Jean-Paul Sartre

MUVE

(1943)

Drama u tri ina

arlu Dilenu u znak zahvalnosti i prijateljstva
Prevela Jovana Bari-Jeremi

LICA
JUPITER OREST EGIST PEDAGOG
PRVI STRAAR DRUGI STRAAR PRVOSVETENIK
ELEKTRA KLITEMNESTRA ERINIJA
MLADA ENA STARICA LJUDI I ENE IZ NARODA
ERINIJE SLUGE UVARI PALATE

PRVI IN
(Trg u Argosu. Kip Jupitera, boga muva i smrti. Slepe oi, lice umrljano krvlju. Ulazi povorka starica
odevenih u crno. One prolivaju rtveno vino pred kipom. Jedan Idiot sedi na zemlji u dnu scene. Ulaze Orest
i Pedagog, zatim Jupiter.)

SCENA I Orest, Pedagog, zatim Jupiter.

OREST: Hej, dobre ene! (One se sve sa krikom okrenu.)
PEDAGOG: Da li biste nam mogle rei... (One pljuju na zemlju uzmiii.) ujte, mi smo putnici koji su
zalutali. Molim vas samo za jedno obavetenje. (Starice bee, bacajui na zemlju svoje posude.) Matore
mrcine! Kao da mi je stalo do njihovih ari! Ah, gospodaru moj, kakvo divno putovanje! I kakva vam je to
misao pala na pamet da doete ovamo, kada ima vie od sto pedeset prestonica, to u Grkoj, to u Italiji, s
dobrim vinom, gostoljubivim krmama i ulicama punim ljudi! Izgleda da ovi ljudi s planine nikad nisu
videli putnike: sto puta sam se raspitivao za put u ovoj prokletoj selendri koja se pri na suncu. Svuda isti
krici uasa i isto beanje, teko, crno tranje po bletavim ulicama. Fuj! Te puste ulice, vazduh koji treperi, i
to sunce... Ima li ieg zlokobnijeg od sunca?
OREST: Ja sam ovde roen...
PEDAGOG: Izgleda. Ali, na vaem mestu, ja se time ne bih hvalio.
OREST: Roen sam ovde, a moram da se raspitujem za put kao kakav prolaznik. Kucni na ta vrata!
PEDAGOG: emu se nadate? Da e vam odgovoriti? Pogledajte malo te kue i recite mi kako izgledaju.
Gde su im prozori? Mislim, otvaraju ih na zamandaljena i mrana dvorita, a okreu prema ulici stranji
deo... Dobro. Kucam, ali nema nade. (Kuca. Tiina. Kuca ponovo, vrata se napola otvaraju.)
JEDAN GLAS: ta elite?
PEDAGOG: Samo jedno obavetenje. Znate li gde stanuje... (Vrata se naglo zatvaraju.) Obesite se! Jeste li
zadovoljni, gospodaru Oreste, i je li vam dovoljno ovo iskustvo? Mogu, ako elite, da kucam na sva vrata.
OREST: Ne, pusti.
PEDAGOG: Gle! Ali ovde ima nekoga. (Prilazi Idiotu.) Gospodine!
IDIOT: E!

PEDAGOG (ponovo pozdravlja): Gospodine!

IDIOT: E!
PEDAGOG: Da li biste bili ljubazni da nam pokaete Egistov dom?
IDIOT: E!
PEDAGOG: Dom Egista, kralja Argosa.
IDIOT: E! E! (Jupiter prolazi u dnu scene.)
PEDAGOG: Nemamo sree! Prvi koji ne bei idiot je. (Jupiter prolazi.) K vragu! Pratio nas je sve dovde!
OREST: Ko?
PEDAGOG: Bradonja.
OREST: Ti sanja.
PEDAGOG: Maloas sam ga video kako prolazi.
OREST: Bie da si se prevario.
PEDAGOG: Nemogue. U ivotu jo nisam video takvu bradu, izuzev jedne koja krasi lice Jupitera
Enobarbusa u Palermu. Pogledajte, ponovo prolazi. ta hoe od nas?
OREST: Putuje, kao i mi.
PEDAGOG: Ah! Sreli smo ga na putu za Delfe, a kada smo se ukrcali u Iteji, on je ve prikazivao svoju
bradu na brodu. U Napuliji nismo mogli da nainimo nijedan korak da nam nije bio za petama, i sada, evo
ga ovde. To vam nesumnjivo izgleda kao prosta sluajnost? (Razgoni muve rukom.) Ah! argonske muve kao
da su mnogo gostoljubivije od ljudi. Pogledajte ih, ma pogledajte ih! (Pokazuje oko Idiota.) Skupilo ih se
tuce na njegovo oko, kao na slatki, a on se ipak blaeno smeje, kao da mu se dopada to mu sisaju oi.
Zaista, iz tih zenica curi beli sok koji lii na zgruano mleko. (Razgoni muve.) Dobro, de, dobro! Gle, eto ih
na vama. (Razgoni ih.) Dakle, to vam godi; vama, koji ste se toliko alili to ste stranac u svojoj postojbini,
ove ivotinjice prireduju doek, izgleda da vas poznaju. Hajde, mir, mir, dosta izliva oseanja! Odakle li
dolaze? Prave veu buku nego egrtaljke i deblje su od vilinog konjica.
JUPITER (prilazi): To su samo muve sa mesa, podeblje. Ima petnaest godina kako ih je snani miris leine
privukao u grad. Otada se goje. Kroz petnaest godina bie velike kao omanje abe. (Pauza.)
PEDAGOG: S kim imamo ast?
JUPITER: Ime mi je Demetrios. Dolazim iz Atine.
OREST: Mislim da sam vas video na brodu pre petnaestak dana.
JUPITER: I ja sam vas video. (Strani krici u palati.)
PEDAGOG: Uh! Sve mi se to ne dopada, i mislim, gospodaru moj, da bismo bolje uinili da odemo.
OREST: uti!
JUPITER: Nemate se ega bojati. Danas je dan mrtvih. Ti krici oznaavaju poetak ceremonije.
OREST: Izgleda da ste dobro obaveteni o Argosu.
JUPITER: esto navraam ovamo. Bio sam ovde, znate, pri povratku kralja Agamemnona, kada se
pobednika grka flota ukotvila u napulijskoj luci. S vrha bedema mogla su se videti bela jedra. (Tera
muve.) Tada nije bilo muva. Argos je bio mali provincijski grad koji se dosaivao na suncu. Sledeih dana
popeo sam se krunim putem s ostalima i dugo smo posmatrali kraljevsku povorku koja se kretala dolinom.
S veeri drugog dana pojavi se na bedemima kraljica Klitemnestra s Egistom, sadanjim kraljem. Graani
Argosa videe njihova lica usplamtela od zalazeeg sunca; videe ih kako se naginju kroz pukarnice i dugo
gledaju prema moru, i pomislie: Desie se neto runo. Ali, ne rekoe nita. Egist, mora da znate, bio je
Klitemnestrin ljubavnik. Razvratnik koji je ve u to doba bio sklon melanholiji. Izgledate umorni?
OREST: To je od dugog peaenja i te proklete vruine. Ali, zanima me to to priate.

JUPITER: Agamemnon je bio dobar ovek, ali, vidite, uinio je jednu veliku greku. Nije dozvoljavao da se
smrtne kazne javno izvruju. teta. Jedno poteno veanje je razonoda u provinciji, i pomalo privikava ljude
na smrt. Ovdanji ljudi nisu nita rekli, jer su se dosaivali i eleli da vide jednu nasilnu smrt. Nita nisu
rekli kada su videli svoga kralja kako se pojavljuje na gradskim vratima. I kada su videli Klitemnestru kako
mu prua svoje lepo namirisane ruke, nisu nita rekli. U tom trenutku bila bi dovoljna jedna re, jedna jedina
re, ali oni su utali, i svakom od njih bila je u glavi slika velikog lea smrskanog lica.
OREST: A vi, ni vi niste nita rekli?
JUPITER: To vas ljuti, mladiu? Veoma mi je milo: to dokazuje da imate plemenita oseanja. Ne, nisam
govorio: nisam odavde, i to nije bio moj posao. to se tie stanovnika Argosa, sutradan, kada su uli svoga
kralja kako u palati urla od bola, ni onda mu nita rekli, spustili su kapke preko oiju uagrenih od poude, i
itav je grad bio nalik na pohotnu enu.
OREST: A ubica vlada. Proiveo je petnaest sretnih godina. Mislio sam da su bogovi pravedni.
JUPITER: E! Nemojte tako brzo optuivati bogove. Treba li uvek kanjavati? Nije li bilo bolje iskoristiti taj
mete za ouvanje moralnog poretka?
OREST: Jesu li oni to uinili?
JUPITER: Poslali su muve.
PEDAGOG: ta e tu muve?
JUPITER: Oh! To je simbol. Ali, sudite po ovom ta su uinili: vidite li onu staru bubu tamo dole koja
kaska svojim crnim noicama tik uz zidine? To je lep primerak one crne i bezizrazne faune koja gmie po
pukotinama. Bacam se na insekta, hvatam ga i dovodim vam ga. (Baca se na Staricu i dovodi je na prednji
deo scene.) Evo moje lovine. Uh! Trepe oima, pa ipak, vi ste navikli na belo usijane maeve sunca.
Pogledajte to trzanje ribe koja se uhvatila na udicu! Reci mi, starka, mora da si izgubila tuce sinova: crna si
od glave do pete. Hajde, govori, a ja u te moda pustiti. Za kim nosi crninu?
STARICA: To je argivska nonja.
JUPITER: Argivska nonja? Ah! razumem! Nosi crninu za svojim kraljem, za svojim ubijenim kraljem.
STARICA: uti! Za ime boga, uti!
JUPITER: Jer, dosta si stara da si ih mogla uti, da si mogla uti one grozne krike koji su kruili celog jutra
ulicama grada. ta si tada uradila?
STARICA: Moj je ovek bio u polju, ta sam mogla da uradim? Zakljuala sam vrata.
JUPITER: Da, i odkrinula si prozor da bi bolje ula i vrebala iza zavesa bez duha, sa marcima u krstima.
STARICA: uti!
JUPITER: Mora da si estoko vodila ljubav te noi! Bila je to prava svetkovina, je li?
STARICA: Ah! Gospodaru, bila je to... grozna svetkovina.
JUPITER: Plamena svetkovina iju uspomenu niste mogli da sahranite.
STARICA: Gospodaru, jeste li vi mrtvac?
JUPITER: Mrtvac! Hajde, ludo! Ne vodi brigu o tome ko sam ja; bolje brini o sebi i o tome da zaslui
oprotaj neba kajanjem.
STARICA: Ah! ja se kajem, gospodaru, da znate koliko se kajem, i moja ki se kaje, i moj zet prinosi na
rtvu jednu kravu svake godine, i mog malog unuka, koji puni sedmu godinu, i njega smo odgajili u kajanju:
miran je kao bubica, plavokos i ve proet oseanjem svog iskrenog greha.
JUPITER: Dobro je to, odlazi, staro ubre, i trudi se da crkne u kajanju. To ti je nada na spas. (Starica
bei.) Ili se ja grdno varam, gospodo, ili je ova dobra, starinska pobonost, vrsto zasnovana na strahu.
OREST: Kakav ste vi ovek?
JUPITER: Koga briga za mene? Govorili smo o bogovima. Zar je trebalo zgromiti Egista?

OREST: Trebalo je... ne znam ta je trebalo uiniti, i ba me briga; ja nisam odavde. Da li se Egist kaje?
JUPITER: Egist? Veoma bi me udilo. No, ta mari. itav jedan grad kaje se za njega. Kajanje se meri
teinom. (Strani krici u palati.) Sluajte! Da ne bi nikada zaboravili samrtne krike svoga kralja, jedan
govedar, izabran zbog snanog glasa, urla tako, na svaku godinjicu, u velikoj sali palate. (Orest pravi
grimasu gaenja.) Bah! Nije to nita; ta ete tek rei malo kasnije, kada puste mrtve? Pre petnaest godina,
ba na sam ovaj dan, ubijen je Agamemnon. Ah, kako se promenio otada lakomisleni narod Argosa, i koliko
je blii sada mome srcu!
OREST: Vaem srcu?
JUPITER: Pustite, pustite, mladiu. Govorio sam sam sa sobom. Trebalo je da kaem: blii srcu bogova.
OREST: Zaista? Jesu li zidine umrljane krvlju, milioni muva, smrad klanice, pasja vruina, puste ulice, bog
sa licem ubijenog, i ti krici, ti nepodnoljivi krici je li to ono to se dopada Jupiteru?
JUPITER: Ah! Ne osuujte bogove, mladiu, imaju i oni bolnih tajni. (Pauza.)
OREST: Agamemnon je, mislim, imao jednu ker? Jednu ker po imenu Elektra?
JUPITER: Da. Ona ivi ovde. U Egistovoj palati koja je tu, pred vama.
OREST: Ah! To je Egistova palata? I ta misli Elektra o svemu ovome?
JUPITER: Bah! Ona je dete. Bio je i jedan sin, izvesni Orest. Kau da je mrtav.
OREST: Mrtav! Do vraga!...
PEDAGOG: Pa da, gospodaru, dobro znate da je mrtav. Ljudi iz Napulije priali su nam kako je Egist izdao
nareenje da ga ubiju, ubrzo posle Agamemnonove smrti.
JUPITER: Neki su mislili da je ostao iv. Da su ga njegove ubice, obuzete saaljenjem, ostavile u umi. Da
su ga podigli bogati graani Atine. to se mene tie, voleo bih da je mrtav.
OREST: Zato, molim vas?
JUPITER: Zamislite da se pojavi jednoga dana na kapiji ovoga grada...
OREST: I?
JUPITER: Bah! Znate, ako bih ga tada sreo, rekao bih mu... rekao bih mu ovo: Mladiu... nazvao bih ga
mladiu jer on je vaih godina, otprilike, ako je iv. Ba mi neto pade na um, biste li mi rekli vae ime?
OREST: Zovem se Fileb i iz Korinta sam. Putujem radi obrazovanja, s robom koji mi je bio uitelj.
JUPITER: Odlino. Rekao bih, dakle: Mladiu, odlazite! ta traite ovde? elite da ostvarite svoja prava?
Eh, vi ste vatreni i snani, bili biste neustraiv vojskovoa u nekoj ratnikoj armiji, vi imate druga posla a ne
da vladate jednim polumrtvim gradom, jednom strvinom od grada, izmuenom muvama. Ovdanji ljudi
veliki su grenici, ali eto, uputili su se putem iskupljenja. Pustite ih, mladiu, pustite ih, potujte njihov bolni
poduhvat, udaljite se na vrhovima prstiju. Ne biste umeli da delite njihovo kajanje, jer niste uestvovali u
njihovom zloinu, i vaa nepristojna nevinost deli vas od njih kao duboki jarak. Odlazite ako ih makar malo
volite. Odlazite jer ete ih upropastiti: ako ih i za as zaustavite na njihovom putu, ako ih odvratite, makar i
za tren, od njihovog kajanja, svi e se njihovi gresi slediti na njima kao slojanjena mast. Savest im nije ista,
boje se a strah i neista savest prekrasan su tamjan za nozdrve bogova. Da, dopadaju se bogovima te
kukavne due. Zar biste hteli da im oduzmete boansku naklonost? A ta im dajete u zamenu? Spokojno
varenje, mrzovoljni provincijski mir i dosadu, ah! tako uobiajenu dosadu sree. Srean put, mladiu, srean
put; red u jednom gradu i red u duama nepostojan je: ako ga taknete, izazvaete katastrofu. (Zagledavi mu
se u oi.) Stranu katastrofu koja e se sruiti na vas.
OREST: Zaista? To biste rekli? E pa dobro, kad bih ja bio taj mladi, ja bih vam odgovorio... (Odmeravaju
se; Pedagog se nakaljava.) Bah! Ne znam ta bih vam odgovorio. Moda imate pravo, a i to me se i ne tie.
JUPITER: U dobri as. eleo bih da i Orest bude razuman. Hajde, mir s vama; treba da idem poslom.
OREST: Mir s vama.

JUPITER: A, da, ako vam dosauju muve, evo naina da ih se otarasite: pogledajte taj roj koji zuji oko vas:
pravim pokret prstom, pokret rukom, i izgovaram: Abraksa, gala, gala, ce, ce. I gle: eno ih kako padaju i
poinju da puze po zemlji kao gusenice.
OREST: Tako mi Jupitera!
JUPITER: Nije nita. Mala vetina. Ja sam ukrotitelj muva, na sreu. Dovienja. Videu vas opet. (Izlazi.)

SCENA II Orest, Pedagog.

PEDAGOG: uvajte se. Taj ovek zna ko ste.
OREST: Je li on ovek?
PEDAGOG: Ah, gospodaru moj, kakav mi jad nanosite! ta uiniste s mojim poukama i gde vam je onaj
vedri skepticizam kojem sam vas uio? Je li ovek? Do vraga, postoje samo ljudi, pa i to je ve dovoljno.
Taj bradonja je ovek, neki Egistov pijun.
OREST: Batali svoju filozofiju. Ona mi je nanela mnogo zla.
PEDAGOG: Zla! Zar dati slobodu duha ljudima znai nanositi im zlo! Ah! kako ste se promenili! Nekada
sam mogao da vas itam... Hoete li mi najzad rei o emu razmiljate? Zato ste me dovukli ovamo? I ta
hoete ovde da uradite?
OREST: Jesam li ti rekao da ovde imam neto da uradim? Hajde! uti. (Prilazi palati.) Evo moje palate. Tu
se moj otac rodio. Tu su ga jedna bludnica i njen svodnik ubili. I ja sam takoe tu roen. Imao sam gotovo
tri godine kada su me odveli Egistovi vojnici. Sigurno smo proli kroz ta vrata; jedan od njih nosio me je u
naruju, oi su mi bile irom otvorene i bez sumnje sam plakao... Ah! ni traga od uspomena! Vidim jednu
veliku nemu zgradu, napirlitanu na svean provincijski nain. Vidim je prvi put.
PEDAGOG: Ni traga od uspomena, nezahvalni gospodaru, a ja sam posvetio deset godina svog ivota da
bih vam ih stvorio! I sva ona putovanja na koja smo ili! I svi oni gradovi koje smo posetili! I onaj kurs
arheologije koji sam drao samo za vas! Zar nije bilo toliko palata, svetilita i hramova da ispune vae
seanje da ste mogli, kao geograf Pausanija, da napiete jedan vodi po Grkoj?
OREST: Palata! Istina je. Palata, stubova, kipova! Zato li nisam tei, ja, kome je toliko kamenja u glavi? A
ne pominje mi trista osamdeset sedam stepenica Efeskog hrama? Preao sam ih jednu po jednu, i seam se
svake od njih. Sedamnaesta, mislim, bila je naprsla. Ah! neki pas, neki stari pas koji se greje, opruen pokraj
ognjita, i koji se pridie malo pri ulasku svoga gospodara, cvilei tiho u znak pozdrava, jedan pas ima bolje
pamenje od mene: on prepoznaje svog gospodara. Svoga gospodara. A ta je moje?
PEDAGOG: ta li uiniste sa svojim obrazovanjem, gospodine? Pripada vam vae obrazovanje, i ja sam ga
za vas s ljubavlju sadevao, kao neki buket, sluei plodove svoje mudrosti uz blaga svog iskustva. Nisam li
vas izrana nagnao da itate sve knjige ne biste li se srodili s raznolikou ljudskih miljenja, i da obiete
stotine zemalja, ukazujui vam u svakoj prilici koliko su varljiva stvar ljudski obiaju. I sada, mladi ste,
bogati i lepi, mudri kao starac, osloboeni svakog robovanja i svakog verovanja, bez porodice, bez
otadbine, bez religije, bez zanimanja, slobodni da se angaujete, a svesni da se nikada ne treba angaovati;
najzad, vi ste nadmoan ovek, spreman povrh svega da predajete filozofiju ili arhitekturu u nekom velikom
univerzitetskom gradu i vi se alite!
OREST: Ali ne, ne alim se. Ne mogu da se alim: dao si mi slobodu onih niti koje vetar kida s paukovih
mrea i koje lebde na deset stopa iznad tla; nisam tei od jedne niti i ivim u vazduhu. Znam da je to
prednost i cenim je kako dolikuje. (Pauza.) Postoje ljudi koji se raaju angaovani: oni nemaju izbor, baeni
su na put, na kraju puta nalazi se jedan in koji ih oekuje, njihov in; oni koraaju i njihove noge snano
stupaju preko zemlje i paraju se o kamenje. Tebi izgleda prostaka ta radost to se nekuda ide? A postoje
drugi, utljivci, koji u dubini svojih srca oseaju teinu nejasnih i zemaljskih slika; njihov se ivot izmenio
zato to su, jednog dana u svom detinjstvu, u petoj, u sedmoj godini... Dobro: to nisu nadmoni ljudi. Ja sam
ve u sedmoj godini znao da sam prognanik; putao sam mirise i zvuke, um kie po krovovima, treperenje
svetlosti, putao sam ih da klize du moga tela i da padaju oko mene; znao sam da pripadaju drugima, i da

nikada neu moi od njih da stvorim svoje uspomene. Jer, uspomene su snana hrana za one koji imaju kue,
ivotinje, sluge i polja. Ali ja... ja sam slobodan, hvala bogu. Ah! kako sam slobodan! I kakva je uzviena
neprisutnost moja dua! (Prilazi palati.) iveo bih ovde. Ne bih proitao nijednu od tvojih knjiga, i moda
ne bih ni znao da itam. Retko je da neki princ zna da ita. Ali, deset hiljada puta uao bih i izaao kroz ta
vrata. Kao dete, igrao bih se njihovim krilima, veao bih se o njih, zakripala bi ne poputajui mi, i moje bi
ruke upoznale njihov otpor. Docnije bih ih gurao, nou, kriom, da bih iao kod devojaka. A jo kasnije, na
dan mog punoletstva, robovi bi irom otvorili vrata, i ja bih na konju preao preko njihovog praga. Stara
moja drvena vrata! Umeo bih zatvorenih oiju da pronaem vau kvaku. A ovu ogrebotinu, tamo dole,
moda bih je ja napravio, iz nepanje, prvog dana kada bi mi dali u ruke koplje. (Odmie se.) Rani dorski
stil, zar ne? A ta kae na inkrustacije od zlata? Video sam slina vrata u Dodoni: lep je to rad. Hajdemo,
uiniu ti po volji: nije to moja palata, nisu to moja vrata. I nemamo ta da radimo ovde.
PEDAGOG: Dooste pameti. ta biste dobili time da ivite ovde? Vaa bi dua ovoga asa bila muena
gnusnim kajanjem.
OREST (naglo): Bar bi to bilo moje kajanje. I ta vrelina koja mi pali kosu bila bi moja. Moje bi bilo zujanje
tih muva. Ovoga asa, nag u nekoj mranoj odaji palate, posmatrao bih kroz krip kapaka rujnu svetlost,
ekao bih da se sunce spusti i da se sa zemlje digne, kao neki miris, svea senka jedne argiske veeri, sline
stotinama hiljada drugih, a uvek nova, senka jedne veeri koja pripada meni. Hajdemo, uitelju; zar ne
shvata da gnjilimo u toploti drugih?
PEDAGOG: Ah, gospodaru, smirite me. Ovih poslednjih meseci da budem taan, otkad sam vam otkrio
vae poreklo posmatrao sam vas kako se s dana na dan menjate i nisam vie imao sna. Bojao sam se...
OREST: ega?
PEDAGOG: Naljutiete se.
OREST: Neu, govori.
PEDAGOG: Bojao sam se. Uzalud se zanosimo skeptinom ironijom, ponekad vam padaju na pamet lude
misli, ukratko, pitao sam se da ne razmiljate o tome da oterate Egista i zauzmete njegovo mesto.
OREST (polako): Da oteram Egista? (Pauza.) Smiri se, dobri ovee, suvie je kasno. Nije da nemam elju
da epam za bradu tog razvratnika iz sakristije i da ga svrgnem sa prestola moga oca. Ali, ta? ta ja, imam
s tim ljudima? Nisam video nijedno od njihove dece kako se raa, niti sam prisustvovao venanju njihovih
keri, nisam delio njihovu griu savesti i ne znam nijedno od njihovih imena. Ima pravo bradonja: kralj
mora imati zajednike uspomene sa svojim podanicima. Ostavimo ih, dobri ovee. Hajdemo. Na vrhovima
prstiju. Ah! kada bi postojao neki in, zna, in koji bi mi dao pravo graanstva meu njima; kada bih se,
makar i nekim zloinom, mogao dokopati njihovih seanja, njihovog straha i njihovih nada, da ispunim
prazninu svoga srca, pa makar morao ubiti roenu majku...
PEDAGOG: Gospodaru!
OREST: Da. To su snovi. Hajde! Pogledaj da li mogu da nam nau konje, i krenuemo put Sparte, gde
imam prijatelja. (Ulazi Elektra.)

SCENA III Isti, Elektra.

ELEKTRA (nosei sanduk pribliava se Jupiterovom kipu i ne opaa ih): ubre! Hajde, gledaj me tim
okruglim oima na licu umrljanom sokom od jagoda, ne bojim se. Reci, jesu li dole jutros svete ene, te
stare guske u crnim haljinama? kripale su velikim cipelama oko sebe. Bio si zadovoljan, je li strailo, ti
voli te starke; to vie lie na mrtvace, to ih vie voli. Prolile su pred tvoje noge najskuplje vino, jer je tvoj
praznik, i plesnivi zadah peo se od njihovih sukanja do tvog nosa; nozdrve ti jo golica taj prekrasni miris.
(eui se o njega.) E pa dobro, pomirii sada mene, oseti miris moje svee puti. Ja sam mlada, iva, mora
da se grozi toga. I ja sam dola da ti dam svoje darove dok se itav grad moli. Dri: evo otpadaka i sveg
pepela s ognjita, i starih ostataka mesa kojim gmiu crvi, i jednog pareta prljavog hleba koje svinje nisu
htele, to e tvoje muve voleti. Srean praznik, 'ajde, srean praznik, i poelimo da bude poslednji. Nisam

mnogo snana i ne mogu da te sruim na zemlju. Mogu da pljunem na tebe, to je sve to mogu da uinim.
Ali, doi e onaj koga ekam, s velikim maem. Pogledae te, cerekajui se, ovako, podboen i zabaene
glave, a zatim e izvui sablju i raspolutie te od glave do pete, ovako! Tada e se dve polovine Jupitera
stropotati, jedna na levu, druga na desnu stranu, i svi e videti da je napravljen od belog drveta. On, bog
mrtvih, napravljen je od obinog drveta! Uas i krv na licu i tamno zelenilo oiju samo su patina, zar ne? Ti
zna da si iznutra potpuno beo, beo kao telo odojeta; ti zna da e te jedan udarac sablje potpuno presei i
da nee moi ak ni da krvari. Od belog drveta: to fino gori. (Primeti Oresta.) Ah!
OREST: Ne boj se.
ELEKTRA: Ne bojim se. Nimalo. Ko si ti?
OREST: Stranac.
ELEKTRA: Dobro doao. Sve to je strano ovom gradu drago mi je. Kako se zove?
OREST: Zovem se Fileb. Iz Korinta sam.
ELEKTRA: Ah! Iz Korinta? Moje je ime Elektra.
OREST: Elektra. (Pedagogu.) Ostavi nas. (Pedagog izlazi.)

SCENA IV Orest, Elektra.

ELEKTRA: Zato me tako gleda?
OREST: Lepa si. Ne lii na ovdanje ljude.
ELEKTRA: Lepa? Siguran si da sam lepa? Lepa kao i korintske devojke?
OREST: Da.
ELEKTRA: Ovde mi to ne govore. Oni ne ele da to znam. Uostalom, ta vredi? Ja sam samo sluavka.
OREST: Sluavka? Ti?
ELEKTRA: Poslednja od sluavki. Perem kraljevo i kraljiino rublje. To je rublje veoma prljavo i puno
neistoe. Sve njihovo donje rublje, koulje koje su obavijale njihova gnjila tela, koulje koje Klitemnestra
oblai kada kralj deli s njom njenu postelju, sve to treba ja da perem. Zatvaram oi i trljam iz sve snage.
Perem i sudove. Ne veruje mi? Pogledaj mi ruke. Vidi, ima tu pukotina i rana? Kako ih udno gleda! Da
ne lie sluajno na ruke princeze?
OREST: Jadne ruke! Ne, one ne lie na ruke princeze. Ali, produi. ta te jo primoravaju da radi?
ELEKTRA: Svakog jutra moram da ispraznim sanduk s ubretom. Vuem ga van palate i... video si ta
radim s ubretom. Ovaj iica od drveta, to je Jupiter, bog mrtvih i muva. Pre neki dan prvosvetenik koji je
doao da mu se pokloni koraao je preko korenja od kupusa i repe, preko ljutura od koljki. Mislio je da e
poludeti. Reci, hoe li me potkazati?
OREST: Neu.
ELEKTRA: Potkai me ako hoe, ba me briga. ta bi jo mogli da mi uine? Da me tuku? Ve su me
tukli. Da me zatvore u veliku kulu, sasvim gore? To ne bi bila loa ideja, ne bih vie gledala njihova lica.
Uvee, zamisli, kada zavrim svoj posao, oni me nagrauju: moram da priem jednoj debeloj i visokoj eni
obojene kose. Ona ima debele usne i veoma bele ruke, ruke kraljice koje miriu na med. Ona polae te ruke
na moja ramena, priljubljuje svoje usne na moje elo, ona govori Laku no, Elektro. Svake veeri. Svake
veeri oseam to toplo i prodrljivo meso kako ivi pored moje koe. Ali, ja se drim: nikada nisam pala. To
je moja majka, zna. Kada bih bila u kuli, ona me vie ne bi ljubila.
OREST: Nikada nisi pomislila da pobegne?
ELEKTRA: Nemam te hrabrosti: bojala bih se sama na putevima.
OREST: Zar nema neku prijateljicu koja bi mogla da poe s tobom?
ELEKTRA: Ne, imam samo sebe. Ja sam uga, ja sam kuga; ovdanji ljudi rei e ti to. Nemam prijateljica.

OREST: ta, ak ni dadilju, neku staru enu koja te je videla kako se raa i koja te pomalo voli?
ELEKTRA: ak ni to. Pitaj moju majku: ja bih obeshrabrila i najnenija srca.
OREST: I ostae ovde itavog ivota?
ELEKTRA (u jednom kriku): Ah! ne, ne itavog ivota! No uj: oekujem neto.
OREST: Neto ili nekoga?
ELEKTRA: Neu ti to rei. Bolje priaj. Lep si, i ti. Hoe li dugo ostati?
OREST: Trebalo bi da otputujem jo danas. A sada...
ELEKTRA: Sada?
OREST: Ne znam vie.
ELEKTRA: Je li Korint lep grad?
OREST: Veoma lep.
ELEKTRA: Voli li ga mnogo? Jesi li ponosan na njega?
OREST: Da.
ELEKTRA: A meni bi izgledalo smeno da budem ponosna na svoj rodni grad... Opii mi ga.
OREST: Pa... ne umem. Ne mogu da ti ga opiem.
ELEKTRA: Ne moe? (Pauza.) Je li istina da ima senovitih mesta? Mesta na kojima se ljudi uvee etaju?
OREST: Istina je.
ELEKTRA: I svi su napolju? Svi se etaju?
OREST: Svi.
ELEKTRA: Mladii s devojkama?
OREST: Mladii s devojkama.
ELEKTRA: I uvek imaju neto jedno drugom da kau? I zabavljaju se lepo jedni s drugima? I mogu se uti,
kasno u no, kako se zajedno smeju?
OREST: Da.
ELEKTRA: Izgledam ti glupa? To je zato to mi je teko da zamislim etnje, pesme, osmehe. Ovdanje
ljude izjeda strah. A mene...
OREST: A tebe?
ELEKTRA: Mrnja. I ta rade celog dana mlade korintske devojke?
OREST: Doteruju se, pevaju ili udaraju u lutnju, poseuju svoje prijateljice, a uvee idu na zabavu.
ELEKTRA: One nemaju nikakvih briga?
OREST: Samo sasvim sitne brige.
ELEKTRA: Aha! Reci mi, zar ljudi iz Korinta nemaju griu savesti?
OREST: Ponekad. Ne esto.
ELEKTRA: Dakle, oni rade ta hoe, i posle ne misle na to?
OREST: Tako je.
ELEKTRA: Smeno. (Pauza.) Reci mi jo ovo, jer treba to da znam zbog nekoga... zbog nekog koga
ekam: pretpostavi da jedan korintski mladi, jedan od tih mladia koji se uvee smeju s devojkama, nae
po povratku s nekog putovanja svog oca ubijenog, svoju majku u postelji ubice, a svoju sestru u ropstvu,
hoe li taj korintski mladi kriom otii da potrai utehu pored svojih prijateljica? Ili e pak isukati ma i
udarati njime ubicu dok mu ne rascepi glavu? Ne odgovara?
OREST: Ne znam.
ELEKTRA: Kako? Ne zna?

KLITEMNESTRIN GLAS: Elektro!

ELEKTRA: Pst!
OREST: ta je?
ELEKTRA: To je moja majka, kraljica Klitemnestra.

DRUGI IN
PRVA SLIKA
(Zaravan na planini. S desne strane peina. Ulaz u nju zatvoren je jednim velikim crnim kamenom. S leve
strane stepenice vode do hrama.)

SCENA I Gomila, zatim Jupiter, Orest i Pedagog.

JEDNA ENA (klekne pred svog sinia): Tvoja kravata! Ve sam ti tri puta vezala vor! (isti ga rukom.)
Tako. ist si. Budi dobar i plai s ostalima kad ti se kae.
DETE: Ovuda treba da dou?
ENA: Da.
DETE: Bojim se.
ENA: Treba se bojati, dragi. Treba se mnogo bojati. Tako se postaje estit ovek.
JEDAN OVEK: Imae danas lepo vreme
JEDAN DRUGI: Sreom! Nadajmo se da su osetljivi na sunce. Prole godine je bila kia i bili su... strani.
PRVI OVEK: Strani!
DRUGI OVEK: Avaj!
TREI OVEK: Kad se budu vratili u svoju rupu i kad nas ostave same, u naem krugu, uspuzau se
ovamo, pogledau taj kamen, i rei u sam sebi: Sada su tu za godinu dana.
ETVRTI OVEK: Tako? A mene to nee uteiti. Od sutra u poeti da govorim samom sebi: Kakvi e
biti idue godine? Iz godine u godinu postaju sve gori.
DRUGI OVEK: Umukni, nesrenie! Ako se neki od njih provukao kroz neku pukotinu na steni i unja se
ve izmeu nas... (Oni se uznemireno gledaju.)
MLADA ENA: Kad bi to bar moglo da pone! ta rade oni iz palate? Njima se ne uri? Ja smatram da je
najtee to iekivanje: ovde smo, tapkamo pod uarenim suncem ne isputajui iz vida taj crni kamen... A!
Oni su tamo, iza kamena; i oni ekaju kao i mi, razdragani od pomisli na zlo koje e nam naneti.
JEDNA STARICA: Ma nemoj, devojuro! Zna se ta nju plai! Njen je ovek umro prolog prolea, a
rogove mu je nabila ima ve deset godina.
MLADA ENA: Dobro, priznajem, varala sam ga koliko sam mogla; ali volela sam ga i inila sam mu
ivot prijatnim; nikada nita nije posumnjao, i umro je upuujui mi blagi pogled zahvalnog psa. Sada on
sve zna, pokvarili su mu zadovoljstvo, on me mrzi, on pati. I uskoro, bie pored mene, njegovo telo od dima
spojie s mojim, tenje nego to se ikada ijedno ivo telo spojilo. A! poneu ga kui, svijenog oko vrata, kao
krzno. Pripremila sam mu ukusna jela, kolae od brana, zakusku kakvu je voleo. No nita nee ublaiti
njegovu mrnju; a ove noi... ove noi on e biti u mojoj postelji.
JEDAN OVEK: U pravu je. ta radi Egist? Na ta misli? Ne mogu vie da podnesem to iekivanje!
DRUGI OVEK: Ne ali se! Misli li da se Egist manje boji od nas? Reci, bi li eleo da bude na
njegovom mestu i da provede dvadeset,etiri asa u etiri oka s Agamemnonom?
MLADA ENA: Grozno, grozno iekivanje! ini se da se svi vi udaljavate polako od mene. Kamen jo
nije skinut, a ve je svako postao plen svojih mrtvih, sam kao kina kap. (Ulaze Jupiter, Orest i Pedagog.)
JUPITER: Doi ovamo, bie nam bolje.

OREST: Evo ih, dakle, evo graana Argosa, vernih podanika kralja Agamemnona.
PEDAGOG: Kako su runi! Vidite, gospodaru moj, njihov votani ten, njihove upale oi. Eto posledica
sujeverja! Pogledajte ih, pogledajte ih! I ako vam je jo uvek potreban dokaz o valjanosti moje filozofije,
pogledajte zatim sveu boju moga lica.
JUPITER: Ba lepa stvar, svea boja lica! Ako ima malo rumenila na licu, mladiu, to ne znai da nisi sa
bunjita, u oima Jupitera. Ti smrdi, a ni ne zna to. Njima su, meutim, nozdrve pune sopstvenih mirisa,
oni poznaju sebe bolje no ti. (Gomila guna.)
JEDAN OVEK (penjui se uz stepenice hrama obraa se gomili): ele li da izludimo? Zdruimo glasove,
drugovi, i pozovimo Egista: ne moemo podneti da dalje odlaemo ceremoniju.
GOMILA: Egiste! Egiste! Milost!
JEDNA ENA: O, da! Milost! Niko nema milosti! Doi e razjapljena grla, taj ovek koga sam mrzela,
obujmie me nevidljivim i lepljivim rukama, bie moj ljubavnik itave noi, itave noi! (Pada u nesvest.)
OREST: Kakve ludorije! Treba rei tim ljudima...
JUPITER: ta, mladiu, toliko buke oko jedne ene koja je pala u nesvest? Videete i druge.
JEDAN OVEK (bacajui se na kolena): Ja smrdim! Ja smrdim! Ja sam gnusna strvina! Vidite, muve su
popale po meni kao gavrani! Bodite, buite, muve osvetnice, kopajte po mome telu dok ne doete do
smrdljivog mesa! Greio sam, greio sto hiljada puta, ja sam odvodni kanal, klozetska jama...
JUPITER: Junaina!
LJUDI (diui se): Hajde! Priae to kasnije, kada budu ovde. (ovek je izbezumljen, dahe prevrui
oima.) Egiste! Egiste! Smiluj se, naredi da ponu. Ne moemo vie da izdrimo. (Egist se pojavljuje na
stepenicama hrama. Iza njega Klitemnestra i Prvosvetenik. Straari.)

SCENA II Isti, Egist, Klitemnestra, Prvosvetenik, straari.

EGIST: Pst! Zar se usuejete da se alite? Jeste li zaboravili gnusobe? Tako mi Jupitera, osveiu vae
seanje. (Okree se Klitemnestri.) Treba odluiti da se pone bez nje. Ali, neka se priuva! Moja e kazna
biti primerna.
KLITEMNESTRA: Obeala mi je da e sluati. Sprema se, sigurno; mora da se zadrala pred ogledalom.
EGIST (straarima): Potraite Elektru u palati i dovedite je milom ili silom. (Strazari odlaze. Gomili.) Na
svoja mesta! Mukarci s moje desne strane. ene i deca na levu. Dobro. (Pauza. Egist eka.)
PRVOSVETENIK: Ovi ljudi ne mogu vie da izdre.
EGIST: Znam. Ako moji straari... (Straari se vraaju.)
STRAAR: Gospodaru, svuda smo traili princezu. Ali palata je pusta.
EGIST: Dobro. Sutra emo srediti raune. (Prvosveteniku.) Poinji.
PRVOSVETENIK: Skinite kamen!
GOMILA: Aaaa! (Straari skidaju kamen. Prvosvetenik prilazi ulazu u peinu.)
PRVOSVETENIK: Vi, zaboravljeni, naputeni, razoarani, vi koji se vuete po zemlji kao vulkanski
gasovi i koji imate samo svoj golemi jad, vi mrtvi, ustajte, ovo je va praznik! Doite, dignite se sa tla kao
ogromni sumporni oblak gonjen vetrom, vinite se iz utrobe zemlje, o mrtvi sto puta mrtvi i koje svaki
otkucaj naih srca iznova ubija, pozivam vas u ime besa i ogorenosti i duha osvete, doite da utolite mrnju
na ivima! Doite, razlijte se kao gusta magla naim ulicama, uvucite se zbijenim kohortama izmeu majke i
deteta, izmeu ljubavnika i ljubavnice, naterajte nas da zaalimo to nismo mrtvi! Ustajte, vampiri, aveti,
privienja, harpije, uasu naih noi! Ustajte, vojnici koji umreste proklinjui, ustajte, zlosrenici, ponieni,
ustajte vi koji ste umrli od gladi, iji je krik agonije bio kletva! Pogledajte, ivi su tu, ugojeni ivi plen!
Ustajte, sruite se na njih u kovitlacu i ogloite ih do kostiju! Ustajte! Ustajte! Ustajte! (Bubanj,
Prvosvetenik igra pred ulazom u peinu, prvo polako, zatim sve bre i bre, i pada iscrpljen.)

EGIST: Tu su!
GOMILA: Uas!
OREST: To je isuvie i ja u...
JUPITER: Pogledajte me, mladiu, pogledajte mi u lice, ovamo, ovamo! Shvatio si. uti sada.
OREST: Ko si ti?
JUPITER: Saznae kasnije. (Egist polako silazi niz stepenice hrama.)
EGIST: Tu su. (Pauza.) On je tu, Aricijo, taj mu kojeg si izvrgla ruglu. Tu je, uz tebe, ljubi te. Kako te
stee, kako te voli, kako te mrzi! Ona je tu, Nicijo, ovde je tvoja majka, koja je umrla zato to je nisi
negovala. A ti, Segeste, gnusni zelenau, tu su tvoji nesreni dunici, oni koji su umrli u bedi i oni koji su se
obesili jer si ih upropastio. Ovde su i danas oni tvoji poverioci. A vi, roditelji, neni roditelji, spustite malo
oi, pogledajte dole, prema tlu; tu su mrtva deca koja pruaju svoje ruice; sve radosti koje ste im uskratili,
svi jadi koje ste im zadali, pritiskuju kao olovo njihove osetljive i oajne due.
GOMILA: Milost!
EGIST: O, da, milost! Ne znate da mrtvi nikada nemaju milosti!? Njihove su albe neizbrisive, jer su im
misli zauvek zaustavljene. Misli li da e dobrim delima izbrisati zlo koje si nanela svojoj majci, Nicijo?
No koje bi dobro delo ikada moglo do nje dopreti? Njena je dua arko podne, bez ijednog daska vetra, nita
se tu ne mie, nita ne ivi, ogromno ogoljeno sunce, nepomino sunce veno je saie. Mrtvih nema vie,
razumete li tu neumoljivu re, nema ih vie, i zato su postali nepodmitljivi uvari vaih zloina.
GOMILA: Milost!
EGIST: Milost! Kukavni komedijai, danas imate publiku. Oseate li na licima i rukama teinu pogleda
miliona ukoenih oiju bez nade? Oni vas vide, nagi smo pred skupom mrtvih. A! A! Gle kako se izmeniste
sada, saie vas taj nevidljivi i isti pogled koji manje moe da se izmeni nego uspomena na pogled.
GOMILA: Milost!
MUKARCI: Oprostite nam to ivimo dok ste vi mrtvi!
ENE: Milost! Okruene smo vaim licima i predmetima koji su vam pripadali, nosimo crninu za vama i
plaemo od zore do noi i od noi do zore. Uzalud, seanje na vas ili i klizi nam kroz prste; svakog dana
ono postaje blee, a mi postajemo sve krivlji. Naputate nas, naputate, otiete od nas kao krv kad lipti. Pa
ipak, ako to moe da smiri vae razjarene due, znajte, dragi nai iezli, da ste nam upropastili ivot.
MUKARCI: Oprostite nam to ivimo dok ste vi mrtvi.
DECA: Milost! Nismo se svojom voljom rodili i stidimo se. Kako smo vas mogli uvrediti? Vidite, mi smo
jedva ivi, mravi smo, bledi i sasvim mali; ne diemo galamu, unjamo se, ne pokreui ak ni vazduh oko
sebe. I bojimo vas se, oh! kako vas se bojimo!
MUKARCI: Oprostite nam to ivimo dok ste vi mrtvi.
EGIST: Mir! Mir! Ako se vi alite, ta da kaem ja, va kralj? Jer, moje je muenje poelo: zemlja se trese i
sputa se tama; pojavie se najvei od mrtvih, onaj koga sam ubio sopstvenim rukama, Agamemnon.
OREST (isukavi ma): Razvratnie! Neu dozvoliti da uplie ime moga oca u svoje majmunluke!
JUPITER (zgrabivi ga oko pasa): Stojte, mladiu, stanite!
EGIST (okreui se): Ko se usuuje? (Elektra se pojavljuje na stepenicama hrama u beloj haljini. Egist ju
je spazio.) Elektra! Elektra!
GOMILA: Elektra!

SCENA III Isti, Elektra.

EGIST: Elektro, govori, ta znai ta odea?
ELEKTRA: Obukla sam svoju najlepu haljinu. Nije li danas praznik?

PRVOSVETENIK: Dolazi li da se podsmeva? Dobro zna da je to njihov praznik i trebalo je da se

pojavi u odei alosti.
ELEKTRA: alosti? Zato alosti? Ja se ne bojim svojih mrtvih, a vai me se ne tiu.
EGIST: Istinu si rekla; tvoji mrtvi nisu nai mrtvi. Pogledajte je, unuku Atrejevu, u haljini bludnice, unuku
Atreja, koji je podlo zaklao svoje neake! ta si drugo nego poslednji izdanak jedne proklete rase? Trpeo
sam te iz saaljenja u svojoj palati, ali danas uviam svoju greku, jer u tvojim venama tee iskvarena krv
Atrida i sve e okuiti ako ne dovedem stvari u red. Strpi se malo kujo, i videe da li umem da kanjavam.
Nee moi da se naplae.
GOMILA: Bezbonice!
EGIST: Nesrenice, uje li gunanje tog naroda koji si uvredila, uje li ime koje ti je nadenuo? Kad ne
bih bio tu da zauzdam njihov bes, rastrgli bi te na licu mesta.
GOMILA: Bezbonice!
ELEKTRA: Da li je bezbono biti veseo? Zato oni nisu veseli? Ko ih u tome spreava?
EGIST: Ona se smeje, a tu je njen mrtvi otac, sa zgruanom krvlju u licu...
ELEKTRA: Kako se usuujete da govorite o Agamemnonu? ta znate, moda dolazi nou da mi pria na
uho? Znate li kakve mi rei ljubavi i tuge apue njegov promukli i napukli glas? Smejem se, prvi put u
svom ivotu se smejem, srena sam. Zar mislite da moja srea ne raduje srce moga oca! Ah! ako je ovde,
ako vidi svoju ker u beloj haljini, svoju ker koju ste vi doveli do gnusnog poloaja roba, ako vidi da ona
visoko dri glavu i da nesrea nije slomila njen ponos, on ni ne pomilja da me proklinje, sigurna sam,
njegove oi blistaju na napaenom licu, a njegove okrvavljene usne pokuavaju da se osmehnu.
MLADA ENA: A ako ona govori istinu?
GLASOVI: Ma ne, ona lae, ona je luda. Elektro, odlazi, zaboga, inae e tvoja bezbonost pasti na nas.
ELEKTRA: ega se bojite? Gledam oko vas i vidim samo vae senke. Sasluajte ono to sam maloas
saznala i to moda vi ne znate: u Grkoj ima srenih gradova. Belih i spokojnih gradova koji se greju na
suncu kao guteri. Ovog istog asa, pod ovim istim nebom, deca se igraju na korintskim trgovima. A njihove
majke ne trae oprotaj za to to su ih donele na svet. One ih posmatraju smeei se, one se ponose njima. O,
argijske majke, da li shvatate? Da li moete jo da shvatite ponos jedne ene koja gleda svoje dete i misli:
Ja sam ga nosila u svojoj utrobi?
EGIST: Umukni ve jednom ili u ti saterati rei u grlo!
GLASOVI: Da, da! Neka umukne! Dosta, dosta!
DRUGI GLASOVI: Ne, pustite je da govori! Pustite je da govori! Agamemnon je nadahnjuje.
ELEKTRA: Vreme je lepo. Svuda u dolini ljudi diu glave i govore: Vreme je lepo i zadovoljni su. O,
sopstveni delati, jeste li zaboravili ono skromno zadovoljstvo seljaka koji koraa po zemlji i govori:
Vreme je lepo? Evo vas oputenih ruku, oborene glave, jedva diete. Vai se mrtvi pripijaju uz vas, i
ostajete nepomini od straha da ih i najmanjim pokretom ne odgurnete. Bilo bi grozno, zar ne kada bi vae
ruke odjednom prole kroz vlanu paru, duu vaeg oca ili dede? Ali pogledajte mene: pruam ruke,
proteem se, teglim se kao ovek koji se budi, zauzimam svoje mesto pod suncem, itavo svoje mesto. Da li
mi je nebo palo na glavu? Ja igram, gledajte, ja igram i ne oseam nita sam daha vetra u kosi. Gde su
mrtvi? Mislite li da igraju sa mnom, po taktu?
PRVOSVETENIK: Stanovnici Argosa, kaem vam da je ta ena bezbonica. Teko njoj i svima meu
vama koji je sluaju.
ELEKTRA: O, dragi moji mrtvi, Ifigenijo, moja starija sestro, i Agamemnone, oe moj i moj jedini kralju,
ujte moju molbu. Ako sam bezbonica, ako vream vae tune seni, dajte znak, dajte mi brzo znak da bih to
znala. Ali, ako mi povlaujete, ljubljeni moji, onda utite, molim vas, neka se nijedan list ne pokrene,
nijedna vlat trave, neka nikakav zvuk ne poremeti moju svetu igru: jer, ja igram za radost, igram za mir ljudi,

igram za sreu i ivot. O moji mrtvi, ja zazivam vae utanje da bi ljudi koji me okruuju znali da je vae
srce uz mene. (Elektra igra.)
GOMILA: Ona igra! Gledajte je, kao plamen, ona igra na suncu, kao leprava tkanina zastave, a mrtvi ute!
MLADA ENA: Gledajte zanos, nije to lice bezbonica! Hej, Egiste! Nita ne govori zato ne govori?
EGIST: Zar se raspravlja sa ivotinjama? Njih unitavamo! Pogreio sam to sam je nekada potedeo, ali ta
se greka moe ispraviti: ne bojte se, smrviu je o zemlju, i njena e rasa biti unitena s njom.
GOMILA: Pretiti ne znai odgovarati, Egiste! Nema nita drugo da nam kae?
MLADA ENA: Ona igra, smeje se, ona je srena, i izgleda da je mrtvi tite. Ah! Elektro, toliko dostojna
zavisti! gle, i ja, i ja irim ruke i pruam suncu svoje grudi!
GOMILI: Mrtvi ute; Egiste, ti si nas lagao!
OREST: Draga Elektra!
JUPITER: Do vraga, prekinuu brbijanje tog derleta! (iri ruke.) Posejdone, karibu karibu lulabi. (Veliki
kamen koji je zatvarao ulaz u peinu dokotrlja se buno do stepenita hrama. Elektra prestane ga igra.)
GOMILA: Uas! (Duga pauza.)
PRVOSVETENIK: O kukaviki i lakomisleni narode! Mrtvi se svete! Vidite muve koje se sputaju na nas
u gustom kovitlacu! Sluali ste bezboni glas i mi smo prokleti! Sluali ste bezboni glas i mi smo prokleti!
GOMILA: Nita nismo uinili, nije to naa greka, ona je dola, ona nas je zavela svojim otrovnim reima!
U reku, veticu, u reku! na lomau!
STARA ENA (pokazujui Mladu enu): A ovoj, koja je gutala njene rei kao med, strgnite odeu, potpuno
je razgolitite i do krvi je iibajte! (Zgrabe Mladu enu; penju se uz stepenice i bacaju se na Elektru.)
EGIST (pribrao se): Mir, psi! Vratite se na svoja mesta i prepustite meni brigu o kanjavanju! (Pauza.)
Dobro? Jeste li videli kolika je cena neposlunosti prema meni? Da li sada sumnjate u svoga vou? Vratite
se svojim kuama, mrtvi vas prate, oni e biti vai gosti itavog dana i itave noi. Nainite im mesta za
vaim stolom, uz vae ognjite, u vaoj postelji, i potrudite se da zahvaljujui vaem primernom ponaanju
zaborave sve ovo. to se mene tie, iako su me vae sumnje ranile, ja vam pratam. Ali ti, Elektro...
ELEKTRA: Pa ta? propustila sam priliku koju sam imala. Idueg puta bolje u se potruditi.
EGIST: Neu ti pruiti priliku. Zakoni grada zabranjuju mi da izriem kazne na ovaj praznini dan. Ti si to
znala i ti si to zloupotrebila. Ali, ne pripada vie gradu, proterujem te. Otii e bosonoga i bez prtljaga, s
tom gnusnom haljinom na telu. Ako se zatekne meu naim zidinama sutra u zoru, izdajem nareenje da te
onaj ko te prvi sretne dotue kao ugavu ovcu. (Egist izlazi. Gomila prolazi pored Elektre pretei joj.)
JUPITER (Orestu): Dakle, gospodaru moj? Jeste li izvukli nauk? Evo jedne moralne pouke, ili se moda
varam: nevaljali su bili kanjeni, a dobri nagraeni. (Pokazajui Elektru.) Ta ena...
OREST: Ta ena je moja sestra, ovee! Odlazi, hou da govorim s njom!
JUPITER (gleda ga za trenutak, zatim slee ramenima): Kako hoe. (Izlazi praen Pedagogom.)

SCENA IV Elektra na stepenicama hrama, Orest.

OREST: Elektro!
ELEKTRA (die glavu i gleda ga): A! tu si, Filebe?
OREST: Ne moe vie ostati u ovom gradu, Elektro. U opasnosti si.
ELEKTRA: U opasnosti? Ah! zaista! Video si kako sam propustila svoju priliku. To je pomalo i tvoja
greka, zna, ali ne zameram ti.
OREST: ta sam uinio?
ELEKTRA: Prevario si me. (Silazi prema njemu.) Pusti me da vidim tvoje lice. Da, zanele su me tvoje oi.
OREST: Nema vremena. uj: pobei emo zajedno. Neko treba da mi nabavi konje, staviu te iza sebe.

ELEKTRA: Ne.
OREST: Nee da bei sa mnom?
ELEKTRA: Neu da beim.
OREST: Odveu te u Korint.
ELEKTRA (smejui se): A! Korint!... Vidi, ne namerno, no opet me vara. ta bih radila u Korintu? Treba
da budem razumna. Jo jue sam imala tako skromne elje: kad sam posluivala za stolom, oborenih oiju,
posmatrala sam kroz trepavice kraljevski par, ostarelu lepoticu mrtvog lica i njega, debelog i bledog,
mlitavih usana i crne brade koja mu mili od uha do uha kao eta pauka, i sanjarila sam o tome da jednog
dana vidim dim, tanki uspravni dim kako se penje iz njihovih proburaenih stomaka. To je sve to sam
traila, Filebe, kunem ti se. Ne znam ta ti hoe, ali ne treba da ti verujem: oi ti nisu skromne. Zna ta
sam mislila pre nego to sam te upoznala? Da mudar ovek moe eleti samo jedno na zemaljskom aru da
vrati zlo koje mu je naneto.
OREST: Elektro, ako poe, videe da se moe eleti jo mnogo stvari, a da se ne prestane biti mudar.
ELEKTRA: Neu vie da te sluam: ti si mi naneo mnogo zla. Doao si izgladnelih oiju na blagom,
devojakom licu, i uinio si da zaboravim svoju mrnju; rairila sam ruke i moje jedino blago skliznulo mi
je pred noge. Htela sam da verujem da ovdanje ljude mogu izleiti reima. ta se dogodilo: oni vole svoje
zlo, potrebna im je dobro znana rana koju briljivo odravaju, eui je prljavim noktima. Nasiljem ih treba
izleiti, jer se zlo moe pobediti samo zlom. Zbogom, Filebe, odlazi, prepusti me mojim runim snovima.
OREST: Ubie te.
ELEKTRA: Tu, u blizini, nalazi se jedno svetilite, Apolonov hram; zloinci se ponekad sklanjaju u njega, i
dok god su tamo, niko ne sme da im takne ni vlas na glavi. Tamo u se skriti.
OREST: Zato odbija moju pomo?
ELEKTRA: Nije tvoja dunost da mi pomae. Drugi e neko doi da me oslobodi. (Pauza.) Moj brat nije
mrtav, ja to znam. I ekam ga.
OREST: Ako ne doe?
ELEKTRA: On e doi. Od nae je rase, razume; zloin i nesrea su mu u krvi, kao i meni. To je neki
visoki vojnik, krupnih zakrvavljenih oiju kao na otac, uvek pothranjuje neki bes, on pati, upleo se u svoju
sudbinu kao to se kopita proburaenih konja zapliu u njihova creva, i tada, ma kakav pokret da naine,
kidaju svoju utrobu. Doi e, ovaj ga grad privlai, sigurna sam, jer ovde moe naneti najvee zlo, ovde
moe sebi naneti najvee zlo. Doi e, pognute glave, patei i uznemiren. Plaim ga se: svake noi vidim ga
u snu i budim se viui. Ali, ekam ga i volim ga. Treba da ostanem ovde da bih usmerila njegov bes, jer
imam ja dobru glavu, da mu prstom ukaem na krivce i da mu kaem: Udari Oreste, udari; evo ih!
OREST: A ako on nije onakav kakvim ga zamilja?
ELEKTRA: Kakav bi hteo da bude sin Agamemnona i Klitemnestre?
OREST: Ako je umoran od sve te krvi, poto je odrastao u jednom srenom gradu?
ELEKTRA: Onda u mu pljunuti u lice i rei u mu: Odlazi, pseto, odlazi k enama, jer i nisi nita drugo
do ena. Ali, loa ti je raunica: ti si unuk Atreja, nee izbei sudbinu Atrida. Pretpostavio si sramotu
zloinu, navolju ti. No sudbina e doi da te potrai u postelji: imae prvo sramotu, a posle e izvriti
zloin, uprkos samom sebi.
OREST: Elektro, ja sam Orest.
ELEKTRA (u jednom kriku): Lae!
OREST: Kunem ti se ocem Agamemnonom, ja sam Orest. (Pauza.) Dobro? ta eka, to me ne pljune?
ELEKTRA: Kako bih? (Gleda ga.) To lepo elo, elo moga brata. Te blistave oi, oi moga brata. Oreste!
Vie bih volela da si ostao Fileb, a da je moj brat mrtav. (Bojaljivo.) Je li istina da si iveo u Korintu?

OREST: Ne. Odgojili su me atinski graani.

ELEKTRA: Kako izgleda mlad! Nikada se nisi borio? Da li ti je taj ma koji nosi uz bok ikada posluio?
OREST: Nikada.
ELEKTRA: Oseala sam se manje sama dok te nisam poznavala: oekivala sam nekog. Mislila sam samo
na njegovu snagu, nikada na svoju slabost. A sada, evo te: Orest, to si ti. Gledam te i vidim da smo dva
siroeta. (Pauza.) Ali volim te, zna. Vie no to bih volela njega.
OREST: Doi ako me voli; beimo zajedno.
ELEKTRA: Da beim? S tobom? Ne, ovde se reava sudbina Atrida, a ja sam jedna od Atrida. Nita ne
traim od tebe. Nita neu vie traiti od Fileba. Ali, ostajem. (Jupiter se pojavljuje i skriva se da bi sluao.)
OREST: Elektro, ja sam Orest... tvoj brat. I ja sam jedan od Atrida, a tvoje je mesto uz mene.
ELEKTRA: Ne. Ti nisi moj brat i ja te ne poznajem. Orest je umro, tim bolje; odsad u odavati poast
njegovoj seni, uz seni moga oca i moje sestre. Ali ti koji dolazi da se pozove na ime Atrida, ko si da bi se
smatrao naim? Jesi li proveo ivot u senci zloina? Mora da si bio mirno dete zamiljenog lika, ponos svog
pooima, istunac, oi su ti blistale poverenjem. Verovao si u ljude, jer su ti se iroko osmehivali, za stolom,
u postelji, na stepenicama, jer su to verne sluge ovekove. Verovao si u ivot, jer si bio bogat i imao si
mnogo igraaka; mora da si ponekad pomiljao da svet nije tako loe sazdan i da je zadovoljstvo baciti se u
njega kao u mlako kupatilo, uzdiui od prijatnosti. Ja sam u estoj godini bila sluavka i zazirala sam od
svega. (Pauza.) Odlazi, uzviena duo. Ne trebaju mi uzviene due: bio mi je potreban sauesnik.
OREST: Misli li da u te ostaviti samu? ta e raditi ovde kad si izgubila ak i poslednju nadu?
ELEKTRA: To je moja stvar. Zbogom, Filebe.
OREST: Ti me tera? Da li je moja greka to ne liim na grubijana? Ti bi mu rekla: Udari! Od mene
nita nisi traila. Ko sam ja, dobri boe, da me moja roena sestra odbacuje, a ak me i ne stavi na probu?
ELEKTRA: Filebe, nikada ne bih mogla jednim takvim bremenom da opteretim tvoje srce lieno mrnje.
OREST (potiten): Dobro kae: lieno mrnje. I lieno ljubavi. Mogao sam da te volim. Ali ta? Da bismo
voleli, da bismo mrzeli, treba se dati. Lep je onaj ovek bujne krvi, vrsto postavljen sred svojih dobara, koji
se daje jednog lepog dana ljubavi, mrnji, i koji daje svoju zemlju, kuu i uspomene. Ko sam ja i ta ja imam
da dam? Jedva i postojim: od svih sablasti koje lutaju ulicama, nijedna nije sablasnija od mene. Upoznao
sam sablasne ljubavi, nesigurne i razlivene kao para; nepoznate su mi zgusnute strasti ivih. (Pauza.) Vratio
sam se u rodni grad, i moja sestra odbija da me pozna. Kamo sada da idem? Koji grad da pohodim?
ELEKTRA: Zar nema grada u kojem te oekuje neka lepojka?
OREST: Niko me ne eka. Idem od grada do grada, stran drugima i sebi, i gradovi se sklapaju za mnom kao
mirna voda. Ako napustim Argos, ta e ostati od mog prolaska osim gorkog razoaranja tvoga srca?
ELEKTRA: Govorio si mi o srenim gradovima...
OREST: Briga me za sreu. Hou uspomene, mesto meu ljudima Argosa. (Pauza.) Elektro, neu otii.
ELEKTRA: Filebe, odlazi, preklinjem te: ao mi te je, odlazi ako sam ti draga; moe ti se dogoditi samo
zlo, a tvoja nevinost upropastice moj poduhvat.
OREST: Neu otii.
ELEKTRA: I misli da u te pustiti da ostane ovde, s tom tvojom nametljivom istotom, kao zastraujui i
nemi sudija mojih postupaka? Zato si tvrdoglav? Niko te ovde ne eli.
OREST: To je moja prilika. Ne moe mi je ukrasti. Shvati me: hou da budem ovek koji nekamo pripada,
ovek meu ljudima. I rob koji prolazi umoran i zlovoljan, nosei teret, vukui noge i gledajui preda se da
ne bi pao, i on je u svom gradu, kao list meu liem, kao drvo u umi, Argos ga okruuje, sav teak i topao,
pun samoga sebe; hou da budem rob, hou da navuem grad oko sebe i da se umotam u njega kao u neki
pokriva. Neu otii.

ELEKTRA: Da i sto godina ostane meu nama, uvek e biti samo stranac, usamljeniji no da si na irokom
drumu. Ljudi e te kriom posmatrati kroz poluzatvorene kapke i sputae glas kada proe pored njih.
OREST: Zar je teko sluiti vama? Moja miica moe da brani grad, imam zlata da pomognem siromasima.
ELEKTRA: Ne nedostaju nam ni voe, ni pobone due da ine dobra dela.
OREST: Onda... (Naini nekoliko koraka, sputene glave. Pojavljuje se Jupiter i posmatra ga trljajui ruke.
Diui glavu.) Kad bi mi bar bilo jasno! Ah! Zevse, kralju neba, retko sam ti se obraao, i nisi mi bio
naklonjen, ali ti si svedok da sam eleo samo Dobro od Zla, i treba mi neko da mi odredi put. Zavse, treba li
da se kraljevski sin, izgnan iz svoga rodnog grada, pobono pomiri s izgnanstvom i da ode sputene glave,
kao pas traga? Je li to tvoja volja? Ne mogu da verujem. Meutim... zabranio si da se proliva krv... Ah! ko
govori o prolivanju krvi? ne znam vie ta govorim... Zevse, preklinjem te; ako su mirenje i gnusna
poniznost zakoni koje mi nalae, izrazi volju nekim znakom, jer nita vie nije jasno.
JUPITER (za sebe): Ma kako da ne: na slubi! Abraksa, abraksa, ce, ce! (Pojavljuje se svetlo oko kamena.)
ELEKTRA (poinje da se smeje): Danas ima uda u izobilju! Vidi, poboni Filebe, vidi ta se dobija kada
se bogovi pitaju za savet! (Hvata je ludi smeh.) Dobri mladi... poboni Fileb: Daj mi znak, Zevse, daj mi
znak! I eto, svetlost se razliva oko posveenog kamena. Odlazi! U Korint! U Korint! Odlazi!
OREST (posmatrajui kamen): Dakle... to je Dobro? (Pauza; on zagleda oko kamena.) Pobei tiho. Sasvim
tiho. Uvek govoriti Izvinite i Hvala... je li to to? (Pauza; jo uvek zagleda kamen.) Dobro. Njihovo
Dobro. (Pauza.) Elektro!
ELEKTRA: Odlazi brzo, odlazi brzo. Nemoj razoaravati tu mudru dadilju koja se nadvija nad tobom sa
visina Olimpa. (Ona zastaje, zbunjena.) ta ti je?
OREST (izmenjenim glasom): Postoji i drugi put.
ELEKTRA (prestraeno): Nemoj biti zao, Filebe. Traio si zapovesti bogova: pa dobro, zna ih.
OREST: Zapovesti?... a, da... hoe da kae svetlost tamo, oko onog velikog ljunka? Nije ta svetlost za
mene, i sada mi vie niko ne moe izdavati zapovesti.
ELEKTRA: Govori u zagonetkama.
OREST: Kako si odjednom daleko od mene... kako se sve promenilo! Bilo je neto ivo i toplo oko mene.
Neto to je maloas umrlo. Kako je sve prazno! Ah! kakva beskrajna praznina, unedogled... (Naini korak.)
Pada no... Ne misli da je hladno?... Ali ta... ta je umrlo? Kaem ti da postoji i drugi put... moj. Ti ga ne
vidi? On polazi odavde i sputa se gradu. Treba sii, razume, sii do vas, vi ste na dnu rupe, sasvim na
dnu... (Pribliava se.) Ti si moja sestra i taj grad je moj grad. Moja sestra! (Hvata je za ruku.)
ELEKTRA: Pusti me! Mui me, plaim te se i ne pripadam ti.
OREST: Znam. Isuvie sam lak. Treba da uzmem na plea neki teret koji e me sruiti do dna Argosa.
ELEKTRA: ta e uiniti?
OREST: Priekaj. Pusti me da kaem zbogom onoj lakoi bez mrlje koja je bila moja. Pusti me da kaem
zbogom svojoj mladosti. Ima veeri, korintskih ili atinskih veeri, punih pesama i mirisa koje mi nikada vie
nee pripadati. I jutara, punih nade... No, zbogom, zbogom! (Ide prema Elektri.) Hodi, Elektro, pogledaj na
grad. On je tamo, crven pod suncem, bruji od ljudi i muva, u upornoj tromosti letnjeg popodneva; on me
odbacuje svim svojim zidinama, svim svojim zatvorenim vratima. Pa ipak, predae mi se, oseam to jo od
jutros. I ti, Elektro, i ti e mi se predati. Uzeu vas. Postau sekira i raspolutiu te tvrdoglave zidine,
rasporiu trbuh tim pobonim kuama, i iz njihovih e se razjapljenih rana dii miris hrane i tamjana;
postau sekira i zabiu se u srce toga grada, kao sekira koja se zabija u srce hrasta.
ELEKTRA: Kako si se promenio! Oi ti ne biistaju vie, bez sjaja su i mrane. Avaj! bio si tako blag,
Filebe. A evo, sada govori kao to mi je onaj drugi govorio u snovima.
OREST: uj: pretpostavi da preuzmem na sebe sve grehe tih ljudi koji dru u mranim sobama, okrueni
svojim dragim pokojnicima. Pretpostavi da elim da zasluim ime kradljivac grie savesti i da u sebe

unesem sva njihova kajanja: kajanje ene koja je varala mua, kajanje trgovca koji je pustio svoju majku da
umre, kajanje zelenaa koji je na smrt izmuio svoje dunike? Reci, zar onoga dana kada me budu progonile
grie savesti brojnije od argijskih muva, sve grie savesti grada, zar neu stei pravo graanstva meu
vama? Neu li se ugodno oseati meu vaim okrvavljenim zidinama, kao to se mesar ugodno osea u
svojoj prodavnici, meu krvavim volovima koje tek to je oderao?
ELEKTRA: Hoe da ispata za nas?
OREST: Da ispatam? Kaem da u u sebe uneti vaa kajanja; ali nisam rekao ta u uiniti s tim kretavim
pticama: moda u im zavrnuti iju.
ELEKTRA: A kako bi mogao da uzme na sebe nae zlo?
OREST: Vi elite samo da ga se oslobodite. Kralj i kraljica silom ga odravaju u vaim srcima.
ELEKTRA: Kralj i kraljica... Filebe!
OREST: Bogovi su mi svedoci da nisam eleo da prolivam njihovu krv. (Duga pauza.)
ELEKTRA: Ti si suvie mlad, suvie slab...
OREST: Hoe da ustukne? Sakrij me u palati, odvedi me do kraljevske lonice i videe da li sam slab.
ELEKTRA: Oreste!
OREST: Elektro! Prvi put nazvala si me Orestom.
ELEKTRA: Da. To si ti. Ti si Orest. Nisam te poznala, jer te nisam takvog oekivala. Ali, ovaj gorki ukus u
ustima, ovaj ukus groznice, hiljadu puta sam ga osetila u svojim snovima i prepoznajem ga. Doao si Oreste,
i doneo si odluku, i evo me, kao u mojim snovima, na pragu jednog nepopravljivog postupka, i bojim se, kao
u snu. O, ase koji sam toliko oekivala i kojeg sam se toliko bojala! Od sada trenuci e se povezati kao
tokovi neke maine, i neemo imati spokoja dok ne budu oboje leali, lica nalik na razruene zidine. Sva ta
krv! A ti si taj koji e je proliti, ti koji si imao blage oi! Avaj, nikada vie neu videti tu blagost, nikada vie
neu videti Fileba. Oreste, ti si moj stariji brat i glava nae porodice, zagrli me, zatiti me, jer idemo u susret
velikim patnjama. (Orest je uzima u zagrljaj. Jupiter izlazi iz svog zaklona i odlazi unjajui se. Zavesa.)

DRUGA SLIKA
(U palati: prestona dvorana. Jedan Jupiterov kip, straan i krvav. Dan se gasi.)

SCENA I Elektra ulazi prva i daje znak Orestu da ue.

OREST: Dolaze! (Isue ma.)
ELEKTRA: To straari vre obilazak. Poi sa mnom: ovde emo se sakriti. (Skrivaju se iza prestola.)

SCENA II Isti skriveni. Dva vojnika.

PRVI VOJNIK: Ne znam ta je danas muvama. Poludele su.
DRUGI VOJNIK: Oseaju mrtve i to ih raduje. Ne usuujem se da zevnem iz straha da mi ne ulete u usta i
ne zaigraju kolo na dnu drela. (Elektra se pojavljuje na as i skriva se.) Gle, neto je kripnulo.
PRVI VOJNIK: To Agamemnon seda na svoj presto.
DRUGl VOJNIK: I od njegove iroke stranjice kripe daske sedita? Nemogue mrtvi nemaju teine.
PRVI VOJNIK: Graani nemaju teine. Ali on, pre no je postao mrtav kralj, bio je iv kralj u kome je bilo,
bila godina dobra ili loa, svojih sto dvadeset i pet kila. Neobino bi bilo da mu nije preostalo nekoliko livri.
DRUGI VOJNIK: Onda... ti misli da je on ovde?
PRVI VOJNIK: Gde bi hteo da bude? Kad bih ja bio mrtav kralj, i kada bi svake godine imao odsustvo od
dvadeset i etiri asa, sigurno da bih doao da sednem na svoj presto i da bih tu proveo vasceli dan, seajui
se lepih uspomena iz prolih vremena, ne nanosei nikome zlo.
DRUGI VOJNIK: Govori tako zato to si iv. Ali, da to vie nisi, imao bi isto onoliko mana koliko i drugi.
(Prvi vojnik mu udara amar.) Hej! Hej!

PRVI VOJNIK: To je za tvoje dobro, vidi, ubio sam ih sedam jednim udarcem, itav roj.
DRUGI VOJNIK: Mrtvih?
PRVI VOJNIK: Ma ne, muva! Puna mi je aka krvi. (Brie je o akire.) Proklete muve!
DRUGI VOJNIK: Kad bi bog dao da se mrtve raaju! Vidi sve te mrtvace ovde: ni da zucnu, trude se da ne
smetaju. Crknute muve bile bi im sline.
PRVI VOJNIK: uti, kad samo pomislim da bi ovde moglo da bude i muva sablasti, jo i njih...
DRUGI VOJNIK: to da ne?
PRVI VOJNIK: Jesi li itav? Te ivotinjice crkavaju milionima svakog dana. Da su ostavili po gradu sve
muve koje su uginule prolog leta, bilo bi ih trista ezdeset i pet mrtvih na jednu ivu da se tu vrte oko nas.
Fuj! Vazduh bi bio zaslaen muvama, jeli bismo muve, disali bismo muve, one bi klizile kao lepljiv potoi
u nae dunike i nau utrobu... uj, moda zato ovom odajom lebde tako udni mirisi.
DRUGI VOJNIK: Fuj! Sala kao to je ova, od hiljadu kvadratnih stopa i dovoljno je nekoliko ljudskih
leeva da je okue. Kau da nai mrtvaci imaju lo zadah.
PRVI VOJNIK: uj! ti ljudi siu krv jedni drugima...
DRUGI VOJNIK: Ja kaem da nekog ima. (Oni odlaze da pogledaju iza prestola; Orest i Elektra izlaze,
prolaze ispred prestolnih stepenica i vraaju se u svoje skrovite u trenutku kada vojnici izlaze.)
PRVI VOJNIK: Vidi da nema nikoga. To je Agamemnon, kad ti kaem, prokleti Agamemnon. Mora da je
seo na te jastuke, prav kao protac, i gleda nas: nema druga posla nego da nas gleda.
DRUGI VOJNIK: Bolje bismo uinili da se vratimo na mesta, tim gore ako nam muve golicaju noseve.
PRVI VOJNIK: Vie bih voleo da sam u gardi. Tamo su mrtvi koji se vraaju drugari, obine tiice, kao ti i
ja. Ali kad pomislim da je pokojni kralj ovde, i da broji dugmad koja nedostaju na mojoj uniformi, oseam
se udno, kao da general vri nad nama smotru. (Ulaze Egist, Klitemnestra, sluge s lampama.)
EGIST: Ostavite nas same.

SCENA III Egist, Klitemnestra. Oresti i Elektra skriveni.

KLITEMNESTRA: ta vam je?
EGIST: Jeste li videli? Da ih nisam zastraio, za tili bi se as oslobodili grie savesti.
KLITEMNESTRA: Samo vas to uznemirava? Uvek umete na vreme da rashladite njihovu hrabrost.
EGIST: Moe biti. Vet sam u tim lakrdijama. (Pauza.) alim to sam morao da kaznim Elektru.
KLITEMNESTRA: Zato to sam je rodila? Dopalo vam se da to uradite, a smatram dobrim sve to inite.
EGIST: eno, ne alim to zbog tebe.
KLITEMNESTRA: Zato onda? Niste voleli Elektru.
EGIST: Umoran sam. Evo petnaest godina kako drim u vazduhu, sa dva prsta, griu savesti itavog jednog
naroda. Evo ve petnaest godina kako se oblaim kao strailo: ta crna odea obojila je na kraju i moju duu.
KLITEMNESTRA: Ali, gospodaru, ja...
EGIST: Znam, eno, znam: govorie mi o svojoj grii savesti. E pa, ja ti zavidim na njoj, ona ti ispunjava
ivot. Ja, ja je nemam, ali niko u Argosu nije tuan kao ja.
KLITEMNESTRA: Dragi moj gospodaru... (Pribliava mu se.)
EGIST: Pusti me, droljo! Nije te sramota pred ovim oima?
KLITEMNESTRA: Pred ovim oima? Ma ko nas vidi?
EGIST: Ko? Kralj. Jutros su pustili mrtve.
KLITEMNESTRA: Gospodaru, preklinjem vas... Mrtvi su pod zemljom i nee nam tako brzo smetati. Jeste
li zaboravili da ste sami izmislili te bajke za narod?

EGIST: U pravu si, eno. Vidi koliko sam umoran? Ostavi me, hou da se saberem. (Klitemnestra izlazi.)

SCENA IV Egist, Orest i Elektra skriveni.

EGIST: Je li to, Jupiteru, kralj koji je bio potreban Argosu? Idem tamo-amo, umem da viem snanim
glasom, svuda etam svoju visoku stranu spodobu, i oni koji me sretnu oseaju se krivim do sri u kostima.
Ali, ja sam prazna ljutura: neka ivotinja izjela me je iznutra, a da to nisam ni primetio. Sada gledam u sebe
i vidim da sam mrtviji od Agamemnona. Jesam li rekao da sam tuan? Lagao sam. Pustinja, nebrojeno
nitavilo peska pod jasnim nitavilom neba, nije ni tuna ni radosna: ona je grozna. Ah! Dao bih kraljevstvo
za jednu suzu! (Ulazi Jupiter.)

SCENA V Isti, Jupiter.

JUPITER: Jadikuj: ti si kralj slian svim kraljevima.
EGIST: Ko si ti? ta radi ovde?
JUPITER: Ne poznaje me?
EGIST: Izlazi odavde ili u rei straarima da te izmlate.
JUPITER: Ne prepoznaje me? Ipak si me video. U snu. Istina je da sam stranije izgledao. (Grmljavina,
munje, Jupiter uzima straan izgled.) ta kae sada?
EGIST: Jupiter!
JUPITER: Eto vidi. (Ponovo poinje da se smei, pribliava se kipu.) To sam ja, a? Takvog me vide
stanovnici Argosa kad se mole? (Pauza.) Kako sam ruan! Mora da me ne vole mnogo.
EGIST: Oni vas se boje.
JUPITER: Odlino! Nije ni potrebno da me vole. Voli li me ti, kralju?
EGIST: ta hoete od mene? Nisam li dosta platio?
JUPITER: Nikad dosta!
EGIST: Izgaram na poslu.
JUPITER: Ne preteruj! Dosta dobro izgleda i debeo si. Uostalom, ne prebacujem ti to. To je dobro
kraljevsko salo, uto kao loj za svee, tako i treba. Sazdan si da ivi jo dvadeset godina.
EGIST: Jo dvadeset godina!
JUPITER: eli li da umre?
EGIST: Da.
JUPITER: Kad bi neko uao ovako isukana maa, da li bi pruio svoje grudi tom mau?
EGIST: Ne znam.
JUPITER: Dobro me sluaj: ako pusti da te zakolju kao tele, bie primerno kanjen: ostae kralj u
Tartaru za vena vremena. Eto ta sam doao da ti kaem.
EGIST: Neko hoe da me ubije?
JUPITER: Izgleda.
EGIST: Elektra?
JUPITER: I neko drugi.
EGIST: Ko?
JUPITER: Orest.
EGIST: Ah! (Pauza.) Pa dobro, tako je pisano, ta ja tu mogu?
JUPITER: ta ja tu mogu? (Menjajui ton.) Naredi da uhvate mladia koji se naziva Filebom. Neka ga s
Elektrom bace u neku tamnicu i dozvoljavam ti da ih tamo zaboravi. Dobro? ta eka? Pozovi straare.
EGIST: Neu.

JUPITER: Hoe li biti tako ljubazan da mi saopti razloge svom odbijanju?

EGIST: Umoran sam.
JUPITER: Zato gleda preda se? Okreni prema meni svoje krupne oi podlivene krvlju. Ovamo, ovamo!
Plemenit si i glup kao konj. Ali, nije tvoj otpor od onih koji me ljute: to je zain koji e malo kasnije uiniti
jo ukusnijim tvoje potinjavanje. Jer znam da e na kraju popustiti.
EGIST: Kaem vam da ne elim da uestvujem u vaim planovima. I suvie sam u njima uestvovao.
JUPITER: Hrabro! Odupri se! Odupri se! Ah! kako sam oblaporan na due kao to je tvoja! Oi ti sevaju
munjama, stee pesnice i baca svoje odbijanje u lice Jupiteru. No ipak, glavice, konjiu, ravi konjiu, ve
odavno tvoje mi je srce reklo da. Hajde, bie posluan. Misli li da bez razloga naputam Olimp? Hteo
sam da te obavestim o tom zloinu, jer mi se svia da ga spreim.
EGIST: Da me obavestite!... Ba je to udno.
JUPITER: Naprotiv, ta je prirodnije: hou da odvratim tu opasnost od tvoje glave.
EGIST: Ko je to traio od vas? A Agamemnona, jeste li njega obavestili? Pa ipak, on je eleo da ivi.
JUPITER: O nezahvalne prirode, o nesrene naravi; drai si mi od njega, to ti dokazujem, a ti se ali.
EGIST: Drai od Agamemnona? Ja? Orest vam je drag. Dozvolili ste da se upropastim, pustili ste me da
otrim pravo do kraljevog kupatila sa sekirom u ruci i bez sumnje ste oblizivali usne, tamo gore,
razmiljajui o tome kako je ukusna dua grenika. Ali danas titite Oresta od njega samoga, a mene, koga
ste gurnuli da ubije oca, mene ste izabrali da zadrim ruku sina. Ja sam ba bio pogodan za ubicu. Ali on,
oprostite, za njega nesumnjivo postoje drugi planovi.
JUPITER: Kakva udna ljubomora! Smiri se: ne volim ga vie od tebe. Ja ne volim nikoga.
EGIST: Eto, vidite ta ste nainili od mene, nepravedni boe! I odgovorite: ako danas spreavate zloin koji
smilja Orest, zato ste dopustili moj?
JUPITER: Nisu mi svi zloini podjednako neprijatni. Egiste, obojica smo kraljevi i govoriu s tobom
iskreno: prvi zloin poinio sam ja stvorivi ljude smrtnima. Posle toga, ta ste mogli vi da uinite, vi ubice?
Da zadate smrt svojim rtvama? Kojeta; one su je ve nosile u sebi; u najbolju ruku ubrzavate malo njeno
nastupanje. Zna li ta bi se dogodilo Agamemnonu da ga nisi ti ubio? Tri meseca kasnije umro bi od kapi na
grudima neke lepe robinje. Ali, tvoj zloin mi je dobro posluio.
EGIST: Posluio vam je? Ja ga ispatam ve petnaest godina, a vama je dobro posluio! Jao meni!
JUPITER: Pa ta? Zato to ga ispata on mi slui. Volim zloine koji se isplauju. Voleo sam tvoj, jer je to
bilo slepo i gluvo ubistvo, nesvesno samoga sebe, antiko, slinije kataklizmi nego ljudskom poduhvatu.
Nijednog trenutka nisi mi prkosio: nasrnuo si u nastupu besa i straha, a posle, kada se groznica stiala,
razmiljao si s uasavanjem o svom inu i nisi hteo da ga prizna. Meutim, kakvu sam korist ja iz njega
izvukao! za mrtvog oveka, dvadeset hiljada ljudi ogrezlih u kajanju, eto bilansa. Nisam napravio lo posao.
EGIST: Vidim ta prikrivaju sve te prie: Orest nee oseati griu savesti.
JUPITER: Ni senku grie savesti. Ovoga asa on gradi svoje planove, hladne glave, odmereno. ta e mi
jedno ubistvo bez grie savesti, jedno drsko ubistvo, spokojno ubistvo, lako kao para na ubiinoj dui!
Spreiu to! Ah! mrzim zloine nove generacije, runi su i neplodni kao kukolj. Taj bledi mladi ubie te
kao pile i otii e, krvavih ruku i iste savesti. Na tvom mestu, to bi me poniavalo. Hajde! pozovi straare!
EGIST: Rekao sam neu. Zloin koji se priprema i suvie vam se ne svia da se meni ne bi dopadao.
JUPITER (menjajui ton): Egiste, ti si kralj, obraam se tvojoj kraljevskoj savesti: jer, ti voli da vlada.
EGIST: I onda?
JUPITER: Ti me mrzi, ali mi smo roaci, nainio sam te prema svojoj slici i prilici: kralj je bog na zemlji,
plemenit i grozan kao bog.
EGIST: Grozan? Vi?

JUPITER: Pogledaj me. (Dugo utanje.) Rekao sam ti da sam te nainio prema svojoj slici i prilici. Mi
obojica odravamo red, ti u Argosu, ja u svetu; i ista teka tajna pritiska naa srca.
EGIST: Ja nemam tajni.
JUPITER: Ima. Istu koju i ja. Bolnu tajnu bogova i kraljeva: da su ljudi slobodni. Oni su slobodni, Egiste.
Ti to zna, a oni to ne znaju.
EGIST: Do vraga, kada bi oni to znali, potpalili bi moju palatu sa sve etiri strane. Evo petnaest godina
kako igram komediju da bih skrio od njih njihovu mo.
JUPITER: Vidi da smo slini.
EGIST: Slini? Kakav je to podsmeh to navodi boga da se nazove meni slinim? Otkad vladam, moji
postupci i moje rei tee da izgrade moju sliku; elim da je svaki od mojih podanika nosi u sebi i da osea,
ak i u osami, kako moj strogi pogled pada i na njegove najskrivenije misli. Ali, ja sam svoja rtva: vidim
sebe samo onako kako me oni vide, naginjem se nad otvoreni zdenac njihovih dua i moja je slika tu, sasvim
na dnu, ona me odbija i opinjava. Svemogui boe, ko sam ja ako ne strah koji drugi oseaju prema meni?
JUPITER: A ta misli, ko sam ja? (Pokazujui kip.) I ja takoe imam svoju sliku. Misli li da me od nje ne
hvata vrtoglavica? Ve sto hiljada godina ja igram pred ljudima. Jednu laganu i mranu igru. Potrebno je da
me oni gledaju: sve dok su im oi uperene u mene, oni e zaboravljati da gledaju u sebe. Ako bih se
zaboravio za jedan trenutak, ako bih pustio da se njihov pogled odvrati...
EGIST: ta onda?
JUPITER: Pusti! To se tie jedino mene. Ti si umoran, Egiste, ali na ta se ali? Ti e umreti. A ja neu.
Dok god bude ljudi na ovom zemljinom aru, biu osuen da igram pred njima.
EGIST: Avaj! Ali, ko je nas osudio?
JUPITER: Mi sami; jer, nama vlada ista strast. Ti voli red. Egiste. Red.
EGIST: Red. Istina je. Zbog reda sam zaveo Klitemnestru, zbog reda sam ubio svog kralja; hteo sam da
vlada red i da vlada kroz mene. iveo sam bez elja, bez ljubavi, bez nade: uvodio sam red.
JUPITER: Ne bismo mogli imati drugih: ja sam bog, a ti si roen da bude kralj.
EGIST: Avaj!
JUPITER: Egiste, bie koje sam ja stvorio i moj smrtni brate, u ime toga reda kojem obojica sluimo, ja ti
nareujem: dokopaj se Oresta i njegove sestre!
EGIST: Zar su toliko opasni?
JUPITER: Orest zna da je slobodan.
EGIST (ivo): On zna da je slobodan! Onda nije dosta da ga bacim u okove. Slobodan ovek u jednom
gradu isto je to i ugava ovca u stadu. Okuie itavo moje stado i upropastie moje delo. Svemoni boe,
ta eka, to ga ne zgromi?
JUPITER (polako): Da zgromim? (Pauza. Umoran i pogrbljen.) Egiste, bogovi imaju jednu drugu tajnu...
EGIST: ta e mi rei?
JUPITER: Kada se jednom sloboda rasprsne u dui nekog oveka, bogovi protiv njega ne mogu nita. Jer,
to je stvar ljudi, i na drugim je ljudima samo na njima da ga puste ili zadave.
EGIST (posmatrajui ga): Da ga zadave?... Svakako u te posluati. Ali, ne govori nita vie i ne zadravaj
se dugo ovde, jer neu moi to da podnesem. (Jupiter izlazi.)

SCENA VI Egist ostaje sam za trenutak, zatim Elektra i Orest.

ELEKTRA (skoivi prema vratima): Udari ga! Ne ostavljaj mu vremena da vie; ja uvam vrata.
EGIST: To si, dakle, ti, Oreste?
OREST: Brani se!

EGIST: Neu se braniti. Suvie je kasno da zovem u pomo i srean sam to je kasno. Ali, neu se braniti:
hou da me ubije.
OREST: Dobro. Nije vaan nain. Biu, dakle, ubica. (Udara ga svojim maem.)
EGIST (teturajui): Nisi promaio. Pusti me da te gledam. Je li istina da nema grie savesti?
OREST: Grie savesti? Zato? inim ono to je pravedno.
EGIST: Pravedno je ono to eli Jupiter. Bio si skriven ovde i uo si.
OREST: ta me se tie Jupiter? Pravda je stvar ljudi i nije mi potreban bog da me njoj naui. Pravedno je
zgaziti te, gnusni nitkove, i sruiti tvoju vladavinu nad stanovnicima Argosa, pravedno je vratiti im oseanje
dostojanstva. (Odguruje ga.)
EGIST: Boli.
ELEKTRA: On posre, a lice mu je sivo. Uas! Kako je runo gledati oveka koji umire!
OREST: Umukni! Neka ponese u grob samo seanje na nau radost.
EGIST: Budite prokleti oboje!
OREST: Zar nee zavriti s umiranjem? (Udara ga, Egist pada.)
EGIST: uvaj se muva, Oreste, uvaj se muva. Nije sve gotovo. (Umire.)
OREST (odgurnuvi ga nogom): Za njega je u svakom sluaju sve gotovo. Odvedi me do kraljiine odaje.
ELEKTRA: Oreste...
OREST: ta je?
ELEKTRA: Ona nam vie ne moe nakoditi...
OREST: I onda?... Ne prepoznajem te. Nisi maloas tako govorila.
ELEKTRA: Oreste... ni ja tebe ne prepoznajem.
OREST: Dobro; ii u sam. (Orest izlazi.)

SCENA VII Elektra, sama.

ELEKTRA: Hoe li vikati? (Pauza. Oslukuje.) On koraa hodnikom. Kada otvori etvrta vrata... Ah! ja
sam to htela! Ja to hou, treba daja to hou. (Gleda Egista.) Ovaj ovde je mrtav. To je, dakle, to to sam
elela. Nisam bila svesna toga. (Pribliava mu se.) Stotinu puta videla sam ga u snu, opruenog na tom
istom mestu, s maem u srcu. Oi su mu bile zatvorene, izgledalo je da spava. Sad ne izgleda da spava, i oi
su mu irom otvorene, on me gleda. Umro je i moja je mrnja umrla s njim, a ja sam ovde i iekujem, a ona
je druga jo iva, u dnu svoje odaje, uskoro e poeti da vie. Vikae kao ivotinja. Ah! ne mogu vie da
podnesem taj pogled. (Klekne i baci plat preko Egista.) ta sam htela? (utanje. Zatim Klitemnestrini
krici.) Udario ju je. Majka nam je, a on ju je udario. (Die se.) Eto: moji su neprijatelji mrtvi. Godinama sam
unapred uivala u toj smrti, a sada oseam da mi je srce stegnuto u mengele. Jesam li lagala samu sebe
tokom petnaest godina? Nije istina! Ne moe biti istina! Ja sam kukavica. elela sam ovaj trenutak i jo ga
uvek elim. elela sam da vidim tu gnusnu svinju kako lei pred mojim nogama. (Strgne plat.) ta me se
tie tvoj pogled! Htela sam taj pogled i uivam u njemu. (Sve slabiji krici Klitemnestre.) Neka vie! Neka
vie! Hou njene krike uasa i patnje! (Krici prestaju.) Radost! Plaem od radosti: moji su neprijatelji mrtvi
i moj je otac osveen! (Orest se vraa sa krvavim maem u ruci. Ona mu pritrava.)

SCENA VIII Elektra, Orest.

ELEKTRA: Oreste!
OREST: ega se boji?
ELEKTRA: Ne bojim se, pijana sam. Pijana od radosti. ta je rekla? Je li dugo preklinjala za milost?
OREST: Elektro, neu se kajati za ono to sam uinio, ali ne smatram da je dobro govoriti o tome: postoje
uspomene koje se ne dele. Znaj jedino da je umrla.

ELEKTRA: Proklinjui nas? Reci samo to: proklinjui nas?

OREST: Da. Proklinjui nas.
ELEKTRA: Uzmi me u svoje naruje, voljeni moj, i stegni me iz sve snage. Kako je tamna no i s kakvom
je mukom probija svetlost tih baklji! Voli li me?
OREST: Nije no: to je cik zore. Slobodni smo, Elektro. ini mi se da sam te rodio i da se raam s tobom:
volim te i ti mi pripada. Krv nas dvostruko vezuje, jer smo od iste krvi i zajedno smo prolili krv.
ELEKTRA: Baci svoj ma! Daj mi tu ruku! (Uzima mu ruku i ljubi je.) Prsti su ti kratki i etvrtasti.
Stvoreni su da uzimaju i dre. Mila ruka! Bolja od moje. Kako je postala teka da bi udarila ubice naeg oca!
(Odlazi da uzme baklju i pribliava se Orestu.) Treba da osvetlim tvoje lice, jer no postaje sve gua i ne
vidim te vie dobro. Potrebno mi je da te vidim: kad te ne vidim, bojim te se; ne treba da te isputam iz vida.
Volim te. Treba da mislim da te volim. Kako udno izgleda!
OREST: Ja sam slobodan, Elektro; sloboda se sruila na mene kao munja.
ELEKTRA: Slobodan? Ja se ne oseam slobodnom. Dogodilo se neto to vie ne moemo izmeniti. Moe
li spreiti da ne budemo zauvek ubice nae majke?
OREST: Misli li da bih hteo da to spreim? Izvrio sam svoj in, Elektro, i taj in je dobar. Nosiu ga na
svojim pleima kao onaj ovek koji nosi preko vode putnike, preneu ga na drugu obalu i poloiu raun. I
to bude tei za noenje, vie u se radovati, jer je on moja sloboda. Jo jue sam koraao nasumice zemljom
i hiljade puteva bealo je pod mojim koracima, jer su pripadali drugima. Iao sam svakim od njih i putem
skeledije koji tri du obale, i mazgarevom stazicom, i utabanim putem koijaa; ali, nijedan nije pripadao
meni. Danas je od svih njih ostao samo jedan put, i bog zna kamo vodi; ali, to je moj put. ta ti je?
ELEKTRA: Ne mogu vie da te vidim! Te svetiljke ne osvetljavaju. ujem tvoj glas, ali on mi zadaje bol,
see kao no. Hoe li odsad uvek biti tako mrano, ak i danju? Oreste! Evo ih!
OREST: Koga?
ELEKTRA: Evo ih! Odakle dolaze? Padaju s tavanice kao grozdovi crnog groa i od njih zidovi postaju
crni; zavlae se izmeu svetiljke i mojih oiju i njihove mi senke otimaju tvoje lice.
OREST: Muve...
ELEKTRA: uj!... uj um njihovih krila, slian brujanju kovanice! One nas okruuju, Oreste. One nas
vrebaju; zaas e se stutiti na nas, i osetiu hiljade ljigavih nogu po telu. Kamo da beimo, Oreste? One se
nadimaju, nadimaju, sad su velike kao pele, svuda e nas pratiti u gustom roju! Uas! Vidim njihove oi,
hiljade oiju koje nas gledaju.
OREST: ta nas se tiu muve?
ELEKTRA: To su Erinije, Oreste, boginje grie savesti.
GLASOVI (iza vrata): Otvorite! Otvorite! Ako ne otvorite, razvaliemo vrata! (Tupi udarci u vrata.)
OREST: Klitemnestrini krici privukli su straare. Doi! Odvedi me u Apolonovo svetilite; tamo emo
provesti no, zatieni od ljudi i muva. Sutra u govoriti svom narodu. (Zavesa.)

TREI IN
(Apolonov hram. Polumrak. Apolonov kip na sredini scene. Elektra i Orest spavaju u podnoju kipa,
obujmivi njegove noge svojim rukama. Erinije, poreane ukrug, stoje oko njih. Spavaju stojei, kao rode. U
dnu jedna teka bronzana vrata.)

SCENA I
PRVA ERINIJA (proteui se): Aaaaah! Spavala sam stojeki, sva ukruena od besa, i snevala sam duge
nemirne snove. O, lepi cvete besa, lepi crveni cvete u mom srcu! (Krui oko Oresta i Elektre.) Oni spavaju.
Kako su beli, kako su neni! Kotrljau se preko njihovih trbuha i grudi kao bujica preko ljunka. Glaau
strpljivo to neno meso, trljau ga, grepu ga, istroiu ga do kostiju. (Napravi nekoliko koraka.) O, isto

jutro mrnje! Kakvo divno buenje! oni spavaju, oznojeni su, miriu na groznicu, a ja bdim, svea i okrutna,
moja je dua od bakra i oseam se svetom. (Elektra mrmlja u snu.) Ona jei. Strpljenja, uskoro e
upoznati ujede, nateraemo te da urla pod naim milovanjima. Ui u u tebe kao mujak u enku, jer ti si
moja supruga, i osetie teinu moje ljubavi. Lepa si, Elektro, lepa si od mene; ali videe, moji poljupci
donose starost: pre no to proe est meseci, nainiu od tebe staricu, a ja, ja u ostati mlada. (Naginje se
nad nju.) Lep je to smrtni plen, dobar za jelo; gledam ih, udiem njihov dah, i bes me gui. O slasti, osetiti
da si praskozorje mrnje, biti kande i eljusti, oseati vatru u ilama! Mrnja me plavi i gui, nadolazi u
mojim grudima kao mleko. Probudite se, sestre moje, probudite se; evo jutra.
DRUGA ERINIJA: Sanjala sam da ujedam.
PRVA ERINIJA: Imaj strpljenja: jedan ih bog titi danas, ali ubrzo e ih e i glad isterati iz ovog utoita.
Tada e ih gristi svim zubima.
TREA ERINIJA: Aaaaah! Hou da grebem!
PRVA ERINIJA: Priekaj malo: uskoro e tvoji gvozdeni nokti urezati hiljade crvenih brazdi u put krjvaca.
Primaknite se, sestre moje, doite da ih vidite. Kako su mladi!
DRUGA ERINIJA: Kako su lepi!
PRVA ERINIJA: Radujte se; suvie su esto zloinci stari i runi; vie je nego retka velika radost da se
unitava ono to je lepo.
ERINIJE: Juhu! Juhuhu!
TREA ERINIJA: Orest je gotovo dete. Moja e mrnja imati prema njemu materinske nenosti. Uzeu na
svoja kolena njegovu bledu glavu, milovau mu kose.
PRVA ERINIJA: A zatim?
TREA ERINIJA: A zatim u odjednom zariti ova dva prsta u njegove oi. (Sve tri se smeju.)
PRVA ERINIJA: Oni uzdiu, miu se; brzo e se probuditi. Hajde, sestre moje, sestre moje muve, razbudite
krivce naom pesmom.
HOR ERINIJA: Bzzz, bzzz, bzzz, bzzz. Spustiemo se na tvoje gnjilo srce kao muve na slatki. Gnjilo
srce, krvavo srce, ukusno srce. Skupljaemo kao pele gnoj i sukrvicu tvog srca. Od toga emo nainiti med,
videe, lepi zeleni med. Kakva bi nas ljubav mogla tako ispuniti kao mrnja? Bzzz, bzzz, bzzz, bzzz.
Biemo nepomine oi kua. Reanje psa koji e keziti zube pri tvom prolazu. Zujanje koje e leteti nebom
iznad tvoje glave. umski zvuci. Zvidanje, pucketanje, hukanje, ukanje. Biemo no. Mrkla no tvoje
due. Bzzz, bzzz, bzzz, bzzz. Juhuhu! juhuhu! juhuhu! Bzzz, bzzz, bzzz, bzzz. Mi muve sisamo gnoj. Sve
emo s tobom podeliti. Traiemo hranu u tvojim ustima. I zrak svetlosti u dnu oiju. Pratiemo te do groba.
I ustupiemo mesto tek crvima. Bzzz, bzzz, bzzz, bzzz. (One igraju.)
ELEKTRA (koja se budi): Ko to govori? Ko ste vi?
ERINIJE: Bzz, bzz, bzz.
ELEKTRA: Ah! Evo vas. Dakle? Zaista smo ih ubili?
OREST (budei se): Elektro!
ELEKTRA: Ko si ti? Ah! Ti si Orest. Odlazi.
OREST: ta ti je?
ELEKTRA: Bojim te se. Sanjala sam da je majka pala nauznak i da krvari, i njena je krv tekla potoiima
ispod svih vrata palate. Pipni mi ruke, hladne su. Ne, pusti me. Ne dodiruj me. Je li mnogo krvarila?
OREST: Umukni.
ELEKTRA (razbudivi se odjednom): Pusti me da te gledam: ubio si ih. Ti si ih ubio. Tu si, budi se, nita
ne pie na tvom licu, pa ipak, ti si ih ubio.

OREST: I onda? Da, ja sam ih ubio. (Pauza.) I ja, i ja se tebe bojim. Bila si tako lepa, jue. Reklo bi se da ti
je neka ivotinja raskopala lice svojim kandama.
ELEKTRA: ivotinja? Tvoj zloin. On mi kida obraze i kapke: ui i zubi su mi goli. A one? Ko su one?
OREST: Ne misli na njih. Nita ti ne mogu.
PRVA ERINIJA: Neka doe meu nas, ako se usuuje, i videe da li joj nita ne moemo.
OREST: Mir, kuje! U kuicu! (Erinije gunaju.) Ona koja je jue u beloj haljini igrala na stepenicama
hrama, je li mogue da si to bila ti?
ELEKTRA: Ostarila sam. Za jednu no.
OREST: Jo si lepa, ali... ma gde sam video te mrtve oi? Elektro... lii na nju; lii na Klitemnestru. Da li
je vredelo ubiti je? Kada gledam svoj zloin u tim oima, uasavam ga se.
PRVA ERINIJA: To je zato to te se ona uasava.
OREST: Je li istina? Je li istina da me se uasava?
ELEKTRA: Pusti me.
PRVA ERINIJA: ta, jo sumnja? Kako da te ne mrzi? ivela je sa snovima; ti si doao, donio krvoprolie
i svetogre. I eto je, deli tvoju krivicu, prikovana uz taj pijedestal, jedini deo zemlje koji joj je preostao.
OREST: Ne sluaj je.
PRVA ERINIJA: Nazad! Oteraj ga, Elektro, nemoj pustiti da te dotakne njegova ruka. To je kasapin! Nosi
na sebi otuni miris svee krvi. Ubio je staru veoma neveto, znas, i to ne odjednom.
ELEKTRA: Ne lae?
PRVA ERINIJA: Moe mi verovati, bila sam tamo, zujala sam oko njih.
ELEKTRA: Zadao je vie udaraca?
PRVA ERINIJA: Dobro tue. I svaki put ma je uinio krc u rani. Zaklanjala je lice i stomak rukama, i
on joj je iskasapio ruke.
ELEKTRA: Mnogo je patila? Nije odmah umrla?
OREST: Ne gledaj ih vie, zapui ui, a naroito nemoj ih ispitivati; izgubljena si ako ih ispituje.
PRVA ERINIJA: Strano je patila.
ELEKTRA (zaklanjajui lice rukama): O!
OREST: Ona hoe da nas rastavi, ona podie oko tebe zidove usamljenosti. uvaj se: kada bude sama,
bacie se na tebe. Elektro, mi smo se zajedno odluili na ubistvo, treba zajedno da snosimo posledice.
ELEKTRA: Smatra li da sam ga ja elela?
OREST: Zar to nije istina?
ELEKTRA: Ne, nije istina... ekaj. Da! Ne znam vie. Sanjala sam taj zloin. Ali ti, ti si ga izvrio, delatu
svoje sopstvene majke?
ERINIJE (smejui se i viui): Delatu! Delatu! Delatu! Kasapine!
OREST: Elektro, iza tih vrata je svet. Svet i jutro. Napolju sunce se die iznad puteva. Uskoro emo izai,
ii putevima obasjanim suncem i te keri noi izgubie svoju mo: zraci sunca proburazie ih kao maevi.
ELEKTRA: Sunce...
PRVA ERINIJA: Nikad vie nee videti sunce, Elektro. Zabiemo se izmeu njega i tebe kao oblak
skakavaca i svuda e nositi no na glavi.
ELEKTRA: Pustite me! Prestanite da me muite!
OREST: Tvoja slabost njihova je snaga. Gle: ne usuuju se nita meni da kau. uj: neki bezimeni uas
spustio se na tebe i deli nas. Pa ipak, ta si ti proivela to ja nisam? Misli li da e moje ui ikada prestati da
sluaju jeanje moje majke? A njene ogromne oi dva unitena okeana na licu od krede, misli li da e

moje oi ikada prestati da ih vide? A mora koja te prodire, misli li da e ikada prestati da me mui? No, ta
me se to tie: ja sam slobodan. Iznad more i uspomena. Slobodan. I pomiren sa samim sobom. Ne treba da
mrzi sebe, Elektro. Daj mi ruku: neu te napustiti.
ELEKTRA: Pusti moju ruku! Bojim se tih crnih kuja oko nas, ali se jo vie bojim tebe.
PRVA ERINIJA: Vidi! Zar ne, lutkice, manje se boji nas nego njega? Mi smo ti potrebne, Elektro, ti si
nae dete. Potrebni su ti nai nokti da ti riju po puti, potrebni su ti nai zubi da ti grizu grudi, potrebna ti je
naa ljudoderska ljubav da te odvrati od mrnje koju osea prema sebi, potrebno ti je da pati telom da bi
zaboravila patnje due. Doi! Doi! Treba da sie samo dve stepenice, prihvatiemo te u nae naruje, nai
e poljupci raskidati tvoju nenu put i bie to zaborav, zaborav u velikom istom plamenu bola.
ERINIJE: Doi! Doi! (One igraju veoma polako. kao da ele da je opine. Elektra ustaje.)
OREST (zgrabivi je za ruku): Ne idi tamo, preklinjem te, to e biti tvoja propast.
ELEKTRA (otrgne se): Mrzim te! (Silazi niz stepenice, Erinije je hvataju.) U pomo! (Ulazi Jupiter.)

SCENA II Isti, Jupiter

JUPITER: Na mesto!
PRVA ERINIJA: Gospodar! (Erinije se sa aljenjem sklanjaju, ostavljajui Elektru opruenu na zemlji.)
JUPITER: Jadna deca! (Pribliava se Elektri.) Eto dokle smo stigli. Bes i saaljenje bore se za moje srce.
Ustani, Elektro: dok ja budem ovde, moje ti kuje nee naneti zla. (Pomae joj da ustane.) Kakvo strano
lice! Jedna jedina no! Gde je tvoja seoska sveina? Za jednu jedinu no istroili su se tvoja jetra, slezina i
plua, tvoje je telo postalo golemi jad. Ah! tata i luda mladosti, koliko ste zla sebi naneli!
OREST: Mani taj dobronamerni ton: on loe prilii kralju bogova.
JUPITER: A ti, mani taj ponosni ton: on nipoto ne prilii jednom krivcu koji ispata svoj greh.
OREST: Ja nisam krivac i ne moe me naterati da ispatam ono to ne smatram zloinom.
JUPITER: Moda se zavarava, ali strpljenja: neu te dugo ostaviti u zabludi.
OREST: Mui me koliko te volja: ni zbog ega ne alim.
JUPITER: ak ni zbog ponienja u koje je tvoja sestra gurnuta tvojom krivicom?
OREST: ak ni zbog toga.
JUPITER: uje li ga, Elektro? To je onaj koji je tvrdio da te voli.
OREST: Volim je vie no sebe. Ali, patnje potiu od nje same i jedino ih se ona moe osloboditi.
JUPITER: A ti? Moda si i ti slobodan?
OREST: To ti dobro zna.
JUPITER: Pogledaj me, bestidno i glupo stvorenje! Divan utisak ostavlja, sav zgren izmeu nogu boga
koji rado prua pomo, s tim izgladnelim kujama koje te opsedaju! Ako se usuuje da tvrdi da si slobodan,
onda treba slaviti slobodu zatvorenika okovanog lancima, na dnu tamnice, i slobodu raspetoga roba.
OREST: to da ne?
JUPITER: Pazi se: hvalie se, jer te Apolon titi. Ali, Apolon je moj i te kako posluni sluga. Ako dignem
prst, napustie te.
OREST: Dobro! Digni prst, digni celu aku!
JUPITER: emu? Nisam li ti rekao da mi je mrsko da kanjavam? Doao sam da vas spasem.
ELEKTRA: Da nas spase? Prestani da se podsmeva, gospodaru osvete i smrti, jer nije dozvoljeno ak ni
jednom bogu da onima koji pate prua varavu nadu.
JUPITER: Za etvrt asa moe biti napolju.
ELEKTRA: iva i zdrava?
JUPITER: Ima moju re.

ELEKTRA: ta e mi traiti u zamenu?

JUPITER: Ne traim ti nita, dete moje.
ELEKTRA: Nita? Jesam li dobro ula, dobri boe, oboavani boe?
JUPITER: Ili skoro nita. Ono to mi najlake moe dati: malo kajanja.
OREST: uvaj se, Elektro: to nita pritiskivae ti duu kao planina.
JUPITER (Elektri): Ne sluaj ga. Bolje mu odgovori: kako da ne pristanem da ga se odreknem drugi ga je
poinio. Jedva bi se moglo rei da si mu bila sauesnik.
OREST: Elektro! Hoe li porei petnaest godina mrnje i nadanja?
JUPITER: Ko govori o poricanju? Ona nikada nije elela taj bezboni in. Hajde! Moe se poveriti u moje
ruke. Zar ja ne itam u srcima?
ELEKTRA (nepoverljivo): I ti ita u mom srcu da nisam elela taj zloin? Poto sam petnaest godina
sanjala o ubistvu i osveti?
JUPITER: Bah! Ti krvavi snovi koje si ljuljukala posedovali su neku vrstu nevinosti: oni su ti prikrivali
tvoje ropstvo, vidali su rane tvoga ponosa. Ali, nikada nisu sanjali o tome da ih ostvari. Varam li se?
ELEKTRA: Ah! boe moj, dragi boe, kako elim da se ne vara!
JUPITER: Ti si sasvim mala devojica, Elektro. Druge devojice ele da postanu bogatije ili lepe od svih
ena. A ti, zaarana groznom sudbinom svoje rase, ti si elela da postane najtunija i najvea zloinka. Nisi
elela zlo: elela si samo svoju sopstvenu nesreu. U tvojim godinama deca se jo igraju lutkama ili kolice;
a ti, jadna mala, bez igraaka i drutva, igrala si se ubistva, jer je to igra koja se moe igrati bez sadruga.
ELEKTRA: Avaj! Avaj! Sluam te i jasno vidim sebe.
OREST: Elektro! Elektro! Sada si ti kriva. Ko moe da zna ono to si htela ako ne ti sama? Hoe li pustiti
nekog drugog da o tome odluuje? Zato izobliavati prolost koja ne moe vie da se brani? Zato se
odrie one razgnevljene Elektre kakva si bila, te mlade boginje mrnje koju sam toliko voleo? I zar ne vidi
da se taj svirepi bog poigrava tobom?
JUPITER: Da se poigravam? Bolje sasluajte to vam predlaem: ako se odreknete svog zloina, postaviu
vas oboje na argijski presto.
OREST: Na mesto naih rtvi?
JUPITER: Tako treba da bude.
OREST: I da obuem odeu jo mlaku od pokojnog kralja?
JUPITER: Nju ili neku drugu, nema znaaja.
OREST: Da, samo neka bude crna, zar ne?
JUPITER: Nisi li u alosti?
OREST: U alosti za majkom, zaboravio sam. A treba li da i moje podanike obuem u crno?
JUPITER: Oni ve nose crninu.
OREST: Istina je. Ostavimo im vremena da iznose svoju staru odeu. Dobro! Jesi li razumela, Elektro? Ako
prolije nekoliko suza, dae ti Klitemnestrine podsuknje i koulje, te smrdljive i prljave koulje koje si
petnaest godina prala sopstvenim rukama. eka te takoe i njena uloga, treba samo da je preuzme; iluzija
e biti savrena, svi e verovati da ponovo vide tvoju majku, jer si poela da lii na nju. Ja sam gadljiviji:
neu navui pantalone lakrdijaa koga sam ubio.
JUPITER: Visoko die glavu: nasrnuo si na jednog oveka koji se nije branio i na jednu staricu koja je
molila za milost: ali onaj ko bi te sluao kako govori, ne znajui to, mogao bi da poveruje da si spasao svoj
rodni grad, borei se sam protiv tridesetorice.
OREST: Moda sam zaista spasao svoj rodni grad.

JUPITER: Ti? Zna li ta je iza ovih vrata? graani Argosa, svi graani Argosa. Oni ekaju svog spasioca
kamenjem, vilama i toljagama da bi mu pokazali svoju zahvalnost. Sam si kao gubavac.
OREST: Jesam.
JUPITER: Hajde, ne ponosi se. Bacili su te u usamljenost prezira i uasa, najvea kukavice od svih ubica!
OREST: Najvea kukavica od svih ubica jeste onaj ko ima griu savesti.
JUPITER: Oreste! Ja sam stvorio i tebe i sve na svetu. Pogledaj! (Zidovi hrama se razmiu. Pojavljuje se
nebo osuto zvezdama koje krue. Jupiter se nalazi u dnu scene. Njegov glas je postao silan mikrofon ali
jedva moe da se razume.) Pogledaj te planete koje krue odreenim redosledom ne sudarivi se ikada: ja
sam podesio njihovo kretanje onako kako treba. Sluaj harmoniju sfera, tu silnu pesmu zahvalnicu prirode
koja odzvanja na etiri kraja neba. (Melodramska melodija.) Po mojoj zapovesti se vrste odravaju, ja sam
odredio da ovek raa uvek oveka i da tene postane pas. Po mojoj zapovesti neni jezik plima dolazi da
lie pesak i povlai se u utvreni as, ja inim da biljke rastu i moj dah vodi oko Zemlje oblak ut od
polenovog praha. Nisi kod svoje kue, uljezu; osea se u svetu kao trn u mesu, kao zverokradica u
vlastelinskoj umi: jer svet je dobar, ja sam ga stvorio po svojoj volji i ja sam Dobro. Ali ti, ti si uinio zlo, i
poredak stvari te optuuje svojim skamenjenim glasovima. Dobro je svuda, ono je sr zove, sveina izvora,
pare belutka, teina kamena: nai e ga ak i u prirodi vatre i svetlosti, ak te i tvoje telo izdaje, jer je
oblikovano prema mojim odredbama. Dobro je u tebi, van tebe: ono te probada kao kosa, ono te mrvi kao
planina, nosi te i valja kao more; Dobro je dozvolilo uspeh tvoga nedela, jer ono je bilo svetlost svee,
vrstina tvoga maa, snaga tvoje miice. A to zlo kojim se toliko ponosi, ijim se tvorcem naziva ta je
ono ako ne odraz bia, potajni put, varljiva slika, ije postojanje podrava Dobro. Vrati se u samoga sebe,
Oreste; svemir smatra da nisi u pravu, i ti si nula u svemiru. Vrati se u prirodu, izopaeni sine: spoznaj svoju
greku, zgrozi se, istrgni je iz sebe kao pokvareni i smrdljivi zub. U suprotnom, boj se da se more ne povue
pred tobom, da izvori na tvom putu ne presahnu, i da se zemlja ne raspadne u prah pod tvojim nogama.
OREST: Neka se raspadne! Neka me stenje zazida i neka biljke uvenu pri mome prolasku: itav tvoj svet
nije dovoljan da bi mi dokazao da nisam u pravu. Ti si kralj bogova, Jupiteru, kralj kamenja i zvezda, kralj
morskih talasa, ali ti nisi kralj ljudi. (Zidovi se pribliavaju, Jupiter se ponovo pojavljuje, umoran i
pogrbljen, i poinje da govori svojim prirodnim glasom.)
JUPITER: Ja nisam tvoj kralj, bestidni crve! A ko te je stvorio?
OREST: Ti. Ali nije trebalo da me stvori slobodnim.
JUPITER: Dao sam ti slobodu da bi mi sluio.
OREST: Moda, ali ona se okrenula protiv tebe i mi tu nita ne moemo, ni jedan, ni drugi.
JUPITER: Najzad! Evo izvinjenja!
OREST: Ja se ne izvinjavam.
JUPITER: Zaista? Zna da mnogo lii na izvinjenje ta sloboda ijim se robom naziva?
OREST: Ja nisam ni gospodar, ni rob. Ja sam sloboda! Poto si me stvorio, prestao sam da ti pripadam.
ELEKTRA: Tako ti naeg oca, Oreste, zaklinjem te, nemoj dodavati huljenje zloinu!
JUPITER: uj ta ti govori. I izgubi nadu da e je privoleti svojim razlozima: taj jezik izgleda prilino nov
njenim uima i prilino sablanjiv.
OREST: I mojim, Jupiteru. I mome grlu koje apue rei i mom jeziku koji ih pri prolazu oblikuje: teko mi
je da shvatim samoga sebe. Jo jue bio si koprena na mojim oima, vosak u mojim uima; jo jue sam
imao opravdanje: ti si bio moje opravdanje to postojim, jer si me stvorio da sluim tvojim planovima, a svet
je bio stara svodilja koja mi je neprekidno govorila o tebi. A zatim, ti si me napustio.
JUPITER: Napustio, ja?
OREST: Jue, bio sam pored Elektre; sva se priroda zbijala oko mene: ona je opevala tvoje Dobro, kao
sirena, i delila mi savete akom i kapom. Da bi me privoleo na blagost, uareni dan se ublaio kao to se

pogled zamagljuje; da bi mi propovedalo zaborav uvrede, nebo je postalo ljupko kao oprotaj. Pokoravajui
se tvojim nareenjima, digla se moja mladost, stajala mi je pred oima, prekljinjui kao verenica koja e biti
ostavljena: video sam svoju mladost poslednji put. Ali, odjednom se sloboda razlila u meni i proela me,
priroda je ustuknula, i nisam vie imao godina, osetio sam se potpuno sam, sred tvog bezopasnog sveta, kao
neko ko je izgubio svoju senku; nita vie nije postojalo na nebu, ni Dobro, ni Zlo, niti iko da mi zapoveda.
JUPITER: Pa? Treba li da se divim ovci koju uga izgoni iz stada ili gubavcu zatvorenom u karantinu? Seti
se, Oreste, bio si deo moga stada, pasao si travu mojih polja sred mojih ovaca. Tvoja sloboda nije nita
drugo do uga koja te nagoni da se ee, ona nije nita drugo do izgnanstvo.
OREST: Pravo kae: izgnanstvo.
JUPITER: Zlo jo nije tako uzelo maha: od jue je. Vrati se meu nas. Vrati se: vidi kako si sam, ak te i
tvoja sestra naputa. Bled si, uas ti iri zenice. Nada se ivotu? Nagriza te neoveno zlo, tue mojoj
prorodi, tue tebi samom. Vrati se: ja sam zaborav, ja sam odmor.
OREST: Tu samom sebi, znam. Van prirode, protiv prirode, bez opravdanja, bez utoita, osim u samom
sebi. Ali, neu se podvrgnuti tvom zakonu: osuen sam da se povinujem samo svome. Neu se vratiti
prirodi: hiljade je puteva koji vode k tebi oznaeno u njoj, ali ja mogu da sledim samo svoj put. Priroda se
grozi oveka, a ti, a ti, vrhovni vladaru bogova, ti se grozi ljudi.
JUPITER: Tano: kada lie na tebe, mrzim ih.
OREST: Priuvaj se: priznaje svoju slabost. Ja tebe ne mrzim. ega ima izmeu nas? Kliznuemo jedan
pored drugog bez dodira, kao dve lae. Ti si bog, a ja sam slobodan. Na slian nain smo sami i naa mora je
slina. Ko ti kae da tokom ove duge noi nisam tragao za griom savesti? Gria savesti. San. Ali ja, ja ne
mogu vie da imam griu savesti. Niti mogu da spavam. (Pauza.)
JUPITER: ta namerava da uradi?
OREST: Ljudi iz Argosa su moji ljudi. Treba da im otvorim oi.
JUPITER: Jadni ljudi! Dae im usamljenost i sramotu, strgnuce tkanine kojima sam ih pokrio i odjednom
e im razotkriti njihovu egzistenciju, njihovu bestidnu i bljutavu egzistenciju, koja im je data ni radi ega.
OREST: Zato da im uskratim oajanje koje je u meni kada je to njihov zgoditak?
JUPITER: ta e oni s njim uiniti?
OREST: Ono to budu hteli: oni su slobodni, a ljudski ivot poinje s one strane oajanja. (Pauza.)
JUPITER: Dobro, Oreste, sve to bilo je predvideno. Trebalo je da jedan ovek doe da najavi suton moje
moi. To si, dakle, ti? Ko bi to poverovao, jue, gledajui tvoje devojako lice?
OREST: Zar bih i ja sam poverovao? Rei koje izgovaram suvie su velike za moja usta, one me raskidaju;
sudbina koju nosim suvie je teka za moju mladost, ona ju je smrvila.
JUPITER: Ne volim te, pa ipak te alim.
OREST: I ja alim tebe.
JUPITER: Zbogom, Oreste. (Ide u stranu.) to se tebe tie, Elektro, razmisli o ovom: moja vladavina jo
nije dokrajena, ni izdaleka i neu da napustim borbu. Vidi da li si sa mnom ili protiv mene. Zbogom.
OREST: Zbogom. (Jupiter izlazi.)

SCENA III Isti, bez Jupitera. Elektra lagano ustaje.

OREST: Kuda e?
ELEKTRA: Pusti me. Nemam ta da ti kaem.
OREST: Ti koju sam jue upoznao, treba li da te zauvek izgubim?
ELEKTRA: Da su dali bogovi da te nikada ne upoznam!

OREST: Elektro! Sestro moja, moja draga Elektro! Moja jedina ljubavi, jedina nenosti moga ivota, ne
ostavljaj me potpuno samog, ostani sa mnom!
ELEKTRA: Lopove! Nisam imala gotovo nita osim malo spokojstva i nekoliko snova. Ti si mi uzeo sve, ti
si pokrao moju sirotinju. Bio si mi brat, glava nae porodice, trebalo je da me titi; ali, ti si me bacio u krv,
crvena sam kao oderani vo; sve muve idu za mnom, nezasitnice, i moje je srce jedna uasna konica.
OREST: Ljubavi moja, istina je, sve sam ti uzeo i nemam nita da ti dam, osim svoga zloina. Ali, to je
ogroman dar. Misli li da on ne pritiskuje moju duu kao olovo? Bili smo suvie laki, Elektro, sada nae
noge upadaju u zemlju kao tokovi kola u izlokani put. Doi, krenuemo na put i koraaemo tekim
koracima, povijeni pod svojim dragocenim teretom. Dae mi ruku i otii emo...
ELEKTRA: Kamo?
OREST: Ne znam. U susret sebi samima. Preko reka i planina postoje jedan Orest i jedna Elektra koji nas
oekuju. Moraemo ih strpljivo traiti.
ELEKTRA: Neu vie da te sluam. Nudi mi samo nesreu i gaenje. (Ona skae na scenu. Erinije se
polako pribliavaju.) U pomo! Jupiteru, kralju bogova i ljudi, kralju moj, uzmi me u svoje naruje, odnesi
me, zatiti me; ravnau se prema tvojim zakonima, biu tvoj rob i pripadau ti, potpuno, ljubiu ti noge i
kolena. Odbrani me od muva, od mog brata, od mene same, ne ostavljaj me samu, posvetiu sav svoj ivot
ispatanju. Kajem se, Jupiteru, kajem se! (Istrava sa scene.)

SCENA IV Orest, Erinije. Erinije kreu za Elektrom. Prva Erinija ih zadrava.

PRVA ERINIJA: Pustite je, sestre moje, ona nam je pobegla. Ali ovaj nam ostaje, i to zadugo, mislim, jer je
njegova sitna dua ilava. On e patiti za dvoje. (Erinije poinju da zuje i pribliavaju se Orestu.)
OREST: Potpuno sam sam.
PRVA ERINIJA: Ma ne, najslai od ubica, ostajem ti ja: videe kakve u igre izmisliti da te razonodim.
OREST: Do smrti u biti sam. Posle...
PRVA ERINIJA: Napred, sestre moje, on gubi vlast nad sobom. Pogledajte, oi mu se ire: uskoro e mu
ivci zabrujati kao ice na harfi pod divnim arpedom uasa.
DRUGA ERINIJA: Uskoro e ga glad isterati iz utoita: upoznaemo ukus krvi pre no to padne vee.
OREST: Jadna Elektra! (Ulazi Pedagog.)

SCENA V Orest, Erinije, Pedagog.

PEDAGOG: Gospodaru, gde ste? Nita se ne vidi. Donosim vam jelo: ljudi Argosa opkolili su hram i ne
moete ni pomisliti da izaete: noas emo da beimo. U meuvremenu, jedite. (Erinije mu prepreuju put.)
O! Ko su ove? Opet sujeverje. Kako alim za pitomom zemljom Atike, gde je moj razum bio u pravu!
OREST: Ne pokuavaj da im se priblii, ivog e te rastrgnuti.
PEDAGOG: Polako, lepotice moje! Drite, uzmite ovo meso i voe, ako moji darovi mogu da vas umire.
OREST: Kae da su se graani Argosa okupili ispred hrama?
PEDAGOG: Da, da! I ne bih znao da vam kaem ko je gori i ko strasnije eli da vam nakodi ove lepe
devojice ili vai dragi podanici.
OREST: Dobro. (Pauza.) Otvori vrata.
PEDAGOG: Jeste li ludi? Oni su tamo, iza vrata, s orujem.
OREST: Uini ono to ti kaem.
PEDAGOG: Ovoga puta ete mi dozvoliti da vas ne posluam. Kamenovae vas, kaem vam.
OREST: Ja sam tvoj gospodar, stare, i nareujem ti da otvori vrata. (Pedagog odkrine vrata.) irom?
(Pedagog otvara vrata i skriva se izajednog krila. Gomila snano gura oba krila i zbunjeno se zaustavlja na
pragu. Jako svetlo.)

SCENA VI Isti, gomila.

UZVIK IZ GOMILE: Na smrt! Na smrt! Kamenujte ga! Rastrgnite ga! Na smrt!
OREST (ne sluajui ih): Sunce!
GOMILA: Bezbonie! Ubico! Kasapine! Raereiemo te! Sipaemo ti rastopljeno olovo u rane!
JEDNA ENA: Ja u ti iskopati oi.
JEDAN OVEK: Ja u ti pojesti jetru.
OREST (uspravivi se): Evo vas, dakle, moji verni podanici! Ja sam Orest, va kralj, sin Agamemnonov, i
ovaj je dan dan moga stupanja na presto. (Gomila guna, zbunjena.) Ne viete vie? (Gomila uti.) Znam:
bojite me se. Pre petnaest godina, upravo na ovaj dan, jedan se drugi ubica pojavio pred vama, imao je
crvene rukavice do lakata, rukavice od krvi, i niste ga se bojali, jer ste proitali u njegovim oima da je jedan
od vaih i da ne poseduje hrabrost svojih postupaka. Zloin koji ne moe da podnese onaj ko ga je poinio,
nije vie niiji zloin, zar ne? To gotovo da je nesrean sluaj. Doekali ste zloinca kao svoga kralja, i stari
zloin poeo je da se unja meu gradskim zidinama, tiho cvilei, kao pas koji je izgubio svoga gospodara.
Gledajte me, graani Argosa, shvatili ste da moj zloin pripada meni; ja ga uzimam na sebe pred suncem, on
je smisao moga ivota i moj ponos, ne moete ni da me kaznite, ni da me saaljevate, i zato me se bojite. Pa
ipak, o moji ljudi, ja vas volim, i zbog vas sam ubio. Zbog vas. Doao sam da traim svoje kraljevstvo, a vi
ste me odbacili, jer nisam bio jedan od vaih. Sada jesam jedan od vaih, o moji podanici, povezani smo
krvlju, i ja zasluujem da budem va kralj. Sve uzimam na sebe, vae grehe i griu savesti, vae none more,
Egistov zloin, sve je moje. Ne bojte se vie vaih mrtvih, to su moji mrtvi. I pogledajte: vae su vas verne
muve napustile radi mene. No ne bojte se, graani Argosa, neu sesti, sav krvav, na presto svoje rtve: jedan
mi ga je bog ponudio i ja sam rekao ne. Hou da budem kralj bez zemlje i bez podanika. Zbogom, ljudi
moji, pokuajte da ivite: sve je novo ovde, sve se moe iznova poeti. I za mene ivot poinje. Jedan udan
ivot. ujte jo i ovo: jednog leta Skirosom su harali pacovi. Bila je to strana poast, sve je razjedala:
stanovnici grada mislili su da e od nje umreti. Ali, jednoga dana, doe jedan svira sa flautom. Stade
uspravno nasred grada ovako. (Ustaje.) Poe da svira u flautu i svi pacovi poee da se tiskaju oko njega.
Zatim poe da hoda krupnim koracima, ovako (Silazi sa pijedestala.), viui ljudima Skirosa: Sklonite se!
(Gomila se sklanja.) I svi pacovi podigoe glave oklevajui, kao to sada rade muve. Pogledajte! Pogledajte
muve! A zatim se bacie odjednom za njim. I svira u flautu i njegovi pacovi iezoe zauvek. Ovako.
(Orest izlazi; Erinije se urlajui bacaju za njim. Zavesa.)

K RAJ