Bruno Šulc

Sabrane priče
 sadržaj

Prodavnice cimetove boje (1934)

Avgust ............................................................................................................................... 4
Iskušenje .......................................................................................................................... 8
Ptice .................................................................................................................................. 12
Manekeni ......................................................................................................................... 15
Trakatat o manekenima ili druga knjiga postanja ...................................................... 18
Traktat o manekenima nastavak .................................................................................... 20
Traktat o manekenima završetak ................................................................................... 21
Nimrod ............................................................................................................................. 24
Pan .................................................................................................................................... 26
Gospodin Karol ............................................................................................................... 28
Cimetaste prodavnice ...................................................................................................... 30
Krokodilska ulica ............................................................................................................ 36
Bubašvabe ........................................................................................................................ 41
Bura .................................................................................................................................. 43
Noć velike sezone ............................................................................................................. 46

Sanatorijum pod klepsidrom (1937)

Knjiga ............................................................................................................................... 53
Genijalna epoha............................................................................................................... 60
Proleće.............................................................................................................................. 66
Julska noć ....................................................................................................................... 98
Moj otac stupa u vatrogasce .......................................................................................... 101
Druga jesen ...................................................................................................................... 105
Mrtva sezona ................................................................................................................... 107
Sanatorijum pod klepsidrom ........................................................................................ 115
Dodo ................................................................................................................................. 127
Eđo ................................................................................................................................... 131
Penzioner ......................................................................................................................... 135
Usamljenost .................................................................................................................... 143
Poslednje očevo bekstvo ................................................................................................. 145

Kometa ............................................................................................................................. 149

Tri priče

Jesen ................................................................................................................................. 159

Republika snova ............................................................................................................. 162
Domovina ......................................................................................................................... 166

Stojan Subotin: Život i književno stvaralaštvo Bruna Šulca ...................................... 170

2
 Prodavnice cimetove boje (1934)
Izvor: Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje - prevod s poljskog i predgovor dr Stojan
Subotin. [Beograd : Nolit, 1961]

3
 Avgust
1

U julu je moj otac odlazio u banju i ostavljao me s majkom i starijim bratom na milost
i nemilost letnjih dana belih od žege i onesvešćujućih. Prevrtali smo, ošamućeni svetlom, tu
veliku knjigu raspusta, čiji su svi listovi goreli sjajem i imali na dnu opojno slatko meso
zlatnih krušaka.
Adela se vraćala u svetla jutra, kao Pomona iz vatre užarenog dana, prosipajući iz
kotarice šarenu lepotu sunca – sjajne trešnje, pune vode ispod prozračne kožice, crne višnje,
čiji je miris prelazio ono što se ostvarivalo u ukusu; kajsije, u čijem se zlatnom mesu nalazila
srž dugih popodneva; a pored te čiste poezije voća istovarivala je komađe mesa sa
klavijaturom telećih rebara nabreklih snagom i hranljivošću, alge povrća, kao ubijene sepije i
meduze – sirovi materijal ručka sa još neformiranim i jalovim ukusom, vegetativne i
zemaljske primese koje su mirisale divljinom i poljem.
Kroz tamni stan na prvom spratu zidane zgrade na trgu svaki dan je skroz prolazilo
leto: tišina drhtavih vazdušnih slojeva, kvadrati svetla koji su na podu snivali svoj strasni san;
melodija vergla izvučena iz najdublje zlatne žile dana; dva-tri takta refrena, koji je, sviran
negde na klaviru, stalno iznova, malaksavao na suncu na belim pločicama, izgubljen u vatri
dubokog dana. Pospremivši, Adela je pravila hlad u sobama navlačeći platnene zavese. Tada
su se boje spuštale za oktavu dublje, senka je ispunjavala sobu, kao utonulu u svetlost morske
dubine, ogledajući se još mutnije u zelenim zrcalima, a sva žega dana se odmarala na
zavesama koje su se lako talasale od sanjarija podnevnih sati.
Subotom popodne izlazio sam s majkom u šetnju. Iz polumraka trema ulazilo se
odmah u sunčano kupanje dana. Prolaznici, hodajući u zlatu, imali su oči sužene od žege, kao
slepljene medom, a malo podignuta gornja usna otkrivala im je desni i zube. I svi koji su
hodali tog zlaćanog dana imali su tu grimasu žege, kao da je sunce svim svojim pristalicama
bilo stavilo istu masku – zlatnu masku sunčanog bratstva, i svi, koji su danas išli ulicama,
susreli su se, mimoilazili, stari i mladi, deca i žene, pozdravljali su se u prolazu tom maskom,
naslikanom debelom, zlatnom bojom na licu, kezili su se jedni na druge tom bahantskom
grimasom – varvarskom maskom paganskog kulta.
Trg je bio prazan i žut od žege, očišćen od prašine vrelim vetrovima, kao biblijska
pustinja. Trnoviti bagrem, izrastao iz pustoši žutog trga, ključao je nad njim svetlim lišćem,
buketima plemenito raščlanjenih zelenih filigrana, kao drveće na starim goblenima. Izgledalo
je kao da to drveće uzbuđuje vetar, teatralno pokrećući svoje krošnje, da bi u patetičnim
pregibima pokazalo lepotu lisnatih lepeza sa srebrnastim trbuhom, kao krzna plemenitih
lisica. Stari domovi, politirani vetrovima mnogih dana, zabavljali su se refleksima velike
atmosfere, odjecima, uspomenama boja, razbacanim u unutrašnjosti šarene vedrine. Izgledalo
je kao da su cela pokolenja letnjih dana (kao strpljivi fasaderi, koji su sa starih fasada skidali
plesan maltera) skidali lažnu glazuru, iz dana u dan sve jasnije otkrivajući pravi lik domova,
fizionomiju sudbine i života, koji ih je formirao iznutra. Sada su prozori, zaslepljeni bleskom
praznog trga, spavali; balkoni su ispovedali nebu svoju prazninu; otvoreni tremovi su mirisali
hladovinom i vinom.
Gomilica odrpanaca, koja se u uglu trga održala pred vatrenom metlom žege, opsedala
je komadić zida, ispitujući ga stalno nanovo udarcima dugmadi i novca, kao da je iz
horoskopa tih metalnih kružića bilo moguće pročitati pravu tajnu zida, išaranog hijeroglifima
crta i pukotina. Uostalom, trg je bio pust. Očekivalo se da će pred taj svedeni trem s
vinarevim buradima u senku bagrema što se njišu stići Samarićaninovo magarence, vođeno za
povodac, a dvoje slugu će pažljivo skinuti bolesnog čoveka sa užarenog sedla, da bi ga po
senovitim stepenicama oprezno unelo na sprat koji miriše sabatom.
4
 Tako smo ja i majka putovali preko dve sunčane strane trga, vodeći naše izlomljene
senke po svim kućama kao po klavirskim dirkama. Kvadrati pločnika su lagano promicali
ispod naših mekih i pljosnatih koraka – jedni bledorumeni kao ljudska koža, drugi zlatni i
modri, a svi pljosnati, topli, baršunasti na suncu, kao neka sunčana lica, toliko ugažena
stopama pa se nisu mogla prepoznati, da su postala prijatno ništavilo.
Najzad, na uglu Strijske ulice ušli smo u senku apoteke. Velika tegla sa sokom od
malina u širokom prozoru apoteke simbolisala je hlad balsama, kojim se mogao umiriti svaki
bol. A posle nekoliko kuća ulica već nije bila u stanju da i dalje zadrži decorum grada, kao
seljak koji, vraćajući se u rodno selo, usput skida svoju gradsku eleganciju, menjajući se
lagano, što se više približava selu, u seoskog odrpanca.
Kućice predgrađa su zajedno sa prozorima tonule, uvučene u bujno i neuredno
cvetanje malih vrtića. Zaboravljeni od velikog dana, bujno i tiho su rasli svakojako zelje,
cveće i korov, radujući se odmoru koji su mogli prespavati izvan vremena, na granicama
beskrajnog dana. Ogromni suncokret, uzdignut na moćnoj stabljici i oboleo od elefantijazisa,
čekao je u žutoj žalosti poslednje tužne dane života, ugibajući se pod hipertrofijom čudovišne
korpulencije. Ali naivna dobrodeva predgrađa i cicani, prosti cvetići stajali su bespomoćni u
svojim uštirkanim i belim košuljama, bez razumevanja za veliku tragediju suncokreta.

Zamršeni gustiš trave, korova, travuljine i čičaka bukti u vatri popodneva. Šume rojevi
muva u popodnevnom dremežu vrta. Zlatno strnjište trešti na suncu, kao riđi skakavci; u
obilnoj kiši vatre zriču zrikavci; mahune semenki eksplodiraju tiho, kao popci.
A travnati kožuh diže se u ispupčenoj grbi-brežuljku prema ogradi, kao da se vrt u snu
okrenuo na drugu stranu i njegova gruba, seljačka pleća dišu tišinom zemlje. Na tim plećima
vrta, aljkava, ženska bujnost avgusta je narasla u gluve jaruge ogromnih čičaka, raširila se
komadima maljavih lisnatih ploča, ogromnim jezicima mesnatog zelenila. Tamo su se te
buljave prostačine čičaka bečile kao ženetine koje su široko posedale, upola prožderane
sopstvenim pomahnitalim suknjama. Tamo je vrt zabadava prodavao najjevtinije grudve
divljeg jorgovana, grubu kašu bokvice koja je smrdela na sapun, divlju rakiju metvice i
svakojaki avgustovski bofl najgore vrste. Ali, s druge strane plota, iza tog matičnjaka leta,
zaraslog u glupost poidioćenog korova, nalazilo se smetlište zaraslo u divlje trnje. Niko nije
znao da je baš tamo avgust toga leta priređivao svoju veliku pagansku orgiju. Na tom
smetlištu, naslonjen na plot i obrastao divljim jorgovanom, stajao je krevet kretenaste
devojčice Tluje. Tako smo je svi zvali. Na gomili smeća i otpadaka, starih lonaca, papuča,
krša i starudija stajao je zeleno obojen krevet, poduprt dvema ciglama, umesto jedne noge
koja je nedostajala.
Vazduh iznad toga krša, podivljao od žege, presecan sjajnim konjskim muvama,
pobesnelim od sunca, treštao je kao od nevidljivih čegrtaljki, razdražujući do ludila.
Tluja sedi zgrčena na žutoj postelji i krpama. Njena velika glava se ježi čupercima crne kose.
Lice joj se grči kao harmonika. Svaki čas grimasa plača steže tu harmoniku u hiljadu
poprečnih bora, a čuđenje je ponovo isteže, izglađuje bore, otkriva pukotine sitnih očiju i
vlažne desni ispod mesnate usne nalik na rilicu. Prolaze sati puni žege i dosade za vreme kojih
Tluja poluglasno priča, drema, tiho gunđa i nakašljuje se. Muve u gustim rojevima sedaju na
nepomičnu osobu. Ali iznenada ta gomila prljavih rita, krpa i dronjaka počinje da se miče, kao
oživela od grebanja pacova koji se u njoj legu. Muve se poplašeno bude i dižu u velikom
bučnom roju, punom besnog zujanja, bleskanja i trepetanja. I dok se dronjci suljaju na zemlju
i rasprštavaju po smetlištu kao poplašeni pacovi, iz njih se iskobeljava, lagano odvija jezgro,
izbija srž smetlišta: polunaga i tamna kretenka kreće se lagano i staje, nalik na pagansko
božanstvo, na kratkim dečjim nogama, a iz vrata nabreklog od navale besa, iz pocrvenelog i

5
od ljutine sve tamnijeg lica, na kome kao crteži procvetavaju arabeske napetih žila, otima se
zverski, promukao krik, pušten iz svih bronhija i pištaljki ovih poluživotinjskih –
polubožanskih grudi. Trnje, spaljeno suncem, viče, čičkovi se nadimaju i razmeću bestidnim
mesom, korovima se slinavi sjajnim otrovom, a kretenka, promukla od vike, u divljem grču, s
besnom žestinom, udara mesnatim grudima stablo divljeg jorgovana, koje tiho škripi pod
nasrtljivošću te raspusne pohote, zaklinjan celim tim horom bednika, na izrođenu, pagansku
plodnost.
Tlujina majka radi u najam domaćicama, riba podove. To je mala žena, žuta kao
šafran, šafranom čisti i podove, jelove stolove, klupe i sanduke koje pere po kućama sirotih
ljudi. Jednom me je Adela odvela u kuću te stare Mariske. Bilo je to rano jutro, ušli smo u
malu svetloplavo ofarbanu sobu, sa nabijenim glinenim podom na kome je ležalo rano sunce,
svetložuto u toj jutarnjoj tišini, odmeravanoj užasnim zveketom seljačkog sata na zidu. U
sanduku, na slami, ležala je glupava Mariska, bela kao platno i tiha kao rukavica, iz koje je
izašla ruka. I kao da se koristi njenim snom, tišina je pričala, žuta, svetla, zla tišina, govorila
je svoj monolog, svađala se, lupetala glasno i prostački. Mariskino vreme – vreme utamničeno
u njenoj duši, izašlo je iz nje grozno stvarno i išlo samo kroz sobu, bučno, hučno, pakleno, sve
veće u svetlom ćutanju jutra i glasnog mlina-sata, kao rđavo brašno, sipkavo brašno, glupo
brašno ludaka.
3

U jednoj od tih kućica, optočenoj letvicama mrke boje, utonuloj u bujno zelenilo
vrtića, stanovala je tetka Agata. Ulazeći k njoj, prolazili smo u vrtu pored šarenih staklenih
kugli nataknutih na motke, ružičastih, zelenih i ljubičastih, u kojima su bili ukleti svi svetli i
sjajni svetovi, kao one idealne i srećne slike zatvorene u nedostižno savršenstvo sapunskih
mehurova.
U polutamnom tremu sa starim kopijama uljanih slika oslepelim od starosti, koje je
plesan izjela, otkrivali smo poznati nam miris. U tom poverljivom starom mirisu nalazio se u
neobičnoj prostoj sintezi život tih ljudi, destilat rase, vrsta krvi i tajna njihove sudbine,
nevidljivo uključen u svakodnevno prolaženje njihovog sopstvenog, posebnog vremena.
Stara, mudra vrata, čiji su tamni uzdasi puštali te ljude unutra i napolje, ćutljivi svedoci
ulaženja i izlaženja majke, kćeri i sinova – otvorila su se nečujno kao vrata ormana i mi smo
ušli u njihov život. Sedeli su kao u senci svoje sudbine i nisu se branili – prvim nespretnim
gestovima odali su nam svoje tajne. Zar nismo bili krvlju i sudbinom u srodstvu sa njima?
Soba je bila tamna i baršunasta od plavih tapeta sa zlatnim šarama, ali je odjek
plamenog dana i ovde još drhtao mesingom na okvirima slika, na bravama i zlatnom lišću,
iako je bio propušten kroz gusto zelenilo vrta. Kraj zida se digla tetka Agata, velika i bujna,
okruglog i belog mesa, istačkana crvenom rđom pega. Seli smo kraj njih, kao na ivicu njihove
sudbine, malo postiđeni tom bespomoćnošću, sa kojom su nam se predali bez uslova, i pili
smo vodu sa ružinim sokom, u kome sam našao nešto kao najdublju esenciju te vrele sudbine.
Tetka je jadikovala. To je bio osnovni ton njenih razgovora, glas tog belog i plodnog
mesa, koji kao da je lebdeo izvan granica njene osobe, što se jedva slobodno držala u celini, u
okvirima individualne forme, i čak i u toj celini već umnožene, spremne da se raspadne,
razgrana, raspe u porodicu. Bila je to plodnost skoro iskonska, ženstvenost lišena kočnica i
bolesno bujna.
Izgledalo je kao da sama aroma muškosti, miris duvanskog dima, momačka dosetka
može da da impuls toj raspaljenoj ženstvenosti za razvratni porođaj bez oplođenja. I zapravo
sve njene žalbe na muža, na poslugu, njene brige o deci bile su samo kapricioznost i durenje
nezadovoljene plodnosti, nastavak one grube, ljutite i plačne koketerije, kojom je uzalud
kušala svog muža. Ujak Marek, mali, pogrbljen, lica bez pola, sedeo je u svom sivom
bankrotstvu, pomiren sa sudbinom, u senci beskrajnog prezira, u kome kao da se odmarao. U

6
njegovim sivim očima tinjao je daleki sjaj vrta, razapet u prozoru. Ponekad je slabim
pokretom pokušavao da se ogradi od nečega, da se odupre, ali je talas ženstvenosti koji je sam
sebi bio dovoljan odbacivao taj gest bez značenja, trijumfalno prolazio pored njega i svojim
širokim potokom zalivao slabe drhtaje muškosti.
Bilo je nečeg tragičnog u toj aljkavoj i neumerenoj plodnosti, bila je neka beda
kreature koja se bori na granici ništavila i smrti, bio je neki heroizam ženstvenosti koja
trijumfuje plodnošću, čak i nad sakatošću prirode, nad nedovoljnošću muškarca. Ali
potomstvo je davalo za pravo toj materinskoj panici, tome ludilu rađanja, koje se iscrpljivalo
u neuspelim plodovima, u efemernoj generaciji fantoma bez krvi i lica.
Ušla je Lucija, srednja, sa preterano rascvetalo i dozrelom glavom na dečijem,
punačkom telu belog i nežnog mesa. Pružila mi je lutkastu ruku, koja kao da je tek napupela i
odjednom je sva procvetala u licu, kao božur, prelivajući se rumenom punoćom. Nesrećna
zbog svojih crvenjenja, koja su bestidno govorila o tajnama menstruacije, zatvarala je oči i
crvenela još više pri dodiru najravnodušnijeg pitanja, jer je svako sadržavalo tajnu aluziju na
njeno preosetljivo devičanstvo.
Najstariji rođak, Emil, svetloplavih brkova, lica koje je izgledalo kao da je život sa
njega sprao svaki izraz, šetao se ovamo i onamo po sobi, s rukama u džepovima naboranih
pantalona.
Njegova elegantna i skupocena odeća nosila je pečat egzotičnih zemalja iz kojih se bio
vratio. Njegovo lice, uvelo i mutno, izgledalo je kao da iz dana u dan zaboravlja na sebe, da
postaje prazan, beo zid sa bledom mrežom žila, u kojima su se kao crte na izbrisanoj mapi
uplitale uspomene ovog burnog i upropašćenog života, koje su se gasile. Bio je majstor
kartaških veština, pušio je duge, plemenite lule i čudno mirisao mirisom dalekih zemalja. Sa
pogledom koji je lutao po davnim uspomenama pričao je čudne anegdote, koje su se na
izvesnoj tački naglo prekidale, raspadale i rasipale u ništa.
Pratio sam ga čežnjivim pogledom, želeći da obrati pažnju na mene i da me izbavi od
muka dosade. I u samoj stvari učinilo mi se da je namignuo na mene, izlazeći u drugu sobu.
Požurio sam za njim. Sedeo je nisko na maloj stoličici, s kolenima koja su bila skoro u visini
glave, ćelave kao bilijarska kugla. Izgledalo je kao da samo odelo leži, naborano, zgužvano,
prebačeno preko fotelje. Njegovo lice je bilo kao dah lica – trag što ga je nepoznati prolaznik
ostavio u vazduhu. U bledim, plavo emajliranim rukama držao je novčanik u kome je nešto
posmatrao.
Iz magle lica se s naporom pojavila ispupčena beonjača belog oka, mameći me
šeretskim namigivanjem. Osećao sam prema njemu nesavladljivu simpatiju. Uzeo me je među
kolena i mešajući spretnim rukama fotografije, pokazivao mi je slike golih žena i dečaka u
čudnim položajima. Stajao sam naslonjen bokom na njega i posmatrao ta fina ljudska tela
dalekim, odsutnim pogledom, dok fluid nejasnog uzbuđenja, od koga se naglo uzmutio
vazduh, nije dopro do mene i prošao me drhtajem nemira, talasom naglog shvatanja. Ali za to
vreme ta maglica osmeha, koja se nazirala ispod njegovog mekog i lepog brka, začetak
požude, koja je na njegovoj slepoočnici nabrekla žilom kucavicom, napetost koja je izvesno
vreme držala usredsređene njegove crte – ponovo je pala u ništavilo, a lice se udaljilo,
zaboravilo na sebe, razišlo se.

7
 Iskušenje
Iskušenje

Već tada naš grad je sve više padao u hronično sivilo sumraka, obrastao u lišajeve
senki po ivicama, meku plesan i mahovinu boje grožđa.
Tek razvijen iz mrkih dimova i jutarnjih magli – dan se odmah menjao u nisko,
ćilibarsko podne, za trenutak postajao proziran i zlatan kao tamno pivo, da posle toga siđe pod
mnogokratno raščlanjenje, fantastične svodove šarenih i prostranih noći.
Stanovali smo na trgu, u jednoj od onih tamnih kuća pustih i slepih fasada, koje je tako teško
međusobno razlikovati.
To je bio povod stalnih grešaka. Jer ušavši jednom u pogrešan trem na pogrešne
stepenice, obično se upadalo u pravi lavirint tuđih stanova, hodnika, neočekivanih izlaza na
tuđa dvorišta i zaboravljalo o prvom cilju ekspedicije, da bismo se posle mnogo dana,
vraćajući se sa stranputica čudnih i spletenih doživljaja, jednog sivog osvita usred griže
savesti setili roditeljske kuće.
Pun velikih ormana, dubokih otomana, bledih lustera i jevtinih veštačkih palmi, naš
stan je postajao sve zanemareniji usled majčine lenjosti, koja je sve vreme provodila sedeći u
dućanu, i aljkavosti vitkonoge Adele, koja je nenadziravana ni od koga provodila dane pred
ogledalima na širokom toaletu, ostavljajući svuda tragove u obliku iščešljane kose, češljeva,
bačenih papuča i steznika.
Stan nije imao određeni broj soba, jer se nije pamtilo koliko je od njih bilo iznajmljeno
drugim stanarima. Često je slučajno otvarana poneka od tih zaboravljenih soba i nalažena
prazna; stanar se bio davno iselio, a u mesecima nedirnutim fiokama pravljena su neočekivana
otkrića.
U donjim sobama su stanovali pomoćnici i često u noći su nas budili njihovi jauci,
koje su ispuštali pod uticajem košmarnih snova. Zimi je napolju još bila gluva noć kad je otac
silazio u te hladne i tamne sobe, plašeći svećom stada senki pred sobom, koje su sa obe strane
bežale po podu i zidovima; išao je da iz kao kamen tvrdog sna budi spavače koji su teško
hrkali.
U svetlosti ostavljene sveće lenjo su se izvlačili iz prljave postelje, isturali, sedajući na
krevetima, bose i ružne noge i sa čarapom u rukama se još jedan trenutak predavali uživanju
zevanja – zevanja produženog do čulnog uživanja, do bolesnog grča nepca, kao pri jakom
povraćanju. U uglovima su nepomično stajale velike bubašvabe, povećane sopstvenom
senkom, kojom je svaku od njih opterećivala sveća i koja ih nije napuštala ni onda kada bi
koji od tih pljosnatih, bezglavih trupova iznenada počinjao juriti neverovatnim, paukovim
begom.
U to vreme je moj otac počeo poboljevati. Dešavalo se već prvih nedelja te rane zime
da je cele dane provodio u krevetu, okružen bočicama, pilulama i trgovačkim knjigama, koje
su mu donošene iz dućana. Gorki miris bolesti taložio se na dnu sobe čije su tapete gustele
tamnijim spletom arabesaka.
Uveče, kad bi majka dolazila iz dućana, bivao je uzbuđen i sklon svađi, prebacivao joj
je netačnost u vođenju računa, dobijao crvene pečate na licu i padao u vatru do
neuračunljivosti. Sećam se da sam ga jednom, probudivši se kasno noću iz sna, ugledao kako
u košulji i bos trči ovamo i onamo po kožnom otomanu, dokumentujući na taj način svoju
ljutnju pred bespomoćnom majkom.

8
 Drugih dana je bio miran i koncentrisan i potpuno utonuo u svoje knjige, duboko
zalutao u lavirinte zamršenih računa.
Vidim ga u svetlosti čađave lampe, kako čuči među jastucima, ispod velikog
izrezbarenog uzglavlja kreveta, sa ogromnom senkom glave na zidu, kako se njiše u
bezglasnom razmišljanju.
Ponekad bi izronio iz tih računa, kao da je hteo da udahne vazduh, otvarao je usta,
neprijatno mljackao jezikom, koji je bio suv i gorak, i bespomoćno se osvrtao, kao da nešto
traži.
Tada se dešavalo da s kreveta tiho otrči u ugao sobe, pod zid, na kome je visio
poverljiv instrument. Bila je to neka vrsta klepsidre ili velike staklene boce, podeljene na unce
i napunjene tamnom tečnošću. Moj otac se spajao sa tim instrumentom dugim gumenim
crevom, nalik na uvijenu, bolesnu pupčanu vrpcu, i tako spojen sa žalosnim aparatom –
postajao nepomičan i koncentrisan, oči su mu tamnele, a na bledunjavom licu se pojavljivao
izraz patnje ili nekog prestupničkog uživanja.
Zatim su opet dolazili dani tihog, napregnutog rada, isprepletanog samotnim
monolozima. Dok bi tako sedeo u svetlu stone lampe, među jastucima velikog kreveta, a
gornji deo sobe rastao u senci abažura, koji ga je sjedinjavao sa velikom stihijom gradske noći
iza prozora – osećao je, ne gledajući, da ga prostranstvo obrasta pulsirajućom gustinom
tapeta, punom šapata, šištanja i šušketanja. Slušao je, ne gledajući tu zaveru punu značajnih
namigivanja, razvijanih u cveću ušnih školjki koje su slušale i tamnih usta koja su se
smeškala.
Tada bi prividno još jače tonuo u rad, brojao i sabirao, bojeći se da otkrije gnev koji je
rastao u njemu i boreći se sa iskušenjem da sa iznenadnim krikom besno jurne u suprotnom
pravcu i zgrabi punu pregršt tih arabeski, tih buketa očiju i ušiju, koje je noć pustila iz sebe i
koje su rasle i množile se, izmamljujući sve nove i nove šibljike i krakove iz materinskog
pupka mraka. Umirivao se tek kad bi sa osekom noći tapete počinjale venuti, savijati se,
gubiti lišće i cvetove, jesenje se proređivati, propuštajući daleko svitanje.
Tada bi, usred cvrkuta ptica sa tapeta, u žuti zimski osvit usnuo na nekoliko sati gustim, crnim
snom.
Već danima, nedeljama, kad je izgledalo da je utonuo u komplikovane konto-kurente –
njegova misao se potajno upuštala u lavirinte sopstvenih unutrašnjosti. Zadržavao bi dah i
osluškivao. I kad bi se njegov pogled vraćao pobledeo i mutan iz tih dubina on bi ga umirivao
osmehom. Još nije verovao i odbacivao je kao apsurd te zahteve, te predloge, koji su
navaljivali na njega.
Danju su to bila kao neka razmišljanja i ubeđivanja, duga, jednolična rasuđivanja
vođena poluglasno i puna humorističkih interludija, šeretskih natezanja. Ali noću su ti glasovi
bili strasniji. Zahtev se vraćao sve ranije i glasnije. Čuli smo kako razgovara s bogom, kao da
moli za nešto i brani se od nečega, što je uporno traženo i zahtevano.
Dok se jedne noći taj glas nije digao preteći i nesavladljivo, zahtevajući da ga
posvedoči svojim ustima i utrobom. Čuli smo kako je duh ušao u njega, kako se diže iz
kreveta, dug i sve veći proročkim gnevom, daveći se bučnim rečima, koje je izbacivao kao
mitraljez. Čuli smo tutnjavu borbe i očev jauk, jauk titana slomljenog bedra, koji se još
podsmeva.
Nikada nisam video starozavetne proroke, ali ugledavši ovog čoveka, oborenog božjim
gnevom, široko raskrečenog nad ogromnim porculanskim nokširom, zaslonjenog vihorom
ruku, oblakom očajničkih lomatanja, nad kojima se još više dizao njegov glas, tuđ i tvrd –
shvatio sam božji gnev svetih muževa.
Bio je to dijalog strašan kao govor gromova. Lomatanja njegovih ruku su kidala nebo
na komađe, a u pukotinama se pojavljivalo Jehovino lice, puno gneva i bljujući psovke. Ne
gledajući, video sam ga, strašnog Demijurga, kako ležeći na tami kao na Sinaju, naslonivši se

9
moćnim rukama na karniše zavesa, prislanja ogromno lice uz gornja okna prozora, na kojima
je pljosnato ležao njegov čudovišno mesnat nos.
Slušao sam mu glas u prekidima proročanske tirade moga oca, slušao to snažno
režanje napućenih usana, od koga su drhtala okna, mešajući se sa eksplozijama zakletvi,
jadikovki, pretnji moga oca.
S vremena na vreme glasovi su se utišavali i tiho se grčili kao ćaskanje vetra u
moćnom kaminu, čas opet eksplodirali velikom bučnom galamom, burom izmešanih jecaja i
psovki. Iznenada se prozor otvorio tamnim zevom i plahta mraka prođe kroz sobu.
U svetlu munje ugledao sam oca u rublju koje je lepršalo oko njega, kako uz strašne
psovke snažnim pljuskom prosipa sadržinu nokšira kroz prozor u noć što je šumela kao
školjka.

Moj otac je lagano nestajao, naočigled svih.

Zgrčen pod velikim jastucima, sa divlje naježenim čupercima sede kose, razgovarao je
poluglasno sa samim sobom, sav utonuo u neke komplikovane unutrašnje afere. Moglo je
izgledati da se njegova ličnost raspala na mnoštvo posvađanih i suprotnih ja, jer se glasno
svađao sa samim sobom, uporno i strasno pregovarao, ubeđivao i molio, a onda je opet
izgledalo kao da predsedava skupu mnogobrojnih interesenata, koje je sa najvećom usrdnošću
i leporečivošću pokušavao da pomiri. Ali svaki put ti bučni sastanci, puni vatrenih
temperamenata, na kraju bi se rasturali usred psovki, grdnji i uvreda.
Zatim je došao period nekog smirenja, unutrašnjeg spokojstva, blage duševne vedrine.
Opet su veliki folijanti bili rašireni po krevetu, po stolu, po podu i neki benediktinski mir rada
ležao je u svetlu lampe nad belom posteljinom kreveta, nad pognutom sedom glavom moga
oca.
Ali kad bi se majka kasno uveče vraćala iz radnje, otac bi živahnuo, pozivao bi je k
sebi i s ponosom pokazivao sjajne, šarene slike kojima je bio brižljivo izlepio stranice glavne
knjige.
Tada smo svi primetili da je otac počeo iz dana u dan da se smanjuje kao orah, koji se
suši u ljusci.
To nestajanje ni u kom slučaju nije pratilo i slabljenje snage. Naprotiv, stanje njegova
zdravlja, raspoloženje, pokretljivost pre je izgledalo kao da se popravljaju.
Sada se često glasno i cvrkutavo smejao, prosto se zanosio od smeha, ili je kucao u
krevet i sam sebi odgovarao »molim« u raznim intonacijama, po čitave sate. S vremena na
vreme je silazio sa kreveta, penjao se na orman i čučeći pod tavanicom sređivao nešto među
starudijom, punom rđe i prašine.
Ponekad bi sebi namestio dve stolice jednu prema drugoj i upirući se rukama na
naslonjače, ljuljao se nogama napred i natrag, tražeći sjajnim očima u našim licima izraze
divljenja i ohrabrenja. Sa Bogom se izgleda bio sasvim pomirio. Ponekad se noću u prozoru
spavaonice javljalo lice bradatog Demijurga, obliveno tamnim purpurom bengalske svetlosti, i
trenutak dobroćudno posmatralo čoveka koji je duboko spavao i čije je melodično hrkanje,
tako je izgledalo, putovalo daleko po nepoznatim prostranstvima svetova sna.
Za dugih, polutamnih popodneva te kasne zime moj otac je s vremena na vreme
upadao na cele sate u zakutke gusto pretrpane stvarima, uporno tražeći nešto.
I često se događalo za vreme ručka, kad bismo svi seli za sto, da oca nije bilo. Tada bi
majka dugo morala vikati: »Jakube!« i udarati kašikom o sto, pre no što bi izašao iz nekog
ormana, oblepljen krpama paučine i prašine, besvesna pogleda utonulog u komplikovane, a
samo njemu znane probleme, koji su ga mučili.

10
 Ponekad bi se popeo na karnišu i zauzimao nepokretan stav tačno nasuprot velikog
ispunjenog kraguja, koji je s druge strane prozora visio na zidu. U tom nepokretnom, čučećem
položaju, zamagljena pogleda i lukavo nasmejana izraza lica ostajao bi čitave sate, da
iznenada, kad bi neko ušao, zalupa rukama kao krilima i zakukuriče kao petao.
Prestali smo da obraćamo pažnju na ta osobenjaštva, u koja je iz dana u dan sve više
upadao. Oslobođen skoro sasvim telesnih potreba, ne uzimajući nedeljama hranu, svakim
danom je sve dublje tonuo u zamršene i čudne afere, za koje mi nismo imali razumevanja.
Gluv na naša ubeđivanja i molbe, odgovarao bi odlomcima svog unutrašnjeg monologa, čiji
tok ništa spolja nije bilo u stanju da pomuti. Večito zauzet nečim, bolesno živahan, sa crvenim
pečatima na suvim obrazima, nije nas primećivao i previđao nas je.
Bili smo navikli na njegovu neškodljivu prisutnost, na njegovo tiho pričanje sa samim
sobom, na to detinje cvrkutanje, utonulo u samo sebe, čiji su trileri nekako prolazili preko
margina našeg vremena. Tad je već nestajao na mnogo dana, devao se nekuda po zabačenim
kutcima stana i nemoguće ga je bilo naći.
Postepeno su ti nestanci prestali da prave utisak na nas, navikli smo na njih i kada bi se
posle mnogo dana opet pojavljivao, nekoliko coli manji i mršaviji, to ne bi za duže vreme
zadržalo našu pažnju. Prosto, prestali smo da računamo s njim, toliko se bio udaljio od svega
što je ljudsko i stvarno. Čvor po čvor se odvezivao od nas, tačku po tačku je gubio veze koje
su ga vezivale sa ljudskom zajednicom.
Ono što je još bilo ostalo od njega, ono malo telesnog omotača i ona pregršt
besmislenih osobenjaštava – mogli su nestati jednog dana, isto onako neprimećeni kao siva
gomilica smeća, koja se skupljala u uglu, i koju je Adela svaki dan iznosila na đubrište.

11
 Ptice

Stigli su žuti zimski dani puni dosade. Riđu zemlju pokrivao je pocepan, olinjao,
prekratak snežni pokrivač. Bio je nedovoljan za mnoge krovove i ovi su stajali crni ili zarđali,
strehe od šindre i biblijski kovčezi, krijući u sebi čađava prostranstva tavana – crne,
ugljenisane katedrale, naježene rebrima rogova, slemenjača i greda – tamna pluća zimskih
vetrova. Svaki osvit je otkrivao nove dimnjake i badže, izrasle u noći, izduvane od noćnog
vetra, crne pištaljke đavolskih orgulja. Dimničari nisu mogli da se odbrane od vrana, koje su
nalik na živo crno lišće uveče opsedale grane drveća kraj crkve, ponovo se dizale, lupajući
krilima, da najzad padnu na odmor, svaka na određeno mesto i na određenu granu, a u zoru su
odletale u velikim jatima – oblaci čađi, komadi garevine, talasavi i fantastični, prljajući
treperavim graktanjem mutnožute pruge osvita. Dani su otvrdli od zime i dosade, kao
prošlogodišnje vekne hleba. Načinjani su tupim noževima, bez apetita, s lenjom sanjivošću.
Otac već nije više izlazio iz kuće. Ložio je peći, proučavao nikada ispitanu suštinu
vatre, probao slani, metalni ukus i dimljeni miris zimskih vatara, hladno milovanje
salamandri, koje su lizale sjajnu čađ u grlu dimnjaka. Sa uživanjem je tih dana vršio sve
popravke u gornjim delovima sobe. U bilo koje doba dana mogao se videti kako zgrčen na
vrhu lestvica – nešto majstoriše oko tavanice, oko karniša visokih prozora, oko kugli i lanaca
visećih lampi. Po običaju molera služio se merdevinama kao ogromnim štulama i osećao se
dobro u toj ptičjoj perspektivi, u blizini nafarbanog neba, arabeski i ptica sa tavanice. Od
problema praktičnog života udaljavao se sve više. Kad bi majka, puna brige i straha zbog
njegovog stanja, pokušavala da ga uvuče u razgovor o poslovima, o isplati najbližeg »ultimo«,
on bi je slušao rasejano, pun nemira i sa drhtajima na odsutnom licu. I dešavalo se da bi je
naglo prekinuo preklinjućim gestom ruke, da bi otrčao u ugao sobe, prislonio uvo na pukotinu
na podu i sa podignutim kažiprstima obe ruke, koji su izražavali najveću važnost ispitivanja –
osluškivao. Tada još nismo shvatali tužnu pozadinu tih osobenjaštava, žalosnog kompleksa,
što je dozrevao u dubini.
Majka nije imala nikakvog uticaja na njega, ali je zato neobično poštovanje i pažnju
ukazivao Adeli. Spremanje sobe je za njega bila velika i važna ceremonija, i nikad nije
propuštao da bude svedok toga, prateći s mešavinom straha i blaženog drhtanja sve Adeline
manipulacije. Svim njenim delatnostima je pripisivao dublje, simbolično značenje. Kad bi
devojka mladim i smelim pokretima vukla četku na dugoj dršci po podu, to je bilo skoro iznad
njegove moći. Iz njegovih očiju su se tada lile suze, lice mu se zacenjivalo od tihog smeha, a
telo mu je tresao slatki grč orgazma. Njegova osetljivost na golicanje išla je do ludila.
Dovoljno je bilo da Adela pruži prema njemu prst sa pokretom koji je označavao golicanje i
on bi već u divljem strahu bežao kroz sve sobe, lupajući za sobom vratima, da najzad u
poslednjoj potrbuške padne na krevet i previja se u grčevima smeha pod uticajem same
unutrašnje predstave kojoj nije mogao da se odupre. Zahvaljujući tome, Adela je imala skoro
neograničenu vlast nad ocem.
U to vreme smo prvi put primetili kod oca interesovanje za životinje. U početku je to
bila strast lovca i umetnika istovremeno, bila je možda takođe i dublja, zoološka simpatija
bića prema srodnim, a tako različitim formama života, eksperimentisanje u neisprobanim
registrima života. Tek u kasnijoj fazi ta stvar je uzela neobičan, komplikovan, duboko grešan i
protivprirodan obrt, kojeg je bolje bilo ne izvlačiti na svetlost dana.
Počelo je to od ležanja na ptičjim jajima.
Ulažući veliki trud i novac, nabavljao je otac iz Hamburga, Holandije, iz afričkih
zooloških stanica oplođena ptičja jaja, na kojima je nasađivao ogromne belgijske kokoške.
Bio je to veoma zanimljiv postupak i za mene – to izleganje pilića, pravih čudovišta po obliku

12
i boji. U tim čudovištima, fantastičnih kljunova, koji su se odmah po rođenju široko otvarali
proždrljivo šišteći čeljustima grla, u tim gušterima nežnog, nagog tela grbavaca, nije moguće
bilo prepoznati – buduće paunove, fazane, tetrebe i kondore. Smešten u kotarice, u vatu, taj
zmajev nakot dizao je na tankim šijama glave, zarasle u belinu, cvileći bezglasno nemim
grlima. Moj otac je išao duž polica u zelenoj kecelji, kao vrtar duž staklenih leja sa kaktusima
i vabio iz ništavila te slepe mehure, u kojima je pulsirao život, te bedne trbuhe, koji su spoljni
svet primali samo u obliku jela, te izrasline života, što su pipajući puzile ka svetlu. Nekoliko
nedelja kasnije, kad su se ti slepi pupoljci otvorili prema svetlu, sobe su se ispunile šarenim
žagorom, treptavim cvrkutom svojih novih stanara. Spuštali su se na karniše zavesa, opšivnice
ormana, gnezdili se u gustišu cinkanih grana i arabesaka mnogostrukih visećih lampi.
Kad je otac studirao velike ornitološke priručnike i prevrtao šarene tablice, izgledalo je
kao da te pernate fantazme poleću iz njih i pune sobu šarenom lupom krila, komađem
purpura, krpama safira, bakarne rđe i srebra. Za vreme hranjenja činile su na podu šarenu
talasavu leju, živi ćilim, koji se pri nečijem neopreznom ulazu rasturao na pokretne cvetove,
koji su lupali krilima u vazduhu, da se na kraju porazmeštaju u gornjim regionima sobe. U
pamćenju mi je naročito ostao jedan kondor, ogromna ptica gola vrata, smežurana lica
prepuna izraslina. Bio je to lepršavi asketa, budistički lama, pun nepokolebljivog dostojanstva
u celom držanju, koji se upravljao po gvozdenom ceremonijalu svog velikog roda. Kad je
sedeo nasuprot ocu, nepomičan u svojoj monumentalnoj poziciji prastarih egipatskih
božanstava, sa okom prevučenim beličastom opnom, koju je sa strane navlačio na zenice, da
bi se u potpunosti zatvorio u kontemplaciji svoje dostojanstvene samoće – sa svojim kamenim
profilom ličio je na starijeg brata moga oca. Ista materija tela, stegna i zbrčkane tvrde kože,
isto sasušeno i koščato lice, iste, duboke, očne duplje koje su postale nalik na rogove. Čak i
ruke, snažnih članaka duge, mršave očeve šake, s ispupčenim noktima, imale su svoj analogon
u kondorovim kandžama. Nisam mogao da se oslobodim utiska, videći ga tako uspavana, da
imam pred sobom mumiju – sasušenu i zato smanjenu mumiju moga oca. Mislim da ni
majčinoj pažnji nije izmakla ta neobična sličnost, iako nikad nismo pokretali tu temu.
Karakteristično je da je kondor upotrebljavao isti noćni sud koji je upotrebljavao i moj otac.
Ne zadržavajući se samo na izleganju sve novih i novih primeraka, moj otac je
priređivao ptičje svadbe na tavanu, slao je svata, privezivao u otvorima i rupama tavana
privlačne, čežnjive verenike i postigao ustvari to da je krov naše kuće, ogromni, šiljati krov od
šindre, postao prava ptičja gostionica. Nojev kovčeg, na koji su sletale sve vrste krilatih
stvorenja iz dalekih krajeva. Čak dugo vremena posle likvidacije ptičjeg domaćinstva u
ptičijem svetu se sačuvala ta tradicija naše kuće i za vreme prolećnih seoba često su se na
krov spuštala čitava mnoštva ždralova, pelikana, paunova i svakojakih ptica.
Taj poduhvat je međutim ubrzo – posle kratkog perioda sjaja – dobio tužni obrt.
Uskoro se pokazalo da je neophodno premestiti oca u dve sobe u potkrovlju, koje su služile
kao skladište stareži. Odande je već od ranog jutra dopiralo smešano kliktanje ptičjih glasova.
Drvene kutije soba na tavanu, potpomagane rezonansom krovnog prostora, treštale su od
šuma, lupe krila, pevanja, mamljenja i klokota. Tako smo oca za nekoliko nedelja izgubili iz
vida. Samo bi retko silazio u stan i tada smo mogli primetiti da je izgledao kao da se smanjio,
omršaveo i skupio. Ponekad bi zaboravivši gde je, skakao sa stolice kraj stola i lupajući
rukama kao krilima, otegnuto pevao, a oči bi mu se prevlačile belom maglinom. Zatim bi se,
zastiđen, smejao zajedno sa nama i pokušavao da taj incident okrene na šalu.
Jednom za vreme generalnog spremanja neočekivano se u očevom ptičijem carstvu
pojavila Adela. Pojavivši se na vratima, počela je da lomi ruke nad smradom, koji se dizao u
vazduhu, i nad gomilama izmeta, koji je pokrivao pod, stolove i nameštaj. Odlučivši se brzo,
otvorila je prozor, posle čega je uz pomoć duge četke celu ptičju masu naterala u sumanuto
kruženje. Podigla se paklena magla perja, krila i piske, u kojoj je Adela, nalik na razbesnelu
Menadu, zatvorena u krug domašaja svoga štapa, igrala igru uništenja. Zajedno sa ptičjom

13
gomilom, lupajući rukama, pokušavao je preplašeno da se digne u vazduh i moj otac. Krilata
magla se lagano proređivala, dok na kraju na bojištu nije ostala sama Adela, iscrpena,
zaduvana i moj otac zbunjena i zastiđena izraza lica, spreman da prihvati svaku kapitulaciju.
Trenutak kasnije moj otac je silazio sa stepenica svoga dominijuma – slomljen čovek, kralj
izgnanik, koji je izgubio presto i vladavinu.

14
 Manekeni

To ptičje preduzeće moga oca bila je poslednja eksplozija šarenila, poslednji sjajni
kontramarš fantazije, koji je taj nepopravljivi improvizator, taj mačevalac mašte poveo na
šančeve i opkope jalove i prazne zime. Tek danas shvatam samotno junaštvo s kojim je on
sam objavio rat beskrajnoj stihiji dosade koja je mučila grad. Lišen svake pomoći, bez
priznanja s naše strane, taj čudni čovek branio je stvar poezije. Bio je čudesan mlin u čije
mućnjake su padale mekinje praznih sati, da u njegovim žlebovima procvetaju svim bojama i
mirisima istočnog korenja. Ali, navikli na sjajno mađioničarstvo tog metafizičkog magičara,
bili smo skloni da se upoznajemo sa vrednošću njegove suverene magije, koja nas je
spasavala od letarga praznih dana i noći. Adeli niko ništa nije prebacio za njen besmisleni i
tupi vandalizam. Naprotiv, osećali smo neko nisko zadovoljstvo, sramnu satisfakciju što je
ukroćeno ovo preobilje u kome smo lakomo uživali, dok se nismo zasitili, da bismo se posle
perfidno izvukli od odgovornosti za njega. A možda je u toj izdaji bilo i tajnog poklona
upućenog pobednici Adeli, kojoj smo pripisivali neku misiju i posledništvo sile višeg reda.
Izdat od svih, otac se bez borbe povukao sa mesta svoje nekadašnje slave. Ne ukrstivši špade,
predao je u neprijateljske ruke domen svog nekadašnjeg sjaja. Dobrovoljni izgnanik se
povukao u praznu sobu na kraju trema i ušančio u samoću.
Zaboravili smo na njega.
Ponovo nas je sa svih strana opkolilo tužno sivilo grada, procvetavajući u prozorima
tamnim lišajem osvita, parazitskom gljivom sumraka, koji su prerastali u meko krzno dugih
zimskih noći. Sobne tapete, lako olabavljene za vreme onih dana i otvorene za šarene letove
one krilate gomile, ponovo su se zatvorile u same sebe, zgusnule uplićući se u monotoniju
gorkih monologa.
Lampe su pocrnele i uvele kao stare bodlje i drač. Sada su visile otupele i svadljive,
tiho zveckajući kristalićima stakla kad bi neko pipajući prolazio kroz sumrak sobe. Uzalud je
Adela u sve krakove tih lampi postavila šarene sveće, jadni surogat, bledu uspomenu sjajnih
iluminacija, kojim su još nedavno cvetali njihovi vrtovi. Ah! Kuda se delo to cvrkutavo
pupljenje, to žurno i fantastično zametanje plodova u buketima tih lampi, iz kojih su kao iz
čarobnih torti uz prasak poletale krilate fantazme, razbijajući vazduh na talije magičnih
karata, rasipajući ih u šaren pljesak, prepun gustih krljušti lazura, paunovog, papagajskog
zelenila, metalnih odsjaja, izvlačeći u vazduhu linije i arabeske, treptave tragove letova i
kruženja, razvijajući šarene lepeze zamahnutih krila koji su se održavali još dugo posle preleta
u bogatoj i sjajnoj atmosferi. Još i sada su se u dubini posivele aure krili odjeci i mogućnosti
šarenih blesaka, ali niko nije flautom bušio, svrdlom uznemiravao pomućene slojeve vazduha.
Te nedelje su proticale u znaku čudne sanjivosti.
Kreveti po ceo dan nezastrti, pretrpani posteljinom izgužvanom i uvaljanom od teških
snova, stajali su kao duboke lađe spremne da otplove u mokre i složene lavirinte neke crne
Venecije bez zvezda. U gluvo jutro Adela nam je donosila kafu. Lenjo smo se odevali u
hladnim sobama, pri svetlu sveće koja se mnogokratno ogledala u crnim oknima prozora. Ta
jutra su bila puna smušenog kretanja, dugog traženja po raznim fiokama i ormanima. Po
celom stanu se čulo šljapkanje Adelinih papučica. Kalfe su palile fenjere, uzimale iz majčinih
ruku ključeve od radnje i izlazile u gust, uzvitlani mrak. Majka nije mogla da izađe nakraj s
toaletom. Sveće su dogorevale u svećnjaku. Adela bi se zamajala negde u dalekim sobama ili
na tavanu, gde je prostirala rublje. Nemoguće je bilo dozvati je. Još mlada, mutna i prljava
vatra u peći lizala je hladne, sjajne izrasline čađi u grlu dimnjaka. Sveća se gasila, soba je
tonula u mrak. S glavama na stolnjaku, između ostataka doručka padali smo poluodeveni u
san. Ležeći licima na krznenom trbuhu mraka, otplivali bismo na njegovom talasavom dahu u

15
bezzvezdano ništavilo. Budilo nas je šumno Adelino spremanje. Majka nije mogla da izađe
nakraj sa toaletom. Pre no što bi završila sa češljanjem, pomoćnici su se vraćali na ručak.
Mrak na trgu je dobijao boju zlaćanog dima. U jednom trenutku iz tog dimnog meda, iz tih
mutnih ćilibara, mogle su se razviti boje najlepšeg popodneva. Ali srećni trenutak je prolazio,
amalgam osvita je precvetavao, narasli ferment dana, skoro već završen, ponovo je padao u
nemoćno sivilo. Sedali smo za sto, pomoćnici su trljali ruke crvene od hladnoće i, iznenada,
proza njihovih razgovora donosila je odjednom puni dan, sivi i prazni utorak, dan bez tradicije
i bez lika. Ali kada se na stolu javljala činija sa ribom u staklastim pihtijama, dve velike ribe
koje su ležale jedna pored druge, glavama prema repovima kao figura zodijaka, raspoznavali
smo u njima grb toga dana, kalendarski amblem bezimenog utorka, i žurno smo ga delili
između sebe, puni olakšanja, što je dan u njemu našao svoj lik.
Pomoćnici su ga jeli pobožno, s dostojanstvom kalendarske ceremonije. Miris bibera
se širio po sobi. A kad bismo hlebom pokupili ostatak pihtija sa svojih tanjira, u mislima
pretresajući heraldiku sledećih dana u nedelji, a u činiji bi ostale samo glave sa iskuvanim
očima – svi bismo osećali da je dan savladan zajedničkim snagama i da se sa ostatkom više
nije računalo.
Ustvari sa tim ostatkom koji joj je bio predat na milost i nemilost, Adela se nije mnogo
cifrala. Uz lupu lonaca i pljuskove hladne vode energično je likvidirala tih nekoliko sati do
sumraka, koje bi majka prespavala na otomanu. Za to vreme je u trpezariji već pripreman
dekor večeri. Polda i Paulina, švalje, širile bi se u njoj sa rekvizitima svoga faha. Uneta na
njihovim ramenima, ulazila bi u sobu ćutljiva, nepokretna gospođa od dlaka i krpa s drvenom
kuglom mesto glave. Ali postavljena u ugao, između vrata i peći, ta tiha dama postajala je
gospodar situacije. Iz svoga ugla, stojeći mirno, ćutke je nadzirala rad devojaka. Puna
kriticizma i nemilosti primala je njihovo obigravanje i umiljavanja, s kojim su se spuštali pred
njom na kolena, mereći delove haljine, obeležene belim fircom. Pažljivo i strpljivo su služile
ćutljivi idol, koga ništa nije moglo zadovoljiti. Taj moloh je bio neumoljiv, kako samo mogu
biti ženski molosi, i stalno ih je ponova slao na posao, a one, vretenaste i vitke, nalik na
drvene kaleme sa kojih se odvija konac, i tako pokretljive kao oni, baratale su veštim rukama
iznad te gomile svile i sukna, šuškale mašinom, pritiskujući pedal lakiranom, jevtinom
kožicom, a oko njih je rasla gomila otpadaka, raznobojnih ostataka i krpica, kao ispljuvane
ljuske i pleva oko dva prefinjena i rasipna papagaja. Krive čeljusti makaza otvarale su se sa
škripom, kao kljunovi tih šarenih ptica.
Devojke su nemarno gazile po šarenim parčićima, gacajući besvesno kao po smetlištu
nekog mogućeg karnevala, u staretinarnici neke neostvarene maskarade. Otresale su krpice sa
sebe smejući se nervozno, očima su golicale ogledala. Njihove duše, brzo čarobnjaštvo
njihovih ruku nije bilo u dosadnim haljinama, koje su ostajale na stolu, nego u tim stotinama
odsečenih komadića, u tom lakomislenom i plašljivom iverju, kojim su mogli zasuti ceo grad,
kao šarenom fantastičnom mećavom. Iznenada bi im postalo vrućina pa su otvarale prozor, da
bi u nestrpljivosti svoje samoće, u gladi stranih lica, videle makar i bezimeno lice pritisnuto
uz prozor. Hladile su zažarene obraze pred zimskom noći koja je nadolazila iza zavesa –
otkrivale su vrela dekoltea, pune uzajamne mržnje i rivalstva, spremne da se bore za pjeroa
kog bi im tamni dah noći bacio na prozor. Ah! kako su malo one tražile od stvarnosti. Sve su
imale u sebi, imale su i previše svega u sebi. Ah! bio bi im dovoljan pjero ispunjen
piljevinom, jedno dve reči, na koje su odavna čekale, da bi mogle da uđu u svoju davno
pripremljenu ulogu, onu koja se odavno gurala na usta, punu slatke i strašne gorčine, koja ih
je divlje uzbuđivala, kao stranice romana gutane po noći zajedno sa suzama ronjenim niz
crvene pečate na licu.
Za vreme jednog od svojih večernjih lutanja po stanu, preduzetih za vreme Adelina
odsustva, moj otac je nabasao na tu tihu večernju seansu. Trenutak je stajao u tamnim vratima
susedne sobe, s lampom u rukama, opčaran scenom punom groznice i crvenih pečata na licu,

16
tom idilom od pudera, šarene hartije i propina, kojoj je kao pozadina puna značenja bila
postavljena zimska noć što je disala između dignutih prozorskih zavesa. Stavljajući naočare,
približio se na nekoliko koraka i obišao oko devojaka, osvetljavajući ih lampom podignutom
u ruci. Promaja iz otvorenih vrata podigla je zavese na prozoru, devojke su dozvoljavale da ih
razgleda, njihajući se u bedrima, svetlucajući emaljem očiju, lakom škripavih papučica,
kopčama podvezica pod haljinom podignutom od vetra; krpice počeše bežati po podu, prema
otvorenim vratima tamne sobe, kao pacovi, a moj otac je pažljivo posmatrao ta stvorenja što
su bežala, šapućući poluglasno: „Genus avium … ako se ne varam scansores ili pistacci... u
najvećoj meri dostojne pažnje.”
Taj slučajan susret bio je početak cele serije seansi, za vreme kojih je moj otac brzo
uspeo da opčara obe devojke lepotom svoje prečudne ličnosti. Plaćajući mu za punu
galanteriju i duhovitu konverzaciju kojom im je ispunjavao praznine večeri – devojke su
dozvoljavale strasnom istraživaču da studira strukturu njihovih vitkih – jednostavnih, malih
tela. To se dešavalo u toku konverzacije, s dostojanstvom i elegancijom, koja je najrazličitijim
tačkama tih ispitivanja oduzimala njihovu dvosmislenost. Smičući čarapu sa Paulininog
kolena i zaljubljenim očima proučavajući sažetu i plemenitu konstrukciju pregiba, moj otac bi
govorio: „Kako je puna lepote i kako srećna forma života koju su gospođice izabrale. Kako je
lepa i prosta teza koja vam je data da je izrazite svojim životom. Ali zato s kakvim
majstorstvom, s kakvom delikatnošću vi izvršavate taj zadatak. Kad bih, odbacujući
poštovanje pred Stvoriteljem, hteo da se malo zabavim kritikom stvorenja, vikao bih – manje
sadržaja, više forme! Ah, kako bi svetu bilo lakše od tog gubitka sadržaja. Više skromnosti u
namerama, više uzdržljivosti u pretenzijama – gospodo Demijurzi – i svet bi bio savršeniji!”
vikao je moj otac baš u trenutku kad je njegov dlan izvlačio beo Paulinin list iz čarape. Tog
trenutka u otvorenim vratima trpezarije pojavila se Adela noseći poslužavnik sa užinom. Bio
je to prvi susret te dve neprijateljske sile posle velikog obračuna. Svi mi koji smo
prisustvovali tom susretu, preživeli smo trenutak velikog straha. Bilo nam je neiskazivo
neprijatno što ćemo biti svedoci novog poniženja i tako već teško pogođenog čoveka. Moj
otac se digao sa kolena veoma zbunjen, njegovo lice je pokrivao talas sve tamnije navale
stida. Ali se Adela neočekivano pokazala na visini situacije. Osmehnuta je prišla ocu i
kvrcnula ga u nos. Na taj znak Polda i Paulina su radosno zatapšale, zalupale nogama i
obesivši se s obe strane o očeve ruke, obigrale unaokolo sto sa njim. Na taj način, zahvaljujući
dobrom srcu devojaka u opštoj veselosti, razvejan je začetnik neprijatnog konflikta.
To je bio početak veoma interesantnih i čudnih predavanja, koja je moj otac, nadahnut
čarom tog malog i nevinog auditorija, držao sledećih nedelja ove rane zime.
Zaslužuje pažnju to kako su se u dodiru sa tim neobičnim čovekom sve stvari
povlačile nekako do korena svoje biti, obnavljale svoju pojavu čak do metafizičkog jezgra,
vraćale se nekako ka prvobitnoj ideji, da bi je u toj tački izdale i prešle u one sumnjive rizične
dvosmislene regione koje ćemo ovde kratko nazvati regionima velike jeresi. Naš herezijarh je
išao kroz stvari kao magnetizer, zaražujući ih i zavodeći svojim opasnim čarom. Treba li da i
Paulinu nazovem njegovom žrtvom? Tih dana ona je postala njegova učenica, adept njegovih
teorija, model njegovih eksperimenata.
Ovde ću se postarati da sa potrebnom opreznošću, i izbegavajući sablazni, izložim tu
preterano jeretičku doktrinu, koja je u to vreme na duge mesece opčarala moga oca i
zagospodarila svim onim što je preduzimao.

17
 Traktat o manekenima ili Druga knjiga Postanja

Demijurg – govorio je moj otac – nema monopol stvaranja – stvaranje je privilegija

svih duhova. Materiji je data beskrajna plodnost, neiscrpljiva životna snaga iskušenja koja nas
mami da nečemu dajemo formu. U dubini materije formiraju se nejasni osmesi, stvaraju se
napetosti, zgušnjavaju se probe oblika. Cela materija se talasa od beskrajnih mogućnosti koje
kroz nju prolaze lakim drhtajima. Čekajući na životvoran dah duha, ona se preliva u sebi bez
kraja, kuša hiljadama slatkih okruglina i mekoća, koje u slepim maštanjima rađa iz sebe.
Lišena sopstvene inicijative, čulno podatna, ženski plastična, popustljiva prema svim
impulsima, ona predstavlja teren van zakona, otvara za svakojake vrste šarlatanstva i
diletantizama domen svakojakih zloupotreba i sumnjivih demijurških manipulacija. Materija
je najpasivnije i najnezaštićenije biće u kosmosu. Svako je može mesiti, formirati, svakom je
poslušna. Sve organizacije materije su i labave, lako se mogu unazaditi i rasturiti. Nema
nikakvog zla u redukciji života na druge ili nove forme. Ubistvo nije greh. Ono je često puta
neophodno nasilje nad otpornim i okamenjenim formama života, koje su prestale da budu
zanimljive. U interesu zanimljivog i važnog eksperimenta ono čak može pretpostavljati
zaslugu. To je polazna tačka za novu apologiju sadizma.
Moj otac je bio neiscrpan u glorifikaciji tog tako čudnog elementa, kakav je materija.
Nema mrtve materije – učio je on – mrtvilo je samo privid iza koga se skrivaju nepoznate
forme života. Skala tih formi je beskrajna, a prelivi i nijanse neiscrpljive. Demijurg je
posedovao važne i interesantne stvaralačke recepte. Zahvaljujući njima, stvorio je mnoštvo
vrsta koje se obnavljaju sopstvenom snagom. Ko zna da li će ti recepti ikada biti
rekonstruisani. Ali to je nepotrebno, jer ako bi se čak te klasične metode kreacije pokazale
jednom zauvek kao nedostupne, ostaju izvesne ilegalne metode, ceo jedan beskraj jeretičkih i
prestupničkih metoda.
Ukoliko se otac od tih opštih principa kosmogonije više približavao terenu svojih užih
interesovanja, utoliko mu se glas spuštao do prodornog šapata, izlaganje mu je postojalo sve
teže i zamršenije, a zaključci, do kojih je dolazio, gubili su se u sve sumnjivijim i rizičnijim
regionima. Njegova gestikulacija je dobijala ezoteričnu svečanost. Zatvarao bi jedno oko,
stavljao dva prsta na čelo, lukavost njegovog pogleda postojala bi prosto neverovatna. Tom
lukavošću se uvlačio u svoje sagovornice, cinizmom tog pogleda silovao je najstidljivije,
najintimnije rezerve u njima i dostizao ih je, dok su one izmicale, u najdubljem skloništu,
pritiskivao ih uza zid i golicao, grebao ironičnim prstom, dok ne bi izgolicao blesak
razumevanja i smeha, smeha priznanja i sporazuma, kojim se na kraju moralo kapitulirati.
Devojke su sedele nepomično, lampa je dimila, sukno je ispod igle mašine davno bilo
skliznulo, a mašina je caktala prazno, prošivajući crno bezzvezdano sukno, što se odvijalo iz
crne bale noći iza prozora.
Suviše dugo smo živeli pod terorom nedostižnog savršenstva Demijurga – govorio je
moj otac – suviše dugo je savršenstvo njegovog dela paralisalo naše sopstveno stvaralaštvo.
Ne želimo da mu konkurišemo. Nemamo ambicije da ga dostignemo. Hoćemo da budemo
tvorci u sopstvenoj nižoj sferi, želimo za sebe stvaralaštvo, želimo stvaralačko blaženstvo,
želimo – jednom rečju – demijurgiju. – Ne znam u čije je ime moj otac proklamovao te
postulate, kakva zajednica, kakva korporacija, sekta ili zakon, svojom solidarnošću je davala
patos njegovim rečima. Što se nas tiče mi smo bili daleko od svakih demijurških pretenzija.
Međutim, moj otac je bio razvio program te druge demijurgije, sliku te druge generacije
stvorenja, koja je imala da zauzme stav otvorene opozicije prema vladajućoj eposi. Nije nam
stalo – govorio je – do dela dugog daha, do bića na daleku metu. Naše kreature neće biti
junaci romana u mnogo tomova. Njihove uloge će biti kratke, lapidarne, njihovi karakteri –

18
bez daljih planova. Često radi jednog gesta, radi jedne reči latićemo se truda da bismo im dali
život na jedan trenutak. Priznajemo otvoreno: težište nećemo bacati na trajnost i solidnost
izrade, naša dela će biti kao provizorna, napravljena za jedan put. Ako to budu ljudi, daćemo
im, na primer, samo jednu stranu lica, jednu ruku, jednu nogu, naime, onu koja će im u
njihovoj ulozi biti potrebna. Bilo bi sitničarenje brinuti se za drugu nogu koja ne ulazi u igru.
Odnatrag mogu prosto biti zašivene platnom ili okrečene. Naša ambicija biće sadržana u
sledećoj gordoj devizi: za svaki gest drugi glumac. Za svaku reč, svaki čin daćemo život
drugom čoveku. Takav je naš ukus, to će biti svet po našoj volji. Demijurg je uživao u
prefinjenim, savršenim i komplikovanim materijalima, mi dajemo prvenstvo lošem kvalitetu.
Prosto nosi nas, oduševljava jevtinoća, ništavnost, bezvrednost materijala. Shvatate li, pitao je
moj otac, duboki smisao te slabosti, te strasti prema šarenoj hartiji, prema papier mâché,
prema farbi od laka, prema kučinama i piljevini? To je – govorio je s bolnim osmehom – naša
ljubav prema materiji kao takvoj, prema njenoj mekoći i poroznosti, prema njenoj jedinoj,
mističnoj konzistenciji. Demijurg, taj veliki majstor i umetnik, čini je nevidljivom, naređuje
joj da se izgubi pod igrom života. Mi, naprotiv, volimo njen škrgut, njenu otpornost, njenu
lutkastu nezgrapnost. Volimo da pod svakim gestom, pod svakim pokretom vidimo njen teški
napor, njenu nemoć, njenu slatku nezgrapnost.
Devojke su sedele nepokretne, staklenih očiju. Njihova lica su bila izdužena i otupela
od slušanja, obrazi pokriveni crvenim pečatima, teško je bilo toga trenutka oceniti da li
spadaju u prvu ili drugu generaciju stvorenja. Jednom rečju – zaključivao je moj otac –
hoćemo da drugi put stvorimo čoveka, po obrazu i podobiju manekena.
Tu, radi vernosti izveštača, moramo opisati jedan sitan i beznačajan incident koji se
desio na tom mestu predavanja i kome ne pridajemo nikakvu važnost. Taj incident, sasvim
nerazumljiv i besmislen u datom nizu događaja, može se možda objasniti kao neka vrsta
rudimentarnog automatizma, bez antecedencija i bez kontinuiteta, kao neka vrsta zlobnosti
objekta prenete u psihičku oblast. Savetujemo čitaocu da ga isto tako lakomisleno ignoriše,
kao što činimo i mi. Evo njegovog toka:
U trenutku kad je moj otac izgovarao reč „maneken”, Adela je pogledala na ručni sat,
posle čega se sa Poldom sporazumela očima. Sada se zajedno sa stolicom pomakla za jedan
pedalj napred, podigla rub haljine, lagano ispružila stopalo u pripijenoj crnoj svili i ispružila
ga kao zmijsku glavu.
Tako je sedela sve vreme te scene, sasvim ukrućeno, velikih očiju koje su treptale, još
dubljih od lazura atropina, sa Poldom i Paulinom sa obe strane. Sve tri su raširenih očiju
gledale moga oca. Moj otac se nakašlja, ućuta, sagnu se i naglo veoma pocrvene. U jednom
trenutku crte njegova lica, maločas tako razbarušene i pune vibracije, složiše se u pokorne
linije.
On – nadahnuti herezijarh, jedva pušten iz vihora zanosa – naglo se zgrčio u sebi, pao i
sklupčao se. A možda su ga zamenili drugim. Ovaj drugi je sedeo ukočeno, veoma crven,
spuštenih očiju. Gospođica Polda je prišla i sagnula se nad njim. Tapšući ga lako po plećima,
govorila je tonom blagog hrabrenja: „Jakub će biti pametan, Jakub će poslušati, Jakub neće
biti tvrdoglav. No, molim... Jakube, Jakube... ”
Ispružena Adelina papučica je lako podrhtavala i sijala se kao zmijin jezičak. Moj otac
se digao lagano i spuštenih očiju, pošao korak napred, kao automat, i skljokao se na kolena.
Lampa je šištala u tišini, u gustišu tapeta su tamo-amo leteli značajni pogledi, šapati otrovnih
jezika, misli u cik-cak linijama...

19
 Traktat o manekenima nastavak

Sledeće večeri otac je s obnovljenom živošću nastavio svoju tamnu i zamršenu temu.
Mreža njegovih bora razvijala se i zavijala sa rafinovanom lukavošću. Ali ponekad je
inspiracija širila krugove njegovih bora, koje su rasle nekom ogromnom, uskovitlanom
grozom, odlazeći u ćutljivim volutama u dubinu zimske noći. Figure panoptikuma, moje
gospođice – počeo je – kalvarijske parodije manekena, ali čak i u tom obliku čuvajte se, lako
je tretirati. Materija ne zna za šalu. Ona je uvek puna tragičnog dostojanstva. Ko se usuđuje da
misli da se može igrati sa materijom, da se ona može formirati šale radi, da šala ne urasta u
nju, ne uvlači se odmah kao sudbina, kao predodređenje? Da li predosećate bol, potmulu
patnju te marionete, koja ne zna zašto je to, zašto mora da traje u toj silom nameštenoj formi,
koja je parodija? Shvatate li moć izraza, forme, izgleda, tiranske samovolje, s kakvom se on
baca na bespomoćnu kladu i savlađuje je, kao sopstvena, tiranska, svirepa duša? Dajte nekoj
glavi od kučina i platna izraz gneva i ostavite je sa tim gnevom, sa tim grčem, sa tom
napetošću jednom zauvek, zatvorenu sa slepim besom, za koji nema oseke. Gomila se smeje
toj parodiji. Plačite, moje gospođice, nad sopstvenom sudbinom, videći bedu zarobljene
materije, koja ne zna šta je i zašto postoji, kuda vodi taj gest, koji joj je jednom zauvek dat.
Gomila se smeje. Shvatate li strašan sadizam, opojnu, demijuršku okrutnost tog
smeha? Jer plakati nam, moje gospođice, treba nad sopstvenom sudbinom kad vidimo tu bedu
materije, silovane materije, nad kojom je izvršeno strašno bespravlje. Odatle počinje, moje
gospođice, strašna snaga svih ludačkih golema, svih marioneta, tragično zamišljenih nad
svojom smešnom grimasom.
Eno anarhiste Lukenija, ubice carice Elizabete, eno Drage, demonske i nesrećne
kraljice Srbije, eno genijalnog mladića, nade i ponosa roda, koga je upropastio nesrećni porok
onanije. O, ironijo tih naziva, tih obmana!
Da li u toj marioneti zaista ima nešto od kraljice Drage, njen dvojnik, makar najdalja
senka njenog bića? Ta sličnost, ta obmana, taj naziv nas umiruje i ne dozvoljava nam da
pitamo, ko je sam po sebi taj nesrećni stvor. A ipak to mora biti neko, moje gospođice, neko
anoniman, neko strašan, neko nesrećan, neko, ko u svom gluvom životu nikad ništa nije čuo o
životu kraljice Drage...
Jeste li čuli noću strašno zavijanje tih voštanih marioneta, zatvorenih u vašarske
šatore, žalosni hor tih trupova od drveta i porculana, koji udaraju pesnicama u zidove svojih
tamnica?
Na licu moga oca, uzbuđenog strahotom stvari, koje je izvukao iz tame, stvorio se vir
bora, levak koji je rastao u dubinu, na čijem dnu je gorelo strašno proročko oko. Njegova
brada se čudno naježila, čuperci i četkice kose, koji su šikljali iz bradavica, iz mladeža, iz
nozdrva, naježili su se na svojim korenovima. Tako je stajao ukočen, užarenih očiju, dršćući
od unutrašnjeg uzbuđenja, kao automat, koji je zapeo i zastao na mrtvoj tački.
Adela je ustala sa stolice i zamolila nas da zažmurimo na ono što će se za trenutak
dogoditi. Zatim je prišla ocu i sa rukama na bedrima, sa izgledom netaknute odlučnosti,
zatražila veoma jasno...
__________________________________________________

Gospođice su sedele ukočeno, spuštenih očiju, u nekoj čudnoj zaprepašćenosti...

20
 Traktat o manekenima završetak
Jedne od sledećih večeri moj otac je ovim rečima nastavio dalje predavanje:
– Nisam o tim otelovljenim nesporazumima, nisam o tim važnim parodijama, moje
gospođice, plodovima prostačke i vulgarne neuzdržljivosti – hteo da govorim objavljujući
svoje predavanje o manekenima. Nešto drugo sam imao na umu.
Tu je moj otac pred našim očima počeo da gradi sliku te njegove u snu viđene
generatio aequivoca, nekog pokolenja samo poluorganskih bića, neke pseudovegetacije i
pseudofaune, rezultata fantastične fermentacije materije.
Bila su to stvorenja naizgled slična živim bićima, kičmenjacima, ljuskarima,
zglavkarima, ali taj izgled je varao. U stvari, to su bila amorfna bića, bez unutrašnje strukture,
plodovi imitatorske tendencije materije, koja, obdarena pamćenjem, po navici ponavlja
jednom primljene oblike. Skala morfologije, kojoj podleže materija, uopšte uzevši ograničena
je i izvesna količina forme stalno se ponavlja na raznim spratovima života.
Ta bića – pokretljiva, osetljiva na podstreke, a ipak daleka od pravog života – mogla
su se dobiti stavljajući izvesne komplikovane koloide u rastvor kuhinjske soli. Ti koloidi su se
po nekoliko dana formirali, organizovali u izvesne gustine supstance koja je podsećala na niže
forme faune.
Kod bića tako nastalih mogao se utvrditi proces disanja, promena materije, ali
hemijska analiza nije u njima otkrivala čak ni traga belančevinastih jedinjenja niti ikakvih
jedinjenja ugljenika.
Ipak, te primitivne forme nisu bile ništa u poređenju sa bogatstvom oblika i
veličanstvenosti pseudofaune i flore, koja se ponekad javlja u izvesnim strogo određenim
sredinama. Te sredine su stari stanovi, prezasićeni emanacijama mnogih života i događaja –
istrošene atmosfere, bogate specifičnim dodacima ljudskih maštanja – ruševine, bogate
humusom uspomena, čežnji, jalove dosade. Na takvom tlu je ova vegetacija klijala brzo i
kratkotrajno, živela parazitski obilno i efemerno, izrastala kratkotrajnim generacijama, koje su
se rascvetavale naglo i blistavo, da bi se odmah ugasile i uvele.
Tapete u takvim stanovima moraju biti već vrlo istrošene i umorne od neprestanog
putovanja po svim kadencama ritmova; ništa čudno što onda silaze na stranputice dalekih,
rizičnih maštanja. Rđa nameštaja, njihova supstanca mora već biti razlabavljena, degenerisana
i podložna grešnim iskušenjima: tada na tom bolesnom, umornom i podivljalom tlu
procvetava, kao lepa ospa, fantastična skrama, šarena, bujna plesan.
– Gospođice znaju – govorio je moj otac – da u starim stanovima ima soba na koje se
zaboravlja. Neposećivane mesecima, venu napuštene među starim zidinama i dešava se da se
uvlače u sebe, zarastaju u ciglu i, jednom zasvagda izgubljene za naše pamćenje, lagano gube
i svoju egzistenciju. Vrata koja vode ka njima sa nekog odmorišta sporednih stepenica mogu
biti tako dugo neprimećena od domaćih, da urastaju, ulaze u zid, koji zatire njihov trag u
fantastičnom crtežu pukotina i linija.
– Ušao sam jednom – govorio je moj otac – rano ujutru pred kraj zime, posle mnogo
meseci odsutnosti, na tako poluzaboravljeni put i bio sam zaprepašćen izgledom tih soba. Iz
svih pukotina u podu, iz svih opšivnica i niša rasle su tanke mladice i punile sivi vazduh
treperavom čipkom filigranskog lišća, mrežastu gustoću neke tople bašte, pune šapata,
svetlucavog njihanja, nekog lažnog i blagog proleća. Oko kreveta, ispod lampe sa mnogo
krakova, duž ormana njihali su se bokori finog drveća, na vrhovima se rasprskavali u sjajne
krošnje, u vodoskoke čipkastog lišća, koje je prašinastim hlorofilom dopiralo čak do
ofarbanog neba tavanice. U ubrzanom procesu cvetanja u tom lišću je klijalo ogromno, belo i
ružičasto cveće, pupilo pred očima, bujno raslo iz sredine ružičastom mekotom i prelivalo se
preko ivica, gubeći latice i raspadajući se u brzom precvetavanju.

21
 – Bio sam srećan – govorio je moj otac – od tog neočekivanog cvetanja, koje je
ispunilo vazduh trepetavim šuštanjem, blagim šumom, koji se kao šarene konfete prosipao
kroz tanke šibljičice grančica.
Video sam kako se iz drhtanja vazduha, iz fermentacije bogate aure izdvaja i
materijalizuje to žurno cvetanje, prelivanje i raspadanje fantastičnih oleandera, koji su ispunili
sobu retkom, lenjom vejavicom velikih rumenih grozdova cveća.
– Pre no što je palo veče – završio je otac – nije bilo više ni traga od tog divnog
cvetanja. Cela ta varljiva fatamorgana bila je samo mistifikacija, slučaj čudne simulacije
materije, koja na sebe uzima izgled života.
Moj otac je bio čudno živahan tog dana, njegov pogled, lukav, ironičan pogled, bio je
prepun živosti i veselosti. Zatim, uozbiljivši se naglo, opet bi pretresao beskrajnu skalu formi
i preliva, koje uzima mnogolika materija. Fascinirale su ga granične forme, sumnjive i
problematične, kao ektoplazma somnabula, pseudomaterija, kataleptična emanacija mozga,
koja je u izvesnim trenucima iz spavačevih usta izrastala preko celog stola, ispunjavala celu
sobu, kao lepršava, retka tkanina, astralno testo, na granici tela i duha.
– Ko zna – govorio je – koliko je onih što pate, unakaženih, fragmentarnih oblika
života, kao veštački skucan, ekserima na brzu ruku slupan život ormana i stolova, raspetog
drveća, tihih mučenika okrutne ljudske dosetljivosti. Strašne transplantacije stranog i jedno
drugom mrskog drveta, skovanog u jednu nesrećnu ličnost.
Koliko je stare, mudre patnje u pajcovanim slojevima, žilama i šarama naših starih,
poverljivih ormana. Ko će u njima raspoznati stare, istrugane crte, osmehe, poglede uglačane
da se ne mogu prepoznati.
Očevo lice, dok je to govorio, bilo se razvuklo u zamišljenu mrežu bora, postalo nalik
na čvorove i slojeve stare daske, sa koje su sastrugane sve uspomene. Trenutak smo mislili da
će otac pasti u stanje ukočenosti, koje ga je ponekad posećivalo, ali se on naglo trgnuo, došao
k sebi i ovako dalje nastavio:
– Davna, mistična plemena su balzamovala svoje mrtve. U zidove njihovih stanova su
bila umetnuta, ugrađena tela, lica, u salonu je stajao otac – ispunjen, uštavljena pokojnica
žena je bila ćilim pod stolom. Znao sam jednog kapetana koji je u svojoj kajiti imao lampu-
meluzinu, koju su mu malajski balzamisti napravili od njegove ubijene ljubavnice. Na glavi je
imala ogromne jelenske rogove.
Ta glava, razapeta među granama rogova pod tavanicom, u tišini kajite lagano je
dizala trepavice, na poluotvorenim ustima sjajila se skramica pljuvačke, koja je pucala od
tihog šapata. Meduze, kornjače i ogromni rakovi, obešeni na gredama tavanice kao kandelabri
i pauci, bez kraja i konca su u toj tišini prebirali nogama, išli i išli na mestu...
Lice moga oca je odjednom dobilo brižan izraz, jer su mu misli putevima ko zna
kakvih asocijacija prešle na nove primere:
– Treba li da prećutim – govorio je prigušenim glasom – da se moj brat usled duge i
neizlečive bolesti lagano promenio u klupče gumenih creva, da ga je moja sirota rođaka danju
i noću nosila u jastucima, pevušeći nesrećnom stvorenju beskrajne uspavanke zimskih noći?
Može li biti išta žalosnije od čoveka promenjenog u gumeno crevo? Kakvo razočaranje za
roditelje, kakva dezorijentacija za njihova osećanja, kakvo rasvetljavanje svih nada, vezanih
za mladića koji je mnogo obećavao! Pa ipak, verna ljubav jedne rođake pratila ga je u toj
promeni.
– Ah ne mogu više, ne mogu da slušam to! – jauknu Polda savijajući se na stolici. –
Ućutkaj ga, Adela...
Devojke su ustale, Adela je prišla ocu i ispruženim prstom napravila pokret koji je
označavao golicanje. Otac se zbunio, zaćutao i počeo, pun straha, da se povlači unazad pred
Adelinim prstom koji se mrdao. Ova je stalno išla za njim, preteći mu otvoreno prstom, i

22
korak po korak izbacivala ga iz sobe. Paulina je zevnula protežući se. Ona i Polda, naslonjene
jedna na drugu ramenima, sa osmehom se pogledaše u oči.

23
 Nimrod
Ceo avgust te godine igrao sam se s malim, izvanrednim psetancetom, koje se jednog
dana obrelo na podu naše kuhinje, jadno i cvileći, mirišući još na mleko i odojče, sa
neformiranom okruglastom glavicom, s šapicama kao u krtice raširenim u stranu i s
najfinijom, mekom dlakom.
Od prvog pogleda ta mrvica života osvojila je celo oduševljenje, ceo entuzijazam
dečje duše.
S kakvog neba je spao tako neočekivano taj miljenik bogova, draži srcu od najlepših
igračaka? I to te stare sasvim neinteresantne pralje imaju ponekad tako sjajne ideje i donose iz
predgrađa – u sasvim rani transcendentalni jutarnji sat – takvo psetance u našu kuhinju!
Ah! bio sam još – na žalost – odsutan, nerođen iz tamne utrobe sna, a ta sreća se već
bila ostvarila, već je čekala na nas, ležeći jadno na hladnom podu kuhinje, neocenjena od
Adele i ostale čeljadi. Zašto me ranije nisu probudili! Tanjirić mleka na podu svedočio je o
Adelinim materinskim nagonima, na žalost svedočio je i o trenucima prošlosti, za mene
zauvek izgubljene, o slasti biti nekom pomajka, u kojoj ja nisam učestvovao.
Ali preda mnom je još ležala cela budućnost. Kakav beskraj iskustava, eksperimenata,
otkrića se otvarao sada! Zagonetka života, njegova najbitnija tajna svedena na tu prostiju,
bližu i zabavnu formu otkrivala se tu pred nezasićenom radoznalošću. To je bilo neizrecivo
interesantno, posedovati takvu mrvicu života, takav delić večite tajne, u tako zabavnom i
novom obliku, koji budi beskrajnu radoznalost i potajno poštovanje svojom stranošću,
neočekivanom transpozicijom one iste niti, koja je bila i u nama, u formu različitu od naše,
životinjsku.
Životinje! Cilj nezasite radoznalosti, egzemplifikacije zagonetke života, kao stvorene
za to, da čoveku pokaže čoveka, razlažući njegovo bogatstvo i komplikacije na hiljadu
kalejdoskopskih mogućnosti, svaka dovedena do neke paradoksalne granice, do neke bujnosti
pune karaktera. Neopterećeno spletom egzotičnih interesa, muteći ljudske odnose, otvaralo se
srce puno simpatije za strane emanacije večnog života, puno ljubavne, uvek na saradnju
spremne radoznalosti, koja je bila maskiran glas samopoznanja.
Psetance je bilo baršunasto, toplo i sa malim srcem koje je žurno udaralo. Imao je dve
meke latice ušiju, plavičaste, mutne oči, ružičastu njuškicu, u koju se mogao staviti prst bez
ikakve opasnosti, šapice nežne i nevine, sa dirljivom, rumenom bradavicom odostrag nad
stopama prednjih nogu. Ulazio je sa njima u posudu s mlekom, proždrljiv i nestrpljiv, ližući
napoj ružičastim jezičićem, da bi zasitivši se, žalosno podigao malu njuškicu s kapljom mleka
na bradi i nespretno se povukao kao iz mlečne kupke.
Njegov hod je bio nezgrapno teturanje postrance, ukoso u neodređenom pravcu, po
liniji malo pijanoj i nesigurnoj. Dominanta njegovog raspoloženja je bila neka neodređena i
principijelna žalost, usamljenost i bespomoćnost – nesposobnost da nečim ispuni prazninu
života između senzacija hranjenja. To se ispoljavalo haotičnošću i nedoslednošću pokreta,
iracionalnim nastupima nostalgije sa žalosnim cviljenjem i nemogućnošću nalaženja sebi
mesta. Čak i u dubinama sna, u kome je potrebu da se nasloni i pripije uz nekog morao
zadovoljavati upotrebljavajući za to svoju sopstvenu osobu, savijenu u drhtavo klupče – pratio
ga je osećaj usamljenosti beskućništva. Ah, život – mladi i slabi život, ispušten iz poverljive
tame, iz prijatne materinske utrobe, u velik i stran sjajni svet, kako se grči i povlači, kako se
usteže da prihvati tu predstavu, koju mu nude – punu averzije i ravnodušnosti!
Ali lagano mali Nimrod (bio je dobio to gordo i ratničko ime) počinje da uživa u
životu. Isključiva obuzetost slikom materinskog prajedinstva ustupa čaru mnogosti.
Svet počinje da mu stavlja zamke: nepoznati i zanosni ukus raznih jela, kvadrat
jutarnjeg sunca na podu, na kome je tako dobro leći, pokreti sopstvenih udova, vlastite šapice,

24
repić, što nestašno poziva na igru sa samim sobom, maženja ljudske ruke, pod kojom lagano
dozreva izvesna nestašnost, veselost koja raspinje telo i rađa potrebu sasvim novih, naglih i
rizičnih pokreta – sve to potkupljuje, ubeđuje i hrabri da se primi, da se pomiri sa
eksperimentom života.
I još jedno, Nimrod počinje shvatati da ono što mu se ovde daje, i pored izgleda
novine u osnovi je nešto što je već bilo – bilo mnogo puta – beskrajno mnogo puta. Njegovo
telo poznaje situacije, utiske i predmete. U osnovi ga sve to ne čudi mnogo. Pred licem svake
nove situacije on zaranja u svoje pamćenje, u duboko pamćenje tela, i pipajući traži,
grozničavo – i dešava se da u sebi nalazi već gotovu odgovarajuću reakciju: mudrost
pokolenja skupljena u njegovoj plazmi, u njegovim nervima. Nalazi neke postupke, odluke, za
koje ni sam nije znao da su već sazrele u njemu, da su čekale na to da iskoče.
Dekor njegovog mladog života, kuhinja sa mirisnim vedrima, sa krpama
komplikovanog i uznemirujućeg mirisa, sa šljapkanjem Adelinih papuča, sa njenim bučnim
kretanjem – više ga ne plaši. Navikao je da ih smatra svojim domenom, navikao se na nju i
počeo razvijati prema njoj nejasan osećaj pripadnosti, otadžbine.
Izuzev kad bi se na njega iznenada sručio kataklizam u obliku ribanja poda – rušenje
prirodnih zakona, pljuskovi toplog ceđa koji su prali sve delove nameštaja, i strašno struganje
Adelinih četaka.
Ali opasnost prolazi, četka umirena i nepokretna leži tiho u uglu, pod koji se suši
prijatno miriše na mokro drvo. Nimrod, kome su ponovo vraćena njegova normalna prava i
sloboda na vlastitom terenu, oseća živu želju da zubima hvata staro ćebe na podu i da ga iz
sve snage trza desno i levo. Pacifikacija stihija ispunjava ga neizrecivom radošću.
Utom staje kao ukopan: pred njim, na neka tri pseća koraka, puzi crna maškara,
strašilo koje se brzo kreće na štapićima mnogobrojnih izmešanih nogu. Duboko uzbuđen
Nimrod klizi pogledom za kosim kursom sjajnog insekta, napeto prateći taj pljosnati, bezglavi
i slepi trup, nošen neverovatnom pokretljivošću paučjih nogu.
Na taj prizor u njemu nešto raste, nešto dozreva, bubri, nešto što sam još ne shvata,
kao neki gnev ili strah, ali je prijatan i sjedinjen s drhtajem snage, samouverenosti,
agresivnosti.
I on iznenada pada na prednje šapice i ispušta iz sebe glas, i njemu samom još
nepoznat, stran, nalik na obično cviljenje.
Izbacuje ga iz sebe jednom, i još jednom, i još, tankim tenorom, koji svaki čas menja
intenzitet svog tona.
Ali on uzalud apostrofira insekta tim novim jezikom, rođenim iz iznenadnog
nadahnuća. U kategorijama bubašvabinog uma nema mesta za tu tiradu i insekat i dalje ide
svojom kosom turom ka uglu sobe, sa pokretima osveštanim prastarim ritualom bubašvaba.
Međutim, osećaji mržnje još nemaju trajnosti i snage u psetancetovoj duši. Novoprobuđena
radost života pretvara svaki osećaj u veselost. Nimrod još laje, ali smisao tog lajanja se
neprimetno promenio, ono je postalo svoja sopstvena parodija – želeći u osnovi da iskaže
neizrecivu lepotu te sjajne priredbe života, pune pikanterije, neočekivanih žmaraka i poenta.

25
 Pan
U uglu između zadnjih strana šupa i sporednih zgrada nalazio se dvorišni ćorsokak,
najdalji, poslednji krak, zatvoren između ostave i zadnjeg zida kokošinjca – gluvi zaliv, iz
koga dalje nije bilo izlaza.
To je bio najdalji rt, Gibraltar toga dvorišta, koji je očajnički udarao glavom u slepu
ogradu vodoravnih dasaka, kojom se zatvarao i poslednji zid ovoga sveta.
Ispod njegovih direka pokrivenih mahovinom tekao je potočić crne, smrdljive vode,
koja nikad nije presušivala – jedini put koji je preko granice ograde vodio u svet. Ali očaj
smrdljivog ćorsokaka je tako dugo udarao glavom u tu prepreku dok nije olabavio jednu od
vodoravnih dasaka. Mi, dečaci, izvršili smo ostalo i iz ležišta izbili, izvukli tešku dasku,
obraslu mahovinom. Tako smo napravili prolom, otvorili prozor prema suncu. Stavši nogom
na dasku, kao most prebačenu preko kaljuge, zatočenik dvorišta se mogao u vodoravnoj
poziciji provući kroz otvor, koji ga je puštao u nov, otvoren i prostran svet. Tamo je bio velik,
zapušteni, stari vrt. Visoke kruške, granate jabuke rasle su tu u retkim moćnim grupama,
posute srebrnim šuškanjem, uzavrelom mrežom beličastih presijavanja. Bujna, smršena,
nekošena trava mekim kožuhom je pokrivala talasast teren. Bilo je tamo običnih, travnatih
livadskih stabljika s perjastim kitama klasja; bilo je nežnih filigrana divljeg peršuna i
šargarepe; smežuranih i grubih listića niskog bršljana i slepih kopriva koji su mirisali na
metvicu; vlaknaste, sjajne bokvice, pokapane rđom, koja je štrčala bokorima krupne, crvene
kaše. Sve to, spleteno i meko, bilo je zadojeno blagim vazduhom, začinjeno plavim vetrom i
prevučeno nebom. Kad smo ležali na travi, bili smo prekriveni celom plavom geografijom
oblaka i plovećih kontinenata, disali smo celom prostranom mapom nebesa. Od tog druženja s
vazduhom lišće i mladike bili su se pokrili finim dlačicama, mekim slojem paperja, grubom
čekinjom kukica, kao za hvatanje i zadržavanje strujanja kiseonika. Ta fina i beličasta skrama
zbližavala je lišće i atmosferu, davala im srebrnast, sivi sjaj vazdušnih talasa, senovitih
zamišljenosti između dva bleska sunca. A jedna od tih biljaka, žuta i puna mlečnog soka u
bledim stabljičicama, naduvana vazduhom, terala je iz svojih praznih mladica još samo
vazduh, samo paperje u obliku perjastih mlečnih kugala koje je vetarac rasipao, a plava tišina
ih tiho upijala.
Vrt je bio prostran i razgranat u nekoliko rukavaca i imao je razne sfere i klime. Na
jednoj strani je bio otvoren, pun mleka nebesa i vazduha, tu je nebu prostirao najmekše,
najfinije, najpaperjastije zelenilo. Ali što je više padao u dubinu dugog rukavca i tonuo u
senku između stražnjeg zida napuštene fabrike soda-voda, izrazito je postajao sve mrkiji,
nagao i nemaran, rastao je divlje i aljkavo, rogušio se koprivama, ježio čičkom, šugavio
svakojakim korovom, da na samom kraju među zidovima, u širokom pravougaonom kutu
izgubi svaku meru i padne u ludilo. Tamo to već nije bio vrt, nego paroksizam ludila,
eksplozija besa, cinična bestidnost i razvrat. Tamo, razjaren, puštajući na volju svojoj strasti,
širio je prazan, podivljao kupus čička – ogromne veštice, koje su u beli dan skidale svoje
široke suknje, zbacujući ih sa sebe, suknju za suknjom, dok im naduvene, šuštave, pocepane
rite nisu poludelim komađem sahranjivale pod sobom to svadljivo pleme kopiladi. A
proždrljive suknje su se nadimale i širile, rasle jedna na drugoj, gurale i pokrivale uzajamno,
zajedno rastući u naduvenoj masi lisnatih ploča, sve do niske strehe šupe.
Tamo sam ga video jedini put u životu, jednog popodnevnog sata onesvešćenog od
žege. Bio je to trenutak kad se vreme, pobesnelo i divlje, otima od dolapa događaja i kao
skitnica begunac juri vičući, naprečac preko polja. Tada leto lišeno kontrole raste s divljom
žestinom na svim tačkama, dvostruko, trostruko, u neko drugo, podlo vreme, u neznanu
dimenziju, u ludilo.

26
 U to vreme me je spopalo ludilo lovljenja leptirova, strast gonjenja tih svetlucavih
mrljica, tih lutajućih, belih pahuljica, što su se tresle u raspaljenom vazduhu u nezgrapnoj cik-
cak liniji. Tada se desilo da se jedna od tih sjajnih mrljica raspala u letu na dve, zatim na tri – i
to drhtavo, zaslepljujuće belo trotočje vodilo me je kao lutajuća svetlost, kroz ludilo trnja što
je gorelo u suncu.
Tek na granici čičaka zadržao sam se, ne smejući da zaronim u to gluvo zabačeno
mesto.
Tada sam ga iznenada ugledao.
Zagnjuren do pazuha u čičak, čučao je preda mnom.
Video sam njegova široka pleća u prljavoj košulji i aljkavi komadić kaputa. Pritajen,
kao da se sprema za skok, sedeo je tako – kao da mu je pleća pritiskivao veliki teret. Njegovo
telo je disalo od napregnutosti, a sa bakarnog lica koje je sijalo na suncu lio se znoj.
Nepokretan, izgledao je kao da teško radi, kao da se bez pokreta bori s nekim ogromnim
bremenom.
Stajao sam prikovan njegovim pogledom koji me je držao kao klešte.
Bilo je to lice skitnice ili pijanice. Gužva prljavih vlasi vitlala se nad čelom visokim i
ispupčenim kao kamen koji je voda izglačala. Ali čelo je bilo isprepletano dubokim brazdama,
ko zna da li se bol ili jara sunca, ili natčovečanski napor tako uvrteo u to lice i toliko zategnuo
crte da je izgledalo kao da će pući. Crne oči su se upile u mene sa napetošću najvećeg očaja ili
bola. Te oči su gledale, videle su me i uopšte me nisu videle. Bile su to kugle koje su se
rasprskavale, napete najvišim uzbuđenjem bola ili divljim blaženstvom nadahnuća.
I iznenada iz tih crta, nategnutih do kidanja, odvojila se neka strašna, bolom slomljena
grimasa i ta grimasa je rasla, preuzimala u sebe ono ludilo i nadahnuće, nadimala se njim,
odvajala sve više, dok se nije otrgla nekim urlajućim promuklim kašljem smeha.
Do dna potresen video sam kako se, grmeći smehom iz moćnih grudi, lagano podigao
iz čučećeg stava i pognut kao gorila, s rukama u ritama pantalona koje su visile, pobegao,
gazeći kroz šuštave pločice čička, u velikim skokovima – Pan bez flaute koji se preplašen
povlači u svoje rodne šikare.

27
 Gospodin Karol
Subotom po podne moj ujak Karol, beli udovac, upućivao bi se peške u letovalište, sat
puta udaljeno od grada, k ženi i deci, koji su tamo provodili odmor.
Od ženina odlaska njegov stan nije bio spreman, niti krevet ikada zastiran. Gospodin
Karol je dolazio kući kasno u noć, izmučen, opustošen od noćnih pijanki, po kojima su ga
vukli ti vreli i prazni dani. Izgužvana, hladna, divlje razbacana postelja, bila je za njega tada
kao neko prijatno pristanište, ostrvo spasenja, na koje je padao sa ostatkom snage kao
brodolomac, koga je uzburkano more danima i noćima bacalo ovamo onamo.
Pipajući u mraku, padao je negde u bele oblake, povesma i gomile hladnog perja i
spavao tako u nepoznatom pravcu, unatraške, s glavom nadole, zabijen temenom u meku srž
postelje, kao da je hteo da u snu povrati, proputuje kroz te moćne masivne perine koje su rasle
kao noć. Borio se u snu sa tom posteljom, kao plivač s vodom, gnječio je i mesio telom, kao
ogromne naćve testa, u koju je tonuo i budio se u sivo jutro zadihan, obliven znojem, izbačen
na obalu te gomile posteljine, koju nije mogao da savlada u teškom noćnom rvanju. Tako
napola izbačen iz ponora sna, visio je trenutak bez svesti na ivici noći, hvatajući prsima
vazduh, a posteljina je rasla oko njega, nadimala se iskisavala – ponovo ga obavijala gomilom
teškog, beličastog testa.
Tako je spavao do kasnog popodneva dok su se jastuci raspoređivali u veliku, belu
pljosnatu ravnicu, po kojoj je putovao njegov umireni san. Tim belim drumovima lagano se
vraćao k svesti, danu, javi – i najzad otvarao oči, kao usnuli putnik, kad se voz zaustavlja na
stanici.
U sobi je vladao ustajali polumrak sa talogom mnogih dana samoće i tišine. Samo je
prozor kipeo od jutarnjeg roja muva i zavese su jarko buktale. Gospodin Karol je zevanjem
izbacivao iz sebe, iz dubine telesnih jama, ostatke jučerašnjeg dana. To zevanje ga je hvatalo
tako grčevito kao da je htelo da ga preobrati u ništa. Tako je izbacivao iz sebe taj pesak, taj
teret – nesvarene ostatke jučerašnjeg dana.
Olakšavši sebi na taj način, i slobodniji, unosio je u beležnicu izdatke, računao,
obračunavao i maštao. Zatim bi dugo ležao nepokretan, sa staklenim očima, koje su imale
boju vode i bile izbuljene i vlažne. U vodnjikavom polumraku sobe, osvetljenom odsjajem
vrelog dana iza zavesa, u njegovim očima su se kao u malim ogledalcima ogledali svi sjajni
predmeti: bele mrlje sunca u pukotinama prozora, zlatni pravougaonik zavesa, i ponavljali,
kao kaplja vode, cela soba sa tišinom divana i praznih stolica.
Za to vreme je dan iza zavese sve vatrenije šumeo zujanjem muva pobesnelih od
sunca. Prozor nije mogao da primi taj beli požar i zavese su malaksavale od jasnih talasanja.
Tada bi se izvlačio iz postelje i sedeo još neko vreme stenjući nesvesno. Njegovo telo od
trideset i nekoliko godina počinjalo je naginjati ka gojaznosti. U tom organizmu, u kome su
rasle naslage masti, izmučenom polnim preteranostima, ali još uvek punom bujnih sokova,
izgledalo je kao da sada lagano u toj tišini dozreva njegova buduća sudbina.
Dok je tako sedeo u besmislenoj vegetativnoj ukočenosti, sav pretvoren u kruženje, u
disanje, u duboko pulsiranje sokova, u dnu njegovog tela, znojavog i pokrivenog maljama na
raznim mestima, rasla je neka nevidljiva, neformulisana budućnost, kao strašna izraslina, koja
se fantastično širila do nepoznate dimenzije. Nije se je plašio, jer je osećao svoju istovetnost s
tim nevidljivim i ogromnim što je imalo da dođe, i rastao je zajedno sa njim bez protivljenja,
u čudnoj slozi, ukočen spokojnim užasom, prepoznavajući budućeg sebe u tim ogromnim
cvetovima, u tim fantastičnim naslagama koje su dozrevale pred njegovim unutrašnjim okom.
Jedno njegovo oko bi tada malo okrenulo unutra, kao da je odlazilo u neku drugu dimenziju.
Zatim bi se iz tih besmislenih omama, iz tih prokletih daljina ponovo vraćao k sebi i
sadašnjem trenutku, video je svoje noge na ćilimu, debele i nežne kao kod žene i lagano bi

28
vadio zlatna dugmeta iz manžeta košulje za dan. Zatim je odlazio u kuhinju i tamo u
hladovitom uglu nalazio vedro s vodom, kružić tihog, opreznog ogledala, koje je na njega
tamo čekalo – jedino živo i svesno biće u tom pustom stanu. Sipao bi u umivaonik vodu i
kožom probao njenu mlaku i ustajalu, sladunjavu mokrinu.
Dugo i brižljivo se oblačio, ne žureći se i praveći odmore između pojedinih
manipulacija.
Taj stan pust i zapušten, nije ga poznavao, taj nameštaj i zidovi pratili su ga nemom
kritikom.
Osećao se, ulazeći u njihovu tišinu, kao uljez u tom podvodnom, potopljenom
kraljevstvu, u kome je teklo drugo, posebno vreme.
Otvarajući sopstvene fioke, imao je osećaj da je lopov i nehotice je išao na prstima,
bojeći se da ne probudi bučan i suvišan odjek, koji je nestrpljivo čekao najlakši povod pa da
eksplodira.
A kad bi najzad, idući od ormana do ormana, našao komad po komad sve što mu je
trebalo i završavao oblačenje između tog nameštaja, koji ga je ćutke trpeo, sa odsutnim licem,
i najzad bio gotov, stojeći pred odlazak sa šeširom u ruci, osećao se zbunjen, što i u
poslednjem trenutku nije mogao naći reč koja bi prekinula to neprijateljsko ćutanje, i odlazio
bi prema vratima postiđen, lagano, spuštene glave – dok bi se za to vreme na suprotnu stranu
udaljavao bez žurbe – u dubinu ogledala – neko zauvek okrenut leđima – kroz pustu amfiladu
soba, koje nisu postojale.

29
 Cimetaste prodavnice
U periodu najkraćih, sanjivih, zimskih dana, opervažen s obe strane, od jutra i od
večeri, krznenim ivicama sumraka, dok se grad razgranavao sve dublje u lavirinte zimskih
noći s mukom dozivan od kratkog osvita k svesti na povratak – moj otac je već bio izgubljen,
prodat, zaklet drugoj sferi.
Njegovo lice i glava već su bili bujno i divlje zarasli u sedu kosu, koja je nepravilno
štrčala čupercima, čekinjama, dugim četkicama, koje su izbijale iz bradavica, iz obrva, iz
nozdrva – što je celoj njegovoj fizionomiji davalo izgled stare narogušene lisice.
Njegov njuh i sluh su se neizmerno zaoštravali i po njegovoj ćutljivoj igri i napetom
licu videlo se da je preko čula u stalnom kontaktu sa nevidljivim svetom tamnih zakutaka,
mišjih rupa, trošnih praznih prostora ispod poda i odžačkih kanala.
Svi šušnji, noćna pucketanja, tajni škripav život poda imali su u njemu nepogrešivog i
opreznog posmatrača, špijuna i zaverenika. To ga je u tolikoj meri apsorbovalo da je potpuno
uranjao u tu za nas nedostupnu sferu, o kojoj nije pokušavao da nas obaveštava.
Često je morao da pucka prstima i da se tiho smeje za sebe kad bi ti ispadi nevidljive
sfere postajali i suviše apsurdni; tada bi se očima sporazumevao sa našom mačkom, koja je,
takođe posvećena u taj svet, podizala svoje cinično, hladno, pegavo lice, žmirkajući od dosade
i ravnodušnosti kosim pukotinama očiju.
Dešavalo se za vreme ručka da je usred jela iznenada ostavljao nož i viljušku i sa
servijetom zavezanom pod grlom dizao se mačjim pokretom, na vrhovima prstiju se prikradao
vratima susedne prazne sobe i sa najvećom opreznošću zavirivao kroz ključaonicu. Zatim bi
se vraćao stolu, postiđen, sa zabrinutim osmehom, uz gunđanje i nejasna mrmljanja, koja su
se odnosila na unutrašnji monolog, u koji se bio udubio.
Da bismo ga malo razonodili i odvojili od bolesnih istraživanja, majka ga je odvlačila
u večernje šetnje, u koje je išao ćutke, bez otpora, ali i bez oduševljenja, rasejan i odsutan
duhom. Jednom smo čak otišli i u pozorište.
Opet smo se obreli u toj velikoj, rđavo osvetljenoj i prljavoj sali, punoj sanjivog
ljudskog žagora i haotičnog nereda. Ali kada smo se probili kroz ljudsku gužvu, pred nas je
izronila ogromna bledoplava zavesa, kao nebo nekog drugog firmamenta. Velike, naslikane
ružičaste maske, naduvenih obraza, gnjurile su se u ogromnom platnenom prostranstvu. To
veštačko nebo širilo se i teklo uzduž i popreko, nadolazeći ogromnim dahom patosa i velikih
gestova, atmosferom tog veštačkog i punog sjaja sveta, koji se tamo gradio, na hučnim
skelama scene. Drhtanje koje je teklo preko velikog lica toga neba, dah ogromnog platna, od
koga su rasle i oživljavale maske, odavao je iluzornost toga firmamenta, izazivao to drhtanje
stvarnosti, koje u metafizičkim trenucima osećamo kao treperenje tajne.
Maske su treptale crvenim obrvama, obojene usne su nešto bezglasno šaputale i ja sam
znao da će doći trenutak kada će napetost tajne dostići zenit i tada će nebo zavese zaista pući,
podići se i pokazati stvari nečuvene i zaslepljujuće.
Ali mi nije bilo dato da dočekam taj trenutak, jer je otac u međuvremenu počeo davati
izvesne znake uznemirenosti, počeo je da se hvata za džepove i najzad je izjavio da je
zaboravio novčanik s novcem i važnim dokumentima.
Posle kratkog savetovanja sa majkom, u kome je Adelino poštenje bilo podvrgnuto
žurnoj, opštoj oceni, predloženo mi je da krenem kući i potražim novčanik. Po majčinom
mišljenju do početka predstave je bilo još mnogo vremena i sa mojom hitrošću mogao sam se
još na vreme vratiti.
Izašao sam u zimsku noć, šarenu od nebeske iluminacije. Bila je to jedna od onih
svetlih noći, u kojima je zvezdani svod tako prostran i razgranat, kao da se raspao i podelio na

30
lavirint posebnih nebesa, dovoljnih da snabdeju ceo mesec zimskih noći i svojim srebrnim i
šarenim zvonima pokriju sve njihove noćne pojave, doživljaje, avanture i karnevale.
Neoprostiva je lakomislenost po takvoj noći slati mladog dečaka u važnoj i hitnoj
misiji, jer se u njenom polusvetlu umnožavaju, prepliću i jedna sa drugom izmenjuju ulice.
Otvaraju se u dubini grada, da tako kažem, dvostruke ulice, ulice dvojnici; ulice lažne i
varljive. Opčarana i zavedena mašta stvara varljive planove grada, tobož odavno znane i
poznate, u kojima te ulice imaju svoje mesto i ime, a noć u svojoj neiscrpnoj plodnosti nema
ništa bolje da radi nego da pruža sve novije i novije nestvarne konfiguracije. Ta kušanja
zimske noći počinju obično nevino od želje da se skrati put, da se krene neobičnim ili bržim
prelazom. Javljaju se privlačne kombinacije da se vijugavi put preseče nekom nepoznatom
poprečnom ulicom. Ali ovoga puta je bilo počelo drukčije.
Prešavši nekoliko koraka, primetio sam da sam bez kaputa. Hteo sam da se vratim, ali
mi se posle jednog trenutka to učinilo kao nepotreban gubitak vremena, jer noć uopšte nije
bila hladna, naprotiv – prošarana žilama čudne toplote, dahom nekog lažnog proleća. Sneg se
bio zgrčio u bele jaganjce, u nevino i slatko runo, koje je mirisalo na ljubičice. Na takve iste
jaganjce bilo se raspustilo i nebo, među kojima se mesec delio na dva i tri dela, pokazujući u
tom umnožavanju sve faze i položaje.
Nebo je toga dana ogoljavalo svoju konstrukciju kao u mnogim anatomskim
preparatima, pokazujući spirale i slojeve svetla, preseke bledozelenih stena noći, plazmu
prostranstva, tkivo noćnih maštanja.
U takvu noć nije moguće ići ni Podvalem, niti ijednom drugom tamnom ulicom, koje
su naličje, u neku ruku postave četiri linije trga, i ne setiti se da u to kasno vreme bivaju
ponekad još otvorene neke od ovih neobičnih i toliko privlačnih prodavnica, na koje se
zaboravlja u obične dane. Zovem ih cimetastim prodavnicama zbog rezbarija tamne boje
kojima su postavljene.
Te prave plemenite trgovine, otvorene do pozne noći, uvek su bile predmet mojih
vrelih maštanja.
Njihove slabo osvetljene, tamne i svečane unutrašnjosti mirisale su dubokim mirisom
boja, lakova, aromom dalekih zemalja i retkih materijala. Mogao si tamo naći bengalske vatre,
čarobne kutije, marke davno propalih zemalja, kineske sličice za preslikavanje, indigo,
kalofonijum iz Malabara, jaja egzotičnih insekata, papagaja, tukana, žive salamandre i aždaje,
koren Mandragore, nirnberške mehanizme, homunkuluse u saksijama, mikroskope i doglede,
a pre svega retke i neobične knjige, stare folijante pune čudnih crteža i zaprepašćujućih priča.
Pamtim te stare trgovce pune dostojanstva, koji su služili klijenta spuštenih očiju, u
diskretnom ćutanju, i bili puni mudrosti i razumevanja za njihove najtajnije želje. Ali, pre
svega, tamo je bila jedna knjižara u kojoj sam jednom razgledao retke i zabranjene knjige,
publikacije tajnih klubova, koje su skidale veo sa mučnih i opojnih tajni.
Tako retko mi se pružala prilika da obilazim te trgovine – a sem toga, sa malom, ali
dovoljnom sumom novca u džepu. Nije se mogla propustiti ta prilika i pored važnosti misije
poverene našoj brizi.
Po mom računu trebalo je krenuti bočnom ulicom, proći dve ili tri poprečne, da bi se
stiglo u ulicu noćnih radnji. To me je udaljavalo od cilja, ali se zakašnjenje moglo
nadoknaditi, vraćajući se putem preko Solnih Župa.
Želja da posetim cimetaste prodavnice dala mi je krila, skrenuo sam u poznatu mi
ulicu i više sam leteo nego išao, pazeći da ne pogrešim put. Tako sam već bio prešao treću ili
četvrtu poprečnu ulicu, a željena ulica se nikako nije pojavljivala. Povrh svega, čak ni
konfiguracija ulica nije odgovarala očekivanoj slici. Od radnji ni traga. Išao sam ulicom u
kojoj kuće nigde nisu imale ulaznu kapiju nego samo dobro zatvorene prozore, slepe od
mesečevog sjaja. S druge strane tih kuća mora da se pruža prava ulica, iz koje se može ući u te
kuće – mislio sam u sebi. Uznemireno sam ubrzavao korak, mireći se u sebi s tim da neću

31
moći posetiti radnje. Samo da što pre odavde izađem u poznate delove grada. Približavao sam
se kraju ulice, pun nespokojstva, gde će me izvesti. Izišao sam na širok, vrlo dug i prav drum
sa retkim kućama. Odmah me je zapahnuo dah širokog prostranstva, kraj druma ili u dubini
vrtova stajale su šarolike vile, ukrašene bogataške zgrade. U razmacima između njih videli su
se parkovi i zidovi vrtova. Slika je izdaleka podsećala na Lišnjansku ulicu u njenim donjim i
retko posećivanim delovima. Mesečeva svetlost, rasturena u hiljade jaganjaca, u srebrnim
ljuskama po nebu, bila je bleda i svetla kao po danu – samo su se parkovi i vrtovi crneli u tom
srebrnom predelu.
Zagledavši pažljivo u jednu zgradu, uverio sam se da imam pred sobom stražnju i
nikada viđenu stranu gimnazijske zgrade. Upravo sam prilazio kapiji, koja je na moje čuđenje
bila otvorena, trem je bio osvetljen. Ušao sam i našao se na crvenom ćilimu hodnika. Nadao
sam se da ću se neprimećen prokrasti kroz zgradu i izaći na prednju kapiju, u velikoj meri
skraćujući sebi put.
Setio sam se da tako kasno mora da se u sobi Arendta održava neko od neobaveznih
predavanja koja on drži kasno u noć, a na koja smo se skupljali zimi, izgarajući od plemenitog
oduševljenja za vežbanje crtanja kojim nas je nadahnuo taj sjajni nastavnik.
Mala gomilica vrednih skoro je nestajala u velikoj tamnoj sali na čijim su zidovima
rasle i lomile se senke naših glava, koje su bacale dve male sveće što su gorele u grlićima
boca.
Istinu govoreći, nismo mnogo crtali za vreme tih časova, a ni profesor nije postavljao
suviše stroge zahteve. Neki su donosili od kuće jastuke i legali po klupama da malo
prodremaju. Samo su najvredniji crtali kraj same sveće, u zlatnom krugu njenog sjaja.
Obično smo dugo čekali na profesorov dolazak, dosađujući se sanjivim razgovorima.
Najzad su se otvarala vrata njegove sobe i on je ulazio – mali, s lepom bradom, pun
ezoteričnih osmeha, diskretnih prećutkivanja i mirisa tajanstvenosti. Brzo je zatvarao za
sobom vrata kabineta, kroz koja se u trenutku otvaranja iza njega tiskala gomila gipsanih
senki, klasičnih fragmenata, bolnih Niobida, Danaida i Tantalida, ceo tužni i jalovi Olimp,
koji je već godinama venuo u tom gipsanom muzeju. Sumrak te sobe je bio mutan i po danu i
sanjivo se prelivao od gipsanih maštanja, praznih pogleda, bledih ovala i zamišljenosti koje su
odlazile u ništavilo. Često smo voleli da prisluškujemo pod vratima – tišinu, punu uzdaha i
šapata toga krša što se krunio u paučini, toga sumraka bogova što se raspadao u dosadi i
monotoniji.
Profesor se svečano šećkao, pun dostojanstvenosti, duž praznih klupa, u kojima smo
mi razbacani u malim grupama crtali nešto u sivom odsjaju zimske noći. Bilo je tiho i sanjivo.
Ponegde su se moje kolege nameštale za spavanje. Sveće su se lagano gasile u bocama.
Profesor se zadubljivao u duboku vitrinu, punu starih folijanata, staromodnih ilustracija,
gravira i knjiga. Sa tajanstvenim gestovima nam je pokazivao stare litografije večernjih
pejzaža, noćne gustiše, aleje zimskih parkova, koje su se crnele na belim putevima mesečine.
U sanjivim razgovorima nam je neprimetno prolazilo vreme jureći neravnomerno, kao da je
pravilo nekakve čvorove u prolaženju sati, gutajući ponekad prazne intervale trajanja.
Neprimetno, bez prelaska, nalazili smo našu gomilu već na povratnom putu na stazi špalira
beloj od snega, oivičenoj crnim, suvim gustišom žbunja. Išli smo duž te maljave ivice mraka,
češući se o medveđa krzna žbunja, koje je pucketalo pod našim nogama, kroz svetlu zimsku
noć bez meseca, u mlečni, lažni dan, kasno posle ponoći. Razbacana belina toga svetla, koja
se cedila iz snega, iz bledog vazduha, iz mlečnih prostranstava, bila je kao siva hartija gravire,
na kojoj su se dubokim crnilom ukrštale crtice i crteži gustog žbunja. Noć je sada kasno posle
ponoći ponavljala te serije nokturna noćnih gravira profesora Arendta, nastavljala njegovu
fantaziju.
U tom crnom čestaru parka, u maljavom runu žbunja, u masi lomljivih grančica
ponegde su se nalazila udubljenja, gnezda najdubljeg mekog mraka, puna nereda, tajnih

32
gestova, nepovezanog razgovora znacima. U tim gnezdima je bilo prijatno i toplo. Sedali smo
tamo na mlak, mek sneg u našim dlakavim kaputima, jedući lešnike kojih je bila puna ta
leskova česta te prolećne zime. Kroz žbunje su se ćutke provlačile kune, lasice i ihnevmoni,
krznaste zverčice na niskim nogama koje stalno njuškaju i čije krzno smrdi. Sumnjali smo da
je među njima bilo i primeraka školskog prirodnjačkog kabineta, koji su, iako bez utrobe i
olinjali, ove bele noći osećali u svojoj praznoj utrobi glas starog instinkta, glas parenja, i
vraćali se u matičnjak u kratki, varljivi život.
Ali fosforescencija prolećnog snega je postajala sve mutnija i gasila se, dolazila je crna
i gusta tama pred osvitom. Neki od nas bi zaspali u toplom snegu, drugi su u žbunju pipanjem
pokušavali da nađu vrata svojih kuća, pipajući su ulazili u tamne unutrašnjosti, u san roditelja
i braće, u dalji tok hrkanja, koje su sustizali na svojim zakasnelim putevima.
Te noćne seanse su bile za mene pune tajanstvene čari, ni sada nisam mogao da
propustim priliku da za trenutak ne zavirim u salu za crtanje, donoseći odluku da neću
dozvoliti da se tamo zadržim duže od jednog trenutka. Ali penjući se sporednim kedrovim
stepenicama, punim zvučnog odjeka, shvatio sam da se nalazim u tuđem, nikada viđenom
delu zgrade.
Ni najlakši šušanj nije tu prekidao svečanu tišinu. Hodnici su u tom krilu bili
prostraniji, zastrti plišanim ćilimom i puni elegancije. Prošavši kroz jedno takvo krilo, našao
sam se u još većem hodniku, ukrašenom raskoši dvorca. Jedan njegov zid je širokim
staklenim arkadama vodio u unutrašnjost stana. Odmah pred očima počinjala je duga anfilada
soba, koje su se pružale u dubinu i bile nameštene sa zaslepljujućom raskoši. Kroz špalir
svilenih tapeta, pozlaćenih ogledala, skupocenog nameštaja i kristalnih paukova pogled je
leteo u meku srž tih raskošnih unutrašnjosti, punih šarenog kovitlanja i treperavih arabesaka,
isprepletanih girlanda i zapupelih cvetova. Duboka tišina tih praznih salona bila je puna tajnih
pogleda, koje su ogledala predavala jedno drugom, i panike arabesaka, koje su visoko u
frizovima jurile duž zidova i gubile se u gipsanim ukrasima belih tavanica.
Sa divljenjem i poštovanjem stajao sam pred tom raskoši, počinjao sam verovati da me
je moja noćna eskapada neočekivano dovela u direktorovo krilo, pred njegov privatan stan.
Stajao sam prikovan radoznalošću, uznemirena srca, spreman da pobegnem na najmanji
šušanj. Kako bih mogao, uhvaćen, opravdati to moje noćno špijuniranje, moje drsko
njuškanje? U jednoj od dubokih somotskih fotelja mogla je, tiha i neprimećena, sedeti
direktorova ćerčica i iznenada podići pogled sa knjige na mene – crne, sibilske, spokojne oči,
čiji pogled niko od nas nije umeo da izdrži. Ali povući se sa pola puta, ne izvršivši preduzeti
plan, smatrao bih za kukavičluk. Uostalom, unaokolo u odajama punim raskoši, osvetljenim
prigušenim svetlom neodređenog vremena, vladala je duboka tišina. Kroz arkade hodnika
video sam na drugom kraju velikog salona velika, staklena vrata koja su vodila na terasu.
Unaokolo je bilo tako tiho da sam postao hrabriji. Nije mi izgledalo da bi bilo vezano sa
suviše velikim rizikom sići nekoliko stepenica što su vodile do nivoa sale, u nekoliko skokova
pretrčati preko velikog skupocenog ćilima i naći se na terasi sa koje sam se bez muke mogao
spustiti u dobro mi poznatu ulicu.
Učinio sam tako. Stupivši na parket salona pod velike palme, koje su se iz vaza
uzdizale čak do arabesaka tavanice, primetio sam da se zapravo već nalazim na neutralnom
terenu, jer salon uopšte nije imao prednjeg zida. Bila je to neka vrsta velike lože koja je sa
nekoliko stepenica bila povezana sa gradskim trgom. To je bio kao neki rukavac trga i neke
stvari su već stajale na pločniku. Strčao sam sa nekoliko kamenih stepenica i ponovo sam se
našao na ulici.
Konstelacije su već bile okomito nad glavom, sve zvezde su prešle na drugu stranu, ali
mesec, utonuo u perine oblačaka koje je osvetljavao svojom nevidljivošću, izgledao je kao da
nad sobom još ima beskrajan put i, utonuo u svoje komplikovane nebeske poslove, nije mislio
na zoru.

33
 Na ulici se crnelo nekoliko fijakera istrošenih od vožnje i kloparavih kao bogalji,
dremljivi morski rakovi ili bubašvabe. Kočijaš se naže sa visokog sedišta. Imao je sitno,
crveno i dobrodušno lice. "Hoćemo li, gospodičiću?" zapitao je. Kola zadrhtaše svim
zglobovima u pregibima svoga mnogočlanog tela i krenuše na lakim obručima.
Ali ko se takve noći poverava ćudima neuračunljivog fijakeriste? Kroz kloparanje
paoka, lupu koša i krov nisam mogao da se sporazumem sa njim o cilju svoga puta. Na sve je
nemarno i popustljivo odmahivao glavom i pevušio za sebe vozeći okolnim putem u grad.
Pred jednom krčmom stajala je grupa fijakerista prijateljski mu mašući rukama.
Odgovorio im je nešto radosno, posle čega mi je, ne zadržavajući kola, bacio kajase na
kolena, sišao sa svog sedišta i priključio se gomili kolega. Konj, stari mudri fijakerski konj se
letimično osvrnuo i odjurio dalje ravnomernim fijakerskim kasom. Zapravo, taj konj je budio
poverenje – izgledao je pametniji od kočijaša. Ali ja nisam umeo da kočijašim – trebalo je
predati se njegovoj volji. Ušli smo u jednu ulicu predgrađa koja je sa obe strane imala vrtove.
Ti vrtovi su lagano prelazili, što smo dalje išli, u parkove sa velikim drvećem a ovi u šume.
Nikada neću zaboraviti tu sjajnu vožnju po najsvetlijoj zimskoj noći. Šarena nebeska
mapa se pretvarala u beskrajnu, ogromnu poluloptu, na kojoj su se dizala fantastična kopna,
okeani i mora išarana linijama zvezdanih virova i tokova, sjajnim linijama nebeske geografije.
Vazduh je postao lak za disanje kao srebrna gaza. Mirisale su ljubičice. Ispod snega, vunenog
kao beli astragan, pomaljali su se drhtavi ljutići, sa iskrom mesečevog svetla u finoj čašici.
Cela šuma je izgledala kao da je osvetljena hiljadama svetala, zvezdama, koje je obilno ronio
decembarski firmament. Vazduh je disao nekim tajnim prolećem, neiskazivom čistoćom
snega i ljubičica. Izišli smo na brdovit teren. Linije uzvišica, dlakave golim šibljikama drveća,
dizale su se u nebo kao blagi uzdasi. Na tim srećnim padinama ugledao sam čitave grupe
putnika, koji su po mahovini i travi skupljali opale i od snega mokre zvezde. Put je postao
strm, konj se klizao i s mukom vukao kola, koja su drhtala svim pregibima. Bio sam srećan.
Moje grudi su udisale to blago proleće vazduha, svežinu zvezda i snega. Pred konjskim
prsima se skupljao bedem bele snežne pene, sve viši i viši. Konj se s mukom probijao kroz
njegovu čistu i svežu masu. Najzad je stao. Izašao sam iz fijakera. Disao je teško, spuštene
glave. Pritisnuo sam njegovu glavu na svoje grudi, u njegovim velikim crnim očima su sijale
suze. Tada sam na njegovom trbuhu ugledao okruglu crnu ranu. "Zašto mi nisi rekao?"
šapnuo sam sa suzama. – "Dragi moj, to zbog tebe", rekao je i postao vrlo mali, kao drveni
konjić. Ostavio sam ga. Osećao sam se čudnovato lak i srećan. Razmišljao sam, da li da
čekam na mali lokalni voz, koji je tuda silazio, ili da se peške vratim u grad. Počeo sam
silaziti strmom serpentinom kroz šumu, u početku sam išao lakim, elastičnim korakom, a
zatim dobijajući u brzini prešao sam u ravnomerni srećan trk, koji se odmah promenio u
vožnju na smučkama. Mogao sam kako sam hteo regulisati brzinu, upravljati vožnjom uz
pomoć lakih okretaja tela.
U blizini grada sam usporio taj trijumfalni trk, menjajući ga u pristojan šetački korak.
Mesec je još uvek stajao visoko. Preobražavanja neba, metamorfoze njegovih mnogostrukih
svodova u konfiguracije sve veće umetničke lepote nisu imali kraja. Kao srebrni astrolabijum
nebo je te noći otvaralo čarobni mehanizam unutrašnjosti i u beskrajnim evolucijama
pokazivalo zlaćanu matematiku svojih točkova i zubaca.
Na trgu sam sretao ljude koji su šetali. Svi opčarani prizorom te noći, imali su lica
zabačena i srebrna od mađije neba. Briga za novčanik me je sasvim napustila. Otac, utonuo u
svoje osobenjaštvo, sigurno je već bio zaboravio na gubitak, o majci nisam mislio.
Takve noći, jedine u godini, dolaze srećne misli, nadahnuća, proročanski dodir prsta
božijeg. Pun ideja i inspiracija, hteo sam da pođem kući kad mi put preprečiše drugovi sa
knjigama pod pazuhom. Suviše rano su pošli u školu, probuđeni svetlošću te noći koja nije
htela da se svrši.

34
 U gomili smo pošli u šetnju strmom ulicom iz koje je dopirao miris ljubičica,
nesigurni da li se to još mađija noći srebri na snegu, ili je već počinjao osvit...

35
 Krokodilska ulica
Moj otac je u donjoj fioci svog dubokog pisaćeg stola čuvao stari i lepi plan našeg
grada.
Bio je to čitav tom pergamentskih listova in folio koji su, prvobitno spojeni
komadićima platna, činili ogromnu zidnu mapu u obliku panorame iz ptičje perspektive.
Obešena na zidu, zauzimala je prostor skoro cele sobe i otvarala daleki vidik na celu
dolinu Tismjenjice, koja se talasavo vijugala kao bledozlatna traka, na celo pojezerje široko
razlivenih močvara i ribnjaka, na naborano podgorje, koje se pružalo na jug, najpre retko,
zatim sve mnogobrojnijim lancima, šahovskom tablom okruglastih brda, sve manjih i sve
bleđih, što su se više udaljavali prema zlatastoj i dimljivoj magli horizonta. Iz te uvele daljine
periferije izranjao je grad i rastao prema gledaocu, najpre u još nediferenciranim
kompleksima, u zbijenim blokovima i masama domova, ispresecanim dubokim jarugama
ulica, da bi se još bliže izdvojio u pojedine zgrade, crtane sa oštrom izrazitošću prizora
posmatranih kroz dogled. Na tim bližim planovima graver je izvukao ceo zapleteni i raznoliki
haos ulica i ćorsokaka, oštru izrazitost opšivnica, arhitrava, arhivolta i pilistara, sjajnih u
kasnom i tamnom zlatu tmurnog popodneva, koje sve prelome i niše potapa u duboku sepiju
senke. Komađe i prizme te senke usecali su se kao komađe saća meda u klance ulica, potapali
u svojoj toploj, sočnoj masi ovde celu polovinu ulice, tamo otvor među kućama,
dramatizovali su i orkestrirali mračnom romantikom senki tu raznoliku arhitektonsku
polifoniju.
Na tom planu, izrađenom u baroknom stilu prospekata, okolina Krokodilske ulice
svetlela se belom prazninom, kojom se na geografskim kartama obično označavaju krajevi
oko polova, predeli neispitani i nesigurne egzistencije. Samo su linije nekoliko ulica bile tamo
ucrtane crnim potezima i snabdevene imenima ispisanim prostim, neukrašenim rukopisima, za
razliku od plemenite antikve ostalih natpisa. Očevidno da se kartograf protivio da prizna da taj
rejon pripada gradu i to izrazito tim posebnim i prezrivim postupkom.
Da bi se shvatila ta rezerva, moramo već sada obratiti pažnju na dvosmisleni i
sumnjivi karakter toga rejona, koji se toliko razlikovao od osnovnog tona celoga grada.
Bio je to industrijsko-trgovački distrikt sa jasno istaknutim karakterom trezvene
korisnosti. Duh vremena, mehanizam ekonomike, nisu poštedeli ni naš grad i pustili su
korenje na komadiću njegove periferije, gde se bio razvio u parazitski rejon.
Dok je u starom gradu još vladala noćna, skrivena trgovina, puna svečane
ceremonijalnosti, u tom novom delu grada odmah su se razvile savremene, trezvene forme
komercijalizma. Pseudoamerikanizam, nakalemljen na staro, istrošeno tle grada, ižđikljao je
ovde bujnom, ali praznom i bezbojnom vegetacijom jevtine, loše pretencioznosti. Tamo su se
videle jevtine, loše zidane zgrade sa karikaturalnim pročeljima, oblepljene čudovišnim
ukrasima od ispucalog gipsa. Stare, iskrivljene prigradske kućice brzo su dobile slupane
portale koji su, tek kad bismo ih malo izbliže pogledali, bivali demaskirani kao bedne
imitacije velegradskih uređaja. Oštećena, mutna i prljava okna, koja su u talasavim refleksima
lomila tamne odraze ulice, nerendisano drvo portala, siva atmosfera tih jalovih unutrašnjosti,
pokrivenih paučinom i kučinama prašine na visokim policama i duž oderanih zidova koji su
se rušili, udarali su tu na dućanima pečat divljeg Klondajka. Tako su se ređale jedna za
drugom radionice krojača, konfekcije, skladišta porculana, drogerije, berbernice. Njihova
siva, velika okna izloga nosila su kose ili polukružne natpise od pozlaćenih plastičnih slova
CONFISERIE, MANUCURE, KING OF ENGLAND.
Starosedeoci grada držali su se podalje od toga kraja, naseljenog ološem, prostim
narodom, kreaturama bez karaktera, bez gustine, pravim moralnim ništarijama, tom jevtinom
varijantom čoveka koja se rađa u takvim efemernim sredinama. Ali u danima pada, u

36
časovima niskog iskušenja dešavalo se da ovaj ili onaj stanovnik grada poluslučajno zaluta u
taj sumnjivi deo grada. Ni najbolji nisu ponekad bili slobodni od iskušenja dobrovoljne
degradacije, nivelisanja granica i hijerarhije, kupanja u tom plitkom blatu zajednice, lake
intimnosti, prljavog mešanja. Taj deo grada je bio eldorado takvih moralnih dezertera, takvih
begunaca ispod zastave ličnog dostojanstva. Sve je tamo izgledalo podozrivo i dvosmisleno,
sve je pozivalo tajnim znakom, cinički artikulisanim gestom, jasnim migom – na nečiste nade,
sve je oslobađalo od okova nisku prirodu.
Malo ko je, ako nije bio unapred upoznat, primećivao čudnu osobenost tog dela grada:
nedostatak boja, kao da u tom jevtinom i u žurbi izraslom gradu nije bilo moguće dopustiti
sebi luksuz boja. Sve je tamo bilo sivo na jednobojnim fotografijama, kao u ilustrovanim
prospektima. Ta sličnost je prelazila granice obične metafore, jer ponekad, skitajući tim delom
grada, zaista se imao utisak da se prelistava neki prospekt, dosadne rubrike komercijalnih
oglasa, među koje su se ugnezdile parazitske, sumnjive anonse, tugaljive beleške, sumnjive
ilustracije; i ta skitanja su bila isto tako jalova i bez rezultata kao i uzbuđivanja fantazije,
gonjene preko stranica i stubaca pornografske štampe.
Ulazilo se nekom krojaču da bi se poručilo odelo – odelo jevtine elegancije, tako
karakteristične za taj deo grada. Lokal je bio velik i pust, vrlo visok i bezbojan. Ogromne
mnogospratne police dižu se jedna nad drugom u neodređenu visinu te hale. Spratovi praznih
polica odvode pogled uvis čak do tavanice koja može biti nebo – rđavo, bezbojno, oderano
nebo tog dela grada. Međutim, dalji magacini, što se vide kroz otvorena vrata, sve do tavanice
ispunjeni su kutijama i kartonima, koji se uzdižu u ogromnoj kartoteci, a ova se raspada u
visini, pod zamršenim nebom tavana u kubaturu praznine, u jalovu građu ništavila. Kroz
velike sive prozore, često išpartane kao tabaci kancelarijske hartije, ne ulazi svetlost, jer je
unutrašnjost radnje već ispunjena, kao vodom, indiferentnim sivim svetlom, koje ne baca
senku i ne akceptuje ništa. Odmah se javlja neki mladić, iznenađujuće uslužan, gibak i
neotporan, da zadovolji naše želje i obaspe nas jevtinom i lakom govorljivošću trgovačkog
pomoćnika. Ali dok, pričajući, razvija ogromne bale sukna, meri, gužva i ukrašava beskrajnu
traku materijala što protiče kroz njegove ruke, praveći od njegovih nabora nestvarne sakoe i
pantalone, cela ta manipulacija izgleda kao nešto nestvarno, privid, komedija, ironično
nabačena zavesa na pravi smisao stvari.
Trgovačke pomoćnice, vitke i crne, svaka sa nekom manom lepote (karakterističnom
za taj rejon škartirane robe) ulaze i izlaze, staju u vratima radnje, ispitujući očima da li ona
poznata stvar (poverena iskusnim rukama pomoćnika) dozreva do odgovarajuće tačke.
Pomoćnik se umiljava i prenemaže i ponekad čini utisak travestita. Dobijate želju da ga
uhvatite pod jedva ocrtanu bradu ili uštinete za bledi napuderisan obraz, kad sa značajnim
polupogledom skreće pažnju na zaštitni znak robe, znak sa providnom simbolikom.
Stvar izbora odela lagano silazi na dalji plan. Taj do efeminacije mek i pokvaren
mladić, pun razumevanja za najintimnije gestove klijenta, pokazuje sada pred njegovim očima
neobične zaštitne znakove, celu biblioteku zaštitnih znakova, kolekcionarski kabinet
rafiniranog skupljača. Tada se ispostavljalo da je konfekcijska radnja bila samo fasada iza
koje se krila antikvarnica, zbirka veoma dvosmislenih izdanja i privatnih knjiga. Uslužni
pomoćnik otvara dalja skladišta, ispunjena do tavanice knjigama, crtežima, fotografijama. Te
vinjete, ti crteži na stotine puta prelaze naša najsmelija maštanja. Takvih kulminacija
pokvarenosti, takvih dosetljivosti razvrata nikada nismo ni naslućivali.
Prodavačice u radnji se sve češće vrzmaju između knjiga, sive i papirnate, ali pune
pigmenta na pokvarenim licima, tamnog pigmenta crnki sjajne i masne crnine, koja pritajena
u očima, iznenada istrčava iz njih u cik-cak liniji sjajnog bubašvabinog trka. Ali i u spaljenom
rumenilu, u pikantnim piknjicama mladeža, u stidljivim znacima tamnih malja provirivala je
rasa spečene, crne krvi. Ta boja isuviše intenzivne snage, ta gusta i mirisna moka izgledala je
kao da prlja knjige, koje su one uzimale u maslinaste ruke, izgledalo je kao da ih njihovi

37
dodiri farbaju i ostavljaju u vazduhu tamnu kišu pega, trag duvana, kao puhara sa
uzbuđujućim, životinjskim mirisom. Za to vreme je opšta raskalašnost sve više odbacivala sve
kočnice spoljašnje forme. Pomoćnik je, iscrpavši svoju nametljivu aktivnost, lagano prelazio
na žensku pasivnost. Sada leži na jednom od mnogobrojnih otomana, ponameštanih između
rejona knjiga, u svilenoj pidžami, koja otkriva ženski dekolte. Devojke pokazuju jedna pred
drugom figure i pozicije crteža sa naslovnih strana, druge već počinje obuzimati san na
provizornim krevetima. Pritisak na klijenta popušta. Puštaju ga iz kruga nametljivog
interesovanja, ostavljaju ga samom sebi. Pomoćnice, zauzete razgovorom, ne obraćaju više
pažnju na njega. Okrenute leđima ili postrance prema njemu, zastaju u arogantnom
kontrapostu, stupaju s noge na nogu, igrajući koketno sa obućom, izvode odozgo nadole po
vitkom telu zmijsku igru udova, napadajući njom iza svoje nemarne neodgovornosti
uzbuđenog posmatrača, koga su ignorisale. Tako su se povlačile, proračunato ulazile sve
dublje, ostavljajući slobodan prostor za aktivnost gosta. Iskoristimo taj trenutak nepažnje da
izbegnemo nepredviđene posledice te nevine posete i da izađemo na ulicu.
Niko nas ne zadržava. Kroz hodnike knjiga između dugih polica časopisa i štampanih
spisa izlazimo iz radnje i evo nalazimo se na onom mestu Krokodilske ulice gde se sa njene
uzdignute tačke vidi skoro cela dužina tog širokog puta sve do dalekih, nezavršenih zgrada
železničke stanice. To je sivi dan, kao uvek u toj okolini, i ceo dekor na trenutke izgleda kao
fotografija iz ilustrovanih novina, tako su sive, vulgarne kuće, ljudi i fijakeri. Ta stvarnost je
tanka kao hartija i svim pukotinama odaje svoju imitativnost. Na trenutak se ima utisak da se
samo na malom komadiću pred nama sve primerno slaže u tu istaknutu sliku velegradskog
bulevara, dok se po stranama raspušta i oslobađa ta improvizovana maskarada i, nesposobna
da izdrži u svojoj ulozi, raspada se sa nama u gips i kučine, u skladište stareži nekog
ogromnog pustog pozorišta. Napetost poze, neprirodna ozbiljnost maski, ironičan patos
podrhtava na toj kožici. Ali daleko smo od želje da demaskiramo prizor. Uprkos boljem
znanju osećamo se uvučeni u jevtinu draž rejona. Uostalom, slici grada ne nedostaje ni
izvesnih osobina autoparodije. Nizovi malih, parternih prigradskih kućica smenjuju se sa
mnogostranim zgradama koje su, sagrađene kao od kartona, konglomerati firmi, slepih
kancelarijskih prozora, staklastosivih izloga, reklama i brojeva. U podnožju kuća teče reka
naroda. Ulica je široka kao velegradski bulevar, ali je kolovoz, kao seoski trgovi, načinjen od
nabijene gline, pun rupčaga, kaljuga i trave. Ulični saobraćaj ovog rejona služi za poređenje u
ovom gradu, stanovnici govore o njemu sa ponosom i značajnim sjajem u oku. Ta siva gomila
bez ikakve individualnosti je suviše obuzeta svojom ulogom i puna vrednoće u pokazivanju
velegradskog izgleda. Međutim, i pored zauzetosti i poslovnosti, ima se utisak smušenog,
monotonog, besciljnog lutanja, nekog sanjivog kola marioneta. Atmosfera čudne sitničavosti
prožima celu tu sceneriju. Gomila teče monotono i, čudna stvar, kao da je nejasno vidite,
prilike protiču u zamršenoj blagoj gužvi, ne dostižući do potpune jasnosti. Samo ponekad iz
tog žagora mnogih glasova ulovite neki tamni, živi pogled, neki crni polucilinder duboko
nabijen na glavu, neku polovinu lica rascepljenu osmehom, sa ustima koja su upravo nešto
rekla, neku nogu ispruženu u koraku i tako ukočenu zauvek.
Osobenosti ovog dela grada su fijakeri bez kočijaša, koji sami jure po ulicama. Ne da
tu nema fijakerista, nego smešani sa gomilom i zauzeti hiljadama poslova, ne vode brigu o
svojim fijakerima. U tom rejonu maske i praznog gesta ne pridaje se suviše velika važnost
tačnom cilju vožnje i putnice se poveravaju fijakerima sa lakomislenošću kojom se sve ovde
odlikuje. Često se mogu videti na opasnim okukama, jako nagnuti iz slomljenog koša, kako sa
uzdama u rukama sa naporom izvode teški manevar obilaženja.
U tom delu grada postoje, takođe, i tramvaji. Ambicija gradskih većnika slavi tu najveći
trijumf. Ali žalosno je videti ta kola, načinjena od papier mâché-a, sa zidovima iskrivljenim
od dugogodišnje upotrebe. Često im potpuno nedostaje prednji zid tako da se u prolazu mogu

38
videti putnici kako ukočeno sede i drže se sa velikim dostojanstvom. Te tramvaje guraju
gradski nosači. Ali najčudnija stvar je železnički saobraćaj na Krokodilskoj ulici.
Ponekad, u neodređeno vreme dana, negde pred kraj nedelje, može se primetiti gomila
ljudi koja na okuci čeka na voz. Čovek nikad nije siguran da li će doći i gde će stati, i često se
događa da ljudi staju na dva razna mesta, ne mogući da usklade svoje poglede o stanici. Dugo
čekaju i stoje u crnoj ćutljivoj gomili duž jedva vidljivih tračnica koloseka, s licima u profilu,
kao niz bledih maski od hartije, isečenih u fantastičnu liniju zagledanosti. Najzad voz
iznenada stiže, već je ušao iz bočne uličice, odakle je očekivan, nizak kao zmija, minijaturan,
sa malom dahtavom, snažnom lokomotivom. Ušao je u taj crni špalir i ulica postaje tamna od
tog niza vagona što seju ugljenu prašinu. Tamno stenjanje lokomotive i dah čudne ozbiljnosti,
pune tuge, prigušivana žurba i nervoza za trenutak pretvaraju ulicu u halu železničke stanice u
zimskom sumraku koji se brzo spušta.
Nesreća našeg grada je ažiotaža i preprodaja železničkih karata.
U poslednjem trenutku, kad voz već stoji na stanici, u nervoznoj žurbi vode se
pregovori sa potkupljivim železničkim službenicima. Pre no što se ti pregovori završe, voz
polazi praćen razočaranom gomilom koja se lagano kreće. Ova ga ispraća daleko da bi se
najzad rasturila.
Ulica je za trenutak zagušena tom improvizovanom stanicom, punom sumraka i daha
dalekih puteva – ponovo postaje svetla, širi se i kroz svoje korito ponovo propušta bezbrižnu
monotonu gomilu šetača, koja putuje usred žagora duž izloga prodavnica, duž tih prljavih,
sivih kvadrata, punih jevtine robe, velikih voštanih manekena i frizerskih lutaka.
Izazivački obučene, u dugim čipkanim haljinama prolaze prostitutke. Uostalom, to su
možda žene frizera ili kafanskih kapelmajstora. Idu grabljivim, lakim korakom i u rđavim,
pokvarenim licima imaju malu manu koja ih precrtava: gledaju iskosa crnim, kosim pogledom
ili imaju pocepana usta, ili im nedostaje vršak nosa.
Stanovnici grada su ponosni na taj zadah pokvarenosti, kojim odiše Krokodilska ulica.
Nemamo potrebe da išta sebi uskraćujemo – misle ponosno – možemo sebi da dozvolimo i
pravi velegradski razvrat. Oni tvrde da je svaka žena u ovom delu grada kokota. I zaista
dovoljno je obratiti pažnju na neku – i odmah se susreće taj lepljivi pogled, koji nas ledi
divnom sigurnošću. Čak i učenice nose tu na neki karakterističan način svoje mašnice, na
osobeni način gaze vitkim nogama i imaju tu nečistu manu u pogledu, u kojoj leži
preformirana buduća pokvarenost.
Pa ipak – ipak treba li da otkrijemo poslednju tajnu tog dela grada, brižljivo prikrivenu
tajnu Krokodilske ulice?
Nekoliko puta u toku našeg izveštaja stavljali smo izvesne znakove, opomene, na fini
način davali smo izraza našim ogradama. Pažljivi čitalac neće biti nepripremljen na ovaj
poslednji obrt stvari. Govorili smo o podražavajućem, nestvarnom karakteru tog dela grada,
ali te reči imaju i suviše krajnje i odlučno značenje, da bi označile polovičan i neodređen
karakter njegove stvarnosti.
Naš jezik ne poseduje izraze, koji bi na neki način dozirali stepen realnosti, definisali
njenu gipkost. Recimo bez ograda: fatalnost tog dela grada je što se u njemu ništa ne izvršava,
ništa ne dostiže svoj definitivni oblik, svi započeti pokreti zastaju u vazduhu, svi gestovi se
iscrpljuju pre vremena i ne mogu da pređu izvesnu mrtvu tačku. Mogli smo već primetiti
veliku bujnost i rasipništvo – u namerama, u projektima, u anticipacijama, kojim se odlikuje
taj deo grada. Ceo on nije ništa drugo do fermentacija želja, prerano ižđikala i zato nemoćna i
prazna. U atmosferi preterane lakoće ovde klija svaka i najsitnija željica, prolazna napetost se
diže i raste u praznu, naduvenu izraslinu, šiba siva i laka vegetacija mekog korova, bezbojnih,
dlakavih bulki, sazdana od nemerljivog tkiva priviđenja i hašiša. Nad celim delom grada diže
se lenji i raskalašni fluid greha i kuće, radnje, ljudi ponekad izgledaju kao drhtavica na
njegovom grozničavom telu, naježena koža na njenim febrilnim maštanjima. Nigde kao ovde

39
se ne osećamo toliko ugroženi mogućnostima, potreseni bliskošću ispunjenja, pobledeli i
nemoćni od divne preplašenosti ostvarenja. Ali na tome se i završava.
Prekoračivši izvesnu tačku napetosti plima se zadržava i povlači, atmosfera se gasi i
precvetava, mogućnosti venu i raspadaju se u ništa, pobesnele sive bulke ekscitacije rasipaju
se u pepeo.
Večito ćemo žaliti što smo onda za trenutak izašli iz konfekcijske radnje podozrivog
vladanja. Više nikada se nećemo vratiti u nju. Lutaćemo od firme do firme i grešiti stotinama
puta. Obići ćemo desetine radnji, naići ćemo na sasvim slične, putovaćemo kroz špalire
knjiga, prevrtati časopise i knjige, dugo i zamršeno konferisati sa pomoćnicima sa preterano
mnogo pigmenta i pokvarene lepote, koji neće biti u stanju da shvate naše želje.
Zaplitaćemo se u nesporazume, dok se sva naša grozničavost i uzbuđenje ne izgube u
nepotrebnom naporu, u naprazno izgubljenoj jurnjavi.
Naše nade su bile nesporazum, dvosmisleni izgled lokala i posluge – maska,
konfekcija je bila prava konfekcija, a trgovački pomoćnik nije imao nikakvih skrivenih
namera. Ženski svet Krokodilske ulice odlikuje se sasvim osrednjom pokvarenošću,
prigušenom debelim slojevima moralnih predrasuda i banalne osrednjosti. Tom gradu
jevtinog ljudskog materijala takođe nedostaje bujni instinkt, nedostaju neobične i mračne
strasti.
Krokodilska ulica je bila koncesija našeg grada na račun savremenosti velegradske
pokvarenosti. Očevidno, nismo bili kadri nizašta drugo do za papirno podražavanje, za
fotomontažu sastavljenu od isečaka starih, prošlogodišnjih novina.

40
 Bubašvabe
Bilo je to za vreme sivih dana koji su došli posle sjajnog šarenila genijalne epohe
moga oca. Bile su to duge nedelje depresije, teške nedelje bez nade i praznika, pod
zatvorenim nebom i osiromašenim pejzažom. Oca tad već nije bilo. Gornje sobe su bile
pospremljene i iznajmljene jednoj telefonistkinji. Od celokupnog ptičjeg domaćinstva ostao
nam je jedan jedini primerak, ispunjeni kondor, koji je stajao na polici u salonu. U hladnom
polumraku spuštenih zavesa stajao je tamo, kao za života, na jednoj nozi, u pozi budističkog
mudraca, a njegovo gorko, sasušeno, asketsko lice bilo je skamenjeno u izraz krajnje
ravnodušnosti i abnegacije. Oči su mu ispale, a kroz isplakane, suzne očne duplje prosipala se
piljevina. Samo su rožnate egipatske izrasline na snažnom golom kljunu, i na goloj šiji,
izrasline i žlezde bledoplave boje davale toj staračkoj glavi nešto dostojanstveno, hijeratično.
Njegovu perjanu rizu su već na mnogim mestima izgrizli moljci. Gubio je meko, sivo
perje, koje je Adela jednom nedeljno čistila zajedno sa bezimenom prašinom sobe. Na
olinjalim mestima se videlo grubo platno za džakove, iz koga su virile kučine. Potajno mi je
bilo žao što je majka sa takvom lakoćom prešla na dnevni red posle gubitka oca. Nikada ga
nije volela – mislio sam – a pošto otac nije ukorenjen u srcu ni jedne žene, nije zato mogao
urasti ni u kakvu realnost pa je večito lebdeo na periferiji života, u polurealnim regionima, na
ivicama stvarnosti. Nije bio zaslužio čak ni poštenu građansku smrt – mislio sam – sve je kod
njega moralo biti čudno i sumnjivo. Odlučio sam da u pogodnom trenutku iznenadim majku
otvorenim razgovorom. Toga dana (bio je to teški zimski dan i od jutra je već sipilo meko
paperje sumraka) majka je imala migrenu i ležala sama na sofi u salonu.
U toj retko posećivanoj, svečanoj sobi od vremena očevog nestanka vladao je uzorni
poredak, koji je Adela održavala voskom i četkom. Nameštaj je bio pokriven navlakama; sve
stvari su bile podređene gvozdenoj disciplini koju je Adela uvela u toj sobi. Samo se buket
paunovog perja, koje je stajalo u vazi na komodi, nije mogao držati u stezi. To je bio element
svojevoljan, opasan, neuhvatljive revolucionarnosti, kao bučni razred gimnazijalki, pred
očima pun pobožnosti, a iza leđa razvratne samovolje. Te oči su po ceo dan svrdlale i bušile
rupe u zidovima, namigivale, gurale se, trepćući, s prstom na ustima, jedne preko drugih, pune
kikota i vragolija. Ispunjavale su sobu cvrkutom i šapatom, rasipale se kao leptiri oko lampe,
udarale šarenom gomilom u mutna, staračka ogledala odvikla od kretanja i veselosti,
zavirivale kroz ključaonice. Čak i u prisutnosti majke, koja je sa zavezanom glavom ležala na
sofi, nisu mogle da se uzdrže, namigivale su, davale međusobno znakove, govorile nemim,
šarenim alfabetom, punim tajnih značenja. Ljutio me je taj drski sporazum, ta treperava
zavera iza mojih leđa. S kolenima pritisnutim uz majčinu sofu, ispitujući sa dva prsta kao
rasejan, fini materijal njene domaće haljine, rekao sam kao uzgred: „Hteo sam već odavno da
te zapitam: je li istina da je to on?” Iako čak ni pogledom nisam pokazao na kondora, majka je
odmah pogodila. Veoma se zbunila i spustila oči. Namerno sam pustio da prođe jedan
trenutak, da bih malo uživao u njenoj zbunjenosti, posle čega sam sasvim mirno, savlađujući
gnev koji je rastao, upitao: „Kakav smisao onda imaju sve te spletke i laži, koje seješ
unaokolo o ocu?”
Ali njene crte, koje su se u prvom trenutku bile raspale u panici, počele su ponovo da
se sređuju. „Kakve laži?” upitala je žmirkajući očima, koje su bile prazne, nalivene
plavetnilom, bez beonjača. „Znam ih od Adele”, rekao sam, „ali mi je poznato da potiču od
tebe; hoću da znam istinu.”
Njena usta su lako podrhtavala, zenice, izbegavajući moj pogled, pobegoše u kut oka.
„Nisam lagala”, rekla je, a usta joj nabubriše i istovremeno postadoše mala. Osetio sam da
koketira sa mnom kao žena sa muškarcem. „Ono sa bubašvabama je istina – i sam se sećaš...”
Zbunio sam se. Doista, sećao sam se te invazije bubašvaba, te poplave crnih rojeva, koja je

41
ispunjavala noćnu tamu paučjom jurnjavom. Sve pukotine su bile pune brkova koji su se
mrdali, iz svake pukotine je naglo mogla izleteti bubašvaba, iz svake pukotine na podu mogla
je da sevne ta crna munja po podu. Ah, ti očevi krici od straha, skakanje sa stolice na stolicu
sa kratkim kopljem u rukama. Ne uzimajući ni jelo ni piće, sa pečatima groznice na licu, s
grčem gađenja oko usta, moj otac je bio potpuno podivljao. Jasno je bilo da tu napetost
nijedan organizam ne može dugo izdržati. Strašno gađenje je izmenilo njegovo lice u ukočenu
tragičnu masku, u kojoj su samo zenice, sakrivene pod donjim kapkom, vrebale ležeći, napete
kao tetive, u večnom podozrenju. S divljom vikom naglo bi skakao sa sedišta, kao bez očiju
jurio u ugao sobe i već dizao koplje, na kome je nataknuta ogromna bubašvaba očajnički
prebirala gužvom svojih nogu. Tada bi Adela došla u pomoć ocu bledom od užasa i
oduzimala mu koplje zajedno sa nabodenim trofejom, da bi ga utopila u čabrici. Već tada ne
bih međutim znao reći da li su mi te prizore usadila Adelina pričanja, ili sam sam bio njihov
svedok. Moj otac tada već nije imao one otporne snage, koja zdrave ljude brani od
opčinjenosti gađenja. Umesto da se odvoji od strašne atraktivne snage te potčinjenosti, moj
otac, predat na milost i nemilost ludilu, sve više se uplitao u nju. Žalosne posledice nisu
dozvolile da se dugo čeka na njih. Ubrzo su se pojavili prvi znaci podozrivosti, koji su nas
ispunili strahom i tugom. Očevo držanje se promenilo. Njegovo ludilo, euforija njegovog
uzbuđenja se ugasila. U pokretima i mimici počeli su se otkrivati znaci nečiste savesti. Počeo
je da nas izbegava. Po ceo dan se skrivao po uglovima, u ormanima, pod perinom. Često sam
ga viđao kako zamišljeno posmatra sopstvene ruke, ispituje konzistenciju kože, noktiju, na
kojima su počele da se pojavljuju crne pege, kao ljuske bubašvaba.
Danju se još opirao ostacima snage, borio se, ali je noću opčinjenost udarala na njega
snažnim jurišima. Kasno noću sam ga viđao u svetlosti sveće koja je stajala na podu. Moj otac
je ležao na zemlji nag, išaran crnim mrljama totema, iscrtan linijama rebara, fantastičnim
crtežom anatomije koja se skroz videla, ležao je četvoronoške, obuzet opčinjenošću averzije,
koja ga je uvlačila u dubinu svojih komplikovanih puteva. Moj otac se kretao mnogočlanim,
komplikovanim kretnjama čudnog rituala, u kome sam sa užasom prepoznao podražavanje
bubašvabjeg ceremonijala.
Od tog vremena smo se odrekli oca. Sličnost sa bubašvabama je svaki dan bila sve
veća – moj otac se pretvarao u bubašvabu.
Počeli smo da se navikavamo na to. Viđali smo ga sve ređe, po cele nedelje je nestajao
negde na svojim bubašvapskim putevima – prestali smo da ga razlikujemo, sasvim se
izjednačio sa tim crnim neobičnim plemenom. Ko je mogao reći da li još živi negde u nekoj
pukotini poda, da li je noću trčao kroz sobe, umešan u bubašvapske poslove, ili je možda bio
među onim mrtvim insektima, koje je Adela svako jutro nalazila izvrnute trbuhom nagore i
naježene nogama i sa gađenjem skupljala na đubrovnik i izbacivala?
– Pa ipak – rekao sam zbunjen – siguran sam da je taj kondor on. – Majka me pogleda
ispod trepavica: „Nemoj da se mučiš, dragi – već sam ti govorila da otac putuje po zemlji kao
akviziter – pa znaš da ponekad dolazi noću kući, da bi pre svanuća otputovao dalje.”

42
 Bura
Te duge i prazne zime tama je u našem gradu rodila ogromnim, stostrukim rodom.
Očevidno i suviše dugo nije čišćeno na tavanima i u ostavama stareži, gomilani su lonci na
loncima i tegle na teglama, dozvoljavano je da bez kraja rastu prazne baterije boca.
Tamo, u tim spoljnim, mnogogrednim šumama tavanica i krovova mrak je počeo da se
izrođava i divlje previre. Tamo su počeli ti crni sajmovi lonaca, ta brbljiva i prazna zborisanja,
ta mucava zveckanja boca, klokotanja balona i tegli, dok jedne noći falange lonaca i boca nisu
narasle pod prostranstvima pokrivenim šindrom i potekle na grad kao veliki zbijeni narod.
Tavani, izbačeni iz tavana, širili su se jedan iz drugog i izbijali u crnim špalirima, a
preko njihovih prostranih odjeka pretrčavale su kavalkade greda i balvana, lansade drvenih
jaraca, koji su se spuštali na jelova kolena da bi izašavši na slobodu napunili noćna
prostranstva galopom slemena i larmom rogova i pošava.
Tada su se izlile te crne reke, putovanja buradi i vrčeva, i tekle kroz noć. Njihove crne,
svetlucave, hučne gomile opsedale su grad. Po noćima je vrveo taj taman žagor posuđa i
navaljivao kao armije razbrbljanih riba, nezadrživa najezda larmadžija muzlica i buncavih
čabrica.
Tutnjeći danima, uzdizala su se vedra, bačve i vrčevi, njihale su se glinene kace
grnčara, stari šeširi i cilindri dendija su se pentrali jedni na druge, izdižući se u nebo
stubovima koji su se raspadali.
I svi su nezgrapno lupali kocima drvenih jezika, nevešto mleli u drvenim usnama
mucanje psovki i uvreda, huleći blatom preko cele noći, dok nisu dohulili i dopsovali svoje.
Primamljeni zvekom posuđa, koje je spletkarilo od ivice do ivice, najzad su išli karavani,
stigli moćni tabori vetra i stali iznad noći. Ogromni logor, crni pokretni amfiteatar, počeo je
da silazi u moćnim krugovima ka gradu. I mrak je eksplodirao ogromnom uzvitlanom burom
koja je besnela tri dana i tri noći...

***

– Danas nećeš ići u školu – rekla je ujutru majka – strašan je vetar napolju. – U sobi je
lebdeo fini veo dima koji je mirisao na smolu. Peć je zavijala i fijukala, kao da je u njoj bio
zatvoren ceo čopor pasa ili demona. Velika nakarada, naslikana na njenom velikom trbuhu,
krivila se obojenom grimasom i pokazivala svoje fantastično naduvene obraze.
Potrčao sam bos prema prozoru. Nebo je uzduž i popreko bilo izduvano vetrovima.
Srebrnasto belo i široko, bilo je iscrtano linijama sila, zategnutim toliko da je izgledalo da će
pući, strašnim brazdama, kao ohlađene žile cinka i olova. Podeljeno na energetična polja i
dršćući od napona, bilo je puno prikrivene dinamike. U njemu su se ocrtavali dijagrami bure,
koja je, sama nevidljiva i neuhvatljiva, punila pejzaž snagom.
Nije se videla. Poznavali su je po kućama, po krovovima, na koje je naletala kao
furija. Jedan za drugim tavani su izgledali kao da rastu i eksplodiraju ludilom, kad bi u njih
ulazila ta snaga.
Ogoljavala je trgove, ostavljala iza sebe na ulicama belu pustoš, čitave delove trga
čistila do trunčice. Tek ovde-onde savijao se pod njom i lepršao, držeći se ugla neke kuće,
usamljeni čovek. Izgledalo je kao da se ceo prostor trga ispupčava i sjaji praznom ćelom pod
njenim moćnim preletima.
Na nebu je vetar izduvavao hladne i mrtve boje, bakarne, žute i ljubičaste tragove,
daleke svodove i arkade svoga lavirinta. Krovovi su stajali pod tim nebesima crni i krivi, puni
nestrpljivosti i očekivanja. Oni u koje je bio ušao vetar, dizali su se u nadahnuću, prerastali
susedne kuće i prorokovali pod uskovitlanim nebom. Zatim su padali i gasili se, ne mogavši

43
duže da zadrže moćni dah, koji je leteo dalje i ispunjavao ceo prostor haosom i strahom. I
ponovo su se druge kuće dizale sa krikom, u grču vidovitosti i predskazivale.
Ogromne bukve oko crkve stajale su podignutih ruku, kao svedoci potresnih
proročanstava, i vikale, vikale.
Dalje, nad krovovima trga, video sam daleke vatrene zidove, nage najviše zidove
predgrađa. Penjali su se jedan na drugi i rasli, ukočeni od straha i zaprepašćeni. Daleki,
hladni, crveni odsjaj bojio ih je kasnim bojama.
Toga dana nismo ručali, jer se vatra u kuhinji vraćala u klubetima dima u odaju. U
sobama je bilo hladno i mirisalo je na vetar. Oko dva sata po podne u predgrađu je izbio požar
i naglo se počeo širiti. Majka i Adela su počele da pakuju posteljinu, krzna i dragocenosti.
Naišla je noć. Vetar je dobio u snazi i žestini, beskrajno je narastao i obuhvatao celo
prostranstvo. Sada već više nije posećivao kuće i krovove, ali je iznad zgrada podigao
višespratni, mnogokratni prostor, crni lavirint, koji je rastao u bezbrojnim spratovima. Iz tog
lavirinta je pucao čitavim galerijama soba, gromom podizao krila i drumove, s hukom valjao
duge anfilade, a zatim puštao da se sruše ti imaginarni spratovi, svodovi i kazamati i dizao se
još više, uobličavajući sam bezoblični kraj svojim nadahnućem.
Soba je lako podrhtavala, slike na zidovima su zvečale. Okna su se sjajila debelim
odbleskom lampe. Zavese na prozoru su visile naduvane i pune daha te burne noći. Setili smo
se da oca nismo videli od jutra. Rano ujutro smo pretpostavljali da mora da je otišao u radnju,
gde ga je iznenadila nepogoda, presecajući mu povratak.
– Ceo dan ništa nije jeo – jadikovala je majka. Stariji pomoćnik Teodor primio se da
krene u noć i buru, da bi mu odneo hranu. Moj brat se pridružio toj ekspediciji.
Uvijeni u velika medveđa krzna, stavili su u džepove pegle i avane, balast koji je imao
da spreči da ih vetar odnese.
Oprezno smo otvorili vrata koja su vodila u noć. Tek što su pomoćnik i moj brat sa
podignutim kaputima zakoračili jednom nogom u mrak, noć ih je progutala odmah na pragu
kuće. Vetar je u tren oka sprao trag njihovog izlaska. Kroz prozor se čak nije video ni fenjer
koji su bili uzeli sa sobom.
Progutavši ih, vetar se na trenutak smirio. Adela i majka su pokušavale da ponovo
raspale vatru u kuhinji. Šibice su se gasile, kroz vratašca su se vraćali pepeo i čađ. Stajali smo
pod vratima i osluškivali. U jadikovkama vetra su se mogli čuti svi glasovi, ubeđivanja,
dozivi i ćaskanja. Činilo nam se da čujemo dozivanje u pomoć oca zalutalog u buri, čas opet
da brat i Teodor bezbrižno ćaskaju pred vratima. Utisak je bio toliko varljiv da je Adela
otvorila vrata i zaista ugledala Teodora i mog brata, koji su s mukom izranjali iz vihora, u koji
su bili utonuli do pazuha.
Ušli su zadihani u trem zatvarajući s naporom vrata za sobom. Za trenutak su morali
da se oslone o ragastov, tako da je vetar snažno jurišao od kapije. Najzad su spustili zasun i
vetar je pojurio dalje.
Haotično su pričali o noći, o buri. Njihova krzna, natopljena vetrom, sada su mirisala
na vazduh. Žmirkali su očima na svetlu; njihove oči još pune noći cedile su tamu posle
svakog udara kapaka. Nisu mogli da dođu do radnje, izgubili su put i jedva su pogodili da se
vrate. Nisu mogli da prepoznaju grad, sve ulice kao da su bile ispremeštane.
Majka je sumnjala da lažu. U stvari, cela ta scena je odavala utisak kao da su tih četvrt
sata stajali u mraku pod prozorom, uopšte se ne udaljavajući. A možda zaista trg i grad nisu
postojali, a vetar i noć okruživali su našu kuću samo tamnim kulisama, punim zavijanja,
fijuka i jauka. Možda uopšte nisu postojala ta ogromna i tužna prostranstva, koja nam je vetar
sugerisao, možda uopšte nije bilo tih žalosnih lavirinata, tih drumova sa mnoštvom prozora i
hodnika, u koje je svirao vetar kao u dugačke crne flaute. Sve više se u nama učvršćivalo
ubeđenje da je cela ta bura bila noćna donkihoterija, koja je na uskom prostoru kulisa
podražavala tragične beskraje, kosmičko beskućništvo i samoću vetra.

44
 Sada su se sve češće otvarala vrata trema i puštala gosta uvijenog u kabanicu i šalove.
Zasopljeni sused ili poznanik se lagano ispetljavao iz marama, kaputa i zadihanim glasom
izbacivao iz sebe priče, haotične iskidane reči, koje su fantastično povećavale, lažno
preterivale beskraj noći. Svi smo sedeli u jasno osvetljenoj kuhinji. Iza kuhinjskog crnog
ognjišta, preko široke nadstrešnice dimnjaka nekoliko stepenica je vodilo do tavanskih vrata.
Na tim stepenicama je sedeo stariji pomoćnik Teodor i osluškivao kako tavan svira na
vetru. Čuo je kako se u prekidima vetra mehovi tavanskih rebara nabiru i krov malaksava i
opušta se kao ogromna pluća, koje je napustio dah, onda bi opet udisao vazduh, suprotstavljao
se palisadama slemena, rastao kao gotski svod, širio se šumom greda, punim stostrukog eha i
hučao kao kutija ogromnih basova. Ali posle smo zaboravljali na vetar, Adela je tucala cimet
u zvučnom avanu. Tetka Perazja nam je došla u posetu. Sitna, živahna i puna
preduzimljivosti, s čipkom crnog šala na glavi, počela se vrteti po kući pomažući Adeli. Adela
je očerupala petla. Tetka Perazja je pod dimovukom potpalila gužvu hartije i široki jezici vatre
leteli su od nje u crnu čeljust. Adela je, držeći ga za šiju, podigla petla iznad vatre da na
njemu opali ostatak perja. Petao iznenada zalupa krilima u vatri, zapeva i izgore. Tada se tetka
Perazja poče svađati, psovati i grditi. Tresući se od besa, pretila je rukama Adeli i majci.
Nisam shvatao šta hoće, a ona je padala u sve veći gnev i pretvorila se u buket gestikulacija i
psovki. Izgledalo je da će se u paroksizmu gneva razgestikulisati na delove, da će se raspasti,
podeliti, razbeći na sto paukova, razgranati na podu, u crni, treperav buket poludele
bubašvapske jurnjave. Mesto toga počela je naglo da se smanjuje, grči, i dalje razbarušena i
raspadajući se u psovkama. Iznenada se uputila, pogrbljena i mala, u ugao kuhinje, gde su
ležala drva za ogrev i, psujući i kašljući, počela je grozničavo da prebire zvučne cepanice dok
nije našla dve tanke, žute cepke. Zgrabila ih je rukama nemirnim od uzbuđenja, izmerila
prema nogama, posle čega se popela na njih, kao na štule, i počela da hoda na tim štakama,
lupajući po daskama, da trči tamo i amo duž kose linije poda, sve brže i brže, zatim je ustrčala
na jelovu klupu, hramljući na daskama koje su glasno odzvanjale, a odande na policu sa
tanjirima, zvučnu, drvenu policu koja je okružavala zidove kuhinje, istrčala po njoj,
balansirajući na štakama, da najzad negde u uglu, smanjujući se sve više, pocrni, sklupča se
kao uvela, spaljena hartija, sagori u komadić pepela, skruši u prah i ništa.
Svi smo stajali bespomoćni pred tom ludačkom furijom besa, koja je sama sebe mučila
i žderala. Sa žaljenjem smo posmatrali tužni tok toga paroksizma i sa izvesnim olakšanjem se
vratili našim poslovima kad je taj žalosni proces dostigao svoj prirodni kraj.
Adela je ponovo zazvonila avanom tucajući cimet, majka je nastavila prekinuti
razgovor, a pomoćnik Teodor, osluškujući tavanska proročanstva, pravio je smešne grimase,
visoko podizao obrve i smejao se za sebe.

45
 Noć velike sezone
Svi znaju da u nizu običnih, normalnih godina osobenjačko vreme rađa iz svoje utrobe
druge godine, neobične godine, godine-odrode, kojima – kao šesti, mali prst na ruci – izrasta
ponekad trinaesti, lažni mesec.
Govorimo lažni jer on retko kada dostiže pun razvoj. Kao kasno začeta deca, on
zaostaje uzrastom, mesec grbonja, izdanak napola uveo i pre verovatan nego stvaran.
Za to je kriva staračka neuzdržljivost leta, njegova raspusna i kasna životnost. Dešava
se ponekad da avgust prođe, a staro debelo stablo leta rađa i dalje po navici, pušta iz svoje
truleži te dane-divljake, dane-korov, jalove i idiotske, daje kao dodatak, zabadava, dane-
kočanje prazne i ne za jelo – dane bele, začuđene i nepotrebne.
Oni izrastaju, ispravni i nejednaki, nevaspitani i srasli međusobno, kao prsti nakazne
ruke, pupoljeći i složeni u šipak.
Drugi te dane upoređuju sa apokrifima, potajno umetnutim između poglavlja velike
knjige godine, sa palimpsestima, tajno unetim u njene stranice, ili sa onim belim neštampanim
stranicama, na kojima oči site načitane i pune sadržine mogu da krvare slikama i gube boje na
tim praznim stranicama, sve bleđe i bleđe, da bi se odmorile na njihovoj praznoći, pre no što
budu uvučene u novi lavirint događaja i poglavlja.
Ah taj stari, požuteli roman godine, ta velika knjiga, kalendara koji se raspada! Leži
tako ona zaboravljena negde u arhivama vremena, a njen sadržaj dalje raste između korica,
diže se neprestano od brbljivosti meseci, od brzoga samorodstva laži, od izmišljanja i
maštanja, koji se u njoj množe. Ah, i pišući ove naše priče, nižući te događaje o svom ocu na
iskorišćenoj margini njenog teksta, zar se ne predajem tajnoj nadi da će one jednoga dana
neprimetno urasti među žute listove te najveličanstvenije knjige u raspadanju, da će ući u
veliko šuštanje njenih stranica, koje će je progutati.
Ono o čemu ćemo ovde govoriti, dešavalo se u tom trinaestom, prekobrojnom i u neku
ruku lažnom mesecu te godine, na tih petnaestak listova velike hronike kalendara.
Jutra su tada bila čudnovato opora i sveža. Po umirenom i hladnijem tempu vremena, po
sasvim novom mirisu vazduha, po drukčijoj konzistenciji svetla videlo se da se ušlo u drugu
seriju dana, u novu okolinu Božje godine.
Glas je drhtao pod novim nebesima zvonko i sveže kao u još novom i praznom stanu,
punom mirisa, laka, boja, stvari početih i neisprobanih. S čudnim uzbuđenjem smo probali
novi odjek, radoznalo smo ga načinjali, kao u hladno i trezno jutro kolač uz kafu uoči puta.
Moj otac je ponovo sedeo u kancelariji iza prodavnice, u maloj, zasvođenoj odaji, kao
košnica podeljenoj u registrature sa mnogo komora koje su se bez kraja ljuštile slojevima
papira, pisama i faktura. Iz šuštanja hartije, iz njenog beskrajnog prevrtanja izrastala je
mrežasta i prazna egzistencija te sobe, iz neprestanog premeštanja svežnjeva obnavljala se u
vazduhu iz bezbrojnih zaglavlja firmi apoteoza u vidu fabričkog grada, viđenog iz ptičje
perspektive, naježenog dimnjacima koji su se pušili, opkoljenog redovima medalja i
okruženog izvijenim i uvrnutim i pompatičnim et i Comp.
Tamo je sedeo moj otac, kao u ptičarniku, na visokoj stolici, a golubarnici registratura
šuštali su svežnjevima hartije i sva gnezda i duplje bili su puni cvrkuta cifara.
Unutrašnjost velike prodavnice tamnela se i bogatila iz dana u dan zalihama sukna,
ševiota i rebrastog somota. Na tamnim policama tih ambara i ostava hladne filcane boje,
narastao je sto puta procent tamne, ustajale obojenosti stvari, množio se i zasićivao moćni
kapital jeseni. Tamo je rastao i tamneo taj kapital i sve više se širio na policama, kao na
galerijama nekog velikog pozorišta, dopunjujući se još i umnožavajući svakog jutra novim
tovarima robe, koju su u sanducima i balama zajedno sa jutarnjom hladnoćom stenjući unosili
na medveđim plećima bradati nosači u isparenjima jesenje svežine i votke. Pomoćnici su

46
istovarili te nove zalihe zasićujućih plavih boja i ispunjavali njima, brižljivo kitovali pukotine
i praznine visokih polica. Bio je to ogromni registar svakojakih boja jeseni, poređan u
slojevima, sortiran prema prelivima, koji se dizao odozdo nagore, kao po zvučnim
stepenicama, po gamama svih oktava boja. Počinjao je odozdo i plačno i nesmelo probao
altovske nijanse i polutonove, zatim bi prelazio na izbledeo pepeo daljine, na goblensko
plavetnilo i rastući uvis sve širim akordima, dostizao do tamnih plavih boja, do indiga dalekih
šuma i do pliša šumnih parkova, da bi posle toga preko svih okera, sangvina, riđih boja i
sepija ušao u šuštavu senku vrtova što venu i stigao do tamnog mirisa gljiva, do daha truleži u
dubinama jesenje noći i do gluve pratnje najtamnijih basova.
Moj otac je išao duž arsenala suknene jeseni i umirivao i stišavao te mase. Hteo je što
duže da održi u celini te rezerve magacioniranog šarenila. Bojao se da lomi, da za gotovinu
zamenjuje taj gvozdeni fond jeseni. Ali je znao, osećao da će doći vreme i da će jesenji vetar,
pustošni i topli vetar, dunuti iznad tih romana, a tada će oni popustiti i ništa neće biti u stanju
da zadrži njihov izliv, te potoke šarenila, kojim će jurnuti na ceo grad.
Dolazilo je vreme Velike sezone. Ulice su oživljavale. U šest sati po podne grad je
procvetavao groznicom, kuće su dobijale crvene pečate, a ljudi su išli oživljeni nekom
unutrašnjom vatrom, s očima koje su bleštale nekom svečanom, lepom i zlom groznicom.
U sporednim uličicama, tihim ćorsokacima, koji su se već pružali u večernji deo, grad je bio
pust. Samo su se deca igrala na prostorima pod balkonima, igrala se bez daha, bučno i
besmisleno. Prislanjali su male mehuriće na usta, da bi ih naduvali i naglo su drečeći
pocrveneli kao velike, klokotave, rasprsle izrasline ili narogušeni glupom petlovskom
maskom, crvenom i raspevanom, kao šarene jesenje fantastične i apsurdne maškare. Izgledalo
je da se tako naduvena i raspevana dižu u vazduh u dugim šarenim lancima i da će kao jesenja
jata ptica preletati preko grada – fantastične flote od hartije i jesenjeg lepog vremena. Ili su se
s vikom vozila na malim bučnim kolicima, koja su svirala šarenim kloparanjem točkova i
spuštala se niz ulicu sve do nisko razlivene, žute večernje rečice, gde su se raspadala u krš
kružića, točkića i štapića.
I dok su dečje igre postajale sve bučnije i zapletenije, crveni pečati grada su postajali
tamniji i procvetavali purpurom, iznenada je ceo svet počinjao da vene i crni i iz njega se brzo
izdvajao lebdeći sumrak, kojim su se zaražavale sve stvari. Izdajnički i otrovno se širila ta
zaraza sumraka unaokolo, išla je od stvari do stvari, a čega se dotakla, to je odmah gnjilo,
crnelo, raspadalo se u trulež. Ljudi su bežali od sumraka u tihoj panici i odjednom ih je stizala
ta guba, izbijala u tamnim ospama po čelu, ljudi su gubili lica, koja su otpadala u velikim,
bezobličnim pegama, i išli dalje, sad već bez crta, bez očiju, gubeći usput masku za maskom, i
sumrak je vrveo od tih napuštenih larvi, koje su se prosipale iza njihovog bekstva. Posle je sve
počinjalo da zarasta u crnu, trulu koru, koja se ljuštila u velikim komadima, bolesnim
krastama mraka. A kad se dole sve raspalo i pretvorilo u ništa u tom tihom haosu, u panici
brzog raspadanja, u visini se održavao i sve više rastao ćutljivi alarm sunčeva odsjaja, koji je
podrhtavao od cvrkuta miliona tihih zvoncadi, koja su nadolazila letom miliona nevidljivih
ševa koje su zajedno letele u jedan veliki srebrni beskraj. Posle toga bi naglo pala noć – velika
noć, koja je još rasla od udaraca vetra, koji su je širili. U njenom mnogostrukom lavirintu bila
su jasno izbušena gnezda: dućani – veliki, šareni fenjeri puni naslagane robe i tiske kupaca.
Kroz jasna okna tih fenjera mogao se pratiti haotični obred jesenjih kupovina, pun
osobenjačkog ceremonijala.
Ta velika, talasava jesenja noć, još veća usled senki, raširena vetrovima, krila je u
svojim naborima svetle džepove, kesice sa šarenim sitnicama, sa šarenom robom čokoladica,
keksa, šarenila kolonijalne robe. Ti kiosci i radnjice, slupane od kutija šećera, drečavo
tapetirane reklamama za čokoladu, pune sapuna, veselog bofla, zlatnih sitnica, staniola,
trubica, vafli i šarenih mentol bombona, bile su stanice lakomislenosti, čegrtaljke
bezbrižnosti, rasejane po urvinama ogromne, lavirintske, razgalamljene noći.

47
 Velike i tamne gomile su tekle po mraku u bučnom neredu, u struganju hiljadu nogu, u
žagoru hiljada usta – rojevito, zamršeno putovanje, koje se vuklo arterijama jesenjeg grada.
Tako je tekla ta reka, puna žagora, tamnih pogleda, lukavih migova, iskomadana razgovorom,
isečena ćaskanjem, velika mezgra spletaka, smeha i graje.
Izgledalo je kao da su u gomilama krenuli plodovi maka iz kojih se prosipao mak –
glave – čegrtaljke, ljudi – klepetuše.
Moj otac je išao nervozan i šaren od pečata, blistavih očiju, po jasno osvetljenom
dućanu i osluškivao.
Kroz okna izloga i portala dopirao je ovamo šum grada, prigušena graja gužve koja je
tekla. Nad tišinom radnje je jasno gorela lampa na gas, koja je visila sa velikog svoda, i
istiskivala i najmanji trag senke iz svih pukotina i skrovišta. Pusti, veliki pod je pucketao u
tišini i u tom svetlu broja uzduž i u širinu svoje sjajne kvadrate, šahovske ploče velikih tabli,
koje su u tišini međusobno razgovarale pucketanjem, odgovarale jedna drugoj čas ovde, čas
onde glasnim treskom. Zato su sukna ležala tiha, bez glasa, u svojoj filcanoj mekoći i za
očevim leđima izmenjivala poglede duž zidova, od ormana do ormana su menjala tihe znake
sporazumevanja. Otac je osluškivao. Njegovo uvo u toj noćnoj tišini kao da se izduživalo i
razgranjavalo kroz prozor: fantastični koral, crveni polip koji se leluja u mutnilu noći.
Osluškivao je i čuo. Sa sve većim nemirom je slušao daleku plimu gomila, koje su
nadolazile. Preplašeno se osvrtao po pustoj radnji. Tražio je pomoćnike. Ali ti tamni i riđi
anđeli su bili nekud odleteli. Ostao je samo on, u strahu pred gomilama, koje su ubrzo imale
da poplave tišinu radnje pljačkaškom bučnom gomilom i između sebe podele, izlicitiraju celu
tu bogatu jesen, godinama skupljanu u velikom tihom ambaru.
Gde su bili pomoćnici? Gde su bili ti lepi heruvimi koji su imali da brane tamne,
suknene šančeve? Otac je u svojoj bolesnoj mašti sumnjao da greše negde u unutrašnjosti
kuće sa kćerkama ljudi. Stojeći nepokretan i pun zabrinutosti, sa sjajnim očima u svetloj tišini
radnje, unutrašnjim sluhom je osećao šta se dešavalo u unutrašnjosti kuće, u zadnjim
komorama tog velikog šarenog fenjera. Kuća se otvarala pred njim, odaja za odajom, komora
za komorom, kao dom od karata, i on je video jurnjavu pomoćnika sa Adelom kroz sve puste i
jasno osvetljene sobe, stepenicama nadole, stepenicama nagore, dok im nije izmakla i upala u
svetlu kuhinju, gde se zabarikadirala kuhinjskim kredencem.
Tamo je stajala zadihana, sjajna i raspoložena, nasmejana, trepćući velikim
trepavicama. Pomoćnici su se kikotali, čučeći pred vratima. Kuhinjski prozor je bio otvoren u
veliku, crnu noć, punu snova i haosa. Crna otvorena okna gorela su odsjajem daleke
iluminacije. Sjajni lonci i boce stajali su nepokretno unaokolo i svetleli se u tišini masnom
glazurom. Adela je kroz prozor oprezno pomaljala svoje šareno, našminkano lice sa treptavim
očima. Tražila je pomoćnike u tamnom dvorištu, sigurna da su joj postavili zamku. I, eno,
ugledala ih je kako idu oprezno, jedan za drugim, po uskoj opšivnici ispod prozora duž zida
sprata crvenog od odsjaja daleke iluminacije i prikradaju se prozoru. Otac je viknuo od besa i
očajanja, ali u tom trenutku žagor glasova postao je sasvim blizak i iznenada su se svetli
prozori radnje ispunili bliskim licima, iskrivljenim smehom, raspričanim licima, koja su
pritiskivala noseve na sjajna okna. Otac postade purpuran od ljutine i skoči na tezgu. I dok je
gomila u jurišu osvajala tu tvrđavu i u bučnoj gomili ulazila u radnju, moj otac se jednim
skokom popeo na police sa suknom, i, nadnet visoko nad gomilom, iz sve snage je duvao u
veliku pozaunu od roga i trubio na alarm. Ali se svod nije ispunio šumom anđela, koji su
žurili u pomoć, umesto toga svakom jeku trube odgovarao je veliki, nasmejani hor gomile.
– Jakube, trguj! Jakube, prodaji! – vikali su svi, a ta vika, stalno ponavljana,
rimizovala se u horu i lagano prelazila u melodiju refrena, koji su pevala sva grla. Tada moj
otac priznade da je pobeđen, saskoči sa visoke opšivnice i vičući krenu prema barikadama
sukna. Ogromno narastao od gneva, s glavom pretvorenom u purpurnu pesnicu, istrčao je kao
prorok borac na suknene šančeve i počeo da besni protiv njih. Podmetao se celim telom ispod

48
moćnih bala vune i pokretao ih s mesta, podvlačio se pod ogromne bale sukna i podizao ih na
tezgu s potmulom tutnjavom. Bale su letele razvijajući se hučno u vazduhu u ogromne
zastave, sa polica su odasvud izbijale eksplozije draperija, vodopadi sukna, kao pod udarom
Mojsijevog štapa.
Tako su se prosipale zalihe ormana, iznenada su bljuvale, tekle širokim rekama.
Isticala je šarena sadržina polica, rasla, množila se i plavila sve tezge i stolove.
Zidovi radnje su nestali pod moćnim formacijama te suknene kosmogonije, pod tim
gorskim lancima, koji su se uzdizali u moćnim masivima. Otvarale su se široke doline među
gorskim padinama i u širokom patosu visina grmele su linije kontinenata. Prostrana radnja se
raširila u panoramu jesenjeg pejzaža, punu jezera i daljine, a na pozadini tog dekora lutao je
otac preko nabora i dolina fantastičnog Kanaana, hodao velikim koracima, sa rukama
proročanski raširenim u oblacima i formirao zemlju udarima nadahnuća.
A dole u podnožju tog Sinaja, izraslog iz očevog gneva, gestikulisao je narod, psovao i
slavio Baala i trgovao. Uzimali su pune ruke mekih bora, ukrašavali se šarenim suknima,
uvijali se u improvizovana domina i kapute i govorili haotično i mnogo.
Moj otac je naglo izrastao nad tim grupama trgovaca, izdužen gnevom, i sa visine
moćnom rečju grmeo na idolopoklonike. Zatim, nošen očajanjem, penjao se na visoke galerije
ormana, ludački jurio po gredama polica, po ogoljenim daskama skela koje su tutnjale, gonjen
prizorima bestidnog razvrata koji je osećao za leđima u unutrašnjosti kuće. Pomoćnici su
upravo bili stigli do gvozdenog balkona u visini prozora i držeći se za balustrade, obuhvatili
su Adelu oko pasa i izvukli je kroz prozor dok je ona treptala očima i vukla za sobom vitke
noge u svilenim čarapama.
Dok je moj otac, zaprepašćen odvratnošću greha, urastao gnevom svojih gestova u
grozu pejzaža, dole se bezbrižni narod Baala predavao raspusnoj veselosti. Neka parodistična
strast, neka zaraza smeha bila je obuzela tu rulju. Kako se mogla tražiti ozbiljnost od njih, od
toga naroda čegrtaljki i klešta za krckanje oraha! Kako je bilo moguće zahtevati razumevanje
za velike očeve brige od tih mlinova, koji su bez prestanka mleli mezgru reči! Gluvi za
gromove proročanskog gneva, ti trgovci odeveni u svilene ogrtače postavljene krznom čučali
su u malim grupama oko naboranih brda materije, raspravljajući brbljivo i sa smehom o
osobinama robe. Ta crna berza raznosila je na svojim brzim jezicima plemenitu supstancu
pejzaža, drobila je seckanjem brbljivosti i skoro gutala.
Na drugom mestu su stajali Jevreji u šarenim halatima, u velikim krznenim kalpacima
pred visokim vodopadima svetle materije. Ali u toj ceremonijalnoj konverzaciji, u pogledima
koje su izmenjivali, bio je sjaj nasmešene ironije. Između tih grupa vrzmao se običan narod,
amorfna gomila, rulja bez lika i individualnosti. On je na neki način ispunjavao praznine u
pejzažu, zastirao tle zvonicima i čegrtaljkama besmislenog pričanja. Bio je to element budala,
razigrana gomila polišinela i arlekina, koji je – sam bez ozbiljnih trgovačkih namera – svojim
šeretskim vragolijama dovodio do apsurda transakcije koje su se pogdegde počele praviti.
Postepeno ipak, pošto bi mu dosadilo pravljenje vragolija, taj veseli narod se rasturao
po daljim delovima predela i tamo lagano gubio u stenovitim prevojima i dolinama.
Verovatno su ti veseljaci jedan za drugim nestajali negde u pukotinama i naborima terena, kao
deca umorna od igre po uglovima i zakucima stana za vreme balske noći.
Za to vreme su se gradski oci, muževi velikog Sinhedriona, šetali u grupama punim
ozbiljnosti i dostojanstva i vodili tihe, duboke prepirke. Razišavši se po ovom celom velikom
brdovitom predelu, išli su po dvojica, po trojica dalekim i vijugavim putevima. Njihove male i
tamne siluete pokrivale su celu pustu visiju, nad kojom je visilo teško i tamno nebo, izborano
i pokriveno oblacima, izorano dugim paralelnim brazdama, srebrnim i belim izorima, koji su
u dubini pokazivali dalje naslage svojih slojeva.
Svetlo lampe stvaralo je veštački dan u ovom predelu – dan čudan, dan bez zore i
večeri.

49
 Moj otac se lagano umirivao. Njegov gnev se slegao i hladio u naslagama i slojevima
predela. Sada je sedeo na galerijama visokih polica i posmatrao široki predeo koji je jesen
osvajala. Video je kako na dalekim jezerima love ribu. U malim ljuskicama čamaca sedela su
po dva ribara, bacajući mreže u vodu. Na obalama su dečaci nosili koševe na glavama, pune
nemirnog, srebrnog lova.
Tada je video kako grupe putnika u daljini dižu glave prema nebu, pokazujući nešto
podignutim rukama.
I odmah se nebo prekrilo rojem neke šarene ospe, osulo se talasavim pegama, koje su
rasle, sazrevale i uskoro napunile prostranstvo čudnim narodom ptica, koje su kružile i
šestarile u velikim unakrsnim spiralama. Celo nebo se ispunilo njihovim uzvišenim letom,
lupom krila, veličanstvenim linijama tihih ljuljanja. Neke od njih su kao ogromne rode
nepomično plovile na mirno raširenim krilima, druge, nalik na šarene perjanice, na varvarske
trofeje, teško i nezgrapno su lupale krilima, da bi se održale na talasima tople aure, najzad
poslednje, bedni konglomerati krila, moćnih nogu i oskubenih šija, podsećale su na rđavo
ispunjene kraguje i kondore, iz kojih ispada piljevina.
Među njima je bilo dvoglavih i mnogokrilih ptica, bilo je i bogalja, koji su hramali u
vazduhu jednokrilim, bednim letom. Nebo je postalo nalik na staru fresku, punu nakaza i
fantastičnih životinja, koje su kružile, obilazile se i ponovo vraćale u šarenim elipsama.
Moj otac se uspeo po gredama obliven iznenadnim sjajem i ispružio ruke, dozivajući
ptice starom zakletvom. Bilo je to daleko, zaboravljeno potomstvo one ptičje generacije koju
je Adela nekada razjurila na sve strane neba. Sada se vraćalo, odrođeno i bujno, to neprirodno
potomstvo, to degenerisano ptičje pleme, propalo u duši.
Ižđikalo glupo rastom, besmisleno povećano, iznutra je bilo pusto i bez života. Sva
životnost tih ptica prešla je u perje, izrasla u fantastičnost. Bio je to kao neki muzej povučenih
vrsta, starinarnica ptičjeg raja.
Neke su letele nauznak, imale teške, nezgrapne kljunove, nalik na katance i brave,
pokrivene šarenim izraslinama, i bile slepe.
Kako je oca uzbudio taj iznenadni povratak, kako se divio ptičjem instinktu, toj
vernosti učitelju, koju je ovaj izgnani ptičji rod negovao u duši kao legendu, da se najzad
posle mnogo generacija, poslednjeg dana pred izumiranje plemena vrati natrag u pravu
otadžbinu.
Ali te papirne, slepe ptice nisu više mogle poznati oca. Uzalud ih je dozivao davnom
zakletvom, zaboravljenim ptičjim jezikom, nisu ga čule ni videle.
Iznenada je zafijukalo kamenje u vazduhu. Oni veseljaci, glupo i besmisleno pleme,
počeše gađati kamenjem u fantastično ptičje nebo.
Uzalud je otac opominjao, uzalud je pretio proklinjući gestovima, nisu ga čuli, nisu ga
videli. I ptice su padale. Pogođene kamenom, teško su se opuštale i venule još u vazduhu. Još
pre no što bi pale na zemlju, već bi postale bezoblična masa perja.
U tren oka se visija pokrila tim čudnim, fantastičnim lešinama. Pre no što je otac
stigao na mesto pokolja, ceo taj divni ptičji rod već je ležao mrtav, razbacan po stenama.
Tek sada, izbliza, mogao je otac posmatrati svu bednost te osiromašene generacije, svu
smešnost njene jevtine anatomije.
Bile su to ogromne gužve perja, kojekako ispunjene starim crkotinama. Kod mnogih
se nije mogla razlikovati glava, jer taj motkasti deo tela nije nosio nikakvih znakova duše.
Neke su bile pokrivene rutavim, slepljenim runom, kao zubri, i odvratno su smrdele. Druge su
podsećale na grbave, ćelave, krepale kamile. Treće su, najzad, najverovatnije bile od neke
vrste hartije, prazne u sredini, a divno šarene spolja. Neke su se izbliza pokazivale kao ništa
drugo do veliki paunovi repovi, šarene lepeze, u koje je na neshvatljiv način udahnut neki
izgled života.

50
 Video sam tužni povratak moga oca. Neprirodni dan se lagano već bojio bojama
običnog jutra. U opustošenoj radnji najviše police su bile zalivene bojama jutarnjeg neba.
Među fragmentima ugaslog pejzaža, između srušenih kulisa noćnog dekora – moj otac je
video pomoćnike kao su ustajali iza sna. Dizali su se između bala sukna i zevali na sunce. U
kuhinji, na spratu, Adela, topla od sna i zamršene kose, mlela je kafu u mlinu, pritiskajući ga
na bele grudi, od kojih su zrna postajala sjajna i vrela. Mačka se kupala u suncu.

51
 Bruno Šulc- Sanatorijum pod klepsidrom (1937)

Izvor: Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje - prevod s poljskog i predgovor dr Stojan
Subotin. [Beograd : Nolit, 1961]

52
 Knjiga
I

Nazivam je prosto knjigom, bez ikakvih odredaba i epiteta, i u toj apstinenciji i

ograničenju sadržan je bespomoćni uzdah, tiha kapitulacija pred neobuhvatljivošću
transcendenta, jer nijedna reč, nijedna aluzija nije u stanju da zasvetli, zamiriše, poteče tim
drhtajem straha, predosećajem te stvari bez imena, čiji prvi okus na vrhu jezika sam prelazi
zapreminu našeg oduševljenja. Šta bi pomogao patos prideva i naduvenost epiteta pred tom
stvari bez mere, pred tim sjajem bez računa. Uostalom čitalac, pravi čitalac, sa kojim računa
ova povest, razumeće i tako, kad mu pogledam u oči i na samom dnu blesnem tim sjajem. U
tom kratkom, ali moćnom pogledu, u letimičnom stisku ruke uhvatiće, preuzeti, prepoznati – i
zatvoriti oči nad tom dubokom recepcijom. Jer, zar se ne držimo svi tajno za ruke ispod stola
koji nas deli?
Knjiga... Negde u osvit detinjstva, u prvoj zori života blistao je horizont od njenog
blagog svetla. Ležala je puna hvale na očevom pisaćem stolu, a otac, tiho udubljen u nju,
mokrim prstom je strpljivo trljao hrbat tih sličica, dok slepi papir ne bi počeo da se
zamagljuje, muti, lebdi slatkim predosećajem i iznenada ljušti pramenjem hartije i otkriva
paunooki i trepavičav krajičak, a pogled malaksavajući silazi u devičanski osvit božjih boja, u
čudesnu mokrinu najčistijeg plavetnila.
O, to trljanje beonjače, ta invazija sjaja, o slatko proleće, o, oče.
Ponekad bi otac ustajao od knjige i odlazio. Tada bih ostajao nasamo sa njom, vetar je
išao preko stranica i slike su se dizale.
I dok je vetar, tako tih, prevrtao listove, izduvavajući boje i figure, kroz stupce njenog
teksta je proticala drhtavica, napuštajući između slova jata lastavica i ševa. Tako je odletala
rasipajući se, stranica za stranicom, i blago se upijala u predeo koji je punila svojim
šarenilom. Ponekad bi spavala a vetar bi je tiho razduvavao kao stolistu ružu i otvarao joj
listiće, laticu za laticom, kapak za kapkom, sve slepe, baršunaste i uspavane, koji su na dnu, u
biti, krili plavu zenicu, paunov koren, bučno gnezdo kolibrija.
To je bilo vrlo davno. Majke u to vreme još nije bilo. Provodio sam dane nasamo s
ocem u našoj, tada kao svet velikoj sobi.
Kristali u obliku prizme, što su visili sa lampe, ispunili su sobu razbacanim bojama,
dugom poprskanom po svim uglovima i kad se lampa okretala na svojim lancima, cela soba je
putovala u fragmentima duge, kao da su se sfere sedam planeta kretale vrteći se jedne preko
drugih. Voleo sam da stojim među očevim nogama obuhvatajući ih s obe strane kao stubove.
Ponekad je pisao pismo. Sedeo bih na stolu i oduševljeno pratio savijutke potpisa uvijene i
uvrćene kao trileri koloraturnog pevača. U tapetama su pupili osmesi, iskopavale se oči,
prevrtale vragolije. Da bi me zabavio, otac je puštao u dugino prostranstvo sapunske
mehurove sa dugačke slamčice. Oni su se rasprskavali ostavljajući u vazduhu svoje boje.
Onda je došla majka i ta rana, svetla idila se završila. Zaveden majčinim maženjem,
zaboravio sam na oca, moj život je potekao novim, drugim kolosekom, bez praznika i čuda, i
možda bih zauvek zaboravio na knjigu da nije bilo one noći i onog sna.

II

53
 Probudio sam se jednog tamnog zimskog jutra – pod gomilama mraka goreo je,
duboko dole, mračan osvit – i još sa mravinjakom maglovitih prilika i znakova pod kapcima,
počeo sam nejasno i zapleteno, usred patnji i razne tuge, buncati o staroj, izgubljenoj knjizi.
Niko me nije shvatio i ja sam, razdražen tom glupošću, još upornije nastavio da
dosađujem roditeljima i da ih moljakam u nestrpljenju i groznici.
Bos i samo u košulji, prevrnuo sam drhteći od uzbuđenja očevu biblioteku i razočaran,
ljut, opisivao sam bespomoćno i pred zaprepašćenim auditorijumom tu stvar koja se nije
mogla opisati, sa kojom nikakve reči, nikakva slika, nacrtana mojim izduženim i drhtavim
prstom, nije mogla da se izjednači. Iscrpljivao sam se bez kraja u objašnjenjima punim
zamršenosti i protivurečnosti i plakao od nemoćnog očajanja.
Stajali su nada mnom bespomoćni i zbunjeni, stideći se svoje nemoći. U dubini duše
nisu bili bez krivice. Moja ljutitost, nestrpljiv i pun gneva ton zahtevanja davao mi je izgled
kao da imam pravo, prednost dobro motivisane pretenzije. Pribegavali su raznim knjigama i
trpali mi ih u ruke. Odbacivao sam ih s besom.
Jednu od njih, debeli teški folijant otac mi je stalno iznova poturao sa plašljivim
ohrabrenjem. Otvorio sam je. Bila je to Biblija. Na njenim listovima sam ugledao veliku
seobu životinja, koja je tekla drumovima, razgranata pohodima po dalekoj zemlji, ugledao
sam nebo sve u jatima i lepetu krila, ogromnu prevrnutu piramidu, čiji je daleki vrh doticao
kovčeg.
Podigao sam oči na oca, pune prekora: »Ti znaš oče – ti dobro znaš, ne krij se, ne
izvlači se! Ta knjiga te je izdala. Zašto mi daješ taj pokvareni apokrif, hiljaditu kopiju, nevešti
falsifikat? Gde si deo knjigu?«
Otac je skrenuo pogled.

III

Prošle su nedelje i moje uzbuđenje je spalo i utišalo se, ali je slika knjige i dalje gorela
u mojoj duši svetlim plamenom, veliki i šuštavi kodeks, uznemirena Biblija, preko čijih
listova je duvao vetar pljačkajući je kao ogromnu ružu koja se rasipa.
Otac, videći da sam mirniji, približio mi se jednom oprezno i rekao tonom blagog
predloga: »U stvari, postoje samo knjige. Knjiga je mit, u koji verujemo u mladosti, ali s
godinama prestajemo da je tretiramo ozbiljno.« Već tada sam imao drukčije ubeđenje, znao
sam da je knjiga postulat, da je zadatak. Osećao sam na plećima teret velike misije. Nisam
odgovorio ništa, pun prezira i besnog, mračnog ponosa.
Jer, u to vreme sam već bio vlasnik tog dronjka od knjige, tih žalosnih ostataka, koje
mi je čudna slučajnost sudbine prošvercovala u ruke. Brižno sam krio svoje blago od tuđih
očiju, tugujući nad dubokim padom te knjige, za čije unakažene ostatke ne bih bio kadar da
pridobijem ničije razumevanje. Desilo se to ovako.
Jednog dana te zime zatekao sam Adelu u spremanju, sa četkom u rukama, naslonjenu
na pult, na kome je ležala neka stara knjiga. Nagnuo sam se preko njenog ramena, ne toliko iz
radoznalosti, koliko da se ponovo opijem mirisom njenog tela, čija se mlada draž bila
nedavno objavila mojim probuđenim čulima.
– Gledaj – govorila je podnoseći bez protesta moje pripijanje – da li je moguće da
nekom izraste kosa do zemlje? Htela bih da imam takvu.
Pogledao sam crtež. Na velikom listu in folio nalazio se lik žene, snažnih i zdepastih
oblika, lica punog energije i iskustava. Sa glave te dame padalo je ogromno runo kose, slivalo
se teško niz pleća i vuklo krajevima debelih pletenica po zemlji. Bio je to neki neverovatni
eksces prirode, naboran i bogat ogrtač, ispleten od čipaka kose, i teško je bilo zamisliti da taj
teret ne pričinjava osetan bol i ne lišava slobode kretanja glavu koju opterećuje. Ali vlasnica
te divote izgledala je kao da je s ponosom nosi, a tekst odštampan pokraj slike masnim

54
slovima, kazivao je istoriju toga čuda i počinjao rečima: Ja, Ana Čilag, rođena u
Karlovicama, u Moravskoj, imala sam slabu kosu...
Bila je to duga istorija, po konstrukciji nalik na priču o Jovu. Ana Čilag je božjom
voljom patila od nedostatka kose. Ceo gradić sažaljevao ju je zbog te mane, koja joj je
praštana s obzirom na njen primeran život, iako to i nije moralo sasvim biti bez njene krivice.
I eto, kao rezultat vatrenih molitava, prokletstvo je bilo skinuto sa njene glave, Ani Čilag je
ukazana milost, bog ju je poučio, dobila je znake i naučena je, napravila je lek, čudotvoran lek
koji je njenoj glavi vratio plodnost. Kosa je počela da joj raste i ne samo to, njen muž, braća,
rođaci su se takođe iz dana u dan pokrivali moćnim, crnim krznom kose. Na sledećoj strani je
bila pokazana Ana Čilag šest nedelja po objavljenju recepta, u društvu svoje braće, zetova i
bratanaca, ljudi bradatih do pojasa i brkatih, i sa divljenjem se gledalo na tu pravu eksploziju
nefalsifikovane, medveđe muškosti. Ana Čilag je usrećila ceo gradić, na koji je sišao pravi
blagoslov u obliku talasaste kose i ogromnih griva, i čiji su muškarci čistili zemlju bradama
širokim kao metle. Ana Čilag je postala apostol dlakavosti. Usrećivši rodni grad, zaželela je
da usreći i ceo svet i molila je, hrabrila, preklinjala ga, da radi svog spasenja primi taj božji
dar, taj čudotvorni lek, čiju je tajnu znala samo ona.
Tu istoriju sam pročitao preko Adelinog ramena i iznenada me je štrecnula misao, od
čijeg udara me je svog obuzela vatra. Ta to je bila Knjiga, njene poslednje stranice, njen
neslužbeni dodatak, zadnje krilo puno otpadaka i starudije! Fragmenti duge zaigrali su u
uskovitlanim tapetama, istrgao sam iz Adelinih ruku staru knjigu i glasom koji mi je otkazao
poslušnost izbacio sam: »Odakle si uzela tu knjigu?«
– Budalo – rekla je sležući ramenima – pa ona tu leži stalno i svaki dan kidamo iz nje
listove za meso iz mesarnice i za očev doručak...

IV

Otrčao sam u svoju sobu. Uzbuđen do dna srca, gorućih obraza, počeo sam drhtavim
rukama prelistavati knjigu. Nažalost, bilo je svega desetak listova. Nijedna strana pravog
teksta, samo oglasi. Odmah iza proročanstva dugokose Sibile dolazio je list posvećen
čudotvornom leku za sve bolesti i tegobe. Elza-fluid s labudom – zvao se balsam i pravio je
čuda. Strana je bila puna overenih svedočanstava, uzbudljivih izveštaja lika nad kojim se čudo
dogodilo.
Iz Erdelja, iz Slavonije, iz Bukovine dolazili su zdravi puni oduševljenja, da
posvedoče, da vatrenim i uzbudljivim rečima ispričaju svoju istoriju. Išli su uvijeni u zavoje i
pogrbljeni, mašući već nepotrebnom štakom, zbacivali su flastere sa očiju i poveze sa
škrofula.
Kroz ta putovanja bogalja video se dalek i tužan gradić sa nebom belim kao hartija
okoreo od proze i svakidašnjosti. Bili su to gradovi zaboravljeni u dubini vremena, gde su
ljudi privezani za svoje male sudbine, od kojih se nisu odvajali ni za trenutak. Obućar je bio
skroz obućar, mirisao je na kožu, imao je sitno i ispijeno lice, kratkovide blede oči iznad
bezbojnih, njuškajućih brkova i skroz-naskroz se osećao kao obućar. I ako ih nisu boleli
čirevi, ako im kosti nisu bile izlomljene, ako ih otok nije obarao u jazbinu, bili su srećni
bezbojnom sivom srećom, pušili su jevtin duvan, žuti ćesarsko-kraljevski duvan, ili tupo
maštali pred prodavnicom srećaka.
Mačke su im pretrčavale put, čas sa leve čas sa desne strane, sanjali su crnog psa i
svrbela ih je ruka. Ponekad su pisali pisma iz knjige pisama, brižljivo lepili marke i dvoumeći
se i puni nepoverenja poveravali ih poštanskom sandučetu, u koje su udarali pesnicom, kao da
su ga budili. A kroz njihove snove su posle toga preletali beli golubovi sa pismima u
kljunovima i nestajali u oblacima.
Sledeće stranice su se uzdizale iznad sfera svakidašnjih stvari u regione čiste poezije.

55
 Tamo su bili harmonijumi, citre i harfe, nekada instrumenti anđeoskih horova, danas
zahvaljujući napretku industrije dostupni po popularnoj ceni prostom čoveku,
bogobojažljivom narodu radi okrepljenja srca i dopustive razonode.
Bilo je tamo verglova, pravih čuda tehnike, punih flauta skrivenih unutra, otvora i
pištaljki, orguljica koje su slatko podrhtavale kao gnezda slavuja koji su jecali, neocenjivo
bogatstvo za invalide, izvor unosnih prihoda za bogalje i uopšte neophodnih u svakoj
muzikalnoj kući. Video sam te verglove, lepo obojene, kako putuju na plećima neugodnih
sivih starčića, čija su lica, izjedena životom, bila kao pokrivena paučinom i sasvim nejasna,
lica sa suznim nepokretnim očima, koje su lagano curile, lica lišena života, tako bezbojna i
nevina kao kora drveća ispucala od svakojakog vremena, koja su mirisala samo na kišu i nebo
kao i ona.
Odavno su zaboravili kako se zovu i ko su bili i, tako izgubljeni u sebi, vukli su noge
zgrčenih kolena sitnim, ravnomernim, koracima u ogromnim teškim cipelama po liniji sasvim
pravoj i jednoličnoj, između krivih i vijugavih puteva prolaznika.
U bela prepodneva bez sunca, prepodneva ukočena od hladnoće, udubena u
svakidašnje probleme dana, neprimetno su se izvlačili iz gomile, spuštali vergl na nogare po
uglovima ulica, pod žutom trakom neba, precrtanom telegrafskom žicom, među ljudima koji
su tupo žurili s podignutim okovratnicima, i počinjali svoju melodiju, ne od početka, nego od
mesta gde su je juče prekinuli, i svirali: »Dajsi, Dajsi, odgovor mi daj...«, dok su se iz
dimnjaka dizale bele perjanice pare. I čudna stvar – ta melodija, jedva započeta, uskakala je
odmah u slobodnu prazninu, u svoje mesto u tom satu i tom predelu, kao da je oduvek
pripadala tom zamišljenom danu izgubljenom u samom sebi, a po njenom taktu su jurile misli
i sive brige žurnih prolaznika.
I kad se posle izvesnog vremena završavala, otegnutim piskom vergla kome je bila
izvađena utroba, koji je počinjao sa sasvim drugog kraja – misli i brige su zastajale za
trenutak, kao u igri, da bi promenile korak, a zatim bi se bez razmišljanja zavrtele u
suprotnom pravcu po taktu nove melodije koja je izlazila iz frula vergla: »Malgožato, blago
duše moje...«
I u tupoj ravnodušnosti toga prepodneva niko čak nije ni primetio da se smisao sveta iz
osnova promenio, da više nije tekao po taktu »Dajsi, Dajsi...«, već naprotiv – »Mal-go-žato...«
Ponovo prevrćem list... Šta je to? Pada li prolećna kiša? Ne, to se cvrkut ptica prosipa kao
sivo olovo na kišobrane, jer evo tu se nude pravi kanarinci iz Harca. Kavezi puni štiglica i
čvoraka, koševi puni pevača i krilatih brbljivaca. Vretenasti i laki, kao da su vatom ispunjeni,
skakućući i podrhtavajući, okretni kao na glatkim škripavim zasovnicama, rascvrkutani kao
kukavice na satovima – oni su bili uteha u samoći, neženjama su zamenjivali toplinu
porodičnog ognjišta, izmamljivali iz najtvrđih srca dobrotu materinskog osećanja, toliko su
imali pilećeg i uzbudljivog, i još kad ste prevrtali stranice nad njima, slali su vam svoje
složeno, primamljivo cvrkutanje.
Ali su dalje ta žalosna skripta padala sve niže. Sada su sišla na bespuća nekog
sumnjivog šarlatanskog gunđanja. U dugom kaputu, s osmehom čija se polovina gubila u
crnoj bradi, neko se stavljao na uslugu publici. Gospodin Bosko iz Milana, majstor crne
mađije svoga ceha, govorio je nešto dugo i nejasno, pokazujući nešto na vrhovima prstiju, što
stvar nije činilo razumljivijom. Iako je po sopstvenom ubeđenju dolazio do začuđujućih
zaključaka, koje je, kako izgleda, za trenutak odmeravao među osetljivim prstima, pre no što
im je lepršav smisao odleteo sa prstiju u vazduh, iako je isticao suptilne pregibe dijalektike
opominjući podizanjem obrva, pripremajući nas za stvari neobične, nisam ga shvatio, i što je
još gore – nisam ni želeo da ga shvatim i ostavljao sam ga sa njegovom gestikulacijom, s
prigušenim tonom i celom skalom tamnih osmeha, da bih brzo prelistao poslednje stranice
knjige koja se raspadala na komadiće.

56
 Na tim poslednjim stranicama, koje su očevidno pale u besvesno buncanje, u očiti
besmisao, neki džentlmen je nudio sopstvenu nepogrešivu metodu kako da se postane
energičan i odlučan u svojim odlukama i mnogo govorio o načelima i karakteru. Ali dovoljno
je bilo samo prevrnuti stranicu, da bi se postalo sasvim dezorijentisan u stvarima odlučnosti i
načela.
Tamo je sitnim korakom, sputana šlepom haljine, izlazila neka gospođa Magda Vang i
izjavljivala sa visine stegnutog dekoltea da se ruga muškoj odlučnosti i načelima i da je njena
specijalnost da lomi i najjače karaktere. (Tu je pokretom noge nameštala šlep na zemlji.) Za tu
svrhu postoje metode, nastavljala je kroz stisnute zube, nepogrešive metode, o kojima neće da
priča, upućujući na svoje memoare sa naslovom »Iz purpurnih dana« (Izdanje
Antropozofskog instituta u Budimpešti), u kojima je izložila rezultate svojih kolonijalnih
iskustava u oblasti dresure ljudi (taj izraz podvučen i sa ironičnim sjajem očiju). I čudna stvar,
ta dama koja je govorila tako lenjo i neceremonijalno, izgledala je sigurna da će joj odobravati
oni o kojima je govorila s takvim cinizmom, i u neobičnoj vrtoglavici i treperenju osećalo se
da su se pravci moralnih definicija čudno premestili i da smo u drugoj klimi, u kojoj kompas
dejstvuje obratno.
To je bila poslednja reč knjige, koja je u duši ostavila ukus neke čudne
zaprepašćenosti, mešavinu gladi i uzbuđenja.

Nagnut nad tom knjigom, lica koje je plamsalo kao duga, goreo sam tiho od ekstaze do
ekstaze. Utonuo u čitanje, zaboravio sam na ručak. Predosećanje me nije prevarilo. Bio je to
Autentikum, sveti original, iako tako duboko ponižen i degradiran. I kada sam u kasni
sumrak, blaženo nasmejan, stavljao knjigu u najdublju fioku, prekrivajući je, da je ne primete,
drugim knjigama – činilo mi se da to sunčevo rumenilo stavljam da spava u komodi, rumenilo
koje se stalno ponovo samo od sebe palilo i išlo kroz sve plamenove i purpure, i još jednom
vraćalo i nije htelo da se završi.
Kako sam postao ravnodušan prema svim ostalim knjigama!
Jer, obične knjige su kao meteori. Svaka od njih ima jedan trenutak, takav momenat, kad s
krikom uzleće kao feniks, goreći svim stranicama. Radi tog jednog trenutka, radi tog jednog
momenta volimo ih kasnije, iako su tada još samo pepeo. I sa gorkom rezignacijom ponekad
kasno putujemo kroz te ohlađene stranice, propuštajući s drvenom lupom, kao brojanice,
njihove mrtve formule.
Egzegeti knjige tvrde da sve knjige teže ka Autentikumu. One žive samo
pozajmljenim životom, koji se u trenutku uzleta vraća svom starom izvoru. Ipak ne želimo da
dosađujemo čitaocu izlaganjem Doktrine. Hteli bismo da skrenemo pažnju na jednu stvar:
Autentikum živi i raste. Šta odatle proizlazi? Eto, kad sledeći put otvorimo našu staru knjigu,
ko zna gde će tada već biti Ana Čilag i njene pristalice. Možda ćemo je, dugokosu
hodočasnicu, ugledati kako svojim ogrtačem čisti drumove Moravske, putujući kroz daleku
zemlju, kroz bele gradiće utonule u svakidašnjost i prozu i deli uzorke Elza-fluid balsama
ljudima blaženim duhom, mučeni znojem i svrabom. Ah, šta će tada učiniti čestite gradske
bradonje, sputane ogromnom kosurinom, šta će uraditi ta verna opština osuđena na negovanje
i administraciju svojih preteranih plodova? Ko zna neće li svi kupiti sebi prave verglove u
Švarcvaldu i neće li krenuti u svet za svojom apostolkom, da je traže po zemlji, svirajući na
svim mestima »Dajsi, Dajsi«?
O, odisejo bradonja, što lutaju od grada do grada tražeći svoju duhovnu majku! Kada
će se naći rapsod dostojan te epopeje? Jer, kome su ostavili grad predat njihovoj brizi, kome
su poverili vladavinu nad dušama u gradu Ane Čilag? Zar nisu mogli predvideti da će lišen
svoje duhovne elite, svojih veličanstvenih patrijarha – grad obuzeti sumnja i otpadništvo i da

57
će otvoriti svoje kapije – kome? – ah, ciničnoj prevrtljivoj Magdi Vang (Izdanje
Antropozofskog instituta u Budimpešti), koja će u njemu otvoriti školu dresure i lomljenja
karaktera?
Ali vratimo se našim hodočasnicima.
Ko ne zna tu staru gardu lutajućih Kimbra, veoma garavih ljudi na izgled jakih tela,
načinjenih od tkiva bez snage i sokova? Sva njihova snaga, sva moć ušla je u kosu.
Antropolozi odavno lupaju glavu nad tom neobičnom rasom, uvek obučenom u crna odela, sa
debelim srebrnim lancima na trbusima, s prstima u moćnom, bronzanom prstenju.
Volim ih, te čas Kaspere čas Baltazare, njihovu duboku ozbiljnost, njihovu pogrebnu
dekorativnost, te veličanstvene muške primerke s lepim očima, masnim sjajem ispržene kafe,
volim taj plemeniti nedostatak životne energije u bujnim i spužvastim telima, morbidecu
umirućih rodova, njihovo teško disanje u snažnim prsima i čak onaj miris valerijane koji šire
njihove brade.
Kao božji anđeli staju ponekad neočekivano na vratima naših kuhinja, ogromni i
zadihani i brzo umorni – brišu znoj sa mokrog čela, prevrćući plave beonjače: u tom trenutku
zaboravljaju svoje poslaništvo i začuđeno, tražeći izgovor, pretekst za svoj dolazak – pružaju
ruku za milostinju.
Vraćamo se Autentikumu. Ta nikad ga nismo ni napuštali! I tu ukazujemo na čudnu
osobinu knjige, već sada jasnu čitaocu, da se ona razvije za vreme čitanja, da su joj granice
otvorene sa svih strana za sve fluktuacije i protoke.
Sad na primer, više nikome ne nudi tamo štiglice iz Harca, jer iz verglova tih brineta,
iz preloma i prevoja melodije izleću u nepravilnim razmacima te perjaste metlice i trg je zasut
njima kao šarenim slovima. Ah, kakvo razmnožavanje, treperavo i puno cvrkuta... Oko svih
grebena, motaka i zastavica stvaraju se pravi šareni zatvori, lepet krila i borbe za mesto.
Dovoljno je proturiti kroz prozor dršku štapa i da je oblepljenu nemirnom i teškom gomilom
ponovo uvučete u sobu.
U našem pričanju sada se brzim koracima približavamo onoj veličanstvenoj i
katastrofičnoj eposi, koja u našoj biografiji nosi ime genijalna.
Uzalud bismo poricali da već sada osećamo to stezanje srca, taj slatki nemir, svetu
tremu koja prethodi poslednjim stvarima. Uskoro će nam u posudi ponestati boja, a u duši
sjaja, da stavimo najviše akcente, nacrtamo najsjajnije i već transcendentalne konture u toj
slici.
Kakva je to genijalna epoha i kada je to bilo?
Tu za trenutak moramo postati sasvim ezoterični, kao gospodin Bosko iz Milana, i
sniziti svoj glas do prodornog šapata. Moramo poentirati naša izlaganja značajnim osmesima
i, kao mrvicu soli, trljati vrhovima prstiju finu materiju imponderabilija. Nije naša krivica ako
ponekad budemo imali izgled onih prodavaca nevidljivih tkanina, koji neprirodnim gestovima
pokazuju svoju zavodničku robu.
Dakle, da li je genijalna epoha bila ili nije? Teško je odgovoriti. I da, i ne. Jer, ima
stvari koje se sasvim do kraja ne mogu dogoditi. Prevelike su da bi stale u događaj, i
preveličanstvene. One samo pokušavaju da se dogode, isprobavaju tle stvarnosti, da li ih
možemo izdržati. I odmah se povlače bojeći se da ne izgube svoj integritet u nesigurnosti
realizacije. A ako su okrnjili svoj kapital, izgubili ovo ili ono u tim probama inkarnacije,
odmah, ljubomorni oduzimaju, opozivaju svoje vlasništvo, reintegriraju se i posle toga u našoj
biografiji ostaju te bele mrlje, mirisni pečati, ti izgubljeni srebrni tragovi bosih anđeoskih
nogu, rasejani ogromnim koracima po našim danima i noćima, dok ta punoća hvale nadolazi i
upotpunjuje se neprestano i kulminira nad nama, prelazeći u trijumfu oduševljenje za
oduševljenjem.
Pa ipak u izvesnom smislu nalazi se ona cela i izvorna u svakoj od svojih slabih i
fragmentarnih inkarnacija. Tu dolazi do pojave reprezentacije i privremene zamene života.

58
Neki događaj može u pogledu svoga porekla i svojih sopstvenih sredstava biti mali i ubog, pa
ipak približen oku može u svojoj unutrašnjosti otvarati beskrajnu i zračnu perspektivu
zahvaljujući tome što viši život pokušava da se u njemu izrazi i što snažno blista u njemu.
Dakle, tako ćemo skupljati te aluzije, ta zemaljska približavanja i etape po putevima
našeg života, kao komadiće razbijenog ogledala. Komadić po komadić skupljaćemo to što je
jedno i nedeljivo – veliku epohu, genijalnu epohu našeg života.
Možda smo je u zahuktalosti umanjivanja, pod terorom neobuhvatnosti
transcendentnoga – isuviše ograničili, stavili pod znak pitanja i poljuljali. Jer i pored svih
ograda: ona je postojala.
Ona je postojala i ništa nam neće oduzeti tu sigurnost, taj sveli ukus koji još uvek
osećam na jeziku, tu hladnu vatru na nepcu, taj uzdah širok kao nebo i svež kao gutljaj čistog
ultramarina.
Da li smo bar donekle pripremili čitaoca za stvari koje će nastupiti, da li možemo
preuzeti rizik putovanja u genijalnu epohu?
Naša trema je prešla i na čitaoca. Osećamo njegovu nervozu. I pored tobožnje
živahnosti i nama je teško na srcu i puni smo straha.
Dakle u božje ime – sedamo i krećemo.

59
 Genijalna epoha
I

Obično su činjenice poređane u vremenu, nanizane na njegov tok kao na konac. One
tamo imaju svoje preteče i svoje konsekvence, koje se tiskaju, uzajamno čepaju neprestano i
bez prekida. To ima svoj značaj i za pričanje, kome su duša nepokretnost i postupnost.
Međutim, šta da se uradi sa događajima koji nemaju svog sopstvenog mesta u
vremenu, sa događajima, koji su došli prekasno, kad već sve vreme bilo razdato, razdeljeno,
razgrabljeno, i sada su ostali nekako u neizvesnosti, van stroja, lebdeći u vazduhu, beskućnici
i lutalice?
Zar je moguće da je vreme pretesno za sve događaje? Može li se dogoditi da sva mesta
u vremenu budu već rasprodata? Zabrinuti, trčimo duž celog tog voza događaja, spremajući se
za putovanje.
Tako vam boga, zar ne postoji neka vrsta ažiotaže kartama za vreme?... Gospodine
kondukteru!
Samo mirno! Bez suvišne panike, uredićemo to tiho u okvirima svoje kompetencije.
Da li je čitalac nešto čuo o paralelnim prugama vremena u vremenu sa dvostrukim
kolosekom? Da, postoje takvi sporedni krakovi vremena, istina malo nelegalni i
problematični, ali kad se švercuju ovakvi prekobrojni događaji koji se ne daju uvrstiti – ne
može se biti veliki probirač. Probajmo, dakle, da u nekoj tački istorije odvojimo takav bočni
krak, slepi kolosek, da na njega bacimo te nelegalne istorije. Samo bez straha. To će se desiti
neprimetno, čitalac neće preživeti nikakav potres. Ko zna – možda kad o tome govorimo
prljava manipulacija je već iza nas i mi se vozimo slepim kolosekom.

II

Moja majka je dotrčala prestrašena i zagrlila je moj krik rukama, hoteći da ga prekrije
kao požar i uguši u naborima svoje ljubavi. Zatvorila mi je usta ustima i vikala zajedno sa
mnom.
Ali ja sam je odgurnuo i pokazujući vatreni stub, zlatnu gredu, koja je stajala koso u
vazduhu, kao zanoktica, i nije dala da se zbaci – puna sjaja i praha koji je kružio u njoj –
vikao sam: – »Istrgni se, izvuci!«
Peć se zacrvenila velikom šarenom nakaradom, naslikanom na njenom čelu, krv je
navalila u nju i izgledalo je da će se u grču tih žila, stegna i cele te do pucanja napete
anatomije osloboditi svetlim, petlovskim krikom.
Stajao sam raširenih ruku u nadahnuću i izduženim, ispruženim prstima pokazivao,
pokazivao u gnevu, svirepo uzbuđen, i uspravan kao putokaz i drhteći u ekstazi.
Moja ruka me je vodila, tuđa i bleda, vukla me je za sobom, ukočena, voštana ruka,
kao velike zavetne ruke, kao anđeoske ruke podignute na zakletvu.
Bilo je to pred kraj zime. Dani su stajali u kaljugama i u žeravici i imali podneblje
puno vatre i bibera. Sjajni noževi su sekli medenu mezgru dana na srebrne brazde, na prizme
pune boja u preseku i pikantnih začina. Ali brojčanik podneva je gomila na malom
prostranstvu sav sjaj tih dana i pokazivao sve sate vatrene i pune ognja.
U taj sat, ne mogući da primi žeravicu, dan se ljuskao tabacima srebrnog lima,
šuštavim staniolom, i sloj po sloj otkrivao svoju suštinu od livenog sjaja. I kao da to još nije
bilo dosta, dimnjaci su se pušili, dizali su se oblaci sjajne pare i svaki trenutak je eksplodirao
velikim uzletom anđela, burom krila, koje je nebo nezasito gutalo, uvek otvoreno za nove

60
eksplozije. Njegove svetle grede su eksplodirale belim perjanicama, daleke tvrđavice razvijale
su se u tihe lepeze nagomilanih eksplozija – pod sjajnom kanonadom nevidljive artilerije.
Prozor sobe, prepun neba, nadolazio je tim uzletom bez kraja i prelivao se sa
zavesama, koje su cele u vatri, dimeći se u ognju, padale zlatnim senkama i drhtanjem
vazdušnih slojeva. Na divanu je ležao kosi, vatreni kvadrat, koji se talasao sjajem, i nije
mogao da se odvoji od poda. Taj vatreni stub uzbuđivao me je do dna srca. Stajao sam
opčinjen, na raširenim nogama i očekivao ga promenjenim glasom, stranim, tvrdim
psovkama.
Na pragu, u tremu stajali su zbunjeni, preplašeni, kršeći ruke: rođaci, susedi, udešene
tetke. Prilazili su na prstima i odlazili, zavirivali kroz vrata, puni radoznalosti. A ja sam vikao.
– Vidite – vikao sam majci i bratu – uvek sam vam govorio da je sve zagrađeno,
zazidano dosadom, neoslobođeno! A sad gledajte, kakav izliv, kakav procvat svega, kakvo
uživanje!...
I plakao sam od sreće i nemoći.
– Probudite se – vikao sam – požurite u pomoć! Mogu li sam samcit izaći na kraj sa
tom poplavom, mogu li obuhvatiti taj potop? Kako da sam odgovorim na milion oslepljujućih
pitanja kojima me Bog zasipa?
A kad su ćutali, vikao sam u gnevu: »Žurite se, zahvatajte puna vedra tog obilja,
gomilajte zalihe!«
Ali niko nije mogao da me zameni, stajali su bespomoćni i osvrtali se iza sebe, krili se
za leđa suseda.
Tada sam shvatio šta treba da činim i pun oduševljenja počeo sam iz ormana izvlačiti
stare biblije, očeve trgovačke knjige ispisane i već u raspadanju i bacati ih na patos pod taj
vatreni stub, koji je stajao u vazduhu i goreo. Nisu mogli da me snabdeju sa dovoljno hartije.
Brat i majka su stalno dotrčavali sa novim naramcima starih novina i dnevnika i gomilama ih
bacali na zemlju. A ja sam sedeo između tih hartija, zaslepljen sjajem, očiju punih eksplozije,
raketa i boja, i crtao. Crtao sam žurno, u panici, popreko, iskosa, preko štampanih i zapisanih
stranica. Moje šarene bojice su letele u nadahnuću preko stubaca nečitkih tekstova, jurile u
genijalnim škrabotinama, u vratolomnim cik-cak potezima, sažimajući se naglo u anagrame
vizija, u rebuse sjajnih otkrića, i ponovo se razvezujući u prazne i slepe munje, u potrazi za
tragom nadahnuća.
O, ti svetli crteži, koji su rasli kao pod tuđom rukom, o te prozračne boje i senke!
Kako često ih još i danas nalazim u snovima, posle toliko godina, na dnu starih fioka, sjajne i
sveže kao jutro – još vlažne od prve rose dana: figure, predele, lica!
O, ta plavetnila koja su ledila dah od straha, o to zelenilo zelenije od čuđenja, i ti
preludiji i cvrkuti boja jedva naslućeni, za koje sam tek pokušavao da nađem ime!
Zašto sam ih profućkao onda u bezbrižnosti obilja sa onom neshvatljivom
lakomislenošću? Dozvoljavao sam susedima da prevrću i pljačkaju te gomile crteža. Uzimali
su čitave svežnjeve. U kakve sve kuće nisu stigli, na kakvim đubrištima se nisu valjali tada!
Adela je njima tapacirala kuhinju, tako da je postala svetla i šarena, kao da je u noći pao sneg
iza prozora.
Bilo je to crtanje puno okrutnosti, busija i napada. Kad sam tako sedeo napet kao luk,
nepokretan i vrebajući, a u suncu oko mene je bleštavo gorela hartija – dovoljno je bilo da
crtež, prikovan mojom olovkom, učini najmanji pokret za bekstvo. Tada bi se moja ruka, sva
podrhtavajući u novim refleksima i impulsima, besno bacala na njega kao mačka i, sad već
tuđa, podivljala, grabljiva, munjevitim ujedima davila čudovište koje je htelo da joj umakne
ispod olovke. I tek onda bi se odvajala od hartije, kad bi već mrtav i nepokretan leš širio, kao
u herbarijumu, svoju šarenu i fantastičnu anatomiju u sve od napadnutog u tom klupku koje je
frktalo od besa, u toj gužvi punoj piske i preneraženosti! Dešavalo se da se moja ruka po dva i
tri puta bacala na skok, da negde na četvrtom ili petom tabaku dosegne žrtvu. Često je vikala

61
od bola i straha u kleštama i štipaljkama tih čudovišta koja su se uvijala pod mojim
skalpelom.
Iz sata u sat sve mnogobrojnije su stizale vizije, tiskale se, pravile zatvore, dok jednog
dana svi putevi i staze nisu zavrveli i otekli pohodima i cela zemlja se razgranala
putovanjima, razjurila se otegnutim defiladama – beskrajnim hodočašćima životinja i zveri.
Kao za Nojevih dana tekle su šarene procesije, te reke dlaka i griva, ta talasava leđa i
repovi, te glave koje su se bez kraja potvrdno klimale po taktu stupanja.
Moja soba je bila granica i đeram. Tu su se zadržavali, tiskali, blejeći molećivo.
Muvala su se, tapkala preplašeno i divlje u mestu – grbava i rogata bića, zašivena u sve
kostime i oklope zoologije, i prestrašena samih sebe, uplašena sopstvenom maskaradom,
gledala su preplašenim i začuđenim očima kroz priviđenja svojih rutavih koža i žalosno
mukala pod svojim maskama, kao da su im usta bila zapušena.
Jesu li čekali da im dam imena, da rešim njihove zagonetke koje nisu shvatali? Jesu li
me pitali za svoje ime, da uđu u njega i ispune ga svojim bićem? Dolazile su čudne maškare,
stvorenja-pitanja, stvorenja-predlozi, i ja sam morao da vičem i teram ih rukama.
Povlačili su se unazad, saginjući glave i gledajući popreko, i gubili se u sebi, vraćali
menjajući se u bezimeni haos, u skladište starih formi. Koliko je vodoravnih i uspravnih leđa
tada prošlo ispod moje ruke, koliko glava se provuklo ispod nje sa baršunastim maženjem!
Tada sam shvatio zašto životinje imaju rogove. Bilo je to – ono nerazumljivo što nije
moglo da stane u njihov život, divlji i drski kapris, nerazumno i slepo uporstvo. Neka idee
fixe, izrasla preko granica njihovog bića, više od glave, i izronila naglo u svetlo, ukočena u
materiji, opipljiva i tvrda. Tamo je uzimala oblik divalj, neuračunljiv i neverovatan, uvrćena u
fantastičnu arabesku, nevidljivu za njihove oči, u užasnu, u neznanu cifru, pod čijom su
grozotom živele. Shvatio sam zašto su te životinje bile sklone neshvatljivoj i divljoj panici
preplašenog ludila: uvučene u svoje ludilo, nisu mogle da se ispletu iz haosa tih rogova,
između kojih su – saginjući glave tužno i divlje, kao da traže prolaz među njihovim granama.
Te rogate životinje su bile daleke od oslobođenja i tužno i ravnodušno su nosile pečat svoje
pogreške na glavi.
Ali još dalje od svetla bile su mačke. Njihovo savršenstvo je plašilo. Zatvorene u
preciznost i urednost svojih tela, nisu znale ni greške ni odstupanja. Za trenutak su silazile u
dubinu, na dno svoga bića, i tada ostajale nepokretne u svom mekom krznu, postojale grozno i
svečano ozbiljne, a oči su im se zaokrugljivale kao mesec, gutajući pogled u svoje vatrene
levke. Ali već posle jednog trenutka, izbačene na obalu, na površinu, zevale su svojim
ništavilom, razočarane i bez iluzija.
U njihovom životu punom gracije zatvorene u samu sebe nije bilo mesta ni za kakvu
alternativu. I dosađujući se u tom zatvoru savršenstva bez izlaza, obuzete splinom – gunđale
su naboranom usnom, pune bespredmetne okrutnosti na kratkom, prugama raširenom licu.
Dole su potajno promicale kune, tvorovi i lisice, lopovi među životinjama, stvorenja nemirne
savesti. Dokopali su se prevarom, intrigom, trikom svog mesta u životu, uprkos planu
stvaranja, i proganjane mržnjom, ugrožene, uvek na straži, uvek u strahu za to mesto –
vatreno su volele svoj ukradeni život koji su sakrivale po jazbinama, spremne da budu
raskomadane braneći ga.
Najzad su sve prošle i tišina je zagospodarila u mojoj sobi. Ponovo sam počeo crtati,
utonuo u moje stare knjige koje su odisale sjajem. Prozor je bio otvoren i na prozorskoj
opšivnici drhtale su u prolećnjem vetru grlice i kumrije. Iskrivljujući glavu pokazivale su
okruglo i stakleno oko iz profila, kao poplašeno i puno leta. Dani su potkraj postali meki,
opalni i svetli, a onda opet biserni i puni maglovite blagosti.
Naišli su uskršnji praznici i roditelji su na jednu nedelju otputovali mojoj udatoj sestri.
Ostavili su me samog u stanu na milost i nemilost mojim inspiracijama. Adela mi je svaki dan

62
donosila ručak i doručak. Nisam primećivao njeno prisustvo kad bi zastala na pragu svečano
odevena, mirišući prolećem iz svojih tilova i svila.
Kroz otvoren prozor dopirao je lak povetarac, ispunjavajući sobu refleksom dalekih
predela. Trenutak su u vazduhu lebdele te vetrom donete boje svetlih daljina i odmah bledele,
razilazile se u plavu senku, nežnost i uzbuđenje. Poplava slika se malo bila umirila, izliv
vizija ublažio i utišao.
Sedeo sam na zemlji. Oko mene na podu su ležale bojice i dugmad farbi, božje boje,
plavetnila koja su disala svežinom, zelenila zalutala čak na ivicu čuđenja. I kad bih uzimao u
ruku crvenu bojicu – u sjajni cvet su kretale srećne fanfare crvenila i svi balkoni su plovili
talasima crvenih zastava, a kuće su duž ulice pravile trijumfalni špalir. Defilei gradskih
stražara u uniformama malinaste boje paradirali su po svetlim, srećnim putevima a gospoda su
im se klanjala polucilindrima boje trešnje. Trešnjeva blagost, trešnjev cvrkut štiglica
ispunjavao je vazduh pun despića i blagog sjaja.
A kad bih pružao ruku po plavu boju – ulicama je preko svih prozora išao odsjaj
kobaltnog proleća, okna su se otvarala zvečeći, jedno za drugim, puna plavetnila i nebeske
vatre, zavese su se dizale kao na uzbunu i radosna i laka promaja išla je tim špalirom između
ustalasanih muslina i oleandera na praznim balkonima, kao da se na drugom kraju te duge i
svetle aleje javljao neko vrlo dalek i približavao se – ozaren, a ispred njega je išla vest,
predosećanje, najavljivano letom lastavica, sjajnim vatrama, razbacivanim od milje do milje.

III

Na sam uskrs, krajem marta ili početkom aprila, izlazio je Šloma, sin Tobijin, iz
zatvora u koji je zatvaran na zimu posle avantura i ludosti leta i jeseni. Jedno popodne tog
proleća video sam ga kroz prozor kad je izlazio od frizera, koji je istovremeno bio berberin,
frizer i hirurg grada, sa učtivošću, stečenom u strogom zatvorskom režimu, otvarao je staklena
sjajna vrata berbernice i silazio niz tri drvena stepenika, osvežen i podmlađen, sasvim ošišane
glave, u prekratkom sakou i visoko podignutim, kockastim pantalonama, vitak i mladalačkog
izgleda i pored svojih četrdeset godina.
Trg svete Trojice bio je u to vreme pust i čist. Posle prolećnih poplava i blata, spranog
kasnije pljuskovima, pločnik je ostao umiven, osušen mnogim danima tihog, diskretnog,
lepog vremena, tim danima već velikim i možda suviše prostranim za to rano doba, malo
preko mere izduženim, osobito večerima, kad se sumrak produžavao bez kraja, još prazan u
svojoj dubini, uzaludan i jalov u svom ogromnom očekivanju. Kad je Šloma zatvorio za
sobom staklena vrata berbernice, u njih je odmah ušlo nebo, kao u sve male prozore te kuće
na sprat, otvorene prema čistoj dubini senovitog nebeskog svoda.
Sišavši sa stepenica, našao se sasvim sam na ivici velike, puste školjke trga, preko
koje je teklo plavetnilo neba bez sunca.
Taj veliki, čisti trg ležao je tog popodneva kao mehur, kao nova godina koja još nije
bila počela. Šloma je stajao na njegovoj ivici sasvim siv i ugašen, zatrpan plavetnilom, i nije
smeo svojom odlukom da lomi savršenu kuglu neupotrebljenog dana.
Samo jednom godišnje, na dan izlaska iz zatvora, osećao se Šloma tako čist,
neopterećen i nov. Dan ga je tada primao u sebe umivenog od greha, obnovljenog, pomirenog
sa svetom, sa uzdahom je otvarao pred njim čiste krugove svojih horizonata, uvenčane tihom
lepotom.
Nije se žurio. Stajao je na ivici dana i nije smeo da prekorači, da svojim sitnim,
mladim, malo hromim hodom prebriše tu blago svedenu školjku popodneva.
Prozirni dan je ležao nad gradom. Ćutanje tog trećeg sata po podne izvlačio je iz kuća
čistu belinu krede i širilo je bezglasno, kao taliju karata, oko trga. Podelivši jednu turu, već je
počinjalo novu, crpući rezerve beline iz velike, barokne fasade sv. Trojice, koja je kao

63
ogromna božja košulja što pada s neba, naborana u pilastre, rizalite i niše, raznete patosom
voluta i arhivoluta, žurno uređivala na sebi tu veliku uznemirenu haljinu.
Šloma podiže lice, njuškajući u vazduhu. Blagi lahor je donosio miris oleandera, miris
prazničkih stanova i cimeta. Tada je snažno kihnuo, svojim slavnim sićušnim hukom od koga
su se golubovi na policijskoj stražari preplašeno podigli i odleteli. Šloma se nasmeši samom
sebi: bog je potresom njegove nozdrve objavio dolazak proleća. Bio je to znak sigurniji nego
dolazak roda i od tada su dani imali da budu prekidani tim detonacijama, koje su, izgubljene u
šumu grada čas bliže, čas dalje svojim duhovitim komentarom potvrđivale njegove događaje.
– Šlomo! – viknuo sam stojeći u prozoru našeg niskog sprata.
Šloma me je opazio, osmehnuo se svojim milim osmehom i salutirao mi.
– Sad smo sami na celom svetu, ja i ti – rekao sam tiho, dok je naduveni mehur neba
odjekivao kao bačva.
– Ja i ti – ponovio je tužno se osmehnuvši – kako je prazan svet danas.
Mogli bismo ga podeliti i dati mu novo ime – tako je otvoren, bespomoćan i ničiji. U
takav dan Mojsije prilazi ivici horizonta i gleda odande na zemlju. I kad je vidi tako belu,
tihu, sa njenim plavetnilom i zamišljenošću, može se desiti da mu se u očima izgubi granica,
plavičaste trake oblaka mu se podastru pod noge i on, ne znajući ni sam šta radi, siđe na
zemlju. A zemlja zamišljena neće čak ni primetiti onoga što je sišao na njene puteve, a ljudi
će se probuditi posle popodnevnog dremeža i neće se ničeg sećati. Cela istorija će biti kao
izbrisana i biće kao u pradavna vremena, pre no što je počela istorija.
– Je li Adela kod kuće? – upitao je s osmehom.
– Nema nikoga, uđi na trenutak k meni, pokazaću ti svoje crteže.
– Ako nema nikog, neću odbiti sebi to zadovoljstvo. Otvori mi.
I osvrćući se u kapiji na sve strane, hodom lopova uđe unutra.

IV

– To su vanredni crteži – govorio je udaljujući ih od sebe gestom znalca. Njegovo lice

se ozarilo odsjajima boja i svetlosti. Ponekad bi savijao šaku oko oka i posmatrao kroz taj
improvizirani durbin, stežući crte u grimasu punu ozbiljnosti i znalaštva.
– Može se reći – kazao je – da je svet prošao kroz tvoje ruke, da bi se obnovio, da bi se
olinjao u njemu i oljuštio kao čudotvorni gušter. O, zar misliš da bih krao i pravio hiljade
ludosti, da se svet nije tako istrošio i propao, da stvari u njemu nisu izgubile svoju pozlatu –
daleki odsjaj božjih ruku? Šta se može početi u takvom svetu? Kako da čovek ne posumnja,
kako da ne padne duhom, kad je sve čvrsto zatvoreno, zazidano nad svojim smislom, i svuda
samo udaraš u ciglu, kao u zid tamnice? Ah, Juzefe, trebalo je da se ranije rodiš.
Stajali smo u toj polutamnoj, dubokoj sobi koja se u perspektivi izduživala prema
otvorenom prozoru na trg. Odande su čak do nas dopirali talasi vazduha u blagim udarima,
šireći se tišinom. Svaki udar je donosio njen novi tovar začinjen bojama daljine, kao da je
prethodni već bio upotrebljen i iscrpen. Ta tamna soba je živela samo refleksima dalekih kuća
iza prozora, odbijala je njihove boje u svojoj dubini, kao camera obscura. Kroz prozor, kao
kroz cev dogleda, videli su se golubovi na policijskoj stražari, nadmeni, kako šetaju duž
opšivnice atike. Ponekad su se svi zajedno dizali i kružili nad trgom. Tada bi se soba za
trenutak osvetlila od njihovih otvorenih krilnih pera, širila se odsjajem njihovog dalekog
lepeta krila, a zatim gasnula, kad bi sletajući zatvarali krila.
– Tebi, Šlomo – rekao sam – mogu otkriti tajnu tih crteža. Već od samog početka
mučila me je sumnja, jesam li ja zaista njihov autor. Ponekad mi se čine kao nehotični
plagijat, nešto što mi je došapnuto, podmetnuto... Kao da se nešto strano poslužilo mojim
nadahnućem za neznane mi ciljeve. Jer moram ti priznati – dodao sam tiho, gledajući ga u oči
– pronašao sam Autentikum...

64
 – Autentikum? – zapitao je lica obasjanog naglim bleskom.
– Da, uostalom pogledaj i sam – rekao sam spuštajući se na kolena nad fiokom
komode.
Izvadio sam najpre svilenu Adelinu haljinu, kutiju sa trakama, njene nove cipelice sa
viskom potpeticama. Miris pudera ili parfema razišao se po vazduhu. Podigao sam još
nekoliko knjiga: na dnu je ležala dugo neviđena, draga knjiga, i sjajila se.
– Šlomo – rekao sam uzbuđen – pogledaj, evo leži... – Ali on je stajao zamišljen sa
Adelinom cipelicom u ruci i posmatrao je sa dubokom ozbiljnošću.
– To bog nije rekao – govorio je – a ipak me to tako duboko ubeđuje, pritiska uza zid,
oduzima mi poslednji argument. Te linije su neodoljive, potresno tačne, konačne i udaraju u
samu srž stvari. Čime ćeš se zakloniti, šta ćeš im suprotstaviti, kad si već sam potkupljen,
nadglasan i izdat od najvernijih saveznika. Bilo je šest božjih i svetlih dana stvaranja. Ali
sedmoga dana bog nije izdržao. Sedmog dana je osetio stranu materiju pod rukama i,
preplašen, skinuo je ruke sa svetla, iako je njegovo stvaralačko oduševljenje bilo sračunato na
još mnoge dane i noći. O, Juzefe, čuvaj se sedmog dana...
I podižući užasnut Adelinu cipelicu, govorio je kao opčinjen sjajnom, ironičnom
rečitošću lakovane ljuske: »Shvataš li strašan cinizam tog simbola na ženskoj nozi,
provokaciju njenog razbludnog koračanja na tim neobičnim potpeticama? Kako bih te mogao
ostaviti u vlasti tog simbola! Sačuvaj bože, da to treba da učinim...
Govoreći to, spretnim pokretima je gurao Adeline cipele, haljinu i korale u nedra.
– Šta to radiš, Šlomo? – rekao sam zaprepašćen.
Ali se on brzo udaljavao prema vratima lako hramljući u svojim prekratkim kockastim
pantalonama. U vratima je još jednom okrenuo sivo, sasvim nejasno lice i podigao ruku u
gestu umirivanja. Bio je već iza vrata.

65
 Proleće
I

Ovo je istorija jednog proleća koje je bilo istinitije, više zaslepljujuće i bleštavije od
drugih proleća, koje je prosto ozbiljno shvatilo svoj doslovni tekst, taj nadahnuti manifest,
pisan najsvetlijim, prazničnim crvenilom, crvenilom poštanskog laka i kalendara, crvenilom
olovke u boji i crvenilom entuzijazma, krasuljkom srećnijih telegrama odande...
Svako proleće tako počinje, od tih ogromnih i zasenjujućih horoskopa, koji prelaze
meru jednog doba godine, u svakom – da najzad to kažemo – ima sve to: beskrajni pohodi i
manifestacije, revolucije i barikade, preko svakog u jednom trenutku prelazi taj vreli vihor
zaborava, ta bezgraničnost tuge i pijanstva koja uzalud traži adekvat u stvarnosti.
Ali posle toga te predrasude i te kulminacije, te nagomilanosti i ekstaze ulaze u
cvetanje, cele ulaze u bujanje hladnog lišća, u prolećne vrtove noćima uznemirene i šum ih
guta. Tako proleća izdaju sama sebe – jedno za drugim utonula u zadihano šuštanje
rascvetalih parkova, u njihova nadolaženja i plime – zaboravljaju na svoje zakletve, gube list
po list svoga testamenta.
Jedino ovo proleće je imalo hrabrosti da izdrži, da ostane verno, da izvrši sve. Posle
tolikih neuspelih proba, uzleta, inkantancija htelo je najzad da se doista konstituiše da izbije u
svet kao generalno i poslednje proleće.
Taj vihor događaja, taj uragan zgoda: srećan državni udar, ti patetični, uzvišeni i
trijumfalni dani! Hteo bih – da korak te istorije uhvati njihov takt koji oduševljava i
nadahnjuje, da preuzme junački ton te epopeje, izravna se u maršu sa ritmom te prolećne
Marseljeze!
Tako je neobuhvatan horoskop proleća! Ko mu može uzeti za zlo što se ono uči da ga
čita na sto načina, kombinuje naslepo, silabizuje u svim pravcima, srećno kad mu pođe za
rukom da nešto dešifruje usred zbunjujućeg pogađanja ptica. Čita ono taj tekst i unapred i
unatrag, gubeći smisao i hvatajući ga ponovo, u svim verzijama, u hiljadama alternativa,
treperenja glasa i cvrkuta. Jer ceo tekst proleća je zapisan dvosmislenostima,
nedorečenostima, elipsama, istačkan mesto slova u praznom plavetnilu, a u slobodne razmake
među slovima ptice umeću svoje ćudljive pretpostavke i svoje odgonetke. Zato će se ova
istorija po uzoru na taj tekst vući na mnogim razgranatim kolosecima i cela će biti išarana
prolećnim crticama, uzdasima i tačkicama.

II

Tih pretposlednjih noći, podivljalih i prostranih, pokrivenih ogromnim nebesima još

sirovim i bez mirisa, koja su preko rupčaga i vazdušnih polja vodila u zvezdana bespuća –
otac me je uzimao sa sobom na večeru u malu baštensku restauraciju, zatvorenu između
zadnjih zidova poslednjih kuća na trgu.
Išli smo u mokroj svetlosti fenjera, koji su zvečali pod udarcima vetra, naprečac preko
velikog zasvođenog prostora trga, sami, pritisnuti mnoštvom vazdušnih lavirinata, izgubljeni i
dezorijentisani u pustim prostranstvima atmosfere. Otac je dizao prema nebu lice obliveno
slabom svetlošću i s gorkom zabrinutošću posmatrao taj zvezdani šljunak rasejan po
plićacima široko razgranatih i razlivenih virova. Njihove nepravilne i nebrojene grupe još se
nisu sređivale ni u kakve konstelacije, nikakve figure nisu zavladale tim prostranim i jalovim
vodoplavnim dolinama. Tuga zvezdanih pustinja pritiskivala je grad, fenjeri su odozdo
probijali noć svežnjevima zraka, vezujući ih ravnodušno od čvora do čvora. Pod takvim
fenjerima prolaznici su se zadržavali po dva, po tri u krugu svetla, koje je oko njih stvaralo

66
prolaznu iluziju sobe u svetlu stone lampe – u ravnodušnoj i nemiloj noći, koja se gore
raspadala u nepravilna prostranstva, u divlje vazdušne predele, iskrzane udarcima vetra,
žalosne i bezdomne. Razgovori se nisu mogli održati, sa očima u dubokoj senci šešira
smeškali su se zamišljeno slušajući daleki šum zvezda, koji je kao na kvascu rastao u
prostranstvu te noći.
U baštenskoj restoraciji staze su bile posute šljunkom. Dva fenjera na stubovima
zamišljeno su šištala. Gospoda u crnim gerocima sedela su po dvojica – po trojica, pogrbljeni
nad belo zastrtim stolovima, besmisleno zagledani u sjajne tanjire. Sedeći tako izračunavali su
u sebi pokrete i poteze na velikoj crnoj šahovskoj tabli neba, videli su u mislima među
zvezdama skokove konja i izgubljene figure, i konstelacije koje su odmah dolazile na njihova
mesta.
Muzikanti na estradi su umakali brkove u čaše gorkog piva i tupo ćutali zagledani u
svoju unutrašnjost. Njihovi instrumenti, violine i violončela plemenitih kontura, ležali su
odloženi na stranu pod bezglasno šuštavim pljuskom zvezda. Ponekad su ih uzimali u ruke i
udešavali za probu, plačno ih štimovali na ton svojih grudi, koji su probali iskašljavajući se.
Zatim su ih opet ostavljali, kao da su bili još nezreli i po meri nisu odgovarali toj noći koja je
dalje ravnodušno tekla. Tada su u tišini i oseci misli, dok su viljuške i noževi tiho zveckali na
belo zastrtim stolovima, violine iznenada same ustajale, prerano odrasle i punoletne, maločas
još tako plačljive i nesigurne, sada su postale govorljive, vitke i usečena pojasa, i davale
izveštaj o svom punomoćstvu, pokretale za trenutak odloženu ljudsku stvar i vodile dalje taj
izgubljeni proces pred ravnodušnim tribunalom zvezda, među kojima su se vodenim znacima
ocrtavale krivine i profili instrumenata, fragmentarni ključevi, nedovršene lire i labudi,
imitativni, besmisleni zvezdani komentar na margini muzike.
Gospodin fotograf koji je već od nekog vremena bacao od susednog stola značajne
poglede ka nama, prešao je najzad za naš sto, prenoseći svoju čašu piva sa svoga stola na naš.
Osmehivao se značajno, borio se sa sopstvenim mislima, pucketao prstima, gubeći stalno
iznova neuhvatljivu poentu situacije. Od početka smo osećali njenu paradoksalnost. To
improvizovano restorantsko logorište, pod znakom dalekih zvezda, bankrotiralo je bez spasa,
bedno propadalo, ne mogući da zadovolji pretenzije noći koje su rasle bez mere. Šta smo
mogli suprotstaviti tim pustinjama bez dna? Noć je precrtavala to ljudsko preduzeće, koje su
uzalud pokušavale da brane violine, zauzimala je prazninu, dovlačila svoja sazvežđa na
osvojene pozicije.
Videli smo logorište stolova koji su se oslobađali, logorište pobacanih servijeta i
stolnjaka, preko kojih je noć prelazila u trijumfu, sjajna i bezbrojna. Digli smo se i mi, dok je
naša misao, otišavši ispred tela, već odavno jurila za bučnim kloparanjem njenih kola, za
dalekom, široko razasutom lupom tih velikih i svetlih drumova.
Tako smo išli pod raketama njenih zvezda, anticipirajući u mislima zatvorenim očima
njene opsene koje su postajale sve više i više. Ah, taj cinizam trijumfalne noći. Zaposevši celo
nebo, sada je igrala domine u njegovim prostranstvima, lenjo i bez računa, ravnodušno
skupljajući milionske dobitke. Zatim puna dosade, crtala je na bojištu prevrnutih tablica
prozračne škrabotine, nasmejana lica, uvek jedan isti osmeh hiljadama puta ponovljen, koji je
za trenutak – već večan – prelazio u zvezde, rasipao se u zvezdanu ravnodušnost. Usput smo
ušli u poslastičarnicu na kolače. Tek što smo ušli kroz zvučna, staklena vrata u tu belu,
glaziranu unutrašnjost, punu sjajnog šećera – noć je odmah stala svim zvezdama, iznenada
oprezna i pažljiva, radoznala, da joj ne umaknemo. Strpljivo je čekala na nas celo vreme,
stražareći pred vratima, svetleći s visine kroz okna nepokretnim zvezdama, dok smo mi
duboko razmišljajući birali kolače. Tada sam prvi put ugledao Bjanku. Stajala je okrenuta
profilom kraj tezge, sa guvernantom, u beloj haljini, vitka i kaligrafska, kao da je bila izašla iz
Zodijaka. Nije se okretala, stojeći u uzornom kontrapostu mladih devojaka jela je kolač s
kremom. Nisam je video jasno, sav još isprecrtan zvezdanim cik-cak linijama. Tako su se prvi

67
put ukrstili naši horoskopi, još veoma zamršeni. Susreli su se i ravnodušno zamrsili. Još
nismo shvatili našu sudbinu u tom ranom zvezdanom aspektu i izašli smo ravnodušno,
lupajući staklenim vratima.
Posle toga smo se vraćali okolnim putem kroz daleko predgrađe. Kuće su postajale sve
niže i ređe, najzad su se pred nama razmakle i poslednje i mi smo stupili u drukčiju klimu.
Naglo smo ušli u blago proleće, u toplu noć koja se srebrila po blatu mladim, tek izišlim,
ljubičastim mesecom. Ta pretprolećna noć je napredovala u žurnom tempu, grozničavo
istrčavala pred svoje kasne faze. Vazduh, tek nedavno začinjen još običnom oporošću tog
vremena, naglo je postao sladak i otužan, pun mirisa kišnice, vlažne gline i prvih visibaba
koje su lunatično procvetavale u belom magičnom svetlu. I pravo je čudo što se pod tim
štedrim mesecom noć nije zarojila žabljom pihtijom na srebrnim blatima, nije se izlegla
ikrom, nije se raspričala hiljadama njuškica koje spletkare na tim gomilama šljunka kraj reke,
kroz koje je sve pore proticala sjajna mreža slatke vode. I trebalo je doreći, odgonetnuti to
kreketanje u toj noći bučnoj i izvorskoj, punoj potkožnih drhtaja, da bi – za trenutak
zaustavljena – krenula dalje a mesec kulminirao, sve belji i belji, kao da je prelivao svoju
belinu iz čaše u čašu, sve viši i sve blistaviji, sve magičniji i transcedentalniji.
Tako smo išli pod sve većom gravitacijom meseca. Otac i gospodin fotograf su me
uzeli između sebe, jer sam padao s nogu od velike pospanosti. Naši koraci su škripali u
mokrom pesku. Odavno sam već spavao idući i pod kapcima sam već imao celu
fosforescenciju neba, punu sjajnih znakova, signala i zvezdanih fenomena, kad najzad
stadosmo na otvorenom polju. Otac me je položio na kaput razastrt na zemlji. Zatvorenih
očiju sam video kako se sunce, mesec i jedanaest zvezda uredilo za paradu na nebu, defilujući
preda mnom. »Bravo, Juzefe!« povikao je otac i sa odobravanjem zatapšao rukama. Bio je to
očiti plagijat izvršen na drugom Juzefu i primenjen na sasvim druge prilike. Niko mi to nije
prebacivao. Moj otac Jakub je klimao glavom i cmoktao jezikom, a gospodin fotograf je
postavio svoj tronožac na pesak, razvukao meh aparata kao harmoniku i ceo utonuo u nabore
crnog sukna: fotografisao je tu neobičnu pojavu, taj blistavi horoskop na nebu, dok sam ja s
glavom koja se kupala u svetlosti ležao zasenjen na kaputu i nemoćno pridržavao taj san za
ekspoziciju.

III

Dani su postali dugi, svetli i prostrani, skoro isuviše prostrani za svoju sadržinu još
ubogu i nikakvu. Bili su to dani predviđeni za rastenje, dani puni čekanja, pobledeli od dosade
i nestrpljivosti. Jasan dah, sjajni vetar išao je kroz prazninu tih dana, još nepomućen
isparenjima nagih vrtova, punih sunca, čistio je ulice i ove su stajale duge i svetle, svečano
počišćene, kao da su čekale na nečiji još daleki i neznani dolazak. Sunce se lagano kretalo ka
ekvinociju, usporavalo svoj beg, stizalo u uzornu poziciju, u kojoj je trebalo da stane u
idealnoj ravnoteži, ispuštajući potoke ognja, porciju za porcijom, na pustu i halapljivu zemlju.
Svetla i beskrajna promaja je duvala kroz celu širinu horizonta, pravila špalire i aleje pod
čistim linijama perspektive, postajala glatka u velikom i praznom duvanju i najzad zastajala
zadihana, ogromna i blistava, kao da je htela da u svom sveobuhvatnom ogledalu zatvori
idealni lik grada, fatamorganu produženu u dubinu njegove sjajne izdubenosti. Tada je svet za
trenutak postajao nepomičan, zastajao bez daha, zasenjen, sa željom da ceo uđe u tu varljivu
sliku, u tu provizornu večnost koja mu je otvarana. Ali srećna ponuda je prolazila, vetar je
razbijao svoje ogledalo i vreme nas je opet stavljalo pod svoju vlast.
Naišao je uskršnji raspust, dug i nepregledan. Slobodni od škole, skitali smo se po
gradu bez cilja i potrebe, nismo umeli da iskoristimo slobodu. Bila je to sasvim prazna
sloboda, neodređena i bez primene. Sami još bez definicije očekivali smo je od vremena, koje
nije umelo da je nađe, gubeći je usred hiljada lukavstava.

68
 Pred kafanom su već bili postavljeni stolovi na pločniku. Gospođe su sedele za njima
u svetlim šarenim haljinama i gutale vetar malim gutljajima kao sladoled. Suknje su šuštale,
vetar ih je ujedao odozdo, kao malo razbesnelo psetance, gospođe su dobijale crvene pečate
na obrazima, lica su im gorela od suvog vetra a usne se sušile. Još je trajao antrakt i velika
dosada antrakta, svet se lagano i s tremom približavao nekoj granici, prerano stizao do neke
mete i čekao.
Tih dana smo imali kurjačke apetite. Isušeni vetrom trčali smo kući, da u tupoj
zamišljenosti jedemo ogromno komađe hleba sa maslacom, kupovali smo na ulici velike,
sveže đevreke koji su pucketali od svežine, sedeli smo svi jedan do drugog u prostranom
tremu zgrade na trgu – puste i zasvođene – bez ijedne misli u glavi. Kroz niske arkade video
se beli i čisti prostor trga. Burad od vina su stajala u nizu pod zidom i mirisala. Sedeli smo na
dugoj tezgi, na kojoj su se pazarnih dana prodavale šarene seljačke marame i bespomoćni i od
dosade dobovali smo nogama po daskama.
Iznenada Rudolf, kome su usta bila prepuna đevreka, izvadi iz nedara album za marke
i otvori ga preda mnom.

IV

Tada sam shvatio zašto je to proleće do toga vremena bilo tako pusto, izdubljeno i
zadihano. Ne znajući za to, smirivalo se u sebi, ućutkivalo, povlačilo u dubinu – pravilo je
mesto, celo se otvaralo u čisto prostranstvo, pusto plavetnilo bez mišljenja i definicije –
začuđena naga forma spremna da primi neznani sadržaj. Odatle ta plava, kao iz sna probuđena
neutralnost, ta velika i kao ravnodušna spremnost na sve. To proleće se celo držalo u
pripravnosti – bezljudno i prostrano, celo se stavljalo na raspoloženje bez daha i bez svesti –
jednom rečju čekalo je na otkrovenje. Ko je mogao predvideti da će izaći sasvim gotovo, u
punoj opremi i zasenjujuće iz Rudolfovog albuma za marke.
Bile su to čudne skraćenice i formule, recepti za civilizacije, zgodni talismani u kojima
se sa dva prsta mogla utvrditi esencija klima i provincija. Bili su to čekovi za imperiju i
republike, za arhipelage i kontinente. Šta su više mogli imati cesari i uzurpatori, osvajači i
diktatori? Iznenada sam upoznao slast vlasti nad zemljama, trn one nezasitosti, koja se može
umiriti samo vladanjem. S Aleksandrom Makedonskim zaželeo sam ceo svet. I ni pedlja
zemlje manje od celog sveta.

Taman, strastan, pun okorele ljubavi primao sam defile tih stvorenja, države koje su
marširale, sjajne pohode, koje sam video u intervalima, kroz purpurna pomračenja, ogluveo
od udara krvi, koja je bila u srce po taktu tog univerzalnog marša svih naroda. Rudolf je
propuštao pred mojim očima te bataljone i pukove, rukovodio defileom, pun usrdnosti i
zauzetosti. On, vlasnik tog albuma, degradirao se dobrovoljno do uloge kao nekog ađutanta,
svečano je podnosio raport kao zakletvu, uzbuđen, zaslepljen i dezorijentisan u svojoj ulozi
nejasnoj i punoj dvosmislenosti. Najzad u oduševljenju, u nastupu neke strasne
velikodušnosti, prikačio mi je kao orden na grudi – ružičastu Tasmaniju koja je plamtela kao
maj, i Hajdarabad koji je vrveo od ciganskog mucanja zamršenih alfabeta.

VI

Tada se dogodilo to otkrovenje, ta iznenadna pokazana vizija razbuktale lepote sveta,

tada je stigla ta srećna vest, tajna poslanica, ta specijalna misija neobuhvatnih mogućnosti

69
života. Širom su se otvorili svetli horizonti, svirepi i koji zadržavaju dah, svet je drhtao i
treperio u svojim zglobovima, opasno se nakretao, preteći da će iskočiti iz svih mera i pravila.
Šta je sama po sebi, dragi čitaoče, poštanska marka? Šta je taj profil Franca Jozefa I sa
ćelom ovenčanom lovorovim vencem? Nije li on simbol svakidašnjosti, determinacija svih
mogućnosti, jemstvo neprelaznih granica, u koje je već jednom zauvek zatvoren svet?
Svet je tada bio sa svih strana obuhvaćen Francom Jozefom I i iz njega nije bilo
izlaska. Izrastao je na svim horizontima, iza svih uglova se pomaljao taj svuda prisutni i
neizbežni profil, zaključavao je svet, kao tamnicu. I evo, kad smo već bili izgubili nadu,
pomirili se u sebi sa jednosmislenošću sveta, sa tom tesnom nepromenljivošću, čija je moćna
garancija bila Franc Jozef I – iznenada, kao nevažna stvar, otvorio si preda mnom taj album sa
markama, o Bože, dozvolio si mi da bacim letimičan pogled na tu knjigu koja se ljuskala
sjajem, na album s markama koji je zbacivao svoju odeću, stranu po stranu, sve svetliji i sve
strašniji... Ko će mi zameriti što sam tada stajao zasenjen, malaksao od uzbuđenja, a iz očiju
punih sjaja su mi tekle suze. Kakav zasenjujući relativizam, kakav kopernikovski čin, kakva
nestalnost kategorija i pojmova! Dakle, toliko si dao načina postojanja, o Bože, dakle takav je
tvoj neizbrojni svet! To je više nego što sam mogao pomisliti u najsmelijim snovima. Dakle,
istina je ta rana anticipacija duše, koja je uprkos očevidnosti tvrdoglavo smatrala da je svet
neizbrojan!

VII

Svet je tada bio ograničen Francom Jozefom I. Na svakoj poštanskoj marki, na svakoj
moneti i na svakom pečatu njegov lik je konstatovao nepromenljivost sveta, nepokolebljivi
dogmat njegove jednosmislenosti. Takav je svet i nema drugih svetova osim ovoga – govorio
je pečat sa cesarsko-kraljevskim starcem. Sve ostalo je uobraženje, divlja pretenzija i
uzurpacija. Na sve je legao Franc Jozef I i zaustavio svet u njegovom rastu.
Iz dubine našeg bića naginjemo ka pravomislenosti, dragi čitaoče. Lojalnost naše
učtive prirode nije neosetljiva za čar autoriteta. Franc Jozef je bio najviši autoritet. Ako je taj
autoritativni starac bacao sve svoje dostojanstvo na tas te istine – šta se tu moglo, trebalo je
pomiriti se s napuštanjem maštanja duše, njenih usrdnih anticipacija – smestiti se nekako,
kako se može u tom jedino mogućem svetu, bez iluzija i bez romantike – i zaboraviti.
Ali kad se već tamnica zatvara neopozivo, kad je poslednji otvor zazidan, kad se sve
zaklelo da prećuti, o Bože, kad je Franc Jozef I pregradio, zalepio poslednju pukotinu, da ne
bi bio ugledan, tada si ustao u šumnom plaštu mora i kontinenata i otkrio si njegovu laž. Ti,
Bože, uzeo si tada na sebe odijum jeresi i eksplodirao si na svet tom ogromnom, šarenom i
veličanstvenom hulom. O veličanstveni Herezijarše! Udario si tada u mene tom vatrenom
knjigom, eksplodirao si albumom za marke iz Rudolfova džepa. Tada još nisam poznavao
trouglasti oblik albuma za marke. U svojoj zaslepljenosti zamenjivao sam ga sa papirnim
pištoljem iz koga smo pucali u školi pod klupom, za pakost profesorima. O, kako si ti pukao
iz njega, o Bože! To je bila tvoja strasna tirada, to je bila tvoja plamena i sjajna filipika protiv
Franca Jozefa I i njegove države proze, to je bila prava knjiga sjaja.
Otvorio sam i preda mnom su blesnula šarenila svetova, vetrom neobuhvaćenih
prostranstava, panoramom uzvitlanih horizonata. Ti si išao kroz nju, list za listom, vukući za
sobom taj šlep satkan od svih sfera i klimata. Kanada, Honduras, Nikaragva, Abrakadabra,
Hiporabundija... Razumeo sam te, o Bože. To su sve bila lukavstva Tvoga bogatstva, to su
bile prve reči koje su Ti pale na pamet. Segnuo si rukom u džep i pokazao mi, kao šaku
dugmadi, mogućnosti koje su vrvele u Tebi. Tebi nije bilo stalo do tamnosti, govorio si šta ti
je pljuvačka na jeziku donela. Mogao si isto tako reći i: Panfibras i Haleljiva, i vazduh bi
među palmama zabrujao od moćnih udara papagajskih krila, a nebo, kao ogromna, stostruka,
safirna ruža, razduvana do dna, pokazala bi zasenjujuću srž – oko Tvoje paunooko, pokriveno

70
trepavicama i strašno, zatreptalo bi sjajnim korenom Tvoje mudrosti, zablistalo bi nadbojom,
zamirisalo bi nadmirisom. Ti si hteo da me zaseniš, o Bože, da se pohvališ, da malo
pokoketuješ sa mnom, jer i Ti imaš trenutke sujetnosti, kada se oduševljavaš samim sobom. O
kako volim taj trenutak!
Kako si postao ponižen, France Jozefe I, i Tvoje evanđelje proze! Uzalud su Te tražile
moje oči. Najzad sam Te našao. I Ti si bio u toj gomili, ali kako mali, zbačen sa prestola i siv.
Marširao si sa ostalima po drumskoj prašini iza Južne Amerike i pred Australijom i pevao si
sa ostalima: Hosana!

VIII

Postao sam adept novog evanđelja. Sprijateljio sam se sa Rudolfom. Divio sam mu se,
predosećajući nejasno da je on samo oruđe, da je knjiga nekom drugom namenjena. I doista
on je pre ličio na njenog čuvara. Katalogizirao je, lepio, odlepljivao, zaključavao u orman. U
suštini stvari bio je tužan kao onaj koji je znao da će njega biti sve manje, dok će mene biti
sve više. Bio je kao onaj koji je došao da ispravlja puteve Gospodnje.

IX

Imao sam mnogo razloga da smatram da je ta knjiga bila namenjena meni. Mnogi
znaci pokazivali su da se ona meni obraćala kao specijalna misija, lično poslanstvo i poruka.
To sam poznao po tome što se niko nije osećao njenim vlasnikom. Čak ni Rudolf koji joj je
pre služio. U suštini mu je bila tuđa. On je bio kao nemaran i lenj sluga u kmetstvu obaveze.
Ponekad mu je zavist zalivala srce gorčinom. U sebi se bunio protiv svoje uloge ključara
blaga koje mu nije pripadalo. Sa zavišću je posmatrao refleks dalekih svetova, koji je tihom
gamom boja putovao po mom licu. Tek odbijen od mog lica dopirao je do njega daleki odsjaj
tih stranica, u kojima njegova duša nije imala udela.

Jednom sam video mađioničara. Stajao je na bini, mršav, vidljiv sa svih strana, i držao
svoj cilinder, pokazujući svima njegovo prazno i belo dno. Obezbedivši na taj način van svake
sumnje svoju veštinu od podozrenja da se služi varalačkim mahinacijama, napravio je u
vazduhu svoj komplikovani magični znak i odmah počeo sa preteranom preciznošću i
očevidnošću da izvlači iz cilindra štapićem papirne šarene trake, metrima, fatovima, najzad
kilometrima. Soba se punila tom šarenom šuštavom masom, postajala je svetla od tog
stokratnog umnožavanja, od penušave i lake hartije, od sjajnog gomilanja a on nije prestajao
sa izvlačenjem te beskrajne niti i pored preplašenih glasova, punih oduševljenog protesta
ekstatičnih uzvika, grčevitog plača, dok najzad nije postalo jasno kao na dlanu da ga to ništa
ne košta, da to obilje crpe ne iz sopstvenih zaliha, da su mu se prosto otvorili nadzemaljski
izvori, izvan ljudskih mera i računa.
Tada je neko, predestiniran za recepciju dubljeg smisla te demonstracije, odlazio kući
zamišljen i unutrašnje zasenjen, do dna duše prožet istinom koja je ušla u njega: Bog je
neizbrojiv...

XI

Tu je mesto za izlaganje kratke paralele između Aleksandra Velikog i moje sobe.

Aleksandar Veliki je bio osetljiv na mirise zemalja. Njegove nozdrve su predosećale nečuvene
mogućnosti. On je bio jedan od onih, nad čijim je licem Bog prešao svojom rukom u snu, tako

71
da znaju ono što ne znaju, postaju puni pretpostavki i podozrenja, a kroz spuštene kapke
prolaze im refleksi dalekih svetova. Ipak božje aluzije je shvatio doslovno. Kao čovek od
čina, što znači plitkog duha, protumačio je sebi svoju misiju kao poslaništvo osvajača sveta.
Njegove grudi je ispunjavala ona ista nezasitost, kao i moje, ti isti uzdasi su ih nadimali
ulazeći u njegovu dušu, horizont za horizontom, predeo za predelom. Nije imao nikoga ko bi
ispravio njegove greške. Čak ni Aristotel ga nije razumeo. Tako je umro razočaran, iako je
osvojio ceo svet, posumnjavši u Boga, koji se stalno sklanjao od njega, i njegova čuda.
Njegov portret je krasio monete i marke svih zemalja. Za kaznu je postao Franc Jozef svoga
vremena.

XII

Hteo bih da čitaocu dam bar približnu predstavu o tome, šta je tada bila ta knjiga, u
čijim listovima su se preliminirale i uređivale poslednje stvari tog proleća. Neizrecivi,
uznemirujući vetar je išao sjajnim špalirom tih maraka, iskićenom ulicom grbova i zastava,
usrdno razvijajući grbove i ambleme, koji su se talasali u zadihanoj tišini, u senci oblaka koji
su preteći izrasli na horizontu. Zatim su se iznenada javljali prvi heroldi na pustoj ulici, u
svečanoj odeći, s crvenim trakama na ramenima, sjajni od znoja, bespomoćni, puni misije i
zauzetosti. Ćutke su davali znakove, uzbuđeni do dna srca i puni svečane ozbiljnosti, i ulica je
već počinjala tamneti od demonstracije što se približavala, u svim sporednim ulicama se
smračivalo u topotu hiljada nogu koje su se približavale. Bila je to ogromna manifestacija
država, univerzalni Prvi maj monstr-defile svetova. Svet je manifestovao hiljadama kao na
zakletvu dignutih ruku zastava i barjaka, manifestovao je hiljadama glasova, da nije za Franca
Jozefa I, nego za nekoga mnogo, mnogo većeg. Iznad sviju se talasala svetlo crvena boja,
skoro ružičasta, neizreciva, oslobađajuća boja entuzijazma. Iz San Dominga, iz San
Salvadora, iz Floride stizale su zadihane i vrele delegacije, cele u odelima malinove boje i
pozdravljale polucilindrima trešnjeve boje, ispod kojih su izletali bučni čvorci, po dva, po tri.
Sjajni vetar je izoštravao u srećnim preletima blesak truba, meko i nemoćno otresao ivice
instrumenata, koji su na svim obalama ronili tihe metlice elektriciteta. I pored gužve, i pored
defilea hiljada, sve je teklo u redu, ogromna revija se razvijala po planu i u tišini. Ima
trenutaka kad zastave sa balkona koje se strasno i vredno talasaju, lepršajući u proređenom
vazduhu u povraćanju amarantove boje, u strasnoj tihoj lupi, u uzaludnim poletima
oduševljenja – staju nepokretno, kao u prozivku, i cela ulica postaje crvena, svela i puna neme
uzbune, dok se u potamneloj daljini pažljivo odbrojavaju potmuli pozdravi kanonade,
četrdeset i devet eksplozija, u sve tamnijem vazduhu.
Zatim se horizont naglo prevlači oblacima kao pred proleće u buru, samo svetlo blešte
instrumenti orkestra i u tišini se čuje rika neba koje tamni, šum dalekih prostranstava, dok iz
obližnjih vrtova dopire miris divlje trešnje u skoncentrisanim tovarima i rastovaruje se
bespomoćno u neizrecivom rasprostiranju.

XIII

Jednoga dana pred kraj aprila bilo je sivo i toplo pre podne, ljudi su išli gledajući pred
sebe u zemlju, uvek u onaj kvadratni metar vlažne zemlje pred sobom, i nisu osećali da sa
strane prolaze pored drveća parka, crno razgranatog, koje je na raznim mestima pucalo u
slatke, gnojne rane.
Upleteno u crnu granatu mrežu drveća sivo, zagušljivo nebo ležalo je ljudima na vratu
– iskrivljeno podignuto, bezoblično teško i ogromno kao perina. Ljudi su bauljali ispod njega
na rukama i nogama, kao gundelji u toploj vlazi njuškajući osetljivim rožićima slatku glinu.
Svet je ležao gluv, razvijao se i rastao negde u visini, negde od pozadi i u dubini – slatko

72
nemoćan – i tekao. Na trenutke je usporavao i podsećao na nešto maglovito, granao se
drvećem, pokrivao očima guste, sjajne mreže ptičjeg cvrkutanja, nabačene na taj sivi dan, i
išao u dubinu, u podzemno vijuganje korenja, u slepo pulsiranje crva i gusenica, u gluvu
zamračenost crnice i gline.
A ispod te bezoblične ogromnosti čučali su ljudi zaglušeni i bez misli u glavi, čučali s
glavama u rukama, visili pogrbljeni na klupama parkova, s komadom novina na kolenima, sa
kojih je tekst otekao u veliku, sivu besmislenost dana, visili su nezgrapno još u jučerašnjoj
pozi i nesvesno se slinili.
Možda su ih zaglušivale te guste čegrtaljke cvrkutanja, te neumorne čaure maka koje
su prosipale sivo olovo, koga je bio prepun vazduh. Išli su sanjivo pod olovnim gradom i
razgovarali znacima u tom obilnom pljusku ili rezignirano ćutali.
Ali kad se oko jedanaest sati pre podne negde na nekoj tački prostranstva kroz veliko
naduveno telo oblaka prokljuvilo sunce bledom klicom – tada su naglo u granatim koševima
drveća gusto zasvetleli svi pupoljci i sivi veo cvrkutanja se lagano odelio bledozlaćanom
mrežom od lica dana, koji je otvorio oči. To je bilo proleće.
Tada je iznenada, u jednom trenutku, malo ranije pusta aleja parka bila zasejana
ljudima koji su se žurili na razne strane, kao da je bila čvorno mesto svih gradskih ulica, i
procvetala ženskim haljinama. Neke od tih brzih i skladnih devojaka žure na posao, u radnje i
kancelarije, druge na sastanke, ali nekoliko trenutaka, za vreme kojih prolaze kroz azurni koš
aleje koji diše vlagom cvećarnice i poprskan je ptičjom pesmom – pripadaju toj aleji i tom
satu, – i ne znajući to – statistkinje su te scene u pozorištu proleća, kao da su se rodile na
šetalištu zajedno sa tim finim senkama grančica i listića, koji su pred očima pupeli na
tamnozlatnoj pozadini vlažnog šljunka, i pretrče nekoliko zlatnih, vrelih i skupocenih pulseva,
a onda iznenada poblede i osenče se, upiju se u pesak, kao oni prozračni filigrani, kad sunce
uđe u zamišljenost oblaka.
Ali za jedan trenutak su ispunile aleje svojom svežom žurbom i iz šuštanja njihova
rublja izgleda kao da teče taj bezimeni miris aleja. Ah, te lepršave i od štirka sveže košuljice
izvedene u šetnju pod prozračnom senkom prolećnog hodnika, košuljice s mokrim mrljama
pod pazuhom, koji se suše u ljubičicinim ćuhovima daljine. Ah, te mlade, ritmičke noge,
ugrejane kretanjem, u novim šuštavim svilenim čarapama ispod kojih se kriju crveni listovi i
bubuljice – zdrave, prolećne ekceme vrele krvi. Ah, ceo taj park je bestidno bubuljičav i sve
drveće se osipa pupoljcima bubuljica, koje se rasprskavaju cvrkutom.
Zatim aleja opet postaje pusta i po zasvođenom šetalištu tiho škripuću žičanim
paocima dečja kolica na vitkim oprugama. U malom lakiranom čuniću, utonulo u gredicu
visokih, uštirkanih svilenih pervaza spava kao u buketu cveća nešto još nežnije od njih.
Devojka, koja je lagano gurala kolica, s vremena na vreme se naginje nad njih, podiže na
zadnje točkove, cvileći osovinama obruča, tu ljuljuškavu korpicu, rascvetalu belom svežinom,
i mazno razduvava taj buket tila sve do slatkog, uspavanog jezgra, kroz čiji san, kao bajka
putuje ta reka oblaka i svetlosti, dok kolica prolaze trake senki.
Zatim u podne još uvek se prepliće taj vrt napupeo svetlom i senkama, a kroz fina
okca te mreže bez kraja se prosipa cvrkut ptica – sa grane na grančicu, biserno se roni kroz
žičani kavez dana, ali žene, prolazeći ivicom staze, već su umorne i imaju kosu raspuštenu od
migrene i lica izmučena prolećem, a onda aleja sasvim pusti, a kroz tišinu popodneva lagano
prolazi miris restorana iz parkovskog paviljona.

XIV

Svaki dan u isti sat prolazi alejama parka Bjanka sa svojom guvernantom. Šta da
kažem o Bjanki, kako da je opišem? Znam samo da je upravo u čudesnoj slozi sa samom
sobom, da bez ostatka ispunjava svoj program. Srca stegnuta od duboke radosti vidim svaki

73
put iznova kako – korak po korak – ulazi u svoje biće, laka kao balerina, kako nesvesno
svakim pokretom pogađa u samu srž.
Ide sasvim obično, bez preterane gracije, ali s prostotom koja hvata za srce, i srce se
steže od sreće, što je moguće tako prosto biti Bjankom bez ikakvih veština i bez ikakvih
napora.
Jednom je lagano podigla svoje oči na mene i mudrost toga pogleda me je skroz
prožela, probila kao strela naskroz. Od tada znam da ništa nije tajno, da zna sve moje misli od
početka. Od toga trenutka stavio sam joj se na raspoloženje bez granica i nedeljivo. Prihvatila
je jedva vidljivim pokretom kapaka. To se desilo bez reči, u prolazu, jednim pogledom.
Kad hoću da je zamislim, mogu da dozovem u sećanje samo jednu pojedinost koja ništa ne
znači: njenu ispucalu kožu na kolenima, kao kod dečaka, što je duboko uzbudljivo i odvodi
misao u mučne klance suprotnosti, među antinomije koje usrećavaju. Sve drugo, više i niže,
transcedentno je i nezamislivo.

XV

Danas sam se opet bio udubio u Rudolfov album za marke. Kakva divna studija! Taj
tekst je pun fusnota, aluzija, napomena i pun dvosmislenog treperenja. Ali sve linije se stiču u
Bjanki. Kakve usrećujuće supozicije! Od čvora do čvora juri moje podozrenje, kao duž fitilja,
zapaljeno svetlom nadom – sve više zaslepljeno. Ah, kako mi je teško, kako mi se srce steže
od tajni koje predosećam.

XVI

U gradskom parku sada svako veče svira muzika i kroz aleje teče prolećna promenada.
Kruže i vraćaju se, obilaze i sreću u simetričnim arabeskama koje se stalno ponavljaju. Mladi
ljudi nose nove prolećne šešire i nemarno drže rukavice u ruci. Kroz stabla drveća i živicu
svetle se u susednoj aleji devojačke haljine. Idu te devojčice u parkovima, njišući se u
bedrima, naduvene penom čipaka i karnera, nose na sebi, kao labudovi, tu ružičastu i belu
naduvenost – zvona puna rascvetalog muslina i ponekad se spuštaju njima na klupe – kao
umorne od njihove puste parade – spuštaju se celom tom velikom ružom gaze i batista, koji
puca prelivajući se pahuljama. I tada se otkrivaju noge prebačene jedna preko druge i
prekrštene – spletene u belu figuru punu neodoljive rečitosti, a mladi šetači, prolazeći pokraj
njih, ćute i blede poraženi tačnošću argumenata, do kraja ubeđeni i pobeđeni.
Dolazi trenutak pred sam sumrak i boje sveta postaju lepše. Sve boje postaju uzvišene,
svečane, strasne i tužne. Park se brzo puni ružičastim lakom, sjajnom politurom, od koje
stvari odjednom postaju šarene i iluminisane. Ali već u tim bojama postoji neko suviše
duboko plavetnilo, neka isuviše jarka i već podozriva lepota. Još trenutak i čestar parka, tek
posut mladim zelenilom, još granat i nag, ceo se skroz osvetljava rumenim satom sumraka,
postavljenim balsamom hlada, zasićen neiskazanom tugom stvari zauvek i samrtno lepih.
Tada iznenada ceo park staje kao ogroman, ćutljiv orkestar, svečan i pažljiv, koji čeka
pod podignutom dirigentskom palicom, dok muzika u njemu ne sazri i nadođe i iznenada na
tu ogromnu, potencijalnu i vrednu simfoniju pada brz i šaren pozorišni sumrak, kao pod
uticajem tonova koji naglo rastu na svim instrumentima – negde visoko, mlado zelenilo
probija glas vuge skrivene u gustišu – i naglo unaokolo postaje svečano, samotno i kasno kao
u večernjoj šumi.
Jedva osetljiv dašak prelazi iznad krošanja drveća, sa kojih se u drhtajima osipa suvi
miris divlje trešnje – neiskaziv i gorak. Presipa se visoko pod sumračnim nebom i pada
bezgraničnim uzdahom smrti taj gorki miris, u koji prve zvezde rone svoje suze, kao cvetići
jorgovana otkinuti te blede i ljubičaste noći. (Ah, znam: njen otac je brodski lekar, njena

74
majka je držala samce. Na nju to iz noći u noć čeka taj mali tamni rečni parobrod, s
točkovima sa strane i ne pali fenjere.)
Tada u te parove koji kruže, u te mladiće i te devojke, koji se stalno susreću u
regularnim povracima, ulazi neka čudna snaga i nadahnuće. Svaki od njih postaje lep i
neodoljiv kao Don Žuan, izlazi iz sebe ponosan i pobedonosan i u pogledu stiče onu ubistvenu
moć od koje drhte srca devojaka. A devojkama oči postaju duboke, u njima se otvaraju neki
duboki vrtovi razgranati alejama, lavirinti parkova, tamni i šumni. Njihove zenice se šire
svečanim sjajem, otvaraju se bez otpora i puštaju te osvajače u špalire svojih tamnih vrtova,
koji se mnogokratno i simetrično razilaze stazama kao strofe kancone, da bi se sreli i našli,
kao u tužnom sliku, na rumenim trgovima, oko okruglih leja, ili kraj izvora koji gore vrlo
kasnim ognjem sunčeva odsjaja i da se ponovo raziđu i razdele među crne mase parka,
večernje gustiše, sve češće i šumnije, u kojima se gube i nestaju kao između komplikovanih
kulisa, baršunastih zavesa i tihih ostava. I ko zna kada kroz hlad tih sve mračnijih vrtova
zalaze u sasvim zaboravljena, strana skrovita mesta, u neki drugi, tamniji šum drveća, što
plovi kao žalosna crnina u kojoj mrak fermentuje i izrođava se, a tišina se fantastično kvari u
toku godine ćutanja, kao u starim zaboravljenim buradima od vina.
Tako lutajući, pipajući u crnom somotu tih parkova, sreću se najzad na usamljenoj
poljani, pod poslednjim purpurom zalazećeg sunca, na ribnjaku, koji vekovima zarasta u
žabokrečinu i na truloj ogradi, negde na ivici vremena, u zadnjim vratima sveta, nalaze se
ponovo u nekom davno minulom životu, u dalekoj preegzistenciji, i uključeni u tuđe vreme, u
odeću dalekih vekova, jecaju bez kraja nad muslinom neke tužaljke i uzdižući se ka
nedosežnim zakletvama i penjući se po stepenicama zaborava, stižu do nekih vrhova i granica,
iz kojih su još samo smrt i ukočenost neimenovanog uživanja.

XVII

Šta je to prolećni sumrak?

Jesmo li stigli do suštine stvari, zar taj put ne vodi dalje? Nalazimo se na kraju naših
reči, koje već ovde postaju maglovite, buncave i neuračunljive. A ipak tek iza njihove granice
počinje ono što je u tom proleću neobuhvaćeno i neiskazano. Misterija sumraka! Tek iza naših
reči, gde moć naše magije već ne doseže, šumi ta tamna, neobuhvatna stihija. Reč se tu
razlaže na elemente i raspada, vraća u svoju etimologiju, ponovo ulazi u dubinu, u svoj tamni
koren. Kako to u dubinu? Shvatamo to doslovno. Eto, smračuje se, naše reči se gube u
nejasnim asocijacijama: Aheront, Podzemlje... Osećate li kako se od tih reči smračuje, kako se
osipa krtičnjakom, kako je zamirisalo dubinom, podrumom, grobom? Šta je to prolećni
sumrak? Još jednom postavljamo to pitanje, taj strasni refren naših istraživanja, na koga nema
odgovora.
Kad korenje drveća hoće da govori, kad se pod busenjem nakupi veoma mnogo
prošlosti, davnih povesti, drevnih istorija, kad se pod korenjem nakupi previše zadihanog
šapata, neartikulisane mezgre i tog tamnog bez daha, što je pred svakom rečju – tada kora
drveća crni i rapavo se raspada na debele ljuske, u duboke brazde, srž se otvara tamnim
porama, kao medveđe krzno. Zagnjurite lice u to meko krzno sumraka i za trenutak postaje
sasvim mračno, gluvo bez daha kao pod poklopcem. Tada treba pripiti oči kao pijavice uz
najcrnji mrak, lako ih prisiliti, protisnuti kroz neprobojno, skroz progurati kroz gluvo
zemljište – i, eto, iznenada se nalazimo na meti, s druge strane stvari, u dubini smo, u
Podzemlju. I vidimo...
Tu uopšte nije mračno kako se moglo pretpostavljati. Naprotiv – cela unutrašnjost
pulsira svetlom. To je, naravno, unutrašnja svetlost korenja, lažna fosforescencija, slabe žilice
osvetljenja, kojim je mramorovan mrak, putujuće sjajno treperenje supstancije. Isto tako i kad
spavamo, odsečeni od sveta, daleko zalutali u duboku introversiju, u povratan put u sebe –

75
vidimo takođe, vidimo jasno pod spuštenim kapcima, jer se tada misli u nama pale
unutrašnjim lučivom i nejasno tinjaju duž dugih fitilja, zapaljujući se od čvora do čvora. Tako
se u nama vrši regresija na celoj liniji, povlačenje u dubinu, povratni put do korenova. Tako se
u dubini razgranavamo anamnezom, stresajući se od podzemnih drhtaja koji prolaze kroz nas,
maštamo potkožno na celoj nejasnoj površini. Jer samo gore, u svetlosti – treba to jednom reći
– mi smo drhtav artikulisan snop melodije, sjajni vrh raspevan kao ševa – u dubini se ponovo
rasipamo u crno gunđanje, u žagor i bezbroj beskrajnih istorija.
Tek sada vidimo na čemu raste to proleće, zašto je tako neizrecivo tužno i teško od
znanja. Ah, ne bismo verovali, da nismo sopstvenim očima videli. To su lavirinti
unutrašnjosti, magacini i ambari stvari, to su još topli grobovi, trulež i gnoj. Prastare istorije.
Sedam slojeva, kao u drevnoj Troji, hodnici, odaje, riznice. Koliko zlatnih maski, maska do
maske, spljošteni osmesi, izjedena lica, mumije, prazne čaure... Tu su ti kolumbarijumi, te
fioke za mrtvace, u kojima leže sasušeni, crni kao korenje i čekaju na svoje vreme. Tu su te
velike drogerije, gde stoje na prodaju u suznim sudovima, loncima i kalenicama. Godinama
stoje u svojim policama, u dugim svečanim redovima, iako ih niko ne kupuje. Možda su već
oživeli u pregradama svojih gnezda, već sasvim prezdraveli, čisti kao kandilo i mirisni –
cvrkutavi gotovi lekovi, nestrpljivo probuđene lekarije, balzami i jutarnje masti koje na vrhu
jezika odmeravaju svoj jutarnji ukus. Ti zazidani golubarnici puni su kljunića koji su se tek
prokljuvili i prvih pokušaja svetlog cvrkutanja. Kako tu pre svakog vremena i naglo odjutri u
tim pustim i dugim špalirima, gde se umrli bude redom, dobro odmorni – za sasvim novi
osvit!...
Ali tu još nije kraj, silazimo još dublje. Samo bez straha. Molim vas dajte mi ruku, još
jedan korak i nalazimo se kraj korenja i odmah postaje granato, mračno i korenasto kao u
dubokoj šumi. Miriše na busenje i trulež, korenje putuje u mraku, sapliće se, ustaje, sokovi
ulaze u njih u nadahnuću, kao tečnost u pumpe koje rade. Nalazimo se s druge strane,
nalazimo se kod naličja stvari, u mraku prošivenom fosforescencijom koja se mrsi. Kakvo
kruženje, kretanje i gužva! Kakav mravinjak i mezgra, ljudi i pokolenja, hiljadama puta
umnožene biblije i ilijade! Kakvo seljenje i gužva, haos i krkljanac istorije! Dalje već nema
puta. Nalazimo se na samom dnu, kod mračnih temelja, nalazimo se kod Majki. Tu su ti
beskrajni inferni, ti beznadežni osijanski prostori, ti jadni nibelunzi. Tu su ta velika legališta
istorije, te fabulistične fabrike, maglovite pušionice fabula i bajki. Sada najzad shvatate taj
veliki i tužni mehanizam proleća. Ah, ono raste na istorijama! Koliko događaja, koliko
povesti, koliko sudbina! Sve što smo ikada čitali, sve čuvene istorije i sve te, koje nam lebde
od detinjstva – nikada ne čuvene – tu je a ne negde drugde njihov dom i otadžbina. Odakle bi
pisci uzimali svoje koncepcije, odakle bi crpli hrabrost za psovanje, da ne osećaju iza sebe te
zalihe, taj kapital, te stostruke obračune od kojih vibrira Podzemlje. Kakav haos šapata, kakav
mumlav žagor zemlje! O tvoje uvo udara neiscrpno ubeđivanje. Ideš zatvorenih očiju kroz tu
toplinu šapata, osmeha i predloga, uznemiravan bez kraja, hiljadama puta bockan pitanjima
kao milionima slatkih rilica komaraca. Hteli biste da uzmete nešto od njih, bilo šta, makar
mrvicu te bestelesne šaputave istorije, i primiš to u svoj mladi život, u svoju krv, i spaseš, i
živiš dalje sa tim. Jer šta je proleće, ako ne vaskrsenje istorije! Jedina je ona živa među tim
bestelesnim, stvarna, hladna i sasvim bez znanja. O kako te utvare privlači njena mlada,
zelena krv, njeno biljno neznanje, svi ti fantomi, te larve, te tere-fere. A ona ih uzima u svoj
san, bezaštitna i naivna, i spava s njima, i budi se besvesna u zoru, i ničega se ne seća. Zato je
tako teška celom tom sumom zaboravljenog i tako tužna, jer mora sama da živi za toliko
života, da bude lepa za toliko odbačenih i ostavljenih... A za to ima samo beskrajan miris
divlje trešnje, što teče jednim, večnim, beskrajnim tokom u kome je sve... Jer šta znači
zaboraviti? Na starim istorijama je preko noći izraslo novo zelenilo, meka zelena skrama,
svetlo, gusto pupoljenje prosulo se svim porama ravnomernom čekinjom kao kose dečaka
sutradan posle šišanja. Kako ozelenjava proleće zaboravom, kako to staro drveće povraća

76
slatko i naivno neznanje, kako se budi grančicama i neopterećeno pamćenjem, sa korenjem
zagnjurenim u stare istorije! To zelenilo će ih još jednom čitati kao nove i sricati od početka i
od tog zelenila će se podmladiti istorije i početi još jednom, kao da se nikad nisu dogodile.
Toliko je nerođenih istorija. O ti žalosni horovi među korenjem, ta ćaskanja koja se
uzajamno nadćaskavaju, ti neiscrpni monolozi u iznenadnim eksplozijama improvizacija!
Hoćete li imati dovoljno strpljivosti da ih saslušate? Pre najstarije saslušane istorije bile su
druge, koje niste slušali, bili su bezimeni prethodnici, romani bez imena, epopeje ogromne,
blede i monotone, bezoblične biljke, trupovi bez forme, giganti bez lica, koji prekrivaju
horizont, tamni tekstovi za večernje drame oblaka, a još dalje knjige-legende, knjige nikada
nenapisane, knjige večiti pretendenti, lutajuće i izgubljene knjige in partibus infidelium...
Između svih istorija, koje se guraju neispletene među korenjem proleća, ima jedna
koja je već odavno prešla u sopstvenost noći, zauvek se staložila na dnu firmamenata – večna
pratnja i tle zvezdanih prostranstava. Kroz svaku prolećnu noć, ma šta se u njoj dešavalo,
prolazi ta istorija velikim koracima preko ogromnog kreketa žaba i beskrajni hod mlinova. Ide
taj muž pod zvezdanim mlivom koje se sipa iz žrvanja noći, ide velikim koracima preko neba,
privijajući detence u naborima ogrtača, stalno na putu, u neprestanom lutanju kroz beskrajna
prostranstva noći. O, ogromna tugo samoće, o neizmerno sirotanstvo u prostranstvima noći, o
sjaju dalekih zvezda! U toj istoriji vreme već ništa više ne menja. U svakom trenutku ona baš
prelazi preko zvezdanih horizonata, upravo nas obilazi velikim koracima i tako će već biti
uvek, stalno nanovo, jer jednom ispala iz koloseka vremena, već je postala neispitana,
bezdana, neiscrpena nikakvim ponavljanjem. Ide taj muž i pritiska dete u rukama – namerno
ponavljamo taj refren, taj žalostan moto noći, da bismo izrazili tu intermitujuću stalnost
prelaženja, ponekad zaklanjanu haosom zvezda, ponekad sasvim nevidljivu, zbog dugih
nemih intervala, kroz koje provejava večnost. Daleki svetovi prilaze sasvim blizu – grozno
sjajni, šalju kroz večnost burne signale u nemim, neiskazanim raportima – a on ide i bez kraja
umiruje devojčicu, monotono i bez nade, nemoćan prema tom šapatu, tim strašno slatkim
nagovaranjima noći, toj jedinoj reči u koju se slažu usta tišine, kad je niko ne sluša...
To je istorija o otetoj i zamenjenoj princezi.

XVIII

A kad se kasno u noć tiho vraćaju u prostranu vilu među vrtovima, u belu, nisku sobu,
u kojoj stoji dugi, crni sjajni klavir i ćuti svim strunama, a kroz veliki stakleni zid, kao kroz
okna oranžerije naginje se cela prolećna noć – bleda i sanjiva od zvezda – iz svih bočica i
posuda gorko miriše divlja trešnja nad hladnom posteljinom belog kreveta – tada kroz veliku i
besanu noć jure nemiri i osluškivanja i srce priča kroz san, i leti, spotiče se i jeca kroz
prostranu i rosnu, mušicama zarojenu noć, gorku od divlje trešnje i sjajnu... Ah, to ta gorka
divlja trešnja širi tako bezdanu noć, i srce izmučeno letovima, zadihano od srećne jurnjave,
htelo bi da zaspi za trenutak na nekoj vazdušnoj granici, na nekoj najtanjoj ivici, ali se iz te
blede beskrajne noći stalno izleže i širi nova noć, sve bleđa i sve bestelesnija, iscrtana svetlim
cik-cak linijama, spiralama zvezda i bledih letova, hiljadama puta izbodena rilicama
nevidljivih komaraca, bešumnih i slatkih od devojačke krvi, i neumorno srce opet već priča
kroz san, neuračunljivo, zamršeno u zvezdane i komplikovane afere, u zadihane žurbe, u
mesečeve panike, uznesene i stokratne, zapleteno u blede fascinacije, u skočanjene,
mesečarske snove i letargične drhtaje.
Ah, sve te otmice i jurnjave te noći, izdaje i šapati, crnci i kormilari, ograde balkona i
noćni prozorski kapci, muslinske haljine i velovi koji lepršaju za zadihanim bekstvom!...
Najzad kroz iznenadno zamračenje, gluvu i tamnu pauzu, stiže taj trenutak – sve marionete
leže u svojim kutijama, sve zavese su navučene i sva disanja davno presuđena idu spokojno

77
tamo i ovamo preko cele širine te scene dok na umirenom širokom nebu osvit bezglasno gradi
svoje daleke ružičaste i bele gradove, svoje jasne, naduvene pagode i minareta.

XIX

Tek za pažljivog čitaoca Knjige priroda tog proleća postaje jasna i čitljiva. Sve te
jutarnje pripreme dana, cela njegova rana toaleta, sve te dvoumice, sumnje i skrupuli izbora –
otkrivaju svoju suštinu onome ko je posvećen u marke. Marke uvode u tu zamršenu igru
jutarnje diplomatije, u te otegnute pregovore, atmosferska laviranja, koja prethode krajnjoj
redakciji dana. Iz riđih magli tog devetog sata – to se jasno vidi – hteo bi da se prospe šareni i
pegavi Meksiko sa zmijom koja se previja u kljunu kondora, vatren i rapav od drečave ospe,
ali u pukotini plavetnila, u velikom zelenilu drveća papagaj stalno ponavlja: »Gvatemala«,
tvrdoglavo, u jednakim razmacima, sa jednom istom intonacijom i od te zelene reči sve
lagano postaje trešnjeve boje, sveže i olistalo. I tako lagano usred teškoća i konflikata vrši se
glasanje, ustaljuje se tok ceremonije, lista parade, diplomatski protokol dana.
U maju su dani bili ružičasti kao Egipat. Na trgu se blesak presipao preko svih granica.
Na nebu su gomile letnjih oblaka klečale sklupčane pod pukotinama svetlosti, vulkanske,
oštro ocrtane, i – Barbados, Labrador, Trinidad – sve se prekrivalo crvenilom, kao da je
gledano kroz rubinske naočare, i preko ta dva-tri pulsa, zamračenja, preko te crvene
pomračenosti krvi, koja udara u glavu, plovila je preko celog neba velika korveta gijane,
eskplodirajući svim jedrima. Plovila je naduvena, prskajući platnom, teško vučena usred
zategnute užadi i vike onih što su vukli, kroz uzbune galebova i crveni sjaj mora. Tada je
izrastala preko celog neba i postajala široka i ogromna, zamršena takelaža užadi, lestvica i
motaka i, grmeći visoko razapetim platnom, razvijao se mnogostruki, mnogospratni spektakl
vazdušnih jedara, križeva i praća, u čijim su se otvorima na trenutak pokazivali mali spretni
crnci jureći po tom platnenom lavirintu, gubeći se između znakova i figura fantastičnog neba
povratnika.
Zatim se dekor menja, na nebu, u masivima oblaka kulminirala su čak tri ružičasta
pomračenja, dimila se sjajna lava, opervažujući svetlom linijom strašne konture oblaka, i –
Kuba, Haiti, Jamajka – koren sveta je išao u dubinu, sazrevao sve drečaviji, dopirao do srži i
naglo se izlivao čistom esencijom tih dana: šumna okeaničnost povratnika, arhipelaškog
plavetnila, srećnih razliva i virova, ekvatorijalnih i slanih monsuna.
Sa albumom za marke u rukama čitao sam to proleće. Zar nije on bio veliki komentar
vremena, gramatika njihovih dana i noći? To proleće se dekliniralo kroz sve Kolumbije,
Kostarike i Venecuele, jer šta su u suštini Meksiko i Ekvador, i Siera Leone, do neki vanredni
lek, neko zaoštravanje ukusa sveta, neka granična i prefinjena krajnost, slepa uličica mirisa, u
koju se svet zaleće u svojim traženjima, probajući i vežbajući na svim dirkama.
Glavna stvar je ne zaboraviti – kao Aleksandar Veliki – da nikakav Meksiko nije
krajnji, da je on prelazna tačka koju svet prekoračuje, da se iza svakog Meksika stvara novi
Meksiko, još drečaviji – nadboje i nadmirisi...

XX

Bjanka je cela siva. Njena mrka koža ima u sebi kao neku rastvorenu primesu
ugašenog pepela. Mislim da dodir njene ruke mora da prelazi sve što se može zamisliti.
Cela pokolenja dresure žive u njenoj disciplinovanoj krvi. Dirljivo je to rezignirano
predavanje naredbama takta, koje svedoči o savladanom prkosu, o slomljenim pobunama, o
tihim jecajima i nasiljima učinjenim nad njenim ponosom. Svakim svojim pokretom pridržava
se ona, puna dobre volje i tužne privlačnosti, propisanih formi. Ne čini ništa što nije
neophodno, svaki njen gest je škrto odmeren, jedva ispunjava formu, ulazi u nju bez

78
oduševljenja, kao samo po nekom pasivnom osećanju odgovornosti. Iz dubine tih
savlađivanja crpe Bjanka svoje prerano iskustvo, svoje znanje svih stvari. Bjanka zna sve. I ne
osmehuje se tom znanju, njeno je znanje ozbiljno i puno tuge, a usta zatvorena nad njim u
linije savršene lepote – obrve izvučene sa surovom tačnošću. Ne, iz svoga znanja ona ne crpe
nikakav povod za snishodljivu razuzdanost, mekoću i preteranu slobodu. Sasvim suprotno.
Kao da se sa tom istinom, u koju su zagledane njene tužne oči, moglo izaći nakraj samo
napetom pažnjom, samo najstrožijim čuvanjem forme. I u tom nepogrešivom taktu, u toj
lojalnosti prema formi, postoji celo more tuge i s mukom savladane patnje.
Pa ipak iako slomljena formom, ona je izašla kao pobednica nad njom. Ali kakvom
žrtvom je otkupila taj trijumf.
Kad ide – vitka i uspravna – ko zna čiji ponos nosi s jednostavnošću u prirodnom
ritmu svoga hoda, da li sopstveni ponos ili trijumf nazora kojima se podvrgava.
Ali zato, kad pogleda prostim, tužnim podizanjem očiju – naglo zna sve. Mladost je nije
sačuvala od odgonetke najtajnijih stvari. Njeno tiho raspoloženje je umirenje posle dugih dana
plača i jecanja. Zato njene oči imaju kolutove i vlažni vreli žar u sebi i tu svesnost pogleda
koja se nerado razbacuje i ne promašuje.

XXI

Bjanka, divna Bjanka je za mene zagonetka. Proučavam je uporno, s besom – i

očajanjem – pomoću albuma za marke. Kako to? Zar se u albumu za marke govori i o
psihologiji! Album za marke je univerzalna knjiga, kompendijum sveg znanja o ljudskom.
Naravno u aluzijama, napomenama, nedorečenostima. Potrebna je izvesna dosetljivost,
izvesna hrabrost srca, izvestan polet, da se nađe nit, taj vatreni trag, ta munja što seva preko
stranice knjiga.
Jedne stvari se treba čuvati pri tome: uskog sitničarstva, pedanterije, tupe doslovnosti.
Sve stvari su povezane, sve niti odlaze u jedno klupko. Jeste li primetili da između redova
izvesnih knjiga u jatima proleću lastavice, celi verseti drhtavih, šiljatih lastavica? Treba čitati
iz leta tih ptica...
Ali vraćam se Bjanki. Kako su dirljivo lepi njeni pokreti. Svaki od njih napravljen
razumno, odlučen još pre mnogo vekova, učinjen s rezignacijom, kao da je unapred znala sve
tokove, neumitni red svoje sudbine. Dešava se da hoću nešto da je zapitam pogledom, da je u
mislima zamolim za nešto – sedeći nasuprot nje u aleji parka – i pokušavam da formulišem
svoju pretenziju. I pre no što mi je to pošlo za rukom, ona je već odgovorila. Odgovorila je
tužno, jednim dubokim, sažetim pogledom.
Zašto drži glavu pognutu? U šta su s pažnjom zagledane njene zamišljene oči? Zar je
tako beskrajno tužno dno njene sudbine? Pa ipak, i pored svega, ne nosi li ona tu rezignaciju s
dostojanstvom, s ponosom, kao da baš tako treba da bude, kao da je to znanje, lišavajući se
radosti, dariva za to nekom neprikosnovenošću, nekom višom slobodom nađenom na dnu
dobrovoljne poslušnosti? To njenoj popustljivosti daje čar trijumfa i to je pobeđuje.
Sedi nasuprot mene na klupi pored guvernante, obe čitaju. Njena bela haljina – nikad je nisam
video u drugoj boji – leži kao otvoren cvet na klupi. Vitke noge mrke puti sa neiskazivom
ljupkošću prebačene su jedna preko druge. Doticaj njenog tela mora da je čak bolan od
napregnute svetosti kontakta.
Zatim ustaju obe, zatvorivši knjige. Jednim kratkim pogledom Bjanka prima i predaje
moj vatreni pozdrav i kao neopterećena udaljuje se krivudavim prepletajima svojih nogu, koje
melodično padaju u ritam velikih, elastičnih koraka guvernante.

XXII

79
 Ispitao sam ceo prostor majorata unaokolo. Nekoliko puta sam obišao taj veliki teren
opkoljen visokom ogradom. Beli zidovi vile sa njenim terasama, prostranim verandama,
stalno su mi se ukazivali u uvek novim aspektima. Iza vile se pruža park, koji kasnije prelazi u
ravnicu bez drveća. Tamo se dižu čudne građevine napola fabrike napola majurske zgrade.
Prislonio sam oči na pukotinu u ogradi, ono što sam video, mora da je bila obmana. U toj od
žege razređenoj prolećnoj auri često se priviđaju daleke stvari, odražene kao ogledalom kroz
čitave milje drhtavog vazduha. Pa ipak glava mi puca od najprotivrečnijih misli. Moram
potražiti savet u albumu za marke.

XXIII

Je li to moguće? Bjankina vila je eksteritorijalni teren? Njena kuća je pod zaštitom

međunarodnih ugovora? Do kakvih zaprepašćujućih otkrića me dovodi proučavanje albuma
za marke! Znam li samo ja tu čudnu istinu? Pa ipak ne mogu se potceniti svi dokazi i
argumenti, koje album gomila oko te tačke.
Danas sam izbliza ispitao celu vilu. Već nedelju dana sam kružio oko velike umetnički
iskovane kapije s grbom. Iskoristio sam trenutak kad je dvoje velikih, praznih kočija izjahalo
na vrata vile. Kapijska krila su stajala široko otvorena. Niko ih nije zatvarao. Ušao sam
nemarnim korakom, izvadio sam blok iz džepa, praveći se da, naslonjen na kapijski stub,
crtam neki arhitektonski detalj. Stajao sam na pošljunčenoj stazi, kojom je toliko puta
prelazila laka Bjankina nožica. Srce mi je nemo zastajalo od srećnog straha pri pomisli da će
na neka od balkonskih vrata izaći njena vitka prilika u lakoj beloj haljini. Ali svi prozori i
vrata bili su zastrti zelenim zavesama. Ni najmanji šušanj nije odavao prikriven život u toj
kući. Nebo se oblačilo na horizontu, u daljini je sevalo. U toplom razređenom vazduhu nije
bilo ni najlakšeg daška. U tišini tog sivog dana samo su zidovi vile, beli kao kreda, govorili
bezglasnom ali rečitom elokvencijom bogato raščlanjene arhitekture. Njena laka leporečivost
rasplinjavala se u pleonazmima, u hiljadama varijanata jednog istog motiva. Duž svetlobelog
friza pružale su se u ritmičkim kadencama i zadržavale se na uglovima neodlučne. Sa visine
srednje terase spuštale su se mermerne stepenice – patetično i ceremonijalno – usred
balustrada i arhitektonskih vaza koje su se brzo širile i spustivši se široko na zemlju, izgledale
kao da skupljaju i povlače svoju odeću uznemirenu u dubokom reveransu.
Imam neobično osetljivo čulo za stil. Taj stil me je dražio i uznemiravao nečim
neobjašnjivim. Sem njegovog, teško savladanog, revnosnog klasicizma, iza te naizgled hladne
elegancije, krili su se neuhvatljivi drhtaji. Taj stil je bio preterano vatren, suviše oštro
poentiran, pun neočekivanih mladeža. Neka kapljica nepoznatog otrova puštena u žile tog
stila činila je njegovu krv tamnom, eksplozivnom i opasnom.
Unutrašnje dezorijentisan, drhteći od protivrečnih impulsa, obilazio sam na prstima
lice vile, plašeći uspavane guštere na stepenicama.
Oko isušenog, okruglog bazena zemlja je bila ispucana od sunca i još gola. Samo
ovde-onde je iz pukotine u zemlji strčalo malo marljivog, fanatičkog zelenila. Iščupao sam
busen tog zelja i sakrio sam ga u blok. Ceo sam drhtao od unutrašnjeg uzbuđenja. Nad tim
bazenom je stajao siv, neobično prozračan i bleštav vazduh, talasajući se od vrućine.
Barometar na obližnjem stubu pokazivao je katastrofalan pad. Unaokolo je vladala tišina.
Nijedna grančica se nije pokrenula od vetrića. Vila je spavala sa spuštenim kapcima, sijajući
se kao kreda belom bojom u bezgraničnom mrtvilu sive aure. Iznenada, kao da je taj zastoj
dostigao kritičnu tačku, vazduh se staložio šarenim fermentom, raspao se na šarene pahuljice,
na treperavo šuškanje.
Bili su to ogromni, tromi leptirovi zauzeti ljubavnom igrom u parovima. Bedno,
drhtavo šuštanje se trenutak zadržalo u mrtvoj auri. Naizmenično su se prestizavali za jedan
pedalj i ponovo sjedinjavali u letu, mešajući u potamnelom vazduhu celu taliju šarenih

80
blesaka. Je li to bio samo brzi raspad bujne aure, fatamorgana vazduha punog hašiša i
naduvenosti? Udario sam kapom i teški, somotski leptir je pao na zemlju, lupajući krilima.
Digao sam ga i sakrio. Jedan dokaz više.

XXIV

Odgonetnuo sam tajnu tog stila. Tako su dugo linije te arhitekture u svojoj upornoj
govorljivosti ponavljale jednu istu nerazumljivu frazu, da sam shvatio tu izdajničku šifru, taj
mig, tu golicavu mistifikaciju. Bila je to zaista isuviše prozirna maskarada. U tim neprirodnim
i nemirnim linijama preterane elegancije bilo je neke preterano ljute paprike, neki suvišak
vrele pikantnosti; bilo je nečeg okretnog, vatrenog, nečeg što je napadno gestikuliralo –
nečeg, jednom rečju šarenog, kolonijalnog, što je treptalo očima... Da, taj stil je na svom dnu
imao nešto nečuveno uvredljivo – bio je razvratan, tropikalan i nečuveno ciničan.

XXV

Ne treba da objašnjavam koliko me je to otkriće uzbudilo. Daleke linije se približavaju

i sjedinjavaju, neočekivano se obaraju raporti i paralele. Pun gneva, saopštio sam Rudolfu
svoje otkriće. Njega je to malo uzbudilo. Čak se neprijateljski obrecnuo na mene, prebacujući
mi preterivanje i izmišljanje. Sve češće mi prebacuje da sam hvalisavac, da namerno
mistifikujem. Ako sam prema njemu, kao vlasniku albuma, još i imao neke simpatije, njegove
zajedljive eksplozije, pune neuzdržane gorčine, sve više me udaljavaju od njega. Ipak mu ne
pokazujem da sam uvređen, nažalost zavisim od njega. Šta bih učinio bez albuma za marke?
On to zna i iskorišćava tu prednost.

XXVI

Isuviše mnogo se dešava u tom proleću. Isuviše mnogo aspiracija, bezgraničnih

pretenzija, nadošlih i neobuhvaćenih ambicija raspinje tu tamnu zemlju. Njena ekspanzija ne
zna granica. Administracija te ogromne, razgranate i rasprostrte priredbe prelazi moje snage.
U želji da deo tereta prebacim na Rudolfa, imenovao sam ga svojim saregentom. Naravno
anonimno. Zajedno sa njegovim albumom za marke činimo jedan nezvaničan trijumvirat, na
kome leži teret odgovornosti za tu celu nejasnu i neobuhvatnu aferu.

XXVII

Nisam imao hrabrosti da obiđem vilu i izađem na drugu stranu. Sigurno bih bio
primećen. Zašto i pored toga imam osećaj kao da sam tamo već jednom bio – vrlo davno? Zar
ustvari već unapred ne znamo sve predele koje ćemo susresti u našem životu? Može li se
uopšte desiti nešto sasvim novo što ne bismo u našim najdubljim rezervama već odavno
predosetili? Znam da ću jednom jednog kasnog sata stati tamo na trgu vrtova, držeći se za
ruke sa Bjankom. Ući ćemo u te zaboravljene zakutke, gde su između starih zidova zatvoreni
ti parkovi, ti veštački Poovi rajevi puni kukute, maka i pobožnih puzalica koje gore pod
mrkim nebom vrlo starih fresaka. Probudićemo beli mramor statue što spava s praznim očima
u tom svetu izvan margine, iza granice uvelog popodneva. Poplašićemo njenog jedinog
ljubavnika, crvenog vampira uspavanog na njenom krilu sa složenim krilima. Odleteće bez
glasa, mek, tečan i talasujući se nemoćnim bestelesnim svetlocrvenim ostatkom bez skeleta i
supstance, zakružiće, zašuštati, razliće se bez traga u mrkom vazduhu. Kroz mala vratašca
stupićemo na sasvim pustu poljanu. Rastinje će tamo biti spaljeno kao duvan, kao prerija u
pozno indijansko leto. To će možda biti u državi Nju Orlean ili Luizijani – jer zemlje su samo

81
izgovor. Sešćemo na kameni zid kvadratnog ribnjaka. Bjanka će zamočiti prste u toplu vodu
punu žutog lišća i neće podići oči. S druge strane će sedeti crna vitka prilika sva pod velom.
Šapatom ću zapitati ko je to, a Bjanka će zatresti glavom i tiho reći: »Ne boj se, ona ne sluša,
to je moja umrla majka koja tu stanuje«. Zatim će mi reći najslađe, najtiše i najtužnije reči.
Više neće biti nikakve radosti. Sumrak će lagano padati...

XXVIII

Događaji se prestižu u ludačkom tempu. Doputovao je Bjankin otac. Stajao sam danas
na uglu ulice Vodoskoka i Balegara, kad su naišle sjajne, otvorene kočije s košem širokim i
plitkim kao školjka. U toj beloj, svilenoj školjki ugledao sam poluležeću Bjanku u haljini od
tila. Njen blagi profil je bio osenčen obodom šešira koji je spušten nadole pridržavala traka
pod bradom. Skoro cela je tonula u trake bele svile, sedeći kraj gospodina u crnom kaputu i
belom prsluku od pikea, na kome se zlatno prelivao teški lanac sa mnoštvom ukrasa. Pod
crnim, duboko nabijenim polucilindrom sivelo se zatvoreno mračno lice sa bakenbardima.
Zadrhtao sam do dna srca kad sam to video. Nije moglo biti nikakve sumnje. Bio je to
gospodin de V...
Kad su elegantne kočije prolazile pokraj mene, tutnjeći diskretno elastičnim košem –
Bjanka reče nešto ocu, koji se okrenu i upravi na mene pogled svojih velikih crnih naočara.
Imao je lice sivog lava bez grive.
U uzbuđenju skoro izbezumljen od najprotivurečnijih osećanja povikao sam: »Računaj
na mene!... – i – do poslednje kapi krvi...« i ispalio u vazduh iz pištolja izvučenog iz nedara.

XXIX

Mnogo šta govori u prilog toga da je Franc Jozef I bio u osnovi moćan i tužan
demijurg. Njegove uske oči, tupe kao dugmad, koje su sedele u trouglastim deltama bora nisu
bile ljudske oči. Njegovo lice pokriveno kao mleko belim, napred začešljanim bakenbardima,
kao kod japanskih demona, bilo je lice stare, mračne lisice. Iz daljine sa visine terase
Šenbruna to lice zahvaljujući izvesnom rasporedu bora izgledalo je kao da se osmehuje. Iz
blizine taj osmeh se demaskirao kao grimasa gorčine i zemaljske praktičnosti neobasjana
sjajem nikakve ideje. U trenutku kad se pojavio na svetskoj pozornici sa zelenom
generalskom perjanicom, u tirkiznom plaštu do zemlje, lako pogrbljen i salutirajući, svet je u
svom razvoju bio došao do izvesne srećne granice. Sve forme, iscrpavši svoj sadržaj u
beskrajnim metamorfozama, već su slobodno visile na stvarima, poluoljuštene, gotove da se
stalože. Svet se naglo učauravao, izlegao se u mladim, cvrkutavim i nečuvenim bojama,
srećno se razvezivao u svim čvorovima i pregibima. Malo je nedostajalo, i mapa sveta, ta
plahta puna zakrpa i boja, talasajući se, puna nadahnuća odletela bi u vazduh. Franc Jozef I je
to osetio kao ličnu opasnost. Njegovom stihijom svet je bio obuhvaćen pravilnikom proze,
pragmatizmom dosade. Duh kancelarije i policijskih kvartova bio je njegov duh. I čudna
stvar. Taj suvoparni i otupeli starac, koji nije imao ničeg privlačnog u svojoj osobi, uspeo je
da privuče veliki deo kreatura na svoju stranu. Svi lojalni i dalekovidi očevi porodica osetili
su se ugroženi zajedno sa njim i sa olakšanjem su odahnuli kad je taj moderni demon svojom
težinom legao na stvar i zadržao polet sveta. Franc Jozef I je iscrtao svet na rubrike, regulisao
njegov hod uz pomoć patenata, stavio ga u proceduralne okove i osigurao od iskakanja iz
koloseka u nepredviđeno, avanturističko i sasvim neuračunljivo.
Franc Jozef I nije bio neprijatelj pristojne i bogobojažljive radosti. On je izmislio u
izvesnoj vrsti dalekovide dobrote c. k. lutriju za narod, egipatske sanovnike, ilustrovane
kalendare i c. k. duvanske trafike. Izjednačio je nebesku poslugu, obukao je u simbolične
nebeske uniforme i pustio u svet, podeljen na dikasterije i rangove, personal nebeskih odreda

82
u osobama poštara, konduktera i finansa. Najgori od tih nebeskih kurira još je imao na licu od
Stvoritelja pozajmljeni odsjaj pradrevne mudrosti i žovijalni osmeh milosti uokviren
bakenbardima čak i onda kad su mu noge usled neobičnih zemaljskih putovanja smrdele na
znoj.
Ali da li je ko šta čuo o otkrivenoj zaveri u samom podnožju prestola, o velikoj
dvorskoj revoluciji ugušenoj u začetku na samom početku pune hvale vladavine Svevladnog?
Prestoli venu nehranjeni krvlju, njihova životnost raste onom masom krivde, opovrgnutog
života, onog večito drugog, koje je ona istisnula i negirala. Otkrivamo te tajne i zabranjene
stvari, dodirujemo državne tajne, hiljadama puta zatvorene i zapečaćene sa hiljadu pečata
ćutanja. Demijurg je imao mlađeg brata, sasvim drugog duha i drugih ideja. A i ko ga nema u
ovoj ili onoj formi, koga on ne prati kao senka, kao antiteza, kao partner večnog dijaloga?
Prema jednoj verziji to je bio samo kuzen, prema drugoj on se uopšte nije bio ni rodio.
Izmišljen je samo na osnovu straha, Demijurgovih buncanja, čuvenih u snu. Možda ga je
kojekako izmislio, umesto njega podmetnuo bilo koga, samo da bi simbolično odigrao tu
dramu, još jednom ponovio, ko zna po koji put, ceremonijalno i obredno taj predustavni i
fatalni akt, koji nije mogao iscrpsti ponavljajući ga hiljadama puta. Taj uslovno rođen, u neku
ruku profesionalno uvređen shodno svojoj ulozi, nesrećni antagonista nosio je ime
nadvojvode Maksimilijana. Već samo to ime, izgovoreno šapatom, obnavlja krv u našim
žilama, čini je svetlijom i crvenijom, ona počinje biti svetlom bojom oduševljenja, poštanskog
voska i crvene olovke, kojima su obeleženi srećni telegrami odande. On je imao rumene
obraze i sjajne, plave oči, sva srca su stremila k njemu, lastavice su mu cijučući od radosti
presecale put, stalno ga ponovo stavljale pod drhtavi znak navoda – srećan citat, pisan
svečanim kurzivom i rascvrkutan. I sam Demijurg ga je potajno voleo, iako je premišljao
kako da ga upropasti. Najpre ga je naimenovao za komandora levantinske eskadre u nadi da
će bedno potonuti u nekoj avanturi na južnim morima. Međutim, kasnije je ipak potpisao
tajnu konvenciju sa Napoleonom III, koji ga je na prevaru uvukao u meksikansku avanturu.
Sve je bilo udešeno. Taj mladić pun fantazije i poleta, privučen nadom da će ustanoviti
srećniji svet na Pacifiku, odrekao se svih prava agnata na krunu i nasledstvo Habsburgovaca.
Na francuskom linijskom brodu »Le Cid« otputovao je pravo u klopku koja mu je
pripremljena. Spisi te tajne zavere nikada nisu ugledali svetlo dana.
Tako je razvejana i poslednja nada nezadovoljnika. Posle njegove tragične smrti Franc
Jozef I je pod izgovorom dvorske žalosti zabranio crvenu boju. Crno-žuta žalost postala je
zvanična boja. Boja krasuljka – talasava zastava oduševljenja šuštala je otada samo tajno u
grudima njegovih pristalica. Ipak ga Demijurg nije sasvim mogao iskoreniti iz prirode. Jer ga
sadrži u sebi potencijalno sunčano svetlo. Dovoljno je zatvoriti oči na prolećnom suncu, da bi
ga vrelog gutali pod kapcima, talas za talasom. Fotografski papir spaljuje se baš tim
crvenilom u prolećnom sjaju koji se preliva preko svih granica. Bikovi, koje vode sa plahtom
na rogovima sunčanim ulicama grada, vide je u drečavim pahuljicama i saginju glave,
spremni za napad na imaginarne toreadore koji u panici odlaze sa vatrenih arena.
Ponekad protiče čitav dan sav drečav u eksplozijama sunca, u nagomilavanju oblaka
opervaženih svetlo i hromatski, sa svim ivicama pun crvenila koje se prosipa. Ljudi hodaju
opijeni svetlošću, zatvorenih očiju, eksplodirajući iznutra od raketa žabica i burića baruta.
Zatim predveče ta uraganska vatra svetlosti malaksava, horizont se zaokrugljuje, prolepšava i
puni plavetnilom kao staklena kugla u vrtu sa minijaturnom i svetlom panoramom sveta, sa
srećno uređenim planovima, nad kojima se kao kruna snega nižu oblaci na vidokrugu,
razastrti u drugom redu kao ruloi zlatnih medalji ili zvuk zvona koja se dopunjuju u
ružičastim molitvama.
Ljudi se skupljaju na trgu, ćuteći pod tom ogromnom, svetlom kupolom, grupišu se i
protiv svoje volje i upotpunjuju u veliko, nepokretno finale, u napregnutu scenu čekanja,
oblaci narastaju ružičasto i sve ružičastije, na dnu svih očiju je duboki mir i refleks svetle

83
daljine i iznenada – dok tako čekaju – svet stiže do svoga zenita, sazreva u dva-tri poslednja
pulsa do najvećeg savršenstva. Vrtovi se već konačno uređuju na kristalnoj čaši horizonta,
majsko zelenilo se penuši i kipi kao bleštavo vino, da bi se kroz jedan trenutak prelilo preko
ivica, brda se formiraju po ugledu na oblake: prešavši najviši vrh, lepota sveta se odvaja i
uzleće – ogromnim mirisom ulazi u večnost.
I dok ljudi još stoje nepomični, oborivši glave još pune svetlih i ogromnih vizija,
očarani tim velikim, sjajnim uzletom sveta, iz gomile neočekivano istrčava onaj, na koga se
nesvesno čekalo, zadihani glasonoša, sav rumen, u lepom trikou maslinaste boje, sav izvešan
zvoncima, medaljama i ordenima, trči preko čistog prostora trga koji opkoljava tiha gomila,
još pun leta i vesti – vanredni dodatak čista dobit koju je odbacio taj dan, koji ga je srećno
uštedeo od sveg sjaja. Šest-sedam puta on optrčava trg u lepim mitološkim krugovima, u lepo
svijenim i napravljenim krugovima. Trči lagano pred očima sviju, spuštenih kapaka, s rukama
na bedrima. Malo težak stomak mu visi potresan ritmičkim trčanjem. Lice purpurno od napora
blešti od znoja pod crnim bosanskim brkom, a medalje, ordeni i zvončići skakuću ravnomerno
na bronzanom dekolteu, kao svadbena zaprega. Vidi se iz daljine, kako se skrećući na uglu
parabolično zategnutom linijom, približava sa janičarskom kapelom svojih zvončića, lep kao
Bog, neverovatno ružičast, nepokretnog trupa, braneći se bočnim sjajem očiju kao udarcima
korbača od gomile pasa, koja laje na njega.
Tada Franc Jozef I, razoružan opštom harmonijom, proklamuje nemu amnestiju,
dozvoljava crvenilu da se udalji, dozvoljava mu za to jedino majsko veče u razvodnjenom i
slatkom, obliku karamele i, pomiren sa svetom i svojom antitezom, staje u otvorenom prozoru
Šenbruna i u tom trenutku ga vide na celom svetu na svim horizontima, pod kojima na čistim
trgovima oivičenim ćutljivom gomilom, trče ružičasti glasnici, vide ga kao ogromnu c. k.
apoteozu na pozadini oblaka, naslonjenog sa rukama u rukavicama na ogradu prozora i
tirkiznoplavom kaputu sa trakom komtura malteškog reda – oči sužene kao u osmehu u
deltama bora, dugmad plava bez dobrote i bez milosti. Stoji tako sa zaglađenim unatrag,
snežnim bakenbardima, maskiran kao dobrota – razočarani lisac koji izdaleka imitira osmeh
svojim licem bez raspoloženja i bez genijalnosti.

XXX

Posle dugog dvoumljenja ispričao sam Rudolfu događaje poslednjeg dana. Nisam
mogao duže da čuvam tajnu koja me je raspinjala. Lice mu je potamnelo, viknuo je, prebacio
mi da lažem, najzad je eksplodirao otvorenom zavišću. Sve je izmišljotina, najčistija
izmišljotina, vikao je trčeći s podignutim rukama. Eksteritorijalnost! Maksimilijan! Meksiko!
Ha! Plantaže pamuka! Dosta mu je toga, svršeno je, nema više nameru da mi pozajmljuje svoj
album za marke za takve neprijatnosti. Kraj saveza. Otkaz ugovora. Uhvatio se za kosu od
ogorčenja. Bio je izveden iz svih granica, rešen na sve.
Počeo sam da mu objašnjavam umirujući ga – veoma preplašen. Priznao sam da je
stvar na prvi pogled zaista neverovatna, nezamisliva. Ni ja sam – priznavao sam – ne mogu da
se načudim. Nije ni čudo što, nepripremljen, nije ni mogao da je odmah prihvati. Apelovao
sam na njegovo srce i čast. Može li se pomiriti sa svojom savešću, da mi baš sada, kad stvar
ulazi u odlučujući stadijum, uskrati svoju pomoć i uništi je povlačeći se od učešća? Na kraju
sam se prihvatio da na osnovu albuma dokažem da je sve, od reči do reči, istina.
Malo odobrovoljen, raširio je album. Nikad nisam govorio sa takvom rečitošću i
vatrenošću, nadvisio sam samog sebe. Podupirući svoje argumente markama, ne samo da sam
odbacio sve zamerke, raspršio sve sumnje, već sam izlazeći izvan toga došao do prosto
senzacionalnih zaključaka, da sam i sam stao pred perspektivama koje su se otvarale. Rudolf
je ćutao pobeđen, više nije bilo govora o raskidanju saveza.

84
 XXXI

Može li se to označiti kao slučajnost, što je baš tih dana stigao veliki teatar iluzija –
veličanstveni panoptikum i podigao svoj tabor na trgu sv. Trojice? Odavno sam to predviđao i
pun trijumfa saopštio sam to Rudolfu.
Bilo je vetrovito i poplašeno veče. Spremala se kiša. Na žutim i sladunjavim
horizontima dan se već sređivao za odlazak, žureći se navlačio je nepromočive i sive
pokrovce nad tabor svojih kola, koja su u nizu išla ka kasnim i hladnim drugim svetovima.
Pod do polovine već spuštenom tamnijom zavesom još na trenutak su se pokazali daleki i
poslednji zraci rumenila, koji su padali u velikoj i plitkoj, beskrajnoj ravnici, punoj prostranih
pojezerja i ogledanja. Žut i preplašen, već odlučen odsjaj išao je od tih svetlih puteva ukoso
preko polovine neba, zavesa je padala brzo, krovovi su blistali bledomokrim odsjajem,
smračivalo se i za trenutak oluci su počeli da pevaju.
Panoptikum je već bio jasno osvetljen. U tom poplašenom i žurnom sumraku, u
plavom svetlu dana koji se gubio, tamne siluete ljudi, pokrivene kišobranima, gurale su se u
osvetljen trem šatora, gde su s poštovanjem plaćali pred dekoltiranom, šarenom damom, koja
je bleštala draguljima i zlatnom plombom u zubima – žive grudi ušnirane i namazane, a onda,
spuštajući se dole, na neshvatljiv način nestajali u senci somotskih zavesa.
Ušli smo kroz razmaknutu zavesu u jasno osvetljenu prostoriju. Već je bila ispunjena
ljudima. Grupe u kaputima mokrim od kiše, s podignutim okovratnicima, kretale su se ćutke s
mesta na mesto, zastajkivale u nemim polukrugovima. Među njima sam bez muke prepoznao
one koji su još samo naizgled pripadali tom istom svetu, a ustvari su vodili poseban
reprezentativni i balzamovan život na pijedestalu, život izložen i svečano prazan. Stajali su u
groznom ćutanju, obučeni u svečane kapute, mantile i sakoe od dobrog materijala sašivene za
njih po meri, vrlo bledi, s pečatima svojih poslednjih bolesti od kojih su umrli i blistali očima.
U njihovim glavama već odavno nije bilo nikakve misli, samo navika da se pokazuju sa svih
strana, mana predstavljanja svoje prazne egzistencije, koja ih je pridržavala sa poslednjim
naporom. Odavno je već trebalo da leže u krevetima, popivši kašiku leka, zavijeni u svoje
hladne čaršave, zatvorenih očiju. Bila je zloupotreba držati ih još tako kasno u noć na
njihovim uskim posteljama i stolicama, na kojima su ukočeno sedeli, u tesnoj lakovanoj
obući, miljama daleki od svoje davne egzistencije, blistavih očiju i sasvim lišeni pameti.
Svakome od njih je visio iz ustiju, već mrtav, kao jezik udavljenog, njihov poslednji
krik otkada su napustili ludnicu, gde su boravili neko vreme, kao u čistilištu, smatrani za
manijake, pre no što su stupili na te poslednje pragove. Da, to ustvari nisu bili sasvim
autentični Drajfusi, Edisoni i Lukeni, to su do izvesnog stepena bili simulanti. Možda su
zaista bili ludaci, uhvaćeni in flagranti u trenutku kad je u njih ušla ta idee fixe, u trenutku kad
je njihovo ludilo za momenat bilo istina i – vešto preparirano – postalo srž njihove nove
egzistencije, čisto kao elemenat, bačen u celini na tu jednu kartu i već nepromenljiv. Otada su
imali samo tu misao u glavi, kao uskličnik, i stajali su na njoj, na jednoj nozi, kao u letu,
zadržani u polovini pokreta.
Tražio sam ga očima u toj gomili, pun nemira, idući od grupe do grupe. Najzad sam ga
našao, ali ne u sjajnoj uniformi admirala levantinske eskadre, u kojoj je bio isplovio na
admiralskom brodu »Le Cid« iz Tulona one godine kad je trebalo da zauzme meksikanski
presto, niti u zelenom fraku konjičkog generala, koji je tako rado nosio svojih poslednjih
dana. Bio je u običnom kaputu, dugih naboranih peševa i u svetlim pantalonama, visoki
okovratnik sa plastronom podupirao mu je bradu. S poštovanjem i uzbuđenjem stao sam sa
Rudolfom u grupu ljudi koja ga je opkoljavala u polukrugu. I tada sam se sav ukočio. Tri
koraka ispred nas u prvom redu gledalaca stajala je Bjanka u beloj haljini sa svojom
guvernantom. Stajala je i gledala. Njeno lice je bilo pobledelo i oslabelo poslednjih dana, a
njene oči sa kolutovima i pune senki gledale su tužno kao smrt.

85
Stajala je nepokretno, prekrštenih ruku sakrivenih u naborima haljine, gledajući ispod svojih
ozbiljnih obrva očima punim duboke tuge. Srce mi se bolno steglo na taj prizor. I protiv volje
sam pošao pogledom, samrtno tužnim pogledom i evo šta sam video: njegovo lice se
pokrenulo, kao probuđeno, krajičci usta su se podigli u osmehu, oči su blesnule i počele da se
kreću u svojim orbitama, grudi, blistave od ordenja, podigle su se od uzdaha. To nije bilo
čudo, bio je to običan mehanički trik. Odgovarajuće navijen, nadvojvoda je držao serkl po
zakonima mehanizma, prefinjeno i ceremonijalno, kako je bio navikao za života. Vodio je
očima redom po prisutnim, zadržavajući ih na trenutak pažljivo na svakom.
Tako su se u jednom trenutku susreli njihovi pogledi. Zadrhtao je, zakolebao se,
progutao pljuvačku, kao da je hteo nešto da kaže, ali je već posle jednog trenutka, poslušan
mehanizmu, išao dalje pogledom, vodio ga po ostalim licima sa tim istim ohrabrujućim i
blistavim pogledom. Da li je primio na znanje Bjankinu prisutnost, da li je ona doprla do
njegova srca? Ko je to mogao znati? Čak nije bio u pravom značenju te reči on sam, bio je tek
daleki dvojnik sebe, vrlo reduciran i u stanju duboke iznurenosti. Ali držeći se činjenica,
trebalo je primiti, da je u neku ruku bio svoj najbliži agnat, bio je možda on sam u onolikom
stepenu, koliko je to još uopšte bilo moguće pri takvom stanju stvari, toliko godina posle
svoje smrti. Sigurno je bilo teško u tom voštanom vaskrsenju ući tačno u samog sebe. I protiv
njegove volje moralo se tom prilikom prokrasti u njega nešto novo i strašno, moralo se
smešati nešto od tog ludila tog genijalnog manijaka, koji ga je izmislio u svojoj megalomaniji,
a što je Bjanku moralo ispunjavati grozotom i strahom. Jer već onaj, ko je veoma bolestan,
izmiče se i udaljuje od samog sebe, a koliko tek neko tako neumesno vaskrsao. Kako se sad
držao prema svojoj najbližoj krvi? Pun neprirodne veselosti i hrabrosti igrao je svoju ludačko-
cesarsku komediju, nasmejan i sjajan. Da li se mogao toliko maskirati, da li se toliko bojao
stražara, koji su ga sa svih strana posmatrali izloženog za gledanje u bolnici voštanih figura,
gde su svi živeli u strahu od – bolničke discipline? Da li s mukom očišćen od nečijeg ludila,
čist, izlečen i najzad preživeo, nije mogao drhtati, da ga mogu ponovo baciti u kovitlac i haos?
Kad je moj pogled ponovo pronašao Bjanku, video sam kako je sakrila lice u maramicu.
Guvernanta ju je bila zagrlila blistajući prazno emajliranim očima. Nisam mogao duže da
gledam Bjankin bol, osećao sam da me hvata grč plača i povukao sam Rudolfa za rukav.
Uputili smo se ka izlazu.
Za našim leđima taj našminkani predak, taj ded u cvetu godina, slao je i dalje
unaokolo svoje zrake, vladarske pozdrave, u preteranoj usrdnosti čak je podigao ruku, skoro
je slao poljupce za nama u toj nepokretnoj tišini, usred šištanja acetilenskih lampi i tihog
šuštanja kiše na platnu šatora, dizao se na prste ostacima snage, teško bolestan i, kao i svi oni,
čeznuo za samrtničkim prahom.
U tremu su našminkane grudi kasirice počele nešto da nam govore, blistajući
brilijantima i zlatnom plombom na crnom tlu magičnih draperija. Izašli smo u noć rosnu i
toplu od kiše. Krovovi su blistali dok se sa njih slivala voda, oluci su monotono plakali. Trčali
smo kroz pljusak, osvetljen upaljenim fenjerima koji su zveketali na kiši.

XXXII

O, ponoru ljudske prevrtljivosti, o, prava paklena intrigo! U čijoj glavi se rodila ta

otrovna i satanska misao, koja je svojom smelošću ostavila za sobom najprefinjenije pomisli
fantazije? Što dublje ulazim u njenu bezdanu pokvarenost, utoliko me veće divljenje obuhvata
prema bezgraničnoj perfidiji, prema blesku genijalnog zla u srži te zločinačke ideje.
Dakle, predosećanje me nije varalo. Tu kraj nas, usred prividne zakonitosti, usred
opšteg mira i pune moći traktata vršen je zločin, od koga se koža ježila na glavi. Mračna
drama se odigrala u toj savršenoj tišini, tako maskirana i zakonspirisana da niko nije mogao
da se doseti i otkrije je u nevinoj spoljašnosti tog proleća. Ko je mogao i podozrevati da se

86
između tog mekog manekena zapušenih usta koji je prevrtao očima i fine, tako brižljivo
vaspitane, tako učtive Bjanke, odigravala porodična tragedija? Ko je, najzad, bila Bjanka?
Treba li najzad da otkrijemo krajičak tajne? Šta onda ako nije bila poreklom od zakonite
meksikanske carice, pa ni od one nelegalne supruge, morganatske Izabele d'Orgaz koja je sa
scene putujućeg pozorišta osvojila nadvojvodino srce svojom lepotom.
Šta onda što je njena majka bila ta mlada Kreolka, koju je, tepajući joj, zvao Končita i
koja je pod tim imenom ušla u istoriju – nekako preko kuhinjskih stepenica? Podaci o njoj,
koje sam uspeo da sakupim na osnovu albuma za marke, mogu se sažeti u nekoliko reči.
Posle cesarova pada Končita je otputovala sa svojom malom ćerčicom u Pariz, gdje je
živela od udovičke rente, nesalomljivo čuvajući vernost svom cesarskom ljubavniku. Istorija
tu gubi dalji trag te uzbudljive osobe ustupajući reč nagađanjima i intuiciji. O udaji njene
ćerčice i o njenoj daljoj sudbini ne znamo ništa. Ali 1900 g. neka gospođa de V., osoba
neobične i egzotične lepote, s malom ćerkom i mužem sa lažnim pasošem odlazi iz Francuske
u Austriju. U Salcburgu, na bavarskoj granici, u trenutku prelaska u bečki voz celu porodicu
zadržava austrijska žandarmerija i hapsi je. Čudno je što posle ispitivanja njegovih lažnih
dokumenata gospodina de V. puštaju na slobodu, a on ne preduzima nikakve mere da
oslobodi ženu i ćerku. Tog istog dana se vraća u Francusku i njegov trag se gubi. Tu se gube
sve niti u potpunom mraku. S kakvim zaprepašćenjem sam im ponovo otkrio trag koji je u
vatrenoj liniji izbio u albumu za marke. Identifikovanje pomenutog gospodina de V. sa
izvesnom veoma sumnjivom osobom, koja se javlja pod sasvim drugim imenima i u drugoj
zemlji, ostaće zauvek moja zasluga i moje otkriće. Ali pst!... O tome još ni reči. Dovoljno je
da je Bjankina genealogija bila otkrivena van svake sumnje.

XXXIII

Toliko zvanična istorija. Ali oficijalna istorija je nepotpuna. U njoj postoje namerne
praznine, duge pauze i prećutkivanja, u koja se brzo smešta proleće. Pokriva ona brzo te
praznine svojim marginalijama, lišćem koje se sipa bez broja, raste prestižući se uzajamno,
obmanjuje koještarijama ptica, nesuglasicama tih krilatih stvorenja punim suprotnosti i laži,
naivnih pitanja bez odgovora, tvrdoglavih pretencioznih ponavljanja. Treba mnogo strpljivosti
da bi se iza toga haosa pronašao pravi tekst. Tome vodi pažljiva analiza proleća, gramatičko
raščlanjivanje njenih rečenica i perioda. Ko, šta? Koga, čega? Treba eliminisati nepouzdana
preganjanja ptica, njihove priloge i predloge, njihove plašljive povratne zamenice da bi se
lagano izdvojilo zdravo zrno smisla. Album za marke tu služi kao veoma pouzdan putokaz.
Glupo, neizbirljivo proleće! Zarasta sve bez izbora, sapliće smisao sa besmislom, večito se
ludira – pravi se naivno, beskrajno lakomisleno. Zar je i ono u savezu sa Francom Jozefom I,
je li povezano sa njim vezama zajedničke zavere? Treba pamtiti da svaku mrvicu smisla koja
se ispili u tom proleću, odmah zasipaju bujice stostrukih izmišljotina, brbljajući kojekakve
besmislice. Ptice tu brišu tragove, remete redove pogrešnom interpunkcijom. Tako to bujno
proleće odasvud istiskuje istinu, i svaki slobodni pedalj, svaku pukotinu odmah pokriva
svojim lisnatim rascvetom. Gde da se skloni prokleto, gde da nađe azil, ako ne tamo, gde ga
niko ne traži – u tim vašarskim kalendarima i sanovnicima, u tim prosjačkim i božjačkim
pesmicama, koje u prostoj liniji potiču iz albuma za marke?

XXXIV

Posle mnogih sunčanih nedelja došla je serija tmurnih i vrelih dana. Nebo je
potamnelo kao na starim freskama, u zagušljivoj tišini sklupčale su se gomile oblaka, kao
tragična bojišta na slikama napuljske škole. Na pozadini tih olovnih i mrkih gomila drečavo
su svetlele kuće vatrenom, krednom belinom, koju su još više isticale oštre senke pervaza i

87
pilastara. Ljudi su išli oborenih glava, puni mraka iznutra, koji se sakupljao u njima, kao pred
buru, usred tihih električnih pražnjenja.
Bjanka se više ne pokazuje u parku. Očevidno je čuvaju, ne dozvoljavaju joj da izađe.
Osetili su opasnost.
Danas sam u gradu video grupu gospode u crnim frakovima i cilindrima kako
ravnomernim korakom diplomata idu preko trga. Bele grudi su im bleštale u olovnom
vazduhu. Ćutke su posmatrali kuće, kao da su ih ocenjivali, išli su složnim, laganim ritmičnim
korakom. Imali su kao ugalj crne brkove na glatko izbrijanim licima i sjajne oči, koje se
glatko vrte u orbitama, kao zejtinom podmazane i pune rečitosti. Ponekad su skidali cilindre i
otirali znoj sa čela. Svi su visoki, vitki, srednjih godina i imaju mrka lica gangstera.

XXXV

Dani su postali tamni, tmurni i sivi. Daleka potencijalna nepogoda leži dan i noć na
dalekim horizontima ne prazneći se pljuskom. U velikoj tišini ponekad kroz metalni vazduh
prolazi dah ozona, miris kiše, vlažan i svež povetarac.
Ali posle toga samo vrtovi opet šire ogromnim uzdasima vazduh i na hiljade puta rastu
lišćem, utrkujući se, danju i noću, na akord. Sve zastave vise teško, potamnele, i nemoćno
sipaju poslednje talase boja u zgusnutu auru. Ponekad u otvoru ulice neko obraća prema nebu
svetlu, iz mraka isečenu polovinu lica, oka preplašena i sjajna – osluškuje šum prostranstava,
električnog ćutanja plovećih oblaka, a dubinu vazduha probijaju kao strele, drhtave i šiljate,
crno-bele lastavice.
Ekvador i Kolumbija mobilišu. U pretećem ćutanju tiskaju se na molu redovi pešadije,
bele pantalone, belo ukršteno remenje na grudima. Čileanski jednorog se propeo. Vidi se
uveče na nebu, patetična zverka, ukočena od bure, s kopitima u vazduhu.

XXXVI

Dani silaze sve dublje u dubinu i zamišljenost. Nebo se zatvorilo, pregradilo

nadolazeći sve tamnijom čeličnom burom, i ćuti nisko natmureno. Zemlja spaljena i šarena
prestala je da diše. Samo vrtovi rastu bez daha, prosipajući lišće besvesni i pijani, i svaku
slobodnu pukotinu pokrivaju hladnom lisnatom supstancom. (Bubuljice pupoljaka bile su
lepljive kao ospa koja svrbi, bolne i gnojne – sada zarastaju hladnim zelenilom, zaceljuju se
mnogokratno list preko lista, nadoknađujući stostrukim zdravljem, stvaraju rezervu, preko
mere i bez računa. Već su prekrili i zaglušili pod tamnim zelenilom izgubljeno dozivanje
kukavice, čuje se još samo njen daleki i prigušeni glas utonuo u duboke vrtove, izgubljen pod
poplavom srećnog rascveta.)
Zašto kuće tako svetle u tom potamnelom predelu? Ukoliko više se tmuri šum
parkova, utoliko oštrija postaje krečna belina kuća i bez sunca svetli vatrenim refleksom
spaljene zemlje, sve blistavije, kao da kroz jedan trenutak treba da se prekrije crnim pegama
neke drečave i šarene bolesti.
Psi trče pijani, s nosevima u vazduhu. Nešto njuše nesvesni i uzbuđeni, jurcajući po
mekom zelenilu.
Nešto hoće da provri iz zgusnutog šuma tih natmurenih dana – nešto senzacionalno,
nešto preko svake mere ogromno.
Probam i merim, kakav događaj bi mogao biti ravan toj negativnoj sumi očekivanja,
koja se skuplja u ogroman napon elektriciteta, šta bi moglo da se uporedi sa tim
katastrofalnim padom barometra.

88
 Negde već raste i postaje sve moćnije ono čemu se u celoj prirodi priprema ova
izdubljenost, ta forma, to zijanje bez daha, koje parkovi ne mogu da ispune opojnim mirisom
jorgovana.

XXXVII

Crnci, crnci, gomile crnaca u gradu! Viđeni su i ovde i onde, istovremeno na nekoliko
tačaka grada. Jure kroz ulice u velikim bučnim, pocepanim ruljama, upadaju u prodavnice
prehrambene robe, pljačkaju ih. Šale, gurkanja, smeh, beonjače koje se široko okreću, grleni
zvuci i beli blistavi zubi. Dok je milicija mobilisana oni su nestali kao kamfor.
Predosećao sam to, nije moglo biti drukčije. Bila je to prirodna posledica
meteorološkog napona. Tek sada sam svestan da sam od početka osećao: to proleće je
postavljeno crncima.
Otkud u ovom kraju crnci, odakle su došle te horde negera u štraftastim pamučnim
pidžamama? Je li veliki Barnum podigao u blizini svoj logor, idući s bezbojnim taborima
ljudi, životinja i demona, jesu li se gde u blizini zadržali njegovi vozovi nabijeni beskrajnim
žagorom anđela, životinja i akrobata? Nikada. Barnum je bio daleko. Moje podozrenje se
kreće u sasvim drugom pravcu. Ništa neću reći. Zbog tebe ćutim, Bjanka, i nikakva mučenja
neće izvući iz mene priznanje.

XXXVIII

Tog dana sam se oblačio dugo i brižljivo. Na kraju, već gotov, stojeći pred ogledalom,
načinio sam na svom licu izraz spokojne i nemilosrdne odlučnosti. Pažljivo sam pogledao
pištolj pre no što sam ga stavio u zadnji džep pantalona. Još jednom sam bacio pogled u
ogledalo, dotakao rukom kaput pod kojim su na grudima bili sakriveni dokumenti. Bio sam
spreman da mu se suprotstavim.
Osećao sam se sasvim miran i odlučan. Jer u pitanju je bila Bjanka, a šta ja ne bih bio
u stanju da uradim za nju. Odlučio sam da Rudolfu ništa ne poveravam. Što sam ga bolje
upoznavao, utoliko se u meni jače učvršćivalo ubeđenje da je to ptica niskog leta, nesposobna
da se uzdigne iznad običnosti. Bilo mi je već dosta tog lica koje je zamiralo od konsternacije i
bledelo od zavisti, kojom je dočekivalo svako moje novo otkriće.
Zamišljen brzo sam prešao kratki put. Kad se velika gvozdena kapija zalupila za
mnom, drhteći od prigušene vibracije, naglo sam ušao u drugu klimu, u drugo pirkanje vetra,
u stranu i hladnu okolinu velike godine. Crne grane drveća granale su se u posebno i otkinuto
vreme, njihovi vrhovi još bez lišća račvali su se crnim šibljikama u belo nebo neke druge i
strane sfere koje je visoko plovilo, zatvoreno sa svih strana alejama – odsečeno i zaboravljeno
kao zaliv koji ne otiče. Glasovi ptica, izgubljeni i utišani u dalekim prostranstvima tog
prostranog neba, drukčije su prekrajali tišinu, uzimali je u rad zamišljeno, tešku, sivu,
unatraške odražavanu u tihom ribnjaku i svet je leteo u to ogledanje bez glave, gravitirao kao
slep, pun žestine, u tu veliku, univerzalnu, sivu zamišljenost, u te prevrnute šrafcigere drveća
koji su bežali bez kraja, u to veliko, zanjihano bledilo bez kraja i cilja.
Podignute glave, hladan i sasvim spokojan, zatražio sam da me prijave. Uvedoše me u
polutamni hol. Tamo je vladao sumrak koji je podrhtavao od tihe raskoši. Kroz visok otvoren
prozor kao kroz otvor flaute ulazio je u blagim talasima vazduh iz vrta, lekovito i uzdržljivo,
kao u sobu u kojoj leži neko neizlečivo bolestan. Od tih tihih influenca koje su blago udisali
filtrovi zavesa lako podignutih aurom vrta, i koje su blago prodirale kroz njih, oživljavali su
predmeti, budili se sa uzdahom, bleštavi predosećaj je u plašljivim pasažima prelazio preko
niza venecijanskih čaša u dubokoj vitrini, lišće tapeta je šuštalo preplašeno i srebrnasto.

89
 Zatim su se tapete gasile, zalazile u senku i njihova napregnuta zamišljenost,
godinama stisnuta u tom gustišu punom tamne spekulacije, oslobađala se strasno maštajući
slepim treperenjem aromata kao stari herbarijumi, preko čijih sasušenih prerija preleću jata
kolibrija i stada bizona, požari stepa i potere kojima skalpovi lepršaju o sedlu.
Čudna stvar, kako te stare unutrašnjosti ne mogu da nađu mir posle svoje burne,
mračne prošlosti, kako u njihovoj tišini ponovo pokušavaju da se isceniraju već presuđeni i
prošli događaji, stvaraju iste onakve situacije u beskrajnim varijantama, koje na sve strane
prevrće na naličje jalova dijalektika tapeta. Tako se raspada ta tišina pokvarena do dna i
demoralisana u hiljadostrukim razmišljanjima, u samotnim deliberacijama, sumanuto jureći
preko tapeta u munjama bez sjaja. Zašto sakrivati? Zar se nisu morale iz noći u noć ovde
umirivati preterane uzbune, ti nagomilani paroksizmi groznice, rasterivati injekcijama tajnih
droga, koje su ih prenosile u široke, umirujuće i blage predele, pune – usred tapeta koje su se
razmicale – dalekih voda i odraza?
Začuo sam neko šuštanje. Sa stepenica, sa lakejom ispred sebe, on je silazio snažan i
dežmekast, štedljiv u pokretima, zaslepljen refleksom naočara od rogovine. Prvi put sam stao
lice u lice s njim. Bio je tajanstven, ali ne bez satisfakcije zapazio sam već posle mojih prvih
reči kako se u njegove crte urezuju dve duboke brazde zabrinutosti i gorčine. Dok je iza
slepog sjaja svojih naočara uzimao na svoje lice masku veličanstvene nepristupačnosti – video
sam kako između nabora te maske kradom prolazi bledi strah. Postepeno je postajao
zainteresovaniji, po pažljivom licu se videlo da tek sada počinje da me ceni. Pozvao me je u
svoj kabinet koji se nalazio pored ove odaje. Prilikom našeg ulaska neka ženska prilika u
beloj haljini je odskočila od vrata, preplašena, kao da je prisluškivala, i udaljila se u dubinu
stana. Je li to bila Bjankina guvernanta? Činilo mi se, prelazeći prag te sobe, da ulazim u
džunglu. Mutnozeleni polumrak te sobe bio je vodnjikavo iscrtan senkama drvenih roletni
spuštenih na prozorima. Po zidovima su bile izvešane botaničke tablice, u velikim kavezima
su letele male šarene ptičice. Očevidno u nameri da dobije u vremenu, opisivao mi je
primerke starog oružja, džilita, bumeranga i tomahavaka, izvešanih po zidovima. Moj
izoštreni njuh je osećao miris kurare. Za vreme dok je on baratao nekom vrstom varvarske
halebarde, preporučio sam mu da bude što oprezniji i da savlada svoje pokrete a svoju
opomenu sam podupro naglo izvađenim pištoljem. Neprijatno se osmehnuo, malo zbunjen, i
ostavio oružje na svoje mesto. Seli smo za teški pisaći sto od abonosa. Odbio sam cigaru koju
mi je ponudio, zaklanjajući se za apstinenciju. Tolika opreznost mi je međutim odnela
njegovo priznanje. Sa cigarom u opuštenim ustima posmatrao me je s nekom groznom
naklonošću koja nije budila poverenje. Zatim, listajući tobož rasejano i nemarno čekovnu
knjižicu, iznenada mi je predložio kompromis, pominjući cifru sa mnogo nula dok su mu
zenice pobegle u kut očiju. Moj ironični pogled naterao ga je da brzo ostavi tu temu. Sa
uzdahom je raširio trgovačke knjige. Počeo je da mi objašnjava stanje svojih poslova.
Bjankino ime nije nijednom pomenuto među nama, iako je ona bila prisutna u svakoj našoj
reči. Gledao sam ga netremice, a sa mojih ustiju nije silazio ironičan osmeh. Najzad se
nemoćno zavalio u stolicu. »Vi ste nepomirljivi«, rekao je kao za sebe, »šta vi zapravo
hoćete?« Počeo sam ponovo da govorim. Govorio sam prigušenim glasom, zadržavajući
žestinu. Na mojim obrazima su se pojavili crveni pečati. Nekoliko puta sam drhteći izgovorio
Maksimilijanovo ime, izgovorio sam ga naglašeno, posmatrajući svaki put kako lice njegovog
protivnika postaje sve bleđe. Najzad sam završio teško dišući. Sedeo je zdrobljen. Više nije
vladao svojim licem, koje iznenada postalo staro i umorno. »Vaše odluke«, završio sam,
»pokazaće mi da li ste sposobni da shvatite novo stanje stvari i da li ste spremni da ga priznate
svojim postupcima. Zahtevam činjenice i još jednom činjenice...«
Drhtavom rukom hteo je da dohvati zvonce. Zadržao sam ga pokretom ruke i s prstom
na obaraču pištolja povukao sam se natrag iz sobe. Na izlasku sluga mi je dao šešir. Našao
sam se na terasi oblivenoj suncem, sa očima još punim uskovitlanog mraka i vibracija. Silazio

90
sam niz stepenice, ne okrećući se, pun trijumfa i siguran da se sada već ni kroz jedan od
spuštenih kapaka palate neće promoliti za mnom iz zasede ubilačko grlo dvocevke.

XXXIX

Važni poslovi, državni poslovi od najveće važnosti primoravaju me često da držim

poverljive konferencije sa Bjankom. Brižljivo se pripremam za njih sedeći do kasne noći za
pisaćim stolom nad tim dinastičkim stvarima najtugaljivije prirode. Vreme protiče, noć tiho
zastaje u otvorenom prozoru iznad stone lampe, sve kasnije i svečanije, načinje sve kasnije i
tamnije slojeve, prekoračuje sve dublje stepene posvećivanja i razoružava se u prozoru,
nemoćna u neiskazivim uzdasima. Dugim laganim gutljajima tamna soba guta zabačene
delove parka u svoju dubinu, u hladnim transfuzijama izmenjuje svoj sadržaj sa velikom noći,
koja nailazi narasla mrakom, sa setvom perjastog semenja, tamnih čestica prašine i nemih
plišanih mušica koje obleću zidove u tihoj panici. Gustiši tapeta se ježe od straha u mraku,
srebrnasto narogušeni, sejući kroz lišće koje pada te sumanute i letargične drhtaje, te hladne
ekstaze i uzlete, taj transcendentalni strah i nadolaženje k svesti, kojih je puna majska noć
izvan svojih margina, kasno posle ponoći. Njena prozirna i staklena fauna, laki plankton
komaraca, pokrivao me, nagnutog nad hartijama, obrastajući prostranstvo sve više i više tim
penušavim, finim belim vezom, kojim se veze noć kasno posle ponoći. Na hartiju padaju
cvrčci i komarci napravljeni od skoro prozračnih tkiva noćnih spekulacija, staklene đinđuve,
tanki monogrami, arabeske koje je noć izmislila, sve veće i sve fantastičnije, velike kao slepi
miševi, kao vampiri, načinjeni od same kaligrafije i vazduha. Zavesa vrvi od te putujuće
čipke, od tihe invazije te imaginarne, bele faune.
U takvu noć van margine, ne znajući granica, prostor gubi svoj smisao. Okružen tim
svetlim kovitlacima komaraca, sa svežnjem najzad gotovih hartija, činim nekoliko koraka u
neodređenom pravcu, u slepi ćorsokak noći, koji mora da se završava vratima, upravo belim
Bjankinim vratima. Pritiskam bravu i ulazim u nju, kao iz sobe u sobu. I pored toga moj šešir
karbonara šušti kao nekim vetrom dalekog puta kad prelazim prag, moja kravata fantastično
šuška na promaji, pritiskujem na grudi torbu punu najtajnijih dokumenata. Kao da sam iz
predsoblja noći ušao u pravu noć! Kako se duboko diše tim noćnim ozonom! Tu je matičnjak,
tu je srž noći nadošle jasminom. Tek tu počinje ona svoju pravu istoriju. Velika lampa sa
ružičastim abažurom gori nad uzglavljem kreveta. U njenom rumenom polumraku spava
Bjanka među ogromnim jastucima, nošena nadošlom posteljom kao plimom noći, ispod
široko otvorenog i znojavog prozora. Bjanka čita oslonjena na bledu ruku. Na moj duboki
poklon odgovara kratkim pogledom iznad knjige. Viđena izbliza njena lepota kao da se
usteže, uvlači se u sebe kao uvrnuta lampa. Sa bogohulnom radošću vidim da njen nosić
uopšte nije tako plemenito skrojen, a ten joj ni izdaleka nije savršen. Posmatram to sa
izvesnim olakšanjem, iako znam da je to povlačenje njenog sjaja samo kao iz sažaljenja i
samo zato da ne bi zadržavalo dah i oduzimalo moć govora. Ta lepota se posle brzo regeneriše
pomoću medijuma udaljavanja i postaje bolna, da se ne može podneti i preko svake mere.
Ohrabren njenim pokretom sedam kraj kreveta i počinjem moj izveštaj, služeći se
pripremljenim dokumentima. Kroz otvoren prozor iza Bjankine glave teče besvesni šum
parka. Cela šuma, stisnuta iza prozora, teče nizovima drveća, prodire kroz zidove, širi se
svuda prisutna i sveobuhvatna. Bjanka sluša malo rasejano. Zapravo ljuti me što za to vreme
ne prestaje da čita. Dozvoljava da svaki problem osvetlim sa svih strana, da pokažem sve pro
i contra, zatim dižući oči sa knjige i trepćući pomalo besvesno rešava ga brzo, vešto i sa
zadivljujućom tačnošću. Pažljiv i oprezan prema svakoj njenoj reči, vredno hvatam ton njenog
glasa, da bih prodro u sakrivenu intervenciju. Zatim joj smerno podnosim dekrete na potpis i
Bjanka potpisuje, spuštenih trepavica, koje bacaju dugu senku i sa lakom ironijom posmatra
ispod njih kako stavljam svoj premapotpis.

91
 Možda kasno vreme, davno pređena ponoć, ne pogoduje koncentraciji nad državnim
problemima. Noć, izašavši iz poslednjih granica, naginje ka izvesnoj raskalašnosti. Za vreme
dok mi tako razgovaramo, iluzija sobe se rasplinjava sve više, mi smo upravo u šumi, žbunovi
paprati prekrivaju sve uglove, tik iza kreveta prolazi zid šikare, pokretan i pun spletova. Iz tog
lisnatog zida u svetlu lampe izlaze krupnooke veverice, detlići i noćne zverčice i nepomično
gledaju u svetlost sjajnim, buljavim očima. Počevši od izvesnog vremena ulazimo u nelegalno
vreme, u noć bez kontrole, podložnu svim nestašlucima i noćnim osobenjaštvima. To što se
još dešava nekako je van računa, ne uzima se u obzir, puno je sitnica, neuračunljivih ispada i
noćnih nestašluka. Samo tome mogu da pripišem čudne promene koje se dešavaju u
Bjankinom raspoloženju. Ona, uvek tako uzdržana i ozbiljna, pravo oličenje poslušnosti i lepe
discipline, postaje sada puna hirova, prkosa i neuračunljivosti. Papiri leže rašireni na velikoj
ravnini njenog jorgana. Bjanka ih nemarno uzima u ruku, kao preko volje baca pogled na njih
i ravnodušno pušta kroz razmaknute prste. Nabubrelih ustiju, podbočivši glavu bledom
rukom, odlaže svoju odluku i pušta me da čekam. Ili se okreće leđima prema meni, zapušava
uši rukama, gluva za moje molbe i ubeđivanja. Iznenada bez reči, jednim pokretom nožice
ispod jorgana zbacuje sve papire na zemlju i sa visine svojih jastuka zagonetno raširenim
očima gleda kako ih nisko pognut vredno skupljam sa zemlje, otpirujući sa njih iglice. Ti
kaprisi, uostalom puni čari, ne olakšavaju mi ionako već tešku i odgovornu ulogu regenta.
Za vreme naših razgovora žubor šume, narastao od hladnog jasmina, putuje kroz sobu
celim miljama predela. Sve novi i novi delovi šume prolaze i putuju, nizovi drveća i žbunja,
ceo šumski dekor plovi kroz sobu, šireći se. Tada postaje jasno da smo u stvari od početka u
nekom vozu, u noćnom šumskom vozu koji se lagano kreće ivicom jaruge po pošumljenoj
okolini grada. Otuda ta opojna i duboka promaja, koja skroz protiče kroz te kupee uvek novim
nitima i izdužuje se u beskrajnu perspektivu predosećanja. Čak se i kondukter s fenjerom
javlja odnekud, izlazi između drveća i buši nam karte svojim kleštama. Tako ulazimo u sve
dublju noć, otvaramo joj sasvim nove anfilade, pune treskanja vrata i promaja. Bjankine oči
postaju duboke, njeni obrazi plamte, čarobni osmeh rasteže njena ustašca. Da li hoće da mi
nešto poveri? Nešto najtajnije? Bjanka govori o izdaji i njeno malo lice plamti od ekstaze, oči
joj se sužavaju od navale uživanja kad mi, uvijajući se kao gušter pod jorganom, podmeće
izdaju najsvetije misije. Uporno sondira moje pobledelo lice slatkim očima koje postaju
razroke. »Učini to«, šapuće uporno, »učini to. Postaćeš jedan od njih, od tih tamnih crnaca...«
A kada ja preklinjućim gestom stavljam prst na usta, pun očajanja – njeno sitno lice naglo
postaje zlo i otrovno. »Smešan si sa tom svojom nesalomljivom vernošću i celom svojom
misijom. Bogzna šta uobražavaš o svojoj nezamenljivosti. A kad bih izabrala Rudolfa! Volim
ga hiljadu puta više nego tebe, dosadnog pedanta. Ah, on bi bio poslušan do zločinstva, do
uništenja svoga bića, do samog uništenja...« Zatim iznenada trijumfalna lica pita: »Sećaš li se
Lonke, ćerke pralje Antosje, sa kojom si se igrao kao mali?« Pogledao sam je začuđen. »To
sam bila ja«, rekla je kikoćući se, »samo što sam ja tada još bila dečak. Jesam li ti se tada
sviđala?«
Ah, u samoj srži proleća se nešto kvari i kida. Bjanka, Bjanka, da li me i ti
razočaravaš?

XL

Bojim se da prerano otkrijem poslednje adute. Igram u suviše veliki ulog da bih
mogao da rizikujem. Rudolfu sam odavno prestao da podnosim izveštaj o toku događaja.
Njegovo držanje se uostalom promenilo od nekog vremena. Ljubomora, koja je bila
dominantna osobina njegovog karaktera, ustupila je mesto izvesnoj velikodušnosti. Neka
usrdna naklonost pomešana sa zabrinutošću pokazuje se u njegovim gestovima i neveštim
rečima, kad god se slučajno susretnemo. Ranije ispod njegovog gunđavog izraza ćutljivca,

92
ispod njegove iščekujuće uzdržljivosti, ipak se krila radoznalost koja ga je proždirala, gladna
svake nove pojedinosti, svake nove verzije o mojoj stvari. Sad je čudno miran, ne želi više
ništa da dozna od mene. To mi sada zapravo veoma odgovara, jer iz noći u noć imam te
neobično važne sednice u Panoptikumu, koje za izvesno vreme moraju ostati u najvećoj
tajnosti. Stražari klonuli od votke, koje im ne žalim, spavaju u svojim sobicama snom
pravednika, dok ja uz svetlo nekoliko dimljivih sveća konferišem u tom skupu. Jer među
njima ima i krunisanih glava i pregovori sa njima ne spadaju u lake stvari. Iz ranijih vremena
sačuvali su taj bespredmetni heroizam, sada prazan i bez teksta, taj plamen, to sagorevanje u
vatri neke koncepcije, to stavljanje celog života na jednu kartu. Njihove ideje, za koje su
živeli, diskreditovale su se jedna za drugom u prozi svakidašnjeg dana, njihovi fitilji su
sagoreli, oni stoje prazni i puni neiživljene dinamike i blistajući nesvesno očima čekaju na
poslednju reč svoje uloge. Kako je lako u tom trenutku falsifikovati tu reč, podmetnuti im
prvu ideju koja vam padne na pamet – kad su tako nekritični i bespomoćni! To mi u velikoj
meri olakšava zadatak. S druge strane ipak je neobično teško dopreti do njihovog uma,
zapaliti u njemu svetlo neke misli, takva je promaja u njihovom duhu, tako prazan vetar duva
kroz njih. Već samo njihovo buđenje iza sna stalo me je mnogo truda. Svi su ležali na
krevetima, samrtno bledi i bez daha. Naginjao sam se nad njih izgovarajući šapatom reči
najvažnije za njih, reči koje bi trebalo da ih prožmu kao električna struja. Otvarali su jedno
oko. Bojali su se stražara, pravili se mrtvi i gluvi. Tek kad su se uverili da smo sami, pridizali
su se na svojim ležištima, uvijeni u zavoje, sastavljeni od komadića, pritiskujući drvene
proteze, veštačka, lažna pluća i utrobe. U početku su bili vrlo nepoverljivi i hteli su da recituju
naučene uloge. Nisu mogli da shvate da se od njih može tražiti i nešto drugo. Tako su tupo
sedeli stenjući s vremena na vreme, ti sjajni muževi, cvet čovečanstva, Drajfus i Garibaldi,
Bizmark i Viktor Emanuel I, Gambeta i Macini i mnogi drugi. Najteže je shvatao sam
nadvojvoda Maksimilijan. Dok sam ja vatreno kraj njegova uha stalno ponavljao Bjankino
ime, on je besvesno treptao očima, beskrajno čuđenje se ocrtavalo na njegovom licu i nikakav
blesak razumevanja nije prožimao njegove crte. Jedino kad sam lagano i razgovetno izgovorio
ime Franca Jozefa I, preko njegova lica je preletela divlja grimasa, čisti refleks, koji već nije
imao odgovarajućeg parnjaka u njegovoj duši. Taj kompleks je bio već odavno istisnut iz
njegove svesti, a i kako bi mogao živeti sa njim, sa tom napetošću mržnje koja razdire, on – s
trudom sastavljen i zaceljen posle onog krvavog streljanja u Vera Kruzu. Morao sam ga
ponovo učiti njegovom životu od početka. Anamneza je bila neobično slaba, nadovezivao sam
se na podsvesne bleskove osećanja. Kalemio sam na njega elemente ljubavi i mržnje. Ali
sledeće noći se ispostavljalo da je zaboravio. Njegove kolege, koje su bolje shvatale od njega,
pomagale su mu, došaptavale reakcije, kojima je trebalo da odgovara i vaspitanje je tako
napredovalo laganim koracima. Bio je veoma zapušten, prosto unutrašnje opustošen od
stražara, no i pored toga doterao sam dotle, da je na zvuk imena Franca Jozefa izvlačio sablju
iz korica. Umalo što nije probio čak Viktora Emanuela I, koji mu se nije dovoljno brzo
uklonio s puta.
Desilo se da se ostatak tog sjajnog kolegijuma mnogo brže zagrejao i prožeo idejom
nego nesrećni nadvojvoda koji je s mukom držao korak s njima. Iz sve snage sam morao da ih
zadržavam. Ne mogu reći da li su oni shvatili svu širinu ideje za koju su imali da ratuju.
Meritorna strana nije bila njihova stvar. Predodređeni da sagore u vatri neke dogme, bili su
puni oduševljenja što su zahvaljujući meni stekli parolu za koju su mogli umreti u borbi, u
vihoru zanosa. Umirivao sam ih hipnozom, s mukom sam ih navikao da čuvaju tajnu. Bio sam
ponosan na njih. Koji vođa je ikada imao pod svojim zapovedništvom tako sjajan štab,
generalitet sastavljen od tako vatrenih duhova, gardu – istina samo invalida, ali kako
genijalnih!
Najzad je došla ta noć, bujna i puna vihora, potresena u svojim dubinama sve do dna
onim što se u njoj pripremalo, ogromno i bezgranično. Munje su s vremena na vreme razdirale

93
mrak, svet se otvarao rasporen do najdubljih creva, pokazivao svoju sjajnu unutrašnjost,
preplašeno i bez daha i s treskom je ponovo zatvarao. I plovio dalje, sa šumom parkova, s
pohodom šuma, s kolom horizonata koji su kružili. Pod zaštitom mraka napustili smo tunel.
Išao sam na čelu te nadahnute kohorte, koja se kretala spotičući se veoma, mlatarajući,
lupajući štakama i drvetom. Tako smo po mraku došli do kapije koja je vodila u vilu. Zatekli
smo je otvorenu. Uznemiren, predosećajući neku podvalu, naredio sam da se zapale buktinje.
Vazduh se zacrvenio od smolnog luča, poplašene ptice su se digle visoko u crvenom sjaju, u
tom bengalskom svetlu jasno smo videli vilu, njenu terasu i balkone koji su izgledali kao
obasjani požarom. Na krovu se lepršala bela zastava. Prožet rđavim predosećajem, stupio sam
u dvorište na čelu mojih hrabrih. Na terasi se pojavio majordom. Silazio je, klanjajući se, sa
monumentalnih stepenica i približavao se dvoumeći se, bled i nesigurnih pokreta, sve jasniji u
svetlu luča. Upravio sam se na njegove grudi oštricu moje sablje. Moji verni su stajali
nepokretno, visoko dižući buktinje koje su se dimile. U tišini se čuo šum plamenova koji su
tekli vodoravno.
– Gde je gospodin de V.? – upitao sam.
Neodređenim gestom je raširio ruke.
– Otputovao je, gospodine – rekao je.
– Odmah ćemo se uveriti da li je to istina. A gde je Infantkinja?
– Njeno Visočanstvo je takođe otputovalo, svi su otputovali...
Nisam imao razloga da sumnjam u to. Neko me je morao izdati. Nije bilo vremena za
gubljenje.
– Na konje! – povikao sam. – Moramo im preseći put.
Provalili smo vrata od štale, u mraku nas zapahnu toplota i miris životinja. Za trenutak
smo svi sedeli na konjima koji su se propinjali pod nama i rzali. Nošeni njihovim galopom, uz
topot kopita po pločniku izjurili smo dugom kavalkadom u noćnu ulicu. »Šumom prema
reci«, dobacio sam iza sebe i skrenuo u šumsku aleju. Oko nas se razbesneše dubine šikare. U
mraku se otvoriše kao nagomilani predeli katastrofa i potopa. Leteli smo kroz vodopade
šumova, kroz uzbunjene šumske mase, vatra buktinja se otkidala u velikim pahuljama iza
našeg otegnutog galopa. Kroz moju glavu je leteo uragan misli. Da li je Bjanka bila oteta, ili
je i u njoj nisko nasledstvo oca pobedilo majčinu krv i poslanstvo koje sam uzalud pokušavao
da joj nakalemim? Aleja je postajala sve tešnja, pretvorila se u klanac, na čijem se izlazu širila
velika šumska poljana. Tamo smo ih najzad sustigli. Ugledali su nas još izdaleka i zaustavili
kola. Gospodin de V. je sišao i prekrstio ruke na grudima. Išao je prema nama lagano, mračan,
svetlucajući naočarima, sav purpuran u svetlu buktinja. Dvanaest sjajnih oštrica upravi se
prema njegovim grudima. Približavali smo se u velikom polukrugu, ćutke, konji su išli
hodom, zaslonio sam oči rukama, da bih bolje video. Sjaj buktinje pade na kočije i ja ugledah
zavaljenu na sedištu samrtno bledu Bjanku, a kraj nje – Rudolfa. Držao je njenu ruku i
pritiskivao je na grudi. Lagano sam sjahao i nesigurnim korakom krenuo sam prema
kočijama. Rudolf se lagano podiže kao da je hteo da mi izađe u susret.
Stavši kraj kočija, okrenuo sam se prema kavalkadi koja je lagano nastupala u širokom
fronut, sa špadama spremnim na ubod i rekao: »Gospodo, nepotrebno sam vas mučio. Ova
gospoda su slobodna i slobodno će otići, nedirnuta ni od koga. Ni dlaka s glave im neće pasti.
Ispunili ste svoju dužnost. Stavite sablje u kanije. Ne znam do koje ste mere shvatili ideju, u
čiju službu sam vas upregao, do kog stepena je ona ušla u vas i postala krv vaše krvi. Ta ideja,
kako vidite, bankrotira na celoj liniji. Što se vas tiče, mislim da ćete to bankrotstvo preživeti
bez veće štete, kad ste preživeli i bankrotstvo sopstvene ideje. Vi ste već neuništivi. Što se
mene tiče... ali ja nisam važan. Hteo bih samo«, tu sam se okrenuo prema onima u kočijama,
»da ne mislite da me je to što se dogodilo, zateklo sasvim nepripremljenog. Nije tako. Odavno
sam predviđao sve to. Ako sam prividno tako dugo živeo u svojoj zabludi, ako nisam
dozvoljavao da do mene dopre bolje znanje, to je samo zato što mi nije bilo slobodno da znam

94
stvari koje su prelazile moj delokrug, nije mi bilo slobodno da idem ispred događaja. Hteo
sam da istrajem na položaju, na koji me je postavila moja sudbina, hteo sam da do kraja
izvršim svoj program, da ostanem veran ulozi koju sam sam uzurpirao. Jer, priznajem to sada
skrušeno, uprkos šaputanju moje ambicije bio sam samo uzurpator. U svojoj zaslepljenosti
latio sam se tumačenja spisa, hteo sam da budem tumač božje volje, u lažnom nadahnuću
hvatao sam slepe tragove i konture koji su prolazili kroz album za marke. Nažalost, povezivao
sam ih samo u slobodnu figuru. Nametnuo sam svoju režiju ovom proleću, stavio sam pod
njegov neobuhvatni rascvet sopstveni program i hteo sam da ga prilagodim, usmerim prema
sopstvenim planovima. Neko vreme me je ono nosilo na svom rascvetu, strpljivo i
ravnodušno, jedva me osećajući. Njegovu neosetljivost protumačio sam kao toleranciju, pa
čak, kao solidarnost, pristanak. Mislio sam da po njegovim crtama pogađam, bolje nego ono
samo, njegove najdublje namere, da čitam iz njegove duše, da anticipiram to što ono,
zavedeno svojom neobuhvatnošću, ne ume da izrazi. Ignorisao sam sve znakove njene divlje i
neukrotive nezavisnosti, silom sam previđao neuračunljive perturbacije koje su je do dna
uzbuđivale. Otišao sam tako daleko u svojoj megalomaniji, da sam se osmelio da zagazim u
dinastičke probleme najvećih sila, mobilisao sam vas, gospodo, protiv Demijurga,
zloupotrebio sam vašu neotpornost na ideje, vašu plemenitu nekritičnost, da bih vam ulio
lažnu i razornu doktrinu, da podignem vaš vatreni idealizam na ludačka dela. Neću da
odlučujem, da li sam bio pozvan da izvršim najveća dela, za kojima je posegla moja ambicija.
Bio sam možda pozvan samo da budem inicijator, bio sam načet, a zatim napušten. Prekoračio
sam svoje granice ali i to je bilo predviđeno. U stvari ja sam sam od početka znao svoju
sudbinu. Kao i sudbina evo ovog nesrećnog Maksimilijana, i moja sudbina je bila Aveljeva
sudbina. Postojao je trenutak kad je moja žrtva bila mirisna i mila Bogu, a tvoj dim je išao
nadole, Rudolfe. Ali Kain uvek pobeđuje. Ta igra je unapred udešena«.
Tog trenutka daleka detonacija potrese vazduh, ognjeni stub se podiže iznad šuma. Svi
okrenuše glave. »Budite mirni«, rekao sam, »to gori Panoptikum, ostavio sam tamo,
napuštajući muzej, burence baruta sa zapaljenim fitiljem. Više nemate kuće, plemenita
gospodo, sada ste beskućnici. Nadam se da vas to ne uzbuđuje previše?«
Ali te snažne individualnosti, taj izbor čovečanstva je ćutao i nemoćno svetlucao
očima, besvesno stojeći u bojnom poretku osvetljen dalekim odsjajem požara. Pogledali su se
uzajamno – sasvim bez misli, trepćući kapcima. »Ti, Sire«, obratio sam se nadvojvodi, »nisi
imao pravo. Bila je to možda i sa tvoje strane megalomanija. Neopravdano sam u tvoje ime
hteo da reformišem svet. A uostalom možda to uopšte i nije bila tvoja namera. Crvena boja je
ista takva boja kao i ostale, tek sve zajedno čine puno svetlo. Oprosti mi što sam zloupotrebio
tvoje ime za ciljeve koji su ti bili tuđi. Živeo Franc Jozef I!«
Nadvojvoda zadrhta pri pomenu tog imena, posegnu za sabljom, ali za trenutak kao da
dođe sebi, življe crvenilo prekri njegove našminkane obraze, uglovi usta mu se podigoše kao
pri osmehu, oči počeše da se okreću u orbitama, ravnomerno i dostojanstveno je držao serkl,
idući od jednog do drugog i smeškajući se veselo. Odmicali su se ogorčeno od njega. Ta
recidiva carskog postupanja u tako čudnim prilikama napravila je najgori utisak.
– Ostavi to, Sire – rekao sam – ne sumnjam da odlično poznaješ ceremonijal svoga
dvora, ali sada nije vreme za to.
– Hteo sam da vam pročitam, dostojna gospodo i ti, Infantkinjo, akt o svojoj
abdikaciji. Abdiciram na celoj liniji. Raspuštam trijumvirat. Predajem namesništvo u
Rudolfove ruke. I vi ste, plemenita gospodo – tu sam se okrenuo prema svom štabu –
slobodni. Imali ste najbolje želje i toplo vam zahvaljujem u iGospodin de V. je stajao sa
pištoljem u ruci koji se još dimio, čudnovato ukočen i ukoso izdužen. Ružno se iskrivio.
Iznenada se zaljuljao i skljokao na lice. »Oče, oče!« povika Bjanka i baci se na njega. Nastade
zabuna. Garibaldi, koji se kao stari praktičar razumevao u rane pogleda nesrećnika. Kugla mu
je bila probila srce. Pijemontski kralj i Macini ga pažljivo uzeše pod ruke i položiše na nosila.

95
Bjanka je jecala dok ju je Rudolf pridržavao. Crnci, koji su se tek sada okupili ispod drveća,
okružiše svoga gospodara. »Massa, massa, naš dobri massa«, jadikovali su u horu.
– Ta noć je zaista fatalna! – povikao sam. – U njenoj istoriji koja će se pamtiti to neće
biti poslednja tragedija. Učinio sam mu nepravdu. U stvari u njegovim grudima je kucalo
plemenito srce. Povlačim svoj sud, kratkovidi i zaslepljeni sud o njemu. Možda je bio dobar
otac, dobar gospodar svojim robovima. Moja koncepcija i ovde doživljava bankrotstvo. Ali
posvećujem je bez žalosti. Ti, Rudolfe, treba da ublažiš Bjankin bol, da je voliš dvostrukom
ljubavlju, da joj zameniš oca. Sigurno želite da ga uzmete sa sobom na palubu, formirajmo
povorku i krećimo u pristanište. Brod vas odavno doziva zvukom sirene.
Bjanka je ponovo pope u kočije, mi pojahasmo konje, crnci podigoše nosila na ramena
i svi krenusmo prema pristaništu. Kavalkada konjanika je završavala tu tužnu povorku. Bura
se bila umirila za vreme moga govora, svetlo buktinje je otvaralo u dnu šume duboke
pukotine, na stotine izduženih, crnih senki je prelazilo sa strane i iznad nas, zalazeći u
velikom polukrugu iza naših pleća. Najzad smo izašli iz šume. U daljini se već video parobrod
sa svojim točkovima.
Ne ostaje još mnogo da se doda, naša istorija se završava. Usred plača Bjanke i crnaca
telo mrtvaca bi izneto na palubu. Poslednji put smo se poređali na obali. »Još jedna stvar,
Rudolfe«, rekao sam hvatajući ga za dugme od kaputa. »Odlaziš kao naslednik ogromnog
imanja – neću ništa da ti naturam, pre bi trebalo da se pobrinem za starost tih bezdomnih
junaka čovečanstva, nažalost ja sam siromašak«. Rudolf se odmah lati čekovne knjižice.
Kratko smo se posavetovali na strani i brzo se sporazumeli.
– Gospodo – uzviknuo sam obraćajući se svojoj gardi – evo ovaj moj velikodušni
prijatelj odlučio je da popravi moj čin koji vas je lišio hleba i krova nad glavom. Posle onoga
što se desilo, nijedan panoptikum vas neće primiti, utoliko pre što je konkurencija velika.
Moraćete malo da se odreknete svojih ambicija. Zato ćete postati slobodni ljudi, a ja znam da
ćete umeti to da cenite. Pošto vas nažalost nisu naučili nikakvim praktičnim zanimanjima,
vas, predodređene za čistu reprezentaciju, moj prijatelj vam poklanja sumu koja je dovoljna
da kupite dvanaest verglova iz Švarcvalda. Razići ćete se po svetu, svirajući narodu radu
potkrepljenja srca. Izbor arija pripada vama. Zašto traćiti mnogo reči – niste baš sasvim pravi
Drajfusi, Edisoni i Napoleoni. Vi ste oni, da tako kažem – samo zato što nema boljih. Sada
ćete povećati grupu mnogih vaših prethodnika, onih anonimnih Garibaldija, Bizmarka i Mak-
Maona, koji se u hiljadama nepriznati potucaju po svetu. U dnu svojih srdaca ostaćete zauvek
oni. A sada, dragi prijatelji i čestita gospodo, kliknite zajedno sa mnom: Živeli srećni
mladenci, Rudolf i Bjanka! »Živeli!« povikaše u horu. Crnci počeše intonirati crnački song.
Kada se sve utiša, ujedinio sam ih pokretom ruke, posle čega sam, stavši na sredinu, izvukao
pištolj i povikao: »A sada zbogom gospodo, i iz onoga što ćete za trenutak videti, izvucite
opomenu da se niko ne diže da odgoneta božje namere. Niko nikad nije ispitao zamisli
proleća! Ignorabimus, moja gospodo, ignorabimus.«
Prislonio sam pištolj na slepoočnicu i opalio, kad me u tom trenutku neko udari po
ruci. Kraj mene je stajao oficir feldjegera i držeći u rukama hartiju pitao: »Jeste li vi Juzef
N.?«
– Da – odgovorio sam začuđen.
– Jeste li pre nekog vremena – rekao je oficir – sanjali standardni san biblijskog
Josifa?
– Može biti.
– Slaže se – rekao je oficir gledajući u hartiju. – Znate li da je taj san bio primećen na
najvišem mestu i surovo osuđen?
– Ne odgovaramo za svoje snove – rekao sam.
– Naravno, odgovarate. – U ime njegovog Cesarskog i Kraljevskog Veličanstva
uhapšeni ste!

96
 Osmehnuo sam se.
– Kako je spora mašina pravde. Birokratija njegovog Cesarskog i Kraljevskog
Veličanstva je malo troma. Odavno je taj rani san zaostao za delima mnogo težeg kalibra, za
koja sam sebi hteo da odmerim kaznu, i evo zastareli san mi spasava život. Stojim vam na
raspoloženju.
Ugledao sam kolonu feldjegera koji su se približavali. Sam sam pružio ruke da mi
stave okove. Još jednom sam okrenuo oči. Poslednji put sam ugledao Bjanku. Garda invalida
ćutke mi je salutirala.

97
 Julska noć
Letnje noći sam prvi put upoznao u godini moje mature, za vreme raspusta. U našoj
kući kroz koju su preko celog dana kroz otvorene prozore duvali lahori, šumovi, bleskovi
vrelih letnjih dana, nastanio se novi gost, malo, ljutito, kmezavo stvorenjce, sinčić moje
sestre. On je u našoj kući doveo do povratka primitivnih odnosa, vratio unatrag socijalni
razvoj do nomadske i haremske atmosfere matrijarhata sa logorištem posteljine, pelena, večito
pranog i sušenog rublja s nemarnošću ženske toalete koja teži ka obilnim obnaživanjima
vegetativno nevinog karaktera, s kiselkastim mirisom odojčeta i grudi nadošlih mlekom.
Sestra je posle teškog porođaja bila otputovala u banju, šogor se pojavljivao samo u
vreme kad se jelo, a roditelji su do kasno u noć boravili u radnji. U kući je bila raširila svoju
vlast detinja dadilja, čija se ekspanzivna ženstvenost još uvećavala i crpla sankcije iz svoje
uloge majke-hraniteljke. U majestetu tog dostojanstva ona je svojim širokim i važnim
postojanjem celoj kući udarila pečat ginekokratije koja je istovremeno bila vlast site i bujne
telesnosti raspoređene u mudroj postepenosti između nje same i dve sluškinje, kojima je svaka
delatnost dozvoljavala da rašire, kao paunov rep, celu skalu autarhične ženstvenosti. Na tiho
cvetanje i dozrevanje vrta punog šuštanja lišća, srebrnog sjaja i senovitih zamišljenosti – naša
kuća je odgovarala mirisom ženstvenosti i materinstva koji se uzdizao iznad belog rublja i
cvetajućeg mesa, i kada bi se u strašno svetli sat podneva preplašene podizale sve zavese na
širom otvorenim prozorima i sve pelene razapete na uzicama ustajale u sjajnom špaliru – kroz
taj beli alarm svile i platna teklo je perjasto semenje, prašina, izgubljene pahuljice i vrt je sa
tokom svojih svetlosti i senki, s putovanjem šumova i zamišljenosti lagano prolazio kroz
sobu, kao da su se u taj sat Pana podigle sve pregrade i zidovi i kroz ceo svet u oseki misli i
osećanja prolazio drhtaj sveobuhvatnog jedinstva.
Večeri tog leta provodio sam u bioskopu gradića. Napuštao sam ga posle poslednje
predstave.
Iz crnine bioskopske dvorane razderane panikom uznemirenih svetlosti i senki, ulazilo
se u tihi svetli vestibil, kao iz beskraja burne noći u tihu gostionicu.
Posle fantastične jurnjave po stranputicama filma umorno srce se umirivalo posle
ekscesa ekrana u toj svetloj čekaonici, zatvorenoj zidovima od pritiska velike, patetične noći,
u tom bezbednom pristaništu, gde je vreme odavno prestalo, a sijalice uzajamno ispuštale
jalovo svetlo, talas za talasom, u ritmu jednom zauvek ustaljenom gluvom lupom motora, od
koga je lako podrhtavala kabina blagajnice.
Taj vestibil, utonuo u dosadu kasnih sati kao železničke čekaonice kasno posle odlaska
vozova, na trenutke je ličio na poslednje tle života, ono što će ostati kad prođu svi događaji,
kad se iscrpe žagor množine. Na velikom šarenom oglasu Asta Nilzen se teturala već zauvek s
crnim pečatom smrti na čelu, jednom zauvek njena usta su bila otvorena u poslednjem kriku, a
oči natčovečanski napregnute i krajnje lepe.
Blagajnica je odavno otišla kući. Sigurno se sada vrtela u svojoj sobici oko
razmeštenog kreveta koji je čekao na nju kao čamac, da je odnese među crne lagune sna, u
haos sanjivih doživljaja i avantura. Ona što je sedela u kabini, bila je samo njena maska,
varljivi fantom koji je gledao umornim, svetlo obojenim očima u prazninu svetlosti,
besmisleno trepćući trepavicama da bi stresao zlatan prah sanjivosti, koji se neprestano
prosipao sa električnih lampi. Ponekad se blago osmehivala na vatrogasnog narednika koji je i
sam davno napušten od svoje realnosti stajao naslonjen na zid, zauvek nepokretan u svojoj
sjajnoj kacigi, u jalovom blesku epoleta, srebrnih gajtana i medalja. Iz daljine su u ritmu
motora zvečala okna staklenih vrata koja su vodila u kasnu julsku noć, ali je refleks
električnog pauka zaslepljivao staklo, negirao noć, krpio kako je mogao iluziju bezbednog
pristaništa neugroženog stihijom ogromne noći. Na kraju je čar čekaonice ipak morao da

98
nestane, staklena vrata su se otvarala, crvena zavesa na vratima se nadimala od daha noći,
koja je naglo postajala sve.
Osećate li tajanstveni, duboki smisao toga događaja, kad bolešljivi i bledi maturant
izlazi kroz staklena vrata iz bezbednog pristaništa sam samcit u bezmernost julske noći? Da li
će ikada preći te crne močvare, kaljuge i ponore beskrajne noći, hoće li se jednog jutra iskrcati
u sigurnoj luci? Koliko desetina godina će trajati ta crna odiseja?
Još niko nije napisao topografiju julske noći. U geografiji unutrašnjeg kosmosa ti
listovi su zapisani.
Julska noć! Tajanstveni fluid mraka, živa, osetljiva i pokretljiva materija mraka, koji je
stalno nešto pravio iz haosa i odmah ostavljao svaki oblik! Crna građa koja oko sanjivog
putnika gomila pećine svodova, udubljenja i nizine! Kao dosadni brbljivac prati ona
usamljenog putnika, zatvarajući ga u krug svojih priviđenja, neumorna u izmišljanju,
buncanju, fantaziranju – halucinirajući pred njim zvezdane daljine, bele mlečne puteve,
lavirinte beskrajnih koloseuma i foruma. Noćni vazduh, taj crni Protej koji zabave radi pravi
baršunaste gustoće, trake jasminovog mirisa, vodopade ozona, iznenadne gluvoće bez
vazduha koje kao crni mehuri rastu u beskraj, strašne grozdove mraka, narasle od tamnog
soka. Probijam se kroz te tesne arkade, saginjem glavu pod te lukove i svodove nisko
spuštene i evo tavanica se naglo kida, sa zvezdanim uzdahom se za trenutak otvara beskrajna
kupola, da bi me odmah opet dovela među tesne zidove, prolaze i arkade. U tim zatišjima bez
daha, u tim zalivima mraka još stoje odlomci razgovora ostavljeni od noćnih putnika,
fragmenti natpisa na plakatima, izgubljeni taktovi smeha, trake šapata, koje nije razvejao
noćni povetarac. Ponekad me noć zatvara kao u tamnoj sobi bez izlaza. Obuzima me
sanjivost, nisam svestan da li mi noge još idu, ili već odavno spavam u toj hotelskoj sobici
noći. Ali evo čujem baršunasti strasni poljubac mirisnih usta izgubljen u prostoru, otvaraju se
neki kapci, visokim korakom prekoračujem prozorsku dasku i idem dalje pod parabolama
zvezda koje padaju. Iz lavirinta noći izlaze dva putnika. Brbljaju zajedno, izvlače iz mraka
neku dugu beznadežnu pletenicu razgovora. Kišobran jednoga od njih monotono lupa o
pločnik (takvi kišobrani se nose za slučaj kiše zvezda i meteora), vuku se kao pijane, velike
glave u okruglim polucilindrima. Drugi put me za trenutak zadržava konspirativni pogled
razrokog oka i velika koščata ruka istaknutih čvorova hramlje kroz noć na štaki, stisnuta oko
držka od jelenjeg roga (u takvim štapovima bivaju sakrivene duge tanke špade).
Najzad, na kraju grada noć ostavlja svoje nestašluke, zbacuje zavesu, otkriva svoje
ozbiljno i večno lice. Više nas ne ograđuje varljivim labirintom halucinacija i priviđenja,
otvara pred nama svoju zvezdanu večnost. Firmament raste u beskraj, sazvežđa gore u svojoj
veličanstvenosti na večnim položajima, crtajući magične figure na nebu kao da su htele da
nešto prorokuju, da objave nešto poslednje svojim groznim ćutanjem. Od dalekog treperenja
tih svetova dopire kreketanje žaba, srebrni zvezdani žagor. Julska nebesa seju neobični mak
meteora, koji se tiho utapa u kosmos.
U neki sat noći – konstelacije su sanjale na nebu svoj večiti san – opet sam se našao na
svojoj ulici. Neka zvezda je stajala na njenom otvoru mirišući stranim mirisom. Promaja je
prolazila kroz nju kao kroz tamni hodnik kad sam otvarao kućnu kapiju. U trpezariji je još
gorelo svetlo, dimile su se četiri sveće u bronzanom svećnjaku. Šogora još nije bilo. Od
sestrinog odlaska kasnio je na večeru, dolazio je kasno u noć. Budeći se iz sna, često sam ga
viđao kako se svlači sa tupim i zamišljenim pogledom. Zatim je gasio sveću, skidao se go i
dugo bez sna ležao na hladnom krevetu. Nemirni polusan nije se odmah spuštao na njega,
postepeno savlađujući njegovo veliko telo. Još je nešto gunđao, dahtao, teško uzdisao, natezao
se s nekim teretom, koji mu je pritiskivao grudi. Dešavalo se ponekad da iznenada brizne u
tih, suv jecaj. Preplašen pitao bih ga u mraku: »Šta ti je, Karole?« Ali je on za to vreme
putovao dalje svojim teškim putem sna, penjući se vredno na neku strmu goru hrkanja.

99
 Kroz otvoren prozor je u laganom pulsu disala noć. U njenoj velikoj, neformiranoj
masi presipao se hladni mirisni fluid, u njenim tamnim komadima su slabili spojevi, proticali
tanki potočići mirisa. Mrtva materija mraka je tražila oslobođenje u nadahnutim uzletima
jasminovog mirisa, ali neobuhvaćene mase u dnu noći i dalje su ležale još neoslobođene i
mrtve.
Pukotina na vratima susedne sobe svetlela je zlatnom strunom, zvučnom i osetljivom
kao san odojčeta, koje je tamo teralo svoje ćudi u kolevci. Odande je dopirao cvrkut tepanja,
idila između dadilje i deteta, bukolika prve ljubavi, ljubavnih patnji i durenja, koju su odasvud
pritiskivali noćni demoni, koji su zgušnjavali mrak iza prozora, primamljeni tom toplom
iskricom života koji je tamo tinjao.
S druge strane naše nalazila se prazna i mračna soba, a iza nje roditeljska spavaonica.
Naprežući uho, čuo sam kako moj otac obešen o grudi sna pušta da u ekstazi bude odnet na
njegove vazdušne puteve, svim bićem predan tom dalekom letu. Njegovo otegnuto i daleko
hrkanje pričalo je istoriju tog putovanja po nevidljivim stranputicama sna.
Tako su duše lagano klizile u tamni apohelijum, u kraj života bez sunca, čije oblike niko živi
nije video. Ležali su kao mrtvi, bez sunca, čije oblike niko živi nije video. Ležali su kao
mrtvi, krkljajući strašno i plačući, dok je crna pomrčina ležala kao gluvo olovo na njihovom
duhu. A kad su najzad prolazili pored crnog nadira, sam najdublji Orkus duša, kada su
samrtnom znoju savladali njegove čudne rtove, mehovi pluća su ponovo počinjali narastati
drugom melodijom, rastući nadahnutim hrkanjem prema osvitu.
Gluvi gusti mrak je pritiskivao zemlju, njene telesine su ležale ubijene kao crne
nepomične životinje sa ispalim jezicima, ispuštajući slinu iz nemoćnih njuški. Ali neki drugi
miris, neka druga boja mraka nagoveštavala je daleko približavanje osvita. Od otrovanih
fermenata novog dana naticao je mrak, kao na kvascu je raslo njegovo fantastično testo,
bujalo u oblike ludila, presipalo se preko svih korita i naćava, žurno kisnulo, u panici, da je
zora ne bi zatekla u toj razvratnoj plodnosti i zauvek prikovala tu bolesnu bujnost, tu nakaznu
decu što se rađaju bez oplođenja, izraslu iz hlebnih čabrova noći kao demoni koji se kupaju u
pari dečjih kadica. To je trenutak kad na najtrezniju, na budnu glavu za trenutak pada sanjivo
pomračenje. Bolesni, jako tužni i nesrećni imaju tada trenutke olakšanja. Ko zna koliko traje
taj momenat, za koje vreme noć spušta zavesu na to što se dešava u njenoj dubini, ali taj
kratki antrakt je dovoljan da se scena preuredi, da se ukloni ogromna aparatura, da se likvidira
velika priredba noći sa celom njenom tamnom, fantastičnom pompom. Budiš se preplašen, sa
osećajem da si nešto zakasnio a u stvari na horizontu vidiš svetlu prugu svetla i crnu masu
zemlje koja se konsoliduje.

100
 Moj otac stupa u vatrogasce
Prvih dana oktobra vraćali smo se s majkom iz letovališta koje se nalazilo u susednom
departmanu zemlje, u šumovitom slivu Slotvinke, prožetom izvorskim šumom hiljadu potoka.
Još uvek ušiju punih šuštanja jova isprepletanog cvrkutom ptica, vozili smo se velikim starim
karucama, sa ogromnim krovom, kao tamna, prostrana gostionica, stisnuti među zavežljajima
u dubokoj niši postavljenoj somotom u koju su list po list kroz prozor padale šarene slike
pejzaža, kao da su lagano premeštane iz ruke u ruku.
Predveče smo stigli na vetrovima izbrisanu visoravan, na veliku, začuđenu raskrsnicu
zemlje. Nebo je stajalo nad tim raskršćem duboko, zadihano, vrteći se u zenitu šarenom
ružom vetrova. Tu je bio najdalji đeram zemlje, poslednja okuka, iza koje se dole otvarao
prostrani i kasni predeo jeseni. Tu je bila granica i tu je stajao stari, istruleli granični stub sa
izbrisanim natpisom i svirao na vetru.
Veliki točkovi karuca su zaškripali i upali u pesak, brbljivi treperavi paoci su zaćutali,
samo je veliki krov potmulo tutnjao, tamno lupao u unakrsnim vetrovima raskršća kao brod
nasukan u pustoši.
Majka je platila trošarinu, đeram se podigao škripeći, a onda su karuce teško ušle u
jesen.Ušli smo u uvelu dosadu ogromne ravnice, u izbledelo i belo pirkanje, koje je tu iznad
žute daljine otvaralo svoju blagu i otužnu beskrajnost. Neka kasna i ogromna večnost se
dizala iz izbledelih daljina i duvala.
Kao u nekom starom romanu prevrtali su se požuteli listovi predela sve bleđi i sve
nemoćniji, kao da su imali da se završe nekom velikom razvejanom pustoši. U tom
razvejanom ništavilu, u toj žutoj nirvani mogli smo otići van vremena i stvarnosti i zauvek
ostati u tom predelu, u tom toplom jalovom ćarlijanju – nepokretni diližans na točkovima,
zaglibljen među oblacima na pergamentu neba, stara ilustracija, zaboravljeni drvorez u
starinskom raspalom romanu – kad kočijaš ostatkom snage trgnu uzde i izvede karuce iz
slatke letargije tih vetrova i skrenu u šumu.
Ušli smo u gustu i suvu mekoću, u duvansko venjenje. Oko nas je odmah postalo tiho i
mrko kao u sandučetu Trabukosa. U tom kedrovom polumraku obilazila su nas stabla drveća
suva i mirisna kao cigare. Putovali smo, šuma je postajala sve mračnija, sve aromatičnije je
mirisala na duvan, dok nas najzad nije zatvorila kao u suvu kutiju violončela koje je vetar
gluvo štimovao. Kočijaš nije imao šibica i nije mogao da zapali fenjere. Konji su, frkćući,
instinktom pronalazili put u mraku. Kloparanje paoka se usporilo i utišalo, šine točkova su
meko išle po mirisnim iglicama. Majka je zaspala. Vreme je oticalo bez računanja, praveći
čudne čvorove, abrevijature u svom toku. Mrak je bio neproziran, nad krovom je još hučao
sivi šum šume, kad se tle pod konjskim kopitama naglo stvrdnulo u ulični pločnik, kola
skrenuše u mestu i stadoše. Stala su tako blizu zida, da su se skoro očešala o njega. Nasuprot
vratašca karuca majka je napipala zid kuće. Kočijaš je istovarivao zavežljaje. Ušli smo u
veliki razgranat trem. Bilo je tu mračno, toplo i tiho kao u staroj, pustoj pekari pred zoru kad
se ugasi peć, ili kao u kupatilu kasno u noć kad se napuštene kade i čabrovi hlade u mraku, u
tišini odmeravanoj ceđenjem kapljica. Cvrčak je strpljivo parao iz mraka varljive šavove
svetla, kao rupice, od kojih nije postajalo vidnije. Pipajući našli smo stepenice.
Kad smo stigli na škripavo odmorište na savijutku majka reče: »Probudi se, Juzefe,
padaš s nogu, još samo nekoliko stepenica«. Ali ja bez svesti od sanjivosti, samo se jače
pripih uz nju i čvrsto zaspah.
Nikada više posle toga nisam mogao da saznam od majke koliko je stvarnog bilo u
onome što sam video te noći kroz spuštene kapke, izmoren teškim snom, padajući stalno u
gluvu besvest, a koliko je bilo plod moje mašte.

101
 Bila je neka velika rasprava između mog oca, majke i Adele, protagonistkinje te scene,
rasprava principijelnog značaja, koliko se danas prisećam. Krivicu za to što uzalud
pokušavam da odgonetnem njen smisao koji mi stalno izmiče snose izvesne praznine moga
pamćenja, slepe mrlje sna, koje pokušavam da ispunim pretpostavkama, supozicijom,
hipotezom. Nemoćan i nesvestan stalno sam iznova odlazio u gluvo neznanje, dok mi je na
spuštene kapke silazio dah zvezdane noći, razapete u otvorenom prozoru. Noć je disala u
čistom pulsu i iznenada zbacivala prozirnu zavesu zvezda, zagledala sa visine u moj san
svojim starim i večitim licem. Zrak daleke zvezde, upleten u moje trepavice, razlivao se
srebrnasto na slepoj beonjači oka i kroz pukotine kapaka ja sam video sobu osvetljenu
svećom, zamršenu u haos zlatnih crta i cik-cak linija.
Uostalom, možda se ta scena desila u neko drugo vreme. Mnoge činjenice ukazuju na
to da sam bio njen svedok tek mnogo kasnije kad sam se jednog dana posle zatvaranja radnje
vraćao s majkom i kalfama kući.
Na pragu stana majka je pustila uzvik zaprepašćenja i oduševljenja, kalfe behu
zanemele zapanjene. Na sredini sobe je stajao sjajan mesingani vitez, pravi sveti Đurđe, koga
je kaciga, zlatni štitovi, naramenica, cela zveckava oprema uglačanih zlatnih limenih pločica
činila ogromnim. S divljenjem i radošću sam prepoznao naježene brkove i bradu moga oca
koji su štrčali ispod teškog pretorijanskog šlema. Pancir se talasao na njegovim uzbuđenim
grudima, mesingano prstenje je disalo pukotinama kao telo ogromnog insekta. Uvećan
oklopom, u sjaju zlatnog lima bio je nalik na arhistratega nebeskih odreda.
– Nažalost, Adela – govorio je otac – nikada nisi imala shvatanja za pitanja višeg reda.
Svuda i uvek si uništavala moja dela eksplozijama besmislene zlobe. Ali okovan oklopom,
sada se rugam tvom golicanju, kojim si me nemoćnog dovodila do očajanja. Nemoćan bes
dovodi danas tvoj jezik do brbljivosti dostojne sažaljenja, čiji se prostakluk i neotesanost
mešaju sa glupošću. Veruj mi da me ona samo ispunjava tugom i sažaljenjem. Lišena
plemenitog poleta fantazije, plamtiš nesvesnom zavišću prema svemu što se uzdiže iznad
prosečnosti.
Adela odmeri oca pogledom punim bezgraničnog prezira i obraćajući se majci reče
ogorčenim glasom, roneći i nehotice ljutite suze: »Uzima sav naš sok! Iznosi iz kuće sve boce
sa sokom od maline koji smo skuvali ovog leta! Hoće da ga da onim nitkovima vatrogascima
da ga popiju. A sem toga me zasipa uvredama.« Adela kratko zaplaka. »Kapetan vatrogasaca,
kapetan varalica!« vikala je mereći oca pogledom punim mržnje. »Puno ih je svuda. Ujutro,
kada hoću da siđem po pecivo, ne mogu da otvorim vrata. Naravno, dvojica njih su zaspali na
pragu u tremu i zagradili ulaz. Na stepenicama, na svakoj stepenici leži po jedan u mesinganoj
kacigi i spava. Nude se da dođu u kuhinju, proturaju kroz pukotinu u vratima svoja lica kunića
u mesinganim konzervama, strižu sa dva prsta kao đačići u školi i molećivo cvile: šećera,
šećera... Otimaju mi vedricu iz ruku i lete da donesu vode, igraju oko mene, umiljavaju se,
skoro mrdaju rogovima. Pri tome svaki čas trepću crvenim kapcima i odvratno se oblizuju.
Dovoljno je da nekog od njih pogledam oštro i lice mu odmah natiče crvenim bestidnim
mesom kao ćuranu. I takvim on daje naš sok od malina!...«
– Tvoja prostačka priroda – reče otac – zagađuje sve čega se dotakne. Dala si opis lika
tih sinova ognja dostojan tvoje sićušne pameti. Što se mene tiče, sva moja simpatija pripada
tom nesrećnom rodu salamandri, tim bednim vatrenim bićima lišenim nasledstva. Cela krivica
tog nekada slavnog roda sastoji se u tome što je stupio u službu ljudi, što se prodao ljudima za
kašiku bedne ljudske hrane. Za to im je plaćeno prezirom. Glupost plebsa je neograničena. Te
delikatne osobe dovedene su do najdubljeg pada, do krajnje demoralizacije. Šta ima čudnog u
tom što im ne prija hrana, ta otužna i prostačka hrana koju im kuva žena poslužitelja gradske
škole u zajedničkom kotlu za njih i gradske zatvorenike? Njihovo nepce, prefinjeno i
genijalno nepce vatrenih duhova, željno je plemenitih i tamnih balsama, mirisnih i šarenih
fluida. Zato će te svečane noći, kad budemo uparađeni sedeli u velikoj sali gradske

102
Stavropigije za belo zastrtim stolovima, u toj sali visokih, osvetljenih prozora koji bacaju svoj
sjaj u dubinu jesenje noći, svako od nas s pijetizmom i sladokustvom svojstvenim sinovima
ognja umakati beli hleb u pehar sa sokom od maline i lagano pijuckati taj plemeniti gusti
liker. Na taj način se okrepljuje unutrašnje biće vatrogasca, regeneriše se bogatstvo boja, koje
taj narod izbacuje iz sebe u obliku vatrometa, raketa i bengalske vatre. Moja duša je puna
samilosti prema njihovoj bedi, prema njihovoj degradaciji za koju oni ne snose krivicu. Ako
sam iz njihovih ruku primio kapetansku sablju, učinio sam to jedino u nadi da će mi poći za
rukom da podignem to palo pleme, da ga izvedem iz poniženja i nad njim podignem zastavu
nove ideje.
– Sav si drukčiji, Jakube – rekla je majka – veličanstven si. Nećeš valjda na celu noć iz
kuće. Ne zaboravljaj da od mog povratka nismo imali prilike da dobro porazgovaramo udvoje.
Što se tiče vatrogasaca – rekla je obraćajući se Adeli – u stvari mi se čini da se ti rukovodiš
nekom predrasudom. To su simpatični momci, iako su nitkovi. Uvek sa uživanjem gledam te
vitke mladiće u njihovim elegantnim mundirima, malo preterano stegnutim u pasu. Imaju
mnogo prirodne elegancije i dirljiva je njihova vrednoća i oduševljenje s kojim su gotovi da u
svakom trenutku usluže dame. Kad god mi na ulici ispadne kišobran iz ruke, ili se razveže
traka na cipeli, uvek dotrči neki od njih, pun uzbuđenja i usrdne spremnosti. Nemam srca da
razočaram te vatrene želje i uvek strpljivo čekam da dotrči i učini mi uslugu što ga, izgleda,
čini veoma srećnim. Kad se, pošto je završio vitešku dužnost, udalji, odmah ga opkoli grupa
kolega koja s njim pretrese ceo događaj, pri čemu junak gestovima pokazuje kako je sve teklo.
Na tvom mestu bih se rado koristila njihovom galanterijom.
– Smatram da su oni gotovani – reče stariji kalfa Teodor. Ta ne dozvoljavamo im da
gase požare zbog njihove detinje neodgovornosti. Dovoljno je videti sa kakvom zavišću uvek
zastaju pred grupom dečaka koji se bave bacanjem dugmadi pod zid, da bi se mogla oceniti
zrelost njihovog kunićkog razuma. Kad sa ulice dopire divlja vriska igre, mogu se skoro
sigurno, pogledavši kroz prozor, u gomili dečaka videti ti zainteresovani i umorni klipani,
skoro onesvešćeni od velike jurnjave. Kad vide požare, luduju od radosti, tapšu rukama i
igraju kao divljaci. Ne, za gašenje se ne mogu upotrebiti. Za to upotrebljavamo dimničare i
gradske milicionare. Ostaju samo zabave i narodni praznici, koji ne mogu proći bez njih. Na
primer, pri takozvanom jurišu na Kapitol u tamno jutro, ujesen, preoblače se u Kartaginjane i
uz paklenu galamu opsedaju Bazilijansku Uzvišicu. Svi tada pevaju »Hannibal, Hannibal
ante portas«.
Pri tom pred kraj jeseni postaju lenji i sanjivi, padaju u san stojeći, a kad padne prvi
sneg, nema ih ni za lek. Jedan stari pećar mi je pričao da ih prilikom popravljanja odžaka
nalazi prikačene uz zidove odžaklije, nepokretne kao lutke, u njihovim skerletnim
uniformama i sjajnim kacigama. Spavaju tako stojeći, opijeni sokom od malina, puni lepljive
slatkoće i vatre iznutra. Tada ih izvlače za uši i vode u kasarne, pijane od sna i bez svesti, kroz
jutarnje jesenje ulice, šarene od prvih sumrazica, dok ulična rulja baca za njima kamenje, a
oni se smeškaju svojim stidljivim osmehom punim krivice i nežne savesti i teturaju se kao
pijani.
– Bilo kako bilo – rekla je Adela – ja im ne dam soka. Nisam zato upropašćavala svoj
ten u kuhinji, kuvajući ga, da bi ga ti nitkovi popili.
Umesto odgovora moj otac prinese zviždaljku ustima i prodorno zasvira. Kao da su
prisluškivali kraj ključaonice upadoše četiri vitka mladića i svrstaše se pod zidom. Sobe
zasvetleše od sjaja njihovih šlemova, a oni, stavši po vojnički, mrki i opaljeni ispod sjajnih
čelenki, čekahu na zapovest. Na očev znak dvojica uhvatiše sa obe strane veliku bocu
upletenu u pruće, punu purpurne tečnosti, i pre no što je Adela uspela da ih spreči, oni već
lupajući strčaše niz stepenice odnoseći dragocenu tečnost. Druga dvojica, salutiravši po
vojnički, udaljiše se za prvima.

103
Trenutak je izgledalo da će Adela učiniti nešto neuračunljivo, takvu su vatru bacale njene lepe
oči. Ali otac nije očekivao eksploziju njenog gneva. U jednom skoku obreo se na prozorskoj
dasci i raširio ruke. Potrčali smo za njim. Trg bleštavo osvetljen svetiljkama vrveo je od
šarenih gomila. Pod našom kućom osam vatrogasaca je širilo u krug veliko platno za jedra.
Otac se okrenu još jednom, blesnu celom raskoši opreme, salutirajući nam ćutke, a onda,
raširenih ruku, sjajan kao meteor, skoči u noć koja je gorela hiljadama svetiljki. Bio je to tako
lep prizor, da smo svi od oduševljenja zatapšali. Čak je i Adela, zaboravljajući na svoju
uvredu, zatapšala tom skoku, izvršenom sa takvom elegancijom. Za to vreme moj otac
elastično saskoči sa čaršava i zazvečavši limenim pancirom stade na čelo odreda koji se
formirajući dvojke razvi u maršu u dugi red i lagano udalji kroz tamni špalir gomile, blistajući
mesinganim konzervama kaciga.

104
 Druga jesen
Između mnoštva naučnih radova koje je moj otac započinjao u retkim trenucima
spokoja i unutrašnjeg stišavanja, između udaraca nesreća i katastrofa, kojima je obilovao taj
avanturistički i burni život – njegovom srcu je najbliža bila uporedna meteorologija, naročito
specifična klima naše provincije puna svojevrsnih jedinstvenih osobenosti. On, baš moj otac,
položio je temelje naučne analize klimatskih formacija. Njegova »Skica opšte sistematske
jeseni« objasnila je jednom zauvek suštinu tog godišnjeg doba, koje u našoj provincijskoj
klimi dobija tu otegnutu, razgranatu, gotovansko raširenu formu, koja se pod nazivom
»kinesko leto« pruža daleko u dubinu naših šarenih zima. Šta da se kaže? On je prvi objasnio
sporedni, sekundarni karakter te kasne formacije, koja nije bila ništa drugo do neka vrsta
trovanja klime mijazmama prezrele barokne umetnosti koja se izrođavala, sabijena u naše
muzeje. Ta muzejska umetnost koja se raspada od dosade i zaboravljena, zatvorena bez izlaza
ušećerava kao staro slatko, preslađuje našu klimu i uzrok je te lepe, malarične febre, tih
šarenih delirijuma, kojim izdiše ta otegnuta jesen. Jer lepota je bolest, učio je moj otac, to je
neka vrsta drhtaja tajanstvene infekcije, tamni nagoveštaj raspadanja, koji se diže iz dubine
savršenstva i koju savršenstvo dočekuje uzdahom najdublje sreće.
Nekoliko konkretnih napomena o našem provincijskom muzeju neka na ovom mestu
posluži boljem razumevanju stvari... Njegov početak pada u XVIII vek i vezan je za
kolekcionarsko oduševljenje dostojno divljenja otaca bazilijanaca koji su darivali grad tom
parazitskom izraslinom koja je opterećivala gradski budžet preteranim i neproduktivnim
izdatkom. Niz godina blagajna Republike, otkupivši u bescenje te zbirke od osiromašenog
reda velikodušno se upropašćivala tim mecenstvom, dostojnim neke kraljevske rezidencije.
Ali već sledeća generacija gradskih otaca, mnogo praktičnija i koja nije zatvarala oči pred
privrednim neophodnostima, posle neuspešnih pregovora sa kuratorijumom nadvojvodinih
zbirki, kome je htela da proda ovaj muzej – zatvorila ga je, likvidirala upravu i poslednjem
kustosu odredila doživotnu penziju. Za vreme tih pregovora stručnjaci su sa sigurnošću koja
nije izazvala nikakve sumnje konstatovali da su lokalni patrioti jako precenjivali vrednost tih
zbirki. Čestiti oci su sa oduševljenjem vrednim pohvale kupili ne jedan falsifikat. Taj muzej
nije imao nijednu sliku prvorazrednog majstora, ali je zato imao cele kolekcije treće- i
četvrtorazrednih, cele provincijske škole, poznate samo stručnjacima, zaboravljene, slepe
ulice istorije umetnosti.
Čudna stvar: čestiti monasi su imali ratničke sklonosti, veći deo slika je predstavljao
bitke. Spaljeni zlatni mrak je tamneo na tim platnima izgorelim od starosti, na kojima su flote
galera i karavela, stare zaboravljene armade trulile u zalivima bez izlaska, ljuljajući na
napetim jedrima veličanstvenost davno nestalih republika. Ispod dimom pokrivenih i
potamnelih verniksa jedva su se nazirale konture konjičkih bitaka. Kroz pustoš spaljenih
ratova, pod tamnim i tragičnim nebom u groznoj tišini su prolazile sklupčane kavalkade,
obuhvaćene sa obe strane u gomile i cvetove artiljerijskog ognja.
Na slikama napuljske škole stari bez kraja opaljeno i suvo popodne, kao da ga gledate
kroz tamnu bocu potamnelo sunce izgleda kao da vene pred očima u tim izgubljenim
predelima, kao na dan uoči kosmičke katastrofe. Zato su tako slabi osmesi i gestovi zlatnih
ribarki, koje su sa izveštačenom ljupkošću prodavale povorke riba putujućim komedijašima.
Ceo taj svet je odavno osuđen i davno prošao. Otud ta beskrajna slatkoća poslednjeg gesta,
koji usamljen još traje – dalek samom sebi i izgubljen, stalno iznova ponavljan i već
nepromenljiv.
A još dalje u dubini te zemlje, nastanjene bezbrižnim narodom veseljaka, arlekina,
ptičara sa kavezima, u toj zemlji bez ozbiljnosti i bez stvarnosti male Turkinje punačkim
rukama prave medene lepinjice poređane na daskama, dva dečaka u napuljskim šeširima nose

105
korpu punu bučnih golubova na štapu koji se lako ugiba pod tim gugutavim krilatim teretom.
A još dublje, na samoj ivici večeri, na poslednjem komadiću zemlje, gde se na granici
mutnožutog ništavila njiha uveli buket mečje šape – još uvek se igra partija karata, poslednji
ljudski ulog pred velikom noći koja dolazi.
Celo to skladište stare lepote izloženo je u bolnoj destilaciji pod pritiskom celih godina
dosade.
– Jeste li kadri da shvatite – pitao je moj otac – očajanje te osuđene lepote, njene noći i
dane? Stalno se iznova diže na varljive licitacije, inscenira tobožnje rasprodaje, bučne i
mnogoljudne akcije, zanosi se divljim hazardom, razbacuje gestom rasipnika, uprošćava svoje
bogatstvo, da bi trezneći se videla da je sve to uzalud, da ne vodi van zatvorenog kruga
savršenstva osuđenog na samog sebe i da ne može olakšati bolnu suvišnost. Nije onda čudo
što je ta nestrpljivost, ta bespomoćnost lepote morala najzad ući u naše nebo, razgoreti se
odsjajem na našem horizontu, u te oblačne aranžmane, ogromne i fantastične, koje nazivam
našom drugom, našom pseudojeseni. Ta druga jesen naše provincije nije ništa drugo do
bolesna fatamorgana, koju u uvećanoj projekciji zrači na naše nebo umiruća, zatvorena lepota
naših muzeja. Ta jesen je veliko putujuće pozorište koje obmanjuje poezijom, ogromnom
šarenom lukovicom koja se ljušti sloj po sloj sve uvek novom panoramom. Nikad da se dopre
do ikakve suštine. Iza svake kulise, kad uvene i uvije se šušteći, pokaže se nov i sjajan
prospekt, trenutak živ i istinit, pre no što, gaseći se, ne pokaže osobine hartije. Sve
perspektive su nacrtane, sve panorame od kartona, samo je miris pravi, miris kulisa koje venu,
miris velike garderobe, pun šminke i tamjana. A u sumrak taj veliki nered i haos kulisa, ta
zbrka bačenih kostima, po kojima se gaca bez kraja, kao po šuštavom, uvelom lišću. Tu vlada
velika bezglavost i svako vuče za užad zavesa, a nebo, veliko jesenje nebo, visi u dronjcima
prospekta i puno je škripe blokova. I ta žurna groznica, taj zadihani i kasni karneval, ta panika
jutarnjih balskih sala i Vavilonska kula maski, koje ne mogu da pogode svoja prava odela.
Jesen, jesen, aleksandrijska epoha godine, koja u svojim ogromnim bibliotekama
gomila jalovu mudrost 365 dana sunčeve putanje. O, ta staračka jutra, žuta kao pergament,
slatka od mudrosti kao kasne večeri! Ta popodneva lukavo osmehnuta kao mudri palimpsesti,
sa mnogo slojeva kao stare požutele knjige! Ah, jesenji dan, taj stari šaljivčina – bibliotekar,
koji se u izbledelom šlafroku penje po merdevinama i proba slatko svih vekova i kultura!
Svaki predeo mu je kao uvod u stari roman. Kako se divno zabavlja puštajući junake davnih
povesti u šetnju pod to zadimljeno i medeno nebo, u tu mutnu i tužnu, kasnu slatkoću svetla!
Kakve nove avanture će doživeti Don Kihot u Soplicovu? Kako će izgledati Robinzonov život
posle povratka u rodni Bolehov?
Zagušljivih, nepokretnih večeri, zlatnih od sunčeva sjaja, otac nam je čitao odlomke
svoga manuskripta. Oduševljeni let ideja dozvoljavao mu je da na trenutke zaboravi strašnu
Adelinu prisutnost.
Došli su topli moldavski vetrovi, naišla je ta ogromna žuta monotonija, taj sladak vetar
s juga. Jesen nije htela da se završi. Kao sapunski mehurovi dolazili su sve lepši i eteričniji
dani i svaki je izgledao do poslednjih granica tako oplemenjen, da je svaki trenutak trajanja
bio čudo produženo preko mere i skoro bolno.
U tišini tih dubokih i lepih dana neprimetno se menjala materija lišća, dok drveće
jednog dana nije ostalo u slamenom ognju sasvim materijalizovanog lišća, u lepoti lakoj kao
cvet pleve, kao sloj šarenih konfeta – veličanstveni paunovi i feniksi koji treba samo da se
protresu i zalepršaju, da bi izgubili to sjajno, lakše od hartije, olinjalo i već nepotrebno perje.

106
 Mrtva sezona
I

U pet sati ujutro – jutro bleštavo od ranog sunca, naš dom se već odavno kupao u
vrelom i tihom jutarnjem sjaju. Tog svečanog sata, neposmatran ni od koga, on je ceo tiho
ulazio – dok je kroz sobe u polumraku spuštenih zavesa još solidarno išlo složeno disanje
spavača u fasadu obasjanu suncem, u tišinu rane žege, kao da mu je cela površina bila
izlepljena od blago usnulih kapaka. Tako, koristeći se tišinom tih svečanih sati, udisao je prvu
vatru jutra slatko uspavanim licem koje je malaksavalo u sjaju, crtama koje su lako
podrhtavale kroz san od maštanja tog napetog sata. Senka bagrema pred kućom, koja se
bleštavo talasala na tim vrelim kapcima, ponavljala je na njihovoj površini, kao na klaviru,
iznova i iznova tu svoju svetlucavu frazu, koju je spirao povetarac – uzalud pokušavajući da
prodre u taj zlatni san. Platnene zavese su gutale jutarnji požar, porciju za porcijom, i crnele
od sunca, gubeći svest u beskrajnom sjaju.
U taj rani sat moj otac, koji više nije mogao da spava, silazio je sa stepenica, natovaren
knjigama, da bi otvorio radnju koja se nalazila u parteru zgrade. Na trenutak bi zastao u kapiji
nepomičan, izdržavajući, zažmirivši očima, moćni napad sunčanog ognja. Sunčani zid kuće ga
je slatko uvlačio u svoju ravan blago nivelisanu, sasvim izglađenu. Otac je na trenutak
postajao pljosnat, urastao u fasadu, i osećao kako mu raširene ruke, drhtave i tople, pljosnato
zarastaju između zlatne štukature fasade. (Koliko očeva je već tako zauvek uraslo u fasadu
kuće u pet sati ujutro, u trenutku kad su silazili sa poslednje stepenice. Koliko očeva je na taj
način postalo zauvek vratarima sopstvene kapije, pljosnato izrezanih u udubljenju, sa rukom
na bravi i lica razvezana u same paralelne i blage brazde, po kojima posle klize zaljubljeni
prsti sinova, tražeći poslednje tragove očeva, utonulih zauvek u univerzalni osmeh fasade).
Ali se posle toga otkidao poslednjim ostatkom volje, povraćao svoju treću dimenziju i ponovo
očovečen, oslobađao okovana vrata od reze i železnih šipaka.
Kad bi otvarao to teško, železom okovano krilo dućanskih vrata, gunđavi mrak se
povlačio na korak od ulaza, odmicao se za pedalj u unutrašnjost radnje, premeštao se i lenjo
smeštao u dubini. Dimeći se nevidljivo iz još hladnih ploča trotoara jutarnja svežina je
plašljivo zastajala na pragu slabom, drhtavom strujom vazduha. U dubini je ležao mrak
mnogih ranijih dana i noći u nenačetim balama sukna, poređan u slojevima, jureći u špalirima
u dubinu u prigušenim pohodima i putovanjima, dok ne bi nemoćno prestao u samom jezgru
radnje, u tamnom magacinu, gde se razilazio već neraščlanjen i zasićen samim sobom, u
gluhu nejasnu suknenu pramateriju.
Otac je išao duž tog visokog zida ševiota i rebrastog somota, prevlačeći rukom hrbata
suknenih bala kao preko šliceva ženskih haljina. Pod njegovim dodirom ti nizovi slepih
trupova, uvek spremnih na paniku i da poremete red, umirivali su se, učvršćivali u svojim
suknenim hijerarhijama i redu.
Za moga oca naša radnja je bila mesto velikih briga i nevolja. To delo njegovih ruku
nije od danas počinjalo – rastući – da ga napada sve upornije, da ga strašno i nevidljivo
prerasta. Ono je za njega bio prevelik zadatak, zadatak koji je prelazio njegove snage, uzvišen
i neobuhvatan zadatak. Veličina te pretenzije ga je plašila. Prestrašeno zagledan u njenu
veličinu, koju celim svojim životom bačenim na tu jednu kartu nije mogao da zadovolji – sa
očajanjem je video lakomislenost pomoćnika, njihove nestašne i besmislene manipulacije,
koje su vršene na margini te velike stvari. S gorkom ironijom je proučavao tu galeriju lica
nepomućenih nikakvom brigom, čela nenapadnutih nikakvom idejom, ispitivao je do dna te
oči čije nevino poverenje nije mutila ni najmanja senka podozrivosti. Šta mu je mogla pomoći
majka sa celom njenom lojalnošću i vernošću? Refleks te ogromne stvari nije dopirao do

107
njene proste i bezbedne duše. Nije bila stvorena za herojska dela. Zar nije video kako se iza
njegovih leđa brzim pogledom sporazumevala sa pomoćnicima, radujući se svakom trenutku
bez nadzora, u kome je mogla učestvovati u njihovim besmislenim lakrdijama.
Otac se sve više odvajao od tog sveta lakomislene bezbrižnosti, bežao u surova pravila
svoga reda. Preplašen razbludnošću koja se širila unaokolo, zatvarao se u samotnu službu
visokog ideala. Njegova ruka nikada nije popuštala zategnute dizgine, nikada sebi nije
dozvoljavala popuštanje strogosti, udobnu lakoću.
To je sebi mogao dozvoliti Balanda i komp., i ostali diletanti branše, kojima je bila
strana glad za savršenošću, asketizam visokog majstorstva. Otac je s bolom gledao na pad
branše. Ko je danas od trgovaca tekstilne robe još znao tradiciju davne umetnosti, ko je od
njih još na primer znao da stub suknenih bala, složen prema trgovačkoj veštini, mora kad se
prevuče prstom odozgo na dole da pusti zvuk kao gama klavirskih dirki? Kome su od
današnjih bile pristupačne poslednje finese stila u izmeni nota, memoranduma i pisama? Ko je
još znao svu čar trgovačke diplomatije, diplomatije dobre stare škole, ceo taj tok pregovora
pun napetosti, od neumoljive ukočenosti, od zakopčane rezervisanosti prilikom pojave
opunomoćenog ministra inostrane firme preko laganog kravljenja pod uticajem neumornih
napora i umiljavanja diplomate pa sve do zajedničke večere, s vinom, posluženim za pisaćim
stolom, na dokumentima, u uzvišenom raspoloženju, uz štipanje stegna Adele koja ih služi i
paprenog i slobodnog razgovora, kao među gospodom koja znaju šta duguju trenutku i
okolnosti – a završenog na obostranu korist?
U tišini tih jutarnjih sati, za koje vreme je sazrevala žega, moj otac se nadao da će naći
srećnu i nadahnutu frazu, koja mu je bila potrebna, da bi završio pismo gospodi Kristijanu
Zajplu i Sinovima, mehaničke predionice i tkaonice. Bio je to oštar odgovor dat
neopravdanim pretenzijama te gospode, replika prekinuta upravo na odlučnom mestu, gde je
stil pisma trebalo da se podigne do moćne i duhovite kulminacione poente, u kom trenutku je
nastupao taj električni spoj, osećan lakim unutrašnjim drhtajem, a posle koga se moglo
spustiti obrtom napravljenim s razmahom, s elegancijom, i završnim i definitivnim. Osećao je
oblik te poente, koja mu se već danima izmicala, imao ju je skoro među prstima, stalno
neulovljivu. Nedostajao mu je taj trenutak srećnog raspoloženja, moment srećnog nadahnuća
da bi na juriš zauzeo prepreku na kojoj se svaki put razbijao. Stalno je iznova dohvatao čist
list, da bi iz svežeg zaleta prešao teškoću koja se ruga njegovim naporima.
Za to vreme se radnja postepeno punila pomoćnicima. Ulazili su crveni od rane
vrućine, daleko obilazeći očev pisaći sto prema kome su plašljivo pogledali puni nečiste
savesti.
Puni mana i slabosti, osećali su na sebi teret njegovog ćutljivog neodobravanja, kome
ništa nisu mogli da suprotstave. Ništa nije moglo da ubedi tog šefa zatvorenog u svoje brige,
nikakvom vrednoćom nije bilo moguće odobrovoljiti ga, dok je kao škorpija vrebao za
pisaćim stolom, iznad koga je otrovno svetleo staklima svojih naočara, šušteći kao miš u
hartiji. Njegovo uzbuđenje je raslo, neodređen bes se dizao, kao što je i sunčeva žega
postajala sve veća. Sjajni četvorokut je goreo na podu. Metalne i sjajne poljske muve su
munjevito presecale ulaz u radnju, za trenutak padale na vrata, kao izduvane od metalnog
stakla – stakleni mehurovi izašli iz vrele sunčeve lulice, iz staklene topionice tog vatrenog
dana, stajale su raširenih krila, pune leta i hitrosti, i menjale svoja mesta u besnim cik-cak
linijama. U svetlom kvadratu malaksavale su u sjaju daleke lipe gradskog parka, udaljeno
crkveno zvonce se naziralo sasvim blizu u tom prozirnom i treperavom vazduhu kao u sočivu
durbina. Metalni krovovi su goreli. Nad svetom se nadimao ogromni, zlatni mehur žege.
Očeva razdraženost je rasla. Osvrtao se izgubljeno, bolno zgrčen, oslabljen dijarejom.
U ustima je imao ukus gorčine od pelena.
Vrućina je rasla, izoštravala bes muva, pravila sjajne tačke na njihovim metalnim
trbusima. Četvorougao svetla je došao do pisaćeg stola i hartije su gorele kao Apokalipsa. Oči

108
osvetljene sa previše svetla nisu više mogle da izdrže njegovu belu monolitnost. Kroz svoja
debela hromatična stakla otac vidi sve predmete opervažene purpurom, u ljubičasto zelenim
okvirima, i hvata ga očajanje zbog te eksplozije boja, zbog te anarhije farbi, koja u sjajnim
orgijama luduje nad svetom. Njegove ruke drhte. Podneblje je gorko i suvo kao pred napad. U
pukotinama bora pritajene oči pažljivo prate razvoj događaja u dubini.

II

Kad bi se u podne otac, već na granici ludila, nemoćan od vrućine, drhteći od

bespredmetnog ogorčenja, povlačio u gornje sobe i kad bi tamo tavanice pucketale čas ovde
čas pod njegovim pritajenim čučnjom, u radnji je nastupao trenutak pauze i popuštanja –
dolazilo je vreme popodnevne sijeste.
Pomoćnici su se premetali na balama sukna, podizali na policama suknene šatore,
vešali ljuljaške od draperija. Razvijali su gluve bale, puštali na slobodu mek, stotinama puta
zavijen, stogodišnji mrak. Ustajao od dugih godina, filcani mrak pušten na slobodu
ispunjavao je gornje predele mirisom drugog vremena, zapahom minulih dana složenih
strpljivo u bezbrojnim slojevima za vreme davnih, hladnih jeseni. Slepi moljci su ispadali iz
zamračenog vazduha, paperje i komadići vune su kružili po celoj radnji sa tim semenjem
mraka i miris apreture, dubok i jesenji, ispunjavao je to tamno logorište sukna i somota.
Bivakujući u tom logorištu, pomoćnici su mislili o nestašlucima i šalama. Puštali su kolege da
ih dobro, do ušiju uviju u tamno, hladno sukno i tako su ležali, slatko nepomični ispod gomile
bala – žive prilike, suknene mumije, koje su sa tobožnjim strahom prevrtali očima nad svojom
nepomičnošću. Ili su puštali da ih ljuljaju na ogromnim raširenim čaršavima sukna i bacaju
čak pod tavanicu. Potmulo pucketanje tih čaršava i vetar uznemiravanog vazduha bacali su ih
u besvesno oduševljenje. Izgledalo je da se radnja diže u let, sukno se dizalo nadahnuto,
pomoćnici su uzletali sa raširenim skutovima, kao proroci, u kratkotrajnim uspenjima. Majka
je gledala kroz prste na te nestašluke, popuštanje tih sati sijeste opravdalo je u njenim očima
najgore istupe.
Leti je radnja divlje i neuredno zarastala u korov. Sa strane dvorišta, od magacina,
prozor se ceo zeleneo od korova i kopriva, podvodno i treptavo od sjaja i lišća, od talasavih
refleksa. Kao na dnu stare zelene boce zujale su u njemu muve u polumraku dugih, letnjih
popodneva sa neizlečivom melanholijom – bolesni i monstruozni primerci odnegovani na
slatkom očevom vinu, kosmati usamljenici koji su po ceo dan oplakivali svu svoju prokletu
sudbinu, u dugim monotonim epopejama. Ta degenerisana rasa dućanskih muva, sklona
divljim i neočekivanim mutacijama, obilovala je čudnim primercima, plodom rodoskrvnih
ukrštanja, izrođavala se u neku nadrasu teških džinova, veterana sa dubokim i žalosnim
tembrom, divljih i mračnih druida vlastite patnje. Pred kraj leta izlegla su se najzad ta
usamljena posmrčad, poslednji u rodu, nalik na velike nebeske bube, već nemi i bez glasa,
upropašćenih krila, dotrajavajući svoj tužni život, obletajući bez kraja zelena okna u
neumornim i sumanutim putovanjima.
Retko otvarana vrata zarastala su u paučinu. Majka je spavala iza pisaćeg stola u
ljuljašci napravljenoj od sukna obešenog između polica. Pomoćnici, kojima su muve
dosađivale, podrhtavali su, puni grimasa, bacajući se u nemirnom letnjem snu. U dvorištu je
za to vreme bujao korov. Pod divljom žegom sunca smetilište se razmnožavalo generacijama
ogromnih kopriva i slezova.
Iz dodira sunca i malo vode iz zemlje začinjala se na tom komadiću zemlje zlobna
supstanca zelja, svadljivi odvar, otrovni derivat hlorofila. Tamo se vario taj febrilni ferment
na suncu i bujao u lake formacije lišća, mnogostruko izreckane i smežurane, hiljadama puta
ponovljene prema jednom uzoru, prema jedinoj ideji pritajenoj u njima. Dokopavši se svoga
trenutka, ta zarazna koncepcija, ta vatrena i divlja ideja se širila kao vatra – užežena suncem

109
rasla je pod prozorom praznim, papirnatim brbljanjem zelenih pleonazama, zelena ubogost
razmnožena stokratno i neprobirački, sušta lupetanja – jevtino papirno krpljenje, koje je
tapaciralo dućan sve većim šuštavim komađem, koje je raslo dlakavo, tapeta na tapetu.
Pomoćnici su se budili iz prolaznog dremeža sa crvenim pečatima na licu. Čudno uzbuđeni,
dizali su se sa ležaja puni grozničave preduzimljivosti, zamišljajući herojske bufonade.
Mučeni dosadom, njihali su se na visokim policama i dobovali nogama, uzalud su na pustom
prostranstvu trga, očišćenim žegom, izgledali bilo kakav događaj.
Tada se dešavalo da neki seljak, bos i u sargiji zastane u vratima dućana dvoumeći se i
plašljivo zavirujući unutra. Za umorne pomoćnike bilo je to lepo iznenađenje. Munjevito su se
spuštali sa lestvica, kao pauci kad ugledaju muvu, i odmah opkoljen, vučen i guran, zasipan
hiljadama pitanja, seljak je sa stidljivim osmehom odvraćao na pitanja bezobraznika. Češkao
se po glavi, smeškao, nepoverljivo gledao na lavlejse koji su mu se umiljavali. Dakle, u
pitanju je bio duvan? Ali kakav? Da li najbolji makedonski, ćilibarsko-zlatan? Ne? Hoće li
biti dobar i običan lulaš? Krdža? Samo bliže, izvolite bliže. Bez straha. Pomoćnici su ga uz
komplimente lako gurkali u unutrašnjost radnje prema bočnoj tezgi kraj zida. Pomoćnik Leon,
zašavši za kontoar, pokušavao je da izvuče tobožnju fioku. O, kako se jadnik mučio, kako je
grizao usne od uzaludnog napora. Ne! Trebalo je pesnicama udarati u gornji deo fioke
zamahujući iz sve snage. Seljak, ohrabren od pomoćnika, činio je to ozbiljno, pun pažnje i
usredsređen. Najzad, kad to nije pomoglo, on se penjao na sto lupajući bosim nogama,
pogrbljen i siv. Mi smo se zanosili od smeha.
Tada se dogodio taj žalosni incident, koji nas je sve ispunio tugom i stidom. Niko od
nas nije bio bez krivice, iako nismo to činili u zloj nameri. To je pre bila naša lakomislenost,
nedostatak ozbiljnosti i shvatanja visokih očevih briga, to je pre bila naša neopreznost, koja je
pri neuračunljivoj, ugroženoj, krajnostima sklonoj očevoj prirodi dovela do tih doista fatalnih
posledica.
Dok smo se mi stojeći u polukrugu naveliko zabavljali, otac se tiho uvukao u radnju.
Prevideli smo trenutak njegovog ulaska. Opazili smo ga tek kad ga je naglo shvatanje
povezanosti stvari probilo munjom i iskrivilo njegovo lice grčem užasa. Majka je dotrčala
preplašena: »Šta ti je, Jakube?« povikala je bez daha. Htela je u očajanju da ga potapše po
leđima kao nekog ko se zadavio. Ali je već bilo prekasno. Otac se sav bio naježio i narogušio,
njegovo lice se žurno rastvaralo na simetrične članke preneraženja, naočigled se nezadrživo
menjalo u čauru – pod teretom neobuhvatnog kraha. Pre no što smo uspeli da shvatimo šta se
desilo, naglo se zavrteo, zazujao i pred očima nam poleteo kao monstruozna, zujava, kosmata,
čelična, plava muva, koja je u ludačkom letu udarala o sve zidove radnje. Duboko uzbuđeni,
slušali smo beznadežnu jadikovku, gluvu tužaljku rečito modulisanu, koja išla dole-gore kroz
sve registre neispitanog bola, neutešne patnje, pod tamnom tavanicom radnje.
Stajali smo zbunjeni, duboko zastiđeni tom žalosnom činjenicom, uzajamno
izbegavajući svoje poglede. U dnu srca smo osećali neko olakšanje, što je u kritičnom
trenutku ipak pronašao taj izlaz iz teške sramote. Divili smo se beskompromisnom heroizmu,
sa kojim se bez svesti bacio u taj ćorsokak očajanja, iz koga, izgledalo je, više nije bilo
povratka. Uostalom, taj očev korak trebalo je primiti cum grano salis. Bio je to pre unutrašnji
gest, nagla i očajnička demonstracija koja je ipak operisala minimalnom dozom stvarnosti. Ne
treba zaboravljati, veći deo onoga što ovde pričamo može se pripisati tim letnjim aberacijama,
toj vreloj polustvarnosti, tim neodgovornim marginalijama koje su se bez ikakvih garancija
dešavale na ivicama mrtve sezone.
Osluškivali smo ćutke. Bila je to rafinirana očeva osveta, njegova odmazda nad našim
savestima. Otada smo zauvek bili osuđeni da slušamo to žalosno, duboko zujanje, koje se sve
upornije, sve bolnije žalilo i naglo prestajalo. Trenutak smo sa olakšanjem uživali u toj tišini,
u toj dobrotvornoj pauzi, za vreme koje se u nama budila nesmela nada. Ali se trenutak
kasnije vraćalo neutešno, sve plačnije i razdraženo, i mi smo shvatili da za taj beskrajni bol,

110
za tu zujavu kletvu osuđenu na beskućničko udaranje o sve zidove – nije bilo ni cilja ni
oslobođenja. Taj, gluv za sva ubeđivanja, plačni monolog i te pauze, za vreme kojih je
izgledalo da je zaboravio na sebe, da bi se posle njih probudio sa još glasnijim i gnevnijim
plačem, kao da je u očajanju poricao raniji trenutak smirenja – razdraživao nas je do dna srca.
Patnja, koja nema granica, patnja tvrdoglavo zatvorena u krug svoje manije, patnja sa
zaboravom, koja besno bičuje samu sebe – na kraju postaje nesnosna za nemoćne svedoke
nesreće. Taj neprestani, ljutiti apel na našu samilost sadržavao je u sebi isuviše jasan prekor,
isuviše jasnu optužbu našeg sopstvenog blaženog stanja, da ne bi budio protivljenje. U sebi
smo mu svi odgovarali, puni besa mesto skrušenosti. Zar zaista za njega nije bilo drugog
izlaza nego da se kao slep baci u to beznadežno i žalosno stanje, i zar, pavši u njega, svojom
ili našom krivicom, nije mogao naći u sebi više čvrstine duha, više dostojanstva, da ga
podnese bez kuknjave? Majka je samo s naporom savlađivala gnev. Pomoćnici, sedeći na
lestvicama u tupom zaprepašćenju, krvavo su maštali, u mislima su jurili sa kožnom lepinjom
po policama a oči su im postajale zakrvavljene. Platnena zavesa iznad portala bleštavo se
talasala na vrućini, popodnevna žega je miljama jurila po svetloj ravnici, pustošeći daleki svet
pred sobom, a u polumraku radnje, pod tamnom tavanicom kružio je moj otac zapleten bez
izlaska u petlju svoga leta, pobesneo bacajući samog sebe u očajničkim cik-cak putanjama
svoje jurnjave.

III

Kako u stvari, i pored svih izgleda, mali značaj imaju takve epizode, proizilazi iz
činjenice da je moj otac još iste večeri kao obično sedeo nad svojim hartijama – izgledalo je
kao da je incident davno zaboravljen, duboka uvreda pobeđena i izbrisana. Naravno da smo se
uzdržavali od bilo kakvih aluzija. Sa zadovoljstvom smo gledali kako, u naizgled punoj
duhovnoj ravnoteži, u tobožnjoj kontemplaciji, vredno ispisuje stranicu za stranicom svojim
kaligrafskim, ravnim rukopisom. Utoliko su se teže zato dali izbrisati tragovi kompromitujuće
ličnosti sirotog seljaka – poznato je kako se uporno ukorenjuju ostaci te vrste na izvesnim
podlogama. Namerno smo ga previđali u toku tih praznih sedmica, razigranog u tom tamnom
kutu na tezgi, iz dana u dan sve manjeg, iz dana u dan sve sivljeg. Skoro već neprimetan, još
uvek je cupkao na tom istom mestu, na svom položaju, dobrodušno nasmejan, pogrbljen nad
tezgom, neumorno je kucao, osluškujući pažljivo, nešto je tiho govorio samom sebi. Kucanje
je bilo postalo njegov pravi poziv, u kome se nepovratno gubio. Nismo ga odvraćali. Isuviše
je već bio daleko otišao da bi ga još bilo moguće dosegnuti.
Letnji dani nemaju sumraka. Pre no što smo uspeli da se okrenemo u radnji je već bio
mrak, paljena je velika gasna lampa i dućanski posao je tekao dalje. Za vreme tih kratkih
letnjih noći nije se isplaćivalo vraćati se kući. Dok su noćni sati tekli, otac je sedeo prividno
koncentrisan i dodirom pera crtao po marginama pisama crne leteće zvezdice, đavolčiće
mastila, kosmato paperje koje se sumanuto vrti u vidnom polju, atome mraka otrgnute od
velike letnje noći iza vrata. Ta noć iza vrata je prašila kao puhara, u senci abažura se sejao taj
crni mikrokosmos mraka, zarazna ospa letnjih noći. Naočare su ga zaslepljivale, gasna lampa
je visila za njima kao požar opkoljen haosom munja. Otac je čekao, čekao je nestrpljivo, i
osluškivao zagledan u bleštavu belinu hartije preko koje su prelazile te tamne galaksije crnih
zvezda i praha. Iza očevih leđa, nekako bez njegova učešća, vodila se velika igra o problem
radnje, vodila se čudna stvar, na slici što je visila iznad njegove glave, između registrature i
ogledala, u beloj svetlosti gasne lampe. Bila je to slika – talisman, slika neispitana, slika
zagonetka, tumačena bez kraja, koja je putovala od generacije generaciji. Šta je predstavljala?
Bila je to beskrajna diskusija koja se vodila već vekovima, nikada nezavršen proces između
dva oprečna načela. Tamo su stajala jedan prema drugom dva trgovca, dve antiteze, dva sveta.
»Ja sam prodavao na kredit«, vikao je mršavi, pocepani i ukočeni, a glas mu se lomio u

111
očajanju. »Ja sam prodavao za gotovo«, odgovarao je debeli u fotelji, prebacujući nogu preko
noge i vrteći palčeve skrštene na dlanu. Kako je otac mrzeo debelog. Poznavao ih je od
malena. Još u školskoj klupi ispunjavao ga je odvratnošću taj debeli egoista koji je za vreme
odmora žderao bezbrojne količine zemičaka s buterom. Ali se nije solidarisao ni sa mršavim.
Sa zaprepašćenjem je gledao kako mu se cela inicijativa izmiče iz ruku, preuzeta od te dvojice
diskutanata. Sa pritajenim disanjem, nepokretnog pogleda preko smaknutih naočara otac je
očekivao rezultat, naježen i duboko uzbuđen.
Radnja, radnja je bila neispitana. Ona je bila meta svih misli, noćnih istraživanja,
prestrašenih očevih zamišljenosti. Neispitana i bez granica stajala je ona iza svega što se
dešavalo, mračna i univerzalna. Danju su te suknene generacije ležale pune patrijarhalne
ozbiljnosti, složene prema starešinstvu, poređane prema pokolenjima i poreklu. Ali se noću
otimalo buntovno, sukneno crnilo i jurišalo u pantomimičnim tiradama, u luciferičnim
improvizacijama. Ujesen je radnja šumela, isplivavala iz sebe nadošla tamnim asortimanom
zimske robe, kao da su čitavi hektari šume krenuli s mesta velikim šumnim predelom. Leti, za
vreme mrtve sezone, tamnela je i povlačila se u svoje tamne rezervate, nepristupačna i
mumlava u svom suknenom matičnjaku. Pomoćnici su noću udarali drvenim laktovima, kao
mlatilicama, u gluvi zid bala, osluškujući kako u unutrašnjosti bolno riče, zatvorena u
medveđe sukneno jezgro.
Po tim gluvim stepenicama filca otac je silazio u dubinu genealogije, na dno vremena.
Bio je poslednji u rodu, bio je Atlas, na čijim plećima je počivao teret ogromnog testamenta.
Danima i noćima otac je razmišljao o tezi tog testamenta, upinjao se da u iznenadnom blesku
razume njegov meritum. Često je upitno gledao pomoćnike, pun iščekivanja. Sam bez
znakova u duši, bez sjaja, bez direktiva, očekivao je da se tim mladim i naivnim, tek
iščaurenim, iznenada otkrije smisao radnje, koji se pred njim sakrivao. Pritiskao ih je uza zid
upornim namigivanjem, ali oni, tupi i mucavi, izbegavali su njegov pogled, bežali očima,
zbunjeno brbljajući očite besmislice. Ujutru, oslonjen na visoki štap, otac je kao pastir
putovao kroz taj slepi vuneni čopor, kroz te brojne zatvore, te talasave blejave trupove bez
glave, na vodopoju. Još je čekao, još odgađao taj trenutak kad će dići ceo svoj narod i krenuti
u bučnu noć sa tim natovarenim uzavrelim, stokratnim Izraelom...
Noć iza vrata je bila kao olovo – bez prostranstva, bez povetarca, bez puta. Posle
nekoliko koraka svršavala se slepo. Tapkalo se kao u polusnu, u mestu kraj te brze granice i
dok su noge upadale, iscrpevši škrto prostranstvo, misao je jurila dalje, bez kraja, ispitivana
neprestano, bacana na muke, vođena preko svih stranputica te crne dijalektike. Diferencijalna
analiza noći izlazila je iz same sebe. Dok najzad, na kraju, noge nisu potpuno prestajale u tom
zabačenom ćorsokaku bez oticanja. Stajalo se tamo u mraku, u najintimnijem zakutku noći,
kao pred pisoarom, u gluvoj tišini, čitave sate, sa osećanjem slatke blamaže. Samo se misao,
prepuštena samoj sebi, lagano odvrtala, zamršena anatomija mozga se odvijala kao sa
klupčeta i usred zajedljive dijalektike tekao je bez kraja apstraktni traktat letnje noći, prevrtao
se usred logičkih vratolomija, podržavan s obe strane od neumornih i strpljivih ispitivanja,
sofistička pitanja, na koja nije bilo odgovora. Tako se s mukom prefilozofirao kroz
spekulativna prostranstva te noći i ulazio, bestelesan, u krajnju pustoš.
Bila je već odavno prošla ponoć kad je moj otac naglo podigao glavu iznad hartije.
Ustao je pun ozbiljnosti, raširenih očiju, pretvorivši se sav u uho. »Ide«, rekao je ozarena lica,
»otvorite«. Pre no što je stariji pomoćnik Teodor stigao do staklenih vrata, pregrađenih noću,
kroz njih se već bio ugurao natovaren zavežljajima, crnobradi, sjajan i nasmejan – davno
očekivani gost. Gospodin Jakub duboko uzbuđen istrčao mu je u susret, klanjajući se i
pružajući mu ruke. Zagrlili su se. Trenutak je izgledalo da je crna, niska, sjajna lokomotiva
voza tiho došla do samih vrata radnje. Nosač u železničkoj kapi unese na leđima ogroman
kofer.

112
Nikada nismo saznali ko je zapravo bio taj znameniti gost. Stariji pomoćnik Teodor je čvrsto
verovao da je to bio lično Kristijan Zajpel i Sinovi, mehaničke predionice i tkaonice. Malo je
govorilo tome u prilog, majka nije skrivala svoje sumnje na račun te koncepcije. Kako god da
je stvar stajala, nije bilo sumnje da je to morao biti moćan demon, jedan od stubova
Zemaljskog saveza kreditora. Crna mirisna brada uokvirila je njegovo debelo lice, sjajno i
puno dostojanstva. Obgrljen očevom rukom, klanjajući se, išao je prema pisaćem stolu.
Ne razumevajući stran jezik, s poštovanjem smo slušali tu ceremonijalnu konverzaciju
punu osmeha, žmirkanja očiju, delikatnog i punog nežnosti uzajamnog tapšanja po plećima.
Posle izmene tih uvodnih učtivosti gospoda su prešla na pravu stvar. Knjige i hartije su
raširene po pisaćem stolu i otvorena boca belog vina. Jake cigare u uglovima usta, s licem
skupljenim u grimasu ljutitog zadovoljstva gospoda su izmenjivala kratke reči, jednosložne
znake sporazumevanja, grčevito pridržavajući prstom odgovarajuću poziciju u knjizi, s
nestašnim bleskom augura u pogledu. Lagano diskusija je postajala sve vatrenija, videlo se da
se s mukom uzdržavaju od gneva. Grizli su usne, cigare su im visile, gorke i ugašene, sa lica
iznenada razočaranih i punih neprijateljstva. Drhtali su od unutrašnjeg uzbuđenja. Moj otac je
duvao kroz nos, s crvenim pečatima ispod očiju, kosa mu se nakostrešila iznad oznojenog
čela. Situacija se zaoštravala. Bio je trenutak kad su oba gospodina skočila sa svojih mesta i
stala nepomično, dišući teško i sevajući staklima naočara. Prestrašena majka je molećivo
počela da tapše oca po plećima, u nameri da spreči katastrofu. Ugledavši damu, oba
gospodina dođoše sebi, prisetiše se društvenog kodeksa, pokloniše se i sa osmehom sedoše da
nastave posao.
Oko dva sata posle ponoći otac najzad zalupi teške korice glavne knjige. Uznemireni
pokušavali smo da po licima oba sabesednika pročitamo na čijoj strani je bila pobeda. Očevo
raspoloženje nam je izgledalo izveštačeno i usiljeno, dok se crnobradi širio u fotelji
prekrštenih nogu i sav odisao prijaznošću i optimizmom. Sa razmetljivom darežljivošću delio
je napojnice pomoćnicima.
Složivši hartije i račune, gospoda su se dizala od stola. Njihovi izrazi lica bili su
preterano obećavajući. Namigujući na pomoćnike, davali su na znanje da su puni
preduzimljivosti. Pokazivali su volju za dobru pijanku iza majčinih leđa. To su bila prazna
hvalisanja. Pomoćnici su znali šta da misle o tome. Ta noć nije vodila nikuda. Završavala se u
jarku, na poznatom mestu, slepim zidom ništavila i stidljive blamaže. Sve staze koje su vodile
u nju vraćale su se natrag u radnju. Sve eskapade preuzete u unutrašnjost njenih prostranstava
imale su od početka slomljena krila. Pomoćnici su im odgovarali migovima iz učtivosti.
Crnobradi i otac, uhvativši se pod ruke, izašli su iz radnje puni veselja, praćeni
snishodljivim pogledima pomoćnika. Tik iza vrata giljotina noći im je jednim zamahom
odsekla glave, pljusnuli su u noć kao u crnu vodu.
Ko je ispitao bezdanu julsku noć, ko je izmerio koliko se hvatova leti u prazninu u
kojoj se ništa ne dešava? Preletevši ceo taj crni beskraj, ponovo su stali pred dućanska vrata,
kao da su tek maločas izašli, povraćajući izgubljene glave sa još jučerašnjom rečju
neistrošenom u ustima. Stojeći tako, ko zna koliko dugo, monotono su ćaskali, tobož
vraćajući se sa dalekog pohoda, vezani drugarstvom tobožnjih doživljaja i noćnih avantura.
Zabacivali su unazad šešire gestom podnapitih, teturali su se na nesigurnim nogama.
Obilazeći osvetljeni portal radnje, krijući se ušli su u kućnu kapiju i počeli se tiho
penjati uz škripave stepenice na sprat. Tako su ušli na zadnji hodnik pred Adelin prozor i
pokušavali da zavire k njoj. Nisu mogli da je vide, ležala je u senci raširenih udova, grčeći se
besvesno u zagrljaju sna, zabačene i vrele glave, fanatički verna snu. Dobovali su u crna okna,
pevali prostačke kuplete. Ali ona, sa letargičnim osmehom na otvorenim usnama putovala je
ukočena i kataleptična svojim dalekim putevima, miljama udaljena i nedohvatna.
Tada su, rašireni na ogradi balkona, široko i glasno zevali, već rezignirani, i dobovali
nogama u daske balustrade. U neki kasni i neznatni sat noći nalazili su svoja tela, ko zna na

113
koji način, na dva krevetića, nošena na visoko uzdignutoj postelji. Plovili su paralelno,
takmičeći se u spavanju, prestižući se naizmenično vrednim galopom hrkanja.
Na jednom dalekom kilometru sna – da li je tok sna sastavio njihova tela, ili su se
njihovi snovi neprimetno sjedinili? – na nekoj tački tog crnog neprostora osetili su da se
ležeći jedan drugom u zagrljaju bore teškim nesvesnim rvanjem. Disali su jedan drugom u lice
usred jalovih napora. Crnobradi je ležao na ocu kao anđeo na Jakovu. Ali ga je otac iz sve
snage stisnuo kolenima i ploveći besvesno u gluvu odsutnost, potajno je još krao kratki
oporavljajući dremež između jedne i druge runde. Tako su borili, za šta? za ime? za Boga? za
ugovor? – rvali su se u samrtnom znoju, izvlačeći iz sebe poslednju snagu, dok ih je matica
sna odnosila u sve dalje i sve čudnije predele noći.

IV

Sutradan je otac lako hramao na jednu nogu. Njegovo lice je sijalo. U sam osvit našao
je gotovu i zasenjujuću poentu pisma, za koju se uzalud borio već toliko dana i noći.
Crnobradog više nismo videli. Otputovao je u zoru s koferom i torbama, ne praštajući se ni sa
kim. Bila je to poslednja noć mrtve sezone. Računajući od te letnje noći, za radnju su počele
sedam dugih plodnih godina.

114
 Sanatorijum pod klepsidrom
I

Put je dugo trajao. Tom sporednom, zaboravljenom prugom, kojom samo jednom
nedeljno ide voz – putovalo je jedva nekoliko putnika. Nikada nisam video te vagone
arhaičnog tipa, davno povučene iz upotrebe na drugim prugama, prostrane kao sobe, mračne i
pune zakutaka. Te hodnike koji se lome pod raznim uglovima, ta pusta lavirintska i hladna
kupea imala su u sebi nešto čudno napušteno, nešto što skoro zastrašuje. Prelazio sam iz
vagona u vagon tražeći neki prijatan kutak. Svuda je duvalo, hladne promaje su krčile sebi put
kroz te unutrašnjosti, skroz bušile ceo voz. Ovde-onde su sa zavežljajima sedeli ljudi na podu,
bojeći se da zauzmu preterano visoke prazne otomane. Uostalom, ta ispupčena sedišta
prevučena mušemom bila su hladna kao led i lepljiva od starosti. Na pustim stanicama nije
ulazio nijedan putnik. Bez zvižduka, bez dahtanja, voz je kretao na dalji put lagano i kao
zamišljen.
Neko vreme mi je društvo pravio čovek u pocepanoj železničkoj uniformi, ćutljiv,
utonuo u misli. Pritiskao je maramu na oteklo bolesno lice. Onda se i on nekud izgubio,
neprimetno sišao na nekoj stanici. Iza njega je ostalo utisnuto mesto u slami koja je prekrivala
pod, i crn, otrcan kofer, koji je bio zaboravio.
Gacajući po slami i otpacima, nesigurnim korakom išao sam iz vagona u vagon. Vrata
kupea širom otvorena njihala su se na promaji. Nigde nijednog putnika. Najzad sam sreo
konduktera u crnoj uniformi železničarske službe na toj pruzi. Uvijao je vrat debelom
maramom, pakovao svoje prnje, fenjer, službenu knjižicu. »Stižemo, gospodine«, rekao je,
pogledavši me sasvim belim očima. Voz je lagano usporavao bez dahtanja, bez lupe, kao da
ga je lagano napuštao život zajedno sa poslednjim dahom pare. Stali smo. Tišina i pustoš,
nikakve stanične zgrade. Silazeći, još mi je pokazao pravac u kom se nalazio Sanatorijum. S
koferom u ruci pošao sam uskim drumom, koji je ubrzo zalazio u tamni gustiš parka. Sa
izvesnom radoznalošću razgledao sam pejzaž. Put kojim sam išao dizao se i izlazio na blagu
uzvišicu, sa koje se mogao obuhvatiti širok vidokrug. Dan je bio sasvim siv, tmuran, bez
akcenata. I možda pod uticajem te aure, teške i bezbojne, tamnela je cela ta ogromna linija
horizonta, u kojoj se raspoređivao prostrani pošumljeni predeo, kao kulise složen od pojaseva
i slojeva šuma, sve udaljenijih i sivljih, koje su se u potocima, u blagim padovima spuštale čas
s leve, čas s desne strane. Ceo taj tamni predeo, pun dostojanstva, izgledao je kao da
neprimetno sam teče u sebi, da promiče pored sebe kao oblačno i nagomilano nebo puno
pritajenog kretanja. Tekući pojasevi i drumovi šuma izgledali su kao da žubore i rastu u tom
šumu kao morska plima koja lagano nadolazi prema kopnu. Usred tamne dinamike šumovitog
terena uzdignuti beli put se vio kao melodija hrptom širokih akorda, podržavana pritiskom
moćnih muzičkih masa, koje su je na kraju gutale. Odsekao sam grančicu s drveta kraj puta.
Zelenilo lišća bilo je sasvim tamno, skoro crno. Bilo je to crnilo čudno zasićeno, duboko i
dobrotvorno kao san pun snage i okrepljenja. I sve sivine predela bile su izvedene iz te jedine
boje. Takvu boju dobija predeo ponekad kod nas u tmurni letnji sumrak, zasićen dugim
kišama. Ista ona duboka i spokojna abnegacija, ista rezignirana i krajnja ukočenost, kojoj više
nije potrebna uteha boja.
U šumi je bilo mračno kao u noći. Išao sam pipajući po sitnim iglicama. Kad se drveće
proredilo, pod nogama su mi zatutnjale grede mosta. Na njegovom drugom kraju, kroz crnilo
drveća, nazirali su se sivi zidovi sa mnoštvom prozora hotela koji se reklamirao kao
Sanatorijum. Dvokrilna staklena vrata na ulazu bila su otvorena. U njih se ulazilo pravo s
mosta oivičenog sa obe strane klimavim ogradama od brezovih grana. U hodniku su vladali
polumrak i svečana tišina. Počeo sam na prstima ići od vrata do vrata, čitajući u mraku

115
brojeve na njima. Na zavijutku sam najzad nabasao na sobaricu. Istrčala je iz sobe, zadihana
kao da se otela iz nečijih bezobraznih ruku. Jedva je shvatila šta sam joj govorio. Morao sam
da ponovim. Nemoćno se vrtela.
Jesu li dobili moj telegram? Raširila je ruke, njen pogled je skrenuo u stranu. Samo je
čekala trenutak da može skočiti prema poluotvorenim vratima prema kojima je koso
pogledala.
– Doputovao sam izdaleka, telegrafski sam poručio sobu u ovoj kući – rekao sam sa
izvesnim nestrpljenjem. – Kome treba da se obratim?
Nije znala. – Možda da uđete u restoraciju – govorila je zbunjeno. – Sada svi spavaju.
Kad gospodin Doktor ustane, prijaviću vas.
– Spavaju? Pa još je dan, još je daleko od noći...
– Kod nas stalno spavaju. Zar vi ne znate? – Podigla je radoznale oči na mene. –
Uostalom, ovde nikada nema noći – dodala je koketno. Više nije htela da beži, rukama je
čupala čipku kecelje, vrteći se.
Ostavio sam je. Ušao sam u polutamnu restoraciju. Tu su stajali stočići, veliki bife je
zauzimao širinu celog zida. Posle dužeg vremena opet sam osetio izvestan apetit. Radovao me
je prizor kolača i torti koje su obilno pokrivale ploče bifea.
Stavio sam kofer na jedan stočić. Svi su bili prazni. Zatapšao sam rukama. Nikakva
odgovora. Zavirio sam u susednu salu, veću i svetliju. Ta sala je širokim prozorom ili lođom
bila otvorena prema već poznatom mi predelu, koji je, uramljen prozorskom arkadom, sa
svojom tugom i rezignacijom stajao kao žalosni memento. Na stolnjacima su se videli ostaci
nedavnog jela, otčepljene boce, poluispražnjene čaše. Pogdegde su još ležale napojnice koje
posluga nije bila pokupila. Vratio sam se bifeu, razgledajući kolače i paštete. Imali su veoma
ukusan izgled. Razmišljao sam da li je zgodno da se sam poslužim. Osetio sam navalu
neobične lakomosti. Osobita jedna vrsta suvog kolača s pekmezom od jabuka terala mi je
vodu na usta. Već sam hteo da poduhvatim srebrnom lopaticom jedan od tih kolača, kad sam
iza sebe osetio nečije prisustvo. Sobarica je ušla u mekim papučama i prstima mi doticala
pleća: »Gospodin Doktor vas moli«, rekla je posmatrajući svoje nokte.
Išla je ispred mene – i, sigurna u magnetizam koji je izazvalo njihanje bedara, uopšte
se nije okretala. Zabavljala se napajanjem tog magnetizma, regulišući razdaljinu naših tela,
dok smo prolazili pored desetina vrata snabdevenih brojevima. Hodnik je postajao sve
mračniji. U već potpunom mraku za trenutak se naslonila na mene: »To su Doktorova vrata«,
šapnula je, »izvolite ući.«
Doktor Gotard me je primio stojeći na sredini sobe. Bio je to muškarac malog rasta,
širokih pleća, crne brade.
– Još juče smo dobili vašu depešu – rekao je. – Poslali smo sanatorijumske kočije na
stanicu, ali vi ste doputovali drugim vozom. Na žalost, železničke veze nisu najbolje. Kako se
osećate?
– Je li otac živ? – upitao sam ga, utapajući svoj uznemireni pogled u njegovo
nasmejano lice.
– Naravno da je živ – rekao je, mirno izdržavajući moj uporan pogled. – Naravno, u
granicama uslovljenim situacijom – dodao je zažmurivši. – Vi isto tako dobro znate kao i ja
da je sa gledišta vaše kuće, iz perspektive vaše otadžbine, vaš otac – umro. To se ne može
sasvim nadoknaditi. Ta smrt baca izvesnu senku na njegovu ovdašnju egzistenciju.
– Ali otac sam ne zna, ne doseća se? – zapitao sam šapatom. Zavrteo je glavom s
dubokim ubeđenjem. – Budite spokojni, – rekao je tišim glasom – naši pacijenti se ne
dosećaju, ne mogu se dosetiti...
– Ceo trik se sastoji u tome – dodao je, spreman da prstima već pripremljenim za to
pokaže njegov mehanizam – što smo vreme vratili unatrag. Ovde ponekad zakašnjavamo za

116
jedan interval, čija se veličina ne može odrediti. Stvar se svodi na prosti relativizam. Ovde
prosto očeva smrt još nije nastupila, ta smrt, koja ga je u vašoj otadžbini već sustigla.
– U tom slučaju, – rekao sam – otac umire ili je blizu samrti.
– Ne razumete me – odgovorio je tonom snishodljive nestrpljivosti. – Ovde
reaktiviramo minulo vreme sa svim njegovim mogućnostima, pa, dakle, i sa mogućnošću
ozdravljenja.
Gledao me je nasmejan, držeći se za bradu.
– Ali vi sigurno sada želite da se vidite sa ocem. Prema vašoj želji, rezervisali smo
vam krevet u očevoj sobi. Odvešću vas.
Kad smo ušli u tamni hodnik, Doktor Gotard je već govorio šapatom. Primetio sam da
na nogama ima filcane papuče kao i sobarica.
– Puštamo naše pacijente da dugo spavaju, štedimo im životnu energiju. Uostalom,
ovde i tako nemaju ništa bolje da rade.
Pred jednim vratima je zastao. Stavio je prst na usta.
– Uđite tiho. Otac spava. Lezite i vi. To je najbolje što u ovom trenutku možete da
učinite. Do viđenja.
– Do viđenja – prošaputao sam, osećajući kako mi se srce lupajući diže pod grlo.
Pritisnuo sam kvaku, vrata sama ustupiše, otvoriše se kao usta koja se nemoćno šire u snu.
Ušao sam unutra. Soba je bila skoro prazna, siva i gola. Na običnom drvenom krevetu pod
malim prozorčetom ležao je moj otac u obilnoj posteljini i spavao. Njegovo duboko disanje
oslobađalo je cele slojeve hrkanja iz dubine sna. Cela soba je izgledala kao da je ispunjena tim
hrkanjem, od poda do tavanice, a uz to su još dolazile nove količine. Pun uzbuđenja
posmatrao sam slabo, omršavelo očevo lice, koje je u dalekom transu – napustivši svoju
zemaljsku masku – negde na dalekoj obali ispovedalo svoju egzistenciju svečanim
odbrajanjem svojih minuta.
Drugog kreveta nije bilo. Od prozora je dopirala oštra hladnoća. Peć nije gorela.
Ne izgleda da se ovde mnogo brinu za pacijente, mislio sam u sebi. Tako bolestan čovek
predat na milost i nemilost promaje! I sigurno ovde niko ne sprema. Debeo sloj prašine
pokrivao je pod, noćni ormančić sa lekovima i čašom ohlađene kafe. Na bifeu leže gomile
kolača, a pacijentima se daje čista crna kafa mesto nečeg hranljivog! Ali u poređenju sa
dobročinstvom vremena vraćenog unatrag to je, naravno, sitnica.
Lagano sam se svukao i uvukao u očev krevet. Nije se probudio. Samo je njegovo
hrkanje, očevidno već previsoko podignuto, sišlo za oktavu niže, napuštajući uzvišenost svoje
deklamacije. Postalo je neko privatno hrkanje, za sopstvenu upotrebu. Ušuškao sam oko oca
perinu, zaklanjajući ga, koliko je to bilo moguće, od promaje koja je duvala od prozora.
Uskoro sam zaspao pokraj njega.

II

Kad sam se probudio, u sobi je vladao sumrak. Otac je već obučen sedeo za stolom i
pio čaj, zamačući u njega dvopek prevučen šećernom glazurom. Na sebi je još imao novo crno
odelo od engleskog sukna koje je bio sašio poslednjeg leta. Kravata mu je bila malo nemarno
zavezana.
Videvši da ne spavam, rekao je sa prijatnim osmehom na svom licu, bledunjavom od
bolesti: »Od srca sam se obradovao, Juzefe, što si došao. Kakvo iznenađenje! Ovde se osećam
tako usamljen. Istina, u mojoj situaciji čovek se ne može žaliti, preživeo sam već i gore stvari,
i kad bih hteo da izvučem facit iz svih brojeva stavki... Ali, ostavimo to. Zamisli, odmah
prvog dana ovde su mi dali divan filet de boeuf s pečurkama. Bio je to paklen komad mesa,
Juzefe. Upozoravam te najozbiljnije – ako bi hteli da te posluže sa filet de boeuf... Još osećam
vatru u stomaku. I dijareja za dijarejom... Uopšte nisam mogao da izađem na kraj. Ali moram

117
ti reći novost«, nastavljao je dalje. »Ne smej se, iznajmio sam lokal za radnju. Da. I čestitam
samom sebi na toj ideji. Dosađivao sam se, znaš, veoma. Nemaš pojma kakva dosada ovde
vlada. A ovako bar imam prijatno zanimanje. Ne zamišljaj opet nikakav sjaj. Otkud bih
mogao. Mnogo skromniji lokal od naše nekadašnje radnje. Prosto kućerak u poređenju sa
onom. Kod nas u gradu bih se stideo takve tezge, ali ovde, gde smo toliko morali da
popustimo u našim pretenzijama – zar nije tako, Juzefe?... – Bolno se nasmejao. – I ovako se
nekako živi. – Bi mi neprijatno. Stideo sam se očeve zbunjenosti; on primeti da je upotrebio
nezgodan izraz.
– Vidim da si pospan – reče posle kraćeg vremena. – Ispavaj se još malo, a kasnije ćeš
me posetiti u dućanu – zar ne? Baš se žurim tamo, da vidim kako idu poslovi. Nemaš pojma
kako je teško bilo dobiti kredit, s kakvim nepoverenjem se odnose ovde prema starim
trgovcima, trgovcima sa ozbiljnom prošlošću... Sećaš li se optičarevog lokala na trgu? E,
odmah kraj njega je naša radnja. Firme još nema, ali i ovako ćeš naći. Teško je pogrešiti.
– Zar vi, oče, izlazite bez kaputa? – zapitao sam zabrinuto.
– Zaboravili su da mi ga spakuju, – zamisli – nisam ga našao u koferu, ali mi uopšte ne
nedostaje. Ta blaga klima, taj slatki vazduh!...
– Uzmite moj kaput, – navaljivao sam – molim vas da ga svakako uzmete. – Ali otac
je već stavljao šešir na glavu. Mahnuo mi je rukom i izišao iz sobe.
Ne, više nisam bio pospan. Osećao sam se odmoran i... gladan. Sa zadovoljstvom sam
se sećao bifea pretrpanog kolačima. Oblačio sam se misleći kako ću uživati u raznim vrstama
tih slatkiša. Prvenstvo sam hteo da dam suvom testu sa jabukama, ne zaboravljajući ni na
sjajan biskvit nadeven korom od pomorandže, koji sam tamo video. Stao sam pred ogledalo
da zavežem kravatu, ali je njegova površina, kao sferno ogledalo, negde u dubini sakrivala
moj lik, vrteći se mutnim dnom. Uzalud sam regulisao razdaljinu, prilazeći, povlačeći se – iz
tečnosrebrne magle nije hteo da izađe nikakav lik. Moram zatražiti da mi se da drugo
ogledalo, pomislio sam i izašao iz sobe.
U hodniku je bilo sasvim mračno. Utisak svečane tišine još je pojačavala mala gasna
lampa, koje je gorela plavičastim svetlom na zavijutku. U tom lavirintu vrata, udubljenja i
zakutaka nisam mogao da se setim ulaza u restoraciju. Izaći ću, u grad, pomislio sam,
odlučivši iznenada. Poješću nešto negde u gradu. Valjda ću tamo naći neku dobru
poslastičarnicu.
Iza kapije me je zapahnuo taj teški, vlažni i slatki vazduh te neobične klime. Hronično
sivilo vazduha spustilo se još nekoliko nijansi dublje. Bio je to kao neki dan viđen kroz crn
veo.
Nisam mogao da zasitim oči baršunastom, sočnom crninom najtamnijih partija,
gamom ugašenih plišanih sivoća pepela koja je prelazila u pasažima prigušenih tonova, dirki
izlomljenih prigušivačem – preko tog nokturna pejzaža. Obilan i talasav vazduh obavio mi je
lice mekom plahtom. U sebi je imao otužnu slast ustajale košnice.
Opet onaj šum crnih gajeva koji se vraća sam u sebe, potmuli akordi, koji uznemiruju
prostranstva već izvan skale čuvenja! Bio sam u zadnjem dvorištu Sanatorijuma. Osvrnuo
sam se na visoke zidove tog krila glavne zgrade, savijenog kao potkovica. Svi prozori su bili
zatvoreni crnim kapcima. Sanatorijum je duboko spavao. Prošao sam kapiju od gvozdenih
šipaka. Kraj nje je stajala pseća kućica – neobičnih razmera – napuštena. Ponovo me je
progutala i privila uz sebe crna šuma, kroz čiji sam mrak išao pipajući, kao zatvorenih očiju,
po tihim iglicama. Kad se malo razvidelo, između drveta počeše se nazirati konture kuća. Još
nekoliko koraka i ja sam bio na prostranom trgu.
Čudna, varljiva sličnost sa trgom našeg rodnog grada! Kako su u stvari nalik jedan na
drugog svi trgovi na svetu! Skoro iste kuće i radnje!
Pločnici su bili skoro pusti. Žalosno i tužno polusvetlo neodređenog vremena sipilo je
s neba u neodređenoj sivoći. S lakoćom sam čitao sve natpise i firme, pa ipak ne bih bio

118
začuđen ako bi mi rekli da je to duboka noć! Samo neke radnje su bile otvorene. Druge su
imale poluspuštene roletne, žurno su zatvarane. Snažni i bujni vazduh, opojni i bogati vazduh
mestimično je gutao deo prizora, kao mokrim sunđerom spirao je po nekoliko kuća, fenjer,
komadić firme. Na trenutke je bilo teško podići kapke, koji su se spuštali usled čudne
aljkavosti ili sanjivosti. Počeo sam da tražim optičarevu radnju koju je otac bio spomenuo.
Govorio je o tome kao o nečem što mi je bilo poznato, kao da se poziva na moje znanje
lokalnih odnosa. Zar nije znao da sam tu prvi put? Nema sumnje da mu se mutilo u glavi. Ali
šta se moglo očekivati od oca samo napola stvarnog, koji je živeo tako uslovnim životom,
relativnim, ograničenim sa toliko ograda! Teško je sakriti da je trebalo mnogo dobre volje da
bi mu se priznala izvesna vrsta egzistencije. Bio je to surogat života, dostojan sažaljenja, u
zavisnosti od opšte snishodljivosti, od tog consensus omnium, iz koga je crpao svoje slabačke
sokove. Jasno je bilo da je samo zahvaljujući solidarnom gledanju kroz prste, zajedničkom
zatvaranju očiju pred očitim neprijatnim nezgodama toga stanja stvari, mogla za trenutak da
se održi u tkivu stvarnosti ta žalosna iluzija života. Najlakša opozicija mogla ju je uskolebati,
najslabiji dah skepticizma oboriti. Da li je Sanatorijum Doktora Gotarda mogao da mu
obezbedi tu veštačku atmosferu blagonaklone tolerancije, da ga sačuva od hladnog vetra
trezvenosti i kriticizma? Trebalo je čuditi se što je u tako ugroženom, nesigurnom stanju stvari
otac još umeo da sačuva tako sjajno držanje.
Obradovao sam se ugledavši izlog poslastičarnice ispunjene kolačima i tortama. Moj
apetit je oživeo. Otvorio sam staklena vrata s tablicom »sladoled« i ušao u mračni lokal. Tamo
je mirisalo na kafu i vanilu. Iz unutrašnjosti radnje izašla je neka gospođica, lica zamazana
sumrakom i primila porudžbinu. Najzad posle tako dugog vremena mogao sam jednom da se
potkrepim odličnim krofnama, koje sam umakao u kafu. U mraku, okružen arabeskama
sumraka koje su se vrtele i igrale oko mene, gutao sam sve nove i nove kolače, osećajući kako
mi se taj uzvitlani mrak uvlači pod kapke, tiho ovladava mojom unutrašnjošću toplim
pulsiranjem, milionskim rojem lakih doticaja. Najzad se još samo pravougaonik prozora
svetleo sivom mrljom u potpunoj tami. Uzalud sam lupkao kašičicom o površinu stola. Niko
se nije javljao da primi novac za ono što sam pojeo. Ostavio sam srebrnu monetu na stolu i
izašao na ulicu. U knjižari pokraj poslastičarnice još je gorelo svetlo. Pomoćnici su bili
zauzeti sortiranjem knjiga. Zapitao sam gde je očeva radnja. To je odmah drugi lokal od nas –
objasnili su mi. Uslužni dečko je čak dotrčao na vrata da mi pokaže. Portal je bio staklen,
izlog još nije bio gotov, bio je samo zastrt sivom hartijom. Već na vratima sam s izvesnim
čuđenjem primetio da je radnja bila puna kupaca. Moj otac je stajao za tezgom i, kvaseći
stalno olovku, sabirao brojke dugačkog računa. Gospodin za koga je spreman taj račun,
nagnut nad tezgom, vodio je prstom za svakom dodatom cifrom, računajući poluglasno.
Ostatak gostiju je ćutke posmatrao. Otac me pogleda preko naočara i reče, pridržavajući prst
na brojci na kojoj se bio zaustavio: »Ima tu neko pismo za tebe, stoji na pisaćem stolu među
hartijama«, i ponovo se udubi u računanje. Pomoćnici su za to vreme ostavljali na stranu
kupljenu robu, umotavali je u hartiju, zavezivali kanapom. Police su samo delimično bile
ispunjene suknom. Veći deo bio je još prazan.
– Zašto ne sednete, oče? – zapitao sam tiho, ušavši iza tezge. – Uopšte ne pazite na
sebe tako bolesni. – Braneći se, podigao je ruku, kao da je odbijao moja ubeđivanja i nije
prestajao da računa. Imao je vrlo loš izgled. Bilo je jasno kao na dlanu da samo veštačko
uzbuđenje, grozničava delatnost podržava njegove snage, još udaljuje trenutak konačnog
sloma.
Potražio sam na stolu. Bio je to pre paket nego list. Pre nekoliko dana pisao sam
jednom knjižaru u vezi sa nekom pornografskom knjigom i evo sad su mi je bili poslali, već
su bili pronašli moju adresu, ili, tačnije rečeno, adresu oca, koji tek što je bio sebi otvorio
radnju, bez table i firme. Doista nečuvena organizacija obaveštajne službe, besprekorno
funkcionisanje ekspedicije dostojne divljenja! I ta neobična žurba!

119
 – Možeš pročitati pozadi, u kontoaru – reče otac, upućujući mi nezadovoljan pogled –
i sam vidiš da ovde nema mesta.
Kontoar iza radnje bio je još prazan. Kroz staklena vrata ulazilo je malo svetlosti iz
radnje. Na zidovima su visili kaputi pomoćnika. Otvorio sam pismo i počeo da čitam u slaboj
svetlosti koja je dopirala kroz vrata.
Javljeno mi je da traženu knjigu, na žalost, nemaju na lageru. Počeli su da je traže, ali
ne prejudicirajući rezultat firma dozvoljava sebi da mi u međuvremenu, ne obavezujući me,
pošalje jedan članak, za koji su pretpostavljali da će me sigurno zainteresovati. Zatim je sledio
komplikovan opis astronomskog refraktora za rasklapanje, velike svetlosne snage i raznih
osobina. Zainteresovan, izvadio sam iz navlake taj instrument napravljen od crne cerade ili
krutog platna složenog u pljosnatu harmoniku. Oduvek sam imao slabosti prema teleskopima.
Počeo sam da širim složeni ogrtač instrumenta. Ukrućen tankim štapićima, pod rukama mi se
stvarao ogroman meh dogleda, koji je preko cele dužine sobe istezao svoju praznu kutiju,
lavirint crnih komora, dugi kompleks optičnih kamera opskura uvučenih dopola u sebe. Bilo
je to nešto nalik na dugi automobil od lakovanog platna, neki teatralni rekvizit, koji je u
lakom materijalu hartije i krutog cviliha podražavao masivnost stvarnosti. Pogledao sam u
crni levak okulara i u dubini ugledao konture dvorišne fasade Sanatorijuma, koje su se jedva
nazirale. Zainteresovan, dublje sam se uvukao u zadnju komoru aparata. Sada sam u vidnom
polju durbina pratio sobaricu, koja je sa poslužavnikom u rukama išla kroz polutamni hodnik
Sanatorijuma. Okrenula se i nasmešila. Da li me ona vidi? pomislio sam u sebi. Nesavladiva
pospanost mi je zamagljivala oči. Ja sam zapravo sedeo u zadnjoj komori dogleda kao u
limuzini. Lak pokret poluge i, evo, aparat poče šuštati lupom papirnog leptira i ja osetih da se
kreće sa mnom i skreće ka vratima.
Kao velika crna gusenica durbin izađe u osvetljenu radnju – mnogočlani trup,
ogromna papirna bubašvaba sa imitacijom dva fenjera napred. Kupci se zbiše, povlačeći se
ispred tog slepog papirnatog zmaja, pomoćnici otvoriše široko vrata na ulicu, i ja se lagano
izvezoh tim papirnim automobilom, kroz špalir gostiju, koji su ozlojeđenim pogledom
ispraćali taj zaista skandalozni odlazak.

III

Tako se živi u tom gradu i tako prolazi vreme. Veći deo dana se provodi u snu, i to ne
samo u krevetu. Ne, u tom pogledu ljudi nisu suviše veliki probirači. Na svakom mestu i u
svako doba dana čovek je spreman da ovde prijatno dremne. S glavom naslonjenom na stočić
u restoranu, u fijakeru, pa čak i na nogama usput, u treme neke kuće, u koju se ulazi na
trenutak, da bi se na trenutak predali nesavladivoj potrebi sna.
Budeći se još mamurni i teturavi, nastavljamo prekinuti razgovor, produžujemo teškim
putem, guramo napred zamršenu stvar, bez početka i kraja. Usled toga negde usput se gube
celi intervali vremena, gubimo kontrolu nad kontinuitetom dana i na kraju prestajemo da
navaljujemo na njega, bez žalosti se mirimo sa napuštanjem skeleta neprekidne hronologije
koju smo nekada po običaju i brižljivoj disciplini dana bili navikli da pažljivo kontrolišemo.
Davno smo posvetili tu neprestanu gotovost da podnesemo račun o provedenom vremenu, tu
skrupulantnost u obračunavanju do poslednje pare tih upotrebljenih sati – ponos i ambiciju
naše ekonomike. U tim kardinalnim vrlinama, u kojima nekada nismo znali ni dvoumljenja ni
pogreške – davno smo kapitulirali.
Nekoliko primera neka posluži kao ilustracija takvog stanja stvari. U neko vreme dana
ili noći – jedva vidljiva nijansa neba razlikuje to vreme – budim se kraj ograde mosta koji
vodi u Sanatorijum. Sumrak je. Mora da sam izmučen pospanošću dugo nesvesno lutao po
gradu, pre no što sam se, umoran, dovukao do ovog mostića. Ne mogu reći da li mi je na tom
putu celo vreme pravio društvo Doktor Gotard, koji sad stoji preda mnom, završavajući neko

120
dugačko objašnjavanje izvođenjem krajnjih zaključaka. Ponet sopstvenom rečitošću, čak me
hvata pod ruku i povlači za sobom. Idem s njim i još pre no što smo prekoračili most, čije
daske tutnje pod nama, ja već ponovo spavam. Kroz spuštene kapke nejasno vidim ubedljivu
doktorovu gestikulaciju, osmeh u dnu njegove crne brade, i uzalud se trudim da shvatim taj
kapitalni logički zahvat, taj poslednji adut kojim on na vrhuncu svoje argumentacije, postavši
nepokretan, raširenih ruku, trijumfuje. Ne znam koliko dugo još idemo tako jedan pored
drugog utonuli u razgovor pun nesporazuma, kad se u jednom trenutku sasvim osvešćujem.
Doktora Gotarda više nema, potpuni je mrak, ali to samo zato što oči držim zatvorene.
Otvaram ih i nalazim se u krevetu, u svojoj sobi, ne znajući kako sam dospeo u nju.
Još drastičniji primer:
U vreme ručka ulazim u restoraciju u gradu, u haotični žagor i gužvu onih što jedu. I koga
susrećem tu nasred sale pred stolom koji se uginje od jela? Oca. Sve oči su upravljene na
njega, a on, blistajući brilijantskom iglom, neobično živahan, ekstatično raspoložen, sa
afektacijom se naginje na sve strane u otvorenom razgovoru s celom salom istovremeno. Sa
izveštačenom bravurom, koju ne mogu da gledam bez najveće uznemirenosti, stalno poručuje
nova jela, koja se u gomilama uzdižu na stolu. Sa uživanjem ih gomila oko sebe, iako još nije
svršio ni sa prvim jelom. Mljackajući jezikom, žvaćući i govoreći istovremeno, gestovima i
mimikom izražava najveće zadovoljstvo tim razgovorom, pogledom obožavanja prati kelnera,
gospodina Adasja, kome sa zaljubljenim osmehom stalno dobacuje nove porudžbine. I dok
kelner, mašući salvetom, trči da ih izvrši, otac molećivim gestom, upućenim svima, poziva
sve za svedoke neodoljive čari tog Ganimeda.
– Neodoljiv mladić – uzvikuje slatko se osmehujući i zatvarajući oči – anđeoski
mladić! Priznajte, gospodo, da je čaroban!
Povlačim se iz sale pun neprijatnih osećanja, neprimećen od oca. Da je namerno radi
reklame bio postavljen od hotelske uprave da zanima goste, ne bi se mogao držati
provokativnije. Sa glavom koja se muti od sanjivosti teturam se ulicama, idući kući.
Naslanjam glavu na poštansko sanduče i pravim sebi kratku sijestu. Najzad napipavam u
mraku ulaz Sanatorijuma i ulazim. U sobi je mrak. Okrećem kontakt, ali elektrika ne
funkcioniše. Od prozora duva hladnoća. Krevet škripi u mraku. Otac diže glavu sa postelje i
govori: »Ah, Juzefe, Juzefe! Ležim ovde već dva dana, bez ikakve nege, zvonca su pokidana,
niko ne zagleda k meni, a rođeni sin me ostavlja, mene teško bolesnog čoveka, i vuče se sa
devojčurama po gradu. Pogledaj kako mi srce udara.«
Kako da to izmirim? Da li otac sedi u restoraciji, obuzet nezdravom ambicijom
proždrljivosti, ili leži u svojoj sobi, teško bolestan? Ima li dva oca? Ni blizu. Svemu je krivo
brzo raspadanje vremena, nenadziravano neprestanom opreznošću.
Svi znamo da se ta nedisciplinovana stihija drži jedino od nevolje u izvesnoj
poslušnosti zahvaljujući neprestanoj obradi, vrednoj brižljivosti, pažljivoj regulaciji i
ispravljanju njegovih ispada. Lišeno te brige odmah naginje ka ispadima, ka divljoj aberaciji,
pravljenju neuračunljivih nestašluka, bezobličnom ludovanju. Sve jasnije se ocrtava
inkongruencija naših individualnih vremena. Vreme moga oca i moje sopstveno vreme nisu
odgovarali jedno drugom.
Uzgred rečeno, zamerka zbog slobodnijeg ponašanja koju mi je napravio otac
neosnovana je insinuacija. Ovde se još nisam bio približio nijednoj devojci. Teturajući se kao
pijan od jednog sna do drugog, u treznijim časovima jedva obraćam pažnju na ovdašnji lepi
pol.
Uostalom, hronični sumrak na ulicama ne dopušta čak ni da se dobro razlikuju lica.
Jedino što mi je još pošlo za rukom da primetim kao mladom čoveku koga je na tom polju
bilo kako bilo još ponešto interesovalo – to je bio neobičan hod tih gospođica.

121
 To je hod po neumoljivo pravoj liniji, koja ne vodi računa ni o kakvim preprekama,
poslušan samo nekom unutrašnjem ritmu, nekom pravu koje one razvijaju kao iz klupčeta u
nit pravolinijskog kaskanja punog akuratnosti i odmerene gracije.
Svaki hod nosi u sebi neko drugo, individualno pravilo, kao navijen feder.
Kad tako idu pravo pred sebe, zagledane u to pravilo, pune koncentracije i ozbiljnosti,
izgleda da su obuzete samo jednom brigom, da ne ispuste ništa od njega, da ne poremete
pravilo, da ne odstupe od njega ni za milimetar. I tada postaje jasno da to što one sa takvom
pažljivošću i uzbuđenjem nose nad sobom nije ništa drugo no neka idee fixe sopstvenog
savršenstva, koja snagom njihovog ubeđenja postaje skoro stvarnost. To je neka anticipacija
preduzeta na sopstveni rizik, bez ikakvog jemstva, neprikosnovena dogma, podignuta iznad
svake sumnje.
Kakve nedostatke i mane, prćave ili spljoštene noseve, kakve pege i prišteve ne
krijumčare pod zastavom te fikcije! Nema takve ružnoće i običnosti koju polet te vere ne bi
dizao sa sobom u to fiktivno nebo savršenstva.
Pod sankcijom te vere telo postaje izrazito lepše, a noge, zaista skladne i elastične,
noge u besprekornoj obući, govore svojim hodom, vredno tečnim, blistavim monologom
stupanja izlažu bogatstvo te ideje, koju zatvoreno lice ponosno prećutkuje. Ruke drže u
džepovima svojih kratkih, pripijenih žaketića. U kafani i pozorištu prekrštaju noge visoko
otkrivene do kolena i ćute rečito njima. Toliko uzgred samo o jednoj neobičnosti grada. Već
sam pomenuo ovdašnju crnu vegetaciju. Pažnju zaslužuje naročito jedna vrsta crne paprati,
čiji ogromni buketi ukrašavaju bočice u svakom stanu ovde i u svakom javnom lokalu. To je
skoro žalosni simbol, pogrebni grb tog grada.

IV

Odnosi sa Sanatorijumom svaki dan postaju sve nesnosniji. Teško je poreći da smo
prosto pali u klopku. Od trenutka moga dolaska, kada mi je kao došljaku ukazana tobožnja
briga, uprava Sanatorijuma ne trudi se čak ni najmanje da bi nam stvorila makar iluziju neke
brige. Prosto smo prepušteni sami sebi. Niko se ne brine za naše potrebe. Odavno sam već
utvrdio da se žice električnih zvoncadi završavaju odmah nad vratima i da nikuda ne vode.
Posluga se ne vidi. Hodnici su i danju i noću utonuli u mrak i tišinu. Čvrsto sam ubeđen da
smo jedini gosti u tom Sanatorijumu i da su svojstveni i diskretni izrazi lica sa kojima
sobarica zatvara vrata soba, ulazeći i izlazeći, prosta mistifikacija.
Ponekad dobijem želju da redom otvorim vrata tih soba i ostavim ih tako širom
otvorena, da bih demaskirao tu nečasnu intrigu, u koju smo upleteni.
A ipak nisam sasvim siguran u svoja podozrenja. Ponekad kasno noću vidim Doktora
Gotarda u hodniku kako nekud žuri u belom hirurškom mantilu, sa špricom za klistiranje,
vođen sobaricom. Teško ga je tada zadržati u žurbi i pritisnuti uza zid odlučnim pitanjem.
Da nije bilo restoracije i poslastičarnice, moglo bi se umreti od gladi. Do danas nisam mogao
da izmolim drugi krevet. O čistoj posteljini ni govora. Treba priznati da opšta razlabavljenost
kulturnih navika nije poštedela ni nas.
Da legnem u krevet u odelu i sa cipelama, meni, kao civilizovanom čoveku, nikad nije
ni na pamet padalo. A sada kasno dolazim pijan od pospanosti, u sobi je polumrak, zavese
dignute od hladnog povetarca. Besvestan sručujem se na krevet i zavlačim u perine. Spavam
tako cela nepravilna prostranstva vremena, dana ili nedelja, putujući kroz puste predele sna,
stalno na putu, stalno na strmim drumovima respiracije, jednom silazeći lako i elastično s
blagih nagiba, drugi put penjući se na okomiti zid hrkanja. Dosegnuvši vrh, obuhvatam
ogromne vidokruge te stenovite i gluve pustinje sna. U neko doba, na vidljivoj tački, negde na
naglom zavijutku hrkanja, budim se polusvestan i među nogama osećam očevo telo. Leži

122
tamo savijen u klupko, mali kao mačence. Ponovo padam u san otvorenih ustiju i cela
ogromna panorama brdovitog predela promiče pokraj mene talasavo i dostojanstveno.
U radnji otac razvija vrlo živu delatnost, vrši transakcije, napreže svu svoju rečitost da
bi ubedio klijente. Njegovi obrazi su rumeni od uzbuđenja, oči mu se sijaju. U Sanatorijumu
leži teško bolestan, kao poslednjih nedelja kod kuće. Teško je sakriti da se proces brzim
koracima približuje kraju. Slabim glasom mi govori: »Treba češće da navraćaš u radnju,
Juzefe. Pomoćnici nas potkradaju. I sam vidiš da ne mogu sve sam da uradim. Nedeljama već
ležim tu bolestan, a radnja se upropašćava, prepuštena milosti sudbine. Je li bilo neke pošte od
kuće?«
Počinjem da žalim zbog celog tog poduhvata. Teško je nazvati srećnom zamišlju to što
smo, zavedeni šumnom reklamom, poslali oca ovamo. Vreme vraćeno unatrag... u stvari to
lepo zvuči, ali šta je to u suštini? Da li se ovde dobija punovažno, stvarno vreme, vreme u
neku ruku odvojeno iz sveže bale sa mirisom novine i boje? Naprotiv. To je sasvim
upotrebljeno, od ljudi iznošeno vreme, vreme izlizano i pocepano na mnogo mesta, providno
kao sito.
Ništa čudno, to je nekako izbljuvano vreme – molim da me dobro razumete – vreme iz
druge ruke. Žalibože!...
Pri tome cela ta nepristojna manipulacija s vremenom. Ta nemoralna domunđavanja,
prikradanje odnatrag njegovom mehanizmu; rizično baratanje prstima oko njegovih golicavih
tajni! Ponekad čovek dobija volju da lupi po stolu i iz svega grla poviče: »Dosta toga, dalje od
vremena, vreme je neprikosnoveno, vreme se ne sme provocirati! Zar vam nije dosta
prostora? Prostor je za čoveka, u prostoru možete jurcati koliko vam je volja, premetati se,
prevrtati se, skakati sa zvezde na zvezdu. Ali, tako vam boga, ne dirajte vreme!«
S druge strane, može li se tražiti od mene da sam otkažem ugovor Doktoru Gotardu?
Ma kako da je bedna ta očeva egzistencija, ja ga ipak vidim, zajedno sam s njim, govorim s
njim... Zapravo ja Doktoru Gotardu dugujem beskrajnu zahvalnost.
Nekoliko puta hteo sam otvoreno da razgovaram s njim. Ali Doktor Gotard je
neumoljiv. Baš sad je otišao u salu restoracije – saopštava mi sobarica. Upućujem se tamo,
kad me ona stiže da bi mi rekla da se prevarila. Doktor Gotard je u sali za operacije. Žurim na
sprat, razmišljajući o tome kakve se operacije tu mogu vršiti, ulazim u trem, i tu mi naređuju
da čekam. Doktor Gotard će izaći za trenutak, upravo je završio operaciju, pere ruke. Skoro ga
vidim kako korača velikim koracima u raširenom mantilu, žureći se kroz niz bolničkih sala.
Trenutak kasnije šta se ispostavlja? Doktora Gotarda ovde uopšte nije ni bilo, već godinama
tu nije obavljena nijedna operacija. Doktor Gotard spava u svojoj sobi, a njegova crna brada
strči uvis. Soba se ispunjava hrkanjem kao gomilama oblaka koji rastu, gomilaju se, dižu na
sebi Doktora Gotarda zajedno sa njegovim krevetom, sve više i više – veliko patetično
vaznesenje na talasima hrkanja i nadignute postelje.
Tu se događaju još čudnije stvari, stvari koje prikrivam pred samim sobom, stvari
prosto fantastične po svojoj apsurdnosti. Koliko god puta da izlazim iz sobe, čini mi se da se
neko brzo udaljuje od vrata i skreće u bočni hodnik, ili neko ide ispred mene ne osvrćući se.
To nije negovateljka. Znam ko je to! »Mama!« vičem glasom drhtavim od uzbuđenja, majka
okreće lice i trenutak me posmatra sa molećivim osmehom. Gde sam? Šta se tu događa? U
kakvu mrežu sam se ja upleo?

Ne znam je li to uticaj kasnog godišnjeg doba, ali dani dobijaju sve ozbiljniju boju,
smračuju se i tamne. Izgleda tako kao da svet gledate kroz sasvim crne naočari.
Ceo predeo je kao dno ogromnog akvarijuma od bledog mastila. Drveće, ljudi i kuće
slivaju se u crne siluete, koje se talasaju kao podvodne biljke na tlu te mastiljave dubine.

123
 U blizini Sanatorijuma vrvi od crnih pasa. Razne veličine i oblika, pretrčavaju nisko u
sumrak sve puteve i staze, zauzeti svojim psećim problemima, tihi, puni napetosti i pažnje.
Preletaju po dva, po tri, ispruženih, opreznih vratova, ušiju načuljenih, sa žalosnim
tonom tihog cviljenja, koje se i protiv volje otima iz grkljana, signalizirajući najviše
uzbuđenje. Zauzeti svojim problemima, uvek puni žurbe, uvek na putu, uvek obuzeti
nerazumljivim ciljem, jedva obraćaju pažnju na prolaznika. Ponekad samo u trku zatrepte
očima na njega i tada iz tog crnog i mudrog prekog pogleda proviri bes, kočen u svojim
zaletima samo nedostatkom vremena. Ponekad čak, puštajući na volju svom besu, pritrčavaju
vašoj nozi, pognute glave i sa zloslutnim režanjem, ali samo zato da na pola puta ostave svoju
nameru i polete dalje u velikim psećim igrama.
Tom zlu od pasa nema leka, ali zašto, do đavola, uprava Sanatorijuma drži na lancu
ogromnog vučjaka, strašnu zver, pravog vukodlaka, prosto demonske divljine?
Žmarci me podiđu kad god prolazim pokraj njegove štenare, kraj koje stoji nepokretan
na kratkom lancu, sa divlje narogušenom ogrlicom dlaka oko glave, brkat, čekinjast i bradat,
sa mašinerijom moćne čeljusti pune očnjaka. Uopšte ne laje, samo kad ugleda čoveka njegovo
divlje lice postaje još strašnije, crte mu se koče u izraz beskrajnog besnila i, lagano dižući
strašnu njušku, u tihom grču se zacenjuje sasvim niskim, strašnim, sa dna mržnje izvučenim
zavijanjem, u kome zvuče žalost i očaj nemoći.
Moj otac prolazi ravnodušno pokraj te bestije kad zajedno izlazimo iz Sanatorijuma.
Što se mene tiče, svaki put se duboko potresem tom stihijskom manifestacijom nemoćnog
besa. Sada sam rastom za dve glave viši od oca, koji, mali i mršav, tapka pored mene svojim
sitnim staračkim korakom.
Već približujući se trgu vidimo neobičnu živost. Gomile ljudi pretrčavaju ulice. Do
nas dopiru neverovatne vesti o upadu neprijateljske armije u grad.
Usled opšte konsternacije ljudi saopštavaju jedni drugima alarmantne i protivrečne
vesti. Teško je to shvatiti. Rat kome nisu prethodili diplomatski potezi? Rat usred tihog mira
nenarušenog nikakvim konfliktom? Rat s kim i oko čega? Obaveštavaju nas da je invazija
neprijateljske armije ohrabrila nezadovoljnike u gradu, koji su izašli na ulice sa oružjem u
rukama, terorišući mirne građane. I zaista, ugledali smo grupu tih zaverenika, u crnim
civilnim odelima, sa belim kaiševima ukrštenim na grudima, kako se kreću napred sa
oborenim karabinima. Gomila se povlačila ispred njih, tiskala se na pločniku, a oni su išli
šaljući ispod cilindera ironične tamne poglede, u kojim se ocrtavalo osećanje nadmoći, blesak
pakosne radosti i neko značajno namigivanje kao da su zadržavali prasak smeha koji bi
demaskirao celu tu mistifikaciju. Neke od tih gomila prepoznaje, ali veseli uzvik prigušuje
grozota oborenih cevi. Prolaze pokraj nas, ne dirnuvši nikoga. Sve ulice se ponovo prelivaju
preplašenom mračno-ćutljivom gomilom. Potmuli žagor bukti nad gradom. Izgleda kao da se
izdaleka čuje tutnjava artiljerije, kloparanje topovskih kara. »Moram stići do radnje«, govori
otac bled, ali odlučan. »Ne treba da me pratiš, samo ćeš mi smetati«, dodaje, »vrati se u
Sanatorijum.« Glas kukavičluka savetuje mi poslušnost. Vidim kako se otac utiskuje u čvrsti
zid gomile i gubim ga iz vida.
Sporednim uličicama žurno se prokradam u gornji deo grada. Svestan sam da će mi na
tim strmim putevima poći za rukom da u polukrugu obiđem centar grada zatvoren ljudskim
gomilama.
Tamo u gornjem delu grada gomila je bila ređa, najzad je potpuno nestala. Išao sam
mirno pustim ulicama u gradski park. Fenjeri su tu goreli tamnim, plavičastim plamičkom,
kao žalosni zlatoglav. Oko svakog je igrao roj gundelja, teških kao kugle, nošenih ukoso,
bočnim letom treperavih krila. Neki koji su bili pali nespretno su bauljali po pesku,
ispupčenih leđa, zgrbljeni tvrdim oklopima, pod koje su pokušavali da slože raširene fine
tkanine krila. Po travnicima i stazama su šetali prolaznici, udubljeni u bezbrižne razgovore.
Poslednje drveće se nadnosi nad dvorištima kuća koje leže nisko u dolji i pritisnute uz zid

124
parka. Išao sam duž toga zida, koji je s moje strane jedva dopirao do prsiju, ali s unutrašnje
strane pada prema nivoima dvorišta u nagibima visokim po čitav sprat. Na jednom mestu iz
dvorišta do njega je dopirala rampa od nabijene zemlje, sve do visine zida. Sa lakoćom sam
preskočio barijeru i tim uskim nasipom provukao se između sitnih zgrada na ulicu. Moji
proračuni, potpomognuti sjajnom prostorskom intuicijom, bili su tačni. Nalazio sam se skoro
nasuprot zgrade Sanatorijuma, čije se krilo nejasno belasalo u crnom okviru drveća. Ulazim
kao obično od pozadi kroz dvorište, kroz kapiju na železnoj ogradi, i još izdaleka vidim psa
na straži. Kao i uvek kad ga ugledam, kroz mene prolazi drhtaj averzije. Hoću da ga obiđem
što pre da ne bih slušao taj iz dubine srca ispušten jauk mržnje, kad, na moje zaprepašćenje,
ne verujući sopstvenim očima, vidim kako se u skokovima udaljuje od štenare, nevezan, i trči
oko dvorišta s potmulim lajanjem, kao iz bureta, u nameri da mi preseče povlačenje.
Ukočen od straha, povlačim se u suprotni, najdalji kut dvorišta i, instinktivno tražeći
neki zaklon, sakrivam se u mali venjak koji se tamo nalazi, sa punim ubeđenjem u uzaludnost
mojih napora. Dlakava bestija se približava u skokovima i evo njena njuška je već na ulazu u
venjak i zatvara me u klopku. Jedva živ od straha, primećujem da je odvio celu dužinu lanca,
koji je vukao za sobom kroz dvorište, i da je sam venjak već izvan domašaja njegovih zuba.
Izmaltretiran, zdrobljen strahom, jedva osećam neko olakšanje. Teturajući se na nogama,
blizak gubljenju svesti, dižem oči. Nikad ga nisam video iz takve blizine i tek sada mi padaju
ljušture s očiju. Kako je velika snaga predrasuda! Kako je moćna sugestija straha! Kakva
zaslepljenost! Pa to je bio čovek. Čovek na lancu, koga sam u uprošćujućem, metaforskom,
opštem konspektu na neki neshvatljiv način držao za psa. Molim da me ne shvatite pogrešno.
Bio je pas – nesumnjivo, ali u ljudskom obliku. Pseći kvalitet je unutrašnji kvalitet i može se
manifestovati isto tako dobro i u ljudskom obliku kao i u životinjskom. Ovaj koji je stajao
preda mnom u otvoru venjaka, sa čeljustima nekako prevrnutim na naličje, sa svim zubima
iskeženim u strašnom režanju – bio je muškarac srednjeg rasta, sa crnom bradom i brkovima.
Lice žuto, koščato, oči crne, zlobne i nesrećne. Sudeći po crnom odelu i civilizovanoj formi
brade, mogao je biti intelektualac, naučnik. Mogao je to biti stariji neuspeli brat Doktora
Gotarda. Ali taj prvi izgled je varao. Njegove velike ruke umazane lepkom, dve brutalne i
cinične brazde oko nosa, koje su se gubile u bradi, ordinarne vodoravne bore na niskom čelu
razvejavale su brzo taj prvi utisak. To je pre mogao biti knjigovezac, larmadžija, govornik na
zborovima i partijac – čovek nagao i mračnih eksplozivnih strasti. I upravo tamo, u tim
čeljustima mržnje, u toj grčevitoj naježenosti svih nerava, u tom ludačkom besu, besno lajući
na kraj štapa ispružen prema njemu – bio je stoprocentni pas.
Ako bih prešao preko zadnje ograde venjaka – mislio sam u sebi – potpuno bih izašao
izvan domašaja njegovog besa i sporednom stazom bih mogao stići do kapije Sanatorijuma.
Već prebacujem noge preko ograde, kad naglo zastajem u polovini pokreta. Osećam da bi bilo
suviše okrutno prosto otići i ostaviti ga tako sa njegovim bespomoćnim besom izvedenim iz
svih granica. Zamišljam u sebi njegovo strašno razočaranje, neljudski bol, kad bi me video
kako odlazim iz klopke, udaljavajući se jednom zasvagda. Ostajem. Prilazim mu i govorim
prirodnim, mirnim glasom: »Umirite se, gospodine, ja ću vas pustiti s lanca.«
Nato se njegovo lice, izbrazdano vibracijama režanja, uopštava, izglađuje i iz dubine
se pojavljuje skoro sasvim ljudski lik. Prilazim mu bez straha i skidam kopču sa njegova
vrata. Idemo jedan pokraj drugog. Knjigovezac u crnom pristojnom odelu, ali bos. Pokušavam
da započnem razgovor s njim, ali iz njegovih usta izlazi samo nerazumljivo mucanje. Samo u
očima, u tim crnim rečitim očima čitam divlje oduševljenje odanosti, simpatije koja me
prožima jezom. Povremeno se spotiče o kamen, i tada se usled potresa njegovo lice odmah
lomi, raspada, strah se pomalja do polovine, spreman za skok, a tik iza njega bes, koji samo
čeka na trenutak da odmah to lice promeni u klupko siktavih zmija. Tada ga opominjem na
red grubom prijateljskom opomenom. Čak ga tapšem po plećima. I s vremena na vreme na
njegovom licu pokušava da se formira osmeh, začuđen, podozriv i nepoverljiv prema samom

125
sebi. Ah, kako mi teško pada to strašno prijateljstvo. Kako me plaši ta đavolska simpatija.
Kako da se oslobodim čoveka što ide pokraj mene i svom strašću svoje pseće duše upijena
pogleda u moje lice. Ne smem čak ni da odam svoju nestrpljivost. Izvlačim novčanik i
govorim razumnim tonom: »Sigurno vam je potreban novac, sa zadovoljstvom vam mogu
pozajmiti«, ali na taj prizor njegovo lice postaje tako strašno divlje da ja brže-bolje sakrivam
novčanik. I još dugo vremena on ne može da se smiri i savlada svoje crte, koje stalno
iskrivljuje grč zavijanja. Ne, to duže ne mogu podneti. Sve pre nego to. Stvari su se ionako
zamrsile, beznadežno uplele. Iznad grada vidim odsjaj požara. Otac negde u ognju revolucije
u radnji koja gori. Doktor Gotard nedostižan, a povrh svega neshvatljiva majčina pojava,
inkognito, u nekoj tajnoj misiji. To su karike neke velike, nerazumljive intrige koja se steže
oko moje ličnosti. Bežati, bežati odavde. Bilo kuda. Zbaciti sa sebe to strašno prijateljstvo
knjigovesca što smrdi na psa koji me ne pušta s oka. Stojimo pred kapijom Sanatorijuma.
»Izvolite u moju sobu«, govorim uz ljubazni gest. Civilizovani pokreti ga fasciniraju,
uspavljuju njegovu divljinu. Puštam ga ispred sebe u sobu. Dao sam mu stolicu da sedne.
– Idem u restoraciju da donesem konjak – govorim.
Nato on prestrašeno skače u nameri da mi pravi društvo. Umirujem njegovu paniku s
blagom odlučnošću.
– Vi ćete sedeti, vi ćete mirno čekati – govorim mu dubokim treperavim glasom na
čijem dnu zvuči skriveni strah. Seda sa nesigurnim osmehom.
Izlazim i lagano idem hodnikom, zatim stepenicama nadole, hodnikom od izlaza,
prolazim kapiju, prelazim preko dvorišta, zalupio sam vrata iza sebe i sada počinjem trčati bez
daha, uzbuđena srca, tamnom alejom koja vodi na železničku stanicu, dok slepoočnice hoće
da mi puknu.
U glavi mi se gomilaju slike, jedna strašnija od druge. Nestrpljivost čudovišta, njegov
strah, očajanje kad sazna da je prevaren. Čudovište furije, recidiv besa koji izbija
nezadrživom snagom. Povratak moga oca u Sanatorijum, njegovo kucanje na vrata koje ništa
ne naslućuje i neočekivano licem u lice sa groznom bestijom.
Sreća što otac u stvari već ne živi, što ga zapravo to ne pogađa – mislim sa olakšanjem
i već vidim pred sobom dug niz železničkih vagona koji stoje kraj izlaza.
Sedam u jedan od njih, i voz, kao da je samo na to čekao, kreće lagano bez zvižduka.
U prozoru još jednom promiče i lagano se okreće ta ogromna linija horizonta, nalivena
crnim bučnim šumama usred kojih se bele zidovi Sanatorijuma. Zbogom, oče, zbogom, grade,
koga više neću videti.
Od toga vremena putujem, stalno putujem, nekako sam se odomaćio na železnici i svi
me trpe dok se skitam iz vagona u vagon. Vagoni ogromni kao sobe puni su đubreta i slame,
promaje ih buše skroz za vreme sivih bezbojnih dana.
Moje odelo se pocepalo, pretvorilo se u rite. Poklonili su mi iznošenu železničku
uniformu. Lice mi je uvezano prljavom krpom zbog nateklog obraza. Sedim na slami i
dremam, a kad sam gladan, stajem u hodnik pred kupe druge klase i pevam. I bacaju mi sitan
novac u moju konduktersku kapu, u crnu kapu železničara sa oderanim štitom.

126
 Dodo
Dolazio je k nama subotom po podne u tamnom kaputu i belom prsluku od pikea, u
polucilindru koji je morao biti specijalno napravljen za veličinu njegove lobanje, dolazio je da
posedi četvrt ili pola sata kraj čaše vode sa sokom od malina, da malo porazmišlja naslonjen
na koštanu dršku štapa, koji je držao među kolenima, da se zamisli nad plavim dimom
cigarete.
Obično su nam onda bili u poseti i drugi rođaci i za vreme razgovora koji je slobodno
tekao Dodo se nekako povlačio u senku, spuštao se na jednu ulogu statiste u tom živahnom
skupu. Ne uzimajući reč, prelazio je ispod divnih obrva izrazitim očima s jednog govornika na
drugog, pri čemu se njegovo lice postepeno izduživalo, nekako izlazilo iz zglobova, postajalo
sasvim glupo, ničim nezadržavano u tom stihijskom slušanju.
Govorio je samo kad bismo se obratili neposredno njemu i tada je odgovarao na
pitanja, istina jednosloženicama, kao nerado, gledajući na drugu stranu, ukoliko ta pitanja nisu
prelazila granice prostih i lako rešivih stvari. Ponekad mu je polazilo za rukom da podrži
razgovor još nekoliko pitanja dalje, preko tog okvira, zahvaljujući zalihi jasnih grimasa i
gestova kojima je raspolagao, a koji su mu usled svojih mnogih značenja činili univerzalne
usluge, ispunjavajući praznine artikulisanog govora i podržavajući, svojom živom, mimičnom
ekspresijom sugestiju razumnog rezonansa. Ipak to je bila obmana koja je brzo prskala, a
razgovor se prekidao žalosno, dok se sagovornikov pogled lagano i zamišljeno okretao od
Doda koji je, prepušten samom sebi, ponovo padao u svojstvenu mu ulogu statiste i pasivnog
posmatrača na tlu opšte konverzacije.
Jer kako se mogao nastavljati razgovor kad je na primer na pitanje, da li je pratio
majku u selo, odgovarao plačnim glasom: »Ne znam«. Bila je to tužna i zastiđavajuća
istinoljubivost, jer Dodovo pamćenje zaista nije dopiralo izvan trenutka i najbliže aktuelnosti.
Dodo je bio davno, još u detinjstvu, preboleo neku tešku bolest mozga, za vreme koje je
mnogo meseci ležao bez svesti, bliži smrti nego životu, a kad je na kraju i pored toga ozdravio
– pokazalo se da je nekako već bio povučen iz opticaja, nije pripadao zajednici razumnih
ljudi. Njegovo školovanje je proteklo privatno, nekako pro forma s velikim obzirima. Zahtevi,
surovi i nepopustljivi prema drugima, prema Dodu su nekako smekšavali, uzdržavali svoju
surovost i bili nekako puni popustljivosti.
Oko njega je stvorena neka sfera čudnih privilegija, koja ga je odvajala zaštitnim
pojasom, sfera neutralna od pritiska života i njegovih zahteva. Svi izvan te sfere bili su
napadani od njegovih talasa, bučno su išli po njima, puštali se da budu nošeni, uzbuđeni, u
čudnom zaboravu – u unutrašnjosti te sfere je bio mir i pauza, cezura u toj opštoj gužvi.
Tako je rastao, a izuzetnost njegove sudbine rasla je zajedno s njim, kao da se to samo po sebi
podrazumevalo i bez protivljenja s bilo koje strane.
Dodo nikada nije dobijao novo odelo, nego uvek iznošeno, starijeg brata. Dok je život
njegovih vršnjaka bio raščlanjen na faze, periode, artikulisane graničnim događajima,
uzvišenim i simboličnim trenucima: imendani, ispiti, veridbe, napredovanja – njegov život je
proticao u nediferenciranoj monotoniji, nepomućenoj ničim prijatnim niti neprijatnim, a i
budućnost mu se ukazivala kao sasvim ravan i jednoličan drum bez događaja i iznenađenja.
Varao bi se ko bi pomislio da se Dodo u sebi protivio tom stanju stvari. Primao ga je s
prostotom kao formu života koja mu je odgovarala, bez čuđenja, s mudrom saglasnošću, s
ozbiljnim optimizmom i snalazio se, aranžirao pojedinosti u granicama te monotonije bez
događaja.
Svaki dan je do podne izlazio u šetnju u grad i išao uvek jednom istom turom duž tri
ulice, koje je premeravao do kraja, a zatim se tim istim putem vraćao. Odeven u elegantno,
iako iznošeno bratovljevo odelo, s rukama, kojima je držao svoj štap na leđima – kretao se

127
uljudno i bez žurbe. Ličio je na gospodina koji putuje iz zadovoljstva i razgleda grad. Taj
nedostatak žurbe, nekakvog pravca ili cilja koji bi se manifestovao u njegovim pokretima
ponekad je uzimao kompromitujuće forme, jer Dodo je ispoljavao naklonost ka zazjavanju:
pred vratima radnji, pred radionicama, u kojima se kuckalo i majstorisalo, pa čak i pred
grupama ljudi koji su razgovarali.
Njegova fizionomija je rano počela sazrevati i, čudna stvar, dok su se životni prelomi i
potresi zadržavali na pragu ovog života, štedeći njegovu pustu nedirnutost, njegovu izuzetnost
izvan margine, njegove crte su se formirale na tim doživljajima, koji su prolazili pored njega,
anticipirali neku neostvarenu biografiku, koja se jedva ocrtana u sferi mogućnosti modelirala i
vajala taj lik u iluzornu masku velikog tragičara, punu znanja i tuge svih vremena.
Njegove obrve su bile svedene u veličanstvene lukove, zadržavajući u senci velike i
tužne oči sa dubokim kolutovima. Oko nosa su se urezale dve brazde pune apstraktne patnje i
iluzorne mudrosti, i pružale su se prema uglovima usta i još dalje. Mala i natečena usta bila su
zatvorena, a koketni veštački mladež na dugoj burbonskoj bradi davao mu je izgled starijeg i
iskusnijeg bonvivana.
Nije se moglo izbeći da tu njegovu privilegisanu izuzetnost otkrije, grabljivo nanjuši
lukavo pritajena ljudska pakost, uvek gladna plena.
Sve češće se događalo da je za vreme svojih šetnji dobijao drugove, i to je spadalo u
uslove te privilegovane izuzetnosti, bili su to drugovi naročite vrste, ne u smislu drugarstva i
zajedničkih interesa nego u veoma problematičnom smislu koji nije činio veliku čast. Bila su
to najčešće mnogo mlađa godišta koja su se okupljala oko godišta punog dostojanstva i
ozbiljnosti, a razgovori koje su vodili, imali su specijalan ton, veseo i šaljiv, za Doda – teško
je poreći – mio i osvežavajući.
Kad bi ušao tako, viši za glavu od te vesele i vetrenjaste gomilice, izgledao je kao
filozof-peripatetičar opkoljen svojim učenicima, a na njegovom licu ispod maske ozbiljnosti i
tuge oslobađao se frivolni osmeh, boreći se sa tragičnom dominantom te fizionomije.
Dodo je sada zakašnjavao sa svojih jutarnjih šetnji, vraćao se iz njih sa zamršenom
kosom, u odelu u lakom neredu, ali živahan i sklon veseloj prepirci s Karolom, bednom
rođakom, koju je tetka Reticija bila uzela k sebi. Uostalom, kao da je osećao čast zbog tih
susreta, Dodo je u kući čuvao potpunu diskreciju o toj temi.
Jednom ili dva puta u tom monotonom životu desili su se događaji koji su svojim
formatom štrčali iznad plićaka svakidašnjih događaja.
Jednom, izašavši rano, nije se vratio na ručak. Nije se vratio ni na večeru ni na ručak
sledećeg dana. Tetka Reticija je bila blizu očajanja. Ali tog dana uveče došao je malo
izgužvan, u zgnječenom i nakrivljenom polucilindru, ali uostalom zdrav i pun smirenosti
duha.
Teško je bilo rekonstruisati istoriju te eskapade, o kojoj je Dodo ćutao kao zaliven.
Verovatno je, zazjavajući u šetnji, zašao u nepoznat kraj grada, možda su mu u tome pomogli
mladi peripatetičari, koji su Doda rado stavljali u nove i nepoznate životne prilike.
Možda je to bio jedan od onih dana, kada je Dodo slao na odsustvo svoje jadno,
pretovareno pamćenje – i zaboravljao svoju adresu, pa čak i ime, datume, koje je uostalom u
drugo vreme uvek znao.
Nikada nismo saznali bliže pojedinosti tog događaja.
Kad je stariji brat Doda otputovao u inostranstvo, porodica se smanjila na tri, četiri
osobe. Sem ujaka Hjeronima i tetke Reticije bila je još Karola koja je vršila dužnost ključarke
u velikom ujakovom domaćinstvu.
Ujak Hjeronim već godinama nije izlazio iz sobe. Od vremena kad je Proviđenje blago
uzelo iz njegove ruke kormilo te umorne i u plićaku nasukane životne lađe – vodio je život
penzionera na uskom komadiću, između trema i mračne ostave, koji mu je bio dodeljen.

128
 U dugom šlafroku koji je dopirao do zemlje sedeo je u unutrašnjosti ostave i iz dana u
dan zarastao u sve fantastičniju kosurinu. Duga brada biberne boje (pri kraju dugih dlaka
skoro bela) okružavala mu je lice, dopirala do polovine obraza, ostavljajući slobodnim samo
orlovski nos i dva oka, koja su kolutala beonjačama u senci gustih obrva.
U tamnoj ostavi, u toj mračnoj tamnici, u kome je bio osuđen da kruži tamo i ovamo
kao grabljivi mačak pred staklenim vratima salona – stajala su dva ogromna hrastova kreveta,
noćni brlog ujaka i ujne, a ceo zadnji zid je pokrivao veliki goblen, koji se u nejasnim
oblicima nazirao u tamnoj dubini. Kad bi se oči navikle na mrak, između bambusa i palmi se
pomaljao ogromni lav, moćan i mračan kao prorok i majestetičan kao patrijarh.
Sedeći leđima okrenuti jedan prema drugom, lav i ujak Hjeronim znali su jedan za
drugog i bili puni uzajamne mržnje. Ne gledajući se, pretili su jedan drugom iskeženim,
otkrivenim očnjakom i grozeći režećom rečju. Ponekad se lav, razdražen, pridizao na zadnje
šape, kostrešio grivu ispružena vrata i njegova strašna rika se valjala oko tmurnog horizonta.
Onda bi opet ujak Hjeronim izrastao iznad njega proročanskom tiradom, a njegovo lice se
preteći modeliralo od velikih reči, kojima je nadolazilo, dok mu se brada talasala u
nadahnuću. Tada bi lav bolno sužavao oči i lagano okretao glavu grčeći se pod snagom božjeg
slova.
Taj lav i taj Hjeronim ispunjavali su tamnu sobicu večitom svađom.
Ujak Hjeronim i Dodo živeli su u tom tesnom stanu nekako ne obraćajući pažnju jedan
na drugog, u dve razne dimenzije, koje su se ukrštale ne dodirujući se uopšte. Njihove oči,
kad bi se susrele, išle su dalje, preko njih, kao kod životinja dve razne vrste, koje uopšte ne
primećuju jedne druge, nesposobne da zadrže stran lik, koji im je skroz prolazio kroz svest,
nesposobnu da ga u sebi realizuje.
Nikada nisu razgovarali.
Kad bi sedali za sto, tetka Reticija, između muža i sina, predstavljala bi granice dva
sveta, zemljouz između dva mora ludila.
Ujak Hjeronim je jeo nemirno, duga brada upadala mu je u tanjir. Kad bi vrata
zaškripala u kuhinji, napola se dizao sa stolice i hvatao tanjir sa supom, spreman da sa svojom
porcijom pobegne u sobicu, ako bi neko stran ušao u stan. Tada bi ga tetka Reticija umirivala:
»Ne boj se, niko ne ide, to je služavka«. Tada bi Dodo na preplašenog bacao pogled svojih
sjajnih očiju pun gneva i ogorčenja gunđajući nezadovoljno sebi u bradu: »Težak ludak...«
Pre no što je ujak Hjeronim dobio apsoluciju preterano zamršenih komplikacija života i
dozvolu da se povuče u svoje sklonište u ostavi – on je bio čovek sasvim drugog kroja. Oni
koji su ga znali u mladosti, tvrdili su da taj neukrotivi temperament nije znao ni za kakve
kočnice, obzire niti skrupule. Sa zadovoljstvom je govorio neizlečivim bolesnicima o smrti
koja ih čeka. Posetama u kojima je trebalo da izjavi saučešće on bi se koristio da pred
zaprepašćenom porodicom izloži oštroj kritici život pokojnika, za kojim se još ni suze nisu
osušile. Ljudima koji su skrivali neke neprijatne i tugaljive lične probleme – prebacivao je to
glasno i podrugljivo. Ali jedne noći se vratio sav izmenjen i van sebe od straha, pokušavajući
da se sakrije pod krevet. Nekoliko dana kasnije se u porodici raširio glas da je ujak Hjeronim
abdicirao sa svih svojih zamršenih, sumnjivih i rizičnih poslova, koji su mu izrasli preko
glave, da je abdicirao na celoj liniji i definitivno i da je počeo novi život, život ograničen
surovim i strogim, iako za nas nerazumljivim pravilima.
U nedelju po podne dolazili smo svi tetka-Reticiji na malu porodičnu užinu. Ujak
Hjeronim nas nije poznavao. Sedeći u sobici bacao je kroz staklena vrata divlje i preplašene
poglede na taj skup. Ponekad je, međutim, iznenada izlazio iz svoje usamljene odajice u
šlafroku dugom do zemlje, s bradom koja se talasala oko lica, i praveći rukama pokret kao da
nas razdvaja, rekao: »A sada preklinjem vas, raziđite se tako kako ste tu, rasturite se kradom,
potajno i neprimetno...« Zatim bi preteći nam tajanstveno prstom, spuštenim glasom dodavao:
»Svuda već govore: Di-da.«

129
 Tetka bi ga blago ugurala u sobicu, a on bi se na vratima još preteći osvrtao i s
podignutim prstom ponavljao: »Di-da.«
Dodo nije odmah shvatio sve, nego lagano, i prolazilo je nekoliko trenutaka ćutanja i
konsternacije, pre no što bi situacija postala jasna u njegovoj glavi. Tada bi prelazeći očima sa
jednog na drugog, kao da traži potvrdu da se desilo nešto veselo, prskao u smeh i smejao se
bučno i sa zadovoljstvom, sažaljivo vrteo glavom i ponavljao smejući se: »Težak ludak...«
Nad kućom tetka-Reticije se spuštala noć, pomuzene krave su se u mraku češale o daske,
devojke su spavale u kuhinji, iz vrta su dolazili mehuri noćnog ozona i rasprskavali se u
otvorenom prozoru. Tetka Reticija je spavala u dnu svog velikog kreveta. Na drugom je kao
ćuk sedeo u jastucima ujak Hjeronim. Njegove oči su bleštale u mraku, brada mu je padala na
zgrčena kolena.
Lagano je silazio s kreveta prikradajući se na prstima tetki. Stajao je tako nad njom
pritajen kao mačka za skok, naježenih obrva i brkova. Probuđena, tetka se prestrašila te glave
sa iskričavim očima koja je frktala.
– Idi, idi u krevet – govorila je terajući ga kao petla pokretom ruke.
Povlačio se frkćući i osvrćući se nervoznim pokretima glave.
U drugoj sobi je ležao Dodo. Dodo nije umeo da spava. Centar sna u njegovom
bolesnom mozgu nije funkcionisao pravilno. Vrteo se, bacao u postelji, prevrtao sa strane na
stranu.
Madrac je škripao. Dodo je teško uzdisao, dahtao, ustajao, nemoćan u jastucima.
Neživljeni život se mučio, patio u očajanju, vrteo kao mačka u kavezu. U Dodovom
telu, u tom telu idiota, neko je stario bez doživljaja, neko je sazrevao za smrt bez ijedne
mrvice sadržine.
Iznenada je grozno zajecao u mraku.
Tetka Reticija potrča k njemu iz kreveta: »Šta ti je Dodo, boli li te nešto?«
Dodo zaprepašćen okrenu glavu. – Ko? – upita.
– Zašto jaučeš? – pita tetka.
– To nisam ja, to je on...
– Ko on?
– Zazidani...
– Ko?
Ali Dodo rezignirano odmahnu rukom: »Eh...« i okrenu se na drugu stranu. Tetka
Reticija se na prstima vrati u krevet. Kad je prolazila ujak Hjeronim joj popreti prstom:
»Svuda već govore: Di-da... «

130
 Eđo
I

Na istom spratu kuće, kao i mi u dugom i uskom krilu od dvorišta, stanuje i Eđo sa
svojom porodicom.
Eđo već odavno nije mali dečko, Eđo je odrasli muškarac dubokog i muškog glasa,
kojim ponekad peva operske arije.
Eđo naginje ka gojaznosti, međutim ne toj sunđerastoj i meke forme, nego pre ka
atletskoj i muskularnoj varijanti. U plećima je jak kao medved, ali šta ima od toga kad su mu
noge sasvim degenerisane i bez oblika, kad su neupotrebljive.
Zapravo, kad se gleda u Eđove noge, ne zna se u čemu se sastoji ta čudna sakatost.
Izgleda to tako kao da imaju previše zglobova, između kolena i zglavka, bar dva zgloba više
od normalnih nogu. Nije čudno što se u tim prekobrojnim zglobovima noge tužno savijaju i to
ne samo u stranu, nego i napred i u svim pravcima.
Eđo se tada kreće pomoću dve štake, štake savršene izrade, lepo politirane da
izgledaju kao da su od mahagonija. Na tim štakama se svaki dan spušta dole da kupi novine i
to mu je jedina šetnja i jedina razonoda. Neprijatno je gledati kako on ide preko stepenica.
Njegove noge se nepravilno krive čas u stranu, čas natrag, savijaju se na neočekivanim
mestima, a stopala kratka i visoka kao konjska kopita lutaju kao klade po daskama. Ali kad se
nađe na ravnom, Eđo se neočekivano menja. Ispravlja se, njegov trup se veličanstveno
nadima, a telo uzima zamah. Oslanjajući se na štake kao na naslone izbacuje daleko ispred
sebe noge, koje s nejednakim topotom udaraju u zemlju, zatim premosti štake s mesta i novim
zamahom se ponovo snažno izbacuje napred. Takvim bacanjem tela osvaja prostor. Često
manevrišući štakama na dvorištu može usled suviška snage, nagomilane dugim sedenjem sa
zaista veličanstvenom strašću da demonstrira tu herojsku metodu kretanja, na divljenje
služavki iz partera i sa prvog sprata. Njegov vrat se tada nadima, ispred brade se pojavljuju
dve bore podbradka i na licu koje drži ukoso, s ustima stisnutim od napora, kradom se javlja
bolna grimasa. Eđo nema nikakvog zanata niti zanimanja, kao da ga je sudbina, opterećujući
ga bremenom sakatosti, u zamenu za to tiho oslobodila od prokletstva Adamove dece. U senci
svoje sakatosti Eđo se u punoj meri koristi tim izuzetnim pravom na lenčarenje i u tišini duha
je zadovoljan svojom nekako privatnom individualno napravljenom transakcijom sa
sudbinom.
Često, međutim, razmišljamo o tome čime ispunjava svoje vreme taj mladić od
dvadeset i nekoliko godina. Mnogo vremena mu oduzima čitanje novina. Eđo je temeljit
čitalac. Njegovoj pažnji ne izmiče nijedna beleška, nijedan oglas. A kad najzad stigne do
poslednje strane dnevnika, ostali deo dana ga ne čeka dosada, o, ni najmanje. Tek tada počinje
pravi rad kome se Eđo već unapred raduje. Po podne, kad drugi priležu da malo prodremaju,
Eđo vadi svoje velike debele knjige, širi ih po stolu kraj prozora, priprema lepak, četkicu i
makaze i počinje svog drag i interesantan posao isecanja najinteresantnijih članaka koje on na
osnovu izvesnog sistema unosi u svoje knjige. Štake za svaki slučaj stoje spremne, naslonjene
na prozorsku dasku, ali Eđu one nisu potrebne jer ima sve pod rukom i tako mu u vrednom
radu protiče nekoliko sati do užine.
Svaki treći dan Eđo brije svoju riđu bradu. Voli taj posao i sve njegove rekvizite: vrelu
vodu, penušavi sapun i glatku, blagu britvu. Sapunjajući se, oštreći britvu o kožni pojas, Eđo
peva ne učeno i ne izveštačeno nego pre nepretenciozno i iz punih grudi, a Adela tvrdi da ima
prijatan glas.

131
 Ipak u Eđovoj kući ne izgleda da je pored ovoga i sve ostalo u redu. Između njega i
roditelja, nažalost, vlada neka vrlo ozbiljna nesloga, čije su tle i podloga nepoznati. Nećemo
ponavljati nagađanja i spletke, ograničavajući se samo na empirijski utvrđene činjenice.
To se obično dešava predveče, u toplo godišnje doba, kad je Eđov prozor otvoren, do
nas dopiru odjeci tih nesporazuma. Zapravo čujemo samo jednu polovinu dijaloga, naime
Eđovu partiju, jer replika njegovih antagonista sakrivenih u daljim prostorijama stana ne
dopire do nas. Teško je po tome pogoditi šta to prebacuju Eđu, ali po tonu njegove reakcije
može se zaključiti da je on dirnut u živac, doveden skoro do krajnosti. Njegove reči su nagle i
nerazumne, diktirane preteranim uzbuđenjem, ali ton, iako ljutit, ipak je plašljiv i jadan.
– Da – viče on plačnim glasom – pa šta onda?... Kad juče? – Nije istina! – Pa i ako je
tako? – Onda tata laže! – I tako se to vuče desetinama minuta, protkano samo eksplozijama
Eđove tuge i ogorčenja, koji se udara u glavu i čupa kosu u nemoćnom besu.
Ali ponekad – i to je prava poenta tih scena, koja ih začinjava specifičnim drhtajem –
dolazi ono što smo zadržavajući dah očekivali. U dubini stana izgleda kao da nešto pada, neka
vrata se otvaraju s treskom, neki delovi nameštaja se prevrću s hukom, zatim se razleže
prodorni Eđov pisak.
Slušamo to potreseni i puni stida, ali beskrajnog zadovoljstva, koje se budi pri pomisli
o divljem i fantastičnom nasilju izvršenom nad osobom atletskog mladića, iako sakatog u
nogama.

II

U sumrak, kad je posuđe posle rane večere već oprano, Adela seda u trem koji gleda u
dvorište, nedaleko od Eđova prozora. Dva duga, dva puta savijena trema okružuju dvorište,
jedan na parteru, drugi u visini prvog sprata. U pukotinama tih drvenih balkona raste trava, a
iz jedne pukotine uzdiže se čak mali bagrem i njiše se visoko iznad dvorišta.
Sem Adele sede, tu i tamo pred svojim vratima, susedi, obešeni na stolicama i u
foteljama, venući nejasno u mraku, sede puni dnevne žege, kao zavezani i nemi džakovi,
očekujući da ih sumrak blago razveže.
Dole se dvorište brzo napaja mrakom, talas za talasom, ali gore vazduh neće da se liši
svetla i sija utoliko jasnije, ukoliko se dole sve više ugljeniše i žalosno tamni – sija jasno,
drhtavo i treperavo, dimeći se od nejasnih letova slepih miševa.
A dole je već počeo brzi i tihi rad sumraka, tamo sve vrvi od tih proždrljivih mrava,
koje rastavljaju, na komadiće raznose supstance stvari, oglodavaju ih do belih kostiju, do
skeleta i rebara koja nejasno fosforno svetle na tom tužnom bojištu. Te bele hartije, krpe na
đubrištu, te nesvarene cevanice svetlosti ostaju najduže u crvljivom mraku i ne mogu da se
dovrše. S vremena na vreme izgleda da ih je sumrak već progutao, a onda su opet tu i svetle,
gubeći se svaki čas iz očiju punih treperenja i mrava, ali već prestajete da ih razlikujete među
tim ostacima stvari i priviđenjima oka, koje upravo tada počinje da bunca kao u snu, dok
svako sedi u sopstvenom vazduhu kao u oblaku komaraca, obigravan zvezdanim rojevima
koji pulsiraju mozgom, maglovitom anatomijom halucinacija.
Tada se sa dvorišnog dna počinju dizati te žilice povetaraca, još nesigurne u svoju
egzistenciju i ostavljajući je već pre no što stignu do našeg lica ti potoci svežine kojim je
odozdo kao svilenom postavom postavljena talasava letnja noć. I dok se na nebu pale prve
zvezde treperave i stalno gašene, taj zagušljivi veo sumraka se vrlo lagano deli, satkan od
okretanja i treperenja, i sa uzdahom se otvara letnja noć duboka i puna u svojoj dubini
zvezdane prašine i dalekog kreketa žaba.
Adela ne paleći svetlo leže u izgužvanu postelju isprevrtanu još od prošle noći i tek što
je zatvorila kapke počinje ta jurnjava po svim spratovima i svim stanovima zgrade.

132
Samo za neposvećene je letnja noć otpočinak i zaborav. Tek što se završe dnevni poslovi i
umoran mozak bi hteo da zaspi i zaboravi, počinje to haotično muvanje, taj zamršeni, ogromni
haos letnje noći. Svi stanovi kuće, sve sobe i sobice su tada pune žagora, putovanja, ulaženja i
izlaženja. U svim prozorima stoje stone lampe sa abažurima, čak i hodnici su jarko osvetljeni
a vrata se otvaraju bez prestanka. Jedan velik, haotičan, poluironičan razgovor se plete i grana
usred stalnih nesporazuma kroz sve komore te košnice. Na spratu ne znaju tačno šta hoće oni
iz partera, šalju glasnike sa žurnim instrukcijama. Kuriri lete kroz sve stanove, stepenicama
nagore, stepenicama nadole, usput zaboravljaju instrukcije, stalno pozivani natrag radi novih
poruka. I uvek ima nešto da se dopuni, još uvek stvar ostaje nerazjašnjena i cela ta jurnjava
usred smeha i šale ne dovodi do rešenja.
Samo sporedne sobice, neuvučene u taj veliki haos noći, imaju svoje posebno vreme,
odmeravano kucanjem satova, monolizma tišine, dubokim disanjem spavača. Tamo spavaju
dadilje široke i nadošle mlekom, spavaju strasno pripijene uz grudi, s obrazima koji plamte u
ekstazi, zatvorenih kapaka, putuju mazno kao zverčice što njuškaju po plavoj mapi žilica na
belim ravnicama tih grudi, nežno puze, tražeći slepim licem topli izrez, ulazak u taj duboki
san dok osetljivim ustima ne nađu dojku sna, poverljivu bradavicu punu slatkog zaborava.
A oni, koji su u svojim krevetima uhvatili san, više ga ne puštaju i bore se s njim kao
sa anđelom koji se otima, dok ga ne savladaju i pritisnu uz postelju i na smenu hrču sa njim
kao da se svađaju i jedno drugom ljutito prebacuju istoriju svoje mržnje. A kada te jadikovke i
svađe prestanu umirene i cela se jurnjava rastura i gubi po uglovima, soba za sobom pada u
tišinu i nepostojanje – ulazi pomoćnik Leon pipajući po stepenicama, ulazi lagano s cipelama
u ruci i ključem u mraku traži ključaonicu. Kao i svake noći vraća se iz javne kuće,
zakrvavljenih očiju, potresan štucanjem i s končićem sline koja mu teče iz otvorenih usta.
U sobi gospodina Jakuba gori lampa na stolu, a on sam, pogrbljen nad stolom, piše
pismo Kristijanu Zajplu i Sinovima, mehaničke predionice i tkaonice, list dugačak, na mnogo
strana. Na podu već leži dugi niz ispisanih tabaka ali je do kraja još daleko. Svaki čas skače
iza stola, juri oko sobe, s rukama u razbarušenoj kosi, i dok on tako kruži, dešava se da u
preletu ulazi na zid, leti oko tapeta kao veliki nejasni komarac, udarajući treperavo u arabeske
zidnih crteža i ponovo strčava na pod, nastavljajući svoj nadahnuti trk unaokolo.
Adela spava duboko, njena usta su otvorena, lice izduženo i odsutno ali njeni spušteni
kapci su prozračni i na njihovom tankom pergamentu noć piše obavezu kojom đavolu prodaje
svoju dušu, pola tekstom, pola slikama, punu crteža, ispravki i brljotina.
Eđo stoji u svojoj sobi obnažen do pojasa i gimnasticira sa tegovima. Njemu je
potrebno mnogo snage, dvaput više snage u rukama, koje zamenjuju nemoćne noge i zato
vredno vežba, tajno gimnasticira po cele noći.
Adela otiče dalje, za sebe, u neprisutnost i ne može da vikne, pozove, da spreči da Eđo
izađe kroz prozor.
Eđo izlazi u trem nenaoružan štakama i Adela sa strahom gleda da li će ga noge moći
nositi. Ali Eđo ne pokušava da ide.
Kao veliki beli pas se približava u četvoronožnim skokovima, u velikim neveštim
skokovima po tutnjavim daskama trema i već je kraj Adelinog prozora. Kao i svake noći s
bolnom grimasom pritiskuje uz okna svoje bledo, puno lice, sjajno od meseca i nešto govori
plačno, uporno, priča plačući, da mu preko noći zatvaraju štake u orman i sada mora noću da
juri četvoronoške kao pas.
Adela je međutim nemoćna, sasvim predata dubokom ritmu sna koji protiče kroz nju.
Nema snage čak ni da navuče jorgan na svoje otkrivene butine, i ne može ništa što preko
njenog tela putuju stenice, nizovi i kolone stenica. Ti laki i tanki listići – trupovi jure preko
nje tako delikatno da ne oseća ni najlakši dodir. To su pljosnate torbice za krv, riđi džačići za
krv, bez očiju i bez fizionomije i sada marširaju u celim klanovima, velikom seobom naroda
izdeljeni na pokolenja i rodove. Jure od nogu stotinama, neizbrojnom promenadom, sve veće,

133
tako velike kao noćni leptiri, kao pljosnati novčanici, kao veliki crveni vampiri bez glave, laki
i papirni na nožicama finijim od paučine.
Ali kad su poslednje zakasnele stenice pretrčale i nestale još jedna, ogromna, a zatim
poslednja – sasvim se pritaji i dok se sobe lagano napajaju sivilom osvita kroz guste hodnike i
stanove teče duboki san.
U svim krevetima leže ljudi s podavijenim kolenima, lica naglo zabačena u stranu,
duboko usredsređena, utonula u san i bezgranično mu odana.
Kako se ko dokopao sna, tako ga drži grčevito sa strasnim i nesvesnim licem, dok
njegovo disanje, istrčavajući daleko ispred njega, usamljeno luta po dalekim putovima.
I to je zapravo jedna velika istorija podeljena na partije, na poglavlja i na rapsode podeljene
između tih spavača. Kad jedan prestaje i zaćuti, drugi prihvata njegovu nit i tako ide to
pričanje tamo i ovamo širokom, epskom cik-cak linijom dok u sobama te kuće leže ljudi
nemoćni kao mak u pregradama velike gluve čaure i rastu na tom disanju prema osvitu.

134
 Penzioner
Penzioner sam u doslovnom i potpunom značenju tog izraza, vrlo sam daleko otišao u
toj osobini, daleko napredovao, penzioner visokog kvaliteta.
Možda sam čak u tom pogledu prešao izvesne krajnje dopustive granice. Neću da
tajim šta u tome ima tako neobično? Zašto odmah širiti oči i gledati s tim licemernim
poštovanjem, s tom svečanom ozbiljnošću, u kojoj ima toliko pritajene radosti zbog nevolje
bližnjega? Kako malo u stvari najprimitivnijeg takta imaju ljudi! Takve činjenice treba
primati sa najobičnijim izrazom, sa izvesnom rasejanošću i sa nevažnošću koja je inherentna
prema toj stvari. Preko toga treba lako prelaziti na dnevni red, pevušeći nešto pod nosom, tako
kako ja lako i bezbrižno prelazim preko toga. Možda sam zato malo nesiguran na nogama i
moram pažljivo i oprezno da stupam, noga pred nogu, i da veoma pazim na pravac. Tako je
lako skrenuti pri takvom stanju stvari. Čitalac će shvatiti da ne mogu biti preterano jasan.
Moja forma egzistencije je u velikoj meri prepuštena dosetljivosti i u tom pogledu zahteva
mnogo dobre volje. Često ću apelovati na nju, na njene vrlo suptilne nijanse, na koje se može
pozvati samo izvesnim diskretnim namigivanjem, specijalno otežanim za mene usled
ukočenosti maske odviknute od mimičkih pokreta. Uostalom, ne namećem nikom, daleko sam
od toga da se rastapam od zahvalnosti za azil koji mi je ljubazno dat u nečijoj dosetljivosti.
Ostavljam tu koncesiju bez uzbuđenja, hladno i potpuno ravnodušno. Ne volim kad mi ko
zajedno sa dobročinstvom razumevanja donosi i račun zahvalnosti. Najbolje je kad prema
meni postupaju sa izvesnom lakoćom, sa izvesnom zdravom bezobzirnošću, šaljivo i
drugarski. U tom pogledu moje čestite kolege prostog duha, mlađe kolege iz kancelarije,
pogodile su pravi ton.
Zalazim tamo ponekad po navici, oko svakog prvog u mesecu i tiho stajem pored
ograde dok me ne primete. Tada se odigrava sledeća scena. U jednom trenutku načelnik
kancelarije, gospodin Kavalkjevič, odlaže pero, daje očima znak službenicima i naglo govori,
gledajući preko mene u prazninu vazduha, s rukom na uhu: »Ako me sluh ne vara, vi ste,
gospodine savetniče, tu negde među nama u sobi!« Dok to govori, njegove oči uprte visoko
iznad mene u prazninu postaju razroke a lice šeretski nasmejano. »Čuo sam neki glas u
prostranstvima i odmah sam pomislio da to mora da je naš dragi gospodin savetnik!« viče on
glasno, naprežući se, kao da govori nekom vrlo udaljenom. »Napravite neki znak, makar
uzmutite vazduh na mestu gde lebdite«. »Šalite se vi, gospodine Kavalkjeviču«, govorim mu
tiho, pravo u lice, »došao sam po svoju platu«. »Po platu?«, viče gospodin Kavalkjevič
gledajući ukoso u vazduh, »rekli ste: po platu? Vi se šalite, dragi gospodine savetniče. Vi ste
već odavno izbrisani iz spiska penzionera. Koliko dugo još hoćete da primate penziju, dragi
gospodine?«
Tako se šale sa mnom na topao, živahan i ljudski način. Ta oštra grubost, taj
besceremonijalni uhvat za ruku pričinjava mi čudno olakšanje. Izlazim odande okrepljen i
veseliji i žurim kući da bih odneo u dom malo te drage, unutrašnje toplote, koja već nestaje.
Ali zato drugi ljudi... Drsko, nikada neizrečeno pitanje koje stalno čitam u njihovim
očima. Nemoguće je osloboditi ga se. Pretpostavimo da je tako. Zašto odmah te izdužene
grimase, ta svečana lica, to ćutanje iz poštovanja koje se nekako povlači, ta preplašena
obazrivost? Samo da ni rečju ne dotaknu, da delikatno prećute moje stanje... kako prezirem tu
igru! Od strane ljudi to nije ništa drugo do forma sibaritskog uživanja u sebi, naslađivanje tim
što su na sreću, drukčiji, strasno odricanje od moga stanja, maskirano hipokrizijom. Rečito
izmenjuju poglede, ćute i dozvoljavaju da ta stvar u ćutanju raste. Moje stanje! Može biti da
ono nije sasvim u redu. Možda u njemu postoji neka mala mana principijelne prirode! Bože
moj! Šta onda? To još nije povod za tu brzu i plašljivu popustljivost. Često dobijem želju da
prsnem u smeh kad ugledam to razumevanje koje se naglo uozbiljava, to žurno priznanje, s

135
kojim nekako prave mesto mome stanju. Kao da je to sasvim nepobitni argument, poslednji,
bez apelacije. Zašto baš tako pridaju značaj toj tački, zašto je to za njih važnije od svega i
zašto im ta konstatacija pruža tako duboko zadovoljstvo, koje sakrivaju iza maske preplašene
pobožnosti?
Pretpostavimo da sam, da tako kažem, putnik lake kategorije, zaista preterano lake
kategorije, pretpostavimo da me u brigu bacaju izvesna pitanja, npr. koliko imam godina,
kada slavim imendan itd. Je li to povod da neprestano kružim oko tih pitanja, kao da je u
njima suština stvari? Ne da se stidim svoga stanja. Ni najmanje. Ali ne mogu da podnesem
predrasudu s kojom naduvavaju značaj neke činjenice, izvesne razlike u suštini tanke kao
dlaka. Zasmejava me cela ta lažna teatralnost, taj svečani patos, nagomilan na tom problemu,
to odevanje trenutka u tragično odelo, puno mračne pompe. A u stvarnosti? Ničeg više lišenog
patosa, ničeg neprirodnijeg, ničeg banalnijeg na svetu. Lakoća, nezavisnost, neodgovornost...
I muzikalnost, neobična muzikalnost udova, da se tako izrazim. Ne može se proći ni pokraj
jednog vergla a da se ne zaigra. Ne iz veselja, nego zato što nam je sve svejedno, a melodija
ima svoju volju, svoj uporni ritam. Dakle, popušta se. »Malgožatko, blago duše moje...«
Čovek je preterano lak, odviše neotporan da bi se protivio, a uostalom u ime čega da se protivi
kad je reč o tako nepretencioznom predlogu koji ohrabruje bez obaveze? I ja igram, ili tačnije
rečeno tupćem po taktu melodije sitnim koracima penzionera, podskakujući s vremena na
vreme. Malo ko to primećuje, zauzet samim sobom u jurnjavi običnog dana. Jedno bih samo
hteo da sprečim, da čitalac ne stvara sebi nikakvo mišljenje o mom stanju. Jasno opominjem
pred njegovim precenjivanjem i to kako in plus tako i in minus. Samo nikakve romantike. To
je stanje kao svako drugo, kao svako drugo nosi u sebi znak najprirodnije razumljivosti i
običnosti. Svaka paradoksalnost nestaje kad se čovek jednom nađe s druge strane stvari.
Veliko otrežnjenje – tako bih mogao nazvati svoje stanje, oslobođenje od svih tereta, igračka,
lakoća, praznina, neodgovornost, nivelisanje razlika, razlabavljavanje svih veza, uništavanje
granica. Ništa me ne drži i ne vezuje, nedostatak otpora, bezgranična sloboda. Čudna
ravnodušnost, s kojom lako prolazim kroz sve dimenzije života – to zapravo treba da bude
prijatno – zar ja znam? Ta dubina bez dna, ta svudaprisutnost, tobož bezbrižna, ravnodušna i
laka – neću da se žalim. Postoji takav obrt: nigde ne zagrejati mesta. To je upravo to: odavno
sam već prestao da zagrejavam mesto pod sobom.
Kad sa visokog prozora svoje sobe, iz ptičje perspektive gledam na grad, na krovove,
vatrene zidove i dimnjake u surom svetlu jesenjeg osvita, na ceo taj predeo, gusto pokriven
građevinama, tek razvijen iz noći, kako bledo sviće prema žutim horizontima, isečenim na
svetle krpe crnim talasavim makazam graktanja vrana – osećam: to je život. Svaki od njih
stoji u nekom danu, za koji se budi, u neki sat, koji pripada njemu u nekom trenutku. Tamo
negde u polutamnoj kuhinji kuva se kafa, kuvarica je otišla, prljavi odsjaj plamena igra na
podu. Vreme obmanuto tišinom za trenutak se povlači unatrag, za sebe, i za vreme tih
trenutaka koji se ne računaju noć ponovo raste na talasavom krznu mačke. Zosja sa prvog
sprata dugo zeva i naginje se istežući se pre no što otvori prozor za spremanje; dobro ispavan,
nahrkavši se noćnog vazduha lenjo ide prema prozoru, prekoračuje ga ulazeći lagano u mrko i
dimljivo sivilo dana. Devojka lenjo zagnjuruje ruke u testo postelje, još toplo, uskislo od sna.
Najzad sa unutrašnjim drhtajem, s očima punim noći istresa kroz prozor veliku, bogatu perinu
i na grad leti paperje, pahuljice perja, lenjo semenje noćnih maštanja.
Tada maštam o tome da postanem raznosač peciva, elektromonter ili inkasant
socijalnog osiguranja, ili bar dimničar. Rano, tek što svane, ulazi se u neku kapiju, malo
odškrinutu, uz svetlo domarevog fenjera, dodirujući nemarno sa dva prsta štit kape sa šalom
na ustima, i upada u taj lavirint, da bismo ga negde u kasno veče, ostavili na drugom kraju
grada. Celog dana prelaziti iz stana u stan, voditi jedan beskrajan, zamršen razgovor, s kraja
na kraj grada, podeljen na partije među stanare, zapitati nešto u jednom stanu i dobiti
odgovor. U sledećem, baciti na jednom mestu dosetku, i dugo na daljim skupljati plodove

136
smeha. Usred lupe vrata prolaziti kroz tesne hodnike, kroz spavaonice pretrpane stvarima,
prevrtati nokšire, spoticati se o škripava kolica u kojima plaču deca, saginjati se po ostavljene
zvečke odojčadi. Više no što je potrebno zadržavati se u kuhinjama i predsobljima gde
spremaju služavke. Devojke, uvijajući se istežu mlade noge, naginju ispupčene risove, igraju,
svetlucaju jevtinom obućom, lupkaju razgaženim papučama.
Takva su moja maštanja u vreme neodgovornih satova izvan margina. Ne odričem ih
se iako vidim njihovu besmislenost. Svako treba da zna granice svoga položaja i da zna šta
mu pristoji.
Za nas, penzionere, jesen je uopšte opasno doba. Ko zna s kakvim naporom se u
našem položaju dolazi do kakve-takve stabilizacije, kako je nama penzionerima teško da
izbegnemo rasejanost, da se istrgnemo iz sopstvenih ruku, taj će razumeti da jesen, njeni
vetrovi, poremećaji i atmosferske konfuzije ne čine dobro našoj egzistenciji koja je i tako
ugrožena.
Ipak ujesen postoje i drugi dani, puni mira i sete, koji su ljubazni prema nama. Bivaju
ponekad takvi dani bez sunca, topli, magloviti i ćilibarski na dalekim ivicama. U prekidu
između kuća iznenada se otvara pogled u dubinu, na komad neba koji se spušta nisko, sve
niže, sve do poslednjeg razvejanog žutila najdaljih horizonata. U tim perspektivama koje se
otvaraju u dubinu dana pogled putuje kao po arhivi kalendara, kao u preseku ugleda slojeve
dana, beskrajne registrature vremena, koje u špalirima odlaze u žutu i svetlu večnost. Sve to
se uzdiže i niže u bledim i izgubljenim formacijama neba, dok su u prvom planu sadašnji dan
i trenutak i retko ko diže pogled prema dalekim regalima tog varljivog kalendara. Sagnuti
prema zemlji svi nekud žure, nestrpljivo se zaobilaze i ulica je sva iscrtana linijama tih
žurenja, susreta i obilazaka. Ali u toj praznini kuća, odakle pogled odleće na celi donji deo
grada, na celu tu arhitektonsku panoramu, osvetljenu odnatrag crtom svetla koja je nestajala
prema nejasnim horizontima, postoje prekid i pauza u toj gužvi. Tamo na raširenom u svetlom
malom prostoru seku drvo za gradsku školu. Tamo u pravougaonicima i kvadratima stoje
hvatovi zdravog jedrog drveta, koje lagano, cepanica za cepanicom, nestaje pod testerama i
sekirama drvoseča. Ah, drvo, poverljiva, čestita, vredna materija stvarnosti, skroz jasna i
stvarna, otelovljenje poštenja i proze života. Ma koliko duboko da tražiš u njenom najdubljem
jezgru – nećeš naći ništa što već na površini ne bi pokazalo prosto i bez ograda, uvek
ravnomerno nasmejano i svetlo tom toplom i sigurnom svetlošću svoje vlaknaste mekoće
istkane slično ljudskom telu. U svakom svežem prelomu razlupane cepanice pokazuje se lice
novo i uvek jedno isto, nasmejano i zlatno. O, prečudna karnacijo drveta, topla bez
egzaltacije, skroz zdrava, mirisna i lepa.
Prava sakramentalna delatnost puna dostojanstva i simbola. Sečenje drva! Satima bih
mogao tako stajati u toj svetloj praznini otvorenoj u dubinu kasnog popodneva i posmatrati te
testere što melodiozno sviraju, ravnomeran rad sekira. U toj svetloj pukotini dana, u toj
praznini dana otvorenoj prema žutoj i uveloj večnosti seku hvatove bukovog drveta još od
Nojevih vremena. Oni isti patrijarhalni i prastari pokreti, oni isti zamasi i sagibanja. Stoje do
pazuha u tom zlatnom zanatu i lagano se usecaju u kubike i hvatove drva zasuti pilotinom, s
malom iskrom odsjaja u očima, sve dublje se urezuju u toplu i zdravu mekoću, u livenu masu
i posle svakog cepanja imaju zlatan sjaj u očima kao da traže nešto u srži drveta, kao da bi
cepanjem hteli da dopru do zlatne salamandre, piskavog vatrenog bića koje stalno beži u
dubinu srži. Ne, oni prosto dele vreme na sitne cepanice, ponekad gazduju, pune podrume
dobrom i ravnomerno isečenom budućnošću za zimske mesece.
Samo da se izdrži to kritično vreme, tih nekoliko nedelja, odmah će početi jutarnje
sumrazice i zima. Kako volim taj uvod u zimu, još bez snega, ali s mirisom mraza i dima u
vazduhu. Sećam se takvih nedeljnih popodneva kasne jeseni. Pretpostavimo da su celu
nedelju pre toga padale kiše, duga jesenja lapavica dok se zemlja najzad nije zasitila vodom i
sada počinje da se suši i tamni na površini, ispuštajući krepak, zdrav hlad. Nebo od cele

137
nedelje sa pokrovcem oblaka u ritama skupljeno je kao blato, na jednoj strani nebeskog svoda
gde se tamni u gomilama, valovito i izgužvano, a sa zapada lagano počinju prodirati zdrave,
sveže boje jesenje večeri bojeći tmurni predeo. I dok se nebo lagano pročišćava sa zapada,
izdvajajući prozračnu jasnoću, služavke idu svečano odevene, idu u trojkama, četvorkama,
držeći se za ruke, pustom, nedeljno čistom ulicom koja se suši između kućica predgrađa,
šarenih u tom oporom šarenilu vazduha, koji se rumeni pred sumrak, idu opaljene i
zaokrugljene u licu od zdrave hladnoće i elastično stupaju u novim, malo tesnim cipelama.
Prijatne, uzbudljive uspomene izvučene iz zakutaka pamćenja.
U poslednje vreme sam skoro svaki dan išao u kancelariju. Ponekad se dešava da se
neko razboli i meni dozvoljavaju da radim na njegovom mestu. Ponekad neko prosto ima
nekakav hitan posao u gradu i pušta me da ga zamenim na radu u kancelariji. Nažalost, to nije
redovan rad. Prijatno je imati makar na nekoliko sati svoju stolicu sa kožnim jastučićem,
svoje lenjire, olovke i pera. Prijatno je kad vas saradnici drugarski gurnu ili se obrecnu na vas.
Neko se obraća čoveku, neko kaže neku reč, podsmehne se, našali – i za trenutak se
procvetava. Čovek se očeše o nekoga, zakači svoju samoću i ništavilo za nešto živo i toplo.
Onaj drugi odlazi a ne oseća moj teret, ne primećuje da me nosi na sebi, da trenutak parazitski
živim na njegovom telu...
Ali otkad je došao novi načelnik kancelarije i to se svršilo.
Sada često, ako je lepo vreme, sedam na klupu, na malom skveru, nasuprot gradske
škole. Iz sporedne ulice dolazi lupa sekira koje cepaju drva. Devojke i mlade žene se vraćaju s
trga. Neke imaju ozbiljne i pravilno ocrtane obrve i idu gledajući preteći ispod njih, vitke i
natmurene – anđeli s korpama punim povrća i mesa. Ponekad zastaju pred radnjama i
ogledaju se u staklu izloga. Zatim odlaze, bacivši s visine ponosan i zapovednički pogled iza
sebe, na kraj sopstvene cipele. U deset sati izlazi poslužitelj na školski prag i njegovo
prodorno zvonce svojom bukom ispunjava ulicu. Tada unutrašnjost škole izgleda kao da se
naglo uskovitlava velikom gužvom, koja umalo što ne razvaljuje zgradu. Kao begunci, iz tog
opšteg haosa kao iz praćke izleću mali odrpanci iz kapije, galameći sleću sa kamenih
stepenica, da bi našavši se u slobodi preduzeli neke neuračunljive skokove, da se bacaju u
neke ludačke predstave improvizirane slepo, između dva treptaja očiju. Ponekad u tim
besvesnim jurnjavama stižu i do moje klupe, u prolazu bacaju prema meni nerazumljive
psovke. Njihova lica izgledaju kao da ispadaju iz šarki prilikom strasnih grimasa koje prave
na moj račun. Kao čopor zainteresovanih majmuna koji parodistički komentarišu svoje lude
postupke – proleće ta gomila pokraj mene, gestikulišući s paklenom vriskom. Tada vidim
njihove prćaste i jedva označene nosiće, koji ne mogu da zadrže sline, njihova usta razderana
krikom i pokrivena krastama, njihove male stegnute pesnice. Dešava se da ponekad zastaju
kraj mene. Čudna stvar, smatraju da sam im vršnjak. Moj uzrast je odavno u nestajanju. Moje
lice, opušteno i omršavelo, dobilo je izgled dečjeg. Pomalo sam zbunjen jer mi
neceremonijalno govore ti. Kada me je prvi put jedan od njih iznenada udario u grudi, srušio
sam se pod klupu. Ali se nisam uvredio. Izvukli su me odande prijatno zbunjenog i
oduševljenog tako svežim i oživljavajućim postupanjem. Ta osobina da se ne vređam ni zbog
kakve naglosti njihovog drskog savoir-vivre-a postepeno mi stvara ugled i popularnost. Lako
se dosetiti, da od toga vremena vredno snabdevam svoje džepove odgovarajućom zbirkom
dugmadi, kamičaka, kalema od konca, komadića gume. To neobično olakšava razmenu misli i
predstavlja prirodnu platformu u uspostavljanju prijateljstva. Pri tome, zauzeti realnijim
stvarima, manje obraćaju pažnju na samog mene. Pod zaštitom arsenala izvađenog iz džepa ne
treba da se bojim da će njihova radoznalost i špiclovstvo u odnosu prema meni postati uporni.
Na kraju sam odlučio da provedem u delo izvesnu zamisao koja me je od nekog vremena
opsedala.
Bio je dan bez vetra, blag i setan, jedan od onih dana kasne jeseni kada se godina,
iscrpavši sve boje i nijanse tog vremena, izgleda vraća na prolećne registre kalendara. Nebo

138
bez sunca složilo se u šarene trake, blage slojeve kobalta, bakarne rđe i bledog zelenila koji su
se na samoj ivici završavali prugom beline čista kao voda – boja aprila neizreciva i davno
zaboravljena. Obukao sam najbolje odelo i izišao u grad ne bez izvesne treme. Išao sam brzo,
bez smetnji, u prijatnoj atmosferi toga dana, nijednom ne sišavši s prave linije. Bez daha sam
utrčao na male kamene stepenice. Alea iacta est – rekao sam sebi, zakucavši na vrata
kancelarije. Stao sam skromno pred pisaći sto gospodina direktora, kako je priličilo mojoj
novoj ulozi. Bio sam malo zbunjen.
Gospodin direktor je izvadio iz staklene kutije gundelja na čiodi i iskosa ga približio
oku, posmatrajući ga prema svetlu. Prsti su mu bili isprljani mastilom, nokti pljosnati i kratko
podsečeni. Pogledao me je iza naočara.
– Vi biste, gospodine savetniče, hteli da se upišete u prvi razred? – rekao je. – Vrlo
pohvalno i dostojno priznanja. Razumem, savetniče, vi hoćete da obnovite svoje vaspitanje iz
osnova, od temelja. Uvek ponavljam: gramatika i tablica množenja su osnove obrazovanosti.
Naravno vas, savetniče, ne možemo tretirati kao učenika koji podleže obaveznom školovanju.
Pre kao hospitanta, koji se posle dugog lutanja nekako opet vratio u školsku klupu. Upravio je
svoj istrošen brod u ovu luku, da se tako izrazim. Da, da, gospodine savetniče, malo njih nam
pokazuje takvu zahvalnost, to priznanje za naše zasluge, da se posle čitavog veka rada, posle
mnogih napora vrati k nama i ostane tu zauvek kao dobrovoljni ponavljač. Vi ćete, gospodine
savetniče, kod nas uživati izuzetna prava. Uvek sam govorio...
– Izvinite – prekinuo sam ga – ali hteo bih da napomenem, što se tiče izuzetnih prava,
ja ih se potpuno odričem... Ne želim privilegija. Naprotiv... Ne bih hteo da se po ičemu
razlikujem, stalo mi je, međutim, do toga da se što više slijem, izgubim u sivoj masi razreda.
Cela moja zamisao bi promašila svoj cilj kada bih imao ma kakve privilegije u poređenju s
drugima. Čak i u pogledu telesne kazne – tu podigoh prst – u potpunosti priznajem njen
spasavajući i moralni uticaj – izričito zahtevam da se u tom pogledu sa mnom ne čine nikakvi
izuzeci.
– Vrlo pohvalno, vrlo pedagoški – reče odobravajući gospodin direktor. – Sem toga
mislim – dodade – da vaše obrazovanje usled dugog neupotrebljavanja u stvari već pokazuje
izvesne praznine. U tom pogledu se obično predajemo optimističkim varkama, koje se lako
daju razvejati. Da li, na primer, pamtite koliko je pet puta sedam?
– Pet puta sedam – ponovio sam zbunjeno, osećajući kako mi zbunjenost, koja u
toplom i prijatnom talasu navire u srce, zamagljuje jasnoću misli. Zasenjen kao otkrovenjem
sopstvenim neznanjem, počeo sam napola oduševljen da se stvarno vraćam u detinjsko
neznanje, da mucam i ponavljam: pet puta sedam, pet puta sedam...
– Eto vidite – rekao je direktor – krajnje je vreme da se upišete u školu. – Zatim,
uhvativši me za ruku, odvede me u razred, u kome se drži predavanje.
Opet kao pre pola veka našao sam se u toj gužvi, u toj prepunoj sali crnoj od
mravinjaka nemirnih glava. Stajao sam na sredini mali, držeći se za peševe gospodina
direktora, dok me je pedeset pari mladih očiju posmatralo s ravnodušnom okrutnom
poslovnošću životinjica koje vide jedinku iste rase. Sa mnogih strana su prema meni
iskrivljena lica, pravljene grimase u brzom običnom neprijateljstvu, plaženi jezici. Nisam
reagovao na ta izazivanja, pamteći dobro vaspitanje, koje sam nekada dobio. Osvrćući se po
tim živim licima, punim glupih grimasa, setio sam se te iste situacije od pre pedeset godina.
Tada sam tako stajao pokraj majke, dok je ona svršavala moju stvar sa učiteljicom. Sada je
mesto majke gospodin direktor nešto šaputao na uvo gospodinu profesoru, koji je klimao
glavom i pažljivo me posmatrao.
– To je siroče – rekao je najzad razredu – nema ni oca ni majke – nemojte mu mnogo
dosađivati.
Suze mi navreše na oči prilikom tog govora, istinite suze uzbuđenja, a gospodin
direktor me je, i sam uzbuđen, uveo u prvu klupu.

139
 Otada je za mene počeo nov život. Škola me je odmah potpuno apsorbovala. Nikada
za vreme mog ranijeg života nisam bio tako zauzet hiljadama problema, intriga i poslova.
Živeo sam u jednom velikom zanosu. Iznad moje glave se ukrštalo na hiljade najraznovrsnijih
poslova. Slati su mi signali, telegrami, davani mi znakovi sporazumevanja, šištali su mi,
namigivali i na sve načine su me pomoću znakova podsećali na hiljade obaveza koje sam bio
uzeo na sebe. Jedva sam mogao da dočekam kraj časa, za vreme koga sam sa urođenom
pristojnošću stoički izdržavao sve napade, da ne bih propustio ni reč profesorovog predavanja.
Tek što se razlegao glas zvonca, na mene se sručila ta bučna rulja, spopala me sa stihijskim
zaletom, raznoseći me skoro na komadiće. Stizali su odnatrag preko klupa tutnjeći nogama po
klupama, preskakali mi preko glave, prevrtali se preko mene. Svaki od njih mi je vikao u uvo
pretenzije. Postao sam centar svih poslova, najvažnije transakcije, najzamršenije i
najosetljivije sfere nisu mogle proći bez moga učešća. Ulicom sam išao uvek okružen bučnom
ruljom koja je strasno gestikulirala. Psi su nas obilazili izdaleka podavijenih repova, mačke su
skakale na krovove kad bismo se mi približavali, a usamljeni mališani, koje bismo sreli usput,
sa pasivnim fanatizmom su krili glave među ramena, spremni na najgore.
Školska nauka nije bila izgubila ništa od svoga čara novine za mene. Na primer,
veština sricanja. Učitelj je prosto apelovao na naše neznanje, umeo je da ga izvlači sa velikom
veštinom i lukavošću, najzad je u nama stizao do one tabula rasa, koja je osnov svakog
učenja. Uništivši na taj način sve predrasude i navike u nama, započinjao je nastavu iz
temelja. S mukom i naporom smo bubali zvučne melodiozne slogove, šmrčući nosevima u
pauzama i vukući po knjizi prstom od slova do slova. Moj bukvar je nosio onakve iste tragove
kažiprsta, izrazitije kod težih slova – kao i bukvari mojih kolega.
Jednom, ne sećam se već povodom čega je to bilo, ušao je gospodin direktor u razred i
u tišini koja je iznenada zavladala, pokazao je prstom na trojicu od nas, među njima i na
mene. Morali smo odmah poći sa njim u kancelariju. Znali smo na šta to miriše, i moja dva
sukrivca su već unapred počela da plaču. Ravnodušno sam posmatrao njihovo prerano
kajanje, lica deformisana naglim plačem, kao da je sa prvim suzama sa njih sišla ljudska
maska i obnažila bezobličnu masu rasplakanog mesa. Što se mene tiče – bio sam miran, s
odlučnošću priroda moralnih i pravednih predavao sam se toku stvari, spreman da stoički
podnesem posledice svojih postupaka. Ta čvrstina karaktera, koja je ličila na okorelost, nije se
sviđala gospodinu direktoru kad smo nas tri krivca stala pred njega u kancelariju – gospodin
učitelj je prisustvovao toj sceni sa trskom u ruci. Ravnodušno sam skinuo kaiš, ali je gospodin
direktor, pogledavši, povikao: »Sramota, zar je moguće? u tim godinama?« i zgranuto je
pogledao učitelja. »Čudan ispad prirode«, dodade sa grimasom gađenja. Zatim poslavši
mališane, održa mi dugu i ozbiljnu propoved, punu tuge i neodobravanja. Ali ja ga nisam
razumeo. Grizući besmisleno nokte, gledao sam tupo pred sebe a onda sam rekao: »Molim,
gospodine plofesore, to je Vacek pljuvao na zemičku gospodina plofesola«. Zaista sam već
bio dete.
Na gimnastiku i crtanje išli smo u drugu školu, gde su bili specijalni uređaji i sale za te
predmete. Marširali smo u parovima, pričajući neumorno, unoseći u svaku ulicu, u koju smo
skretali, iznenadan žagor naših izmešanih soprana.
Ta škola je bila velika drvena zgrada preudešena od pozorišne sale, stara i puna
dograda. Unutrašnjost sale za crtanje bila je nalik na ogromno kupatilo, tavanica je bila
poduprta stubovima, ispod nje se unaokolo pružala drvena galerija, na koju smo odmah
istrčavali, jurišajući na stepenice, koje su tutnjale kao bura pod našim nogama. Mnogobrojna
bočna odeljenja su služila za igru žmurke. Nastavnik crtanja nikad nije dolazio i mi smo
pravili nestašluke koliko god smo hteli. S vremena na vreme je upadao direktor te škole u
salu, slao nekoliko najbučnijih u ćošak, izvlačio uši nekolicini najdivljijih, ali čim bi se
okrenuo prema vratima, za njegovim leđima je već ponovo rasla galama.

140
 Nismo čuli zvonce kad je oglasilo kraj nastave. Dolazilo je jesenje popodne, kratko i
šareno. Po neke dečake su dolazile majke i one što su se opirali psovale su i tukle. Ali za
druge lišene tako brižnog domaćeg nadzora tek tada je počinjala prava zabava. Tek u kasni
sumrak, stari poslužitelj, zatvarajući školu, oterao bi nas kući.
Ujutro je u to doba još bio gusti mrak, kad smo izlazili u školu, grad je još ležao u
gustom snu. Išli smo pipajući ispruženih ruku, šušteći nogama kroz suvo lišće, koje je u
gomilama pokrivalo ulice. Idući držali smo se zidova kuća da ne bismo zalutali. Neočekivano
u nekom udubljenju napipavali smo lice druga koji je dolazio sa suprotne strane. Koliko je
zbog toga bilo smeha, pogađanja i iznenađenja. Neki su imali lojane sveće, palili su ih i grad
je bio zasejan tim putujućim ugarcima, koji su se kretali nisko iznad zemlje u drhtavoj cik-cak
liniji, susrećući se i zastajkujući, da bi osvetlili neko drvo, krug zemlje, gomilu uvelog lišća, u
kome su mališani tražili kestenje. U nekim kućama se na prvom spratu takođe već pale prve
lampe, mutno svetlo ispada uvećano kroz kvadrate okana u gradsku noć i u velikim figurama
pada na trg pred kućom, na većnicu, na slepe fasade kuća. A kad neko, uzevši lampu u ruku,
ide iz sobe u sobu – napolju se okreću ti ogromni pravougaonici svetla, kao listovi ogromne
knjige, i trg izgleda kao da ide kućama premeštajući senke i domove, kao da ređa pasijanse sa
velikom talijom karata.
Najzad smo stizali u školu. Ugarci su se gasili, nas je obuhvatao mrak u kome smo
napipavali naša sedišta u klupama. Zatim je ulazio učitelj, zabadao lojanu sveću u boci i
počinjalo je dosadno ispitivanje reči i deklinacija. U nedostatku svetla učenje se sprovodilo na
osnovu pamćenja i verbalno. Dok bi neko jednolično recitovao, mi smo žmirkajući gledali
kako iz sveće izbijaju zlatne strele, izgužvane cik-cak linije i sapliću se, šušteći kao slama, u
spuštenim trepavicama. Učitelj je razlivao mastilo u mastionice, zevao, izvirivao u crnu noć
kroz niski prozor. Pod klupama je vladala duboka senka. Gnjurali smo se tamo kikoćući se,
išli četvoronoške, njušeći se kao životinje po mraku i šapatom smo obavljali obične
transakcije. Nikada neću zaboraviti te slatke predjutarnje časove u školi, dok je iza prozora
lagano svitalo.
Najzad je došlo vreme jesenjih vetrova. Toga dana već rano nebo je postalo žuto i
kasno, modelisano na toj pozadini u mutnosive linije imaginarnih predela, velikih i maglovitih
pustara, koje su se udaljavale kulisama uzvišica i nabora koji su se u perspektivi smanjivali,
zbijajući se i smanjujući čak daleko na istoku, gde su se naglo završavali kao talasava ivica
zavese koja odleće i pokazivali dalji plan, dublje nebo, otvor preplašenog bledila, bledo i
prestrašeno svetlo najudaljenije daljine – bezbrojne, vodnjikavosvetle, kojim se kao
poslednjim zaprepašćenjem završavao i zatvarao taj horizont. Kao na Rembrantovim
gravirama tih dana su se ispod te trake svetlosti videli daleki, mikroskopski jasni predeli, koji
su se – uostalom nikad neviđeni – sada dizali iza horizonta ispod te svetle pukotine neba,
oblivene blistavobledom i paničnom svetlošću, kao izronili iz druge epohe i drugog vremena,
kao čežnjivim ljudima na trenutak objavljena obećana zemlja. U tom minijaturnom i svetlom
predelu sa neobičnom oštrinom se vijugavom prugom tamo kretao voz, jedva primetan u toj
daljini, pušeći se srebrnobelom tračicom dima i razilazio se u svetlom ništavilu.
Ali se onda digao vetar. Kao da je izleteo iz tog svetlog otvora neba, zaokružio i
jurnuo po gradu. Bio je sav napravljen od mekoće i blagosti, ali se sa čudnom
megalomanijom pravio da je grubijan i nasilnik. Mesio je, prevrtao i mučio vazduh, da je ovaj
umirao od uživanja. Iznenada se kočio u vazduhu i propinjao, širio se kao jedra, ogromna,
napeta, u čaršave koji su pucali kao bičevi, zavezivao se u tvrde čvorove, koji su drhtali od
napona, sa strašnim izrazom kao da je hteo da priveže ceo vazduh za prazninu, ali je onda
izvlačio izdajnički kraj i razvezivao tu lažnu petlju i već milju dalje i s fijukom bacao svoje
laso, svoju sputavajuću omču, koja ništa nije hvatala.
A šta sve nije radio sa dimom iz odžaka! Siroti dim više ni sam nije znao kako da
izbegne njegove psovke, kako da izmakne glavu ispod njegovih udara, levo ili desno. Tako se

141
razmetao po gradu, kao da je jednom zauvek hteo da toga dana pokaže nezaboravni primer
svoje beskrajne samovolje.
Od jutra sam predosećao nesreću. S mukom sam se probijao kroz vihor. Na uglovima
ulica, na raskrsnici promaja drugovi su me držali za peševe. Tako sam išao kroz grad i sve je
išlo dobro. Onda smo krenuli na gimnastiku u drugu školu. Usput smo sebi kupili đevreke.
Duga zmija parova je ulazila unutra kroz kapiju gusto pričajući. Još jedan trenutak i ja bih bio
spasen, na sigurnom mestu, bezbedan sve do večeri. Po potrebi mogao bih čak i prenoćiti u
gimnastičkoj sali. Verni drugovi bi mi pravili društvo preko noći. Nesreća je htela da je Vicek
tog dana bio dobio novu čigru i s razmahom je pustio pred školskim pragom. Čigra je zvrjala,
oko ulaska se zakrčilo, izgurali su me izvan kapije i u tom trenutku me je diglo. »Drugovi
dragi, spasavajte!« povikao sam već lebdeći u vazduhu. Još sam ugledao njihove ispružene
ruke i njihova otvorena usta koja su vikala, u sledećem trenutku sam se prevrnuo u vazduhu i
poleteo divnom linijom koja se dizala. Već sam leteo visoko iznad krovova. Leteći tako bez
daha, video sam u mašti kako moji drugovi ispružaju ruke, strižući strasno prstima, i viču
učitelju: »Molim, gospodine profesore, Šimća je odnelo!« Gospodin profesor je pogledao
kroz naočare. Mirno je prišao prozoru i, zaklanjajući rukom oči, pažljivo osmatrao horizont.
Ali me već više nije mogao videti. Njegovo lice je u otužnom odsjaju bledog neba postalo
sasvim pergamentsko. »Treba ga izbrisati iz kataloga«, rekao je sa gorkom grimasom i pošao
prema stolu. A mene je vetar dizao sve više i više u žuta, neispitana, jesenja prostranstva.

142
 Usamljenost
Otkad mogu da izlazim u grad, to mi je veliko olakšanje. Ali kako dugo nisam
napuštao sobu! To su bili gorki meseci i godine.
Ne mogu da objasnim činjenicu da je to moja davna soba iz detinjstva, poslednja odaja
od trema, već u ono vreme retko posećivana, stalno zaboravljena, kao da nije pripadala stanu.
Ne pamtim više kako sam tamo zašao. Čini mi se da je bila svetla noć, vodnjikavo bela noć
bez meseca. Video sam svaku pojedinost u sivom svetlu. Krevet je bio razmešten, kao da ga je
tek maločas neko ostavio, osluškivao sam u tišini neću li čuti disanje spavača. Ko bi tu mogao
disati? Otada stanujem ovde. Sedim tu godinama i dosađujem se. Da sam ranije mislio na
stvaranje zaliha! Ah, vi, koji još možete, kojima je dato sopstveno vreme za to, skupljajte
zalihe, slažite zrno na zrno, dobro i hranljivo, slatko zrno, jer će doći velika zima, doći će
mršave i gladne godine i zemlja u Egiptu neće roditi. Nažalost, nisam bio kao brižljivi hrčak,
bio sam kao lakomisleni poljski miš, živeo sam od danas do sutra bez brige za sutrašnjicu,
uveren u svoj talenat veštaka u gladovanju. Mislio sam kao miš: šta mi može glad? U
krajnjem slučaju mogu gristi i drvo ili njuškicom seckati hartiju na sitne komadiće.
Najubogija životinja, sivi crkveni miš – na sivom kraju u knjizi postanja – u stanju sam da
živim od ničega. I tako evo živim od ničega u ovoj mrtvoj sobi. Muve su davno pocrkale u
njoj. Prislanjam uvo uz drvo, ne grebe li crv tamo u dubini. Grobna tišina. Samo ja, besmrtni
miš, usamljeno posmrče, šuštim u toj mrtvoj sobi, pretrčavam bez kraja preko stola, police,
stolice. Idem nalik na tetku Teklu, u dugoj sivoj haljini do zemlje, spretan, brz, mali, vukući
za sobom šuštav rep. Sedim sada usred belog dana nepomičan na stolu, kao ispunjen, moje
oči, kao dve brojanice, iskočile su i blistaju. Samo kraj njuškice mi pulsira jedva primetno,
žvaćući sitno, po navici.
To naravno treba shvatiti kao metaforu. Ja sam penzioner, a ne nikakav miš. To spada
u osobine moje egzistencije, ne živim parazitski na metaforama i dozvoljavam da me tako
lako ponese prva metafora koja dođe. Zaletevši se tako moram se s mukom dozivati natrag,
vraćajući se lagano k svesti.
Kako izgledam? Ponekad se vidim u ogledalu. Čudna, smešna i bolna stvar! Stid me je
da priznam. Nikad se ne vidim en face, lice u lice. Ali malo dublje, malo dalje stojim tamo u
dnu ogledala malo po strani, malo okrenut profilom, stojim zamišljen i gledam u stranu.
Stojim tamo nepokretan, gledajući u stranu, malo unatrag iza sebe. Naši pogledi su prestali da
se susreću. Kad se pokrenem i on se pokreće, ali poluokrenut unatrag, kao da ne zna za mene,
kao da je zašao iza mnogo ogledala i više ne može da se vrati. Tuga mi steže srce kad ga
vidim tako stranog i ravnodušnog. Ta to si ti, hteo bih da viknem, bio si moj verni odraz,
pratio si me toliko godina a sada me ne poznaješ! Bože! Tuđ i gledajući nekud u stranu, stojiš
tamo i izgleda, kao da osluškuješ negde iz dubine, čekaš na neku reč, ali odande, iz staklene
dubine, poslušan nekom drugom, čekajući naredbe s druge strane.
Sedim tako za stolom i prelistavam stara požutela univerzitetska skripta – jedinu svoju
lektiru.
Gledam na izbledelu požutelu zavesu, vidim kako se lako nadima od hladnog daha iz
prozora. Na toj garniši bih mogao raditi gimnastiku. Savršeno vratilo. Kako se lako premeće
na njemu u jalovom, već toliko puta upotrebljenom vazduhu. Skoro nehotice se pravi
elastično salto mortale – hladno, bez unutrašnjeg učešća, nekako čisto spekulativno. Kad se
tako ekvilibristički stoji na tom vratilu, na vrhovima prstiju, dodirujući glavom tavanicu, ima
se osećaj da je na toj visini nešto toplije, ima se jedva osećana iluzija prijatnog vazduha. Od
detinjstva tako volim da gledam sobu iz ptičje perspektive.
Sedim i osluškujem tišinu. Soba je prosto belo okrečena. Ponekad se na beloj tavanici
pojavi kokošija noga pukotine, ponekad se komadić maltera odlepljuje šušteći. Treba li da

143
odam da je moja soba zazidana? Kako to? Zazidana? Na koji način bih mogao izaći iz nje? To
je baš ono: za dobru volju nema prepreke, intenzivnoj želji ništa se ne može odupreti. Moram
samo zamisliti vrata, dobra stara vrata, kao u kuhinji moga detinjstva, sa gvozdenom bravom i
zasovnicom. Nema sobe tako zazidane da se ne bi otvarala takvim poverljivim vratima, samo
ako ima dovoljno snage, da joj budu insinuirane.

144
 Poslednje očevo bekstvo
Bilo je to u kasnom i prokletom periodu potpunog raspada, u periodu konačne
likvidacije naših poslova. Firma je već odavno bila skinuta iznad vrata naše radnje. Majka je
još pri poluspuštenim kapcima potajno trgovala ostacima. Adela je bila otputovala u Ameriku.
Govorilo se da je brod kojim je plovila potonuo i da su svi putnici izgubili živote. Nikad
nismo proverili tu vest, glas o devojci se izgubio, više nismo čuli za nju. Nastala je nova era,
pusta, trezna i bez radosti – bela kao hartija. Nova služavka Genja, anemična, bleda i bez
kostiju, meko se kretala po sobama. Kada bi je pogladili po leđima, uvijala se i protezala kao
zmija i prela kao mačka. Imala je mutnobeo ten i čak ni ispod očnih kapaka emajl-boje nije
bila rumena. Usled rasejanosti ponekad je pravila zapršku od starih faktura i kopija, koja je
bila otužna i nije se mogla jesti.
U to vreme moj je otac već bio definitivno umro. Umirao je više puta, ali uvek
nepotpuno, uvek sa izvesnim ogradama, koje su primoravale da se izvrši revizija te činjenice.
Imalo je to svoju dobru stranu. Drobeći tako svoju smrt na rate, otac nas je navikao na
činjenicu svog odlaska. Postali smo ravnodušni prema njegovim povracima, sve više
reduciranim, svaki put sve žalosnijim. Fizionomija već odsutnog nekako se bila razišla po
sobi u kojoj je živeo, razgranala se, stvarajući u izvesnim tačkama čudne čvorove sličnosti
neverovatne izrazitosti. Tapete su na izvesnim mestima imitirale drhtanje njegovih grčenja na
licu, arabeske su se formirale u bolnu anatomiju njegovog smeha, rastavljenu na simetrične
zglobove kao okamenjeni otisak trilobita. Neko vreme smo u velikom krugu obilazili njegov
krzneni kaput postavljen tvorovima. Kaput je disao. Panika zverčica međusobno pozagrizanih
i ušivenih prolazila je kroz njega u nemoćnim drhtajima i nestajala u naborima kožice. Kad bi
se prislonilo uvo, moglo se čuti melodiozno mrmljanje njihovog složnog sna. U toj dobro
uštavljenoj formi, sa tim lakim mirisom tvorova, ubistva i noćnih parenja, mogao je izdržati
čitave godine. Ali ni tu nije izdržao dugo.
Jednog dana majka je došla iz grada zbunjena izraza na licu. »Pogledaj, Juzefe«, rekla
je, »kakav slučaj. Uhvatila sam ga na stepeništu kako skače sa stepenice na stepenicu«. I
podigla je maramicu sa nečega što je držala na tanjiru. Odmah sam ga poznao. Sličnost je bila
takva da se nije mogla poreći, iako je sad bio rak ili škorpion. Potvrdili smo to jedno drugom
očima, veoma zaprepašćeni izrazitošću te sličnosti, koja se i pored takvih promena i
metamorfoza još nametala sa prosto nesavladivom snagom. »Je li živ?« zapitao sam.
»Razume se, jedva mogu da ga zadržim«, rekla je majka, »da li da ga pustim na pod?« Stavila
je tanjir na zemlju i, nagnuti nad njim, sada smo ga pažljivije zagledali. Sav utonuo u svoje
mnogobrojne krive noge, otac ih je lako mrdao. Malo podignute štipaljke i brkovi izgledali su
kao da prisluškuju. Nakrenuo sam posudu i otac je oprezno sa izvesnim ustezanjem izišao na
pod, ali, dotaknuvši pljosnato tle pod sobom, naglo je pojurio svim svojim mnogobrojnim
nogama, lupkajući tvrdim zglobovima zglavkara. Pregradio sam mu put. Zastao je, dodirnuvši
nemirnim brkovima prepreku, posle čega je podigao štipaljku i skrenuo u stranu. Pustili smo
ga da trči u pravcu koji je sam izabrao. S te strane nijedan deo nameštaja nije mu mogao
pružiti sklonište. Tako je trčeći u talasavim drhtajima na svojim mnogobrojnim nogama došao
do zida, i pre no što smo se mi snašli ustrčao je uz njega lako, ne zadržavajući se, celom
armaturom nogu. Stresao sam se sa instinktivnim gađenjem, prateći mnogočlano putovanje uz
lupu po papirnim tapetama. Otac je, međutim, došao do malog ugrađenog kuhinjskog
ormančića, za trenutak se nagnuo preko njegove ivice, ispitujući štipaljkama unutrašnjost
ormančića, posle čega je ceo ušao u njega.
Kao da je iznova upoznavao stan iz te nove račje perspektive, prihvatao je predmete,
možda njuhom, jer i pored toga što sam ga dobro razgledao, nisam mogao da otkrijem kod
njega nikakav organ vida. Izgledalo je kao da pomalo razmišlja o predmetima na koje je

145
nailazio na svom putu, zadržavao se kraj njih, dodirujući ih brkovima, koje je lako mrdao, čak
ih je grlio štipaljkama, kao da ih proba, upoznavao se sa njima i tek posle jednog trenutka
odvajao se od njih i jurio dalje, vukući za sobom trup malo podignut iznad poda. Isto tako je
postupio i sa komadićima hleba i mesa koje smo mu bacali na pod u nadi da će ih pojesti.
Samo ih je površno opipavao i jurio dalje, ne dosećajući se da su to predmeti za jelo.
Moglo se pomisliti, posmatrajući te njegove strpljive rekonesanse na terenu sobe, da
nešto uporno i neumorno traži. S vremena na vreme bi otrčao u ugao kuhinje, pod bure s
vodom koja je curila, i došavši do barice, izgledalo je kao da pije. Ponekad je nestajao na cele
dane. Izgleda da je savršeno živeo bez jela i nismo primetili da je usled toga gubio nešto od
svoje živahnosti. S pomešanim osećanjima stida i gađenja preko dana smo gajili skriveni strah
da bi nas noću mogao posetiti u krevetu. Ali to se nije dogodilo nijednom, iako je danju
putovao po svim stvarima i naročito voleo da boravi u pukotini između ormana i zida.
Izvesni znaci razuma, pa čak i neke nestašne samovoljnosti, nisu se dali predvideti. Na
primer, otac nikada nije propustio da se pojavi u trpezariji za vreme jela, iako je njegovo
učešće za ručkom bilo platonsko. Ako su vrata trpezarije za vreme ručka slučajno bila
zatvorena, a otac se nalazio u susednoj sobi, toliko bi dugo grebao pod vratima, trčeći tamo-
amo duž pukotine dok mu ih ne bismo otvorili. Kasnije se naučio da u tu donju pukotinu
uvlači štipaljke i noge i uz malo jače trzaje tela uspevao je da se postrance ispod vrata provuče
u sobu. To ga je, izgleda, veselilo. Tada bi se smirivao pod stolom, ležao sasvim tiho,
pulsirajući samo lako trupom. Šta je značilo to ritmično pulsiranje blistavog trupa, nismo
mogli da odgonetnemo. Bilo je to nešto ironično, nepristojno i pakosno, što je izgledalo kao
da istovremeno izražava neko nisko i puteno zadovoljstvo. Naš pas Nimrod prilazio mu je
lagano i bez uzbuđenja, oprezno ga je njuškao, kijao i ravnodušno odlazio, ne stvorivši sebi
određeni sud.
Raspuštenost u našoj kući širila je sve veće krugove. Genja je po ceo dan spavala,
njeno vitko telo se mlitavo talasalo dubokim disanjem. U supi smo često nalazili kaleme od
konca, koje je nepažnjom i čudno rasejana zajedno sa povrćem stavljala u nju. Radnja je in
continuo bila otvorena i dan i noć. Rasprodaja pri poluspuštenim kapcima iz dana u dan je
tekla svojim tokom usred cenkanja i ubeđivanja. Povrh svega doputovao je još ujak Karol.
Bio je čudno zbunjen i ćutljiv. Sa uzdahom je izjavio da je posle poslednjih tužnih
iskustava odlučio da promeni način života i da se lati izučavanja jezika. Nije izlazio iz kuće,
zatvorio se u poslednju sobu, iz koje je Genja iznela sve divane i goblene, puna
neodobravanja prema novom gostu, i udubio se u proučavanje starih cenovnika. Nekoliko
puta je pakosno pokušao da nagazi ocu na trup. S vikom i strahom smo mu to zabranili. Samo
se zlobno osmehnuo za sebe, neubeđen, dok je otac, nesvestan opasnosti, pažljivo zastajao
nad nekim mrljama na podu.
Moj otac, brz i živahan dok je stajao na nogama, delio je sa svim ljuskarima tu osobinu
što je prevrnuvši se na leđa postajao sasvim nemoćan. To je bio ružan i žalostan prizor, kad bi
se, očajnički prebirajući svim nožicama, nemoćno okretao na leđima oko sopstvene osovine.
Nije se moglo bez neprijatnosti gledati na tu suviše jasnu i artikulisanu, skoro bestidnu
mehaniku njegove anatomije, koja je ležala nekako na vrhu i ničim nezaklonjena sa strane
nagog, mnogočlanog trbuha. Ujak Karol je u takvim trenucima dobijao strasnu želju da ga
zgazi. Trčali smo mu u pomoć i pružali ocu neki predmet, za koji se grčevito hvatao
štipaljkama i vešto povraćao normalnu poziciju, puštajući se odmah u kružno trčanje u
munjevitim cik-cak linijama, sa udvojenom brzinom, kao da je hteo da izbriše uspomenu na
pad koji ga je kompromitovao.
S neprijatnošću se moram savladati da bih istinito ispričao neshvatljivu činjenicu, pred
čijom stvarnošću se stresa celo moje biće. Do danas ne mogu da shvatim da smo u punoj meri
bili svesni prouzrokovači te činjenice. U toj svetlosti taj događaj dobija osobine neke čudne
fantastičnosti. Jer fatalnost ne zaobilazi našu svest i volju, nego ih isključuje u svoj

146
mehanizam tako da popuštamo i primamo kao u letargičnom snu takve stvari pred kojima se
stresamo u normalnim uslovima.
Kad sam, potresen svršenim činom, očajno pitao majku: »Kako si mogla to da učiniš!
Da je to bar Genja učinila, ali ti...«, majka je plakala, lomila ruke, nije mogla da odgovori. Je
li mislila da će ocu tako biti lakše, da li je u tome videla jedini izlaz iz njegove beznadežne
situacije ili je prosto radila po neshvatljivoj lakomislenosti i ne misleći?... Fatum pronalazi
hiljade lukavstava kad je u pitanju sprovođenje njegove neshvatljive volje. Neko sitno,
trenutno pomračenje našeg uma, trenutak zaslepljenosti ili nepažnje dovoljan je da se
prokrijumčari čin između Scile i Haribde naših odluka. Zatim se bez kraja mogu ex post
interpretirati i tumačiti motivi, iznalaziti pobude – svršeni čin ostaje neopoziv i jednom
zauvek odlučen.
Osvestili smo se i došli sebi od naše zaslepljenosti tek kad su oca uneli na činiji. Ležao
je velik i natečen usled kuvanja, bledosiv i pihtijast. Sedeli smo ćuteći kao otrovani. Samo je
ujak Karol posegnuo viljuškom u činiju, ali ju je nesigurno spustio na pola puta, pogledajući
nas sa čuđenjem. Majka je naredila da činije odnese u salon. Tamo je ležao na stolu pokriven
plišanim pokrovom, pored albuma sa fotografijama i mehaničkog vergla s cigaretama. Ležao
je obilažen od nas i nepokretan.
Ali zemaljski put moga oca nije imao da se završi na tome, i taj nastavak, to
produženje istorije već preko, čini mi se, krajnje i dopuštene granice – njegova je najbolnija
tačka. Zašto, najzad, nije priznao da je izgubio, zašto, najzad, nije priznao da je pobeđen, kad
je zaista imao sve razloge za to i sudbina nije mogla otići dalje potpuno ga uništavajući? Posle
nekoliko nedelja nepomičnog ležanja nekako se konsolidovao u sebi, izgledalo je kao da
lagano dolazi svesti. Jednog jutra smo činiju zatekli praznu. Samo je jedna noga ležala na ivici
tanjira, izgubljena u ohlađenom sosu od paradajza i pihtijama izgaženim njegovim bekstvom.
Skuvan, gubeći noge uz put, odvukao se sa ostatkom snage dalje, na beskućnički put, i više ga
nismo ugledali očima.

147
 Bruno Šulc- Kometa (1938)
Izvor: Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje - prevod s poljskog i predgovor dr Stojan
Subotin. [Beograd : Nolit, 1961]

148
 1

Kraj zime te godine bio je pod znakom pogodne astronomske konjukture. Šarena
proroštva kalendara su crveno procvetala u snegu na granici jutra. Od vrelog crvenila nedelja i
svetaca padao je odsjaj na pola nedelje i ti dani su hladno goreli, lažnim i slamnatim ognjem,
obmanuta srca su trenutak kucala življe, zaslepljena tim glasonosnim crvenilom, koje ništa
nije javljalo i bilo je samo prerani alarm, šarena kalendarska obmana, nacrtana drečavim
cinoberom na koricama nedelje. Počevši od Tri kralja svaku noć smo provodili sedeći nad
belom paradom stola koji je bleštao od svećnjaka i srebra, ređajući bez kraja pasijanse. Iz sata
u sat noć iza prozora je postajala sve svetlija, prevučena šećernom glazurom i sjajna, puna
badema, koji su bez kraja klijali i šećera. Neiscrpivi transformista mesec sav utonuo u svoje
kasne mesečevske poslove redom je prolazio kroz svoje faze, sve jasnije i jasnije, izlagao se
svim kombinacijama preferansa, dublirao u svim bojama. Već u toku dana bi često stajao po
strani, pre vremena gotov, mesingan i bez sjaja – melanholični valet sa svojim svetlećim
žirom – i čekao na svoj red. Za to vreme su cela neba jaganjaca prelazila preko njegovog
usamljenog profila tihim i belim, širokim putovanjem, jedva ga sakrivajući sedefastom
ribljom ljuskom koja se prelivala, i u koju se pred veče sažimao šareni firmament. Posle su se
dani već prazno listali. Vetar je s hukom preletao preko krova, izduvavao ohlađene odžake
sve do dna, dizao nad gradom imaginarne skele i spratove i rušio te bučne, vazdušne
građevine uz grmljavinu rogova i greda. Ponekad je u dalekom predgrađu izbijao požar.
Dimničari su optrčavali grad u visini krovova i galerija pod patiniranim i pocepanim nebom.
Prelazeći sa jednog krovnog nagiba na drugi, kraj ćoškova i petlova grada sanjali su u toj
vazdušnoj perspektivi, da im vetar za trenutak otvara poklopce krovova nad ložnicama
devojaka i odmah ih s treskom ponovo zatvara nad velikom uznemirenom knjigom grada –
opojnom lektirom za mnoge dane i noći. Zatim su se vetrovi umorili i prestali. U izlogu radnje
pomoćnici su povešali prolećne štofove i od mekih boja vune odmah je postao blaži vazduh.
Obojila se despićem, procvetala bledom rezedom. Sneg se zgrčio, naborao u runo odojčeta,
upio u suv vazduh, ispijen od kobaltnih povetaraca, ponovo upijen širokim i ugnutim nebom
bez sunca i oblaka. Pogdegde u stanovima su već procvetali oleandri, prozori su otvarani i
besmisleno cvrkutanje vrabaca je ispunjavalo sobu u tupoj zamišljenosti dana. Nad čistim
trgovima su se na trenutak skupljale strasne tuče zeba, zimovki i senica s prodornim
cviljenjem – i rasprštavale se na sve strane, počišćene vetrom, smazane, uništene u pustom
plavetnilu. Trenutak su posle njih u oku ostajale šarene pegice – pregršt konfeta bačenih
naslepo u svetlo prostranstvo – i nestajale na dnu oka u neutralnom lazuru.
Počela je prerana prolećna sezona. Advokatski pisari su nosili brkove spiralno uvrnute
nagore, visoke, krute okovratnike i bili uzor elegancije i šika. U dane oprane vetrom kao
poplavom, kad je vetar hučeći jurio visoko nad gradom, izdaleka su šarenim polucilindrima
pozdravljali poznate dame, naslonjeni plećima na vetar, raširenih peševa, i okretali poglede,
puni odricanja i delikatnosti, da ne bi svoje voljene izlagali ogovaranjima. Dame su za
trenutak gubile tle pod nogama, preplašeno uzvikivale zamršene u lepršave haljine, i
povraćajući ravnotežu sa osmehom su odgovarale na pozdrav. Po podne se dešavalo da se
vetar utiša. Adela je čistila u tremu velike bakarne šerpe koje su metalno zvonile pod njenim
dodirom. Nebo je stajalo nepokretno nad krovovima, od šindre, zadihano, razgranato
nebeskim putevima. Pomoćnici, poslati iz radnje sa nekom porukom dugo su ostajali kraj nje
na kuhinjskom pragu naslonjeni na ogradu trema, opijeni vetrom koji je duvao po ceo dan, s
haosom u glavi od zaglušnog cvrkuta vrabaca. Iz daljine je povetarac donosio zalutali refren
vergla. Nisu se čule tihe reči, koje su izgovarali poluglasom, kao preko volje – s nevinim
izrazom lica – a u suštini sračunatih na to da naljute Adelu. Pogođena u živac, reagovala je

149
strasno, uzbuđeno ih psovala, sva zapenušena, a njeno lice, sivo i mutno od prolećnih
maštanja, prekrivalo se crvenilom gneva i veselosti. Oni su obarali oči s pokvarenom
pobožnošću, s nečasnom satisfakcijom, što im je pošlo za rukom da je izvedu iz ravnoteže.
Tekli su dani i popodneva, plovili u haosu svakidašnji događaji nad gradom viđenim
sa visine našeg trema, nad lavirintom krovova i kuća u mutnoj svetlosti tih sivih sedmica.
Drotari su ih optrčavali, izvikujući svoje usluge, ponekad je Šlomino kijanje duhovitom
poentom obeležavalo daleku i razbacanu gužvu grada; na nekom dalekom trgu luda Tluja,
dovedena do očajanja prkošenjem mališana, počinjala je igrati svoju divlju sarabandu, visoko
podižući suknju na radost gomile. Dah vetra je gladio, ispravljao te eksplozije, raspoređivao
ih po monotonoj i sivoj galami i jednolično razvlačio nad morem krovova od šindre u
mlečnom i dimljivom vazduhu popodneva. Adela naslonjena na ogradu trema, nagnuta nad taj
daleki uzburkani šum grada, loveći u njemu sve glasnije akcente, sa osmehom je sastavljala te
izgubljene slogove, trudeći se da ih poveže, da iščita neki smisao iz te velike i sive, rastuće i
opadajuće monotonije dana.
Epoha je stajala pod znakom mehanike i elektrike i ceo roj pronalazaka se prosuo na
svet ispod krila ljudskog genija. U građanskim kućama su se pojavile garniture za cigare,
snabdevene električnim upaljačem. Okretan je kontakt i roj električnih iskri je palio fitilj
natopljen benzinom. To je budilo beskrajne nade. Muzička kutija u obliku kineske pagode,
navijena ključem, odmah je počinjala da svira minijaturni rondo, okrećući se kao vrteška.
Zvonca su podrhtavala na zavijucima, krilašca vrata su se širom otvarala, pokazujući osovinu
vergla koja se obrtala, tabakerski triolet. U sve kuće su uvođena električna zvonca. Domaći
život je tekao pod znakom galvanizma. Kalem izolovane žice postao je simbol vremena. U
salonima su mladi kicoši demonstrirali Galvanijevu pojavu i primali vatrene poglede dama.
Električni konduktor je otvarao put u ženska srca. Posle uspelog eksperimenta junaci dana su
slali poljupce sa usta usred aplauza salona.
Nije dugo trebalo čekati i grad se zarojio od velosipeda razne veličine i oblika.
Filozofski pogled na svet je obavezivao. Ko se izjasnio za tu ideju napretka, izvlačio je
konsekvence i pojahivao velosiped. Prvi su naravno bili advokatski pisari, ta avangarda novih
ideja, sa uvrnutim brčićima i u šarenim polucilindrima, nada i cvet naše omladine.
Rastavljajući bučnu rulju, ulazili su u gomilu na ogromnim biciklima, triciklima, svirajući
žičanim paocima. Naslonivši ruku na široki upravljač, sa visokog sedišta su manevrisali
ogromnim obručem točka, koji se u veselu gomilu usecao talasavom i vijugavom linijom.
Neke od njih je obuzimalo apostolsko ludilo. Dižući se kao u stremenu na svojim pedalama
koja su svirala, sa visine su govorili narodu, proričući novu srećniju eru čovečanstva –
spasenje pomoću bicikla... I vozili su se dalje praćeni tapšanjem publike, klanjajući se na sve
strane. Pa ipak bilo je nešto žalosno kompromitujuće u tim veličanstvenim i trijumfalnim
vožnjama, bio je neki bolni i neprijatni škrgut, kojim su se krivili na vrhu trijumfa i srozavali
u svoju sopstvenu parodiju. Morali su to osećati i sami kad su obešeni kao pauci usred
filigranske aparature, raskrečeni na pedalama, kao velike skakutave žabe, pravili svoje
nespretne pokrete u obruču koji se široko kotrljao. Samo ih je korak delio od smešnog i oni su
ga prelazili s očajanjem, saginjući se nad upravljačem i udvostručujući brzinu vožnje –
razgimnastikovano klupče strasnih vragolija koje se premetalo. Šta tu ima čudno? Čovek je tu
snagom nedozvoljene dosetke ulazio u oblast nečuvenih olakšanja, osvajanih isuviše jeftino,
niže od cene koštanja, skoro zabadava, i ta disproporcija između uloga i efekta, to očito
varanje prirode, to preterano isplaćivanje genijalnog trika poravnavalo se autoparodijom.
Vozili su kroz stihijske eksplozije smeha, jadni pobednici, mučenici svoje genijalnosti – tako
je velika bila komična snaga tih čuda tehnike.
Kad je moj brat prvi put doneo elektromagnet iz škole, kad smo svi s unutrašnjim
drhtajem dodirom upoznavali tajanstveni vibrirajući život, zatvoren u električni krug, otac se
osmehivao sa visine. U njegovoj glavi je sazrevala dalekosežna misao, spajao se i zatvarao

150
lanac davno nastalih podozrenja. Zašto se otac osmehivao samo sebi, zašto su se njegove oči
prevrtale, suzeći, u orbitama sa pobožnošću koju je ismejavao? Ko je u stanju da odgovori?
Da li je predosećao grubi trik, ordinarnu intrigu, prozirnu mahinaciju sem zaprepašćujućih
pojava tajanstvene snage? Od tog trenutka datira očevo bavljenje laboratorijskim opitima.
Očeva laboratorija je bila prosta, nekoliko komadića žice savijene u kaleme, nekoliko
kalenica sa kiselinom, cink, olovo i ugalj – to je bila cela radionica tog neobičnog ezoterika.
»Materija«, govorio je spuštajući stidljivo oči zbog svoga prigušenog frktanja, »materija,
moja gospodo...« Nije dovršavao rečenicu, dozvoljavao je da nagađate, da je bio na tragu neke
važne stvari, da smo svi, kako smo tu sedeli, prevareni. Spuštenih očiju otac se tiho rugao tom
prastarom fetišu. »Panta rei!« vikao je i pokretom ruke označavao večno kruženje supstance.
Odavno je želeo da mobiliše pritajene snage koje su kružile u njoj, da pretvori u tečnost njenu
krutost, da joj krči puteve ka svudaprodiranju, ka transfuziji, ka svudacirkulaciji, jedino
svojstvenoj njenoj prirodi. Principium individuationis furda – govorio je i time izražavao svoj
beskrajni prezir prema tom osnovnom ljudskom principu. Bacao je to u prolazu, jureći duž
žice, zatvarao je oči i delikatnim dodirom pipao razna mesta kruga, osećajući malu razliku
potencijala. Zasecao je žicu, naginjao se osluškujući i već se nalazio deset koraka dalje da bi
na drugom mestu kruga ponovio to isto. Izgledao je kao da ima deset ruku i dvadeset čula.
Njegova raštrkana pažnja radila je na sto mesta istovremeno. Nijedna tačka u prostoru nije
bila slobodna od njegovih podozrenja. Saginjao se, bockao žicu na nekoj tački kruga i naglim
skokom iza sebe gađao je kao mačka u određeno mesto i postiđen promašivao. »Izvinite«,
govorio je naglo se obraćajući zaprepašćenom gledaocu, koji je posmatrao njegove
manipulacije, »izvinite, potreban mi je baš taj komadić prostora koji vi zauzimate svojom
osobom, da li biste izvoleli da se za trenutak sklonite?« I žurno je vršio svoja hitna merenja,
okretan i spretan kao kanarinac, vredno podrhtavajući na drhtajima svojih svesnih nerava.
Metali zagnjureni u rastvore kiseline, slani i pokrivajući se patinom u tom bolnom
kupanju, počinjali su u mraku da stvaraju elektricitet. Probuđeni iz ukočenog mrtvila,
monotono su pevušili, metalno pevali, svetleli česticama u sredini u neprekidnom sumraku tih
žalosnih i poznih dana. Nevidljiva punjenja rasla su na polovima i prelazila ih odlazeći u
uzvitlani mrak. Jedva osetljiv svrab, slepi žmarci struje pretrčavali su preko prostora
polarizovanog u koncentrične linije snaga, u kruženja i spirale magnetskog polja. Čas ovde,
čas onde su aparati kroz san ispuštali signale, odgovarali jedan drugom sa zakašnjenjem, u
nevreme, beznadežnim monosilabama – crtica, tačka – u pauzama gluve letargije. Otac je
stajao usred tih putujućih struja, s bolnim osmehom, potresen tom mucavom artikulacijom,
tom nesrećom jednom zauvek zatvorenom i bezizraznom, koja je monotono signalizirala
kljastim monosilabama iz neoslobođenih dubina.
Rezultati tih ispitivanja su bili zaprepašćujući zaključci do kojih je došao moj otac.
Dokazao je, na primer, da je električno zvonce, napravljeno na principu t.zv. Nefovog čekića,
obična mistifikacija. Nije tu čovek provaljivao u laboratorijum prirode nego je priroda njega
uvlačila u svoje mahinacije, postižući preko njegovih eksperimenata sopstvene ciljeve,
smerajući ko zna kuda. Moj otac je za vreme ručka doticao svoj nokat na palcu drškom kašike
zagnjurenom u supu i evo u lampi je počinjalo da zvrji Nefovo zvonce. Cela aparatura je bila
nepotreban pretekst, nije spadala u stvar. Nefovo zvonce je bilo mesto skupljanja izvesnih
impulsa supstance, koja je tražila svoj put kroz čovekovu dosetljivost. Priroda je htela i
učinila je, čovek je bio strelica koja oscilira, čunak tkačkog razboja, koji se iskrio čas ovde,
čas onde po njenoj volji. On sam je bio samo sastavni deo, deo Nefovog čekića.
Neko je bacio reč »mesmerizam« i otac ga je žurno prihvatio. Krug njegove teorije se
zatvorio, našao svoju poslednju kariku. Čovek je po toj teoriji bio samo prolazna stanica,
trenutni čvor mesmeričnih struja, koje su lutale tamo i ovamo u krilu večite materije. Svi
pronalasci, kojima je trijumfovao, bili su zamke u koje ga je priroda namamila, bili su kljusa
neznanog. Očevi eksperimenti počeli su dobijati karakter magije i mađioničarstva, ukus

151
parodističnog žongleraja. Neću govoriti o mnogobrojnim eksperimentima s golubovima, koje
je u toku baratanja štapićem umnožio u dva, u tri, u deset, da bi ih kasnije, s mukom ponovo
vratio u štapić. Skidao je šešir i evo oni su izletali redom lupajući krilima, vraćali su se u
stvarnost, u punom broju, prekrivajući sto talasavom, živom gomilom koja je gugutala.
Ponekad bi prekidao u neočekivanoj tački eksperimenta, zastajao neodlučan, zažmirivši
očima, i trenutak kasnije je već sitnim koracima jurio u trem gde je stavljao glavu u otvor
dimnjaka. Tamo je bilo mračno, gluvo od čađi i prijatno kao u samoj srži ništavila, tople
struje su putovale dole i gore. Otac je zatvarao oči i neko vreme stajao tako u tom toplom,
crnom ništavilu. Svi smo osećali da taj incident ne spada u tu stvar, izlazio je nekako izvan
kulisa tog problema, u sebi smo zatvarali oči pred tom činjenicom izvan margina, koja je
spadala u sasvim drugi red stvari.
Moj otac je u svom repertoaru imao veštine koje su zaista deprimirale čoveka, koje su
obuzimale pravom melanholijom. Stolice u našoj trpezariji su imale visoke, lepo izrezbarene
naslone. Bile su to neke girlande lišća i cveća po realističkom ukusu, ali dovoljno je bilo da ih
otac dotakne i rezbarija bi naglo dobijala duhovitu fizionomiju, neodređenu poentu, počinjala
je značajno treptati i namigivati i to je bilo preko mere zastiđujuće, skoro da se nije moglo
podneti, sve dok namigivanje ne bi dobilo sasvim određen pravac, nesavladljivu nepobitnost, i
ovaj ili onaj od prisutnih ne bi počinjao uzvikivati: »Tetka Vanda, tako mi boga, tetka
Vanda!« dame su počinjale da pište jer je to bila tetka Vanda kao živa, ne, ona sama je već
dolazila u posetu, već je sedela i držala svoju beskrajnu besedu, ne dozvoljavajući nikome da
dođe do reči. Očeva čuda su se sama uništavala, jer to nije bila nikakva utvara, to je bila
stvarna tetka Vanda u svoj svojoj običnosti i svakidašnjosti, koja nije dozvoljavala čak ni
pomisao na neko čudo.
Pre no što pređemo na dalje događaje te značajne zime, treba još kratko spomenuti
jedan incident koji se u našoj porodičnoj hronici uvek stidljivo zamazuje. Šta se desilo sa
ujakom Edvardom? Doputovao je bio u to vreme k nama u posetu ne predosećajući ništa,
pucajući od zdravlja i preduzimljivosti, ženu i ćerčicu je ostavio u provinciji da čežnjivo
čekaju na njegov povratak – doputovao je u najlepšem raspoloženju, da se malo zabavi,
provede dalje od porodice. I šta se desilo. Očevi eksperimenti su delovali na njega kao udar
groma. Odmah posle njegovih prvih trikova on je ustao, skinuo kaput i sav se stavio na
raspoloženje ocu. Bezuslovno! Tu je reč izgovorio s upornim pogledom i snažnim stiskom
ruke. Moj otac je shvatio. Zapitao je nema li ujak tradicionalnih predrasuda u pogledu
principium individuationis. Pokazalo se da nema nikakvih, baš nikakvih. Ujak je bio liberalan
i bez predrasuda. Jedina njegova strast je bila služenje nauci.
U početku mu je otac još malo ostavljao slobode. Vršio je pripreme za glavni
eksperiment. Ujak Edvard se time koristio razgledajući grad. Kupio je sebi veoma velik
velosiped i obilazio trg unaokolo na njegovom ogromnom točku, zavirujući sa visine sedišta u
prozore prvog sprata. Prolazeći pored naše kuće, elegantno je skidao šešir pred damama koje
su stajale na prozoru. Imao je spiralno uvijene brkove i malu šiljatu bradicu. Uskoro se ipak
uverio da velosiped nije u stanju da ga uvede u dublje tajne mehanike, da taj genijalni aparat
nije bio u stanju da mu trajno dobavlja metafizičke drhtaje. I tada su počeli eksperimenti,
prilikom kojih se pokazalo koliko je bio neophodan nedostatak predrasude kod ujaka u
pogledu principium individuationis. Ujak Edvard nije imao ništa protiv da radi dobra nauke
dozvoli da fizički bude reduciran na nagi princip Nefovog čekića. Bez tuge je pristao na
postepenu redukciju svih svojih osobina da bi mogao otkriti svoje najdublje biće, identično,
kako je to odavno osećao, pomenutom principu.
Zatvorivši se u svoj kabinet, otac je započeo postepenu analizu ujka-Edvardovog bića,
zamornu psihoanalizu podeljenu na niz dana i noći. Sto u kabinetu počeo je da se puni
razloženim kompleksima njegovog ja. U početku je ujak još učestvovao u našim obedima,
jako reduciran, pokušavao je da učestvuje u našim razgovorima, još jednom se provozao

152
velosipedom. Zatim je to ostavio, videći da je sve više dekompletiran. Kod njega se pojavila
izvesna vrsta stida, karakterističnog za taj stadijum, u kome se nalazio. Izbegavao je ljude.
Istovremeno se otac sve više približavao cilju svojih napora. Reducirao ga je do neophodnog
minimuma, jedno po jedno je uklonio sve što nije bilo bitno. Smestio ga je visoko u
udubljenju na stepeništu, organizujući njegove elemente na principu karika Leklanša. Zid je
na tom mestu bio plesniv, gljivice su tamo širile svoju beličastu čipku. Otac se bez skrupula
koristio celim kapitalom ujakovog oduševljenja, razapinjao je njegovu nit duž celog trema i
levog krila kuće krećući se na lestvicama duž zida tamnog hodnika, zakucavao je male
ekserčiće u zid duž celog koloseka njegovog sadašnjeg života. Ta zadimljena žućkasta
popodneva su bila skoro mračna. Otac se služio zapaljenom svećicom, kojom je izbliza
osvetljavao plesnivi zid, pedalj po pedalj. Kruže verzije da je ujak Edvard, koji je do tog
vremena bio tako junački priseban, u poslednjem trenutku ipak ispoljio izvesnu nestrpljivost.
Govore čak da je došlo do strasne iako zakasnele eksplozije, koja umalo što nije uništila skoro
gotovo delo. Ali instalacija je već bila gotova i ujak Edvard, kao što je celoga života bio
uzoran muž, otac i poslovan čovek, tako se i u ovoj poslednjoj ulozi na kraju bio predao višoj
neophodnosti. Ujak je funkcionisao odlično. Nije bilo slučajeva da bi otkazao poslušnost.
Izašavši iz svoje zamršene komplikacije, u kojoj se ranije toliko puta gubio i bunio, najzad je
našao čistotu jedinstvenog i pravolinijskog principa, kome je otada imao zauvek da bude
podložan. Po ceni svoje s mukom administrirane mnogoobrazovanosti sada je dobio prostu
neproblematičnu besmrtnost. Da li je bio srećan? Uzalud je pitati to. To pitanje ima smisao
kad je reč o biću, u kome je sadržano bogatstvo alternativa i mogućnosti, zahvaljujući čemu
aktuelna stvarnost može da se suprotstavi polovično realnim mogućnostima i da se u njima
ogleda. Ali ujak Eduard nije imao alternative, suprotnost: srećan-nesrećan nije postojala za
njega, pošto je do krajnjih granica bio identičan samom sebi. Nije bilo moguće uzdržati se od
izvesnog priznanja, videći ga kako tačno, kako precizno funkcioniše. Čak ni njegova žena,
tetka Tereza, kad je posle izvesnog vremena doputovala za mužem, nije mogla da se uzdrži,
da ne pritiska svaki čas dugme, da bi čula taj glasni i prodorni glas, u kome je prepoznavala
davni tembr njegovog glasa kad je bio ljut. Što se tiče ćerkice Eđe, moglo se reći da ju je
oduševila očeva karijera. Kasnije, što je istina, osvetila se nekom vrstom odmazde na meni,
sveteći se za čin moga oca, ali to već spada u drugu istoriju.

Prolazili su dani, popodneva su postajala duža, čovek nije znao šta da čini s njima.
Suvišak vremena, još sirovog, još praznog i bez primene, produžavao je večeri pustim
sumracima. Adela je, pošto bi rano obavila pranje posuđa i spremila kuhinju, stajala
bespomoćna u tremu besmisleno gledajući u sve crveniju bledu večernju daljinu. Njene lepe
oči, u drugo vreme tako izrazite kočile su se od tupe zamišljenosti – ispupčene, velike i sjajne.
Njena koža, koja je potkraj zime postala mutna i siva od kuhinjske vrućine, podmlađivala se
sada pod uticajem prolećne gravitacije meseca, koji je rastao od četvrti do četvrti, dobijala je
mlečne reflekse, opalne nijanse, emajlni sjaj. Sada je trijumfovala nad pomoćnicima, koji su
se zbunjivali pod njenim tamnim pogledima, ispadali su iz uloga blaziranog posetioca kafana i
javnih kuća i potreseni njenom novom lepotom, tražili su drugu platformu za približavanje,
spremni na koncesiju na račun novog uređenja odnosa, spremni da priznaju pozitivne
činjenice.
Očevi eksperimenti i pored svih očekivanja nisu doveli do prevrata u svakidašnjem
životu. Kalemljenje mesmerizma na telo savremene fizike nije se pokazalo kao plodno. Ne da
u očevim otkrićima nije bilo zrna istine. Ali istina ne odlučuje o uspehu ideja. Naša
metafizička glad je ograničena i lako se zasićuje. Otac se baš nalazio na pragu novih
senzacionalnih otkrića, kada su se među sve nas, u redove njegovih pristalica i adepata, počeli

153
uvlačiti neraspoloženje i dezorganizacija. Sve češći su bili znaci nestrpljivosti, koja je dolazila
do otvorenih protesta. Naša priroda se bunila protiv labavljenja fundamentalnih prava, dosta
nam je bilo čuda, želeli smo da se vratimo u staru, toliko pouzdanu i solidnu prozu drevnog
poretka. I otac je to shvatio. Shvatio je da je otišao predaleko i ukočio je let svojih ideja.
Grupa elegantnih adeptki i adepata uvrnutih brkova topila se iz dana u dan. Otac je želeo da se
časno povuče, baš je nameravao da održi poslednje, završno predavanje, kad je iznenadni novi
događaj uputio pažnju sviju u sasvim neočekivanom pravcu.
Jednoga dana moj brat, vrativši se iz škole, doneo je neverovatnu, a ipak istinitu vest o
bliskoj propasti sveta. Naredili smo mu da ponovi misleći da smo prečuli. Ali ne. Baš tako je
glasila ta neverovatna, sasvim neshvatljiva vest. Da, tako kako je stajao, nespreman i
nezavršen, u slučajnoj tački vremena i prostora, nezavršenih računa, ne stigavši ni do kakve
mere, nekako u polovini rečenice, bez tačke i uskličnika, bez suda i božjeg gneva – nekako u
najlepšoj ljubavi, lojalno, prema obostranom dogovoru i obostrano priznatim principima –
svet je imao da dobije po glavi, – jednostavno i neopozivo. Ne, to nije bio eshatološki, odavno
od proroka predskazani tragični finale i poslednji čin božje komedije. Ne, to je pre bio
biciklističko-cirkuski, hopla-mađioničarski, veličanstveno-okus-pokusni i poučno-
eksperimentalni kraj sveta – uz aplauz svih naprednih duhova. Nije bilo skoro nikoga, koga
nije odmah ubedio. Oni koji su bili prestrašeni i koji su protestovali odmah su ućutkani. Zašto
nisu shvatili da je to prosto bila nečuvena šansa, najnapredniji kraj sveta, slobodoumni, koji je
stajao na visini vremena, prosto častan i onaj koji je činio čast Najvišoj mudrosti? Strasno se
ubeđivalo, ad oculos se crtalo na istrgnutim listovima iz notesa, nepobitno je pokazivano,
oponenti i skeptici su bili potučeni do nogu. U ilustrovanim časopisima su se pojavili crteži na
celim stranama, anticipirane slike katastrofa i efektnih inscenacija. Tamo su se videli veliki
naseljeni gradovi u noćnoj panici pod nebom koje je bleštalo od svetlosnih signala i
fenomena. Već se videlo zadivljujuće dejstvo dalekog bolida, čiji je parabolični vrh stalno
upravljen u zemljin globus trajao na nebu u nepokretnom letu, približavajući se brzinom od
toliko i toliko milja u sekundi. Kao u cirkuskoj farsi dizali su se šeširi i polucilindri, kosa se
ježila, kišobrani se sami otvarali, a ćele obnažavale pod perikama koje su odletele – pod
nebom crnim i ogromnim, koje treperilo istovremenim alarmom svih zvezda.
Nešto svečano je ušlo u naš život, neki entuzijazam i oduševljenje, neka važnost i
svečanost ušle su u naše pokrete, raširile naše grudi kosmičkim uzdahom. Zemljin globus je
noćima ključao od svečanog žagora, od solidarne ekstaze hiljada. Došle su crne i ogromne
noći. Zvezdane magline su se zgušnjavale oko zemlje u nebrojenim rojevima. U crnim
planetarnim prostranstvima, skoro smo izgubili zemljin globus pod nogama, dezorijentisani,
pomešavši pravce, visili smo kao antipodi sa glavama nadole nad prevrnutim zenitom i
putovali po zvezdanim rojevima, vukući popljuvanim prstom kroz cele svetlosne godine od
zvezde do zvezde. Tako smo putovali preko neba u izduženom neurednom streljačkom stroju,
razbežani na sve strane po beskrajnim stepenicama noći – emigranti napuštenog globusa, koji
su pljačkali beskrajne mravinjake zvezda. Otvorile su se poslednje barijere i biciklisti su se
uvezli u crno zvezdano prostranstvo, propevši se na svojim velosipedima, trajali su u
nepokretnom letu u planetarnoj praznini, koja se otvarala sve novim i novim sazvežđima.
Leteći tako slepim kolosekom, pravili su puteve i drumove besane kosmografije, a u stvari su
trajali u planetarnom letargu, crni kao čađ, kao da su uvukli glave u vratašca na peći,
poslednju metu i cilj svih tih slepih letova.
Posle kratkog, haotičnog, poluprespavanog dana, otvarala se noć kao ogromna, rojna
otadžbina. Gomile su izlazile na ulice, prosipale se na trgove, glava na glavu, kao da su
otvorena burad kavijara koji se kotrljao potocima sjajnog olova, plovio rekama ispod noći
crne kao smola i bučne od zvezda. Stepenice su se slamale pod teretom hiljada, na svim
prozorima su se pojavljivale očajne figurice, ljudi-šibice na pokretnim drvcima su prelazili

154
preko prozorske daske i stvarali žive lance, kao mravi, pokretne gomile i stubove – jedan
drugom na ramenima – cureći s prozora na platforme trgova, sjajne od bleska smolnih buradi.
Molim da mi se oprosti, ako opisujući te scene pune visokih gomila i gužve preterujem,
ugledajući se i protiv volje na neke stare gravire u velikoj knjizi propasti i katastrofa ljudskog
roda. Sve one teže ka jednoj praslici i to megalomansko preterivanje, ogromni patos tih scena
pokazuje da smo tu izbili dno prastaroj bačvi uspomena, neke prabačve mita i provalili u
preljudsku noć punu mucave stihije, klokotave anamneze, i više ne možemo da zadržimo
nadošlu poplavu. Ah, te ribne i rojne noći, zaribljene zvezdama i sjajne od krljušti, ah, ti
slojevi njuški koje neumorno gutaju sitnim gutljajima, gladnim srkutanjima svih nadošlih,
neispijenih potoka tih crnih i kišnih noći! U kakve fatalne bubnjeve, u kakve žalosne mreže su
plivala ta mračna pokolenja razmnožena u hiljade?
O, nebesa tih dana, cela u svetlosnim signalima i meteorima, išarana proračunima
astronoma, hiljadama puta proračunata, ispisana ciframa, iškrabana vodenim znakovima
algebre. Lica plavih od sjaja tih noći putovali smo po nebesima koja su pulsirala od eksplozija
dalekih sunaca, u sideričnim zaslepljivanjima – rojevi ljudi, koji su tekli po plićacima
mlečnog puta razlivenog preko celog neba, ljudski potok iznad koga su štrčali biciklisti na
svojim paučinastim aparatima. O, zvezdana areno noći, iscrtana do krajnjih ivica evolucijama,
spirale, zamke i petlje tih elastičnih, spirale, zamke i petlje tih elastičnih vožnji, o, cikloidi i
epicikloidi izvođeni u nadahnuću po nebeskim dijagonalama, gubeći žičane paoke,
ravnodušno sjajne obruče, stižući nagi, samo na čistoj biciklističkoj ideji na sjajnu metu! Jer
od tih dana datira nova konstelacija, trinaesto sazvežđe primljeno zauvek u svitu Zodijaka,
koje otada svetli na nebu naših noći: »Biciklista«.
Stanovi su tih noći stajali pusti i širom otvoreni u svetlosti lampi koje su se obilno
dimile. Zavese prozora, izbačene daleko u noć lepršale su se, tako su te amfilade stajale u
sveobuhvatnoj neprekidnoj promaji, koja je prolazila kroz njih jednim neprestanim, bučnim
alarmom. To je ujak Edvard alarmirao. Da, najzad je izgubio strpljivost, pokidao sve veze,
pogazio kategorički imperativ, oteo se iz stege svog visokog morala i alarmirao. Žurno smo
ga zapušavali uz pomoć duge motke, pokušavali smo da kuhinjskim krpama zapušimo
njegovu iznenadnu eksploziju. Ali čak i tako zapušen, besneo je divlje, treštao je besvesno,
treštao je neprisebno, bilo mu je svejedno, a sa tim treštanjem je odlazio i život, krvavio je
pred očima sviju, bez spasa, u fatalnoj ostrvljenosti.
Ponekad je neko na trenutak upadao u prazne sobe kroz koje je prodirao taj bučni
alarm, između lampi koje su gorele visokim plamenom, pretrčao bi na prstima nekoliko
koraka i neodlučno zastao, kao da nešto traži. Ogledala su ga bez reči uzimala u svoju
prozračnu dubinu, ćutke delila među sobom. Ujak Edvard je galamio do neba kroz sve te
svetle i puste sobe i samotni dezerter zvezda, pun nečiste savesti, kao da je došao da napravi
neki prestup, kradom se povlačio iz stana, zaglušen alarmom, i upućivao se vratima, praćen
opreznim ogledalima, koja su ga propuštala kroz svoj sjajni špalir, dok je u njihovu dubinu
bežao na prstima u raznim pravcima roj poplašenih dvojnika sa prstom na ustima.
Opet se nad nama otvaralo nebo sa svojim bezdanim zasejanim zvezdanom prašinom.
Na tom nebu se već u rane sate iz noći u noć javljao onaj fatalni bolid nagnut ukoso, obešen
na vrhu svoje parabole, nepomično uperen u zemlju, gutajući bez uspeha toliko i toliko hiljada
milja na sekundu. Svi pogledi su bili upravljeni prema njemu, dok je on, svetleći se metalno,
okruglog oblika, malo svetliji u svom ispunjenom jezgru, s matematičkom tačnošću vršio svoj
dnevni penzum. Kako je teško bilo poverovati da je taj mali crvić, koji se nevino svetleo usred
bezbrojnih rojeva zvezda, vatreni Valtazarov prst, koji je na tablici neba ispisivao propast
našeg globusa. Ali svako dete je znalo napamet tu fatalnu formulu obuhvaćen lulom
mnogostrukog integrala, iz koga je posle stavljanja granica proizilazila naša neizbežna
propast. Šta nas je još moglo spasti?

155
Dok se rulja bila razbegla po velikoj noći, gubeći se usred zvezdanog sjaja i fenomena, otac je
bio tajno ostao kod kuće. Samo on je znao tajni izlaz te zamke, zadnje kulise kosmologije i
tajno se osmehivao. Dok je ujak Edvard očajnički alarmirao, zapušen krpama, otac je tiho
stavio glavu u vratašca na peći. Tamo je bilo gluvo i crno, da se prst pred okom nije video.
Tamo je mirisalo toplim vazduhom, čađu, zatišjem i pristaništem. Otac se udobno namestio i
zadovoljno zatvorio oči. U tu crnu vindjaku kuće, koja je nad krovom izranjala u zvezdanu
noć, upadao je slab zračak zvezde i prelomljen, kao u staklima durbina, klijao svetlom u
ognjištu, začinjao zametkom u tamnoj retorti dimnjaka. Otac je oprezno okretao zavrtanj
mikrometra i evo u polje viđenja dogleda je lagano ušao taj fatalni stvor, svetao kao mesec,
dat kroz sočivo na daljinu dlana, plastičan i svetleći vapnenim kipom u ćutljivom crnilu
planetarne pustoši. Bio je malo škrofulozan, izoran ospom – rođeni brat meseca, izgubljeni
dvojnik koji se posle hiljadugodišnjeg putovanja vraćao materinskom globusu. Moj otac ga je
prenosio izbliza pred izgubljenim okom kao krug švajcarskog sira, jako šupljikavog,
bledožutog, oštro osvetljenog, pokrivenog krastom belom kao guba. S rukom na zavrtnju
mikrometra, sa okom svetlo obasjanim svetlom okulara vodio je otac hladnim pogledom po
vapnenom globusu, video je na njegovoj površini komplikovani crtež bolesti koja ga je
izjedala iznutra, vijugave kanaliće potkornjaka-štampara koji rije sirastu i crvljivu površinu.
Otac zadrhta, primetio je svoju grešku, ne, nije to bio švajcarski sir, bio je to najočitije ljudski
mozak, anatomski preparat mozga u celom svom komplikovanom sastavu. Otac je jasno video
granice polovina, vijuge sive supstance. Napregnuvši jače pogled, pročitao je čak sitna slova
natpisa koji su se pružali u raznim pravcima na komplikovanoj mapi polukugle. Mozak je
izgleda bio opijen hloroformom, duboko uspavan i blago nasmejan kroz san. Ispitujući jezgro
tog osmeha, otac je kroz haotični crtež površine ugledao suštinu pojave i nasmešio se sam za
sebe. Šta nam sve ne otkriva sopstveni pouzdani dimnjak, crn kao duvan u rogu! Kroz vijuge
sive supstance, kroz sitnu granulaciju infiltrata otac je ugledao jasne konture embriona u
karakteristično prevrnutoj poziciji, s pesničicama kraj lica, kako unatraške spava svoj slatki
san u svetloj vodi amniona. U toj poziciji ga je otac ostavio. Ustao je sa olakšanjem i zatvorio
vratašca.
Dotle i ne dalje. Kako to, a šta se desilo sa propašću sveta, sa tim sjajnim finalom
posle tako razvijene introdukcije? Spuštanje očiju i osmeh. Da li se u proračune prokrala
greška, mala greščica prilikom sabiranja, štamparski đavolčić prilikom prepisivanja cifara?
Ništa od svega toga. Proračun je bio tačan, nikakva greška se nije uvukla u kolone cifara. Pa
šta se desilo? Izvolite poslušajte. Bolid je junački jurio, leteo kao ambiciozni konj, da na
vreme dostigne metu. Moda sezone je jurila zajedno sa njim. Neko vreme on je leteo na čelu
epohe, kojoj je dao svoj oblik i ime. Onda su se ta dva pola poravnala i išla paralelno u
napornom galopu, naša srca su kucala solidarno sa njima. Onda je moda lagano izašla napred
najpre za jednu dužinu nosa, prestigla je neumorni bolid. Taj milimetar je odlučio sudbinu
komete. Bila je već odlučena, jednom zauvek je zaostala. Naša srca su sad već jurila sa
modom, ostavljala pozadi sjajni bolid, ravnodušno smo gledali kako bledi, smanjuje se i na
kraju rezignirano staje na horizontu, nakrivljen u stranu, praveći već uzalud poslednji zaokret
na svojoj krivoj putanji, dalek i plav, zauvek bezopasan. Nemoćno je otpao u konkursu, snaga
aktuelnosti se iscrpla, niko se nije brinuo za zaostalog. Prepušten samom sebi tiho je venuo
usred opšte ravnodušnosti.
Vraćali smo se spuštene glave svakidašnjim poslovima, bogatiji jednim razočaranjem.
Žurno su svijane kosmičke perspektive, život se vraćao u obične koloseke. Tih dana smo
neprestano i danju i noću spavali, nadoknađavali izgubljeno vreme. Ležalo smo jedni preko
drugih u već tamnim stanovima, savladani snom, nošeni na sopstvenom disanju slepim
kolosekom bez zvezdanih maštanja. Ploveći tako, talasali smo – pištave trbuhe, kobze i gajde,
probijajući se melodioznim hrkanjem kroz sve jaruge već zatvorenih i bezzvezdanih noći.
Ujak Edvard je već ućutao zauvek. Još je u vazduhu lebdeo odjek njegovog alarmantnog

156
očaja, ali sam on više nije živeo. Život je izašao iz njega sa onim treštavim paroksizmom,
krug se otvorio, a on sam se bez prepreka penjao na sve više stupnjeve besmrtnosti. U
tamnom stanu je bdeo jedino otac lutajući tiho po sobama punim melodioznog spavanja.
Ponekad bi otvarao vratašca dimnjaka i nasmešen zavirivao zauvek nasmejani Homunculus,
zatvoren u staklenu ampulu, obasjan punoćom svetlosti kao neonom, već odlučen, precrtan,
stavljen u akta – arhivski broj u velikoj registraturi neba.

157
 Bruno Šulc – 3 priče
Izvor: časopis Letopis matice Srpske, mart 2001 - prevod s poljskog Aleksandar Šaranac

158
 Jesen
[1936]

Znate to vreme, kad leto, nedavno još tako bujno i puno sebe, slika univerzalnog leta,
koja je u svojoj širokoj sferi obuhvatala sve – ljude, događaje i stvari – jednoga dana dobije
jedva vidljivu naprslinu. Zraci sunca još uvek padaju gusto i bogato, u pejzažu još uvek
postoji plemeniti, klasični gest, koji je ovom godišnjem dobu u nasledstvo ostavio Pusenov
genije, ali se – začudo – sa jutarnje šetnje vraćamo čudno umorni i jalovi: zar bismo se nečega
stideli? Osećamo se pomalo nelagodno i izbegavamo međusobne poglede – zašto? I znamo,
da će u sumrak ovaj ili onaj otići u udaljeni kut leta da pokuca u zid, da pokuša da čuje ton
leta, da proveri da li je još uvek pun, nenarušen. Postoji u tom pokušaju prevrtljiva slast
izdaje, demaskiranje, nežni drhtaj skandala. Ali zvanično, još uvek smo puni poštovanja, puni
lojalnosti: tako solidna firma, tako dobrostojeća firma... I pored toga, kada se narednog dana
pronese vest o bankrotstvu – to je već jučerašnja vest koja više nema eksplozivnu moć
skandala. I dok se licitacija odvija, apartmani se prazne, gube svoju magijsku moć i pune se
nekim svetlim treznim ehom – ne budi to u nama tugu niti ikakva osećanja: čitava likvidacija
leta ima u sebi neku lakoću, blagost i providnost okasnelog karnevala, koji se protegnuo i u
dane posta.
A ipak, pesimizam je možda poranio. Još se vode pregovori, još nisu iscrpljene rezerve
leta, još može doći do pune obnove... Ali razum, hladna krv, nisu nešto što bi se moglo
pripisati ljudima na letovanju. Čak i hotelijeri, hotelijeri do ušiju uvučeni u akcije leta –
potpisali su kapitulaciju. Ne! Tako malo vernosti, poštovanja prema vernom savezniku ne
svedoči dobro o ovim trgovcima! To su halapljivci, mali i plašljivi ljudi, čija misao ne trči
daleko u budućnost. Svako od njih steže na grudi kesu sa novcem. Zbacili su ciničnu masku
uslužnosti, skinuli su smokinge. Svako od njih pretvara se u zelenaša...
I mi pakujemo kofere. Imam petnaest godina i još uvek nisam opterećen obavezama
životne prakse. Pošto do polaska ima još sat vremena, istrčavam još jednom da se oprostim od
letovališta, preispitam zaradu ovog leta, pogledam šta može da se počne sa sobom a šta se
mora zauvek ostaviti u ovom mestu osuđenom na propast. Ali u malom amfiteatru u parku,
sada praznom i svetlom u popodnevnom suncu, stojeći kraj spomenika Mickjeviču, duša mi
se prosvetlila istinom o završetku leta. U euforiji tog objavljenja, stajem na stepenice
spomenika, iscrtavam pogledom i raširenim ramenima luk pun poleta, kao da se obraćam
celom letovalištu, i govorim: – Pozdravljam te, Leto. Bilo si vrlo bogato i lepo. Ni jedno
drugo leto ne može da se poredi sa Tobom. Priznajem to danas, mada sam ne jednom bio vrlo
nesrećan i tužan zbog Tebe. Ostavljam Ti za uspomenu sve moje doživljaje rasejane po parku,
po ulicama, po baštama. Ne mogu sa sobom da ponesem mojih petnaest godina, one će
zauvek ostati ovde. Osim toga na tremu vile, u kojoj sam stanovao, ostavio sam u prorezu
između dve daske crtež koji sam uradio Tebi za uspomenu. Ti sada silaziš među sene.
Zajedno sa Tobom, spustiće se u carstvo senki celo ovo mesto puno vila i bašti. Nemate
potomaka. Ti i ovo mesto umirete, poslednji u svom rodu.
Ali nisi bez krivice, o Leto. Reći ću ti u čemu se sastoji tvoja krivica. Nisi želelo, o
Leto, da se završiš na granicama stvarnosti. Nikakva stvarnost nije Te zadovoljavala.
Napuštalo si svaku realizaciju. Ne nalazeći sebe u stvarnosti, stvaralo si gomile metafora i
pesničkih figura. Kretalo si se u asocijacijama, u aluzijama, u nestvarnosti skrivenoj među
predmetima. Svaka stvar pokazivala je na neku drugu, ova na sledeću i tako bez kraja. Na
kraju, tvoja igra je postala dosadna. Nismo više želeli da lutamo po tim talasima frazeologije.
Tako je, frazeologije – oprosti na ovoj reči. Postalo je to jasno, kada je ovde i onde, u mnogim
dušama počela da se budi čežnja za postojanjem. U tom trenutku si već bilo pobeđeno.
Pokazale su se granice Tvoje univerzalnosti, Tvoj veliki stil, Tvoj lepi barok, koji je za Tvojih
159
dobrih vremena bio adekvatan stvarnosti, sada je postao tek manir. Tvoje slasti i Tvoje
nejasne misli imale su na sebi znak mladalačke egzaltacije. Tvoje noći su bile ogromne i
beskonačne, kao megalomanska nadahnuća zaljubljenih, ili su predstavljale zborno mesto
priviđenja, kao halucinacije narkomana. Tvoji mirisi su bili preterani i neprikladni ljudskom
divljenju. Pod magijom Tvog dodira svaka stvar je bivala dematerijalizovana, rasla je ka
daljim, sve višim formama. Jeli smo Tvoje jabuke sanjajući o voću rajskih krajeva, a pri
Tvojim breskvama mislilo se o eteričnim voćkama, koje se konzumiraju samim udisanjem.
Na svojoj paleti imalo si samo najviše registre boja, nisi poznavalo sitost i puninu tamnih,
zemljanih, masnih slika. Jesen predstavlja čežnju ljudske duše za materijalnošću, za
postojanjem, za granicama. Kada, iz neispitanih razloga, metafore, projekti, ljudske želje,
počnu da teže ka realizaciji, dolazi vreme jeseni. Utvare, koje su do sada, raspršene na
najdaljim sferama čovekovog kosmosa, bojile njegove visoke svodove svojim iluzijama –
približavaju se sada čoveku, traže toplinu njegovog daha, malo ali udobno sklonište njegovog
doma, sobe u kojoj stoji njegov krevet. Čovekov dom, kao štalica u Vitlejemu, postaje jezgro,
oko koga se okupljaju svi demoni, svi duhovi gornjih i donjih sfera. Prošlo je vreme klasičnih
pokreta, latinske frazeologije, teatralnih podnevnih oblina. Jesen u sebi traži puninu,
prostačku snagu Direra i Brojgela. Ta forma puca od viška materije, kristališe u čvorove i
veze, hvata materiju u svoje šape i čeljusti, steže je, pritiska, muči i ispušta je iz svojih ruku
punu tragova te borbe, napola obrađene klade u čijoj unutrašnjosti još tinja neki nemogući
život, vidljiv u grimasama koje im je izvajala na drvenim licima.
Takve i još mnoge druge stvari govorio sam praznom polukrugu parka, koji kao da se
povlačio preda mnom. Izbacivao sam iz sebe samo neke od reči tog monologa, pomalo zato
što nisam mogao da nađem odgovarajuće izraze, a pomalo i zato što je moj govor gestovima
zamenjivao značenja koja su nedostajala. Pokazivao sam orahe, klasično jesenje voće, srodno
sa nameštajem u sobi, hranljivo, ukusno i dugotrajno. Prisećao sam se kestenova, tih
uglačanih modela voćaka, kugla stvorenih za dečiju zabavu, i jesenjih jabuka zarumenjenih
dobrim, kućnim, prozaičnim crvenilom na prozorima stanova.
Sumrak je već počeo pepelom da puni vazduh kada sam se vratio u letnjikovac. U
dvorištu su već stajala dva velika vozila namenjena za naš put. Nervozni konji klatili su
glavama zavučeni u vreće sa hranom. Sva su vrata bila široko otvorena, sveće koje su gorele
na stolu u našoj sobi treperile su na promaji. Ovaj mrak koji se brzo spuštao, ovi ljudi koji
užurbano iznose kofere pošto su izgubili lica u sumraku, nered u otvorenoj, obeščašćenoj
sobi, sve je to stvaralo utisak nekakve užurbane, tužne, zakasnele panike, nekakve tragične i
uplašene katastrofe. Najzad smo zauzeli mesta u dubokim sedištima kola i krenuli. Obavijao
nas je taman, dubok, gust livadski vazduh. Kočijaši su dugim bičevima u njemu lovili sočne
udarce i pažljivo poravnavali ritam konja. Njihova moćna, veličanstvena bedra njihala su se u
tami među rastresitim uzvicima vozača. Tako su se kretala kroz usamljen, noćni pejzaž bez
zvezda ili bilo kakvog drugog svetla, ta dva konglomerata od konja, bučnih kutija i zadihanih
kožnih mehova. Povremeno je izgledalo kao da se raspadaju, razleću kao krabe koje se
razdvajaju u trku. Tada bi kočijaši jače zatezali uzde i sakupljali na gomilu olabavele topote,
nameštali ih u stroge, pravilne kadrove. Duge senke koje su bacale zapaljene lampe padale su
u dubinu noći, izduživale se, otkidale i velikim skokovima bežale u divljinu. Tiho su trčale na
dugim nogama, da bi se negde daleko, u podnožju šume, nepristojnim gestovima podsmevale
kočijašima. Vozači, ipak, nisu dozvoljavali da budu izbačeni iz ravnoteže i samo su u tom
pravcu široko udarali bičevima. Grad je već spavao kad smo zašli među kuće. Tu i tamo,
gorele su svetiljke u praznim ulicama, kao da su stvorene u tom cilju da osvetle nekakvu
onisku kuću, balkon, ili da nam prikažu broj napisan na zatvorenoj kapiji. Iznenađene u ovo
kasno doba, slepo zatvorene prodavnice, kapije sa izlizanim pragovima, žaluzine kidane
noćnim vetrom ukazivale su na beznadežnu napuštenost, duboko siromaštvo stvari ostavljenih
samih sebi, stvari koje su ljudi zaboravili. Sestrina kola su skrenula u bočnu ulicu, dok smo

160
mi krenuli prema trgu. Konji su promenili ritam hoda kada smo ušli u duboku senku dvorišta.
Bos pekar na pragu otvorenog hodnika probo nas je tamnim očima, prozor apoteke, još
stražareći, predao se i povukao svoje svetlo boje maline. Kaldrma se zgusnula pod konjskim
nogama, iz topota su se izdvojili pojedinačni i udvojeni udarci kopita, sve ređi i jasniji, i naša
kuća sa popucalom fasadom se polako izdvojila iz tame i zaustavila pred vozilom. Sluškinja
nam je otvorila kapiju, držeći u ruci petrolejku sa reflektorom. Na stepenicama su izrasle naše
ogromne senke, koje su se lomile čak na udaljenom zidu stepeništa. Stan je sada bio osvetljen
samo jednom svećom, čiji se plamen njihao na vetru koji je ulazio kroz otvoren prozor.
Tamne tapete obuhvatila je plesan škripe zuba i muke mnogih bolesnih pokolenja. Stari
nameštaj, probuđen iz sna, oslobođen duge usamljenosti, kao da je sa nekim gorkim znanjem,
sa strpljivom mudrošću gledao na povratnike. Nećete pobeći od nas – kao da su govorile
stvari – na kraju morate da se vratite u krug naše magije, jer već smo među sobom podelili sve
vaše pokrete, ustajanja i sedanja i sve vaše buduće noći i dane. Mi čekamo, mi znamo...
Ogromni, duboki kreveti čekali su na naša tela puni čiste, hladne posteljine. Spojevi noći već
su škripali pod teretom ogromne mase sna, guste lave koja je bila spremna da se izlije, istekne
iz ostave, iza vrata, iz starih ormara, iz peći u kojoj je uzdisao vetar.

(1936)

[Luča, 4/2000]

161
 Republika snova
[1938]

Ovde, na varšavskoj kaldrmi, u ove vrele, teške, mutne dane, prenosim se mišlju do
dalekog grada naših snova, uznosim se pogledom nad ovaj predeo nizak, prostran, valovit kao
Božiji ogrtač bačen poput šarene krpe kraj nebeskog praga. Jer čitav ovaj kraj podleže pod
nebo, drži ga na svojim ramenima; tako šareno, višestruko, puno galerija, aleja, bašti i prozora
u večnost. Godinu za godinom ovaj predeo urasta u nebo, ulazi u zore, ceo se pretvara u
anđela u ogledalima velike atmosfere.
Tamo gde mapa predela već dobija odlike juga, postaje zlatna od sunca, potamnela i
spaljena letnjim vrućinama, zrela kao kruška – tamo, kao mačak na suncu, leži ona – ta
izabrana zemlja, ta toliko posebna provincija, to mesto jedino na svetu. Uzaludno je
prosečnim ljudima govoriti o tome! Uzaludno je tumačiti da se tim dugim, talasastim jezikom
zemlje, kojim ovaj predeo dahće u vrelini leta, tim zemljouzom kroz sparinu okrenutom ka
jugu, tom izraslinom samotno istegnutom među blage mađarske vinograde – da se time
odvaja to mesto od ostatka planete i počinje da živi na sopstvenu ruku, nezavisno, krećući se
neispitanim putevima, pokušavajući da bude svet za sebe. Taj predeo i jedan grad u njemu
zatvorili su se u samodovoljan mikrokosmos, na sopstveni rizik zastali su na samoj obali
večnosti.
Vrtovi predgrađa stoje kao na ivici sveta i kroz tarabe posmatraju beskonačnost
anonimne ravnice. Već sa druge strane ograde mapa predela postaje bezimena i kosmička, kao
Kanaan. Nad tim uskim i izgubljenim parčetom tla otvorilo se još jednom nebo, dublje i
prostranije nego na bilo kom drugom mestu, nebo ogromno, poput neke kupole, višespratno,
upijajuće, puno nedovršenih fresaka i improvizacija, letećih zavesa i iznenadnih posvećenja.
Kako to da izrazim? Dok su se drugi gradovi razrastali u ekonomiju, rasli u statističkim
ciframa, u brojčanosti – naš grad je stupio u esencijalnost. Tu se ništa ne dešava uzaludno,
ništa se ne događa bez dubokog smisla i bez predumišljaja. Tu događaji nisu kratkotrajni
fantomi na površini, tu oni puštaju korenje u dubinu smisla i dosežu suštinu. Tu se u svakom
trenu donosi neka odluka koja služi kao primer i traje za sva vremena. Tu se sve dešava samo
jednom i neopozivo. Zbog toga postoji tako velika ozbiljnost, duboki akcent, tuga koja leži na
svemu onome što se ovde događa.
Sada, na primer, dvorišta tonu u koprive i korov, šupe i obori, krivi i onesvešćeni,
upadaju do pojasa u ogromne puzavice koje pružaju svoje lišće prema strejama šindrom
pokrivenih krovova. Grad je u znaku bilja, divlje, halapljive, fanatične vegetacije, koja
eksplodira jevtinim, slabim zelenilom, otrovnom, parazitnom i pohlepnom. To bilje gori pod
dodirom sunca, lišće dahće plamtećim hlorofilom – armije kopriva, nabujale i proždrljive,
ruše kulturu cvetnih gradova, vrše osvajačke pohode na bašte, preko noći jurišaju na zadnje,
nebranjene zidove kuća i staja, u rovovima pokraj puteva postavljaju zasede. Čudno, kakva
ludačka, neproduktivna i uzaludna vitalnost živi u toj proždrljivoj mrvi zelene supstancije, u
tom derivatu sunca i vode. U požaru ovih dana, ona iz trunke hlorofila izvodi, gradi tu
nabujalu i nepotrebnu tkaninu, zeleni živi pesak, rasplođen u milione lisnatih ravni, zelenih i
polužutih, što prosijavaju vodenom, vegetativnom krvlju biljaka onesvešćenih i vlaknastih,
što mirišu oštro, livadski, divlje.
U tim danima, zadnji prozor magacina prodavnice, koji je gledao u dvorište, bio je
zaslepljen zelenom koprenom, punio se zelenim odsjajima, lisnatim refleksijama, šumom
lišća, talasajućih pahulja zelenila, monstruozne nabujalosti te dvorišne, avetinjske horde.
Silazeći u duboku senku, magacin se presijavao u svim nijansama zelene boje, zeleni talasi
plovili su po njemu celom dubinom trema, kao u staroj šumi.

162
Grad je tonuo u tu nabujalu masu kao u stogodišnji san, onesvešćen požarom, ošamućen
bleskom, spavao je stotinu puta obavijen paučinom, zarastao u zelenilo, ugušen i prazan. U
sobama zelenim od lisnate zavese koja je pokrivala prozore, podvodnim i mutnim kao dno
stare flaše, gasila su se plemena mušica zauvek zarobljena i zatvorena u bolnoj agoniji
izraženoj kroz monotone i razvučene lamente, gnevno i žalosno zujanje. Prozor je polako
sakupljao u sebe svu tu raspršenu faunu na poslednji, predsmrtni boravak: ogromni dugonogi
komarci, koji su dugo razbijali malter na zidovima tihim vibriranjem svojih avetinjskih letova
pre nego što su konačno, nepokretni i mrtvi, zauvek sleteli na staklo, čitava porodična stabla
muva i drugih insekata izrasli su u tom prozoru, razgranati sporim lutanjem po prozorskom
krilu, razmnožena pokolenja tih misterioznih krilatih stvorenja, plavičastih, kao da su i sama
napravljena od stakla i metala.
Iznad izloga, na vrelom vazduhu tiho drhte velike, svetle, slepe tende i prugasto i
talasasto gore u blesku. Mrtva sezona se izležava na praznim placevima, na vetrom
pometenim ulicama. Daleki horizonti nabujali vrtovima stoje u blesku neba, ošamućeni i
nesvesni, kao da su tek doleteli sa nebeskih pustinja – svetli, plameni, kose raščupane od leta
– i već u sledećem trenutku, iskorišćeni, čekaju na novi tovar bleska, u kome se obnavljaju.
Šta raditi u te dane, kuda pobeći od vrućine, od teškog sna koji kao mora pada na grudi u
zapaljenom podnevnom času? Dešavalo se da majka u takve dane iznajmi kola, i da svi,
sabijeni u njihovoj crnoj kutiji, pođemo van grada, na "Brdo". Kola su nas odvozila u brdoviti,
talasasti pejzaž. Usamljeno vozilo dugo se klatilo kroz zaparu među grbavim njivama,
kupajući se u zlatnoj i vreloj prašini puta.
Konjska leđa oblo su se naprezala, koža, svakih par trenutka istresana mekim
udarcima biča, presijavala se prikazujući rad mišića skrivenih pod njom. Točkovi su se polako
okretali, jecajući na osovinama. Staro vozilo je prolazilo pored ravnih pašnjaka zasejanih
krtičnjacima, među kojima su se šepurili krovovi – razgranati i rogati – ogromne, bezoblične
šupe pune uglova, izraslina i nefunkcionalnih dodataka. Ležale su monumentalne, kao
nekakve kraljevske grobnice, i u njihovom su se spokojnom pogledu odbijali daleki, rasplinuti
horizonti.
Zadržavali smo se, konačno, na "Brdu", pored zidane, široke krčme, koja je samotno
stajala pored potoka, reflektujući na nebu svoj razloženi krov, stvarajući na taj način granicu
između dve ravni, dva prostora. Konji su se sa mukom uspinjali do nje i sami se zamišljeno
zaustavljali pod tremom, pod tom linijom koja je razdvajala dva sveta. Iza krčme, otvarao se
pogled ia široki pejzaž, ispresecan putevima, kao stari goblen pun različitih ali vrlo izbledelih
boja, obavijen modrim, ogromnim i praznim vazduhom. Vetar se dizao sa te daleke, talasaste
ravnice, oživljavao konjske grive i plovio pod visokim i čistim nebom.
Tu smo se zadržavali da prenoćimo, ili je otac davao znak da uplovimo u taj predeo
rasprostrt kao geografska karta, široko razgranat putevima. Pred nama, po dalekim i
krivudavim stazama pomerala su se vozila koja su nas prestigla, jedva vidljiva sa ove daljine.
Nastavljali smo da se krećemo svetlim putem koji je vijugao kroz aleju trešanja, sve do, u to
vreme još uvek male, banje, sakrivene u uzanoj, zelenoj dolini punoj izvora, tekuće vode i
šumećeg lišća.
U tim dalekim danima, po prvi put sam, zajedno sa prijateljima, podlegao toj
nemogućoj i apsurdnoj misli da odem još dalje, dalje od banje, na zemlju ničiju i božju, u
spornu i neutralnu pograničnu oblast, gde su se gubile konture država, gle je ruža vetrova
bludno jurila sopstveni rep pod visokim, višespratnim nebom. Tamo smo želeli da se
ukopamo u rovove, da se odvojimo od odraslih, da u potpunosti napustimo sferu njihovog
uticaja, da proglasimo republiku mladih. Tamo smo nameravali da donesemo zakone nove i
nezavisne, da uzdignemo novu hijerarhiju mera i vrednosti. Trebalo je to da bude život pod
znakom poezije i pustolovine, neprekidnih oduševljenja i čuda. Činilo nam se da treba samo
razgrnuti barijere i granice ustaljenih običaja, stara legla u kojima se lenjo izležavao tok

163
ljudske istorije, pa da se u naš život izlije svežina, veliki talas nepredvidljivog, potop
romantičnih doživljaja i fabula. Želeli smo da posvetimo svoj život tom potoku romantične
svežine, nadahnutom izvoru avantura i događaja, i prepustimo se tim nadirućim talasima,
bezvoljni i samo njima predani. Duh prirode je, u suštini, bio veliki pripovedač. Iz njegove
suštine isticale su poput nepresušivog potoka fabule i povesti, romanse i epopeje. Čitava
velika atmosfera bila je puna romanesknih tokova. Trebalo je samo postaviti zamke pod
nebom punim fantoma, zabiti štap koji igra na vetru, i već su se u klopci nervozno okretali
uhvaćeni komadi priča.
Rešili smo da postanemo samodovoljni, da stvorimo nova pravila života, ustanovimo
novu eru, još jedanput konstituišemo svet, istina, u malom, samo za nas, ali prema našim
ukusima i ljubavima.
Trebalo je to da bude bedemom opasan grad, blockhaus, utvrđen zamak koji gospodari
nad okolinom – pola tvrđava, pola teatar, pola vizionarska laboratorija. Čitava priroda je
trebalo da bude spregnuta u njegovu orbitu. Kao kod Šekspira, taj teatar bi zalazio u prirodu,
ničim ograničen, urastao bi u realnost, primao u sebe impulse i nadahnuća svega što živi,
talasao sa velikim plimama i osekama prirodnih tokova. Trebalo je tu da bude čvorište svih
procesa koji se odvijaju u velikom telu prirode, ishodište svih niti i svih fabula koje su lutale
kroz njenu ogromnu i maglom obavijenu dušu. Želeli smo, kao Don Kihot, da naš život bude
korito kroz koje će proticati sve istorije i romanse, da otvorimo njegove granice za sve intrige,
zaplete i peripetije koje izviru iz velike atmosfere nabujale fantastičnosti.
Sanjali smo o tome da okolina bude ugrožena nekom neodređenom opasnošću,
obavijena tajanstvenim užasom. Pred tom opasnošću i pred tim strahom nalazili smo u našoj
tvrđavi sigurno utočište i azil. Dakle, okolinom su trčala vučja stada, razbojničke bande harale
su šumama. Pravili smo planove mesta koja treba osigurati, zidove koje treba utvrditi,
spremali smo se da izdržimo opsadu, puni raskošne groznice i prijatnog straha. Naše kapije su
prihvatale sve one koji su pobegli ispred razbojničkih noževa. Kod nas su nalazili sklonište i
sigurnost. U galopu su kroz naše kapije prolazila vozila progonjena od divljih zveri. Gostili
smo uvažene i tajanstvene strance. Gubili smo se među naznakama, pokušavajući da
proniknemo u njihov identitet. Predveče, sakupljali su se svi u velikoj sali, gde su se, pri
svetlu treperavih sveća, slušale stalno nove priče i ispovesti. U određenom trenutku, intriga
koja je prožimala te pripovesti izlazila je iz okvira naracije i zalazila među nas – živa i željna
žrtvi, uvlačeći nas u svoj opasni vir. Neočekivana prepoznavanja, nagla prosvetljenja,
neverovatni susreti postajali su deo našeg privatnog života. Gubili smo tlo pod nogama,
ugroženi neprilikama koje smo sami izazvali. U daljini se čulo zavijanje vukova, lomili smo
glavu nad romantičnim zapletima, napola i sami uvučeni u njihov vihor, dok je pod prozorima
šuštala neistražena noć, puna neformulisanih aspiracija, proždrljivih i neobuhvatnih ispovesti,
bezdana, neiscrpna, sama u sebi hiljadostruko zapetljana.
Ne bez razloga se danas vraćaju ti daleki snovi. Nijedan san, ma koliko bio apsurdan i
nemoguć, ne nestaje zauvek, ne biva uzaludan. Snoviđenje obuhvata nekakvu glad stvarnosti,
nekakvu težnju koja obavezuje realnost, neprimetno raste kao kamata, postaje postulat, dug
koji traži pokriće. Davno smo se odrekli naših snova o tvrđavi, a eto, posle toliko godina,
našao se neko ko ih je prihvatio, shvatio ih ozbiljno, neko naivan i veran u duši, neko ko ih je
primio doslovno, kao čvrstu valutu, uzeo ih u ruke, smatrao ih nečim jednostavnim, ne
preterano problematičnim. Video sam ga, razgovarao sam sa njim. Oči su mu bile
neverovatno plave, nisu bile stvorene da gledaju, već da se bezdano i sanjalački stope sa
nebom. Pričao je da kada je došao u taj kraj o kome govorim, u taj anonimni predeo,
devičanski i ničiji – zamirisalo mu je odjednom poezijom i avanturom, ugledao je u vazduhu
gotove konture i fantome mita kako natkriljuju predeo. Pronašao je u atmosferi
preformulisane obrise te koncepcije, planove, proračune i tabele. Začuo je poziv, unutrašnji
glas, kao Noje, kada je dobio naređenja i instrukcije.

164
Posetio ga je duh te koncepcije zalutao u atmosferi. Proklamovao je republiku snova,
suverenu teritoriju poezije. Na toliko i toliko hektara zemlje, na ravni pejzaža bačenoj među
šume, proglasio je apsolutnu vlast fantazije. Naznačio je granice, postavio duboke temelje pod
tvrđavu, pretvorio okopinu u jedan ogromni vrt prepun ruža. Gostinske sobe, kelije usamljene
kontemplacije, trpezarije, holovi, biblioteke... usamljeni paviljoni u parku, aleje i belvedere...
Ko, progonjen vukovima ili razbojnicima, dođe pred kapije te tvrđave – spasen je. Doživeće
trijumfalan doček. Skinuće mu sa leđa prašnjavu odeću. Svečano opremljen, blag i srećan, ući
će u jelisejske mirise, u ružinu slast vazduha. Ostaće daleko za njim gradovi i problemi, dani i
njihova vreva. Ušao je u novu, svečanu, blistavu pravednost, zbacio je sa sebe vlastito telo,
kao staru kožu, skinuo je masku grimase priraslu na lice, preporodio se i oslobodio.
Plavooki nije arhitekta, njegova uloga je bliža reditelju. Reditelj pejzaža i kosmički
scenarista. Njegovo umeće se zasniva na tome da prihvata namere prirode, da ume da čita
njene tajne planove. Jer priroda je puna potencijalne arhitekture, projektovanja i gradnje. Šta
su drugo radili neimari velikih stoleća? Slušali su široki patos prostranih polja, dinamičnu
perspektivu daljine, nemu pantomimu simetričnih aleja. Davno pre nastanka Versaja oblaci na
prostranim nebesima slagali su se za letnjih večeri u projekte širokih eskorijala, vazdušne i
megalomanske rezidencije, isprobavali su ideje, mogućnosti, ogromne i univerzalne
aranžmane. Taj veliki teatar neobuhvaćene atmosfere neiscrpan je u idejama, u planovima, u
vazdušastim modelima – halucinira ogromnu i nadahnutu arhitekturu, oblačnu i
transcendentalnu urbanistiku.
Dela ljudskih ruku imaju tu karakteristiku da se, jednom završena, zatvaraju u sebe,
odvajaju se od prirode, stabilizuju se prema vlastitim zakonima. Delo Plavookog nije istupilo
iz velikih kosmičkih čvorova, traje u njima, do pola humanizovano, kao kentaur, spregnuto u
velike tokove prirode, još uvek nezavršeno, još rastuće. Plavooki poziva sve da nastave rad na
njemu, da grade, da pomognu u stvaranju – jer svi smo mi po prirodi sanjalice, braća rođena
pod znakom mistrije, svi smo mi po prirodi graditelji...

(1936)

[Letopis Matice srpske, mart 2001]

165
 Domovina

[1938]

Posle mnogo peripetija i promenljivih puteva sudbine, koje ovde ne želim da

opisujem, našao sam se konačno u inostranstvu, u zemlji tako željenoj u snovima moje
mladosti. Do ispunjenja snova došlo je prekasno i u situaciji sasvim različitoj od one koju sam
zamišljao. Stizao sam tamo ne kao pobednik, već kao brodolomnik na moru života. Ta zemlja,
u mašti označena kao scena za moje trijumfe, sada je bila teren za jadne, neslavne, male
poraze, u kojima sam, jednu za drugom gubio svoje uzvišene i ponosne ambicije. Borio sam
se još samo za goli život i premoren, spasavajući, koliko mogu, bednu olupinu od potonuća,
gonjen promenljivim vetrovima sudbine čas tamo, čas ovamo, naišao sam konačno na to
osrednje veliko provincijsko mesto, u kome je, u mojim mladalačkim snovima, trebalo da se
nalazi vila, utočište starog i slavnog majstora od svetske galame. Ne primećujući čak ni
ironiju sudbine, sakrivenu u toj igri slučajnosti, nameravao sam da se tu zadržim neko vreme,
da se negde sklupčam, možda i da prezimim, da dočekam sledeću oluju događaja. Bilo mi je
svejedno kud će me sudbina dalje odvesti. Lepota zemlje za mene je bespovratno nestala,
namučen i siromašan želeo sam još samo mir.
Desilo se, ipak, drugačije. Došao sam, očigledno, do nekakve okretnice moga puta, do
specifičnog zaokreta sudbine, moje postojanje je neočekivano počelo da se stabilizuje. Osetio
sam se kao da sam ušao u nekakva povoljna strujanja. Svuda, gde sam se obraćao, zaticao sam
situaciju koja kao da je pripremana za mene, ljudi su trenutno prekidali svoje poslove, kao da
su samo na mene čekali, primećivao sam taj bezrezervni blesak pažnje u njihovim očima, tu
trenutnu odluku, spremnost da mi služe, kao po diktatu nekakve više instance. Bila je to
normalna zabluda, izazvana dobrim spletom okolnosti, tim spretnim povezivanjem niti moje
sudbine iskusnim prstima slučaja, koji me je, kao u mesečarskom transu, vodio od događaja
do događaja. Skoro da nisam imao vremena za čuđenje, zajedno sa tim povoljnim tokom moje
sudbine došao je nekakav smireni fatalizam, nekakva blaga lenjost, poverenje koje mi je
naredilo da se bez otpora predam gravitaciji događanja. Osetio kao nadoknadu dugo
nezadovoljenoj potrebi, duboko zasićenje večite gladi odbačenog i nepoznatog umetnika, kao
da je neko konačno shvatio moje sposobnosti. Od kafanskog muzičara, koji je tražio bilo
kakav posao, brzo sam napredovao do prvog violiniste lokalne opere; otvorili su se za mene
ekskluzivni krugovi zaljubljenika u umetnost, kao na osnovu davno zasluženog prava ušao
sam u najbolje društvo, ja, koji sam dotle obitavao u polu-podzemnom svetu deklasiranih
egzistencija, slepih putnika, u potpalublju društvene barke. Brzo su se legalizovale, same po
sebi ulazile su u moj život ambicije, koje su, kao gušeni i buntovnički snovi, u dubini moje
duše vodile podzemni i mučenički život. Bore uzurpacije i uzaludne ljubomore otekle su sa
mog čela.
Sve to opisujem u skraćenom obliku, nekako iz aspekta opšte linije moje sudbine, bez
ulaženja u detalje te čudne karijere, jer sve to u stvari pripada praistoriji događaja o kojima
želim da pričam. Ne, u mojoj sreći nije bilo ni traga od raspusnosti, kao što bi neko
pretpostavio. Obuhvatao me je samo osećaj dubokog mira i sigurnosti, znak, posle koga sam
sa dubokim olakšanjem shvatio – postavši u toku života osetljiv na sve drhtaje njegovog lica,
iskusni poznavalac fizionomije sudbine – da ovaj put ona ne krije preda mnom nikakve podle
namere. Kvalitet moje sreće nalazio se na nivou trajnih i pouzdanih stvari.
Čitava moja prošlost lutalice i beskućnika, podzemna beda mojeg bivšeg postojanja
odvojila se od mene i letela je unazad, kao slika nekog predela, iskošena u zracima zalazećeg
sunca, koja se još jednom izdigla iznad horizonta, dok me voz, zalazeći za poslednju krivinu,
nosi strmo u noć, i punim grudi budućnošću koja mi navejava u lice, ta gusta, opojna, pomalo

166
dimom začinjena budućnost. Ovo je mesto da kažem nekoliko reči o najvažnijoj činjenici,
koja je zatvorila i krunisala tu epohu sreće i uspeha, o Elizi, koju sam sreo na mom putu u to
vreme, i sa kojom sam se, posle kratkog i opojnog vereničkog perioda, venčao.
Račun moje sreće je zatvoren i pun. Moj položaj u operi je nenarušiv. Dirigent
filharmonije, gospodin Pelagrini, ceni me, i traži moje mišljenje u vezi sa svim važnijim
pitanjima. To je starčić koji stoji na pragu penzije, i između njega, direktora opere i čelnika
lokalnog muzičkog društva tiho je dogovoreno da nakon njegovog odlaska dirigentska palica
bez ikakvih ceremonija pređe u moje ruke. Nju mi je i do sada pozajmljivao više puta, bilo da
dirigujem koncertima filharmonije, koji su se održavali svakog meseca, bilo da u operi
zamenim bolesnog majstora, ili kada dobri starčić nije imao snage da podnese teret, tuđe mu
duhu, nove i moderne partiture.
Opera je jedna od najbolje opremljenih u zemlji. Moj honorar je sasvim dovoljan za
život u atmosferi dobrobiti, obogaćenoj pozlatom povremenih nedostataka novca. Nekoliko
soba, u kojima živimo, Eliza je uredila prema svom ukusu, jer sam ja lišen bilo kakvih želja i
inicijative u tom smeru. Zato Eliza ima vrlo odlučna, mada vrlo promenljiva pravila uređenja
stana, koja realizuje sa energijom dostojnom viših ciljeva. Stalno je u sukobu sa
dostavljačima, hrabro se bori za nekakvu robu ili nižu cenu i postiže na tom polju uspehe na
koje je izuzetno ponosna. Na njen trud gledam sa popustljivom nežnošću, ali, istovremeno, i
sa određenim strahom, kao na dete koje se lakomisleno igra na ivici provalije. Kako je naivno
kada se misli da borbom za hiljadu sitnica našega života gradimo svoju sudbinu!
Ja, koji sam srećno uplovio u tu mirnu luku – hteo bih još samo da uspavam njenu
pažnju, da joj ne ulazim u vidno polje, da neprimetno prigrlim svoju sreću i postanem
nevidljiv.
Grad u kome mi je sudbina dozvolila la nađem tako mirno i udobno pristanište, čuven
je po svojoj staroj, poštovanja dostojnoj katedrali, smeštenoj na visokoj platformi, nešto
udaljenoj od poslednjih kuća. Tu se grad naglo završava, strmo opada u jarugu pošumljenu
lešnicima, i otvara se pogled na daleke predele. To je poslednji, već neprimetan trag
krečnjačkog masiva što stražari nad prostranom i svetlom ravnicom provincije, široko
otvorene za topao dah zapada. Postavljen na takvom mestu, grad se zatvorio u slatkoj i tihoj
klimi, koja je, u okviru većeg, opšteg, stvarala nekakvo lično, minijaturno meteorološko
područje. Čitave godine tu bivaju jedva primetna, nežna vazdušna strujanja, koja na početku
jeseni prelaze u jedan neprekidni i kao med gusti tok, u neku vrstu svetle, atmosferske
Golfske struje, u neprekidan i monoton vetar, sladak do zaborava i blagog nestanka.
Katedrala, izglačana protokom vremena u bogatom mraku svojih vitraža, umnoženih
bez kraja, doterivana kroz mnoga pokolenja draguljima lepljenim na dragulje, privlači sada
brojne turiste iz čitavog sveta. U svako doba godine možete da ih vidite kako sa bedekerima u
rukama prolaze našim ulicama. Oni su ti koji žive u našim hotelima, pretražuju naše
prodavnice i antikvarnice loveći suvenire i pune naše lokale za zabavu. Donose sa sobom iz
dalekog sveta miris mora, polet velikih projekata, široki raspon interesa. Dešava se da
oduševljeni klimom, katedralom, tempom života, dođu ovde na duži vremenski period,
aklimatizuju se i ostanu zauvek. Drugi, odlazeći, odvode sa sobom žene, lepe ćerke naših
trgovaca, zanatlija, hotelijera. Zahvaljujući tim vezama, strani kapital biva često investiran u
naša preduzeća i ojačava našu privredu.
Uostalom, privredni život grada već dugi niz godina teče bez stresova i kriza. Jako
razvijena industrija šećernih prerađevina hrani svojom slatkom arterijom tri četvrtine
stanovništva. Osim toga, u gradu postoji i fabrika porcelana sa lepom, dugom tradicijom. Radi
ona prvenstveno za izvoz, a osim toga, svaki Englez, vraćajući se u svoju domovinu, smatra
za pitanje časti da naruči jedan od tih servisa sa toliko i toliko komada porcelana boje slonove
kosti ukrašen slikama grada i katedrale koje su ručno uradile učenice naše škole za
primenjenu umetnost.

167
Uostalom, ovo je grad kao i mnogi drugi u tom kraju, bogat i pravilno vođen – istovremeno
štedljiv i predan poslovima, kao i zaljubljen u komfor i dobrobit, ali i ambiciozan, i
snobovski. Dame gaje jednu skoro metropolsku preteranost u toaletama, gospoda imitiraju
način života u prestonici, pomoću nekoliko kabarea i klubova naporno održavajući privid
noćnog života. Kartaroške igre cvetaju. Robuju im čak i dame i skoro da nema večeri da i mi
ne završimo dan u nekom od elegantnih domova naših prijatelja, uz partiju karata, koja se ne
jednom protezala do duboko u noć. Inicijativa u tim pitanjima ponovo pripada Elizi, koja
svoju strast pravda preda mnom svojom brigom za naš društveni prestiž, koji zahteva čest
izlazak među ljude, da se ne bi ispalo iz toka, dok je u suštini ona podlegala čaroliji tog
besmislenog i pomalo napornog gubljenja vremena.
Posmatrao sam je često, kako zaokupljena igrom, zarumenjenih obraza i blistavih
očiju, čitavom dušom učestvuje u promenljivim tokovima hazarda. Ispod abažura, lampa
razliva blagu svetlost na sto, oko koga grupa ljudi duboko skoncentrisanih na karte koje drže
u ruci, odigrava imaginarni lov, trčeći za zavodljivim tragom fortune. Skoro da vidim tu
avetinjsku siluetu, dozvanu strastima seanse kako zastaje za leđima ovoga ili onoga. Tišina je,
reči koje padaju u pola glasa samo su putokazi na promenljivim i krivudavim stazama sreće.
Što se mene tiče, čekam onaj trenutak kada će tihi i proždrljivi trans da obuhvati sve umove,
kada se, izgubivši pamet, svi ukoče kataleptički nagnuti, kao nad stolom za prizivanje duhova,
da se neprimećeno povučem iz tog ukletog kruga i utonem u usamljenost svojih misli.
Povremeno, izašavši iz igre, mogu bez skretanja ičije pažnje da napustim sto i tiho pređem u
drugu sobu. Tamo je mračno, samo ulični fenjer iz daljine šalje svoju svetlost. Sa glavom
naslonjenom na staklo stojim jednu čitavu večnost i razmišljam...
Nad jesenjim lišćem parka noć se nejasno osvetljava crvenim bleskom. U granama
drveća, uplašene vrane se bude uz nesvesno kreštanje, zbunjene simptomima tog lažnog
svitanja, poleću u bučnim jatima i njihova tela pune komešanjem i talasanjem crvenkastu
tamu, punu gorke arome čaja i opadajućeg lišća. Polako opada i smiruje se taj na čitavo nebo
raširen haos krila i kljunova, spušta se i seda na proređene krošnje nemiran, improvizovan
pokrov, pun straha, utihlih razgovora i bolnih pitanja, i smiruje se polako, konačno nalazeći
svoje mesto i spajajući se sa tišinom lišća koje vene. I ponovo ovladava duboka i kasna noć.
Prolaze sati. Vrućim čelom, pritisnutim uz prozor, osećam i znam: ništa loše više ne može da
mi se desi, pronašao sam pristanište, mir. Naići će sada dugi red godina teških od sreće i sitih,
beskrajan tok dobrih i blagih vremena. U nekoliko poslednjih plitkih i slatkih uzdaha moje
grudi se do vrha pune srećom. Prestajem da dišem. Znam: baš kao sve živo – primiće me
jednom smrt u svoj zagrljaj, dobrodušan i sit. Ležaću do dna zasićen u zelenilu, na lepom,
negovanom lokalnom groblju. Moja žena – kako će joj lepo stajati veo udovice – donosiće mi
cveće u svetla i tiha ovdašnja popodneva. Iz dna te punoće ustaje nešto kao teška i duboka
muzika, žalosni, svečani, gluvi taktovi veličanstvene uvertire. Čujem moćne udarce ritma koji
rastu iz dubina. Sa podignutim obrvama, zagledan u neku daleku tačku, osećam kako mi se
kosa polako uspravlja na glavi. Slušam, nepokretno...
Glasni razgovori me bude iz zanosa. Smejući se raspituju se o meni. Čujem Elizin
glas. Vraćam se iz svog azila u osvetljenu sobu, pritvarajući oči napojene tamom. Društvo se
već razilazi. Domaćini stoje pored vrata, razgovaraju sa onima koji napuštaju kuću,
razmenjuju oproštajne učtivosti. Moja žena prilagođava svoje elastične, slobodne korake
mojima. Dobro se slažemo u hodu i idući ulicom, sa nešto spuštenom glavom, ona nogom
rastura šuštavu gomilu uvelog lišća. Ispunjena je igrom, srećom koja ju je pratila, ispijenim
vinom i malim, ženskim projektima. Na osnovu prećutne konvencije traži za ta neodgovorna
maštanja apsolutnu toleranciju sa moje strane, i zamera mi na svakoj trezvenoj i kritičnoj
primedbi. Zelena linija zore se već nazire nad tamnim horizontom kada ulazimo u naš stan.
Obuhvata nas dobri miris tople i negovane unutrašnjosti. Ne palimo svetlo. Daleki ulični

168
fenjer crta na suprotnom zidu dezen zavesa. Sedeći na krevetu u odelu, ćuteći uzimam Elizinu
ruku i držim je za trenutak u svojoj.

(1938)

[Letopis Matice srpske, mart 2001]

169
 Stojan Subotin

Život i stvaralaštvo Bruna Šulca (Bruno Schulz, 1892-1942)

Rat je počeo još pre tri godine, a više od godine dana živeo je u strašnom fašističkom
košmaru jedan bolešljivi, tihi preplašeni Jevrejin, profesor crtanja. Novembra 1942. g. još
uvek je sedeo u drohobičkom getu. U to vreme prijatelji su mu već bili nabavili lažnu
legitimaciju i novac pomoću kojih bi se mogao prebaciti iz drohobičkog u varšavski pakao.
Tamo je, tako je bar naivnima izgledalo, bilo više mogućnosti da se sačuva život. Ali taj tihi,
bolešljivi, povučeni i plašljivi Jevrejin bio je u isto vreme i pisac, pesnik, čovek možda
najbujnije mašte u poljskoj književnosti između dva strašna rata. Prijatelji i znanci je često
spominju i govore o njoj. Jedna žena, na primer, govoreći o njegovim pismima, priča kako je
jednom dobila pismo koje je opisivalo let i zujanje jedne obične domaće muve. Osam stranica
sitno ispisanog teksta samo o muvi. "Nezaboravno pismo..." dodaje ta žena koja je godinama,
kao mlada devojka, bila ideal i sadržina pesnikovih snova i maštanja. Uostalom, zašto da
tražimo svedočanstva drugih, dovoljno je zatvoriti oči i žmureći, nasumce, otvoriti bilo koju
stranicu te neobične proze i bićete zasuti, preplavljeni, pritisnuti bogatstvom i bujnošću mašte
koja najobičnije, na izgled najnevinije i najbanalnije činjenice, situacije, događaje pretvara u
najuzbudljiviji mit, u najlepšu poeziju. Zamislite šta je tek u stanju da izmisli takva mašta
posle više od godine dana košmarnog životarenja u velikom logoru smrti u koji su Nemci bili
pretvorili celu Poljsku. Šta je mogao da zamišlja takav čovek koji već mesecima ide ivicom
života sa žutom zvezdom na sebi. U njegovoj mašti, to željeno bekstvo u Varšavu završavalo
se ne na nekoj zabačenoj železničkoj stanici mlazom iznenadnog svetla upravljenog u njegovo
preplašeno lice, zlobnim lupkanjem debelog žandarmskog prsta u prozor voza i pozivom:
"Komm, du Jude, komm!..." Ta slika ga je pritiskivala kao mora, nije mogao da je se oslobodi,
ona ga je zadržavala da ostane u drohobičkom getu jer je tamo postojala jedna sitnica koja je,
opet, zahvaljujući njegovoj neobuzdanoj uobrazilji, narastala do ogromne iluzije sigurnosti i
pouzdanog oslonca. Ta sitnica je bila snobizam jednog bečkog stolara koji se izdavao za
arhitektu. Tom gestapovcu, zvao se Landau, izradio je pesnik portret, na njegov zahtev zidnim
slikama je ukrasio zgradu koju je zidao ovaj samozvani neimar, a za to je ponekad dobijao
mrvicu hrane koja ga je održavala u životu. Mora da je bio zadovoljan idući drohobičkim
ulicama sa tako teško zarađenim hlebom. Ko zna o čemu je mislio! Možda o tome kako šanse
za očuvanje života postaju realnije. Tada ga je sreo jedan drugi gestapovac, zvao se Ginter.
"Bist du Schulz?" zapitao je kratko. Upitani je zbunjeno i plašljivo potvrdio, a odmah zatim se
srušio pogođen sa dva metka. Ginter je bio lični neprijatelj Landaua i učinivši to sa
zadovoljstvom je izjavio: "Ich habe seinen Juden erschossen." Bilo je to 18. novembra 1942.
g. Tako je završio svoj život Bruno Šulc, pesnik i slikar koji je morao da pogine samo zato što
je bio Jevrejin.
Kada je pao pogođen u Školskoj ulici zabačenog provincijskog gradića, Šulc je imao
pedeset godina. Rodio se 1892. g. u tom istom gradiću u kome ga je zadesila i smrt, kao
najmlađi sin trgovca tekstilnom robom, Jakuba Šulca. Međutim, ubrzo posle njegovog rođenja
otac mu počinje poboljevati, usled čega su i trgovački poslovi pošli nagore. Očeva bolest je za
malog Bruna značila početak bede. Bolešljiv i slabačak od ranog detinjstva, Bruno je do kraja
života ostao povučen u sebe, neshvaćen od malograđanske sredine u kojoj je rastao. Spoljašnji
život mu nije izgledao bogzna kako bogat. Posle položene mature, 1911. g., neko vreme je
studirao arhitekturu u Lavovu, dve godine je proveo u Beču na Umetničkoj akademiji, a
tridesetih godina posetio je i Pariz upoznavši se tamo naročito sa stvaralaštvom Goje, Ropsa i
još nekih slikara. Kasnije je postao nastavnik crtanja u gimnaziji. Pravo da predaje crtanje
170
dobio je na osnovu crteža koje je podneo Akademiji lepih umetnosti u Krakovu. Objekt
njegovih crteža i slika bio je groteskno predstavljeni rodni gradić sa scenama koje često imaju
mazohistički karakter. Uopšte, crtanje je valjda bila prva životna strast Bruna Šulca i sa
crtanjem je počeo mnogo ranije nego sa pisanjem. A pisati je počeo za mali broj izabranih.
"Pisao sam pisma poznanicima", rekao je Šulc jednom svom poznaniku i prijatelju,
pesniku Marjanu Jahimoviču. "Govorili su da su interesantna i da njihov stil prelazi kamerne
zahteve. Nagovarali su me da ga iskoristim u književnim delima. Tako su nastale "Prodavnice
cimetove boje".
Međutim, žena koju smo već ranije spomenuli i koja je bila ispunila nekoliko godina
pesnikovih snova sigurno nije bila ta koja ga je navela na put književnika.
"Znala sam ga kao grafičara. Pa ipak, mnogo godina pre pojave njegove prve knjige
imala sam, čini mi se, bezbroj dokaza njegovog književnog stvaranja... U godinama 1927-32,
pa čak i kasnije, pisao mi je po dva i tri puta nedeljno. Pisma su bila duga, osam stranica..." i
taj rani svedok njegovog stvaralaštva nastavlja:
"Pisma su bila zanosna. Kad bih, vraćajući se sa putovanja, zaticala na pisaćem stolu
koverat, osećala bih žarku želju za usamljenošću. Ne bih ni reči pročitala u prisustvu
najbližih. Bez daha sam gutala osam stranica sitnog rukopisa. Zatim, čitave sate nisam
odgovarala na pitanja. Bila su to pisma – priče. Čudna – do straha, tužna do bola. Mučna, a
ipak očekivana. Možda zato što su mnogo govorila o meni. I uvek romantična. Ostali su
dronjci, odlomci, reči..."
I kao što je sve bilo čudno i neobično, nesvakidašnje u životu i karijeri ovog tihog,
bolešljivog, ružnog čoveka, tako je bio čudan i početak njegove zvanične književničke
karijere.
"Sa rukopisom u koferu otputovao sam u Varšavu. Izdavači su mi priznavali: svakako,
te stvari su originalne, ali "ko će to čitati?". Nisu hteli da štampaju.", pričao je Šulc svom
prijatelju Jahimoviču.
"Slučaj mi je pomogao. Tamo gde sam odseo, našla se žena čija je sestra vodila
domaćinstvo Nalkovske. Ona mi je izradila audijenciju kod književnice do koje je bilo teško
doći. Ceduljica okačena na vratima predviđala je samo pola sata za svakog ko bi dolazio sa
posetama te vrste. Kad sam ušao, primila me je učtivo, ali mi je unapred rekla da mi može
posvetiti malo vremena. Dakle, da izaberem neki fragmenat. Pročitao sam Ptice. Kad sam
završio čitanje, podigla je telefonsku slušalicu i pozvala Rój [1] preporučujući im da mi prime
Prodavnice za štampu. Tako sam kuhinjskim stepenicama ušao u književnost.", završio je
Šulc svoju priču. A posle izlaska te knjige Šulc je bio taj koji je mogao da preporučuje druge,
a ne onaj koga je trebalo preporučiti.
Ali pre no što je zvanično ušao u književnost, postojala je još jedna grupa ili bolje reći
krug, koji je imao to zadovoljstvo da upozna njegovo stvaralaštvo. Bila su to deca – njegovi
učenici kojima je predavao crtanje u drohobičkim školama. Svi učenici drohobičke gimnazije
znali su da treba održavati apsolutnu tišinu na časovima crtanja, ako bi bio ispunjen taj uslov,
bajczarz, kako su ga oni intimno zvali između sebe, počinjao bi da priča svoje čudesne bajke.
Prepričavao je i pričajući menjao tuđe bajke, a još češće ih je sam izmišljao. Najčešće je
ponavljao jedan motiv – dete, njegovi doživljaji, njegova često čudesna sudbina. Za njegove
čudesno lepe bajke i priče znali su i učenici njegove škole i svi su ga željno iščekivali. A šta
su o njegovim sposobnostima i o stvaralaštvu znale njegove kolege iz gimnazije, nastavnici?
"Ne razgovaram sa njima o tim stvarima; dosađivali bi mi i nipodaštavali bi me", rekao je
Šulc jednom o tome. Najbliža sredina ga nije razumevala. Zato je njegova biblioteka bila puna
knjiga sa posvetama najčuvenijih i najvećih poljskih pisaca toga vremena, koje su svedočile o
ugledu i priznanju koje je skromni bajczarz imao i kod njih.
Književni opus Bruna Šulca nije velik, bar ne ono što je ostalo: Sklepy cynamonowe
(Prodavnice cimetove boje, 1934), Sanatorium pod klepsydrą (1937), Kometa (1938),

171
nekoliko eseja i prikaza i to je sve. Međutim, poslednjih desetak godina svoga života Šulc je
vrlo intenzivno radio. U ratnom haosu propali su mu roman Mesjasz (Mesija) i nova zbirka
pripovedaka već spremljenih za štampu. Kad tome dodamo stotine pisama raznim licima, koja
su često bila prave priče, od njegovog dela zaista nije ostalo mnogo po obimu.
Šulc je debitovao kasno, kao četrdesetogodišnjak i, čudna stvar, ono što su donele
njegove prve, pa i sve kasnije priče, doživljaji su detinjstva. Ostao je nepromenjen dekor,
ostao je isti emocionalni odnos prema njima, stvarnost koju opisuje jeste stvarnost viđena i
gledana očima deteta, upotpunjavana i interpretirana dečjom maštom, stvarnost u kojoj snovi
ničim nisu izrazito razgraničeni i odvojeni od jave. Sve je tu smešano, sve kao da se dešava
van stvarnosti, van realnosti vremena. Šulc najčešće počinje od opisa stvarnosti, nekog sasvim
sitnog, realnog događaja, koji istina nije uvek lokalizovan u vremenu i ograničen njime, ali u
daljem pričanju te pojave svakidašnjice neprimetno i neosetno prelaze u sfere fantastike, pisac
se trudi da nam pokaže najudaljenije perspektive događaja i stvari. Stvarnost Šulcovih priča je
sasvim identična stvarnosti, recimo, realističkog romana, samo što je stvarnost koju on
opisuje izmešana sa ogromnom količinom sna, mašte, fantastičnih grotesknih scena. I
takozvani klasični realistički roman je često operisao sa fantastikom, ali je po njegovim
zakonima ta fantastika zahtevala motivaciju, kod Šulca, međutim, nema toga balasta. Njegova
maštanja i fantazija podležu istim zahtevima i zakonima, kao i realni događaji ili ličnosti, oni
u priči žive istim umetničkim životom. Otac, radnja, grad, fantastična vožnja fijakerom,
skupljanje palih zvezda, tobožnje dinastičke intrige i borbe, očeve promene u kondora,
bubašvabu, škorpiona – sve se to upravlja prema jednim istim zakonima. Materija se skuplja i
širi, vreme se izdužuje ili skuplja, događaji teku u vremenu ili van njega, u celoj toj
jedinstvenoj viziji stvarnosti ne postoje nikakvi objektivni zakoni realnosti. Ta stvarnost
viđena okom deteta u Šulcovom delu tek biva otkrivena, spoznata i – stavljena u okvire mita,
mita stvorenog dečijom maštom. Sve to ukupno uzeto dočarava čitaocu jednu neobičnu
sugestivnu i jedinstvenu viziju sveta.
Na zamerke da su Prodavnice cimetove boje i suviše smela proba interpretacije
stvarnosti i da se ona veoma mnogo razlikuje od dotada uobičajenih i sankcionisanih Šulc je u
intervjuu sa St. I. Vitkjevičem odgovorio: "Kad bi umetnost imala samo da potvrđuje ono što
je već na drugoj strani utvrđeno – bila bi nepotrebna. Njena uloga je da bude sonda spuštena u
bezimeno. Umetnik je aparat koji registruje procese u dubini, gde se stvara vrednost."
A malo dalje, upoređujući svoje stvaralaštvo sa stvaralaštvom Tomasa Mana, Šulc
izjavljuje da Prodavnice cimetove boje po svom traženju genealogije pojava i događaja liče na
Manove Jakubove istorije, samo što Šulc u svom delu pokušava da u skromnijim razmerama
nađe "sopstvenu, privatnu mitologiju, sopstvene ‘istorije’, sopstvenu mitsku genealogiju", jer
motivi ne postaju jednom zauvek, oni se stvaraju pred našim očima i kraj nas, treba ih samo
znati videti i dati im spoljnu formu. Šulc je to nesumnjivo umeo.
Možda, posle svega ovoga što je gore rečeno, malo paradoksalno zvuči ono što ćemo
sada reći. Šulc je u umetnosti bio branilac realizma sa kojim ga je inače vezivala i jedna
osobina njegovog stvaralaštva – ironija. Samo, Šulcovo shvatanje realizma je bilo sasvim
nekonvencionalno i originalno. Evo šta je on o tome pisao jednoj svojoj poznanici:
"... Čini mi se da je realizam, kao isključiva tendencija kopiranja stvarnosti – fikcija. Nikada
ga nije bilo. Realizam je postao mora i strašilo za nadrealiste, pravi srednjovekovni sotona,
koga po svim zidovima slikaju drečećim bojama. Za definiciju realizma predložio bih
upotrebu čisto negativnog termina: to je metoda koja se trudi da svoja sredstva smesti u
okvire izvesnih konvencija, donosi odluku da ne krši izvesne konvencije koje nazivamo
stvarnošću ili zdravim razumom, ili verovatnoćom. U okviru tih granica ostaje mu vrlo široka
skala sredstava, koliko široka, dokazuje upravo Man, koji iscrpljuje sve sfere i adove ne
lomeći realističke konvencije. Man ili Dostojevski (pročitajte Dvojnika ili Karamazove)
dokazuju koliko je malo važno prekoračenje ili čuvanje linije realizma, da je to prosto stvar

172
gesta, poze, stila. Ako pod realizmom hoćemo da shvatimo izvesnu trivijalnost opisivane
stvarnosti, onda su ti pisci jarka negacija takve definicije. S druge strane, samim kršenjem
realističke konvencije bitka još nije dobijena. Samo kršenje realizma nije nikakva zasluga, sve
zavisi od toga šta je time postignuto. Svesno i namerno gaženje realizma stvorilo je izvesne
nove mogućnosti, ali se ne treba zavaravati da nas posedovanje tog trika tobož oslobađa od
obaveza davanja bogatstva sadržine, davanja svog sveta. Nikakva, ma i najgenijalnija metoda
ne može zameniti napor izvlačenja sopstvene sadržine."
U svetlu ovih reči postaje nam jasniji i Šulcov umetnički postupak. On se protiv
svakidašnjice bori ne bežeći od nje, ne negirajući je, nego otkrivajući u njoj fantastične
slojeve mašte, daleke perspektive koje zrače iz najobičnijih pojava, tražeći skriveni, izgubljeni
i zaboravljeni smisao stvari i događaja jer – kako kaže u svom eseju Mitizacija stvarnosti –
"Suština stvarnosti je smisao. Što nema smisla nije za nas stvarno. Svaki fragment stvarnosti
živi zahvaljujući tome što ima udeo u nekom univerzalnom smislu." Eto, taj univerzalni
smisao osnovna je opsesija svih Šulcovih napisa. Ono što nema imena – govori dalje Šulc na
istom mestu – ne postoji, i tek kad dobije svoj naziv, ime, uključuje se u neki univerzalni
smisao. Izolovana reč je kasniji produkt, rezultat tehnike i u današnjem, tekućem značenju
predstavlja samo fragment, rudiment neke davne, sveobuhvatne, integralne mitologije. Tekuće
reči su fragmenti davnih i večnih istorija, naši trezveni pojmovi i definicije su daleki potomci
mitova i davnih istorija. Nema ni mrvice naših ideja koja ne potiče iz mitologije, koja nije
izmenjena, osakaćena, iskrivljena mitologija. Motorna snaga ljudskog znanja je uverenje da
će na kraju svojih proučavanja naći krajnji smisao sveta. Poezija je ta koja otkriva te
izgubljene smislove i vraća rečima njihovo mesto, sjedinjuje ih prema njihovim davnim
značenjima, vraća im njihovu integralnost. Zato je svaka poezija mitologizovanje, sva teži da
stvori mit o svetu.
Reč u Šulcovom književnom stvaralaštvu ima ogroman značaj, njegov jezik je veoma
originalan i sugestivan. Kao da je hteo da savlada granice jednog jezika, Šulc je sa poljskim
rečima ravnomerno upotrebljavao i mnoštvo stranih reči i izraza vrlo retkih u poljskom čak i u
naučnom, stručnom jeziku, a koji u njegovom tekstu zvuče kao naučni termini. Tako, kako
sam pisac kaže, imamo "jeretičku" interpretaciju stvarnosti, prenebregavanje ustaljenih i
sankcionisanih odnosa i veza, često izraženu jezikom i stilom koji nam sugeriše naučnu
tačnost i objektivnost, stilom sa nemogućnošću da se sve stvari nazovu odgovarajućim
imenom, sa, kako bi Šulc to rekao, nesposobnošću da se otkrije zaboravljeni smisao reči. Pri
tome pesnički akt u toj senzualističkoj prozi dobija izgled spoznajnog procesa, naravno u
onom smislu koji ima spoznajna vrednost književnog, a ne naučnog dela. Šulc nam ne
pokazuje samo nepoznate aspekte stvari nego povezuje daleke stvari i pojave i na taj način
daje originalnu interpretaciju svakidašnjih pojava i predmeta.
Njegove priče su konkretizacija bolesnih maštarija, ali pisac nigde ne govori da mu se
nešto prisnilo ili prividelo, najčudnovatije događaje i slučajeve on opisuje spokojno i sa
najvećom ozbiljnošću, tretirajući ih kao realnost svoje vrste, kao što dete veruje u ono što
zamišlja i, nesvesno te činjenice, stvara prve mitove svoga života.
Pišući svoje priče, Šulc kao da se pridržavao pravila koje je u Traktatu o manekenima
izneo njegov otac, taj "veliki herezijarh" kako ga je on u više mahova nazvao. Uostalom otac
se ovde izjednačuje sa samim piscem, a tih nekoliko kratkih pričica o manekenima sadrže
Šulcov umetnički kredo. Kao stvaraoca njega ne interesuje podražavanje prirode, ne interesuje
ga njeno savršenstvo. Ako mu je za ulogu koju je namenio svom junaku dovoljno da ovaj ima
samo jednu stranu lica, jednu ruku ili jednu nogu (ne uzimimo ove reči preterano bukvalno),
on će samo to i imati. I stvarno, kad pogledamo njegove junake, kad proanalizujemo njihove
fizičke osobine, pretresemo njihov izgled, pada u oči koliko je malo pažnje Šulc kod njih
posvetio onome što nije važno za izražavanje njihovog unutrašnjeg lika, njihove sadržine.

173
Njegovi junaci često nisu aktivne ličnosti priče, ljudi koji učestvuju u akciji, kojoj određuju
tok, nego isti onakvi književni motivi kao dućan, kuća ili nešto drugo.
Sve je u njegovim pričama kao u bajci. Sve je neponovljivo, sve je puno fantastične
nadgradnje iako su ličnosti i junaci o kojima piše ljudi uzeti iz sredine u kojoj je prolazilo
njegovo detinjstvo. Pre svega otac, zatim Adela koja je svoj prototip imala u dugogodišnjoj
služavki njihove kuće Ruhli; nesrećni idiot Dodo je Šulcov brat od tetke David Hajmberg itd.,
itd.
Teritorijalni opseg Šulcovih književnih interesovanja bio je uzak – radno mesto,
zabačeni provincijski gradić Drohobič. Istina taj gradić je krajem XIX i početkom XX veka,
zahvaljujući tome što je postao središte industrije nafte, doživeo ekonomski polet i u
minijaturi prošao istoriju razvoja velegrada. Sitni objekt njegovog književnog stvaralaštva
nije sputavao njegovu pesničku fantaziju, nikad mu nije uskratio tema i motiva, dobro poznati
ljudi i događaji otvarali su pred njim svoje dubine i on je iz njih vadio biser koji na drugom
mestu nije znao ni mogao da pronađe.
Karakterističan je slučaj sa Varšavom inače milionskim gradom. Tada ugledni nedeljni
književni list Wiadomości Literackie (Književne vesti) pozvao je Šulca u Varšavu sa molbom
da im napiše priču o varšavskim bibliotekama. Šulc je doputovao, dane je provodio u
razgledanju starih biblioteka i arhiva, upoznavao se sa atmosferom tih institucija i – vratio se
u Drohobič ne napisavši ništa. Samo rodni grad mu je pružao literarnu hranu i potsticao
njegovu maštu.
Jedna od najoriginalnijih osobina Šulcovog stvaralaštva je njegova veoma raširena
metafora. Vrlo originalna, smela i fantastična, ona je puna širokih slika i sitnih, realističkih,
ako se tako može reći, najrealističkijih pojedinosti. Ta prividna suprotnost, taj nesklad
ponekad zbunjuje čitaoca naviknutog da svet vidi samo u realističkim kategorijama. Dodajmo
tome još i slikarske kategorije kojima Šulc prima i tumači svet i za neupućenog čitaoca
zabuna postaje još veća.
Malo koji pisac u poljskoj književnosti je u tolikoj meri iskoristio slikarske elemente u
književnom delu. Uzmimo samo kao primer Sanatorijum pod klepsidrom priču sa
fantastičnom fabulom, priču o vremenu vraćenom unatrag, o drugoj stvarnosti i o
fantastičnom, drugom životu ljudi koji su već umrli. Koliko je celu tu atmosferu sumornosti,
beznadežnosti i pakla mnogo sugestivnijom učinilo vešto, slikarsko baratanje bojama. U celoj
priči je upotrebio samo nekoliko prideva koji označavaju boju. To su: crn, beo, srebrn i sve
nijanse sivila, čak i u poređenjima i pesničkim figurama.
Dalja karakteristika Šulcova stvaralaštva je antropomorfizacija prirode. Istina,
antropomorfizacija prirode nije originalna Šulcova ideja, nije čak ni plod literarne delatnosti
čoveka uopšte, jer to su već učinile magija, religija i mitologija pre no što je napisana prva
reč, ali je kod ovog pisca to toliko istaknuto pri pomenu svake zvezde, cveta, drveta, brda,
vetra, ptice da to u njegovom delu prelazi u jedan kvalitet koji se u takvom obliku retko
susreće u književnosti. No i u toj antropomorfizaciji Šulc ne trpi nikakvih normi niti pravila.
Svaka hijerarhija je poremećena, izmenjena, pomerena, izmešana, kako hijerarhija reči i
pojmova, tako i funkcija, osobina stvari itd. Iz svega ovoga dolazimo do jednog zaključka koji
nam mnogo govori o Šulcu kao književnom stvaraocu i o njegovom odnosu prema čoveku jer,
najzad, antropomorfizacija prirode je samo jedan dokaz više da je čovek osnovni i najvažniji
materijal umetničkog književnog dela. Koliko god puta čitali Šulca uvek ćemo u njegovom
delu otkriti čitave komplekse novih problema koji izlaze pred nas.
U jednoj od svojih priča (Knjiga) Šulc piše:
"Jer obične knjige su kao meteori. Svaka od njih ima jedan trenutak, takav momenat, kad s
krikom uzleće kao feniks, goreći svim stranicama. Radi tog jednog trenutka, radi tog jednog
momenta volimo ih kasnije, iako su tada još samo pepeo. I sa gorkom rezignacijom ponekad

174
kasno putujemo kroz te ohlađene stranice, propuštajući, s drvenom lupom, kao brojanice,
njihove mrtve formule."
Šulcova knjiga svakako ne spada u te obične knjige, ona ne uzleće samo jednom, već
uvek, kad god je uzmete u ruke, ona vam otkriva nove lepote i zagonetke.
Šulc vrlo mnogo pažnje posvećuje prirodi, ali ne zato da bi na tom polju pokazao svoje
pripovedačko majstorstvo, bogatstvo jezika i slikarsko osećanje, nego da bi iz nje izvukao
određenu atmosferu. Pri tome on ide dotle da poetsku sugestiju same reći uzdiže iznad same
vizije ili slike, ona postaje najvažniji elemenat njegova dela. I u težnji da izvuče i istakne sve
emocionalne nijanse reči – od sugestivnih, konkretnih, pustih boja slika i vizija do prefinjenih
i jedva ulovljenih fantazija, Šulc postiže najveće efekte.
Rekli smo već da Šulc uopšte i ne pokušava da stvori iluziju objektivizma.
Konstruišući svoju umetničku viziju stvarnosti, on podvlači njen subjektivizam, on napominje
da njen smisao ne treba tražiti u nekoj objektivnoj stvarnosti, već samo u njegovoj prebogatoj
fantaziji. Pri tome, ta je stvarnost fragmentarna, groteskna i autonomna, tj. upravlja se prema
svojim sopstvenim zakonima koje im je propisala logika pesnikove mašte jer ne može se
poreći da je ona bez ikakve logike kao i da ta logika nije dosledno sprovedena.
Stvarajući svoj svet i mitizujući stvarnost, Šulc je bio potpuno svestan njegove geneze.
U jednom pismu svom prijatelju Andžeju Pljesnjeviču (od 4. marta 1936. g.) on piše:
"... čini mi se da je ta vrsta umetnosti koja mi leži na srcu, zapravo regresija, povratno
detinjstvo. Kad bi bilo moguće... nekim okolnim putem ponovo se vratiti u detinjstvo, još
jednom imati njegovu punoću i bezmernost – to bi bilo ostvarenje 'genijalne epohe...' Moj
ideal je 'sazreti za detinjstvo'. To bi bila prava zrelost."
Tim rečima je Šulc izrazio i svoju težnju da dostigne prostotu i punoću dečje mašte i
označio svoj umetnički program koji je dosledno realizovao u svim svojim pričama.
U celom svom po obimu ne velikom opusu Šulc obrađuje samo nekoliko osnovnih
motiva. Jedan od njih je materijalna propast njegovog oca, predstavnika stare, solidne
trgovine koji sa svojim shvatanjima, načinom trgovanja i moralom ne izdržava konkurenciju
sa novim, praktičnim, bezobzirnim predstavnicima svoje branše. U mnogim pričama njegov
otac se javlja ili kao trgovac tekstilnom robom, što je stvarno bio, ili kao fantastični
čarobnjak, kao prestupnički eksperimentator i herezijarh, tj. kao dvojnik samog pisca, koji
vodu borbu protiv sivila i ustajalosti života malograđanske sredine. Možda je baš zahvaljujući
vernosti uspomeni svoga oca Šulc ostao branilac patrijarhalnih navika i shvatanja trgovini i
nikad nije sa simpatijom gledao na te nove ljude, skorojeviće i aferaše, koje je prezirao, ali
kojima je, što sasvim jasno proizlazi iz njegovog dela, često i zavideo.
Drugi motiv koji Šulc često pokreće je seksualni, odnos žene i čoveka, odnos muškog i
ženskog pola. Međutim, antiteza između muške i ženske psihike kod Šulca dobija nove
perspektive. Napomenuli smo već ranije da u Šulcovom slikarstvu bilo mnogo mazohizma.
Nema ga manje ni u književnom stvaralaštvu.
Treći motiv koji se često javlja u Šulcovom stvaralaštvu je motiv manekena, tj. prema
piščevom shvatanju, duha ogrezlog u telesnost, čoveka koji od podmeta postaje predmet. Ti
njegovi manekeni su ne samo simboli bezdušne putenosti nego i savremenog komercijalizma.
U grupu motiva čestih u Šulcovom stvaralaštvu treba uvrstiti i motiv umetničkog stvaralaštva
koje on tretira kao stvar grešnu i prestupničku. Dovoljno je samo proanalizovati njegov već
pominjani Traktat o manekenima da bi se dobila potpuno jasna slika o tome.
Dodajmo tim nabrojanim problemima još dva-tri i njihova lista će biti iscrpena.
Tematika i problematika Šulcovog stvaralaštva nisu nove, ali ta secesijna problematika
dobija kod njega novi smisao i vrednost. Dok je u doba svog procvata ona uzimala na sebe
formu metafizičke tragedije, ovde se javlja kao metafizička komedija. Ismejavajući je, Šulc je
krčio put savremenosti.

175
 Šulcove knjige su nastajale u periodu "kada je" – kako kaže savremeni poljski
književni kritičar, esejista i pripovedač Artur Sandauer – "u blatu i bedi poljskih gradića
dogorevalo najbliže mu društvo", u čijem su se svakidašnjem životu najtešnje preplitali
sadašnji pad sa minulim sjajem, komercijalni karakter sa biblijskim. Tek na tom tlu postaje
razumljiva ova realističko-mitološka groteska, u kojoj tekstilni trgovac osuđuje sinove Izraela
zbog hvalisavosti. Ipak nije teško zapaziti da po Šulcovom shvatanju taj – propali i lišen
razumevanja za očeve brige – prosti narod takođe ima svoje pravo, slično kao što ga ima
Adela, kad s vremena na vreme kompromituje oca, kao što ga ima svaka prizemnost, kad se
tvrdoglavo bori za svoje pravo na obično, prostačko postojanje. Priznaje to junak, klanjajući
se krišom Adeli, kojoj nejasno pripisuje nemu misiju i poslaništvo višeg reda. Šulcov
mazohizam se tu pred nama javlja u novom, neočekivanom obliku: kao zdrav razum."
Drohobič u kome je živeo, ta sredina, taj gradić izgubljen u dalekim prostranstvima
Poljske, ti praktični ljudi nisu shvatali svog najvećeg pesnika, bili su mu tuđi, često
neprijateljski raspoloženi, ironični prema njemu. Usamljeni pisac je čeznuo za prijateljem
kome bi se mogao poveriti, sa kojim bi se mogao posavetovati, u koga bi mogao naći potpore
i ohrabrenja za svoj dalji rad.
"Potreban mi je drug" – piše Šulc 21. juna 1934. g. u pismu Tadeušu Brezi – "potrebna
mi je bliskost srodnog čoveka. Želim neku garanciju unutrašnjeg sveta, čije postojanje
postuliram. Držati ga stalno samo na svojoj veri, nositi ga uprkos svemu snagom svoga prkosa
– napor je i muka Atlasa. Ponekad mi se čini da tim napetim gestom nošenja držim ništa na
svojim plećima. Hteo bih da mogu za trenutak da stavim taj teret na nečija ramena, ispravim
vrat i pogledam to što sam nosio. Potreban mi je saučesnik za nova otkrića. Ono što je za
jednog čoveka rizik, nemogućnost, kapris postavljen na glavu – kad se ogleda u četiri oka
postaje stvarnost. Svet kao da čeka na taj savez: zatvoren dosada, tesan, bez daljih planova –
počinje sazrevati bojama daljine, pucati i otvarati se u dubinu. Šareni prospekti se produbljuju
i otvaraju u stvarne perspektive, zidovi će nas propustiti u dotada nedostižne dimenzije, freske
naslikane na jesenjem nebeskom svodu oživljavaju kao u pantomimi."
Pišući te reči, ovaj veliki tvorac i kodifikator mitova možda nije ni slutio da će i umreti
sa tom željom. Taj veliki herezijarh i borac protiv dosade, sivila i trivijalnosti malograđanskih
navika, shvatanja i životarenja ostao je do kraja života usamljen i željan kakvog prijatelja.
Kao njegov tvorac i njegovo delo ostalo je i do danas jedinstveno i jedino u poljskoj
književnosti kao svedok borbe za otkrivanje novih i neslućenih lepota sveta i života u
njemu.[2]

NAPOMENE

[1] Poznato poljsko predratno izdavačko preduzeće.

[2] Prilikom pisanja ovog predgovora služio sam se, između ostalih, i podacima iz članaka A.
Sandauera, J. Ficovskog, M. Prominjskog, E. Krasovske, S. I. Vitkjeviča, H. Foglera, J.
Sjeradzkog, I. Česljika i niza drugih autora.

Izvor: Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje - prevod s poljskog i

predgovor dr Stojan Subotin. [Beograd : Nolit, 1961, 264 str.]

176