
do takvog ushienja upravo zato to budi seanje koje su ljudi nekada imali
(na sveanim rukovima pre rata moda), tako da odgovori lako, blisko, ne
pomuujui ga proveravanjem ili uporeivanjem sa nekim oseanjem koje
danas ima. A savremeni pesnici izraavaju oseanje koje na nae oi
nastaje i u istom trenutku biva od nas otrgnuto. Kao prvo, ono je
neprepoznatljivo; esto ga se plaimo; napeto ga posmatramo i ljubomorno i
sumnjiavo poredimo sa starim oseanjima koja smo poznavali. Otuda
tekoe moderne poezije; i zbog tih tekoa ne moe da se seti vie od dva
stiha zaredom bilo kog dobrog modernog pesnika. Iz tog razloga to me je
pamenje izdalo ovaj argument vene u nedostatku materijala. Ali zato
smo, nastavila sam hodajui u pravcu Hedinglija, prestali da pevuimo
tihim glasom na sveanim rukovima? Zato je Alfred prestao da peva:
Dolazi ona, moja golubica, moja draga.
Zato je Kristina Roseti prestala da odgovara:
Radosnije od svih je moje srce,
jer ljubav moja dola je k meni.
Da li da krivimo rat? Kad su topovi zapucali avgusta 1914, da li su
lica mukaraca i ena izgledala tako prazna u oima jednih i drugih da je
romansa ubijena? Sigurno da je bio ok (naroito za ene sa njihovim
iluzijama u vezi sa obrazovanjem, i tako dalje) videti lica onih koji nama
upravljaju, u svetlosti topovske vatre. Bili su tako runi Nemci, Englezi,
Francuzi tako glupi. Ali bilo ta i bilo koga da okrivi, iluzija koja je
inspirisala Tenisona i Kristinu Roseti da pevaju tako strasno o dolasku
svojih ljubavnika mnogo je rea sada nego onda. Treba samo da ita, da
posmatra, da slua, da se sea. Ali zato kaem "krivica"? Ako je ono
bila iluzija, zato ne slavim katastrofu, ma kakva bila, koja je razorila iluziju
i na njeno mesto dovela istinu? Jer istina ... te takice oznaavaju mesto
gde, u traganju za istinom, promaih da skrenem za Fernem. Da, zaista, ta
je istina a ta iluzija, pitala sam se. ta je istina o ovim zgradama, na primer,
koje su sada nejasne i sveane sa crvenim prozorima u suton, ali sirove,
crvene i prljave, sa svojim bombonama i pertlama, u devet sati izjutra? A
vrbe, reka i bate koje se sputaju ka reci, sada nejasne zbog magle koja se
isparava preko njih, ali na suncu zlatne i crvene ta je istina, a ta iluzija o
njima? Potedeu vas obrta i preokreta u razmiljanju, jer nita nisam
zakljuila na putu za Hedingli i molim vas da zamislite da sam ubrzo otkrila
greku u skretanju i vrativi se unazad uputila se u Fernem.
Kao to sam ve rekla, bio je oktobarski dan i ne usuujem se da
proigram vae potovanje i da ugrozim krhki ugled koji ima proza time to
bih promenila godinje doba i opisala kako iza batenskih zidova proviruju
jorgovani, afrani, lale i drugo proleno cvee. Proza mora da se dri
injenica, i to su verodostojnije injenice, to je bolja proza tako nam
kau. Zbog toga je jo uvek bila jesen i lie je jo uvek utelo i opadalo,
iako malo bre nego pre, jer je sad bilo vee (sedam i dvadeset tri, tano) i
pojaao se vetri (sa jugozapada, da budemo egzaktni). Ali, uprkos svemu,
neto udno se dogaalo:
Srce je moje kao raspevana ptica
Koja se gnezdi gde je nemirna voda,
Srce je moje kao jabuka
sa granama koje su se povile od ploda...
verovatno su rei Kristine Roseti delimino bile odgovorne za ludost
fantazije naravno, to je bila samo fantazija to su cvasti jorgovana
podrhtavale preko batenskih zidova, sumporasti leptirovi leteli tamo-amo,
a u vazduhu lebdeo polenov prah. Dunuo je vetar, ne znam iz kog smera, ali
je zadigao mlado lie koje je srebrnasto bljesnulo u vazduhu. To je bio as
kad se menja svetlost i kad su boje intenzivnije, a u oknima zlato i purpur
plamte kao otkucaji srca koje se lako uzbudi, kad se iz nekog razloga
obznani lepota sveta iako e se uskoro pokvariti (tu sam uletela u batu, jer
su vrata, nesmotreno, ostala otvorena i nije bilo kolskog uvara u blizini),
lepota sveta koja e se tako brzo pokvariti, koja ima dve otrice, jednu od
smeha, drugu od bola, koje seku srce na dva dela. Fernemske bate leale su
preda mnom u prolenom sumraku, divlje i otvorene, a u visokoj travi,
vlanoj i nepaljivo pokoenoj, rasle su zelenkade i zvonii, moda ne ba
uredno po kalendaru, i sada je preko njih duvao vetar i povijao ih, ali su se
vrsto korenom drali. Prozori na zgradama, useeni kao brodski prozori
meu irokim valovima crvene cigle, prelazili su od limunove do srebrne
boje, pod brzim letom prolenih oblaka. Neka je bila u mrei za ljuljanje,
neka, ali na ovoj svetlosti one su bile samo utvare koje pola vidi, pola
nasluuje, to jure preko trave zar je niko nee zaustaviti? a onda se na
terasi, kao da je iskrsla da se nadie vazduha, da baci pogled na batu, nae
povijena figura, mona a ipak skromna, sa svojim velikim elom i
iznoenom haljinom da li je to uvena naunica, da li je to sama D. H...?
Sve je bilo nejasno a ipak intenzivno, kao da su al, koji je suton prebacio
preko bate, procepi li zvezda ili ma bljesak neke strane stvarnosti koja
je iskoila, kako to ona radi, iz srca prolea. Jer mladost...
Evo moje supe. Veera je posluena u velikoj sali za ruavanje. Ni
blizu to nije bilo prolee, zapravo, bio je oktobar, vee. Svi su se okupili u
velikoj trpezariji. Veera je bila spremna. Stigla je supa. Prazna vodnjikava
supa. Niega da umuti matu. Kroz retku tenost mogla bi se videti svaka
ara na dnu tanjira. Ali ovde nije bilo ara. Tanjir je bio obian. Onda je
stigla govedina sa zeleniem i krompirom domae trojstvo koje te podsea
na sirove govee butove na blatnjavoj pijaci i prokule rascvetane i poutele
po ivicama, i na cenkanje, rasprodaje i ene sa zembiljima ponedeljkom
ujutru. Nije bilo razloga da se ali na nasunu hranu ljudskog roda, kad
vidi da je provijant dovoljan, kad su rudari verovatno dobijali i manje.
Posle toga je bio puding sa suvim ljivama. I ako iko prigovara da su suve
ljive, ak i ublaene pudingom, jedno povre tvrda srca (voe nisu), ilave
kao srce starog krca, da se iz njih cedi tenost kakva bi mogla da bude u
venama tog starca koji je osamdeset godina uskraivao vino i toplinu i sebi i
sirotinji, taj neka pomisli i o tome kako ima ljudi ije milosrdno srce
uraunava ak i suvu ljivu. Zatim stigoe keks i sir, a bokal sa vodom je
tedro kruio meu nama, jer je to u prirodi keksa, da bude suv, a ovo je bio
keks do sri. To je bilo sve. Veera je zavrena. Sve zakripae odmiui
stolice; vrata su se estoko ljuljala tamo-amo; uskoro u sali nije bilo ni traga
od hrane, i bez sumnje je bila spremna za sutranji doruak. Niz hodnike i
na stepenitu mladost Engleske je lupala i pevala. I da li je trebalo da ja,
goa, strankinja (jer ovde u Fermenu nemam nita vea prava nego u
Trinitiju ili Somervilu ili Girtonu ili Njunemu ili Krajstru) kaem:
"Veera nije bila dobra", ili da kaem (sada smo se nas dve, Meri Siton i ja,
nalazile u njenoj maloj dnevnoj sobi): "Zar nismo mogle ovde same da
veeramo?", jer da sam neto tako rekla to bi znailo da njukam i
istraujem tajne kune ekonomije koja za stranu osobu ima tako lepu fasadu
veselosti i snage. Ne, tako neto se nije moglo rei. Zapravo, razgovor je na
trenutak klonuo. S obzirom na to da je ljudski sklop takav kakav je, srce,
telo i mozak pomeani zajedno, a ne smeteni u odvojenim komorama, kao
to e bez sumnje biti i kroz milion godina, dobra veera je veoma vana za
dobar razgovor. Ne moe dobro da se misli, voli, spava, ako se nije dobro
veeralo. Lampa u kimi ne pali se na govedinu i suve ljive. Sve emo
verovatno otii u raj i sreemo se, nadamo se, iza prvog ugla sa Van
Dajkom to je ono sumnjiavo i uslovljeno stanje duha koje se posle
zavrenog radnog dana izrodi kad ukrsti govedinu i ljive. Na sreu je moja
prijateljica, koja je predavala prirodne nauke, imala kredenac sa pljoskom i
aicama (ali, za poetak je trebalo da bude list i jarebica) tako da smo
mogle da privuemo stolice uz vatru i da popravimo neka oteenja od
preivljavanja dananjeg dana. Posle nekoliko minuta mi smo slobodno
klizile kroz sve one teme koje bude radoznalost i interesovanja, koje se
stvaraju u glavi kad je neka odsutna, a treba, prirodno, da se prodiskutuju
kad se ponovo sretnete kako se jedna udala, a druga nije; jedna misli ovo,
druga ono; jedna je postala bolja zahvaljujui znanju, druga je na
zapanjujui nain propala sa svim onim spekulacijama o ljudskoj prirodi i
o svojstvima zapanjujueg sveta u kome ivimo, koje prirodno proizlaze iz
takvih poetaka. Meutim, dok smo o tome govorile, ja sam postieno
postala svesna da se sam od sebe uspostavlja jedan tok, nosei sve prema
nekom sopstvenom ishodu. Mogle smo da priamo o paniji ili o
Portugaliji, o nekoj knjizi ili o trkaem konju, ali prava zainteresovanost
nije bila za te teme, ve za prizor zidara na visokim krovovima pre nekoliko
vekova. Kraljevi i plemii su donosili blago u ogromnim vreama i ulivali
ga pod zemlju. Taj prizor je stalno oivljavao u mojoj glavi i smetao se
pored drugog prizora, mravih krava i blatnjave pijace i uvelog zelenia i
ilavih starakih srca ta dva prizora, razjedinjena i nepovezana i
besmislena sama po sebi, uvek su ila zajedno i borila se jedan protiv
drugog, a ja sam im bila potpuno preputena na milost i nemilost. Najbolji
nain da ceo razgovor ne postane izopaen bio je da naglas kaem ono to
mi je na umu, i da to, ako bude sree, izbledi i pretvori se u prah kao glava
mrtvog kralja kada je otvoren koveg u Vindzoru. Zato ukratko ispriah g-
ici Siton o zidarima koji su proveli sve one godine na crkvenom krovu, i o
kraljevima, kraljicama i plemiima koji su donosili vree zlata i srebra na
svojim pleima, i lopatama ih bacali u zemlju; a kako su zatim doli veliki
finansijski magnati naeg vremena i polagali ekove i obveznice,
pretpostavljam, tamo gde su drugi polagali poluge i grumene zlata. Sve to
lei dole ispod onog koleda, rekoh; a ispod ovog koleda, gde mi sada
sedimo, ta lei ispod njegove smele crvene cigle i divlje, neodravane trave
u bati? Kakva snaga lei u jeftinom porculanu iz kojeg smo veerale, i (tu
mi iskoi iz usta pre nego to sam mogla da se zaustavim) iza govedine,
pudinga i suvih ljiva.
Dakle, rekla je Meri Siton, oko 1860. godine, ali ti zna tu priu,
ree ona, jer joj je, pretpostavljam,ve dosadio taj resital. I ona mi ispria
iznajmile su prostorije. Sastajale su se po odborima. Adresirale koverte.
Sastavljale cirkularna pisma. Odravale su sastanke; itale su naglas pisma;
ti i ti su obeali toliko i toliko; naprotiv, gospodin ... ne da ni peni. Saturday
Review je bio veoma nepristojan. Kako da skupimo novac za kancelarije?
Da li da organizujemo dobrotvornu prodaju? Zar ne bismo mogle da
naemo neku lepu devojku da sedi napred? Da vidimo ta je Don Stjuart
Mil rekao na temu. Da li bi neka mogla da ubedi urednika ... da tampa
pismo? Da li moemo da pridobijemo ledi ... da ga potpie? Ledi je ...
otputovala? Na taj nain se, pretpostavljam, radilo pre ezdeset godina, i na
to je utroen udesan napor i ogromno vreme. I tek nakon duge borbe i uz
ogromne tekoe skupile su ukupno trideset hiljada funti. Oigledno je,
znai, da ne moemo imati vina, jarebice i poslugu koja nosi metalne inije
na glavama, ree ona. Ne moemo imati sofe i zasebne sobe. "Udobnosti",
rekla je, citirajui neku knjigu, "e morati da priekaju."
Pomisao na sve te ene koje su godinama radile da bi tekom
mukom zaradile ukupno dve hiljade funti, i nastojale svim silama da sakupe
trideset hiljada funti, izaziva u nama prezir prema sramnom siromatvu
naeg pola. ta su onda nae majke radile kad nisu imale nikakvo bogatstvo
da nam ostave? Puderisale noseve? Paradirale na suncu u Monte Karlu? Na
kaminu su stajale neke fotografije. Merina majka ako je to ona bila na
slici moda je u slobodnom vremenu bila rasipnica (izrodila je trinaestoro
dece jednom sveteniku), ali ako je tako, njen veseli i rasipniki ivot je
ostavio jako malo traga na njenom licu. Izgledala je kao domaica; stara
gospoa sa kariranim alom zakaenim velikim broem; sedela je u pletenoj
stolici nagovarajui jednog panijela da pogleda u fotoaparat, sa
nasmejanim ali ipak napetim izrazom kao da zna da e se pas pomeriti im
blic sevne. A da se kojim sluajem bavila biznisom, da je postala vlasnica
fabrike za proizvodnju vetake svile ili magnatkinja na berzi; da je ostavila
dve ili tri stotina hiljada funti Fernemu, mi bismo veeras oputeno sedele i
teme naeg razgovora bi moda bile arheologija, botanika, antropologija,
fizika, priroda atoma, matematika, astronomija, relativitet, geografija. Samo
da su g-ica Siton i njena majka i pre nje njena majka nauile veliku
umetnost pravljenja novca i svoj novac zavetale, kao njihovi oevi i pre
njih dedovi, za osnivanje lektorata i profesura, nagrada i stipendija
namenjenih svome polu, mi bismo veeras veoma podnoljivo veerale
ovde gore jarebicu i bocu vina; nadale bismo se, bez potrebe za
prekomernim samopouzdanjem, da emo prijatno i dostojanstveno provesti
ivot u zaklonu jedne od profesija koja je obdarena optim obrazovanjem.
Moda bismo neto istraivale ili pisale; lutale po vrednim mestima nae
planete; sedele razmiljajui na stepenitu Partenona ili bismo u deset
odlazile u kancelariju i vraale se kui u pola pet da malo piemo poeziju.
Samo, da je g-a Siton poela da se bavi biznisom sa petnaest godina tu se
javila iznenadna prepreka u argumentaciji ne bi bilo Meri. ta o tome,
pitala sam, misli Meri? Meu zavesama je stajala oktobarska no, mirna i
lepa, sa nekoliko zvezda uhvaenih u drveu koje je poelo da uti. Da li je
spremna da se odrekne svoga dela u svemu tome, svojih uspomena (jer bili
su srena porodica, iako velika) na igre i svae gore u kotskoj, koju
neumorno hvali zbog dobrog vazduha i dobrih kolaa, da bi se Fernemu
moglo darovati recimo pedeset hiljada funti jednim potezom pera? Jer, da bi
se darovao koled, bilo bi potrebno porodicu potpuno potisnuti. Da stekne
bogatstvo i da izrodi trinaestoro dece to nijedno ljudsko bie ne bi
izdralo. Pogledajmo injenice, rekosmo. Prvo, treba devet meseci dok se
beba rodi. Onda se beba raa. Zatim treba tri ili etiri meseca dojiti bebu.
Kad je beba nadojena, sigurno treba provesti jo pet godina u igranju sa
njom. Ne moete, izgleda, pustiti decu da jurcaju po ulicama. Ljudi koji su
ih videli kako divlje jure u Rusiji, kau da taj prizor nije prijatan. Ljudi
kau, isto tako, da se ovekova priroda oblikuje od prve do pete godine
ivota. Da je g-a Siton, rekoh, zaraivala novac, kakve bi ti uspomene
imala na igre i svae? ta bi znala o kotskoj i njenom finom vazduhu,
kolaima i svemu ostalom? Ali bespredmetno je uopte postavljati ovakva
pitanja, jer ti nikada ne bi dola na svet. tavie, podjednako je
bespredmetno pitati se ta bi bilo da su Meri Siton i njena majka, i pre nje
njena majka, zgrnule ogromno bogatstvo i poloile ga u temelje koleda i
biblioteke, jer, kao prvo, za njih je bilo nemogue da zarauju, a kao drugo,
da je i bilo mogue, zakon im je uskraivao pravo da raspolau novcem koji
bi zaradile. Tek poslednjih etrdeset osam godina g-a Siton ima sopstveni
dinar. Jer u prolim vekovima to bi bilo vlasnitvo njenog mua misao
koja je, moda, imala udela utome to g-a Siton i njena majka nisu
uestvovale u berzanskim poslovima. Svaki peni koji zaradim, moda su
govorile, bie mi oduzet i uloen po muevljevoj pameti moda u
osnivanje neke stipendije ili lektorata u Bejljolu ili u Kingzima, tako da me
sticanje novca, ak i kad bih mogla da ga zaradim, mnogo ne zanima. Bolje
da to prepustim muu.
U svakom sluaju, bez obzira na to da li krivica jeste ili nije do stare
dame koja je gledala u panijela, ne moe biti sumnje da su iz nekog razloga
nae majke vrlo ozbiljno pogreno vodile svoje poslove. Nijedan peni nije
se mogao utedeti za "udobnosti"; za jarebice i vino, kolske uvare i krzna,
knjige i cigarete, biblioteke i razonodu. Najvie to su one mogle bilo je da
podignu gole zidove na goloj zemlji.
Tako smo priale stojei kraj prozora i gledajui, kao to rade
hiljade ljudi svake veeri, kupole i kule uvenog grada ispod nas. On je bio
vrlo lep, vrlo tajanstven na jesenjoj meseini. Stari kamen je izgledao
veoma beo i dostojanstven. ovek pomisli na sve one knjige koje su tamo
dole skupljene; na slike starih prelata i dostojanstvenika koje vise u
galerijama; na vitrae koji bacaju neobine globuse i mesece na plonik; na
fontane i travu; na tihe sobe koje gledaju na kvadratna dvorita. I (oprostite
mi zbog te pomisli) mislila sam, isto tako, i na zanosan dim i pie, na
duboke fotelje i lepe tepihe; nauglaenost, darovitost, dostojanstvo koji idu
uz luksuz, privatnosti i prostor. U svakom sluaju, majke nas nisu opskrbile
niim slinim nae majke kojima je bilo teko da skrpe ukupno trideset
hiljada funti, nae majke koje su raale trinaestoro dece svetenicima u St.
Endrjusu.
I tako krenuh nazad u svoju gostionicu, i dok sam ila mranim ulicama
duboko sam se zamislila o razliitim stvarima, kao to se ini na svretku
radnog dana. Razmiljala sam o tome zato g-a Siton nije imala da nam
ostavi novac; i kakav uticaj ima siromatvo na um; a kakav uticaj bogatstvo
ima na um; razmiljala sam o udnoj staroj gospodi koju sam videla tog
jutra sa upercima krzna na ramenima; i setila sam se da je jedan od njih
trao kad neko zvizne; mislila sam na orgulje koje bruje u kapeli i na
zatvorena vrata na biblioteci; razmiljala sam o tome kako je neprijatno kad
su vrata za tebe zakljuana; i o tome kako je moda gore biti zakljuan
unutra; i, razmiljajui o bezbednosti i napretku jednog pola i o siromatvu i
nebezbednosti drugog, i o uticaju tradicije i nedostatka tradicije na
spisateljski um, pomislih na kraju kako je dolo vreme da smotam zboranu
kou dana, sa njegovim raspravama i impresijama i gnevom i smehom, i da
je bacim u bunje. Hiljade zvezda svetlucalo je na plavom nebeskom
prostranstvu. Kao da sam sama naspram beskrupuloznog drutva; sva
ljudska bia su zaspala opruena, horizontalna, nema. Niko se nije vrzmao
ulicama Oksbrida. ak su se i hotelska vrata otvorila na dodir nevidljive
ruke ni portir nije bio budan da mi osvetli put do kreveta, bilo je tako
kasno.

Drugo poglavlje
Scena se, ako smem da vas zamolim da me pratite, sad promenila.
Lie je i dalje opadalo, ali sada u Londonu, ne u Oksbridu; i ja moram da
traim od vas da zamislite jednu sobu, jednu od hiljade soba, sa prozorom
koji gleda preko eira, kamiona i automobila na druge prozore, i u dnu
sobe na stolu prazan list hartije na kojem je krupnim slovima napisano
ENE I PROZA i nita vie. Neizbena posledica ruka i veere u
Oksbridu izgleda da e, na alost, biti poseta Britanskom muzeju. Mora da
se procedi ono to je u svim tim impresijama bilo lino ili sluajno i da se
tako doe do istog fluida, esencije istine. Jer je ta poseta Oksbridu, onaj
ruak i ona veera, otvorila mnotvo pitanja. Zato mukarci piju vino a
ene vodu? Zato je jedan pol tako uspean, a drugi tako siromaan? Kakvo
dejstvo ima siromatvo na prozu? Kakvi su uslovi neophodni za stvaranje
umetnikog dela? nametalo se hiljadu pitanja odjednom. A bili su potrebni
odgovori, ne pitanja; ali odgovor se moga odobiti samo konsultovanjem
uenih ljudi neoptereenih predrasudama, koji su se uzdigli iznad borbe s
jezikom i telesne zbrke i objavili rezultate svojih razmiljanja i istraivanja
u knjigama koje treba potraiti u Britanskom muzeju. Ako ne mogu da
naem istinu na policama Britanskog muzeja, gde je onda, zapitah se,
uzimajui svesku i olovku, gde je istina?
Ovako opremljena, samouverena i radoznala, dadoh se u potragu za
istinom. Dan, iako ne ba vlaan, bio je sumoran a ulice u blizini muzeja
pune otvorenih rupa za ugalj, niz koje je pljutala kia iz dakova; fijakeri
su dovozili i istovarivali na trotoar konopcima uvezane kutije u kojima je,
verovatno, bila sva garderoba neke vajcarske ili italijanske porodice koja je
stigla u potrazi za bogatstvom ili utoitem ili nekim udobnostima koje se
zimi mogu nai u pansionima Blumsberija. Grlati mukarci paradirali su
ulicama vozei sadnice u kolicima. Neki su izvikivali, drugi su pevali.
London je bio radionica. London je bio maina. Svi smo mi bacani napred-
nazad po toj praznoj osnovi da stvorimo neki obrazac. Britanski muzej je
bio jedno odeljenje te fabrike. Dvostruka vrata se otvorie; i nae se pod
tom ogromnom kupolom, kao da je neka misao u golemom elu koje je
onako velianstveno obmotano trakom slavnih imena. Ode na kasu; uzme
pare hartije; otvori katalog, i ..... pet takica ovde oznaava pet odvojenih
minuta, otupelosti, uenja, zbunjenosti. Imate li ikakvu predstavu o tome
koliko se knjiga o enama napie za godinu dana? Imate li pojma koliko su
ih napisali mukarci? Jeste li svesne da ste vi ivotinja o kojoj se najvie
raspravlja u univerzumu? Ovde sam dola sa sveskom i olovkom, s
namerom da celo prepodne itam, pretpostavljajui da u na kraju
prepodneva preneti tu istinu u svoju svesku, ali trebalo bi da sam krdo
slonova, pomislih i gomila paukova, oajniki pomiljajui na ivotinje koje
bije glas da najdue ive i najmnogostrukije vide, da sa ovim izaem na
kraj. Potrebne su mi eline kande i bronzani kljun ak samo da probijem
tu ljusku. Kako uopte da naem zrnca istine usaena u svu tu silu papira?
Pitala sam se to, i u oajanju poela da preleem pogledom dugaak spisak
naslova. ak i sami naslovi knjiga davali su mi materijal za razmiljanje.
Pol i njegova priroda mogu, naravno, da privuku doktore i biologe; ali ono
to je bilo iznenaujue i teko objanjivo to je injenica da taj pol, to jest,
ena toliko privlai zabavne esejiste, lakoprste romansijere, mladie koji
piu disertaciju; mukarce bez ikakve disertacije; mukarce koji nemaju
nikakvu kvalifikaciju osim to nisu ene. Neke od tih knjiga su po izgledu
bile frivolne i aljive; ali mnoge druge su, opet, bile ozbiljne i proroke,
moralistike i savetodavne. Samo itanje naslova govorilo je o bezbrojnim
kolskim upraviteljima, o svetenicima koji se penju na podijume i na
propovedaonice i dre slovo sa opirnou koja daleko prekorauje vreme
koje se obino odreuje za takve govore. To je bila veoma udna pojava; i
oigledno tu sam pogledala pod slovo M muki rod uiva poverenje.
ene ne piu knjige o mukarcima nisam mogla da se uzdrim da ne
pozdravim tu injenicu sa olakanjem, jer da sam morala prvo da proitam
ta su sve mukarci napisali o enama, a zatim ta su ene napisale o
mukarcima, dvaput bi procvetala aloja koja cveta jednom u sto godina dok
bih ja dospela da stavim pero na papir. Tako, napravivi savreno
proizvoljan izbor od otprilike tuce knjiga, ostavih svoje ceduljice da
otpoinu na ianom podmetau, i ekah na mom sedalu sa drugim
tragaima za esencijom istine.
ta bi mogao biti razlog te udne nejednakosti, pitala sam se crtajui
krugove na listiima papira kojima su nas britanski poreznici snabdeli u
druge svrhe. Zato su ene, sudei po ovom katalogu, toliko zanimljivije
mukarcima nego mukarci enama? Ta injenica mi je izgledala veoma
udno i moj duh je lutao pokuavajui da stvori sliku o ivotu koji su vodili
mukarci koji su troili vreme na pisanje knjiga o enama; bilo da behu stari
ili mladi, oenjeni ili neoenjeni, sa crvenim nosevima ili grbavi svejedno
je bilo nekako maglovito laskavo osetiti da si predmet takve panje, pod
uslovom da nam je ne posveuju iskljuivo kljakavi i nemoni tako sam
umovala dok sve te frivolne misli ne skrati jedna lavina knjiga koja se
skotrlja na sto ispred mene. E, sad poe nevolja. Student koji je obuen na
Oksbridu da vri istraivanja, bez sumnje zna neki metod da vodi svoja
pitanja kroz sve konfuzije sve dok ne naleti na odgovor kao ovica koja
utri u tor. Student koji je sedeo pored mene, na primer, i koji je uurbano
prepisivao neto iz naunog prirunika je, to sam pouzdano oseala, vadio
iste grumene esencijalne rude svakih desetak minuta. Njegovo sitno
roktanje od zadovoljstva pokazivalo je jako mnogo. Ali ako, na alost,
nema univerzitetski trening, tvoje pitanje, daleko od tora, lepra kao
preplaeno stado tamo-amo, bezglavo, a za njim juri ceo opor lovakih
pasa. Profesori, kolski upravnici, sociolozi, svetenici, romansijeri, esejisti,
novinari, mukarci koji nemaju nikakve kvalifikacije osim to nisu ene,
gonili su moje jedno jedino pitanje Zato su ene tako siromane? sve dok
od njega ne postade pedeset pitanja; sve dok tih pedeset pitanja ne skoie
izbezumljeno u maticu i ne odoe niz vodu. Cela sveska mi je bila ivrljana
belekama. Da bih vam pokazala stanje u kojem mi je bila glava, proitau
vam neto od toga, uz napomenu da je u vrhu strane pisalo jednostavno,
velikim slovima, ENE I SIROMATVO; ali ono to je sledilo izgledalo je
otprilike ovako:
Uslovi u srednjem veku kod,
Obiaji na ostrvu Fidi kod,
Oboavane kao boginje od,
Slabije u moralnom smislu od,
Idealizam kod,
Vea savesnost kod,
Ostrvsko stanovnitvo junih mora, doba puberteta meu,
Privlanost,
Prinoene kao rtve za,
Mala veliina mozga kod,
Dublja podsvest kod,
Manja maljavost tela kod,
Mentalna, moralna i psihika inferiornost kod,
Ljubav prema deci kod,
Dui ivot kod,
Slabiji miii kod,
Snaga afekta kod,
Tatina kod,
Vie obrazovanje kod,
ekspirovo miljenje o,
Miljenje lorda Birkenheda o,
Miljenje dekana Inda o,
La Brijerovo miljenje o,
Dr Donsonovo miljenje o,
Miljenje g. Oskara Brauninga o,
Tu uzeh vazduh i, tavie, dopisah na margini Zato Semjuel
Batler kae: "Mudri mukarci nikad ne govore ta misle o enama"? Ali,
nastavila sam, zavalivi se u stolicu i gledajui veliku kupolu u kojoj sam ja
bila jedna jedina, ali ve donekle isprepadana misao, nesrea je u tome to
mudri mukarci uopte ne govore isto o enama.
Ovo je Poup:
"Veina ena uopte nema karaktera."
A ovo La Brijer:
"Les femmes sont extremes, elles sont meilleurs ou pires que les hommes"
Direktna kontradikcija kod dvojice otrih posmatraa koji su bili
savremenici. Jesu li one sposobne za obrazovanje? Napoleon je mislio da su
nesposobne, dr Donson je mislio suprotno. Imaju li duu ili nemaju? Neki
divljaci kau da nemaju. Drugi, naprotiv, tvrde da su ene poluboanstva i
zbog toga im se klanjaju. Neki mudraci dre da su one pileeg mozga; drugi
da su dublje svesti. Gete im je iskazivao potovanje; Musolini ih je prezirao.
Gde god da pogleda, mukarci su mislili o enama, i mislili su razliito.
Nisam mogla da ih uhvatim ni za glavu ni za rep. Odluila sam, bacajui
zavidljive poglede na itaa pored mene koji je pravio savreno uredne
izvode, koje je esto naslovljavao samo sa A ili B ili C, dok se moja
sopstvena sveska bunila zbog najzbrkanijeg krabanja protivrenih
beleaka. To je bilo poraavajue, to je bilo zbunjujue, to je bilo
poniavajue. Istina mi je promicala kroz prste. Beala je i poslednja kap.
Ne mogu nikako da odem kui, razmiljala sam, i da dodam kao
ozbiljan doprinos prouavanju ena i proze to da su ene manje maljave po
telu nego mukarci ili da pubertet kod devojica na ostrvima junih mora
poinje u devetoj godini ili bee devetnaestoj? ak se ni rukopis u tom
rasulu nije mogao deifrovati. Sramota je bilo da od celog prepodnevnog
rada nisam imala da pokaem nita znaajnije i znamenitije. I ako ja ne
mogu da shvatim istinu o (kako sam skraeno poela da je zovem) u
prolosti, to da se bakem sa u budunosti? Izgledalo je da je to isto
gubljenje vremena, konsultovati svu tu gospodu specijalizovanu za enu i
njen uticaj na bilo ta na politiku, decu, zaradu, moral tako brojnu i tako
uenu. Njihove knjige mogle bismo i da ne otvaramo.
Ali onako duboko zamiljena, nesvesno sam u apatiji i oajanju
crtala, tamo gde je trebalo, kao moj sused, da napiem zakljuak. Crtala sam
lice i figuru. To su bili lice i figura profesora fon X, zauzetog pisanjem svog
monumentalnog dela pod naslovom Mentalna, moralna i fizika inferiornost
enskog pola. Na mojoj slici on nije bio mukarac koji bi bio privlaan
enama. Bio je teke grae; imao je jaku vilicu, da bi se uravnoteilo to to
je imao veoma sitne oi; bio je veoma crven u licu. Njegov izraz je
nagovetavao da on radi pod nekom emocijom koja ga tera da pero zabada u
hartiju, kao da ubija nekog tetnog insekta dok pie ali, ak i kad ga ubije,
nije zadovoljan; i dalje mora da ga ubija; pa i tada ostaju neki bes i
razdraenost. Da li je u pitanju njegova supruga, pitala sam se, gledajui
skicu. Je li se zaljubila u konjikog oficira? Je li konjiki oficir bio vitak i
elegantan i obuen u astragan? Da li ga je, da primenim frojdovsku teoriju,
ismejavala neka lepa devojka dok je bio u kolevci? Jer, pomislila sam,
profesor ak ni u kolevci nije mogao biti privlano dete. Koji god da je
razlog bio u pitanju, profesor je izgledao vrlo ljut i vrlo ruan na mojoj slici,
dok je pisao svoju veliku knjigu o mentalnoj, moralnoj i fizikoj
inferiornosti ena. Crtanje je bilo zaludan nain da se zavri jutro neplodnog
rada. Pa ipak, kroz nau dokolicu, kroz nae snove, potisnuta istina katkad
izroni na povrinu. Elementarna veba iz psihologije, da je ne udostojim
imena psihoanalize, pokazala mi je, kad se pogleda u moju svesku, da je
skica gnevnog profesora napravljena u gnevu. Gnev je dograbio moju
olovku dok sam matala. Ali ta gnev tu radi? Zainteresovanost, konfuzija,
zabava, dosada sva ta oseanja sam mogla da pratim i imenujem dok su se
smenjivala tokom prepodneva. Da li je gnev, crna guja, vrebao meu njima?
Da, rekla je skica. I nepogreivo me dovede do jedne knjige, do jedne
reenice koja je probudila tog demona; to je bila profesorova tvrdnja o
mentalnoj, moralnoj i fizikoj inferiornosti ena. Srce mi poskoi. Obrazi
mi se zaarie. Plamtela sam od gneva. Nita nije bilo vano u toj reenici,
koliko god da je bilo glupo. Ali ne voli da ti se kae da si prirodno
inferiorna u odnosu na nekog mukaria pogledah studenta kraj sebe
koji teko die, nosi kravatu sa gotovim vorom i nije se brijao dva dana.
Ima neku glupu tatinu. To je prosto ljudska priroda, pomislih i poeh da
crtam zvezde i krugove oko gnevnog profesorovog lica dok nije poeo da
lii na plamtei bun ili uarenu kometu u svakom sluaju na spodobu bez
ljudskog lika ili znaenja. Profesor je sada bio samo sveanj prua koji gori
na vrhu Hempsted Hita. Moj gnev je brzo bio razjanjen i uguen; ali ostala
je radoznalost. Kako objasniti gnev tih profesora? Zato su oni bili gnevni?
Jer kad sam poela da analiziram utisak koje ove knjige ostavljaju, uvek je
postojao element estine. Ta estina je poprimila mnogobrojne oblike;
pojavljivala se kroz satiru, kroz raspoloenje, radoznalost, osudu. Ali je
postojao i onaj drugi element koji je esto bio prisutan, a nije se mogao
odmah identifikovati. Ja sam ga nazvala gnevom. Ali gnev je iao
podzemno i meao se sa svim drugim oseanjima. Sudei po njegovim
udnim efektima, bio je to prikriven i sloen, a ne jednostavan i otvoren
gnev.
Bilo ta da je u pitanju, sve ove knjige, razmiljala sam pregledajui
hrpu na stolu, bile su bezvredne za moje potrebe. to e rei, bile su nauno
bezvredne, iako ljudski pune instrukcija, zanimljivosti, dosade i veoma
udnih injenica o obiajima ostrvljanki sa Fidija. Bile su pisane pod
crvenom svetlou emocije, a ne pod belom svetlou istine. Zbog toga
moraju biti vraene glavnom alteru i svaka mora biti smetena u sopstvenu
eliju ogromnog saa. Iz celog prepodnevnog rada izvukla sam tu jednu
injenicu o gnevu. Ti profesori uzimala sam ih, dakle, skupno bili su
gnevni. Ali zato, pitala sam se, vraajui knjige, zato, ponavljala sam
stojei pod kolonadom meu golubovima i praistorijskim amcima, zato su
oni gnevni? I, postavivi sebi to pitanje, krenuh da traim mesto gde u da
ruam. ta je prava priroda toga to sam u trenutku nazvala njihovim
gnevom, pitala sam. To je bila zagonetka koja e trajati koliko je potrebno
da ekam da budem posluena u jednom malom restoranu u blizini
Britanskog muzeja. Neko pre mene je ostavio prvo izdanje veernjih novina
i, dok sam ekala jelo, poeh dokono da itam naslove. Ogromna slova ila
su preko cele stranice. Neko je napravio veliki dug u Junoj Africi. Manji
naslovi su javljali da je ser Osten embrlen u enevi. U jednom podrumu je
pronaena mesarska satara i na njoj ljudska kosa. Gospodin sudija ... daje
komentar u graanskom sudu na temu enske besramnosti. Filmska glumica
skliznula sa kalifornijskog vrhunca i ostala ni na emu. Vreme e biti
maglovito. Mislim da bi i najprolaznijem posetiocu ove planete koji uzme
ove novine, moralo da bude jasno, ak i iz ovog nesreenog svedoanstva
da je Engleska pod patrijarhalnom vlau. Niko razuman ne bi mogao da ne
primeti profesorovu dominaciju. On ima vlast, novac i uticaj. On je vlasnik
ovog lista i direktor i urednik. On je ministar spoljnih poslova i sudija. On
je igra kriketa; njegovi su trkaki konji i jahte. On je direktor kompanije
koja plaa dvesta procenata svojim deoniarima. On je ostavio milione
dobrotvornim drutvima i koledima kojima on upravlja. On je filmsku
glumicu ostavio da visi. On e odluiti je li na satari ljudska kosa; on je taj
koji e osloboditi optube ili osuditi ubicu; i obesiti ga ili pustiti na slobodu.
Osim magle, izgleda da sve on kontrolie. I jo je gnevan. Znala sam da je
gnevan po sledeem znaku. Kad sam itala ta je napisao o enama, nisam
mislila o tome to on govori, ve o njemu. Kad se neko ko se spori, spori
bestrasno, on misli samo o argumentima, pa ni italac ne moe drugo nego
da isto tako misli o argumentima. Da je on pisao bestrasno o enama, da je
davao neoborive dokaze da bi izgradio svoju argumentaciju, da nije
pokazivao nimalo elje da rezultat bude ovakav a ne onakav, ja se ne bih
naljutila. Prihvati tu injenicu kao to prihvati injenicu da je zrno graka
zeleno ili da je kanarinac ut. To je, dakle, tako, rekla bih. Ali ja sam bila
gnevna to je on gnevan. Ipak izgleda apsurdno da mukarac koji ima toliku
vlast bude gnevan. Ili je gnev, pitala sam se, neki domai, propratni avolak
koji ide uz vlast? Bogati su na primer esto gnevni, jer sumnjaju da
siromani ele da im uzmu bogatstvo. Profesori, ili bi moda preciznije bilo
zvati ih patrijarsima, su moda delimino gnevni iz tog razloga, ali
delimino i iz jednog razloga koji nije tako vidljiv na povrini. Moda oni
uopte nisu bili "gnevni"; doista, esto su se divili, bili odani, primerni u
odnosima u privatnom ivotu. Moguno je da se profesor, malo prejako
insistirajui na enskoj inferiornosti nije toliko brinuo za njihovu
inferiornost koliko za svoju superiornost. titio ju je pomalo usijane glave i
prenaglaeno jer mu je to najvei dragulj. ivot je za oba pola i ja ih
pogledah kako se probijaju trotoarom naporan, teak, vena borba.
Zahteva gigantsku hrabrost i snagu. Najvie moda, kako smo mi stvorenja
iluzije, ivot trai samopouzdanje. Bez samopouzdanja smo bespomoni
kao bebe. A kako najbre da stvorimo taj neosetni kvalitet, koji je ipak
toliko neprocenjiv? Tako to emo da mislimo kako su drugi ljudi
inferiorni. Tako to emo da osetimo da smo po neemu superiorni po
roenju to moe biti bogatstvo ili poloaj ili pravilan nos ili dedin portret
koji je naslikao Romni nema kraja patetinim izumima ljudske mate
nad drugim ljudima. Otuda ogroman znaaj ima za patrijarha, koji mora da
osvaja, koji mora da vlada, oseanje da je ogroman broj ljudi, zapravo
polovina oveanstva, inferiorna u odnosu na njega. Mora da je to zapravo
jedan od glavnih izvora njegove moi. Ali, dajte da usmerim svetlost ove
opservacije na stvarni ivot, pomislih. Da li ona pomae da se objasne neke
od onih psiholokih zagonetki koje beleimo na margini svakodnevnog
ivota? Da li je to razjanjenje za ono to me je zapanjilo pre neki dan, kad
je Z, najhumaniji, najskromniji mukarac, uzeo neku knjigu Rebeke Vest,
proitao jedan pasus i uzviknuo: "Ta okorela feministkinja! Kae da su
mukarci snobovi!" Ovaj uzvik, koji je za mene veliko iznenaenje jer
zato bi g-ica Vest bila okorela feministkinja zato to iskazuje moda
tanu, iako ne pohvalnu tvrdnju o drugom polu? nije bio prosto krik
povreene tatine; to je bio protest protiv izvesnog naruavanja njegove
sposobnosti da veruje u sebe. Tokom proteklih vekova ena je sluila kao
ogledalo koje ima arobnu i delikatnu mo da odrazi muku figuru
dvostruko veu od prirodne. Bez te moi verovatno bi zemlja jo uvek bila
movara i dungla. Nepoznata bi bila svaslava naih ratova. Mi bismo jo
uvek grebali konture jelena na ostacima ovijih kostiju i trampili kremen za
oviju kou ili za bilo kakav jednostavan ukras koji se dopadne naem
neprefinjenom ukusu. Supermeni i prst sudbine uopte ne bi postojali. Car i
kajzer ne bi ni nosili niti gubili krune. Ma kakva da im je uloga u
civilizovanim drutvima, ogledala su esencijalna za sve nasilne i herojske
postupke. Zato su i Napoleon i Musolini tako naglaeno insistirali na
inferiornosti ena, jer da nisu inferiorne, one bi prestale da uveliavaju. To
slui da se delimino objasni zato su ene tako esto neophodne
mukarcima. I to slui da se objasni njihov nemir pod njenom kritikom;
koliko je za nju nemogue da mu kae, ova knjiga je loa, ta je slika slaba,
ili bilo ta slino, a da mu ne zada daleko vie bola i da ne uzburka daleko
vie gneva nego da je istu kritiku izrekao mukarac. Jer ako ena pone da
govori istinu, figura u ogledalu se skuplja, njegova sposobnost za ivot se
umanjuje. Kako oni dalje da donosi presude, da civilizuje divljake, da stvara
zakone, pie knjige, kako da se oblai i da dri govorancije na banketima,
osim ako za dorukom i za rukom ne vidi sebe bar dvostruko veeg nego
to je stvarno? Tako sam razmiljala mrvei hleb i meajui kafu i
pogledajui povremeno na ljude na ulici. Vizija iz ogledala ima ogromnu
vanost jer ona nabija vitalnost; stimulie nervni sistem. Oduzmi je, i
mukarac moe da umre, kao zavisnik bez kokaina. Pod arolijom ove
iluzije, mislila sam, gledajui kroz prozor, pola ovih mukaraca na trotoaru
krupnim korakom ide na posao. Pod njenim blagotvornim zracima oni
ujutru stave eir, obuku kaput. Dan poinju otresito, pripremljeni, uvereni
da su poeljni na ajanki kod g-ice Smit; oni kau sebi ulazei u sobu ja
sam superioran u odnosu na polovinu ovde prisutnih i otuda govore
samouvereno, sigurni u sebe, to je imalo tako duboke posledice na javni
ivot i dovelo do vrlo neobinih zapaanja na margini privatnog uma.
Ali ovi prilozi opasnoj i fascinantnoj temi psihologije i drugog pola
koju ete nadam se ispitivati kad budete imale svojih sopstvenih pet
stotina godinje prekidoe se jer je trebalo da platim raun. Iznosio je pet
ilinga i devet penija. Dala sam kelneru novanicu od deset ilinga i on je
otiao da mi donese kusur. U mom novaniku je bila jo jedna novanica od
deset ilinga; zapazila sam to, jer me takva injenica jo uvek ostavlja bez
daha mo mog novanika da automatski raa novanice od deset ilinga.
Otvorim ga i one su tu. Drutvo mi daje piletinu i kafu, krevet i smetaj, u
zamenu za izvestan broj paria papira koje mi je ostavila moja tetka, samo
zato to sam nosila njeno ime.
Moja tetka, Meri Biton, moram da vam ispriam, umrla je od
posledica pada s konja kad je u Bombaju izjahala da se nadie vazduha.
Vest o mom nasledstvu stigla mi je skoro u isto vreme kad je proao akt
kojim je enama dato pravo glasa. Pismo od advokata skliznulo je u moje
potansko sandue i, kad sam ga otvorila, videh da mi je ona ostavila pet
stotina funti godinje do kraja ivota. Od to dvoje pravo glasa i novac
novac koji mi je doao u posed izgledao je neizmerno vaniji. Pre toga sam
zaraivala za ivot ickajui neke udne poslove za novine, izvetavala sam
malo sa izlobe magaraca, malo sa venanja; zaraivala sam nekoliko funti
adresiranjem koverata, itajui starim gospoama, pravei vetako cvee,
uei abecedu malu decu u obdanitima. Takva su bila glavna zanimanja za
ene pre 1918. Bojim se da nije potrebno da opisujem detaljno tegobe tog
posla; jer vi verovatno poznajete ene koje su ga radile; niti kako je teko
preivati od onoga to zaradi, jer ste moda to iskusile. Ali u meni jo uvek
ostaje kao najgora povreda otrovanost strahom i gorinom koju su ti dani u
meni proizveli. Poevi od toga to stalno radi posao koji ne eli i radi ga
kao robinja, laskajui i ulagujui se, to moda nije uvek bilo neophodno,
ali je izgledalo neophodno, a cena je bila previsoka da bi se reskiralo; onda
pomisao na onu jedinstvenu darovitost ije skrivanje znai smrt malu ali
dragocenu za onu koja je poseduje kvarei time mene samu, moju duu
sve je to postajalo ra koja izjeda prolene behare, razarajui drvo do sri.
Meutim, kao to rekoh, moja tetka je umrla i kad god rasitnim novanicu
od deset ilinga, otare se malo te re i korozije; strah i gorina nestaju.
Zaista, pomislih, dok sam sipala srebrne novie u novanik, kad se setim
gorine tih dana, vano je kakvu e promenu naravi doneti stalni prihod.
Nikakva sila na svetu ne moe mi oduzeti mojih pet stotina funti. Hrana,
kua i odea moji su zauvek. Zato ne samo da prestaju napor i najamni rad,
ve isto tako i mrnja i gorina. Ne moram da mrzim nikakvog mukarca;
on ne moe da me povredi. Ne moram da laskam nikakvom mukarcu; on
nema ta da mi da. Tako neprimetno zatekoh sebe kako poprimam novo
dranje prema drugoj polovini ljudske rase. Apsurdno je kriviti bilo koju
klasu ili pol u celini. Velike grupe ljudi nikad nisu odgovorne za ono to
ine. Njih gone instinkti koji su van kontrole. A i oni, patrijarsi, profesori,
morali su neprekidno da se bore sa tekoama i preprekama. Njihovo
obrazovanje je na neki nain bilo isto tako manjkavo kao i moje sopstveno.
Ono je u njima stvoriloisto tako velike defekte. Istina, oni imaju novac i
vlast, ali samo po cenu da u nedrima gaje orla, lisicu, koji im stalno kljuju
digericu i upaju plua taj instikt za posedovanjem, strast za sticanjem
koja ih goni da veno ele polja i dobra drugog naroda; da stvaraju granice i
zastave; bojne brodove i otrovne gasove; da rtvuju svoje ivote i ivote
svoje dece. Proetajte ispod Admiralskog slavoluka (upravo sam bila stigla
do tog spomenika), ili po svim onim avenijama koje su preputene trofejima
i topovima i razmislite koja vrsta slave se tu velia. Ili, pogledajte, na
prolenom suncu, kako ovek iz banke ili uveni advokat ulaze u zgrade da
prave novac, i jo vie novca, i jo vie novca, kad je injenica da e pet
stotina funti godinje odrati oveka u ivotu na suncu. Neprijatno je gajiti
takve instinkte, razmiljala sam. Njih stvaraju ivotni uslovi, odsustvo
civilizacije, razmiljala sam, gledajui statuu vojvode od Kembrida a
naroito pera na njegovom naherenom eiru, i to tako jasno kako teko da
sena njih ranije gledalo. I, kad shvatih te prepreke, postepeno se strah i
gorina preobrazie u saaljenje i toleranciju; a zatim za godinu ili dve
nestae saaljenje i tolerancija i stie najvee olakanje od svih, a to je
sloboda da se misli o samim stvarima. Da li se meni, na primer, ta kua
dopada ili ne? Je li ta slika lepa ili nije? Je li to po mom miljenju dobra
knjiga ili loa? Zaista, legat moje tetke skinuo mi je koprenu sa neba, i,
umesto velike i impozantne figure nekog gospodina koga mi je Milton
predloio da veno oboavam, ukazao se pogled na otvoreno nebo.
Razmiljajui tako i pekuliui, krenula sam pored reke kui.
Upalile su se lampe i London je snala neopisiva promena u poreenju sa
jutrom. Kao da je ta velika maina posle celog dana rada, uz nau pomo,
napravila nekoliko metara neeg vrlo uzbudljivog i lepog vatreni fabrikat
koji seva crvenim oima, udovite boje koe koje rei vrelim dahom. ak
je i vetar vitlao kao zastava, biujui kue i zveei limenim tarabama oko
graevina.
U mojoj je uliici, meutim, vladala domaa atmosfera. Moler je
silazio sa merdevina; dadilja je paljivo vraala kolica u deju sobu;
umurdija je slagao prazne dakove; ena koja dri piljarnicu sabirala je
dnevni pazar u crvenim rukavicama bez prstiju. Ali ja sam bila tako
optereena problemom koji ste navalile na moja plea da nisam mogla ak
ni te uobiajene prizore da gledam a da ih ne povezujem sa jednom
sredinjom milju. Razmiljala sam o tome koliko je sada tee nego pre
samo jednog veka rei koji je od tih radnika vaniji, potrebniji. Da li je bolje
biti umurdija ili dadilja; da li je dadilja koja je podigla osmoro dece manje
vana za ovaj svet od jednog advokata koji je zaradio sto hiljada funti?
Beskorisno je postavljati takva pitanja, jer na njih niko ne moe da
odgovori. Ne samo da se uporedna vrednost jedne dadilje i jednog pravnika
die i pada iz decenije u deceniju, ve nemamo ni instrumente kojima bismo
izmerili kakva im je vrednost ak i u ovom trenutku. Bilo je glupo od mene
to sam traila od svog profesora da mi da "nepobitne dokaze" o ovome ili
onome, u svojoj raspravi o enama. ak i ako bi neko mogao da utvrdi
koliko trenutno vredi bilo koji talenat, te vrednosti e se promeniti; vrlo je
verovatno da e se potpuno promeniti u toku jednog veka. tavie, za sto
godina, mislila sam stigavi do sopstvenog praga, ene e prestati da budu
zatieni pol. Logino, uestvovae u svim aktivnostima i poslovima koji su
im nekad bili zabranjeni. Dadilja e istovarivati ugalj. Piljarka e voziti
lokomotivu. Nestae sve tvrdnje zasnovane na injenicama koje su
registrovane kada su ene bile zatieni pol kao to je, na primer (ovde je
eta vojnika promarirala niz ulicu), injenica da ene, svetenici i
batovani ive due nego drugi ljudi.
Ukinite tu zatitu, izloite ih istim naporima i aktivnostima,
napravite od njih vojnikinje, mornarke, mainovodkinje i radnice na
dokovima, i opet ene nee umirati toliko pre mukaraca da bi moglo da se
kae: "Danas sam video enu", kao to se nekada govorilo "Video sam
avion". Svata bi moglo da se dogodi kad bi enskost prestala da bude
zatieno zanimanje, razmiljala sam, otvarajui vrata. Ali u kom se to
smislu odnosi na temu moga predavanja ene i proza, pitala sam se ulazei
u kuu.

Tree poglavlje
Razoaralo me je to uvee nisam donela kui neki vaan zakljuak,
neku autentinu injenicu. ene su siromanije od mukaraca zato to ovo
ili ono. Sad bi moda bilo bolje da dignem ruke od traenja istine da mi se
na glavu ne srui lavina uverenja vrelih kao magma, bezbojnih kao splaine.
Bolje bi bilo da navuem zavese; da se izolujem od svega to me
dekoncentrie; da upalim lampu; da suzim ispitivanje i da zamolim
istoriara koji ne belei uverenja ve injenice, da ne opisuje pod kakvim su
uslovima ivele ene kroz vekove, ve u Engleskoj, recimo, u doba
Elizabete.
Jer, dugogodinja je zagonetka zato nijedna ena nije napisala ni
redak te izuzetne (elizabetanske) knjievnosti kad je, kako se ini, svaki
drugi mukarac bio sposoban za pesmu ili za sonet. Kakvi su bili uslovi pod
kojima su ene ivele, pitala sam se; jer knjievnost, to jest imaginativni
rad, ne pada na zemlju kao kameni, kao moda nauka; knjievnost je kao
pauina, uvek je zakaena, moda vrlo lagano, za ivot na sva etiri oka.
esto je ta veza jedva primetna; ekspirovi komadi, na primer, izgledaju
kao da stoje sami od sebe. Ali kad je mrea uvrnuta, vezana na ivici,
poderana u sredini, seti se da te pauine nisu isplela bestelesna bia lebdei
ni na emu, ve su delo patnikih ljudskih bia i da su vezane za surove
materijalne stvari, kao to su zdravlje, novac i kue u kojima ivimo.
Zato sam otila do police na kojoj su istorijske knjige i skinula jednu
od poslednjih, Istoriju Engleske, profesora Treveljena. Jo jednom pogledah
pod ene, naoh "poloaj ena" i otvorih na tom mestu. "Batinanje
supruge", proitala sam, "bilo je priznato pravo mukarca i upranjavalo se
bez stida meu bogatima i meu siromanima... Slino tome", nastavlja
istoriar, "kerku koja se opire da se uda za gospodina po izboru svojih
roditelja, mogli su podvrgnuti zakljuavanju, batinama, vui je po sobi, a da
to nije izazivalo nikakav ok kod javnog mnjenja. Brak nije bio stvar linih
oseanja, ve porodine gramzivosti, posebno u vitekim viim klasama...
Veridba se esto obavljala dok su jedna ili obe strane bile u kolevci, a brak
tek to bi dadilja prestala da se stara o njima." To je bilo oko 1470, odmah
posle oserovog doba. Sledei opis poloaja ene je dvesta godina kasnije,
u vreme Stjuarta. "Jo uvek je bio izuzetak da ena iz vie ili srednje klase
bira sebi mua, a kad joj je mu dodeljen, on je postajao gospodin i
gospodar, barem u onoj meri u kojoj su zakon i obiaji mogli to od njega da
naprave. Ali i pored toga", zakljuuje profesor Treveljen, "ni ekspirovim
enama, niti enama iz autentinih memoara sedamnaestog veka, kao to su
Vernijevi i Hainsonovi, ne izgleda da nedostaje linosti i karaktera."
Svakako, ako razmislimo, Kleopatra mora da je imala posebnu narav; ledi
Magbet je, reklo bi se, imala sopstvenu volju; Rozalinda, mogle bismo
zakljuiti, bila je privlana devojka. Profesor Treveljen kae samo istinu
kad primeuje da ekspirove ene "nisu bile bez linosti i karaktera". Poto
nismo istoriarke, mogle bismo da idemo jo dalje i da kaemo da su ene
gorele kao zvezde vodilje u svim delima kod svih pesnika odvajkada
Klitemnestra, Antigona, Kleopatra, ledi Magbet, Fedra, Kresida, Rozalinda,
Dezdemona, vojvotkinja od Malfija, kod dramatiara; a kod proznih pisaca:
Milament, Klarisa, Beki arp, Ana Karenjina, Ema Bovari, madam de
Germant, priseam se itavog jata imena i to stvarno nisu ene "kojima
nedostaje linosti i karaktera". I zaista, da ena uopte nije postojala, osim u
prozi koju su pisali mukarci, ovek bi zamiljao kako je ona bila izuzetno
vana osoba i vrlo raznolika, plemenita i zla; velianstvena i jadna;
beskrajno lepa i do krajnjih granica grozna; velika kao mukarac, neki misle
ak i vea. Ali to je ena u prozi. Nju su zapravo kao to kae profesor
Treveljen, zakljuavali, tukli i vukli po sobi.
Tako se pomalja jedno vrlo udno i sloeno bie. Imaginativno ona
ima ogroman znaaj; praktino je potpuno beznaajna. Ona proima poeziju
od korica do korica; nimalo nije odsutna iz istorije. Dominira ivotima
kraljeva i osvajaa, u knjievnosti; a zapravo je bila rob svakog momia
iji bi joj prsten natakli roditelji. Neke od najnadahnutijih rei, neke od
najdubljih misli u knjievnosti sile su sa njenih usana, u stvarnom ivotu
ona je jedva umela da ita, da pie i bila je vlasnitvo svoga mua.
To mora da je bio neki udan monstrum kad se sklopi ono to se
proita, prvo iz istorije, a zatim kod pesnika crv krilat kao orao: duh
ivota i lepote koji u kuhinji secka salo. Ali ti monstrumi, ma kako da su
zabavni za imaginaciju, u stvarnosti zapravo ne postoje. Da bi je oivela,
mora u istom trenutku da misli poetski i prozaino da bi ostala u dodiru sa
injenicom: da je ona g-a Martin, od trideset i est godina, obuena u
plavo, koja nosi crni eir i braon cipele; a da ne izgubi iz vida ni
knjievnost da je ona posuda u kojoj kolaju svakakvi duhovi i sile i
neprestano bljeskaju. Onog trenutka, meutim, kad oproba taj metod na
elizabetanskoj eni, jedna grana te iluminacije zakazuje; ometa te
nedostatak injenica. Mi ne znamo nita detaljno, nita istinito i sutinsko o
njoj. Istorija jedva da je pominje. I ja se opet okrenuh profesoru Treveljenu
da vidim ta njemu znai istorija. Gledajui naslove poglavlja, otkrila sam
da mu ona znai:
Plemiki sud i metode slobodne poljoprivrede... Cisternai i
ovarske farme... Krstai... Univerzitet... Donji dom... Stogodinji rat...
Ratovi rua... Renesansni naunici... Raspad manastira... Agrarni i verski
sukobi... Poreklo engleske pomorske moi... Armada... i tako dalje.
Povremeno se pominju pojedinano neke ene, neka Elizabeta i Meri;
kraljica ili velika dama. Ali ne postoji nain da ene iz srednje klase, koje
pod svojom komandom nemaju nita osim svog uma i karaktera, uzmu
uea u nekom od velikih pokreta koji, kad se uzmu zajedno, sainjavaju
istoriarski pogled na prolost. Neemo je nai ni u jednoj zbirci anegdota.
Obri je jedva pominje. Ona, pak, nikad ne pie svoju biografiju, i jedva da
vodi dnevnik; postoji samo pregrt njenih pisama. Iza nje nisu ostale drame
ili pesme po kojima moemo da sudimo o njoj. Ono to ti je potrebno,
mislila sam zato to ne bi neka briljantna studentkinja na Njunemu ili
Girtonu sakupila? to je gomila informacija; u kojoj se dobi udavala;
koliko je po pravilu imala dece; kakva joj je bila kua; da li je imala svoju
sobu; da li je kuvala; da li je moda imala sluavku. Sve te injenice negde
lee, verovatno u parohijskim registrima i finansijskim knjigama; ivot
prosene elizabetanske ene mora da je negde rasut, i neka bi mogla da ih
sakupi i da od toga napravi knjigu. Ja nisam dovoljno smela da tu ambiciju,
razmiljala sam ogledajui se za policama onih knjiga kojih tu nije bilo,
sugeriem studentima onih uvenih koleda, da bi trebalo da ponovo piu
istoriju, iako priznajem da istorija esto izgleda malo uvrnuto, tako rei
nerealno, neproporcionalno; ali zato oni ne bi napravili jedan dodatak
istoriji, dajui, naravno, neki neupadljiv naslov, tako da ene mogu tu da
figuriraju a da to ne bude neprikladno? Jer esto je uhvati krajikom oka u
ivotu nekog velikana, kako brzo zamie u zadnje dvorite, krijui, ponekad
pomislim, neki mig, smeh, moda suzu. I, konano, imamo dovoljno
biografija Dejn Osten; uoptenije neophodno da se ponovo razmatra uticaj
tragedija Doane Baili na poeziju Edgara Alana Poa; to se mene tie, ne bi
mi smetalo da se kue i boravita Meri Rasel Mitford zatvore za publiku
barem za sledeih sto godina. Ali smatram da je alosno, nastavila sam
osvrui se opet za policama, da se nita ne zna o enama pre osamnaestog
veka. Nemam u seanju bilo kakav model koji bih mogla da posmatram.
Evo mene kako pitam zato ene nisu pisale poeziju u elizabetansko doba, a
nisam sigurna kako su bile kolovane; jesu li ih uili da piu; da li su imale
svoju sobu i sto; koliko je ena imalo decu pre dvadeset prve godine; ta su,
ukratko, radile od osam ujutru do osam uvee. Oigledno, novac nisu imale;
prema profesoru Treveljenu, udavali su ih, htele ne htele, pre nego to
obuku dugaku suknju, takorei u petnaestoj, esnaestoj. Bilo bi krajnje
neobino da je jedna od njih iznenada napisala ekspirove komedije,
zakljuila sam, i pomislih na onog starog gospodina, koji je umro, mislim
da je bio biskup, a koji je napisao da je nemogue da bilo koja ena,
negdanja, sadanja ili budua ima ekspirov talenat. Pisao je u novinama o
tome. Isto tako je jednoj dami koja mu se obratila za informaciju rekao kako
make zapravo ne odlaze na nebo, iako one imaju, dodao je, neku vrstu
due. Koliko su ta stara gospoda upranjavala razmiljanje u cilju spasenja?
Kako su se pred njima povlaile granice neznanja! Make ne odlaze na
nebo. ene ne mogu da napiu ekspirove komade.
Neka i bude tako, nisam mogla da se uzdrim da ne pomislim dok
sam gledala ekspirova dela na polici, moda je biskup bar tu imao pravo;
bilo bi nemogue, u potpunosti i do krajnosti, da bilo koja ena napie
ekspirove komade u ekspirovo doba. Poto je tako teko doi do
injenica, dopustite da zamislim ta bi se dogodilo da je ekspir imao sestru
udesnog talenta, da se, recimo, zvala Dudit. Sam ekspir je, vrlo
verovatno majka je dobila nasledstvo iao u gimnaziju gde je moda
uio latinski Ovidija, Vergilija i Horacija i osnove gramatike i logike.
On je bio, to je dobro poznato, neobuzdan momak koji je krao zeeve,
moda ubio ponekog jelena, a morao je, pre vremena, da se vena sa enom
iz susedstva koja mu je rodila dete bre nego to pravilo nalae. Ta
vratolomija ga je poslala da sreu potrai u Londonu. On je izgleda imao
sklonost ka pozoritu; poeo je tako to je pridravao konje na zadnjem
ulazu. Vrlo brzo je dobio posao na sceni, postao uspean glumac i iveo u
aritu univerzuma, sretao je svakakve ljude, sve je poznavao, uvebavao je
svoju umetnost na daskama, otrio dosetljivost na ulicama, ak je pravio
prestupe na kraljiinom dvoru. Za to vreme je njegova izuzetno darovita
sestra, pretpostavimo, ostala kod kue. Ona je bila isto tako smela,
matovita, izgarala je od elje da vidi svet, kao i on. Ali nju nisu slali u
kolu. Nije imala prilike da ui gramatiku i logiku, a kamoli da ita Horacija
i Vergilija. Povremeno bi dograbila neku knjigu, verovatno bratovljevu i
proitala nekoliko stranica. Ali bi tada uli roditelji i rekli joj da krpi arape
ili da pripazi na gula i da se ne zanosi okolo knjigama i papirima. Govorili
su otro ali ljubazno. Jer su to bili ozbiljni ljudi, koji su znali ta enu
oekuje u ivotu i koji su voleli svoju ker zapravo, najverovatnije je ona
bila oeva ljubimica. Moda je potajno navrljala nekoliko stranica na
tavanu gde se uvaju jabuke, ali je bila dovoljno oprezna da ih sakrije ili da
ih spali. Meutim, uskoro, pre nego to postane punoletna, imala je da bude
verena za sina veletrgovca vunom iz susedstva. Plakala je da joj je brak
mrzak i otac ju je zbog toga istukao. Zatim je prestao da je grdi. Umesto
toga, preklinjao ju je da ga ne vrea, da ga ne sramoti zbog udaje. Dae joj
perle i lepu suknju, rekao je; a u oima su mu bile suze. Kako bi mogla da
ga ne poslua? Kako bi mogla da mu slomije srce? Snaga sopstvene
darovitosti ju je naterala. Zavezala je boicu sa svojim stvarima, jedne
letnje noi se spustila niz konopac i zaputila prema Londonu.
Nije imala punih sedamnaest godina. Ni ptiiji poj iz bunja nije od
nje bio muzikalniji. Imala je brzu matu, bila je nadarena, poput brata, za
melodiju rei. Kao i on, i ona je imala sklonost ka pozoritu. Stala je kod
zadnjeg ulaza; eli da glumi, rekla je. Mukarci su joj se u lice kezili.
Upravnik debeli, balavi ovek grohotom se smejao. Urlao je neto o
pudlama koje igraju i o enama koje glume nijedna ena ne moe da bude
glumica. Ciljao je moete misliti na ta. Nije mogla nikako da se obuava
u svom zanatu. Nije mogla ak ni da zatrai veeru u krmi i da luta
ulicama u pono. Ipak, ona je imala veliki dar za knjievnost, koji je udeo
da se obilno nahrani ivotima mukaraca i ena i prouavanjem njihovih
raznolikih ponaanja. Konano jer bila je veoma mlada, likom udnovato
slina ekspiru poeti, sa istim sivim oima i izvijenim obrvama konano
se Nik Grin, voa glumaca, saalio na nju; ostade trudna sa tim gospodinom
i tako ko e izmeriti vrelinu i estinu pesnikog srca kad je uhvaeno i
zauzdano u enskom telu? ubi se jedne zimske noi, a sahranjena je na
samom raskru gde sad staju autobusi kod Elefant i Kasla.
Tako bi, manje-vie, tekla pria, verujem, da je neka ena u
ekspirovo doba imala ekspirov veliki dar. Ali sa svoje strane ja se slaem
sa pokojnim biskupom nezamislivo je da je ijedna ena u ekspirovo doba
imala ekspirov dar. Jer dar kao to je ekspirov ne raa se meu radnim,
neukim, porobljenim ljudima. Nije roen u Engleskoj meu Saksoncima i
Britancima. Ne raa se danas u radnikoj klasi. Kako je onda mogao da se
rodi meu enama koje su poinjale da rade, po profesoru Treveljenu,
gotovo pre nego to su izale iz deje sobe, na ta su ih prisiljavali roditelji a
drala u tome sva mo zakona i obiaja? Ipak, nadarenost te vrste mora da
je postojala meu enama, kao to mora da je postojala i u radnikoj klasi.
Povremeno bi neka Emili Bronte ili Robert Berns zaplamteli i dokazali da
postoji. Ali, u svakom sluaju, ta nadarenost nije napredovala na papiru.
Meutim, kad ita o tome kako je neka vetica bila udavljena, kako su
enu obuzeli avoli, ili o nekoj mudroj eni koja je prodavala trave, ili ak o
nekom jako znamenitom mukarcu koji je imao majku, mislim da smo tad
na tragu izgubljene romansijerke, potisnute pesnikinje, neke neme i
neslavne Dejn Osten, neke Emili Bronte koja je svojeglavo izjurivala na
vresita, pustopoljine ili se kreveljila oko glavnih puteva poludela od
muenja koja joj je nametnuo njen dar. I zaista, ja se usuujem da nagaam
da je Anon, koji je napisao tolike nepotpisane pesme, esto bila ena. ena
je bila ta, mislim da je to nagovestio Edvard Ficderald, koja je ispevala
balade i narodne pesme, pevuei ih svojoj deci, prekraujui tako predenje
i duge zimske noi.
Moda je to istinito, a moda je pogreno ko to moe da kae?
ali ono to je tu istina, tako meni izgleda kad prelistam priu koju sam
sastavila o ekspirovoj sestri, jeste da bi svaka ena roena u esnaestom
veku sa velikim darom u svakom sluaju poludela, ubila se ili zavrila ivot
u nekoj usamljenoj kolibi na kraju sela, poluvetica, poluarobnica, koje se
plae i kojoj se rugaju. Nije nam potrebno veliko znanje psihologije da
bismo bile sigurne da bi veoma nadarenu devojku, koja bi pokuala da
primeni svoj poetski dar, ljudi toliko ometali i osujeivali, njeni sopstveni
instinkti bi je tako muili i rastrzali, da bi sigurno izgubila zdravlje i razum.
Nijedna devojka nije mogla da otpeai u London, da stane na ulaz za
glumce i da se progura do upravnika a da ne navue na sebe nasilje i da ne
otpati bol koji je moda iracionalan jer nevinost je moda feti koji su
izmislila izvesna drutva iz nepoznatih razloga ali je uprkos tome
neizbena. Nevinost je u to vreme imala, ima ak i sada, religioznu vanost
za enin ivot, i tako se preplela oko nerava i instinkta, da je potrebna
veoma retka hrabrost da se ogoli i iznese na dnevnu svetlost. iveti
slobodnim ivotom u Londonu u esnaestom veku znailo je za enu, koja
je pesnikinja ili dramska spisateljica, nervni stres i dilemu koja bi lako
mogla da je ubije. Da je ona preivela, sve to bi napisala bilo bi izvrnuto i
izoblieno, proizalo iz napete i morbidne mate. I nesumnjivo, razmiljala
sam gledajui policu na kojoj nije bilo drama koje su pisale ene, njeno delo
bi bilo nepotpisano. To utoite bi ona sigurno potraila. Relikt oseanja
nevinosti je nametao anonimnost enama ak sve do devetnaestog veka.
Karer Bel, Dord Eliot, or Sand, sve rtve unutranje borbe, kao to
pokazuje njihovo pisanje, bezuspeno su traile zakon koristei muko ime.
Time su one potovale konvenciju, koju je drugi pol, ako ne usadio, ono
svesrdno podravao (najslavnija ena je ona o kojoj se ne govori, rekao je
Perikle koji je sam bio mukarac o kome se mnogo govorilo), konvenciju da
je publicitet kod ena neukusan. Anonimnost im je ula u krv. Jo uvek ih
obuzima udnja da se prikriju. One se ak i danas ne brinu toliko za zdravlje
svoje slave kao mukarci, i, uopteno govorei, proi e pored nadgrobnog
spomenika ili neke ploe a da ne osete neodoljivu enju da ureu svoja
imena kao to to moraju da urade Alf, Bert ili es, pokoravajui se svojim
instiktima, koji progovore im u prolazu spaze lepu enu, pa ak i psa;
Cechien est a moi. A, naravno, to ne mora da bude pas, razmiljala sam,
priseajui se Parlament skvera, Aleje opsade i drugih avenija; to moe da
bude komad zemlje ili ovek crne kovrdave kose. Jedna od velikih enskih
prednosti jeste u tome to moe da proe ak i pored vrlo lepe crnkinje a
da ne poeli da od nje napravi Engleskinju.
Ta ena, pak, koja je bila roena sa darom za poeziju u esnaestom
veku, bila je nesrena ena, ena koja se borila protiv sebe. Svi uslovi
njenog ivota, svi njeni vlastiti instinkti, bili su neprijateljski za stanje duha
kome je bilo potrebno da slobodno imenuje sve to mu je na pameti. Ali
koje stanje duha je najpovoljnije za stvaralaki in, pitala sam. Moemo li
doi do bilo kakvog saznanja o stanju koje pospeuje i omoguava tu
uvenu aktivnost? Tu otvorih onaj tom u kojem su ekspirove tragedije.
Kakvo je bilo ekspirovo stanje duha, na primer, kad je pisao Lira ili
Antonija i Kleopatru? To je sigurno bilo najpovoljnije stanje duha za
poeziju koje je ikada postojalo. Ali sam ekspir nita nije rekao o tome.
Saznajemo sasvim usputno i sluajno da "nikad nije precrtao nijedan stih".
Doista, umetnik nije nikada nita sam rekao o stanju duha, moda sve do
osamnaestog veka. Ruso je moda poeo sa tim. U svakom sluaju, do
devetnaestog veka samosvest se toliko razvila da je postao obiaj da ljudi od
pera opisuju svoj duh u ispovestima i autobiografijama. Takoe su pisane
njihove biografije i posle smrti su tampana njihova pisma. Zato, iako ne
znamo kroz ta je prolazio ekspir piui Lira, mi znamo kroz ta je
prolazio Karlajl kad je pisao Francusku revoluciju; kroz ta je prolazio
Flober kad je pisao Madam Bovari; kroz ta je prolazio Kits kada je
pokuavao da pie poeziju protiv smrti koja je dolazila i protiv
ravnodunosti sveta.
I kroz tu ogromnu modernu literaturu ispovesti i samoanalize sazna
se da je pisanje darovitog dela skoro uvek udesno teak poduhvat. Sve se,
izgleda, protivi da ono izae iz pievog uma celo i potpuno. Protive se
materijalne okolnosti uopte. Psi e tada da laju; prekidae ga ljudi; morae
da zaradi novac; izgubie zdravlje. Zatim, sve su te tekoe jo vie
naglaene i oteane ozloglaenom ravnodunou sveta. Svet ne trai od
ljudi da piu pesme, romane i pripovetke, njemu to ne treba. Njega nije
briga da li je Flober naao pravu re ili da li je Karlajl savesno proverio
neku injenicu. Naravno, nee da plaa za ono to ne eli. I tako pisac, Kits,
Flober, Karlajl, posebno u mladalakim stvaralakim godinama, propati sve
oblike konfuzije i obeshrabrenosti. Kletva, krik u agoniji die se iz tih
knjiga analiza i ispovesti. "Moni pesnici u svojoj krajnjoj bedi" to je
breme njihove pesme. Ako se ita probije uprkos tome, to je udo, a moda
nijedna knjiga nije roena celovita i neobogaljena,onako kako je zamiljena.
A ene su, razmiljala sam gledajui prazne police, imale neuporedivo vee
tekoe. Na prvom mestu, da ima sopstvenu sobu, da ne govorimo o mirnoj
sobi ili o sobi koja ne proputa zvuk, to nije dolazilo u obzir, osim ako su
njeni roditelji bili izuzetno bogati ili vrlo otmeni, ak sve do poetka
devetnaestog veka. Poto je novac koji je za nju odreen, to je zavisilo od
dobre volje njenog oca, dostizao jedino da se obue, njoj nisu bila
doputena ni ona olakanja koja su pripadala ak i Kitsu, Tenisonu ili
Karlajlu, kao siromanim mukarcima, koja su se dobijala od peakih tura,
kratkih putovanja u Francusku, od odvojenog stanovanja, koje je, iako
prilino bedno, bilo zaklon od zahteva i tiranije njihovih porodica. Takve
materijalne tekoe su bile ogromne; ali mnogo gore su bile one
nematerijalne. Ravnodunost sveta koju su Kits, Flober i ostali daroviti
mukarci tako teko podnosili, u njenom sluaju nije bila ravnodunost ve
neprijateljstvo. Svet njoj nije rekao, kao to je rekao njima: Pii ako je to
tvoj izbor; meni je svejedno. Svet se grohotom nasmejao i rekao: Pie?
Kakva korist od tvog pisanja? Ovde bi nam u pomo mogle doi
psihologinje iz Njunema i Girtona, pomislila sam gledajui ponovo prazan
prostor na policama. Jer zaista je dolo vreme kad treba da se izmeri efekat
obeshrabrivanja na duh umetnika, kao to sam videla da mlekara meri
efekat obinog mleka i prvorazrednog mleka na telo pacova. Postavili su
dva pacova u kaveze jedan pored drugog, i od njih dvojice jedan je bio
povuen, stidljiv i mali, a drugi je bio sjajan, smeo i veliki. Dakle, kakvom
mi hranom hranimo ene kao umetnike, postavila sam pitanje, seajui se
verovatno veere sa suvim ljivama i pudingom. Da bih odgovorila na to
pitanje, trebalo je samo da otvorim veernje novine i da proitam da je
miljenje lorda Birkenheda ali stvarno nemam nameru da se gnjavim
prepisujui ta lord Birkenhed misli o pisanju ena. ta dekan Ind kae, i
to u ostaviti da poiva. Moda specijalista za Harli Strit sme svojom vikom
da proizvodi eho Harli Strita, ali da meni ne die kosu na glavi. Ja u pak
citirati g. Oskara Brauninga, jer je g. Oskar Brauning nekada bio velika
figura na Kembridu, a ispitivao je studentkinje na Girtonu i Njunemu. G.
Oskar Brauning je imao obiaj da izjavi "da je utisak koji on dobija kad
pregleda ispitne radove, bez obzira na ocene koje e dati, da je najbolja ena
intelektualno inferiornija od najgoreg mukarca." Poto je to rekao, g.
Brauning je otiao nazad u svoje odaje i zbog tog nastavka nam je on
omilio i to ga ini ljudskom figurom izvesne veliine i dostojanstva vratio
se u svoje odaje i naao talskog momka kako lei na sofi "sam skelet,
obrazi su mu bili upali i imali nezdravu boju, zubi su mu bili crni i izgledalo
je kao da ne vlada potpuno svojim udovima... 'To je Artur,' (rekao je g.
Brauning). 'On je veoma plemenit i veoma inteligentan deko'". Uvek mi se
uini da te dve slike upotpunjuju jedna drugu, pa da miljenja velikih
mukaraca moemo da tumaimo ne samo po onome to kau ve i po
onome to rade.
Sada to moemo, ali u vreme kad su ova miljenja stizala sa usana
vanih ljudi, mora da su dosta znaila, ak i pre pedesetak godina.
Pretpostavimo da otac iz uzvienijih motiva nije eleo da njegova ker
napusti kuu i da postane spisateljica, slikarka ili naunica. "Vidi ta kae
g. Oskar Brauning",rekao bi on; a nije tu bio samo g. Oskar Brauning; bio je
tu Saturday Review; tu je bio g. Greg "sutina enskog postojanja", rekao
je nedvosmisleno g. Greg, "jeste u tome da njih izdravaju a da one slue
mukarcima" postojao je ogroman broj mukih miljenja u tom smislu, da
od ena ne moe da se oekuje nita intelektualno. ak i ako njen otac nije
naglas itao takva miljenja, svaka devojka je mogla i sama da ih proita; i
takva tiva mora da su ak i u devetnaestom veku smanjivala njenu vitalnost
i duboko pogaala njen rad. Uvek je postojala ta tvrdnja ti to ne moe, ti
si nesposobna da to uradi protiv koje je trebalo da protestuje, koju je
trebalo da prevazie. Moda kod romansijerki taj crv vie ne deluje; jer je
bilo romansijerki koje su priznate. Ali mora da za slikarke jo uvek postoji
aoka; a kod muziarki je, smatram, i sada aktivna i do krajnosti otrovna.
Kompozitorke stoje tamo gde su glumice stajale u doba ekspira. Nik Grin,
pomislila sam setivi se prie koju sam ispriala o ekspirovoj sestri, rekao
je da ga enska gluma podsea na psa koji plee. Donson je tu reenicu
ponovio dvesta godina kasnije o enama koje dre propoved. A evo ovde,
rekoh, otvarajui knjigu o muzici, upravo imamo rei koje su opet
upotrebljene ovog leta gospodnjeg, 1928. o enama koje pokuavaju da
komponuju. "O g-ici ermeni Tejefe moe samo da se ponovi dr
Donsonova maksima koja se tie ena koje dre propoved, preneta na
muziku. 'Gospodine, ensko komponovanje je kao psea etnja na zadnjim
nogama.' Ne izvedu dobro, ali je iznenaenje to uopte izvedu." Tako se
istorija do tanina ponavlja.
Zato, zakljuih zatvarajui biografiju g. Oskara Brauninga i
odgurnuvi ostale, sasvim je jasno da ak i u devetnaestom veku ena nije
ohrabrivana da bude umetnica. Naprotiv, nju su prezirali, amarali, drali joj
lekcije i opominjali. Um mora da joj je bio napet i da joj je vitalnost opadala
zato to je nuno morala da se neemu suprotstavlja, da neto pobija. Jer
ovde smo opet na polju tog veoma zanimljivog i opskurnog mukog
kompleksa koji je imao toliko mnogo uticaja na enski pokret; ta duboko
ukorenjena udnja, ne toliko da ona bude inferiorna, koliko da on bude
superioran, zbog koje on nie gde god baci pogled, ne samo kad je re o
umetnosti, ve se prepreio i na putu ka politici, ak i kad rizik za njega
samog izgleda beznaajno mali, a ponizna moliteljka skromna i odana. ak
je i ledi Bezborou, seam se, sa svojom strau za politiku, morala ponizno
da se savije i da napie lordu Granvilu Levenson-Goueru: "...uprkos svoj
mojoj estini u politici i tome to ja mnogo govorim o toj temi, savreno se
slaem sa vama da nijednoj eni ne prilii da se uplie u taj ili bilo koji
drugi ozbiljan posao, osim utoliko da iskae svoje miljenje (ako ga
zatrae)". I tako ona nastavlja da troi svoj entuzijazam, tamo gde ne nailazi
ni na kakve prepreke, na tu strano vanu temu kao to je prvi govor lorda
Granvila u Donjem domu. Prizor je stvarno udan, pomislila sam. Istorija
mukog opiranja enskoj emancipaciji zanimljivija je moda od prie o
samoj emancipaciji. Mogla bi zabavna knjiga od toga da se napravi, ako bi
neka mlada studentkinja na Girtonu ili Njunemu sakupila primere i izvela
teoriju ali bi joj bile potrebne debele rukavice i poluge istog zlata da je
tite.
Ali ono to je sada zabavno, setih se, zaklopivi ledi Bezborou,
nekad se moralo primati sa oajnikom ozbiljnou. Miljenja koja sad lepi
u svesku sa nalepnicom Kukurikanje i uva da ih ita odabranoj publici u
letnjim veerima, nekada su izazivala suze, uveravam vas. Meu vaim
bakama i prabakama bilo je onih koje su oi isplakale. Florens Najtingejl je
glasno vritala u agoniji. No, sve je to lepo, po vama koje ste dospele do
koleda i imate sopstvenu radnu sobu ili je to samo spavaa-radna soba?
pa kaete da genije ne treba da obraa panju na takva miljenja; da genije
treba da bude iznad onoga to se o njemu govori. Naalost, upravo veoma
daroviti mukarci i ene najvie mare za to ta se o njima govori. Setite se
Kitsa. Setite se rei koje je urezao na svom nadgrobnom spomeniku.
Pomislite na Tenisona; pomislite ali nije potrebno da umnoavam primere
te neporecive, a pitanje je koliko i srene, injenice da je u prirodi umetnika
da prenaglaeno brine o tome ta se o njemu govori. Knjievnost je posuta
olupinama onih koji su gubili razum brinui o tome ta drugi misle.
A ta njihova osetljivost je dvostruko nesrena, razmiljala sam, opet
se vrativi na moje poetno istraivanje o tome koje je stanje duha
najpovoljnije za stvaralaki rad, jer duh umetnika, da bi izveo silan napor da
oslobodi celo i potpuno delo koje je u njemu, mora da bude u belom
usijanju, kao ekspirov duh, slutila sam, gledajui u knjigu koja je leala
otvorena na Antoniju i Kleopatri. U njemu ne sme da bude prepreka,
nikakvih nesvarenih stranih tema.
Jer, iako kaemo da o ekspirovom stanju duha nita ne znamo, ak
i to to kaemo govori neto o ekspirovom stanju duha. Moda je razlog
to o ekspiru tako malo znamo u poreenju sa Donom, Benom
Donsonom ili Miltonom to to su od nas skrivene njegove zavisti,
pakosti i neprijateljstva. Nije nas obuzelo nikakvo "otkrovenje" koje
povezujemo sa piscem. Sve elje da se pobuni, da pridikuje, da proklamuje
neku nepravdu, da izravna neki raun, da svet bude svedok neke tegobe i
tuge, bile su izvan njega i apsorbovane. Zato iz njega poezija tee slobodno
i neometano. Ako je ikad neko ljudsko bie uspelo da se potpuno izrazi, to
je bio ekspir. Ako je ikada neki duh bio u belom usijanju, nespreavan,
razmiljala sam, opet se okrenuvi ka ormaru sa knjigama, to je bio
ekspirov duh.

etvrto poglavlje
Oigledno je bilo nemogue nai ijednu enu koja je bila u tom
stanju duha u esnaestom veku. Treba samo da pomisli na elizabetanske
grobove sa svom onom decom koja tamo klee sklopljenih ruku; i na
umiranje mladih ena; i da vidi njihove kue sa mranim, skuenim
sobama, da shvati da nijedna ena tada nije mogla da pie poeziju. Ono to
bi se moglo oekivati jeste da moda, malo kasnije, neka velika ledi, koja bi
iskoristila prednost svoje relativne slobode i ugodnosti, izda neto pod
svojim imenom i tako rizikuje da je smatraju udovitem. Mukarci,
naravno, nisu snobovi, nastavih, strogo se uzdravajui od "okorelog
feminizma" g-ice Rebeke Vest; ali uglavnom sa simpatijama gledaju
napore jedne kontese da pie stihove. Moda je bilo prirodno da neka dama
s titulom naie na daleko vee ohrabrenje nego nepoznata g-ica Osten ili
g-ica Bronte u to vreme. Ali se isto tako moe oekivati da otkrije da su
njen duh uznemiravale neke otuene emocije, kao to su strah ili mrnja, ida
je njena poezija pokazivala tragove tog poremeaja. Evo, na primer, ledi
Vinilsi, razmiljala samskidajui sa police njene pesme. Ona je roena
1661; bila je plemkinja i po roenju i po udaji; nije imala dece; pisala je
poeziju i treba samo otvoriti njene pesme da se vidi kako ona praska od
indignacije protiv poloaja ena:
Kako smo propale! propale zbog pogrenih pravila,
I glupae vie po Obrazovanju nego po Prirodi;
Onemoguene u svakom duhovnom napretku,
I skrojene sa oekivanjima da budemo budale;
A ako bi se neka vinula iznad ostalih,
Sa eom matom i pritisnuta ambicijama,
Jo uvek se pojavljuje veoma snana protivnika struja
I nada u uspeh nikako ne moe da nadvlada strah.
Jasno je da njen duh ni u kom sluaju nije "svario sve prepreke i
doao do belog usijanja. Naprotiv, uznemiravale su ga i ometale mrnje i
bolovi. Ljudska rasa za nju je podeljena na dve partije. Mukarci su
"protivnika struja"; mukarce mrzi i boji ih se, jer oni imaju mo da joj
prepree put ka onom to ona eli da radi to jest da pie.
Avaj! ena koja okua pero
Smatra se tako drskim stvorom,
Tu greku nikakvom vrlinom ne moe iskupiti.
Kau nam da smo promaile svoj put i nain ivota,
Dobar odgoj, moda, ples, haljine, igra,
Dostignua su kojima treba teiti.
Ako piemo, itamo, mislimo ili ispitujemo,
Natmurila bi nam se lepota i iscrpelo nae vreme
I omelo nas da postignemo ono to je najbolje u nama.
Dok se dosadno rukovoenje ropskom kuom
Smatra po nekima najveom umetnou i krajnje korisnim.
Zapravo je morala sebe da ohrabruje da pie, pretpostavljajui da
ono to napie nee nikada biti objavljeno; da bi se uteila, peva ovu tunu
pesmu:
Nekolicini prijatelja i svom bolu pevaj,
Jer lie lovorike nikada ti nije bilo namenjeno;
Neka ti senke budu dovoljno tamne, i budi zadovoljna meu njima.
A ipak, oigledno je, kad je mogla da oslobodi svoj duh od mrnje i
straha i da ne nagomila u njemu gorinu i oseanja nepravde, u njoj je
gorela vatra. S vremena na vreme izau rei iste poezije:
Niti e se u svilama koje blede
Bojaljiva jedinstvenost javiti.
koje s pravom hvala g. Muri a i Poup, misli se, pamti i prisvaja ove druge:
Sada ludorija nadvladava nejak um,
U nesvesticu padamo pod mirisnim bolom.
Bila je ogromna teta to je ena koja je mogla tako da pie, iji je
duh bio okrenut prirodi i razmiljanju, bila naterana na bes i na gorinu. Ali
kako je mogla da se uzdri, pitala sam se zamiljajui podrugivanje i smeh,
ulagivanje laskavaca, skepticizam profesionalnog pesnika? Mora da se
zatvorila gore u sobi u letnjikovcu da pie, a rastrzali su je gorina i moda
skrupule, iako je njen mu bio vrlo ljubazan i njihov brani ivot nije imao
mane. Kaem "mora da", jer ako pokuamo da pronaemo injenice o ledi
Vinilsi, vidimo, kao i obino, da se o njoj skoro nita ne zna. Ona je
strano patila od melanholije, koja je bar donekle objanjiva kad je ujemo
da kae kako je u sred tog gra zamiljala:
Mojim je strofama presueno, a moj posao se dri
za nepotrebnu ludost ili drsku greku.
Posao, koji je bio tako cenzurisan, koliko moemo da vidimo,
sastojao se od bezopasnog lutanja po poljima i matanja:
Moja ruka uzdrhti kad prati neobine stvari,
I skree sa znanog i prostog puta,
Niti e se u svilama koje blede
Bojaljiva jedinstvenost javiti.
Prirodno, ako su joj to bile navike i ako ju je to oaravalo, mogla je
da oekuje samo da joj se smeju; i, shodno tome, kae se da su je Poup i Gej
izvrgli ruglu kao "plavu arapu (ena sa intelektualnim pretenzijama) koju
svrbi piskaranje". Isto tako, misli se da je uvredila Geja tako to mu se
podsmehnula. Rekla je da je njegova Trivia pokazala da "njemu vie
odgovara da eta pred katedrom nego da za njom sedi". Ali sve je to
"sumnjiv tra" i, kae g. Mari "nezanimljivo". Meutim, u tome se ja sa
njim ne slaem, volela bih da sam imala vie, makar i sumnjivih traeva, pa
da mogu da otkrijem ili smislim neku sliku te melanholine dame, koja je
volela da luta poljima i da razmilja o neobinim stvarima, i prezirala, tako
estoko, tako nemudro, "dosadno rukovoenje ropskom kuom". Ali ona se
rasplinula, kae g. Mari. Njena darovitost je sva zarasla u korov, zapletena u
trnje. Nije bilo izgleda da se pokae kako je to bio fini, tanani dar. I tako,
stavljajui je nazad na policu, okrenuh se drugoj velikoj dami, vojvotkinji,
koju je voleo Lemb, nerazumnoj, fantastinoj Margareti od Njukasla,
starijoj iako su bile savremenice. One su bile vrlo razliite, ali sline po
tome to su obe bile plemkinje i bez dece, i obe udate za najbolje mueve. U
obema je gorela ista strast prema poeziji i obe su bile nagrene i
deformisane iz istih razloga. Otvori vojvotkinju i nai e isti izliv besa.
"ene ive kao slepi mievi i kao sove, rade kao ivotinje i umiru kao
crvi..." Moda bi i Margareta bila pesnikinja; u nae doba, tolika aktivnost
bi pokrenula neki toak. Ovako, ta je moglo da vee, obuzda ili civilizuje
za ljudsku upotrebu tu divlju, obilnu, nepoduavanu inteligenciju? Ona se
izlivala, u potpunoj zbrci, u bujicama rime i proze, poezije i filozofije, koje
stoje okamenjene u malim i velikim formatima i koje niko nikad ne ita.
Trebalo joj je dati mikroskop u ruke. Trebalo ju je nauiti da gleda zvezde i
da rezonuje nauno. Njen um su pokretale samoa i sloboda. Niko je nije
proveravao. Profesori su joj se ulagivali. Na dvoru su joj se rugali. Ser
Igerton Bridis se alio na njenu grubost "koja dolazi od ene najvieg
ranga koja je odrasla na dvorovima". Zatvorila se sama u Velbeku.
Kakvu viziju usamljenosti i bunta nam daje pomisao na Margaretu
Kevendi! Kao da se neki dinovski krastavac proirio preko svih rua i
karanfila u bati i uguio ih. Kakva teta to je ena koja je napisala
"najbolje odgojene ene su one iji je um najfiniji", morala da rasipa vreme
piskarajui besmislice i tonui sve dublje u opskurnost i ludilo, dok su se
ljudi gurali oko njene koije kad je nekuda izlazila. Oigledno je luda
vojvotkinja postala bauk kojim su plaene pametne devojke. Ovde, setila
sam se, odloivi vojvotkinju i otvarajui pisma Doroti Ozborn, ovde Doroti
pie Templu o vojvotkinjinoj novoj knjizi. "Sigurno je sirota ena malo
rastrojena, inae ne bi mogla biti tako smena da se upusti u pisanje knjiga i
stihova, da nisam dve nedelje mogla da spavam ne bih na to spala."
I tako, poto nijedna osetljiva i skromna ena ne moe da pie
knjige, Doroti, koja je bila oseajna i melanholina, po temperamentu
potpuno razliita od vojvotkinje, nije napisala nita. Pisma se ne raunaju.
ena je mogla da pie pisma sedei uz uzglavlje bolesnog oca. Mogla je da
ih pie uz vatru, dok su mukarci razgovarali, i da ih ne uznemirava. udna
je to stvar, razmiljala sam, listajui Dorotina pisma, kakav je bio dar te
neuke i usamljene devojke za oblikovanje reenice, za formiranje scene.
Sluajte je dalje kalo govori:
"Posle veere sedimo i razgovaramo sve dok se ne spomene g. B. i tada ja
odlazim, vruinu dana provedem itajui ili radei i oko est ili sedam Sati
izaem na jedno Polje tik do kue gde se mnoge mlade iparice skupljaju i
uvaju Ovce i Krave i sede u hladu pevajui Balade; ja odlazim do njih i
uporeujem njihove glasove i lepotu sa nekim Prastarim obanicama o
kojima sam itala i tu nalazim ogromnu razliku, ali veruj mi ja mislim da su
ove ovde isto toliko edne kao to su i one bile. Priam sa njima i vidim da
im ne treba nita da bi bile najsretnije na svetu, osim znanje da su takve,
najee kad smo u sred razgovora jedna pogleda okolo i spazi svoju Kravu
kako ide u Kukuruz i onda sve pobegnu, kao da imaju krila na petama. Ja
poto nisam ba veta, ostanem pozadi, i onda kad vidim da one vode svoju
stoku kui pomislim to je vreme da se i ja vratim. Kad veeram odem u
Batu i tako na obalu male Rekice koja tu tee sednem i poelim da si sa
mnom..."
Moemo se zakleti da je u dui bila pravi pisac. "Da nisam dve
nedelje mogla da spavam, ne bih na to spala" moemo izmeriti otpor koji
je visio u vazduhu prema eni koja pie, kad je jasno da je ak i ena sa
velikim porivom za pisanje dovela sebe dotle da veruje da je pisanje knjiga
smeno, ak da ukazuje na rastrojenost. I tako stiemo, nastavila sam
vraajui jedinu malu knjigu pisama Doroti Ozborn na policu, do g-e Ben.
A sa g-om Ben zaokreemo za jedan jako vaan ugao. Za sobom
ostavljamo, zatvorene u svojim parkovima i svojim zapisima, te usamljene
velike dame koje su pisale bez publike ili kritike, za sopstveno uivanje.
Dolazimo u grad i druimo se sa obinim ljudima sa ulice. G-a Ben je bila
ena iz srednje klase, sa svim narodskim smislom za humor, vitalnou i
hrabrou; ena koju su muevljeva smrt i neke sopstvene nesrene
avanture naterale da zarauje svojom pameu.
Trebalo je da radi pod istim uslovima kao i mukarci. Zaraivala je,
mukotrpnim radom, dovoljno da preivi. Ta injenica ima veu vrednost od
svega to je zapravo napisala, ak i od izvanrednih "Hiljadu muenika koje
sam stvorila", ili od "Ljubav u fantastinom trijumfu sedee", jer tu poinje
sloboda uma, to jest mogunost da e tokom vremena duh biti slobodan da
pie ono to eli. Jer sad, kad je to Afra Ben obavila, devojka je mogla da
doe roditeljima i da kae: Ne morate da mi dajete izdravanje, mogu da
zaradim piui. Naravno, godinama je odgovor na to bio, Da, ali da ivi
kao Afra Ben! Bolje onda da umre! i vrata bi se zalupila bre nego ikad.
Taj duboko zanimljiv predmet, vrednost koju su mukarci pridali enskoj
nevinosti i njen uticaj na ensko obrazovanje, nudi nam se ovde kao
predmet diskusije, i o tome bi mogla da se napie zanimljiva knjiga ako bi
neka studentkinja Girtona ili Njunema htela da ue u tu temu. Ledi Dadli,
sedei okiena dijamantima meu patuljcima u nekoj kotskoj movari,
mogla bi da poslui kao ilustracija na prvoj stranici. Lord Dadli, ree Tajms
pre nekidan kad je umrla ledi Dadli, "ovek od negovanog ukusa i
mnogostruko darovit, bio je dobronameran i dareljiv, ali udljiv despot.
Insistirao je da njegova ena nosi kompletnu toaletu, ak i u najudaljenijim
lovakim kolibama u planinama; obasipao ju je prekrasnim nakitom", i tako
dalje,"davao joj je sve ali nikakvu odgovornost". Onda je lorda Dadlija
udarila kap i ona ga je sahranila i savreno vodila njegove poslove, zauvek.
Taj udljivi despotizam postojao je i u devetnaestom veku.
Ali da se vratimo, Afra Ben je dokazala da novac moe da se zaradi
pisanjem, po cenu da se moda rtvuju izvesne prijatne osobine; i tako,
malo po malo, pisanje nije vie bilo znak ludosti i rastrojenog uma, ve je
dobilo praktian znaaj. Mu moe da umre, ili neka tragedija moe da
zadesi porodicu. Stotine ena su poele, kako je odmicao osamnaesti vek,
da uveavaju svoj deparac, ili da spasavaju svoju porodicu prevodei ili
piui bezbrojne loe romane, koji se vie nisu beleili ak ni u knjiarskim
katalozima ve su mogli da se kupe u jeftinim kioscima na ering Kros
Roudu. Izuzetna aktivnost uma koja se pokazala u osamnaestom veku meu
enama razgovori, sastanci, pisanje eseja o ekspiru, prevoenje klasika
zasnivala se na vrstoj injenici da ene mogu da zarauju piui. Novac
daje dostojanstvo onome to je frivolno ako nije plaeno. Jo uvek se
sasvim lepo moglo podsmevati "plavim arapama koje oseaju svrab da
piskaraju", ali niko nije mogao da porekne da time one mogu da zarade
novac. Tako je, kako se primicao kraj osamnaestog veka, dolo do promene
koju bih, da ja piem iznova istoriju, opisala kao potpuniju i vaniju od
krstaa ili od ratova rua. ena iz srednje klase je poela da pie. Jer ako su
vani Gordost i predrasuda, Midlmar i Vilet, ako su vani Orkanski visovi,
onda je jo mnogo vanije, to mogu da dokaem drei slovo itav sat, da su
se ene uopte, a ne samo usamljena aristokratkinja zatvorena u svom
letnjikovcu meu svojim papirima i laskavcima, latile pisanja. Bez tih
predhodnica, Dejn Osten, sestara Bronte i Dord Eliot, one ne bi mogle
tako da piu, kao to ekspir ne bi mogao onako da pie bez Marloua, ili
Marlou bez osera, ili oser bez onih zaboravljenih pesnika koji su
poploali puteve i koji su ukrotili prirodnu divljinu jezika. Jer remek-dela
nisu jednokratna i usamljenika raanja; ona su proizvod mnogih godina
zajednikog razmiljanja, razmiljanja celih naroda, tako da iza
pojedinanog glasa stoji iskustvo mase. Dejn Osten je trebalo da poloi
venac na grob Fani Berni, a Dord Eliot da oda potu robusnoj seni Elize
Karter smeonoj starici koja je vezala zvonce uz svoje uzglavlje da bi
mogla da se probudi rano i ui grki. Sve ene zajedno trebalo bi da obaspu
cveem grob Afre Ben, koji, to je skandalozno ali prilino adekvatno, lei
u Vestminsterskoj opatiji, jer ona je za njih stekla pravo da govore ono to
misle. Ona je ta onako mutna i zaljubljiva zbog koje nije ista fantazija
to to vam veeras kaem: Zaradite pet stotina godinje svojom pameu.
Tu smo, dakle, stigle do ranog devetnaestog veka. I tu, po prvi put,
ja nalazim nekoliko polica koje su potpuno preputene delima ena. Ali
zato su to, nisam mogla da se ne pitam dok sam ih preletala oima, osim
nekoliko izuzetaka sve romani? Poetni impuls je bio ka poeziji. "Vrhovna
glava pesme" je bila pesnikinja. I u Francuskoj i u Engleskoj pesnikinje
predhode romansijerkama. tavie, razmiljala sam gledajui etiri uvena
imena, ta ima Dord Eliot zajedniko sa Emili Bronte? Zar nije arlota
Bronte bila potpuno nesposobna da razume Dejn Osten? Osim moda
relevantne injenice da nijedna nije imala dece, nisu se mogle nai etiri
tako neusklaene linosti u jednoj sobi toliko da mame da se izmisli
njihov susret i dijalog. Ipak, neka udna sila ih je prisiljavala da kad piu,
piu romane. Da li je to bilo u vezi sa injenicom to su roene u srednjoj
klasi, pitala sam se: i sa injenicom, koju e neto kasnije tako upeatljivo
da demonstrira g-ica Emili Dejvis, da je porodica srednje klase u ranom
devetnaestom veku imala samo jednu dnevnu sobu, za sve? Ako je ena
pisala, ona je morala da pie u zajednikoj dnevnoj sobi. I, kao to se g-ica
Najtingejl tako strastveno alila "ene nikad nemaju pola sata... za koje
mogu da kau to su moji sopstveni" uvek ih je neko prekidao. Jo uvek je
bilo lake pisati prozu i beletristiku nego pisati poeziju ili dramu. To trai
manje koncentracije. Dejn Osten je tako pisala do smrti. "Kako je sve to
uspela da stvori", pie njen neak u svojim memoarima, "jer ona nikada nije
imala svoju radnu sobu u koju bi mogla da ode, i najvei deo posla mora da
je obavila u zajednikoj dnevnoj sobi, izloena svakakvim smetnjama.
Pazila je da posluga ili posetioci, ili bilo koja osoba izvan njenog najueg
porodinog kruga, ne posumnjaju ime se ona bavi." Dejn Osten je
sakrivala rukopis ili ga je pokrivala upijaom hartijom. Zatim, opet, cela
knjievna obuka koju je ena sticala u ranom devetnaestom veku bila je da
posmatra karakter, da analizira emocije. Vekovima je njen senzibilitet bio
vaspitavan pod uticajem zajednike dnevne sobe. Na njoj su ostavila trag
ljudska oseanja; lini odnosi su joj stalno bili pred oima. Zato, kad se
ena iz srednje klase latila pisanja, prirodno da je pisala romane, iako, to
izgleda sasvim oigledno, dve od etiri ovde pomenute slavne ene nisu bile
po prirodi romansijerke. Emili Bronte je trebalo da pie poetske drame,
bogatstvo uma koje se prelivalo kod Dord Eliot trebalo je da se iri, dok
se njen stvaralaki impuls troio na istoriju ili biografiju. Meutim, one su
pisale romane; moe da se ide ak i dalje, rekoh uzimajui Gordost i
predrasudu sa police, i da se kae da su pisale dobre romane. Bez hvalisanja
ili zadavanja bola suprotnom polu, moemo da kaemo da je Gordost i
predrasuda dobra knjiga. U svakom sluaju, niko ne bi trebalo da se postidi
kad bi ga uhvatili kako pie Gordost i predrasudu. Dejn Osten je ipak bilo
drago to arke kripe, tako da moe da sakrije rukopis pre nego to neko
ue. Za Dejn Osten bilo je neeg sramnog u pisanju Gordost i predrasude.
I, pitam se, da li je Gordost i predrasuda mogao da bude bolji roman da
Dejn Osten nije mislila da treba da skriva rukopis od posetilaca. Proitala
sam nekoliko stranica da vidim; ali nisam mogla da naem nikakve znake
da su okolnosti u kojima je pisala imalo otetile njen rad. Tome se moda
treba najvie uditi. Postoji ena oko 1800. koja pie bez mrnje, bez
gorine, bez straha, bez protestovanja, bez pridikovanja. Tako je ekspir
pisao, pomislila sam, gledajui u Antonija i Kleopatru; a kad ljudi porede
ekspira i Dejn Osten, mogu da misle da je um kod oboje upio sve
prepreke; i iz tog razloga mi ne poznajemo Dejn Osten i ne poznajemo
ekspira, i iz tog razloga Dejn Osten proima svaku re koju je napisala, a
isto tako i ekspir. Ako je Dejn Osten i kako trpela zbog okolnosti u
kojima je ivela, onda je to bilo zbog skuenosti ivota koji joj je bio
nametnut. Bilo je nemogue da ena sama negde izae. Nikada nije
putovala i nikada se nije provozala autobusom kroz London ili ruala negde
sama. Ali moda je takva bila priroda Dejn Osten, da ne eli ono to nema.
Njen dar i okolnosti potpuno su odgovarali jedno drugom. Ali sumnjam da
je tako bilo kod arlote Bronte, rekoh, otvorivi Dejn Ejr i poloivi je
pored Gordosti i predrasude.
Otvorila sam je na dvanaestom poglavlju i pogled mi privue
reenica: "Ko god hoe, moe da me krivi." Za ta su okrivljavali arlotu
Bronte, pitala sam se. Onda sam proitala kako je Dejn Ejr imala obiaj da
se penje na krov dok je g-a Ferfaks kuvala slatko, i gledala preko polja u
daljinu. I eznula je i zbog toga su je krivili "tada sam ja eznula za
snagom vizije koja bi mogla da prevazie to ogranienje; koja bi mogla da
dopre do uurbanog sveta, gradova, krajeva punih ivota o kojima sam
sluala ali koje nikad nisam videla; tada sam udela za vie praktinog
iskustva nego to sam posedovala, vie susreta sa ljudima kao to sam ja,
upoznavanja sa razliitim karakterima kojih nema ovde. Procenjivala sam
ta je dobro u g-i Ferfaks, a ta je dobro u Adeli; ali ja sam verovala u
postojanje drugih i ivahnijih tipova dobrote, i ono u ta sam verovala elela
sam da imam. Ko me krivi? Mnogi, bez sumnje, i proglasie me
nezadovoljnicom. Ali to je bilo jae od mene; nemir je bio u mojoj prirodi,
nekad me je uznemiravalo do bola... Uzaludno je rei da ljudska bia treba
da budu zadovoljna kad su smirena: ona moraju da budu u akciji; i
proizvodie je kad ne mogu da je nau. Milioni su osueni na jo
nepokretnije prokletstvo nego to je moje; i mnogi su u nemoj pobuni protiv
svoje sudbine. Niko ne zna koliko pobunjenika vriu masama ivota ljudi
koji nastanjuju zemlju. ene bi uopte trebalo da budu vrlo smirene; ali
ene oseaju isto to i mukarci: potrebno im je da vebaju svoje
sposobnosti, i da imaju polje za svoje poduhvate kao i njihova braa; pate
zbog isuvie krutog obuzdavanja, potpuno isto kao to bi i mukarci patili; i
uskogrudo je kad njihova privilegovanija sabraa kau da one treba da se
ogranie da prave pudinge i da pletu arape, da sviraju klavir i da vezu
torbice. Lakomisleno je osuivati ih ili im se smejati ukoliko ele vie da
rade ili vie da ue nego to se po obiajima smatra da je dovoljno zanjihov
pol. Kad sam tako sama, esto ujem smeh Grejs Pul..."
Ovo je nespretna nagla promena, pomislih. Poremeti te kad sasvim
iznenadno naie na Grejs Pul. Prekinut je kontinuitet. Moglo bi se rei,
nastavila sam, sputajui knjigu pored Gordosti i predrasude, da je ena
koja je napisala ove stranice bila darovitija od Dejn Osten; ali kad se
ponovo proitaju i kad se u njima oseti ta isprekidanost, ta ogorenost, vidi
se da ona nikad nije uspela da izrazi svoj dar celovito i potpuno. Njene
knjige e biti deformisane i neurotine. Tamo gde treba da pie smireno,
pisae besno. Pisae luckasto tamo gde treba da pie mudro. Pisae o sebi
tamo gde treba da pie osvojim likovima. Ratuje sa svojom sudbinom. ta
je mogla drugo nego da umre mlada, zgrena i osujeena?
Nisam mogla da se ne poigram na trenutak idejom ta bi se moglo
dogoditi da je arlota Bronte imala, recimo, tri stotine godinje ali aava
ena prodala je autorska prava svojih romana uture za hiljadu petsto funti;
da je imala vie znanja o poslovnom svetu i gradovima, o podrujima punim
ivota; vie praktinog iskustva i susreta sa njoj slinim ljudima i
upoznavala razliite linosti. Tim reima ona ne upire prst samo na
sopstvene nedostatke u pisanju romana, ve na nedostatke svog pola u to
doba. Ona je znala, niko od nje to nije znao bolje, koliko bi mnogo njena
nadarenost dobila da se nije troila na usamljenikim vizijama nad dalekim
poljima; da su joj data iskustva i susreti i putovanja. Ali joj nisu bili dati,
bili su joj uskraeni, i mi moramo da prihvatimo injenicu da su sve one
dobre romane, Vilet, Ema, Orkanski visovi, Midlmar napisale ene koje su
imale samo onoliko ivotnog iskustva koliko moe da stane u asnu
sveteniku kuu; jo su pisani u zajednikoj dnevnoj sobi te asne kue i
pisale su ih ene tako siromane da nisu mogle da kupe vie od dva risa
papira odjednom, na kojima e pisati Orkanske visove ili Dejn Ejr. Jedna
od njih, istina Dord Eliot, spasla se posle mnogo nevolja, ali samo
odlaskom u skroviti letnjikovac u Sent Dons Vudu. I tu je stupila u brak u
senci drutvenog negodovanja. "Hou da se shvati", pisala je, "da nikoga
neu pozvati da doe u posetu ko nije zamolio da bude pozvan"; jer, zar ona
nije ivela u grehu sa oenjenim mukarcem i zar taj prizor nije vreao
ednost g-e Smit ili svakog ko bi moda sluajno svratio? Mora se
povinovati drutvenim pravilima i "biti odseena od onoga to se zove
svet". U isto vreme, na drugoj strani Evrope, svaki mladi je iveo
slobodno, sa Cigankom ili sa velikom damom; iao je u ratove; nesmetano i
bez cenzure je skupljao sva ona razna iskustva ljudskog ivota i koja su mu
tako divno posluila kasnije kada je poeo da pie. Da je Tolstoj iveo u
manastirskoj sredini Prajorija, u izolaciji sa udatom damom, "odseen od
onoga to se zove svet", koliko god to bila pouna moralna lekcija, teko da
bi, pomislih, napisao Rat i mir.
Ali moda bi se moglo zai malo dublje u pitanje o pisanju romana i
uticaju pola na romansijera. Ako zatvorimo oi i pomislimo na roman u
celini, on bi verovatno bio kreacija koja, nalik na odraz u ogledalu, ima
izvesnu slinost sa ivotom, iako, naravno, sa bezbrojnim
pojednostavljenjima i izoblienjima. U svakom sluaju, to je struktura koja
utiskuje trag u mozgu, koja je as kvadratna, as u obliku pagode, as istura
krila i arkade, as je vrsto zbijena i kupolasta kao crkva Svete Sofije u
Konstantinopolju. Tako se, pomislila sam, priseajui se nekih uvenih
romana, pokree u nama jedno oseanje koje odgovara tom obliku. Ali to
oseanje se iznenada mea sa drugima, jer "oblik" nije napravljen na osnovu
odnosa kamena prema kamenu, ve na osnovu odnosa ljudskog bia prema
ljudskom biu. Zato roman pokree u nama svakakve antagonistike
emocije. ivot se sukobljava sa neim to nije ivot. Otud tekoa da se
doe do bilo kakve saglasnosti o romanima i ogroman upliv koji nae line
predrasude imaju na nas. S jedne strane, oseam da ti junae Done
mora da ivi, ili u ja pasti u najdublje oajanje. S druge oseamo, avaj,
Done, ti mora da umre, jer to trai oblik knjige. ivot ulazi u sukob sa
neim to nije ivot. Ali poto roman delimino jeste ivot, mi sudimo kao
o ivotu. Dejms je tip mukarca koji najvie mrzim, rei e. Ili, ovo je
jedna apsurdna zbrka. Ja ovako neto nikad ne bih oseala. Cela struktura,
to je oigledno, ako se setimo bilo kog uvenog romana, beskrajno je
sloena, jer je ona, znai, sastavljena od tako mnogo razliitih sudova, od
toliko razliitih tipova emocija. udo je to se ijedna tako komponovana
knjiga odri na okupu vie od godinu-dve, ili to moda znai isto
engleskom itaocu kao i ruskom ili kineskom. Ali ponekad se izvanredno
dre da se ne raspadnu. A ono to ih dri na okupu kod retkih primera koji
su preiveli (pomislila sam na Rat i mir), to je neto to se zove integritet,
iako nema nikakve veze sa novanim potenjem ili sa asnim dranjem u
kritinim situacijama. Ono to se smatra integritetom kada je u pitanju
romansijer, to je sposobnost da me uveri da je neto istina. Da, oseam,
nikad ne bih pomislila da to tako moe da bude; nikad nisam upoznala ljude
koji se tako ponaaju. Ali ti si me uverio, ili uverila, da je tako, dakle to se
dogaa. Diem prema svetlosti svaku reenicu, svaku scenu dok itam jer
kao da nas je priroda, izgleda, veoma udno, snabdela unutranjom
svetlou po kojoj prosuujemo integritet ili neintegritet romansijera. Ili je
moda Priroda, po svojoj najiracionalnijoj udi, ostavila po zidovima uma
nevidljivim mastilom trag, nagovetaj koji potvruju ti veliki umetnici;
skica koju samo treba prineti vatri darovitog da bi postala vidljiva. Kada se
tako izloi, i vidi kako oivljava, uzviknemo od ushienja: To je upravo ono
to sam oduvek oseala, znala i elela! I planemo oduzbuenja i, zatvorivi
knjigu ak sa nekakvim potovanjem, kao da je neto veoma dragoceno,
oslonac kojem emo se vraati do kraja ivota, stavljamo je nazad na policu,
rekoh, uzevi Rat i mir i vrativi ga na svoje mesto. Ako, pak, te jadne
reenice koje uzimamo i proveravamo, prvo daju brz i ustar odgovor
svojim svetlim bojama i irokim potezima, ali zatim stanu: izgleda kao da ih
neto koi da se razviju, ili ako na svetlost izvedu samo bledo piskaranje u
jednom uglu i neku mrlju u drugom, i ne pojavi se nikakva celina i
potpunost, tad uzdahnemo razoarani i kaemo: Jo jedan promaaj. Ovaj
roman negde nije uspeo.
A u najveem broju, naravno, romani negde ne uspeju. Imaginacija
zakae pod ogromnim naporima. Uvid se pobrka; ne moe vie da razlikuje
istinito od lanog, nema vie snage da nastavi sa ogromnim radom koji u
svakom trenutku trai da se koriste mnoge razliite sposobnosti. Ali, kako
na sve to utie pol romansijera, pitala sam se, gledajui u Dejn Ejr i ostale.
Da li bi injenica o njenom polu na bilo koji nain ometala integritet
romansijerke taj integritet koji ja smatram kimom svakog pisca? Eto, u
pasusima koje sam citirala iz Dejn Ejr jasno je da je gnev kvario integritet
arlote Bronte romansijerke. Ona je napustila priu, kojoj je sva bila
posveena, da bi negovala svoj lini bol. Seala se da je gladovala bez
valjanog iskustva koje je njoj potrebno prisiljena je bila da stagnira u
parohiji, krpei arape, dok je elela da slobodno luta svetom. Njena mata
je zastranjivala zbog ogorenja, i mi oseamo to zastranjivanje. Ali i mnogo
ta drugo osim gneva doprinelo je da se rastre njena mata, i skretalo je s
njenog puta. Neznanje, na primer, Roesterov portret je naslikan u tami. U
njemu oseamo uticaj straha; kao to neprestano oseamo i otrovanost koja
je rezultat pritiska, zakopanu patnju priguenu ispod njene strasti,
ogorenost koja stiska ove knjige, ovako divne, bolnim grem.
I poto roman korespondira sa stvarnim ivotom, njegove vrednosti su do
izvesnog stepena iste kao u realnom ivotu. Ali oigledno da se vrednosti
ena veoma esto razlikuju od vrednosti koje stvara drugi pol; prirodno je
to je tako. Ipak muke vrednosti preovlauju. Grubo govorei, fudbal i
sport su "vani"; oboavanje mode, kupovina odee su "trivijalni". I te
vrednosti se neizbeno prenose iz ivota u prozu. Ovo je znaajna knjiga,
svojataju je kritiari, jer se bavi ratom. Ono je jedna nevana knjiga jer se
bavi oseanjima ena u jednom salonu. Scena na bojnom polju je vanija od
scene u radnji na svakom mestu, i jo mnogo suptilnije, odrava se razlika
u vrednostima. Zbog toga je cela struktura romana ranog devetnaestog veka,
to se tie ena, nastala iz uma koji je malo vukao na stranu, to je izmenilo
njegovu istu viziju koja je nastala priklanjanjem spoljanjem autoritetu.
Treba samo da prelistate te stare, zaboravljene romane i da oslunete ton
kojim su oni napisani pa da naslutite da je spisateljica bila izloena kritici;
as je govorila agresivno, as pomirljivo. Priznavala je da je "samo ena",
ili je protestovala kako je "isto tako dobra kao i mukarac". Primala je tu
kritiku kako je nalagao njen temperament, sa poniznou, nesamopouzdano,
ili gnevno i odreito. I bez obzira na temperament, poenta je bila u tome to
je mislila o neem drugom, a ne o samoj temi. Dovodim u seanje njenu
knjigu. Postojala je neka pukotina u samom sreditu. Pomislih na sve
enske romane koji su rasuti, kao male pirgave jabuke po vonjacima, po
antikvarnicama u Londonu. Zbog te pukotine u sredini su istrulile. Autorka
je menjala svoje vrednosti poputajui pred tuim uverenjima.
Ali, koliko mora da je bilo nemogue da se ne pomere ni desno ni
levo. Kakvu darovitost, kakav integritet to mora da je iziskivalo, naspram
tolike kritike, usred tog isto patrijarhalnog drutva, da se vrsto dre stvari
kako je vide, ne povlaei se. To su uspele samo Dejn Osten i Emili
Bronte.
A to je jo jedno perce, moda najfinije, na njihovoj kapi. Pisale su kao to
piu ene, a ne kao to piu mukarci. Od hiljadu ena koje su tada pisale,
samo su one potpuno ignorisale neprekidne opomene venog pedagoga
pii ovo, pii ono. Samo su njih dve bile gluve na taj tvrdokorni glas, koji
as guna, as patronizuje, as dominira, as je ucveljen, as zaprepaen,
as ljut, as ujaki, taj glas koji ne moe da ostavi ene na miru, ve mora
da im bude za petama, kao neka suvie revnosna guvernanta; ubeujui ih,
kao ser Igerton Bridis, da budu rafinirane; uvlaei ak u kritiku poezije
kritiku pola; 12 opominjui ih, pretpostavljam, da ako hoe da budu dobre i
da dobiju neku bljetavu nagradu, da se dre izvesnih granica koje dotini
gospodin smatra prihvatljivim "... ene romansijeri mogu da pretenduju na
visok kvalitet samo ako budu imale hrabrosti da priznaju ogranienja svoga
pola." Time je saeto celo ovo pitanje, a kad vam kaem, na vae veliko
iznenaenje, da ta reenica nije napisana avgusta 1828. ve avgusta 1928.
onda mislim da ete se sloiti da je to, ma kako nam sad zabavno deluje, jo
uvek miljenje veine neu mutiti stare bare, uzimam samo ono to mi je
sluajno doplovilo do nogu a ono je bilo krepkije i zvunije pre sto
godina. Trebalo je da to bude nepokolebljiva ena koja se 1828. ne bi
obazirala na sav taj prezriv odnos, prekore i obeanja nekih nagrada. Morala
je da bude nekakva bakljonoa da bi sebi rekla: Jeste, ali oni ne mogu i
knjievnost da kupe. Knjievnost je otvorena za sve. Odbijam da vam
dozvolim, iako ste kolski uvar, da me terate sa travnjaka. Ako hoete,
zakljuajte svoje biblioteke, ali nema te kapije, nema te brave, nema te reze
koju ete staviti na slobodu moga uma.
Ali koliko god da su obeshrabrivanje i kritika uticali na njihovo
pisanje a ja mislim da su veoma uticali to je bilo beznaajno u poreenju
sa jednom drugom tekoom sa kojom su se suoile (jo uvek mislim na te
romansijerke ranog devetnaestog veka) kad je trebalo da stave misli na
papir a to je da iza njih nije stajala nikakva tradicija. Jer mi mislimo
unazad, kroz svoje majke ako smo ene. Beskorisno je obraati se velikim
piscima mukarcima za pomo, koliko god da im se iz zadovoljstva
moemo obratiti, Lemb, Braun, Tekeri, Njumen, Stern, Dikens, De Kvinsi
svejedno ko nije jo nikad pomogao eni, iako je od njih mogla da naui
nekoliko trikova i da to iskoristi za svoje potrebe. Teina, korak,
napredovanje mukog uma isuvie su razliiti od njenih da bi izvukla bilo
ta sutinsko iz njega. ovekoliki majmun je isuvie daleko da bi bio od
koristi. Moda je prva stvar koju bi otkrila, stavivi pero na papir, to da ne
postoji opta reenica spremna za njene potrebe. Svi veliki romansijeri kao
to su Tekeri, Dikens i Balzak pisali su prirodnu prozu, brzu ali ne i
nemarnu, izraajnu ali ne i preciznu, dajui joj sopstvenu boju a da time nije
prestala da bude opte vlasnitvo. Zasnivali su je na reenici koja je u to
vreme bila u opticaju. Reenica koja je bila u opticaju na poetku
devetnaestog veka ila je otprilike ovako. "Grandioznost njihovih dela za
njih je bila argument, ne da stanu ve da idu dalje. Nije moglo biti veeg
uzbuenja ili zadovoljstva od upranjavanja svoje umetnosti i beskrajnog
razvijanja istine i lepote. Uspeh nadahnjuje napor; a navika olakava
uspeh." To je muka reenica, iza nje moemo videti Donsona, Gibona i
ostale. To je bila reenica koja nije bila pogodna za ensku upotrebu.
arlota Bronte, sa celim svojim velianstvenim darom za prozu, saplela se i
pala s tim nespretnim orujem u rukama. Dord Eliot je njome izvrila
grozote koje se ne daju opisati. Dejn Osten ju je pogledala, podsmehnula
se i izmislila savreno prirodnu, uoblienu reenicu, koja je njoj odgovarala
i od koje se nikada nije odvajala. Tako je, sa manje nadarenosti za pisanje
nego to je imala arlota Bronte, mnogo vie uspela da kae. Zaista, poto
su sloboda i punoa izraza esencija umetnosti, takav nedostatak tradicije,
takvo nedovoljno i neadekvatno orue mora da su mnogo iznurivali pisanje
ena. Osim toga, knjiga nije sainjena od reenica sloenih od poetka do
kraja, ve od reenica koje tvore, ako pomau slikovitost, arkade i kupole.
A i taj oblik su sainili takoe mukarci za sopstvene potrebe i sopstvenu
upotrebu. Nema razloga da mislimo da oblici epa ili poetske drame
odgovaraju eni imalo vie nego reenica. Ali sve starije knjievne forme su
ve bile otvrdle i okotale u vreme kad je ona postala pisac. Jedino je roman
bio dovoljno mlad da bi bio mek u njenim rukama moda jo jedan razlog
to je pisala romane. Ipak, ko moe da kae da je ak i sada "roman"
(stavljam ga pod navodnike da pokaem da su za mene te rei neadekvatne),
ko moe da kae da je ak i ova najfleksibilnija forma na pravi nain
oblikovana za njenu upotrebu? Bez sumnje emo zatei kako kucka od
njega oblik koji njoj odgovara, im bude u stanju da slobodno koristi svoje
udove; i za poeziju u sebi priprema jedno novo sredstvo, koje ne mora biti
stih. Jer je poeziji izlaz jo uvek uskraen. I nastavih dalje da razmiljam, o
tome kako bi danas ena pisala poetsku tragediju u pet inova. Da li bi
koristila stihove? Zar ne bi pre koristila prozu?
Ali ovo su teka pitanja koja lee u izmaglici budunosti. Moram da
ih ostavim, ako ni zbog ega drugog, onda zato to me podstiu da odlutam
od moje teme u besputne ume gde u se izgubiti i gde e me, vrlo
verovatno, pojesti divlje zveri. Ne elim, a sigurna sam da ni vi ne traite od
mene da nanem tu tako neveselu temu, budunost romana, zato u ovde
samo na trenutak zastati da vam skrenem panju na ogromnu ulogu koju e
u toj budunosti, barem to se tie ena, morati da odigraju fiziki uslovi.
Knjiga mora na neki nain da bude prilagoena telu i, moemo da
rizikujemo da kaemo, da enske knjige treba da budu krae,
koncentrisanije od onih koje piu mukarci, i da imaju oblik koji ne zahteva
duge sate upornog i neometanog rada. Jer uvek e je neto ometati. Zatim,
izgleda kao da se nervi koji hrane mozak razlikuju kod mukaraca i ena, i
ako se eli da rade najbolje i najvrednije to mogu, mora se nai za njih
najpovoljniji tretman da li im, na primer, odgovara ovakav raspored
predavanja koji su smislili monasi verovatno pre vie stotina godina kakva
im je smena rada i odmora potrebna, ne mislimo pri tom da je odmor nita
ne raditi, ve raditi neto drugo, ali u emu treba da bude ta razlika? Sve to
treba prodiskutovati i otkriti; sve je to deo pitanja o enama i prozi. Ali pak,
nastavih, prilazei opet ormaru sa knjigama, gde da naem studiju o
psihologiji ene koju je napisala ena? Izuzev ako zbog nesposobnosti da
igraju fudbal enama nee biti dozvoljeno da se bave medicinom...
Na sreu, misli su mi krenule drugim tokom.

Peto poglavlje
Najzad sam, u svom lutanju, stigla do polica na kojima se nalaze
knjige ivih ena i mukaraca; jer sad ima skoro isto toliko knjiga koje su
napisale ene kao i mukarci. Ili, ukoliko to nije sasvim tano, ako su
mukarci jo uvek govorljiviji pol, u svakom sluaju je tano da ene ne
piu vie iskljuivo romane. Postoji knjiga Dejn Harison o grkoj
arheologiji, knjige Vernone Li iz estetike; Gertrude Belo Persiji. Postoje
knjige o raznovrsnim temama koje u proloj generaciji nijedna ena nije
smela ni dadotakne. Postoji poezija, drama i kritika, postoje istorije i
biografije, putopisi, knjige o obrazovanju i nauni radovi; postoji ak
nekoliko filozofskih, naunih i ekonomskih knjiga. Pa iako romani
preovlauju, moda su se sami romani toliko promenili zbog druenja sa
knjigama iz drugaijeg jata. Prirodna jednostavnost, epsko doba enskog
pisanja je moda prolo. Moda su joj itanje i kritika dali iri uvid, veu
suptilnost. Moda je istroen impuls ka autobiografiji. Ona moda poinje
da koristi pisanje kao umetnost, ne kao model samoizraavanja. Meu ovim
novim romanima moe da se nae odgovor na vie ovakvih pitanja.
Nasumice sam uzela jedan roman. Stajao je na samom kraju police, zvao se
ivotna avantura, ili slino, od Meri Karmajkl, i izdat je upravo sad, u
oktobru. Izgleda da joj je to prva knjiga, rekoh sebi, ali moramo je itati kao
da je poslednji tom jednog relativno dugog niza, koji se nastavlja na sve one
druge knjige koje sam pogledala na pesme ledi Vinilsi i komade Afre
Ben i romane etiri velike romansijerke. Jer knjige se nastavljaju jedna na
drugu, uprkos naoj navici da o njima sudimo odvojeno. A isto tako nju
ovu nepoznatu enu moram da smatram potomkinjom svih ostalih ena u
ije sam ivotne uslove zavirila i da vidim ta je ona nasledila od onoga to
je za njih bilo karakteristino i ograniavajue. I tako, uz uzdah to romani
esto predstavljaju sredstvo za umirenje bola a ne protivotrov, od kojeg se
utone u tromi dreme umesto da te digne sa upaljenom bakljom, latih se, sa
sveskom i olovkom, da protumaim koliko mogu prvi roman Meri
Karmajkl, ivotna avantura.
Pre svega sam preletela pogledom stranicu. Prvo elim da osetim
njene reenice, rekla sam, pre nego to mi glava bude puna plavih i smeih
oiju i odnosa Kloe i Rodera. Doi e vreme za to, kad vidim da li ona u
ruci dri pero ili pijuk. Oprobah nekoliko reenica na jeziku. Uskoro je
postalo oigledno da neto nije sasvim u redu. Prekinuo se glatki prelaz sa
reenice na reenicu. Neto je cepalo, neto je grebalo. Ponegde mi je sama
neka re bljesnula u oi, "omakla se", govorilo se u starim komadima. Ona
je kao osoba koja kree ibicu koja nee da upali, pomislila sam. Ali zato,
pitala sam je kao da je tu prisutna, zato reenice Dejn Osten tebi ne
odgovaraju po obliku? Da li ih sve treba prevrljati zato to su Ema i g-din
Vudhaus mrtvi? alosno je, uzdahnuh, to tako mora da bude. Jer dok
Dejn Osten prelazi sa melodije na melodiju kao Mocart sa pesme na
pesmu, kad ovo ita, kao da si na puini u otvorenom amcu. Malo gore,
pa malo potone. Ta zbijenost, ta kratkoa daha, moe znaiti da se bojala
neega: moda se bojala da je ne nazovu "sentimentalnom"; ili moda pamti
da se ensko pisanje naziva kitnjastim, pa mu zato dodaje previe trnja; ali
dok ne proitam scenu dovoljno paljivo, ne mogu da kaem da li je to ona
sama ili je neko drugi. U svakom sluaju, ona nam ne smanjuje vitalnost,
mislila sam, itajui paljivije. Ali nagomilava previe injenica. Nee moi
ni polovinu da iskoristi u knjizi ovog obima. (Bila je upola kraa od Dejn
Ejr.) Meutim, na ovaj ili onaj nain, uspevala je sve nas Rodera, Kloe,
Oliviju, Tonija i g-dina Bigema da vozi u amiu uz reku. ekaj
trenutak, rekoh, zavaljujui se u stolicu, moram celu tu stvar paljivije da
razmotrim pre nego to krenem dalje.
Skoro sam sigurna, rekoh sebi, da Meri Karmajkl izvodi trikove sa
nama. Jer ja se oseam kao u lunaparku kad korpa, umesto da potone, kao
to oekuje, opet krene na gore. Meri neto petlja oko oekivanog sleda
dogaaja: prvo je razbila reenicu; sada je razbila sled. Vrlo dobro, ona ima
puno pravo da uradi i jedno i drugo, ako ne razbija radi samog razbijanja,
ve radi stvaranja. Ne mogu da budem sigurna ta radi, dok se ne uhvati u
kotac sa nekom situacijom. Dau joj potpunu slobodu, rekoh, da odabere
koja e to biti situacija; moe je napraviti od limenih bokala i starih ajnika
ako hoe; ali mora da me ubedi da veruje da je to neka situacija; a zatim,
kad je napravi, mora sa njom da se suoi. Mora da napadne. I, reena da
izvrim prema njoj svoju dunost kao itateljka, ukoliko ona ispuni svoju
dunost prema meni kao spisateljica, okrenula sam stranicu i poela da
itam... Izvinite to ovako naglo prekidam. Da nema ovde prisutnih
mukaraca? Dajete li re da se iza one tamo crvene zavese ne krije prilika
ser arlsa Birona? Sve smo ene, uveravate me? Onda mogu da vam kaem
da su prve sledee rei koje sam proitala bile: "Kloe je volela Oliviju..." Ne
poinjite. Ne crvenite. Hajde da u privatnosti naeg sopstvenog drutva
priznamo da se takve stvari ponekad deavaju. Ponekad ene zaista vole
ene.
"Kloe je volela Oliviju", itam. I sinu mi kako je to ogromna
promena. Kloe je volela Oliviju moda prvi put u knjievnosti. Kleopatra
nije volela Oktaviju. A kako bi Antonije i Kleopatra bili potpuno drugaiji
da jeste? Ovako je, pomislila sam, dozvolivi umu da malo odluta od
ivotne avanture, cela stvar pojednostavljena, konvencionalizovana, ako
smem da kaem apsurdna. Jedino oseanje koje Kleopatra ima prema
Oktaviji jeste oseanje ljubomore. Da li je ona via od mene? Kako se
elja? Za dramu, moda, vie i nije potrebno. Ali koliko bi bilo
zanimljivije da je odnos izmeu dve ene sloeniji. Svi ti odnosi meu
enama, rekoh, prisetivi se na brzinu divne galerije izmiljenih ena, suvie
su jednostavni. Toliko je izostavljeno, nije ni okuano. I probala sam da se
setim bilo kog sluaja iz moje lektire gde su dve ene predstavljene kao
prijateljice. Postoji pokuaj u Dijani sa raskra. One su poverenice,
naravno, kod Rasina i u grkim tragedijama. Tu i tamo su majke i kerke,
ali skoro bez izuzetka su prikazane u odnosu prema mukarcima. udno je
kad pomisli da je sve velike ene iz romana, sve do Dejn Osten, ne samo
prikazao drugi pol, ve su uvek prikazane u odnosu prema drugom polu. A
koliko je to mali deo eninog ivota; i koliko ak i o njemu mukarac malo
moe da zna, kad gleda kroz crne ili ruiaste naoare koje mu natie pol.
Otuda verovatno udna enska priroda u romanu: zapanjujue krajnosti
lepote i uasa; njene mene od boanske uzvienosti do avolske
izopaenosti jer e je tako videti ljubavnik, zavisno od toga da li je
njegova ljubav u usponu ili u padu, da li je srean ili nesrean. Ovo nije ba
sasvim tano za pisce u devetnaestom veku. Tu ena postaje mnogo
raznolikija i sloenija. Zaista, moda je upravo elja da piu o enama
navela mukarce da postepeno napuste poetsku dramu, koja im je sa svojim
nasiljem malo koristila, i da izmisle roman kao mnogo pogodniju posudu.
ak i tada oigledno stoji, ak i za ono to je pisao Prust, da je mukarac
strano ukoen i parcijalan u poznavanju ena, kao i ena u poznavanju
mukaraca.
Pogledah opet onu stranicu; isto je tako evidentno da ene, kao
mukarci, imaju i druga interesovanja osim venog zanimanja u
domainstvu. "Kloe je volela Oliviju. Zajedno su radile u laboratoriji..."
itala sam dalje i otkrila da su te dve mlade ene bile zaposlene na obradi
jetre, koja se izgleda koristi u leenju teke anemije; iako je jedna od njih
bila udata i imala je mislim da je tano to to tvrdim dvoje male dece.
Ranije bi sve ovo trebalo da se izostavi, i divan portret ove dve izmiljene
ene postao bi mnogo jednostavniji i mnogo monotoniji. Pretpostavimo, na
primer, da su mukarci predstavljeni u knjievnosti samo kao ljubavnici
ena, a da nikad nisu bili prijatelji s mukarcima, vojnici, mislioci, sanjari;
koliko bi im malo uloga u ekspirovim komadima bilo dodeljeno; kako bi
knjievnost patila! Moda bismo imali najvei deo Otela, i dobar deo
Antonija, ali ne bi bilo Cezara, ni Bruta, ni Hamleta, ni Lira, ni aka
knjievnost bi neverovatno osiromaila, kao to knjievnost zaista jeste
neizmerno osiromaena zbog vrata koja su bila zatvorena pred enama. Kad
su bile udate protiv svoje volje, kad su ih drali u jednoj sobi i na jednom
poslu, kako je dramatiar mogao da ih predstavi potpuno, zanimljivo ili
istinito? Jedini mogui tuma bila je ljubav. Pesnik je bio primoran da bude
strastan ili gorak, osim naravno ako nije izabrao da "mrzi ene", to je pre
moglo da znai da im nije bio privlaan.
Dakle, ako Kloe voli Oliviju, i njih dve rade zajedno u laboratoriji,
to samo po sebi ini njihovo prijateljstvo raznovrsnijim i dugotrajnijim jer
e biti manje lino; ako Meri Karmajkl ume da pie, a ja sam poela da
uivam u nekim osobinama njenog stila; ako ima svoju sobu, u ta nisam
sasvim sigurna; ako ima svojih pet stotina godinje ali to tek treba da se
dokae onda ja mislim da se dogodilo neto veoma znaajno.
Jer ako Kloe voli Oliviju i Meri Karlmajkl zna kako da to izrazi, ona
e upaliti baklju u onoj velikoj prostoriji u kojoj do sada niko nikad nije bio.
Ona je sva poluosvetljena, sa dubokim senkama kao one krivudave peine
kroz koje ovek ide sa sveom buljei gore i dole i ne znajui kuda koraa.
Poela sam ponovo da itam knjigu, i proitala da Kloe posmatra Oliviju
kako stavlja teglu na policu i kae da je vreme da ide kui svojoj deci. To je
prizor koji nije vien od postanka sveta, uzviknuh. I ja sam takoe
posmatrala, vrlo radoznalo. Jer sam elela da vidim kako je Meri Karmajkl
pokuala da uhvatite pokrete koji nikad nisu zabeleeni, te nikad
neizgovorene ili poluizgovorene rei, koje se oblikuju, opipljive kao senke
leptirica na tavanici, kad su ene same, neosvetljene kapricioznom i
arenom svetlou drugog pola. Nee smeti da die, rekoh, itajui dalje,
ako to hoe da uradi; jer su ene tako sumnjiave prema svakom
interesovanju koje nema neki oigledan motiv iza sebe, tako strano
naviknute na skrivanje i potiskivanje, da nestanu na treptaj oka koje se
okree u njihovom pravcu. Jedini nain da to uradi, pomislila sam,
obraajui se Meri Karmajkl kao da je tu, jeste da pria o neem drugom,
da uporno gleda kroz prozor i da tako zabelei, ne olovkom u svesci, ve
najkraim stenografskim znacima, reima koje nisu jo ni slogovi, ta se
dogaa kad Olivija organizam koji je bio u senci stene svih ovih milion
godina oseti kako svetlost pada na nju i vidi kako ka njoj stie komad
udne hrane znanje, avantura, umetnost. I ona posee za njim, pomislih,
opet diui pogled sa stranice, i mora da stvori neku novu kombinaciju
svojih resursa, tako snano razvijenih u druge svrhe, i da upije novo u staro
a da ne poremeti beskrajno zamrenu i sloenu ravnoteu celine.
Ali, naalost, uradila sam neto to sam vrsto reila da ne radim;
mehaniki sam skliznula u pohvalu sopstvenom polu. "Snano razvijena" i
"beskrajno sloena" to su neosporno rei hvale, a hvaliti svoj pol je uvek
sumnjivo, a esto glupo; ta vie, u ovom sluaju, kako to da se pravda? Ne
moe da prie geografskoj mapi i da kae Kolumbo je otkrio Ameriku, a
Kolumbo je bio ena; ili da uzme jabuku i primeti, Njutn je otkrio zakon
gravitacije, a Njutn je bio ena; ili da pogleda u nebo i kae avioni mi lete
nad glavom, a avione su izumele ene. Nema znaka na zidu prema kojem bi
se merila tana visina ena. Ne postoji paljivo izdeljen metar koji moe da
prui du kvaliteta dobre majke ili odane kerke ili verne sestre ili
sposobne domaice. Jo i sad je malo ena zavrilo univerzitet; na velikim
ispitima u profesijama, u vojsci i mornarici, trgovini, politici i diplomatiji
jedva da su se okuale. ak i u ovom trenutku one ne uivaju poverenje. Ali
ako hou da znam sve to ljudsko bie moe da mi kae, na primer, o ser
Holeju Bejtsu, treba samo da otvorim izvesnu knjigu i nai u kako ima te i
te diplome, poseduje zamak, ima naslednika, bio je sekretar Odbora,
zastupao Veliku Britaniju u Kanadi i primio izvestan broj poasnih diploma,
slubi, medalja i drugih odlikovanja kojima su njegove zasluge trajno na
njemu urezane. Vie od toga o ser Holeju Bejtsu moe da zna samo
provienje.
Zato, kad za ene kaem "snano razvijene", "beskrajno sloene",
nisam u mogunosti da verifikujem svoje rei niti u Vitejkeru ni u Debreu
ni u Univerzitetskom kalendaru. ta da radim u tom neugodnom poloaju? I
ponovo pogledah ormar sa knjigama. Bile su tu biografije: Donson, Gete,
Karlajl, Stern, Kuper, eli, Volter, Brauning i mnogi drugi. I ja poeh da
mislim o svim tim velikim mukarcima koji su iz ovog ili onog razloga
oboavali, izabirali, iveli sa, uzdali se u, vodili ljubav sa, pisali o, verovali
u, i pokazivali ono to se moe opisati samo kao neka potreba za ili
zavisnost od izvesnih osoba suprotnog pola. Ja ne bih tvrdila da su svi ti
odnosi bili apsolutno platonski, ali ser Vilijam Donson Hiks bi to
verovatno poricao. Ali mogle bismo jako da pogreimo u odnosu na te
znamenite mukarce ako bismo insistirale na tome da su oni iz tih branih
saveza dobijali samo udobnost, laskanje i telesne prijatnosti. Oni su dobili,
to je oigledno, neto to njihov pol nije bio u stanju da im prui; i moda
ne bi bilo brzopleto, ako to dalje definiemo ne citiranjem nesumnjivo
rapsodinih rei tih pesnika kao neki stimulans, neko obnavljanje
stvaralake moi, koje moe da daruje samo suprotni pol. On e otvoriti
vrata salona ili deje sobe, pomislih, i nai e je moda meu njenom
decom, ili sa vezom na krilu i u svakom sluaju, to sredite nekog
razliitog poretka i sistema ivota, i kontrast izmeu tog sveta i njegovog
sopstvenog, koji je moda sudnica ili Donji dom, smesta bi ga osveio i
ojaao; a zatim bi usledila, ak i u najjednostavnijem razgovoru, takva
prirodna razlika u stavovima, da bi se njegove usahle ideje opet oplodile; a
pogled na nju koja stvara u medijumu razliitom od njegovog tako bi oiveo
njegovu kreativnu mo da bi neprimetno njegov sterilni um poeo opet da
planira, i on bi naao onu reenicu ili scenu koja mu je nedostajala kad je
stavio eir na glavu i poao da je vidi. Svaki Donson ima svoju Treli i
vrsto se dri nje iz ovih razloga, i kada se Treli uda za svog italijanskog
uitelja muzike, Donson napola poludi od besa i gnuanja, jer ne samo da
e mu nedostajati prijatne veeri u Stretemu, ve svetlost njegovog ivota
"kao da je utulila".
ak i ako nisi dr Donson, Gete, Karlajl ili Volter, moe da oseti,
iako mnogo drugaije od tih velikih mukaraca, prirodu one sloenosti i
mo one snano razvijane stvaralake sposobnosti kod ena. Ue u sobu
ali morali bi se nategnuti resursi engleskog jezika i bilo bi potrebno da se
vinu itava jata rei i da nelegitimno nastanu, pre no to ena bude mogla da
kae ta se desi kad ona ue usobu. Te sobe se potpuno razlikuju; ili su
mirne ili u njima tutnji; sa pogledom na more ili, pak, na zatvorsko dvorite;
u njima se sui ve na konopcu; ili vrvi od opala i svile; otre su kao
konjska struna ili meke kao perje dovoljno je ui u bilo koju sobu u bilo
kojoj ulici pa da ti se cela ta krajnje sloena snaga enskosti srui u lice.
Kako bi i moglo da bude drugaije? Jer ene su sedele u kui sve ove
milione godina, tako da su do sada sami zidovi proeti njihovom
stvaralakom snagom, koja je, zapravo, toliko prepunila kapacitet cigala i
maltera da bi trebalo sebe da kroti perima, etkicama, biznisom i politikom.
Ali ta stvaralaka mo se veoma razlikuje od stvaralake moi mukaraca.
Mora se zakljuiti da bi bila ogromna teta da se ta mo omete ili uludo
troi, jer je zadobijena vekovima najdrastinije discipline i nema niega to
bi je zamenilo. Bila bi ogromna teta kada bi ene pisale kao mukarci, ili
kad bi ivele kao mukarci, ili kad bi izgledale kao mukarci, jer budui da
je postojanje samo dva pola sasvim neadekvatno kad pogledamo koliko je
svet ogroman i raznovrstan, kako bismo se snalazili samo sa jednim? Zar
obrazovanje ne treba da pokae i da osnai razlike pre nego slinosti? Jer i
ovako imamo previe slinosti i ukoliko bi se neki istraiva vratio i doneo
vest da postoje drugi polovi koji gledaju drugaija neba kroz grane
drugaijeg drvea, to bi bila najvea usluga oveanstvu; a mi bismo imale
ogromno zadovoljstvo da povrh toga jo gledamo kako profesor X juri svoje
drvene metre da dokae kako je "superioran".
Meri Karmajkl, pomislila sam lebdei jo uvek na maloj distanci od
teksta, skrojie za sebe u delu ulogu obinog posmatraa. Plaim se zapravo
da e doi u iskuenje da postane to je za mene najnezanimljivija grana u
ovoj vrsti naturalistika a ne kontemplativna spisateljica. Toliko ima
novih injenica koje moe da posmatra. Ne mora vie sebe da ograniava na
ugledne kue vie srednje klase. Odlazie, bez ljubaznosti i saaljenja, ve u
duhu jednakosti u one male namirisane sobe gde sede kurtizana, bludnica i
dama sa mopsom. One jo uvek tamo sede u razbaruenoj i serijskoj odei
koju im je mukarac pisac bezuslovno bacio na ramena. Ali Meri Karmajkl
e izvaditi svoje makaze i sve e im tesno prionuti na svako udubljenje i
izboinu. Bie to udan prizor, kad do toga doe, videti te ene onakve
kakve jesu, ali moramo malo da priekamo, jer e Meri Karmajkl jo uvek
biti optereena onom smetenou u prisustvu "greha", koju smo nasledile od
naeg seksualnog varvarstva. Ona e jo uvek nositi stare bofl staleke
okove na nogama.
Meutim, veina ena nisu ni bludnice ni kurtizane; niti sede celo
letnje popodne milujui mopsove na pranjavom pliu. Ali ta onda one
rade? I na pamet mi doe jedna od onih dugih ulica negde juno od reke iji
su beskrajni nizovi kua naseljeni bezbrojnim stanarima. Okom mate ja
videh jednu veoma staru damu kako prelazi ulicu drei pod ruku jednu
sredovenu enu, svoju ker, moda, a obe su tako potovanja vredno
unirane i obmotane da njihovo popodnevno oblaenje mora da je ritual, a
ta odea se godinama preko leta slae u ormar sa kamforom. One prelaze
ulicu u vreme kad se pale lampe (jer sumrak je njihov omiljeni as), i mora
da to rade godinama. Starija se blii osamdesetoj, ali ako je neko zapita ta
za nju predstavlja njen ivot, rei e da se sea ulica osvetljenih zbog bitke
kod Belaklave ili da je ula topovsku vatru u Hajd parku u ast roenja
kralja Edvarda Sedmog. I ako je neko pita, udei da pogodi jedan trenutak
tano odreenog dana i godinjeg doba, a ta ste vi radili petog aprila 1868,
ili drugog novembra 1875, ona e bledo pogledati i rei da niega ne moe
da se seti. Jer svi rukovi su skuvani, svi tanjiri i oljice oprani; deca poslata
u kolu i otila u svet. Nita od svega toga nije ostalo. Ni u jednoj biografiji
ili istoriji nema nijedne rei o tome. A romani, i nehotice, neminovno lau.
Sve te beskrajno nevidljive ivote tek treba zabeleiti, rekoh,
obraajui se Meri Karmajkl kao da je prisutna; i nastavih u mislima kroz
londonske ulice, oseajui u mati pritisak one smelosti i nagomilanog
nezabeleenog ivota ena na okovima sa podboenim rukama i
prstenjem koje se useklo u njihove debele oteene prste, koje govore uz
gestikulaciju nalik na zamah ekspirovih rei; ili prodavaica ljubiica,
prodavaica ibica ili krezubih starica koje su se smestile u ulazima; ili
devojaka skitnica ija lica, kao talasi sunca i oblaka, signaliziraju nailazak
mukaraca, ena i treptavih svetiljki u izlozima. Sve e to morati da
istrai, rekoh Meri Karmajkl, drei svoju baklju vrsto u ruci. Iznad
svega, mora da osvetli sopstvenu duu, sa svim njenim dubinama i
plitkostima, tatinama i velikodunostima, i da kae ta za tebe
predstavljaju tvoja lepota ili tvoja neuglednost, i kakav je tvoj odnos prema
protonom i nestalnom svetu rukavica, cipela i stvarica koje se njiu gore-
dole meu laganim mirisima koji dopiru iz drogerijskih boica, pod
arkadama od materijala za enske haljine, iznad poda od lanog mermera.
Jer u mati sam ula u radnju; bila je poploana belo i crno; iznenaujue
lepo bile su okaene raznobojne trake. Meri Karmajkl bi mogla u prolazu da
baci pogled ba tu, pomislila sam, jer to je prizor koji je podesan za pero
isto kao i sneni vrhovi ili stenoviti obronci Anda. A tu je i ona devojka iza
kase volela bih da dobijem njenu istinitu istoriju im izae sto pedeseta
Napoleonova biografija ili sedamdeseta studija o Kitsu i o tome kako je on
koristio miltonovske inverzije, koju stari profesor Z. i slini njemu trenutno
piu. A zatim sam nastavila oprezno, na vrhovima prstiju (takva sam
kukavica, toliko sam uplaena od bia koji se jednom umalo nije spustio na
moja plea), da apuem da ona isto tako treba da naui da se podsmehne,
bez gorine, sujetama (ili bolje rei neobinim osobinama, jer su to manje
uvredljive rei) drugog pola. Jer na potiljku postoji mrlja veliine novia
koju sam kod sebe nikad ne moe da vidi.
To je jedna od boljih usluga koje jedan pol moe da uini drugom
da mu opie tu mrlju veliine novia na potiljku. Pomislite koliko su ene
imale koristi od Juvenalovih opaski; od Strindbergove kritike. Pomislite
koliko su, ljudski i briljantno, mukarci, od najranijeg doba, isticali to
tamno mesto na potiljku kod ena! I kad bi Meri bila jako hrabra i jako
potena, zala bi iza drugog pola i ispriala nam ta je tamo nala. Prava
slika mukarca u celini nee biti naslikana sve dok neka ena ne opie tu
mrlju veliine novia. G. Vudhaus i g. Keuabon su mrlje te veliine i
takve prirode. Naravno da joj niko razborit ne bi savetovao da se uhvati
podsmevanja i ruganja i da joj to bude stalna namera knjievnost pokazuje
koliko je uzaludno ono to je napisano u tom duhu. Budi iskrena, reklo bi
se, i rezultat e sigurno biti zapanjujue zanimljiv. Sigurno e se otkriti
nove injenice.
Meutim, bilo je krajnje vreme da opet spustim pogled na tekst.
Umesto da pekuliem ta bi Meri Karmajkl mogla i trebalo da pie, bilo bi
bolje da vidim ta je Meri Karmajkl stvarno i napisala. Pa poeh ponovo da
itam. Setila sam se da sam joj neke stvari prebacivala. Razbila je reenicu
Dejn Osten i tako mi nije dala priliku da budem ponosna na svoj savren
ukus, na svoje izbirljivo uvo. Jer je bilo beskorisno da kaem: "Da, da, sve
je to lepo; ali Dejn Osten je pisala mnogo bolje od tebe", kad sam morala
da priznam da nije bilo nikakve dodirne take meu njima. A zatim je otila
korak dalje i razbila tok radnje oekivani redosled. Moda je to uinila
nesvesno, jednostavno dajui stvarima njihov prirodan red, kakav bi ena
dala, ako pie kao ena. Ali efekat je bio nekako zbunjujui; nije se moglo
videti kako nadolazi talas, kako se sprema kriza iza sledeeg ugla. Stoga
nisam mogla da se hvaliem ni dubinom svojih oseanja niti dubokim
poznavanjem ljudskog srca. I svaki put, taman da osetim one uobiajene
stvari na uobiajenim mestima, o ljubavi, o smrti, to dosadno stvorenje bi se
naglo trglo, kao da poenta lei jo samo malo dalje. I tako mi je
onemoguila da razvijem svoje zvune fraze o "elementarnim oseanjima",
"o onome to je zajedniko svim ljudima", o "dubini ljudskog srca", i sve
druge fraze koje nas podravaju u uverenju da, pored toga to smo spolja
inteligentni, iznutra smo vrlo ozbiljni, vrlo duboki i vrlo oveni. Zbog nje
sam, naprotiv, oseala ne da smo ozbiljni, duboki i humani, ve da smo
moda i ta ideja je bila mnogo manje privlana jednostavno lenjog uma i
konvencionalni pride.
Ali, nastavila sam da itam i primetila sam neke druge injenice.
Ona nije bila "genije" to je bilo oigledno. Ona nije bila miljenica prirode,
nije imala estoku matu, divlju poeziju, blistav um, kontemplativnu
mudrost svojih velikih prethodnica, ledi Vinilsi, arlote Bronte, Emili
Bronte, Dejn Osten i Dord Eliot; ne bi mogla da pie sa melodinou i
dostojanstvom Doroti Ozborn doista, ona je bila samo jedna pametna
devojka, ije e knjige, bez sumnje, za deset godina njen izdava preraditi u
hartiju. I pored svega, ona je imala izvesne prednosti koje ene sa daleko
veim darom nisu imale pre samo pola veka. Mukarci za nju vie nisu bili
"protivnika struja"; nije morala da gubi vreme rugajui im se; nije morala
da se penje na krov i remeti svoj unutranji mir enjom za putovanjima,
iskustvom i znanjem o svetu i linostima koji su joj bili uskraeni. Strah i
mrnja skoro da su nestali, ili su se njihovi tragovi ogledali samo u malo
preteranoj radosti zbog slobode, u sklonosti ka zajedljivom i satirinom vie
nego ka romantinom, u njenom tretiranju drugog pola. Isto tako nema
sumnje da je kao romansijerka uivala neke prirodne prednosti jednog vieg
reda. Imala je senzibilnost koja je bila vrlo iroka, nestrpljiva i slobodna.
Koja je reagovala na skoro neosetan dodir. Uivala je, kao mlada biljka
izloena vazduhu, u svakom prizoru i zvuku koji bi na nju naiao. Pruala
se, isto tako, vrlo suptilno i znatieljno kroz skoro nepoznate i neopisive
stvari; osvetljavala je male stvari i pokazivala kako one konano moda i
nisu male. Ono to je bilo pokopano iznosila je na svetlost i navodila nas da
se udimo zato je uopte bilo potrebno zakopavati ih. I ma koliko da je bila
nespretna i bez drugog naslea koje se nosi u podsvesti, koje ini da je
zadovoljstvo oslunuti i najmanji Tekerijev ili Lembov potez pera, ona je
poela sam da verujem savladala prvu veliku lekciju; pisala je kao ena
koja je zaboravila da je ena, tako da su njene stranice bile pune one udne
polne osobine koja se ukazuje samo kad je pol nesvestan sebe.
Sve je to ilo na dobro. Ali nikakvo ulno izobilje i tananost
opaanja ne bi bili od pomoi ako nije u stanju da od tog prolaznog i linog
izgradi trajno zdanje koje se nee sruiti. Rekla sam da u je ekati da se
uhvati u kotac sa "jednom situacijom". I time sam mislila dok ne dokae,
prizivanjem, okupljanjem i spajanjem da nije samo neko ko grebe po
povrini, ve da gleda i ispod u dubinu. Sad je as, rei e sebi u izvesnom
trenutku, kad, ne inei nita na silu, mogu da pokaem ta to sve znai. I
ona e poeti kako je nepogreivo to ubrzavanje! da priziva i okuplja, i
poee da se javljaju u seanju, napola zaboravljene, moda sasvim
trivijalne stvari, koje su usput isputene iz drugih poglavlja. I navee nas
to prirodnije da osetimo njihovo prisustvo, kako neka ije ili neko pui
lulu, i osetile bismo se, dok ona odmie sa pisanjem, kao da smo se popele
na vrh sveta i videle ga kako lei rasprostrt, veoma raskoan, ispod nas.
U svakom sluaju, pokuavala je. I dok sam je posmatrala kako daje
sve od sebe da proe test, videla sam, ali sam se nadala da ih ona ne vidi,
biskupe i dekane, doktore i profesore, patrijarhe i pedagoge kako joj svi
dovikuju upozorenja i savete. To ne moe, to ne treba! Samo studenti i
profesori smeju da gaze po travi! Za dame je zabranjeno, osim sa
preporukom! astoljubive i dostojanstvene romansijerke ovuda! Tako su
navalili na nju kao gomila kod prepona na trkalitu, a njen ispit je bio da
preskoi svoju preponu ne gledajui ni levo ni desno. Ako se zaustavi da
nekog proklinje, izgubljena si, rekoh joj; isto je i ako se zaustavi da se
podsmeva. Dvoumi li se ili se ueprtlja, gotova si. Misli samo na taj
skok, preklinjala sam je, kao da sam sav novac koji imam stavila na nju; i
ona prelete kao ptica. Ali ispod prepone je bila prepona, a ispod nje jo
jedna. Sumnjala sam da e imati snage da istraje, jer su joj tapanje i povici
kidali ivce. Ali dala je sve od sebe. Imajui u vidu da Meri Karmajkl nije
nikakav genije ve nepoznata devojka koja pie svoj prvi roman u dnevno-
spavaoj sobi i nema dovoljnu koliinu onoga to je poeljno, vremena,
novca i dokolice, nije ni uradila tako loe, razmiljala sam.
Dajte joj jo sto godina, zakljuila sam, itajui poslednje poglavlje
neki nosevi i naga ramena ukazali su se ogoljeni naspram zvezdanog
neba, jer je neko naglo povukao zavesu u salonu dajte joj njenu sopstvenu
sobu i pet stotina godinje, pustite je da iskae svoje misli i da izbaci pola
onoga to je sad unela, i uskoro e ona napisati bolju knjigu. Kroz sledeih
sto godina, rekoh stavljajui ivotnu avanturu Meri Karmajkl na kraj police,
ona e biti pesnikinja.

esto poglavlje
Sutradan je oktobarska jutarnja svetlost padala u pranjavim zracima
kroz prozore bez zavesa i sa ulice se uo amor saobraaja. London se,
dakle, opet uskomeao; ta fabrika je oivela; maine su se pokrenule. Posle
tolikog itanja bilo je izazovno pogledati kroz prozor i videti ta radi
London ujutru 26. oktobra 1928. A ta je radio London? Izgleda da niko
nije itao Antonija i Kleopatru. Izgleda da je London bio potpuno
ravnoduan prema ekspirovim dramama. Niko nije davao ni pet para i ja
ih stvarno ne krivim za budunost romana, za smrt poezije ili za razvoj
proznog stila kojim bi prosena ena potpuno izrazila svoj um. Da je
miljenje o bilo kojoj od ovih tema bilo ispisano kredom na ploniku, niko
ne bi zastao da je proita. Ravnodunost uurbanih nogu izbrisala bi to za
pola sata. Evo, ide jedan kurir, jedna ena vodi psa. Ono to je fascinantno
na londonskim ulicama jeste da se nikad ne mogu videti dva slina oveka;
kao da svako ima neka sopstvena privatna posla. Ima onih to izgledaju
poslovno, sa atanama; bilo je skitnica koji egru tapovima po ipkama na
ogradama, zatim onih simpatinih likova kojima ulice slue kao klub, koji
pozdravljaju one u fijakerima i daju informacije a da ih niko i ne pita.
Prolazili su isto tako i sprovodi, pred kojima su mukarci, setivi se
iznenada prolaznosti sopstvenih tela, skidali eire. A onda je jedan veoma
ugledan gospodin polako doao do ulaznih vrata i zastao da izbegne sudar
sa jednom uurbanom damom koja je nekako dola do velianstvene bunde
i do buketa parmskih ljubiica. Svako od njih je bio sam, obuzet sobom i
iao svojim poslom.
U ovom trenutku, kao to se to esto dogaa u Londonu, dolo je do
potpune uspavanosti i privremenog nestanka saobraaja. Nita nije stizalo
niz ulicu i niko nije prolazio. Jedan jedini list se otkinuo sa golog drveta na
kraju ulice i u tom zatiju pao. I, nekako, kao da je dat signal, signal koji
ukazuje na snagu stvari koju smo prevideli. Izgledalo je kao da ukazuje na
reku koja je iza ugla nevidljiva, tekla niz ulicu i uvlaila ljude u svoj tok,
kao to je matica u Oksbridu nosila studenta u njegovom amiu i mrtvo
lie. Sada je s jedne na drugu stranu ulice, dijagonalno, nosila devojku u
lakovanim izmicama, pa mladia u smeem zimskom kaputu; nosila je i
jedan taksi; i sve troje je spojila u jednoj taki ba ispod mog prozora; taksi
je stao tu; i devojka i mladi su stali; i uli u taksi; i taksi, kao noen tom
strujom, otplovi negde drugde.
Taj prizor je bio sasvim obian; ono to je bilo udno jeste ritmiki
red koji je moja mata uloila u njega; i injenica da je obian prizor dvoje
ljudi koji ulaze u taksi imao mo da prenese neto od onoga to je izgledalo
kao njihovo sopstveno zadovoljstvo. Prizor dvoje ljudi koji idu niz ulicu i
koji se susreu na oku izgleda da oslobaa od neke napetosti, mislila sam,
posmatrajui kako taksi okree i odlazi. Moda je naporno razmiljati, kao
to sam ja razmiljala dva dana, o jednom polu tako odvojenom od drugog.
To dira u jedinstvo uma. Sad je taj napor prestao i jedinstvo se povratilo kad
sam videla dvoje kako se sreu i ulaze u taksi. Um je zaista jedan veoma
tajanstven organ, razmiljala sam, uvlaei glavu sa prozora, o njemu se ba
nita ne zna iako tako potpuno zavisimo od njega. Zato oseam da postoje
odvajanja i otpori u umu, kao to u telu postoji napetost, koju izazivaju
vidljivi uzroci? ta se podrazumeva pod "jedinstvom uma", razmiljala sam,
jer um oigledno ima tako veliku mo koncentracije u svakoj taki u
svakom trenutku, da izgleda kao da ne postoji samo u jednom stanju. Moe
da se odvoji od ljudi na ulici, na primer, i da misli o sebi, nevezano sa
njima, gore na prozoru gledajui dole na njih. Ili moe da misli spontano
zajedno sa drugim ljudima, kao, na primer, u gomili koja eka da im se
objave neke vesti. Moe da misli unazad kroz svoje oeve ili svoje majke,
onako kao to sam rekla da ena kad pie misli unazad kroz svoje majke. I
opet, ako si ena, esto te iznenadi nagli rascep svesti, recimo dok eta
pored Vajthola, kada se od prirodne naslednice te civilizacije nae
odjednom, izvan nje, otuena i kritina. Jasno je da um uvek menja svoj
fokus, i dovodi svet u razliite perspektive. Ali neka od tih stanja duha
izgleda da su, ak i kad se spontano usvoje, manje ugodna od drugih. Da bi
odrala kontinuitet tih stanja, podsvesno neto koi, i priguivanje
postepeno postaje naporno. Ali moda postoji neko stanje svesti koje moe
da ima kontinuirano, bez napora, jer ne zahteva da se bilo ta zadrava. I
moda je ovo, razmiljala sam dok sam odlazila od prozora, jedno od njih.
Jer kad sam videla taj par kako ulazi u taksi, osetila sam doista kao da se
um, poto je bio podeljen, opet vraa u prirodnu fuziju. Oigledan razlog bi
bio to to je prirodno da polovi sarauju. Postoji dubok, iako iracionalan
instinkt, u korist teorije da spoj mukarca i ene daje najvee zadovoljstvo,
najpotpuniju sreu. Ali prizor dvoje ljudi koji ulaze u taksi, i zadovoljstvo
koje mi je on pruio, navede me da se takoe zapitam da li postoje i u
mozgu dva pola, koji odgovaraju polovima u telu, i da li i oni trae da se
sjedine radi potpunog zadovoljstva i sree. I nastavih amaterski da skiciram
plan due, kako u svakom od nas vladaju dve sile, jedna muka, jedna
enska; i u mozgu mukarca mukarac ima premo nad enom, a u mozgu
ene ena ima premo nad mukarcem. Normalno i ugodno stanje je kada to
dvoje ive u harmoniji, saraujui duhovno. Kod mukarca enski deo
mozga ipak mora imati uticaja; i ena isto tako mora da opti sa mukarcem
u sebi. Moda je Kolrid to mislio kada je rekao da je veliki um androgin.
Tek kad doe do te fuzije, um je potpuno oploen i tad koristi svu svoju
nadarenost. Moda duh koji je potpuno muki ne moe da stvara, kao ni duh
koji je potpuno enski, pomislila sam. Ali bilo bi dobro da proverimo ta se
misli pod muko-enskim, i obrnuto, pod ensko-mukim, tako to emo
zastati i pogledati nekoliko knjiga.
Kada je Kolrid rekao da je veliki um androgin, svakako nije mislio
da je to um koji zagovara ensko pitanje ili se posveuje tumaenju ena.
Moda je androgini um manje sklon da pravi ovu razliku od jednopolnog
uma. On je verovatno hteo da kae da je androgin um rezonantan i porozan;
da bez zadrke prenosi emocije; da je prirodno kreativan, uaren i
nepodeljen. Zapravo, vraamo se ekspirovom duhu, kao tom androginom
tipu muko-enskog uma, mada bi bilo nemogue rei ta je ekspir mislio
o enama. I ako je tano da je jedan od znakova potpune razvijenosti uma to
to ne misli naroito ili izdvojeno o polu, koliko je onda tee da se ti uslovi
steknu, sada nego ikad ranije. Tu sam dola do knjiga ivih pisaca, zastala i
zapitala se, zar ta injenica nije u korenu neeg to me dugo zbunjuje?
Nijedno doba nije imalo tako jasnu polnu svest kao ovo nae; dokaz su one
bezbrojne knjige u Britanskom muzeju koje su mukarci napisali o enama.
Bez sumnje treba da se okrivi isifraetska kampanja. Mora da je pobudila
kod mukaraca neobino snanu elju za samodokazivanjem; mora da ih je
navela da naglaavaju sopstveni pol i njegove karakteristike, a ne bi se
gnjavili tim razmiljanjima da nisu bili izazvani. A kad nekog izazove ak i
aica ena u crnim eirima, taj uzvraa, ako ga ranije niko nije izazivao,
prilino neumereno. To se moda odnosi i na neke karakteristike koje sam
ovde, seam se, nala, pomislih, skidajui novi roman g-dina A. koji je u
najboljim godinama i o kome kritika oigledno ima dobro miljenje.
Otvorih knjigu. Zaista, bilo je divno itati opet muko pisanje. Ono je bilo
tako direktno, tako nezamreno posle enskog pisma. Ukazivalo je na takvu
slobodu uma, takvu slobodu linosti, takvo poverenje u samoga sebe. Ima
oseanje fizike blagodeti u prisustvu ovog uhranjenog, naobraenog,
slobodoumnog mukarca, koga niko nikad nije osujetio ili mu se
suprotstavio, koji je, naprotiv, od roenja imao punu slobodu da se iri na
koju god poeli stranu. Sve je to bilo divno. Ali kad sam proitala nekoliko
poglavlja, inilo se kao da preko stranice lei senka. To je bila tamna
poluga, senka nalik obliku slova J(a). Pone da se migolji levo-desno, da
vidi koji je pejza iza njega. Da li je to stvarno stablo, ili neka ena u
etnji, nisam bila sasvim sigurna. im se vrati, naleti na slovo J-a. Pone
da te umara J(a). Ne mogu da kaem da to J(a) nije bilo dostojno potovanja
J(a); asno i logino; tvrd orah, vekovima glancan dobrim uenjem i
ishranom. Takvo J(a) potujem i divim mu se iz dna due. Ali prelistah
nekoliko stranica, traei bilo ta najgore je to je u senci toga slova J(a)
sve bezoblino kao u magli. Je li ono tamo stablo? Ne, to je ena. Ali ... ona
nema ni koicu u telu, pomislih, gledajui Febu, tako se zvala, kako dolazi
preko plae. Tada je ustao Alen i Alenova senka smesta izbrisa Febu. Jer
Alen je imao svoje poglede, a Feba je bila udavljena poplavom njegovih
pogleda. A zatim, pomislila sam, Alen ima strasti, i na to poeh vrlo brzo da
prevrem stranice, oseajui da se blii kriza, i tako je i bilo. Dogodilo se na
plai, na suncu. Bilo je vrlo otvoreno. Bilo vrlo energino. Najbestidnije
mogue. Ali... i suvie sam esto govorila "ali". Ne moe se stalno govoriti
"ali". Mora nekako da se dovri reenica, ukorila sam sebe. Da li da je
dovrim: "Ali dosadno mi je!" Zato mi je bilo dosadno? Delom zbog
dominacije slova J(a) i zbog te suvoparnosti koju, kao dinovska bukva, ono
stvara u svojoj senci. Nee tu nita iznii. A delimino i iz nekog
nevidljivijeg razloga. U umu g-dina A. Kao da je postojala neka prepreka,
neka zabrana, koja je blokirala izvor stvaralake energije i sabijala je u uske
okvire. I setivi se sveanog ruka u Oksbridu, pepela cigarete, manks
make, Tenisona i Kristine Roseti, svega toga odjednom, uinilo mi se da je
mogue da tu lei prepreka. On vie ne pevui jedva ujno: "I pade bistra
suza sa cveta gospodinove krunice pred moju kapiju" kad vidi Febu kako
dolazi preko plae, a ona vie ne odgovara, "Srce je moje kao raspevana
ptica koja se gnezdi gde je nemirna voda" kad prilazi Alen, ali ta g-din A.
tu moe. Poto je estit kao dan i logian kao sunce, on moe da uradi samo
jedno. I on to i ini, da budem prema njemu potena (rekoh listajui
stranice), stalno i ini. A to, dodadoh, svesna grozne prirode tog priznanja,
deluje nekako dosadno. ekspirova bestidnost iskopa hiljadu drugih stvari u
glavi, i daleko od toga da je dosadna. Ali ekspir to ini iz zadovoljstva; g-
din A., kao to bolniarke kau, ini to sa svrhom. On to ini iz protesta.
Protestuje protiv jednakosti drugog pola dokazivanjem sopstvene
superiornosti. On je stoga ogranien, inhibiran i samosvestan kao to je
mogao biti i ekspir da je i on poznavao g-ice Klaf i Dejvis. Bez sumnje,
elizabetanska knjievnost bi bila mnogo drugaija da je enski pokret poeo
u esnaestom a ne u devetnaestom veku.
Na ta se, dakle, to svodi, ako je teorija o dve strane uma odriva.
Na to da je muevnost sada postala samosvesna to e rei da mukarci
sada piu samo mukom stranom mozga. Stoga je pogreno da ih ena ita,
jer e neizbeno ona traiti neto to nee nai. Mo sugestije je ono to
najvie nedostaje, pomislila sam, uzevi kritiara g-dina B. u ruke i itajui
vrlo paljivo i posluno njegove primedbe o umetnosti poezije. Bile su
veoma vete, otre i pune znanja; ali problem je u tome to njegova oseanja
vie nisu komunicirala; njegov duh kao da je bio raspodeljen u odvojene
komore; ak nijedan zvuk se nije probijao iz jedne u drugu. Zato, kad uzme
reenicu g-dina B. ona se s treskom stropota mrtva; a kad uzme
Kolridovu reenicu, ona eksplodira i raa svakakve druge ideje, a to je
jedinavrsta pisanja za koju se moe rei da poseduje tajnu venog ivota.
Ali, bez obzira na uzroke, to je injenica zbog koje moramo aliti.
Jer to znai tu dooh do nizova knjiga g. Golsvortija i g. Kiplinga da
neka od najlepih dela naih najveih ivih pisaca nailaze na gluve ui.
Nita joj ne vredi, ena ne moe u njima da nae taj izvor venog ivota
iako je kritiari ubeuju da je on tu. Ne samo da se slave muke vrline,
naglaavaju muke vrednosti i opisuje svet mukaraca; ve je i sama
emocija kojom su te knjige proete eni nerazumljiva. Nadolazi, sabija se,
uskoro e mi bljunuti na glavu, poinje da govori davno pre kraja. Ona
slika e pasti starom Dolionu na glavu; on umire od oka; stari svetenik e
nad njim izgovoriti kratko posmrtno slovo; a svi labudovi sa Temze e
istovremeno zapevati. Ali ja u pobei pre nego to se to dogodi i sakriu se
u bunje ogrozda, jer emocija koja je ovako duboka, ovako suptilna, ovako
simbolina za mukarca, enu dira do udnih razmera. Tako je sa
Kiplingovim oficirima koji okreu lea; i sa Sejaima koji seju Seme, i
njegovim Mukarcima koji su sami sa svojim Radom; i sa Zastavom
crveni od tolikih velikih slova kao da si uhvaena kako prislukuje na
nekoj isto mukoj orgiji. injenica je da ni g-din Golsvorti niti g-din
Kipling nemaju ensku iskru u sebi. Stoga svi njihovi kvaliteti, ako se sme
uoptavati, eni deluju sirovo i nezrelo. Oni nemaju mo sugestije. A kada
knjizi nedostaje mo sugestije, ma koliko snano pogaala povrinu uma, ne
moe da prodre unutra.
I u tom nemirnom stanju, u kojem uzimamo knjige i opet ih vraamo
i ne pogledavi ih, poeh da zamiljam jedno budue doba iste,
samosvesne mukosti, kakvo izgleda nagovetavaju pisma onih profesora
(uzmimo pisma ser Voltera Ralija, na primer), a to su italijanski vlastodrci
ve sproveli u delo. Jer teko da u Rimu moemo da ne budemo
impresionirani utiskom krajnje mukosti; i ma kolika da je vrednost
stopostotne mukosti za dravu, moemo da pitamo kakav je njen uticaj na
poeziju. U svakom sluaju, prema informacijama iz novina, u Italiji postoji
izvesna zabrinutost za prozu. Odran je skup akademika iji je cilj da se
"razvije italijanski roman". "Mukarci uveni po poreklu, u finansijama,
industriji ili faistikim korporacijama", sastali su se pre neki dan i
raspravljali o tom pitanju i Dueu je poslat telegram u kojem izraavaju
nadu "da e faistika era uskoro dati pesnika koji bi je bio dostojan".
Moemo se svi pridruiti toj pobonoj nadi, ali pitanje je da li poezija moe
da nastane u inkubatoru. Poeziji je potrebna majka isto koliko i otac.
Moemo strahovati da e faistika pesma biti straan mali abortirani fetus
kakav se vidi u staklenoj tegli u nekoj varoici. Kau da takva udovita
nikad nisu dugog veka; udo te vrste nikad nee videti kako kupi letinu na
nekoj njivi. Dve glave na jednom telu ne ine dug ivot.
Meutim, krivica za sve ovo, ako smo nestrpljivi da na nekoga
svalimo krivicu, lei koliko na jednom, toliko i na drugom polu. Sve
zavodnice i reformistkinje su odgovorne: ledi Besborou kad je lagala lordu
Grenvilu; g-ica Dejvis kad je rekla istinu g-dinu Gregu. Krive su sve one
koje su dovele do stanja polne svesti, pa knjigu po kojoj mogu da prostrem
sve svoje sposobnosti zbog njih moram da traim u onom srenom dobu,
kad se jo nisu rodile g-ice Dejvis i Klaf, kad je pisac koristio obe strane
uma podjednako. Tad mora da se vrati ekspiru, jer je ekspir bio
androgin; a takvi su bili i Kits, Stern, Kuper, Lemb i Kolrid. eli je moda
bio bespolan. Milton i Ben Donson su imali malo previe mukog u sebi.
Isto i Vordsvort i Tolstoj. U nae vreme Prust je bio potpuno androgin, ako
nije imao i malo suvie enskog. Ali ta mana je odve retka da bismo se na
nju alile, iako, ako nema te meavine, izgleda da intelekt nadvlada, a ostale
sposobnosti duha otvrdnu i izjalove se. Ipak, teila sam se milju da je to
moda prolazna faza; mnogo toga to sam rekla, drei obeanje da u vam
izloiti tok svojih misli, delovae zastarelo; mnogo ara u mom pogledu
delovae sumnjivo vama koji imate tek osamnaest godina.
Ipak, prva reenica koju bih ovde napisala, govorila sam dok sam
prelazila za pisai sto i uzimala papir sa naslovom ene i proza jeste da je
za bilo koga ko pie fatalno da misli o svom polu. Fatalno je biti isto i
jednostavno mukarac ili ena; treba biti mukarac-ena ili ena-mukarac.
Za enu je fatalno da stavi i najmanji naglasak na neku jadikovku; da se
zauzme, makar i pravedno, za bilo kakvu stvar; na bilo koji nain da govori
sa sveu da je ena. A fatalno nije retorika figura; jer bilo ta to je
napisano sa tom svesnom pristrasnou osueno je na smrt. Ono prestaje da
se pothranjuje. Koliko god da deluje briljantno i efektno, mono i
maestralno dan-dva, uvenue kad padne no; ne moe da narasta u umu
drugih ljudi. Neka saradnja mora da se uspostavi izmeu tog mukarca i
ene u umu da bi moglo da se postigne umee stvaranja. Neki brak
suprotnosti mora da se sklopi. Ceo um mora da lei irom otvoren da bismo
dobili oseaj da pisac prenosi svoje iskustvo sa savrenom punoom.
Sloboda mora da postoji i mir mora da postoji. Ne sme da zakripi nijedan
toak, ne sme da zasvetluca nijedno svetlo. Zavese moraju biti dobro
navuene. Pisac, razmiljala sam, kad proe jedno iskustvo, mora da se
zavali i da pusti um da proslavlja svoje svadbe u tami. Ne treba da gleda ili
da proverava ta ovaj to ini. Umesto toga, neka kida latice sa rue ili neka
posmatra kako labudovi mirno plove niz reku. I opet videh maticu kako je
zahvatila amac i studenta i opalo lie; a taksi odvozi mukarca ienu,
pomislila sam gledajui ih kako zajedno dolaze preko ulice i struja ih
odnosi, mislila sam sluajui u daljini tutnjavu londonskog saobraaja, u taj
silni tok.
Ovde, pak, Meri Biton prestaje da govori. Rekla vam je kako je
dola do zakljuka prozainog zakljuka da je neophodno imati pet
stotina godinje i sobu sa kljuem u bravi ako hoete da piete prozu ili
poeziju. Pokuala je da ogoli razmiljanja i utiske zbog kojih tako misli.
Pozvala vas je da je sledite, kako ulee u naruje kolskom uvaru, kako
rua ovde, veera tamo, crta skice u Britanskom muzeju, uzima knjige sa
polica, gleda kroz prozor. Dok je ona sve to radila, vi ste nesumnjivo
posmatrale njene greke i mane i procenjivale koliko su one uticale na njene
stavove. Protivreile ste joj, dodavale, izvodile zakljuke, sve to se vama
inilo kao dobro. Sve to tako i treba da bude, jer kod ovakvih pitanja do
istine se moe doi samo uporeivanjem raznih greaka. A ja sama u sad
da zavrim time to u unapred rei dve kritike, koje su tako oite da teko
da ete ih propustiti.
Nije izreeno nikakvo miljenje, moda ete rei, o uporednim
vrednostima oba pola, ak ni kao pisaca. To je namerno uinjeno, jer, ak i
da je dolo vreme za takvu procenu a daleko je vanije u ovom trenutku
koliko novca ene imaju i koliko soba, nego da se teoretie o njihovim
sposobnostima ak i da je dolo to vreme, ja ne verujem da darovitost,
bilo uma ili linosti, moe da se meri kao eer ili buter, ak ni u
Kembridu, gde su veoma veti da klasiraju ljude i da im prikae na glavu
kapice i nekoliko slova ispred imena. Ne verujem ak ni da rangiranje po
Vitejkerovom almanahu predstavlja konaan poredak vrednosti ili da postoji
bilo kakav vrst razlog za pretpostavku da e Zapovednik Bata bezuslovno
ui na veeru posle Kapetana Lunasija. Sve ovo uporeivanje jednog pola
sa drugim, jedne osobine sa drugom, sve te tvrdnje o superiornosti,
nametanju inferiornosti, spadaju u ljudskom ivotu u fazu "privatne kole",
gde postoje "strane" i obaveza da jedna strana pobedi drugu, i gde je
najvanije popeti se na tribinu i iz Upravnikove ruke primiti kitnjasti pehar.
Kako ljudi odrastaju, oni prestaju da veruju u strane ili u upravnike ili u
kitnjaste pehare. U svakom sluaju, kad su knjige u pitanju, opte je poznato
koliko je teko prilepiti vrednosne etikete tako da ne otpadnu. Zar prikazi
tekue knjievnosti ne pokazuju neprekidno koliko je teko donositi sud?
"Ova velika knjiga", "ova bezvredna knjiga", istu knjigu posmatraju na oba
naina. I hvala i pokuda podjednako ne znae nita. Ne, koliko god moe da
bude zabavno to procenjivanje, to je ipak najzaludnije mogue zanimanje, a
potinjavanje propisima procenitelja je veoma servilan stav. Jedino je vano
da piete ono to elite da piete, a da li e to vredeti vekovima ili samo
satima, to niko ne moe da kae. Ali rtvovati i jednu dlaku sa glave vae
vizije, jednu njenu nijansu, iz poslunosti prema Upravitelju sa srebrnim
peharom u ruci ili prema nekom profesoru koji dri metar u rukavu, to je
najbednija izdaja, prema kojoj je rtvovanje bogatstva i nevinosti, to se
nekada smatralo najveom ljudskom propau, obian ujed buve.
Zatim, mislim da biste mogle da prigovorite da sam u svemu ovome
previe naglasila materijalnu stranu. ak i ako ostavimo velikodunu
marginu za simbolino, da tih pet stotina godinje predstavlja mo da se
kontemplira, da klju u vratima znai mo da se samostalno misli, i pored
toga moda ete rei da duh treba da se vine iznad takvih stvari; i da su
veliki pesnici esto bili siromani ljudi. Dozvolite zato da vam citiram rei
vaeg profesora knjievnosti koji bolje od mene zna od ega se pravi
pesnik. Ser Artur Kviler-Kuo pie "Koja su najvea pesnika imena u
poslednjih sto godina? Kolrid, Vordsvort, Bajron, eli, Lendor, Kits,
Tenison, Brauning, Arnold, Moris, Roseti, Svinbern tu moemo da se
zaustavimo. Svi su, osim Kitsa, Brauninga i Rosetija, studirali na
univerzitetu, a od ove trojice je samo Kits, koji je umro rano, u cvetu
mladosti, zaista bio siromaan. Deluje okrutno kad se tako govori i tuno je
rei, ali je neumoljiva injenica da nema mnogo istine u tome da knjievni
genij duva kuda hoe, i jednako meu siromanima i bogatima. Neumoljiva
injenica je da su devetorica od ove dvanaestorice bili univerzitetski
graani; to znai da su na neki nain pronali sredstva da dobiju najbolje
obrazovanje koje Engleska moe da prui. U sutini, injenica je da je od
preostale trojice Brauning bio imuan, a da nije bio imuan, pitam vas da li
bi uspeo da napie Saula ili Prsten i knjigu, da li bi Raskin uspeo da napie
Moderne slikare da njegovom ocu posao nije iao dobro. Roseti je imao
mali privatni prihod i pored toga je slikao. Ostaje samo Kits, kog je Atropos
mladog presekla, kao to je presekla Dona Klera u ludnici, kao Dejmsa
Tomsona opijumom da bi narkotizovao razoaranje. To su uasne injenice,
ali suoimo se sa njima. Izvesno je ma koliko je to neasno za nas kao
naciju da siromani pesnik, nekom grekom nae drave, ni danas kao ni
pre dvesta godina, nema anse koliko pas. Verujte mi a ja sam proveo
dobar deo vremena tokom deset godina posmatrajui nekih trista dvadeset
osnovnih kola moemo mi da brbljamo o demokratiji, ali kod nas
siromano dete zapravo nema nade kao ni sin atinskog roba da bude
osloboen ropstva i da ivi u intelektualnoj slobodi u kojoj se raaju veliki
pisci."
Poenta ne moe jasnije da se kae. "Siromaan pesnik ni danas, kao
ni pre dvesta godina, nema anse koliko pas... siromano dete zapravo nema
nade kao ni sin atinskog roba da bude osloboen ropstva ida ivi u
intelektualnoj slobodi iz koje se raaju veliki pisci." To je to. Intelektualna
sloboda zavisi od materijalnih pitanja. Poezija zavisi od intelektualne
slobode. A ene su uvek bile siromane, ne samo poslednjih dvesta godina,
ve odvajkada. ene su imale manju intelektualnu slobodu nego sinovi
atinskih robova. Zato ene nisu imale ni traak anse da piu poeziju. Zbog
toga sam toliko naglasila novac i sobu. Meutim, zahvaljujui naporima tih
nevidljivih ena u prolosti, o kojima bih volela da vie znamo, zahvaljujui
dvama ratovima, dosta udno, krimskom koji je pustio Florans Najtingejl iz
salona i evropskom ratu koji je otvorio vrata prosenoj eni nekih
ezdesetak godina kasnije, ova zla su na putu poboljanja. Inae vi ne biste
bile ovde veeras i vae anse da zaradite pet stotina funti godinje, to je
bojim se jo uvek vrlo neizvesno, bile bi potpuno neznatne.
Ipak, moda ete prigovoriti, zato pridajete toliku panju tom
enskom pisanju knjige, kad, po vama, to iziskuje toliki napor, dovodi
moda i do ubistva sopstvenih tetaka, a skoro sigurno do zakanjavanja na
ruak i moe da doe do tekih rasprava sa izvesnim vrlo dobrim
momcima? Priznau da su moji motivi delimino sebini. Kao veina
neobrazovanih Engleskinja ja volim da itam volim da itam knjige. U
poslednje vreme ishrana mi je postala pomalo jednolina; previe je istorije
o ratovima; previe biografije o velikim mukarcima; poezija pokazuje, ini
mi se, tendenciju ka sterilnosti, a proza ali ve sam dovoljno eksponirala
svoju nepodobnost kao kritiarka moderne proze i o njoj neu vie nita da
kaem. Stoga u vas zamoliti da piete sve vrste knjiga, ne kolebajui se
zbog teme, koliko god bila trivijalna ili golema. Milom ili silom, nadam se
da ete doi do dovoljno novca da putujete, da lenarite, da razmiljate o
budunosti ili o prolosti sveta, da sanjarite nad knjigama i da dangubite na
okovima i pustite da tok misli duboko zaroni u tu maticu. Jer ja vas ni u
kom sluaju ne ograniavam na prozu. Da biste mene zadovoljile a
postoje hiljade kao to sam ja vi ete pisati putopise i avanturistike
knjige, dela o naunim istraivanjima i o obrazovanju, istoriju, biografiju,
kritiku, filozofske i naune knjige. Time ete svakako doprineti umeu
proze. Jer knjige imaju naina da utiu jedne na drugu. Proza e biti utoliko
bolja kad stane obraz uz obraz sa poezijom i filozofijom. tavie, kad
pogledate bilo koji veliki lik iz prolosti, kao to je Safo, gospoa Murasaki,
Emili Bronte, videete da su one naslednice isto koliko i zaetnice i da su
one postojale zato to su ene stekle naviku da prirodno piu; tako da e,
ak i kao preludijum za poeziju, ovakva vaa aktivnost biti neprocenjiva.
Ali kad prelistam ove beleke i kritiki razmislim o sopstvenom toku
misli, vidim da moj motiv nije bio sasvim sebian. Kroz te komentare i
digresije tee uverenje ili je to instinkt? da su dobre knjige poeljne, a
da su dobri pisci, ak i ako iznose najraznovrsnije ljudske izopaenosti, jo
uvek dobra ljudska bia. Tako, kad vas molim da piete vie knjiga, ja vas
podstiem na neto to e biti za vae dobro i za dobro sveta. Kako da
opravdam taj instinkt ili veru to ne znam, jer je filozofski renik, ako niste
izobraeni na univerzitetu, veoma pogodan da oveka lano izrazi. ta se
misli pod "realnou"? ini se da je ona neto vrlo nepostojano, vrlo
nepouzdano as je nae na pranjavom putu, as u paretu novine na
ulici, as kao zelenkadu na suncu. Ona osvetli neku grupu u jednoj sobi, i
naglasi neke sluajne rei. Savlada nas dok idemo kui pod zvezdama i ini
nemi svet stvarnijim od sveg govora a onda se opet pojavi u autobusu u
galami Pikadilija. Ponekad, takoe, izgleda kao da boravi u oblicima koji su
predaleko da bismo razaznali kakva je njihova priroda. Ali ega god se
takne, ona to fiksira i ini nepromenljivim. Ona je to to ostane kad se
dnevna koa odbaci u bunje; ona ostaje od prolih vremena i od naih
ljubavi i mrnji. Dakle, pisac, po mom miljenju, ima anse da vie od
drugih ljudi ivi u prisustvu te realnosti. Njegov posao je da je nalazi, da je
sakuplja i da je prenese nama ostalima. To u najmanju ruku zakljuujem
itajui Lira ili Emu ili La recherche du temps perdu. Jer itanje ovih knjiga
izgleda izvodi udnu operaciju progledavanja ula; posle toga se
intenzivnije vidi; izgleda kao da je sa sveta skinuta mrena i da mu je dat
intenzivniji ivot. Moe se zavideti onima koji ive u neprijateljstvu sa
nerealnou; a za aljenje su oni kojima se na glavu srui neto to je
gotovo, a da oni za to niti znaju niti mare. Tako da kad od vas traim da
zaraujete i da imate svoju sobu, ja od vas traim da ivite sa sveu o
stvarnosti; videete da je to jedan osnaujui ivot, bez obzira na to da li
moete to da izrazite ili ne.
Ovde bih stala, ali konvencije nalau da svaki govor obavezno ima
sveanu zavrnicu. A u sveanoj zavrnici koja se obraa enama trebalo bi
da ima neega, sloiete se, to posebno ushiuje i oplemenjuje. Trebalo bi
da vas zaklinjem da se setite svojih odgovornosti, da budete uzvienije,
duhovnije; trebalo bi da vas podsetim na to koliko od vas zavisi i kakav
uticaj moete imati na budunost. Ali tako stroge opomene mogu se sasvim
slobodno, smatram, ostaviti drugom polu, koji e ih izrei i koji ih je
zapravo ve izrekao sa elokvencijom mnogo veom od one koju ja mogu da
savladam. Kad kopam po sopstvenom duhu, ja ne nalazim nikakva
plemenita oseanja o drugarstvu, jednakosti i uticaju na svet radi viih
ciljeva. Vidim sebe kako kratko i prozaino govorim da je najvanije od
svega biti ono to jesi. Ne sanjajte o tome da utiete na druge, rekla bih kad
bih znala kako da to zvui ushieno. Mislite o stvarima samim po sebi.
I opet me podseaju, im zavirim u novine, romane i biografije, da
ena kad govori enama treba da ima neto vrlo neprijatno u rukavu. ene
su okrutne prema enama. ene ne vole ene. ena i zar vam se nije
smuila ta re? Verujte da meni jeste. Hajde onda da se sloimo da
predavanje koje je ena proitala enama treba zavriti neim posebno
neprijatnim. Ali kako? ta da smislim? Stvar je u tome to se meni ene
esto sviaju. Volim njihovu nekonvencionalnost. Volim njihovu
kompletnost. Volim njihovu anonimnost. Volim ali ne moe tako. Onaj
tamo ormar kaete da su u njemu samo iste salvete, ali ta ako je ser
Aribald Bodkin skriven meu njima? Dozvolite zato da uzmem stroiji
ton. Da li sam vam u prethodnom izlaganju prenela dovoljno upozorenja i
otre osude od strane mukog dela oveanstva? Saoptila sam vam veoma
nisko miljenje koje o vama ima g. Oskar Brauning. Ukazala sam vam na to
ta je nekada Napoleon mislio o vama, i ta sad Musolini misli. Zatim, u
sluaju da neka od vas ima aspiraciju da pie prozu, za njeno dobro sam
prepisala savet kritiara da treba hrabro da prizna ogranienja svoga pola.
Pozvala sam se na prof. X i dala sam istaknuto mesto njegovoj izjavi da su
ene intelektualno, moralno i fiziki inferiornije od mukaraca. Predala sam
sve to mi je dolo do ruku i evo konanog upozorenja od g. Dona
Lengdona Dejvisa. G. Don Lengdon Dejvis upozorava ene da "kad deca
vie nisu poeljna, ene uopte vie nisu potrebne." Nadam se da ete to da
pribeleite.
Kako jo da vas ohrabrim da se latite ivota? Mlade devojke, rekla
bih, molim sasluajte paljivo, jer zavrnica poinje, vi ste, po mom
miljenju sramno neuke. Niste napravile nijedno otkrie. Nijedno carstvo
niste uzdrmale niti ste vojsku u boj povele. ekspirove komade niste vi
napisale, i nijednom niste varvare prevele u blagodeti civilizacije. ime to
pravdate? Sasvim je dobro ako kaete, pokazujui kako se ulice i trgovi i
ume ove planete roje od crnih, belih i kafenih stanovnika, koji su okupirani
komunikacijama, preduzeima, voenjem ljubavi, mi smo svojim rukama
vodile druge poslove. Da mi to nismo radile, nijedan ovek ne bi preplovio
ta mora, a plodna zemlja bi bila pustinja. Mi smo rodile, podigle, okupale i
poduile, sve do uzrasta od est ili sedam godina, 1.623 miliona ljudskih
bia, koliko ih prema statistikama trenutno ima, a to, ak i ako dopustimo da
su neke imale pomo, iziskuje vreme.
Ima istine u tome to kaete ne poriem. Ali, istovremeno, mogu li
da vas podsetim da u Engleskoj postoje bar dva koleda za ene od 1866; da
je posle 1880. udatoj eni zakon dozvoljavao da poseduje sopstvenu
imovinu; i da je 1919 a to je pre punih devet godina dobila pravo glasa?
Mogu li isto tako da vas podsetim da vam je veina profesija pristupana
ve desetak godina? Kad razmislite o tim ogromnim privilegijama i o tome
koliko ih dugo uivate, i o injenici da u ovom trenutku postoji dve hiljade
ena koje su sposobne da na ovaj ili onaj nain zarade preko pet stotina
godinje, sloiete se da izgovaranje nedostatkom mogunosti, obuke,
ohrabrenja, slobodnog vremena i novca, vie ne stoji vrsto. tavie,
ekonomisti nam kau da g-a Siton ima previe dece. Vi, naravno, morate
da nastavite da raate decu, ali po dvoje i troje, ne po desetoro i
dvanaestoro.
Tako, raspolaui sa neto vremena i prouavajui neku knjigu u
glavi imale ste dovoljno onih drugih knjiga i u koled ste, podozrevam,
delimino slate, da biste bile od-uene treba u svakom sluaju da se
iskrcate na novu scenu svoje vrlo duge, vrlo naporne i vrlo opskurne
karijere. Hiljadu pera je u pripravnosti da vam predloe ta treba da radite i
kakve ete posledice imati. Moj lini predlog je pomalo fantastian,
priznajem; i zato vie volim da ga ispriam kao roman.
Ispriala sam vam u ovom predavanju da je ekspir imao sestru; ali
ne traite je u knjizi ser Sidnija Lija o pesnikovom ivotu. Umrla je mlada
na alost, nikada ni re nije napisala, lei pokopana tamo gde danas staje
autobus, preko puta Elefant i Kasla. Ja pak verujem da ta pesnikinja, koja
nikada nije ni re napisala i koja je sahranjena na raskru, ivi jo uvek.
Ona ivi u vama i u meni i u mnogim drugim enama koje nisu ovde
veeras, zato to peru sudove i uspavljuju decu. Ali ona ivi; jer
veliki pesnici ne umiru; oni su stalno prisutni; potrebno je samo pruiti im
priliku da uu meu nas otelovljeni. Mislim da je sad u vaoj moi da joj
pruite tu priliku. Jer ja verujem da ako budemo ivele jo otprilike jedan
vek ja ovog trenutka govorim o zajednikom ivotu, koji je realan ivot, a
ne o malim razdvojenim ivotima koje ivimo pojedinano i ako svaka od
nas bude imala pet stotina godinje i svoju sobu; ako steknemo naviku da
slobodno piemo i hrabrost da napiemo tano ono to mislimo; ako malo
umaknemo iz zajednike dnevne sobe i ne budemo stalno posmatrale
ljudska bia u meusobnom odnosu, ve u odnosu prema stvarnosti; i nebo
takoe, i drvee, ili sve po sebi; ako pogledamo mimo Miltonovog bauka,
jer nijedno ljudsko bie ne treba da nam zaklanja vidik; ako se suoimo sa
injenicom da nema nijedne ruke na koju bismo se okaile, ve da idemo
same i da imamo odnos sa svetom realnosti a ne samo sa svetom mukaraca
i ena, tada e doi ta mogunost i mrtva pesnikinja koja je bila ekspirova
sestra primie na sebe telo kojeg se tako esto odricala. Crpei svoj ivot iz
ivota nepoznatih koje su bile njene predhodnice, kao to je to radio pre
njen brat, rodie se ona. A njen dolazak, bez te pripreme, bez tog napora sa
nae strane, bez te vrste odluke da e ona, kada se ponovo rodi, otkriti da je
moguno da ivi i da pie poeziju, ne moemo oekivati, jer bi bio
nemogu. Ali ostajem pri tome da bi ona dola kad bismo za nju radile, i da
je takav rad, ak i u siromatvu i nevidljivosti, vredan truda.