www.skripta.

info
Der Keller

Eine Entziehung 1976

Podrum
Izbavljenje*

* Die Entziehung (osnovno znaenje oduzimanje) ovde treba itati u vezi s Erziehung (vaspitanje) i Verziehung (ravo
vaspitanje, kvarenje), dakle kao izvlaenje, izbavljenje od vaspitavanja kao kvarenja.

Druge ljude sam nalazio u suprotnom pravcu, poto vie nisam iao u omraenu gimnaziju, ve na za
mene spasonosan zanat, ne vie protiv svakog razuma jutrom rano sa sinom vladinog savetnika kroz
Rajhenhalertrase u centar grada, ve sa loserskim kalfom iz susedne zgrade po njegovoj periferiji
kroz Rudolf-Bibltrase, ne na putu kroz zadivljale vrtove i kraj ukusno ureenih vila u visoku kolu
graanstva i malograanska, ve kraj Zavoda za slepe i gluvoneme i preko eleznikog nasipa, pa kroz
reberske vrtove i kraj tarabe sportskog igralita u blizini Leenske ludnice u visoku kolu autsajdera i
siromaha, u visoku kolu za budale i dokumentovane budale u erchauzerfeldskom naselju, u
apsolutno uasnoj gradskoj etvrti, izvoru skoro svih salcburkih sudskih procesa i u podrum kao
prehrambenu radnju Karla Podlahe koji je bio slomljen ovek i osetljiv beki karakter, a eleo da
postane muziar i onda zauvek ostao mali bakalin. Procedura mog prijema u radnju bila je ne moe
biti kraa. Gospodin Podlaha je stupio u sporednu prostoriju u kojoj sam ga ekao, jednom me kratko
pogledao i rekao da mogu da ostanem ako elim, odmah, te je otvorio vrata ormara i izvadio jedan od
svojih mantila i rekao da bi mi mantil mogao odgovarati, pa sam navukao mantil i mantil dodue nije
odgovarao, ali mogao sam ga nositi provizorno, vie puta Podlaha je rekao provizorno, a onda je
kratko razmislio i izveo me kroz radnju dupke punu muterija napolje na ulicu u sporednu zgradu u
kojoj je bio smeten magacin. Tu je trebalo da do podne poistim metlom koju je gazda iznebuha
izvukao iza vrata magacina i tutnuo mi u ruku. U dvanaest e on, Podlaha, sa mnom razgovarati o
svemu ostalom. Ostavio me je samog u mranom magacinu, s perverznom meavinom mirisa i
vlanou svih magacina sa hranom, pa sam u meuvremenu mogao da razmislim o svemu to se
dogodilo. Slubenicu na Birou rada nisam ostavio na miru i za jedan sat sam postigao ono to sam
hteo, egrtsko mesto u Serchauzerfeldskom naselju, da na koristan nain, kako sam mislio, radim
meu ljudima za ljude. Imao sam oseaj da sam se spasao iz jedne od najveih ljudskih besmislica,
gimnazije. Najednom sam osetio: moja egzistencija je opet korisna egzistencija. Spasao sam se iz none
more. Ve sam se video kako u pazarne torbe trpam brano i mast i eer i krompir i griz i hleb, i bio
sam srean. Na sredini Rajhenhalertrase, nalevo krug pa na Biro rada i slubenicu nisam ostavio na
miru. Nudila mi je mnoge adrese, ali dugo nijednu u suprotnom pravcu. Ja sam eleo u suprotni
pravac. Poistio sam magacin, i u podne zakljuao kako mi je bilo naloeno i otiao preko u radnju,
kako je dogovoreno. Gospodin Podlaha me je upoznao s pomonikom (Herbert) i sa egrtom (Karl) i
rekao da o meni i od mene ne eli da dozna ba nita, treba samo da obavim formalnosti a u ostalom
da budem od koristi. injenica je da je re korisno iznenada izgovorio sam od sebe, sasvim bez
naglaska, kao da bi se pri rei korisno radilo o nekoj njegovoj omiljenoj rei. Za mene je to bio moj
moto. Okonao sam jedan period beskorisnosti, inilo mi se jedan nesrean period, jednu stranu
epohu. Imao sam dve mogunosti, to mi je jo i danas jasno, jednu, da se ubijem, za ta mi je
nedostajalo hrabrosti, i/ili da napustim gimnaziju, i iz jednog trenutka u drugi, nisam se ubio i bio sam
na zanatu. Stvar se nastavila. Kod kue su reagovali apatino (majka, staratelj), s najveom
spremnou da razume i shvati (deda). U trenutku su se pomirili s novom situacijom, nije bilo ni
najkrae rasprave. Stvarno sam ve jako dugo bio preputen sebi, u tom trenutku mi je postalo jasno
koliko sam zapravo bio sam. Zgrabiti egzistenciju pa se baciti napolje kroz prozor ili svojima pred
noge, u svakom sluaju uinak bi bio isti. Stavio sam kolsku torbu, kakva je bila, u ugao i vie je
nisam dodirnuo. Deda je umeo dobro da prikrije svoje razoarenje, sad je sanjao o estitom, velikom
trgovcu, u kome bi se, mislio je, moj genije dao jo idealnije ostvariti nego u ma kojem drugom
duhovnom stanju. Za moju propast krivio je okolnosti vremena, to sam bio roen u najnesrenijem
od svih perioda, direktno u bezdanu iz koga po ljudskim merilima vie nema spasa. Najednom su
trgovci, koje je uvek i celog ivota prezirao s usrdnou svog iskustva, za njega postali asni, a trgovac

ne bez veliine. Sam nisam imao predstavu o svojoj budunosti, nisam znao ta bih eleo da postanem,
nita nisam eleo da postajem, samo sam se jednostavno uinio korisnim. Iznenada i neoekivano
naao sam pribeite u tim mislima. Godinama sam iao u fabriku za uenje i sedeo za mainom za
uenje koja mi je zagluila ui i oaavila razum, sad sam najednom opet bio zajedno s ljudima koji
nisu znali nita o toj fabrici za uenje i koji nisu bili ugroeni tom mainom za uenje jer s njom nisu
bili doli u dodir. Voleo sam i uvaavao to to sam sad video. Dani u kojima su u radnji bile stotine
gladnih, i u kojima su u podrum u osam ujutro gladni i polugladni juriali kao na tvravu hrane,
smenjivali su se s danima koji su pripadali starim usamljenicama i alkoholiakama. Ali podrum kao
prehrambena radnja Karla Podlahe uvek je bio centar naselja, ovde nije bilo nijednog drugog sta za
razgovor, nikakve krme ili kafane, samo te zgradurine, konstruisane samo za unitavanje i
kompromitovanje njihovih stanovnika, u ijoj bi monotoniji i odbojnosti svaka, sasvim svejedno
kakva dua morala da se pokvari i usahne i propadne. U podrum su dolazile ene i kad nisu nita
kupovale, ak i bez najmanjeg razloga za kupovinu, uvek iznova, gotovo sve u ma koje doba
odjednom u neprilici, samo da bi mogle razmeniti par rei, ve pri njihovoj pojavi na betonskim
stepenicama bilo je jasno, i savreno jasno kad bi sile i ule u podrum, da su samo pobegle iz ojih
gnusnih domova na malo umirenja, na jednu ivotnu mogunost. Podrum je za mnoge od tih ljudi iz
naselja uvek iznova bio jedini i poslednji spas. Mnogi su posetu podrumu pretvorili u naviku i
pojavljivali se svakodnevno, nisu zbog oskudice novca po vie puta na dan ulazili u podrum kako bi
kupili neku sitnicu, na primer pet deka putera, ve zato to su na taj nain imali mogunost da u, kako
se inilo, ivotno neophodnim kratkim razmacima silaze u podrum i kako bi pobegli od svojih, u
mnogim sluajevima smrtonosnih okruenja. Neprilika, s kojom su silazili u podrum, bila im je dokaz
nevinosti. Tek sada, u tim danima mog novog okruenja opet sam imao direktan, neposredan direktan
pristup ljudima, takav neposredan, direktan pristup ljudima nije mi vie bio mogu godinama, najpre
moja glava, a zatim i moja dua pod smrtonosnim poklopcem kole i njene nastavne prinude, bile su se
ve skoro uguile, i sve van kole i njene prinude godinama sam opaao jo samo nejasno, kroz maglu
nastavnog gradiva, sad sam opet video ljude i imao neposredan kontakt s njima. Godinama sam
egzistirao u knjigama i spisima i meu glavama koje nisu bile nita drugo do knjige i spisi, u
memljivom vonju plesnjive i sasuene istorije, neprestano tako, kao da sam se ve sam pretvorio u
istoriju. Sad sam egzistirao u sadanjosti, u svim njenim mirisima i stepenima tvrdoe. Ja sam doneo tu
odluku i nainio to otkrie. iveo sam, a godinama sam ve bio mrtav. Veina mojih osobina,
apsolutne prednosti mog karaktera, iznova su se pojavile ve u prvim danima u podrumu, poto su
godinama bile zatrpane i pokrivene nedaama vaspitnih metoda, razvijale su se same od sebe u novom
okruenju kome su s jedne strane peat davali moji saradnici u radnji, s druge strane muterije kao
ljudi ili ljudi kao muterije, a pre svega ona, kao to sam ve primetio, ogromna korisnost odnosa
napetosti izmeu te dve grupe ljudi u kojoj sam radio svoj posao i koja mi je od prvog asa priinjavala
zadovoljstvo. Poto sam u egrtski odnos stupio u vreme prehrambenih proglasa, moja se delatnost
ve u satima posle stupanja na egrtsko mesto nije vie sastojala samo u metenju i pravljenju reda, ve
predvee, kad se primetio umor mojih saradnika, bio sam stavljen na probu i prodavao, i ja sam tu
probu izdrao. Od poetka nisam samo eleo da budem koristan, ja sam bio koristan, i moja korisnost
je bila uzeta na znanje, mislio sam da kao to je sve do mog stupanja u podrum bila uzimana na znanje
moja beskorisnost, tako sam mnoge godine beskorisnosti, kako sam postao stariji, mogao da prekinem
svojom odlukom da odem na zanat. I danas znam da su zaista te podrumske godine bile najkorisnije
godine mog ivota, kao to znam da godine pre toga nisu bile potpuno beskorisne, ali tada, pri mom
ulasku u podrum i s primanjem u radnu zajednicu Podlaha, imao sam stoprocentan oseaj da je sve

prethodno bilo potpuno beskorisno. Podrumsko vreme je od prvog asa bilo dragoceno, ne ono to mi
se beskrajno, besmisleno razvlailo kroz mozak, umrtvljivalo mi ivce, beskrajno beznadeno vreme,
najednom sam egzistirao intenzivno, prirodno, korisno. Tekoe koje bi mi se ispreile na putu odmah
bi bile savladane, u osnovi i nije bilo nikakvih tekoa, sve to mi se u podrumu ispreilo na putu, ja
sam ustvari eleo, sve je bilo odvraanje od moje prethodne egzistencije, tana suprotnost u skoro
svemu, ovde se ve u prvim danima izvrilo bezobzirno demaskiranje, ono to sam godinama oseao
kao vreme uasa, ovde se zaista pokazalo kao uasno vreme, kao pogreno zakljuivanje, zabluda, to
sam i hteo. Ako sam pre mislio da nemam nikakvu budunost, odjednom sam je imao, a svaki
trenutak, to je ve davno bilo odumrlo, nosio je fascinaciju. Nisam samo, kao toliko esto pre, sebi
uvek iznova zamiljao budunost, imao sam je. Opet sam imao svoj ivot. I najednom sam ga opet
potpuno drao u aci. Morao sam samo da uinim zaokret u Rajhenhalertrase, mislio sam, i umesto u
gimnazija, da odem na zanat, umesto u kolsku palatu, u podrum. U erchauzerfeldskom naselju video
sam ljude o kojima sam uvek sluao ali koje nikad nisam video, od dede sam znao da ima tih
nesrenika u bedi i oajanju, ali ih dotad nikad nisam video izbliza. Odgovorni u gradu inili su sve da
zabaure prilike koje su vladale u Serchauzerfeldskom naselju, meutim, o tome su pisale novine, a
kasnije, kao sudski izveta Demokratskog narodnog lista sam sam nedeljno izvetavao o
optuenima iz erchauzerfeldskog naselja. Veinu sam poznavao s mog egrtskog mesta, i ve tada je
bilo predvideti da e jednog dana zavriti pred sudom, uvek sam za vreme rasprava mislio da je razlog
zato su sad stajali pred sudom sve ono to sam previe dobro znao iz sopstvenog podrumskog
vremena. Sudije nisu znale ono to sam ja znao, a nisu se ni trudili da temeljno ispitaju ovekovu
sudbinu, pretresali su jednu stvar kao i drugu, drali se slova zakona i takozvanih neoborivih injenica
i presuivali ne poznajui osuenog i ne poznajui okruenje osuenog, i ne poznajui njegovu
istoriju, i ne poznajui njegovo drutvo koje ga je uinilo zloincem, ime je igosan na sudu. Sudije su
se skoro iskljuivo drale slova zakona i sa svojim brutalnim, bezdunim i potpuno bezoseajnim, ak
protivduhovnim i protivoseajnim zakonima unitavale oveka koji im je priveden. Barem jedanput
svakog dana loe raspoloenje nekog sudije unitavalo je ivot i egzistenciju jednog od tih ljudi kao
optuenih, utvrditi to bilo je i jeste zastraujue. Ali sad nije trenutak za skiciranje sudijskog stalea,
hou samo da kaem, godinama poto sam okonao egrtovanje u podrumu, ponovo sam sretao mnoge
od podrumskih muterija pred sudskom ogradom, a i danas, kad otvorim novine, suoim se s imenima
koja poznajem iz podruma, s podrumskim sudbinama, s ljudima iz erchauzerfeldskog naselja koji se
pojavljuju u sudskim stupcima, jo i danas, trideset godina posle mog egrtovanja u podrumu,
pojavljuju se u sudskim stupcima. Znao sam zato sam slubenici u Birou rada traio da vadi na
desetine kartica iz kartoteke, eleo sam u suprotnom pravcu, taj pojam u suprotnom pravcu
neprekidno sam sebi ponavljao, uvek iznova u suprotnom pravcu, slubenica nije razumela kad sam
rekao, u suprotnom pravcu, jer jednom sam joj rekao, elim u suprotnom pravcu, verovatno me je
smatrala aknutim jer sam joj zaista vie puta rekao u suprotnom pravcu, a kako me i moe razumeti,
mislio sam se, kad o meni ne zna nita, ama ba nita. Ve sasvim oajna zbog mene i zbog svoje
kartoteke, ponudila mi je niz egrskih mesta, ali sva ta egrtska mesta nisu bila u suprotnom pravcu i
ja sam morao da odbijem te njene ponude egrtskih mesta, ne samo to nisam eleo u drugom pravcu,
eleo sam u suprotnom pravcu, kompromis je postao nemogu, tako je slubenica uvek iznova morala
da vadi karticu iz kartoteke, a ja morao da odbijem tu karticu zbog adrese jer sam beskompromisno
eleo u suprotnom pravcu, ne samo u drugom pravcu, samo u suprotnom. Slubenica je to moe
bolje razmiljala u mom interesu i verovatno pola od adresa koje su za nju bile najbolje, kao najbolju
je na primer smatrala adresu egrtskog mesta u centru grada, dakle kao ponajbolju, adresu neke od

najveih i najuglednijih odevnih radnji usred grada i naprosto nije shvatala da mene ne interesuje
najbolja adresa, ve samo suprotna, ona, slubenica, naprosto je elela da me dobro zbrine, ali ja
uopte nisam eleo da budem dobro zbrinut, naprotiv, eleo sam u suprotnom pravcu, uvek iznova
izgovarao sam, u suprotnom pravcu, ali ona se time nije dala zbuniti, sa svoje strane uvek iznova mi je
iz Kartoteke vadila takozvanu dobru adresu, i danas jo ujem njen glas kako mi govori adrese koje
zna svako u gradu, najpoznatije i najuvenije gradske adrese, ali te adrese me nisu interesovale,
odmah po ulasku rekao sam joj da to mora biti radnja u koju ulaze ljudi, u koju ulazi veoma mnogo
ljudi, ali nisam umeo da joj objasnim ta sam imao na umu kad sam rekao, u suprotnom pravcu,
objasnio sam joj da sam tolike godine kroz Rajhenhalertrase iao u grad u gimnaziju, sad bih eleo u
suprotnom pravcu, dobroduna, kakva je bila ona, odluan kakav sam bio ja, preko pola sata smo igrali
igru s karticama, tako to je vadila karticu iz kartoteke i izgovarala adresu, a ja adresu odbijao; odbijao
sam svaku adresu jer nijedna od adresa izvuenih iz kartoteke nije bila ona koju sam traio, sve te
adrese koje sam odbio, a tada je u Salcburgu za razliku od danas bilo na stotine otvorenih egrtskih
mesta, nisu bile adrese u suprotnom pravcu, koji sam ja eleo, najbolje adrese koje bi se dale zamisliti,
ali nijedna u suprotnom pravcu, sve dok na red nije dola adresa Karla Podlahe u erchauzerfeldskom
naselju. Upravo tu adresu slubenica je iz kartoteke izvukla usteui se, drukije nego ostale adrese
oko kojih se uopte nije nekala, odmah sam to video, i ona je samo preko volje izgovorila Podlahinu
adresu, protiv volje izgovorila prezime Podlaha, protiv volje naznaila adresu, protiv volje izgovorila
re erchaerfeldsko naselje. Re erchauzerfeldsko naselje bila joj je najodvratnija, morala je da se
savlada da je izgovori. Ali ta re za mene verovatno uopte ne bi dola u obzir, kazala je slubenica, a
da nije stvarno izgovorila reenicu ta adresa za tebe ne dolazi u obzir, to je govorilo sve je na njoj i u
njoj, ali upravo je ta adresa bila adresa koja je za mene dola u obzir jer je Podlahina adresa bila
upravo u suprotnom pravcu, po svemu sudei slubenica mi nije poverovala kad sam rekao, da je to
prava adresa za mene i da sam traio tu adresu, re erchauzerfeldsko naselje, od koje se ona prirodno
gnuala, za mene je imala ogromnu privlanu snagu, i vie puta sam kazao re erchauzerfeldsko
naselje, isto da utvrdim reakciju koja je bila najbolnija, uvek iznova slubenice me je pogledala u lice,
istovremeno sluala kako sam govorio erchauzerfeldsko naselje i bila zgranuta da sam sebi u glavi
pribeleio upravo tu adresu. Htela je da izvue nove kartice iz kartoteke, ali ja sam rekao da sam
zadovoljan s tom adresom, ta adresa je ona prava, pa ako ne budem primljen na toj adresi da u se
onda vratiti, a da e mi slubenica tad dati neku slinu adresu takoe u tom suprotnom pravcu kao
Podlahina adresa u erchauzerfeldskom naselju. S jedne strane, slubenica se obradovala to me je
zadovoljila, s druge strane bila je zgranuta nad mojim mislima u koje sam joj dao da pogleda. Ona mi
je iz kartoteke probrala najbolje, najizvrsnije od svih adresa, te dakle od mogunosti za moje
napredovanje, a ja sam se, kako je mislila, stutio na najgoru, na najgoru od svih. Ne da me je
opominjala da ne idem u erchauzerfeldsko naselje, ali mrzela je ve samu re erchauzerfeldsko
naselje, najdublje se gnuala i rei Podlaha, kako sam primetio, prezirala je i sam pravac koji sam sam
oznaio kao suprotan pravac, a u trenutku kad sam se spremio da krenem u taj suprotni pravac, dakle
u erchauzerfeldsko naselje, ne obazirui se na sve njene dobromislene predloge, i ona je morala
videti koliko sam bio ozbiljan s tom Podlahinom adresom u erchauzerfeldskom naselju i preostao joj
je takoe jo samo prezir prema meni, bilo joj je savreno nerazumljivo kako jedan mlad, oigledno
inteligentan ovek, jo pre dva, tri sata gimnazijalac, ako sve to sa mnom, kako je mogla pomisliti,
moda ipak nije bilo nita drugo do neko trenutno uasno razorno grozniavo stanje, moe da odbije
u njenim oima najbolje mogue velianstveno, i da se odlui za najgore mogue, najprezrenije,
strano, ak uasno, i verovatno se mogla izvui samo time da me vie uopte nije uzimala ozbiljno.

im sam iziao iz njene sobe mogla je pomisliti - jedna gimnajalaka, pubertetska epizoda. Ali vie se
nisam vratio, nad tim je ipak morala da se zamisli. Mogla je u sebi pomisliti - nimalo neobino
grozniavo stanje jednog zbunjenog aka koje je ve odavno opet prolo, no verovatno me je odmah
zaboravila. Nisam imao nikakve veze sa kolskim mehanizmom i s tog razloga takoe nikad ni s
ljudima povezanim s tim kolskim mehanizmom, dok sam odmah i najintenzivnije bio privuen
svemu u vezi s podrumom, sve u tom podrumu i sve to je bilo u vezi s podrumom, predstavljalo je za
mene fascinaciju i ne samo fascinaciju nego pripadnost, usrdnost, oseao sam da pripadam tom
podrumu, tim ljudima, dok nikad nisam oseao pripadnost svetu kole, Rajhenhalertrase, kako sam
sad video, nikad nije bila moja ulica, kao to nikad nije bila moj pravac, moja ulica i moj pravac bili su
Rudolf-Bibl trase, iao sam svojim putem kad sam iao kroz Rudolf-Bibl trase, kraj Leenske pote,
kraj povrtnjaka Bugara i tarabe sportskog igralita, kroz naselje mojih ljudi, dok sve u drugom pravcu
nikad nije bilo moje, put kroz Rajhenhalertrase, mogu da kaem, uvek je bio onaj koji me je
neprekidno i s najveom bezobzirnou koja se da zamisliti udaljavao od mene sama u neku
svakodnevnu strahotu ije su konsekvencije najednom mogle biti samo smrtonosne konsekvencije,
put kroz Rudolf-Bibl se bio je put ka meni, svaki dan kad sam iao kroz Rudolf- Bibl trase u
erchauzerfeldsko naselje u podrum, predstavljao sam sebi da idem ka samom sebi, dok sam na putu
kroz Rajhenhalertrase uvek morao da mislim kako se udaljavam od sebe, uvek onamo kuda nipoto
nisam hteo da idem, na taj put su me bili primorali moji vaspitai, oni koji upravljali mnome, mojim
sposobnostima, mojim duhovnim sposobnostima i mojim telesnim sposobnostima, a uvek samo ravo
upravljali i za mene odabrali i utvrdili taj straan i smrtonosan put, nisu trpeli nikakav prigovor, tad
iznenada nainio zaokret, pa kraj Fier fon Erlahove bolnice i kroz Plinarsku na Biro rada, i ve na
tom putu, ve u trenutku zaokreta, mislio sam da sam sad na dobrorm putu. Budei se mnogih godina
svakog jutra mislio sam da moram prekinuti put koji su mi naturili moji vaspitai kao oni koji su
upravljali mnome, ali nisam imao snage za to, tako sam godinama morao da idem tim putem protiv
volje i pod najveom modanom i ivanom napetou, sve dok iznebuha nisam skupio snagu da
prekinem put jednim stoprocentnim zaokretom u koji sam sam najmanje verovao, no takav je zaokret
mogu samo na apsolutnom vrhuncu oseajnog i duhovnog naprezanja, u jednom takvom trenutku
ovek moe izvriti zaokret ili se jo samo ubiti, ako je otpor protiv svega to je jedan takav ovek
kakav sam tada bio, najvei otpor, smrtni otpor. U jednom takvom spasonosnom trenutku moramo ili
biti protiv svega ili vie ne biti, i ja sam imao snage da budem protiv svega i protiv svega sam otiao na
Biro rada u Plinarsku. Dok je maina za uenje u gradu ve nanovo zahtevala svoje besmislene rtve,
ja sam se iz nje istrgao zaokretom u Rajhenhalertrase, napreac, nisam vie hteo da budem jedna od
hiljada i stotina hiljada i miliona rtava maine za uenje, okrenuo sam se i ostavio sina vladinog
savetnika da sam produi svojim putem. Prejasna mi je bila konsekvencija moje sopstvene nemoi
toga jutra a da bih jo jednom mogao da popustim: nisam hteo da se bacim s Menhsberga, hteo sam da
ivim i stoga sam se toga jutra okrenuo i trao za ivot u pravcu Milna i Leena, sve bre i bre,
ostavljajui za sobom sve to mi je poslednjih godina bilo postalo smrtonosna navika, zaista i konano
sve, i u Biro rada sam zapravo utekao u smrtnom strahu, nisam uao u Biro rada kako ulazi veina,
uleteo sam u smrtnom strahu, okreui naglavce sve u sebi i protiv sebe kratkih nekoliko minuta
trao sam milnskim i leenskim ulicama pa, u smrtnom strahu, u Biro rada. Rekao sam sebi sad ili
nikad, bilo mi je jasno da je to moralo biti u trenu. Nosio sam u sebi previe povreda od toga da bi sad
jo bilo vremena za kolebanje. Moram jo proi kroz tu odvratnu, meni strahotnu i na sve mogue
vrste bede smradnu zgradu kao Biro rada, pomislio sam penjui se stepenicama Biroa rada, kroz tu
prezira dostojnu kuu u kojoj je vonjalo po odumiranju egzistencije vie nego igde drugde, tada sam

spasen. Ne naputam tu gnusnu zgradu dok mi ne udese egrtsko mesto kao mesto opstanka, pomislio
sam, i uao u prostoriju slubenice koja je posredovala egrtska mesta. Nisam imao nikakvu predstavu
kakvo sam mesto hteo, ali sto sam due bio sueljen sa slubenicom to mi je postajalo jasnije da u
obzir dolazi samo egrtsko mesto, a nisam hteo samo neko zaposlenje, hteo sam egrtsko mesto, koje
me na sto je mogue korisniji nain zbliava sa to je mogue vie ljudi, i dok je slubenica
pretraivala po svojoj kartoteci u meni se uvrstila odluka: idem u prehrambenu radnju. Pozivi u
kojima je onaj ko ih obavlja upuen na sebe, kao u kakvom zanatu, za mene nisu dolazili u obzir jer
sam hteo meu ljude, i to meu to vie ljudi i pod to je mogue uzbudljivijim okolnostima i u
najveoj, u maksimalnoj korisnosti. Ljudi se karakteriu poglavito time to imaju tekoe u
razumevanju, i sledstveno, potpunim nerazumevanjem. Slubenica me nije razumela, ali je shvatila
kad sam joj zaista postao krajnje dosadan, u trenutku kad sam joj postao nepodnoljiv izvukla je iz
kartoteke karticu s adresom gospodina Podlahe. Sve vreme me je smatrala aknutim, ni u kojem
sluaju nije me shvatala ozbiljno, poto joj me je bilo dosta, sad je htela da me se rei i takorei kao
zavrnu taku naeg druenja izvukla je iz kartoteke Podlahinu adresu. Mogue je da je u meni videla
nekog u nastupu groznice, iji ce se problemi posle nekoliko sati ispostaviti kao razreeni. Kako god
da je mislila, ja sam bio odluan da od nje dobijem adresu, dovoljno obeavajuu da bih se od nje
mogao rastati. Ona je sumnjala u ozbiljnost moje namere, verovatno i u moje trenutno duevno stanje.
Pubertet ima svojih bubuljica/bubica i jedna takva bubuljica/bubica moe se sastojati i u tome da
jedan mladi gimnazijalac tri na Biro rada i zahteva adresu trgovca hranom jer misli da e se s takvom
adresom usreiti, da e se barem na par sati spasiti od nepodnoljiva dana. No meni samom je to to
sam naumio bilo neopozivo. Moe biti da sam se napreac spustio u drugi, s pelivanskog konopca
kolske prinude u svoj njegovoj odvratnosti, u injenicu egrtskog mesta u prehrambenoj radnji. Jo
nisam znao ko se krije iza Podlahine adrese u erchauzerfeldskom naselju, i oprostio sam se od
slubenice i izaao pa istrao iz Biroa rada na Plinarsku, pa preko u erchauzerfeldsko naselje koje mi
je do tog trenutka bilo poznato samo po nazivu kao najstranija salcburka etvrt, ali neukrotivo me je
privlaila upravo ta strana etvrt pa sam trao to sam bre mogao i zakratko pronaao adresu, i ve
sam kroio u podrum, i predstavio se, i najednom sedeo u uskoj sporednoj prostoriji radnje za
Podlahinim pisaim stolom. Mislio sam kako su u gimnaziji gimnazijalci sada gimnazijalci, dok se ja
sprijateljujem s utiscima u podrumu Karla Podlahe. U tom podrumu sam moda imao budunost,
mislio sam, i to sam se vie bavio milju da ostanem u podrumu, to mi je bivalo jasnije da je moja
odluka bila pravilna odluka. Iz jednog trenutka u drugi otrgao sam se iz drutva koje je dotad bilo
moje drutvo i otiao u podrum gospodina Podlahe. Tu sam sad sedeo i ekao na re odluke jednog
odebljeg mukarca srednje visine, ni naroito prijaznog, ni naroito neprijaznog, od koga sam
zahtevao spas svoje egzistencije. Kakav sam utisak u prvom trenutku ostavio na tog oveka koga su
oslovljavali samo kao gospodina efa, to sam uo kroz pritvorena vrata, a njegov sopstveni glas bio je
blag ali je istovremeno pobuivao poverenje. etvrt asa koju sam proveo sam, sve vie i vie je jaalo
elju da budem egrt pod vlau gospodina Podlahe koji mi je izgledao kao inteligentan, a ni u kom
sluaju neki ordinaran ovek. Ako mi je u gimnaziji svako stupanje u kontakt predstavljalo
nesavladivu tekou, u skoro svim sluajevima nepremostivu, jednako sa acima kao i s profesorima,
izmeu mene i drugih trajno je postojala neka, ne samo distancirana nego skoro neprekidno
protivnika ili neprijateljska napetost, sve vie i vie sam dospevao u s vremenom potpuno bezizlaznu
izolaciju, a kontakt s rodbinom kod kue celog ivota je bio upravo jo popravljiv uz tekoe najveeg
stepena, u podrumu nisam imao nikakvih kontaktnih tekoa, naprotiv, zapanjivalo me je savreno
odsustvo mojih problema spram saradnika i muterija iz naselja s kojima sam od samog poetka bio u

najboljem saglasju i uzajamnom sporazumu. Nisam imao ni najmanju tekou u razgovoru i

ophoenju sa stanovnicima erchauzerfeldskog naselja. Zaas mi je bila prisna pozornica na kojoj sam
sad svakodnevno egzistirao i radio. Malo po malo upoznao sam skoro sve stanovnike, prirodno, najpre
ene radnika iz fabrika i ugljenokopa, putara i elezniara i njihovu decu. Iao sam u njihove
nastambe, najpre pomaui da im se kui odnesu pazari koji su postali preteki. Upoznavao sam
unutranji svet erchauzerfeldskog naselja nosei pune pazarne torbe ili teglei cele dakove od
pedeset kilograma krompira u razliite blokove, ne proputajui da tokom mnogih razgovora vrim
svoja posmatranja. Preko ena i dece koji su dolazili u podrum upoznavao sam mukarce koji su ih
ekali kod kue, novoroenad ili starine, i uskoro mi je svaki blok, koji sam odavno znao spolja, bio
poznat i iznutra. A upoznao sam i jezik koji se govorio u erchauzerfeldskom naselju, jedan sasvim
drukiji jezik nego jezik koji sam znao iz kue ili iz grada, ak jedan sasvim drukiji jezik u erchauzerfeldskom naselju nego u preostalom Leenu, u erchauzerfeldskom naselju govorio se intenzivniji,
razgovetniji jezik nego u Leenu, i uskoro sam bio u prilici da s ljudima u erchauzerfeldskom naselju
govorim njihovim jezikom, jer sam bio u prilici da mislim njihove misli. Ovde su svi bili u stavu
iekivanja, i miljenje u erchauzerfeldskom naselju bilo je miljenje u stavu iekivanja.
erchauzerfeldsko naselje bilo je svakodnevna strana mrlja na lepoti tog grada i gradski oci su bili
savreno svesni te mrlje na lepoti, kao ta mrlja na lepoti Salcburga erchauzerfeldsko naselje se uvek
iznova pojavljivalo u stupcima dnevnih listova u formi sudskih izvetaja ili u formi preutkivanja
pokrajinskih vlasti. I stanovnici te salcburke mrlje na lepoti bili su svesni injenice da su svi zajedno
predstavljali mrlju na lepoti Salcburga. Sve vie su postajali ta mrlja na lepoti, tu se moglo nai sve to
je grad pokuavao da preuti ili da zabauri, sve to normalan ovek izbegava, ako je u situaciji da
izbegne, tu je bila ljaga Salcburga, a i danas je erchauzerfeldsko naselje ta salcburka ljaga koje se ceo
grad stidi kad je se seti, jedna jedina ljaga od sirotinje te dakle ljaga sastavljena od gladi, zloina i blata.
Ali i ljudi su se bili odavno pomirili sa svojom ljagom, bili su u stavu iekivanja, ali u osnovi vie nisu
nita oekivali, bili su naputeni, zaboravljeni, uvek iznova preutkivani i iznova zaboravljani, o
erchauzerfeldskom naselju, o salcburkoj ljagi, uvek se govorilo samo pre politikih izbora, ali posle
izbora ljaga je ponovno zaboravljana s redovnou izbora, stanovnici erchauzerfeldskog naselja su u
decenijskoj zajednici patnje i pod smrtonosnim pritiskom prezira svih ostalih Salcburana, za koje je
samo pominjanje pojma erchauzerfeldskog naselja znailo opaki bol u elucu, razvili sopstveni
ponos, bili su ponosni na svoju sudbinu i na svoje poreklo, i ako im je od toga neto zavisilo, bili su
ponosni na svoju salcburku ljagu koja je istovremeno bila najvea sramna mrlja grada (Salcburger
Folksblat). Stanovati u erchauzerfeldskom naselju znailo je stanovati usred prljave i sramne mrlje,
tu su po mnenju celog grada egzistirali gubavci, a govoriti o erchauzerfeldskom naselju nije znailo
nita drugo do govoriti o zloincima, tanije, o robijaima i pijanicama i zapravo o pijanicama
robijaima. Ceo grad je zaobilazio erchauzerfeldsko naselje, doi iz erchauzerfeldskog naselja i neto
hteti znailo je smrtnu presudu. Obeleeno kao zloinaki geto, erchauzerfeldsko naselje je uvek bilo
naselje iz koga je u ostatak grada mogao doi samo zloin, pa ako je ovek doao iz erchauzerfeldskog
naselja onda to nije znailo nita drugo no da u grad dolazi zloinac. Sasvim neuvijeno to je uvek bilo i
izgovarano, i ljudi iz erchauzerfeldskog naselja uvek su ve bili zazorljivi, vremenom su, posle
decenijskog injenja krivim i prezrenim, morali sami poverovati u to da jesu ono ime su ih obeleili,
zloinaka fukara, i nije udo to je od jednog odreenog trenutka, etiri, pet decenija u prolosti,
erchauzerfeldsko naselje postalo neprekidni liferant krmiva salcburkih sudova, neiscrpan izvor za
austrijske popravne domove i kaznionice. Policija i sudovi decenijama su se intenzivno bavili
erchauzerfeldskim naseljem samo kao alibi za zabaurivanje svoje bezgranine nesposobnosti. I

danas, posle vie od tri decenije od mog delovanja u erchauzerfeldskom naselju, itam, kad otvorim
salcburke novine, o povezanosti gotovo svih salcburkih krivinih procesa, i danas jo uvek ubistava i
ubistvenih procesa, sa erchauzerfeldskim naseljem. Prilike su se tamo, razmiljam danas preko
trideset godina unazad, mogle samo pogorati. Danas su tamo stambeni blokovi i soliteri, izrasline
naeg bezdunog i nematovitog vremena, gde su tada pre trideset godina bile livade, ja sam iao na
posao preko irokih livada, kraj Zavoda za slepe i Zavoda za gluvoneme, kraj Leenske pote preko
livada i sasvim uobiajenih makadamskih puteva, kroz bezbroj prirodnih mirisa, kojih na tom putu
danas vie uopte nema, mirisa trave i mirisa zemlje i mirisa kaljuge, danas je tu jo samo smrad
izduvnih gasova ioji zatupljuje ljude. Izmeu grada i erchauzerfeldskog naselja bio je, kao da je grad
eleo neko odstojanje od njega, pojas livada i polja, tu i tamo grubo sklepani svinjci, i tu i tamo po
neki vei ili manji izbegliki logor, nastambe propalih zaluenika i zaluenica psima, daare kurvi i
pijandura koje je grad ma kad jednom ispljunuo. Grad je, upravo na odstojanju od njega koje mu se
inilo neophodno, na tim livadama izgradio jevtino i ljudomorno naselje, naselje za svoje odbaene, za
svoje najsiromanije i najzaputenije i prirodno uvek najbolesnije i najoajnije, za svoj ljudski otpad,
udaljeno taman toliko da se s njim ne bi suoavao, ko nije hteo, ceo svoj ivot nije imao znanja o tom
naselju koje je podsealo na sibirske kaznene logore ne samo zbog numeracije svojih blokova. Mnogo
stepenica vodilo je u sredini jednospratnih blokova gore u usko predvorje iz koga se na obe strane
stizalo u nastambe, koje se danas ne mogu rvati stanovima, stanovi su imali jednu ili dve sobe,
porodice s najvie dece stanovale su u dvosobnim stanovima, voda je bila na hodniku, postojao je samo
jedan zajedniki klozet, zidovi tih blokova bili su sastavljeni od ploa heraklita, olepljenih jevtinim
malterom. Samo su trospratni blokovi bili zidanice od cigle i u njima su iveli takorei privilegovani
proleteri, prehrambeni podrum je takoe bio u jednoj takvoj trospratnici. Svakog dana poneki
porodini eksces, svakog dana najmanje jednom policijska kola oko ugla, ambulantna kola da zbrinu
nekog polumrtvog ili izbodenog, mrtvaka kola da odnesu nekog bedno skonalog u svom krevetu.
Deca su najvei deo vremena provodila po ulicama, jedinim ulicama u Salcburgu koje nisu imale
imena, i vikala i galamila, jer su na licama imala mesto za vikanje i galamu, i sa svojom vikom i
galamom pokrivala zastraujuu tiinu u erchauzerfeldskom naselju koje bi bez vike i galame bilo
smrtonosno. Kod kue sam nagovetavao ta sam video, ali kao uvek kad se ljudima saoptava neto
strano i neto odvratno i neto neljudsko i neto naprosto jezivo, oni ne bi verovali, ne bi to hteli da
sluaju i odvratnu istinu bi, to su tad uvek radili, oznaavali kao la. Ali ne sme se prestati da im se
govori istina, i strana i odvratna zapaanja koja pravimo ni pod kojim okolnostima ne smeju biti
preutana ili samo krivotvorena. Moj zadatak moe biti samo da saoptim svoja zapaanja, svejedno
kakvo dejstvo da ispadne, uvek da saoptavam zapaanja koja mi izgledaju vredna pomena, ono to
vidim, ili ono to u seanju jo danas vidim, kad kao sada, gledam trideset godina u nazad, tota vie
nije jasno, drugo je prejasno, kao da je jue bilo. Da bi sebe spasli, oni kojima se govori ne veruju, i
esto ne veruju u ono najprirodnije. ovek se brani od pomutnje mutikaom. Ja sam celog ivota bio
taj mutikaa i uvek u biti i ostati mutikaa, kako su me uvek zvali moji, ve me je majka, koliko god
mogu da se setim u nazad, zvala mutikaom, moj staratelj, sestra i brat, uvek sam ostao mutikaa, u
svakom dahu, u svakom slogu koji piem. Moja je egzistencija celog ivota uvek unosila pomutnju.
Uvek sam unosio pomutnju, uvek iritirao. Sve to piem, sve to inim jeste pomutnja i iritacija. Ceo
moj ivot kao egzistencija nije nita drugo do neprekidno pomuivanje i iritiranje. Time to skreem
panju na injenice koje uznemiruju i iritiraju. Jedni ostavljaju ljude na miru, a drugi, u koje druge ja
spadam, mute i iritiraju. Ja nisam ovek koji ostavlja na miru i ne elim da budem takav karakter.
Pisati danas o erchauzerfeldskom naselju jeste uznemiravanje gradskih vlasti Salcburga i ja iritiram

kad se seam erchauzerfeldskog naselja. Seam se vremena svog egrtovanja, verujem, najvanijeg
vremena svog ivota i, prirodno, seam se ljudskog predvorja pakla, kako sam za sebe uvek oznaavao
erchaizerfeldsko naselje. Nisam govorio, idem u erchauzerfeldsko naselje, kad sam odlazio u
erchauzerfeldsko naselje, nego sam govorio, idem u pakleno predvorje. Svaki dan sam ulazio u
pakleno predvorje koje je salcburka gradska vlast izgradila za svoje odbaene. Ako postoji pakleno
predvorje, tako sam sebi tada govorio, onda ono izgleda kao erchauzerfeldsko naselje. Tada sam jo
verovao u pakao, kao to danas u pakao vie ne verujem, erchauzerfeldsko naselje je bilo pakao, neto
gore za stanovnike erchauzerfeldskog naselja nije moglo postojati. Za sve te ljude nije bilo spasa i ja
sam ih gledao kako svakodnevno propadaju, stari i mladi, imali su bolesti za koje nikada nisam bio
uo, i koje su sve bile smrtonosne bolesti i oni su poinili zloine koji su najstraniji zloini. Veina je
bila roena u krpama i umirala u krpama. Njihova doivotna odea bio je loserski kombinezon. U
svom ludilu su pravili decu i ubijali tu decu u svojoj progresivnoj zatupljenosti kao posledici njihovog
latentnog oajanja. Mnogih dana nisam udisao nita drugo do zadah svih onih u erchauzerfeldskom
naselju koji su trulili u ivom telu. Sluaj me je, tako sam mislio, odveo u pakleno predvorje (pakao).
Ko ne zna pakleno predvorje (pakao) taj nema pojma, inkompetentan je. Istinu, mislim, zna samo onaj
koga se dotie, ako eli daje saopti, automatski postale laljivac. Sve saopteno moe da bude samo
krivotvorenje i iskrivljavanje, dakle, uvek se saoptavaju samo krivotvorine i iskrivljenja. Volja za
istinom je, kao sve drugo, najbri put do krivotvorenja i iskrivljenja nekog stanja stvari. A opisati
jedno vreme, jedan ivotni, egzistencijalni period, svejedno na kolikoj je razdaljini i svejedno koliko
je dugaak ili kratak bio, jeste zbiranje stotina i hiljada i miliona krivotvorina i iskrivljenja koje su
onome koji opisuje i koji pie sve poznate kao istine i nita nego istine. Seanje se tano dri dogaaja
i dri se tane hronologije, ali ono to iz toga izae sasvim je neto drugo nego ono to je zaista bilo.
Opisano pojanjava neto, to dodue odgovara volji za istinom onoga koji opisuje, ali ne istini, jer
istina uopte nije saoptiva.
Opisujemo neki predmet i verujemo da smo ga opisali po meri istine i verno istini, a moramo
ustanoviti da to nije istina. Pojanjavamo neko stanje stvari i to nije i nikad nije to stanje stvari koje
smo hteli da pojasnimo, nego uvek neko drugo. Moramo rei, nikada nismo saoptili neto to bi bila
istina, ali doivotno ne smemo napustiti pokuaj da saoptimo istinu. elimo da kaemo istinu, ali ne
govorimo istinu. Opisujemo neto verno istini, ali opisano je neto drugo nego istina. Morali bismo
videti egzistenciju kao stanje stvari koje elimo da opiemo, ali koliko god se trudili, kroz to to smo
opisali nikad ne vidimo stanje stvari. U tom saznanju davno bismo morali napustiti htenje da
napiemo istinu, te bismo dakle morali napustiti pisanje uopte. Poto nije mogue saoptiti, te dakle
pokazati istinu, zadovoljili smo se time da elimo da piemo i opisujemo istinu, kao i da govorimo
istinu, iako znamo da se istina nikad ne moe iskazati. Istina koju poznajemo, logino jeste la koja je,
tim to je ne zaobilazimo, istina. To to je ovde opisano je istina, a ipak nije istina, jer ne moe biti
istina. U celoj naoj italakoj egzistenciji jo nikad nismo proitali neku istinu, makar da smo uvek
iznova itali injenice. Uvek iznova nita drugo nego la kao istinu, istinu kao la et cetera. Radi se o
tome da li hoemo da laemo ili da govorimo i piemo istinu, iako to nikad ne moe biti istina, nikada
nije istina. Ja sam celog ivota uvek hteo da govorim istinu, iako sad znam da se bilo lagalo. Na kraju
krajeva radi se samo o istinosnom sadraju lai. Razum mi je ve dugo zabranio da govorim i piem
istinu jer se time uvek iskazala i napisala la, ali pisanje mi je ivotna nunost, stoga, iz tog razloga
piem, iako sve to to piem ipak nije nita drugo do la koja se kroz mene transportuje kao istina.
Dabome, moemo da zahtevamo istinu ali iskrenost nam pokazuje da istine nema. To to je ovde
opisano jeste istina, i ona to nije iz jednostavnog razloga jer nam je istina samo skromna elja. Na

pitanje, zato o vremenu egrtovanja sada a ne kasnije, u nekom trenutku u kojem bih moda
izvetavao s ne tolikom rezervom, kao u gru, lako je odgovoriti: gradska optina je, kako sam saznao
iz novina, dola na to da srui Serchauzerfeldsko naselje, da porui pola stolea stare svedoke od cigle i
heraklita, pakleno predgrae ili pravi pakao, kako god, da sravni, da smrvi zidove u kojima se
decenijama zbivalo toliko mnogo nepotrebne nesree. Jedna kratka novinska beleka u mojoj je glavi
ponovo pokrenula ono to se pre dugo vremena bilo stialo u mom seanju, mehanizam seanja koji se
tie erchauzerfeldskog naselja, zastraujueg ljudskog naselja kao pastoreta grada od koga su se svi i
svako lili neprestano distancirali. Da ovek kae kako je iz ili u Serchauzerfeldskom naselju, ili da radi
u erchauzerfeldskom naselju ili uopte da ima neke, svejedno kakve, veze sa erchauzerfeldskim
naseljem, u svakom je kontekstu izazivalo zaprepaenje i gnuanje. Bio je ig biti odatle ili s tim o
imati neka posla, odakle se ne sme biti i s tim tamo imati ikakva posla, i taj su ig stanovnici
erchauzerfeldskog naselja nosili celog ivota, nosili ga sve dotle dok nisu mrtvi, mrtvi, jer su zavrili
u ludnici ili u zatvoru ili na groblju. Ve su deca bila u tom duhovnom i emocionalnom stanju
nedozvoljenog, dakle, biti iz erchauzerfeldskog naselja, biti roen u njemu, i patila su celog ivota od
toga a oni koji do danas nisu propali od tog iga, propae od njegu budunosti, ak i ako e sami to
poricati. erchauzerfeldsko naselje bilo je geto oajnika, s jedne strane, geto srama, s druge strane. Na
tim se ljudima primeivalo da su bili erchauzerfeldskog naselja, kao to se u svim gradovima, pre
svega u velegradovima, ako je ovek u tome istreniran, svakom primeti odakle je, iz kog je dela grada,
i kritiki posmatra u trenutku susreta zna, ovaj je iz istilita ili iz paklenog predvorja ili iz pakla
grada. Ve izdaleka poznaju u tom gradu koji je uvek tvrdio da u njemu nema paklenog predvorja, a
kamoli pakla, stanovnici paklenog predvorja ili stanovnici pakla, zbunjena, konfuzna stvorenja,
nesigurna uurbana, u svakom sluaju prepoznatljiva kao spolja i iznutra nesrene prirode, rubne
egzistencije, igsane kao stanovnici erchauzerfeldskog naselja. Drava, grad i crkva davno su zakazali
na tim ljudima i napustili ih. Stanovnici erchauzerfeldskog naselja bili su naputeni, i naputeni ne
samo od sredine kao prevarnog a profinjenog drutva, ve su oni, stanovnici erchauzerfeldskog
naselja, bili sami sebe davno napustili. Kao da su ti ljudi bili kuni, nastradali bi ve na ulasku u kakvu
gradsku radnju, pri pojavljivanju u kakvom nadletvu bili su poniavani i stradavali, pri pojavljivanju
pred sudom ve bi bili osueni i otaljani. Salcburko drutvo posmatralo je stanovnike
erchauzerfeldskog naselja sve skupa kao gubavce u njihovom zabranu, kao i sami stanovnici, kao
kanjeniki logor, kao i sami stanovnici, kao smrtnu presudu, kao i sami stanovnici. Ovde je ivot
krljao i u osnovi nije bio mogu kao nita drugo nego neprekidno odumiranje, dok se samo par
stotina metara dalje perverzna fabrika blagostanja i zadovoljstva ponaala kao jedina vladarica sveta.
Hteti se probiti ovde, iz erchauzerfeldskog naselja, i poi takorei boljim sopstvenim putem, toga su
svi ti ljudi bili svesni kao nemogunosti, i primeri onih koji su pokuali takav proboj i neki takav bolji
put, pokazuju da je takav pokuaj proboja i takav pokuaj boljeg sopstvenog ivota vodio samo u jo
mnogo dublje oajanje i jo mnogo veu izolaciju. Ti koji su jednoga dana otili, zato jer su celog
ivota, kud god da su otili, i ta god da su radili, ipak ostali stanovnici erchauzerfeldskog naselja,
poumirali su u tuini ili se vratili da bi u erchauzerfeldskom naselju jo bednije propali od onih koji
su ostali kod kue. Jedan se oprobao kao glumac u svim moguim austrijskim i nemakim gradovima
te se posle vie godina vratio kao takozvani totalno propao subjekt (tako njegova majka) i sav sasuen
krepao na polutrulom majinom divanu, jedva jo ovek, a kamoli lep ovek kakav je bez sumnje bio
(tako njegova majka). Poneki se oprobao kao privatni igra, jedan u Americi, jedan u Australiji, kao u
decenijama stotine drugih iz naselja, ali su se vratili u erchauzerfeldsko naselje i propali. Majke i
oevi su ekali na to. Svi su oni, veoma esto preko kao led hladnog inostranstva, pravili zaobilaznicu

do njihovog pravog cilja propadanja i obamiranja, dok su se njihovi roditelji i braa i sestre i ostala
svojta opijali i opijanjem se unitavali. Deca su se raala u pijanikim porodicama koje su ceo dan
provodile kao neeljenu otupelost i oajniki delirijum i u kojima su se od poetka morala razbiti i
ruinirati. Skoro u svim sluajevima ona u svom ivotu, koji je bio jedna jedina strana egzistencija,
nisu mogli odmai dalje od istaice, ako su bila enska, i od pomonog radnika i radnika na
ugljenokopu, ako su bila muka, a zaposlenja su menjali svaki as i neprestano beali u bolesti i zloin,
i u osnovi njihov straan ivot kao strana egzistencija nije bio nita drugo do to neprestano
smenjivanje izmeu bolesti i zloina sve do smrti. Egzistirali su u rekidnom mehanizmu okrivljavanja
i optuivanja, a okrivljavali su sve i svakoga da bi doli do vazduha, da bi uopte mogli da diu, boga i
svet i same sebe, svi izmeu sebe i jedni protiv drugih. Svi su egzistirali u neprekidnoj maniji
okrivljavanja i optuivanja kao smrtnoj bolesti. U osnovi nisu imali nita sem razbijanja i razaranja, od
toga su egzistirali, ni od ega drugog, i uzajamno su se razbijali i razarali bez pauze. Egzistirali su sa
smrtonosnim intenzitetom na smrt oajnih i beali, mukarci kao i ene, naizmenino u bolnice i
ludnice i u zatvore. Najpre nisam razumeo uvijeno izraavanje izvesnih muterija, koje time nisu
postajale gore ili bolje, nita nisam kapirao, nisam dokuivao njihove dvosmislene i trosmislene i
viesmislene primedbe i uzreice, ali ve posle nekoliko dana bilo mi je jasno o emu su govorili, a
takoe i to zato su govorili o onome o emu ljudi u gradu prirodno nisu otvoreno govorili, i zato mi
se taj otvoreni govor svideo i vie dopadao nego outano pretvaranje drugih. U erchauzerfeldskom
naselju sam naravno u najkraem vremenu upoznao takozvane nepristojne primedbe i uzreice u
stotinama i hiljadama njihovih varijacionih mogunosti. Ti ljudi nikad nisu imali dlaku na jeziku. Bilo
mije potrebno samo najkrae vreme da se priviknem na njihov otvoreni nain, i potom sam veoma
esto, posle nekoliko nedelja i meseci, sam daleko nadmaivao sve te ljude bogatstvom dovitljivosti to
se tie ove teme i nisam se uzdravao. Tu sam smeo to kod kue nikad nisam smeo i sasvim
jednostavno sam oslobodio celo bogatstvo moje mate, nimalo udno da je to bilo odgovarajue
erchauzerfildskom naselju. Jednom zblien s mehanizmom najuestalijih podbadalica u podrumskom
razgovoru, zadobio sam, iskoristio bogatstvo svog izvanrednog kombinatornog dara i bacio u zasenak
ak i najokorelije. Mladost i arm mladia kakav sam tada bio, k tome dar jednog neprestano
pripravnog jezikog blaga s prelivima u svim tonovima i polutonovima, i bio sam peen. Bilo je pet
glavnih tema podrumskog razgovora, ivotne namirnice, seksualnost, rat, Amerikanci i, sasvim
izolovano od ve navedenih, atomska bomba ije je dejstvo na japanski grad Hiroimu jo svima bilo u
kostima. ivotne namirnice i kako bi se do njih moglo doi u to je vreme danonono preokupiralo sve
ljude, i naravno da su postojale stotine puteva i kanala do ivotnih namirnica, slubeni put do
ivotnih namirnica bile su prehrambene markice koje su se aktivirale u odreenim vremenskim
razmacima, ve prema isporuci i postojanju odreene ivotne namirnice, takozvanim prehrambenim
proglasima u novinama i na radiju. Ali postojali su i neslubeni putevi do ivotnih namirnica, na
primer podzemni kanali do Amerikanaca, prevarom, kraom i tako dalje. U strogom smislu
principijelno, kriminalizovao se ceo narod kako bi mogao da preivi. Ni podrum nije bio odvojen od
nezakonitosti. Mnogi su dobijali vie nego to im je stvarno sledovalo, na ef, koliko god da je
verovao u totalno zabaurivanje, bio je ukeban. Zlatan sat se razmenjivao za dva pakovanja putera od
po pola kila. Nametenici veletrgovinskih firmi esto su podlegali nastojanjima sitniara da ih
podmite. Na ef nije bio najneumeniji, a ko li je pa bio korektan u tom vremenu, prehrambeni
kriminal je bio najistaknutije, najprirodnije obeleje svih. Zloin da doe do ivotnih namirnica koje
mu nisu pripadale poinio je svako. Plaili su se atomske bombe i o Amerikancima govorili s
nemonom snishodljivou, s jedne strane, s poniznou s druge strane, rat im je bio omiljena tema.

ene su govorile o svojim muevima a muevi o svojim ratnim pozornicama. Ranjavanja svojih
mueva ene su inile vrhuncem poverljivosti, mukarci su uvek ciljali samo na Smolensk, na
Staljingerad, na Kale, El Alamejn i na Narvik. Iako smo po sto puta uli, morali smo gotovo svakog
dana ponovo na te ratne pozornice, a ranjavanja smo znali do u sitnice, sve do najneverovatnijih
pojedinosti, da jednome vie nije funkcionisao mehur, jer mu je geler kod Sevastopolja otkinuo muda,
to nam jie uvek iznova detaljisala njegova ena. ene su govorile o zarobljenitvu svojih mueva, i od
njih smo, takorei iz druge ruke, dobijali opise stanja u ruskim i amerikim i engleskim logorima.
Ratne pozornice su u glavama ljudi iz naroda, bile one obeleene pobedom ili porazom, svejedno,
njihovi doivotni vrhunci. Ko je imao oca ili unuka, taj je gotovo uvek sluao samo o junatvima, i
njihovi porazi su pretvarani u pobede, njihove svinjarije i svinjske gadarije u ratu, posle rata su se bez
eniranja pribadale kao ordenje na njihovom horizontu seanja. ene su u podrumu pripovedale sa
strau najdubljeg uea o junatvima svojih mueva, o grozotama neprijatelja. Povratnici kui uvek
su navodili neku odvanu re, samo su njihovi stvarno zauvek obogaljeni utali, iz njih se jedva ita
dalo izvui. Mi deca smo uskoro znali sve o inenjercima i gorskim lovcima, a od odreenog trenutka
sluali smo uvek isto o Narviku i o Trondhajmu i o Kaleu i o Jajcu i Opelnu i Kenigsbergu. Mukarci
su dolazili u podrum s praznom flaom ruma i dok im se flaa punila, oslonjeni na pult, stvarali su
ratnu istoriju. Njihov teatar bila je grmljavina topova, staljinove orgulje (kaua) i leopard (tenk),
general Ditl i general feldmaral Paulus. Naizmenino su za mizeriju krivili Hitlera i erila, ali vie
erila nego Hitlera. A skoro neprekidno su izvetavali kako su se vratili posle kraja rata i kako su se
uopte vratili kui i verovatno su o tome i sanjali kad vie nije bilo nikog s kim bi o tome mogli
razgovarati. Rat je bio zavren samo na povrini, u glavama ljudi besneo je i dalje, svaki je znao kako
se mogao izbei poraz i s druge strane svaki je sve predvideo. Kad je koji, oslonjen na pult, pretvarao
svoje ratno iskustvo u sveukupnost sve ljudske vanosti i dostojnosti pamenja, za pultom smo imali
generaltabliju, Izuzetak su bili utljivci sa samo jednom preostalom rukom ili s metalnom ploom u
glavi ih sasvim bez nogu. Oni se vie nisu uputali ni u jednu ratnu debatu, i veina njih bi odmah
naputala podrum ako bi se iznebuha zapodenula re o ratu. Rat je meu mukarcima u svim
vremenima uvek razgovorna graa broj jedan. Rat je poezija mukarca kojom on celog ivota trai
panju i olakanje. Beali su, svaki na svoj uroen nain, u prostotu i niskost i regenerisali se u stanju
apatije totalno nedostojne oveka. Zarana su nauili da mrze i u erchauzerfeldskom naselju mrnju
uinili najrazvijenijom prema svemu. Mrnja proizvodi protivmrnju i oni su bez pauze do
iscrpljivanja mrzeli uzajamno jedni druge i sve ostalo. A njihova stanja iscrpljenosti bila su samo
sredstvo za svrhu samorazaranja. U njima su oni sebi smiljali novu bedu i nove bolesti i nove zloine.
Beali su iz jedne bede u drugu, iz jedne nesree u drugu, i uvek u sve dublju i bezizgledniju, i jedan je
uvek povlaio za sobom drugog. Beali su u okolni svet a ovaj, koji je znao samo za smrtonosne
udarce, zakratko bi ih od sebe odgurnuo. Beali su u idealne slike koje na kraju nisu bile nita drugo
do none more, i u dugove koji su najkraim putem vodili u zatvor, u svoja preterana uobraenja iz
kojih su izlazili kao potueni. Beali su u snove i matarije koje su ih slabile do smrti. Oni, stanovnici
paklenog predvorja, koje je zapravo bilo pakao, bili su lieni svih mogunosti, njihova je priroda bila
da nemaju nijednu mogunost sem mogunosti da propadnu. Imali su dve mogunosti prekidanja
egzistencije, uostalom bez izbora: u nekom odreenom trenutku morali su da se ubiju ili da legnu u
postelju kako bi u odreenom trenutku umrli. ivotna i egzistencijalna volja, koja se tu i tamo
groteskno ispoljavala i u erchauzerfeldskom naselju, inila je prilike u paklenom predvorju koje je
bilo pakao, samo jo uasnijim. Iz nekoliko prozora u redovnim razmacima, preteno vikendom, ula
se muzika, harmonika, citra, truba, kadto se i pevalo, ali sve je to bila samrtna vedrina, onaj to je

prethodnog dana tako lepo otpevao svoju narodnu pesmu, oko podne je, taman sam zatvarao nau
radnju, iznesen iz kue u sanduku, sviraica na citri se nedugo potom obesila, a truba se prizemio u
plunom sanatorijumu u Grafenhofu u Pongauu. Svoj vrhunac su imali o pokladama, u pokladni
utorak: kupovali su sve mogue lutke, ili takozvane lakrdijake i jezovite haljine pa srditi trali tamo
amo po naselju, kao da su za taj dan bili podivljali, i mislili su da se ne prepoznaju, a ipak bismo vrlo
brzo poznali svakog od njih. Poznaje pijani glas, poznaje taj gegavi hod, mislio sam, ali jao ako bi tim
ljudima rekao da si ih prepoznao. Kostimirani su dolazili i u radnju s uobiajenom flaom za rum i
ostajali duni litar. Poto su toliko dece davali svetu kao nijedna druga skupina ljudi u gradu, smeli su
da dre i rekord u sahranama. Njihov redovan izlet u takozvani veliki svet bio je uee u ispraajima
na Komunalnom groblju ili na Liferinkom groblju kad bi ko od njih umro. Njihove sudbine
zavravale su, s retkim izuzecima, pod ahtom kolektivne grobnice ili masovne grobnice. Posle
sahrane nakupovali bi u naoj radnji dau od svih moguih namirnica i delikatesa, a sve na zapis.
Retke muterije plaale su gotovim novcem, svi su imali takozvanu zapisnu svesku i mnogi nisu
plaah mesecima sve dok gospodin Podlaha ne bi izgubio strpljenje, potom bi platili ili ne bi platili, pa
otili u drugu prehrambenu radnju u erchauzerfeldskom naselju, sve dok vie ne bi mogli da idu ni
tamo, pa bi se vratili i platili. Vlasnik druge prehrambene radnje od poetka nije imao zapisnu svesku,
nikad se nije uputao u rizik da muterijama daje i najmanji kredit, konsekvencu je morao da plati
mnogo manjim prometom od nas, i zaista je drugi trgovac namirnicama jedva mogao da egzistira od
svog prometa. Podlahi se isplatila njegova velikodunost, tavie lukavstvo, skoro svi ljudi u naselju
kupovali su kod kega, a kupovali su toliko mnogo jer su bili toliko oajni, s neprestanim kupovanjem i
troenjem namirnica i delikatesa svi su ti stanovnici erchauzerfeldslcog paklenog predvorja ili pakla
verovali da mogu oajanje uiniti podnoljivijim, i poznato je da najsiromaniji i najnesreniji najvie
kupuju i najvie jedu i kupujui i jedui upadaju u sve vee i paklenije oajanje. Skoro sav svoj novac
donosili su u nau radnju, u dane isplate naa bi se radnja skoro potpuno ispraznila i morala je da bude
raskrena i polovina magacina, svi su ti ljudi imali mnogo dece i otuda mnogo prehrambenih markica,
a ono to se nije kupovalo uz markice i bilo slobodno dostupno, kupovali su bez razmiljanja i u
najveim koliinama. A pre svega su u velikim koliinama kupovali ono to nisu mogli da koriste, i
na ef je bio pravi majstor za pronalaenje i nabavku takve, za njih savreno beskorisne, robe. Tu gde
je mogao da ih sklepta kupovao je jevtino na stotine predmeta poput svenjaka od kovanog gvoa ili,
na primer, nategae koju su kupovali svi iako nisu mogli da koriste ni svenjake ni nategae jer nisu
palili svee, a vino su pili direktno iz flae, bez obilaznog puta iz aa. Predmeti nisu mogli biti
dovoljno gadni i beskorisni a da ih ti ljudi ne bi pokupovali u najkraem roku. Za oveka poput
Podlahe to vreme potroake mahnitosti i opsednutosti svih ljudi u erchauzerfeldskom naselju bilo je
u poslovnom smislu idealno, on koji je bio najvetiji to ja znam da proturi svaku robu, prodao bi sve i
sve uvek bez ostatka i pod za njega najpovoljnijim uslovima. Ali nije bio samo proraunat, u osnovi je
bio dobroudan i nije bio tip koji je na svetu samo da bi pravio poslove, i nije svoju radnju u
erchauzerfeldskom naselju bio otvorio samo iz poslovnih razloga, to je mogao da uini svuda,
gdegod, on je, mogue iz slinih razloga kao ja, koliko god to apsurdno bilo, bio privuen
erchauzerfeldskim naseljem kao pribeitem. Za njega je, kao i za mene, erchauzerfeldsko naselje
bilo pribeite posle njegovog neuspeha u Beu, on, izueni trgovac koji je hteo da studira na Bekoj
muzikoj akademiji i doe do jednog muzikog poziva, a morao je da prekine svoje studije usled
ratnih zbivanja, da sahrani akademiju i sve s njom povezane nade, nije doao u Salcburg samo da bi
pravio poslove, za to je taj inteligentan ovek bio ipak previe senzibilan, povratak na njegov
prvobitno izuen poziv i otuda proizalo pravo na otvaranje i voenje prehrambenog duana bili su

samo izlaz iz njegove line mizerije i verovatno ga instinkt nije doveo u grad Salcburg da bi u njemu
otvorio duan, ve na rub grada, u erchauzerfeldsko naselje, koje mora da je i njega privuklo, jer to
naselje bilo je po sebi velika fascinacija za oveka koga je odgurnuo takozvani normalan svet, a
Podluhu je normalan svet bio odgurnuo, kao to je takozvani normalan svet i mene bio odgurnuo, u
jednom takvom sluaju potpuno je samorazumljivo da se zakorai u pakleno predvorje ili u pakao,
verovatno se oseao kao ja, uivalac u paklenom predvorju ili u paklu. I on, Podlaha, bio je autsajder,
a u koliko visokom stepenu, iskusio sam tek mnogo kasnije. Umeo je da se ophodi s muterijama,
naroito sa enama iz naselja koje su cenile razgovor s njim, i ja sam mnogo nauio od njega u pogledu
ophoenja s ljudima. Ovde u naselju on je otvaranjem podruma, koji je mogao da udesi i opremi po
svojoj elji i po svojim planovima, zadobio svoju samostalnost, na koju je bio polagao isto koliko i ja na
svoju, te je mogao da ivi i egzistira svoj autsajderski ivot kao izolovan od normalnog sveta, nije
stanovao u naselju, ve kod strica u nekom drugom delu grada, taj stric mu je, slutim, omoguio skok
iz Bea u Salcburg, i kako je bio uticajan u gradu, uklonio mu mnoge prepreke, svejedno kakve, koje
su se i tada otvarale pred Belijom koji eli da otvori radnju u Salcburgu. Podlaha je uvek i verovatno
neprekidno sanjao o muzici, ali vodio je ivot malog prehrambenog trgovca, mogao se oseati kao
muziar, koji je bez sumnje bio, a da zapravo nije bio muziar jer vie nije svirao nijedan instrument,
meutim, bio je prehrambeni trgovac, sanjao je, verujem, po ceo dan da je muziar, a ipak je
neprekidno bio prehrambeni trgovac. Njegova priroda imala je mnogo toga zajednikog s mojom,
koliko i u kojoj meri, uviam tek sada, ali nije vreme da govorim o tome. Sluaj, ako sluaj postoji,
zdruio je dva oveka, Podlahu i mene, koja su bila slina i po najmanjim osobenostima svog karaktera. Podlahino bie bilo je blisko srodno mome, i obe nae egzistencije bile su po presudnim
obelejima paralelne. Ako mu je njegov poziv, naime poziv prehrambenog trgovca, bio dosadan i,
veoma esto, nepodnoljiv, kazao bi, a uvek istim reenicama i uvek istim jezikom optube, da je
zapravo eleo da postane muziar, po elji svojih roditelja izuio je za trgovca, ali je ipak eleo da
postane muziar, njegov vrhunac kao cilj bila bi karijera kod Bekih filharmoniara. Rat je
preduhitrio njegov plan, proterao ga iz Bea i on, Podlaha, morao je jo da bude srean to je, umesto
da kod Bekih filhamoniara duva u tubu ili trubu, pribeite naao u erchauzerfeldskom naselju u
podrumu u kome sam i sam naao pribeite nekoliko godina kasnije. Podlaha nije, kao njegove
kolege po pozivu, bio tup i voen samo pohlepom za novcem, ak sam imao utisak da njemu, koji je
bio oduevljeni eta, nije bilo toliko stalo do novca ili barem ne kao onog glavnog. Ve u prvim
satima moje delatnosti u podrumu skrenuo mi je panju na oveka s kojim je trebalo da se ophodim
bojaljivo, na oko ezdeset ili ezdeset i pet godina staru gospou Lauke ili Luke koja je svakog dana
dolazila u podrum s flaom za rum, a iji se sin oprobao kao puki glumac u pukom pozoritu u
almosu, adaptiranom od pivskog podruma, i koji, prirodno, nije postao nita drugo nego pijanica.
Podlaha je uivao u poslu, kao to sam i ja uvek uivao u poslu, i zapravo znam da bih, da sam kasnije
polagao na to, bio postao marljiv i uopte ne neki nakrivo nasaeni trgovac, ali u osnovi on nije
iskoriavao situaciju stanovnika paklenog predvorja ili pakla, on je imao mogunost da te ljude, kako
se to kae, propisno iskoristi, on to nije inio, radio je asno. S muterijama se ophodio tvrdo ali uvek
korektno, poglavito sa starijim enama i decom zatitniki, tamo gde je bilo neophodno preuzimao je
ulogu lekara za duu i ivce, davao je savete i medikamente i veoma esto spreavao line i porodine
katastrofe. Od njega, kao ni od kog drugog nauio sam kako se valja ophoditi prema ljudima, i ubeen
sam da ophoenje bez tekoa koje danas imam s takozvanim ljudima iz naroda dugujem Podlahi, naime njegovom svakodnevnom ophoenju s ljudima koji su dolazili u podrum, on mi je bio dobar
uitelj ne samo to se tie trgovakog poziva ve i u ophoenju s ljudima. Tamo gde drugima sve pada

teko to se tie drugih ljudi, ja nikad nisam imao tekoa otkad sam poao na zanat kod Podlahe.
Dakako bio sam najprijemiviji, celo moje vreme egrtovanja u podrumu bilo je vreme intenzivnog
posmatranja, a sposobnost za intenzivno posmatranje nauio sam od dede. Danas mislim da posle
kole koju mi je u nastavi jedan na jedan priutio deda, kao sledeeg uitelja nisam mogao imati boljeg
od Podlahe. Deda me je uio samobivstvu i zasebivstvu, Podlaha zajednitvu s ljudima, i to
zajednitvu s mnogim i najrazliitijim ljudima. Kod dede sam, idealno, zato to je bilo tako rano, iao
u filozofsku kolu, kod Podlahe u erchauzerfeldskom naselju u najveu moguu i apsoutnu realnost.
Te dve rane kole bile su presudne za moj ivot, i dopunjujui jedna drugu do danas su fundament
mog razvoja. Iao sam u prehrambenu radnju kao podrum, a sam podrum kao prehrambena radnja bio
je moja praiskonska hrana, to sam odmah shvatio, i tom se saznanju moralo sve podrediti. Kod kue su
konstatovali promenu koja se sa mnom zbivala, od trenutka stupanja na egrtsko mesto rekao sam im
samo da sad vie ne idem u gimnaziju, nego u jednu prehrambenu radnju, kad sam rekao gde je,
naime u erchauzerfeldskom naselju, nisu mi poverovali, ali su se morali pomiriti s injenicom, da
sam injeniki iao u Serchauzerfeldsko naselje kad sam u pola osam ujutro odlazio iz kue, zajedno sa
loserskim egrtom iz komiluka koji je inae kasnije postao izvanredno nadaren glumac, koji je u
meuvremenu igrao na gotovo svim nemakim pozornicama. Odluku sam doneo sam i potpuno sam
za sebe, poto su vaspitai godinama od mene samo dizali ruke, nisu vie znali nijedan drugi izlaz,
otpisali su me, nisu imali nikakvu predstavu o mojoj budunosti, oni sami nisu imali budunost, kakva
su oseanja imali, kako su mogli videti moju budunost, imali su jo samo svoju nesreu i posleratnu
katastrofu koja se slomila preko njih a da s tom posleratnom katastrofom nisu mogli izai na kraj, bili
su kadri samo da pilje u svoju katastrofu, neprestano su piljili u svoju sopstvenu katastrofu koju su
oznaavali kao posleratnu katastrofu i bili nepokretni. Bili su ve poluludi od piljenja u svoju
katastrofu, svoju posleratnu katastrofu. Porodica koja nikad nije bila porodica jer je sve u i na tim
ljudima uvek i celog ivota bilo protivno pojmu porodice, inila je skup krvnih srodnika koji su
stanovali u jednom jedinom stanu koji im je jo ostao na raspolaganju, devet ljudi koji vie nisu mogli
da se vide i izdre i koji su svi od moje majke i njenog mua, mog staratelja, oekivali da ih izdravaju,
da moj staratelj, gle, sam zaradi novac za svih devetoro, a moja majka, gle, da svakodnevno kuva za
svih devetoro. Gnuali su se svog poloaja ali ga nisu menjali. Vremenom je svako svakom postao
nesnosan i beznae je uskoro istroilo svoju oseajnu i duhovnu mo. Utoliko su se radovali to se
jedno od njih osamostalilo, u kom se pravcu osamostalilo, bilo im je postalo svejedno, nisu ni pitali o
tome, najednom sam uvideo da sam mogao da radim ta sam hteo ako bih sebe izdravao i ako od njih
vie nita ne bih traio. Ali, konano, imao sam tek esnaest godina kad sam se odluio da gimnaziju
zamenim podrumom gospodina Podlahe. Od esnaeste godine sam sam zaraivao novac za ivot. Od
tog trenutka za mene vie nisu izdvojili ni cvonjka. Od esnaeste godine ivota vie bez zahvalnosti.
Za to sam zahvalan. Radije sam otiao u pakleno predvorje ili, bolje, u pakao, nego da ostanem u
gimnaziji i da budem upuen na moje. Ali i za njih je bila od koristi moja nova ivotna pozornica.
Snabdevao sam ih namirnicama, ne uvek legalnim putem, i spasavao ih. A spas esto nije bio nita
drugo do vekna belog hleba ili suva kobasica. Ili kakva konzerva. Moj deda u koga sam bio polagao
sve nade, sam je bio pri kraju. On vie nije mogao da mi pokae put dalje. Ono to sam od njega
nauio najednom je valjalo jo samo u mati, ne u stvarnosti. Tako sam se iznenada osetio naputen i
od onog oveka u koga sam se stoprocentno uzdao. On je hteo da od mene iznudi neto to se nije
dalo iznuditi. U osnovi nastupilo je ono to je moralo da nastupi, gimnazija se u meni doterala ad
absurdum, a kriv za moju aku nesreu bio je moj deda koji me je uio samobivstvu sve do ekscesa,
ali ovek ne moe iveti od samobivstva i izdvojenosti, on propada u samobivstvu i izdvojenosti, mora

da propadne, drutvo kao smrtonosno okruenje potvruje to o emu govorim. Ako nisam eleo da
propadnem, morao sam se odvojiti i od oveka koji mi je bio sve, morao sam se dakle odvojiti od
svega, i napreac od svega sam se i odvojio, nisam bio svestan konsekvenci, odvajanje se moralo
sprovesti. Moda sam i mogao jo godinama da idem u kolu i da se vezujem s tom ludou i
apsurdnou, a u istini sa smrtonosnom boleu, jo godinama da odugovlaim to odavno neizdrivo
stanje smrtonosne zlovolje prema svemu, na koncu ne bi preostalo nita nego raskid, i verovatno ne
samo raskid sa kolom i sa svim to je povezano s tom nesrenom kolom, a to je bilo skoro sve sem
moje odluke, ve moj raskid sa ivotom, konana crta podvuena ispod moje ve gotovo izgubljene
egzistencije. Vreme je ve odavno bilo neizdrivo, ali jo ne zrelo za raskid. Nisam mogao predvideti
dan, i meni samom je doao toliko na prepad da nisam znao kako mi se desilo kad sam se okrenuo u
Rajhenhalertrase. Upravo sam bio kupio nove udbenike, nove sveske, deda je opet bio u potrazi za
privatnim profesorom matematike. Mislio sam kako u jo beskrajno vreme trpeti psovke mog
staratelja, svakodnevna proklinjanja mog hranitelja, te da se tim proklinjanjem moram dati
zastraivati do smrti i tada se iznebuha dogodio raskid. Moja panja bila je usmerena na kuu vladinog
savetnika u kojoj je sin vladinog savetnika ekao na mene, taman sam pomislio zazvoniu i moj
kolski drug, jednoruki, kome je takozvana protivoklopna strela koju su izbacili Nemci otkinula levu
ruku iz trupa, negde u nekoj umi Gornje Austrije, pojavie se na vratima i prikljuie mi se i ii emo
ostatak Rajhenhalertrase do Nojtora i kroz Nojtor pa kraj Saceluma u gimnaziju. U tom trenutku sam
se okrenuo i potrao nazad preko Ajglhofskih livada kroz Miln u Plinarsku, dalje, dalje u suprotnom
pravcu. I od tog trenutka niti sam ta vie video ni uo o sinu vladinog savetnika, i dugo godina nisam
vie nogom kroio na Rajhenhalertrase, i godinama sam izbegavao da proem kroz Nojtor, a i danas
mi je nemogue da uem u gimnaziju. Dedu je morala najdublje deprimirati injenica da sam sam od
sebe, napreac, od gimnazijalca napravio egrta u prehrambenoj radnji, verovatno i majku, ostale taj
problem nije mogao zanimati. Staratelj zaelo nije oseao nita do olakanje, njemu bi bilo svejedno da
sam otiao i na zidarski zanat, ne bi imao nita protiv, i njegova je reakcija bila razumljiva, bilo mu je
preko glave haosa pod svima koje je on jedini imao da izdrava. Imao je pravo na ravnodunost,
cinian nije bio.
Ujak je u mojoj odluci, i to sam zaista bio postao trgovaki egrt, video potvrdu svoje slutnje da sam
odleprao iz gimnazije zbog nesposobnosti, ljubomoran u odnosu na dedu, njegovog oca, koji je mene
voleo a njega je celog ivota gledao ispod oka, mogao je da se oseti potvren, ali ja nisam ispao iz
gimnazije zbog nesposobnosti, ve zbog gnuanja od nje, meutim to se nije dalo objasniti. Deda je
jedini razumeo ta mi je bilo na umu, i on je jedini imao neku predstavu o tome ta se u meni zbivalo.
Posmatrao je moju zamenu gimnazije mestom trgovakog egrta kao neki prelaz i on je ve brzo poto
sam mu se otvorio bio potpuno ubeen u korisnost tog trgovakog zanata, mada nije umeo ili nije
hteo da kae zato. Njegovu neravnodunost u odnosu na podrum i na moje novo, za mene ne
bezopasno, okruenje sam imao, u njegovu naklonost i ljubav sam bio siguran, vie od toga mi nije
trebalo. I u ovom sam sluaju dakle ponovo imao uza se dedu kao spasioca. I verovatno je on bio taj,
njegov autoritet kod mene, koji mi je omoguio da ostvarim tu odvanu odluku, sa svih strana
ocenjivanu kao stranputinu. On je sa mnom smerao neto veliko, i uvek iznova mi o tom govorio, i
nije o tome govorio samo preda mnom, a sada sam se prizemio kao trgovaki egrt u prehrambenoj
radnji u podrumu u erchauzerfeldskom naselju. Tano u trenutku kad me je primio gospodin
Podlaha ja sam bio sam slobodan. Bio sam slobodan, i oseao se slobodan. Sve sam uinio slobodnom
voljom i delovao slobodnom voljom. Ako sam pre sve inio samo preko volje, sad sam radio
dobrovoljno, bez otpora i na svoje zadovoljstvo. Nije da sam mislio kako sam otkrio smisao ili barem

smisao mog sopstvenog ivota, ali znao sam da je moja odluka bila ispravna. Danas moram da kaem,
odluujui trenutak za moj kasniji ivot bio je trenutak u kome sam se okrenuo na Rajhenhalertrase.
Verovatno vie uopte ne bih ni imao kasniji ivot. Okolnosti koje su pritisle i na kraju mi umorile
dedu i majku, pritisle bi i umorile i mene. Kao gimnazijalac bio bih pritisnut i umoren, kao trgovaki
egrt u podrumu u erchauzerfeldskom naselju i pod nadzorom i redom Karla Podlahe preiveo sam.
Podrum je za mene bio jedini spas, pakleno predvorje (ili pakao) moje jedino pribeite. Jednom
nedeljno, ne znam vie taan dan, morao sam da poseujem strunu kolu koja se odvijala u
takozvanom Novom Boromeumu u Paru. Nastavnici su bili sasvim drukiji nego u gimnaziji, bili su
to trgovci iz grada, ovde iz lako prozirnih razloga ugleda, ili zarade, ili tim predavanjima u strunoj
koli osigurane penzije u starosti, a stekli su moje poverenje svojim apsolutnim odnosom prema
stvarnosti i svojim svakodnevnim ophoenjem s vremenskim tokom kao realnou. Nastavno gradivo
me je zanimalo, ipak je za mene bilo potpuno novo, a na moje iznenaenje bio sam potpuno otvoren
za trgovaku varijantu matematike. Matematika, koja me u gimnaziji uopte nije zanimala i uvek me
samo smarala i deprimirala, u strunoj koli me je zatekla nepredvienom fascinacijom. Sasvim
sluajno, dola mi je u ruke jedna od mojih kolskih svezaka iz tog vremena, i njen sadraj mi deluje
ubedljivo, iako je danas takoe opet daleko iza mene, a reenice kao Isporuilac dobija menicu i
Robu kupujemo prema krajnjem cilju i Plaamo dospelu menicu vie mi nisu uobiajene. Nipoto
nisam rado odlazio u tu kolu, no ipak se radilo samo o kratkim posetama u Novom Boromeumu, a i te
kratke posete su esto na due vreme izostajale, kad naime za njih nisam imao vremena jer bi u
meuvremenu nastupio prehrambeni proglas kao navala muterija, ili zato to bih vreme upotrebio za
raskrivanje magacina. U strunoj koli nije se radilo o acima, nego o egrtima koji nisu hteli da budu
aci. I nastavnici su u osnovi bili trgovci ili takozvani privrednici i mada najveim delom isto tako
sujetni i tupavi kao gimnazijski profesori, ono ipak podnoljiviji. Sa svojom kolskom traumom, za
razliku od drugih egrta koji nisu poznavali pakao gimnazije, ve samo glavnu kolu ili puku kolu,
sam nisam bio oduevljen tim nastavnim danima. I ovde su u osnovi vladali ogranienost, sitniavost,
sujeta i laljivost, ali sve to nije o toliko potresajue, ne toliko zgreno i perverzno kao ekscesi
humanistike gimnazije. Vladao je pre svega jedan poten, iako neuglaen ton, argon je bio argon
zanatlija, privrednih borilaca. ta se ovde lagalo, nije se lagalo tako kao u gimnaziji, ta se ovde uilo,
bilo je neposredno upotrebljivo, ne kao u gimnaziji, na najdue staze potpuno beskorisno. Sa kolskim
drugovima u strunoj koli nisam imao nikakvih tekoa, vrlo brzo sam se s njima sprijateljio. Najvie
sam se udio kako sam najednom pripadao trgovakom staleu, neto to mi je u strunoj koli pre
svega uvek dolazilo do svesti, injenica se nije dala poricati. A nisam ni hteo da je poriem. U seanju
su mi hromi nastavnik trgovake matematike Vilhelm, i inenjer Rihs, vlasnik farbare, dva suprotna
karaktera koji su se meutim savreno dopunjavali, koji su dok sam im ja bio uenik, davali ton
strunoj koli. Njihov uticaj je bio koristan i to sam od simpatije morao da oduzmem jednom, jer mi
se nije milio ceo ovek, dodavao sam drugom. I ovde, kao svuda gde su ljudi, postojao je opasan
meuprostor izmeu simpatije i antipatije iz koga sam se usuivao da egzistiram i izvlaim pouke.
Poslovi jednog trgovakog egrta nisu se iscrpljivali u ienju i odravanju reda u radnji i magacinu,
ni u svakodnevnom, naviknutom gutanju praine, pri emu je svakodnevno gutanje branene praine
zaista moglo dovesti do bolesti trgovakih egrta, nekakve plune bolesti koja nastaje od uestalog
svakodnevnog teglenja i istresanja i slaganja dakova brana i griza i veoma esto uini naprasni kraj
egrtovanju, nisu se sastojali samo u doslednom odvijanju dana u prehrambenoj radnji, tako su na
primer u podrumu u erchauzerfeldskom naselju (poslovi) zapoinjali najpre s otkljuavanjem i
skupljanjem makazaste reetke i otkljuavanjem ulaznih vrata radnje, i putanjem efa i osoblja i

muterija u duan u kome je jo prethodnog dana, a veoma esto satima posle zatvaranja radnje, sve
oieno i sve spremnice napunjene, sve veoma muan pipav posao koji zaista zahteva najveu ljubav
prema prehrambenoj sitniarnici i u osnovi uredno ga moe obavljati samo ovek obdaren brojanokombinatornim pamenjem. Ovi i stotine drugih, u svakom sluaju jednako vanih, poslova moraju se
svakodnevno obdelavati, uz to je u moje vreme dolazio jo i odvratno pipav posao s prehrambenim
markicama koji se mogao obaviti samo s najveom tanou, pri svakoj kupovini su se markice isecale
iz prehrambenih kartona, pa su se svakodnevno po zatvaranju radnje morale lepiti na listove
pakpapira. Sasvim na stranu neprekidno teglenje dakova i punjenje flaa, sortiranje voa i povra,
prepakivanje kafe i aja i seenje putera i sira, sasvim na stranu majstorije kakve je predstavljalo
pretakanje sireta i ulja i svih moguih drugih tenosti i ruma i otvorenih vina i ira kroz sve mogue,
uvek preuske grlie flaa, na stranu neprekidan oprez zbog buanja i kvarenja, zbog gamadi i
prevelike hladnoe i prevelike toplote, sasvim na stranu svaki as istovar i utovar svih moguih
isporuka i neprekidno idenje, nekim danima po sto puta, iz radnje u magacin i ponovo nazad i
obratno, i seenje hleba i pravljenje mrvica od zemiki, i uvanje unki i hlaenje jaja, sasvim na
stranu svakodnevno brisanje praine sa svih regala i tranje tamo-amo izmeu hladnjaka i pulta,
izmeu sanduka s krompirom i pulta, izmeu svih regala i pulta, na stranu neprestano pranje ruku i
suenje ruku i gotovo neprekidna upotreba noeva koje je svakodnevno valjalo otriti i viljuaka i
kaika koje je svakodnevno valjalo ucakliti i aa koje je svakodnevno valjalo oprati i na stranu pranje
prozora i brisanje poda i neprestana borba s muvama i muicama i obadima i osama i paucima na
zidovima, ipak je bilo najvanije ne popustiti u kontaktu s muterijom, biti uvek prijazan i korektan i
paljiv i neprekidno se vebati u ophoenju s muterijama, naprosto uvek zadovoljiti muterije i
nikad, ni za trenutak ne popustiti u intenzitetu uslunosti prema tim muterijama. S jedne strane
ispunjavati elje muterija, s druge strane ni jednog trenutka ne zanemarivati interese radnje. Morao
je da bude red, morala je da vlada istoa, moralo se neprekidno starati i na najbolji nain
zadovoljavati efa i muterije, i uvee je morala da tima kasa. Na moje, a i na zaprepaenje mojih
saradnika, i na najvee zaprepaenje samog efa, ja sam vrlo brzo uao u posao i nije mi inilo
nikakvu tekou da radim ono to je bilo ispravno i to se od mene zahtevalo. Uz to sam bio otvoren
za sve, moja veselost koju sam bio doneo u podrum bila je zarazna, otkuda je dola ta nenadana
sposobnost da budem veseo i da s veselou inficiram druge, ne znam, ona je uvek ve bila u meni, sad
se opet razmahala, nije bila guena. Mnogo ih je dolazilo u radnju da bi se smejali sa mnom. Imao sam
ugodno bie, dobru duhovitost ije dejstvo nije omaivalo kod muterija. ef koji je kupovao kod
veletrgovaca mogao me je danima mirno ostaviti samog u podrumu, ako u radnji ne bi bilo egrta
Karla zbog bolesti, a pomonika Herberta iz nekog drugog razloga. Uskoro sam se savim sam
poduhvatao s muterijama, i nije mi smetalo kad ih se u tucetima tiskalo na pultu, mirno i
stoprocentno bi ih pousluivao, sav udubljen u svoj zadatak i istovremeno zaljubljen u njih. ef je
znao da se mogao pouzdati u mene i bilo je dana u kojima sam bez daljeg sasvim sam savladao navalu
koju bi u podrumu izazvao novi veliki prehrambeni proglas. Sasvim jednostavno, uivao sam u tom
poslu, ovde se ispunilo ono to sam sebi eleo, da budem koristan. A zadovoljstvo koje sam imao pri
svom zadatku bilo je oigledno i moglo se prenositi na sve koji su imali posla u podrumu. Nisam znao
da ivot moe biti toliko srean u mnogim danima u kojima sam imao toliko posla da niko nije hteo
da poveruje da sam sve to sam savladao. Zbog boleljivosti egrta Karla i ljubavnih veza i otuda estih
odsustvovanja pomonika Herberta, pult u podrumu postao mi je komandni most kojim sam
(savreno) vladao. Gospodin Podlaha je znao da ceni moju samostalnost, inteligencija i spretnost ne
idu esto tako dobro ruku pod ruku kao u mom sluaju. Uz to je dolo moje od prirode otvoreno bie i

sposobnost da i u najmanjoj prilici budem dobro raspoloen i srean i da to stanje ne moram da krijem
ve da mogu otvoreno da ga ispoljavam. Svih tih sposobnosti i prednosti godinama vie uopte nisam
bio svestan, ali u podrumu u erchauzerfeldskom naselju one su se iznebuha iznova javile i osveene
okrenule se prema spolja. Stanje u kome se u tim periodima apsolutne samostalnosti u radnji nalazilo
celo moje bie bilo je stanje sree. Tad sam stajao u centru i prodavao ne samo nae namirnice i drugu
robu ve sam tome dodavao, takorei besplatno, svakom ko ue u radnju, jedan deo moje ponovo
osvojene ivotne radosti. Subotom, posle takozvanog velikog spremanja, svaki put bih prilino iscrpen
dolazio kui, s veknom belog hleba, krompirom i eerom i branom, ve prema tome ta su upravo
kod kue eleli, kroz, uvek istim kuhinjskim isparenjima, preteno isparenjima od supe, ispunjene
ulice naselja, pored sportskog igralita, du njegove ve skoro potpuno satrule tarabe pa do Leenske
pote, kroz nezdrave kaljuge i zadivljalu, nikad pokoenu travu ispred Leenske pote i du oskudnih
batenskih ograda bugarskih batovana, iji sam rad esto posmatrao i koji me je podsetio na moj
sopstveni jednogodinji vrtlarski rad u Trauntajnu, pri tim posmatranjima sam pomiljao da bi i
batovanstvo bilo neto za mene da bombe krajem etrdeset i pete nisu uinile kraj Vrtlarstvu leht &
Vajninger u kome sam toliko mnogo nauio, ko zna, moda bih danas bio batovan. Batenski rad je
jedan od najboljih za glavu i telo i u njemu ovek najpre i najprirodnije utekne od melanholije i
dosade, a melanholija dosada su najizraenija obeleja ljudskog bia. Bugari su umeli da od malo
zemlje izvuku mnogo povra i voa, i njivi plodovi su uvek bili najuspeliji jer je njihov rad kao runi
rad zaista bio umni rad, i zato to zaista nisu alili truda i zato to celo njihovo bie nije bilo
upravljeno ni na ta drugo do na zemlju koju su obraivali. Na putu kui iz Serchauzerfeldskog naselja
esto sam ulazio u bugarske bate, tamo gde danas stoje stambeni blokovi, i razgovarao s Bugarima, i
svaki put su moja posmatranja u njihovim batama donosila plodove. Potom me je put vodio preko, do
Zavoda za gluvoneme s njegovim visokim drveem i s ukusom sagraenim staklenicima u kojima su
gluvonemi provodili dane u radinosti uz brigu belokrilih nona, pa preko eleznikih koloseka. Imao
sam izbor da idem kroz pothodnik ili preko koloseka, uvek sam birao zabranjeni put ako sam za to
imao vremena. Subote su me iz radnje i iz Serchauzerfeldskog naselja uvek vodile pravo u
melanholiju, ve u Serchauzerfeldskom naselju celim putem uvek ta tiina, naruavana samo
zveckanjem servisa za ruavanje kroz prozore: subota je, niko nita ne radi, ljudi se izleavaju u stanovima na divanu ili po krevetima i ne znaju ta da ponu s tim vremenom. Do tri popodne vladalo je
to popodnevno zatije dok se po stanovima nisu rasplamsale arke, pa su tad mnogi izjurivali napolje
iz svojih nastambi, veoma esto psujui, viui ili pogruena lica. Subotnja popodneva uvek sam
doivljavao kao veoma opasno vreme za sve, nezadovoljstvo samim sobom i sa svim i svakim i
iznenadna svest da si zaista celog ivota iskorien i bez smisla, prozvode to raspoloenje kome se
veina preputala sa zastraujuom temeljitou. Veina ljudi navikla se na svoj redovan rad, posao, pa
ako se prekine, oni trenutno gube sadraj i svest i vie nisu nita drugo do bolesno stanje oajanja.
Pojedincima je isto kao i mnotvu. Oni misle kako se regeneriu, ali u stvarnosti to je vakuum u kome
postaju napola ludi. Tako subotom popodne svi dolaze na najlue ideje, a sve se uvek zavri
nezadovoljavajue. Poinju da pomeraju ormare i komode, stolove i stolice i sopstvene krevete,
ietkavaju odeu na balkonima, glancaju cipele kao pomahnitali, ene se penju na prozorske daske, a
mukarci silaze u podrum i tamo icanim metlama uzvitlavaju prainu. Cele porodice misle da moraju
da naprave red i obruavaju se na sadraj svoje nastambe, pomeraju ga, i od toga sami postanu
pomereni. Ili se izvale, pa se odaju svom poroku, kunu i bee u svoje bolesti kojih se doseaju po
zavretku rada subotom popodne. Lekari to znaju, subotom popodne traeni su kao nikad. S
prestankom rada otpoinju bolesti, iznenada su tu bolovi, uvena subotnja glavobolja,

subotapopodnevno lupanje srca, napadi malaksalosti, provale besa. Cele nedelje bolesti se priguuju,
oslabljuju radom i poslom, subotom popodne daju se primetiti, i ovek odmah ispada iz ravnotee. I
ako je on, koji je prestao da radi u podne, ubrzo potom iole svestan svog stvarnog poloaja, koji je u
svakom sluaju uvek samo beznadean, ko god da je, ta god da je, gde god da je, on mora sebi rei da
nije nita drugo do nesrenik, pa i ako tvrdi suprotno. Retki srenici koje subota ne ubija samo
potvruju pravilo. U osnovi, subota je strasniji dan, jo mnogo straniji dan nego nedelja. Nedelja jeste
najstraniji dan, ali iza nedelje sledi ponedeljak, a to je radni dan, i to nedelju ini podnoljivom.
Subota je strana, nedelja strahovita, ponedeljak donosi olakanje. Sve drugo je zlonamerna, priglupa
tvrdnja. U subotu se navlai nevreme, u nedelju se izrui, u ponedeljak je nastupilo zatije. ovek ne
voli slobodu, sve drugo je la. Ne ume nita da pone sa slobodom, tek to je slobodan, zamajava se
otvaranjem komoda s odeom i rubljem, sreivanjem starih papira, trai fotografije, dokumente, pisma,
odlazi u batu i okopava, ili hoda potpuno besmisleno i besciljno kojekuda, kakvo god je vreme, i to
naziva etnjom. A tamo gde su deca, ona se vaspitavaju za uveno ubijanje vremena, razdrauju i
devetanju i amaraju, da bi proizvodila haos koji je u istini spas. I ta je s druge strane stranije nego
etnja u subotnje popodne, nego poseta rodbini i poznanicima u kojoj se smiruje znatielja i ubija
rodbinski i poznaniki odnos. Ako pak ljudi itaju, zapravo se mue samo nametnutom kaznom, a
nita nije smenije nego sport, taj najomiljeniji alibi za potpunu besmislenost pojedinca. Kraj nedelje
je ubijanje pojedinaca i cele porodice. U subotu, posle kraja rada, pojedinac je, te prema tome svako,
iznebuha potpuno sam, jer ljudi ustvari celog ivota ive zajedno sa svojim radom, u istini i u
stvarnosti oni imaju samo svoj posao, drugo nita. Niko ne moe drugom zameniti posao, niko ne
propadne kad koga izgubi, pa bio mu to najpresudniji, najvaniji, najmiliji ovek, oduzme li mu se rad
i posao, on vene i za kratko vreme bude mrtav. Bolesti nastaju tamo gde ljudi nisu pod teretom, gde su
premalo uposleni, ne bi trebalo da se ale zbog previe, ve zbog premalo posla, posao se suava, a
bolesti se ire, nesrea grabi sve tamo gde se ograniava rad i posao. Utoliko rad, sam po sebi
besmislen, ima svoj smisao, svoju iskonsku svrhu. Subotnjim popodnevima mogla se najpre posmatrati
za subotnja popodneva karakteristini tiina, zatije pred buru, najednom bi ljudi jurnuli na ulicu,
setili bi se roaka ili poznanika, makar prirode, da postoji bioskop ili da se daje cirkuska predstava, ili
bi beali u bate i poinjali da okopavaju. Meutim, to to su sad inili, inili su u svakom sluaju i iz
svih razloga, razoarani. Jasno je, ko ne bi umakao u neko delanje i verovao da bi svoje vreme i svoje
ugroeno, esto ivotno ugroeno duhovno stanje mogao premostiti samo razmiljanjem a sredstvom
meditacije, taj se brzo a potom jo stoprocentno preputao svojoj linoj nesrei. Subota je uvek bila
dan samoubica i ko god je due vreme pohodio sudove zna da je osamdeset posto ubijenih nalo smrt
u subotu. Tokom cele nedelje prigueno je sve to oveka mora da ini nezadovoljnim i nesrenim, jer
nije toliko koncentrisan na nezadovoljstvo i nesreu, ali u subotu, posle kraja rada ve su iznova tu
njegov nezadovoljstvo i njegova nesrea, i to uvek bezobzirnije. I svi oni subotom pokuavaju da svoje
nezadovoljstvo i svoju nesreu isprazne na nekom drugom. Nezadovoljstvo i nesrea se posle kraja
rada donose kui gde inae ne eka nita drugo do nezadovoljstvo i nesrea i prazne se kod kue.
Sledstveno, svuda gde su ljudi i gde se okupljaju ljudi, subotnje popodne ima jedno pustono dejstvo.
Gde je zajedno vie ljudi, kao u porodicama, oni ne mogu da izdre te mora doi do eksplozije, a tamo
gde je jedan sasvim sam za sebe, te dakle usamljen i u samoi, to je takoe strana situacija. Subote su
prave ubice ljudi na svetu, a nedelje ine tu injenicu na nepodnoljiv nain svesnom, ponedeljak
iznva pogura nezadovoljstvo i nesreu za celu nedelju sve do sledee subote, do sledeeg pogoranja
njihovog duhovnog stanja. Sm sam mrzeo subotu i nedelju, jer sam u oba meni omraena dana bio
najbezobzirnije suoen s bedom, mojih, devet ljudi u tri sobe od ujutro do uvee ili su jedni drugima

na ivce i, upueni jedino na oskudne mogunosti zarade mog staratelja i kuvarsko umee moje
majke, vazda gladni i neobueni, koliko se seam zbog nedostatka odee stalno su razmenjivali cipele i
kapute i pantalone, da bi naizmenino takorei kao uredni ljudi mogli izai na ulicu, deda je jedini bio
sam u najmanjoj sobi, ali ta soba je bila toliko mala da je u njoj jedva mogao da se okrene, tu je on
stanovao, odgurnut od svoje okoline, meu svojim knjigama i sa svojim neostvarenim idejama, sedei
za svojim pisaim stalom, mahom uvijen u suro konjsko ebe kako bi pritedeo jo jedva postojee
ogrevno drvo, i zapravo nije mogao da radi. Znam da se danima zakljuavao i njegova ena, moja
baka, ekala je na pucanj iz pitolja koji mu je stajao pisaem stolu, danju na pisaem stolu, nou pod
jastukom strepela je od tog pucnja, njoj i svima nama uvek je iznova pretio samoubistvom, nije imao
novca i vie nimalo snage, izgladneo kao i svi mi, dve godine posle kraja rata u tom najemernijem
vremenu, nije vie prepoznavao nita do beznae. Moj staratelj je radio za sitni u svom potplaenom
zanatu. U to vreme, poto za mene nije bilo drugog mesta, moj krevet je stajao u predsoblju, do
samih ulaznih vrata.
Pod tim okolnostima nije se moglo ni misliti na miran san, sam ujutro na rad odlazio mahom sasvim
neispavan. A im se ujak sa svojom enom odselio, majka je na nas sedmoro, mora ovek to da zamisli,
primila jo jednog violinistu iz Tirola koji je neprestano vebao, kako bi dobila izvor prihoda za
ishranu koja je pala njoj u deo. Kod kue mi nije bilo do smeha, egzistencija nas sviju bila je najtea i
najbeziglednija, kraj rata nas je sve okupio u tom stanu da bi nam pokazao uas. Ali ovde nije mesto
da ulazim u pojedinosti te strave kod kue, uopte na ovom mestu moram sebi braniti ulaenje u to,
sam sebi moram uskratiti neko takvo napisano seanje, ono uopte ne moe biti opisano. Naprotiv ,
sve drugo mi je bilo smeno. Verovatno sam u podrumu uvek bio tako dobro raspoloen jer sam znao
odakle sam svakog dana ujutro bio umakao, moj dom je bio moj pakao, svakog dana sam bivao spasen
na putu u Serchauzerfeldsko naselje, koje sad opet zovem pakleno predvorje. Moj dom je bio barem
isto toliko straan kao i svi takozvani domovi u erchauzerfeldskom naselju. I kao to bih ja svakog
jutra tokom idenja na rad Rudolf-Biblovom ulicom pobegao iz svog doma u erchauzerfeldsko naselje,
tako su i oni u erchauzerfeldskom naselju, ako su uopte za to jo imali snage i prilike, idenjem iz
erchauzerfeldskog naselja beali u ma koji rad. Ali veina vie nije imala snage da ode, kao to je vie
nije imala moja majka, moji, sem mog staratelja, je vie nisu imali, veina u erchauzerfeldskom
naselju vie je nije imala. Poludeli su ili usahli ili poludeli i usahli kao moji. Ali to je poglavlje za sebe.
Sa dedom, koji je ve bio na smrt bolestan ovek, gore na Menhsberg, satima, kad je imao snage za to,
a nje je imao jo samo retko, to me je spasavalo subotom i nedeljom kod kue. Kakav je samo gr bio,
slati me jo u gimnaziju pod svim tim okolnostima koje su vladale u kui. Jo i nakon toga sve mi se to
javljalo kao perverzna nona mora. Po istini su u nas kod kue vladale uasnije, stranije prilike nego
to su vladale igde u erchauzerfeldskom naselju, stanovnici paklenog predvorja su mislili da su u
paklu, ali oni nisu iveli u paklu, ja sam bio u paklu, ali o tome nisam nita izvetavao, to bi uzdrmalo
moju poverljivu poziciju koju sam imao u podrumu ve posle kratkog vremena, nisam govorio da su
kod nas vladale haotine prilike, naprotiv, pred mojim kolegama, a naroito pred samim gospodinom
Podlahom bojio sam jednu umirujuu sliku o mojima i mom domu. Da bih samog sebe zatitio,
iskrivljavao sam svoj dom i nikad nisam napravio ni najmanju aluziju o tome kakav je moj dom
stvarno bio, alostan i beznadean. Preutkivanje nije la, a ja sam preutao skoro sve. Kad bih izaao
iz kue u kojoj sam uvek bio deprimiran, udahnuo bih i ubrzao korake i svakog dana trao kao bez
due niz Rudolf-Biblovu ulicu u erchauzerfeldsko naselje. Iz doma sam izlazio kao alosnik i
mrzovoljnik, a u erchauzerfeldsko naselje ulazio kao veseljak. Duina mog puta bila je taman prava
duina koja je bila neophodna da se od jednog alosnika i mrzovoljnika naini veseljak. A to je bio
prijatan put koji je vodio lakom uzbrdicom po dobrom istom, biljem zainjenom vazduhu. Tu i tamo
odlazio sam sam na Menhsberg pa bih tamo legao u travu i pisao pesme, sedei pod kronjom drveta,
bavio se gradivom strune kole, jednom nedeljno je bio kolski dan u Paru, sa stotinama sorti kafe i
aja sa svih delova Zemlje, s jednostavnim ili sasvim neobinim raunicama, s kamatnim stopama,

veletrgovinskom marom, s meninim poslovanjem i s najnovijim kreditnim uslovima, a na

poslednjim stranama mojih kolskih svezaka crtao sam portale i enterijere radnji koje sam sasvim
dobro sebi mogao da zamislim kao svoje. S pirinom i grizom sam se uputao bez otpora, s takozvanim
ruskim ajem i brazilskom kafom svakako s daleko manje gaenja nego s Aleksandrom, Cezarom,
Vergilijem i tako dalje. Krajevi nedelje donosili su mi svest o krajnjoj napetosti izmeu mog doma
(kao jednog sveta) i podruma (kao suprotnog drugog), i ta bi znailo izdrati tu napetost. Moj deda je
svakog dana u tri ujutro uzimao novi zalet Dolina sedam dvorova", njegov rukopis planiran u tri
toma od hiljadupetsto strana, radi koga se ve mnogo godina u tri ujutro hvatao u kotac sa smru; za
ceo ivot oslabljen nekom plunom boleu, pretvorio je sebi u naviku da svoj dan zapone ve u tri
ujutro smrtonosnim poslom fanatinog pisca i filozofa, da se uvije u konjsko ebe i oko sebe prikopa
jedan stari kai, oko tri ujutro bih ga uo kako se u svojoj sobi hvata u kotac s nemoguim, s totalnom
bezizglednou spisateljstva. Leei u predsoblju, kraj samih ulaznih vrata, s panjom osetljivog i
Ijubavlju ispunjenog unuka koji se jo nije zbliio sa svim onim groznim uzaludnostima i
beznadenostima, pratio sam zvukove novog savladavanja smrtnog straha i iznova preduzimane
oajnike borbe oveka kojeg sam voleo kao nikog drugog, koji je hteo da dovri svoje takozvano
remek-delo. Jo mi nije bila prisno poznata besmislenost i nedelotvornost takozvanih remek-dela,
meutim, sa svojih esnaest-sedamnaest godina, zbog neprekidne blizine mog dede, ipak sam imao
neku slutnju o strahovitosti spisateljskih i uopte umetnikih i duhovno-filozofskih nastojanja. Divio
sam se ilavosti i neprekidnoj istrajnosti i neumoru dedinom spram svih njegovih napisanih i
nenapisanih misli, jer sam se divio svemu dedinom, no istovremeno video sam i, u najistinitijem
smislu rei, uasnu zaluenost u koju se ovek poput mog dede morao zatrati i kako je besomunom,
i otuda bolesnom, brzinom morao da dotera svoj ivot u ljudsku i filozofsku slepu ulicu. Trebalo je da
postane svetenik i biskup, a prvobitno je eleo da bude politiar, socijalist, komunist, i kao svi koji su
se iskuali u pisanju, razoaran svim tim nemoguim kategorijama, postao usamljenik prirodno
izgubljen zbog svih tih kategorija i idiota i filozofija i filozofskih pisaca. uo bih ga u tri ujutro kako
iza svojih tapeciranih vrata zapoinje svoj proces. Njegov poloaj je bio najbezizgledniji to se moe
zamisliti, ali on se borio, borio se i posle etiri decenije totalne neuspenosti u kojoj bi se svako drugi
davno predao. On se nije predao. S narastajuom i sve nepodnoljivijom neuspenou izotrila se
njegova opsednutost spram njegovog predmeta koji je bio njegovo delo. On nije bio poverljiv ovek, i
mrzeo je drutvo. Sa svojim ivotnim delom, sa svojim spisateljstvom on je sebe bio smestio u zatvor,
ali uzeo sebi slobodu da bude sam i da potinjava sve druge. Pod tim je celog ivota morala da trpi
njegova okolina, pre svega njegova ena, moja baka kao i moja majka, koje su mu omoguavale to
stanje totalne stvaralake izolacije svojom delotvornom pomoi. To to su mu dale, plaale su
sopstvenim ivotom, i cena je bila najskuplja. Ustajao je u tri ujutro, s pekarima i elezniarima, i
sedao za sto. Oslukivao bih, pa se jo jednom okrenuo na stranu i uo dedu, samo tapeciranim
vratima odvojenog od mene, kako je ve ustao i radi, svakog dana ranom zorom me je inilo srenim
da znam da je tu u neposrednoj blizini i da je jo iv. Njegov sin, moj ujak, oko pet je izlazio iz sobe u
kojoj su morali da spavaju i baka i majka i moja sestra i brat, odvojeni velikim kartonskim paravanom,
i iznova me budio. I odlazio dole u podrum u svoju opitnu stanicu, svojim izumima za koje je uvek
iznova hteo da prijavi patente, i prijavljivao ih, i koji su imali da mu osiguraju bezbrinu budunost,
to je naravno bilo utopija i ista ludost. Ustajao sam oko est, spremio se i zajedno s majkom i
starateljem dorukovao u kuhinji. Katkad bi na doruak bio naglo prekinut eksplozijom u podrumu
kad bi koji od ujakovih eksperimenata dao sebi oduku, pa bi zadrhtao pod. Ali normalno su svi bili
koliko je mogue tihi zbog dede koji je radio ve satima, i nikad se ne bi usudili da govore glasno, ne
bi sebi dozvolili ak ni najmanje iritirajue umove, mi smo svi hodali kao na vrhovima na prstiju, da
ne bismo zadravali napredak u radu na Dolini sedam dvorova". Dedina dobroudnost je imala svoje
granice, i to se tie njegovog rada, nije imao pardona te smo svi imali este prilike da u njemu
naslutimo apsolutnog tiranina. Umeo je da bude, pre svega prema enama, prema svojoj eni, mojoj
baki, i prema mojoj majci, njegovoj erki, gotovo unitavajue tvrd i otar. Ali sve su ga one pazile kao
nikog drugog i omoguavale mu da radi ta je hteo i volele ga. On je bio seoski tip, gotovo

samoubilakog podozrenja prema svemu gradskom, i mrzeo je civilizaciju u svim svojim oseajima i
mislima i u svemu to je ikad napisao. Iz svog seoskog porekla on je zakoraio krupnim korakom u
svet, ali uskoro ga je taj njemu nelagodan i odbojan svet opet vratio u njegovu udljivu glavu.
Nije mogao da veruje da je sve isto. Oko sedam moj staratelj je odlazio iz kue. Taman preao trideset
godina, bio hranitelj sviju. Za mene, sa esnaest i sedamaest, ve dugo bio odrastao, ve gotovo star
ovek. To je bila njegova srea. Nisam shvatao da se u tom vremenu od njega trailo neto gotovo
neljudsko, nadljudsko, da je svojim zanatom sam trebalo da izdrava svoju mnogobrojnu porodicu s
njenim prtljagom. Oko pola osam sam sam odlazio u erchauzerfeldsko naselje i u podrum. Sve u
svemu prilike kod kue bile su nepodnoljive jer se uopte nisu mogle popraviti, kod nas su vladale
samo beda i nevolja tako da sam svaki dan doivljavao kao sreu da kroz njive i polja i livade
umaknem u erchauzerfeldsko naselje. U Podlahi, iz ije biografije mi nije bilo poznato nita vie od
toga da je bio poreklom iz Bea i da je hteo da postane muziar, a postao, i koliko znam ostao, mali
bakalin, najednom i nepredvieno opet sam imao jednog uitelja koga sam mogao da prihvatim, uio
me je svemu onome to nisam mogao da nauim dede, sadanjosti kao realnosti. Uio sam tako to sam
ga paljivo posmatrao, posmatrao ga i vie no to je sam bio svestan, kako bih izaao na kraj sa
svakodnevnim ivotom i tvrdio se, to nisam bio nauio ak ni od dede. Da je neprekidno
samodisciplinovanje pretpostavka za svakodnevno napredovanje, neprekidno pravljenje reda ne samo
u sopstvenoj glavi, nego u svim svakodnevnim malim i najmanjim stvarima. U njemu sam imao
uitelja koji nije morao da mi natura svoje znanje kao znanje, od koga sam najdobrovoljnije mogao da
primim sve, bez ponienja, bez ikakvog stida. Nije bio ni svestan svoje uiteljske uloge u svemu onom
to mi je bilo najvanije i to nije imalo nikakve veze s pravim trgovakim naukom, ono to je valjalo
nauiti u trgovakom sektoru brzo sam nauio, tavie imao sam ba pravi trgovaki instinkt koji mi
je, to se ticalo radnje, uvek bio od koristi, najvanije to me je Podlaha uio bilo je kako ljudima prii
istovremeno s najveim intenzitetom i najveom distancom, a on je bio majstor za ljudske kontakte.
Upravo to nikad ne bih mogao da nauim od dede, on se izolovao i vremenom izolovao celu svoju
okolinu, svoju enu, moju majku i njenog mua i opet njihovu decu, te dakle i mene, moj deda je bio
potpuno nesposoban za uspostavljanje kontakta i bio potpuno izolovan od svih, ma kojeg porekla, ma
kojeg drutva, ma koje prirode, Podlaha je meutim imao kontakt sa svima. Njemu dugujem to
kasnije nikad nisam patio od tekoa s kontaktom, a to je velika, ivotno vana prednost. Deda me je
uio da posmatram ljude s velike distance, Podlaha me je direktno suelio s njima. Sad sam imao obe
mogunosti. Ali sasvim razliito od mog dede, Podlaha nije i nikad nije izgubio svoju samosvest.
Podlaha nije bio putnik-samotnjak, uvek je imao drutvo oko sebe, moj deda je naprotiv bio apsolutni,
samotnjak, makar da je imao porodicu, a Podlaha nije imao porodicu. Ruenjem svojih nada Podlaha
se nije dao ruinirati, ne kao moj deda koga su zaprovo ruinirale njegove sruene nade. Ali neu da
poredim svog dedu s Podlahom, to bi bilo apsurdno. U osnovi jedan nije imao veze s drugim, niti su se
ikad videli, ni ikad pokazali interes da se sretnu. Podlaha je kao uitelj ispunio praznine koje je moj
deda ostavio otvorenim. Kod njega sam uio trgovaki zanat, ali to nije bilo presudno za ono ta sam
kod njega i nauio i ta od njega profitirao. Godinama mi je davao da gledam ljudske mogunosti o
kojima dotad nisam imao pojma, drukije Ijudske mogunosti. Danas mi neko ree, erchauzerfeldsko
naselje se rui, bez mnogo buke. Na trenutak sam pomislio da odem, da ga jo jednom pogledam,
godinama sam nosio u sebi tu misao, da proem onim putem iz Plinarske i posetim podrumsku
radnju. Jednom, pre pet, est godina bacio sam pogled kroz makazastu reetku koja i danas stoji na
svom mestu, kroz visoki prozor u podrum. U davno naputenu radnju koja se izgledom vie nije
izdavala. Makazasta reetka je bila zarala, vrata zakljuana, ali radnja je bila ureena kao onda. Samo
to je nasuprot mom vremenu u radnji vladala nezamisliva prljavtina. Razmiljajui posmatra li me
ko ili ne, pomislio sam kako ju je Podlaha jednog dana napustio, verovatno zato jer je za njega prestala
da ima smisla. U meuvremenu je u blizini osnovan niz velikih trgovina, takozvani supermarketi
izrasli su iz leenskog tla, zgrade su pokrile livade, desetine hiljada sad ive u sivim, bezdunim
betonskim cigletinama, na terenima preko kojih sam svakodnevno iao u podrum. etvrt stolea vie
nisam bio u erchauzerfeldskom naselju, ali vladao je isti vonj, uli su se isti zvukovi. Stajao sam tu i

gledao unutra i mislio kako mi je uspevalo da sa dakovima od devedeset kilograma, doem od preko
iz magacina, uz stepenice pa u radnju opet niz stepenice. Preko tih stepenica preneo sam stotine, ama
ne stotine, nego hiljade dakova brana i griza i dakova eera i dakova krompira. Nije mi bilo lako,
ali sam posao izvrio. Otvorio sam makazastu reetku i pustio unutra gomilu ljudi. Posluio sam sve te
ljude koji ovde ive ili stanuju, a na stotine i na hiljade verovatno su jo uvek isti kao onda, mada
etvrt stolea stariji, otvorio sam vrata tim ljudima i uvijao im hleb, sekao kobasice, trpeo im paklice
putera u torbe. Koliko esto sam se zaraunao, pre svega u dane prehrambenog proglasa. U korist efa,
na njegovu tetu. Posle svakog prehrambenog proglasa morao sam da istrpim mnoge reklamacije. Iz
saaljenja, mnogima sam davao vie nego to im je pripadalo po prehrambenim kartonima. Nisam
uvek bio ba sasvim poten. Stajao sam tu i mislio da li je, zbilja, jo iva stara gospoa Lauke ili
Luke? ta li je stalo od ove ili one dece? Pojedina lica bila su mi ivo red oima sve do u najskrivenije
pojedinosti. uo sam glasove svih tih ljudi i video njihove ruke kako broje novac i kroz prozor
sporedne prostorije njihove noge kako dolaze i odlaze. Nedozvoljeno pojeo jednu zemiku s
kobasicom vie, nedoputeno par jabuka vie u pazarnu torbu ove ili one ene. Ko danas pita za to.
Umenost s kojom sam umeo da ulivam sok od maline u flae, nezgoda sa dakom kukuruza od
sedamdeset kila s kojim sam oeao ugao kue te je sav kukuruz istrao na od kie mokre stepenice.
Kako su oni, ef i pomonik Herbert ukebali egrta Karla u krai i opet ga ukebali i opet ga ukebali i
kako je Karl preko noi nestao, pa u radnju dola njegova oajna mati da moli za svog sina. Ali Karl se
vie nije pojavio. Otiao je u Legiju stranaca. ef vie nije uzimao egrta, ja sam bio poslednji.
Pomonik Herbert se osamostalio, otvorio je prionicu kafe u gradu.
Polovinu mog egrtskog vremena bio sam sam sa efom, ilo je i tako, dobro smo radili zajedno.
Podnosili smo se. Respektovali smo se. Bio sam u radnji i radio sve, i takoe savladavao stotine
muterija na dan proglasa, s lakoom srene samosvesti dok je ef donosio namirnice. Izlazio sam na
kraj i s najzavrnutijim muterijama. S gospoom Luke ili Lauke iji se sin bio zatrao u
bezizglednu karijeru pukog glumca u ve pomenutom pivskom podrumu i koji se jednog dana
ubio. A usamljena ena, koja je stanovala tano preko puta, njeno sam ime zaboravio, bila je
zadavljena, o tome sam itao u novinama dvadeset godina posle okonanja mog egrtovanja.
Pogledao sam gore ka prozorima. Moda sad tamo ive njena deca. Jo je vidim pred sobom, setio
sam se da je nosila bluzu boje re i nikad nije izlazila bez eira. enin glas je bio promukao. Onu
to je stanovala pored, jednom sam video kao srameljivu garderoberku u Kui sveanih igara.
Pogledao sam u duan i video sebe za pultom, uo svoj glasni smeh, i kako su se drugi zatim jo
glasnije smejali. kripanje automobilskih guma, to su bila efova kola koja su se pribliavala radnji.
Istrao sam iz radnje i uz stepenice i pomogao efu da istovari robu i da je unese u podrum. Opet je
nakupovao previe luka, previe paradajza, previe jabuka, ima sve da krene. Opet mora da ode,
danas brano ima povoljnu nabavnu cenu. Ne znam kuda je vozio po brano. Sedeo je u sporednoj
prostoriji iza otvorenih vrata dok sam ja meo duan, poistio sam i prebrisao, pretresao gajbe
krompira, gajbe paradajza. Otiao napolje s naetim voem i povrem i sve ispraznio u kantu za
ubre iza ugla. Da li je magacin zakljuan? Proverio sam lokot i opet se s praznom kofom vratio u
duan. ef je sedeo u sporednoj prostoriji i sravnjivao kasu. esto smo zajedno sedeli pola noi i
lepili, kako je nalagao propis, prehrambene markice na velike tabake pakpapira. Video sam,
gledajui u duan u kome nije bilo nieg sem nezamislive prljavtine i praine, da je sve ukazivalo
na to da u radnju godinama niko nije kroio, ene s rumflaama steturaju se preko stepenica, skoro
se preture pri ulasku u radnju, ali stave rumflau na pult da je bila majstorija, napunio bih flau, iako
sam imao nalog da ovoj ili onoj vie ne dajem rum, da li zato je ve napravila previe dugova, da li
zato to bi svaki put poto bi polokala flau napravila udo urnebesa u naselju; Podlaha nije eleo
nikakve nesuglasice, nikakvu tarapanu u vezi s radnjom. Ako im se ne bi dalo da piju, odmah bi
pretile ubistvom, ef bi ih izbacio napolje, kunui, uspuzale se stepenicama na sve etiri, i vraale se
opet sutradan. Kad bi ko umro, a skoro svake nedelje bi u naselju neko umro, ef je odlazio, ne u
crnom odelu, ali sa crnom kravatom, na sprovod. Crna kravata visila je u sporednoj prostoriji u
ormanu u kome su visili i radni mantili, trebalo je samo je zavee i da ode. Svako ko je ovde umro

bio je njegova muterija. Radnja je bila sastajalite. Prepodne bi iznad stepenica uz gelender uvek
stajalo etiri, pet, ili ak est ili sedam dejih kolica, a majke su bile kod mene u radnji i zabavljale
se. Pravio sam im ,,zemlvurte i malo po malo prodavao im sve mogue poslastice. Jedna za
drugom, stalno su doseale jo neeg to je moralo da se kupi. Zimi bi ih sve primamile dve nae
termoakumulacione pei. Veina se slabo grejala kod kue. Stajao sam tu i gledao u duan i tek sad
utvrdio da stojim tano ispred ulaznih vrata usred ogromne, ve kompostirane gomile lia,
godinama je vetar tu nosio lie sa stabala iz naselja, nikom to nije smetalo. Oigledno niko se vie
nije zanimao za radnju. Vie ne bi opstala. Podlaha ju je napustio pre mnogo godina, nije poneo ak
ni elektrine pei, ni regale, ni pult koji je nekad bio njegov ponos, njegov nacrt, kao i praktini
regali. U duanu jo stajali plakati prehrambenih proizvoda kojih ve dvadeset godina nije bilo u
prometu. Podlaha je imao veze s Amerikancima, kakve veze, ne znam. Povremeno bi se u radnji
pojavio jedan crnac i nestao u sporednoj prostoriji, ponovo izaao posle etvrt-, ili pola sata.
Podlahina majka je tada jo ivela u Beu, moda je imala ezdeset godina, nije to neka starost, meni
je bila starica, Badnje vee je uvek provodio kod nje u Beu, a leti bi ona provela par dana ili par
nedelja kod njega u Salcburgu, ena kao iz kutije. Mislim da me je Podlaha voleo, a i ja njega. S
Karlom, starijim egrtom, imao je velikih problema, Karl je etiri ili pet godina proveo u Legiji
stranaca, pa se opet pojavio u Salcburgu, jednom me je iznenada sreo usred grada, odmah me je
prepoznao. Otad o njemu vie nisam nita uo. Pomonik Herbert simpatisao me je od poetka. Nije
me secao. Niko u podrumu nije bio sadist. Leti je ovde bilo svee, a zimi ugodno toplo zbog dve
termoakumulacione pei. Prirodno, moji su bili najgrublji i takorei najnii poslovi, ali ja sam bio
ba snane konstitucije i nije mi bio nikakav problem da diem na lea i nosim dakove od
sedamdeset kila, recimo dakove kukuruza. Nijedan od stotina i hiljada poslova u podrumu nikad
nisam doivljavao kao degradaciju. Ako je pranje prozora bilo iza mene i prozori duana mojom
rukom oieni, uvek bi kakav auto proao kroz lokvu kraj ulaznih vrata i sav moj posao je bio opet
uzalud. Sigurno bih znao jo mnoge u naselju kao to bi i oni znali mene, morao bih samo da zaem
u stambene blokove, ali nisam to uinio. Vie puta mi se uinilo kao da iza lea ujem poznat glas.
Pomislio sam, kakav li ivot ovde vlada, sad u podrumu nema nieg sem stare prljavtine. Povukli
su se i mievi i pacovi koji su u moje vreme dolazili u podrum. Ni za njih u podrumu vie nije bilo
niega. ta sad rade stari Ijudi kad1 vie ne egzistira podrum kao prehrambena radnja, a do
supermarketa im je predaleko? Deca koja su se loptala tamo preko, pomislio sam, davno su odrasla.
ta li je od njih postalo? Koliko je od ondanjih starih ljudi jo ivo? Bezbrojne pukotine u zidovima,
poveale su se, poznavao sam ih. Pozivala su se ista imena, ali radilo se o drugoj deci. Moda su
poneki iz naselja neto postali? ig da su erchauzerfeldsko naselje, prljava pena oveanstva, kako
sam to uvek sluao povodom tih ljudi, ostao im je. Nijedna krma u gradu ne bi zaposlila ensku iz
erchauzerfeldskog naselja kao konobaricu. Nijedna gradska radnja ne bi obuila za prodavca
mukarca iz erchauzerfeldskog naselja. Nekoliko elezniara, to je u moje vreme bilo najvie to je
proizvelo erchauzerfeldsko naselje. Ako partija, onda komunistika. Ali komunistika partija je u
tom gradu bila smena manjina. Udruenje za prezir i sprdnju. Tih iz erchauzerfeldskog naselja
nije bilo ni meu vatrogascima. Seam se jednog autobuskog i jednog takozvanog Obusovog
konduktera. Uvee su u podrum dolazili mukarci, ukoliko su imali posao, da kupe piva i kobasica i
rotkve. Dolazili su u loserskim kombinezonima i sve do u jesen bosi, samo u nanulama, skoro uvek
ve pripiti, raspitujui se o svojim enama. Jo zelene devojke hvatale su se danju i nou s
Amerikancima. Amerikanci su zatrpavali svoje devojke iz naselja okoladom i najlonskim arapama
i svim onim luksuznim govnima koja su zajedno s njima stigla u Evropu. Devojke su se mazale kao
kineske lutke a na visokim tiklama hodale su drskim i u isti mah smenim korakom. Sve dignuta
nosa, silazile su u nau radnju, na koju one, srenice koje su nasmejale jednog Amerikanca, vie nisu
bile upuene. Porodice koje su imale devojke terale su ih, ako ve same nisu htele, Amerikancima,
seam se takozvane Dugine divizije koja je bila stacionirana u Salcburgu, za jedno vreme bi se
zbrinule pa bi ih omrzle druge porodice koje nisu bile te sree. Amerikaci su i u
erchauzerfeldskom naselju pustono dejstvovali. Male devojice preko noi su se premetale u

Amerikanke. Neke njih iz naselja Amerikanci su i ubili. Bilo je vie senzacionalnih procesa pred
amerikim vojnim sudovima u takozvanoj Leenskoj kasarni. Uniformisane ubice bile bi osuene i
nestajale s pozornice, otpravljane u Ameriku. Karakterstino, u erchauzerfeldskom naselju nije
bilo nacionalsocijalista, ali i neprijatelji njegovih stanovnika na kraju rata prirodno nita nisu
menjali u svom stanju, ono je uvek bilo bedno i za veinu posmatraa uasno. Pojedinane
komuniste i one takozvane asocijalne, kako su ih nacionalsocijalisti zvali, nacionalsocijalisti su
istrebili i u erchauzerfeldskom naselju, nacisti su, kako su verovali i kako su se takoe usuivali da
kau i kako se danas ponovo usuuju da govore iskljucali najgore elemente iz
erchauzerfeldskonaseljskog oloa i poslali ih u gasne komore i druge oblike unitenja. Manjina
ponovo strepi. Ali onome ko to kae ne gine kleveta i okrivie ga za laganje. U erchauzerfeldskom
naselju nije bilo nacionalsocijalista, ili ipak jeste? Odbaeni su (od) politike odbaeni. Amerikanci
su nekolicini desetina porodica u erchauzerfeldskom naselju neizmerno popravili prilike. Za cenu
lepih ili manje lepih alosnih devojaka.
U erchauzerfeldskom naselju, u paklenom predvorju kao paklu, nikad nisam uo da Hitleru
nije promakao ovek'* ,
(*

tj. da Hitler nije zanemarivao oveka - Durch den Rost fallen - ne biti zanemaren, neuvaen, a bukvalno, propasti kroz
reetku (rotilja ilipei). Zbog asocijacije na krematorijume konclogora, upotreba idioma se ne smatra sasvim politiki korektnom,
to Bernhard ovde upravo koristi konotirajui i obrnuto znaenje (u smislu da Hitleru naroito ovek- Jevrej nije promakao sa
reetke rotilja).

, uvek i uvek iznova to sam inae sluao posvuda u gradu. I ponovo to ujem. U erchauzerfeldskom
naselju stanuju i prebivaju opeena (igosana) deca. Neprestano su povrediva i niko ih ne titi.
Preputena su sama sebi i to znaju. Pitanje nije da li su ljudi u erchauzerfeldskom naselju bili manje
sreni nego ljudi u gradu, jer se takvo pitanje uopte ne moe reiti, kao to se pitanje o srei nikad ne
moe reiti, mi poredimo, nagaamo, ali ne smemo se dati zavesti na neki odgovor. Srea je u svima i
ni u kome, kao i nesrea. To to vidimo, ta to govori? esto postavljamo pitanje o srei jer je ono
jedino koje nas obuzima celog ivota, bez prestanka. Ali ne reavamo ga ako smo pametni, ako ne
elimo da se sopstvenom prljavtinom uprljamo jo vie nego to smo ve uprljani. Traio sam
promenu, ono nepoznato, moda i ono to pobuuje i uzbuuje, i to sam naao u erchauzerfeldskom
naselju. Nisam uao u erchauzerfeldsko naselje sa saaljenjem, saaljenje sam uvek mrze a
samosaaljenje najdublje. Nisam sebi dozvoljavao saaljenje i delao sam samo iz razloga samoodranja.
Blizak tome da iz svih razloga uinim kraj svom ivotu, sinulo mi je da prekinem put kojim sam iao
ve godinama u bolesnoj tuposti i nematovitosti, a na koji me je bila postavila bolesna astoljubivost
mojih vaspitaa, uinio sam nalevo krug i potrao nazad kroz Rajhenhalertrase, najpre samo nazad,
ne znajui kuda nazad. Pomislio sam kako od tog trenutka mora biti neto potpuno drukije, po
uzbuenju neto sasvim suprotno onome to sam dotad radio. A Biro rada u Plinarskoj bio je tano u
suprotnom pravcu, i ja s tog suprotnog pravca ni pod kojim okolnostima vie ne bih zaokrenuo.
erchauzerfeldsko naselje bilo je krajnja taka suprotnog pravca i tu krajnju taku sam sebi postavio
kao cilj. Na toj krajnjoj taki vie nisam imao razloga da propadnem. A erchauzerfeldsko naselje nije
samo geografski bila ta krajnja suprotna taka, nego po svemu. Tamo nije bilo nieg to bi i
najudaljenije podsealo na grad i na sve to me je godinama u tom gradu muilo i teralo u oaj i ve
skoro iskljuivo na razmiljanje o samoubistvu. Ovde nije bilo profesora matematike, ni profesora
latinskog, ni profesora grkog, nije bilo despotskog direktora, pri ijoj samoj pojavi je ve morao da mi
zastane dah, ovde nije postojala nijedna smrtonosna institucija. Da bi preiveo, ovde ovek nije morao
neprekidno da bude na oprezu, da savija glavu, da se pretvara i lae. Sve na meni ovde nije
neprekidno izlagano, pa ak ve smrtonosnim, kritikim pogledima, i ovde se od mene nije
neprekidno zahtevalo neto neuveno neoveno, neovenost sama. Ovde od mene nije nainjena
maina za uenje i miljenje, ovde sam mogao biti kakav sam bio. I svi drugi su mogli biti kakvi su bili.
Ovde ljudi nisu kao u gradu neprestano i svakodnevno rafinirano utiskivani u neku vetaku formu.
Ostavljani su na miru, pa sam i ja od prvog asa u erchauzerfeldskom naselju ostavljen na miru.
ovek nije samo smeo da misii ta je hteo, smeo je i da izgovori ono to je mislio, kad i kako je hteo,
svakom glasnoom. ovek se nije morao izlagati opasnosti da bude napadnut zbog svojeglavosti,

linost iznenada vie nije bila uguena i zgnjeena pravilima aparata graanskog drutva koji je aparat
za pustoenje ljudi, u gradovima te jezivo stupidne veliine poput Salcburga ljudi se neprestano
drmusaju i protresaju i po njima se neprestano kucka i mirgla sve dok od oveka ne preostane nita
do odvratan, bljutav vetaki ovek. Na stranu mali gradovi u kojima je sve groteskno, u gradovima
srednje veliine sve je koncentrisano na to da se ljudi pretvore u vetake stvorove, sve je u tim
gradovima protiv ljudske prirode, pa su ak i poluodrasli od A do vetaki stvorovi. Dananji ovek
moe da se sauva jo samo na stoprocentnom selu, koje jo postoji, i u stoprocentnom velegradu koji
takoe jo postoji, na tim pretpostavkama jo postoje prirodni ljudi, na primer iza Hausruka i u
Londonu, a u Evropi verovatno jo samo u Londonu i iza Hausruka, jer London je danas u Evropi
jedini pravi velegrad i koji ak nije na kontinentu, ali je ipak u Evropi, a iza Hausruka nalazim jo
stoprocentno selo. Inae u celoj Evropi imamo jo samo vetake ljude koji se u kolama pretvaraju u
vetake ljude, pogledajmo bilo kojeg oveka u Evropi, imamo posla s vetakim ovekom, s gnusnim,
ovekolikim vetakim stvorom, koji u milionima, ko zna za koliko kratko vreme u milijardama, biva
pokretan od strane gigantskog, neprestano i neumitno ljudodernog kolskog sistema, jedan jedini
gnusni industrijski marionetizam tutnji nam u uima ako jo moemo da ujemo, i (nemamo posla) ni
s jednim jedinim prirodnim ovekom. Ovde u erchauzerfeldskom naselju imao sam moda efekat
Londona i Hausruka, tada toga nisam bio svestan, posluao sam svoj instinkt i otiao u suprotnom
pravcu. Na vrhuncu oajanja i munine instinktivno sam bio otiao u dobrom pravcu i, kao to sam
ve rekao, napokon otrao, pobegao iz pogrenog pravca u dobar pravac. I pobegao sam od svega sa
ime sam bio povezan, od kole i nastavnika i grada moje kole i mojih nastavnika i mojih voljenih i
nevoljenih vaspitaa i upravitelja i od svih koji su me celog ivota sekirali i iritirali, i moje itave
konfuzne povesti, tim to sam od itave te povesti pobegao. Taj koji je nainio zaokret tri i tri i ne
zna kuda tri, kad tri u suprotnom pravcu. Ja sam trao u erchauzerfeldsko naselje, ali nisam znao
ta je erchauzerfeldsko naselje, slutio sam da je tako i tako kako sam mislio da jeste. Moj beg mogao
je da ispadne totalna samodestrukcija i samounitenje, ali imao sam sree. U pravom trenutku sam
stigao kod pravih Ijudi. Uloio sam sve na jednu kartu, kao potom uvek iznova, i imao sree. Zato jer
nijednog trenutka nisam popustio, jer nisam sebi dozvolio slabost. ta bi se dogodilo, pomislio sam, da
sam posluao slubenicu, da joj se nisam suprotstavio. Ostao sam u njenoj prostoriji sve dok mi nije
dala pravu adresu, i to suprotnu adresu. Nije me razumela, ali znao sam da e mi dati suprotnu adresu
pre no to napustim njenu prostoriju. Pre toga je ne bih napustio. Bio sam reen da je nateram da mi
da pravu adresu u suprotnom pravcu. Silom bih je prinudio. Bie da joj se esto nametalo da joj doe
kakav oajan ak i hoe da promeni svoj zatrovan ivot i svoju uasnu egzistenciju pa ve u prvom
trenutku onemoa pred njom. Svi ti ruinirani ljudi koje znamo, onemoali su u presudnom trenutku,
popustili su, ali ovek ne sme da popusti u presudnom trenutku. Tako je ona najednom izvadila pravu
adresu iz kartoteke, moju veliku sreku. Karl Podlaha, erchauzerfeldsko naselje, blok B. Otrao sam
sa srekom u ruci, i morao sam imati sree. Poetak u podrumu bio je teak, to ne sme da bude
preutano. Zapitao sam se: da li sam mogao da ispunim, da valjano izvrim zahteve napreac
postavljene jednom mladom, zaista hipersenzibilnom oveku? Zar nisam bio uopte nenavikao na
fiziki rad i zar se nisam vazda muio da kroz Rajhenhalertrase i kroz Nojtor nosim kolsku torbu u
gimnaziju? Da li mi je bilo mogue da izaem na kraj s tim ljudima koji su mi svi bili nepoznati i po
svom nainu potpuno tui? I zar nisam znao da raun nije moja jaa strana? Raunanje u glavi, kakva
ludost! Istovariti ceo kamion pun krompira po kii kao iz kabla i to opremljen samo jednom tekom
gvozdenom lopatom? Otpremiti u magacin? Pa iz magacina gore i dole u podrum sanduke masti i
sanduke vetakog meda i kutije eera? Da li sam ja bio onaj mladi ovek koji je mogao bezuslovno
da se preda onom potpuno nepoznatom gazdi koji ni na svom licu nije umeo da sakrije crte tvrdoe?
Sirovost pomonika, neprijateljstvo egrta Karla koje sam, verujem, primetio u prvom trenutku, da li
u tu moi da se probijem? Kraj svih tih ljudi koji su mi pri svom ulasku u radnju svi izgledali
bezobzirni i prosti, a kako su se tek ponaali u radnji? Umeo sam da reim sve zadatke i u najkraem
vremenu sve tekoe su se ispostavile kao potpuno savladane. Izvukao sam glavnu sreku. Iznenaen
svojim telesnim i duhovnim sposobnostima, s tom sveu sam s velikim zamahom stupio na zanat.

Isplatilo se. Bakalski milje nije mi bio nov, dedina sestra po majinoj liniji, Rozina, u kui svojih
roditelja u Hendorfu drala je takozvanu prodavnicu meovite robe i spadalo je u vrhunce moga
detinjstva kad sam bio prisutan u prodavnici meovite robe moje babatetke kad je posluivala. Jo su
se prodavale glave eera uvijene u plavi pakpapir, bilo je vreme veslakih majica i petrolejskih lampi,
vreme pre tridesetosme. Imao sam tri, etiri, pet godina i kao sva deca zaluen slatkiima, i kao sva
deca snabdeven najrafiniranijim posmatrakim darom, u Hendorfu mi je uvek bio najomiljeniji
boravak u duanu meovite robe moje babatetke koja je uz tu radnju vodila i veliku gostionicu i malu
zemljoradnju. Posle samoubistva svog starijeg brata koji je bio glavni sreski umar u takozvanom
Cifankenu, moj deda nije prihvatio taj posed kao naslee i kako nije eleo da ga posed ometa u nameri
da ode u nemake velegradove, prepustio ga je svojoj sestri Rozini. O svome bratu, sreskom umaru,
ije mnoge fotografije imam, deda mi je preneo kako se ustrelio na najviem uzdignuu Cifankena i na
mestu samoubistva ostavio cedulju na kojoj je napisao takorei obrazloenje svog vlastorunog
okonanja ivota da je na sebe pukom jer vie nije mogao da podnese ljudsku nesreu. Tetka Rozina
je znala ime bi me mogla vezati pa me je putala u svoj duan da uvek iznova otvaram i zatvaram
ladice, da unosim flae u magacin i da ih iz magacina unosim u duan, a takorei kao vrhunac, davala
mi je da muterijama prodajem sitnice. Iz tog vremena ostala mi je ljubav prema trgovakom poslu.
Ali podrum Karla Podlahe nije imao nikakve veze s duanom meovite robe moje babatetke, mirisi u
njemu bili su drukiji, nije to vie bio tipian miris prodavnice meovite i kolonijalne robe, i u njoj
vie nije bilo glava eera, ni petrolejskih lampi, veslake majice su odavno bile izale iz mode i
zaboravljene. U podrumu Karla Podlahe nita nije ostalo ni od onog spokoja s kojim je moja babatetka
Rozina hvalila i prodavala svoju robu, i duan meovite robe u Hendorfu, skroman koliko je mogao da
bude i opremljen samo drvenim regalima i drvenim ladicama, morao je da posluuje samo nekoliko
desetina vernih seoskih muterija, dok je podrum u erchauzerfeldkom naselju imao da opslui do
hiljadu muterija, a sve u svemu ipak lukavi velegraanin Podlaha nije se naravno ni dao uporediti s
mojom, pre tromom i dobroudnom babatetkom Rozinom u Hendorfu. Ali hou samo da kaem da je
trgovaka tradicija kod naih prastara tradicija, otac babatetke Rozine, te dakle otac moga dede i
prema tome moj pradeda bio je, kako se jo ita na nadgrobnom spomeniku u Hendorfu, zaista
takozvani veletrgovac, koji je puterom i mau flahgauerskih seljaka snabdevao beki Namarkt i tom
delatnou u celom Flahgau ne samo bio uven kao Masni Sep, nego takoe postao imuan ovek.
Mnogi Flahgaueri jo i danas znaju ta se podrazumeva pod pojmom Masni Sep, a re Masni Sep
Flahgauerima, ako ele da znaju ko sam i odakle sam, u momentu i s najveim respektom razjanjava
moje poreklo. U podrumu nisam bio preputen na milost i nemilost, nego sam se rodio. Tim to sam se
potpuno i stoprocentno izloio erchauzerfeldskom naselju kao pravcu potpuno suprotnom mom
iskustvu i vaspitanju, pronaao sam zatitu, najednom bio kod kue u totalnom neskladu, svaki
pojedinaan od stotina i hiljada poslova u podrumu, koje bi bilo izlino sve navoditi, bio mi je sredstvo
za svrhu mog spasenja. Razum je govorio da e me ja odluka upropastiti, meutim, desilo se suprotno.
Kako sam bio ubeen u savrenu besmislenost svoje egzistencije kao gimnazijalca i kao onoga to
gimnazija izaziva i mora da izazove u oveku, smeo sam da se usudim na korak u neizvesnost. Samo
stoprocentna ubeenost moe da bude mogunost za spasenje. Ali podrum za mene nije bio samo
radost. Zgaen strahotom podrumskih okolnosti koje su se ticale ljudi i predmeta u podrumu, esto
sam beao iz podruma u magacin jer sam se bio razbio o sebe i o druge. Zeleni senzibilac, kakav sam
jo uvek bio, pod brutalnou podrumskih muterija i pod brutalnou Podlahe i pod optim
prostaklukom izvlaio sam deblji kraj, bilo da sam sam bio povod, ili ne. Blii suzama nego psovki,
esto sam teglio sanduke, dakove, skrivao glavu u branenu krinju. Podlahin gnev se raspalio na
jednoj ne do kraja napunjenoj flaici magi-umaka, pa je mogao da me strmoglavi u oajanje i strah.
Sirovost muterija bila je podjednako intenzivna kao i njihova naklonost. Podlaha je esto previao
velike greke da bi se meutim potpuno neprimereno uzbudio na nekoj maloj, bio je naprasit ovek
koji je napreac mogao da pobesni. Mrzeo je nekorektnost, a neiskrenost nikako nije trpeo. Bio je gord
u svom odelu, retko bih ga video, da tako kaem, u civilu te dakle bez radnog mantila, meutim,
koliko znam, u svojim egzistencijalnim prohtevima bio je skroman. Ne bi imao nijedan razlog da

izigrava neto. Kao sve Belije, voleo je izlete i drutvo, ali o tome znam samo iz pria. Bio je u osnovi
suvie inteligentan za jednog prehrambenog trgovca, verovatno je to i bio razlog to je podrum
napustio davno pre vremena, dakle jo u svojim pedesetim godinama. Voleo je Bruknera i Bramsa i
bio revnostan posetilac koncerata. Muzika je bila predmet o kome smo esto razgovarali. I moda je
Podlaha, ometeni muziar i prijatelj klasika bio povod zato sam se posle par meseci podrumskog
egrtovanja i sam ponovo setio muzike kao egzistencijalne mogunosti. U vreme Sveanih igara ve
popodne bi se pojavljivao u crnom odelu kako bi odmah po zatvaranju radnje mogao odmah da ode na
koncert, bez zaobilaenja do kue, a za koncerte koje je svagda poseivao bio je neizostavno naoruan
njihovom partiturom. Posle svake koncertne veeri bio je, kako se to kae, drugi ovek a ono to je
uo jo danima je bilo u njemu. Od muzike je razumeo veoma mnogo, kako danas znam, i mnogo vie
od mnogih muzikologa koje poznajem. Napokon, ni u podrumu nisam izlazio na kraj bez suprotnosti,
seao sam se muzike i moje neslavno okonane violinske karijere. U meuvremenu sam isprobao
jedan novi instrument, svoj glas. Mutacija glasa mi je poklonila basbariton. Kad sam bio sam vebao
sam se na poznatim i samopronaenim operskim melodijama, ono to sam pokuavao na violini sad je
bilo pevano u skoro potpunom mraku magacina ili u sporednoj prostoriji radnje ili na Menhsbergu.
Nisam nameravao da celog ivota ostanem u podrumu, mada takoe nisam imao nikakvu predstavu
svoje budunosti, podrum nije bio neki doivotni samonamet i samoosuda i samozatvor. I zar je
trebalo ili moralo da ceo svoj ivot provedem u tom ili nekom drugom podrumu, nije se moglo videti
unapred, stoga utoliko neophodnije bilo da sam imao neku alternativu (suprotnost). Muzika je bila
mom biu i mom talentu i mojoj sklonosti odgovarajua alternativa. Da li sopstvenom inicijativom ili
po mojoj elji, vie ne znam, deda je dao oglas u nekim novinama u kome je traio uitelja pevanja
mene, ve me je video kao neku vrstu salcburkog aljapina, pa je i lozinka inserta, tano se seam,
bila re aljapin deda mi je esto priao o aljapinu kao najuvenijem basu svog vremena, operu i sve
u vezi s operom je mrzeo, ali iznenadnu mogunost da njegov voljeni unuk moda postane uveni
peva deda je ipak posmatrao kao veliku sreu. Osobitu ljubav gajio je prema Antonu Brukneru, vie
zato to mu je bilo srodno Bruknerovo seljako bie, nego to bi bio oduevljen Bruknerovom
muzikom, sve u svemu njegova muzika saznanja bila su nedovoljna, odgovarajua prigodnom
ljubitelju muzike. Kao i sva moja rodbina, bio je muzikalan, ali muzika kod njega nije imala neku
visoku vrednosnu poziciju. Sad je meutim moje ranije sviranje violine verovatno doivljavao kao
dobrodoao fundament jednog pevakog obrazovanja, za koje se vehementno zalagao tek to se ideja i
pojavila. Oseao je da ja, mada je meni to odmah i u osnovi ak moda bilo odgovaralo, u podrumu
bez neke alternative tome moram zakrljati, pa se u njemu najednom sve to se ticalo mene
koncentrisalo na moje pevako obrazovanje. Utvrdio je da imam upotrebiv, razvojno sposoban glas za
pevanje, i od tog momenta za njega vie nisam bio, kako je prirodno ve bio mislio, stoprocentno
izgbljen u gnusnom materijalizmu, najzad je mogao da podigne svoj za mene postavljen cilj: trgovca u
pevaa, to je znailo da sam najednom imao mogunost da budem umetnik. Trgovac je bio trenutno
pao i na njegov podest podignut peva, mada: ta se u osnovi imalo rei protiv jednog dobrog trgovca?
ta u osnovi govori u prilog pevau? Ali njemu je bilo ugodnije u mogunosti da od mene postane
peva, pa neka bi pevao i u operi koju je prezirao celog ivata, nego u misli da sam samo trgovac. Kada
je govorio o trogovcu iznenada je to uvek bio samo trgovac, naprotiv, s velikim divljenjem je govorio
o pevau, i s istom ubedljivou s istim entuzijazmom, s kojima je prethodno uvek govorio trgovcu,
najednom je govorio o pevau, i zadubio se u muziku istoriju kako bi o pevaima saznao sve mogue
i najznatnije mogue. Pokuavao je da me dojmi svetom aljapina i svetom Karuza i svetom Taubera i
iljija koji njemu osnovi nisu bili nita drugo do gnuanja dostojni svetovi, te da me zapravo nagovori
na jednu pevaku karijeru. Ali nije morao da me nagovara na takvu karijeru, sam sam najednom bio
ubeen u svoju pevaku karijeru kad je prva Sofija s praizvedbe Rozenkavalira Riharda trausa u
Drezdenu Marija Keldorfer u Pfajfergase, prihvatila da koluje moj glas i manje ili vie obeala mi
karijeru kao pevau. Dedin oglas s lozinkom aljapin ostavio je utisak na staru damu te je ona potom
pisala mom dedi i ja sam otiao u Pfajfergase i pevao pred starom damom pa me je ona takorei uzela
pod svoju muziku zatitu. Tako sam poev od jednog ponedeljka ili etvrtka, uvee, posle zatvaranja

radnje, odlazio na as pevanja a bilo je utanaeno da te asove plaam od svoje egrtske naknade koja
je tad iznosila trideset i pet ilinga meseno, neophodan dodatak dobijao sam od dede. Podlahi s jedne
strane nije bilo pravo to je u mojoj glavi i dalje bilo mesta za muziku, i naroito za pevanje, ali s
druge strane, primetio sam kako je bio zainteresovan da sa mnom govori o muzici, i ti razgovori ili su
u susret mom muzikom kolovanju. Sada, poto sam primljen na poduku pevanja u emu sam odmah
nainio velike korake napred, moja egzistencija je, inilo mi se, pogurana na pravu poziciju, podrum
je pao takorei jednim muzikim trikom. Sad sam u podrum odlazio jo radije nego pre. Moja ljubav
prema muzici koja je celog ivota bila i ostala moja najvea ljubav, jednim udarcem je bila usidrena u
pravovaljanim muzikim studijama, mu Marije Keldorfer, uveni hanoverski profesor Teodor V.
Verner, muzikolog i kritiar, ve posle kratkog vremena takoe me je uzeo pod svoje okrilje,
poduavao me je, i to besplatno, posle svakog asa pevanja koji sam bio apsolvirao kod njegove ene, u
muzikoj teoriji i potom kasnije, skoro iskljuivo u estetici muzike, u fahu koji je bio njegov i na
Mocarteumu, i najznatnija muzika znanja do danas dugujem njemu, iako sam kasnije imao jo mnogo
uitelja muzike i (meu njima) mnogo poznatih uitelja na naim akademijama. Ono to mi nikad nije
bilo mogue u mom gimnazijskom vremenu, da se konkretno i egzaktno bavim muzikom, da
istraujem njene fundamente, i to ne samo u ekstatikoj strasti, te da na tim fundamentima dalje
napredujem u svom muzikom obrazovanju, sad mi je bilo samorazumljivo. Analizirao sam muziku
kao da je bila nita drugo do via matematika i s velikom spremnou za znanje dospevao do najboljih
rezultata. Pretpostavke su sada bile u mojoj apsolutnoj volji da stvaram i studiram muziku, s jedne
strane, i u neobinim i izvanrednim linostima mojih novih uitelja u Pfajfergase, u onoj zgradi u
kojoj je bidermajerski slikar tif slikao svoje uljane slike koje vise u mnogim salcburkim crkvama,
palatama i graanskim kuama, a koji je bio deda moje uiteljice, u onoj trospratnici sa svojim
mnogouglim predvorjima i sobama u kojima sam video najjednostavnije i najozbiljnije svodove i
najlepu umetnost tukature. Cela kua bila je nametena najskupocenijim komadima u stilu ampira i
bidermajera, a u salonu je stajao komad, takozvano srce kue, jedan Stejnvej klavir. Mnogo godina
sam odlazio u tu kuu i za taj klavir na kome sam upoznao sve lepote i strahote pevakih studija.
Danas znam da bih postao dobar peva oratorijuma, Parsel, Hendl, Bah, Mocart, bez daljeg su mogli
da budu sadraj mog ivota. Imao sam ne samo sreu da me bez sumnje najobrazovanija, istovremeno
najsuptilnija uiteljica pevanja, kakva je Marija Keldorfer bila, poduava u pevanju, te dakle da me
obrazuje u prvom od svih paktinih instrumenata, najvea prednost bilo je istovremeno muzikoloko
disciplinovanje, a verovatno je poslednja presudna okolnost te sree bila to to nisam samo studirao
pevanje i muzikologiju nego uz to iao i na trgovaki zanat. Te tri stvari, pevanje, muzikologija i
trgovaki zanat, iznenada su od mene stvorile oveka koji je neprekidno egzistirao pod naponom i pod
punim teretom i omoguile mi idealno stanje u glavi i telu. Okolnosti su najednom i potpuno
nepredvieno postale dobre. erchauzerfeldsko naselje, pakleno predvorje kao pakao i moj dom, s
jedne strane, i Pfajfergase, s druge strane, te suprotnosti morale su da me spasu i one me nisu samo
spasile, bile su pretpostavka za sve to je dolo kasnije. Mislim da sam iao godinu dana u
erchauzerfeldsko naselje pre nego to je moj deda dao u novine oglas s lozinkom aljapin. Vole sam
suprotnost, kao to i danas pre svega volim suprotnost; suprotnost erchauzerfeldskog naselja te dakle
podruma i paklenog predvorja kao pakla i doma prema muzici i Pfajfergase, suprotnost izmeu tih
salcburkih nepomirljivosti moje mladosti me je spasila, njoj dugujem sve. Sada sam uio, i to je bila
moja slobodna volja, trgovaki poziv, i studirao, i to je takoe bila moja slobodna volja, muziku, i uio
sam jedno tako temeljno i s najveom odlunou, kao to sam s najveom odlunou studirao drugo.
Dobrovoljno, o tome se radilo. Nisam sebi nita ostao duan i to me je spasilo i u izvesnom stepenu
uinilo srenim. Sreno je bilo i vreme u kome sebi nisam nita dugovao. Uio sam trgovaki poziv i
istovremeno studirao muziku, i ni u jednoj prilici nijednom od tih smrtno ozbiljnih injenica nisam
izigrao onu drugu. Da li u biti peva, bilo mi je svejedno, ili trgovac, bilo mi je takoe svejedno.
Nisam bio popustio u svom interesu i oduevljenju za obe mogunosti koje su tada bile moje presudne
ivotne mogunosti. Nisam mogao sebi da priutim poputanje ako nisam eleo da ponovo budem
uhvaen u svoju nesreu. Moje muzike studije koristile su mom egrtskom opstanku, obrnuto, moj

egrtski opstanak mojim muzikim studijama, nalazio sam se u ravnotei. Moj deda je ponovo mogao
da odahne. Stvorio sam sebi novu samosvest, sama priroda mi je to omoguila. Iznenada sam dobio dar
o kome drugi celog ivota moraju da sanjaju a da im ne padne u deo, najednom je bilo tu ono emu se
nisam ni najmanje nadao, niti sebi uopte zamiljao, vie nisam imao odvanosti da verujem u darove
prirode. Ako sam hteo, svetu sam ve mogao pokazati da sam ve bio umetnik, pevao sam
najkomplikovanije kolorature u najteim pasijama i oratorijumima, Simona u Godinjim dobima,
Rafaela u ,,Stvaranju, Kaleba u ,,Joui od Hendla. Strogost moje uiteljice, koja je shvatila moju
situaciju, omoguila mi je brzo napredovanje, vie mi se nisu izvrtali tonovi, nisu mi vie padali jedan
za drugim niz preiroko otvoreno grlo, produkovao sam ih sve rafiniranije, sve razuzdanije, sa sve vie
umetnosti i istovremeno prirodnije. Seam se Detinger-Tedeuma", Mesije". Hendla sam voleo od
najranijeg detinjstva, Bahu se divio, ali on se uvek samo pribliavao mom srcu. Moj iskonski svet bio
je Mocart. Moja uiteljica pevanja, inteligentna predstavnica svog esnafa, malo po malo doterala mi je
grkljan (Kehlkopf) i grlo i sve pevau neophodne organe u najbolje mogue stanje, njen mu,
muzikolog, starao se o mom muzikom umu (Kopf). Na tu poduku iao sam sam od sebe i na prirodan
nain i bez i najmanjeg nesklada, inilo me je srenim iznenaenje da uenje, studiranje,
samoobrazovanje moe da bude ista radost. Prednost je bila to sam bez sumnje neuvenu teorijsku
dobit od jednog do drugog asa u Pfajfergase odmah mogao da primenim u praksi, i iz toga mogao
kapitalno da profitiram, ono to sam nauio kod profesora Vernera odmah mi je bilo korisno kod
njegove ene i obratno. Svakog drugog nastavnog dana sastajalo se u Pfajfergase vie uenika moje
uiteljice, pre svih u seanju mi je sin proizvoaa karoserija Peka iz Glokengase, jedan bariton s
kojim sam godinama pevao duete, potom erka irom sveta uglednog, u gradu poznatog peditera,
koja je subotom i nedeljom doprinosila svojim nenim sopranom, i jedan alt iz Bavarske. Svi smo
pevali pripadajue nam duete, tercete i kvartete i poesto smo za sopstveni gaudijum i na radost
rodbine i poznanika mojih kolskih drugova nastupali u salonima roditelja tih mojih kolskih na
kunim koncertima u kojima je trebalo da se oslobodimo straha od publike i da se prezentiramo na
najprirodniji nain (tako naa uiteljica). Verner, muzikolog iz Hanovera, koji je, kao to je na drugom
mestu ve nagoveteno, u ratu izgubio svu svoju imovinu ali ne i svoju ljubaznost, odlazio je posle
svakog koncerta s naisto, rukom napisanom kritikom, s malim majstorskim delom, kako danas znam,
iz Pfajfergase preko Mocartplaca i kroz Judengase preko Dravnog mosta u Pariz-Lodron-trase u
novinsku redakciju Demokratskog narodnog lista da preda u tampu svoje misli koje su uvek bile
izvanredne misli. On nije bio nita manje nego muzikolog i filozof to su redaktori i itaoci
Demokratien Folksblata jedinog socijalistikog dnevnika u gradu, dodue visoko cenili, ali nisu
shvatali. On, Verner bio je uvek korektan, obuen u po meri saiveno odelo s prslukom, mnogo je
polagao na blistavo uglancane cipele i u prsluku nosio depni sat s upadljivo dugakim lancem. Iza
takozvanog staklenog zastora u kuhinji, koja je bila prijatna kao zimsko i kao letnje boravite, popio bi
svoj kvart crvenog vina i potom nestao u svojoj radnoj sobi i komponovao. Njihov odnos, srean brak
dvoje sasvim razliitih ljudi, za mene koji nisam video nita to bi govorilo protiv toga, bio je najbolji.
I u njihovom sluaju naplatila se opta nesrea svetskog rata. Na zidovma u njihovoj kui, oinskoj
kui moje uiteljice, mogao sam da oitam njihovu epohu koja je u tom trenutku u osnovi bila davno
prola. Dopadale su mi se uljane slike i brojni bakrorezi, sve je u kui bilo intaktno u jednom vremenu
kad vie nita nije bilo intaktno. Sve je bilo nekako neskladno. Kako da sam na putu u Pfajfergase iao
kroz haotian i gnuanja dostojan svet u jedan intaktan, tim haotinim nedodirnut. Ali verovatno sam
se varao. Penjui se kamenim stepenicama u pustom, hladnom predvorju oseao sam to kao ienje,
kao ienje itavog mog bia. Potom bih zazvonio i bio puten unutra, veinom bi mi gospoa
Verner, roena Keldorfer, desnim prstom na ustima stavila na znanje da treba da govorim tiho jer
muzikolog kompunuje. Potom se na vrhovima prstiju ilo u salon i za Stejnvej.
Sva uputstva su izgovarana apatom, vladala je, to se kae, mrtva tiina. Posle nekog vremena
zakucalo je na vratima, muzikolog je zavrio svoj zadatak, moda upravo svoju kritiku poslednjeg
koncerta, poklopac klavijature je uvuen i poinjemo. Moj glas je bio jak, pod okolnostima bez daljeg
mogao bih smrviti salon, tako sam mislio, sasvim u neskladu s mojim mravim, visoko iikalim telom

koje je u to vreme, znak mahnitosti i puberteta, skoro uvek bilo pokriveno osipom. Voleo sam
Pfajfergase, i voleo sam ljude u njoj. Moja uiteljica imala je, kao to je reeno, izvanrednu karijeru,
verujem da joj nije bilo neophodno da poduava zbog oskudice novca, davala je svoje asove
nekoristoljubivo. Ve posle kratkog vremena nametala mi je mnoge crkve u gradu, pa sam tamo
pevao mnoga prepodneva u misama. Pod pretpostavkama ilavosti, discipline, neumornosti, mislila je,
nita ne bi stajalo na putu mojoj velikoj karijeri kao pevau. Trajalo bi jo par godina, ali, kao to
znam, vreme leti. Lepih i dobrih glasova ima dovoljno, ali jedva da ih ikad prati linost. Da li je
trebalo da ja budem takva linost? Ona dodue nije rekla da sam ja takva linost. Bila je nepopustljiva,
tana, ula bi najmanju greku. Dok ta najmanja greka nije bila uklonjena, poduka nije napredovala.
Ponekad mi je pretila da e prekinuti poduku, da me vie pte nee poduavati jer da je sita moje
indolencije, moje lenjosti. Ali takve pretnje su prolazile. Kod kue su moje ponovno otkrivanje, te
dakle moje drugo otkrivanje muzike doekali s neprihvatanjem, moje napore su smatrali rasipanjem
vremena i novca i nisu ih uveravali argumenti moga dede koji me je, gde god je i kad god je samo
mogao, stoprocentno podravao. Jedva da sam se naao na jednom, kako su sada neko vreme bili
mislili, ispravnom, a to je znailo redovnom putu, jer je za njih bio saglediv i zamisliv, ve sam
zabasao u novu ludoriju i opet sve upropastio. Njihova sumnjiavost usled nedostatka ireg pogleda i
njihova injenina neobrazovanost pojavile bi se uvek ta god bih radio, u emu bih se god okuao.
Ali suvie sam snage iscrpeo u meuvremenu da bi me pokolebali, da bi me oborili. Skupio sam svu
snagu volje i sve druge snage i bio odluan da ne dozvolim da budem iziritiran bilo ime. Svi su me
oni cimali i potezali, optereivali me svim moguim preprekama, ali bio sam apsolutno nezbunjiv. U
podrumu sam sebi zaraivao svoju egrtsku naknadu i sa egrtskom naknadom (izmirivao) svoje
muzike studije, a u drugim stvarima sam u to vreme bio potpuno bez prohteva, da bih se izvukao i
uznapredovao nisam imao ta da pitam odakle i kuda dalje, niti sam sebi vie dozvoljavao da se
obazirem. Morao sam da idem u erchauzerfeldsko naselje i u podrum kako bih dospeo u Pfajfergase i
pevao arije i bio srean. Uvee sam se peo na Menhsberg, sedao pod jednu kronju, ni na ta mislio,
posmatrao i bio srean. Imao sam omiljeno mesto iznad kole jahanja pod liticom" s koga sam mogao
i sluam dole u koli jahanja pod liticom" izvoene opere. arobna frula", prva opera u mom ivotu
koju sam uo i video i u kojoj sam odmah pevao tri partije, Sarastra, Govornika i Papagena. U toj operi
koju sam u ivotu gledao i sluao im bi mi se ukazala prilika, na najpotpuniji nain ispunjavale su se
sve moje muzike elje. Sedeo sam tu pod drvetom i sluao i nita na svetu ne bih menjao za taj oseaj.
Ili Orfej i Euridika" od Gluka koja me je raspametila. Godinama sam se peo na Menhsberg kako bih
se pridruio sluanju proba opera koje su se izvodile u koli jahanja pod liticom". Godinama sam na
taj nain mogao da obogaujem, intenziviram, usavravam svoje studije muzike. Kasnije sam sam
uestvovao na probama i pevao u mnogim festivalskim izvoenjima u misama i oratorijumima. Ali
unutar i izmeu toga, iznenada se uguralo neko drugo vreme. U treoj godini egrtovanja, jednog
oktobarskog dana, imao sam preko sedamnaest, skoro osamnaest godina, zalomilo mi se da istovarim
ispred radnje pun kamion s vie tona krompira. Radei bez prekida na vejavici, prehladio sam se.
Posledica je bila teak grip. Leao sam u krevetu kod kue vie nedelja pod visokom temperaturom,
sve dok mi to vanredno stanje nije dojadilo. Ustao sam i, mada sam jo imao temperaturu, otiao u
radnju i za tu eklatantnu budalatinu morao da platim raun. Uvaljen u bolest koja me je preko etiri
godine vezala za bolnice i sanatorijume, budei, kad vie, kad manje brige, lebdeo sam, kako se kae,
izmeu ivota i smrti. Od dede sam preuzeo naviku da ustajem rano i skoro uvek pre pet. Ritual se
ponavlja, protiv neumornih sila inercije i u neprekidnoj svesti da je svako delanje samo besmisleno
delanje, svakodnevnim istim disciplinovanjem ide se u susret godinjim dobima. Izolacija je kroz duge
periode totalna izolacija tela kao i duha, tim to se potpuno i nepobitno potinjavam svojim
potrebama, izlazim na kraj sa sobom. Vremena apsolutne reprodukcije smenjuju se sa suprotnou,
potinjen svim moguim kolebanjima svoje prirode i univerzumu, ta god on bio, snalazim se samo
preko tano utvrenog dnevnog rasporeda. Samo tako to se postavljam protiv sebe i to sam zapravo
uvek protiv sebe, kadar sam da postojim. Kad piem, ne itam nita, kad itam, ne piem nita, i duge
periode ne itam nita, ne piem nita, sve mi je podjednako odvratno. Zadugo mi je mrsko pisanje

kao i itanje pa sam preputen nedelanju, a to znai svrdlajuem promiljanju svoje najlinije
katastrofe kao kurioziteta, s jedne strane, i s druge strane kao potvrde svega onoga to sam danas i to
je od mene, pod tim mojim jednako svakodnevnim kao i neprirodnim, vetakim, ak perveznim
okolnostima, vremenom postalo. Pakosti koje me sapliu i bacaju u oaj, koje me svakog dana napola
izluuju, postaju nemone protiv mene kad ih potpuno razjasnim, kao to me nita ne dotie ili ak ne
ubija, kad to sebi razjasnim. Razjasniti egzistenciju, ne samo proniknuti je, nego je svakog dana do
najveeg mogueg stepena prosvetliti, to je jedina mogunost da se s njom izae na kraj. Tu
mogunost ranije nisam imao, nisam imao ni pameti ni snage da se uputam u smrtonosnu svagdanju
egzistencijalnu igru, danas se mehanizam pokree sam od sebe. To je svakodnevno spremanje, u mojoj
glavi se pravi red, stvari se svakog dana stavljaju na svoje mesto. to je neupotrebljivo, odbacuje se i
jednostavno izbacuje iz glave. Bezobzirnost je takoe znak starenja. Da bi se izdrale mode, jedini spas
su izolacija i nezbunjivost duha. Koliko li je samo duhovnih moda prole kraj mene. Prosti pabirari
su uvek na delu. Ali ti koji vladaju tritem svojim proizvodima za rasprodaju lako su prepoznatljivi,
vremenom sami od sebe ugaze u sopstvenu neist. Za svoja osvajanja preiveli mora sebi stvoriti neki
povoljan skrajnuti kut. Vazduh je redak, ali na njega sam se navikao. Ili/ili ve dugo se nalazi u
ravnotei. ta treba vie ceniti, frazu ili ono elementarno? Nita se ne menja na besmislu. Sve sam
sluao i nita nisam sledio. I danas jo eksperimentiem, ne znajui kako e ispasti, fasciniran
usamljenim putnikom kakav sam ponovo danas. ivot po sebi egzistencija po sebi, sve je to otrcana
fraza. Kad se, kao sad ja, priseamo prolosti, malo po malo sve se otvara samo od sebe. Celog ivota
smo zajedno s ljudima koji o nama ama ba nita ne znaju, ali neprestano tvrde kako o nama znaju sve,
nai najblii roaci i prijatelji ne znaju nita jer mi sami o tome malo znamo. Celog ivota spremni
smo da se istraimo i uvek iznova idemo do granica svojih duhovnih sredstava i predajemo se. Nai
napori zavravaju u totalnoj nesvesti i u fatalnoj, uvek sve smrtonosnijoj deprimaciji. Ono to se sami
nikad ne bismo usudili da tvrdimo, jer smo zapravo inkompetentni, usuuju se da nam prebacuju
drugi, a namerno ili nenamerno, previaju sve na nama i u nama. Mi smo svi neprekidno odbaeni od
drugih, oni koji svakog dana moraju iznova da se pronau, da se prikupe, da se sastave. Starei, sami
donosimo sve teu presudu pa moramo pristajati na dvostruku cenu u suprotnom pravcu.
Inkompetencija vlada u svim odnosima, pa s vremenom sasvim prirodno izaziva ravnodunost. Posle
tolike dugogodinje povredivosti i ranjivosti postali smo ve skoro nepovredivi i neranjivi,
primeujemo povrede, ali nismo vie toliko preosetljivi kao ranije. Upuujemo nemilosrdne udarce,
trpi nemilosrdne udarce. ivot govori kraim, unitavajuim jezikom kojim mi danas govorimo, danas
vie nismo toliko sentimentalni da bismo jo imali nade. Beznadenost nam je pribavila jasnou o
ljudima, predmetima, odnosima, o prolosti, budunosti i tako dalje. Doli smo u godine u kojima smo
sami dokaz za sve to nas je tokom ivota snalazilo. to se mene tie, stekao sam tri iskustva, iskustvo
moga dede, iskustvo svih drugih, za mene manje bitnih blinjih, i moje sopstveno. To tree zajedno s
druga dva utedelo mi je mnogu prijemivost za sporedne stvari. Takoe ne smem da poreknem da
sam uvek vodio dve egzistencije, jednu koja ponajblie prilazi istini i koju zapravo imam pravo da
nazovem kao stvarnost, i jednu glumljenu (igranu), obe zajedno su mi vremenom dale jednu
egzistenciju koja me odrava u ivotu, naizmenino, vladajua je as jedna, as druga, ali nota bene,
uvek egzistiram obe. Do danas. Da sve ono to je danas moja egzistencija nisam zaista doiveo,
verovatno bih to sam za sebe pronaao, pa bih opet doao do istog rezultata. Svakog novog trenutka i
svakog novog dana napred me je nosila nevolja, bolesti i najzad, mnogo kasnije, smrtne bolesti,
spustile su me iz vazduha na tle sigurnosti i ravnodunosti. Danas sam prilino siguran, mada znam da
je sve sasvim nesigurno, da u ruci nemam nita, da je sve samo jedna, iako uvek nova i svakako
neprekidna, fascinacija kao preostala egzistencija i danas mi je sve prilino ravnoduno, utoliko sam
zaista u uvek izgubljenoj igri za svaki sluaj dobio svoju poslednju partiju. Nisam imao iluzije svog
dede, (pa ipak) nisam izaao na kraj s istim zabludama kakve su bile njegove. Svet nije toliko vaan
koliko je on mislio i sve u njemu nema toliku vrednost pod kojom je strepeo celog ivota, a velike rei
(kao fraze) i velike Rei (kao rei) uvek sam uzimao kao ono to jesu: nenadlenosti koje se ne smeju
sluati. Siromatvo u koje je pao, i koje mu je zagoralo ivot, nije me ubedilo, a bogatstvo koje je

sanjao, podjednako malo. Putevima kojima sam iao, ve je bio proao moj deda, to je bila i jeste moja
prednost, imao sam mogunosti za intenzivnije studije. Klie i frazu o siromanima meu bogatima, i
obratno, za sebe sam veoma rano proirio novim klieom i novom frazom o gluposti intelektualaca.
Zbunjeni je verovatno uvek imao mogunost da razbijanjem i unitavanjem rekvizita i rekvizitera i
svih aktera uini kraj teatru u koji je pao za ceo ivot, ali za to nije imao snage. Moj deda je mrzeo
operu, a divio se pozoritu, meutim, niti operu treba mrzeti, niti se pozoritu treba diviti, kao ni
jednim, ni drugim ljudima. Skoro svi ljudi se ruiniraju izmeu mrnje i divljenja, a moj deda je sa
svojih ezdeset osam godina ivota dopustio da ga oba ta pojma smlave. Svakom drugom sem mene
valjao bi da mu utre put, ali ja nikad nisam bio ovek za jedan put. U osnovi nijednim putem nisam
iao verovatno zato jer sam se plaio da idem jednim od tih beskrajnih i stoga besmislenih puteva. Kad
bih hteo, uvek sam sebi to govorio, mogao bih. Ali nisam. Do danas nisam. Neto se dogodilo, postao
sam stariji, nisam stajao u mestu, ali takoe nisam iao putem. Govorim jezik koji samo ja razumem,
niko drugi, kao to svako razume samo svoj sopstveni jezik, a oni koji veruju da su tobo razumeli,
tupoglavci su ili arlatani. Ako mislim ozbiljno, neshvaen sam, u svakom sluaju pogreno shvaen za
viu dosetljivost ini se nema recepata. Tako je svako, svejedno ta je, i sasvim svejedno ta radi uvek
iznova baen nazad na sebe, na samu sebe upuena nona mora. Da se ilo za drugima, vie ne bih
egzistirao, a za to je dokaz svaki dan koji doe i koji je postao stvarnost. ini mi se kao da egzistiram
kao raljar u sopstvenoj glavi. Da li sam deo ili rtva egzistencijalne maine koja se neprekidno sve
bre vrti i sve u sebi mrvi i napokon smrvi, pitam se? Odgovor mora da izostane. Moj karakter to su
svi karakteri zajedno, moje elje su sve elje zajedno, moje nade, oajanja, potresenosti. Spase me
povremeno samo pretvaranje, a onda opet suprotnost pretvaranja. Tamo gde traimo pribeite
stojimo uvek pred inkompetencijom. Trk izbeglice odgovara njegovom stanju duha. Neprekidno ga
vidimo u begu, a ne znamo u begu od ega, iako to izgleda tako kao da bei od svega iz svega. ovek iz
ivota koji poznaje od prvog trenutka, od prvog trenutka bei, jer ga poznaje, u smrt koju ne poznaje.
Svi beimo celog ivota, a zaleeni, u istom pravcu. Teatar koji sam sa etiri i s pet i sa est godina
otvorio za ceo ivot, ve je pozornica za kojom su zaluene stotine hiljada figura, predstave su posle
premijere sve bolje, menjaju se rekviziti, glumce koji ne razumeju pozorinu igru koja se igra izbacuju,
tako je to bilo oduvek. Svaka od tih figura sam ja, svi ti rekviziti sam ja, reiser sam ja. A publika?
Pozornicu moemo beskonano proirivati, sabijati je do panorama-kutije sopstvene glave. Kako je
dobro to smo uvek imali ironian nain posmatranja, koliko god da nam je sve uvek bilo ozbiljno.
Mi, to sam ja. Sruili smo sve predrasude, da bismo sebi priutili luksuz da ih iznova izgradimo,
uveamo. Razumemo ta ljudi misle kad govore o nadmenosti, aroganciji, uobraenosti. Sve to je
reeno svakako je tano, jer tano sve i nita ne treba da bude povueno, krivica i stid, mi
iskupljujemo sve. Nita to nam je predskazano nije nastupilo. to nam se pokazivalo kako da radimo,
odavno se ispostavilo kao obmana. Bili smo opsednuti idejama i bili preputeni mahnitosti i ludosti, pa
se isplatilo. Kud bismo stigli da smo sluali ljude koji su nam bili takozvani blinji? Uvek je ono
suprotno izazivalo taj, moe biti, smean, ali, kako se vidi, ivotno sposoban razvoj. Pa i kad nije bio
nita drugo do nona mora, bio je vredan toga. Ponekad tvrdimo je to tragedija, ponekad obratno, pa
kaemo da je komedija, a ne moemo da kaemo, sad je tragedija, sad komedija. Glumci su svakako
ubeeni u besmislenost moje tragedije kao i moje komedije. A glumci uvek imaju pravo. Ako smo
odredili ulazak (na scenu) s leva, bio je ulazak s desna i obratno, ali oni to nisu videli i promaklo bi im
ono sutinsko u naem komadu. Oni ne razumeju ta se igra, jer ja sam ne razumem ta se igra. Ludom
gledati u karte, ta to donosi? Pa i ako on o samom sebi ne tvrdi da nije lud. Dete je uvek pozorini
reiser i ja sam ve veoma rano bio pozorini reiser. Najpre sam stoprocentno postavio tragediju a
potom komediju, i potom opet tragediju, a zatim se teatar pomeao, vie nije prepoznatljivo da li je to
tragedija ili komedija. To zbunjuje gledaoce. Aplaudirali su mi, sad se zbog toga kaju. Uvek se inimo
bolji od sebe pane znamo da li treba da aplaudiramo ili ne. Nae stanje duha je neproraunjivo. Mi
smo sve i nita. Pre ili kasnije bez sumnje propadamo tano u sredini. Sve drugo je tupoglavo tvrenje.
Mi smo u najistinitijem smislu rei proizali iz teatra. Priroda je teatar po sebi. A ljudi su u toj prirodi
kao teatru po sebi glumci od kojih ne treba oekivati previe.

Jednom, pre tri, etiri godine, na takozvanom mostobranu Dravnog mosta ispred luka Stare venice,
gde jo i danas, stoji uvena prodavnica kiobrana a kraj nje jedan ne manje uven juvelir dri svoj
duan, zovnuo me je neki muki glas pa sam se okrenuo, a taj koji je bio povikao, video sam, bio je
jedan mukarac od nekih pedeset godina, oslonjen upravo na utihnuo pneumatski eki, razgolienog
gornjeg dela tela, trbuha koji je visio preko plavih loserskih pantalona, uznojan, potpuno bezub,
glave pokrivene tek retkim vlasima kose, ali prodornih oiju, odmah sam video da je pijanica, dok je
njegov kolega, godina otprilike istih kao on njemu nasuprot jedan mravi dugonja, s masnim
kaketom od platna za jedra na glavi, produio s radom, oigledno lopatom gomilao lom od kamena
koji je debelim pneumatskim ekiem izlomio i izbio iz tla, obojica su kopali gradski gasovod i
vodovod u sklopu popravke Dravnog mosta, pogledao sam u lice debelom koji me je oigledno
prepoznao ali ja njega nisam prepoznao; zastao sam u prepodnevno Ijudskom meteu i nisam mogao
da se setim oveka, meutim, on se mene setio a ja nisam mogao sebi da objasnim odakle sam znao
oveka. S druge strane, bilo mi je jasno da sam lice ve jednom video, ali, pomislio sam, to je moralo
biti jako davno i: ovek se ne vara. Preduhitrio me je: Ja sam mu, ree, vrlo esto punio rumflau
njegove majke u duanu Karla Podlahe u erchauzerfeldskom naselju, on je bio onaj kome sam
zavojem iz ormana u sporednoj prostoriji povio glavu koju je povredio na stepenicama nae radnje.
Nisam se setio tog dogaaja, ali sam se sad odmah setio momia od pre dvadeset pet godina. Bio sam
tada, ree, jo toliko mali da sam samo s mukom mogao da vidim preko duanskog pulta. Preterivao je,
ali u osnovi nita nije krivotvorio. Delovao je kao da se rado sea tog vremena koje je bilo njegova
mladost, kao to sam se ja sad u ovoj prilici rado seao tog vremena svoje mladosti, i mi smo se, utke,
bez rei, u par trenutaka priseali tog mladalakog vremena. Nije znao o nita o meni, ja nisam znao
nita o njemu, sred mnotva ljudi prepodne na mostobranu Dravnog mosta zajedno smo utvrdili da
smo imali zajedniku mladost u erchauzerfeldkom naselju, i da smo preiveli, svako na svoj nain.
Da smo, svaki na svoj nain, s ogromnom mukom svakog starenja postali dvadest pet godina stariji.
ovek s pneumatskim ekiem iznenada mi je pokazao erchauzerfeldsko naselje, poto je godinama
bilo zaboravljeno, sramnu mrlju jednog grada koji je ljude iz te svoje sramne mrlje u svoje sredite
uvek uvlaio i priputao samo na najnie poslove. I danas, pomislio sam, ljudi iz erchauzerfeldskog
naselja obavljaju najnie poslove u gradu a ljudi to prolaze mimo ni ne obaziru se. eleo je da dozna
ta je bilo s Podlahom, ta se s njim dogodilo, ali nita o tome nisam znao. Raspitivao se o pomoniku
Herbertu i o egrtu Karlu. Rekao sam da se Herbert osamostalio, otvorio prionicu kafe u Ernest-Tuntrase, a Karl bio u Legiji stranaca, ali da se opet vratio ve pre vie godina. Bio je vie puta u zatvoru,
koliko znam, to mi je kazala ena koja je stanovala elo nae radnje. On je bio onaj to je i zimi iao
bos, leti i zimi, cele godine. Nisam se seao. Setio sam ga se kad mi je rekao da mi je ponekad, u tekim
vremenima, pomagao pri istovaru krompira, esto je bio na sportskom igralitu, sam sa strievim psom
kojem je satima, da ubije vreme, na sred igralita bacao male komade drveta. Navodio je mnoga
imena, i sva ta imena su mi bila poznata, bila su to svakodnevno izgovarana i izvikivana imena
muterija u radnji, nisam ih vie bio uo dvadeset pet godina. O ovima i onima rekao je da su umrli,
na prirodan ili neprirodan nain. Imao je sestru koja je s Amerikancem otila za Ameriku i tamo
bedno skonala. Pitao me je mogu da se setim njegove sestre, devojke lepe kao slika. Bojao se Podlahe,
ovaj ga je jednom ukebao pri krai nekoliko jabuka. Nije mu krao samo jabuke, kazao je. Dananji
mladi ljudi pojma nemaju kako je onomad sve bilo teko. Kad im se poneto natukne o ratu i
poratnom vremenu i o nacistima i Amerikancima, sve zajedno o samom paklu, nita ne shvataju.
Godinama je dolazio kod nas u radnju po rum u flai za svoju majku da bi joj ga odneo u krevet u
kome je bedno skonala. Ali imala je tako jako srce da je, ve bukvalno kost i koa, sa svojim rakom
egzistirala jo godinu dana, ne uzimajui u usta vie nita sem ruma i rumom natopljenih zemiki. Bila
je religiozna ena, ali u ivotu nikad nije ila u crkvu. Bogobojazna, ali ne katoliki, rekao je. Zatim je
hteo da zna ta ja sad radim. Pisanje, rekao sam, nita mu to nije znailo, nita pod tim nije mogao da
zamisli pa nije dugo gnjavio s tim pitanjem. Imam li cigaretu. Nisam imao. Podlaha mu je imponovao,
s jedne strane ga se plaio, s druge strane mu je imponovao jer je napravio tako dobru radnju. Belije
su uvek bile promuurne glave. I on je kao svi provincijalci, prezirao Belije. U izvesnom smislu,

rekao je, ne kazavi ta je pod tim mislio, a pod tim nije ni imalo ta da se misli, on je svojim
poloajem zadovoljan, ma koliko da je usran. U njegovim godinama oveku je sve ravnoduno, voli
ivot, ali egal je i ako mu je doao kraj. Egal, to je bilo to. To je pitanje godina. Egal. I meni je u tom
trenutku sve bilo egal. Lepa, jasna, kratka, upeatljiva re: egal. Razumeli sm se. Mislio je da u podne
treba da odem s njim da neto prezalogajimo, pa sam produio zaobilaznim putem i otiao njim da
jedem u ternbrojgarten, na pivo, kobasicu i hleb. Drukije je zamiljao svoj ivot nego to je potom
zaista morao da ivi, glasno je razmiljao, ne ba tim reima, ali po smislu. Ni meni nije ispalo
drukije. Vaskrsli su erchauzerfeldsko naselje i Karl Podlaha u njegovom sreditu. Bili smo se setili
mnogo ega. Na kraju je bio rekao servus i sve je egal, kao da sam sam to rekao. Moja dananja
karakteristika je ravnodunost, a to je svest o istovrednosti svega to je ikad bilo i to jeste i to e biti.
Ne postoje visoke i vie i najvie vrednosti, to je sve ispranjeno. Ljudi su takvi kakvi jesu i ne mogu se
menjati kao predmeti koje su napravi ljudi i koji ih prave i koji e ih praviti. Priroda ne poznaje
vrednosne razlike. Svakog novog dana, uvek su to iznova samo ljudi sa svim svojim slabostima i
svojom duhovnom i telesnom prljavtinom. Sasvim je svejedno da li ko oajava za svojim
pneumatskim ekiem ili za svojom pisaom mainom. Samo teorije osakauju, toliko je ipak jasno,
filozofije i nauke skupa, koje se suprotstavljaju jasnoi sa svojim neupotrebljivim saznanjima. Gotovo
sve je prolo, ono to sad jo dolazi, ne iznenauje, jer su promiljene sve mogunosti. Onaj koji je
toliko mnogo toga pogreno uradio i iritirao i uznemiravao i razarao i unitavao i sebe muio i
studirao i esto pratao, i napola se ubio i varao se i enirao se pa se opet nije enirao, u budunosti e
se iznova varati i mnogo toga pogreno uraditi i iritirati i uznemiravati i razarati i unitavati i sebe
muiti i studirati i pratati i napola se ubiti sve to produiti, do samog kraja. Ali, na samom kraju, sve
je egal. Malo po malo, karte se otvaraju. Bila je ideja da se ue u trag egzistenciji, sopstvenoj, kao i
egzistenciji drugih. Prepoznajemo se u svakom oveku, ko god to bio, i osueni smo na svakog od tih
ljudi, dokle god egzistiramo. Mi smo sve te egzistencije i egzistirajui skupa i u potrazi smo za sobom,
a ipak se ne pronalazimo, ma koliko se postojano u tome trudili. Sanjali smo o iskrenosti i jasnoi, ali
ostalo je na snovima. esto smo se predavali i iznova zapoinjali. Ali sve je egal. ovek iz
erchauzerfeldskog naselja sa svojim pneumatskim ekiem dao mi je moj moto da je sve egal. Servus
i sve je egal, uvek iznova ujem njegove rei, njegove rei, mada su njegove i moje i mada sam i sam
veoma esto govorio servus i sve je egal. Ali to je moralo da bude reeno u tom trenutku. Ja sam to ve
bio zaboravio. Osueni smo na jedan ivot, a to znai doivotno, i to za jedan ili vie zloina, ko zna?,
koje nismo izvrili ili koje opet vrimo za druge posle nas. Nismo sami sebe prozvali, najednom smo
bili tu i u trenutku ve uinjeni odgovornim. Hteo sam da kaem da smo postali sposobni za otpor, da
nas vie nita ne moe ubiti, da vie ne marimo za ivot, ali ga i ne traimo bud zato, hteo sam, ali
nisam rekao. Katkad svi diemo glavu i mislimo da moramo rei istinu ili prividnu istinu i opet
uvlaimo. To je sve.

www.skripta.info