1

Edicija A
knjiga 27
Knut Hamsun (1859-1952) upoznao je 1894. svoju veliku ljubav, 25-godinju
Bergljot Beh, koja je tada bila udata, ali se razvela i 1898. se udala za
Hamsuna. On je tada napisao i posvetio joj ovaj roman, a 1902. su dobili
erku, kojoj su dali ime Viktorija. im se pojavila, ovaj povest jedne ljubavi
doivela je neizmeran uspeh, i do dan-danas ostala jedna najitanijih
Hamsunovih knjiga

Prvih 505 primeraka ovog izdanja numerisano je.

Primerak 001 odlazi u Mostar, kod Marka Tomaa, ije su pesme ponekad prekrasne
ljubavne povesti bez kraja.

Naslov originala
Knut Hamsun

VICTORIA
En kjrlighedshistorie

Naslov prevedenog izdanja sa engleskog jezika

Knut Hamsun

VICTORIA
Translated from the Norwegian by Oliver Stallybrass

urednik izdanja
Flavio Rigonat1

1 Prevodilac je, radi poreenja, imao u vidu i noviji prevod Viktorije sa norvekog na engleski, koji je
uradio Sverre Lyngstad.

Knut Hamsun

VIKTORIJA
povest jedne ljubavi

I
Mlinarev sin je hodao i razmiljao. Bio je snaan etrnaestogodinji deak, preplanuo od
sunca i vetra, obuzet najrazliitijim idejama.
Kad odraste radie u fabrici ibica. To je tako zanimljivo i opasno, niko se nee usuditi
da mu prui ruku, jer mu se moda zadrao sumpor na prstima. Zbog tog stranog zanata
uivao bi veliki ugled meu svojim drugovima.
Pogledom je traio svoje ptice u umi. Sve ih je poznavao, naravno, znao je gde su im
gnezda, razumeo je njihove povike i odgovarao im podraavajui ih. Ne jednom im je
donosio kuglice testa od brana iz oevog mlina.
Sva stabla kraj puta bila su mu dobri prijatelji. S prolea ih je kreio, a zimi im je bio
kao neki otac, oslobaao ih je snega koji im je povijao granje. ak i gore, u naputenom
kamenolomu granita, poznavao je svaki kamen: u mnoge je uklesao slova i znake,
uspravljao ih i postavljao kao vernike oko paroha.
U tom starom kamenolomu zbivale su se najudesnije stvari.
Skrenuo je i spustio se do potoka. Mlin je tutnjao, dizao je strahovitu buku. On je esto
tumarao tuda i glasno razgovarao sam sa sobom. Svaka kapljica u vazduhu imala je svoj
poseban mali ivot za priu, a dole kod brane voda je strmo padala kao jarko obojeno
tkanje, prostrto da se sui. U jazu pod vodopadom bilo je riba; esto je tu stajao sa svojom
udicom.
Kad odraste, postae ronilac. To je ono pravo: da probija sebi put sa palube broda, dole
u nepoznate zemlje i carstva gde se njiu ogromne arobne ume, a na najdubljem dnu
okeana lei zamak od korala. I s jednog prozora mae mu princeza i govori: Ui!
Onda je zauo svoje ime. Otac je stajao iza njega i vikao: Johanes!
Iz zamka su poslali po tebe. Treba da prebaci mlade na ostrvo.
Pohitao je. Podarena mu je nova i velika milost.
Gospodska vila je izgledala kao mali zamak, udesna usamljena palata u zelenom
predelu. Belo obojeno drveno zdanje sa mnogo prozora u niama i pod krovom, a kad god je
bilo gostiju, sa okrugle kule leprala je zastava. Svi su je zvali zamak. S jedne strane pruao
se zaliv, a sa druge se irila velika uma; u daljini se videlo nekoliko seoskih kuica.
Johanes je doekao mlade ljude na keju i pomogao im da uu u amac. Poznavao ih je
od ranije: deca iz zamka i njihovi drugari iz grada. Skoro svi su nosili duboke izme za
gacanje po vodi, ali su Viktoriju, koja je imala samo lagane baletanke i koja ionako nije
imala vie od deset godina, morali da prenesu na obalu kad su stigli do ostrva.
Da te prenesem? upitao je Johanes.

Pusti mene! rekao je gradski gospodin Oto, momak od oko petnaest leta, i uzeo je na
ruke.
Johanes je stajao i gledao kako je nosi na obalu i uo kako mu ona zahvaljuje. Onda je
Oto rekao preko ramena: A ti pazi na amac. Kako god da se zove.
To je Johanes, rekla je Viktorija. Da, on e paziti na amac.
Ostao je. A ostali su s korpama poli u dubinu ostrva da sakupljaju jaja. Stajao je neko
vreme i razmiljao; ba bi rado poao sa njima, mogli su jednostavno da izvuku amac na
obalu. Da nije previe teak? Nije bio previe teak. Uhvatio je amac i izvukao ga malo.
uo je smeh i razgovor mladog drutva koje se udaljavalo. Dobro, zbogom onda. A ba
su mogli i njega da povedu. Znao je gde se nalaze gnezda, mogao je da ih odvede tamo, do
duboko skrivenih rupa u stenama gde su se gnezdile morske ptice sa ubicama na kljunu.
Jednom je video i lasicu.
Ponovo je gurnuo amac u vodu i zaveslao ka drugoj strani ostrva. Kada se prilino
udaljio, zaustavio ga je uzvik: Veslaj natrag! Plai ptice.
Samo sam hteo da vam pokaem gde ivi lasica, zbunjeno je rekao. Priekao je malo.
A onda moemo da nadimimo zmijsku rupu Imam ibice.
Nije bilo odgovora. Okrenuo je amac, veslao natrag do mesta gde su pristali i izvukao
ga na obalu.
Kad odraste, kupie od sultana ostrvo i zabranie svaki pristup na njega. Njegove obale
uvae topovnjaa. Vae Velianstvo, javljaju mu robovi, nasukao se neki amac, razbija se o
greben, izginue mladi ljudi na njemu. Neka izginu! odgovara on. Vae Velianstvo, oni viu
upomo, jo uvek ih moemo spasti, a meu njima je i dama u belom. Spasite ih! gromkim
glasom nareuje on. Tada, posle mnogo godina, ponovo vidi decu iz zamka, a Viktorija mu
se baca pred noge i zahvaljuje mu to joj je spasao ivot. Nema zato da mi zahvaljuje,
uradio sam samo ono to se mora, kae on; slobodno etajte kud god vam je volja po mojoj
zemlji. A onda nareuje da se otvore kapije dvorca, i tamo se slui hrana iz zlatnih inija, a
trista tamnoputih robinja pevaju i igraju itavu no. Ali kada deca iz zamka pou natrag,
Viktorija nije u stanju i pada niice, jecajui pred njim u praini, jer ga voli. Dopustite da
ostanem, vae Velianstvo, ne odbacujte me, uzmite me za svoju robinju
On hitro polazi ka dubini ostrva, sav podrhtava od uzbuenja. Da, da, on bi spasao decu
iz zamka. Ko zna, moda su se do sada ve izgubili na ostrvu? Moda je Viktorija upala
izmeu dve stene i ne moe da makne? On treba samo da isprui ruku i spase je.
Ali kad je stigao, deca su ga zaueno gledala. Zar je ostavio amac?
Ti odgovara za amac, rekao je Oto.
Mogao bih da vam pokaem gde ima malina, promucao je Johanes.
Svi su utali. Onda je, u pravi as, Viktorija rekla:
Nije valjda? A gde?
Ali se gradski gospodin brzo snaao i rekao:
Sad ne moemo time da se bavimo.
Johanes je rekao:

A znam i gde ima koljki.

Opet utanje.
Ima li bisera u njima? upitao je Oto.
Zamislite kad bi ih bilo! rekla je Viktorija.
Johanes je odgovorio da ne zna; ali koljke lee daleko u moru, na belom pesku; treba ti
amac i mora da roni do njih.
I tako su ismejali ovaj predlog, a Oto je izgovorio: Da, ti mi ba lii na ronioca.
Johanes je poeo teko da die. Ako hoete, mogu da se popnem na ono brdo i
skotrljam veliku stenu u more, rekao je.
A zato?
Tek onako, samo da vidite.
Ali ni taj predlog nije prihvaen, i Johanes, postien, utonu u utanje. Onda je poeo da
trai jaja, daleko od ostalih, na drugoj strani ostrva.
Kada se celo drutvo ponovo okupilo dole kod amca, Johanes je imao mnogo vie jaja
od drugih. Paljivo ih je nosio u kapi.
Kako si uspeo da nae toliko jaja? upitao je gradski gospodin.
Znam gde su gnezda, radosno je odgovorio Johanes. Staviu ih sa tvojima, Viktorija.
Stani! uzviknu Oto. emu to?
Svi su ga pogledali. Oto je pokazao na kapu i rekao: Ko mi garantuje da je kapa ista?
Johanes nita nije rekao. Njegova je srea isparila. Polako je s jajima poao natrag
preko ostrva.
ta mu je? Kuda e? razdraeno je rekao Oto.
Kuda e, Johanes? dovikuje Viktorija i tri za njim.
On zastaje i tiho odgovara:
Da vratim jaja u gnezda.
Oni na trenutak stoje i gledaju jedno u drugo.
A popodne idem u kamenolom, dodao je.
utala je.
Mogao bih da ti pokaem peinu.
Ali ja se tako bojim, kae ona. Rekao si da je sasvim mrana.
Na to se Johanes, uprkos svom velikom jadu, nasmeio i odvano rekao:
Da, ali ja u biti s tobom.
Oduvek se igrao u starom kamenolomu. Ljudi su ga uli kako gore pria sam sa sobom
dok radi; ponekad je bio svetenik i drao slubu boju.

Mesto je ve odavno bilo naputeno, kamenje je obraslo mahovinom, a skoro svi

tragovi rupa od buenja i eksplozija su iezli. Ali mlinarev sin je imao tajnu peinu koju je
raistio i ukrasio sa mnogo vetine, i tu je bilo njegovo carstvo: bio je voa najdrskije
razbojnike bande na svetu.
On zvoni srebrnim zvonom. Neki kepec, patuljak sa dijamantskom kopom na kapi,
doskakue unutra njegov sluga. Kepec mu se klanja do zemlje. Kada doe princeza
Viktorija, uvedi je ovamo! glasno nareuje Johanes. Kepec se ponovo klanja do zemlje i
nestaje. Johanes se udobno protee na mekom divanu i razmilja. Tamo e je smestiti,
ponudie joj retka jela na srebrnim i zlatnim posluavnicima; razbuktala vatra osvetljavae
peinu; tamo u dubini, iza teke, zlatom protkane zavese od brokata, bie njena postelja, i
dvanaest vitezova uvae joj strau
Johanes je ustao, ispuzao iz peine i oslukuje.
Dole na stazi ukaju granice i lie.
Viktorija! dovikuje on.
Da, uje se odgovor.
On joj polazi u susret.
Mislim da neu smeti, kae ona.
On slee ramenima i odgovara:
Sad sam bio tamo. Odande dolazim.
Ulaze u peinu. On joj pokazuje da sedne na jednu stenu i kae:
Na toj steni je sedeo din.
O ne govori dalje, ne priaj mi nita Zar se nisi uplaio?
Ne.
Da, ali rekao si mi da on ima samo jedno oko; on je znai samo trol, a ne din.
Johanes se zamislio.
On je imao dva oka, ali je slep na jedno. Sam je to rekao.
ta je jo rekao? Ne, ne govori mi!
Pitao me da li bih hteo da sluim kod njega.
Ali ti nisi pristao? O dragi boe!
Nisam ni odbio. Nisam ba rekao da neu.
Ti si lud! Hoe da te zatvori u planinu?
Pa ne znam. I na zemlji je prilino loe.
ute. Onda Johanes kae:
Otkako su doli deaci iz grada, samo si sa njima.
Ponovo ute.
Johanes nastavi:
Svejedno, ja sam jai i mogu bolje da te podignem i iznesem iz amca nego iko od njih.
Siguran sam da bih mogao da te nosim sat vremena. Vidi.
8

On je podie. Ona mu obavija ruke oko vrata.

Dobro, ali sad me spusti da se ne umori.
Spustio ju je.
Ona kae: Ali i Oto je jak. On se tukao i sa odraslim ljudima.
Johanes sumnjiavo pita:
S odraslima?
Da, rekao mi je. U gradu.
ute. Johanes razmilja.
Ma dobro, kae. Onda je sve gotovo. Znam ta u.
ta e?
Stupiu u slubu kod dina.
Ti mora da si lud, potpuno si lud! govori Viktorija.
Ma ba me briga, uradiu to.
Viktorija pokuava da smisli neki izlaz.
Da, ali on se moda uopte nee vratiti?
Vratie se, kae Johanes.
Ovamo? odmah pita ona.
Da.
Viktorija ustaje i polazi ka izlazu iz peine.
Hajde da izaemo odavde.
Ne moramo da urimo, kae Johanes, i sam prebledevi. Nee se vratiti do uvee. On
dolazi oko ponoi.
Viktorija se umirila i htela ponovo da sedne, ali je Johanes bio skoro preplavljen
atmosferom uasa koju je sam stvorio. Peina mu je odjednom postala suvie opasna, pa
govori:
Ako zaista hoe napolje, ima tamo jedan kamen koji hou da ti pokaem, sa tvojim
imenom na njemu.
Ispuzali su iz peine i pronali kamen. Viktorija je ponosna i ushiena, a Johanes tako
dirnut time da bi mogao da zaplae.
Kada bude ponekad gledala u taj kamen, sigurno e se setiti i mene kad ne budem tu
pomislie neto lepo, kae on.
Da, kae Viktorija. Ali ti e se vratiti, zar ne?
Ko zna. Ne, ne verujem.
Poli su kui. Johanes samo to ne plae.
Zbogom onda, kae Viktorija.
Otpratiu te jo malo.

Njegova su oseanja uasno povreena njenim nemilosrdnim zbogom u najranijem

moguem trenutku, i srce mu je ispunio gnev.
On naglo zastaje i s opravdanom ozlojeenou govori: Moram neto da ti kaem,
Viktorija: nikada nee nai nekoga ko e biti tako dobar prema tebi kao to bih ja bio.
Samo to hou da ti kaem.
Ali i Oto je dobar, kae ona.
Da, da, uzmi ga onda.
utke hodaju dalje.
Ja u se u svakom sluaju lepo provesti, ne brini. Ti i ne zna kakvu u nagradu dobiti.
Ne, ta e dobiti?
Polovinu carstva. Samo za poetak.
Stvarno e to dobiti?
A onda dobijam princezu.
Viktorija zastaje.
To nije valjda istina?
Tako je on rekao.
ute. Onda Viktorija kae:
Pitam se kako li ona izgleda.
Blagi boe, ona je lepa od svakog na svetu. Svako to zna.
Viktorija je potpuno pobeena.
Znai s njom e biti? pita ona.
Sigurno, kae on. Tako to ide.
Kad je video da to Viktoriju zaista pogaa, dodaje: Moda u se jednom vratiti da
odem na izlet natrag na zemlju.
Ali nemoj nju da vodi, moli ona. ta e ti ona ovde?
O da, mogu i sam da doem ako hou.
Obeava?
Dobro, obeavam. Ali ta to tebi uopte znai? Zaista ne vidim ta to tebi znai.
Nemoj tako da govori, kae Viktorija. Sigurna sam da joj nisi toliko drag kao meni.
Njegovo mlado srce treperi od ushienja. Zbog njenih rei bi u zemlju da propadne od
radosti i stida. Gleda na sve strane osim u nju na to ne moe da se usudi. Podie prut sa
zemlje, zubima guli koru i iba se njim po ruci. Na kraju zvidukanjem pokuava da prikrije
svoju zbunjenost.
Dobro, mislim da bih morao kui, kae.
Zbogom onda, kae ona i prua mu ruku.

10

II
Mlinarev sin je napustio dom. Dugo je bio odsutan, iao je u kolu i toliko je toga uio,
porastao je visok i jak, a iznad gornje usne dobio je malje. Grad je bio tako daleko, a put
tamo i ovamo bio je toliko skup da je tedljivi mlinar mnoge godine ostavljao svog sina
tamo, i leti i zimi. A on je stalno uio.
Ali sada je bio odrastao ovek od osamnaest ili dvadeset godina, tu negde.
I tako je jednog prolenog popodneva siao s parobroda na obalu. Na zamku je bila
istaknuta zastava zbog dolaska sina koji je istim brodom stizao kui na raspust; na keju ga
je ekala koija. Johanes je skinuo kapu i naklonio se gospodi i Viktoriji. Kako je Viktorija
visoka porasla! Nije ni primetila njegov pozdrav.
Ponovo je skinuo kapu i uo kako ona pita svog brata: Reci mi, Ditlef, ko je to to
pozdravlja?
Brat je odgovorio:
To je Johanes, mlinarev Johanes.
Jo jednom ga je pogledala, ali sada je on bio suvie zbunjen da bilo ta kae.
Johanes je poao kui.
Kakva smena kuica! Morao je da se sagne da bi proao kroz vrata. Roditelji su izneli
pie u njegovu ast. Preplavila su ga oseanja: sve je bilo tako dirljivo i milo, otac i majka
sede kose i dobrog srca, doekali su ga tako jednostavno, pruali su mu ruke i poeleli
dobrodolicu kui.
Jo iste veeri proetao je naokolo i proverio sve, obiao mlin, kamenolom, jaz sa
ribama, nostalgino oslukivao poznate ptice koje su ve svijale svoja gnezda u drveu, i
skrenuo do ogromnog mravinjaka u umi. Mravi su otili, mravinjak je izumro. Kopao je po
njemu, ali nije bilo nikakvih znakova ivota. Dok je tako lunjao, primetio je koliko je drvea
poseeno u umi koja je pripadala zamku.
Prepoznaje li ita? u ali je pitao otac. Jesi li pronaao svoje stare ptiice?
Ne prepoznajem ba sve. uma se proredila.
To je gospodska uma, rekao je otac. Nije na nama da brojimo njihova stabla.
Svakome moe da ustreba novac, a gospodi treba najvie.
Dani su dolazili i prolazili, blagi, mili dani, ispunjeni sreom usamljenosti i nenim
uspomenama iz detinjstva povratak nebu i zemlji, vazduhu i brdima.
Hodao je putem koji je vodio ka zamku. Tog jutra ga je ujela osa i gornja usna mu je
bila oteena; ako ikog sretne, naklonie se i produie dalje. Nikog nije sreo. U blizini zamka
video je jednu gospou i duboko joj se naklonio u prolazu. To je bila Viktorijina majka.
Oseao je kako mu srce lupa, kao i uvek kada je prolazio pored zamka. U njegovoj krvi je

11

ostalo potovanje prema velikoj kui s mnogobrojnim prozorima i strogoj, otmenoj linosti
njenog gospodara.
Krenuo je putem ka pristanitu.
Iznenada je naiao na Ditlefa i Viktoriju. Bilo mu je neprijatno, mogli su da pomisle da
je iao za njima. Osim toga, imao je oteenu gornju usnu. Usporio je korak, neodluan da li
da produi. Hodao je dalje. Ve izdaleka se naklonio i skinuo kapu, koju je zadrao u ruci
kad je prolazio pored njih. Oboje su nemo odgovorili na pozdrav i polako proli. Viktorija ga
je sasvim otvoreno pogledala; izraz lica joj se malo promenio.
Johanes je produio do pristanita; neki nemir ga je obuzeo, oseao je neku napetost u
hodu. O, koliko je Viktorija porasla, postala je mlada ena, lepa nego ikad. Obrve su joj se
gotovo sastavljale, kao dve nene barunaste trake. Njene tamnoplave oi postale su
tamnije nego pre.
Vraajui se kui, uputio se stazom koja je vodila kroz umu, podalje od poseda koji je
pripadao zamku. Niko nee moi da kae kako on ide za decom iz zamka. Popeo se na breg,
izabrao jedan kamen i seo. Ptice su divlje i strasno pevale, mamile su i traile jedna drugu,
letele naokolo sa granicama u kljunu. U vazduhu se oseao sladunjav miris zemlje,
pupoljaka koji su se otvarali, i trulih stabala.
Ali naao se ba na Viktorijinom putu; evo dolazila je u susret iz suprotnog pravca.
Obuzeo ga je bespomoan gnev, poeleo je da je daleko odatle; ovog puta je morala
pomisliti da ju je pratio. Da li da je opet pozdravi? Moda je mogao da gleda na dragu
stranu, a imao je i taj ujed ose.
Ali kad se dovoljno pribliila, ustao je i skinuo kapu. Ona se nasmeila i klimnula
glavom.
Dobro vee. Dobrodoli kui, rekla je.
Ponovo se inilo da joj usne malo podrhtavaju, ali se brzo pribrala.
Moda izgleda malo udno, ali nisam znao da u te ovde sresti.
Ne, odgovorila je, naravno da niste. To je bio neki moj hir, tek tako mi je dolo da
ovamo doem.
Ah! Pa on je nju oslovio sa ti.
Koliko ostajete kod kue? upitala je.
Do kraja raspusta.
S mukom joj je odgovarao, ona je odjednom postala tako strana. Zato onda razgovara
s njim?
Ditlef kae da vam ba dobro ide, Johanese, da ste tako uspeni na ispitima. I kae mi
da piete pesme. Da li je to istina?
Premestio se s noge na nogu i kratko odgovorio:
Ma da. To svi rade.
Sada e ona ubrzo da ode, jer nita nije rekla.
Da ne veruje, danas me ujela osa, rekao je, pokazavi joj svoja usta. Zato ovako
izgledam.
12

Toliko ste dugo odsutni da vas ni ose ne prepoznaju.

Bilo joj je sasvim svejedno da li mu je neka osa izobliila lice ili ne. Dobro. Ona je stajala
i na ramenu vrtela crveni suncobran sa pozlaenom drkom, kao da joj je samo to neto
znailo. A ipak je on vie nego jednom nosio milostivu gospoicu na svojim rukama.
Ja ne prepoznajem ose, odgovorio je. Nekad su mi bile prijatelji.
Ali dublji smisao ovih rei nije dopro do nje; nita nije odgovorila. Pa ipak je u tome
bilo dubokog smisla.
Nita ne prepoznajem ovde. ak je i uma poseena.
Kao da se malo trgla.
Onda moda ne moete da piete poeziju ovde, rekla je. Zamislite kada biste mogli
meni da napiete neku pesmu. Ma o emu ja govorim? Vidite i sami koliko malo znam o
tome.
Nemo je pogledao u tlo, ozlojeen. Pravila je budalu od njega, govorei tako sa visine i
ekajui da vidi kako e to delovati. Da izvini, nije on provodio sve svoje vreme u pisanju,
itao je vie od mnogih
Dobro, valjda emo se opet sresti. Zbogom dotle.
On je skinuo kapu i udaljio se, ne odgovorivi.
Kad bi znala da su sve njegove pesme bile upuene njoj i nijednoj drugoj, svaka od njih,
ak i ona posveena noi, ak i pesma posveena duhu movara! Ali to ona nikada ne treba
da sazna.
U nedelju je Ditlef pozvao Johanesa da poe s njim na ostrvo. Znai opet u da budem
vesla, pomisli on. Poao je. Na pristanitu je bilo nekoliko ljudi u nedeljnoj etnji; inae je
sve bilo tako mirno pod toplim suncem. Iznenada su iz daljine doprli zvuci muzike, preko
vode i ostrva; potanski brod je pravio veliki zaokret ka pristanitu, a na njegovoj palubi
svirao je orkestar.
Johanes je odreio amac i seo za vesla. Bio je u odsutnom, uljuljkanom stanju, taj
velianstveni dan i muzika sa broda tkali su pred njegovim oima veo od cvea i zlatnog
klasja.
Zato Ditlef ne dolazi? Eno stoji na obali i posmatra ljude i brod, kao da nikuda i ne ide.
Johanes pomisli: neu vie da sedim za veslima, izlazim. Poeo je da okree amac.
Odjednom je neto belo promaklo u njegovom vidnom polju i zauo je pljusak;
oajniki krici oglasili su se sa broda i obale, a mnotvo ruku i oiju pokazivalo je mesto gde
je ta bela stvar iezla. Istovremeno je i muzika prestala.
Johanes se u trenutku stvorio tamo. Radio je potpuno instinktivno, bez misli ili jasne
odluke. On nije uo majine krike gore sa palube: Moje dete! Moje dete! Nije vie video
niije lice. Bez odlaganja je skoio sa amca i zaronio.
Nakratko je nestao na minut; tamo gde je skoio voda kao da je kljuala i ljudi su
shvatili da on roni. Sa broda su i dalje dopirali prestravljeni krici.

13

Onda je izronio dalje od mesta nesree. Prodorni uzvici i besni upereni prsti govorili su
mu: Ne, ne tamo, ovde je to bilo, ovde!
I ponovo je zaronio.
Usledio je novi interval mune neizvesnosti i neprekidnih jauka i krenja ruku ene i
oveka na palubi. Jo neko je skoio sa broda, krmano, bez kaputa i cipela. Pretraivao je
mesto na kome je dete potonulo i sada su svi polagali nade u njega.
Onda se Johanesova glava ponovo pojavila nad vodom, jo dalje, mnogo dalje. Bio je
izgubio kapu, glava mu je blistala na suncu kao glava foke. Oigledno se borio s neim, teko
je plivao, jedna ruka mu je bila zauzeta. Trenutak docnije drao je neto ustima, veliki
sveanj u zubima; to je bilo dete. Zapanjeni uzvici dopirali su sa broda i kopna; ak i
krmano mora da je to uo, jer je pomolio glavu iz vode i pogledao naokolo.
amac je odvukla struja, ali je Johanes najzad stigao do njega, ubacio dete, a onda se i
sam popeo unutra; sve bez ijednog trenutka oklevanja. Videlo se kako se naginje nad
devojicom i bukvalno joj kida haljinicu na leima; onda je dohvatio vesla i ludakom
brzinom zaveslao ka brodu. Kad su dete prihvatili i izvukli na palubu, sa svih strana su se
oglasili trijumfalni usklici.
Zato ste je traili tako daleko? pitaju ga.
Poznajem morsko dno ovde. A tamo ide struja. Znao sam to.
Jedan ovek se probija na tu stranu broda, bled kao smrt, iskrivljenog osmeha,
trepavice su mu natopljene suzama.
Doite na palubu! poziva. Hteo bih da vam zahvalim. Dugujemo vam neizmernu
zahvalnost. Samo na trenutak.
I ovek se uklanja sa ograde, potpuno beo u licu.
Vrata na boku broda se otvaraju i Johanes izlazi na palubu.
Nije se dugo zadrao gore; dao je svoje ime i adresu, jedna ena ga je zagrlila; bledi,
unezvereni gospodin gurnuo mu je svoj sat u ruku. Onda je uao u kabinu gde su dva
oveka bila nagnuta nad davljenicom; rekli su: Evo dolazi sebi, osea se puls! Johanes je
pogledao u plavokosu devojicu u kratkoj haljinici, pocepanoj na leima. Tada mu je neko
stavio eir na glavu i izveli su ga napolje.
Potpuno je odsutno odveslao do obale i izvukao amac. uo je novo ura i onda se
muzika sveano oglasila kad je brod zaplovio. Talas ushienja, neko svee i slatko oseanje
preplavilo ga je od glave do pete; smeio se, usne su mu se pomerale.
Znai nita od izleta danas, rekao je Ditlef. Izgledao je nezadovoljan.
Viktorija je bila tu; prila je i rekla:
Jesi li ti lud! On mora pravo kui da se presvue.
O, kakav neverovatan dogaaj u njegovoj devetnaestoj godini!
Johanes je poao kui. U uima mu je jo uvek odzvanjala muzika i to glasno ura; silno
uzbuenje gonilo ga je sve dalje. Proao je pored kue, stazom kroz umu sve do
kamenoloma. Tu je izabrao lepo osunano mesto gde je seo. Odea se isparavala na njemu.
Neobuzdan i radostan nemir naterao ga je da ustane i hoda naokolo. Srce mu je kiptelo od

14

sree. Pao je na kolena i vrelim suzama zahvaljivao bogu za taj dan. Ona je stajala tamo, ula
je usklike. Idite kui i obucite suvu odeu, rekla je.
Seo je i samo se smejao i smejao, van sebe od radosti. Da, ona je videla kako je to izveo,
taj podvig, ponosno je gledala kada je spasavao devojicu. Viktorija, Viktorija! Kad bi znala
da je on potpuno njen, u svakom trenutka njegovog ivota! Hteo je da joj bude sluga i rob,
da ramenima kri put pred njom. I da ljubi njene cipelice i vue njena kola, i za vreme
hladnih dana loi njenu pe, da pozlaenim drvima loi njenu pe, o Viktorija!
Osvrnuo se oko sebe. Niko ga nije uo, bio je sam. Drao je dragoceni sat, on je kucao,
radio je.
Hvala ti, hvala za ovaj blagosloveni dan! Milovao je mahovinu na kamenju i opalo
granje. Ipak, Viktorija mu se nije nasmeila; ali to nije bio njen stil. Samo je stajala na keju,
daak rumenila preleteo joj je preko obraza. Moda bi primila taj sat da joj ga je dao?
Sunce se sputalo i bivalo je hladnije. Postao je svestan da je mokar. Skoio je, lak kao
pero i otrao kui.
U zamku su bili letnji gosti, drutvo iz grada, bilo je plesa i muzike. Zastava je ve
nedelju dana leprala na okrugloj kuli.
Seno je ostalo napolju umesto da bude uneto; veselim gostima trebali su konji, pa je
seno ostalo. Ostale su nepokoene i velike livade, jer su ljudi bili zauzeti kao koijai i
veslai, a trava je ostavljena da propadne.
A u utoj dvorani muzika nije prestajala
Tih dana je stari mlinar zaustavio mlin i zakljuao ga. Opametio se: ranijih godina
dogaalo se da dou horde tih gradskih veseljaka i luduju s njegovim vreama ita. Jer noi
su bile tako tople i svetle, a njihovim ludorijama nikad kraja. Jednom je, u svojoj mladosti,
neki bogati dvorski komornik doneo u koritu itav mravinjak i ostavio ga u mlinu. Sada je
komornik u ozbiljnim godinama, ali njegov sin Oto i dalje dolazi u zamak i uveseljava se na
vrlo udan nain. O njemu se tota moglo uti
Topot kopita i glasovi u umi. Mladi ljudi su jahali naokolo; konji iz zamka bili su
blistavi i razigrani. Jahai su doli do mlinarevih vrata, lupali su bievima u njih i hteli da
ujau unutra. Vrata su bila tako niska, ali oni su hteli da ujau unutra.
Dobro vee, dobro vee, vikali su. Doli smo da vas pozdravimo.
Mlinar se ponizno smejao toj obesti.
Onda su sjahali, privezali konje i pokrenuli mlin.
Prazan je, povikao je mlinar. Unitiete ga.
Ali u zagluujuoj buci niko ga nije uo.
Johanes! povikao je mlinar iz sveg glasa u pravcu kamenoloma.
Johanes je doao.
Unitie mi kamenje u mlinu, vikao je otac i pokazivao tamo.

15

Johanes je polako prilazio grupi. Bio je strahovito bled, a ile su mu nabrekle na

slepoonicama. Prepoznao je Ota, komornikovog sina, u kadetskoj uniformi; uz njega su bila
jo dvojica. Jedan od njih se nasmeio i pozdravio ga da bi ga umirio.
Johanes nita nije rekao, nije mahao rukama, samo je iao dalje, pravo ka Otu. U tom
trenutku je ugledao dve jahaice kako dolaze iz ume; jedna je bila Viktorija. Bila je u
zelenom jahaem kostimu, na beloj kobili iz zamka. Ostala je u sedlu, i upitnim pogledom
posmatrala itavu scenu.
Johanes je promenio pravac, popeo se na nasip i otvorio branu; buka se polako stiala,
mlin je stao.
Oto je povikao:
Ne, pusti ga da radi! Pusti mlin da radi, uje li me?
Jesi li ga ti ukljuio? upitala je Viktorija.
Nego ta, odgovorio je smejui se. Zato sad stoji? Zato da ne radi?
Zato to je prazan, rekao je Johanes teko diui i gledajui pravo u njega. Razumete
li to? Mlin je prazan.
Bio je prazan, uje li, ponovila je Viktorija.
Otkud bih ja to znao? rekao je Oto, smejui se. Zato je prazan, ba bih voleo da
znam. Zar nema ita u njemu?
Hajde uzjai! prekinuo ga je jedan od drugova da bi okonao stvar.
Uzjahali su. Jedan od njih se izvinio Johanesu pre nego to je odjahao.
Viktorija je poslednja otila. Kad je malo odmakla, okrenula je konja i vratila se.
Molim vas zamolite svog oca da oprosti zbog ovoga, rekla je.
Bilo bi ispravnije da je gospodin kadet sam to uinio, odgovorio je Johanes.
Naravno. To se podrazumeva. Ali on se uvek ludira Odavno vas nisam videla,
Johanes?
U neverici je pogledao navie u nju. Zar je zaboravila prolu nedelju, njegov veliki dan?
Video sam vas u nedelju na pristanitu, rekao je.
Da, naravno, odmah je rekla. Kakva srea to ste mogli da pomognete krmanou pri
spasavanju. Pa vi ste valjda nali devojicu, zar ne?
Duboko uvreen, kratko je odgovorio:
Da. Mi smo nali devojicu.
Ili ste to, produila je ona, kao da se neeg prisetila, ili ste to vi sami? Mada je
svejedno. Dobro, nadam se da ete poruiti ono svome ocu. Laku no.
Klimnula je glavom, nasmeila se, zategla uzde i odjahala.
Kad je Viktorija nestala iz vida, Johanes je poao za njom u umu, uzrujan i gnevan.
Zatekao ju je kako stoji sama kod jednog drveta. Naslonila se na stablo i jecala. Da li je pala?
Da li se povredila?
Priao je i upitao: Da li vam se neto desilo?

16

Pola je jedan korak ka njemu, rairivi ruke, i gledala ga, srena. Onda je stala, spustila
ruke i rekla:
Ne, nita mi se nije desilo; sjahala sam i pustila kobilu da ide napred Johanese,
nemojte me tako gledati. Stajali ste kod mlina i gledali me. ta hoete?
Promucao je:
ta hou? Ne razumem
Kako ste iroki ovde, rekla je, iznenada spustivi svoju aku na njegovu. Tako ste
iroki tu, u runom zglobu. I tako ste preplanuli od sunca, kao orah
Pokrenuo se da uhvati njenu aku. Ali ona je skupila haljinu i rekla:
Ne, nita mi se nije desilo. Htela sam samo da proetam do kue. Laku no.

17

III
Johanes se vratio u grad. A godine i dani su prolazili, dugo nemirno vreme ispunjeno radom
i snovima, uenjem i stihovima. Dobro mu je ilo: napisao je pesmu o Ester, jevrejskoj
devojci koja je postala carica Persije, koja je bila odtampana i ak plaena. Jo jedna
pesma, Lavirint ljubavi, stavljena u usta monaha Venta, uinila je njegovo ime poznatim.
Da, ta je ljubav? Vetar koji apue u ruama ne, uta varljiva svetlost u krvi. Dance
macabre, kome su primorana da se pridrue ak i najstarija i najkrhkija srca. Ona se irom
otvara dolasku noi kao bela rada, a zatvara se od daha i umire od dodira kao anemona.
Takva je ljubav.
Ona moe da uniti oveka, i nanovo ga podigne i preporodi. Danas moe da voli mene,
sutra tebe, a ve sutra uvee nekog stranca, toliko je nestalna. Ali moe i da bude vrsta kao
nesalomiv peat, moe neugasivo da plamti do samrtnog asa. Kakva je onda ljubav?
O, ljubav je letnja no sa zvezdanim nebom i mirisom na zemlji. Ali zato navodi
mladog oveka da ide tajnim stazama, zato navodi starca da stoji na vrhovima prstiju u
samotnoj sobi? Ah, ljubav pretvara ovekovo srce u bogat i bestidan vrt gde rastu
tajanstvene, razbludne peurke.
Zar nije ona ta koja navodi monaha da se nou uunja u bate okruene visokim zidom
i gleda u prozore iza kojih neko spava? Zar nije ona ta koja sluuje monahinju i princezi
pomrauje razum? Ona nisko obara kraljevu glavu, tako da njegova kosa isti prainu po
drumu dok on sebi apue bestidne rei i smeje se i plazi jezik.
Takva je ljubav.
Ne, ne, ona je ipak sasvim drugaija od svega na svetu. Ona dolazi na zemlju jedne
prolene noi kada mladi ugleda dva oka, dva oka. On gleda, on vidi. On ljubi usta, i to je
kao da su se dva svetla susrela u njegovom srcu, sunce koje sija ka jednoj zvezdi. Pada joj u
zagrljaj i nita vie ne vidi i ne uje na itavom svetu.
Ljubav je prva boja re, prva misao koja je prola njegovim umom. Rekao je: Neka
bude svetlost i bila je ljubav. I sve to je stvorio bilo je dobro, i hteo je da sve ostane takvo
kakvo je. A ljubav je bila izvor svega, vladarka svega; ali svi putevi ljubavi prekriveni su
cveem i krvlju, cveem i krvlju.
Septembarski dan.
Ta zabaena ulica bila je njegovo etalite kojim se slobodno smucao kao po svojoj
sobi, jer nikad nikog nije sreo, i s obe strane su bili vrtovi i drvee sa crvenim i utim liem.
Zato li je Viktorija prolazila tuda? ta ju je dovelo ovamo? Nije se varao, to je bila ona;
moda je ona prola sino kad je pogledao kroz prozor.

18

Srce mu je silovito tuklo. uo je da je Viktorija u gradu; ali ona se kretala u krugovima

zatvorenim za mlinarevog sina. On nije viao Ditlefa.
Pribrao se i krenuo prema dami. Zar ga nije prepoznala? Hodala je, ozbiljna i
zamiljena, glava joj se ponosno uzdizala na vitkom vratu.
Pozdravio ju je.
Dobro vee, tiho je odgovorila.
Nita nije ukazivalo da e zastati, i on je nemo proao pored nje, noge su mu
podrhtavale. Na kraju male ulice okrenuo se i poao natrag, kao i obino. Gledau u plonik,
pomislio je, samo u plonik. Tek posle desetak koraka pogledao je ispred sebe.
Zastala je pred jednim izlogom.
Da li da mugne u prvu ulicu? Zato ona stoji tamo? Izlog je bio bedan, mali izlog u
kome je izloeno nekoliko crvenih sapuna, prekrupa u tegli, i neto starih potanskih
maraka na prodaju.
Moda bi mogao da produi jo desetak koraka i onda se vrati.
Tada je pogledala u njega i naglo mu pola u susret. Hodala je hitro kao da je sakupila
hrabrost, a glas joj je bio isprekidan kad je progovorila. Nervozno se nasmeila.
Dobro vee. Ba lepo to vas vidim.
Boe, kako mu se srce otimalo; nije kucalo, treperilo je. Hteo je da kae neto, usne su
mu se mrdale, ali nikakav zvuk nije izaao. S njene odee se irio miris, s njene ute haljine,
moda s njenih usta. U tom trenutku nije stekao nikakav odreen utisak o njenom licu, ali
prepoznao je njena skladna ramena i video njenu dugu, uzanu aku na ruici suncobrana.
To je bila njena desna aka. Na njoj je bio prsten.
U prvim trenucima nije razmiljao o tome, nita loe nije slutio. Kako je skladna bila
njena aka!
Ve sam punih nedelju dana u gradu, nastavila je, ali nigde vas nisam videla. U
stvari, videla sam vas jednom, na ulici; neko je rekao da ste to vi. Tako ste visoki!
On je promrmljao:
Znao sam da ste u gradu. Ostajete li due?
Samo nekoliko dana. Ne, neu dugo. Moram opet kui.
Hvala vam to se popriali sa mnom, rekao je.
utali su.
Znate, izgleda da sam se izgubila, konano je progovorila. Kod komornika sam u
kui. U kom je to pravcu?
Otpratiu vas ako dopustite.
Poli su zajedno.
Da li je Oto kod kue? upitao je, tek da neto kae.
Da, kod kue je, kratko je odgovorila.

19

Iz jedne kapije je izalo nekoliko ljudi, nosili su klavir i zakrili prolaz. Viktorija je
zakoraila u stranu i naslonila se levom rukom i nogom na svog pratioca. Johanes ju je
pogledao.
Oprostite, rekla je.
Taj dodir je u njemu izazvao prijatno uzbuenje, na trenutak je osetio njen dah na
svom obrazu.
Vidim da nosite prsten, rekao je. Nasmeio se, pravei se ravnoduan. Moda bih
mogao da vam estitam?
ta li e odgovoriti? Prestao je da die, nije gledao u nju.
A vi? odgovorila je. Zar vi nemate prsten? Ne? Sigurna sam da mi je neko rekao
Sada toliko toga ujemo o vama u novinama, mislim.
Napisao sam nekoliko pesama, rekao je. Ali ne verujem da ste ih videli.
Zar to nije bila cela knjiga? ini mi se da
Da, bila je i jedna knjiica.
Stigli su na jedan trg. Ona nije urila, iako je pola kod komornika. Sela je na klupu, a
on je stajao pred njom.
Odjednom mu je pruila ruku i rekla:
Sedite i vi.
I tek kada je seo pustila mu je ruku.
Sad ili nikad! pomislio je. Ponovo je poprimio aljiv i ravnoduan ton; smekao se,
gledao u prostor. Dobro.
Da, da, znai vereni ste i to neete ak ni da mi kaete. Meni, svom najbliem susedu
kod kue.
Razmiljala je.
To nije ba ono o emu sam danas htela da razgovaram sa vama, rekla je.
Istog trenutka je postao ozbiljan i tiho rekao: Da, da, sve mi je to sasvim jasno.
utali su.
Onda je ponovo poeo:
Naravno, oduvek sam znao da ne vredi da se mislim, da nisam ja taj koji Ja sam bio
samo mlinarev sin, a vi Sve je to tako kako je I nije mi jasno odakle mi hrabrost da sedim
ovde s vama i govorim o tome. Morao bih da stojim pred vama, ili da kleim. To bi bilo
ispravno. Ali eto I sve te godine koje sam bio odsutan. Kao da sam sad odvaniji, znam da
vie nisam dete, i znam da ne moete da me poaljete u zatvor, ak i da hoete. Zato se
usuujem da vam to govorim. Ali nemojte se ljutiti na mene, jer je onda bolje da uutim.
Ne, molim vas govorite. Recite ta hoete da kaete.
Smem li? ta hou da kaem? Ali zar nema toga to bi va prsten mogao da mi
zabrani?
Ne, tiho je rekla, on vam nita ne zabranjuje. Nita.
Molim? ta je sad ovo? Bog vas blagoslovio, Viktorija, ja mora da se varam?
20

Skoio je i nagnuo se da joj pogleda u lice. Ili taj prsten nita ne znai?
Sedite.
Seo je.
Ah, kad biste samo znali koliko sam mislio na vas; dragi boe, da li je u mom srcu ikad
bila neka druga misao! Od svih ljudi koje sam ikad video ili sam uo za njih, samo ste vi
postojali. Ni na ta drugo nisam mogao da mislim osim: Viktorija je najlepa i najbolja i ja
je poznajem! Gospoica Viktorija tako sam uvek mislio o vama. A sasvim sam dobro znao
da vam niko ne moe biti dalji od mene; ali znao sam da postojite to za mene nije bila
mala stvar znao sam da ste tamo, da diete, i moda me se ponekad setite. Naravno da me
se niste seali; ali sam mnoge veeri sedeo ovde i mislio da me se moda ponekad setite.
Tada su se preda mnom otvarale kapije neba, i ja sam pisao pesme za vas i kupovao cvee
za vas i nosio ga kui i stavljao u vaze. Sve moje pesme bile su vama upuene, tek poneka
nije, a te nisu objavljene. Ali verovatno niste ni te objavljene itali. Sada sam poeo jedan
vei rad. Boe, kako sam vam zahvalan potpuno me ispunjavate, vi ste sva moja radost.
Uvek, u svakom trenutku dana ili noi, neto to vidim ili ujem podseti me na vas. Napisao
sam vae ime na tavanici, vidim ga kad leim; ali devojka koja mi sreuje sobu to ne vidi,
napisao sam ga sitnim slovima, samo za sebe. I uvek mi donosi radost.
Ona se okrenula, otkopala haljinu na grudima i izvukla neki papir.
Gledajte! rekla je, duboko udahnuvi. Isekla sam je i sauvala. I ne krijem pred vama
da je itam nou. Tata mi je prvi pokazao, pa sam prila prozoru da je proitam. Gde je? Ne
mogu da je naem, rekla sam listajui novine. Ali ve sam je bila pronala i proitala. I bila
sam tako srena.
S papira je dopirao miris njenog tela; sama ga je otvorila i pokazala mu, jednu od
njegovih ranih pesama, etiri kratke strofe upuene njoj, devojci na belom konju. To je bio
iskren, vatren izliv samog srca, krik koji se nije mogao priguiti, svetleo je sa hartije kao
zvezde u sutonu.
Da, rekao je, to sam ja napisao. Davno je to bilo, jedne noi kada su topole utale
pred mojim prozorom. Zar ete je zaista sauvati? Hvala! Jo je uvate. O! ushieno je
uzviknuo, i onda proaptao: Kad pomislim da sedite tako blizu mene. Oseam vau ruku
pored svoje, oseam vau toplinu. esto sam bivao sam i mislio na vas, i drhtao od
uzbuenja; ali sada ne drhtim. Kada sam poslednji put bio kod kue i tada ste bili lepi, ali
sada ste jo lepi. To su vae oi i vae obrve, va osmeh ne, ne znam, to je sve, sve u vezi
sa vama.
Ona se smeila i gledala ga poluzatvorenih oiju, blistavim tamnim plavetnilom ispod
dugih trepavica. I taj topli sjaj njene koe. Kao preplavljena radou, nesvesno je pruila
ruku ka njemu.
Hvala! rekla je.
Ne, Viktorija, ne zahvaljujte mi, rekao je. Cela njegova dua izlila se ka njoj, hteo je da
kae vie, jo vie; smeteni uzvici doprli su sa njegovih usana, kao da je pijan. Da, ali
Viktorija, ako sam vam imalo drag Ne znam, ali recite da je tako, ak i ako nije. Molim vas!
Ah, obeavam vam, postau neko, neto veliko, moda neto jedinstveno. Vi ne znate za ta
sam sve sposoban; ponekad mislim o tome i svestan sam da u sebi nosim ogroman svet koji

21

samo eka da ga ostvarim. To esto struji iz mene, nou etam gore-dole po sobi,
preplavljen vizijama. U susednoj sobi je ovek koji ne moe da spava, on kuca u zid. Pred
zoru on besan ulazi u moju sobu. Ali to uopte nije vano, on me ne brine; jer kada tako
dugo mislim na vas, to je kao da ste tamo sa mnom. Odlazim na prozor i pevam, nebo se
belasa, napolju ume topole. Laku no! kaem dok se novi dan raa. To vama govorim. Sada
ona spava, mislim; laku no, i bog je blagoslovio! Tada leem u krevet. I tako to ide, iz noi u
no. Ali nikada nisam pomislio da ste tako divni kao to jeste. Od danas u vas ovako
pamtiti kad odete takvu kakva ste sada. Pamtiu vas tako jasno
Zar ne dolazite kui?
Ne. Nisam jo spreman. Da, dolazim. Sad u doi. Nisam jo spreman, ali ta s tim. Da li
kod kue jo uvek ponekad etate po vrtu? Izlazite li ikad uvee? Mogao bih da vas vidim,
da vam moda kaem dobro vee, nita vie od toga. Ali ako sam vam imalo drag, ako
moete da me podnesete, da me istrpite, onda recite Uinite mi tu radost Znate, ima
jedna palma koja cveta samo jednom u ivotu, i ta palma ivi sedamdeset godina talipot
palma. Ona cveta samo jednom. Sada ja cvetam. Da, zaradiu neto novca i doi u kui.
Prodau to to sam napisao; piem neto veliko i sad u ga prodati, odmah sutra, to to sam
zavrio. Dosta u dobiti za to. Da li biste voleli da doem kui?
Da.
Hvala vam, hvala! Oprostite mi ako se suvie nadam, suvie verujem, to je tako
udesno da bi ovek poverovao. Ovo je najsreniji dan u mom ivotu
Skinuo je eir i spustio ga pored sebe.
Viktorija se osvrnula. Jedna gospoa je dolazila ulicom, a neto dalje jedna ena s
korpom. Uznemirila se, izvadila sat.
Morate li da poete? upitao je. Recite neto pre no to odete, dajte da ujem va
Volim vas, sad znate. Samo od vaeg odgovora zavisi da li u Potpuno sam u vaim
rukama. ta kaete?
utala je.
On je oborio glavu.
Ne, nemojte rei! molio je.
Ne ovde, rekla je. Rei u vam kad stignemo tamo.
Poli su.
ula sam da ete se oeniti devojicom, devojicom koju ste spasli kako se zove?
Mislite na Kemilu?
Kemila Zajer. ula sam da ete se oeniti njom.
Stvarno ste to uli? Ona je jo dete. Bio sam kod nje kui, veliko i lepo mesto zamak
kao va; esto sam iao tamo. Ali ona je jo dete.
Ona ima petnaest godina. Upoznala sam je, etale smo zajedno. Izuzetno mi se dopala.
Ba je ljupka.
Ja se neu oeniti njom, rekao je.
Tako znai.
22

Pogledao ju je. Preko lica mu je prela senka.

Ali zato to sad govorite? Da li hoete da mi skrenete panju?
Hodala je brzim koracima i nita nije rekla. Stvorili su se pred komornikovom kuom.
Uhvatila ga je za ruku i povela ga kroz kapiju i uz stepenice.
Neu unutra, rekao je, zauen i pomalo zadivljen.
Zazvonila je, onda se okrenula ka njemu, grudi su joj podrhtavale.
Volim vas, rekla je. Shvatate li? Vi ste taj koga volim.
Odjednom ga je hitro povukla tri-etiri stepenika nie, zagrlila ga i poljubila. Stajala je
drhtei, priljubljena uz njega.
Vi ste taj koga volim, rekla je.
Gore su se otvorila vrata. Odvojila se i ustrala uz stepenice.

23

IV
Blii se jutro; dan se pomalja, plaviast, kolebljiv septembarski dan.
Iz bate dopire blago utanje topola. Prozor se otvara, ovek se naginje i peva. Samo je
u koulji, gleda u svet kao poluodeveni ludak koji je pobudalio jer se itave noi opijao
sreom.
Odjednom se okree od prozora i gleda ka vratima; neko je kucao. Slobodno! vie on.
Jedan ovek ulazi.
Dobro jutro! kae on posetiocu.
To je stariji ovek; bled je od gneva i nosi lampu, jer je jo uvek mrak.
Hteo bih jo jednom da vas priupitam, gospodine Miler, gospodine Johanes Miler,
smatrate li ovo razumnim? ogoreno muca ovek.
Ne, odgovara Johanes, u pravu ste. Pisao sam, tako je glatko ilo, sve sam ovo
napisao, imao sam sree noas. Ali sada sam zavrio. Zato sam otvorio prozor i malo sam
pevao.
Vi ste urlali, kae ovek. Nikada jo nisam uo da neko tako glasno peva, razumete
li? I to usred noi.
Johanes uzima hartije sa stola, punu aku velikih i malih listova hartije.
Pogledajte! uzvikuje. Kaem vam, nikada mi jo nije ilo tako lako. Bilo je kao duga
neprekidna munja. Video sam jednom munju kako seva du telegrafske ice; boe, izgledala
je kao ognjena traka. E, tako su mi ideje navirale noas. ta da radim? Ne verujem da ete se
i dalje ljutiti kad ujete celu priu. Sedeo sam tu i pisao, vidite, nisam se mrdao mislio sam
na vas i samo sam mirno sedeo. A onda je doao trenutak kada sam se zaboravio, morao
sam da dam sebi oduka, pa sam jednom ili dvaput preao preko sobe. Bio sam tako
srean.
Ove noi vas nisam toliko uo, kae ovek. Ali potpuno je neoprostivo da u ovo doba
otvarate prozor i tako galamite.
Da, da, u pravu ste, to je neoprostivo. Ali sad sam vam objasnio. Nikada jo nisam
doiveo takvu no, shvatate li. Neto mi se jue desilo. Izaao sam na ulicu i sreo svoju
radost, svoju sreu, o, ujete li, sreo sam svoju zvezdu, svoju sreu. A onda, znate, ona me je
poljubila. Usne su joj bile tako crvene i ja je volim, poljubila me i opila. Da li su vam usne
ikad toliko drhtale da niste mogli da progovorite? Ja nisam mogao da progovorim; srce je
uinilo da mi itavo telo podrhtava. Otrao sam kui i zaspao; seo sam na ovu stolicu i
zaspao. A onda sam se uvee probudio. Dua je uzbueno igrala u meni i poeo sam da
piem. I ta sam pisao? Evo ta! Bio sam preplavljen udesnim i blistavim mislima, nebesa
su se otvorila, dua mi je plivala u toplom letnjem danu, dobio sam vino od jednog anela,
ispio sam ga jako, opojno vino, pio sam ga iz biljurnog pehara. Da li sam uo otkucaje
sata? Ili video da je lampa dogorela? Boe, kad biste samo hvalili! Sve sam to jo jednom

24

proiveo, ponovo sam hodao sa svojom ljubljenom istom ulicom i svi su se okretali za njom.
Otili smo u park, sreli smo kralja, od radosti sam do zemlje skinuo eir pred njim i kralj se
okrenuo za njom, za mojom ljubljenom, jer je tako visoka i lepa. I opet smo se vratili u grad,
i sva su se kolska deca okretala za njom, jer je ona tako mlada i nosi svetlu haljinu. Onda
smo doli do kue od crvene cigle i uli unutra. Poao sam za njom uz stepenice i hteo da
kleknem pred njena stopala. Tada me je zagrlila i poljubila me. Sve se to dogodilo sino,
tako skoro. Da me upitate ta sam napisao, napisao sam dugu neprekidnu odu radosti, srei.
Bilo je kao da srea naga i nasmejana lei preda mnom i doziva me.
Sluajte, ja zaista ne elim da nastavim ovaj razgovor s vama, razdraeno i klonulo
kae ovek. Poslednji put sam progovorio s vama.
Johanes ga zadrava na vratima.
Priekajte malo. O, trebalo je da vidite kako vam se lice ozarilo. Video sam to kad ste
se okrenuli; to je bila lampa, bacila je odsjaj sunca na vae elo. Niste bili vie toliko ljuti,
video sam. Otvorio sam prozor, znam, i preglasno sam pevao. Bio sam sreni brat svih ljudi.
Tako to ponekad biva. Ponese te. Trebalo je da se prisetim da jo spavate
Ceo grad jo spava.
Da, rano je. Hteo bih da vam poklonim neto. Hoete li prihvatiti? Od srebra je, dobio
sam je. To mi je poklonila devojica koju sam jednom spasao. Evo je! U nju staje dvadeset
cigareta. Neete je? Shvatam, vi ne puite, ali mogli biste da ponete. Smem li da doem
sutra i izvinim se? Hteo bih da uinim neto, da vas bar zamolim za izvinjenje
Laku no.
Laku no. Idem sad u krevet, obeavam vam. Neete vie uti ni glasa od mene. A
ubudue u pripaziti.
ovek odlazi.
Johanes iznenada otvara vrata i dodaje:
Sad sam se setio, ja idem. Neu vam vie smetati, sutra putujem. Zaboravio sam da
vam kaem.
Ali nije otiao. Razne stvari su ga zadrale: morao je da zavri neke poslove, neto da
kupi, neto da plati, jutro je prolo, bliilo se vee. Ushodao se naokolo kao maloumnik.
Na kraju je zazvonio kod komornika. Da li je Viktorija tu?
Viktorija je otila u kupovinu.
Objasnio je da su iz istog kraja, gospoica Viktorija i on, hteo je samo da je pozdravi, da
sebi da slobodu da je pozdravi. Hteo je da joj preda poruku za kuu. Nije vano.
Zatim je otiao u grad. Moda bi mogao da je sretne, bar da je negde vidi, moda e
sedeti u nekoj koiji. Lutao je do uvee. Ugledao ju je ispred pozorita, naklonio joj se,
nasmeio se i naklonio, i ona mu je uzvratila pozdrav. Ve je hteo da joj prie, bio je samo

25

nekoliko koraka od nje kad je video da nije sama, s njom je bio Oto, komornikov sin. Bio je
u uniformi porunika.
Johanes je pomislio: Moda e mi sada dati neki znak, neki neprimetan znak oima?
Pohitala je u pozorite, sva rumena, oborene glave kao da hoe da se sakrije.
Moda bi mogao da je vidi unutra? Kupio je kartu i uao.
Znao je da komornik ima lou; naravno, ti bogati ljudi imaju lou. Tamo je sedela u
punom sjaju i gledala naokolo. Da li ga je pogledala? Nijednom!
Na kraju prvog ina ekao ju je napolju u foajeu. Ponovo se naklonio; pogledala ga je
malo zaueno i klimnula glavom.
Tamo moe da dobije vode, rekao je Oto i pokazao joj.
Proli su pored njega.
Johanes ih je pratio oima, na koje mu se spustila neka udna magla. Nervirao je sve te
ljude oko sebe koji su ga gurali u prolazu; mehaniki se izvinjavao, ali se nije pomerao. Ona
je nestala iz vida.
Kad se vratila, duboko se poklonio i rekao:
Oprostite, gospoice
Predstavila ga je, rekavi: To je Johanes. Prepoznaje li ga?
Oto je zakiljio u njega i promumlao neto.
Verovatno biste voleli da znate kako su vai, produila je, a lice joj je bilo lepo i
mirno. Zaista ne znam, ali sigurno su dobro, sasvim dobro. Pozdraviu ih.
Hvala. Putujete li uskoro, gospoice Viktorija?
Za nekoliko dana. Da, pozdraviu ih.
Klimnula je glavom i udaljila se.
Johanes je ponovo gledao za njom dok nije nestala iz vida; zatim je izaao iz pozorita.
Da ubije vreme, otisnuo se u beskrajno lutanje, neveselo je tumarao ulicama. U deset sati
stajao je pred komornikovom kuom i ekao. Predstava e se uskoro zavriti i ona e doi.
Moda bi mogao da otvori vrata njene koije i skine eir, da otvori vrata njene koije i
pokloni se do zemlje.
Najzad, pola sata kasnije, dola je. Da li je mogao da ostane pored kapije i ponovo je
podseti na sebe? Pohitao je niz ulicu ne osvrui se. uo je kako se kapija otvara, kako
koija ulazi i kapija se ponovo zatvara. Onda se vratio.
Sat vremena je etao gore-dole ispred kue; nikog nije ekao, nije imao nikakvog posla
tu. Iznenada, kapija se otvorila i Viktorija je izala na ulicu. Bila je bez eira, samo je
prebacila al preko ramena. Polubojaljivo, poluzbunjeno mu se nasmeila i upitala ga:
Znai etate ovuda, zamiljeni?
Ne, odgovorio je. Zamiljen? Ne, samo etam ovuda.
Videla sam vas napolju kako etate gore-dole, pa sam htela Videla sam vas sa
prozora. Moram odmah da se vratim.
26

Hvala to ste doli, Viktorija. Malopre sam bio tako oajan, a sad je prolo. Izvinite to
sam vas pozdravio u pozoritu; naalost sam i ovde kod komornika pitao za vas, hteo sam
da vas vidim i saznam ta ste mislili ta ste imali na umu?
Pa vi to svakako znate, rekla je. Onog dana sam vam dovoljno rekla. Nemogue je
pogreno razumeti.
Jo uvek sam zbunjen u pogledu svega.
Nemojmo vie govoriti o tome. Dovoljno sam rekla, isuvie sam rekla, i sada vam
nanosim bol. Volim vas nisam vas lagala tada i ne laem vas ni sada; ali toliko nas toga
razdvaja. Veoma ste mi dragi, volim da priam sa vama, vie nego sa bilo kim, ali Ne bih
smela vie da ostanem ovde, mogu da nas vide sa prozora Johanes, ima toliko razloga o
kojima ni ta ne znate i nemojte me pitati na ta mislim. Danonono sam razmiljala o tome,
o onom to sam vam rekla. Ali to nije mogue.
ta nije mogue?
Sve. Sve zajedno. Molim vas, Johanes, pokaite da imate ponosa ne preputajte sve
meni.
Zaista ne bih smeo! Ali poinjem da mislim kako ste prekjue napravili budalu od
mene. Desilo se da ste me sreli na ulici, i bili ste lepo raspoloeni, i onda
Okrenula se kao da e da ode.
Jesam li neto pogreno uradio? rekao je. Lice mu je bilo bledo i neprepoznatljivo.
Mislim, ime sam proigrao vae? Jesam li neto skrivio za ova dva dana i noi?
Ne. Nije to. Samo sam razmislila o tome zar niste i vi? Oduvek je bilo nemogue, vi to
znate. Mnogo mi je stalo do vas, potujem vas
I pazite ta radite.
Ona ga gleda; njegov osmeh je vrea, i ona prisnije nastavlja:
Boe moj, zar ne shvatate da bi moj otac to zabranio? Zato me primoravate da vam to
kaem? Pa to i sami znate. emu bi to odvelo? Zar nisam u pravu?
utanje.
Da, rekao je.
Osim toga, nastavila je, ima toliko razloga Ne, ne smete me vie pratiti u pozoritu,
ba ste me uplaili. Nemojte to nikad vie da inite.
Ne, rekao je.
Uhvatila ga je za ruku.
Zar ne moete na izvesno vreme da doete kui? Tome bih se veoma radovala. Kako
vam je topla ruka. Meni je hladno. Ne, sad moram da idem. Laku no.
Laku no, rekao je on.
Hladno i sivo pruala se ulica gore prema gradu, kao pojas od peska, beskrajna
udaljenost do krsta. Mimoiao se sa deakom koji je prodavao klonule, uvele rue; dozvao
ga je, uzeo ruu, astio deaka malim zlatnim noviem od pet kruna i produio. Neto
kasnije, video je grupicu dece koja su se igrala kod jedne kapije. Jedan deak od deset
godina mirno sedi i posmatra; ima starake plave oi koje prate igru, upale obraze,
27

etvrtastu bradu, a na glavi nosi platnenu kapu. Ili je to postava neke kape? Dete je nosilo
periku; neka bolest kose zauvek je unakazila njegovu glavu. Moda mu je i dua jednako
usahla.
Johanes je posmatrao sve to, mada nije imao jasnu predstavu u kom se delu grada
nalazi, i kuda ide. Onda je poela kia; on to nije oseao i nije otvorio kiobran, iako ga je
celog dana nosio.
Na kraju je doao na jedan trg sa klupama, gde je seo. Kia je sve jae padala; nesvesno
je otvorio kiobran i ostao da sedi. Spopao ga je nesavladiv dreme, mozak mu je bio u
izmaglici, sklopio je oi, poeo da klima glavom i zaspao.
Neto kasnije, probudio ga je glasan govor nekog prolaznika. Ustao je i produio dalje.
Mozak mu se razbistrio, prisetio se svega to se deavalo, svakog dogaaja, ak i deaka
kome je dao pet kruna za ruu. Zamislio je ushienje malog oveka kada je meu svojim
bakarnim ilinzima naao taj udesni novi i shvatio da to nije dvadesetpetparac, ve
komad od pet kruna u zlatu. O, svemogui boe!
A ostalu decu je moda kia oterala na neko drugo mesto, pa sada igraju klikere, ili
preskau preko konopca u kapiji. A unakaeni desetogodinji starac sedi i posmatra ih. Ili
ko zna, moda on sedi i neim zabavlja sebe, moda ima neku lutku u svojoj sobici iza
kuhinje, nekog pajaca to iskae iz kutije, ili igru. Moda nije sve u ivotu izgubio, moda
jo ima nade u njegovoj usahloj dui.
Neka elegantna, vitka dama se niotkuda pojavila pred njim. Naglo je zastao. Ne, nije je
poznavao. Naila je iz bone ulice i urila je negde, bila je bez kiobrana iako je lila kia.
Sustigao ju je i pogledao u prolazu. Kako je bila mlada i otmena! Pokisla je, prehladie se
ali nije se usudio da joj se priblii. Umesto toga, sklopio je svoj kiobran, da ne bi samo ona
pokisla. Pono je ve prola kad je stigao kui.
Na njegovom stolu bilo je neko pismo, karta, pozivnica. Zajerovi su se nadali da e im
ukazati ast time to e sutra uvee doi kod njih. Videe ljude koje zna, pa i pogaa li?
Viktoriju, mladu damu iz zamka. Srdani pozdravi.
Zaspao je na stolici. Probudio se nekoliko sati kasnije, bilo mu je hladno. Polubudan,
poluzaspao, drhtei od hladnoe i umoran od neveselog dana, seo je za sto da odgovori na
taj poziv koji nije imao nameru da prihvati.
Napisao je svoj odgovor i poao dole da ga ubaci u potansko sandue. Odjednom mu
je sinulo da je i Viktorija pozvana. Tako znai, nita mu nije rekla o tome, pribojavala se da
e on doi, nije htela da ga vidi tamo, meu nepoznatim ljudima.
Iskidao je napisano pismo i napisao novo: zahvaljuje, doi e. Ruka mu je podrhtavala
od potisnute ozlojeenosti, obuzeo ga je neki udan likujui gnev. Zato da ne ide? Zato da
se krije? Basta.2 Njegovo mahnito uzbuenje postaje sasvim nekontrolisano. Jednim
pokretom otkida sveanj listova sa zidnog kalendara i prenosi se nedelju dana unapred.
Zamilja da ga je neto obradovalo, da je neizmerno ushien, mora da uiva u tome, da
zapali lulu, da sedne i raduje se. Lula nee da povue, i on uzalud trai no, neto ime bi je

Dosta (ital.). Prev.

28

oistio a onda naglo skida jednu kazaljku sa zidnog sata da njom oisti lulu. Prija mu taj
vandalizam, to ga navodi da se u sebi smeje i da gleda naokolo ta bi jo mogao da uniti.
Vreme prolazi. Na kraju se bacio na krevet onako obuen, u mokroj odei, i zaspao.
Kad se probudio, bio je ve uveliko dan. Kia je i dalje padala, ulica je bila mokra. U
glavi mu je bilo haotino, odlomci snova pomeani sa dogaajima prethodnog dana; nije
imao groznicu naprotiv, njegova se vatra stiala, sve je pred njim bilo svee i novo, kao da
je izbio na jezero posle cele noi lutanja po zaguljivoj mranoj umi.
Neko kuca, potar mu donosi pismo. On ga otvara, gleda ga, ita i jedva ga razume.
Pismo je od Viktorije, cedulja, na pola lista: zaboravila je da mu kae da veeras ide
Zajerovima; nada se da e ga tamo videti, hoe bolje da mu objasni, da ga zamoli da je
zaboravi, da to podnese kao mukarac. Oprostite zbog loe hartije. Iskreni pozdravi.
Otiao je u grad, ruao, vratio se kui, i na kraju napisao izvinjenje Zajerovima. Ne
moe veeras da doe, gledae nekom drugom prilikom, moda sutra uvee.
Poslao je pismo po kuriru.

29

V
Dola je jesen. Viktorija se vratila kui, a mala zabaena ulica bila je ista kao i pre iste
kue, isti mir. U Johanesovoj sobi gorela je lampa iz noi u no. U suton se palila sa
zvezdama i gasila se u svitanje. Radio je i borio se, pisao je svoje veliko delo.
Prolazili su nedelje i meseci; iveo je u samoi, nije uzvraao na pozive, nije vie
odlazio Zajerovima. Muta je esto zbijala sumanute ale s njim i nametljivo mu ubacivala
nepovezane zamisli u knjigu, to je kasnije morao da brie i izbacuje. To ga je ozbiljno
usporavalo. Iznenadna buka u tiini noi, tutnjava koije na ulici, mogla je da mu poremeti
sled misli i izbaci ga iz koloseka.
uvaj! Sklanjajte se od kola!
Ali zato? Zato bi se neko uvao tih kola? Prola su; do sada su moda na uglu. Moda
tamo stoji neki ovek bez kaputa, bez kape; stoji tamo nagnut napred i podmee glavu
prema kolima; bie pregaen, smrtno povreen, ubijen. ovek hoe da umre, to je njegova
stvar. On vie ne zakopava koulju, prestao je da ujutro vezuje cipele, hoda naokolo
razdrljen, grudi su mu gole i upale; on e umreti ovek je na samrti, pie prijatelju
poruku, malu molbu. ovek umire i ostavlja tu poruku. Ona je datirana i potpisana,
napisana je velikim i malim slovima, iako e njen pisac umreti za sat vremena. To je tako
udno. ak je potpis zavrio uobiajenim zavijutkom. I sat kasnije je mrtav A bio je i jedan
drugi ovek. On lei sam u maloj, plavo obojenoj sobi. ta dalje? Nita. U itavom
prostranom svetu on je taj koji treba da umre. Ne misli ni o emu drugom; mozga o tome
dok ne malaksa. Vidi da je vee, da sat pokazuje osam sati, i ne shvata zato ne izbija. Sat ne
izbija. Prolazi jo nekoliko minuta posle osam, sat i dalje kuca, ali ne izbija. Siroti ovek,
mozak mu ve spava: sat je izbio osam puta, a on to nije ni primetio. Onda bui sliku svoje
majke na zidu ta e mu sad ta slika i zato da ostane cela kad on ode? Njegov umorni
pogled pada na saksiju sa cveem na stolu, i on polako i namerno prua ruku i povlai
veliku saksiju na pod, gde se ona razbija u paramparad. Zato da ostane tamo, itava?
Zatim baca svoju ilibarsku mutiklu kroz prozor. ta e mu? Oigledno nema nikakve
svrhe da je ostavi za sobom. I posle nedelju dana ovek je mrtav
Johanes ustaje i hoda po sobi. ovek u susednoj sobi se budi, prestaje da hre, uje se
uzdah, muno stenjanje. Johanes na prstima prilazi stolu i ponovo seda. Vetar huji u
topolama pred njegovim prozorom i on se jei. Lie je opalo sa starih topola i one lie na
alosne nakaze prirode; vornovate grane taru se o zid i struu kao neka drvena maina,
kao napukli mlin koja nikad ne prestaje da melje.
On gleda u svoje hartije i iitava ih. Da, mata ga je ponovo zavela. On nema ta da
pie o smrti i o kolima u prolazu. Pisao je o jednom vrtu, o zelenom raskonom vrtu blizu
njegove kue, o vrtu zamka. O tome je pisao. Sada je vrt beivotan i duboko pod snegom, ali
on ipak pie o njemu; daleko od zime i snega, tamo je prolee i vazduh je mirisan i
povetarac tako blag. I vee je. Voda je dole mirna i duboka, kao olovno more; miriu
jorgovani, ivica za ivicom je propupila, ili je zeleno olistala; vazduh je tako tih da se uje
30

kliktanje crnog tetreba s druge strane zaliva. Na jednoj od staza u vrtu stoji Viktorija; sama
je, u beloj haljini, ima dvadeset leta. Stoji tamo, via od najvieg ruinog buna, gleda preko
vode, ka umi, ka snenim planinama u daljini bela dua usred zelenog vrta. Dole sa puta
uju se koraci, ona polazi malo napred, dole ka skrivenoj senici, naslanja se laktom o zid i
gleda nanie. ovek na putu skida eir, sputa ga gotovo do zemlje i pozdravlja. Ona mu
klimne glavom. ovek se osvre, nema nikakvih uhoda na putu, i polazi ka zidu. Ona uzmie
i govori: Ne, ne! ispruivi ruku prema njemu. Viktorija, kae on, ono to ste jednom rekli
bilo je zauvek istina: nije trebalo da zavaravam sebe, jer je sve to nemogue. Da, odgovara
ona, ali ta onda hoete? Priao joj je sasvim blizu, samo ga zid odvaja od nje, i on govori:
ta hou? Eto, hou jedan minut da stojim ovde; to je poslednji put. Hou da vam priem to
je mogue blie; sada nisam tako daleko. Ona uti. Prolazi taj minut. Laku no, kae on, i
ponovo skida eir gotovo do zemlje. Laku no, odgovara ona. I on odlazi, ne osvrnuvi se
ta on ima da pie o smrti? Guva ispisanu hartiju i baca je ka pei, gde druge ispisane
hartije ekaju da budu spaljene, puki prolazni hirovi preterano bujne mate. I njegovo se
pero vraa onom oveku dole na putu, lutalici koji pozdravlja i onda kae zbogom kad
istekne njegov minut. A u vrtu iza njega stoji devojka od dvadeset leta u beloj haljini. Ona ga
nee i to je to. Ali on je ipak stajao kraj zida iza koga je ona ivela. Tako blizu nje je bio
jednom.
*

Opet prolaze nedelje i meseci, i vratilo se prolee. Nestao je sneg: udaljena huka
osloboenih voda stvarala je iluziju da dopire sa sunca i meseca. Vratile su se i laste, a u
umama van grada svakojake vrste skakutavih ivotinja i ptica udnih glasova preputaju
se mahnitom ivotu. Sve, sladak miris dopirao je iz zemlje.
Njegov rad je trajao cele zime. Suvo granje topola, koje je danonono grebalo po zidu,
bilo je kao refren; sada je dolo prolee, nepogode su prole, i taj mlin to melje je konano
stao.
On otvara prozor i gleda napolje: ulica je ve utihla iako jo nije pono, zvezde blistavo
trepere na nebu bez oblaka, sve obeava topao i vedar sutranji dan. On uje tutnjavu
grada, pomeanu s tim veitim hukom iz daljine. Odjednom se zaori pisak lokomotive,
signal nonog voza; uje se kao usamljeno kukurikanje u tihoj noi. Sada je vreme za rad;
pisak tog voza mu je cele zime sluio kao naredba.
I on zatvara prozor i ponovo seda za sto. Gura u stranu knjige koje je itao i sreuje
papire. Uzima pero.
Njegov veliki rad je skoro gotov, nedostaje mu samo zavrno poglavlje, poslednje
zbogom sa broda koji se udaljava, i on ga je ve smislio:
U gostionici kraj puta sedi ovek, u prolazu je na svom dugom, dugom putovanju. Kosa
i brada su mu osedele, ve je zaao u godine, ali je i dalje krepak i snaan, i nije toliko star
kao to izgleda. Njegova iznajmljena koija je napolju, konji se odmaraju, koija je veseo i
zadovoljan, jer je od stranca dobio vina i hrane. Kada je upisao svoje ime u knjigu gostiju,

31

gostioniar ga prepoznaje, duboko mu se klanja i ukazuje mu veliko potovanje. Ko sad ivi

u zamku? pita ovek.
Kapetan, kae mu gostioniar, on je veoma bogat, a dama je prema svima dobra. Prema
svima? kae ovek sebi i zagonetno se smeka, ak i prema meni? I onda seda i pie, a kad
zavri, ita ta je napisao; to je pesma, mrana i mirna, ali puna gorkih rei. ovek onda
cepa hartiju i ostaje da sedi, kidajui papir na sve manje i manje parie. Neko kuca na vrata
i ulazi ena odevena u uto. Ona podie veo, to je dama iz zamka gospoa Viktorija, u
punom sjaju. ovek naglo ustaje, njegovu tmurnu duu kao da je obasjao svetionik. Vi ste
tako dobri prema svima, kae on gorko, doli ste ak i meni. Ona ne odgovara, samo stoji i
gleda ga, i lice joj crveni sve vie. ta hoete? pita on s istom gorinom u glasu. Da li ste doli
da me podsetite na prolost? Ako je tako, sada je to poslednji put, uvaena gospoo, jer
odlazim zauvek. Mlada dama iz zamka i dalje nita ne govori, ali joj usne drhte. On kae: Zar
vam nije dovoljno to sam ve jednom spoznao svoju ludost? Sluajte onda, uradiu to jo
jednom: moje srce je elelo samo vas, ali nisam vas bio dostojan jeste li sad zadovoljni? On
nastavlja sa sve veom estinom: vi ste me odbili, uzeli ste drugog. Ja sam bio seljak,
prostak, varvarin koji je u svojoj mladosti lutao kraljevskim lovitem! Ali ovek se onda
srui na stolicu, jeca i moli je: Ah, idite! Oprostite mi i idite! Sva rumen nestaje s lica dame iz
zamka. Ona govori, izgovarajui rei polako i jasno: Volim vas; nemojte me nikad vie
pogreno razumeti; vi ste taj koga volim; zbogom! Tako govori mlada dama iz zamka; zatim
skriva lice dlanovima i hitro izlazi iz sobe
Spustio je pero i zavalio se na stolici. Tako, taka, kraj. Eto knjige, stranice i stranice,
devet meseci rada. Toplo zadovoljstvo zatalasalo se u njemu, jer je zavrio svoje delo. I dok
je sedeo i gledao kroz prozor u prvu sivkastu svetlost, u glavi mu je i dalje brujalo, um mu je
i dalje radio. Bio je estoko uzbuen, mozak mu je bio kao divlji, zaputeni vrt sa koga se
die izmaglica.
Na neki tajanstven nain dospeo je u duboku pustu dolinu bez ijednog ivog bia. U
daljini, same i naputene, uju se orgulje. On prilazi, gleda ih: orgulje krvare, s jedne strane
curi krv dok sviraju. Neto dalje, on dolazi na neki trg. Sve je pusto, nigde drveta ni glasa,
samo opusteli trg. Ali u pesku su tragovi stopala, a u vazduhu kao da jo lebde poslednje
rei koje su tu izgovorene, tek je nedavno naputen. Preplavljuje ga udnovato oseanje, te
rei koje jo lebde u vazduhu nad trgom zastrauju ga, pribliavaju mu se, guraju ga. On ih
rasteruje, ali one se opet vraaju, to nisu rei, to su starci, grupa staraca koji igraju; sada ih
vidi. Zato igraju i zato se nimalo ne raduju dok igraju? Neki hladan dah dopire od tog
drutva staraca, oni ga ne vide, slepi su, i kad ih on dovikuje ne uju ga, mrtvi su. On luta ka
istoku, ka suncu, dolazi do planine. uje se glas: Jesi li kod planine? Da, kae on, stojim kod
planine. Glas mu onda kae: Ta planina kod koje stoji je moja noga; leim okovan u
najudaljenijem kraju zemlje doi i oslobodi me! I tako on polazi u najudaljeniji kraj
zemlje. Na jednom mostu eka ga ovek koji sakuplja senke, sav od mousa. Obuzima ga
ledeni strah kad ugleda tog oveka koji hoe da uzme njegovu senku. On pljuje ka njemu i
preti mu stisnutom pesnicom, ali ovek stoji nepomino i eka ga. Vrati se! dovikuje glas za
njim. On se osvre i vidi glavu koja se kotrlja po putu i pokazuje mu pravac. Ta glava je
ljudska glava, i povremeno se bezglasno i neveselo smeje. On ide za njom. Danima i noima

32

glava se kotrlja, a on ide za njom. Na obali okeana glava propada u zemlju i nestaje. On
zagazi u okean i roni. Onda stoji ispred velike kapije gde zatie ogromnu ribu koja laje. Ona
ima grivu i laje na njega kao pas. Iza ribe stoji Viktorija. On prua ruke prema njoj, ona je
neodevena, smeje mu se, a olujni vetar duva kroz njenu kosu. On je doziva, uje svoj krik i
budi se.
Johanes ustaje i prilazi prozoru. Skoro je dan, i u malom ogledalu na prozorskoj dasci
vidi da su mu slepoonice crvene. Gasi svetiljku i pri bledoj dnevnoj svetlosti jo jednom
ita poslednju stranicu svoje knjige. Onda lee u krevet.
Predvee istog dana Johanes je isplatio kiriju, poslao rukopis i napustio grad.
Otputovao je u inostranstvo, niko nije znao kuda.

33

VI
Velika knjiga se pojavila, carstvo, uzavreli mali svet oseanja, glasova, vizija. Kupovala se,
itala i ostavljala na police. Meseci su proli; ujesen je Johanes objavio jo jednu knjigu. ta
sad? Njegovo ime je sada bilo na svaijim usnama; uspeh ga je pratio ak do udaljenog
mesta, daleko od kue, gde je napisao tu novu knjigu, knjigu tihu i jaku kao vino.
Dragi itaoe, ovo je pria o Didriku i Izelini. Pisana je u dobro vreme, u danima malih
briga, kada se sve lako podnosi, napisana s najboljom voljom na svetu za Didrika koga je
bog iibao ljubavlju.
Johanes je bio u inostranstvu, niko nije znao gde. I prolo je vie od godinu dana pre
nego to je iko dobio neke vesti o njemu.
Mislim da je neko pred vratima, rekao je jedne veeri stari mlinar.
ena i on sede mirno i oslukuju.
Ne, nema nikog, kae ona. Deset je sati, ve je vreme za poinak.
Prolazi nekoliko minuta.
A onda se uje snano, odluno kucanje, kao da je neko morao prvo da prikupi
hrabrost. Mlinar otvara. Napolju stoji gospoica iz zamka.
Ne bojte se, to sam samo ja, kae i bojaljivo se smei. Ula je; daju joj stolicu, ali ona
ostaje da stoji. Na glavi ima samo al, a na nogama lagane cipelice, iako jo nije prolee i
staze jo nisu suve.
Samo sam htela da vas obavestim da na prolee dolazi porunik, kae ona. Moj
verenik. On e moda ovde loviti ljuke. Samo sam to htela da vam kaem, da se ne
uznemirite.
Mlinar i ena zaueno gledaju mladu damu iz zamka. Ovo je prvi put da su ikad
upozoreni kako e gosti zamka pucati u umi i polju. Ponizno joj se zahvaljuju: kako je to
paljivo od nje.
Viktorija je dola do vrata i tu je stala.
Samo sam zato dola, rekla je. Mislila sam: stari su ljudi, ne bi kodilo da im kaem.
Stari mlinar je rekao:
Ba lepo to je mlada dama mislila na to. A sad je mlada dama pokvasila noge.
Ne, put je suv, kratko je rekla. Ionako sam etala ovuda. Laku no.
Laku no.
Ona podie rezu i izlazi. Onda se okree u dovratku i pita: Uzgred ta je s Johanesom,
da li vam se javlja?
Ne, nema ni rei od njega, hvala na pitanju. Ne javlja se.
34

Sigurno e uskoro doi. Mislila sam da moda imate neke vesti.

Ne, jo od prolog prolea. Johanes je negde u stranim zemljama, kau.
Da, u stranim zemljama. Dobro mu ide. U jednoj od svojih knjiga pie kako ivi u
danima malih briga. Znai da mu dobro ide.
Ah, bog to zna. Mi ga oekujemo, ali nam ne pie. Ne pie nikome. Mi ga stalno
oekujemo.
Moda mu je bolje tamo gde je, ako nema velikih briga. Ma da, njegova stvar. Samo
sam htela da znam dolazi li na prolee. Jo jednom laku no.
Laku no.
Mlinar i njegova ena izlaze pred vrata da je isprate i gledaju kako se uzdignute glave
vraa u zamak, koraajui preko barica po raskvaenom putu.
Nekoliko dana kasnije stiglo je pismo od Johanesa. Dolazi kui za nekih mesec dana,
kad zavri svoju novu knjigu. Dobro mu je ilo ove godine, jo jedna knjiga je skoro gotova,
mozak mu vri od ivota
Mlinar se uputio u zamak. Na putu nalazi maramicu sa Viktorijinim inicijalima; mora
da ju je ispustila one veeri.
Mlada dama iz zamka je gore, ali se slukinja ponudila da prenese poruku o emu je
re?
Mlinar ne govori. Radije e da saeka.
Na kraju silazi mlada dama.
Hteli ste da mi kaete neto? pita i otvara vrata jedne od soba.
Mlinar ulazi, predaje maramicu i kae: I dobili smo pismo od Johanesa.
Na trenutak se izraz radosti ukazuje na njenom licu.
Mnogo vam hvala. Da, to je moja maramica.
I on dolazi kui, gotovo apatom nastavlja mlinar.
Njen izraz je hladan.
Govorite glasnije ko dolazi? govori ona.
Johanes.
Johanes. Da, pa ta s tim?
O, nita, samo Mislili smo da bi trebalo da vam kaem. Govorili smo o tome, moja
ena i ja, i ona je tako mislila. Pitali ste prekjue da li on dolazi na prolee. Pa eto, dolazi.
Sigurno vam je drago, kae mlada dama iz zamka. Kada dolazi?
Za mesec dana.
Tako znai. Dobro, ima li jo neto?
Ne. Mislili smo samo, zato to ste pitali Ne, nema nita vie. Samo to.
Mlinar je ponovo tiho govorio.

35

Ispratila ga je. U hodniku susreu njenog oca, i ona mu u prolazu govori, glasno i
ravnoduno: Mlinar mi kae da Johanes dolazi kui. Sea se Johanesa?
I mlinar izlazi kroz kapiju zamka i zaklinje se da nikada, nikada vie nee biti takva
budala i sluati svoju enu kada hoe da se petlja u neto. To e joj i rei.

36

VII
Vitka mladica jasena pored jaza jednom mu je zapala za oko kao zgodan tap za pecanje;
sada, posle mnogo godina, stablo je deblje od njegove ruke. U udu ga je pogledao i
produio. Du rene obale i dalje je dikljao neprohodan korov od paprati, itava dungla
po kojoj je stoka ugazila staze preko kojih se spajalo lie paprati. Probijao se kroz korov
kao u detinjstvu, razmahujui rukama i nogama napipavajui tlo. Insekti i gamiua
stvorenja beali su pred monim ovekom.
Gore na kamenolomu pronaao je gloginje, bele anemone i ljubiice. Ubrao je nekoliko
cvetova, njihov blagi poljski miris vratio ga je u prole dane. U daljini su se plavili bregovi
susedne parohije, a s druge strane zaliva zaula se kukavica.
Seo je; poeo je da pevui. Onda je zauo korake dole na stazi.
Bilo je vee, sunce je ve zalo, ali je njegova toplota jo titrala u vazduhu. Nad
umama, brdima i zalivom prostirao se beskrajan mir. Neka ena pela se prema
kamenolomu. To je bila Viktorija. Nosila je korpu.
Johanes je ustao, rekao joj dobro vee i pokrenuo se kao da e da ode.
Nisam htela da vam smetam, rekla je. Htela sam samo da uberem koji cvet.
Nita nije rekao. Niti je pomislio da ona u svom vrtu ima sve mogue vrste cvea.
Ponela sam korpu da stavim cvee u nju, rekla je. Ali moda ga neu ni nai.
Potrebno nam je za goste, za sto. Imaemo drutvo.
Ovde ima anemona i ljubiica, rekao je. Tamo gore obino ima hmelja. Ali moda je
jo rano za njega.
Blei ste nego kad sam vas poslednji put videla, primetila je. To je bilo pre vie od
dve godine. Otputovali ste, ula sam. itala sam vae knjige.
Ponovo nita nije rekao. Palo mu je na pamet da bi mogao da kae: Dobro, pozdravljam
vas, gospoice Viktorija, i da ode. Od mesta gde je stajao bio je jedan korak nie do najblieg
kamena, odatle do nje jo jedan, i onda bi mogao sasvim prirodno da se udalji. Stajala mu je
nasred puta. Imala je utu haljinu i crveni eir, bila je tajanstvena i prelepa; vrat joj je bio
otkriven.
Stojim vam na putu, promrmljao je i poao korak nie. Uspevao je da ne oda nikakvo
oseanje.
Sada ih je razdvajao samo jedan korak. Ona se nije pokrenula, samo je ostala da stoji.
Gledali su jedno drugom u lice. Iznenada je naglo pocrvenela, oborila pogled i sklonila se u
stranu; na licu joj se ogledala zbunjenost, ali smeila se.
Proao je pored nje, a onda je stao; dirnuo ga je njen tuni osmeh, njegovo srce je
poletelo ka njoj i nasumce je rekao:

37

Pretpostavljam da ste od onda esto bili u gradu? Od onda? Sada se seam gde je
uvek bilo cvea u stare dane: na breuljku kod vaeg stuba za zastavu.
Okrenula se da ga pogleda i on je iznenaeno primetio da joj je lice bledo i uzbueno.
Hoete li te veeri doi kod nas? rekla je. Hoete li doi na nau zabavu? Pravimo
zabavu, nastavila je, i boja je poela da joj se vraa u lice. Dolaze ljudi iz grada. To je ovih
dana obavestiu vas. ta kaete?
On nije odgovarao. To nije bilo drutvo za njega, on nije pripadao zamku.
Ne smete rei ne. Nee vam biti dosadno, mislila sam na to, imam iznenaenje za vas.
utao je.
Vie me ne moete iznenaditi, najzad je rekao.
Ona se ujela za usnu; ponovo je beznadean osmeh preao preko njenog lica.
ta oekujete da uinim? bezbojno je rekla.
Ne oekujem nita od vas, gospoice Viktorija. Sedeo sam ovde na kamenu otii u
ako hoete.
ujte, bila sam ceo dan u kui, i onda sam dola ovamo. Mogla sam sasvim lepo da
poem uz reku, ili odem u nekom drugom pravcu, nisam morala da doem ovamo
Draga mlada damo, ovo mesto je vae a ne moje.
Jednom sam vam nanela bol, Johanes, htela bih da vam to nekako nadoknadim. Zaista
imam iznenaenje za vas i verujem to jest nadam se da e vam biti drago. Ne mogu da
kaem vie od toga. Ali zaista elim da ovog puta doete.
Ako vam to ini zadovoljstvo, onda u doi.
Hoete li?
Da, i hvala vam na ljubaznosti.
Kad je stigao do ume, okrenuo se i pogledao natrag. Ona je sedela; korpa je bila pored
nje. Nije poao kui, ve je etao gore-dole putem, ispunjen stotinama protivrenih misli.
Iznenaenje? Ona je to maloas rekla, pre nekoliko minuta, glas joj je podrhtavao. Vrela,
nervozna radost rasla je u njemu, srce mu je silovito tuklo i bilo mu je kao da hoda po
vazduhu. I da li je to puka sluajnost to je danas bila u utoj haljini? Zapazio je njenu aku
na kojoj je nekad nosila prsten tamo sad nije bilo prstena.
Prolazi sat vremena. Mirisi ume i polja lebdeli su oko njega, prodirali u njegova plua,
u njegovo srce. Seo je, a onda legao na lea, s rukama pod glavom, i dugo oslukivao glasove
kukavice, nalik na zvuke flaute, s druge strane zaliva. Strasna pesma ptica titrala je u
vazduhu.
Znai ponovo mu se dogodilo! Kada se u toj utoj haljini i kao krv crvenom eiru
popela do njega u kamenolom, bila je kao zalutali leptir koji lepra s kamena na kamen i
izbija na svetlost pred njim. Nisam htela da vam smetam, rekla je, smeei se; osmeh joj je
bio crven, celo lice joj je bilo obasjano, rasipala je zvezde oko sebe. Na vratu su joj se videle

38

nene plaviaste vene, a nekoliko pegica pod oima davale su neku toplu boju njenom licu.
Imala je dvadeset leta.
Iznenaenje? Na ta je mislila? Moda je htela da mu pokae njegove knjige, da mu
pokae ta dva-tri izdanja i time ga obraduje, jer ih je kupila i rasekla listove? Molim vas,
prihvatite ovo malo panje, ovu nagradnu utehu! Nemojte prezreti moju skromnu ponudu!
Naglo je ustao. Viktorija se vraala; korpa joj je bila prazna.
Niste nali cvee? odsutno je upitao.
Ne, odustala sam. Nisam ga u stvari ni traila, samo sam sedela tamo.
On je rekao: Ba sad razmiljam kako nema nikakve potrebe da i dalje mislite kako ste
mi naneli bol. Vi nemate ta da nadoknaujete bilo kakvom utehom.
Ne? rekla je, iznenaena. Razmiljala je o tome, gledajui ga. Ne? Mislila sam da sam
tada Ne elim da budete kivni na mene zbog onoga to se desilo.
Sve je u redu, nisam ni najmanje kivan na vas.
Razmiljala je jo malo. Odjednom se pribrala.
U redu onda, rekla je. Trebalo je da znam. To i nije moglo da ostavi toliki utisak.
Dobro, onda neemo vie o tome.
Ne, to nam zaista ne treba. Moji utisci vam ionako nita ne znae, ni sad kao ni pre.
Zbogom, rekla je. Videemo se.
Zbogom, odgovorio je.
Poli su svako svojim putem. On je stao i okrenuo se. Otila je! Ispruio je ruke, aputao
nene rei: Nisam kivan na tebe, o ne; i dalje te volim, volim te
Viktorija! uzviknuo je.
ula je, trgla se i okrenula, ali je nastavila svojim putem.
Prolo je nekoliko dana. Johanes je bio ispunjen nemirom: nije mogao da radi, nije
mogao da spava, skoro sve svoje vreme provodio je u umi. Popeo se na breuljak sa
borovima, na kome je bila istaknuta zastava zamka; zastava se vijorila. Isto kao i zastava na
okrugloj kuli zamka.
Ta udna napetost nije poputala. Trebalo je da u zamak dou gosti, spremala se
sveanost.
Popodne je bilo mirno i toplo; reka je ravnomerno tekla kroz spreni predeo. Parobrod
je klizio ka kopnu, ostavivi za sobom lepezu belih pruga u zalivu. Iz zamka su izale etiri
koije i uputile se ka pristanitu.
Brod je privezan za kopno, gospoda i gospoe su izali na obalu i posedali u koije. Iz
zamka su zapratale puke; dva oveka su stajala u okrugloj kuli, punili su puke i pucali,
punili i pucali. Kada su opalili dvadeset i jedan put, koije su prole kroz kapiju zamka i
pucnjava je prestala.
Da, u zamku se spremala sveanost, sa zastavama i pucnjavom u znak dobrodolice. U
koijama je sedelo nekoliko oficira u uniformi; moda je tu bio i Oto, porunik.
39

Johanes je siao sa breuljka i poao kui. Sustigao ga je jedan ovek iz zamka i

zaustavio ga. ovek je u kapi nosio pismo; poslala ga je gospoica Viktorija i treba da
prenese odgovor.
Johanesu je srce uzbueno kucalo dok je itao pismo. Viktorija ga je ipak pozvala,
pisala mu je srdanim reima i molila ga da doe. Odgovorite po glasniku.
Silna i nenadana radost ga je obuzela; krv mu je navrla u glavu i rekao je oveku da e
doi; da, hvala, odmah e doi.
Ovo je za vas.
Dao je glasniku apsurdno veliku napojnicu i pourio kui da se presvue.

40

VIII
Prvi put u ivotu proao je kroz kapiju zamka i popeo se stepenicama na sprat. Iznutra je do
njega dopirao amor glasova, srce mu je tuklo, pokucao je i uao.
U susret mu je izala jo mlada domaica zamka, toplo ga pozdravila i stegla mu ruku.
Ba se raduje to ga vidi, sea ga se jo iz vremena kad je bio ovako malen; a sada je veliki
ovek inilo se da hoe jo neto da mu kae; dugo mu je drala ruku i ispitivaki ga
gledala.
Priao je i gospodar zamka i pruio mu ruku. Kao to je njegova ena rekla, veliki
ovek, vie nego u jednom pogledu. Slavan ovek. Zaista mu je drago
Predstavili su ga gospodi i damama, komorniku koji je nosio svoje ordenje,
komornikovoj supruzi, lokalnom veleposedniku, i Otu, poruniku. Viktorija se nije pojavila.
Prolo je neko vreme. Onda je ula Viktorija, bleda, ak nesigurna; vodila je jednu
mladu damu za ruku. Obile su odaju, rukovale se sa svim gostima, sa svakim razmenile
koju re. Stale su pred Johanesom.
Viktorija se nasmeila i rekla:
Vidite, tu je Kemila zar to nije iznenaenje? Vi se poznajete.
U prvim trenucima Johanes je stajao preneraen, ukopan u mestu. Zar to nije
iznenaenje: Viktorija je bila dovoljno ljubazna da pronae sebi zamenu. ujte, vas dvoje,
idite i uivajte jedno s drugim! Prolee je u punom cvatu, sunce sija; otvorite prozore ako
hoete, jer iz vrta mirie, ak i vorci vode ljubav na vrhovima breza. Zato ne razgovarate
jedno s drugim? Hajde, smejte se!
Da, mi se znamo. Ovde ste me upecali iz mora, vragolasto je rekla Kemila.
Bila je mlada, lepa, vesela, u ruiastoj haljini, jo nije napunila sedamnaestu. Johanes
je stegao zube i smejao se i alio. Malo-pomalo, njene razdragane rei su ga zaista
raskravile; dugo su razgovarali; lupanje srca je popustilo. Ona je jo iz detinjstva sauvala
draesnu naviku da nagne glavu u stranu i iekujui slua kada on govori. Dobro ju je
pamtio; niim ga nije iznenadila.
Viktorija ponovo ulazi, hvata porunika za lakat, vodi ga do Johanesa i kae:
Poznajete li Ota mog verenika? Nadam se da ga se jo seate.
Gospoda se seaju. Izgovaraju prikladne rei, klanjaju se koliko je prikladno i razilaze
se. Johanes ostaje sam sa Viktorijom. On kae:
Da li je to bilo iznenaenje?
Da, odgovara ona, nekim uvreenim, nervoznim tonom. Uinila sam najbolje to
sam mogla, nisam znala ta bih drugo. Nemojte sad biti nerazumni, bolje mi zahvalite;
videla sam da vam je bilo drago.
Hvala vam onda. Da, bilo mi je drago.

41

Beskrajan oaj ga je obuzeo; lice mu je sasvim pobledelo. Ako mu je ikad nanela bol,
sada je bogato nadoknaen i uteen. Bio joj je iskreno zahvalan.
I vidim da danas nosite prsten, rekao je potmulim glasom. Nemojte ga opet skidati.
utala je.
Ne, sad ga sigurno neu vie skidati, odgovorila je.
Oi su im se srele. Usne su mu drhtale, pokazao je glavom ka poruniku i rekao
promuklo i grubo: Imate ukusa, gospoice Viktorija. On je lep ovek. Epolete mu ba krase
ramena.
Sasvim mirno mu je odgovorila:
Ne, on nije lep. Ali je lepo vaspitan. I to neto vredi.
To je upueno meni. Hvala vam! Glasno se nasmejao i ne stidei se dodao: A ima i
para u depu, to vredi jo vie.
Smesta se udaljila.
Hodao je od zida do zida kao odmetnik. Kemila mu se obratila, postavljala mu je
pitanja koja nije uo i na koja nije odgovarao. Opet je neto rekla; ak mu je dodirnula ruku
i ponovo ga upitala isto, ali nije dobila odgovor.
Gledajte, on misli! uskliknula je smejui se. On misli, on misli!
Viktorija ju je ula i rekla:
Hoe da bude sam. I mene je najurio. A onda mu je iznenada prila i glasno mu rekla:
Sigurna sam da smiljate neko izvinjenje. Ne treba da brinete o tome. Naprotiv, ja treba
vama da se izvinim, jer sam vam tako kasno poslala poziv. To je bilo vrlo nepaljivo s moje
strane. Zaboravila sam vas do poslednjeg trenutka, umalo da vas sasvim zaboravim. Ali
nadam se da ete mi oprostiti, jer je bilo toliko stvari na koje sam morala da mislim.
On ju je nemo gledao; ak je i Kemila zaueno gledala as jedno, as drugo. Viktorija je
stajala pred njima sa zadovoljnim izrazom na svom hladnom, bledom licu. Osvetila se.
Takvi su nai mladi kavaljeri, rekla je Kemili. Ne smemo oekivati previe od njih.
Eno mog verenika, sedi tamo i govori o lovu na losove, a ovde imamo pesnika koji
neprestano misli Recite neto, pesnie!
Uzdrhtao je; ile su mu nabrekle na slepoonicama.
Dobro. elite da kaem neto? Pa dobro.
O ne, nemojte se naprezati.
Htela je da se udalji.
Da odmah preem na stvar, rekao je polako i smekajui se, mada mu je glas
podrhtavao, i da ne petljam mnogo: da li ste u skorije vreme bili zaljubljeni, gospoice
Viktorija?
Nekoliko trenutaka je vladao potpuni muk; sve troje je ulo otkucaje svojih srca.
Kemila je uznemireno rekla:
Viktorija je, naravno, zaljubljena u svog verenika. Ona se tek verila, zar to niste znali?
Vrata ka trpezariji su se rastvorila.

42

Johanes je naao svoje mesto i stao kraj stolice. Pred oima mu se ljuljao ceo sto; video
je mnotvo ljudi i nerazgovetno uo mnotvo glasova.
Da, to je vae mesto, molim vas sedite, ljubazno je rekla domaica. Kad bi svi ve
jednom hteli da sednu.
Oprostite! iznenada je rekla Viktorija tik iza njega.
Sklonio se u stranu.
Uzela je njegovu kartu i pomerila je nekoliko mesta dalje, sedam mesta dalje, kraj
jednog starog oveka koji je nekada bio domai uitelj u zamku i za koga se govorilo da pije.
Natrag je donela drugu kartu i sela.
On je stajao i posmatrao celu predstavu. Domaica se, u velikoj neprilici, pozabavila
neim na drugoj strani stola i izbegavala je da ga pogleda.
Uzdrman i potpuno pometen, otiao je na svoje novo mesto; njegovo ranije mesto
zauzeo je jedan Ditlefov prijatelj iz grada, mlad ovek sa dijamantskim dugmadima na
koulji. Levo od njega sela je Viktorija, desno Kemila. I veera je poela.
Stari domai uitelj seao se Johanesa kao deaka, i meu njima se razvio razgovor.
Uitelj je rekao da se i on u svojim mladim danima bavio poezijom; jo uvek uva rukopise
moda bi Johanes mogao da ih proita kad nae vremena. Pozvan je na ovu svetkovinu da
bi podelio porodinu radost povodom Viktorijine veridbe. Gospodar i gospodarica zamka
su mu priredili to iznenaenje kao starom prijatelju.
Nisam nita vae itao, rekao je. Kad neto hou da itam, itam samog sebe; imam
punu fioku pesama i pria. One treba da se objave posle moje smrti. Na kraju krajeva, hteo
bih da svet sazna ko sam bio. Eh, mi stariji pripadnici ovog zanata nismo u takvoj urbi da
vidimo sve odtampano kao to je to sluaj sa dananjim ljudima. Nazdravlje!
Obed je tekao dalje. Domain je kucnuo u svoju au i ustao. Uzbuenje se ogledalo na
njegovom uskom, aristokratskom licu, i izgledao je istinski zadovoljan. Johanes je sasvim
nisko oborio glavu. aa mu je prazna i nema nikog da mu je napuni; sam ju je napunio do
vrha i ponovo oborio glavu. Sad jo i ovo!
Govor, koji je bio dug i prepun estitanja, prihvaen je s razdraganim usklicima;
veridba je objavljena. Mnotvo lepih elja slivalo se sa svih strana stola prema erki
gospodara zamka i komornikovom sinu.
Johanes je ispraznio svoju au.
Posle nekog vremena njegova rastrojenost je iezla, povratio mu se mir; ampanjac je
goreo tihim plamenom u njegovim venama. uo je da komornik takoe dri zdravicu, zatim
nove usklike bravo i ura, i kucanje aama. Jednom je pogledao u pravcu Viktorije; bila je
bleda i delovala je izmueno, gledala je u sto. Kemila mu je klimnula glavom i nasmeila se,
a on je uzvratio.
Domai uitelj je i dalje govorio. Lepo je to, ba lepo kad se dvoje ljudi uzmu. Ja nisam
bio te sree. Bio sam mlad student s dobrim izgledima, s mnogo dara; otac mi je imao
uvaeno ime, veliku kuu, bogatstvo, itavu flotu brodova. Mogao bih ak da kaem da sam
imao vrlo velike izglede. I ona je bila mlada, iz otmene kue. I eto, doao sam kod nje i
43

otvorio joj svoje srce. Ne, odgovorila je. Moete li to da shvatite? Ne, ne eli me, rekla je. Eto,
uinio sam ta je bilo do mene, nastavio sam sa svojim radom i muki to podneo. Onda su
nastupile loe godine za moga oca, propast brodova, hipoteke sve u svemu, bankrotirao
je. I ta sam ja uradio? I to sam muki podneo. Ali sada nije mogla da se dri dalje od mene,
devojka o kojoj sam govorio. Vratila se, traila me po gradu. Pitaete ta je htela? Do tada
sam postao siromah, dobio sam bednu uiteljsku slubu, svi moji izgledi su propali, moje
pesme sklonjene su u fioku i sad ona dolazi i kae da. Kae da!
Domai uitelj je pogledao Johanesa i upitao:
Moete li da je shvatite?
Ali tada je vi niste hteli?
A kako bih uopte mogao? Ogoleli golja, uiteljska sluba, samo nedeljom duvan u luli
ta mislite? Nisam to mogao da joj priredim. Ali samo vas pitam: moete li da je shvatite?
I ta je posle bilo s njom?
O boe, vi mi ne odgovarate na pitanje! Udala se za jednog kapetana. To je bilo posle
godinu dana. Za artiljerijskog kapetana. Nazdravlje!
Johanes je rekao:
Kau da ima ena koje uvek trae predmet za svoje saaljenje. Kad oveku dobro ide,
tada ga mrze i oseaju se suvinim; kada stvari krenu nizbrdo i kad ovek obori glavu, one
likuju i kau: Evo me.
Ali zato me nije prihvatila kad mi je bilo dobro? Imao sam budunost mladog boga.
Moda zato to je ekala da vas vidi u praini. Ko zna.
Ali ja nikada nisam bio u praini. Nikada. Sauvao sam svoj ponos i odbio je. ta kaete
na to?
Johanes je utao.
Vi ste moda ipak u pravu, rekao je stari uitelj. Tako mi boga i svih anela, planuo
je iznenadnom estinom, u pravu ste. Na kraju je uzela jednog starog kapetana; neguje ga,
see mu meso na tanjiru i gazduje u kui. Jednog artiljerijskog kapetana.
Johanes je pogledao u stranu. Viktorija je sedela sa aom u ruci i gledala u njegovom
pravcu. Visoko je podigla au. Uzdrhtao je i podigao svoju au. Ruka mu se tresla.
Ona je tada glasno pozvala oveka pored njega i smejala se; dozivala je starog uitelja.
Johanes je spustio au i uspeo da izmami iz sebe slabaan osmeh. Svi su videli njegovo
ponienje.
Stari uitelj je do suza bio dirnut tom ljubaznom panjom svoje uenice. Brzo je
ispraznio au.
I evo me sada, star ovek, nastavio je, evo me, hodam po svem, sam i nepoznat. Tako
mi je bilo sueno. Niko ne zna ta je u meni; ali nikada me niko nije uo da se alim. Kakva
ono bee pria za grlicu? Nije li to grlica, ta uvena tuna ptica koja prvo zamuti bistru
izvorsku vodu pre nego to pije?
To ve ne znam.

44

Ne? Ubeen sam ipak da je ona. A to je ono to ja radim. Nisam dobio onu koju je
trebalo da dobijem u ivotu, ali, uprkos tome, nisam nesklon radostima. Osim to ih
zamutim. Uvek ih prvo zamutim. Tada razoaranje koje usledi ne moe da me uzdrma
Pogledajte Viktoriju. Ona mi je sada nazdravila. Ja sam joj bio uitelj; ona je sad pred
udajom, to me veoma raduje, oseam jednu sasvim linu sreu, kao da mi je roena ki.
Sada u moda uiti njenu decu. Da, uprkos svemu, u ivotu uvek ima nekih radosti. Ali to
to ste rekli o saaljenju i enama i oborenim glavama to vie o tome mislim, sve ste vie
mi se ini da ste u pravu. Sam bog zna, vi ste Izvinite me askom.
Ustao je, uzeo au i otiao do Viktorije. Ve se malo klatio i hodao je vrlo pogureno.
Usledile su nove zdravice, sad je govorio porunik, a veleposednik je nazdravio
damama i posebno domaici zamka. Odjednom je ustao ovek sa dijamantskom dugmadi i
pomenuo Johanesovo ime. Dobio je odobrenje da mladom pesniku uputi pozdrav mladih.
Govorio je najljubaznijim reima to su bili dobronamerni izrazi zahvalnosti, priznanja i
divljenja vrnjaka.
Johanes gotovo da nije verovao svojim uima. apatom je upitao domaeg uitelja:
Da li se on to meni obraa?
Da, odgovorio je domai uitelj. On me je preduhitrio. I ja sam to hteo da uinim;
Viktorija me je ve danas popodne zamolila za to.
Ko vas je zamolio za to?
Domai uitelj se zagledao u njega.
Niko, rekao je.
Za vreme zdravice svi su uprli oi u Johanesa, ak mu je i gospodar zamka klimnuo
glavom, a komornikova gospoa je stavila lornjon da ga bolje pogleda. Kad je govor
okonan, svi su popili u njegovu ast.
Sada biste morali da mu uzvratite, rekao je domai uitelj. On vam je odrao
zdravicu. To je trebalo da uini neki stariji pripadnik iz te brane. Osim toga, ja se uopte ne
slaem sa njim. Ni u emu.
Johanes je pogledao preko stola ka Viktoriji. Ona je navela oveka sa dijamantskom
dugmadi da govori. Zato? Prvo se obratila drugome u vezi s tim, ona je na to mislila ve
ranije danas. Zato? Sada je sedela i gledala u sto, potpuno nedokuiva.
Neko duboko i snano oseanje odjednom je ovlailo njegove oi, trebalo bi da se baci
pred njene noge i da joj zahvali, zahvali joj. Uinie to kasnije, posle veere.
Kemila je sedela i razgovarala prvo sa gostom levo od sebe, zatim sa onim desno, s
vedrim osmehom na licu. Bila je zadovoljna; njenih sedamnaest godina donosile su joj samo
radost. Vie puta je klimala glavom Johanesu i davala mu znake da ustane.
Ustao je.
Govorio je kratko, glas mu je bio dubok i emotivan: Na ovu sveanost kojom ovaj dom
proslavlja jedan radostan dogaaj, pozvan je i on ovek potpuno van njihovog kruga,
izveden iz svoje neprimetnosti. Hteo bi da zahvali inicijatoru te uviavne zamisli i

45

govorniku koji je izgovorio toliko prijatnih rei o njemu. A ne moe i da ne oda priznanje
blagonaklonosti sa kojom je itav ovaj skup sasluao pohvale, upuene njemu, oveku
potpuno van njihovog kruga. Jedino njegovo pravo da uopte bude prisutan u ovoj prilici
proizilazi iz toga to je on sin suseda iz ume
Tako je, tako je! uzviknu odjednom Viktorija sa arom u oima.
Sve su se glave okrenule ka njoj; obrazi su joj bili rumeni, a grudi su joj se burno
uzdizale. Johanes je zautao. Nastao je muan tajac.
Viktorija! zapanjeno je rekao njen otac.
Nastavite! doviknula je. Da, to je vae jedino pravo; ali nastavite! ar u njenim
oima se naglo ugasio, i ona se bespomono nasmeila i zavrtela glavom. Onda se obratila
ocu i rekla: Htela sam samo da malo preteram. Na kraju krajeva, i on sam zaista preteruje.
ao mi je, nisam htela da prekinem
Johanes je sluao to objanjenje i pronaao izlaz; srce mu je glasno tuklo. Primetio je
suze u oima Viktorijine majke dok je s beskrajnom blagou gledala u nju.
Da, rekao je, zaista je preterao; gospoica Viktorija je u pravu. Ona je bila tako dobra
da ga podseti kako on nije samo susedov sin, ve i drugar u igri dece iz zamka, i da toj
poslednjoj okolnosti treba da zahvali za svoje prisustvo ovde. On joj zahvaljuje istina je
sve to je rekla. On ipak pripada ovom mestu; nekada su ume zamka bile itav njegov svet,
iza njih se u daljini nejasno plavila avantura i sve ono nepoznato. Ditlef i Viktorija su ga
esto u tim danima pozivali da im se pridrui na nekom izletu, ili u nekoj igri to su bili
veliki trenuci njegovog detinjstva. Kasnije, kada je razmiljao o tome, uvideo je da ti asovi
imaju za njegov ivot ogroman znaaj koji niko ne moe da shvati, i ako je istina kao to je
ba reeno da ono to on pie ponekad iskri, onda su uspomene na to vreme raspalile te
iskre; to je odraz sree koju su ta dva druga podarila njegovom detinjstvu. Iz tog razloga oni
imaju najveeg udela u onom to je ostvario. Zato bi optim lepim eljama povodom
veridbe dodao i svoju linu zahvalnost deci iz zamka za te srene godine detinjstva, kada se
ni vreme ni okolnosti jo nisu postavili izmeu njih, za taj radosni, previe kratak letnji
dan
Govor obian pokuaj govora. Nije bio preterano lucidan, ali ni toliko lo; drutvo je
pilo, jelo i nastavilo da aska. Ditlef je suvo primetio svojoj majci: Nisam ni znao da sam u
stvari ja pisao njegove knjige! Kako to?
Ali se njegova majka nije nasmejala. Nazdravila je svojoj deci i rekla:
Zahvalite mu, zahvalite. To je vrlo razumljivo; bio je toliko sam kao dete ta to radi,
Viktorija?
Poslau mu po devojci ovu granicu jorgovana u znak zahvalnosti. Smem li to?
Ne, rekao je porunik.
Posle veere, drutvo se ratrkalo po mnogobrojnim sobama, velikom balkonu, ak i
po vrtu.
Johanes je odlutao u prizemlje i uao u oraneriju. Tu je ve bilo ljudi: veleposednik i
jo jedan ovek puili su i poluglasno govorili o finansijama svog domaina. Imanje mu je
46

bilo zaputeno, zaraslo u korov, ograde su propale, uma poseena; prialo se da ak jedva
plaa izuzetno visoko osiguranje za zgrade i sve to je u njima.
Na koliko je sve to osigurano?
Veleposednik je naveo impresivnu cifru.
Uostalom, u zamku se nikada nije tedelo, trokovi su ogromni. Koliko recimo kota
dananja gozba! Ali sada se kasa skoro sasvim ispraznila, ak i uvena kutija za nakit velike
dame zamka, i zato im je potreban zet i njegov novac, da im povrati stari sjaj.
Koliko mislite da on ima?
Eh, to se ne da izbrojati.
Johanes je ustao i izaao u vrt. Jorgovan je cvetao, mirisi jagorevine, narcisa, jasmina i
urevka zapahnuli su ga u talasima. Pronaao je kutak kod zida i seo na kamen, potpuno
skriven grmljem. Uzbuenja su ga iscrpla, bio je umoran, u glavi mu je bilo mutno;
pomiljao je da ustane i ode kui, ali je ostao da sedi, otupeo i apatian. A onda je zauo
glasove sa poljunane staze; neko je dolazio; prepoznao je Viktorijin glas. Suzdrao je dah
na nekoliko trenutaka; tada je kroz lie zablistala porunikova uniforma. Verenici su etali.
To meni nema nikakvog smisla, govorio je on. Ti sedi tamo i slua ga, unosi se
toliko u njegov dragoceni govor, a onda i dovikuje. ta uopte znai sve to?
Ona je stala i uspravila se pred njim.
Hoe li da zna? rekla je.
Da.
utala je.
Svejedno mi je ako to nita nije znailo, nastavio je on, onda ne treba nita da mi
kae.
Ona je ponovo klonula.
Ne, to nita nije znailo, rekla je.
Oni odlaze. Porunik nervozno slee epoletama i glasno kae:
Bolje bi mu bilo da pripazi, jer bi mogao da oseti ta je oficirska ruka.
Poli su stazom koja je vodila ka senici.
Johanes je ostao da sedi na kamenu, u istom stanju otupelog bola. Postajao je
ravnoduan prema svemu. Porunik je postao podozriv, a njegova verenica je odmah poela
da se pravda. Ona je rekla ono to je trebalo rei, umirila je oficirovo srce i nastavila etnju s
njim. A vorci su avrljali na granama iznad njihovih glava. Neka im bog podari dug ivot
On je za stolom drao govor za nju i kidao sebi srce; uloio je ogroman napor da izgladi
njenu drsku upadicu, a ona mu se nije ak ni zahvalila. Podigla je svoju au i pila.
Nazdravlje, i gledajte me kako graciozno pijem Uostalom, pogledajte iz profila enu kada
pije, iz pehara, ae, bilo ega, samo je pogledajte iz profila. To je stravian prizor, koliko
ona glumata. Pui usta, samo ivicom usana dodiruje pie, i oajna je ako joj tokom te
predstave neko posmatra aku. Nikada ne gledajte eni u aku. Ona to ne podnosi, predaje
se. Odmah je uklanja i nameta je u to elegantniji poloaj da sakrije neku boru, iskrivljeni
prst, ili nedovoljno savreno oblikovan nokat. Na kraju ne moe vie da izdri i sva van sebe

47

pita: ta gledate? Jednom ga je poljubila, davno, jednog leta. Da, davno je to bilo. Bog zna
da li se to uopte desilo. Kako se to dogodilo, zar nisu sedeli na klupi? Dugo su razgovarali, i,
kad su poli, on joj je priao tako blizu da joj je dodirnuo ruku. Poljubila ga je pred vratima.
Volim vas! rekla je Sad su proli pored njega, moda sede u senici. Porunik bi da ga udari,
rekao je. Jasno ga je uo, nije spavao, ali nije ni ustao i iskoraio pred njega. Oficirska ruka,
rekao je. Da, da, sve mu je to postalo svejedno
Ustao je sa kamena i poao za njima ka senici. Bila je prazna. Kemila je stajala kraj
verande zamka i pozvala ga: Doite, ima kafe u oraneriji. Poao je za njom. Verenici su
sedeli u oraneriji, i jo mnogi drugi ljudi. Uzeo je kafu i naao sebi mesto.
Kemila je poela da razgovara s njim. Lice joj je bilo tako vedro i gledala ga je tako
nevinim oima da joj nije mogao odoleti; upustio se u razgovor, odgovarao na njena pitanja,
smejao se. Gde je bio? U vrtu? To nije istina, ona ga je traila u vrtu i nije ga nala. Ne, on
uopte nije bio u vrtu.
Da li je bio u vrtu, Viktorija? pitala je.
Ne, rekla je Viktorija, nisam ga videla.
Porunik je gnevno pogledao svoju verenicu i, da bi je opomenuo, nepotrebno je glasno
rekao veleposedniku: Ako se ne varam, pozvali ste me u lov na vae ljuke?
Naravno, rekao je veleposednik. Vi ste uvek dobrodoli.
Porunik je pogledao Viktoriju. Ona nita ne govori i mirno sedi, uopte ne pokuava
da ga odgovori od tog lova na ljuke. Lice mu je sve mranije, i on nervozno gladi brkove.
Kemila ponovo neto pita Viktoriju.
Porunik tada naglo ustaje i kae veleposedniku:
Dobro, onda jo veeras polazim sa vama.
Zatim naputa sobu.
Veleposednik i jo neki polaze za njim.
Nastalo je kratko utanje.
Odjednom se otvaraju vrata i porunik ponovo ulazi, veoma je uzbuen.
Jesi li neto zaboravio? pita Viktorija i ustaje.
On se kod vrata premeta s noge na nogu kao da ne moe mirno da stoji; onda polazi
ka Johanesu i u prolazu ga zakai rukom. Posle toga se brzo vraa ka vratima, gde opet
pocupkuje.
Pripazite malo, ovee, uboli ste me u oko, rekao je Johanes i uplje se nasmejao.
Varate se, odgovorio je porunik. Ja sam vas oamario. Je l vam jasno? Je l vam
jasno?
Johanes je izvadio maramicu, obrisao oko i rekao: Vi tako ne mislite. Jasno vam je da
mogu da vas sklopim i strpam u dep.
Istovremeno je ustao.
Porunik je hitro otvorio vrata i izaao.
Ba sam tako mislio! doviknuo je preko ramena. Ba sam tako mislio, klipane!

48

Onda je tresnuo vratima.

Johanes je ponovo seo.
Viktorija je i dalje stajala nasred sobe. Gledala je u njega i bila je bleda kao smrt.
Zar vas je udario? zgranuto ga je upitala Kemila.
Sluajno. Zakaio mi je oko. Pogledajte.
Gospode, skroz je crveno i krvavo. Ne, nemojte da ga trljate, dajte da ga isperem
vodom. Vaa maramica je suvie gruba, ostavite je; uzeu svoju. Da ne poveruje, ba u
oko!
I Viktorija je izvukla svoju maramicu. Nita nije rekla. Zatim je sasvim polako otila do
staklenih vrata gde je zastala, leima okrenuta sobi, i gledala napolje. Iskidala je maramicu
na komadie. Zatim je otvorila vrata i napustila oraneriju, tiho i bez rei.

49

IX
Kemila je proetala do mlina. Bila je sama. Ula je pravo u kuicu i nasmejavi se rekla:
Oprostite to nisam kucala. Reka je ovde toliko buna da nisam videla nikakvu svrhu u
tome. Pogledala je oko sebe i uzviknula: Kakvo divno mestace! Predivno! Gde je Johanes?
Ja sam njegova prijateljica. Kako je njegovo oko?
Nala je stolicu i sela.
Pozvali su Johanesa iz mlina. Oko mu je bilo zapaljeno i krvavo.
Dola sam na svoju ruku, rekla mu je Kemila. elela sam da doem. Morate i dalje
ispirati oko hladnom vodom.
Nema potrebe za tim, odgovorio je. Ali, bog s vama, zato ste doli ovamo? Da vidite
mlin? Ba lepo to ste doli. Obgrlio je majku oko struka i poveo je napred. Ovo je moja
majka.
Otili su do mlina. Stari mlinar je skinuo kapu, duboko se naklonio i rekao neto;
Kemila ga nije ula, ali se osmehnula i nasumce rekla:
Hvala vam. Da, ba bih volela da ga vidim.
Buka ju je uplaila; drala je Johanesa za ruku i irom otvorenih oiju paljivo gledala
oba oveka da li e neto rei. Izgledala je ba kao gluva osoba. Zadivilo ju je mnotvo
tokova i sprava: smejala se, uzbueno stiskala Johanesovu aku i pokazivala ovde, tamo i
na sve strane. Zaustavili su mlin i ponovo ga pustili da ona to vidi.
Jo dugo po izlasku iz mlina Kemila je vie vikala nego govorila, kao da joj buka jo
uvek tutnji u uima.
Johanes ju je otpratio natrag u zamak.
Neshvatljivo je kako se usudio da vas udari u oko! rekla je. Ali onda je, naravno,
odmah nestao i otiao da puca s veleposednikom. To je zaista bilo uasno neprijatno.
Viktorija cele noi nije. spavala, rekla mi je.
Onda e dobro spavati noas, rekao je on. Kada planirate povratak kui?
Sutra. A kada vi dolazite u grad?
Na jesen. Mogu li da vas vidim danas popodne?
Da, naravno! uskliknula je. Priali ste mi o vaoj peini, morate mi je pokazati.
Doi u po vas, rekao je.
Pri povratku kui, dugo je sedeo na jednom kamenu i razmiljao. Neka topla i srena
misao zaela se u njemu.

50

Posle podne je otiao do zamka, ostao napolju i poslao poruku za Kemilu. Dok je ekao,
u jednom trenutku je primetio Viktoriju gore na prozoru; gledala je dole u njega, okrenula
se i iezla u sobi.
Kemila je izala; poveo ju je do kamenoloma i peine. Bio je u neobino mirnom i
srenom raspoloenju. Mlada devojka ga je zabavljala: njene vesele, naivne opaske leprale
su oko njega kao siune blagodeti. Danas su dobri duhovi bili nadohvat ruke
Seam se, Kemila, da ste mi jednom dali bode. Imao je srebrne korice. Ostavio sam ga
s nekim drugim stvarima u kutiju; nisam imao za ta da ga upotrebim.
Da, niste imali za ta da ga upotrebite; ali ta s tim?
Pa eto, vidite, izgubio sam ga.
To je ba peh. Ali moda mogu da vam naem neki slian. Pokuau.
Vraali su se kui.
A seate li se velikog medaljona koji ste mi jednom dali? Bio je zlatan, veoma debeo i
teak, i stajao je na postolju. Upisali ste neke lepe rei u njega.
Da, seam se.
Kad sam prole godine bio u inostranstvu, poklonio sam ga, Kemila.
Niste valjda? Poklonili ga! A zato?
Dao sam ga jednom svom mladom prijatelju kao amajliju. On je bio Rus. Pao je na
kolena i zahvalio mi se.
Zar se toliko radovao? Boe, mora da se pomamno obradovao kad je pao na kolena!
Dobiete novi medaljon da ga uvate za sebe.
Doli su do puta koji je vodio od mlina do zamka. Johanes je zastao i rekao:
Ovde kod ovog grmlja neto mi se jednom desilo. etao sam jedne veeri, to sam
esto radio, i bilo je lepo letnje vreme. Legao sam iza grmlja i razmiljao neto. Onda je
dvoje ljudi tiho nailo putem. Dama je stala. Njen pratilac je upitao: Zato ste stali? Ali
nita mu nije rekla, pa je ponovo upitao: Ima li nekog razloga?
Ne, rekla je ona, ali ne smete me tako gledati.
Samo sam gledao u vas, rekao je on.
Da, rekla je ona, ja znam da me volite, ali tata to nee dopustiti, shvatate li; to je
nemogue.
On je promrmljao: Da, izgleda da je nemogue.
Onda je ona rekla: Tako ste iroki tu, kod ake; imate tako iroke zglobove! I, dok je
govorila, uhvatila ga je za zglob.
utali su.
Da, i ta je dalje bilo? upitala je Kemila.
To ne znam, rekao je Johanes. Zato je to rekla o njegovim zglobovima?

51

Moda su bili lepi. A imao je i belu koulju preko njih o da, to ve razumem. Moda je
i on njoj bio drag.
Kemila! rekao je. Kad biste mi bili veoma dragi i kad bih saekao nekoliko godina,
pitam samo Ukratko, ja nisam vredan vas ali mislite li da biste jednog dana mogli biti
moja, kad bih vas to sledee godine, ili kroz dve godine upitao?
utanje.
Kemila je najednom sva pocrvenela od zbunjenosti, njena vitka figura se povijala u
mestu, stezala je ake. On ju je obgrlio rukom i ponovo upitao:
Mislite li da biste mogli jednog dana? Da budete moja?
Da, rekla je i bacila mu se u zagrljaj.
Sledeeg dana je poao s njom na pristanite. Ljubio je njene male ake u kojima je bilo
neeg detinjeg, nevinog, i bio je pun zahvalnosti i radosti.
Viktorija nije bila s njom.
Zato te niko ne prati?
S uasom u oima, Kemila mu je rekla da u zamku vlada najdublja alost. Tog jutra je
stigao telegram, gospodar zamka je bio samrtno bled, stari komornik i njegova ena
vrisnuli su od bola: Oto je sino ubijen u lovu.
Johanes je stegao Kemilu za ruku.
Mrtav? Porunik?
Da. Oni dolaze ovamo s njegovim telom. Strano.
Ili su dalje, izgubljeni svako u svojim mislima; tek su ih na pristanitu prenuli ljudi,
brod, uzvici komande broda.
Kemila mu je stidljivo pruila ruku; on ju je poljubio i rekao:
Da, ja te nisam dostojan, Kemila, ni najmanje. Ali ako bude moja dau sve od sebe da
te usreim.
Biu tvoja. To sam oduvek htela, oduvek.
Kroz nekoliko dana doi u za tobom, rekao je. Videemo se za nedelju dana.
Ula je u brod i stajala na palubi. On joj je mahao, mahao joj je sve dok nije nestala iz
vida. Kad se okrenuo da poe kui, iza njega je stajala Viktorija; i ona je u ruci drala
maramicu i mahala Kemili.
Malo sam zakasnila, rekla je.
Nije odgovorio. ta bi uopte trebalo da kae? Da je tei zbog njenog gubitka, da joj
izjavi sauee, da joj stegne ruku? Njen glas je bio potpuno bezbojan; na licu joj se ogledala
krajnja utuenost.
Ljudi su naputali pristanite.
Oko vam je jo uvek crveno, rekla je i pola. Osvrnula se za njim.
On je i dalje stajao.

52

Tada se odjednom okrenula i prila mu.

Oto je mrtav, grubo je rekla, a oi su joj plamtele. Ne kaete ni re, tako ste
nadmoni. On je bio sto hiljada puta bolji od vas, ujete li? Znate li kako je umro? Pogoen
je iz puke u glavu, cela mu se glava rasprsla, cela njegova glupa mala glava. On je bio sto
hiljada puta
Zajecala je, i dugim, ojaenim koracima pola kui.
Kasno te veeri neko kuca kod mlinara; Johanes otvara vrata i gleda napolje. Tamo
stoji Viktorija i poziva ga rukom. On polazi za njom. Ona ga ustro uzima za ruku i vodi ga
gore do puta; prsti su joj hladni kao led.
Bolje sedite, kae joj on. Sedite i odmorite se malo; potpuno ste van sebe.
Sedaju.
Ona mrmlja: Ko zna ta mislite o meni ni jednog trenutka vas ne ostavljam na miru!
Vi ste vrlo nesreni, kae on. Sada morate da me posluate i smirite se, Viktorija.
Mogu li ikako da vam pomognem?
Tako vam boga, oprostite mi za ono to sam danas rekla! moli ga ona. Da, ja sam vrlo
nesrena, ve sam godinama nesrena. Rekla sam da je on bio sto hiljada puta bolji od vas
oprostite mi! On je mrtav i bio je moj verenik, to je sve. Mislite li da je do toga dolo mojom
voljom? Johanes, vidite li ovo? To je moj vereniki prsten, dobila sam ga odavno, pre dugo,
dugo vremena; a sada ga bacam bacam ga!
I ona baca prsten u umu; oboje su uli kako pada.
Tata je to hteo. Tata je siromaan, on nita nema, a trebalo je da Oto jednog dana bude
bogat. Mora, rekao mi je tata. Neu, rekla sam. Misli na svoje roditelje, rekao je. Misli na
zamak, na porodino ime, na moju ast.
Dobro, uradiu to, rekla sam. Daj mi jo tri godine i uradiu to. Tata mi je zahvalio i
ekao je, Oto je ekao, svi su ekali; ali prsten sam dobila odmah. Posle nekog vremena
videla sam da mi nita ne moe pomoi. Zato bismo dalje ekali? Idi i dovedi mi mua,
rekla sam tati. Bog te blagoslovio, rekao je i ponovo mi zahvalio za ono to u uiniti. I tako
je doao Oto. Ja ga nisam saekala na pristanitu, stajala sam na prozoru i videla kako
dolazi. Onda sam otrala mami i klekla pred njom. ta ti je, dete? pitala je. Ne mogu to,
rekla sam. Ne mogu da se udam za njega; doao je, on dole eka; bolje osigurajte moj ivot,
a ja u nestati u zalivu ili u vodopadu, to je bolje za mene. Mama je pobledela kao mrtvac i
zaplakala nada mnom. Doao je tata. Smiri se, draga moja Viktorija, rekao je. Sad mora da
sie i pozdravi ga.
Ne mogu, ne mogu, rekla sam i ponovila ono to sam ve rekla, da se smiluje na mene
i osigura moj ivot. Tata ni re nije rekao, samo je seo na stolicu i poeo da drhti, kidajui se
u sebi. Kad sam to videla, rekla sam: Idi i dovedi mi mua; uzeu ga.
Viktorija je uutala. Drhtala je. Johanes je uzeo njenu drugu ruku i grejao je.

53

Hvala, rekla je. Johanes, molim vas vrsto me stegnite za ruku! Molim vas! Boe,
kako ste topli! Toliko sam vam zahvalna. Ali morate mi oprostiti ono to sam rekla na
pristanitu.
O, to je ve odavno zaboravljeno. Da vam donesem al?
Ne, ne, hvala. Ali ne shvatam zato drhtim, jer mi je glava tako vrela. Johanes, za toliko
toga moram da vas molim za oprotaj
Ne, ne, ne govorite tako. Eto, sad ste se malo smirili. Sedite jo malo.
Govorili ste u moju ast, odrali ste mi zdravicu. Nisam znala za sebe od trenutka kad
ste ustali pa sve dok niste ponovo seli, ula sam samo va glas. Bio je kao orgulje, i ta mo
koju je imao nada mnom potpuno me je izbezumila. Tata me je pitao zato sam vam
doviknula i prekinula vas; ba se uzrujao zbog toga. Ali mama me nije pitala, ona je znala.
Mami sam sve rekla, rekla sam joj to pre mnogo godina, i pre dve godine sam joj ponovo
rekla, kad sam se vratila iz grada. To je bilo tada kada sam vas srela.
Nemojmo vie govoriti o tome.
Ne, ali oprostite mi, ujete li, budite milosrdni! ta ja sad uopte mogu da uinim? Tata
je kod kue, samo eta gore-dole po svom kabinetu, ba mu je teko. Sutra je nedelja; dao je
posluzi slobodan dan; to je sve to je danas uinio. Lice mu je sivo i ni re ne progovara,
toliko ga je potresla smrt budueg zeta. Rekla sam majci da idem kod vas. Ti i ja moramo da
otputujemo sutra u grad sa komornikom i njegovom suprugom, rekla mi je. Idem
Johanesu, ponovila sam.
Otac nema novca za sve troje, on e ostati, rekla je i stalno govorila o drugim stvarima.
Onda sam pola ka vratima. Mama me je posmatrala. Idem sad kod njega, poslednji put
sam rekla. Mama je pola do vrata za mnom, poljubila me i kazala: Dobro onda, bog vas
oboje blagoslovio.
Johanes je pustio njenu ruku i rekao:
Eto, sad ste se zgrejali.
Toliko vam hvala, da, sad mi je toplo Bog vas oboje blagoslovio, rekla je. Ja sam
mami sve rekla, ona je oduvek znala. Ali koga ti voli, dete moje? pitala je. Zar jo uvek
mora da pita? rekla sam. Johanes je taj koga volim, celog ivota sam samo njega volela,
volela sam ga, volela
On se pokrenuo. Kasno je. Zar ne mislite da kod kue moda brinu za vas?
Ne, rekla je. Vi znate da ste vi taj koga volim, Johanes, valjda ste to videli? eznula
sam za vama sve ove godine, vie nego to bi to iko mogao da shvati. Hodala sam ovim
putem i mislila: Ne, proi u kroz umu, jer je to bio njegov najomiljeniji put. Zato i ja idem
tuda. Onog dana kad sam ula da ste doli, obukla sam svetlu haljinu, svetloutu; bila sam
bolesna od iekivanja i enje, i samo sam ulazila i izlazila, ulazila i izlazila kroz sva vrata.
Kako blista danas! rekla je mama. I sve vreme sam govorila sebi: On se vratio kui! On je
divan i vratio se divan je i ovde je! Sledeeg dana nisam vie mogla da izdrim, ponovo
sam obukla svetlu haljinu i otila u kamenolom da vas naem. Seate li se? I nala sam vas,
ali nisam brala cvee kao to sam vam rekla nisam zato dola. Niste se vie radovali to
me ponovo vidite; ali svejedno vam hvala to sam vas srela. To je bilo pre vie od dve

54

godine. Drali ste granicu u ruci, i, kad sam dola, vi ste sedeli i lupkali ste njom; kad ste
otili, podigla sam granicu, sakrila je i ponela kui
Da, ali Viktorija, rekao je uzdrhtalim glasom, ne smete mi vie govoriti takve stvari.
Ne, teskobno je rekla i uhvatila ga za ruku. Ne, ne smem. Ne, vidim da vam to ne
prija. Poela je nervozno da mu gladi aku. Ne, ne mogu jo i to da oekujem od vas. Osim
toga, toliko sam vam bola nanela. Mislite li da biste vremenom mogli da mi oprostite?
Da, naravno, bilo ta. Nije to.
A ta je onda?
utanje.
Ja sam veren, rekao je.

55

X
Sledeeg dana, u nedelju, gospodar zamka je lino doao mlinaru i zamolio ga da odmah
nakon podneva doe i odveze telo porunika Ota do parobroda. Mlinar ga u prvi mah nije
razumeo i samo je gledao u njega; gospodar mu je kratko objasnio da su svi njegovi ljudi
dobili slobodan dan i otili u crkvu; kod kue nema nikog od njegove posluge.
Gospodar oigledno nije spavao, izgledao je kao mrtvac, a nije se ni obrijao. Pa ipak je
mahao tapom kao i uvek i drao se uspravno.
Mlinar je obukao svoj najbolji kratki kaput i poao. Kad je upregao konje, gospodar mu
je lino pomogao da iznesu telo na kola. Sve se radilo u tiini, gotovo u tajnosti, bez iijeg
prisustva, nikog nije bilo da posmatra.
Mlinar je vozio do pristanita. Iza kola su ili komornik i njegova ena, gospodarica
zamka i Viktorija. Svi su ili peice. Gospodar zamka je ostao sam na stepenicama i mahao
zbogom; vetar je mrsio njegovu sedu kosu.
Telo je izneto na palubu, a za njim su i oaloeni uli na brod. Gospodarica zamka je s
ograde broda dozvala mlinara i rekla mu da pozdravi gospodara; onda ga je i Viktorija
zamolila isto.
Brod je isplovio. Mlinar je dugo stajao i gledao za njim. Duvao je jak vetar, i more je u
zalivu bilo uzburkano; brod je tek posle etvrt sata iezao iza ostrva. Mlinar je vozio natrag
u zamak.
Uveo je konje i nahranio ih, a onda poao da prenese pozdrave gospodaru zamka.
Meutim, vrata kuhinje bila su zatvorena. Obiao je oko kue da bi uao na glavni ulaz;
kapija je takoe bila zakljuana. Ruak je proao, i gospodar je legao da se odmori, pomislio
je. Ali kako je bio savestan ovek koji voli da ispuni ono to je obeao, otiao je do kue za
poslugu, u nadi da e tamo nai nekog kome bi preneo poruku. U kui za poslugu nije bilo ni
ive due. Izaao je napolje, lutao naokolo i pokuao je ak da ue u devojaku sobu. Ni tu
nije bilo nikoga. Sve je bilo pusto.
Ve je hteo da ode kad je primetio traak svetlosti u podrumima zamka. Ostao je
nepomian. Kroz male prozore sa reetkama jasno je mogao da vidi oveka kako ulazi u
podrum, sa sveom u jednoj ruci, i stolicom presvuenom crvenom svilom u drugoj. To je
bio gospodar zamka. Bio je obrijan i odeven kao da se spremio za veliku sveanost. Moda
bih mogao da kucnem u prozor i isporuim mu pozdrav od njegove ene, pomislio je
mlinar; ali ostao je nepomian.
Gospodar zamka se osvrnuo naokolo, podigao sveu i jo jednom se osvrnuo. Onda je
izvukao jednu vreu u kojoj je izgleda bilo sena ili slame, i odvukao je do vrata. Zatim je iz
jedne kante sipao neku tenost preko vree. Onda je do vrata doneo sanduke, slamu i jednu
staru policu za cvee, pa je i sve to polio tenou iz kante; mlinar je primetio kako je
pritom briljivo pazio da ne umrlja prste i odeu. Uzeo je malo pare svee, stavio ga na
vreu i paljivo ga umotao slamom. Onda je seo na stolicu.
56

Mlinar je netremice, zapanjeno gledao sve te pripreme; pogled mu je bio prikovan za

podrumski prozor, a u duu mu se uvlaila neka mrana slutnja. Gospodar zamka je
nepokretno sedeo na stolici i posmatrao kako svea dogoreva sve nie i nie; ake su mu
bile sklopljene. Mlinar je video kako sa rukava svog fraka otresa trunku praine i ponovo
sklapa ake.
Tada je stari mlinar kriknuo, prestravljen.
Gospodar zamka je okrenuo glavu. Naglo je skoio i priao prozoru, gde je stao i zurio
napolje. Na njegovom licu se ogledala sva ljudska patnja ovoga sveta. Usta su mu bila
groteskno iskrivljena; u nemoj pretnji pruio je obe stisnute pesnice ka prozoru; na kraju,
zapretivi samo jednom rukom, poao je natrag. Spotakao se na stolicu i svea se prevrnula.
Istog trenutka buknuo je plamen.
Mlinar je kriknuo i odskoio. Nekoliko trenutaka je trao po dvoritu, van sebe od
bespomonog uasa. Jurnuo je zatim ka podrumskom prozom, razbio okno i vikao; onda se
nagnuo, uhvatio gvozdene ipke i tresao ih, savijao, upao.
Tada iz podruma zauo glas, glas bez rei, kao jeanje pokopanog mrtvaca; uasnuti
mlinar ga je dvaput uo i onda je pobegao od prozora, preko dvorita, dole niz put i kui.
Nijednom se nije usudio da se okrene.
Kad se nekoliko minuta kasnije vratio sa Johanesom, ceo zamak, ogromna stara drvena
vila, goreo je sablasnim plamenom. Dolo je i nekoliko ljudi sa pristanita; ali niko tu nita
nije mogao da uini. Sve je bilo izgubljeno.
Ali mlinareva usta bila su nema kao grob.

57

XI
Kada ih pitaju ta je ljubav, neki kau: ona je samo vetar koji umi u ruama i zamire. Ali
ona je esto nesalomiv peat koji traje za ceo ivot, koji traje do smrti. Bog je stvorio
svakojake vrste ljubavi i video ih kako traju ili prolaze.
Dve majke hodaju putem i razgovaraju. Jedna je odevena u radosno plavo, jer se njen
ljubljeni vratio s puta. Druga je u crnini. Imala je tri keri, dve crnomanjaste i jednu
plavokosu, i plavokosa je umrla. Otada je prolo deset godina, punih deset godina, a majka i
dalje ali za njom.
Tako je divno danas! klie majka u plavom i razdragano pljeska rukama. Toplota me
opija, ljubav me opija, toliko sam srena. Mogla bih da strgnem svu odeu sa sebe, ovde na
putu, da pruim ruke ka suncu i aljem mu poljupce.
Ali ena u crnini je mirna, ne smei se i ne odgovara.
Jo uvek ali za svojom devojicom? pita ona u plavom, iz nevinosti svoga srca. Zar
nema deset godina otkako je umrla?
Ona u crnini odgovara:
Da. Sada bi joj bilo petnaest godina.
A onda, da je utei, ona u plavom kae:
Ali ima druge ive erke, ima jo dve.
Ona u crnini jeca:
Da. Ali nijedna od njih nije plavokosa. Ona koja je umrla imala je tako svetlu kosu.
I dve majke se rastaju, svaka odlazi svojim putem, svaka sa svojom ljubavlju
Ali te dve crnomanjaste erke takoe su imale svaka svoju ljubav, i volele su istog
oveka.
On je doao starijoj i rekao:
Treba mi savet od vas, jer volim vau sestru. Jue sam joj bio neveran, zatekla me je
kako ljubim vau slukinju u hodniku; tiho je kriknula, to se ulo kao neki jecaj, i onda je
prola. ta da radim? Ja volim vau sestru; tako vam boga govorite s njom, pomozite mi!
I starija sestra je prebledela i stavila dlan na srce; ali se nasmeila kao da ga blagoslovi
i rekla:
Pomoi u vam.
Sledeeg dana je otiao mlaoj sestri, pao na kolena pred njom i priznao joj svoju
ljubav.
Odmerila ga je od glave do pete i odgovorila:
Na alost, ne mogu vam dati vie od deset kruna, ako na to mislite. Ali idite mojoj
sestri, ona ima vie.

58

A onda je ponosno zabacila glavu i ostavila ga.

Ali kad je dola u svoju sobu, bacila se na pod i krila ruke od ljubavi.
*

Zima je, i na ulicama je hladno, magla je, praina i vetar. Johanes je ponovo u gradu, u
svojoj staroj sobi, gde topole struu o drveni zid i sa ijeg prozora je vie nego jednom
pozdravio zoru. Sada je sunca nestalo.
Rad ga je potpuno obuzeo: ispisao je mnoge listove kojih je bilo sve vie kako se zima
bliila kraju. To je bio niz bajki iz zemlje njegove mate jedna beskrajna, kao sunce
rumena no.
Ali dani su bili razliiti, dobri su se smenjivali sa loim, i ponekad, kad mu je ba ilo od
ruke, jedna misao, dva oka, re izgovorena u prolosti, uzdrmali bi ga, i njegovo bi
nadahnue zamrlo. Tada je ustajao i poinjao da eta po sobi, od zida do zida; to je tako
esto inio da je na podu ugazio beliastu stazu, i ta staza se svakim danom belela sve vie
Danas nisam u stanju da radim, nisam u stanju da mislim, nisam u stanju da naem
mir od svojih seanja, i zato u pokuati da napiem ono to mi se jedne noi desilo.
Ljubazni itaoe, danas mi je jedan potpuno tmuran dan. Napolju pada sneg, gotovo niko ne
prolazi ulicom, sve je alosno, a moja dua je neizrecivo pusta. Hodao sam satima, po ulici i
po svojoj sobi, satima sam hodao tamo-amo i pokuavao da se malo priberem; sada je
popodne i nita se nije popravilo. Ja, koji sam inae topao, hladan sam i bled kao umrli dan.
Ljubazni itaoe, pokuau da u ovom stanju opiem jednu blistavu, uzbudljivu no. Rad me
uvek smiruje, i za nekoliko sati moda u opet biti veseo
Neko kuca na vrata, i ulazi Kemila Zajer, njegova mlada, tajna verenica. On sputa pero
i ustaje. Smee se i ljube.
Nisi me pitao za bal, kae ona odmah i seda na stolicu. Igrala sam svaku igru. Trajalo
je do tri nou. Igrala sam sa Rimondom.
Toliko ti hvala to si dola. alosno sam klonuo duhom, a ti si tako vesela to e mi
pomoi. A kakvu si haljinu imala na balu?
Crvenu, naravno. Boe, ne seam se vie svega, ali mora da sam beskrajno govorila i
smejala se. Jednostavno je bilo arobno. Da, imala sam crvenu haljinu bez rukava, ni traga
od rukava. Rimond je u ambasadi u Londonu.
Je l?
Roditelji su mu Englezi, ali on je ovde roen. ta si uradio oima? Sasvim su ti crvene!
Jesi li plakao?
Ne, odgovara on i smeje se, ali sam buljio u svoje bajke, a u njima je tako mnogo
sunca. Kemila, ako hoe da bude zaista dobra devojka, nemoj da pocepa tu hartiju jo
vie od toga.
O boe, o emu ja mislim? Oprosti, Johanes.
Nije vano; to su samo neke beleke. Ali priaj dalje: moda si imala i ruu u kosi?

59

Da, naravno tamnocrvenu ruu, skoro crnu. Zna, Johanes, mogli bismo da odemo na
nae svadbeno putovanje u London. Tamo uopte nije tako strano kao to priaju, i ista je
izmiljotina da je tako maglovito.
Ko ti je to rekao?
Rimond. To je sino rekao, a on to zna. Ti poznaje Rimonda, zar ne?
Ne, ne poznajem ga. On je jednom odrao govor u moju ast; nosio je dijamantsku
dugmad na koulji. To je sve ega se seam o njemu.
Veoma je armantan. Priao mi je, poklonio se i rekao: Moda me se gospoica Zajer
ne sea Zna, dala sam mu ruu.
Dala si mu ruu? Kakvu ruu?
Onu iz kose. Dala sam mu je.
Izgleda da te je Rimond ba oarao.
Ona crveni i ustro se brani: Ma ne, ni najmanje. Neko uvek moe da nam se dopadne,
da mislimo lepo o njemu, a da ga ipak ne Zaista, Johanes, ti mora da si lud! Ja nikad vie
neu pomenuti njegovo ime.
Dobro, Kemila, nisam mislio zaista nemoj da misli Naprotiv, voleo bih da mu
zahvalim to te je zabavljao.
Da, naravno, mora to uiniti samo se usudi! to se mene tie, u ivotu vie neu s
njim ni re da progovorim.
utanje.
Ma da, ostavimo sad to, kae on. Zar ve ide?
Da, ne mogu due da ostanem. Dokle si doao sa svojim radom? Mama je to pitala.
Zamisli, nedeljama nisam videla Viktoriju, a ba sam je sad opet srela.
Sad?
Kad sam ila ovamo. Smeila se. Ali gospode, koliko je propala! uj, hoe li uskoro
doi do nas?
Da, uskoro, odgovara on i skae. Lice mu se zarumenelo. U sledeih nekoliko dana
moda. Moram prvo neto da napiem, neto mi je palo na pamet, zakljuak za moje bajke.
O, napisau neto, kaem ti! Zamisli zemlju posmatranu odozgo, kao velianstven, udesan
papski plat. Po njegovim naborima hodaju ljudi; idu u parovima, vee je i tiho je, as
ljubavi. To zovem Boja porodica. Mislim da e to biti snano; toliko mi se esto ukazivala ta
vizija, i svaki put je bilo kao da e mi se grudi rasprsnuti, kao da bih mogao da zagrlim celu
zemlju. Tu su ljudi i ivotinje i ptice, i svi oni imaju svoj as ljubavi, Kemila. Nadolazi talas
zanosa, strast raste u oima, grudi se nadimaju. Tada se neka nena rumen izdie iz tla,
rumenilo stida svih tih ogoljenih srca, a no postaje crvena kao rua. Ali daleko iza svega
lee ogromne, usnule planine; one nita nisu videle ni ule. A ujutru bog baca svoje vrele
suneve zrake na sve. Boja porodica, tako ja to zovem.
Shvatam.
Da. I kad to zavrim, doi u. Mnogo ti hvala na ovoj poseti, Kemila. I nemoj da misli
na ono to sam rekao. Nisam mislio nita loe.

60

Uopte ne mislim na to. Ali nikada vie neu pomenuti njegovo ime. To nikad vie
neu uiniti.
Sledeeg jutra Kemila opet dolazi. Bleda je i neobino uzrujana.
ta se desilo? pita on.
Desilo? Nita, ustro kae ona. Ti si taj koga volim. Ti zaista ne treba da misli da se
neto desilo i da te ne volim. Ne, rei u ti ta sam smislila: neemo u London. ta emo
tamo? Ne verujem da je taj ovek znao o emu govori, tamo je vie magle nego to on misli.
Ti me gleda, zato to radi? Uopte nisam pomenula njegovo ime. Kakav laov! Napriao
mi je gomilu lai; neemo u London.
On je paljivo posmatra.
Ne, neemo u London, kae on zamiljeno.
Slae se? Dobro, neemo onda. Jesi li napisao to o porodici? Gospode, kako me to
zanima! Zaista bi morao brzo da to zavri i doe nam, Johanes. as ljubavi, zar ne? I
udesni papski plat sa naborima, no crvena kao rua o boe, kako se dobro seam ta si
mi o tome priao! Nisam ba esto dolazila ovamo u poslednje vreme; ali sada u dolaziti
svakog dana da vidim da li si zavrio.
Uskoro u biti gotov, kae on, i dalje je gledajui.
Danas sam uzela tvoje knjige i odnela ih u svoju sobu. Hou jo jednom da ih proitam.
To me nee ni najmanje zamoriti, jedva ekam. uj, Johanes, volela bih kad bi bio tako
dobar da me otprati kui; nisam sigurna da li je put do kue sasvim bezbedan za mene.
Nisam sigurna. Moda me neko eka napolju, hoda gore-dole i eka. Skoro sam ubeena u
to Odjednom brizne u pla i muca: Nazvala sam ga laovom; nisam to htela. Boli me kad
pomislim da sam to rekla. Nije me lagao, naprotiv, bio je U utorak emo imati goste, ali on
nee doi, nego e ti doi, kaem ti. Obeava? Ali ipak nisam htela loe da govorim o
njemu. Ne znam ta ti uopte misli o meni
On joj kae:
Poinjem da te razumem.
Ona ga grli i priljubljuje lice na njegove grudi, i drhti, duboko uzrujana.
Da, ali ja i tebe volim, izgovara u jednom dahu. Ne sme misliti da nije tako. Ja ne
volim samo njega, nije toliko strano. Kad si me prole godine pitao, toliko sam bila srena;
ali sada se pojavio on. Nita mi nije jasno. Je l to tako grozno od mene, Johanes? Moda ga
volim samo malice vie od tebe; nita tu ne mogu, to mi se samo od sebe desilo. O boe,
noima nisam spavala otkako sam ga videla, a volim ga sve vie i vie. ta da radim? Mora
da mi kae, toliko si stariji. Doao je sad ovamo sa mnom, stoji dole i eka da me otprati
kui, i do sad se moda smrznuo. Prezire li me, Johanes? Nisam ga poljubila, ne, to nisam,
veruj mi, samo sam mu dala svoju ruu. Zato ne odgovara, Johanes? Mora mi rei ta da
radim, jer ne mogu vie da izdrim.
Johanes je mirno sedeo i sluao. Onda je rekao: Nemam ta da ti kaem.

61

Hvala ti, hvala, dragi Johanes, tako si divan, uopte nisi ljut na mene, kae ona i brie
suze. Ali ne pomiljaj da ne volim i tebe. O boe, sada u mnogo ee dolaziti da te vidim i
dau sve od sebe da te obradujem. Samo to njega malo vie volim. Nisam htela da se to
dogodi. Ne krivi me za to.
On ustaje bez rei, stavlja eir na glavu i kae:
Hoemo li?
Sili su niza stepenice.
Napolju je Rimond. Tamnokos mladi ovek, ije smee oi iskre mladou i ivotom.
Obrazi su mu crveni od mraza.
Je l vam zima? kae Kemila, pritravi mu. Glas joj podrhtava od uzbuenja.
Odjednom se naglo vraa Johanesu, provlai ruku ispod njegove i kae:
Oprosti to i tebe nisam pitala da li ti je zima. Nisi obukao kaput; da se popnem gore
po njega? Ne? Dobro, bar zakopaj sako.
Zakopao je sako.
Johanes prua ruku Rimondu. U nekom je udno odsutnom stanju, kao da ga se ne tie
ba mnogo to ta se deava. Nesigurno se smei i mrmlja:
Drago mi je to vas opet vidim.
Rimond ne pokazuje nikakve znake krivice ili pretvaranja. Dok se rukuje s Johanesom
i skida eir, na licu mu se ogleda radosno prepoznavanje.
Nedavno sam u Londonu video jednu vau knjigu u izlogu knjiare, govori. Prevod.
Ba je bilo lepo videti je tamo, kao neki pozdrav od kue.
Kemila hoda izmeu njih i gleda as u jednog, as u drugog. Na kraju kae:
Znai dolazi u utorak, Johanes oprosti mi to mislim na svoja posla, dodaje i smeje
se. Ali odmah zatim se pokajniki okree Rimondu, pa i njega poziva. Doi e sve ljudi koje
zna, Viktorija i njena majka takoe su pozvane, i jo desetak gostiju, ne vie.
Iznenada, Johanes staje i kae:
Sada bih morao da se vratim, zaista.
Videemo se u utorak, govori Kemila.
Rimond hvata njegovu aku i stee je s nekom prijateljskom iskrenou.
I dvoje mladih odlaze svojim putem, sami i sreni.

62

XII
Majka u plavom je u najstranijoj neizvesnosti: svakog trenutka oekuje znak iz vrta, a put
nije slobodan; niko ne moe da proe dokle god njen mu odbija da izae iz kue. Uf, taj
mu, taj etrdesetogodinji oelaveli mu! Kakva li ga je runa misao navela veeras da tako
pobledi, i zadrala ga na stolici nepokretnog, nedokuivog, da pilji u svoje novine?
Ona nema ni trenutka mira; sat izbija jedanaest. Deca su ve odavno legla u krevet, ali
njen mu nikako da ode. ta ako se zauje signal, vrata se otvore dragim malim kljuem i
dva oveka se sretnu, licem u lice, oi u oi? Ne usuuje se da dovri tu misao.
Odlazi u najmraniji kutak sobe, kri ruke i najzad odvano govori:
Sada je jedanaest sati. Ako e uopte u klub, sad bi morao da krene.
On naglo ustaje, blei nego ikad, i izlazi iz sobe, iz kue.
Kad je izaao iz vrta, zastaje i oslukuje: uje zviduk, neki kratak signal. Po ljunku se
uju koraci, klju je stavljen u bravu i okrenut i ubrzo se iza zavese u dnevnoj sobi
ukazuju dve senke.
A on je od ranije znao za taj zviduk, za korake i dve senke iza zavese; sve mu je to bilo
poznato.
Odlazi u klub. Otvoren je, svetlost je u prozorima; ali on ne ulazi. Punih pola sata luta
ulicama i pred svojim vrtom, beskrajnih pola sata. ekau jo etvrt sata, misli. I eka. Na
kraju ulazi u vrt, penje se uz stepenice i zvoni na sopstvena vrata.
Dolazi devojka i otkljuava, izviruje i kae:
Gospoa je ve odavno
Ona tek tada vidi ko je i zanemi.
Da, legla je u krevet, kae on. Reci gospoi da joj je doao mu.
I devojka odlazi. Kuca kod gospoe i kroz zatvorena vrata saoptava:
Treba da izvestim da je doao gospodin.
Gospoa iznutra pita:
ta kae gospodin je doao? Ko ti je to rekao?
Gospodin lino. On stoji napolju.
Iz gospoine sobe dopiru zbrkane jadikovke, uzrujano aputanje, neka vrata se
otvaraju i ponovo zatvaraju. Onda zavlada mir.
I gospodin ulazi. ena mu ide u susret, srce joj zamire.
Klub je bio zatvoren, kae on, odjednom pokrenut saaljenjem. Poslao sam ti poruku
da te ne uznemirim.
Ona pada na stolicu, umirena, osloboena, spasena. U toj navali radosti njeno dobro
srce preplavljuje briga za zdravlje svoga mua.
63

Tako si bled. Jesi li dobro, dragi moj?

Nisam prehlaen, kae on.
Da li ti se neto dogodilo? Lice ti je tako udno iskrivljeno.
Ne, samo se smekam, kae ovek. To e biti moj poseban osmeh. Hou da ta
grimasa bude moje obeleje.
Ona slua te odsene, promukle rei, i ne shvata ih, ne shvata nita od toga. O emu on
to govori?
Ali on je iznenada, zastraujuom snagom, obuhvata rukama kao gvoem, i apue u
njeno uvo:
ta misli kad bismo mu nabili rogove onom to je otiao da mu nabijemo
rogove?
Ona krikne i doziva devojku. On je puta uz suv, bezglasan smeh, usta su mu
razjapljena kao ponor i on se pljeska po butinama.
Ujutro je enino dobro srce opet nadvladalo i ona govori muu:
Sino si imao neki veoma udan napad; sada je to prolo, ali si i danas bled.
Da, kae on, naporno je biti duhovit u mojim godinama. Odustajem od toga.
Sve u svemu, kada je opisao mnoge vrste ljubavi, monah Bent pria o jo jednoj i kae:
Ima jedna vrsta ljubavi koja je izvor beskrajne ekstaze!
Mlada dama i njen suprug su tek stigli kui; njihov dugi medeni mesec je okonan i oni
poinju da ive svoj brani ivot.
Zvezda padalica je proletela nad njihovim krovom.
U leto je mladi par iao zajedno u etnju, nikada se nisu razdvajali. Brali su uto, crveno
i plavo cvee, poklanjali ga jedno drugom, gledali su kako se trava njie na vetra i sluali
kako ptice pevaju u umi; i svaka re koju bi izgovorili bila je milovanje. Zimi su ih vozili
konji sa praporcima, nebo je bilo plavo, a visoko nad njima zvezde su kruile u svom
venom lutanju.
Tako su prole mnoge, mnoge godine. Mladi par je dobio troje dece, a njihova srca su
se volela kao prvog dana, kao u asu prvog poljupca.
Ali tada se ponosni gospodin razboleo, bolest ga je dugo vezala za postelju i stavila
strpljenje njegove ene na tako teku proveru. Kad je dovoljno prezdravio da ustane iz
kreveta, nije prepoznao sebe; bolest ga je unakazila i odnela mu kosu.
Patio je i razmiljao o tome. A onda je jednog jutra rekao:
Verovatno sad ne moe vie da me voli?
Ali je njegova ena pocrvenela, zagrlila ga je i poljubila tako strasno kao u prolee
njihove mladosti, a onda je rekla:
Ah, ja te toliko volim uvek u te voleti. Nikada neu zaboraviti da sam ja bila ta i
nijedna druga koju si odabrao i uinio tako srenom.
Zatim je otila u sobu i odsekla svoju zlatnu kosu zbog svog mua koga je toliko volela.
64

I opet su protekle mnoge, mnoge godine; mladi par je ostario i deca su im odrasla.
Delili su svaku sreu kao i ranije; leti su i dalje etali poljima i gledali kako se trava njie na
vetru, a zimi su se uvijali u krzna i vozili se pod zvezdanim nebom. A njihova srca su ostala
topla i radosna kao od nekog udesnog vina.
Tada su eni otkazale noge. Nije vie mogla da hoda, provodila je sve vreme u kolicima
koja je mu gurao naokolo. Ali ona je zbog te nesree neizrecivo patila, i na licu su joj se
pojavile duboke brazde alosti.
Jednog dana je rekla:
Sad bih rado umrla. Takav sam bogalj i rugoba, a tvoje lice je tako lepo, ne moe vie
da me ljubi niti da me voli kao nekad.
Ali mu ju je zagrlio, rumen od navale oseanja, i rekao:
Ah, ali ja te sada volim jo vie, vie nego svoj ivot, najdraa moja volim te kao
prvog dana, kao prvog asa kad si mi dala ruu. Sea li se? Pruila si mi ruu i pogledala
me svojim lepim oima; rua je mirisala isto kao ti, a ti si porumenela kao rua, i sva moja
ula bila su opijena. Ali sada te volim ak i vie, lepa si nego u mladosti, i moje srce ti
zahvaljuje i blagosilja te za svaki dan koji si provela sa mnom.
Mu je otiao u svoju sobu i prosuo kiselinu po licu da bi ga poruneo. Onda je rekao
eni:
Desila mi se nesrea, prosula mi se kiselina po licu; obrazi su mi izgoreli. Sada,
pretpostavljam, ne moe vie da me voli?
O, najdrai moj, mucala je stara ena i ljubila mu ruke. Lepi si od svakog oveka na
zemlji; od tvog glasa i danas plamti moje srce i voleu te sve dok ne umrem.

65

XIII
Johanes je sreo Kemilu na ulici; bila je u drutvu svoje majke, oca i mladog Rimonda; oni
zaustavljaju kola i prijateljski razgovaraju sa njim.
Kemila ga hvata za ruku i kae:
Nisi doao na nau proslavu. Bilo je zaista veselo; ekali smo te do samog kraja, ali ti
nisi doao.
Bio sam spreen, odgovorio je.
Oprosti to od onda nisam svratila kod tebe, nastavila je. Doi u jednog od ovih
dana, sasvim izvesno, kad Rimond otputuje. Ah, kako smo se veselili! Viktorija se
razbolela, odvezli su je kui jesi li to uo? Otii u uskoro da je vidim. Nadam se da je sad
mnogo bolje moda se potpuno oporavila. Poklonila sam Rimondu medaljon, skoro isti
kao tvoj. uj, Johanes, mora mi obeati da e bolje loiti svoju pe; kad pie, ti
zaboravlja na sve, i soba ti postaje prava ledara. Ako se to desi, mora zvoniti devojci.
Dobro, zvoniu devojci, odgovorio je.
I gospoa Zajer je razgovarala s njim, pitala ga je o njegovom radu, o Bojoj porodici;
kako mu to ide? Ona jedva eka sledeu njegovu knjigu.
Johanes je davao prikladne odgovore, duboko se naklonio i gledao kako kola odlaze.
Koliko ga se malo ticalo sve to, ta kola, ti ljudi, to askanje! Obuzelo ga je neko hladno,
uplje oseanje i dralo ga je sve do kue. Na ulici pred njegovom kapijom neki ovek eta
gore-dole: stari poznanik, bivi domai uitelj iz zamka.
Johanes ga pozdravlja.
Stari uitelj nosi dug, topao i briljivo oetkan kaput; zrai energijom i odlunou.
Pred sobom vidite svog prijatelja i kolegu, govori. Pruite mi ruku, mladiu. Od
naeg poslednjeg susreta bog je udesno vodio moje puteve: u braku sam, imam dom, mali
vrt, enu. uda se ipak zbivaju. Imate li ta da kaete na moju poslednju opasku?
Johanes ga zaueno gleda.
Slaete se, znai. Da, vidite, ja sam poduavao njenog sina. Ona ima sina, mladu nadu,
iz svog prvog braka; ona je, naravno, ve bila udata, ostala je udovica. Oenio sam se
udovicom. Moe se rei da mi je srebrna kaika s kojom sam roen ispala iz usta; pa ipak
evo je; oenio sam se udovicom. Mladu nadu je ve imala. Odlazim tamo, vidite, i gledam vrt
i udovicu i razbijam glavu nad tim. Odjednom nalazim reenje i kaem sebi: A ta ako nisam
roen sa srebrnom kaikom? Svejedno u to uraditi, preuzeu taj rizik, jer je verovatno tako
zapisano u knjizi sudbine. I vidite, tako se to desilo.
estitam! kae Johanes.
Dovoljno! Ne govorite vie! Znam ta ete rei. A ta emo s njom, kazaete, ta emo s
onom prvom, kazaete, zaboravili ste venu ljubav svoje mladosti. To je ono to ete rei.

66

Smem li onda sa svoje strane da vas pitam, moj najuvaeniji prijatelju: ta je postalo od
moje prve, jedine i vene ljubavi? Udala se za artiljerijskog kapetana, zar ne? Povrh toga,
postaviu vam jo jedno pitanjce: da li ste ikad u svom ivotu uli da je neki ovek dobio
onu koju je trebalo da dobije? Ja nisam. Postoji legenda o oveku ije je molitve bog usliio,
pa je dobio svoju prvu i jedinu ljubav. Ali to je bila jedina radost koju je dobio. Zato,
pitaete opet, i ako ba elite, rei u vam: zato to je ona odmah zatim umrla odmah
zatim, ujete li, ha-ha-ha, odmah. Uvek ista pria. Naravno, ovek ne dobija enu koju je
trebalo da dobije; ali ako se to nekim udom ikad i desi, onda ona odmah umire. Sve je to
prevara. Tada je ovek primoran da sebi nae drugu ljubav, bilo ta prihvatljivo, i zbog te
promene ne mora da umre. Kaem vam, priroda je to tako mudro uredila da se ovek
odlino snalazi u tome. Pogledajte samo mene.
Johanes kae:
Vidim da vam je dobro.
Odlino. Opipajte ovaj kaput! Upotrebite oi i ui! Da li me je more gorkih briga
potopilo? Imam odeu, obuu, kuu i dom, enu u krevetu, decu mladu nadu, u svakom
sluaju. ta sam hteo da kaem? O, da, to se tie mojih pesama odmah u odgovoriti na to
pitanje. Dragi moj mladi kolega, stariji sam od vas, i priroda me je moda neto bolje
opremila. Imam punu fioku poezije. To e biti objavljeno posle moje smrti. U tom sluaju
neu imati nikakvo zadovoljstvo od toga, rei ete. E tu se varate: u meuvremenu njima
radujem svoje domainstvo. Uvee, kad se svetiljka upali, otkljuavam fioku, vadim pesme i
naglas ih itam svojoj eni i mladoj nadi. Ona ima etrdeset godina, on dvanaest i oboje su
fascinirani. Ako nas jednom potraite, dobiete zakusku i todi.3 To je poziv. Neka vas bog
sauva od smrti.
On prua Johanesu ruku. Iznenada pita:
Jeste li uli za Viktoriju?
Viktoriju? Ne. U stvari uo sam, pre nekoliko minuta
Jeste li videli kako je venula, kako joj je pod oima bivalo sve tamnije?
Nisam je video otkako sam proletos bio kod kue. Da li je jo uvek bolesna?
Domai uitelj odgovara, s kominom surovou lupivi nogom o zemlju: Da!
Tek sad sam uo Ne, zaista nisam video kako je venula. Uopte je nisam video. Zar je
veoma bolesna?
Veoma. Verovatno je ve mrtva, shvatite.
Johanes je oamueno gledao u oveka, zatim u kapiju, pitajui se da li da ode ili da
ostane, onda ponovo u oveka, u njegov dugaki kaput i njegov eir; nasmeio se
maloumnim, bolnim osmehom oveka kome je sve oduzeto.
Domai uitelj je pretei nastavio:

Viski sa vrelom vodom. Prev.

67

Eto jo jednog primera moe li to iko da izbegne? Ni ona nije dobila onoga koga je
trebalo da dobije, svoju ljubav iz detinjstva sjajnog mladog porunika. Jedne veeri otiao
je u lov, metak ga je pogodio meu oi i razneo mu glavu. Ostao je tamo, rtva prevare koju
je bog uvao za njega. Viktorija, njegova verenica, je obolela; neki crv je jeo njeno srce dok
nije postalo buno kao sito; mi, njeni prijatelji, videli smo kako se to odvija. Onda je pre
nekoliko dana otila u drutvo nekim prijateljima; Zajerovi, tako se zovu; sluajno mi je
rekla kako je trebalo da i vi budete tamo, ali da se niste pojavili. Ukratko, ona je na toj
zabavi precenila svoje snage uspomene na njenog ljubljenog obruile su se na nju, ona se
iz pukog prkosa vratila u ivot; igrala je i igrala cele veeri, igrala je kao luda. A onda se
sruila, na podu su ostale crvene mrlje tamo gde je pala; podigli su je, izneli je napolje i
odvezli je kui. Nije dugo potrajala.
Stari uitelj je priao Johanesu i grubo mu rekao:
Viktorija je mrtva.
Johanes je poeo da pipa rukama ispred sebe kao da je slep.
Mrtva? Kad je umrla? Jeste li rekli da je Viktorija mrtva?
Mrtva je, rekao je stari uitelj. Umrla je jutros, ba ovog jutra.
Gurnuo je ruku u dep i izvadio jedno debelo pismo.
I poverila mi je ovo pismo za vas. Evo ga. Posle moje smrti, rekla je. Ona je mrtva.
Dao sam vam pismo. Ispunio sam svoj zadatak.
I bez ijedne rei ili naklona stari uitelj se okrenuo, udaljio se niz ulicu i nestao.
Johanes je ostao da stoji, sa pismom u ruci. Viktorija je bila mrtva. Ponovo je i ponovo
izgovarao njeno ime glasom koji je bio potpuno lien oseanja, gotovo ravnoduan.
Pogledao je u pismo i prepoznao rukopis; tu su bila velika slova i mala slova, redovi su bili
pravi, a ona koja je to pisala bila je mrtva!
On prolazi kroz kapiju, penje se uz stepenice, nalazi pravi klju i otvara. Soba je hladna
i mrana. Prinosi stolicu prozom i pri poslednjoj svetlosti dana ita Viktorijino pismo.
Dragi Johanes!
Kad budete itali ovo pismo ja u biti mrtva. Sada je sve tako udno. Ne stidim se vie
da vam piem, i piem kao da se nikada nije desilo nita to bi to spreilo. Ranije, dok sam
jo bila sasvim iva, radije bih patila dan i no nego to bih vam opet pisala; ali sada sam
poela da umirem i ne mislim vie tako. Nepoznati ljudi su videli kako krvarim, doktor me
je pregledao i rekao da mi je ostao samo jo komadi jednog dela plua. Zato da se onda i
dalje stidim?
Leala sam ovde u krevetu i razmiljala o poslednjim reima koje sam vam uputila. To
je bilo one veeri u umi. Nikada nisam pomislila da e to biti moje poslednje rei, jer bih
vam onda rekla zbogom i zahvalila vam. Sada vas nikad vie neu videti, i ao mi je to se
nisam bacila pred vae noge i poljubila zemlju po kojoj ste hodali, to vam nisam pokazala
koliko sam vas neizrecivo volela. Leala sam ovde jue i danas i poelela sam da mi bude
bar toliko bolje da odem odavde i vratim se kui, da proetam po umi i pronaem mesto
68

na kome smo sedeli kada ste mi drali obe ruke. Tada bih mogla tamo da legnem i potraim
neki va trag i izljubim sav vres naokolo. Ali sada ne mogu da odem kui osim ako mi
moda bude malo bolje, kao to mama misli.
Dragi Johanes, udno je kad pomislim da je sve to sam ikad postigla bilo da doem na
svet i volim vas i sad se oprostim od ivota. Zamislite kako je to udno leati ovde i ekati
dan i as. Korak po korak udaljujem se od ivota i ljudi na ulici i kloparanja kola; ne
verujem da u ikad vie opet videti prolee, a te kue i ulice i drvee u parku bie i dalje tu
kad mene ne bude. Danas sam uspela da sedim u krevetu i da malo gledam kroz prozor.
Videla sam kako se dole na uglu srelo dvoje ljudi. Podigli su eire i rukovali se i smejali se
onom to su rekli; ali bilo je tako udno pomisliti da ja, koja ih posmatram sa kreveta, treba
da umrem. Mislila sam: ono dvoje dole ne znaju da ja ovde leim i da ekam svoj as; ali ak
i kad bi znali, isto bi se tako rukovali i razgovarali. Prole noi, kad je bilo tako mrano,
pomislila sam da je to moj poslednji as, srce mi je prestalo da kuca i kao da sam iz daljine
ve ula um venosti kako nadire ka meni. Ali sledeeg trenutka sam se vratila sa svog
dugog putovanja i ponovo poela da diem. Ne umem da opiem to oseanje. Ali mama
misli da se to ula samo reka i vodopad kod kue.
Boe dragi, kad biste samo znali koliko sam vas volela, Johanes. Nikada nisam uspela
da vam to pokaem, bilo je toliko prepreka, pre svega moj karakter. I tata je bio samom sebi
najgori neprijatelj, a ja sam njegova ki. Ali sada, kad treba da umrem i prekasno je za sve,
jo jednom vam piem da vam to kaem. Pitam se zato to inim kada vam to ionako vrlo
malo znai, pogotovo sada kad u umreti. Ali toliko bih htela da do poslednjeg trenutka
budem blizu vas, samo da se ne oseam toliko samom kao ranije. Kao da u videti vaa
ramena i ruke i svaki va pokret dok drite ovo pismo pred sobom i itate ga. Tada moda
neemo biti toliko razdvojeni. Ne mogu da poaljem nekog po vas, nemam prava na to.
Mama je htela jo pre dva dana da poalje po vas, ali ja vam radije piem. I najvie bih volela
da me pamtite kakva sam nekad bila, pre nego to sam se razbolela. Ja vas pamtim (tu je
izostavila nekoliko rei) moje oi i moje obrve, ali ni one nisu vie iste. To je jo jedan
razlog to nisam elela da doete. I jo bih vas molila da ne doete i ne pogledate me u
kovegu. Verovatno u izgledati uglavnom isto kao kad sam bila iva, moda malo blea, i
biu u svojoj utoj haljini. Ali vi biste se svejedno pokajali kad biste doli i videli me.
Danas sam itavog dana malo-pomalo pisala ovo pismo, pa ipak nisam uspela da vam
kaem ni hiljaditi deo onog to sam vam htela rei. Tako mi je strano to moram da
umrem, ja to neu, i dalje u srcu molim boga da se moda malo oporavim, bar do prolea.
Dani su tada svetli, i na drveu je lie. Ako mi opet bude dobro, nikad vie ne bih bila
grozna prema vama, Johanes. Toliko sam plakala i razmiljala o tome! O boe, izala bih i
dodirnula svo kamenje i zahvalila bih svakom stepeniku koji bih prela, i bila bih prema
svakom dobra. Bilo bi mi svejedno koliko patim, samo kad bi mi bilo dato da ivim. Nikada
se ni na ta vie ne bih alila, ne, smeila bih se bilo kome ko bi me napao ili tukao, i hvalila
bih i veliala boga, samo kad bih mogla da ivim. Moj ivot je tako neivljen, nikada nisam
nita uinila da nekom pomognem, i sada e se taj promaeni ivot okonati. Kad biste znali
koliko mi je teko to u umreti, moda biste uinili neto, sve to je u vaoj moi. Znam,
naravno, da ne moete uiniti mnogo, ali sam, eto, pomislila, kad biste vi i svi drugi molili za

69

mene i kad me ne biste pustili da odem, da bi mi bog poklonio ivot. O, koliko bih tada bila
zahvalna, i nikada vie ne bih ni prema kome bila loa, ve bih se smeila svemu to mi je
dosueno, ta god to bilo, samo kad bi mi bilo doputeno da ivim.
Mama sedi i plae. Sedela je ovde celu no i plakala za mnom. To mi malo pomae,
ublauje gorinu mog odlaska. A danas sam pomislila: ta biste vi uradili kad bih vas jednog
dana presrela na ulici u najlepoj haljini i ne bih rekla nita to bi vas povredilo, ve bih
vam dala ruu koju bih pre toga kupila? Ali sam se odmah setila da nikada vie neu moi
da uradim ono to hou, jer znam da se nikada neu oporaviti pre nego to umrem. Toliko
plaem, mirno leim i neprestano i neuteno plaem. Ne boli me u grudima od toga osim
kad glasno jecam. Johanes, moj dragi, dragi prijatelju, jedini koga sam volela na zemlji, doi
sad meni i budi malo ovde kad pone da se smrkava. Tada neu plakati, ve u se smeiti
koliko mogu, samo od radosti to si doao.
Ne, gde je moj ponos i moja hrabrost! Nisam sad ki svog oca; ali to je zato to me je
napustila snaga. Dugo sam patila, Johanes, dugo pre tih poslednjih dana. Patila sam kad ste
bili u inostranstvu, i kasnije, jo otkad sam onog prolea dola u grad, svakog dana sam
samo patila. Nikad ranije nisam znala koliko no moe biti beskrajno duga. Dvaput sam vas
videla na ulici, jednom ste pevuili kad ste prolazili pored mene, ali me niste videli. Nadala
sam se da u vas videti kod Zajerovih, ali vi niste doli. Ne bih s vama razgovarala, niti bih
vam prila, bila bih samo zahvalna to mogu da vas vidim. Ali vi niste doli. I onda sam
pomislila da sam moda ja razlog to niste doli. U jedanaest sati sam poela da igram, jer
nisam vie bila u stanju da ekam. Da, Johanes, volela sam te, celog svog ivota samo sam
tebe volela. Ovo pie Viktorija, a bog to ita preko mog ramena.
A sada ti moram rei zbogom, sada je skoro mrak i ne vidim vie. Zbogom, Johanes,
hvala ti za svaki dan! Kada odletim sa zemlje zahvaljivau ti do poslednjeg trenutka i sve
vreme u izgovarati tvoje ime. Budi mi srean celog svog ivota i oprosti mi sve zlo koje
sam ti nanela i oprosti to nikad nisam pala pred tebe i molila te da mi oprosti. To inim
sada svim svojim srcem. Budi mi srean, Johanes, i zbogom zauvek. I hvala ti jo jednom za
svaki dan i svaki as. Ne mogu vie.
Tvoja
Viktorija
Sada su mi upalili lampu i mnogo je svetlije. Leala sam u obamrlosti i ponovo sam bila
daleko od zemlje. Hvala bogu, nije mi bilo tako strano ovog puta, ula sam ak neku
muziku, a povrh svega nije bio mrak. Tako sam zahvalna. Ali sada nemam vie snage za
pisanje. Zbogom, ljubljeni moj

Obrada: Eddie the Head

70