Barbari Benet

„Ne znam kakvim će se oružjem voditi treći svetski rat. Ali znam da će se četvrti svetski
rat voditi toljagama i kamenjem.“
Albert Ajnštajn
PRVI DEO
 1

Reči, rečenice, brojevi, udaljenost od odredišta.

Čovek je pritisnuo dugme i sedište mu se pomerilo unatrag. Sada je sedeo pogleda

uperenog u najbliži od malih ekrana smeštenih tik ispod gornjeg spremišta za prtljag.
Reči i brojevi smenjivali su se s napredovanjem leta. Visina, temperatura vazduha,
brzina, vreme dolaska. Želeo je da spava, ali je nastavio da gleda.
Heure à Paris. Heure à London.
„Vidi“, reče on, i žena lako klimnu glavom ali nije prestajala s pisanjem u malu
plavu beležnicu.
Počeo je naglas da izgovara reči i brojeve, pošto to nije imalo nikakvog smisla, niti
ikakvog učinka, to što je jednostavno zapažao nove detalje koji su već sledećeg trenutka
nestajali u združenoj buci uma i aviona.
„Okej. Visina trideset tri hiljade i dve stope. Fino i precizno“, reče on.
„Température extérieure minus pedeset osam stepeni Celzijusa.“
Zaćutao je, čekajući da i ona izgovori reč Celzijusa, no ona je ostala zagledana u
beležnicu na stočiću pred sobom, pa se malo zamislila a onda nastavila da piše.
„Okej. Vreme u Njujorku dvanaest i pedeset pet. Ne kaže da li noću ili u podne. A
nije baš ni da mora da nam to kaže.“
Hteo je da spava. Bilo mu je potrebno da odspava. Ali su reči i brojevi i dalje
navirali.
„Vreme dolaska šesnaest i četrdeset dva. Brzina četiristo sedamdeset jedna milja na
sat. Vreme do odredišta tri sata i trideset četiri minuta.“
„Razmišljam o onom što smo jeli“, reče ona. „Razmišljam i o šampanjcu sa sokom
od brusnice.“
„Ali nisi naručila šampanjac.“
„Delovalo mi je pretenciozno. Ali jedva čekam pogačice koje će nam kasnije
doneti.“
Govorila je i pisala istovremeno.
„Volim da izgovaram reči pravilno“, reče ona. „Naglasak na o. Kao u reči polaznice
ili povratnice. Ili je naglasak na drugom slogu kao u reči devojčice?“
Posmatrao ju je dok je pisala. Zapisuje li ono što govori, ono što oboje govore?
Ona reče: „Celzijus. Veliko C. To je prezime. Ne mogu da se setim imena.“
„Aha. A šta je s vitesse? Šta znači vitesse?“
„Razmišljam o Celzijusu i njegovom radu na skali sa stepenima.“
 „A postoji i Farenhajt.“
„Da, i on.“
„Šta znači vitesse?“
„Molim?“
„Vitesse.“
„Vitesse. Brzina“, reče ona.
„Vitesse. Sedamsto četrdeset osam k na sat.“
Zvao se Džim Krips. Ali tokom ovog leta, umesto imena imao je broj sedišta. Bila
je to ustaljena procedura, njegova lična, u skladu s brojem odštampanim na njegovoj
hording karti.
„Bio je Šveđanin“, reče ona.
„Ko?“
„Gospodin Celzijus.“
„Da nisi ti to virnula u telefon?“
„Znaš već kako to ide.“
„Samo ti doplovi odnekud duboko iz sećanja. A kad se budeš setila i njegovog
imena, počeću da osećam pritisak.“
„Kakav pritisak?“
„Da se setim imena gospodina Farenhajta.“
Ona reče: „Vrati se svom nebeskom ekranu.“
„Ovaj let. Svi ti dugi letovi. Svi ti sati. To je dublje od dosade.“
„Uključi tablet. Gledaj neki film.“
„Sad bih da razgovaram. Bez slušalica. Oboma nam se razgovara.“
„Bez bubica“, reče ona. „Razgovor i pisanje.“
Ona je Džimova žena, tamnoputa, Tesa Berens, karipsko-evropsko-azijskog
porekla, pesnikinja čija je poezija često objavljivana u književnim časopisima.
Povremeno je obavljala posao urednika, onlajn, za jednu savetodavnu grupu koja je
odgovarala na pitanja svojih pretplatnika, sa tematikom u rasponu od gubitka sluha,
preko telesne ravnoteže, do demencije.
Tamo gore, u vazduhu, ono što su njih dvoje jedno drugom govorili velikim je
delom zvučalo kao deo nekakvog automatizovanog procesa, kao zapažanja izvedena iz
same prirode putovanja avionom. Nije tu bilo ničeg nalik na ono čavrljanje ljudi u
sobama, u restoranima, na mestima gde su pokreti primireni gravitacijom, a razgovor
slobodno lebdi. Svi ti silni sati iznad okeana ili ogromnih prostranstava tla, srezane
rečenice, nekako kao zatvorene same u sebe, putnici, piloti, stjuardese, i sve te reči koje
nestaju u zaboravu onog trena kad avion dotakne pistu i otpočne svoj beskonačni put ka
slobodnom tunelu za izlazak.
Samo će se on setiti ponečeg, pomislio je, usred noći, u krevetu, minuće mu kroz
svest slike usnulih ljudi umotanih u avionsku ćebad, sličnih mrtvacima, visoka
stjuardesa koja ga pita da li da mu sipa još vina, kraj leta, gašenje znaka za vezivanje
pojaseva, osećaj oslobađanja, putnici koji stoje u prolazima, čekaju, stjuardese na izlazu,
njihovo beskrajno zahvaljivanje i klimanje glavom, osmesi od milion milja.
 „Pronađi neki film. Gledaj film.“
„Previše sam pospan. Udaljenost do odredišta, hiljadu šeststo jedna milja. Vreme u
Londonu osamnaest časova i četiri minuta. Brzina četiristo šezdeset pet milja na čas.
Čitam sve što se pojavi na ekranu. Durée du vol tri sata i četrdeset pet minuta.“
Ona upita: „U koliko sati počinje utakmica?“
„U pola sedam.“
„Hoćemo li stići kući na vreme?“
„Zar ti nisam pročitao s ekrana? Vreme dolaska to i to.“
„Ne zaboravi da slećemo u Njuark.“
Utakmica. U nekom drugom životu, to bi je možda zanimalo. Let. Draže bi joj bilo
da stigne tamo kuda je krenula bez te međuepizode. Postoji li iko ko voli dugačke
letove? Ona sasvim sigurno nije taj iko.
„Heure à Paris devetnaest i osam“, reče on. „Heure à London osamnaest i osam.
Brzina četiristo šezdeset tri milje na sat. Upravo smo usporili za dve milje na sat.“
„Okej. Reći ću ti šta pišem. Sasvim je jednostavno. Zapisujem ponešto od onog što
smo videli.“
„Na kom jeziku?“
„Na bazičnom engleskom. Onom iz dečijih pesmica.“
„Imamo brošure, knjižice, čitave tomove knjiga.“
„Htela bih da vidim to što sam sama zapisala, možda kroz dvadeset godina, ako još
budem živa, i da uočim nešto što nedostaje, nešto što u ovom trenutku ne vidim, kroz
nekih dvadeset, ili deset godina.“
„A time još i ispunjavaš vreme. Postoji i taj momenat.“
„Ispunjavati vreme. Biti dosadan. Živeti život.“
„Aha. Température extérieure minus pedeset sedam stepeni Farenhajta“, reče on
„Silno se trudim da pravilno izgovaram bazični francuski. Udaljenost do odredišta
hiljadu petsto sedamdeset osam milja. Trebalo je da obezbedimo prevoz.“
„Uhvatićemo neki taksi.“
„Svi ovi ljudi, na ovakvom letu. Njih čeka prevoz. Pa ono silno glavinjanje na
izlazima. Tačno znaju kuda treba da krenu.“
„Predali su prtljag, većina njih, neki od njih. Mi nismo. U tome je naša prednost.“
„Vreme u Londonu osamnaest i jedanaest. Vreme dolaska šesnaest i trideset dva. To
je bilo poslednje vreme koje su objavili. Ohrabrujuće, valjda. Vreme u Parizu devetnaest
i jedanaest. Visina trideset tri hiljade i tri stope. Durée du vol tri sata i šesnaest minuta.“
Izgovaranje reči i brojeva, govorenje, nabrajanje detalja, omogućavalo je tim
podacima da požive još koji tren, da budu zvanično primećeni, ili namerno primećeni –
kao zvučni izveštaj, pomislio je, o našem gde i kada.
Ona reče: „Zatvori oči.“
„Okej. Brzina četiristo sedamdeset šest milja na sat. Vreme do odredišta.“
Imala je pravo kad je rekla da je bolje da ne predamo prtljag, da možemo da ga
uguramo u spremišta iznad glava. Gledao je u ekran i pomislio je na utakmicu, nakratko,
ne uspevši da se seti protiv koga igraju Titani.
 Vreme dolaska šesnaest i trideset. Température extérieure minus četrdeset sedam
stepeni Celzijusa. Vreme u Parizu dvanaest sati i trinaest minuta. Visina trideset četiri
hiljade i dve stope. Dopale su mu se te dve stope. Svakako ih je vredelo zabeležiti.
Spoljašnja temperatura vazduha minus pedeset tri stepena Farenhajta. Distance de
parcours.
Pa naravno, protiv Sihoksa.
Visoki čovek se zvao Krips i zaista je bio visok, jeste, ali nekako nenametljivo, tako
da to nije remetilo njegovu potrebu da bude neupadljiv. Nije bio ponosna glava koja
proviruje iz gomile, već pogrbljena figura obavljena blaženom anonimnošću.
Misli su mu se vratile na proces ukrcavanja, na onaj trenutak kad su svi putnici
konačno posedali, i kad se čekalo da počne podela obeda, toplih vlažnih ubrusa za ruke,
četkica za zube, paste za zube, čarapa, boca s vodom, jastuka koji idu uz ćebad.
Da li je osetio nekakvu posramljenost zbog svih tih stvarčica? Bili su odlučili da
putuju biznis klasom uprkos višoj ceni, zbog toga što su želeli da ovog puta, na dugom
letu, izbegnu neprijatnu stešnjenost turističke klase.
Maska za oči, ovlaživač za lice, kolica s vinom i Žestokim pićima s kojima bi
povremeno stjuardesa prošla kraj njih.
Zurio je u okačeni ekran i imao blagi osećaj nekog glupavog užitka. Sebe je oduvek
video isključivo u turističkoj klasi. Avioni, vozovi, restorani. Nikad nije mario za
elegantno odevanje. To kao da je bilo delo nekog njegovog prevarantskog drugog ja.
Čovek u ogledalu, zadovoljan time kako je doteran.
„Kog je ono dana padala kiša?“ upita ona.
„Zapisuješ kišni dan u svoju knjigu sećanja. Kišni dan, ovekovečen. Odlazak na
odmor ima smisla samo ako ga provedeš naglašeno kvalitetno. To si mi ti rekao. Ako
pamtiš najbolje delove, upečatljive trenutke i sate. Duge šetnje, izvrsne obroke, vinske
barove, noćni život.“
Nije slušao njene reči jer je znao da je sve to već čuo.
„Jardin du Luxembourg. Ile de la Cité, Notre-Dame, osakaćen ali živ. Centar
Pompidu. Još imam odsečak ulaznice.“
„Hoću da znam kog dana je padala kiša. Tako da mogu posle dosta godina da
pogledam ove beleške i vidim preciznost, detalje.“
„Ne možeš da odoliš tome.“
„Ne želim da odolevam“, reče ona. „Želim samo da stignem kući i zagledam se u
goli zid.“
„Vreme do odredišta jedan sat i dvadeset šest minuta. A znaš li čega ja ne mogu da
se setim. Naziva ovog avioprevoznika. Pre dve nedelje, pri polasku, bio je neki drugi,
bez dvojezičnog ekrana.“
„Ali tebe taj ekran veseli. Ti voliš svoj ekran.“
„Pomaže mi da se sakrijem od buke.“
Sve je unapred određeno, dugačak let, sve što mislimo i izgovaramo, to što
uranjamo u jednoličan istrajan zvuk, buka motora, to kako prihvatamo potrebu da joj se
prilagodimo, da je podnosimo iako je nepodnošljiva.
 Sedište koje se prilagođava putnikovoj potrebi za masažom.
„Kad pomenusmo prisećanje. Setila sam se“, reče.
„Čega to?“
„Došlo mi je niotkuda. Anders.“
„Anders.“
„Ime gospodina Celzijusa.“
„Anders“, ponovio je.
„Anders Celzijus.“
To joj se dopalo. Došlo niotkuda. Gotovo ništa ne dolazi niotkuda. Kad nam bez
digitalne pomoći iskrsne neki zaturen podatak, to saopštavamo drugima zureći u daljinu,
u svet naseljen onim što smo znali, pa izgubili.
„Deca na ovom letu. Dobro su se ponašala“, reče on.
„Znaju da nisu u ekonomskoj klasi. Osećaju odgovornost.“
Govorila je i pisala istovremeno, pognute glave.
„Okej. Visina deset hiljada trista šezdeset četiri stope. Vreme u Njujorku petnaest
časova i dva minuta.“
„S tim što mi idemo do Njuarka.“
„Ne moramo da odgledamo utakmicu baš od prvog minuta.“
„Ja ne moram.“
„Ni ja“, reče on.
„Naravno da ti moraš.“
Odlučio je da odspava pola sata ili bar dok ne dođe stjuardesa da ponudi posluženje
pre sletanja. Čaj i slatkiši. Avion poče da poskakuje levo-desno. Znao je da bi trebalo da
zanemari to i da bi Tesa trebalo da slegne ramenima i kaže: let je do sada bio sasvim
prijatan. Znak za vezivanje pojaseva zasvetle crvenom bojom. Učvrstio je pojas i
pogledao u ekran, a ona se povila još niže, kao da se čitavim tetom unela u beležnicu.
Poskakivanje postade vrlo snažno, visina, temperatura vazduha, brzina, neprestano je
čitao s ekrana ali nije progovarao. Tonuli su u buku. Neka žena je teturala kroz prolaz,
na povratku u prvi red posle odlaska u toalet, hvatala se za naslone kako bi održala
ravnotežu. Glasovi preko zvučnika, najpre reči jednog od pilota na francuskom, pa onda
jedne od stjuardesa na engleskom. On pomisli kako bi možda trebalo da nastavi da
naglas čita sa ekrana, ali odmah zaključi da bi to bila bezumna istrajnost usred duhovne i
fizičke pometnje. Ona se zagledala u njega, prestala je da piše i samo ga je gledala, i
njemu pade na um kako bi trebalo da vrati sedište u uspravan položaj. Ona je već bila
sela uspravno i vratila stočić na mesto a beležnicu i olovku stavila u džep sedišta. Negde
ispod njih čula se snažna tutnjava. Nestalo je slike na ekranu. Pilot je govorio nešto na
francuskom, ali se iza toga nije čulo ništa na engleskom. Džim čvrsto steže rukohvate na
sedištu a onda proveri Tesin pojas, pa još jednom učvrsti svoj. Zamislio je putnike kako
gledaju večernji dnevnik, svako kod svoje kuće, na Četvrtom kanalu, i čekaju da čuju
vesti o svom srušenom avionu.
„Jesmo li uplašeni?“ upita ona.
 Ostavio je to pitanje da lebdi u vazduhu, i počeo da misli na čaj i slatkiše, čaj i
slatkiše.
 2

Neka ti poriv diktira logiku.

Bio je to kockarev kredo, njegov zvanično obznanjen princip.

Sedeli su ispred televizora s velikim ekranom i čekali. Dajana Lukas i Maks Stener.
Čovek je za sobom imao dugu istoriju velikih opklada na sportske događaje, a ovo je bio
poslednji fudbalski meč u sezoni, američki fudbal, dve ekipe, po jedanaest igrača u
svakoj, pravougaoni teren dugačak devedeset metara, na svakom kraju po gol linija i
stative gola, nacionalna himna koju če otpevati neka polupoznata ličnost, šesnaest
tanderberda Američke avijacije koji će praviti pruge iznad stadiona.
Maks je navikao na nepomičnost, na prikovanost za jednu površinu, fotelju, na
sedenje, gledanje, tiho psovanje kad neko propusti šansu ili odigra loše. Psovka se mogla
videti u njegovim suženim očima, pri čemu je desno bilo gotovo sasvim zatvoreno, ali je
u zavisnosti od zbivanja na terenu i visine opklade, njegov izraz lica mogao postati
potpuno nalik na neizgovorenu psovku, ili izraz duboke ojađenosti, sa stisnutim usnama,
lako uzdrhtale brade, s urezanom borom kraj nosa koja kao da postaje duža. Nijedne
reči, samo ta napetost, i desna ruka koja se pruža ka levoj mišici kako bi je antropoidno
počešala, u maniru primata, prstima koji se zarivaju u meso.
Toga dana 2022. godine, na dan LVI Superbola, Dajana je sedela u stolici za
ljuljanje na metar i po od Maksa, a između i iza njih sedeo je njen bivši student Martin,
čovek ranih tridesetih godina, lako povijen na kuhinjskoj stolici.
Reklame, najave, naklapanje pred utakmicu
Maks se oglasi preko ramena: „Novac je uvek tu, početni hendikep, i sama opklada.
Svesno, međutim, kod mene je to razdvojeno. Sto god da se zbiva na terenu, imam na
umu hendikep, ali ne i samu opkladu.“
„Hrpa dolara. Ali podatak o tačnom iznosu“, reče Dajana, „on čuva samo za sebe.
To je sveta teritorija. Nadam se da će umreti prvi i da će mi na samrti priznati koliko je
para spiskao tokom godina ovog našeg takozvanog zajedničkog života.“
„Pitaj je koliko je to godina.“
Mladi čovek ne reče ništa.
„Trideset sedam godina“, reče Dajana. „Ne baš nesrećnih, ali predanih tegobnoj
rutini. Kad je dvoje ljudi tako čvrsto uvezano, očekuješ da će doći dan kad će jedno
drugom zaboraviti imena.“
Otpočeo je blok reklama i Dajana je pogledala u Maksa. Pivo, viski, kikiriki, sapun
i osvežavajući napici. Okrenula se prema mladom čoveku.
 Rekla je: „Maks ne odvaja pogled od ekrana. Postaje potrošač, a nije imao nameru
da bilo šta kupi. Tokom naredna tri-četiri sata videće stotinu reklama.“
„Uvek ih gledam.“
„Niti se smeje niti plače. Ali ih gleda.“
Još dve stolice, postavljene po jedna sa svake strane, spremne za dvoje ljudi koji
kasne.
Martin je uvek stizao na vreme, lepo odeven, glatko izbrijan. Živeo je sam u
Bronksu gde je u predavao fiziku u srednjoj školi i hodao ulicama neprimećen. Bila je to
privatna škola, daroviti učenici, a on je bio njihov poluekscentrični vodič kroz gomilu
čuda sadržanih u tom školskom predmetu.
„Možda ću nešto pojesti na poluvremenu“, reče Maks. „Ali neću prestajati da
gledam.“
„A uz to još i sluša.“
„Gledam i slušam.“
„Zvuk bude prilično utišan.“
„Baš kao sada“, reče Maks.
„Tako da možemo da razgovaramo.“
„Razgovaramo, slušamo, jedemo, pijemo, gledamo.“
Tokom čitave protekle godine Dajana je govorila Martinu da bi trebalo da se spusti
na zemlju. Činilo se gotovo kao i da ne sedi na stolici, kao da je samo na mahove
prisutan, osoben i tipski lik istovremeno, drugačiji od svih, ne kao nekakva predvidljiva
ili površna osoba, već kao čovek izgubljen u opsesivnom izučavanju Ajnštajnovog
rukopisa o specijalnoj teoriji relativiteta iz 1912. godine.
Često je umeo da prebledi i padne u neku vrstu transa. Da li je to nekakva bolest,
neki poremećaj?
Na ekranu su komentator i jedan nekadašnji trener raspravljali o dvojici
kvoterbekova. Marks je često negodovao zbog toga što se američki profesionalni fudbal
sveo na dva igrača, o kojima je bilo lakše govoriti nego o neprestano promenljivim
ekipama.
Od početnog udarca delile su ih još samo jedne reklame. Maks je stajao i okretao
gornji deo tela levo-desno, koliko god je mogao, ne pomerajući stopala, a onda se na
desetak sekundi zagledao pravo ispred sebe. Kad je seo, Dajana je klimnula glavom kao
da daje odobrenje da se zbivanja na ekranu nastave prema planu.
Kamera je šarala po tribinama.
Ona reče: „Zamisli da si sad tamo. Da si se uvalio na sedište negde u gornjim
delovima stadiona. Kako je ime stadiona? Po kojoj korporaciji ili proizvodu je dobio
ime?“
Podigla je ruku, dajući time znak da upravo smišlja ime za stadion.
„Benzedreks kapi za nos Memorijal Koloseum.“
Maks napravi pokret rukama kao da aplaudira, ne udarivši zaista dlanom o dlan.
Naglas se zapita gde su ostali, da li im je možda kasnio let, ili imaju problem u
saobraćaju, i da li će na poluvremenu doneti nešto za jelo i piće.
 „Imamo dovoljno svega.“
„Možda nam zatreba nešto. Petoro ljudi, dugačko poluvreme. Pesma, igra, seks –
šta još?“
Timovi su istrčali na teren kako bi igrači zauzeli svoje pozicije. Tim koji izvodi
početni udarac, tim koji se brani.
Martin reče: „Meni je kad je reč o događajima na mom TV ekranu najzanimljivije
bilo Svetsko prvenstvo u fudbalu. Globalno takmičenje. Šutni loptu, udari loptu glavom,
ne diraj loptu rukama. Drevna tradicija. Čitave države potpuno opčinjene. Zajednička
religija. Kad izgube utakmicu, igrači popadaju po terenu.“
„Popadaju i oni koji su pobedili“, reče Dajana.
„Ljudi okupljeni na velikim gradskim trgovima u mnogim zemljama, Svetsko
prvenstvo, navijaju, plaču.“
„Padaju po ulici.“
„Jednom sam malo gledao jednu utakmicu, vrlo kratko. Seronje, stalno glume da su
povređeni“, reče Maks. „A i kakav je to sport kad ne možeš da koristiš ruke? Ne smeš da
diraš loptu rukama, osim ako nisi golman. To ti je potiskivanje prirodnog poriva. Evo ti
lopta. Zgrabi je i trči. To je prirodno. Zgrabi je i baci.“
„Svetsko prvenstvo“, ponovo reče Martin, gotovo šapatom. „Gledao sam bez
prestanka.“
Tog trenutka, nešto se desilo. Slika na ekranu poče da podrhtava. Nije to bilo
obično deformisanje slike, imalo je nekakvu dubinu, stvaralo je apstraktne oblike koji su
se rastapali u ritmičko pulsiranje, u niz elementarnih jedinica koje kao da su kretale
napred, a onda se povlačile. Pravougaonici, trouglovi, kvadrati.
Gledali su i osluškivali. Ali se ništa nije moglo čuti. Maks podiže s poda daljinski
upravljač i pritisnu nekoliko puta taster za ton, no zvuka nije bilo.
A onda je nestalo slike na ekranu. Maks pritisnu dugme za uključivanje. Uključi,
isključi, uključi. On i Dajana proveriše svoje telefone. Bili su mrtvi. Ona ode na drugi
kraj sobe do kućnog telefona, fiksnog, sentimentalnog ostatka prošlosti. Nije bilo
signalnog tona. Laptop, takođe bez znaka života. Otišla je do računara u drugoj sobi i
ispritiskala različite njegove delove, ali je ekran ostao siv.
Vratila se Maksu i stala iza njega, položivši mu ruke na ramena, čekajući da stegne
pesnice i počne da psuje.
On mirno reče: „Šta sad biva s mojom opkladom?“
Pogledao je u Martina očekujući odgovor.
„Ozbiljne pare. Gde je moja opklada?“
Martin reče: „Možda je u pitanju algoritamsko upravljanje. Kinezi. Kinezi gledaju
Superbol. Oni igraju američki fudbal. Pekinški varvari. To je sušta istina. Prave nas
budalama. Izazvali su selektivnu apokalipsu interneta. Oni gledaju, mi ne.“
Maks skrenu pogled ka Dajani, koja je ponovo sela, zagledana u Martina. Nije on
bio neko ko bi zbijao šale s ozbiljnim stvarima. Ili su zapravo njemu samo takve stvari i
bile zabavne?
 Tog trenutka, sa praznog ekrana začu se deo nekog razgovora. Pokušali su da ga
razaznaju. Engleski, ruski, mandarinski, kantonski? Kad je razgovor utihnuo, ostali su u
iščekivanju da se nastavi. Gledali su, osluškivali i čekali.
„To nije zemaljski govor“, reče Dajana. „Nego neki vanzemaljski.“
Ni sama nije bila sigurna da li se šali. Spomenula je vojne avione koji su deset-
dvanaest ili koliko već minuta ranije nadleteli stadion.
Maks reče: „To se događa svake godine. Naši avioni, ritualno nadletanje.“
Ponovio je poslednju rečenicu i pogledao u Martina očekujući potvrdu svoje
rečitosti.
Zatim dodade: „Zastareli ritual. Već smo potrošili sva poređenja između fudbala i
rata. Svetski ratovi označavaju se rimskim brojevima, i Superbolovi se označavaju
rimskim brojevima. Rat je nešto drugo, događa se negde drugde.“
„Skrivene mreže“, reče Martin. „Menjaju se iz minuta u minut, u mikrosekundi,
nepojmljivo za nas. Pogledaj u prazan ekran. Šta on to skriva od nas?“
Dajana reče: „Niko nije pametniji od Kineza, osim Martina.“
Maks je i dalje zurio u mladog čoveka.
„Reci nešto pametno“, kaza on.
„Citira Ajnštajna i danju i noću. To je i te kako pametno.“
„Okej, evo kako glasi jedna fusnota iz Rukopisa iz 1912: ’Prelepi i ezoterični
koncepti prostora i vremena.’ Nisu te reči nešto posebno pametne, ali ja ih neprestano
ponavljam.“
„Na engleskom ili na nemačkom?“
„Zavisi.“
„Prostor i vreme“, reče ona.
„Prostor i vreme. Prostorvreme.“
„Na časovima si citirao fusnote. Sav si se gubio u fusnotama. Ajnštajn, Hajzenberg,
Gedel. Relativnost, nesigurnost, nepotpunost. Glupavo pokušavam da zamislim sve
prostorije u svim gradovima gde se prenosi ova utakmica. I sve te ljude koji napeto
posmatraju ili sede ovako kao mi, zbunjeni izdajstvom nauke, tehnologije, zdravog
razuma.“
Pokrenuta iznenadnim porivom, ona uze od Martina telefon, pomislivši da se ta
naprava možda nešto bolje prilagodila trenutnim okolnostima. Pogledala je u Maksa.
Poželela je da pozove njihove kćerke, jedna je bila u Bostonu, udata, dvoje dece, a druga
na odmoru negde u Evropi. Pritiskala je tastere, tresla aparat, buljila u njega, grebuckala
ga noktom palca.
Bez učinka.
Martin reče: „Negde u Čileu.“
Čekala je da nastavi.
On produži: „Držim se Ajnštajna bez obzira na to šta su teoretičari otkrili ili
predvideli ili zamislili u vezi s gravitacionim talasima, supersimetrijama i sličnim
stvarima. Ajnštajn i crne rupe u svemiru. On je ukazao na njih, i tek tada smo ih
primetili. Rekao je to pre više decenija. Njegov kosmos postao je naš. Crne rupe.
Horizont događaja. Atomski časovnici. Opažanje nevidljivog. Severocentralni Čile.
Jesam li to već rekao?“
„Sve si već rekao?“
„Veliki teleskop za sinoptičko osmatranje.“
„Negde u Čileu. To si rekao.“
Maks na silu zevnu.
„Hajde da se vratimo ovom sada i ovde. Suočeni smo sa nekakvim zajebom u
komunikacijama koji je pogodio ovu zgradu i možda ovaj deo grada i nigde drugde
nikog drugog.“
„I šta ćemo sad?“
„Porazgovaraćemo s ljudima koji žive u ovoj zgradi. Našim takozvanim susedima“,
reče on.
Pogledao je u nju, a onda ustao i slegnuo ramenima i izašao iz sobe.
Njih dvoje posedeli su nekoliko trenutaka ćuteći. Njoj pade na um kako ne ume da
s Martinom sedi ćutke.
„A da pojedemo nešto.“
„Možda na poluvremenu. Ako ga ikad bude.“
„Ajnštajn“, reče on. „Rukopis.“
„Da, reči i delovi rečenica koje je precrtao. Možemo da pratimo kako razmišlja.“
„I šta još?“
„Priroda pisanog teksta. Brojevi, slova, izrazi.“
„Kakvi izrazi?“
„’Snaga magnetnog polja.’ ’Teorema inercije energije.’“
„I šta još?“
„’Tačka sveta.’ ’Linija sveta’.“
„I šta još?“
„’Weltpunkt.’ ’Weltlinie.’“
„I još?“
„To kako stranice faksimila postaju manje blede, ali samo nakratko, do pred kraj
knjige.“
„I šta još?“
„Zaštitna kutija, tvrdi povez, stranice veličine dvadeset pet sa trideset osam
centimetara. Povelika knjiga, često je uzimam, okrećem stranice, skeniram stranice.“
Bio je nekako erotičan, taj razgovor. Njegovi odgovori bili su brzi, glas mu je
nagoveštavao žustrima nekog ko je sačuvao samo ono što je zaista važno.
I dalje je gledala pravo napred, u prazan ekran.
„I šta još? I šta još?“
„Tri reči?“
„Koje tri reči?“
„’Dodatna teorema brzine.’“
„Reci to ponovo.“
 On ponovi. Poželela je da još jednom čuje te reči, ali je zaključila da bi trebalo da
prestanu s tim. Profesor i student u zamenjenim ulogama.
Martin Deker. To mu je puno ime, ili bar njegov veći deo. Zatvorila je oči i
izgovorila u sebi to ime. Rekla je: Martine Dekeru, nameravaš li doveka da živiš sam?
Može biti da je prazan ekran nudio odgovor.
Okrenula se i pogledala ga.
„Pa gde je sad on? Gde su ostali?“
„Ko su ostali?“
„Dve prazne stolice. Stari prijatelji, manje-više. Muž, žena. Vraćaju se iz Pariza,
čini mi se. Ili iz Rima.“
„Ili iz severocentralnog Čilea.“
„Iz severocentralnog Čilea.“
Maks ponovo uđe u sobu i ode pravo do prozora na drugom kraju, te baci pogled na
prazne nedeljne ulice. Počeše da razgovaraju o tome na koja vrata je pokucao, a koja je
zaobišao. To začas postade važna tema, vrata kao pločaste strukture vredne opisivanja,
izgrebana, isflekana, nedavno obojena. Na ovom spratu, prvi susedi, kažu neće da se
mešaju. Jedan sprat niže, petora vrata, na troja su mi otvorili, reče, podigavši ruku s tri
ispružena prsta. A još jedan sprat ispod, četvoro njih mi je otvorilo, dvoje je spomenulo
utakmicu.
„Pričaj dalje“, reče ona.
„Videli su i čuli ono što smo i mi videli i čuli. Stajali smo u hodniku, prvi put kao
pravi susedi. Muškarci, žene, klimali smo glavama.“
„Jeste li se predstavili jedni drugima?“
„Klimali smo glavama.“
„Okej. Sad jedno važno pitanje. Radi li lift?“
„Išao sam stepeništem.“
„Aha. A da li iko ima predstavu šta se zapravo događa?“
„Nekakva tehnička stvar. Niko nije optužio Kineze. Kvar u sistemu. To je zvučalo
ozbiljno. To je rekao neki tip koji je pušio lulu. Ne, nisam mu rekao da u ovoj zgradi
pušenje nije dozvoljeno.“
„Pošto i sam pušiš. Poneku cigaru, ovde-onde“, reče ona Martinu.
„Sunčeva pega. Snažno magnetno polje. Samo sam blenuo u njega.“
„Pogledao si ga svojim smrtna-kazna pogledom.“
„Rekao je da će stručnjaci izvršiti popravke.“
Maks je i dalje stajao kraj prozora, i šapatom je ponovio poslednju rečenicu.
Dajana je čekala da Martin progovori. Znala je šta bi volela da od njega čuje. Ali on
to nije rekao. Zato je pokušala sa šaljivom verzijom u obliku pitanja.
„Da li je ovo onaj nehajni zagrljaj koji označava propast svetske civilizacije?“
Na silu se kratko nasmejala i ostala u iščekivanju da neko kaže nešto.
 3

Život ume da postane tako zanimljiv da učini da prestanemo da se bojimo.

U kombiju, kroz puste ulice, Džim je čekao da Tesa pogleda u njega kako bi mogli
da razmene poglede.
Još nekoliko ljudi tiskalo se u tom vozilu, dve stjuardese, jedan čovek koji je
razgovarao sam sa sobom na francuskom, i jedan koji je razgovarao sa svojim
telefonom, tresao ga i psovao. Neki su jaukali. A neki su, ćuteći, pokušavali da se prisete
šta se dogodilo, i ko su oni zapravo.
A bili su uzdrhtala masa metala, stakla i ljudskog života, pristigla pravo s neba.
Neko reče: „Uspeli smo da sletimo. Nisam mogao da poverujem da u stvari
lebdimo.“
Na to se oglasi još neko: „To za lebdenje, ne znam. Možda u prvi mah. Ali opako
smo tresnuli.“
„Jesmo li promašili pistu.“
„Prinudno spuštanje. Vatra“, reče jedna žena. „Klizili smo i pogledala sam kroz
prozor. Gorelo je krilo.“
Džim Krips pokuša da se seti šta je video. Pokušao je da se seti i da li se bojao.
Imao je ozledu na čelu, posekotinu, koja je u međuvremenu prestala da krvari. Tesa
je neprestano gledala u tu posekotinu, gotovo da je želela da je dotakne; možda je mislila
da bi to moglo da im podstakne sećanje. Doticati jedno drugo, grliti se, govoriti bez
prestanka. Slušalice su im bile neme, no to nije bilo nimalo čudno. Jedan od putnika
imao je iščašenu ruku, i ispalo mu je nekoliko zuba. Bilo je tu i drugih povreda. Vozač
im je rekao da će ih odvesti na nekakvu kliniku.
Tesa Berens. Znala je svoje ime. I dalje je imala pasoš, novac i kaput, ali ne i
prtljag i beležnicu, niti osećaj da je prošla carinu, kao ni sećanje na strah. Nastojala je da
zbivanja jasnije prizove u sećanje. Džim je bio tu i predstavljao je sasvim dobro društvo,
radio je kao procenjivač odštete za jedan osiguravajući zavod.
Zbog čega je to delovalo tako ohrabrujuće?
Bilo je hladno i mračno, ali jedna osoba je džogirala ulicom, žena u šorcu i majici s
kratkim rukavima ravnomernim ritmom kretala se trakom za bicikliste. Neki od njih su
je mimoišli, žurno, odsutno, bilo ih je malo, i niko s njom nije razmenio ni najkraći
pogled.
„Treba nam još samo kiša“, reče Džim, „pa ćemo biti sigurni da smo zapravo samo
likovi u filmu.“
 Stjuardese su ćutale, uniforme su im bile malo izgužvane. Dvoje-troje ljudi iz
kombija uputiše im neka pitanja. Odgovarale su kratko, a onda potpuno zaćutale.
„Moramo neprestano da podsećamo sebe da smo još živi“, reče Tesa, dovoljno
glasno da je svi čuju.
Čovek koji je govorio francuski poče da postavlja pitanja vozaču. Tesa je
pokušavala da ih prevodi Džimu.
Vozač je usporio, držeći se naporedo sa ženom koja je trčala. Na postavljena pitanja
nije odgovorio ni na jednom jeziku. Jedan stariji čovek reče da mora u toalet. Vozač,
međutim, nastavi da vozi istom brzinom, očito rešen da ostane poravnat s trkačicom.
Žena je i dalje trčala, gledajući ravno napred.
 4

Kako sveci i anđeli u ponoć pohode prazne crkve, zaboravljeni od prestravljenih

hordi dnevnih turista.

Maks je ponovo seo, psujući zbog svega što se dešava. Neprestano je ponavljao
Isuse, ili blagi Bože, ili Isuse Hriste Bože.
Dajana je sada sedela malo iskošeno, kako bi mogla da vidi i jednog i drugog.
Obratila se Maksu rekavši mu da je sad pravi trenutak da pripremi laki obed za
poluvreme. Bilo je moguće, zar ne, da će se kroz nekoliko minuta slika vratiti, da se
utakmica odvija normalno, s tim što, dodala je, ona uopšte ne veruje u tako nešto.
Umesto u kuhinju, Maks ode do ormarića s pićem i nasu sebi čašu burbona koji se
zvao udovica džejn, deset godina čuvanog u buretu od američke hrastovine. Gotovo u
svakoj drugoj prilici on bi to obznanio svima u sobi. Odležao deset godina u buretu od
američke hrastovine. Rado je izgovarao te reči, s lakim prizvukom ironije.
Ovog puta nije rekao ništa i nije ponudio Martinu da naspe i njemu. Njegova žena
pila je vino, ali samo uz večeru, ne i uz fudbal.
Promrmljao je ime Isus još nekoliko puta i potom seo, s čašom u ruci, i čekao.
Dajana pogleda u Martina. Volela je to da čini. Pretvarala se kao da ga proučava. O
njemu je razmišljala kao o Mladom Martinu, kao da je to naslov poglavlja u kakvoj
knjizi.
A onda tiho reče: „Isus iz Nazareta.“
Da li če Martin reagovati onako kako je zamislila da hoće?
„Ime koje zrači“, rekao je.
„To mi kažemo. Ti to kažeš i ja to kažem. A šta je rekao Ajnštajn?“
„Rekao je: ’Ja jesam Jevrejin, ali sam opčinjen svetlim likom Nazarećanina.’“
Maks je buljio u prazan ekran. Gledao je i pio. Dajana se trudila da ne skine pogled
s Martina. Znala je da ime Isus iz Nazareta nosi u sebi neko nedodirljivo svojstvo koje
ga je uvuklo u svoju auru. Nije pripadao nijednoj religiji i nije osećao štovanje ni prema
jednoj navodno natprirodnoj sili.
Ali ga je zaokupilo to ime. Lepota tog imena. Imena i mesta.
Maks se naginjao napred. Činilo se kao da pokušava da snagom volje natera sliku
da se pojavi na ekranu.
Dajana reče: „Rim, Makse, Rim. Seti se. Isus u crkvama i na zidovima i tavanicama
palata. Pamtiš ti to bolje nego ja. Naročito onu jednu palatu u kojoj su turisti lagano išli
iz jedne u drugu prostoriju. Ogromne slike. Zidovi i tavanice. Naročito na tom jednom
mestu.“
Pogledala je u Martina. Nije delovao kao maleni nežni čovek detinjeg lika. Učinio
joj se kao čovek koji pokušava da pobegne od svoje prikovanosti za dugačko mlitavo
telo s rasklaćenim šakama koje su izgledale kao da su tek ovlaš pričvršćene na ruke.
Osetila je grižu savesti zbog toga što mu je rekla da sedne na kuhinjsku stolicu koja čak
nije imala ni jastučić na sedištu.
„Htela sam da nas umuvam u obilazak s vodičem, ali Maks mi nije dozvolio. Nije
podnosio ni pomisao na vodiča“, rekla je. „Slike, nameštaj, statue u dugačkim
galerijama. Zasvođene tavanice s velelepnim muralima. Totalno, kolosalno
neverovatno.“
Zagledala se u prazan prostor.
„Koja je to palata bila?“ upitala je Maksa. „Ti se sećaš. Ja ne.“
Maks otpi gutljaj pića, lako klimajući glavom.
U jednoj galeriji stajali su turisti sa slušalicama, nepomični, zaustavljenih života,
zagledani u lik naslikan na tavanici, u anđele, svece, Isusa u onoj njegovoj halji,
njegovoj odori.
Govorila je nadahnuto, glave zabačene unatrag, kao da je na trenutak postala vodič.
„Pre koliko godina je to bilo, Makse?“
On samo klimnu glavom.
Martin reče: „Njegova odora. Pokušavam da zamislim zgužvani komad odeće
uguran u tu reč.“
„A neki su u rukama imali audio-vodiče i pritiskali ih na uši. Glasovi na ko zna
koliko jezika. I sad pomislim na njih ponekad, pred san, na te nepomične figure u
dugačkim galerijama.“
„Zagledane u tavanice“, reče Martin.
„Makse. Kad je to tačno bilo? Godine se utapaju jedna u drugu, iz minuta u minut
sve sam starija.“
Maks reče: „Ekipa je spremna da izađe na teren i oseti atmosferu.“
Činilo se kao da pomno proučava prazni ekran.
Mladi čovek pogleda u ženu, suprugu, bivšu profesorku, koja u tom času ne nađe
ništa, nigde, u šta bi pogledala.
Maks se oglasi: „Bio je to strahovit nalet i velika šansa ali na kraju ništa, ništa,
ništa.“
Nije imala volje da ga prekine, da kaže nešto, bilo šta, pa je na kraju pogledala u
Martina jednostavno zato što joj se činilo da je suštinski važno da razmeni zbunjen
pogled s nekim, bilo s kim.
Maks se ponovo oglasi: „Uspeva da izbegne uklizavanje, probija se dalje, ali na
kraju ipak biva zaustavljen…“
Nastupio je trenutak za još jedan gutljaj burbona, te on zaćuta i otpi. Kako
samouvereno koristi jezik, pomislila je, kao da dopire iz nekog radio-prenosa negde
duboko u njegovom nesvesnom, sve te decenije samostvorenog govora, nejasnog zbog
same prirode te igre, ljudi koji se međusobno udaraju, ljudi koji jedni druge treskaju o
tle.
„Bio je to opasan napad, opasan napad, publika skandira, tribine podrhtavaju.“
Polurečenice, ogoljene reči, ponavljanja. Dajana načas požele da doživi to kao neko
versko pojanje, monofono, ritualno, no odmah reče sebi kako je to pretenciozna
besmislica.
Maks je progovarao duboko iz grla, glasom gomile.
„Svi-u-napad. Svi-u-napad.“
Ustao je, protegao se, seo, otpio gutljaj.
„Broj sedamdeset sedam, kako se ono zvaše, deluje zbunjeno, zar ne? Kazna zbog
pljuvanja protivniku u lice.“
Potom nastavi: „Ekipe su manje-više ravnopravne. Lopta je na sredini terena.
Pratimo izvanredan meč.“
Dajani to poče da se dopada.
On reče: „Izmene u napadu. Marfi, Mari, Mamfri, taktičko iznenađenje.“
Nastavio je da govori, promenivši ton; sada je zazvučao smireno, odmereno,
ubedljivo.
„Telefon kakav ste oduvek želeli. Za istu nisku cenu, dobijate dvostruko. Smanjeni
rizik od štetnih zračenja.“
A onda je zapevao: „Da, da, da, on ne izneverava.“
Dajana je bila zaprepašćena. Da li mu to zahvaljujući burbonu navire taj raspevani
ton, taj fudbalski dijalekt i reklamni žargon. To se nikad ranije nije dogodilo, ni od
burbona, niti od skoča, piva, marihuane. Uživala je u tome, ili je bar mislila da uživa, što
je zavisilo od toga koliko dugo on još namerava da prenosi utakmicu.
Ili je to možda taj prazni ekran, taj negativni impuls podstakao njegovu maštu,
osećaj da se utakmica igra negde u Dubokom svemiru izvan slabašnog dometa naše
trenutne svesti, u nekom transracionalnom zakrivljenju koje pripada Martinovom
vremenskom okviru, ne i našem.
Maks piskavim glasom reče: „Katkad poželim da sam ljudsko biće, čovek, žena,
dete, jer tada bih mogao da probam ovaj ukusni sok od šljiva.“
I nastavi: „Trajno postmortem finansiranje. Sačinite svoj ekskluzivni ugovor
onlajn.“
A zatim: „Idemo u nastavak meča, druga četvrtina, ruke, noge, kolena, glave, prsa
u prsa, bespoštedni muški okršaj. Pedeset šesti Superbol. Naš nacionalni Dan D.“
Dajana šapnu Martinu kako nema razloga da njih dvoje ne nastave razgovor. Maks
ima svoju utakmicu, i ništa ne može da ga poremeti.
Mladi čovek tiho izusti: „Već neko vreme uzimam jedan lek.“
„Da.“
„Oralno.“
„Da. Svi to uzimamo. Malu belu pilulu.“
„Postoje propratni efekti.“
„Malu kapsulu ili tabletu. Belu, ružičastu, kakvu god.“
 „Može to biti konstipacija. Ili dijareja.“
„Da“, prošapta ona.
„A može biti i osećaj da drugi ljudi mogu da čuju tvoje misli ili da kontrolišu tvoje
ponašanje.“
„Mislim da nisam dosad čula za to.“
„Iracionalni strah. Nepoverenje u ljude. Mogu da ti pokažem insert“, reče on.
„Nosim ga sa sobom.“
Maks ponovo poče da se češe po mišici, ali ne više prstima već zglavcima.
Pa reče: „Pokušaj udarca na gol gotovo sa sredine terena – kakav promašaj, kakav
promašaj!“
Ekran. Dajana je bez prestanka izvijala vrat kako bi se uverila da slike nema. Ni
sama nije razumela zašto joj je potrebno da se u to uveri.
„Idemo sad malo do ivice terena“, reče Maks. „Ester, reci nam šta se događa.“
Podigao je glavu, s fantomskim mikrofonom u ruci, i progovorio u kameru
smeštenu visoko iznad terena, naglašeno povišenim glasom.
„Ovde pored aut-linije, ekipa odiše samopouzdanjem, uprkos mnogobrojnim
povredama.“
„Mnogobrojnim povredama.“
„Tako je, Lest ere: razgovarala sam s pomoćnim trenerom zaduženim za napad, u
stvari ne nego za odbranu, sad svejedno. Potpuno je izbezumljen.“
„Hvala ti, Ester. Vraćamo se zbivanjima na terenu.“
Dajani se probi do svesti kako i Martin nešto govori, premda nije bila sigurna da se
obraća njoj.
„Gledam u ogledalo i ne znam u koga to gledam“, reče on. „Lice koje me otuda
posmatra ne deluje mi kao moje lice. A zapravo, zbog čega bi mi i delovalo tako? Da li
je ogledalo površina koja daje veran odraz? I da li je to ono lice koje drugi vide? Ili
nešto ili neko koga ja sam izmišljam? Da li to možda lek koji uzimam oslobađa to drugo
ja? Posmatram to lice sa zanimanjem. Sa zanimanjem i sa izvesnom zbunjenošću.
Doživljavaju li drugi ljudi išta slično, ikada? Naša lica. A šta zapravo ljudi vide dok
koračaju ulicom i gledaju jedni u druge? Da li je to isto ono što i ja vidim? Svi ti naši
životi, sve to gledanje. Ljudi koji gledaju. Ali šta vide?
Maks prekide prenos utakmice. Zagleda se u Martina. Oboje su, i muž i žena, sada
gledali u njega. A on je, kako se to kaže, gledao u prazno, pomno zagledan, odmeren, i
nastavljao da govori.
„Filmovi su jedan mogući vid bekstva. To govorim i svojim studentima. Oni sede i
slušaju. Crno-beli filmovi na stranim jezicima. Filmovi na nepoznatim jezicima. Ili neki
mrtav jezik, iz neke podgrupe, dijalekt, veštački jezik. Nemojte čitati titlove. Kažem im
to bez okolišanja. Izbegavajte čitanje odštampanog prevoda izgovorenog dijaloga u dnu
ekrana. Hoćemo čisti film, čisti jezik, indo-iranski, kinesko-tibetanski. Ljudi govore.
Hodaju, govore, jedu, piju. Ogoljena snaga crno-belog filma. Slika, optički stvoreni
duplikat. Moji studenti sede i slušaju. Izuzetno pametni mladići i devojke. Ali čini se da
nikad ne gledaju u mene.“
 „Oni slušaju“, reče Dajana, „i jedino je to važno.“
Maks je u kuhinji i stavlja hranu na tanjire. Ona zažele da ode u šetnju, sama. Ili je
poželela da Maks ode u šetnju i da Martin ode kući. A gde su ostali, gde su Tesa i Džim i
svi ostali, putnici, lutalice, hodočasnici, ljudi po kućama i stanovima i seoskim
naseljima. Gde su automobili i kamioni, i tutnjava saobraćaja? Supernedelja. Da li su svi
kod svojih kuća ili u zamračenim barovima i klubovima, da li pokušavaju da prate
utakmicu? Zamisli to mnoštvo miliona praznih ekrana. Pokušaj da zamisliš
onesposobljene telefone.
Šta se događa onima koji žive u svojim telefonima?
Maks se vrati svom burbonu. Dajana shvati da je Martin ustao, izašao iz svoje
uobičajene pogurenosti, glave zabačene unatrag, i da gleda nekud uvis.
Ona se načas zamisli.
„Oslikane tavanice. Rim“, reče ona. „Turisti koji gledaju gore.“
„I stoje apsolutno nepomično.“
„Sveci i anđeli. Isus iz Nazareta.“
„Svetao lik. Nazarećanin. Ajnštajn“, reče on.
 5

Izgubljeni sistemi u pometnji svakodnevnog života.

Kliniku je sačinjavalo mnoštvo hodnika i prostorija u nivou ulice. Džim i Tesa

prolazili su pored raznih vrata, znakova za izlaz, trepćućih crvenih svetala, rukom
ispisanih obaveštenja. Pripadnici medicinskog osoblja žurno su prolazili kraj njih u
civilnoj odeći ispod razlepršanih tunika.
Drugi ljudi iz kombija ulazili su u prostorije ili stvarali redove ili stajali okolo i
razgovarali. Nekoliko njih bilo je ostalo u vozilu, s nepoznatim odredištem.
Jedna žena sedela je zgurena na stoličici u nekom pretrpanom prostoru, kao u
ušuškanoj sobici.
„Administrator“, reče Tesa. „Službenica.“
Priključili su se dugačkom redu ljudi koji su čekali da se susretnu s tom ženom.
Svetla u hodniku postajala su sve slabija.
Nakon izvesnog vremena, Džim upita: „Zašto stojimo ovde?“
„Imaš povredu.“
„Povredu. Na glavi. Zaboravio sam.“
„Zaboravio si. Daj da pogledam“, reče Tesa. „Rasekotina. Bezoblična. Kad smo
prinudno sleteli i otkačili pojaseve i jurnuli da spašavamo glave, primetila sam da
krvariš.“
„Udario sam glavom o prozor.“
„Hajde da se malo strpimo i sačekamo u redu, da vidimo šta ova službenica na
stoličici ima da kaže.“
„Ali pre toga.“
„Ali pre toga“, ponovi ona.
Izašli su iz reda i uspeli da pronađu slobodan toalet. U tom skučenom prostoru on
je osloni o goli zid i ona raskrili kaput i otkopča mu kaiš pa mu skinu pantalone i gaće i
upita ga da li ga boli glava a on odgovori tako što poče lagano i pažljivo da je svlači i
pritom su razgovarali o tome što čine, kako, kada, gde, razmenjivali predloge, savete,
trudili se da se ne smeju, njeno telo se lagano spustilo niz zid a on je savio kolena da bi
održao razdaljinu i ritam.
Neko je kucao na vrata, a onda i progovorio. Imajte malo obzira. Potom se začuo
još jedan glas, s nekim naglaskom. Tesa šapatom izgovori nazive nekoliko nacionalnosti
u trenucima kad su dovršavali započeti čin, a onda su ovlaš obrisali jedno drugo
ubrusima iz zidnog držača smeštenog pored ogledala.
 Završili su s oblačenjem, pa se na nekoliko dugih trenutaka zagledali jedno u
drugo. Taj pogled sažeo je u sebe čitav dan i to što su uspeli da prežive i dubinu njihove
međusobne povezanosti. Trenutno stanje stvari, spoljašnji svet, sve to će sačekati jedan
drugačiji pogled, kad nastupi trenutak za to.
Potom su izašli i krenuli niz hodnik. Red je sada bio znatno kraći, pa odlučiše da
zauzmu mesto i sačekaju.
„Pretpostavljam da odavde možemo pešice do njihove zgrade, ako je to jedini način
da stignemo tamo.“
„Oni su nam prijatelji. Daće nam da jedemo.“
„Saslušaće našu priču.“
„Ispričaće nam ono što oni znaju.“
„Superbol. Gde se igra?“
„Negde gde je umerena klima, pod suncem i u senci“, reče on, „pred hiljadama
ljudi koji viču.“
Žena koja je sedela u sobici pogleda u njih dvoje, još dva lica i tela, čitavog dana,
ljudi su stajali, govorili, slušali, čekali uputstva o tome kuda da odu, kome da se jave,
koji hodnik, koja vrata, a ona je klimala glavom kao da je unapred znala ko su i šta žele.
Izgledalo je kao da je zalepljena uz hoklicu na kojoj je sedela.
„Naš avion, imali smo prinudno sletanje“, reče Tesa. „Povređen je.“
Džim se nadneo nad ženom, pa se savio i pokazao joj ozledu. Osetio se kao đačić
koji se povredio za vreme odmora.
„Nije moj posao da se bavim ljudskim telima. Ni da ih gledam, ni da ih dodirujem.
Poslaću vas u ambulantu za pregled“, reče, „gde će se za to obučena osoba ili pobrinuti
za vašu ozledu ili vas poslati nekom drugom negde drugde. Svako od ljudi s kojima sam
se danas srela ima neku priču. Vas dvoje imate prinudno sletanje. Drugi su imali
napušteni metro, zaustavljene liftove, pa onda prazne poslovne zgrade, zabarikadirane
ulaze u prodavnice. I svima govorim kako smo mi ovde zato da bismo se pobrinuli za
povređene. Nije moje da dajem savete o trenutnoj situaciji. Šta uopšte znači trenutna
situacija?“
Pokazala je na prazan ekran na komandnoj tabli smeštenoj na zidu ispred nje. Bila
je sredovečna, odevena u visoke čizme, grubi džins i teški džemper, s prstenjem na tri
prsta.
„Ali nešto ipak mogu da kažem. Što god da je ovo što se dešava, uništilo je našu
tehnologiju. Čitav ovaj svet deluje mi zastarelo, kao izgubljen u svemiru. Odakle se to
kontrolišu naši bezbedni uređaji, naše banke podataka, naši tvitovi, trolovi i bolovi. Da li
je baš sve u datasferi podložno oštećenju i krađi? I da li nam je preostalo samo da
sedimo ovde i jadikujemo nad svojom sudbinom?“
Džim je još stajao pognut nad njom, i pokazivao svoju povredu. Žena se naže
napred i malo podiže glavu kako bi ga pogledala.
Zatim reče: „Zašto vam ovo govorim? Zato što vam se avion srušio, manje-više, i
što vam je stalo da saznate šta se događa. A takođe i zato što sam ja još uvek jedno
brbljivo dete, kad god mi okolnosti to omoguće.“
 Tesa reče: „Ovde smo zato da slušamo.“
Svetla iznad njihovih glava zatreptaše, pa se ugasiše. Na čitavoj klinici zavlada
potpuna tišina. Svi su čekali. Osećalo se i nekakvo iščekivanje straha, pošto još nije bilo
jasno šta bi to moglo da znači, koliko temeljno, koliko trajno pogoršanje onoga što je i
do tog trenutka predstavljalo drastičan poremećaj.
Ona žena je progovorila prva, šapatom, rekla im je gde je rođena i odrasla, rekla im
imena svojih roditelja i deda i baba, svojih sestara i braće, nazive škola, klinika i
bolnica, glasom s prizvukom poverljivog spokoja lako obojenog histerijom.
I dalje su čekali.
Nastavila je pričom o svom prvom braku, prvom mobilnom telefonu, razvodu,
putovanju, dečku u Francuskoj, neredima na ulicama.
Čekali su još malo.
„Nema imejla“, rekla je, nagnuvši se unatrag, dlanova okrenutih naviše. Sta da
radimo? Koga da krivimo?“
Gestovi su joj bili jedva primetni.
„Nema više imejla. Pokušajte to da zamislite. Izgovorite naglas. Čujte kako zvuči.
Nema više imejla.“
Glava joj je lako poskakivala sa svakim izgovorenim slogom. U dovratku se
pojavio neko s baterijskom lampom, uperio snop svetlosti na svakog od njih troje,
jednom pa još jednom, a onda otišao bez ijedne reči.
Nakratko su ćutali, a onda je žena nastavila da govori u tami, nešto glasnijim
šapatom.
„Što napredniji to ranjiviji. Naši sistemi za nadgledanje, uređaji za prepoznavanje
lica, naše rezolucije ekrana. Kako uopšte znamo ko smo? Znamo da ovde postaje
hladno. Šta će biti kad pokušamo da odemo? Nema svetla, nema grejanja. Kako da odem
kući, kad živim tamo gde živim, iznad restorana koji se zove Istina i lepota, ako
podzemna i autobusi ne rade, ako nigde nema taksija, a lift u zgradi je stao, i ako, i ako, i
ako. Volim ovu svoju sobicu, ali ne želim ovde da umrem.“
Nakratko je zaćutala. Kad se vratila svetlost, prigušena, Džim je stajao uspravno,
bezizraznog lica. Visoki beli android.
Žena progovori normalnim glasom.
„Okej, vidim ranu i mogu odmah da vam kažem da treba da pođete ovim
hodnikom, treća vrata levo.“
Pokazala je u tom pravcu, a onda navukla par vunenih rukavica, pa pokazala još
jednom, autoritativno.
„A šta ćete kad završite ovde?“
„Idemo kod prijatelja“, reče Tesa. „Kao što smo prvobitno i planirali.“
„Kako ćete otići tamo?“
„Pešice.“
„I šta onda?“ reče žena.
„Šta onda?“ ponovi Džim.
 Čekali su da i Tesa doda svoj glas suštinskoj nedoumici, no ona samo sleže
ramenima.
U jednoj prostoriji dalje niz hodnik neki mladi čovek u prevelikoj tunici i s kapom
za bejzbol podigao se na prste da nanese lek na Džimovu ranu, koju je potom previo.
Džim napravi pokret kao da želi da se rukuje s njim, pa se predomisli, i potom izađoše.
Na ulici su započeli razgovor o ženi koju su videli kako džogira dok su se vozili
kombijem. Delovalo bi ohrabrujuće kad bi je ponovo videli. Duvao je snažan vetar pa su
koračali hitro, pognutih glava. Jedina osoba koju su videli bio je čovek koji je hramljući
gurao rasklimatana kolica u kojima je verovatno bila sva njegova imovina. Zastao je da
im mahne, pa se udaljio od kolica i napravio nekoliko dugih koraka, poguren,
oponašajući njihove kretnje. Mahnuli su i oni njemu, pa nastavili hod. Na jednoj velikoj
raskrsnici, digitalni saobraćajac stajao je nepomično, s jednom mehaničkom rukom lako
podignutom.
Mogli su samo da nastave da hodaju.
 6

Odbrojavanje po sedam u budućnosti koja se prebrzo oblikuje.

U dnevnoj sobi bilo je razmešteno šest sveca i Dajana je upravo upalila šibicom
poslednju.
Rekla je: „Da li je ovo situacija u kojoj bi trebalo da svaki put razmislimo o onom
što nameravamo da kažemo, pre no što to zaista i kažemo?“
„Polutama. Ona postoji negde u kolektivnoj svesti“, reče Martin. „Ta pauza, osećaj
da smo ovo jednom već proživeli. Neka vrsta prirodnog prekida svakog upliva spolja.
Nekakva obazrivost koju smo nasledili od naših dedova ili pradedova ili još starijih
predaka. Ljudi pritisnuti ozbiljnom pratnjom.“
„Je li to ono što smo mi sada?“
„Previše pričam“, reče on. „Samo prosipam teorije i nagađanja.“
Mladi čovek je stajao kraj prozora i Dajana se pitala namerava li on da krene kući u
Bronks. Zamišljala je da će morati čitav put da pređe pešice, gore kroz Istočni Harlem
do jednog od mostova. Da li je pešacima bilo dozvoljeno da prelaze ili je prelaz preko
mosta bio dopušten samo automobilima i autobusima? Da li je tamo napolju išta
funkcionisalo normalno?
Ta pomisao ju je smekšala, nagnala je da pomisli kako bi mogla da mu ponudi
smeštaj za tu noć. Sofa, jedno ćebe, prilično jednostavno.
Štednjak je bio mrtav, kao i frižider. Toplota je počela da iščezava u zidove. Maks
Stener je sedeo u fotelji, pogleda prikovanog uz prazan ekran. Činilo se da je na njega
red da progovori. Ona je to osetila, klimnula glavom i čekala.
On reče: „Hajde da jedemo. Ili će se hrana stvrdnuti, ili smekšati, ili ugrejati, ili
ohladiti ili šta već.“
Zamislili su se nad time. Ali niko od njih ne krenu put kuhinje.
Tada Martin reče: „Fudbal.“
Bilo je to podsećanje na početak tog predugog popodneva. On načini pokret,
neobičan za takvu osobu, pokret igrača koji u usporenom snimku baca loptu,
usredsređen, s levom rukom ispruženom napred radi ravnoteže, i desnom iza leđa, s
loptom u šaci.
Bio je to Martin Deker, a na suprotnom kraju sobe stajala je Dajana Lukas,
zbunjena tom utvarom.
Nakratko je izgledalo kao da se izgubio u toj pozi, ali se potom ipak vratio u
prirodni položaj. Maks se ponovo okrete svom praznom ekranu. Pauze su se polako
pretvarale u tišine i počinjale da deluju kao pogrešan vid normalnosti. Dajana je čekala
da njen suprug naspe još viskija, no ovaj ne pokaza nikakvu nameru da to učini, bar ne u
tom trenutku. Sve ono što je bilo jednostavno i jasno, kuda je nestalo?
Martin reče: „Živimo li mi u improvizovanoj stvarnosti? Jesam li to već rekao? U
nekoj budućnosti koja još ne uspeva da se uobliči?“
„Došlo je do kvara u nekoj električnoj centrali. To je sve“, reče ona. „Posmatrajte
situaciju na takav način. Nekakvo postrojenje na reci Hadson.“
„Veštačka inteligencija koja odaje šta smo zapravo i kako živimo i razmišljamo.“
„Kad se vrati svetlo, kad se vrati grejanje, i naša kolektivna svest vratiće se na
svoje mesto, manje-više, za dan ili dva.“
„Veštačka budućnost. Nervni interfejs.“
Izgledalo je kao da su čvrsto rešeni da ne gledaju jedno u drugo.
Ne obraćajući se nikom određenom, Martin poče da govori o svojim studentima. S
raznih strana sveta, s različitim akcentima, svi odreda vrlo pametni, specijalno odabrani
za njegov kurs, pripravni za sve što bi on mogao da kaže, za svaki zadatak, za svaki
predlog koji bi mogao da im uputi i u vezi s naučnim oblastima izvan fizike. Nabrajao
im je nazive. Taumatologija, ontologija, eshatologija, epistemologija. Nije uspevao da se
zaustavi. Metafizika, fenomenologija, transcendentalizam. Načas je zastao da razmisli,
pa nastavio. Teleologija, etiologija, ontogenija, filogenija. A oni su gledali, slušali,
njušili ustajali vazduh. Jer zato su bili tu, svi oni, studenti i nastavnik.
„Jedan od studenata prepričao je san koji je sanjao. San je bio sazdan od reči, ne od
slika. Dve reči. Probudio se s tim rečima i zagledao u prazno. Kišobranac urotnik.
Kišobran s dodatim ac. I urotnik. Tu drugu reč morao je da potraži. Kako je mogao da
sanja reč s kojom se nikad ranije nije sreo? Urotnik. Zaverenik. Ali je u stvari onaj
kišobran s dodatkom ac delovao kao istinska misterija. I te dve reci su se združile.
Kišobranac urotnik.
Nakratko je zaćutao.
„I sve to u Bronksu“, konačno reče, izmamivši Dajani osmeh. „Stajao sam i slušao
mladiće i devojke kako raspravljaju, studente, moje studente, i pitao sam se, ja sam se
pitao, kako da shvatim te dve reči. Deset ljudi s kišobranima? Koji pripremaju napad? A
student koji je to sanjao, gledao me je kao da sam ja odgovoran za ono što mu se desilo
u snu. Kao da sam ja za sve kriv. Dodatak ac.“
Neko je pokucao na vrata. To kucanje zazvučalo je zabrinuto, liftovi nisu radili,
ljudi su morali da se penju osam spratova. Dajana je stajala kraj vrata, ali je zastala pre
no što je posegla za kvakom.
„Nadala sam se da ste to vi.“
„Jesmo, ali jedva“, reče Džim Krips.
Skinuli su kapute i bacili ih na sofu i Dajana je pokazala na Martina i izgovorila
njegovo ime i usledila su rukovanja i poluzagrljaji i Maks je stajao sa stisnutom
pesnicom podignutom u znak pozdrava. Primetio je zavoj na Džimovom čelu i izveo
nekoliko udaraca pesnicom po vazduhu.
 Kad su svi posedali, neki tu, neki tamo, pridošlice počeše da pričaju o letu i
događajima koji su usledili i o prizoru ulica u centru, rešetkasto poredanih, potpuno
pustih.
„U mraku.“
„Nigde svetla na ulicama, ni po prodavnicama, ni u visokim zgradama,
neboderima, nigde ni na jednom od prozora.“
„Mrak.“
„Samo četvrtina meseca negde tamo gore.“
„A vi ste se vratili iz Rima.“
„Vratili smo se iz Pariza“, reče Tesa.
Dajana pomisli kako je Tesa lepa, mešovitog porekla, i kako joj je poezija tajnovita,
duboko lična, upečatljiva.
Njih dvoje su živeli na gornjem Vest sajdu, što je podrazumevalo prolazak pešice
kroz Central park u potpunom mraku, a onda još dužu šetnju do njihovog kraja. Nakon
izvesnog vremena razgovor je postao naporan, osenčen nemirom. Džim je govorio
zagledan među svoja stopala, a Dajana je mahala rukama pokazujući da se sve to
odigrava negde izvan njihovih slabašnih mogućnosti poimanja.
„Klopa. Vreme je da nešto pojedemo“, reče ona. „Ali pre toga bih volela da znam
kakvom su vas hranom poslužili tokom leta. Svesna sam da govorim koješta. Ali kad
god postavim ljudima to pitanje, oni ne mogu da se sete. Ako ih upitam za poslednji
obrok koji su pojeli u restoranu, makar to bilo i nedelju dana ranije, umeju da mi kažu.
Nikakav problem. Ime restorana, naziv glavnog jela, vrstu vina, zemlju porekla. Ali kad
je reč o hrani u avionima. Prva klasa, biznis klasa, ekonomska, nije važno. Ljudi ne
mogu da se sete šta su jeli.
„Torteline sa spanaćem i sirom“, reče Tesa.
Načas su svi zaćutali.
A onda Dajana reče: „Naša hrana. Sada i ovde. Fudbalska hrana.“
Martin krenu s njom u kuhinju. Ostali su tiho čekali pod svetlošću sveća. Tesa poče
lagano da odbrojava od dvesta do nule, sedam po sedam, bezizrazno, menjajući usput
jezike, i konačno stiže hrana, koju je ranije pripremio Maks, te njih petoro sedoše da
jedu. Kuhinjska stolica, stolica za ljuljanje, fotelja, trpezarijska stolica, stolica na
sklapanje. Nakon obeda, niko od gostiju ne najavi da bi krenuo kući, čak ni onda kada su
Džim i Tesa uzeli svoje kapute sa sofe i ponovo ih obukli, samo zato da bi se ugrejali.
Martin je žvakao zatvorenih očiju.
Da li je svako od njih bio tajna za sve ostale, koliko god da su bili međusobno
bliski, svaka osoba bila je tako prirodno učaurena da je izmicala konačnom određenju,
bilo kakvom utvrđenom sudu ostalih u toj sobi.
Maks je jeo gledajući u ekran, a po završetku obeda odložio je tanjir i nastavio da
gleda. Uzeo je s poda bocu burbona i čašu, pa nasuo sebi piće. Spustio je flašu i
obuhvatio čašu obema šakama.
A onda se zagledao u prazan ekran.
DRUGI DEO
 Sada je već sasvim jasno da kodovima za lansiranje izdaleka upravljaju nepoznate
grupe ili agencije. Sve nuklearno oružje, širom sveta, potpuno je onesposobljeno. Rakete
ne nadleću okeane, iz nadzvučnih letilica ne bacaju se bombe.
Ali rat traje, i termini se gomilaju.
Sajbernapadi, digitalni upadi, biološke agresije. Antraks, velike boginje, patogene
bakterije. Mrtvi i ranjeni. Glad, kuga i šta još?
Propadanje energetskih sistema. Naša lična percepcija tone u kvantnu dominaciju.
Raste li rapidno nivo okeana? Da li vazduh postaje topliji, iz sata u sat, iz minuta u
minut?
Sećaju li se ljudi ranijih sukoba, širenja terorizma, titravog video-snimka na kome
se neko približava nekoj ambasadi, s bombaškim prslukom na grudima? Pomoli se i
umri. Rat koji možemo da vidimo i osetimo.
Postoji li možda u tim sećanjima i neko zrnce nostalgije?
Ljudi počinju da se pojavljuju na ulicama, isprva obazrivo a onda nekako kao s
olakšanjem, hodaju, gledaju, čude se, žene i muškarci, poneka grupa adolescenata, svi
kao da prate jedni druge kroz masovnu nesanicu ovih nezamislivih zbivanja.
A nije li čudno to što ima i onih koji su naizgled prihvatili ovo zatvaranje, ovaj
slom? Da li je to nešto za čime su oduvek čeznuli, subliminalno, subatomski? Neki ljudi,
uvek su to neki, sićušan broj među ljudima koji naseljavaju planetu Zemlju, treću
planetu od sunca, predeo smrtnog postojanja.

………….
„Niko ne želi to da nazove trećim svetskim ratom, ali to je upravo to“, kaže Martin.

………….
 Čini se da su svi ekrani, svuda na svetu, ostali bez slike. Šta nam sad preostaje da
gledamo, slušamo, osećamo? Da li možda određen broj ljudi ima neku vrstu telefona
ugrađenog u telo? Ozbiljno pitanje, zaključuje mladi čovek. Da li je to zaštita od
sveopšte tišine kojom su obeleženi naši sati, minuti i sekunde? Koji su to ljudi? Na koji
način primaju te potkožne pozive? Postoji li nekakav telesni kod, neka vrsta odloženog
otkucaja srca koja prenosi unutrašnje upozorenje?
Poodavno je prošla ponoć, a on i dalje govori i Dajana ga i dalje sluša i prijatelji su
još tu, Džim Krips i Tesa Berens, dok Maks sedi zguren u svojoj fotelji.
Tamna energija, fantomski talasi, udar i protivudar.
Softver za masovno nadgledanje koji samostalno donosi odluke, i povremeno
nadjača sam sebe.
Satelitsko praćenje podataka.
Mete u svemiru koje ostaju u svemiru.
Svi su u dnevnoj sobi, svi u kaputima, troje njih ima čak i rukavice, njih četvoro
naizgled sluša Martina, a on je jedini koji stoji, i govori uz naglašene kretnje.
Vreme kao da je skočilo unapred. Da se nije možda u ponoć desilo nešto što je
pogoršalo taj poremećaj? Pritom i Martinov glas počinje da se menja.
Bionaoružanje i države koje ga poseduju.
Martin nabraja sa dugačkog spiska, i biva prekinut napadom kašlja. Ostali gledaju u
stranu. On obriše usta nadlanicom, pa pogleda ruku i nastavi da govori.
Izvesne države. Svojevremeno zagriženi pobornici nuklearnog naoružanja, a sada
govore jezikom živog oružja.
Bacili, geni, spore, sitne čestice.

………….
 Dajana počinje da shvata da on govori s nekakvim akcentom. Nije to tek glas koji
govori na način drugačiji od njegovog, već glas koji bi trebalo da zvuči kao glas jedne
određene osobe. To je Martinova verzija Alberta Ajnštajna koji govori engleski.
Nije sigurna da li je sve to što on govori čista izmišljotina. Postoji nešto u vezi s
njim, ton njegovog glasa, usvojeni akcenat, osećaj da on ima pristup događajima u svetu,
što god to značilo, tek on ima sposobnost da učini da cenzurisane vesti stignu do njega.
Sam je to spomenuo, spomenuo je ljude kojima su telefoni ugrađeni u telo.
Ona shvata da je to glupo, sve zajedno. Zna i to da u suštinskoj prirodi njenog
nekadašnjeg studenta postoji nešto što čini da je takvo razmišljanje sasvim moguće.
Ponovo počinje da brblja, no ovog puta samo za sebe.
Odlučuje da ostalima ne kaže ništa o akcentu koji Martin koristi. On sada govori
tiše, i kao da rukama miluje reči.
Struktura talasa, metrički tenzor, kovarijantna svojstva.
Može biti da je dovođenje Ajnštajna u tu sobu zaista suviše složen zadatak. A uz to
ne zna ni da li izgovoreni termini potiču iz Rukopisa iz 1912, Martinove biblije,
njegovog priručnika za život, ili su to jednostavno zvuci koji lebde u vazduhu, jezik
trećeg svetskog rata.
Zvuči briljantno ili neuravnoteženo, Martin, ne Ajnštajn, dok nabraja imena
naučnika koji su učestvovali na konferenciji u Briselu 1927. godine, dvadeset osam
muškaraca i jedna žena, Marija Kiri, madam Kiri, imena se nižu jedno za drugim, pri
čemu Ajnštajn Martinovim glasom govori o sebi kao o Albertu Ajnštajnu-koji-sedi-u-
sredini-prvog-reda.
Sada se sa engleskog s akcentom prebacuje na savremeni nemački. Dajana
pokušava da prati njegove reči ali brzo gubi nit. Nema tu ni nagoveštaja parodije ili
autoparodije. Sve je to u Martinovom umu dok stoji sam pred ogledalom u svom stanu, s
tim što on sada nije tamo, već ovde, razmišlja naglas, uvlači se u sebe, vrti glavom.
Ajnštajnovi roditelji zvali su se Paulina i Herman.
Pođe joj za rukom da shvati tu jednostavnu rečenicu, ali ne pokušava da nastavi da
sluša. Želi da on ućuti, i to će mu reći. On stoji uspravno, govori poletno, da li kao
Martin ili kao Ajnštajn, da li je to uopšte važno?
Maks ustaje da se protegne. Maks Stener. Maks. I to je sasvim dovoljno da mladi
čovek začuti.
„Postajemo zombirani“, kaže Maks. „Postajemo ptičiji mozgovi.“
Odlazi do ulaznih vrata, obraćajući im se preko ramena.
 „Meni je ovoga dosta. Da li je nedelja ili ponedeljak? Neki datum u februaru. Tada
mi ističe rok trajanja.“
Nikome nije jasno šta time hoće da kaže.
Zakopčava jaknu patent-zatvaračem i izlazi, i Dajana ga zamišlja kako silazi niz
stepenice, jedan stepenik, pa još jedan. Razmišlja kao u usporenom snimku. Gotovo kao
da oseća obavezu da sedne pred televizor umesto njega, i da čeka da se nešto pojavi na
ekranu.
Martin nastavlja da govori još neko vreme, ali sada ponovo na engleskom, bez
akcenta.
Internetska trka u naoružanju, bežični signali, kontraobaveštajna delatnost.
„Krađe podataka“, kaže. „Kriptovalute.“
Ovaj poslednji termin izgovorio je obrativši se direktno Dajani.
Kriptovalute.
Ona gradi sebi u svesti tu reč, bez crtice u sredini.
Sada gledaju jedno u drugo.
Ona izgovara: „Kriptovalute.“
Ne mora da ga pita šta to znači.
On kaže: „Novac je podivljao. Nema razvoja. Nema vladinih standarda. Finansijski
haos.“
„A to se događa kada?“
„Sada“, kaže on. „Događalo se do sada. I nastaviće da se događa.“
„Kriptovalute.“
„Sada.“
„Kripto“, kaže on, i zastaje, zagledan u Martina. „Valute.“
Negde unutar svih tih samoglasnika krije se nešto tajnovito, zatomljeno, intimno.

………….
 Tada progovara Tesa.
I kaže: „Šta ako?“
Te reči prouzrokuju dugu pauzu, promenu raspoloženja. Svi čekaju da nastavi.
„Šta ako je sve ovo samo nekakva fantazija koja živi i diše?“
„Manje-više pretvorena u stvarnost“, kaže Džim.
„A šta ako nismo ono što mislimo da jesmo? Šta ako je svet koji znamo potpuno
preoblikovan dok mi stojimo i gledamo ili sedimo i razgovaramo?“
Ona podigne ruku i počne da mrda prstima gore-dole pokretima koji dočaravaju
svakodnevne isprazne razgovore.
„Da li je vreme skočilo unapred, kako kaže naš mladi prijatelj, ili se urušilo? I da li
će ljudi na ulicama otpočeti sa spontanim okupljanjima, da li će podivljati, krenuti da
provaljuju i upadaju, svuda, širom planete, da li će početi da odbacuju prošlost, potpuno
oslobođeni od svih navika i šablona?
Niko ne prilazi prozoru da pogleda.
„Šta je sledeće?“ kaže Tesa. „Ovo nam je oduvek bilo negde na rubovima
percepcije. Nestanak struje, propast tehnologije, najpre jedan, pa drugi aspekt. Viđali
smo to već više puta, u ovoj zemlji i drugde, oluje i požare i evakuacije, tajfune, tornada,
suše, gustu maglu, zatrovan vazduh. Klizišta, cunamije, reke koje nestaju, kuće koje se
ruše, zgrade koje se pretvaraju u prah, nebo zamračeno zagađenjem. Izvirtite zbog
ovoga, pokušaću da umuknem. Ali sve to ostaje živo u svačijem sećanju, virus, kuga,
prolazak kroz terminale na aerodromu, maske na licu, opustele gradske ulice.“
Tesa postaje svesna tišine koja ispunjava njene pauze.
„Od nestanka slike na ovom televizoru do situacije kojom smo okruženi. Ko nam to
radi ovo? Da nisu možda naši umovi digitalno remasterizovani? Jesmo li deo nekakvog
eksperimenta koji se po svoj prilici raspada, nekakve zamisli pokrenute silama koje su
izvan naših mogućnosti poimanja? Nije ovo prvi put da se postavljaju ovakva pitanja.
Naučnici su već govorili o tome, pisali o tome, fizičari, filozofi.

………….
 U drugom nastupu tišine, sve glave se okrenu ka Martinu.
On govori o satelitima u orbitama, koji mogu da vide sve. Ulicu u kojoj živimo,
zgradu u kojoj radimo, čarape koje nosimo. Kišu asteroida. Nebo prekriveno njima. To
može da se dogodi bilo kad. Asteroidi postaju meteoriti, dok se približavaju nekoj
planeti. Čitave egzoplanete bivaju zbrisane.
Zašto se to ne bi desilo i nama. I zašto ne sada.
„Potrebno je samo da razmotrimo svoju situaciju“, kaže on. „Što god da se dešava
tamo napolju, još uvek smo ljudi, ljudski opiljci jedne civilizacije.“
Ostavlja te reči da lebde u vazduhu. Ljudski opiljci.
 Tesa počinje da se udaljava. Kao da lagano lebdi ka zvuku glasa onog mladog
čoveka. Razmišlja u sebi. Vidi sebe. Drugačija je od ovih ljudi. Zamišlja sebe kako
svlači odeću, bez imalo erotike, kako bi im pokazala ko je.
Budi ozbiljna. Budi ovde. Ili možda samo tu negde blizu, u spavaćoj sobi. Bili su
sasvim blizu smrti, imali su odnos, potreban im je san, i ona gleda u Džima, sasvim
blago pokazujući glavom ka hodniku.
Džim pita Dajanu za spavaću sobu. Dugačak let, dugačak dan, bilo bi lepo da malo
odspavaju.
Ona ih posmatra dok odlaze niz hodnik. U stišanom duhu tih neverovatnih
zbivanja, nije nimalo iznenađena. San, očigledno, razumljivo, posle svega što su
proživeli. Pokušava da se seti da li je tog jutra namestila krevet, da li je pospremila sobu.
Ponekad to uradi Maks; najpre pospremi, pa onda sve pregleda, vrlo pažljivo.
Postoji samo jedna spavaća soba, jedan krevet, ali neka sad malo pripadne Džimu
Kripsu i Teši kako-ono-beše. Ionako će s prvim svetlom dana krenuti kući.

………….
 Martin ponovo progovara.
„Ratovi dronova. Nije važno odakle su. Drenovi su postali samostalni.“
Počinje da primećuje to da su u dnevnoj sobi ostali samo on i Dajana.
„Drenovi su iznad nas. Dobacuju upozorenja jedni drugima. Njihovo oružje je
nekakav oblik izolovanog jezika. Jezika poznatog samo drenovima.“
Kako se to dogodilo, kako je petoro ljudi postalo dvoje. Muškarac ostaje da stoji i
njih dvoje gledaju jedno u drugo. Žena shvata da je i dalje obuzeta čarolijom
kriptovaluta.
Izgovara tu reč i čeka njegov odgovor.
Konačno, on kaže: „Kriptovalute, mikroplastika. Opasnosti na svakom nivou. Jedi,
pij, investiraj. Diši, udiši, uvlači kiseonik u pluća. Hodaj, trči, stoj. A sad toga ima i u
najčistijem snegu iz planinskih divljina, iz arktičke pustoši.“
„Čega to?“
„Plastike, mikroplastike. U našem vazduhu, našoj vodi, našoj hrani.“
Nadala se da će čuti nešto libidinalno, nešto podsticajno. Shvata da on ima još
nešto da kaže, pa gleda i iščekuje.
On kaže: „Grenland nestaje.“
Ona ustaje i staje licem u lice s njim.
I kaže: „Martine Dekeru. Ti znaš šta nam sad treba, zar ne?“
Otišli su do kuhinje i ona se oslonila leđima na dve vertikalne ručke na vratima
frižidera i krenuli su da to obave brzo, nehajno, u duhu tog trenutka.
On raskopčava kaiš i spušta pantalone. I stoji, ojađen, u kariranim gaćama, i izgleda
viši no ikad. Ona zatraži od njega da kaže nešto na nemačkom, a kad on to i učini, kad
brzo izdeklamuje podužu rečenicu, ona ga zamoli da prevede.
On kaže: „Kapitalizam je ekonomski sistem u kome su sredstva za proizvodnju i
distribuciju u privatnom ili korporativnom vlasništvu, a razvoj je proporcionalan
akumulaciji i ponovnom ulaganju profita stečenog na slobodnom tržištu.“
Ona klima glavom, s poluosmehom, i pokretom mu pokazuje da podigne pantalone
i zakopča kaiš. Dopada joj se da oponaša njegovo pritezanje kaiša. Shvata da seks sa
bivšim studentom možda i postoji kao nečisti laki drhtaj u njenom umu, ali da je
potpuno odsutan iz njenog tela.
Pretpostavlja da će on sad izaći i nevoljno zamišlja njegovo nastojanje da stigne
kući u postojećim okolnostima, kakve god one bile. No umesto toga, on načini tri duga
koraka do najbliže fotelje pa sedne u nju, i zagleda se u prazno.
………….
 U kupatilu, Tesa razmišlja o polasku kući, o boravku kod kuće, o mestu, konačno,
gde neće viđati jedno drugo, prolaziti jedno kraj drugog, govoriti molim kad ono drugo
progovori, i gde će samo osećati prisustvo poznatog obličja koje tu negde u blizini
proizvodi neki šum.
Džim je sada sasvim blizu, tik kraj nje na krevetu, spava, a telo mu lako podrhtava.
Započela je pesmu na kojoj bi htela da poradi, sutra, narednog dana, kad bude
potpuno budna, za svojim stolom kod kuće, jer prvi stih joj već neko vreme skakuće po
svesti.
U tutnjavi praznine.
Videće taj stih kad zatvori oči i kad se usredsredi. Videće slova naspram tamne
pozadine a onda će lagano otvoriti oči i ugledati ono što će biti pred njom, upečatljive
predmete visoke svega po nekoliko centimetara, pritiskivač za hartiju, fotografiju,
automobil-igračku s oznakama taksija.
Džim se probudio. Tek nakon nekog vremena polazi mu za rukom da široko zevne.
Tesa izgovara nešto na jeziku koji on ne prepoznaje dok ne shvati da je u pitanju lažni,
mrtvi jezik, dijalekt, idiolekt (ma šta to bilo), ili nešto sasvim drugo.
„Dom“, konačno izgovara. „Gde li je to?“

………….
 Maks se probija kroz prepune ulice i s negodovanjem se priseća nečeg što je Martin
rekao i pita se da li je ono što sada i ovde vidi pred sobom tek jedan aspekt uma Martina
Dekera ovaploćen u tri dimenzije.
Da li je ovako i u drugim gradovima, pomahnitali ljudi koji nemaju kuda da krenu?
Da li se gomile ljudi iz nekog kanadskog grada izlivaju nadole kako bi se priključile
ovdašnjim gomilama? Da li se i Evropa pretvorila u jednu jedinu, neverovatnu gomilu?
Koliko je sati u Evropi? Da li gradski trgovi vrve od ljudi, desetine hiljada njih, kao i u
Aziji, i Africi i svuda?
Kroz svest mu neprestano prolaze imena država dok ljudi pokušavaju da se obrate i
njemu i jedni drugima, i on pomisli na svoju kćer sa dvoje dece i mužem u Bostonu i na
drugu kćer koja je negde na putu, i u jednom čudnom i zgusnutom i klaustrofobičnom
trenutku ne može da se seti njihovih imena.
Stoji kraj jednog zida i posmatra.
U nekim drugim prilikama, manje-više običnim, uvek ima ljudi koji zure u svoje
telefone, ujutro, u podne, noću, nasred trotoara, nesvesni onih koji hitaju kraj njih,
zaokupljeni, začarani, progutani tom spravom, neki od njih krenu pravo u njega pa onda
skrenu, ali sada su onemogućeni, svi ti digitalni zavisnici, telefoni su isključeni, sve je
isključeno isključeno isključeno.
Kaže sebi kako je vreme da krene kući i zna da će morati da se probija kroz gomilu,
kroz ljude pogrbljene od hladnoće, hiljadu lica u minutu, ljudi se rvu, udaraju
pesnicama, ovde-onde izbije nekakav metež, u vazduh šikne poneka psovka. Ostaje da
stoji još nekoliko sekundi, savija ramena kao da se priprema da krene, i odlučuje da će
kad se vrati u zgradu prebrojati stepenike dok se bude penjao do stana. Radio je on to
nekada, ali već decenijama unatrag nije, pa počinje da se pita šta će mu to.
Potom zakorači u gomilu koja teče.

………….
 Dajana, kod kuće, a gde bi drugde, pokušava da suzbije tiho, piskutavo štucanje.
I kaže: „Negde u Čileu.“
To bi izgleda trebalo nešto da znači, ali ona ne može da se seti šta. Pogleda u
Martina, pa u dvoje ljudi koji se upravo vraćaju iz spavaće sobe. Muškarac zeva, a žena
je gotovo potpuno odevena, na nogama ima kratke čarape ali ne i cipele. Dajana
promrmlja nekoliko ružnih reči, narugavši se sebi što se povinovala duhu trenutka i
dozvolila napaljenim gostima da iskoriste spavaću sobu.
A možda su se samo odmorili. Tako su joj rekli, i ona je isprva poverovala u to.
Martin kaže: „Greben Sero-Pačon u severocentralnom Čileu.“
„Šta je tamo?“ pita Džim.
„Veliki teleskop za sinoptičko osmatranje.“
Nastavlja da objašnjava o čemu je reč, a onda ulazi Martin i raskopčava jaknu.
Čekaju da kaže nešto. On svlači jaknu i baca je na pod pored daljinskog upravljača, boce
burbona i prazne čaše. Potom sipa viski u čašu i otpije, vrteći glavom od okrepljujućeg
naleta čistog viskija.
„Šta se dešava na ulicama? Šta je napolju? Ko je napolju?“
On kaže: „Bolje da ne znaš.“
Potom podiže čašu.
„Udovica džejn“, kaže. „Odležala deset godina u američkoj hrastovim. Jesam li to
već spomenuo?“
Otpija gutljaj, pa se naginje napred i ulevo, zagledan u Tesina stopala.
„Šta ti se desilo s cipelama?“
„Otišle su bez mene“, kaže ona.
Svi se najednom osećaju bolje.

………….
 Martin još nije završio. Govori dalje: „Trenuci koji hrle napred, trenuci koji teku.
Ljudi moraju neprestano da ponavljaju sebi da su još živi.“
Džim Krips osluškuje sopstveno disanje. Zatim dodiruje zavoj na svom čelu, tek da
bi proverio, da bi potvrdio da je još tu.
Drugo dvoje su jedva budni, Tesa i Maks. Dajana shvata da je tu zato da bi slušala
svog bivšeg studenta onako kao što je on nekada slušao nju.
„Kad se sve ovo završi, možda će nastupiti trenutak da prigrlim slobodnu smrt.
Freitod“, kaže. „Samo, govorim li ozbiljno ili samo nastojim da privučeni pažnju? Eto, i
ova situacija u kojoj smo se našli. Zar ne bi trebalo da sam kod kuće, sam, u svojoj sobi?
Nije li to ono što okolnosti nalažu? Ni reči ni od koga, niotkuda. Sad treba sedeti i biti
miran.“
Dodiruje rubove stolice, kako bi potvrdio činjenicu da sedi.
„Ili ja to možda pridajem sebi malčice prevelik značaj?“ kaže on, polagano, kao da
izvlači to pitanje iz sebe, šake mu se koče, pogled kao da mu se povlači u sebe dok tone
u stanje nalik transu, koje je ona kod njega viđala i ranije, i koje smatra metafizičkim.
„Čitavog života čekao sam ovo, a da to nisam ni znao“, kaže on.

………….
 Dajana Lukas odlučuje da kaže nešto, mada nema predstavu kakve bi reči mogla da
izusti.
„Zagledanost u prazan prostor. Gubitak predstave o vremenu. Odlazak na spavanje.
Ustajanje iz kreveta. Meseci i godine i decenije predavanja. Studenti obično slušaju. Pa
ta njihova različita porekla. Tamna lica, svetla, polutamna. Sta li se događa na trgovima
širom Evrope, na mestima na kojima sam šetala i gledala i slušala? Osećam se tako
prostodušno. Profesorka koledža koja se prerano povukla s posla. Tobožnja inspiracija
svojim studentima, od kojih jedan sada sedi tu pored mene. Film o propasti sveta. Ljudi
nasukani u sobi. Možemo da odemo kad god poželimo. Pokušavam da zamislim
sveopštu pometnju koja vlada napolju. Moj suprug ne želi da opiše šta je video, no ja
pretpostavljam da je na ulicama ludnica, a zašto mi se tako ne da da ustanem i odem do
prozora i jednostavno pogledam? Nije li ovo zapravo moralo da se dogodi? Zar nije
tačno da to pomišljaju neki od nas? To je pravac kojim smo išli. Nema više čuđenja,
nema radoznalosti. Potpuno ometena orijentacija. Previše svega iz previše uskog
izvornog koda. Da li ja sve ovo govorim zbog toga što je odavno prošla ponoć i zato što
nisam spavala i što gotovo ništa nisam pojela i zato što ljudi koji su ovde sa mnom
gotovo i da ne slušaju to što govorim? Recite mi da nisam u pravu, neka mi neko kaže,
ali naravno, niko ne progovara. Volela bih da ponovo počnem da predajem, da se vratim
u učionicu i govorim svojim studentima o principima fizike. Fizika ovog, fizika onog.
Fizika vremena. Apsolutno vreme. Strela vremena. Vreme i prostor. Pre no što
umuknem, izgovoriću jedan segment rečenice iz Fineganovog bdenja, knjige koju čitam
povremeno, tu i tamo, čini mi se oduvek. Te reči su bezbedno pohranjene u
odgovarajućem odeljku u mom umu, tamo gde se čuvaju reči. Dok saksonac ne zabravi
vratnice. I samo još nešto hoću da kažem. Ali isključivo samoj sebi. Umukni, Dajana.“

………….
 Džim Krips sedi duboko pognut na fotelji, gleda u pod, govori u tepih, klati
dugačkim rukama.
„I tako, bili smo tamo, sedeli, poluuspavani, čekali posluženje pre sletanja. A onda
su počele nevolje. Avion je poskakivao i glasno tutnjao. Mislim da nismo bili ni blizu
aerodroma, niti piste za sletanje. Beng beng beng. Pogledao sam kroz prozor i nisam
video ništa, čekao sam da pilot kaže nešto umirujuće. Tesa, evo, sedi kraj mene, baš kao
što je i tamo sedela. Mislim da nisam pogledao u nju, zato što nisam želeo da vidim njen
izraz lica. Avion se gadno tresao. A onda su se preko zvučnika začuli glasovi, nimalo
umirujući. Tako to počinje, tako to izgleda, hiljade putnika pre nas doživelo je tako nešto
pre no što su zaćutali zauvek. Da li sam tada pomislio na njih, na te hiljade putnika, ili to
izmišljam sada dok ovako naklapam bez kraja? Čini mi se kao da se to zbilo pre deset
godina, a zbivalo se danas, manje-više, pre svega nekoliko sati, koliko sati, pilot je
govorio na francuskom, naši sigurnosni pojasevi, naše posluženje pre sletanja, jebote
gde nam je posluženje. Tesa zna francuski. Da li mi je prevodila? Mislim da nije, i
verovatno mi je time činila uslugu. Izvinite što ovako govorim, a onda je došlo do
prinudnog sletanja, nastala je stravična buka motor i udar kao da se sam Bog oglasio, da
prostite, i udario sam glavom o prozor, udar me odbacio u stranu ka prozoru, neko je
viknuo požar, jedno krilo je gorelo, i osetio sam kako mi krv curi u oko i posegao sam da
uhvatim Tešu za ruku, tu je ona, govorila je nešto, a neko se s druge strane prolaza
napola gušio dok je napola vikao. Ne ne ne. Sad, kako god bilo, da skratim ionako
kratku priču, prizemljili smo se uz tresak pa smo neko vreme poskakivali i klizili i
naravno tek sam kasnije mogao da povezem taj događaj sa potpunim kolapsom svih
sistema i stezao sam šakom Tesin ručni zglob a ona je gledala u krv na mom licu. Tek
sada imam priliku da stvarno promislim o tome, da se setim svega. A pre no što smo
stigli ovamo, kombi, klinika, ona žena koja je govorila, govorila, govorila, čovek s
kapom za bejzbol koji mi je previo glavu. Pa onda na ulicu. Neka mlada žena je
džogirala.

………….
 Maks Stener se trudi da pokaže kako mu je dosadno. Sedi na svojoj stolici, fotelji,
gotovo zatvorenih očiju.
„Stepenište. Kad sam se vraćao iz one gomile na ulicama. Ovde i sada. Brojao sam
stepenike. To sam radio kad sam bio klinac. Trebalo je izbrojati sedamnaest stepenika.
Ali ponekad se taj broj menjao, ili mi se tako činilo. Da ih nisam pogrešno izbrojao?
Može biti da se svet širi i skuplja? Tako je tada bilo. Kažu mi ljudi da ne mogu da me
zamisle kao dete. Da li su me zvali Maks? Odrastanje u malom gradu. Nešto što takođe
ne mogu da zamisle. Majka, brat, sestra. Nigde gnevnih gomila, ni visokih zgrada.
Sedamnaest stepenika. Bili smo zakupci stana na drugom spratu nečije dvospratnice.
Devet stepenika pored garaže, pa onda još osam do našeg stana. Klinac po imenu Maks.
I odjednom evo me ovde, otac sam, čovek koji poslom odlazi u luksuzne kule da bi
proveravao podrume, stepeništa, krovove, da bi tražio i pronalazio narušavanja
graditeljskog kodeksa. Volim narušavanja. Ona opravdavaju sva moja osećanja spram
otprilike svega. Ovde i sada, ti ključni sati, progurao sam se i provukao natrag do ove
ulice i ove zgrade i pronašao ključ kuće i otključao ulazna vrata i nisam morao da
podsećam sebe, suvišno je to i spominjati, da liftovi ne rade, pa sam polagano krenuo uz
stepenice, gledajući pritom u svaki stepenik, jedan po jedan stepenišni krak, i u nekom
trenutku sam shvatio da mi je ruka na stepenišnoj ogradi i zaključio da ne želim da bude
tamo pa sam se samo penjao i brojao, stepenik po stepenik, krak po krak. Voleo bih da
mogu da kažem da sam ponovo proživljavao te davne godine, ali mi je um bio manje-
više prazan. Samo stepenice i brojevi, treći sprat, četvrti sprat, peti sprat, gore i gore i
gore, i onda konačno ulazim u hodnik i uzimam ključ stana smešten ispod izgužvane
slinave maramice u mom džepu, i sad kad sam ovde mislim da ne moram da se
izvinjavam zbog ovog dugačkog i nespretnog opisa penjanja uz osam krakova stepeništa
zato što nam trenutna situacija sugeriše da ne može da se govori ništa osim onog što nam
pada na um, a što ćemo ionako svi zaboraviti.“

………….
 Tesa Berens pomno posmatra svoje nadlanice kao da želi da se uveri u boju, svoju
boju, i pita se zašto se našla baš tu a ne negde drugde na svetu, negde gde bi govorila na
francuskom ili na nekoj vrsti sakatog haićanskog kreolskog.
„Već godinama, dugi niz godina, zapisujem u malu beležnicu. Ideje, sećanja, reći, u
jednu beležnicu za drugom, sada ih već ima podosta smeštenih u ormariće, u fioke
pisaćeg stola i drugde, i ponekad se vraćam starim beležnicama pa se začudim kad
pročitam šta sam sve smatrala vrednim zapisivanja. Te reči me vraćaju u mrtvo vreme.
Male plave beležnice, veličine možda tri puta sedam centimetara, koje mogu da stanu u
džep jakne, kod kuće ih imam na desetine netaknutih, koje tek treba ispuniti. Ponesem
po dve ili tri kad god putujem nekud, pa onda gledam i slušam i ponešto škrabam na tim
stranicama. To je moj dnevnik. Nikom osim meni ne znači ništa. Katkad je to poneki stih
koji precrtam nakon nekoliko sekundi. A može to biti i neki predmet na polici u
supermarketu, dizajn pakovanja, naziv proizvoda, izvadim beležnicu, izvadim hemijsku
olovku i tako dalje. Ali u ovom trenutku želim samo da odemo kući. Džim i ja. Ako
moramo pešice, u redu, da, kad svane. Da li će biti sunčano? Da li će uopšte biti sunca
na nebu? Ko zna šta znači išta od svega ovoga? Da li je naše svakidašnje iskustvo
jednostavno zaustavljeno? Jesmo li svedoci nekakvog poremećaja u samoj prirodi? Neke
vrste virtuelne stvarnosti? To me podseća da bi trebalo da kažem: Tesa, vreme je da
umukneš. Kad to budem izgovorila, pokušajte da shvatite da nije reč o samokritičkom
komentaru, već o pridavanju značaja sebi. Pišem, razmišljam, dajem savete, zurim u
prazno. Da li je prirodno u jednom ovakvom trenutku razmišljati i govoriti filozofski,
kao što čine neki od nas? Ili bi trebalo da budemo praktični? Hrana, skrovište, prijatelji,
povlačenje vode u toaletu ako bude moguće. Trebalo bi težiti najjednostavnijim fizičkim
stvarima. Dodirivati, osećati, gristi, žvakati. Telo ima svoj sopstveni um.“

………….
 Martin Deker ustane i sedne. Potom ponovo ustaje i progovara, uronjen u svoj
pogled u prazninu.
„Vreme je da prestanem, zar ne? Ali meni je to ime i dalje neprestano pred očima.
Ajnštajn. Ajnštajnova teorija relativiteta uzrokuje nerede na ulicama, ili ja to samo
zamišljam zato što je kasno i što nisam spavao i što gotovo ništa nisam jeo, a ljudi koji
su ovde sa mnom i ne slušaju šta govorim. Ajnštajnova razmišljanja su iznad ove naše
trenutne situacije, koju nazivam treći svetski rat. Ajnštajn nije ni naslućivao kako će se
voditi ovaj rat, ali je jasno rekao da će se sledeći veliki sukob posle toga, četvrti svetski
rat, voditi toljagama i kamenjem. A i ta specijalna teorija, datirana 1912. godine, pre sto
deset godina. Rukopis pisan smeđim mastilom, papir bez vodenog žiga, a u drugom delu
i bolji papir i crno mastilo. Eto šta ja nosim u mislima, bilo to dobro ili loše ili još gore.
Šta još? Trebalo bi da se obrijem. Trebalo bi da se pogledam u ogledalu i podsetim sebe
da je vreme da se obrijem. No ako izađem iz ove dnevne sobe i odem do kupatila, da li
ću se ikad vratiti? Lice u ogledalu. Granularni nadzor. Muzej Tek Doum. Dvostruka
verifikacija. Nadgledanje kretanja pošiljke. Ništa ja tu ne mogu da učinim. Opkoljen
sam tim izrazima. Katkad pokušavam da razmišljam u preistorijskom kontekstu. Lik na
kamenoj ploči, crtež u pećini. Sve te zrnaste krhotine našeg dugog ljudskog sećanja. I
onda Ajnštajn. Jezik koji pleni. Nemački, engleski. ’Zavisnost mase od energije.’ Voleo
bih da mogu da prošetam s njim po kampusu na Prinstonu. Bez razgovora, ćutke. Dva
čoveka u šetnji.“
Potom nastavlja: „I ulice, ove ulice. Ne moram da idem do prozora. Gomile su se
razišle. Ulice su prazne.“
Tako govori mladi Martin, zagledan u svoje rastavljene prste.
„Svet je sve, pojedinac ništa. Shvatamo li mi to?“

………….
 Maks ga ne sluša. On ništa ne shvata. Sedi pred televizorom s rukama sklopljenim
iza glave, raširenih laktova.
I zuri u prazan ekran.

………….