www.skripta.

info

Tomas
Bernhard

Autobiografski spisi

Uzrok

U Saveznoj pokrajini Salcburg dve hiljade ljudi godinje pokua da sebi prekrati ivot. Deseti deo tih
pokuaja samoubistva zavri se smru. Po tome je Salcburg rekorder u Austriji koja s Maarskom i vedskom
pokazuje najveu stopu samoubistava.

Salcburke Novosti 6. maja 1975.

Grinkranc
Grad naseljavaju dve kategorije ljudi, oni koji prave poslove i njihove rtve; onaj koji ui i studira
u njemu moe stanovati samo na nain bolan, koji svaku prirodu uznemirava, sluuje i ruinira, i
veoma esto podmuklo smrtonosan. S jedne strane ekstremne vremenske prilike koje neprikidno
iritiraju, kidaju ivce i u svakom sluaju uvek razboljevaju njegove itelje, predalpska klima - u
medicinskom smislu uvek kodljiva za ta saaljenja dostojna, prirodnim prilikama potpuno
preputena stvorenja - bila ona toga svesna ili ne, dosledno im s neverovatnom bezobzirnou
pritiskujui glavu i telo i itavo bie, iritirajui, nervirajui, poniavajui i vreajui, uvek iznova
produkujui velikom prostotom i niskou obdarene stanovnike, i s druge strane, salcburka
arhitektura koja u tim vremenskim prilikama sve pustonije deluje na raspoloenje ovih ljudi,
proizvode roene ili useljene Salcburane koji izmeu hladnih i vlanih zidova - koje oni koji ue
i studiraju, to sam ja bio pre trideset godina, vole iz naklonosti a mrze iz iskustva - idu za svojim
borniranim tvrdoglavostima, ludostima, tupoglavostima, brutalnim poslovima i melanholijama i
neiscrpan su izvor primanja za sve mogue i nemogue lekare i pogrebne preduzimae. Odrastao u
ovom gradu eljom svojih ovlaenih vaspitaa ali protiv svoje sopstvene volje, i od najranijeg
detinjstva s najveom oseajnom i razumskom spremnou za ovaj grad, s jedne strane zatvoren u
proces izlaganja njegove svetske uvenosti kao u neku perverznu mainu lepote kao mainu
laljivosti koja proizvodi novac kao protiv-novac (protiv-vrednost), a s druge u oskudnost i
bespomonost svog sa svih strana nezatienog detinjstva i mladosti kao u kakvu tvravu strave i
uasa, osuen na ovaj grad kao grad karakternog i duhovnog razvoja, ima seanje na grad i svoje
ivotne okolnosti u tom gradu, ni suvie grubo, ni suvie lakomisleno izreeno, kao vie tuno,
vie zamraujue i zacrnjujue za rani i najraniji razvoj, ali u svakom sluaju sudbonosno,
presudno za itavu njegovu egzistenciju, ne drukije. Nasuprot ogovaranju, lai, licemerju, on
tokom pisanja ovog nagovetaja mora sebi kazati da je taj grad koji je proeo itavo njegovo bie i
odredio njegov razum, uvek, a pre svega u detinjstvu i mladosti, u dva desetlea u njemu
proegzistiranog i proegzerciranog vremena oajanja kao vremena sazrevanja vie naudio duhu i
dui, uvek mu samo zlorabio duh i duu, neprekidno ga direktno ili indirektno korio i kanjavao
za nepoinjene prestupe i zlodela, ubijao mu oseajnost i osetljivost ma koje prirode, nikad
podsticao njegove stvaralake darove. On je u tom vremenu uenja, koje je bez sumnje bilo
njegovo najuasnije vreme, a ovde je re o tom vremenu njegovog uenja i oseanjima koje je imao
u tom vremenu uenja, za ostatak svog ivota morao da plati visoku cenu i verovatno najvei
iznos. Taj grad nije zasluio naklonost i ljubav koju su mu batinili njegovi preci kao bezuslovnu
naklonost i bezuslovnu ljubav i uvek ga je, i u svim vremenima i u svim sluajevima sve do
dananjeg dana, odgurivao, odbijao i na svaki nain ga povreivao. Da u jednom trenutku, i to u
odluujuem spasonosnom trenutku krajnje nervne napetosti i maksimalno mogueg ranjavanja
duha, nisam iznenada uspeo da okrenem lea tom gradu koji je na kraju krajeva oduvek
povreivao i progonio kreativnog oveka, tom konano unitavajuem gradu, koji mi je po
roditeljima u isti mah majinski i oinski grad, ja bih, kao i toliki drugi kreativni ljudi u njemu, i
kao toliki moji drugovi i prisni znanci, iskuao ono za taj grad jedino karakteristino, pa bih se
nenadano ubio, kao to su se mnogi u njemu nenadano ubili, ili bih polako i bedno skonao u
njegovim zidovima i njegovom neljudskom vazduhu koji goni ljude da se ugue i ni na ta drugo

sem da se ugue, kao to su mnogi u njemu polako i bedno skonali. Veoma esto mogao sam da
poznajem i volim poseban nain i apsolutnu svojevrsnost tog mog majinskog i oinskog kraja
(uvene) prirode i (uvene) arhitekture, ali slaboumni stanovnici koji ive u tom kraju i
arhitekturi i iz godine u godinu se bezglavo multiplikuju, i njihovi podli zakoni i jo podlija
tumaenja tih njihovih zakona uvek bi odmah uguili poznavanje i Ijubav za tu prirodu (kao kraj),
koja je udo, i za arhitekturu koja je umetniko delo, uvek bi odmah uguili ve prve zametke,
moja na samog mene upuena egzistencijalna sredstva ostala bi odmah bez odbrane protiv u tom
gradu kao ni u jednom drugom vladajue malograanske logike. Sve je u tom gradu protiv
stvaralakog, a uvek se sve vie i sa sve veom vehemencom tvrdi suprotnost, njegov fundament je
licemerje i njegova najvea strast je neduhovnost, a tamo gde se u njemu samo ukae mata, biva
iskorenjena. Salcburg je jedna perfidna fasada na kojoj svet neprekidno slika svoju laljivost i iza
koje ono stvaralako mora da zakrlja, usahne i propadne. Moj zaviajni grad je u stvarnosti
smrtna bolest koju njegovi stanovnici zapate roenjem ili useljenjem i ako ga u presudnom
trenutku ne napuste tada direktno ili indirektno, pre ili kasnije pod svim tim uasnim okolnostima
ili nenadano poine samoubistvo ili direktno ili indirektno propadaju na tom skroz naskroz
neovenom arhitektoski-nadbiskupski-tupoglavo-nacionalsocijalistiko-katolikom tlu smrti. Za
onoga koji poznaje grad i njegove stanovnike, on je naoko lep, ali ispod povrine je zapravo
zastraujue groblje fantazija i elja. Nekom ko ui i studira i pokuava da se snae i (svoje) pravo
nae u tom gradu, svuda na glasu po lepoti i arhitekturi i godinjem festivalu, a i po takozvanoj
visokoj umetnosti, on zaas postane jo samo hladan mrtvaki muzej otvoren za sve bolesti i
niskosti, u kome mu rastu samo zamislive i nezamislive prepreke koje bezobzirno razaraju njegove
energije i duhovne darove i klice, i najdublje ga povreuju. Grad mu uskoro nije vie lepa priroda i
primerna arhitektura, ve nita drugo do neprobojna ljudska ikara od prostote i niskosti, pa on
vie ne hoda kroz muziku dok hoda njegovim ulicama, jo samo zgaen moralnim glibom
njegovih stanovnika. Nekom takvom ko se najednom prevario u svemu, u tom stanju, saobrazno
njegovoj dobi, grad nije razoarenje, nego uas, a za sve, pa i za uzdrmavanje, grad ima svoje
smrtonosne argumente. Kako sam tada osetio, a kako danas mislim, sa svom strogou jednog
takvog iskustva, trinaestogodinjak je iznenada zajedno s trideset i etiri vrnjaka u prljavom i
smrdljivom internatu, u spavaonici koja je smrdela na stare vlane zidove i staru pohabanu
posteljinu i mlade neoprane pitomce u tom internatu u ranentrase* i nedeljama ne moe da zaspi
jer njegov razum ne razume zato iznenada treba da bude u toj prljavoj i smrdljivoj spavaonici, jer
mora da oseti kao izdaju ono to mu se ne objanjava kao obrazovna nunost. Noi su mu kola
posmatranja zaputenosti spavaonica u javnim obrazovnim ustanovama i, sledstveno, obrazovnih
ustanova uopte i uvek iznova u tim obrazovnim ustanovama smetanih, dece iz seoskih zajednica
koja su, kao i on sam, iz glave i ruku roditelja predata na dravno vaspitanje, a koja, kako mu
izgleda tokom njegovih nonih prinudnih posmatranja,
* Toponimi kao ulice dati su u srpskoj transkripciji, ali mahom nisu prevoeni u svojim znaenjima. Kada su ulice u
pitanju, javljaju se Strae i Gasse koje bi trebalo da se razlikuju po veliini, u smislu da je Strae vea od Gasse, ali to
nije uvek sluaj. Najverovatnije je u prolosti na mestu takve Gasse bila uliica koju bismo mi eventualno zvali sokak
koja je urbanizacijom/modernizacijom proirena/produena, ali je zadrala svoje staro ime. Sve napomene obeleene
zvezdicom dao je prevodilac.

svoja stanja iscrpljenosti bez daljeg mogu da pretvore u duboki san, dok on sam svoje jo mnogo
vee stanje iscrpljenosti kao neprekidno stanje povreenosti nikad, ak ni za tren ne moe da
pretvori u san. Noi se oteu bez kraja i konca kao stanja oajanja i straha, i ono to vidi i uje i
opaa sa sve veim strahom uvek je hrana za novo oajavanje. Internat je novajliji zatvor nisko
izgraen protiv njega, rafinirano projektovan protiv njegovog duha, te dakle protiv cele njegove
egzistencije, u kome su direktor (Grinkranc) i njegovi pomonici (nadzornici) bog i batina i u
kome je doputena samo apsolutna poslunost, te dakle apsolutna potinjenost pitomaca, dakle
slabijih pod jaima (Grinkranc i njegovi pomonici), i samo neodgovornost i nadutost. Internat
kao zatvor znai progresivno pootravanje kazni i konano potpunu bezizglednost i beznadenost.
On ne shvata kako su ga oni za koje je uvek mislio da su ga voleli pri punoj svesti bacili u taj
dravni zatvor. Ono to ga ve u prvim danima u prvom redu obuzima je naravno misao o
samoubistvu. Jedino ispravno izgleda mu usmrtiti ivot ili egzistenciju kako se vie ne bi moralo
iveti i egzistirati, uiniti kraj toj iznenadnoj potpunoj bedi i bespomonosti skokom s prozora ili
veanjem, na primer u cipelarniku u prizemlju, meutim, to ne ini. Uvek kad u cipelarniku veba
violinu, naime, Grinkranc mu je za vebanje violine dodelio cipelarnik, misli na samoubistvo.
Mogunosti da se obesi najvee su u cipelarniku, ne predstavlja mu nikakvu tekou da doe do
ueta, i ve posle drugog dana ini pokuaj s hozntregerima, meutim naputa taj pokuaj i
nastavlja s vebanjem violine. Kadgod ubudue ue u cipelarnik, ulazi u misao o samoubistvu.
Cipelarnik je krcat stotinama znojavih pitomakih cipela u natrulim drvenim regalima, a ima
samo jedan, tik uz plafon izbijen prozorski otvor,, kroz koji meutim ulazi samo rav kuhinjski
vazduh. U cipelarniku je sam sa sobom i sam sa svojom milju o samoubistvu koja otpoinje
istovremeno s vebanjem violine. Tako mu je ulaz u cipelarnik, koji je bez sumnje najstranija
prostorija u elom internatu, pribeite u sebe samog pod izgovorom da veba violinu, i on u
cipelarniku toliko glasno veba violinu da se sam tokom vebanja violine u cipelarniku
neprekidno plai da e cipelarnik u svakom trenutku eksplodirati. Ispod svog s lakoom
virtuoznog, iako ne i najegzaktnijeg sviranja violine, sasvim prelazi u miljenje o samoubistvu, u
kome se bio ikolovao jo pre dolaska u internat, jer je prethodno u suivotu sa svojim dedom kroz
celo detinjstvo proao kroz kolu spekulacije sa samoubistvom. Sviranje violine i Dnevni evik*
uz to da ga violina nikad ne moe dovesti do neeg velikog, u svesti su mu bili savren alibi da
bude sam i sam sa sobom u cipelarniku u koji za vreme vebanja niko nije imao pristupa; na
spoljanjoj strani vrata visila je rukom gospoe Grinkranc ispisana tabla: Zabranjen ulaz! Muzika
veba. Svakoga dana eznuo je da potpuno iscrpljujue vaspitne muke u internatu prekine
boravkom u cipelarniku, kako bi muzikom na violini taj zastraujui cipelarnik mogao da iskoristi
za razmiljanje o samoubistvu. Na svojoj violini svirao je sopstvenu muziku u susret sopstvenoj
misli o smrti, najvirtuozniju muziku, ali koja nije imala ni najmanje veze s muzikom propisanom u
eviku, a ni sa zadacima koje mu je postavljao njegov uitelj violine tajner. Ta muzika mu je
zapravo bila sredstvo da svakog dana posle ruka moe da se odvoji od ostalih pitomaca i od cele
internatske maine te da se prepusti samom sebi, nita drugo. Ona nije imala veze s nekim
studiranjem violine kakvo bi se zahtevalo, na koje je bio nateran, ali koga se gnuao jer ga u osnovi
nije eleo.
* kolska metoda za vebanje violine ekog violiniste Otalcara Sevika.

Taj as vebanja na violini u skoro potpuno mranom cipelarniku, u kome su sve do plafona
naslagane pitomake cipele sve vie i vie zgunjavale svoj u cipelarniku zatoeni vonj koe i
znoja, bio mu je jedina mogunost bekstva. Njegov ulazak u cipelarnik znaio je istovremeno
otpoinjanje meditacije o samoubistvu, a intenzivnije i sve intenzivnije sviranje violine intenzivnije i sve intenzivnije bavljenje samoubistvom. U cipelarniku je zaista uinio mnogo
pokuaja da se ubije, ali nijedan od tih pokuaja nije otiao predaleko. Petljanje s konopcima i
hozntregerima i stotine pokuaja s mnogobrojnim kukama u cipelarniku uvek bi bili prekinuti u
presudnom ivotnospasonosnom trenutku njegovim svesnim sviranjem violine, sasvim svesnim
prekidanjem misli o samoubistvu i sasvim svesnom koncentracijom na njemu sve fascinantnije
mogunosti violine koja mu je s vremenom bila manje muziki instrument a vie instrument za
utrnue meditacije o samoubistvu i povodljivosti na samoubistvo, i za iznenadno prekidanje te
meditacije o samoubistvu i povodljivosti na samoubistvo, s jedne strane visokomuzikalan (tajner),
s druge strane po prirodi potpuno podloan nedisciplini u pogledu propisa (isto tako tajner),
njegovo je sviranje violine, naroito u cipelarniku, imalo skroz na skroz i samo svrhu izlaenja u
susret razmiljanju o samoubistvu, nijednu drugu, a oigledna je bila njegova nesposobnost da se
na violini pokorava tajnerovim zapovestima, a to znai da odmakne u studiju violine kao takvom.
Razmiljanje o samoubistvu, koje ga je gotovo neprekidno obuzimalo u i izvan internata i kome se
u to vreme i u tom gradu nije mogao odupreti ni sa im i ni u jednom duhovnom raspoloenju, u
to mu je vreme kao ni sa im drugim bilo povezano s njegovom violinom i s njegovim sviranjem
na violini, i ono se tada kao neki mehanizam uvek pripremalo ve samom pomilju na sviranje
violine, intenziviralo se vaenjem violine iz kutije i pokretalo s poetkom sviranja violine.
Vremenom je morao potpuno da se prepusti tom mehanizmu koji se zaustavio tek s unitenjem
violine. Kasnije, kad bi se setio cipelarnika, esto se pitao ne bi li bilo bolje da je u tom cipelarniku
okonao svoju egzistenciju, da je likvidirao celu svoju budunost, ta god daje bio njen sadraj - da
je samo za to imao hrabrosti, umesto da tu u svakom sluaju savreno problematinu egzistenciju,
iji mi je sadraj sad poznat, produava decenijama. Ali za jednu takvu odluku on je bio preslab.
Dok je toliko njih u internatu u ranentrase skupilo hrabrost i poinilo samoubistvo, zaudo niko
u cipelarniku, koji bi ipak bio idealan za samoubistvo - oni su se svi bacali kroz prozore spavaonica
ili klozeta ili se u perionici veali o tu, on nikad nije skupio snage i odlunosti i vrstine karaktera
za samoubistvo. injenica je da su se u njegovo vreme, kao i mnogi pre i posle!, u internatu u
ranentrase, samo u nacionalalsocijalistiko vreme izmeu jeseni etrdeset i tree (njegov ulazak)
i jeseni etrdeset i etvrte (njegov izlazak), ubila etiri pitomca, strmoglavila se s prozora, obesila,
a mnogi drugi su se, skrenuvi sa kolskog puta izvan grada, usled neizdrivog oaja u glavi,
strmoglavljivali s oba gradska brda, dajui prednost Menhsbergu padali direktno na asfaltiranu
Milnerhaupttrase, Ulicu samoubica, kako sam uvek nazivao tu jezivu ulicu, jer sam vrlo esto
viao kako na njoj lee zdrobljena ljudska tela, aci ili neaci, ali preteno aci, grudve mesa u
arenim komadima odee, saobrazno godinjem dobu. I danas, tri decenije kasnije, uvek iznova
itam, u pravilnim razmacima i grupisano u prolee i jesen, o akim i drugim samoubistvima,
godinje o tucetima, iako znam da su stotine. U internatima, a naroito u takvima pod
najekstremnijim ljudskosadistikim i prirodnoklimatskim uslovima kao u ranentrase, glavna
tema meu onima koji ue i studiraju verovatno je samoubistvo, meu pitomcima nita drugo do
tema samoubistva, dakle svemu drugom kao naunom predmetu prethodi ona sve njih zajedno

najintenzivnije obuzimajua pomisao na samoubistvo i misao o samoubistvu je uvele najnauniji

predmet, meutim, to je drutvu lai nerazumljivo. Zajednitvo sa supitomcima uvek je bilo
zajednitvo s milju o samoubistvu, u prvom redu s milju o samoubistvu, tek u drugom redu s
gradivom za uenje i studiranje. Zaista nisam samo ja tokom celog mog vremena uenja i
studiranja veinu vremena morao da provodim s milju o samoubistvu, izazvan brutalnim,
bezobzirnim i u svim svojim pojmovima prostakim okruenjem, s jedne strane, u svakoga mladog
oveka najveom senzibilnou i povredivou, s druge strane. Vreme uenja i studiranja poglavito
je vreme misli o samoubistvu. Ko to porie, sve je zaboravio. Koliko sam esto, i to stotinama puta,
hodao gradom mislei samo na samoubistvo, samo na utrnue svoje egzistencije, i gde u i kako
poiniti samoubistvo (sam ili u zajednici), ali te svime u ovome gradu izazvane misli i pokuaji
uvek su iznova vodile nazad u internat, u internatski zatvor. Misao o samoubistvu kao jedino
neprekidno dejstvenu nije samo imao svako za sebe, svi su imali tu neprekidno dejstvenu misao, i
neki su od te misli odmah poginuli, a drugi su od misli bili samo slomljeni, i to za itav svoj ivot
slomljeni; uvek se debatovalo i diskutovalo o misli o samoubistvu i o samoubistvu, i u svima se to
bez izuzetka neprekidno preutkivalo, i uvek iznova od nas se iaurio pravi samoubica. Ne
pominjem njihova imena koja najveim delom vie uopte ne znam, ali ja sam ih sve video
obeene ili zdruzgane kao dokaz za strahotu. Poznate su mi mnoge sahrane na Komunalnom
groblju i na Maksglanskom groblju, na kojima su takvi trinaesto- ili etrnaestogodinji ili
petnaesto- ili esnaestogodinji ljudi kao pitomci koje je ubilo njihovo okruenje, bili zakopani, ne
i sahranjeni, jer u tom strogo katolikom gradu takve mlade samoubice naravno nisu sahranjivane,
nego samo pod maksimalno deprimirajuim i raskrinkavajuim okolnostima zakopavane. Ta dva
groblja su puna dokaza za tanost mog seanja koje mi, zahvalan sam na tome, niim nije
iskrivljeno, i koje ovde moe biti samo nagovetaj. Na mestu ukopa vidim prisutne dok posmatraju
postupak te nezgodne sahrane - nemog Grinkranca u njegovim oficirskim izmama, takozvanu
rodbinu samoubice u stidnom zaprepaenju i pompeznoj crnini, kolske drugove koji jedini na
mestu ukopa znaju istinu i estitu strahotu istine, ujem rei s kojima takozvani ostavljeni
ovlaeni vaspitai pokuavaju da se distanciraju od samoubice, dok ga u njegovom drvenom
kovegu sputaju u zemlju. Jedan duhovnik nema ta da trai na sahrani samoubice u jednom
ovakvom, tuposti katolicizma potpuno predatom i tom katolikom tupou potpuno ovladanom
gradu, koji je u to vreme bio jo i skroz na skroz nacistiki grad. Jesen koja prolazi i trule
nadolazeeg prolea uvek su traili svoje rtve, ovde vie nego igde drugde u svetu, a za
samoubistvo najprijemiviji su mladi, mladi ljudi koje su njihovi roditelji i ini vaspitai ostavili
same, oni koji ue i studiraju a meditiraju zapravo uvek i samo o samoutrnuu i samounitenju, za
koje je naprosto sve jo istina i stvarnost, i koji se razbijaju na toj istini i toj stvarnosti kao jednoj
jedinoj strahoti. Svaki od nas bi mogao da poini samoubistvo, na nekima se to uvek moglo
prethodno jasno oitati, na drugima ne, ali retko bismo se prevarili. Kad ko u stanju slabosti
najednom vie ne bi mogao da izdri strahoviti teret svog unutranjeg i okolnog sveta, jer je bio
izgubio ravnoteu tih dvaju progresivno pritiskajuih teina, pa bi onda iznenada, od odreenog
trenutka, sve na njemu ukazivalo na samoubistvo, na elom njegovom biu se mogla primetiti i
uskoro sa zastraujuom jasnoom oitati njegova odluka da poini samoubistvo, mi bismo svi
uvek bili spremni na ono neiznenaujue strano kao na injenicu, na sada konsekventno
sprovedeno samoubistvo naeg kolskog druga i sapatnika. Za to vreme direktor s njegovim

pomonicima nikad i ni u jednom jedinom sluaju nije obraao panju na takvu fazu pripremanja
na samoubistvo koja se uvek dugo razvijala i mogla se spolja posmatrati, pa bi tako svaki put
prirodno bio uvreen samoubistvom samoubice kao pitomca, ili navodio da je uvreen
samoubistvom samoubice kao pitomca, svaki bi put bi se zaprepastio, istovremeno se pokazivao
kao obmanut, eto ni sa im drugim nego nesreom kao neim prevarno besramnim, uvek
bezduan u svojoj reakciji na samoubistvo pitomca, koje smo se svi uvek gnuali, hladno se i
nacistiki egoistino tuei na krivca koji je naravno u svakom sluaju uvek nevin, jer samoubice
nisu ni za ta krive, krivo je okruenje, ovde dakle uvek katoliko-nacistiko okruenje samoubice
koje je uguilo tog njime progonjenog i primoranog oveka; on je mogao izvriti samoubistvo ili
bolje poiniti samoubistvo iz ma kog razloga, iz stotina i hiljada razloga i u jednom internatu ili u
jednom vaspitnom zavodu iji je pravi slubeni naziv bio Nacionalsocijalistiki aki dom, i
upravo u nekom takvom kao taj u ranentrase, koji je svakog sa osetljivijim ivcima prirodno
morao zavesti i navesti, a u visokom procentu zaista i odvesti u samoubistvo, sve je neprekidno
bilo razlog za samoubistvo. injenice su uvek zastraujue i ne smemo ih skrivati naim bolesnim i
u svakome neprekidno aktivnim, dobro hranjenim strahom pred tim injenicama i time
krivotvoriti celu prirodnu istoriju kao ljudsku istoriju, pa tu celu istoriju nastavljati kao
krivotvorenu istoriju, jer je obiaj da se istorija krivotvori i da se nastavlja kao krivotvorena
istorija, pri emu ipak znamo da je cela istorija samo krivotvorena i daje uvek nastavljana samo
kao krivotvorena istorija. Tom pitomcu dotad punom poverenja zaas je postalo sasvim jasno da je
u internat dospeo u cilju svog upropaenja, pa i unitenja, a ne radi smotrenog duhovnog,
oseajnog i emocionalnog razvoja, kao to su ga sveano uveravali i uvek mu iznova truali, bez
prestanka i naglaeno, savreno svesni ovlaeni vaspitai tu, u osnovi najsramniju i najpodmukliju
i najzloinakiju od svih vaspitakih lai, a pre svega nije mogao da razume svog dedu kao svog
ovlaenog vaspitaa (njegov staratelj bio je u vojsci, u takozvanom nemakom Vermahtu i ceo rat
proveo na takozvanom jugoslovenskom Balkanu), danas znam da moj deda nije imao drugog
izbora sem da me da u internat u Sranentrase i u Andrejsku kolu* kao pripremu za gimnaziju,
ako nije eleo da budem iskljuen iz svake vrste srednjeg kolskog obrazovanja i konsekventno,
kasnije, iz visokokolskog obrazovanja, meutim, bilo je potpuno besmisleno i samo pomisliti na
bekstvo kad je jedina mogunost bekstva bila samo samoubistvo, pa su tako toliko mnogi
preferirali da svoju nacionalsocijalistikim totalitarizmom isprepadanu egzistenciju (i ovim
gradom koji je energino zahtevao nacionalsocijalizam, premda nije zavladao svima niti su ga svi
uznosili, koji je tom mladom bespomonom oveku i bez tog nacionalsocijalistikog totalitarizma
uvek bio samo grad usmeren ni na ta drugo do na raspadanje, razaranje i umrtvljenje) strmoglave
s prozora, s neke od litica Menhsberga, dakle da radije u najelementarnijem smislu rei zavre po
kratkom postupku, nego da se daju malo pomalo razoriti i unititi dravno- faistiko-sadistikim
vaspitnim planom kao dravnodominantnim vaspitnim sistemom, jer je i onaj mladi ovek koji je
otputen i umakao iz takvog zavoda kao internata, a ni o kom drugom na ovom mestu i ne
govorim, za ceo svoj dalji ivot i svoju buduu uvek dvojbenu egzistenciju, gde god bio i ta god od
njega postalo, u svakom sluaju do smrti obeshrabrena i u isti mah beznadena i
* Andraschule (kao Glavna kola - Hauptschule - odgovara naoj osnovnoj koli od 5. do 8. razreda).

time beznadeno izgubljena priroda, boravkom u jednom takvom vaspitnom zatvoru bio uniten
kao vaspitni zatvorenik, pa makar decenijama dalje iveo kao ta god i gde god. Tako su u tom
vremenu u pitomcu koji sam tada bio zavladala pre svega dva straha. S jedne strane, strah od svega
i svakoga u internatu, naroito strah od Grinkranca koji se uvek pojavljivao i kanjavao iznebuha i
s kompletnom vojnikom infamijom i lukavstvom. Bio je to uzorni oficir i uzorni SA-oficir koga
skoro nikad nisam video u civilu, uvek samo ili u njegovoj kapetanskoj- ili SA-uniformi, skroz na
skroz nacionalsocijalistiki ovek, i predstojnik Salcburkog hora Lied koji se verovatno, to znam
danas, nikad nije izborio sa svojim seksualnim i perverzno-optesadistikim grevima i
protivgrevima. S druge strane, strah od rata, koji najednom vie nije bio prisutan i osetan samo
samo kao novinski izvetaj o nekoj udaljenoj moriji koja po celoj Evropi prodire ljude, ili iz
izvetaja roaka na vojnom odsustvu, poput mog ouha koji je bio stacioniran na Balkanu, ili ujaka
- u Norvekoj - koji mi je ostao u seanju kao genijalni pronalaza i komunista, to je, mada
bolesno nestabilan karakter, bio celog ivota, i kreativac i duh koji me je uvek konfrontirao sa u
svakom sluaju izvanrednim i opasnim mislima i neverovatnim i isto tako opasnim idejama. Rat
nam je odjednom svima postao prisutan sada ve gotovo svakodnevnim vazdunim ili avionskim
uzbunama, dva straha, izmeu i u kojima se to internatsko vreme sve vie i vie moralo razvijati u
opasno po ivot. Nastavno gradivo se sve vie potiskivalo u pozadinu pred strahom od
nacionalsocijaliste Grinkranca, s jedne strane, i pred strahom od rata u vidu stotina i hiljada
brujeih i preteih aviona koji su svakodnevno tmurili i mraili bistro nebo, s druge strane, jer
veinu vremena uskoro vie nismo provodili u koli, u Andrejskoj koli ili u uionicama, te dakle s
nastavnim materijalom, ve u protivvazdunim potkopima koje su, kako smo mesecima
posmatrali, u obema gradskim brdima pod neljudskim uslovima prokopavali inostrani, preteno
ruski, francuski i poljski i eki prisilni radnici. Gigantski, stotinama metara dugi potkopi, u koje
se, najpre samo radoznalo i uzdrano, a posle prvih bombardovanja samog Salcburga zastraeno i
uasnuto gradsko stanovnitvo svakodnevno slivalo u hiljadama; u te mrane peine u kojima su
se vrlo esto pred naim oima odigravale scene smrti, jer u potkopima nije bio dovoljan dovod
vazduha, pa sam esto bio zajedno s desetinama, malo po malo sa stotinama obamrle dece i ena i
mukaraca u tim mranim i vlanim potkopima u kojima dan danas vidim hiljade pribeglica, kako
tesno pribijeni stoje, ue i lee. Potkopi u gradskim brdima bili su sigurno boravite pred
bombama, ali u tim su se potkopima mnogi poguili ili umrli od straha i video sam mnoge umrle u
potkopima koje su iz potkopa izvlaili kao mrtvace. Katkad bi se redom onesveivali odmah po
ulasku u potkope, recimo u takozvani glokengaske* potkope u koje smo i sami uvele ulazili - svi
internatski pitomci, voeni posebno za to odreenim vodiima, starijim uenicima, kolskim
drugovima, zajedno sa stotinama i hiljadama aka iz drugih kola, kroz Volfditrihtrase pa kraj
Vetijeg tornja u Lincer- i Glokengase - pa bi ih radi spasavanja morali odmah izvlaiti napolje iz
potkopa. Ispred ulaza u potkope uvek je ekalo vie velikih autobusa s nosilima i vunenim
ebadima u koje su polagali te onesveene, meutim, mahom je bilo vie onesveenih nego
mesta u tim autobusima, pa su ti koji nisu imali mesta u autobusima bili ostavljani pod vedrim
nebom ispred ulaza potkopa, dok su autobusi voeni kroz grad u takozvani Nojtor gde bi autobusi
s ovima koji su u njima leali i vrlo esto u meuvremenu umrli ostajali sve dotle dok se ne bio
oglasio kraj uzbune. Sam sam se bio dva puta onesvestio u Glokengaskom potkopu i tokom uzbune
u jednom takvom autobusu bio odveen u Nojtor, ali bih se svaki put brzo oporavio na sveem
vazduhu izvan potkopa, pa sam tako i u autobusima u Nojtoru mogao da posmatram kako se
onesveene ene i deca malo po malo bude iz nesvesti, ali se nije dalo utvrditi da li su oni koji se
nisu probudili umrli od guenja ili od straha.
* Glockengassenstollen, tj potkopi u Glokengase.

Ovi umrli od guenja ili od straha bili su prve rtve tih takozvanih vazdunih ili teroristikih
napada pre no to je i jedna jedina bomba pala na Salcburg. Kad je i dotle dolo, sredinom oktobra
hiljadu devetsto etrdeset i etvrte, bio je savreno vedar jesenji dan, ve su mnogi umrli na taj
nain, oni su bili prvi od mnogih stotina i hiljada koji su potom stradali u pravim takozvanim
vazdunim, teroristikim napadima na Salcburg. S jedne strane, plaili smo se takvih pravih
vazdunih napada, bombakih napada, ili teroristikih napada na na zaviajni grad koji je do tog
oktobarskog podneva bio toga potpuno poteen, s druge strane, mi (pitomci) svi smo skupa
zapravo potajno eleli da se suoimo s takvim vazdunim, ili bombakim ili teroristikim napadom
kao pravim doivljajem - jo nismo imali svoj doivljaj takvog uasnog zbivanja i istina je da smo
iz (pubertetske) radoznalosti prieljkivali da i na grad bude bombardovan posle stotina nemakih
i austrijskih gradova koji su ve bili bombardovani i veim delom ve potpuno razoreni i uniteni,
to smo i znali i to nije od nas ostalo skriveno, ve se svakodnevno nametalo iz svih moguih
linih izvetaja i iz novina s kompletnom strahotom autentinosti, to se tada, mislim da je bio
sedamnaesti oktobar, i dogodilo. Kao ve sto puta do tada, toga smo dana umesto u kolu ili iz
kole kroz Volfditrihtrase uli u glokengaske potkope, pa smo tamo s mladom oveku uvek
najveom moguom spremnou za primanje i posmatranje pa i senzaciju, posmatrali ve
naviknuto, bez sumnje strano i zastraujue zbivanje, strah manje ili vie pogoenih, ali ipak
neprekidno itavim odvratnim zbivanjem rata, svesno ili nesvesno ve dugo potpuno savladanih,
stojeih i sedeih i leeih ljudi, preteno dece i aka i ena i staraca koji su se, u uzajamnoj
bespomonosti i permanentnom ratnom stanju kao u zasedi, kao da je to ve bila njihova jedina
hrana, neprekidno zagledali i sumnjiili, i koji su sad sve pratili jo samo s apatijom, od straha i
gladi ugaslim oima, ravnoduni - najveim delom odrasli - prema svemu to se deava, iekujui
u svojoj totalnoj bespomonosti da se ve jednom sve zavri. Bili su kao i mi ve davno navikli na
umirue u potkopima, odavno prihvatili potkop, te dakle strahotu pomrine potkopa kao svoje
svakodnevno, po navici traeno boravite, neprekidno poniavanje i razaranje svog bia. Toga
dana, u vreme kad se inae uvek oglaavao prestanak uzbune, najednom smo zauli neku tutnjavu,
osetili neobino podrhtavanje tla za kojim je u potkopu usledila potpuna tiina. Ljudi su se
zgledali, nita nisu govorili, ali svojim su utanjem davali na znanje da je ono ega su se ve
mesecima plaili sada nastupilo, i zaista, ubrzo nakon podrhtavanja tla i tiine koja je za njim
usledila, za etvrt sata se brzo proulo da su na grad pale bombe. Posle prestanka uzbune,
nenaviknuto do tada, ljudi su pohrlili iz potkopa, svojim su oima eleli da vide ta se dogodilo.
Meutim, kad smo izali na vazduh, nita nije izgledalo drukije nego inae pa smo pomislili da je
bombardovanje grada opet bila samo glasina i smesta posumnjali u injenicu i opet se priklonili
miljenju da taj grad koji je obeleen kao jedan od najlepih na svetu, ne bi mogao da bude
bombardovan, u ta su zaista u tom gradu veoma mnogi verovali. Nebo je bilo vedro, sivoplavo i
nismo videli, ni uli nikakav dokaz bombakog napada. Ali iznenada se ipak proulo da je razoren
Stari grad, dakle deo grada na prekoj obali Salcaha, daje tamo sve razoreno. Mi smo drukije
zamiljali bombaki napad, morala je sva Zemlja da se trese i tako dalje, pa smo otrali niz
Lincergase. Sad su nam u uima bile sve mogue sirene vatrogasnih i kola hitne pomoi i kad smo
iza Gablerove pivare preko Bergtrase dotrali na Makartplac ugledali smo prve znakove razaranja:
ulice su bile pune stakla i uta, a u vazduhu je bio osobeni miris totalnog rata. Jedan pun pogodak
pretvorio je takozvanu Mocartovu stambenu zgradu u zadimljenu hrpu uta i, kako smo odmah
videli, ozbiljno otetio okolne zgrade. Koliko god zastrauju da je bio taj prizor, ljudi se nisu
zadravali, ve su trali dalje, u oekivanju nekog jo veeg opustoenja, u Stari grad, gde se slutio
centar razaranja i odakle su svi mogui tropoti i dotad nepoznati mirisi ukazivali na neko vee
pustoenje. Sve do preko takozvanog Dravnog mosta nisam mogao da utvrdim nikakvu promenu
poznatog stanja, ali na Starom trgu je, ve se iz daleka moglo videti, bila opako potkaena Slamina
opskrba za gospodu, radnja u kojoj je, kad je imao novca i prilike, kupovao moj deda, svi prozori i

10

izlozi radnje i iza njih izloeni, premda u ratno vreme srazmerno manje vredni ali ipak poeljni
odevni predmeti, bili su iskidani i razbucani, i mene je udilo to su ljudi koje sam video na
Starom trgu, ne obazirui se na razaranje opskrbnika gospode Slame, trali u pravcu
Rezidencplaca*, pa sam odmah, im sam s vie drugih pitomaca savio oko Slaminog ugla, doznao
ta ljudima nije dalo da se ovde zadre, nego da poure dalje: katedralu je pogodila takozvana
vazduna mina i kupolu uruila u brod crkve, a mi smo ba u pravom trenutku stigli na Glavni trg:
ogroman oblak praine leao je preko jezivo razvaljene katedrale, a tamo gde je bila kupola, sada je
zjapila golema rupa, pa smo ve sa Slaminog ugla mogli da gledamo direktno u, veim delom
brutalno odvaljene, oslikane zidove kupole: obasjani popodnevnim suncem, sada su strali u
vedroplavo nebo; izgledalo je kao daje kolosalnoj graevini, koja je dominirala donjim gradom, na
leima rasporena odvratna krvarea rana. Ceo trg pod katedralom bio je pun kra od zidova, a
ljudi, koji su upravo dotravali sa svih strana, divili su se egzemplarnoj, bez sumnje udovino
fascinantnoj slici, koja je za mene bila udovinost kao lepota i iz koje za mene nije dolazilo
uasavanje, najednom sam bio konfrontiran s apsolutnom brutalnou rata, istovremeno fasciniran
njenom udovinou, pa stajao minutima, utke posmatrajui jo u procesu ruenja pokretnu
sliku, kakva je za mene, kao silna, neshvatljiva, bio trg s maloas pogoenom i divlje razvaljenom
katedralom. Potom smo otili onamo gde i drugi, na Kej koji je skoro u celini bio razoren
bombama. Dugo smo stajali, osueni na nedelanje, ispred golemih zadimljenih hrpa uta pod
kojima su, kako se govorilo, bili zatrpani mnogi ljudi, verovatno ve mrtvi. Gledali smo na hrpe
uta i na one koji su na hrpama uta oajniki traili ljude, u tom sam trenutku video potpunu
bespomonost nekoga ko je odjednom neposredno dospeo u rat, savreno izloenog i
obeshrabrenog oveka koji je iznebuha postao svestan svoje bespomonosti i besmisla. Malo po
malo dolazilo je sve vie spasilakih ekipa, pa smo se odjednom setili naeg internatskog reda i
okrenuli nazad, ali tad ipak nismo otili u ranentrase nego u Gtetentrase za koju su bila
javljena isto tako velika razaranja kao i na Keju. U Gtetenskoj, u prastaroj kui, levo od prolaza ka
Menhsbergu, koja je u to vreme jo pripadala mojim roacima koji su u vreme napada bez sumnje
bili kod kue, video sam, nie kue mojih roaka, gotovo sve zgrade potpuno unitene, odmah
mije bilo izvesno da su moji roaci, majstor-kroja koji je gospodario nad dvadeset i dve ivae
maine (i rtvama tih maina) i njegova porodica, ivi. Na putu u Gtetensku, na trotoaru ispred
Crkve graanske bolnice, naiao sam na neki bledi predmet, i pomislio sam, gledajui u predmet,
da se radi o ruci neke lutke, i moji kolski drugovi su mislili da se radi o ruci lutke, meutim, bila
je to otkinuta deja ruka otkinuta. Tek pri pogledu na deju ruku, taj prvi napad amerikih
bombardera na moj zaviajni grad iznenada se deaku, kakav sam bio, pretvorio u uasan zahvat
sile i katastrofu. I kad smo onda, bilo nas je vie prestravljenih tim nalazom ispred Crkve
graanske bolnice, preko Dravnog mosta, umesto nazad u internat, protiv svakog razuma otrali
do eleznike stanice i u Fani fon Lenerttrase, gde su bombe bile pale na Konzumovu zgradu i
ubile mnoge zaposlene u Konzumu, i kako smo iza gvozdene reetke takozvanog Konzumovog
etalita videli redom, lanenim aravima pokrivene mrtvace ije su gole noge leale na zapraenoj
travi, i prvi put videli kamione koji u Fani fon Lenerttrase transportuju goleme kamare drvenih
kovega, najednom nas je i zauvek prola fascinacija senzacije. Do danas nisam zaboravio mrtve
pokrivene aravima u travi vrta ispred Konzumove zgrade i, naem li se danas u blizini
eleznike stanice, vidim te mrtve i ujem one oajne glasove rodbine tih mrtvih, a vonj sprenog
ivotinjskog i ljudskog mesa u Fani fon Lenerttrase i danas je uvek iznova u toj jezivoj slici.
Zbivanje u Fani fon Lenerttrase bilo je presudno zbivanje koje me je kao doivljaj povredilo za
itav moj ivot. Ulica se i danas zove Fani fon Lenerttrase i Konzum iznova stoji izgraen na
istom mestu, ali kad danas pitam ljude koji tamo ive (ili) rade, o onome to sam tada video u Fani
fon Lenerttrase, niko ne

11

* Residenzplatz Glavni trg.

zna nita, vreme svojim svedocima brie pamenje. Ljudi su u to vreme iveli u stalnom strahu, a
ameriki avioni su gotovo neprekidno bili u vazduhu pa je odlazak u potkope svima u gradu
postao navika, mnogi se nou nisu ni svlaili kako bi u sluaju uzbune odmah mogli spakovali
kofer ili torbu s najnunijim stvarima i otii u potkope, ali mnogi su se u gradu zadovoljavali samo
silaskom u sopstveni podrum jer su verovali da su tamo sigurniji, meutim, kuni podrumi su,
padne li na kuu bomba, bili grobovi. Uskoro je bilo vie uzbuna danju nego nou jer su se
Amerikanci mogli neometano kretati nebom kojie su Nemci, kako se inilo, potpuno prepustili,
usred bela dana jata bombera letela su iznad grada svojim putanjama ka nemakim ciljevima, pa
je krajem hiljadu devetsto etrdeset i etvrte bilo jo samo retko nonog tutnjanja i brujanja
takozvanih neprijateljskih bombardera u vazduhu. No i u to vreme je jo bilo nonih uzbuna, tad
bismo poskakali iz kreveta i obukli se, pa kroz po propisu potpuno zamraene uliice i ulice silazili
u potkope, koje su gradski stanovnici, kad bismo mi stigli, uvek ve bili napunili, jer su mnogi
onamo dolazili s elom tevabijom ve predvee, jo pre uzbune, radije su odmah provodili no u
potkopu, ne ekajui uzbunu, pa da ih isprepadane sirenama kroz ulice sateruju u potkope, s
obzirom na mnogo mrtvih u Salcburgu ve posle prvog napada, u potkope se slivalo na hiljade
ljudi, u crne stene, svetlucave od vlage i zaista uvek po ivot opasne, jer su na ljude navlaile
smrtonosne bolesti. U potkopima koji su u svakom sluaju uzrokovali bolest mnogi su nali i smrt.
Mislim da su me jednom u noi sirene trgle iz sna, te sam, ne razmiljajui, izmeu drugih otrao
do toaleta, pa se iz toaleta iznova vratio u spavaonicu, legao i odmah ponovo zaspao. Neto malo
kasnije probudio me je udarac u glavu, Grinkranc me je tresnuo po glavi baterijskom lampom,
skoio sam i drhei celim telom stao mirno pred njim. Tad sam video, u svetlu baterijske lampe,
takozvane Grinkrancove tapne lampe, da su svi kreveti u spavaonici bili prazni, u tom trenu mi je
sinulo da je bila data uzbuna te da su svi otili u potkop, a da sam ja, umesto da se obuem kao
ostali, otiao u toalet i tamo zaboravio da je uzbuna, te izlazei iz toaleta i pipajui do svog kreveta
u savreno tihoj, mranoj spavaonici, jer sam, zaboravivi uzbunu, mislei da svi u spavaonici
spavaju, ponovo legao u svoj krevet i odmah zaspao, sam u gigantskoj spavaonici, dok su ostali
odavno bili u potkopu, Grinkranc me je otkrio kao takozvani protivazduni uvar na dunosti
obilaska i sasvim jednostavno me probudio udarcem tapne lampe po glavi. Iamarao me je i
naredio da se obuem, a on e, kazao je, smisliti kaznu za moj postupak (kazna je verovatno bila
dva dana bez doruka), pre nego to mi je naredio da siem u protivvazduni podrum same zgrade,
gde nije bilo nikog sem njegove ene, gospoe Grinkranc, u koju sam imao poverenja,
Grinkrancova je sedela u uglu podruma i usudio sam se da sednem kraj nje, umirilo me je
prisustvo te majinske ene koja me je titila u svakoj moguoj prilici. Ispriao sam joj kako sam
ustao kao i ostali pitomci, ali da sam, umesto da se obuem i s njima odem u potkop, bio otiao u
toalet i potom, po povratku u spavaonicu, zaboravio na uzbunu i ponovo legao, to je valjda
razljutilo gospodina direktora, njenog mua. Nisam joj rekao da me je njen mu udario tapnom
lampom po glavi da bi me probudio, ve samo to da me po svoj prilici eka kazna. Tokom noi
nisu padale bombe. Kuni red u internatu se potpuno ispreturao jer su se neprestano dizale
uzbune, ta god da se radilo, uzbuna bi to odmah prekidala i sve je ilo u potkop, jo pod
zavijanjem sirena kretala se reka ljudi ka potkopima, a pred ulazima odigravale su se uvek
odvratne scene nasilja, unutra kao i napolje gurali su se ljudi sa svom priroenom brutalnou, i
slabiji su esto bivali prosto pregaeni. U samom potkopu u kome je veina imala svoja ustaljena
mesta, uvek su isti bili zajedno, ljudi su stvarali grupe, takve stotine grupa uale su satima na
kamenom tlu i katkad, kad bi nestalo vazduha, pa bi se redom onesveivali, svi bi zajedno poeli
da vrite, a potom bi e opet esto sve tako utialo da se mislilo kako su te hiljade u potkopu ve
mrtve. Ti onesveeni polagani su na pripravne drvene stolove pre nego to bi ih izneli iz potkopa,
i jo su mi u seanju mnoga potpuno naga enska tela na tim stolovima koje su sanitarke i

12

sanitarci, a vrlo esto pod rukovodstvom i mi sami, masirali da bi ih odrali u ivotu. Celo to
izgladnelo i bledo samrtno drutvo u potkopu bilo je iz dana u dan i iz noi u no sve sablasnije.
uei u potkopu, u nespokojnoj, beznadenoj pomrini, to je samrtno drutvo jednako govorilo o
smrti i ni o emu drugom, sve upoznate i proivljene ratne strahote i hiljade vesti o smrti iz svih
pravaca i iz cele Nemake i Evrope, ovde su uvek svi razglabali s najveom arom, dok su sedeli
ovde u potkopu bez zazora su u pomrini koja je ovde vladala irili vesti o propasti Nemake i
sadanjosti koja se sve vie i vie razvija u najveu svetsku katastrofu, i prestajali s time tek kad bi
popadali od iscrpljenosti. Vrlo esto su svi u potkopu bili zahvaeni nekom uasnom malaksalou,
pa su najveim delom uspavani, u dugim nizovima gomilice leali uz zidove, pokriveni komadima
svoje odee i esto ve sasvim neuzbueni, tu i tamo ve ujnim i vidljivim, samrtnim stanjima
svojih blinjih. Veinu vremena mi pitomci smo u to vreme provodili u potkopu, na uenje, a tek
studiranje uskoro se vie nije moglo ni misliti, ali internatski reim se grevito i bolesno odravao,
na primer, iako smo se vrlo esto iz potkopa vraali tek oko pet ujutro, po propisu smo iznova
ustajali u est, pa u perionicu, i tano u pola sedam bismo bili u radnoj sobi, ali usled totalne
iscrpljenosti na uenje u radnoj sobi nije se dalo ni misliti, dok doruak esto nije bio nita drugo
nego iznova polazak u potkope, na taj nain esto danima vie uopte nismo dospevali u kolu i na
nastavu. Tako sebe u to vreme vidim gotovo jo samo kako kroz Volfditrihtrase idem u potkop i
iz potkopa kroz Volfditrihtrase nazad u internat, uvek u oporu, a svakim danom sve loiji obedi
koji su se odravali uvek u vanredna vremena bili su samo ekanje na nove pozive za odlazak u
potkope. Uskoro gotovo uopte nije bilo nastave u Andrejskoj koli jer je kola zatvarana ve pri
takozvanom predupozorenju a aci pozivani da napuste kolu i odu u potkope, a svakog dana oko
devet sati ve je bilo predupozorenje, pa se i nastava u osam uvek sastojala jo samo od ekanja na
predupozorenje u devet, i nijedan nastavnik se vie nije uputao u pravu nastavu, svi smo ekali
samo na predupozorenje pa da se poe u potkope, kolske torbe vie nisu ak ni raspakivane,
leale su na dohvat ruke na skamijama, nastavnici su vreme od osam do devet, sve do
predupozorenja, provodili u komentarisanju novinskih izvetaja ili u izvetavanju o smrtnim
sluajevima, ili su opisivali razaranje mnogih uvenih nemakih gradova, a to se mene tie, ipak
sam uvek imao asove engleskog i violine, jer je vreme izmeu dva i etiri mahom uvek prolazilo
bez uzbune. Uitelj violine tajner poduavao me je, jo uvek neometano, na treem spratu svoje
kue, uiteljica engleskog, sada ve samo u mranoj prizemnoj pansionskoj sobi u Lincergase.
Jednog dana, verovatno posle drugog bombardovanja grada, od pansiona u Lincergase, u kome me
je poduavala dama iz Hanovera, ostala je hrpa uta, slutio nisam o potpunom razaranju hotela i
kao uvek otiao u vreme dopunske nastave, stojei najednom pred hrpom uta, obaveten sam od
nekog koga nisam poznavao, ali je on oito znao mene, da pod utom lee svi stanari hotela, moja
uiteljica engleskog takoe. Stojei pred hrpom uta, s jedne strane sam sluao ta mi je govorio
neznanac i istovremeno mislio na svoju, sada poginulu uiteljicu engleskog iz Hanovera koja je,
nakon to je bila totalno zbombana (izraz za oveka koji je sve izgubio u vazdunom napadu ili
avionskom napadu ili takozvanom teroristikom napadu), izbegla u Salcburg, kako bi ovde bila
sigurna od bombi, i koja je ne samo opet izgubila sve nego i sama bila ubijena. Danas na trgu stoji
bioskop koji je neko bio pansion u kome mi je dama iz Hanovera davala asove engleskog, i niko
ne zna o emu govorim kad govorim o tome, kao to su uopte svi, kako izgleda, izgubili
pamenje, to se tie mnogih sruenih zgrada i poginulih ljudi, kad ih to ovek upita ili su sve
zaboravili ili o tome vie ne ele nita da znaju, a doem li u grad ipak uvek iznova pitam ljude o
tom stranom vremenu, ali oni reaguju odmahivanjem glave. U meni samom ti su uasni doivljaji
jo uvek toliko ivi kao da su se jue dogodili, zvukovi i mirisi trenutno se vraaju kad stignem u
grad koji je, kako izgleda, izbrisao seanje na njih, kad ovde govorim s ljudima koji su zaista stari
stanovnici tog grada i morali su doiveti isto to i ja, govorim s najiritantnijima, najneznalakijima,
najzaboravnijima, to je kao da sam govorio s jednom jedinom uvredljivom ignorancijom, i to

13

onom koja vrea inteligenciju. Kako sam stajao pred totalno razruenim pansionom, te dakle
hrpom kra, a uiteljica engleskog iz Hanovera odjednom vie nije bila nita do seanje, nisam ak
ni zaplakao, iako mi je dolo da plaem, i znam jo da sam razmiljao, iznenada primetivi okolnost
da u ruci imam koverat u kome je bio novac mog dede, plata uiteljici engleskog za njen trud to
me ui engleski, da li kod kue ne bi trebalo da kaem da sam uiteljici engleskog, dami iz
Hanovera, novac predao jo pre njene strane smrti; ne znam, ne mogu dakle da kaem kako sam
postupio, verovatno sam kod kue rekao da sam dami platio asove jo pre njene smrti. Tako
odjednom vie nisam imao asove engleskog, jo samo asove violine. Za vreme nastave violine,
sledei uredbe mog strogog, nervoznog uitelja, s jedne strane dakle primajui tajnerova
nareenja i svirajui, s druge strane mislei na sve sem na ono to se ticalo nastave violine i tako,
razume se, ne napredujui u nastavi violine, gledao sam dole na Sebastijansko groblje, na lep
kupolasti mauzolej nadbiskupa Volfditriha i na grobove kao nadgrobne spomenike i grobnice koje
su se vremenom bile napola otvorile i izlivale neku jezivu hladnou koja me je plaila, nanie na
grobljanske arkade s imenima salcburkih graana, meu kojima stoje imena mnogih u rodbinskoj
vezi sa mnom. Oduvek sam rado iao na groblja, to sam primio od bake s majine strane koja je
bila strastvena pohoditeljka grobalja i pre svega posetiteljka grobljanskih kapela i odara, pa me je
vrlo esto kao maloga vodila sa sobom da mi pokazuje mrtve, sasvim svejedno koje, s njom ni u
kakvom srodstvu, ali uvek pri grobljima na odru izloene mrtve, uvek je bila fascinirana mrtvima,
na odru izloenim mrtvima i uvek je pokuavala da tu svoju fascinaciju kao strast prenese i na
mene, ali me je, diui me u vis do mrtvaca na odru ipak uvek samo plaila, vrlo esto je jo i danas
vidim kako me uvodi u mrtvake kapele, podie me do mrtvaca na odru i dri me tako podignutog
koliko moe da izdri, uvek iznova uz njeno vidi li, vidi li, pa bi me drala podignutog sve dok
ne bih zaplakao, potom bi me spustila na tle a sama jo dugo gledala mrtvaca na odru pre no to
bismo ponovo napustili kapelu s odrom. Vie puta nedeljno vodila me je baka na groblja i u
mrtvake kapele, redovno je obilazila groblja, najpre je obilazila grobove mojih roaka, potom
dugo razgledajui sve ostale grobove i grobnice, pri emu joj verovatno ne bi izmakao ni jedan
jedini grob, znala je sve o svim grobovima, kako su grobovi izgledali, u kakvom su se stanju
nalazili, i uvek joj je bilo poznato sve o imenima koja su stajala na tim grobovima i grobnicama,
tako je u svakom drutvu uvek imala neisrpnu grau za razgovor. I verovatno da sam sve veu
sopstvenu fasciniranost grobljima i na grobljima primio od bake koja me ni u emu nije kolovala
vie nego u posetama groblju i u razmatranju i posmatranju grobova i u intenzivnom razmatranju i
promatranju izloenih na odru. Imala je takozvana omiljena groblja i sva groblja koja je u ivotu
upoznala i uvek i uvek iznova poseivala, takva groblja, koja obeleavaju njene ivotne stanice, u
Meranu i u Minhenu, u Bazelu i u Ilmenauu u Tiringenu, pajeru i Beu i u njenom zaviajnom
gradu Salcburgu, gde njeno omiljeno groblje nije bilo Svetopetrovsko groblje koje se esto
oznaava kao najlepe groblje na svetu, ve Komunalno groblje na kome je sahranjena veina
mojih roaka i ve upokojenih rodonaelnika. Meutim, Sebastijansko groblje je meni samom
uvek bilo najneprijatnije i otuda najfascinantnije pa sam veoma esto satima bio na Sebastijanskom
groblju, sam i u strasnoj meditaciji o smrti. Za vreme nastave violine, gledajui dole na
Sebastijansko groblje, jednako sam mislio o tome, kad bi me samo tajner ostavio na miru, kako
bih mogao tamo dole da budem sam za sebe, hodajui od groba do groba, onako kako sam nauio
od svoje bake, u mislima o mrtvima i o smrti, i posmatrajui prirodu izmeu grobova i na njima,
kako je ovde u potpunoj odvojenosti najavljivala i smenjivala godinja doba, to je groblje bilo
naputeno i bivi vlasnici grobnih mesta nisu se vie brinuli o svom posedu; esto bih seo na kakav
pretureni grobni kamen da se, umakao na sat, dva od internata, smirim. tajner me je najpre
poduavao na troetvrtinki, a potom na takozvanoj celoj violini, za vreme njegove teorijske i
praktine nastave odsvirao bi mi svaki pasa iz evika, izabranog za osnovne studije, posle ega
bih ja svirao njemu, ali ipak, ve malo po malo i klasine sonate i druge komade, a on bi me

14

udarao u sasvim odreenim, ali uvek nepredvienim trenucima, popravljajui me svojim gudalom
po prstima, u njemu i njegovim - od vremena i s vremenom savreno ritmizovanom biu odgovarajuim vremenskim razmacima, jer je gotovo uvek bio gnevan zbog moje rasutosti, zbog
mog otpora i ve bolesne zlovolje prema uenju violine, jer ako sam, s jedne strane, imao najvee
zadovoljstvo da sviram violinu, da proizvodim najveu muziku jer mi je muzika bila uopte neto
najlepe na svetu, onda sam, s druge strane, mrzeo svaku vrstu teorije i proces uenja, te dakle
kroz progresivno paljivo pridravanje pravila studija violine dalje napredovanje u njemu, svirao
sam najvirtuoznije po sopstvenom oseanju, a po notama nisam mogao besprekorno ni ono
najjednostavnije, pa se moj uitelj tajner prirodno morao ljutiti na mene, i uvek sam se iznova
udio to je produavao nastavu sa mnom, umesto da me je jednostavno u nekom trenutku
prekinuo, ispsovao na pasja kola i s violinom najurio kui. Muzika koju sam proizvodio na violini
laiku je bila najizvanrednija a mojim sopstvenim uima to igda moe biti mona i uzbudljiva,
mada je bila samoizumljena, nije imala ni najmanje veze s matematikom muzike, samo s mojim,
to je tajner uvek ponavljao, visokomuzikalnim sluhom, koji je bio izraz mog visokomuzikalnog
oseanja, kako je tajner takoe uvek govorio mom dedi koji se pojavljivao na tim asovima
violine, izraz mog visokomuzikalnog talenta, ali ta violinska muzika koju sam svirao za sopstveno
zadovoljstvo u osnovi nije bila drugo do muzika koja je diletantski podslikavala moju melanholiju,
koja me je prirodno spreavala da napredujem u studiju violine koji je trebalo da bude uredan,
ukratko, virtuozno sam vladao violinom, ali na njoj nisam nikad mogao da sviram korektno po
notama, to je tajnera vremenom moralo ne samo da razljuti nego i razgnevi. Stepen mog
muzikog talenta bez sumnje je bio najvii, ali takoe i stepen moje nediscipline i stepen moje
takozvane rasutosti. Nastavni asovi kod tajnera nisu bili nita drugo do uvek sve intenzivnija
bezizglednost njegovih nastojanja. Upravo u smenjivanju asova violine i asova engleskog, dvaju
savreno oprenih disciplinovanja, imao sam, bez obzira na to to su mi oba omoguavala da u
redovnim razmacima sasvim korektno izlazim iz intenata, u smenjivanju dame koja me je uila
engleski u Lincergase, koja me je uvek umirivala i na najbriljiviji nain poduavala i u svakom
sluaju bila prijateljski ovek prema kome je moja naklonost sve vie rasla, sa tajnerom u
Volfditrihtrase koji me je ipak uvek samo kinjio i deprimirao, dakle od engleskog dva puta
nedeljno do nastave violine dva puta nedeljno, imao sam dakle neku za mene obeteujuu
suprotnost za strogost i neprestanu torturu vaspitanja i povreivanja u ranentrase, a posle
gubitka dame iz Hanovera i asova engleskog naisto sam ispao iz ravnotee, jer sami asovi
violine u Volfditrihtrase, bez asova engleskog u Lincergase, nisu bili suprotnost ni poravnanje za
sve ono to je internat znaio za mene, a to sam ve naveo, ti asovi violine, sami, jo su
pojaavali ono to sam morao da izdrim u internatu. Bezizglednost da me naue umetnosti
sviranja violine, a verovatno je ipak bila elja mog dede da od mene naini umetnika, to to sam
bio umetnika dua, ta injenica mora da ga je zavela prema cilju da od mene naini umetnika, i
on je sa svom ljubavlju prema, takoe s njime samo ljubavlju doivotno povezanom, unuku, uvek
pokuavao sve da od mene naini umetnika, od umetnike due umetnika, muzikog umetnika ili
slikara, jer me je kasnije, posle mog salcburkog internatskog vremena, poslao jednom slikaru,
kako bih nauio da slikam, i takoe je uvek iznova deaku i mladiu govorio samo o velikim
umetnicima i o Mocartu i Rembrantu i o Betovenu i Leonardu i o Brukneru i Delakroau, uvek je
predamnom govorio o svim veliinama kojima se divio i s velikom energijom mi je jo kao detetu
ukazivao na veliinu i prstom upirao na veliinu i pokuavao da mi tumai veliinu, ali
bezizglednost da budem nauen umetnosti sviranja violine od asa violine do asa violine bila je
sve oiglednija, za mogu dedu koga sam voleo, eleo sam da uznapredujem u sviranju violine, da
neto postignem u umetnosti violine, ali sama volja da dedi ispunim elju, njemu za ljubav da
postanem umetnik violine, nije bila dovoljna, na svakom asu violine sam najalosnije
izneveravao, i tajner je na to uvek reagovao tako to je moje izneveravanje oznaavao kao zloin,

15

ovek u takvom visokomuzikalnom stanju kao ja zloinom rasutosti ini najvei zloin uopte,
uvek je iznova mislio a, to je i za mene samog bilo jasno i strano, novci mog dede za moju
poduku violine baeni su kroz prozor, ali moj deda, govorio bi tajner, jedan toliko simpatian
ovek da ne moe nita da mu kae u lice, treba da napusti nadu da se od mene na violini neto
moe napraviti, i verovatno je tajner takoe mislio da je u tom haotinom vremenu predstojeeg
kraja rata zapravo sve savreno indiferentno, pa razume se i cela ta stvar sa mnom. Meutim, ja
sam jo veoma esto deprimirano peaio kraj Vetijeg tornja u Volfditrihtrase i opet nazad, a
violina je bila i moj dragoceni instrument za melankoliju koji mi je, kako sam ve naveo, pribavio
pristup u cipelarnik i u sve ve navedene okolnosti i prilike u cipelarniku. Iako sam u gradu imao
mnogo roaka kod kojih sam kao dete bio u poseti, kad bih se pre svega s bakom dovozio sa sela u
grad, u mnogima od tih starih kua na obe obale Salcbaha, i mogu kazati da sam bio u srodstvu sa
stotinama salcburkih graana, a i danas sam, ipak nikad nisam imao ni najmanju elju da posetim
te roake, instinktivno nisam verovao u korisnost takvih roakih poseta, i ta bi pomoglo da tim
roacima koji su, kako danas vidim, ne samo instinktivno oseam kao tada, bili potpuno zatvoreni
u svoju industriju reprodukovanja svakodnevne tuposti, da tim roacima izjadam svoju muku, ne
bih naiao ni na ta sem na potpuno nerazumevanje, kao to bih i danas, da odem onamo, naiao
samo na nerazumevanje. Deak koji je o ruci svoje bake sve te delom veoma imune roake neko
redom poseivao u raznim porodinim prilikama, verovatno je odmah potpuno prozreo te ljude i
reagovao sasvim ispravno, vie ih nije posetio, oni su dodue postojali iza svojih zidova u svim tim
starim uliicama i na svim tim starim trgovima, i iveli su prilino unosnim i otuda imunim
ivotom, ali on ih nije traio, radije bi u zemlju propao nego ih potraio, oni su mu od samog
poetka uvek bili samo odvratni i decenijama su mu ostali odvratni, koncentrisani samo na posed i
u brizi za svoj glas, potpuno rastaljeni u katolikoj ili nacionalsocijalistikoj tuposti deaku iz
internata ne bi imali ni ta da kau, a kamo li da bi pomogli nekom ko bi od njih traio pomo,
naprotiv, oni bi ga, da je doao kod njih, pa ma bio i u najstranijem stanju, samo jo povredili i u
celini ga unitili. Stanovnici u tom gradu su skroz na skroz hladni i njihov svagdanji hleb je
podlost a niska raunica je njihova posebna karakteristika, u stotinama njegovih strahova i
oajanja bilo mu je savreno jasno da kod takvih ljudi ne bi naiao ni na ta do na potpuno
nerazumevanje, dakle nikad ih nije ni traio. I od dede je naravno imao samo uasan opis tih
roaka. Tako sam ja koji sam u tom gradu imao vie roaka nego svi ostali u internatu, jer veina
uopte nije imala roaka u Salcburgu, istovremeno bio najnaputeniji od sviju. Ni jedan jedini put,
pa ni u najveoj stisci, nisam uao u neku od tih roakih kua, uvek iznova prolazio mimo, ali
nikad ulazio. Ve je moj deda morao stei previe uvredljivih iskustava sa Salcburanima i pre
svega s roacima, a da bi meni bilo mogue ulaziti u kue tih roaka, bilo je dabome mnogo
razloga za ulaenje, ali je na kraju krajeva uvek postojao onaj jedini da ne uem, jednostavno
nisam mogao sebi da dopustim da se upustim s tim ljudima, gde je u svakom pojedinom od tih, tim
gradom i njegovom hladnom i smrtonosnom atmosferom, ohlaenih i umrtvljenih roaka bilo
toliko nerazumevanja i neovenosti. Ve je moj deda bio najdublje obmanut i razoaran tim
svojim roacima, svi su ga bez izuzetka bili prevarili i gurnuli u najdublju nesreu kad je mislio da
im se moe obratiti za pomo, umesto da je prema njima ostao rezervisan u vreme svog
studentskog bezizlaza, pa i kasnije, kad se propavi u inostranstvu vratio u domovinu a, kako
danas moram da kaem, vrativi se u svoju domovinu i zaviajni grad pod najstranijim i
najbednijim okolnostima, bio je nita drugo nego konano difamiran i u osnovi uniten od tih
svojih roaka i Salcburana u celini. Povest njegove smrti imala je potom jo jedan tuan i u isti
mah smean, ali za taj grad i njegove kormilare i njegove stanovnike, karakteristian vrhunac:
deset dana je moj deda leao na odru na Maksglanskom groblju, ali svetenik Maksglana je
uskraivao potvrdu jer deda nije imao crkveno venanje, njegova udova, a moja baka, i njen sin
preduzeli su sve ljudski mogue da dou do potvrde na Maksglanskom groblju, kojemu je deda

16

pripadao, ali njegova potvrda na Maksglanskom groblju na kome je deda eleo da bude sahranjen
nije bila odobrena. Ni druga groblja, sem Komunalnog groblja, koje je meutim moj deda mrzeo,
nisu prihvatala mog dedu, nijedno od katolikocrkvenih grobalja u gradu, jer moja baka i njen sin
ili su na sva groblja i molili za dozvolu da deda bude primljen i sahranjen na nekom od njih, ali
deda nije prihvaen ni na jednom jedinom od tih grobalja jer nije imao crkveno venanje. I to u
1949. godini! Tek kad je moj ujak, njegov sin, otiao do nadbiskupa i kazao mu da e le svog oca,
mog dede, u ve poodmaklom stanju raspadanja, jer nije prihvaen ni na jednom gradskom
katolikom groblju, ostaviti njemu, nadbiskupu, pred vratima dvora, nadbiskup je dao dozvolu za
sahranu mog dede na Maksglanskom groblju. Leei u bolnici, oboleo od teke bolesti plua,
nisam ni prisustvovao toj sahrani koja je verovatno bila jedna od najtunijih sahrana u tom gradu
uopte, i koliko znam, protekla u munim scenama kakve se samo mogu zamisliti. Danas je grob
mog dede takozvani grob velikana. Taj grad je odbacio sve one iji razum vie nije mogao da
domai i nikad, ni pod kojim okolnostima, vie ih nije primio nazad, kao to znam iz sopstvenog
iskustva, i on mi je iz tih razloga, sloenih od stotina tunih i prostakih, gnusnih i injeniki
smrtonosnih iskustava, bivao uvek sve nepodnoljiviji i do danas ostao nepodnoljiv i svaka druga
tvrdnja bila bi pogrena i la i kleveta i ovi zapisi moraju da budu zapisani sad a ne kasnije, i to u
ovom trenutku u kome imam mogunost da se bez kolebanja prebacim u stanje mog detinjstva i
mladosti i pre svega mog salcburkog vremena uenja i studiranja s jednom za takvo opisivanje kao
nagovetavanje neophodnom nepotkupljivou i iskrenom dunou, taj trenutak da se kae to
mora da bude kazano, to mora da bude nagoveteno, mora se iskoristiti da se pomogne ondanjoj
istini, stvarnosti i injeninosti da barem u nagovetaju doe do svog prava, jer sasvim lako
najednom doe jo samo vreme ulepavanja i nedopustivog ublaavanja, a za mene je taj grad
uenja i studiranja Salcburg bio sve samo ne lep, podnoljiv, samo ne takav da bih mu danas
oprostio time to bih ga iskrivljeno predstavio. Taj grad je uvek bio samo grad koji me je kinjio i
jednostavno nije doputao radost i sreu i zaklon deaku i mladiu koji sam tada bio, nikada nije
bio ono to se iz poslovnih razloga ili sasvim jednostavno iz neodgovornosti, uvek o njemu tvrdi,
mesto u kome je mlad ovek dobro zaklonjen i gde dobro napreduje, pa mora da bude vedar i
srean, ti vedri i sreni trenuci koje sam doiveo u tom gradu dali bi se na prste nabrojati, i skupo
su bili plaeni. I nije samo to nesreno vreme sa svojim ratom i pustoenjem na povrini, i ljudi
koji su egzistirali na toj povrini sa svojim duevnim ustrojstvom usmerenim na vreanje prirode i
oveka, nije samo okolnost poraza i totalnog zamraenja Nemake i cele Evrope bilo ono to mi i
danas dozvoljava da to vreme klasifikujem kao moje najmranije i u svakom pogledu najmunije
(vreme), i nije to bila samo u tom pomraenju vremena i ljudi i optem prirodnom pomraenju
posebno velika podlonost moje sopstvene, za sve prirodne odnose u visokoj meri uvek na fatalan
nain prijemive, i tim i svim prirodnim odnosima uvek potpuno izloene prirode, bio je to (i
jeste) ne samo za mene smrtonosni duh tog grada, to ne samo za mene smrtonosno tle smrti.
Lepota tog mesta i tog predela o kojoj govori sav svet, i to postojano i uvek samo na nepromiljen
nain i u zaista nedopustivom tonu, tano je onaj smrtonosni element na tom smrtonosnom tlu,
ovde se ljudi, koji su za taj grad i za taj predeo vezani i prirodnom silom okovani roenjem ili na
neki drugi radikalno neskrivljen nain, neprestano gue tom lepotom. Takva svetski uvena lepota
u vezi s takvom neovenom klimom je smrtonosna. I upravo ovde, na tom meni uroenom tlu
smrti, ja sam kod kue i vie kod kue u tom (smrtonosnom) gradu i u tom smrtonosnom kraju
nego drugi, i ako danas idem kroz taj grad i mislim da taj grad nema nikakve veze sa mnom jer ja
nemam nikakve veze s njim, jer ve dugo vie ne elim nikakve veze s njim, onda je ipak sve u
meni (i na meni) iz njega, i ja i grad smo u jednom doivotnom, mada stranom odnosu. Jer zaista
se sve u meni odnosi i svodi na taj grad i taj predeo, mogu da inim i mislim ta hou, te u
injenice biti sve jae svestan, jednoga dana u je biti toliko jako svestan da u propasti od te
injenice kao svesti. Jer sve je u meni izloeno tom gradu kao poreklu. Ali ono to danas bez daljeg

17

mogu da podnesem i bez daljeg da ignoriem, u tim godinama uenja i studiranja nisam mogao da
podnosim i ignoriem, a govorim o tom stanju smetenosti i totalne bespomonosti deaka koje su
smetenost i totalna bespomonost svakog oveka u toj nezatienoj dobi. Dua je sasvim
jednostavno u to vreme bila gotovo propala, i niko, nijedan jedini ovek nije opazio to
zatamnjenje due i zamraenje due kao razaranje due, da se radilo o bolesnom stanju kao smrtnoj
bolesti, protiv kojega i protiv koje nita nije uraeno. Izloenost u internatu i u koli a pre svega (u
ugnjetavanju) Grinkrancu i njegovim pomonicima, s jedne strane, i ratne prilike, kao i moja
mrnja prema roacima utemeljena na njihovom neprijateljstvu, s druge strane, injenica da mladi
ovek uopte nigde u tom gradu nije imao neko zatitno uporite, inila ga je sve nesrenijim i
njegova jedina nada je uskoro bila jo samo nada u zatvaranje internata o kome se govorilo ve
posle drugog bombakog napada, ali koje je sprovedeno tek dugo posle etvrtog ili petog
bombakog napada. Po mene je posle treeg bombakog napada dola moja baka i odvela me k sebi
i dedi na selo, s bezbedne udaljenosti od trideset i est kilometara oni su to najtee od svih
bombardovanja grada mogli da gledaju sopstvenim oima iz svoje kue u Etendorfu kod
Trauntajna i da sluaju o pustoenjima. U tom bombakom napadu potpuno je sruena prastara
trnica, srednjovekovna zatvorena pijaca sa velikim svodovima koja je bila smetena preko puta
samog internata, a u trenutku njenog ruenja nisam bio u nekom od potkopa, ve, iz ko zna kog
razloga uvek kao jedini pitomac s Grinkrancom i njegovom enom, u podrumu internata. Moralo
je da izgleda kao udo to smo posle tog napada ponovo izali iz podruma na povrinu ivi, jer je u
okolnim zgradama bilo mnogo mrtvih. Grad se posle tog napada totalno uskomeao. U vazduhu je
jo bila praina od ruenja kad sam utvrdio da je moj ormari u hodniku razbijen, a violini koja je
stojala u ormariu bio je odseen vrat. Seam se da sam, potpuno svestan strahovitosti tog napada,
ipak osetio radost zbog unitenja violine, jer ono je konsekventno znailo kraj moje karijere na
voljenom i u isti mah krajnje omraenom instrumentu. Kako se potom za dugo vie nije mogla
pribaviti violina, od tada vie nikad u ivotu nisam svirao na nekoj violini. Vreme izmeu prvog i
tog treeg bombakog napada bez sumnje je za mene bilo najzlokobnije. Jo nas je iz sna trzala
Grinkrancova komanda s odjapljenih vrata spavaonice te smo skakali iz kreveta, i danas s vremena
na vreme, uvek u vratima, vidim tog oveka, tog nacionalsocijalistikog oveka kako stoji u
naviksanim SA-izmama i upirui u ragastov urla u spavaonicu svoje: Dobro jutro! Kraj
Grinkranca koji je jo napola zakrio vrata vidim pitomce kako juriaju ka perionici, gde opet,
svaki na svoj nain juriaju kao ivotinje na pojilo, najbrutalniji su uvek imali prednost, poto nisu
svi pitomci imali mesta na sedam ili osam metara dugom umivaoniku koji je liio na valov,
snaniji su bili prvi, slabiji poslednji, jai bi uvek izgurali slabije, i tako su odgurujui i istiskujui
slabije uvek isti jai imali svoja mesta za umivaonikom i na prskalicama, i mogli su se pirkati i
prati zube koliko hoe, za razliku od slabijih koji se, kako je za te higijenske procedure bilo
predvieno samo etvrt sata, mahom nikad nisu mogli estito isplahnuti ni oprati zube, sam nisam
spadao meu jae, pa sam otuda uvek bio oteen. Jo smo bili saterivani u dnevni boravak na
stojee sluanje vesti i posebnih saoptenja s ratnih poprita, jo smo bili obavezni da nedeljom
oblaimo HJ* -uniformu i pevamo HJ-pesme. Jo smo bili potinjeni punoj strogoi i bezobrazluku
i nepopustljivosti Grinkrancovoj i imali jednako rastui strah pred tim ovekom koji je sada sam
poeo da se plai, kako smo primeivali u svim njegovim radnjama, kako smo mogli da utvrdimo
na njegovom licu i itavom njegovom ponaanju jer njegovi nacionalsocijalistiki planovi i pusti
snovi nisu hteli da se razviju, verovatno su se u najkraem vremenu razvejali, kako je verovatno
neprestano mislio, i u tom svom strahu od kraja svih svojih nadanja jo jednom je sabrao svu
brutalnost i niskost svoga bia i praktikovao je na nama. Iako sada sa svim neredovno i svega po
nekoliko asova nedeljno, jo smo ili u Andrejsku kolu na nastavu, ali vie se svim neredovno i
svega po nekoliko asova nedeljno, jo smo ili u Andrejsku kolu na nastavu,

18

* HJ - Hitler Jugend.

ali vie se uopte nije radilo ni o kakvoj nastavi, bilo je to sedenje po uionicama u strahu,
iekivanje, ekanje na uzbunu i na ono to je sledilo iza uzbune, jurnjava iz uionice,
postrojavanje po hodnicima, u kolskom dvoritu, mariranje i strka kroz Volfditrihtrase navie u
Glokengase, pa u potkope. I jo smo u potkopima bili suoavani s bedom ljudi koji su u tim
potkopima traili pribeite, ne nalazei esto nita drugo do svoju nenadanu smrt, s vriskom dece,
s histerinom vriskom ena, sa starcima u suzama. Jo sam imao asove violine, jo sam bio izloen
diktatu uitelja violine tajnera i njegovih unitavajuih izjava na moj raun, morali su da se
odhodaju deprimirajui odlasci do tajnera i od tajnera kroz Volfditrihtrase. Jo sam morao da
itam iz knjiga iz kojih nisam eleo da itam, jo da piem u sveske neto to nisam eleo da piem,
da usvajam znanje koje mi je uvek bilo odvratno. Jo smo se nou trzali iz kreveta, veoma esto ne
tek od uzbune, nego od samih prvih jata bombardera, usred bela dana prepadani eskadrilama
bombardera u vazduhu u ijoj tutnjavi je tek davana uzbuna, to je ukazivalo na potpuni haos u
prenosu vesti. Novine su bile pune slika ratnih strahota, i takozvani totalni rat primicao se sve
blie i blie, pa se ve i oseao u Salcburgu, nestala je bila ideja da grad nee biti bombardovan. I o
naim oevima i ujacima kao vojnicima nismo sluali nita dobro, mnogi od nas su tokom tog
internatskog vremena izgubili svoje oeve ili ujake i strieve, gomilala su se saoptenja o palima.
Sam dugo nisam uo nita o mom staratelju, suprugu moje majke, koji je bio u Jugoslaviji, o mom
ujaku, bratu moje majke koji je ceo rat provojevao u Norvekoj, pota vie nije funkcionisala a ono
to je dostavljala bilo je uvek tuno ili ak strano i u mnogim sluajevima vest o smrti u najbliem
susedstvu. Ali jo smo iza mnogih zidova u gradu uli kako se pevaju nacistike pesme, i mi sami
bismo u boravku jo uvek zapevali nacistike pesme koje je Grinkranc kao stari horovoa
dirigovao kratkim odsenim kretnjama svojih dugih, dopola zasukanih ruku. Svaka dva meseca
odlazio sam za vikend kod dede i bake i tamo se informisao o pravim tokovima rata na izmaku,
uvek uvee i nou iza navuenih zavesa, koliko se seam, moj deda je sluao inostrane, pre svega
vajcarske emisije vesti s radija, i ja sam veoma esto za vreme tih emisija tiho sedeo kraj njega i,
mada nita od tih saoptenja ne razumevajui, ipak posmatrao dejstvo koje su te vesti imale na
dedu kao paljivog sluaoca. Te zabranjene emisije vesti koje je deda ipak potajno sluao, to nije
ostalo skriveno od suseda, posle prijave upravo tog suseda, dedi su donele prinudni boravak u
oblinjem samostanu, pretvorenom u logor pod kontrolom takozvanog SS-a. Jo sam ve petnaest
minuta posle ustajanja morao da se naem u radnoj sobi kako bih se pripremio za nastavu u
Andrejskoj koli, pri emu nijedan od nas nije znao ta da sprema jer se vie uopte nije odravala
nastava u pravom smislu. Jo sam imao rastui strah od Grinkranca koji bi me, gde god me sretne,
zovui me po imenu, bez razloga oamario, pojavio bi se, nazvao me po imenu i oamario me, kao
da mu je taj dogaaj, naime, gledano iz njegovog ugla, moje iznenadno pojavljivanje ma gde, davao
samorazumljivi povod da me oamari. Tokom celog mog boravka u internatu nije prola nedelja
dana da u par navrata nisam dobio po amar od Grinkranca, ali pre svega me je amarao kad bih
ujutro zakasnio u radnu sobu, a u radnu sobu sam uvek kasnio jer sam brutalnou jaih u
spavaonici, u perionici i ponovo u spavaonici i na hodnicima uvek iznova bio izguravan. A kao ja,
prolazilo je i nekoliko drugih slabijih ili slabih, koji nisu umeli da se brane, pa su svakodnevno bili
rtve jaih, iako samo malo jaih, Grinkrancu su slabi i slabiji, a zbog te slabosti uvek netani,
pitomci uvek bili dobrodoli za njegove amare, on je taj slabi ili samo oslabljeni ljudski materijal
(Grinkranc) upotrebljavao i zloupotrebljavao za svoja bolesnosadistika stanja. Jo je grad bio
pretrpan izbeglicama, i svakodnevno su pristizale nove stotine, ako ne i hiljade, frontovi su
postajali sve ui, vojska se sve vie meala meu civilno stanovnitvo i ivelo se zajedniki u
krajnjoj napetosti, atmosfera je, i za nas prepoznatljivo, bila eksplozivna, sve je liilo na kraj rata o
emu je moj deda govorio ve dugo vremena, ali u internatu se naravno nije govorilo o takvom
izgubljenom ratu, naprotiv. Grinkranc je, mada sada ve oajan, jo uvek odavao pobedniko

19

raspoloenje, ali ak i u internatu vie mu niko nije verovao. Meni je uvek bilo ao njegove ene,
jer je verovatno uvek trpela pod tim ovekom, ali sada je on sasvim otvoreno bio jo samo opaka
priroda, pod kojom je morala da pati pre svega njegova ena. Jedan drveni privremeni most
zamenio je ve davno skinuti stari Dravni most, seam se, i na tom najveem gradilitu u gradu
jo danas vidim ruske ratne zarobljenike kao prinudne radnike u prljavosivim tepanim odelima
kako vise na stubovima mosta, izgladnele i gonjene na rad od bezobzirnih inenjera mostogradnje
i palira; mora da su mnogi od tih Rusa onemoali pali u Salcah i bili odneti vodenom strujom.
Grad je najednom odavao utisak zaputenosti, iznenada je i on bio jedan od onih nemakih
gradova, izloenih vazdunim napadima, to brzo menjaju svoje lice, u par nedelja i meseci s jeseni
etrdeset i etvrte, postajao je sve runiji i runiji, tako su u njemu jo samo retki prozori ostali
itavi, mnogi redovi kua vie uopte nisu imali prozora, samo kartonske poklopce i daane
oplate, a izlozi su bili potpuno ispranjeni. Sve je bilo jo samo nunoneophodno. Ali runoa i
rasap, brzo uznapredovali u tom gradu nagrenom ne samo bombakim napadima i njihovim
posledicama ve i navalom hiljada izbeglica, uinili su ga skroz na skroz haotinim, dali mu
najednom ljudske crte, i tako sam u tom vremenu, ni pre ni kasnije, zapravo mogao svesrdno da
volim taj moj zaviajni grad i svesrdno ga voleo. Sada u najveoj bedi, taj je grad iznenada bio ono
to nikad pre nije, jedna iva, premda oajna priroda kao gradski organizam, mrtav i laljiv muzej
lepote koji je bio uvek sve do tog trenutka svog najveeg oajanja, odjednom se ispunio ljudskou,
okamenjena tupost kao mrtvo telo bila je u svom najveem oajanju i bezizlazu najednom
podnoljiva i ja sam je voleo. Ljudi su u tom gradu u to vreme iveli jo samo od jedne takozvane
prozivke ivotnih namirnica do druge, i vie nisu mislili ni na ta drugo sem da preive, kako, to
im je ve bilo sasvim svejedno. Vie nisu imali prohteva i bili su potpuno ostavljeni na cedilu od
svih, a tako su i izgledali. Svima je bilo jasno da je kraj rata sad jo samo pitanje trenutka, mada je
to retko ko i priznavao. Grad je u to vreme bio suoen sa stotinama ratnih invalida, na ratnim
popritima obogaljenih vojnika, i postao sam svestan itave gluposti i niskosti rata i jada njegovih
rtava. Ali u elom haosu kakav je grad tada bio ja sam i dalje imao asove violine, a etvrtcima
uvee morali smo na stadion, uniformisani izloeni Grinkrancovim ikanama na ljaci ili travi. Na
njega je samo jedna stvar kod mene, i to naravno vrlo kratko, ostavljala utisak: bio sam nepobediv
u godinje odravanim trkama na pedeset, sto, petsto i hiljadu metara i zbog toga dva puta
odlikovan sa toliko pobednikih znaaka na posebnom postolju, otesanom za ceremoniju odavanja
poasti pobedniku i postavljenom na Gnigl-stadionu, poto sam dobio trke, a uvek sam dobijao sve
trkake discipline. Meutim, moje pobede u tranju Grinkrancu su pre bile trn u oku. Pobede u
tranju dugovao sam sasvim prosto svojim dugim nogama i bezgraninom strahu od poraza za
vreme tranja. Nikad nisam nalazio uitak u upranjavanju bilo kakvog sporta, tavie, uvek sam
mrzeo sport, pa sport mrzim i danas. Sportu su u svim vremenima, a iz dobrih razloga pre svega
sve vladavine, pridavale najvei znaaj, on zabavlja i zamajava i zaglupljuje mase, i pre svega
diktature znaju zato su uvek i u svakom sluaju za sport. Ko je za sport, ima mase na svojoj strani,
ko je za kulturu, ima ih protiv sebe, govorio je moj deda, stoga su uvek sve vladavine za sport a
protiv kulture. Kao svaka diktatura i nacionalsocijalistika je putem masovnog sporta postala
mona i gotovo vladajua u svetu. U svim dravama su u svim vremenima masama sportom
stavljane brnjice, nijedna drava ne moe biti tako mala i beznaajna da ne bi rtvovala sve za
sport. Ali kako je ipak bilo groteskno ii na Gnigl kraj stotina teko povreenih u ratu, najveim
delom gotovo sasvim obogaljenih koje su na glavnoj eleznikoj stanici pretovarivali bukvalno kao
teretnu, traljavo upakovanu robu, da bi tamo trali za pobednike znake. Ono to je povezano s
ljudima uvek je groteskno, a rat i njegove prilike i stanja su najgroteskniji. Jednog dana je i u
Salcburgu otiao u paramparad gorostasni natpis na ulaznoj dvorani glavne eleznike stanice:
Tokovi moraju da se kotrljaju za pobedu. Sasvim jednostavno jednog je dana pao na glave
stotinama mrtvih na eleznikoj stanici. Tree bombardovanje grada je bilo najuasnije, vie ne

20

znam zato tada nisam bio u potkopu, nego u podrumu u ranentrase, moe biti da sam za vreme
uzbune bio u cipelarniku, vebajui violinu, idui za svojim fantazijama, snovima, mislima o
samoubistvu, u cipelarniku veoma esto nisam mogao da ujem sirene jer sam toliko intenzivno
svirao violinu i tako intenzivno fantazirao i sanjao i bio okupiran milju o samoubistvu, u
cipelarnik nita nije prodiralo, kao da je bio hermetiki zatvoren za mene i moje fantazije i snove i
misli o samoubistvu, najednom sam bio u podrumu zajedno sa Grinkrancovima koji su se
verovatno istom neverovatnom brzinom kao ja stutili u kuni podrum a zbog estine detonacija i
itave strahovitosti posledica tih detonacija vazdunih mina i bombi koje su padale i zabijale se
neposredno kraj internata i koje su nas bacale na zidove, umakao sam Grinkrancovoj kazni za
svoju nemarnost i nedisciplinu, njegov sopstveni strah od unitenja je u tom trenutku verovatno
bio ipak vei nego njegova pomisao da me kazni, ali dok sam ja, stisnut uza zid, Grinkrancova me
je zatitniki zagrlila, u istinskom smrtnom strahu eleo da preivim, ipak sam samo ekao da
Grinkranc ponovo doe sebi, da me kazni za injenicu to sam preuo uzbunu ili to, ignoriui
uzbunu, nisam otiao u potkop, a kazna je morala da bude elementarna, egzemplarna. Ali za taj
prekraj protivvazdunog zakona Grinkranc me vie nije kaznio, i vie nikad nije. Kako smo izali
iz podruma i na povrinu, najpre uopte nita nismo videli, jer u praini od zidova i sumpora
nismo mogli ak ni oi da otvorimo, a kad smo mogli da ih otvorimo bili smo zapanjeni uinkom
tog napada: Trnica je bila razlomljena na etiri gromade, velika graevina, do sto ili stodvadeset
metara dugaka izgledala je kao zaklana od gore na dole, svodovi su se bili rastavili ili napukli kao
gigantski otvoreni trbuh, a pozadi, kako se praina najpre podigla i zatim iznova spustila i slegla,
malo po malo ukazivala se Andrejska crkva, potpuno osakaena, ali za tu crkvu i nije bila teta jer
je oduvek bila gradsko ruglo, i u trenutku su svi pomislili isto, da bi im bilo drago da je Andrejska
crkva do temelja sruena, ali nije bila sruena do temelja i zapravo je posle rata rekonstruisana, to
je bila jedna od najveih greaka, trnica, meutim, to udo od srednjevekovne graevine, bila je
unitena. U krmi Trnice, tri zgrade od internata, moda se i svih sto gostiju, jer je bio tako vedar
i lep dan, voeno radoznalou popelo na krov kako bi posmatrali u svakom sluaju uvek udesno
fascinantnu predstavu bombarderskih formacija kako se visoko gore u vazduhu sijaju i bleskaju, i
svi ti radoznalci bili su ubijeni. Ti mrtvi iz krme Trnice nisu nikada sahranjeni, nego su, kao i
mnoge stotine drugih u gradu, sasvim jednostavno zgurani pod ut i poravnali sa utom. Danas
tamo stoji stambena zgrada, a kad pitam, niko ne zna za tu istoriju. Ruenja u sopstvenoj zgradi, u
internatu, bila su dodue velika, ali nisu bila razlog da se internat zatvori, odmah su se svi dali na
iznoenje praine i krhotina zidova Trnice koje su uletele kroz prozore, i za kratko vreme
prostorije su iznova bile prohodne i useljive. Vie ormaria, izmeu ostalih i moj, bilo je opako
potkaeno, bila mi je unitena violina, vei deo odee, koja se istina sastojala samo od nekoliko
komada, bio je iscepan. Ni dva ili najvie tri sata posle tog napada, koji je u elom gradu nainio
veliku tetu i proizveo nove mrtve, to meutim nisam mogao da doivim sopstvenim oima,
iznenada se pojavila moja baka, pa smo spakovali moju preostalu upotrebljivu imovinu, u svemu
par komada, i oprostili se i ubrzo ve stigli kui u Etendorf. eleznica je jo funkcionisala pa tako
vie nisam bio u internatu, ali sam onda svakodnevno putovao vozom od Trauntajna do
Salcburga, nedeljama, mesecima, sve do pred samu Novu godinu. Te vonje su mi u seanju u svim
pojedinostima, mahom me nisu vozile u kolu jer sam se, stigavi na glavnu elezniku stanicu,
koja ie u tom trenutku ve bila na sve strane isprovaljivana bombama, odmah suoavao s
injenicom da je odavno bila oglaena vazduna uzbuna, te sam bez okolianja odmah odlazio u
potkop, a boravak u potkopu, svejedno da li je u meuvremenu bio napad ili ne, uvek je trajao
toliko dugo, da nije bilo svrhe ii jo i u kolu. Zatim bih tako izaao iz potkopa i obilazio grad u
kome je od dana do dana bilo novih ruevina za otkrivanje i divljenje; uskoro je ceo grad, ne
izuzimajui Stari grad, bio pun ruevina, i uskoro je izgledalo kao da ima vie potpuno unitenih ili
opako potkaenih stambenih i javnih zgrada nego onih drugih, satima sam sa kolskom torbom

21

tamo-amo partao kroz grad, potpuno zapao u fascinaciju takozvanim totalnim ratom, sada
odjednom odomaenog i u tom gradu, sedajui gdegod na hrpu uta ili ispust zida s koga sam
mogao baciti dobar pogled na razaranja i na ljude koji vie nisu mogli da izau na kraj s tim
razaranjima, direktno u ljudsko oajanje i u ljudsko ponienje i ljudsko unitenje. Posmatrajui to,
i u tom gradu, to vie niko ne zna ili ne eli da zna, najstraniju i saaljenja najdostojniju ljudsku
bedu, u tom sam vremenu za sav svoj ivot nauio i stekao iskustvo kako su strani ivot i
egzistencija uopte i kako malo vrede, kako u ratu uopte nita ne vrede. Postao sam svestan
udovinosti rata kao elementarnog zloinstva. Mesecima sam eleznicom prelazio taj put u kolu
koji me skoro nikad vie nije dovodio u kolu, uvek samo u napokon gotovo u celini bombama
unakaenu i unitenu elezniku stanicu, na kojoj su ubijene stotine ako ne i hiljade ljudi, a
mnoge mrtve sam video sam neposredno posle napada na stanicu, kad bih, jer voz vie nije mogao
da ue u stanicu, zajedno sa kolskim drugom iz Frajlasinga koji je uvek sa mnom putovao vozom,
upeaio u stanicu, izmeu gigantskih kratera od bombi. U to vreme se izotrio na pogled prema
mrtvima. esto smo se potpuno spokojno muvali krajem oko stanice, koji je uskoro bio jo samo
jedno jedino polje razvalina, i posmatrali elezniare koji su tragali za mrtvima i kopali, i koji su
pronaene leeve odlagali na retke jo preostale ravne povri, jednom sam video ceo niz
poslaganih mrtvih tamo gde su sad peronski toaleti. Grad je sad bio jo samo siv i sablasan, a
kamioni i putniki automobili na drvni gas s navarenim kodovima u prtljanicima transportovali
su, tako je izgledalo, jo samo mrtvake kovege. U poslednjim danima, pre nego to su bile
zatvorene sve kole, uopte sam retko jo stizao vozom do Salcburga, mahom bi voz stao ve pre
Frajlasinga, i ljudi su iskakali iz voza pa bi odlazili u ume levo i desno od voza u zaklon. Engleski
lovaki bombarderi sa dva trupa uzimali su voz na nian, tektanje avionskih mitraljeza jo danas
mi je u uima kao onda, letele su grane, meu uurenima po umskom tlu vladali su strah i
tiina, ali strah i tiina koji su ve odavno preli u naviku. uei tako na vlanom umskom tlu,
uvuene glave, ali ipak radoznalo virei ka neprijateljskim avionima, grizao sam jabuku i crni hleb
koji su mi u kolsku torbu tutnule baka ili majka. Kad su avioni odleteli ljudi su opet trali do voza
i ponovo se ukrcavali, a voz bi produio komad puta, meutim, vie nije vozio ka Salcburgu jer su
koloseci bili odavno razvaljeni. No veoma esto voz uopte ne bi mogao da produi jer bi
lokomotiva bila u plamenu i razorena a mainovoa ubijen od strane engleskih niandija. Ipak
veinom nisu napadani vozovi ka Salcburgu, ve oni ka Minhenu. Za put do kue najradije sam
koristio takozvane vozove fronturlaubera*, dok su saobraali, brze vozove s plavom dijagonalom
precrtanim belim grbovima na vagonima, to nije bilo dozvoljeno, ali je svim acima odavno
prelo u naviku. U te vozove se moglo ui i izai samo kroz prozor, toliko su bili prepuni, i najvei
deo vremena izmeu Salcburga i Trauntajna vozio sam se izmeu vagona, u takozvanim veznim
harmonijama uzajamno spojenih vagona, prignjeen izmeu vojnika i izbeglica, i bio je potreban
krajnji napor ui u voz u Salcburgu i opet izai iz voza u Trauntajnu. Ti vozovi su gotovo svaki
drugi dan prepadani iz vazduha. Englezi, u njihovim takozvanim lajtninzima, pogodili bi
lokomotivu i ubili mainovou, pa odleteli. Maine bi izgorele, mrtvog mainovou bi uvek odneli
u najbliu uvarnicu i tamo ga poloili, mogao sam da vidim mnoge kroz podrumske prozore
uvarnica, s prostreljenom lobanjom ili potpuno raznesene glave, jo ih vidim, iza podrumskog
prozora tamnoplava elezniarska uniforma s rascopanom elezniarskom glavom. Susretanje s
mrtvima pretvorili se u svakodnevicu. U kasnu jesen zatvorene su kole, kako sam uo, naputen
je i internat, i prestale su moje vonje vozom za Salcburg koje su se uvek zavravale jo pre
Frajlasinga. Ali nisam dugo ostao besposlen, boravei na smenu kod majke u Trauntajnu i kod
dede i bake u oblinjem Etendorfu, svega nekoliko dana, a onda sam poeo da radim kod
trauntajnskog batovana, kod firme leht i Vajninger.
* Fronturlauberzug voz koji prevozi frontovce sa odsustva i na odsustvo.

22

Taj rad mi je odmah priinio najvee zadovoljstvo, trajao je sve do prolea, uzev sasvim tano, do
osamnaestog aprila, za koje vreme sam upoznao i zavoleo batovanski rad u svemu to je u njemu
mogue i nemogue, tog osamnaestog aprila hiljade bombi palo je na maleni grad Trauntajn i
njegova stanina etvrt je za nekoliko minuta bila potpuno unitena. Vrtlarstvo leht i Vajninger
iza eleznike stanice bilo je jo samo zbir ogromnih kratera od bombi, zgrada vrtlarskog
preduzea bila je teko oteena i neupotrebljiva. Stotine mrtvih bile su poloene na elezniku
ulicu i u amovim sanducima otesanim za nudu odnete na umsko groblje, gde su, jer se veim
delom vie nisu mogli identifikovati, ukopane u zajedniku grobnicu. Taj mali grad na Traunu
morao je da doivi jedno od najstranijih i najbesmislenijih bombardovanja uopte samo nekoliko
dana pre kraja rata. Jo jednom sam iz Trauntajna doao u Salcburg, verovatno da donesem
nekoliko zaboravljenih komada odee, vidim sebe kako s bakom idem kroz uasno nagren i samo
jo smetenim i izgladnelim ljudima naseljen grad, s bakom kucam kod roaka i, ako su ostali ivi,
poseujem te roake. Internat je bio zatvoren a treina zgrade je u meuvremenu sruena,
polovina spavaonice u kojoj sam imao najstranija stanja i snove svog ivota, tresnula u dvorite
nakon to je raznesena eksplozijom bombe. O sudbini Grinkranca i njegove ene vie nisam
mogao da doznam ama ba nita, niti sam takoe vie ikad ita uo o mojim sapitomcima.

23

ika Franc
Mi smo proizvedeni (napravljeni), ali nismo na put izvedeni (vaspitani), s potpunom tupavou
postupaju nai proizvoditelji prema nama poto su nas proizveli, s potpunom ovekounitavajuom
bespomonou i ve u prve tri godine ivota ruiniraju sve u novom oveku o kome ne znaju
nita, sem, ako ita, da su ga bez pameti i neodgovorno proizveli, a ne znaju da su time poinili
najvei zloin. U savrenom neznanju i prostoti nai su nas proizvoditelji te dakle nai roditelji
doneli na svet, a kad smo jednom tu, ne zavravaju s nama, svi njihovi pokuaji da zavre s nama
propadaju, rano se predaju, ali uvek prekasno, uvek tek u trenutku u kome su nas ve davno
razorili, jer u tri prve godine ivota, presudne godine ivota, o kojima meutim nai proizvoditelji
kao roditelji ne znaju nita, nita ne ele da znaju i nita ne mogu da znaju, jer je stoleima sve
uvek injeno za to njihovo odvratno neznanje, nai su nas proizvoditelji razorili i unitili i uvek
razorili i unitili za itav na ivot, i istina je da na svetu uvek imamo posla s ljudima koje su za sav
njihov ivot u prvim godinama razorili i unitili njihovi neznalaki i prosti i neprosveeni
proizvoditelji kao roditelji. Novi ovek je, kao ivotinja, uvek samo majin okot, i zauvek ga ta
majka uzima i upropatava kao ivotinju, imamo posla samo sa ivotinjama koje su okotile njihove
majke, ne s ljudima, koje su ve u prvim mesecima, a ne tek u prvim godinama razorile i unitile
te njihove majke s njihovim celokupnim animalnim neznanjem, ali te majke ne pogaa krivica jer
nikad nisu bile prosveene, drutvo ima drugaije interese nego to je prosveenost, i to drutvo i
ne pomilja da prosveuje, a vlasti su uvek i u svakom sluaju i u svakoj zemlji i dravnoj tvorevini
zainteresovane za to da se njihovo drutvo ne prosveuje, jer ako bi prosvetlile svoje drutvo, bile
bi ve u kratkom roku unitene od tih drutava koje su prosvetile, stoleima drutvo nije
prosveeno i doi e mnoga stolea u kojima drutvo nee biti prosveeno, jer bi prosveenje
drutva znailo njegovo unitenje, pa tako imamo posla s neprosveenim proizvoditeljima
doivotno neprosveene dece koja e uvek ostati neprosveeni ljudi i doveka su osueni na
savreno neznanje. Istim vaspitnim sredstvima i metodama kojima se proizvode novi ljudi, oni su s
punim neznanjem i prostotom i neuraunljivou njihovih vaspitaa, koji su uvek samo takozvani
vaspitai, vaspitanjem upropaeni ve u prvim danima ivota i prvim nedeljama ivota i prvim
mesecima ivota i prvim godinama ivota, jer sve to novi ovek prima i opaa u tim prvim
danima i nedeljama i mesecima i godinama, on potom jeste za itav svoj budui ivot, i kao to
znamo, svaki je od tih ivota koji se ive, svaka je od tih egzistencija koje se egzistiraju, uvek samo
ometen ili ometena, razoren ili razorena, uniten ili unitena, ometen i razoren i uniten. Uopte
ne postoje roditelji, postoje samo zloinci kao vaspitai novih ljudi koji sa svim svojim
budalatvom i tupavou postupaju prema tim novim ljudima koje su proizveli i u tom su
zloinatvu poduprti vlastima koje nisu zainteresovane za prosveenog, te dakle zaista vremenu
odgovarajueg oveka, jer je on prirodno protiv njihove svrhe i tako e milioni i milijarde
slaboumnih uvek iznova, i verovatno jo decenijama i moda stoleima proizvoditi nove milione i
milijarde slaboumnih. Novog oveka su njegovi proizvoditelji ili njihovi zamenici ve u prve tri
godine nainili onim to mora da bude celog ivota i to ne moe i ni sa im ne moe da zameni:
totalno nesrena priroda kao totalno nesrean ovek, svejedno da li ta nesrena priroda kao
nesrean ovek to priznaje ili ne, ima li snage da iz toga povue konsekvence ili ne, i da li to ovog
oveka kao u svakom sluaju nesrenu prirodu makar samo jednom zaokupi, jer kao to znamo

24

veinu tih nesrenih priroda kao nesrenih ljudi i obrnuto u njihovom ivotu i u njihovoj
egzistenciji to uopte nikad ne zaokuplja. Novoroeni je od trenutka svog roenja izruen
otupelim, neprosveenim proizvoditeljima kao roditeljima i od prvog trenutka biva od tih
otupelih i neprosveenih proizvoditelja kao roditelja nainjen isto onako otupelim i
neprosveenim ovekom, taj je udovian i neverovatan proces u stoleima i milenijumima
ljudskog drutva preao u naviku i ono se priviklo na tu naviku, pa ak i ne pomilja na to da se
otrese od te navike, naprotiv, ta se navika sve vie i vie intenzivira i ona je u nae vreme dospela
do svog vrhunca, jer ni u jednom vremenu kao u naem nisu proizvedeni nepromiljeniji i prostiji
i niskiji i besramniji ljudi i milioni i milijarde ljudi kao svetsko stanovnitvo, iako drutvo odavno
zna da taj proces, svetski rairena infamija, ako se ne prekine, predstavlja kraj ljudskog drutva. Ali
prosveene glave ne prosveuju, a ljudsko drutvo, to je sigurno, sebe unitava. I moji
proizvoditelji kao roditelji radili su tako, bez pameti i u tupavoj saglasnosti sa svom ostalom, celim
svetom rairenom ljudskom masom, te proizveli jednog oveka i od trenutka njegovog
proizvoenja forsirali njegovo otupljenje i unitenje, sve je u tom oveku, kao i u svakom drugom,
u prve tri godine razoreno i uniteno, zasuto, zatrpano i s takvom brutalnou zatrpano da je taj od
svojih proizvoditelja kao roditelja u celini zasuti ovek upotrebio trideset godina da iznova ukloni
sip s kojim su ga zasuli njegovi proizvoditelji kao roditelji, da iznova, to je u prvom trenutku
sigurno bio, postane ovek koga su ti njegovi proizvoditelji kao roditelji zasuli s njihovim
stoleima starim oseajnim i duhovnim izmetom kao neznanjem. Ne smemo se ustruavati, ak uz
opasnost da budemo smatrani za lude, da izgovorimo kako su nai proizvoditelji kao roditelji
poinili zloin proizvoenja kao zloin hotiminog unesreenja nae prirode i u zajednici sa svima
drugima, zloin unesreenja celog sveta koji postaje sve nesreniji, ba kao to su to inili njihovi
prethodnici i tako dalje. ovek se prvo proizvodi, a postupak je ivotinjski, i raa kao ivotinja i
uvek se samo animalno tretira, bilo da su ih voleli ili razmazili ili muili njihovi skroz na skroz
tupavi, neprosveeni, svojim egoistinim ciljevima voeni proizvoditelji kao roditelji ili njihovi
zamenici, pa se usled njihovog sopstvenog nedostatka prave ljubavi i neznanja i nespremnosti za
vaspitavanje tupavo i egoistino kao ivotinja hranjen i tretiran, malo po malo poravnava i ometa i
razara u svojim glavnim oseajnim i nervnim centrima, a onda kao jedna od najveih unititeljki,
crkva (religije), preuzima unitenje due tog novog oveka a kole po nalogu i zapovesti vlasti u
svim dravama na svetu nad tim novim mladim ovekom sprovode duhovno ubistvo. Sada sam bio
u Johaneumu, takav je bio novi naziv stare zgrade koja je u meuvremenu, u mom sluaju
provedenom kod dede i bake, opet postala useljiva a kao nacionalsocijalistika proizvedena u
strogo katoliku, za svega nekoliko poratnih meseci zgrada je od takozvanog
Nacionalsocijalistikog kolskog doma pretvorena u strogo katoliki Johaneum, a ja sam bio jedan
od retkih koji je ve boravio i u Nacionalsocijalistikom kolskom domu i sad sam pohaao
gimnaziju, a ne vie glavnu, takozvanu Andrejsku kolu, i umesto Grinkranca koji je nestao,
mogue zbog svoje nacionalsocijalistike prolosti bio uhapen, u svakom sluaju vie ga nisam
video, nad nama je na vlast kao direktor stupio jedan katoliki duhovnik koga smo uvek
oslovljavali samo kao ika Franc. ika Francu je uz bok kao prefekt stajao jedan duhovnik,
otprilike etrdesetih godina, i taj prefekt sa svojim reskim nemakim na katoliki je nain preuzeo
naslee nacionalsocijalistikog Grinkranca, bio je isti onakav strah i trepet i isto onoliko omraen
kao Grinkranc i verovatno istovetan, svima nama odvratan karakter. Na celoj zgradi je zapravo

25

bilo zavreno samo ono najnunije, te je dakle u prvom redu ponovo izgraena do pola unitena
spavaonica, popravljen krov i zastakljeni svi prozori, ulina fasada zgrade dobila je novu boju, a
kad se gledalo s prozora, umesto na Trnicu, gledalo se na hrpu uta, ve utonulog posle niza
nepogoda, i na ruinu Andrejske crkve na kojoj se jo nita nije radilo jer Grad jo nije mogao da se
odlui da li da crkvu ponovo izgradi onakvu kakva je bila ili drukije, ili da je celu srui, to bi bilo
najbolje. Unutar internata nisu se mogle utvrditi uoljive izmene, ali od takozvanog dnevnog
boravka u kome smo bili vaspitavani u nacionalsocijalizmu sad je postala kapela, na mestu
govornice za kojom je pred kraj rata stajao Grinkranc i uio nas velikonemaki, sad je bio oltar, a
tamo gde je na zidu bila Hitlerova slika, sad je visio veliki krst, i umesto klavira na kome je svirao
Grinkranc, pratio nae nacionalsocijalistike pesme kao Zastavu gore ili Zadrhtae trule kosti,
sad je stajao harmonijum. Ceo prostor ak nije bio ni prekreen, oigledno je za to nedostajalo
novca, jer tamo gde je sad visio krst jo se na sivom zidu uoljivo videlo zaostalo belo mesto na
kome je godinama visila Hitlerova slika. Sad vie nismo pevali Zastavu gore ili Zadrhtae trule
kosti, i u tom prostoru vie nismo u stavu mirno sluali specijalna saoptenja s radija, ve smo uz
harmonijum pevali Pozdravljam te morska zvezdo ili Veliki Boe, hvalimo Te . Takoe vie
nismo u est ujutro juriali iz kreveta u perionicu, pa u radnu sobu da bismo tamo sluali prve vesti
iz Firerovog glavnog stana, ve da bi u kapeli uzimali svetu priest, i tako su pitomci svakog jutra
ili na priee, dakle preko tristo puta u godini, i svaki od njih, verujem, tokom tog vremena za
sav svoj ivot. injenica, spoljni tragovi nacionalsocijalizma u Salcburgu su potpuno nestali, kao
da nikad nije ni bilo tog gnusnog vremena. Sad je katolicizam ponovo izaao iz svoje ugnjetenosti
a Amerikanci su vladali nad svime. Beda je u tom vremenu postala jo bednija, ljudi nisu imali ta
da jedu ni ta da obuku, sem najnunijeg i najotrcanijeg, preko dana su uklanjali ogromna brda
uta a uvee bi se slivali u crkve. Boja monika sada je iznova, kao pre rata, bila crna, ne vie mrka.
Svuda su bile postavljene skele i ljudi su se muili da preko tih skela podignu zidove, meutim, to
je bio spor i dosadan i straan proces. Skele su bile postavljene i u katedrali i ubrzo se ve zapoelo
s gradnjom nove kupole. Bolnice sad vie nisu bile zatrpane samo ratnim invalidima ve prepune
hiljadama poluizgladnelih i umiruih od gladi i oajanja. Vonj raspadanja jo je godinama pritiskao
grad pod ijim je iznova podignutim graevinama, jednostavnosti radi, ostavljena da poiva veina
mrtvih. Tek sada s distance od nekoliko meseci, i u tom gradu je postala vidljiva razmera razaranja
pa je stanovnike, svakog pojedinca, bila obuzela duboka, sad odjednom duboko zadirua tuga, jer
je teta izgledala nepopravljiva. Godinama grad nije bio nita drugo do hrpa uta koja je odisala
slatkastim smradom raspadanja, na kojoj su, kao za porugu, ostali da stoje svi crkveni tornjevi. I to
je davalo izgled kao da se stanovnitvo sad iznenada ponovo polako uspravlja ka tim crkvenim
tornjevima. Jo nije bilo nieg sem rada i beznadenosti, jer je nada pri kraju rata, usled mnogih
kontraudara i sve jae gladi, postajala sve slabija. Zloinstva su prela svaku poznatu meru i strah
je u tom poratnom vremenu samo jo porastao, svako je mogao ubiti svakoga zbog gladi. Ljudi su
ubijani zbog komada hleba ili zato to su jo posedovali kakav ranac. Spaavao se ko je mogao, a
veina je mogla da se spase tako to se sasvim jednostavno odrekla skoro svega. I u ovom gradu je
bilo gotovo jo samo razvalina i ljudi koji su trali i eprkali po tim razvalinama, i nita ih sem
gladi u tom vremenu nije vodilo na ulice, itave ete ljudi ujutro posle prozivke za ivotne
namirnice. Grad je bio pun pacova. Seksualni izgredi okupacione vojske irili su meu
stanovnitvom strah i trepet. Najvei deo stanovnitva jo uvek je iveo od pljaki iz poslednjih

26

dana rata. Meutim ogromna baratna trgovina ivotnim namirnicama i odevnim predmetima
drala je budnim njihove ivotne duhove. U tom vremenu bilo mi je mogue da posredstvom
jedne majine prijateljice, poreklom iz Lajpciga, koja je imala poloaj u Upravi za prehranu u
Trauntajnu, organizujem transport krompira iz Trauntajna kamionom preko granice do
Salcburga, i od tog transporta krompira, na kamionu ga se nalo vie hiljada kilograma, Johaneum
je due vreme mogao da se dri iznad vode. U gradu je bilo samo poluizgladnelih koji su od
Amerikanaca prosili luksuz da se mogu siti najesti. U tom, odjednom opet u celini beznadenom
stanju, koje je u takozvanom osloboenju bilo nastupilo kao odisaj posle nacionalsocijalistike
strahovlade, grad je godinama ostavljao utisak zaputenosti, totalne presitosti ivotom, izgledalo je
kao da su predali grad i same sebe, samo su retki imali kurai i snage da uine neto protiv
sveopteg oajanja. Ponienje i gotovo potpuno unitenje u svakom odnosu koje je iz tog ponienja
usledilo postali su totalni. Meutim, mogu samo da nagovestim. Ovoga puta sam preko, s krajem
rata iznova uspostavljene i posle toga mesecima zatvorene, tavie posle okonanja rata dve godine
hermetiki zatvorene nemako-austrijske granice, sopstvenom voljom stigao u internat iz
Trauntajna gde je moj staratelj naao posao hiljadu devetsto trideset i osme i za kojim su, tada
jedinim koji je zaraivao, tamo otili, najpre moja majka, potom i deda i baka, stigao sam potpuno
sam i samostalan u iznova slobodnu Austriju, u internat, trokove internata uzeo je na sebe moj
ujak iz Salcburga koji je, kao to sam ve nagovestio, celog ivota bio genijalan pronalaza i
komunista. Bilo je samorazumljivo to sam u kasno leto etrdeset i pete pokuao da nastavim tamo
gde sam prekinuo u jesen etrdeset i etvrte i moj prijem u Gimnaziju poao mi je od ruke bez
tekoa. Meuvreme sam proveo pre svega kod dede i bake u Etendorfu, hodoasnikom mestu u
umama kraj Trauntajna, najpre sam, sve do ve nagovetenog strahovitog bombardovanja
Trauntajna osamnaestog aprila, odlazio na vrtlarski posao kod lehta i Vajningera, te sam dakle
kraj rata doekao u Trauntajnu, i seam se kako se maral Keserling, stigavi u trauntajnsku
stupicu u bekstvu pred Amerikancima, pod zatitom poslednjih SS-trupa uanio u Gradskoj kui,
i kako su Amerikanci trauntajnskom gradonaelniku postavili ultimatum, da se grad dobrovoljno
preda Amerikancima, inae e ga oni razoriti, jedan jedini ameriki vojnik s dva pitolja u rukama
i dva pitolja u ogromnim depovima pantalona spokojno je uao u grad iz pravca zapada, pa poto
mu se nita nije desilo za njim su, nakon neposredno pre toga izvrenog povlaenja SS-trupa s
Keserlingom u brda oko grada, izmeu istaknutih belih zastava, svee opranih ojanih prekrivaa
ili lanenih arava na drkama od metle, u potpuno utian grad odjednom ule amerike trupe.
Meutim, ovde nije re o tom vremenu, moda je od koristi da se podsetim poduke crtanja koju
mi je posredstvom mog dede pruao jedan starac zbrinut u trauntajnskom sirotinjskom domu, taj
starac s ogromnom krutom papirnom kragnom u svrhu poduke crtanja peo se sa mnom na uvik
koji se uzdizao iza sirotinjskog doma naspram parca, da bi tamo gore sa mnom zauzeo mesto pod
drveem kako bismo gledali na grad i crtali ga, sve mogue detalje, veoma esto siluete, i ti asovi
crtanja ostali su mi u najboljem seanju, a bili su, isto kao i asovi violine i kasnije - klarineta, nita
drugo nego oajniki pokuaji moga dede da ne dozvoli da moj umetniki talenat zakrlja, da nita
od tog umetnikog talenta ne ostane neisprobano. Jedan mladi Francuz, zabasao u Trauntajn, uio
me je francuski, neko drugi, engleski. Elem, sad sam posle dogaajima najispunjenije godine koju
sam ikad doiveo, a o kojoj ovde ne moe biti govora, preko granice preao u zaviajno
inostranstvo i iznova u internat, ne u nacionalsocijalistiki, u katoliki, a za mene se najpre

27

razlikovao samo u zameni Hitlerove slike Hristovim raspeem i zamenom Grinkranca ika
Francom, kuni red nije bio mnogo drukiji, dan je u internatu poinjao u est i zavravao se u
devet, samo to sada, kao godinu dana stariji, nisam bio smeten u najveoj spavaonici s trideset i
pet kreveta, ve u drugoj po veliini, s etrnaest ili petnaest kreveta. Mnoge pojedinosti su me i
sada na svakom koraku podseale na nacionalsocijalistiku eru koja mi je uvek bila omraena, iz
sopstvenog oseanja i sudova mog dede kojima je uvek osuivao i prezirao nacionalsocijalizam, ali
u brzini obnove internata i njegovih ustrojstava te sam pojedinosti posmatrao kao nita drugo nego
preostale znake zlog vremena. Ali sve u svemu, nasuprot poslednjim mesecima rata, ovde je bio
najuoljiviji vladajui spokoj, i noi su opet bile za spavanje i potpuno liene straha. Ali u snovima
su me jo godinama veoma esto budile i prepadale sirene uzbune, vritanje ena i dece u
potkopima, brujanje i tutnjanje aviona u vazduhu, udovine, zemljotresne detonacije i eksplozije.
I te snove sanjam sve do danas. Danas ga (prefekta) vidim samo kako s rukama prekrtenim na
leima hoda tamo amo izmeu stajaih pultova, vrebajui nekog pitomca pri poputanju
koncentracije u uenju, ili kako otkriva samo isputenost na nekom pitomcu, a skoro uvek je
uoavao takvo poputanje ili takvu isputenost, pa bi dotinog i zateenog od pozadi udario
pesnicom po glavi. Pred jednim takvim ovekom kao prefektom, koji po svojoj sadistikoj
doslednosti ni u emu nije zaostajao za Grinkrancom, sad vie nisam oseao tako veliki strah,
verovatno zato jer je bio kolovan ve godinama, u takvom intenzivnom odnosu moi i nemoi,
sve do krajnjih mogunosti oseanja i poimanja, taj strah nije bio tako velik kao kod drugih, dakle
u Johaneumu pred metodama prefekta, koje u osnovi nisu bile nita drukije od Grinkrancovih
metoda, oseao sam manji strah nego pred metodama samog Grinkranca, meutim, novopridoli u
internat sad su oseali najvei strah, ja sam se bio pomirio s tim sadistikim vaspitnim ritualom,
dodue, kao pogoeni oseao sam bol, ali na mene vie nije delovalo nikakvim razornim,
unitavajuim dejstvom jer sam ve bio razoren i uniten. Mogao sam da ustanovim skoro
savrenu usaglaenost vaspitnih metoda nacionalsocijalistikog i katolikog reima u internatu,
ovde, u katolikom internatu, iznova je postojao jedan Grinkranc, iako pod drugim imenom i ne u
oficirskim ili SA-izmama, nego u crnim plitkim cipelama duhovnosti, i ne u sivom ili mrkom,
nego u crnom kaputu, i ne uvek sa svetlucavim epoletama, nego opremljen papirnim kragnama
prefekta, kao to je Grinkranc u takozvanoj naci eri ve bio prefekt. Na ovom mestu moram
ponovo da kaem da ja beleim ili ak samo skiciram i samo nagovetavam kako sam onda oseao,
ne kako danas mislim, jer ondanje oseanje bilo je drukije od mog dananjeg miljenja, i
predstavlja tekou u tim pribelekama i nagovetajima sklopiti ondanje oseanje i sadanje
miljenje u pribeleke i nagovetaje koji odgovaraju ondanjim injenicama, mom ondanjem
pitomakom iskustvu, pa mada mu verovatno ne udovoljavaju, u svakom sluaju elim da uinim
pokuaj. injenica je da sam u prefektu uvek video duh, i to savreno neoteen duh Grinkranca,
Grinkranc je bio nestao s poratne scene, verovatno bio uhapen, to ne znam, ali za mene je uvek
bio prisutan u prefektu, ak je i prefektovo dranje tela bilo kao Grinkrancovo dranje tela, skoro
sve na oveku, a verovatno i u njemu koji je, ovo nasluivanje je verovatno istina, bio skroz na
skroz nesrean ovek kao Grinkranc. Sve je imalo samo jedan drukiji premaz i sve je imalo samo
drukija obeleja, utisci i uinci ostali su isti. Sada smo sasvim jednostavno, isto kao i u nacistiko
vreme, odmah posle netemeljite higijenske procedure hodoastili u Kapelu da bi sluali misu i
primali sveto priee, ba kao to smo u nacistiko vreme odlazili u dnevni boravak da sluamo

28

vesti i Grinkrancove instrukcije, sad smo pevali crkvene pesme tamo gde smo prethodno pevali
nacistike pesme, a tok dana oblikovan je po katolikom obrascu kao u osnovi istom
ovekomrzakom vaspitnom mehanizmu kakav je i nacionalsocijalistiki. Ako smo u nacistiko
vreme pre obeda stajali mirno za trpezarijskim stolovima dok je Grinkranc izgovarao Heil
Hitlerpre poetka obeda, posle ega smo smeli da sednemo i ponemo s jelom, sad smo pak stajali
u istom poloaju za stolovima dok je ika Franc govorio Blagosloven obed posle ega smo smeli
da sednemo i ponemo s jelom. Veinu pitomaca njihovi su roditelji sada bili ikolovali u
katolianstvu, kao pre za nacionalsocijalistikog vremena u nacionalsocijalizmu, to se mene tie,
ja nisam bio ni jedno ni drugo, jer deda i baka kod kojih sam odrastao nisu i nikad nisu bili
napadnuti ni jednom ni drugom u osnovi ipak zloudnom boleu. Od dede unapred upozoren na
to da ne smem dopustiti da budem fasciniran ni jednom (nacionalistikom) ni drugom
(katolikom) tupavou, nikad nisam doao ak ni u opasnost neke takve duhovne i karakterne
slabosti, mada je to bilo neto najtee u jednoj, ovim tupavostima toliko potpuno razbijenoj i
zatrovanoj atmosferi kao u Salcburgu, a naroito u jednom internatu poput tog u ranentrase.
Telo Hristovo koje bismo sada gutali i progutali svaki dan, te tako priblino tristo puta godinje,
nije bilo nita drugo nego svakodnevno takozvano odavanje poasti Adolfu Hitleru, u svakom
sluaju, nezavisno od toga to se radilo o dve potpuno razliite veliine, imao sam utisak da je
ceremonija u nameri i dejstvu ista. A sumnja da se sad u ophoenju s Isusom Hristom radilo o
istom kao samo godinu ili pola godine pre s Adolfom Hitlerom, ubrzo je bila potvrena. Ako
pogledamo pesme i horove pevane u svrhu velianja i tovanja neke takozvane izvanredne
linosti, svejedno koje, a koje smo pevali u nacistiko vreme i posle nacistikog vremena u
internatu, moramo rei da su to uvek bili isti tekstovi, iako uvek s malo drukijim recima, ali uvek
isti tekstovi na uvek istu muziku i sve skupa te pesme i horovi nisu nita drugo do izraz gluposti i
prostote i beskarakternosti onih koji su pevali te pesme i horove s tim reima, uvek je samo
nepamet ona koja peva te pesme i horove, a nepamet je sveobuhvatna, svetski rairena. A zloini
vaspitanja, kako se svuda na celom svetu vre nad vaspitanicima u vaspitnim zavodima, uvek se
vre u ime neke takve izvanredne linosti, Hitlera ili Isusa i tako dalje. U ime opevanog, velianog,
dogaaju se kapitalni zloini nad onima koji odrastaju, i uvek iznova e postojati takve opevane i
veliane izvanredne linosti svejedno koje prirode i takav kapitalni zloin vaspitanja poinjen nad
oveanstvom u odrastanju, koji, kakvi god bili uinci, po prirodi uvek moe da bude samo
kapitalni zloin. Tako smo u internatu i u nemakom Rimu, kako se Salcburg otrovido oznaava,
najpre bili vaspitno upropatavani i svakodnevno vaspitavani za smrt u ime Hitlera, a zatim posle
rata u ime Isusa Hrista, a nacionalsocijalizam je imao isto pustono dejstvo na sve te mlade ljude
kao sada katolicizam. Mlad ovek, koji u svakom sluaju u tom gradu i tom predelu uvek odrasta
sam, udomauje se ni u ta drugo nego u jednu katoliko-nacionalsocijalistiku atmosferu i,
svejedno da li to eli da primeti ili ne, da li to zna ili ne, izrasta u toj katolikonacionalsocijalistikoj atmosferi. Kud god pogledamo, ne vidimo ovde nita drugo do katolicizam
ili nacionalsocijalizam i skoro u svemu u tom gradu i oblasti jedno takvo duhoometajue i
duhoistrebljujue i duhoubijajue katoliko-nacionalsocijalistiko, ovekomoree stanje. ak i uz
opasnost da me svi ti stanovnici s naonjacima* ponovo naine u najiskonskijem smislu rei
* Deo konjske opreme.

29

nemoguim i ludim, treba rei da taj grad, u stoleima prosto izanao od katolicizma a u
decenijama brutalno savladan od nacionalsocijalizma, ini svoje dejstvo. Mladi ovek, koji se
udomauje i razvija u njemu, u svom ivotu se skoro stoprocentno razvija u katolikog ili
nacionalsocijalistikog oveka, i tako je injenica da ako u tom gradu imamo posla s ljudima, onda
uvek imamo posla samo sa (stoprocentnim) katolicima ili sa (stoprocentnim) nacionalsocijalistima,
manjina koja ovamo ne spada je smena. Duh toga grada je dakle preko cele godine katolikonacionalsocijalistiki bezduh*, sve drugo je la. Leti se pod imenom Salcburkih sveanih igara u
tom gradu izigrava univerzalnost a sredstvo takozvane svetske umetnosti samo je sredstvo da se
preko tog bezduha kao perverzije prevari, kao to je u letima** ovde sve uvek samo varanje i
izigravanje i odsviravanje i odmiravanje, stanovnici toga grada u tim letima zloupotrebljavaju
takozvanu visoku umetnost ni za ta drugo nego za svoje proste poslovne svrhe, Sveane igre se
otvaraju da bi se mesecima pokrila kaljuga toga grada. Ali i to mora da ostane nagovetaj, ovde nije
mesto, a nije sad ni vreme za neku analizu koja bi se ticala tog celog ondanjeg i sadanjeg grada.
Milosti i istovremeno bistrine misli onome ko ikad naini takvu analizu! Tako je tokom stolea i u
nekoliko decenija bie toga grada postalo nepodnoljivo i moglo bi se ve okarakterisati kao
bolesno katoliko-nacionalsocijalistiko, u kome jo postoji samo katoliko-nacionalsocijalistiko.
Internat mi je svakodnevno s upeatljivom autentinou pokazivao to katolikonacionalsocijalistiko bie, odrastali smo duhovno prikljeteni izmeu katolicizma i
nacionalsocijalizma i najzad prignjeeni izmeu Hitlera i Isusa Hrista kao prevaua za
zaglupljivanje naroda. Prema tome valja biti na oprezu i ne dati se ni sa im preveslati, jer
umetnou da se svetu neto nafarba, o emu god da se radi, ovde se vlada kao nigde drugde, pa
ovde u zamku svake godine upadaju hiljade i desetine hiljada, ako ne i stotine hiljada. Takozvana
bezazlenost malograanina u stvarnosti je grub i nemaran pogrean zakljuak koji veoma esto
vodi direktno u svetski poremeaj i svetsko razaranje, kao to bismo morali znati. Ti ljudi kao
stanovnici ovoga grada nisu nita nauili iz sopstvenog iskustva, naprotiv. Smenjujui katolicizam,
nacionalsocijalizam ovde preko noi moe prei u vladajuu pojavu, taj grad ima za to sve
pretpostavke, i injenica je da danas imamo posla s jednom neprestano naruavanom ravnoteom
izmeu katolicizma i nacionalsocijalizma, u svakom trenutku moe se dogoditi da iznenada
prevagne nacionalsocijalistiki teg. Ali onaj ko izgovora tu misao koja injenino neprestano stoji
u salcburkom vazduhu, kao i kad izgovara druge opasne misli koje isto tako stoje u vazduhu,
proglaava se budalom, kao to se uvek budalom proglaava onaj ko izgovara ono to misli i osea.
A ovo ovde su nagovetaji oseanja i promiljanih misli koje su onoga ko ih belei neprestano,
uvek i u najmanju ruku u celoj njegovoj egzistenciji iritirale i onespokojavale, nita vie.
Gimnazija je uvek bila strogo katolika gimnazija, iako se sad posle njenog zatvaranja trideset i
osme i novog poetka etrdeset i pete iznova zvala Dravna gimnazija, ipak se cela austrijska
drava takoe uvek zvala katolika drava, i koliko se seam, svi profesori koji su nam predavali
bili su samo katolici mukarci, s jednim jedinim izuzetkom, a taj izuzetak je bio profesor
matematike, a u takvim kolama uvek se vie predaje katolicizam nego neto drugo, svaka struka
samo kao katolika, kao u vreme nacizma svaka struka samo kao nacionalsocijalistika, kao da bi
* Ungeist.
** Misli se na slacburko leto kao Sveane igre.

30

sve to je vredno znanja bilo samo nacionalsocijalistiko ili katoliko, i ako sam (u glavnoj koli)
bio podvrgnut nacistikoj istorijskoj lai i potpuno savladan tom istorijskom lai, sada sam (u
gimnaziji) bio podvrgnut katolikoj. Ali deda me je uinio otrouhim za tu injenicu pa nisam bio
inficiran, ma koliko za mene bilo teko da ne budem odjednom inficiran, dakle da ne budem iz
jednog trenutka u drugi (pred kraj rata) nacionalsocijalista, (posle zavretka rata) katolik, ili da u
najmanju ruku ne budem zaraen nacionalsocijalizmom kao kakvom zaraznom boleu, a
nacionalsocijalizam kao i katolicizam jesu zarazne bolesti, bolesti duha i nita drugo. Nisam bio
zaraen tim bolestima jer sam se dedinom predostronou imunizovao, ali patio od toga jesam,
kako je samo dete u mojim godinama od toga moglo da pati. I u mnogim Salcburanima uvek
iznova prepoznajem prefekta koji je za mene bio nacionalsocijalista i katolik u jednom, jedan
ljudski oblik kao duhovni stav koji je u Salcburgu daleko najraireniji i koji do danas potpuno
gospodari gradom. ak i oni koji se nazivaju socijalistima ovde dele to shvatanje koje uopte ne
moe da se sloi s branskim tlom, a tek pogotovo ne sa salcburkim* branskim tlom,
nacionalsocijalistike i katolike crte ujedno, u svakom sluaju ta je ljudska meavina kao takva
svakodnevno pred oima posetiocu i ona u svakom svom nainu delovanja demonstrira katolikonacionalsocijalistiki duhovni stav. Ali samo nagovetavam. Gimnazija, sada, za razliku od ratne
glavne kole, jedan precizno funkcioniui, ni sa im spolja neometani nastavni aparat bila je za
mene dobar primer za prouavanje duhovnih iznutrica celog salcburkog gradskog tela: kao i u
drugim gimnazijama prirodno je bio prisutan i duh prethodnih stolea koji se ovde posmatrau, a
pre svega aku jedne takve kole kao rtvi njenog sistema, dokumentovao u svakom trenutku i sa
svih moguih gledita. Dakle ta zgrada, koja je nekad bila stari univerzitet, sa svojim dugim
hodnicima i belo okreenim svodovima vie samostan nego kola, pri mom ulasku u Gimnaziju,
dakle u trenutku mog uzdizanja iz glavne kole, takozvane Andrejske kole, u najviu srednju
kolu, injeniki je izazvala u meni strahopotovanje i divljenje, i najednom mi je, primljenom u
to, s ovom preasnom zgradom oduvek povezano vie posveenje, posredovala saznanje i
doputala da oseam kako sam, svakodnevno ulazei u tu kolu i penjui se njenim mermernim
stepenicama, poput nje i sam sada neto vie. I koji mlad ovek, sasvim svejedno da li je samo
najednom stigao iz okolnih ulica ili kao ja iz uma i sa sela, ne bi bio bez ponosa pri svojim prvim
slubenim koracima aka u tom strogom zdanju iz koga je, kako se uvek kae, stoleima izlazila
elita zemlje. Ali strahopotovanje i u svakom sluaju visoko uvaavanje uskoro su bili razgraeni u
prvim nastavnim nedeljama, a ono to je pre mog ulaska u Gimnaziju za mene (kao i za mog dedu
koji je eleo taj ulazak!) bio veliki korak napred uskoro se ispostavilo kao veliko razoarenje.
Metode u toj zgradi koja se samosvesno zvala Gimnazija, i jo samosvesnije Dravna gimnazija, pa
se i danas tako zove, u osnovi su bile iste kao metode u Andrejskoj koli kao glavnoj koli, uvek s
visine gledanoj iz Gimnazije, i uskoro sam se kroz svoj posmatraki mehanizam i ovde u toj
gimnaziji u najkraem vremenu postavio neprijateljski spram svega. Profesori su bili samo
izvoai jednog pokvarenog i u osnovi uvek samo prema duhu neprijateljski nastrojenog drutva i
stoga su i sami bili pokvareni i neprijateljski prema duhu, a njihovi aci podravani da postanu isto
tako pokvareni i prema duhu neprijateljski nastrojeni odrasli ljudi. Nastava se sve vie udaljavala
od svakog prirodnog duhovnog razvoja, ukljeten u nepodnoljivoj stegi nastavnog rvnja koji je
* Misli se na pokrajinu Salcburg

31

istoriju kao mrtav predmet lano predstavljao i pridikovao kao ivotnu nunost, posmatrao sam
jedno iznova preduzeto razaranje u meni koje je bilo prekinuto sa zavretkom nastave u glavnoj
koli. Po drugi put sam uao u katastrofu, i poto sam vrlo brzo gimnaziju upoznao kao nita drugo
nego katastrofalnu maineriju sakaenja mog duha, ve u kratkom vremenu je sve u meni bilo
protiv te Gimnazije, uz to je dola i moja zlovolja prema stvarno titee uskovidom profesorskom
kolegijumu, koji je u celini bio izrod ve stoleima umalog naunog gradiva, a ubrzo sam ve
uvukao u sebe svoju zlovolju prema svim tim kolskim drugovima koji su upotrebljavali i
zloupotrebljavali svoje veliko- i malograanstvo kao oruje protiv svega, i s kojima nikad nisam
mogao da naem pravi kontakt, odvraen s jedne strane njihovim graanstvom, s druge strane i
obrnuto, oni su, odvraeni mojom nesumnjivo bolesnom zlovoljom prema njima (i njihovom
graanstvu) i prema svemu to je imalo veze s njima (i njihovim graanstvom) uskoro mene
iskljuili iz svog kruga, ponovo sam dakle bio upuen na sebe, u punoj odbrani na svim stranama,
te sam bio izolovan u stalnoj strepnji i strahu hranjenim tom neprekidnom spremnou na
odbranu. Ali to ne znai da sebi nisam mogao da pomognem, naprotiv, pod stalnim pritiskom ne
samo profesora nego i kolskih drugova iji je nasleeni milje bio potpuno suprotstavljen mom,
kako sam ve nagovestio, potpuno upuen na sebe a protiv svega, postajao sam jak i sve jai, to e
rei, vremenom se vie nisam dao napadati i vreati, ve sam sasvim jednostavno putao da sve ide
kako ide, uskoro ve svestan da u toj gimnaziji ne bi valjalo dugo ostati. Uskoro me vie nije
zanimalo ono to se predavalo u toj gimnaziji, pa su odgovarajue ispale i moje prve ocene.
Gimnaziju sam uskoro shvatao jo samo kao ikanu iz koje jo ne mogu da pobegnem, koju sam dakle morao da prolazim jo neko vreme, stvarno su me interesovali samo geografija kao savreno
beskoristan predmet, crtanje i muzika, a istorija je uvek bila predmet koji me je fascinirao, sve
ostalo sam primao s najveom nezainteresovanou, uskoro sam kolu instinktivno posmatrao jo
samo kao ono to za mene danas pri bistroj pameti jeste, ustanova za unitavanje duha. Ali ako
sam hteo da postignem neto u ivotu, to sam naravno eleo, morao sam da zavrim gimnaziju, to
mi se govorilo uvek i uvek iznova, i tako sam nastojao da savladam gimnaziju s najveom
nezainteresovanou i s najveom zlovoljom prema svemu s njom u vezi, to se meutim
pokazivalo kao sve bezizglednije, o emu pak jednu re nisam rekao dedi koji mije razjasnio da
moram da zavrim gimnaziju ako ne elim da dospem pod tokove drutva, a bio sam potpuno
svestan ta to znai, deda nije znao nita o mojoj skoro potpunoj neuspenosti u Gimnaziji, ega
sam se naravno stideo, u svojim redovnim odlascima kui svakih etrnaest dana nikad mu nisam
ni zucnuo o toj svojoj neuspenosti. Svakih etrnaest dana s prljavim rubljem u rancu kroz prozor
u hodniku, koji bi upravo za mene ostavljan otvoren, izlazio bih iz internata i ve pre tri ujutro
bio na putu kui, to e rei oko trinaest kilometara peke do granice koju sam prelazio u
praskozorje u blizini gostionice Vartberg, na pola puta izmeu Salcburga i Grosgmajna, svim
moguim prateim okolnostima isprepadan da me ne otkriju granini slubenici, svakih etrnaest
dana najpre kroz kao izumro, hladan, jo mrkli grad, kod Fihauzena se odvajajui ka umama, pa
kroz movaru iza Vartberga preko granice ka Marcolu i odatle ka Pidingu, jednom malom
bavarskom mestu, gde bih se, u posedu austrijske identifikacione karte s jedne strane i nemake
line karte s druge strane, ukrcao u voz kako bih se odvezao do Frajlasinga i odatle do Trauntajna.
Ti prelasci granice bili su nuni jer u Salcburgu nisam imao nikog ko bi mi oprao rublje, i nikog s
kim bih popriao, i zato jer mlad ovek kad god moe, ako je mogue uvek, odlazi do oveka koga

32

najvie voli i u koga ima najvie poveranja, to je bio moj deda, moja majka je takoe iveia u
Trauntajnu s mojom polusestrom i polubratom, decom moga staratelja, i s njenim muem, mojim
starateljem koji se u meuvremenu vratio iz rata, dakle u njegovom sluaju iz Jugoslavije. Vrlo
esto slobodnim vikendima odlazio sam kod ujaka koji je iveo u Salcburgu, doivotnog
komuniste i doivotnog pronalazaa kuhinjskih lonaca koji ne kipe, motora na vodu i tako dalje,
ali veinom kod dede i bake i kod majke u Trauntajn i Etendorf. Kad sam prelazio granicu na
nemaku stranu vadio sam nemaku linu* kartu, kad sam prelazio austrijsku ka Salcburgu,
austrijsku identifikacionu kartu, tako sam za vlasti imao dozvolu boravka u obe zemlje, pri emu
je tada bio strogo zabranjen svaki takozvani prekogranini saobraaj, i samo je detetu poput mene
u mojim godinama verovatno u to vreme bilo mogue da tako esto i skoro uvek spokojno prelazi
granicu subotom ujutro u jednom i nedeljom uvee u drugom pravcu. U internatu u kome su u to
vreme sem pitomaca, te dakle gimnazijalaca, na brizi bili i aci koji nisu pohaali gimnaziju i
mlae zanatlije, jednog dana sam upoznao mladia koji je iznenada opet iskrsao kao carinik ili
takozvani finansijski i koji me je otad, poto sam vie desetina puta prelazio takozvanu zelenu
granicu kod Vartberga, prevodio preko granice u Sizenhajmu, gde je bio stacioniran, pred oima
svojih austrijskih i bavarskih kolega a pod sledeim okolnostima: ve u petak uvee otpeaio bih
u Sizenhajm, do male kue kraj ume u kojoj je stanovao majstor stolar Alerberger koji je s mojim
ujakom bio u ratu u Norvekoj, u tabu generala Ditla, kako su uvek govorili, pa tamo bio
primljen, doekan vruim mlekom i stavljen u krevet iz koga me je budila majka majstora stolara
Alerbergera oko etiri ujutro. Ustao bih, dorukovao, pa se zaputio sam kroz umu do pogranine
kuice, zakucao na prozor, posle ega bi izaao mladi carinik ogrnut velikom pelerinom. Kako je
dogovoreno, odmah bih mu se pripio za lea i tako pod zatitom njegove pelerine bio preveden
preko malog sizenhajmskog graninog prelaza na nemaku obalu Salcaha, gde bi me spustio na
zemlju. Potom bih u umi, brzo se udaljivi od njega, otrao ka Ainringu, do eleznike postaje,
kako bih se odatle odvezao do Frajlasinga i dalje do Trauntajna, u nedelju uvee ceo postupak bi
se ponavljao u obrnutom pravcu, vreme mog dolaska u ainrinku umu bilo je precizno utanaeno
i uvek je timalo. Od mojih dede i bake, koji su stanovali na selu pa im je preostajalo, uvek sam
donosio takice za hleb za carinika kao finansijskog i njegovu pomo. Ali vie puta sam i ukeban a
jednom i uhapen, i stvarno, da li kao etrnaestogodinjak ili ve petnaestogodinjak, vie to ne
znam tano, kao zloinac u pomrini sproveden u marcolsku carinarnicu i otuda u valsersku
carinarnicu, morao sam da hodam kroz umu ispred graniara s otkoenom pukom, moje
uveravanje da nisam nita drugo nego zalutao gimnazijalac iz Salcburga nije nimalo koristilo. A
jednom su mog staratelja u Trauntajnu uhapsili Amerikanci, a da danima nije mogao da dozna
zbog ega, razlog je meutim bio taj to sam ja sam iz Austrije uvek nosio uza se u Nemaku ranac
pun pisama, a u tim pismima su bile najveim delom kesice saharina koji se mogao dobiti u
Austriji ali ne i u Nemakoj, u to vreme nije postojao nikakav potanski saobraaj izmeu
Nemake i Austrije. Poiljaoci su morali da alju svoje odgovore samo na nau, te dakle
trauntajnsku adresu moga staratelja kako bi njihova pota preko mene mogla da bude preneta za
Austriju. Moj staratelj je zaglavio etrnaest dana u trauntajnskom zatvoru zbog tog potanskog
saobraaja koji sam sprovodio izmeu Nemake i Austrije i obratno, i verovatno mi nikad nije
* Kennkarte, odnosno Identittskarte (u Austriji).

33

oprostio tu neprijatnost jer sam ja sam bio jedini pokreta i jedini odgovoran za taj skoro
dvogodinji potanski saobraaj. Ti prelasci granice bili su za mene neto najstranije u ivotu.
Jednom sam poveo sa sobom iz Trauntajna mog tada sedmogodinjeg polubrata i preveo ga preko
granice kod Marcola, a da majka i deda i baka o tome nisu nita znali, otkud mi je taj, mojima bez
sumnje odvratan postupak pao na pamet, ne znam, ali sam sa svojim malim bratom vrlo dobro i
neometano stigao preko granice i isporuio brata kod zapanjenog ujaka, jer ta bih radio s
polubratom u internatu? Verovatno sam se sledee subote s polubratom opet na crno vratio preko
granice u Trauntajn, posledice su sigurno bile strane. Vreme je bilo ispunjeno neugodnou i
neuraunljivou i neprestanom udovinou i nepoverljivou. Montenj pie kako je bolno
morati se zadravati na lenom mestu gde nas se tie i na nas se odnosi sve dokle na pogled see.
I dalje: moja dua je bila pokrenuta, o stvarima svog okruenja stvarao sam sopstveni sud i
preraivao ih bez tue pomoi. Jedno od mojih uverenja bilo je da istina ni pod kojim okolnostima
ne moe da podlegne prinudi i sili. I dalje: udim za tim da sebe spoznam, u kojoj meri, to mi je
svejedno, samo ako se stvarno zbiva. I dalje: ne postoji nita tee, ali i nita korisnije nego
samoopisivanje. ovek mora da se preispituje, mora samom sebi da zapoveda i da se postavlja na
pravo mesto. Uvek sam spreman za to, jer uvek opisujem sebe i ne opisujem svoja dela, nego svoje
bie. I dalje: poneki posao, ije otkrivanje zabranjuju pristojnost i razum, objavio sam za pouku
svetu. I dalje: uinio sam sebi zakon od toga da kaem sve to se usuujem da uradim, i raskrivam
ak i misli koje se zapravo ne mogu objaviti. I dalje: ako elim da upoznam sebe onda da bih sebe
upoznao kakav stvarno jesam, pravim o sebi popis. Ove i druge reenice, ne razumevajui ih, esto
sam sluao od dede, pisca, kad bih ga pratio u njegovim etnjama, voleo je Montenja, tu ljubav
delim s dedom. Vie nego kod majke, s kojom sam celog ivota imao teak odnos, teak, jer joj je
moja egzistencija na kraju krajeva uvek bila neshvatljiva i jer nikad nije mogla da se pomiri s tom
mojom egzistencijom, moj otac, seljaki sin i stolar, napustio ju je i nikad se vie za nju i mene nije
brinuo, pred kraj rata je, do danas mi nije poznato pod kojim okolnostima, poginuo, bio ubijen u
Frankfurtu na Odri, kako sam jednom uo od njegovog oca, mog dede s oeve strane, koga sam
video samo jedanput u ivotu, za razliku od oca koga nisam video ni uo nikad u svom ivotu,
uvek sam znao jedino za majku, koja je umrla od posledica rata u oktobru pedesete, kao rtva svoje
porodice koja ju je godinama slabila, pa napokon i do kraja stvarno ubila, vie nego kod majke s
kojom sam zaista celog ivota iveo zajedno samo uz najvee tekoe, a jo danas nemam
sposobnost da opiem njeno bie, uvek samo nesposobnost da ak i nagovestim njeno bie, da
makar samo priblino shvatim njen sadrajan, ali tako kratak, tek etrdesetestogodinji ivot, do
danas mi nije mogue da obetetim tu udesnu enu, dakle, vie nego kod majke koja je bila s
decom mog staratelja koji nikad nije bio moj ouh jer me nikad nije, tako glasi pravni izraz za taj
postupak, dao prepisati na sebe, koji je za mene doveka ostao samo staratelj, nikad nije postao
ouh, jo vie nego kod majke bio sam kod dede i bake jer sam tamo uvek nalazio naklonost i
razumevanje i shvatanje i ljubav to se za mene inae nije moglo nai nigde, pa sam odrastao
sasvim pod dedinom brigom i neprimetnim vaspitanjem. Moja najlepa seanja predstavljaju te
etnje s dedom, viesatna peaenja po prirodi i posmatranja nainjena tokom tih peaenja, koja je
malo po malo u meni razvio u umetnost posmatranja. Budan za sve na ta me je deda upuivao i
usmeravao, to vreme koje sam proveo s dedom smem da posmatram kao jedinu korisnu i za sav
moj ivot presudnu kolu, jer je on i niko drugi nego on bio taj koji me je uio ivotu i upoznao

34

me sa ivotom, tako to me je pre svega upoznao s prirodom. Sva moja znanja mogu se svesti na
tog u svemu za mene ivotno i egzistencijalno presudnog oveka koji je sam proao Montenjevu
kolu, kao to sam ja proao kroz njegovu kolu. Mom dedi su savreno bile poznate okolnosti i
prilike u gradu Salcburgu, jer su ga radi studija njegovi roditelji bili poslali u taj grad, poseivao je
semenite, ali je u tom zavodu u Pristerhausgase* morao da trpi pod istim uslovima kao ja preko
pedeset godina kasnije u mom internatu u ranentrase, i bio je izbaen i, tto je za tadanje
vreme, upravo pred samu prelomnicu stolea, bilo neto udovino, otiao za Bazel da tamo ivi
opasnu egzistenciju anarhista, kao Kropotkin, a zatim je kasnije sa svojom enom, mojom bakom,
dve decenije bio anarhist pod najstranijim okolnostima, uvek traen i esto hapen i zatvaran.
Hiljadu devetsto etvrte u Bazelu, usred tog vremena, roena je moja majka, a moj ujak kasnije u
Minhenu, gde su ti mladi ljudi bili zabasali, verovatno u bekstvu od policije. I taj njihov sin, moj
ujak, celog ivota je bio revolucionar, ve sa esnaest godina kao komunista u Beu mahom je bio
po zatvorima ili u bekstvu, ostao je celog ivota veran tom svom komunistikom idealu,
komunizmu kojim se bavio celog ivota, koji nikad ne moe postati stvarnost, koji uvek mora
ostati samo fantazija u takvim izvanrednim glavama poput moga ujaka i od koga takvi izvanredni
ljudi kao doivotno nesreni ljudi propadaju, i moj ujak je propao pod najstranijim i najtunijim
okolnostima. Ali i to, kao sve ovde zabeleeno, moe da ostane samo nagovetaj. Verovatno je
sopstveno iskustvo u Salcburgu kao studentskom gradu bilo razlog za elju i odluku mog dede da i
mene da u taj grad radi studija, ali nije predvideo da je i unuk u tom gradu osuen na neuspeh, ak
nije mogao da razume tu injenicu, ili je ipak razumeo, ali nije mogao da shvati, to mu je
verovatno bilo odvratno ponavljanje njegovog sopstvenog neuspeha. Verovatno je njegov cilj bio
da u unuku postigne ono to njemu samom nije bilo omogueno, da moe da zavri, apsolvira
redovne studije u Salcburgu, njegovom i mom zaviajnom gradu, bilo je bolno to sam morao da
ga razoaram. No nije li upravo njegova sopstvena kola u koju sam iao celo detinjstvo i ranu
mladost bila pretpostavka za taj neuspeh u Salcburgu? Ali deda jo nije ni slutio o, iako jo
nesprovedenoj, ono ipak predvidivoj injenici, da ja neu jo dugo ii u gimnaziju, jer moj
napredak tamo u osnovi nije bio nita drugo nego nazadak i jer sam, malo po malo, izgubio svaku
volju da ita vie uim u toj gimnaziji, od jednog odreenog trenutka mrzeo sam tu kolu i sve u
vezi s njom, i kolski gledano, bio sam izgubljen. Meutim u tom stanju, koje je postalo
nepodnoljivo, jo mnogo meseci i zapravo jo godinu i po dana terao sam se da pohaam
Gimnaziju, a istovremeno neprekidno poniavajue deprimiran od savrene ubeenosti u
bezizglednost napredovanja u njoj. Iao sam u tu zgradu na Zelenoj pijaci koja je za mene postala
nepodnoljiva u svim pojedinostima kao u svakodnevni pakao, a moj drugi pakao bio je internat u
ranenskoj, i tako sam se premetao iz jednog pakla u drugi, ne izlazei iz oajanja, a nisam imao
nikoga da ga bar malo upoznam s tim oajanjem. Moja baka, ki iz velikograanske salcburke
familije, iji su roaci svuda po Salcburgu imali i imaju svoje stare gradske kue, esto me je
bodrila da posetim te njene, pa dakle i moje roake, ali nisam se nikad poveo za tim bodrenjem,
preveliko je bilo moje nepoverenje prema svim tim poslovnim ljudima kao roacima da bi mi bilo
mogue da proem kroz njihove teke gvozdene kapije, da se izloim njihovoj neprekidnoj
razornoj znatielji, njihovom podozrenju, pa i ona sama, moja baka, esto i uvek iznova
* Semenina ulica.

35

izvetavala me je o svom odvratnom detinjstvu i mladosti u tom za nju nita drugo nego
odvratnom gradu, meu tim kao grad hladnim ljudima, kod kue je imala sve pre nego neko
radosno detinjstvo, i tako je, poto su je njeni roditelji, veletrgovinski brani par, kad je imala
sedamnaest godina udali za etrdesetogodinjeg imunog krojakog majstora, bilo samorazumljivo
to je preko noi raskinula taj nametnuti brak, iz koga je proizalo troje dece, i otila za mojim
dedom u Bazel, da bi ga, a on nije bio neki jednostavan ovek, pratila celog ivota, svoju je decu
ostavila, samo da ode od tog nevoljenog, njoj uvek neprijatnog brutalnog oveka, u tek dvadeset i
prvoj godini iz onog braka s troje dece koji nije bio nita drugo do posao. Baka je bila hrabra ena,
i kao jedina od svih nas celog ivota je imala neto kao neslomljenu ivotnu radost koja je onda
prestala prilino bedno u jednoj ogromnoj bolnikoj sobi s trideset ili vie napola zaralih
gvozdenih kreveta u Salcburkom sanatorijumu za ivano obolele. Video sam je jo nekoliko dana
pre njene smrti, izmeu tih mahnitih i ludih i potpuno bespomonih starih samrtnika, dodue jo
ujui, ali vie ne razumejui ta sam joj govorio, neprekidno je plakala, i ta poslednja poseta baki
moda mi je najtunije seanje uopte. Ali ona je imala neverovatno bogat ivot i s dedom i bez
njega prola je celu Evropu, znala je skoro sve gradove u Nemakoj i u vajcarskoj i u Francuskoj, i
niko u mom ivotu nije umeo da pria tako dobro i tako upeatljivo kao ona. Najzad, imala je
skoro osamdeset i devet godina, ali imao bih jo mnogo da saznam od nje, ona je najvie proivela,
a do kraja joj je bilo ostalo bistro pamenje. Grad, koji je bio i njen zaviajni grad, na kraju ivota
joj se pokazao na svoj najstraniji nain, konfuzni lekari su je strpali u bolnicu i napokon u
ludnicu, napustili su je svi, ali stvarno svi ljudi, svejedno da li roaci ili ne, zavretak u ogromnoj,
umiruima ispunjenoj, oveka nedostojnoj bolesnikoj dvorani. Tako su svi koji su mi bili najblii,
a oni su se svi s tla toga grada ili toga predela iznova vratili u tle tog grada ili tog predela, no moje
grobljanske posete majci, dedi i baki, ujaku, po sebi bez svrhe, samo su neuslieno seanje,
deprimacija koja oslabljuje i ini zamiljenim. Katkad mi proe kroz glavu da se okanem istorije
mog ivota. Ali ova javna izjava obavezuje me da nastavim putem koji je jednom zacrtan. Tako
Montenj. eznem za tim da me ljudi upoznaju; svejedno mi je koliko njih, samo ako se to zbiva
shodno istini; ili bolje reeno, ne udim ni za im, ali strepim vie od svega na svetu da budem
nepriznat od onih koji me znaju samo po imenu, pisao je Montenj. Usled svih pretpostavki koje
sam imao, gimnazija mi je postala nemogua ve pre nego to sam stupio a gimnaziju, i nikad nije
ni trebalo da stupim u gimnaziju, ali to je bila dedina elja, a tu sam elju hteo da ispunim, i
injenica je da sam najpre napregao sve svoje snage da je ispunim dedi, ne sebi, jer ja tu elju nikad
nisam imao, radije bih otiao u koji od mnogobrojnih radnih rvnjeva mojih roaka nego u
gimnaziju, ali naravno sledio sam dedinu elju, nisam imao utisak da samo zaobilazno preko
gimnazije mogu neto da postanem, koji utisak je, sasvim protivno sopstvenom miljenju, deda
odjednom imao, a kako su u svim vremenima od kad postoji gimnazija svi uvek mislili, istina je da
sam u gimnaziju ve stupio s apsolutnom izvesnou da u u njoj propasti, jedna takva u gimnaziji
vladajua nastavna maina mogla je imati samo razorno dejstvo na mene, te dakle na itavo moje
bie, ali za dedu je to morala da bude gimnazija jer je on sam pohaao samo takozvanu realku,
dakle ne neku humanistiku srednju kolu, ve samo takozvanu tehniku kolu, tako je unuk
trebalo da pohaa gimnaziju koju on, iz ko zna kojih razloga, nije smeo da pohaa. injenica da
sam stupio u gimnaziju i bio primljen kao redovan ak u gimnaziju, za dedu je bila od ogromnog
znaaja, sad je u meni postigao ono to sam nije mogao da postigne, sad sam takorei kroz njega

36

bio stupio na prvi bitan predstupanj takozvane obrazovane i time bolje egzistencije. Ali ve pri
ulasku u Gimnaziju sve mije u meni govorilo da tu, gde uopte ne pripadam jer su ve bile prisutne
sve pretpostavke protiv, moram propasti. Meutim, oni koji su pripadali u tu gimnaziju, a to su
bili priblino svi koji su u nju stupili, zaas su Gimnaziju mogli da posmatraju kao dom, dok sam ja
Gimnaziju mogao da posmatram kao instituciju i zdanje, nikada kao dom, naprotiv, ona je za mene
bila sveukupnost meni u svemu suprotstavljenog. Moji deda i baka kao i moja majka bili su
ponosni to sam sad pohaao Gimnaziju, dakle bio primljen tamo, gde se, kako sav svet misli, za
osam godina od jednog jo nita od oveka stvara obrazovan i bolje pozicioniran i istaknut i
izvanredan, u svakom sluaju neobian ovek, oni su pokazivali taj ponos, dok sam ja sam ve bio
uveren da je potpuno pogreno to sam stupio u gimnaziju, cela moja priroda je bila drukija,
nepogodna za gimnaziju. Upravo je moj deda morao znati da me je on sam, svojim upuivanjem,
uinio nepodobnim za jednu takvu kolu kao ivotnu kolu, kako sam sad najednom mogao da se
snaem u jednoj takvoj gimnaziji kad je ipak bila injenica da sam ceo svoj dotadanji ivot bio
vaspitavan u dedinoj koli, ba, i s najveom panjom s njegove strane, protiv svih
konvencionalnih kola. On je bio moj jedini uitelj koga sam priznavao, i u mnogom pogledu to je
do danas tako. Tako sama injenica da me je deda uopte dao u takozvanu viu* kolu i prepustio
Salcburgu, unuku nije mogla da znai nita drugo do izdaju, ali ja sam uvek sledio dedina uputstva
i uvek se pokoravao njegovim zapovestima, jedinom oveku koga sam ikad bezuslovno sledio i
ijim sam se zapovestima bezuslovno pokoravao. Tim to me je poslao u Salcburg i prepustio
internatu, i to me je poslao najpre u glavnu kolu a zatim u gimnaziju, nije bio konsekventan, i ta
inkonsekvencija je bila jedina koju je prema meni pokazao u celom svom ivotu, a bez sumnje je
bila ona koja je mene kao njegovog unuka morala najvie da uzdrma, jer je zaista imala pustono
dejstvo po mene i jer je bila savreno protivna svakom dedinom miljenju i svim mojim
oseanjima i samo poputanje predstavi jedne doivotne elje. Ali ta inkonsekvencija razjasnila mu
se kao zabluda za ivota i na najbolniji nain. Osnovne kole u Zeekirhenu na Walerzeu i u
Trauntajnu nisu me mogle ugroziti, jer uvek s dedom u blizini, i pod njegovim za mene uvek
prosveujuim uticajem, uopte nisam bio preputen tim osnovnim kolama kao elementarnim
kolama, i mogao sam ih proi s distance, pa nisu ostavile ni najmanje tete, meutim iznenadni
prelom u dedinom miljenju, da je odjednom za mene ipak neophodna jedna takozvana via kola,
u meni je ipak razorila mnogo, a vremenom gotovo sve. To je bila protivrenost u njemu. Sami
profesori bili su, kako sam oseao, siromani i poraeni duhovi, kako bi oni imali ta da mi kau?
Profesori su bili sama nesigurnost, inkonsekvencija i beda, kako bi to to su predavali, za mene
moglo da bude i od neznatne koristi? Deda me je vie od decenije uio fiziognomiku, sad sam
mogao da primenim tu svoju nauku, i rezultat je bio zastraujui. Ti ljudi, sami u strahu, s jedne
strane, od direktora (nicer), s druge strane, od svojih porodinih prilika na koje su bili doivotno
osueni, nisu imali ta da mi kau, i odnos izmeu njih i mene iscrpljivao se skoro potpuno u
uzajamnom preziru i mom stalnom kanjavanju, nije bilo rasprave da li je neopravdano ili ne, i na
koje sam se uskoro navikao, i uskoro se moja dua nala u trajnom stanju ponienja i ojaenosti.
Prezirao sam te profesore i vremenom sam ih samo jo vie mrzeo jer se njihova delatnost za mene
sastojala samo u tome to su svakog dana i na najbestidniji nain preko moje glave kao neiscrpnu
* Via u smislu: elitna, ne u smislu stepena u sistemu obrazovanja

37

kiblu istresali ceo opako smrdljivi istorijski izmet kao takozvano vie znanje, ni malo ne
razmiljajui o dejstvu tog postupka. Potpuno mehaniki i u uvenom profesorskom maniru i s
uvenom profesorskom tupavou razarali su poverene im mlade ljude kao ake svojim uenjem
koje nije bilo nita drugo do od dravne vlasti propisano razbijanje, razaranje i, u najzlonamernijoj
konsekvenciji, unitenje. Ti profesori nisu bili nita drugo do bolesnici, iji je vrhunac kao stanje
bolesti uvek bila nastava, i uvek su samo tupavci ili bolesnici kao tupavci i bolesnici gimnazijski
profesori, jer to to svakodnevno predaju i istresaju po glavama svojih rtava nije nita drugo nego
tupavost i bolest i u istini stoletno staro sagnjilo nastavno gradivo kao duhovna bolest, u kojoj
mora da se ugui miljenje svakog pojedinog aka. U kolama i pre svega u viim kolama kao
srednjim kolama priroda aka postaje nepriroda putem gnjilog beskorisnog znanja kojim se ti aci
neprekidno kljukaju, pa kad imamo posla s acima takozvanih viih kola, te dakle srednjih kola,
posla imamo jo samo s neprirodnim ljudima ija je priroda unitena u tim takozvanim viim
kolama kao srednjim kolama, takozvane srednje kole a pre svega gimnazije slue zapravo uvek
samo za istrebljenje ljudske prirode, i vreme je da se razmisli o tome kako se ti istrebljivaki centri
mogu ukloniti, pri emu bi se oni ipak morali ukloniti jer su davno prepoznati kao istrebljivaki
centri ljudske prirode i kao takvi su se dokazali, takozvane srednje kole bi valjalo ukinuti, svet bi
bio bolji od toga kad bi ukinuo takozvane srednje kole, gimnazije, vie* kole i tako dalje, i
koncentrisao se jo samo na elementarne kole i na visoke kole, jer elementarna kola ne razara
nita u mladom oveku, ne unitava nita u njegovoj prirodi, a visoke kole su za one koji su
podobni za nauku i koji su i bez takozvane srednje kole dorasli za visoku kolu, no srednje kole
bi valjalo ukinuti jer se veliki deo svih mladih ljudi u njima upropauje te mora da propadne. Na
nastavni sistem oboleo je tokom stolea i mladi ljudi koji se silom uteruju u taj nastavni sistem
zaraze se od tog bolesnog nastavnog sistema i oboljevaju u milionima, a na ozdravljenje nije ni
misliti. Drutvo mora da promeni svoj nastavni sistem ako eli da se promeni, jer ako ga ne
promeni i ne ogranii i velikim delom ne ukine, uskoro e se nai na svom sigurnom kraju. Ali
nastavni sistem mora temeljno da se promeni, nije dovoljno uvek iznova tu i tamo poneto
menjati, na naem nastavnom sistemu valja sve promeniti ako ne elimo Zemlju naseljenu jo
samo neprirodnim i neprirodom razorenim i unitenim ljudima. A najpre i pre svega valja ukinuti
takozvane srednje kole u koje se svake godine trpaju milioni i razboljevaju, razaraju i unitavaju.
Novi, obnovljeni svet, ako bi trebalo da ga bude, poznaje jo samo elementarnu kolu za mase i
visoku kolu za pojedince, oslobodio se vekovnog gra i ukinuo srednju kolu, te dakle i gimnaziju.
I ako takva asimetrija postoji onda je moemo shvatiti kao uzrok obistinjenja jednog i
neobistinjenja drugog, tako je razmiljao Vitgentajn. U uvek podjednako deprimirajuem ili
barem iritirajuem duhovnom ili oseajnom stanju ili duhovnom i oseajnom stanju koje me danas
trenutno spopadne kad stignem u taj grad, s onom naglou povreivanja svega u meni i posle
dvadeset godina, s kojom i igla barometra pada, pitam se o uzroku tog duhovnog ili oseajnog
stanja ili bolje duhovnog i oseajnog stanja. Nisam vie na to primoran a ipak uvek iznova (u
stvarnosti i u mislima) i esto ne znajui zato, u iekivanju, premda znam da tu nema ta da se
oekuje, iz jednog trenutka u drugi ulazim u :o duhovno i oseajno stanje koje ipak nije nita
drugo do pustono duevno stanje, iz iskustva sebi uvek iznova govorim, vie nee ui u to
* Oberschule - Via kola u smislu stepenice u sistemu obrazovanja, izmeu srednje i visoke kole

38

duevno stanje, dakle u taj grad, ni u stvarnosti, ni u mislima. Bistra glava i u njoj prema
mogunostima i nemogunostima oigledno egzaktno sprovedeno razmiljenje o predmetu te
arhitekture, bez ostatka poreklom i detinjstvom i mladou verovatno doivotno povezane sa
mnom, kao i prirode takoe bez ostatka povezane sa mnom, i obratno, nisu dovoljni da se
predupredi ta, svakom razumu protivna, ali posle kraeg ili dueg vremena redovno pojavna
duhovna slabost mog dolaska, ulaska, prispevanja iz bilo kog pravca u taj grad, te dakle u taj za
mene nita nego razoran, verovatno smrtonosan duhovni i duevni kovitlac i dakle duhovno i
duevno stanje. Ono to je do trenutka dolaska bilo lako i prozirno i u sadanjim godinama bez
daljeg podnoljivo, u trenutku dolaska vie nije lako, nego teko pritiska glavu, nije vie prozirno,
nego neprozirno i celim teretom porekla, koji i danas u mojoj glavi ne budi nita sem straha,
nepodnoljivo. Detinjstvo i mladost, koji su u svakom odnosu bili samo teki i vodili pravo u
depresivnu zbunjenost, sve skupa upravo u tim ovde nagovetenim godinama posledino najtei
razvoj - nita drugo nego do danas neprosveeno ukoravanje u svim situacijama kao haotino
oseanje. Grad detinjstva (i mladosti) nije doputen, jo uvek ulazim u njega nebranjene, ni za
najmanji otpor sposobne glave i savreno mu preputene due. Razmak od dvadeset godina u svim
moguim predelima i pravcima kao iskustvo, sve to sam u tom dvadesetogodinjem
meuvremenu kroz njega i uvek protiv njega, koliko znam, doiveo i studirao i energino
studirao, i iznova eliminisao, nema dejstva protiv tog duevnog stanja koje nastupa kad doem.
Doem li danas, oseam isto stanje, istu mrnju, isto neprijateljstvo, bespomonost, ojaenost;
zidovi su isti, ljudi su isti, atmosfera, ta atmosfera koja pritiska i ubija sve u bespomonom detetu,
ista je, ujem iste glasove, to su isti zvukovi, mirisi, iste boje, i sve skupa taj odmah po mom
dolasku iznova dejstveni, u odsustvu samo prividno prekinut proces bolesti, koji neprekidno
napreduje i protiv koga nema leka. U istini to je proces odumiranja koji je iznova otpoeo tek to
sam tu i inim prve korake, mislim prve misli. Iznova udiem taj, samo tom gradu odgovarajui
smrtonosan vazduh, ujem smrtonosne glasove, iznova idem gde vie ne bih smeo ii, kroz
detinjstvo i kroz mladost. Iznova sluam, protiv svakog razuma, prosta mnenja prostih ljudi,
govornik sam tamo gde ne bi trebalo da govorim, utalo, tamo gde ne bi trebalo da utim. Lepota
mog zaviaja, kao neto to ga je proslavilo, samo je sredstvo da se s nemilosrdnim intenzitetom
oseti njegova podlost i njegova neuraunljivost i strahovitost, njegova uskost i njegova manija
veliine. Vie nego sve drugo prouavam sebe, to je moja metafizika, to je moja fizika, sam sam
kralj materije koju razmatram i nikom ne polaem raun, veli Montenj. Dva su mi oveka, pre
svih drugih, ostala u seanju iz Gimnazije, dejom paralizom potpuno obogaljen kolski drug, sin
arhitekte koji je imao svoj biro u jednoj od starih zgrada na levoj obali Salcaha, u jednoj od onih,
sve do treeg i etvrtog sprata od vlage pocrnelih zgrada sa svojim visokim svodovima i metar
debelim zidovima, u kojoj sam veoma esto boravio radi matematikih vebi koje su mi ile bolje
zajedno s tim sakatim kolskim drugom, koji mi je bio oslonac i u nacrtnoj geometriji, nego da sam
ih radio sam, pa sam esto a najmanje jednom nedeljno bio u kui tog sakatog, i profesor geografije
Pitioni, taj mali, elavi, od glave do pete neugledan ovek koji je bio centar poruge i sprdnje svih
mojih kolskih drugova i zapravo cele Gimnazije, jer su se ak i profesori, kao njegove kolege,
egaili sa zaista runim Pitionijem koji je pod tom runoom patio kao niko, dok sam ja pohaao
Gimnaziju taj je Pitioni bio rtva poruge i sprdnje sviju, neiscrpan izvor izrugivanja i sprdaina i
taj mi je ovek, malo po malo, postao centar gimnazije uopte iz koga je uvek i danas posmatram, i

39

to je i ostao, s jedne strane, kao uasan primer spremnosti pojedinca na rtvu i celog jednog
drutva koje se brutalno, neprestano i bezbrino i bez razmiljanja ogreivalo o nekog takvog, s
drage strane, te dakle sveukupnost sposobnosti pojedinca za bol i patnju, s jedne strane, i
sveukupnost niskosti i prostote (njegovog) okruenja kao drutva, s druge strane. Bogalj kao sin
arhitekte, s jedne strane i Pitioni, s druge, za mene su bili dominantni ljudi kao figure Gimnazije,
upravo oni na kojima se svakodnevno na najdeprimirantniji nain pokazivala strahota jednog
bezobzirnog drutva kao kolske zajednice. Najednom (bogalj) kao i na drugom (Pitioni) u toj sam
koli neprekidno mogao da prouavam svakoga dana nove pronalaske svireposti drutva kao
kolske zajednice nad tom dvojicom, istovremeno bespomonost te dvojice u svakom sluaju uvek
i, s vremenom, sve katastrofalnije oteenih, sa svakim kolskim danom sve straniji proces
njihovog ve poodmaklog razaranja i unitenja. Svaka kola kao zajednica, a kao drutvo prema
tome i svaka kola, ima svoje rtve, a u moje vreme u Gimnaziji su rtve bila ta dvojica, arhitektov
bogalj i profesor geografije, sva niskost (drutva) i cela prirodna svirepost i gadost kao bolest te
zajednice svakodnevno se iskaljivala na toj dvojici, dovedena je kod te dvojice do eksplozije.
Njihova nesrea da su runi ili telesno nesposobnosti drutvo je, kao zajednica koja ne moe da
podnese takvu nesreu, svakodnevno iznova ismevalo i tim ismevanjem pretvorilo u sprdnju u
kojoj su se neprestano, im bi se ukazala prilika, zabavljali svi, aci kao i profesori, i ovde u
Gimnaziji, kao svuda gde su ljudi skupa, i pre svega gde su skupa u takvim zastraujuim masama
kao u kolama, nesrea pojedinca kao nesrea arhitektovog bogalja i nesrea profesora geografije
pretvorila se u nita drugo do u njihovu nisku zabavu kao gnusnu perverziju. I u Gimnaziji nije
bilo nikog ko ne bi uestvovao u toj zabavi, jer takozvani zdravi uvek svuda na svetu i u svako
vreme rado uestvuju, da li potajno ili ne, da li skroz otvoreno ili skroz iza svoje laljivosti, u toj, u
elom svetu u svim vremenima, kao ni jednoj drugoj omiljenoj zabavi na raun nesrenih, sakatih
i bolesnih. U jednoj takvoj zajednici i u jednoj takvoj kui uvek se odmah trai rtva pa se uvek i
nae, i ako rtva nije ve unapred na svaki nain uinjena takvom rtvom, za to se uvek pobrine
ta zajednica kao drutvo, pa i obratno, u jednoj takvoj kui kao gimnaziji (ili kao internatu). Nije
teko utvrditi na oveku takozvani duhovni ili telesni defekt pa tog oveka zbog tog defekta
uiniti centrom zabave celog drutva kao takve zajednice, tamo gde su ljudi, odmah se od jednog
pravi ruglo i neiscrpan izvor egaenja, pa bilo ono glasno, bilo tiho, bilo najsuzdranije i dakle
najbezglasnije. Drutvo kao zajednica nema mira dok jedan izmeu mnogih ili nekolicine nije
odabran za rtvu te je od tada postao onaj u koga svi i u svakoj prilici upiru prstom. Zajednica kao
drutvo pronalazi uvek najslabijeg pa ga beskrupulozno izlae svom podsmehu i svojim uvek
novim i sve stranijim torturama poruge i sprdnje, a najkreativnija je u iznalaenju takvih uvek
novih i sve vie povreujuih tortura poruge i sprdnje. Treba samo da bacimo pogled u porodice u
kojima uvek nalazimo rtvu takve sprdnje i poruge, tamo gde su tri oveka, jedan se ve rui i
potprda, a vea zajednica kao drutvo uopte ne moe da egzistira bez neke takve ili bez vie
takvih rtava. Drutvo kao zajednica crpi razonodu uvek samo iz mana pojedinca ili nekolicine iz
svoje sredine, to je neto to se da posmatrati itavog ivota, a rtve se iskoriuju sve dotle dok se
potpuno ne upropaste. A to se tie sakatog arhitektovog sina kao i profesora geografije Pitionija,
mogao sam da vidim do kog stepena niskosti moe ii sprdnja i poruga i unitavanje takvih rtava
drutva ili zajednice, uvek do krajnjeg stepena a veoma esto i preko tog krajnjeg stepena, tim to
se takva rtva bez daljeg ubija. A saaljenje za tu rtvuje takoe uvek samo takozvano i zapravo

40

nije nita drugo do loa savest pojedinca zbog naina delovanja i svireposti drugih u kome on
zapravo sudeluje kao akter s istim intenzitetom svireposti. Poteda je nedoputena. Kao to znamo,
primera svireposti i niskosti i bezobzirnosti u svrhu razonode drutva kao zajednice na takvim
njenim uvek skroz na skroz oajnim rtvama ima na stotine, hiljade, a to drutvo kao zajednica ili
obratno, zapravo na njima iskuava sve, i skoro uvek sve dotle dok te rtve nisu ubijene. Kao god u
prirodi, najpre se napadaju, izrabljuju i ubijaju i initavaju njeni slabi delovi kao slabe supstancije.
Ljudsko drutvo je u tom pogledu najniskije, jer je najrafiniranije. I stolea na tome nisu ni
najmanje promenila, naprotiv, profinjene su metode i time su postale jo stranije, infamnije,
moral je la. Takozvani zdrav u dui uvek se naslauje na bolesnom i sakatom, i u zajednicama i
drutvima uvek se svi takozvani zdravi naslauju na takozvanim bolesnima, sakatima. Svaki
jutranji dolazak Pitionija u Gimnaziju njegovom je pojavom odmah sa svom bezobzirnou
pokretao mainu za muenje i u toj maini za muenje ovek je imao da istrpi celo prepodne i pola
popodneva, a kada je izaao iz Gimnazije i otiao kui u Milnerhaupttrase, gde je stanovao, bilo je
to za njega ipak samo bekstvo iz jedne maine za muenje koja se zvala Gimnazija, da bi kod kue
opet kroio u drugu mainu za muenje, jer njegov dom, koliko znam, za Pitionija nije bio nita
drugo do strahota jer je taj ovek bio oenjen i imao troje ili etvoro dece, i esto pred sobom
vidim sliku kako Pitioni, subotom ili nedeljom popodne, gurajui ispred svoje ene deja kolica s
najmanjim i najmlaim detetom, ide svojim, jednim jedinim, putem oajanja. Bez krivice
doivotno kanjen svojom runoom, sazdan da bude izloen bezobzirnim oima drutva kao
zajednice ni za ta drugo nego za porugu i sprdnju, ve je bio roen kao nita drugo nego kao rtva
svog drutva. Kako sam jasno mogao da vidim, on se bio davno pomirio s tom svojom funkcijom,
naime da runoom i manom zabavlja drutvo. Uopte nije bio nita drugo ve samo rtva drutva,
kao to mnogi uopte nisu nita drugo ve samo rtve, jedino to to ne priznajemo i hinimo neto
sasvim drugo, a on je bio istaknut, verovatno najistaknutiji nastavnik geografije koga je Gimnazija
ikad imala, ako ne i najistaknutiji profesor uopte koga je ta kola imala, jer svi ostali bili su, i
upravo u svom bezgraninom zdravlju, nita nego proseni i tom oveku nisu bili dorasli ni u
emu. Veoma esto mislim na Pitionija ili ga sanjam i injenica je da je na njemu sve bilo
komino, ali ta njegova kominost bila je sasvim odreena veliina koja je zapravo strila u svemu
i nad svima u Gimnaziji. Posle zavretka nastave, kad su svi bili otili, kad je gimnazija ve bila
prazna, sakati arhitektov sin jo je ekao u svojoj (i mojoj) klupi. Osuen na skoro potpunu
nepokretnost, taj kolski drug je svakodnevno morao da eka na svoju majku ili sestru koje su mu
pomagale da se iskobelja iz klupe i sedne u svoja kolica, on se na tu proceduru odavno navikao.
Veoma esto, i ne samo iz razloga to sam sedeo kraj njega u klupi, prekraivao sam mu ekanje, a
to vreme mahom smo obojica koristili za razmenu vesti iz naih najuih ivotnih podruja, dakle
ja sam izvetavao o pomena vrednom iz internata, a on iz kue. Katkad bi njegova majka zakasnila,
a njegova starija sestra je dolazila i po ceo sat kasnije od dogovorenog, prirodno, ta ekanja
proticala su veoma sporo i veoma esto hteo sam da otrim otuda preko Zelene pijace i Dravnog
mosta u internat, ali moj kolski drug umeo je da me zadri svojim dokazima prijateljstva koji su se
ispoljavali u svemu bez izuzetka. Kad bi majka ili sestra stigle u uionicu da odvedu sina ili brata,
uvek bi gore stigle s gomilom povra ili voa kupljenog na Zelenoj pijaci koja se pruala upravo
ispod gimnazije, pa su veale povre i voe na invalidska kolica, dizale u njih bogalja i uz moju
pomo iznosile svog sina i brata, bogalja, sve skupa s kolicima i povrem i voem, iz uionice i niz

41

iroke mermerne stepenice. Ispred spomenika palim borcima na prvom spratu, odvojile bi se od
kolica s bogaljem koja su im postala preteka i pravile pauzu. Tu bih se mahom oprostio i otrao,
usled toga sam veoma esto stizao dockan u internat, oekivali su me jo samo hladno jelo i sva
perfektova strogoa. Ostali kolski drugovi bili su sinovi imunih poslovnih ljudi, kao sin vlasnika
cipelarske trgovine Denktajna ili sinovi lekara i bankara. Veoma esto danas stojim ispred kakve
radnje pa mi ime na portalu doe poznato, i pomislim, sa sadanjim vlasnikom iao sam u
gimnaziju. Ili itam u novinama o sudijama s kojima sam bio u gimnaziji, ili o dravnim tuiocima
ili o vlasnicima mlinova koji su bili u mom razredu, meu njima su i mnogi lekari, veina ih je sa
mnom ila u gimnaziju da bi postala ono to su bili njihovi roditelji, preuzeli su poslove i slube
oeva. Ali zapravo nijedan od njih mi nije ostao u seanju kao sakati arhitektov sin ije ime ne
pominjem. Taj sakati gimnazijalac i svom moguom runoom i kominou opremljeni profesor
geografije su oni na koje odmah pomislim, pomislim li na Gimnaziju. Ta zgrada, usred grada i time
usred najlepih arhitektura koje su ikad stvorene, malo po malo mi je postajala sve nepodnoljivija
i onda iznenada zaista nemogua. Ali pre nego to sam je konano i sopstvenom odlukom
napustio, a s njom zajedno i internat u ranenskoj, valjalo je izdraati jo mnogu nedau i nesreu.
Tad mi je izgledalo da sam ja trei u vezi s onom dvojicom na koje sam upravo mislio, na sakatog
arhitektovog sina i profesora geografije Pitionija, ali za razliku od njih dvojice kojima se njihova
nesrea videla na svemu bez izuzetka, moja sopstvena nesrea bila je skrivena duboko u meni, u
mom od prirode u sebe okrenutom biu, a prednost takovrsnog bia je da se njegova nesrea ne
poznaje, pa je time manje-vie neuznemiravano, dok druga dvojica, arhitektov sin i profesor
geografije Pitioni, nikad, celog svog ivota nisu bili ostavljani na miru, ja sam uvek mogao da
sakrijem svoju nesreu ispod povrine, da je uinim nevidljivom, i to sam bio nesreniji to se
manje od te nesree na meni i na (i u) mom biu videlo, i poto se moje bie nije promenilo, danas
je isto kao onda, skoro uvek mi uspeva da pokrijem svoje istinsko unutranje stanje jednim koje
pokazujem prema spolja, koje ne obavetava o mom injeninom unutranjem stanju, ta je
sposobnost veliko olakanje. Svakog dana ujutro odlazio sam dodue iz internata u ranenskoj u
Gimnaziju, ali znao sam da neu vie dugo ii tim putem, no o toj u meni ve najintenzivnije
promiljanoj misli nisam jo nikog obavetavao, naprotiv, sad sam nastojao da izazovem utisak kao
da je sve u redu, jer sam znao da je to svojevoljno, a posledice te predstojee odluke bile su mi sve
vie i vie ravnodune, razmiljao sam takoe kako moram povrediti dedu, napustiu gimnaziju te
dakle i internat i celo srednjokolsko vreme, iako u tom trenutku nisam jo sasvim tano znao na
koji nain i pod kojim injeninim okolnostima, jedino da vrsto stoji da e se to, za mene tolike
godine samo muno i poniavajue stanje zavriti. Moralo je pasti u oi da sam iznenada postao
disciplinovan i samo jo vrlo retko privlaio na sebe panju, prefekt i njemu nadreeni ika Franc
ve dugo nisu imali tekoa sa mnom, iznenada sam se potpuno potinio i ak napredovao u koli,
ali sve samo s izvesnou da e se to moje vreme muka uskoro okonati. Sada sam takoe esto
samovao i bavio se tom milju okonanja mog gimnazijskog vremena, penjao se na oba gradska
brda i tamo se gore satima, leei pod drvetom ili uei na stenama, predavao posmatranju grada
koji je najednom i za mene postao lep. Vreme muka srednjokolskog vremena za mene je sad bilo
jo samo pitanje kratkog, ako ne najkraeg vremena, iznutra sam to vreme muka ve ostavio za
sobom. Krajem etrdeset i este moji deda i baka i majka i staratelj s decom iznebuha su preko noi
stigli u Salcburg jer su izabrali da budu Austrijanci a ne Nemci, poto su na ultimatum nemakih

42

vlasti da ili preko noi prihvate nemako dravljanstvo ili da se takoe preko noi vrate u Austriju
odgovorili povratkom u Austriju te dakle u Salcburg. Da bih imao gde da ih doekam i primim, za
tri dana sam im pribavio stan u Milnu i tamo ih, u tom stanu, zabarikadirao, u strahu da e ih iz
stana proterati drugi beskunici. Koristei haotine prilike u koje smo svi bili gurnuti odlukom da
ostanemo Austrijanci i da ne postanemo Nemci, poto sam odavno napustio internat, jo neko
vreme sam iao u gimnaziju, a jednog dana sam, poto sam se odavno u sebi oprostio od gimnazije,
na polovini puta u Gimnaziju koji me je vodio kroz Rajhenhalertrase, stvarno odluio da umesto
u Gimnaziju odem na Biro rada. Biro rada mi je jo isto prepodne ugovorio kod trgovca ivotnim
namirnicama Podlahe u erchauzerfeldskom naselju gde sam stupio, ne rekavi mojima ni re, na
trogodinji zanat. Imao sam petnaest godina.

www.skripta.info

43