Zaslepljujuće energičan i duboko ljudski, roman Vreme svinga je priča o prijateljstvu i muzici i

upornim korenima, o tome kako nas sve to oblikuje i kako možemo da ih preživimo. Protežući se
od severozapadnog Londona do Zapadne Afrike, on je ushićeni ples uz muziku vremena.

„Najdirljiviji roman Zejdi Smit ove decenije, koji se oštro fokusira na njenu omiljenu temu:
borbu da se zasebne niti iskustva spletu u koherentnu priču o samom sebi... Dok knjiga odmiče,
Smit prepliće poglavlja smeštena u sadašnjosti sa onima koja se bave sećanjima na koledž, na
dom, na Trejsi. To je graciozna tehnika, ovo metronomsko njihanje kroz vreme... Struktura
romana deluje kao uticaj samog sećanja, kao što koristimo prošlost kao teg za sadašnjost.
Verodostojno oslikava promenljivu građu identiteta, to složeno, kompozitno ’mi’, podložno
promenama, pucanju i preoblikovanju dok se određenih delova svog ranijeg života prisećamo, a
određene potiskujemo.” – Aleksandra Švarc, Njujorker

„Kulturološki bogat, globalno svestan i politički oštar... Jedna rečenica Zejdi Smit može da vas
zaokuplja nekoliko minuta... I kao izvanredan pisac na nivou rečenice, i kao lukav pripovedač
koji postavlja zamke i plete svoju temu, romanom Vreme svinga, Zejdi Smit napisala je jednu od
svojih najboljih knjiga.” – Njuzdej

„Zapleten i divan koliko i balet... Sjajna knjiga jedne od naših najboljih književnica.” – Voks

„Žensko prijateljstvo postalo je književni fokus u novije vreme, i po mom mišljenju, ta tema
najbolje je obrađena u romanu Vreme svinga Zejdi Smit. Prateći evoluciju prijateljstva iz
detinjstva u odraslo doba, ona odvažno prikazuje kompromise i cenjkanja na koja svi mi kad-tad
moramo da pristanemo. Idiosinkratički pogled književnice i njena oštroumna i gipka proza
preobražavaju i uzvisuju sve čega se ona lati.” – Dženifer Igan, Gardijanove „Najbolje knjige
2017.”

„Divan i ostvaren roman koji će u čitaocima raspiriti sva ona neugodna ali neophodna osećanja
nostalgije.” – Bastl

„Zejdi Smit najjače blista u stvaranju likova tako potpuno ostvarenih da zapravo zaboravljate da
nisu stvarni.” – PjurVau

„Pun mesa, dug i složen, uz sporedna istraživanja od kojih bi svako moglo da bude novela ili
kratka priča... Najbolje savremeno čitalačko iskustvo koje sam imao još otkad sam otkrio Elenu
Ferante.” – Flejvorvajr

„Kao i uvek, Zejdi Smit koristi svoj prepoznatljivi humor i osećajnost dok prati konture rase i
proživljenog iskustva.” – iz preporuke sajta ELLE.com o knjigama koje obavezno treba pročitati

„Moćan i složen roman... Bogat, uvlači vas u sebe, posebno kada ističe uvek brilijantnu
perspektivu autorke na pop kulturu.” – Pablišers vikli

„Ne samo prijateljstvo, već čitav ovaj naš ludi, nepravedni svet predmet je temeljnog i divnog
razmatranja Zejdi Smit.” – Njujork magazin
„Naratorkin neusiljeni glas maskira strukturalnu složenost ovog romana, kao i njegovu gustinu.
Svaka scena, svaki atribut se isplati.” – časopis Tajm

„I sam po sebi ples, sinkopiran, neočekivan i vitalan... roman Vreme svinga možda se ne može
lako analizirati i ne uklapa se ni u kakav kalup, ali je neobično pun života.” – Kler Mesud,
Njujork rivju

VREME SVINGA

Zejdi Smit

Prolog

Bio je to prvi dan mog poniženja. Ukrcali su me na avion, poslali nazad kući, u Englesku, u
privremeno iznajmljeni stan u Sent Džons Vudu. Stan je bio na osmom spratu, prozori su gledali
na teren za kriket. Odabran je, mislim, zbog portira, koji je u korenu sasecao sva zapitkivanja.
Ostajala sam unutra. Telefon na zidu kuhinje zvonio je i zvonio, ali upozorili su me da se ne
javljam i da držim svoj telefon isključen. Gledala sam kako igraju kriket, igru koju ne razumem,
i ne može se reći da mi je to mi baš odvlačilo pažnju, ali ipak je bilo bolje nego da gledam
unutrašnjost tog stana, luksuznog apartmana u kojem je sve bilo dizajnirano tako da bude
savršeno neutralno, sa zaobljenim svim bitnim uglovima, kao ajfon. Kada se kriket završi, buljila
sam u glatku mašinu za kafu ugrađenu u zid, u dve fotografije Bude – jedan mesingani Buda,
drugi drveni – i u fotografiju slona koji kleči pored malog Indijca, koji takođe kleči. Sobe su bile
nameštene sa ukusom, sive, povezane besprekorno čistim hodnikom čiji su zidovi bili obloženi
bež vunenim konopcem. Buljila sam u prevoje na konopcu.
Tako su prošla dva dana. Trećeg dana, portir me je pozvao i rekao da je u predvorju sve čisto.
Pogledala sam u svoj telefon, stajao je na pultu, na avionskom režimu. Oflajn sam sedamdeset
dva sata i sećam se da sam pomislila da bi to trebalo da se uračuna među najveće primere ličnog
stoicizma i moralne izdržljivosti našeg doba. Obukla sam jaknu i sišla dole. U predvorju sam
naišla na portira. Iskoristio je priliku da se gorko požali („Nemaš pojma kako je ovde u
poslednjih nekoliko dana – jebena ludnica!”), iako je bilo jasno da je rastrzan, čak i malo
razočaran: bilo mu je krivo što se halabuka smirila – osećao se veoma važno četrdeset osam sati.
Ponosno mi je rekao da je poručio nekolicini ljudi da se „manu svojih ideja”, da je tom i tom
rekao da se „vara ako misli da će moći da prođe pored njega”. Naslonila sam se o njegov sto i
slušala ga kako priča. Provela sam dovoljno dugo vremena van Engleske da su mi mnoge proste
kolokvijalne britanske fraze sada zvučale egzotično, skoro besmisleno. Pitala sam ga da li misli
da će biti još ljudi uveče i rekao je da ne misli, da niko nije dolazio od juče. Zanimalo me je da li
je bezbedno da me neko poseti tokom noći. „Mislim da to nije nikakav problem”, odgovorio je,
tonom od kojeg mi je moje pitanje delovalo suludo. „Uvek postoje stražnja vrata.” Uzdahnuo je i
tada je zastala je neka žena da ga pita da li može da joj pokupi veš sa hemijskog pošto ona
odlazi. Bila je nepristojnog, osornog držanja i umesto da gleda u njega dok mu se obraća, piljila
je u kalendar na njegovom stolu, sivi blok s digitalnim ekranom, koji je svakoga ko bi tu stao
obaveštavao u kom se tačno trenutku nalazi, u sekund. Bio je dvadeset peti dan meseca oktobra,
godine dve hiljade i osme, a vreme je bilo dvanaest sati, trideset šest minuta i dvadeset tri
sekunde. Okrenula sam se da odem; portir je završio s tom ženom i požurio iza svog stola da mi
otvori ulazna vrata. Pitao me je kuda idem; rekla sam da ne znam. Išetala sam u grad. Bilo je
savršeno jesenje londonsko popodne, prohladno ali vedro, pod nekim drvećem bilo je prostrto
zlatno lišće. Prošla sam pored terena za kriket i džamije, pored Madam Tiso, uz Ulicu Gudž i niz
Totenhem Roud, preko Trafalgar Skvera i najzad sam se našla na obali, pa sam prešla most.
Pomislila sam – kao što često pomislim kad prelazim preko tog mosta – na dva mladića, đake,
koji su veoma kasno jedne noći išli preko njega kada su opljačkani i bačeni preko ograde u
Temzu. Jedan je preživeo, drugi je umro. Nikada nisam razumela kako je preživelom to uspelo, u
mraku, u potpunoj hladnoći, u teškom šoku i obuven. Misleći o njemu, držala sam se desne
strane mosta, uz ogradu, i izbegavala sam da gledam u vodu. Kada sam došla do južne obale,
prvo sam ugledala poster koji reklamira popodnevni razgovor s nekim austrijskim režiserom;
počinjao je za dvadeset minuta u Kraljevskom holu. Naprasno sam odlučila da pokušam da
nabavim kartu. Otišla sam tamo i uspela sam da nađem mesto u poslednjem redu. Nisam bog zna
šta očekivala, samo sam htela da skrenem sebi pažnju sa sopstvenih problema na kratko, da
sedim u mraku i slušam diskusiju o filmovima koje nikad nisam gledala, međutim, usred
programa, režiser je zamolio sagovornika da pusti isečak iz filma Vreme svinga, filma koji
veoma dobro znam pošto sam ga iznova i iznova gledala kao dete. Ispravila sam se u stolici
koliko sam visoka. Na ogromnom platnu preda mnom Fred Aster plesao je s tri siluete. Ne mogu
da održe korak s njim, počinju da gube ritam. Naposletku se predaju praveći trima levim rukama
onaj veoma američki „ma daj” gest, i odlaze s pozornice. Aster je nastavio da pleše sam.
Razumela sam da su sve tri senke takođe bile Fred Aster. Da li sam to znala kad sam bila dete?
Niko drugi ne lebdi u vazduhu kao on, nijedan drugi plesač ne savija kolena baš tako. U
međuvremenu, režiser je govorio o nekoj svojoj teoriji, o „čistom filmu”, koji je počeo da
definiše kao „igru svetlosti i mraka, izraženu kao neku vrstu ritma, tokom vremena”, ali ta
razmišljanja bila su mi dosadna i teško mi je bilo da ih pratim. Iza njega se, iz nekog razloga, isti
isečak vrteo ponovo, i stopala su mi, u saglasju s muzikom, tapkala po sedištu ispred mene.
Osećala sam neku divnu lakoću u telu, ludu sreću koja kao da nije poticala niodakle. Ostala sam
bez posla, bez određene verzije svog života, bez privatnosti, ali ipak mi je sve to delovalo sitno i
beznačajno u poređenju sa ovom radošću koju sam osećala dok sam gledala taj ples i sledila
njegove precizne ritmove svojim telom. Osećala sam da gubim dodir sa svojom fizičkom
lokacijom, da se podižem iznad svog tela, da posmatram svoj život s neke veoma udaljene tačke,
da lebdim iznad njega. To me je podsetilo na opise iskustava sa halucinogenim drogama. Videla
sam sve svoje godine odjednom, ali nisu bile naslagane jedna na drugu, iskustvo po iskustvo,
gradeći nešto što ima supstancu – baš naprotiv. Otkrivala mi se istina: da sam uvek pokušavala
da se prikačim na svetlost drugih ljudi, da nikada nisam imala sopstvenu svetlost. Doživljavala
sam sebe kao neku vrstu senke.
Kada se taj razgovor završio, prepešačila sam grad nazad do stana, nazvala sam Lamina, koji je
čekao u obližnjem kafeu, i rekla mu da je sad sve čisto. I on je otpušten, ali umesto da ga pustim
da se vrati kući, u Senegal, dovela sam ga ovde, u London. Došao je u jedanaest sati, u duksu s
kapuljačom, za slučaj da ima kamera. U predvorju nije bilo nikoga. S kapuljačom je izgledao još
mlađe i još lepše, i pomislila sam da je pravi skandal što ne mogu u srcu za njega da nađem
nikakva osećanja. Posle smo ležali u krevetu jedno pored drugog s laptopovima i, da bih izbegla
da proverim imejl, prvo sam guglala bez cilja, a onda s ciljem: tražila sam taj isečak iz filma
Vreme svinga. Htela sam da ga pokažem Laminu, zanimalo me je šta on misli o njemu, budući da
je sada i sam bio plesač, ali rekao mi je da nikad nije ni video ni čuo za Astera i, dok je trajao
isečak uspravio se u krevetu i namrštio se. Jedva da sam shvatila u šta gledamo: lice Freda Astera
bilo je obojeno u crno. U Kraljevskom holu sedela sam u poslednjem redu, bez naočara, i scena
počinje tako da je Aster u daljini. Ali ništa od toga nije zapravo objašnjavalo kako sam uspela da
blokiram tu sliku iz detinjstva u svom sećanju: kolutanje očima, bele rukavice, osmeh nalik na
Bodžanglsov. Osećala sam se veoma glupo, zaklopila sam laptop i legla da spavam. Sutradan
sam se probudila rano i, ostavivši Lamina u krevetu, pohitala sam u kuhinju i upalila telefon.
Očekivala sam stotine poruka, hiljade. Imala sam možda trideset. Nekada mi je Ejmi slala stotine
poruka dnevno, a sada sam najzad shvatila da mi Ejmi više nikada neće poslati nijednu poruku.
Zašto mi je toliko dugo trebalo da shvatim nešto tako očigledno, nemam pojma. Izlistala sam
depresivan spisak – neki dalji rođak, nekoliko prijatelja, pokoji novinar. Uočila sam poruku s
naslovom: KURVO. Imala je besmislenu adresu od brojeva i slova i video u prilogu koji nije
hteo da se otvori. Telo poruke bila je jedna jedina rečenica: Sada svi znaju ko si. Bila je to
poruka kakvu možeš dobiti od pakosne sedmogodišnjakinje s čvrstom idejom pravde. I naravno
– ako ignorišemo protok vremena – upravo je to i bila.

PRVI DEO

Rani dani

Jedan

Kada bi se o svim subotama 1982. godine moglo misliti kao o jednom danu, upoznala sam Trejsi
u deset ujutru te subote, dok smo išle preko šljunkovitog dvorišta crkve, svaka držeći svoju
majku za ruku. Bilo je tu još dosta devojčica, ali primetile smo jedna drugu zbog očiglednih
razloga, svojih sličnosti i razlika, kao što je svojstveno devojčicama. Naša nijansa smeđe bila je
potpuno ista – kao da smo bile sašivene od jednog komada iste tkanine – i pegice su nam bile
sakupljene na istim mestima, bile smo iste visine. Međutim, moje lice bilo je zamišljeno i
melanholično, s dugim, ozbiljnim nosem i očima oborenim dole, kao i moja usta. Trejsino lice
bilo je živahno i oblo, izgledala je kao tamnija Širli Templ, osim što joj je nos bio problematičan
kao moj, to sam odmah videla, smešan nos – išao je pravo uvis kao prasencetov. Sladak, ali i
opscen: nozdrve su joj stalno bile vidljive. Moglo bi se reći da je po pitanju nosa bilo
izjednačeno. Po pitanju kose, odnela je ubedljivu pobedu. Imala je spiralne kovrdže koje su joj
dopirale do zadnjice i bile su skupljene u dve duge pletenice, sjajne od neke vrste ulja, uvezane
na krajevima satenskim žutim mašnama. Satenske žute mašne mojoj majci nisu bile poznat
fenomen. Začešljavala mi je bujne kovrdže unazad u oblak uvezan crnom trakom. Moja majka
bila je feministkinja. Kosu je nosila afro na keca, lobanja joj je bila savršeno oblikovana, nikada
se nije šminkala i obe nas je oblačila što jednostavnije. Kosa nije bitna kad izgledaš kao Nefretiti.
Nije imala potrebu za šminkom, kozmetičkim proizvodima, nakitom ili skupom odećom i na taj
način su njene finansijske okolnosti, njena politika i njena estetika bile u savršenom – i sasvim
zgodnom – skladu. Aksesoari su joj samo gušili stil, uključujući i, bar kako sam onomad mislila,
sedmogodišnjakinju konjastog lica koja je išla uz nju. Posmatrajući Trejsi, dijagnozirala sam
obrnut problem: njena mama bila je belkinja, gojazna i imala je akne. Tanka plava kosa bila joj
je jako povučena unazad, što je moja majka nazivala „Kilburnov fejslift”. Ali Trejsin lični
glamur bio je rešenje: ona je bila najupečatljiviji aksesoar svoje majke. Imidž njihove porodice,
iako nije bio po ukusu moje majke, mene je oduševljavao: logoi, metalne narukvice i alke,
cirkoni svuda, skupe patike, kakve je moja majka odbijala da prizna kao stvarnost u ovom svetu
– „To nije obuća.” Međutim, uprkos različitom izgledu, naše dve porodice nisu bile baš toliko
drugačije. I jedni i drugi živeli smo u blokovima, ni jedni ni drugi nismo primali socijalnu
pomoć. (Stvar ponosa za moju majku, sramota za Trejsinu: više puta je, bezuspešno, pokušavala
da „iskamči invalidsku penziju”.) Po mišljenju moje majke, upravo su te površne sličnosti davale
toliku težinu pitanjima ukusa. Ona se oblačila za budućnost koja još uvek nije bila s nama, ali
koju je očekivala da stigne. Za to su služile njene obične bele lanene pantalone, njena breton
majica na bele i plave pruge, njene iskrzane espadrile, njena stroga i lepa afrička glava – sve tako
jednostavno, tako svedeno, potpuno van tokova s duhom tadašnjeg vremena i prostora. Jednog
dana ćemo „otići odavde”, ona će završiti svoje studije, postati zaista radikalno šik, možda će o
njoj govoriti na isti način kao o Anđeli Dejvis i Gloriji Stajnem... Cipele sa slamnenim đonom
bile su deo ove odvažne vizije i suptilno su ukazivale na više koncepte. Ja sam bila aksesoar
jedino u smislu da sam samom svojom jednostavnošću označavala pohvalnu majčinsku
suzdržanost, pošto se – u krugovima kojima je moja majka težila – smatralo neukusom da oblačiš
ćerku kao kurvicu. Ali Trejsi je bez stida bila težnja i avatar svoje majke, njena jedina radost, s
tim uzbudljivim žutim mašnama, suknjama s volanima i tilom, i majičicama koje su otkrivale
centimetre dečjeg pupka smeđeg kao orah, i dok smo se gurale uz njih dve u ovom uskom grlu
majki i ćerki što ulaze u crkvu, radoznalo sam gledala kako Trejsina majka gura Trejsi ispred
sebe – i ispred nas – koristeći sopstveno telo kao prepreku, i kako joj koža ruku mlatara dok nas
gura unazad, sve dok nije stigla u učionicu gospođice Izabel, sa izrazom velikog ponosa i
strepnje na licu, spremna da prepusti svoj dragoceni tovar na brigu drugome. S druge strane, stav
moje majke bio je stav umorne, poluironične uslužnosti, smatrala je da su časovi plesa besmislica
i imala je preča posla u životu, i posle nekoliko subota – tokom kojih je sedela pogrbljena na
jednoj od plastičnih stolica poređanih uza zid s leve strane, jedva uspevajući da sakrije prezir
prema čitavoj vežbi – došlo je do promene i tu dužnost preuzeo je moj otac. Čekala sam da
Trejsin otac preuzme dužnost, ali to se nikad nije desilo. Ispostavilo se – kao što je moja majka
odmah pogodila – da nema „Trejsinog oca”, bar ne u konvencionalnom, venčanom smislu. To je,
takođe, bio primer neukusa.

Dva

Sada želim da opišem crkvu i gospođicu Izabel. Nepretenciozna građevina iz devetnaestog veka
s velikim peščarima na fasadi, slično jeftinoj izolaciji koja se može videti na lošije građenim
kućama – mada nije moglo biti to – i solidnim, šiljatim zvonikom na vrhu jednostavne
unutrašnjosti nalik na štalu. Zvala se Crkva Svetog Kristofera. Izgledala je baš kao crkva koju
smo pravili prstima dok smo pevali:

Evo crkve,
Evo zvonika,
Otvorite vrata
Da uđe publika.

Vitraž je pripovedao o Svetom Kristoferu koji nosi malog Isusa na ramenima preko reke. Bio je
loše urađen: svetac je izgledao osakaćeno, kao da ima samo jednu ruku. Originalni prozori su
popucali tokom rata. Naspram Crkve Svetog Kristofera uzdizao se soliter na lošem glasu, i tu je
živela Trejsi. (Moja zgrada je bila lepša, niža, u sledećoj ulici.) Izgrađen šezdesetih, smenio je
niz viktorijanskih kuća izgubljenih u istom bombardovanju koje je oštetilo crkvu, ali tu se
završavala veza između te dve zgrade. Pošto nije uspela Bogu da privuče ljude koji su živeli
preko puta, crkva je donela pragmatičnu odluku da se razgrana u druge oblasti: igraonica za
decu, engleski kao drugi jezik, škola vožnje. Ovo su bile popularne i već ustanovljene aktivnosti,
ali su časovi plesa subotom ujutru bili nov dodatak i niko nije znao šta tačno da misli o njima.
Sami časovi koštali su dve i po funte, ali majke su pronosile glasine o visini cene baletanki, jedna
žena je čula tri funte, druga sedam, ta i ta klela se da ih možeš naći samo u Fridu u Kovent
Gardenu, gde ti za „dobar dan” uzmu deset funti – a onda, šta je to „step” i šta je to „moderni”?
Da li se baletanke mogu nositi za moderni? I šta je moderni? Nisi imao koga da pitaš, nikoga ko
je to već znao, nisi imao izbora. Retko koja majka je bila baš toliko radoznala da pozove broj
napisan na flajerima napravljenim u domaćoj radinosti, okačenim po okolnom drveću. Mnoge
devojčice koje su mogle postati dobre plesačice nikada nisu prešle tu barijeru, iz straha od flajera
iz domaće radinosti.
Moja majka bila je retka ptica: flajeri iz domaće radinosti nisu je plašili. Imala je neverovatan
instinkt za običaje srednje klase. Znala je, na primer, da ćeš na buvljaku – uprkos njegovom
sumnjivom imenu – naći osobu boljeg kvaliteta, kao i njene stare knjige u mekom povezu,
ponekad i Orvela, njene stare porcelanske kutijice, njeno ispucalo zemljano posuđe, njene
odbačene grnčarske točkove. Naš stan bio je pun takvih stvari. Nismo imali plastično cveće,
svetlucavo od lažne rose, i nismo imali kristalne figurice. Sve je to bio deo plana. Čak i stvari
koje sam mrzela – kao recimo majčine espadrile – obično su se dopadale onoj vrsti ljudi koju
smo se trudili da privučemo, i naučila sam da ne sumnjam u njene metode, makar me od njih živ
sram pojeo. Nedelju dana pre nego što će početi časovi, čula sam je kako uštogljenim glasom
priča u kuhinji, ali kad je spustila slušalicu, imala je sve odovore: pet funti za baletanke – ako
odeš u šoping centar umesto u grad – a cipele za stepovanje mogu malo da sačekaju. Baletanke
mogu da se koriste za moderni. Šta je savremeni? Nije pitala. Mogla je da glumi zabrinutog
roditelja, ali nikad roditelja neznalicu.
Poslala je mog oca da nabavi baletanke. Ružičasta boja kože bila je bleđe nijanse nego što sam se
nadala, izgledala je kao mačetov stomak, a đon je bio prljavosivi mačeći jezik, i nije bilo dugih
ružičastih satenskih traka koje se ukrštaju preko članaka, ne, samo tužni lastišić koji je moj otac
lično zašio. Bila sam izuzetno ogorčena zbog toga. Ali možda su i one, kao i espadrile, bile
namerno „jednostavne”, kao znak ukusa? Mogla sam da se držim te ideje sve do trenutka kada
nam je, pošto smo ušle u salu, rečeno da se presvučemo u plesnu odeću pored plastičnih stolica i
da priđemo zidu s druge strane, ka šipci. Skoro sve devojčice imale su roze satenske cipelice, a
ne bledoružičastu praseću kožu koja je meni zapala, a neke – one za koje sam znala da su na
socijalnoj pomoći, ili bez očeva, ili i jedno i drugo – imale su baletanke s dugim satenskim
trakama, unakrsno uvezanim oko članaka. Trejsi, koja je stajala pored mene, s levim stopalom u
majčinoj šaci, imala je i jedno i drugo – tamnoroze saten i unakrsno uvezane trake – kao i čitav
baletski kostim sa suknjicom, što niko drugi nije čak ni razmotrio kao mogućnost, baš kao što se
ne pojavljuješ na prvom času plivanja u ronilačkom odelu. Inače, gospođica Izabel bila je ljupka
i blagonaklona, ali matora, možda joj je čak bilo i četrdeset pet. To me je razočaralo. Čvrste
građe, izgledala je više kao žena zemljoradnika nego kao balerina i sva je bila roze i žuta, roze i
žuta. Kosa joj je bila žuta, ne plava, žuta kao kanarinac. Koža joj je bila veoma roze, izrazito
roze, i sad kad pomislim, verovatno je imala rozaceu. Triko joj je bio roze, šuškavi donji deo
trenerke bio joj je roze, njen baletski džemper bez dugmića bio je od mohera i roze – ali su joj
baletanke bile svilene i žute, iste nijanse kao njena kosa. I zbog toga sam bila ogorčena. Niko
nikada nije pomenuo žuto! Pored nje, u uglu, sedeo je veoma star muškarac sa šeširom i svirao
na pijaninu Dan i noć, pesmu koju sam baš volela i bila sam ponosna što sam je prepoznala.
Znala sam stare pesme zbog svog oca, čiji je otac pevao u pabovima, čovek – bar kako je moj
otac smatrao – čiji je sitni lopovluk predstavljao, makar delimično, neki neispoljeni kreativni
instinkt. Muškarac za pijaninom zvao se gospodin But. Nadajući se da će me čuti, glasno sam
pevušila dok je svirao, i ubacivala dosta vibrata u svoje pevušenje. Bolje sam pevala nego što
sam plesala – uopšte i nisam bila plesačica – iako sam se previše ponosila svojim pevanjem i
pored toga što sam znala koliko to moju majku nervira. Pevanje mi je išlo prirodno, ali sve ono
što je ženskom rodu išlo prirodno nimalo nije oduševljavalo moju majku. Ni najmanje. Po njoj,
isto si tako mogla da se ponosiš disanjem ili hodanjem ili rađanjem dece.
Majke su nam služile za ravnotežu, kao oslonac za nogu. Jednu ruku stavljale smo im na ramena,
jedno stopalo stavljale smo im na savijena kolena. Telo mi je trenutno bilo u majčinim rukama –
podiže me, vezuje i ispravlja, otresa – ali um mi je zaokupila Trejsi, đonovi njenih baletanki, na
kojima sada vidim „Frid” jasno utisnuto na koži. Prirodni lukovi njenih stopala bili su dva
kolibrija u letu. Moja stopala su kockasta i ravna, činilo se kao da se vuku kroz poze. Osećala
sam se kao malo dete koje gura drvene kocke u trouglaste proreze. Lepršaj, lepršaj, lepršaj, rekla
je Izabel, da to je divno, Trejsi. Zbog komplimenata, Trejsi je zabacivala glavu i grozno širila
svoje praseće nozdrve. Osim toga, bila je savršenstvo, bila sam očarana. I njena majka delovala
je jednako omađijano i njena posvećenost tim časovima bila je jedina postojana crta onoga što
bismo sad zvali „njeno vaspitavanje”. Dolazila je na časove češće nego bilo koja druga majka i
tu joj je pažnju zaokupljalo malo šta osim ćerkinih stopala. Naprotiv, pažnja moje majke uvek je
bila negde drugde. Nikad nije mogla samo da sedi negde i da pusti da prođe vreme, uvek je
morala da saznaje nešto. Mogla je doći na početak časa s, na primer, Crnim jakobincima u ruci, i
kad bih joj prišla da joj kažem da mi da cipele za stepovanje umesto baletanki, već bi bila na
stotoj strani. Kasnije, kada je moj otac preuzeo dužnost, on je ili spavao ili „odlazio da prošeta”,
što je roditeljski eufemizam za pljugu u dvorištu crkve.
U ovo prvo doba Trejsi i ja nismo bile ni drugarice ni neprijatelji, čak ni poznanice: jedva da smo
razmenile koju reč. Ali ipak, uvek je postojala neka uzajamna svest, neka nevidljiva vrpca koja
nas je povezivala i sprečavala da previše odlutamo u odnose s drugima. Tehnički, više sam
pričala s Lili Bingam – koja je išla u moju školu – a Trejsina prikolica bila je tužna stara Danica
Babić, sa svojim pocepanim helankama i teškim naglaskom; živela je u Trejsinoj zgradi. Ali iako
smo se smejale i šalile s tim belim devojčicama za vreme časa, i mada su imale puno pravo da
pretpostave da smo koncentrisane na njih, da nas samo one zanimaju – da smo im dobre
drugarice kao što smo delovale – čim dođe pauza, vreme za sok i keks, Trejsi i ja smo stajale
jedna uz drugu, svaki put, bilo je to skoro nesvesno, kao dva gvozdena opiljka privučena
magnetom.
Ispostavilo se da je Trejsi bila znatiželjna o mojoj porodici isto koliko sam i ja bila o njenoj, zato
što je kod nas, izgleda, „bilo naopako”. Slušala sam njenu teoriju jednog dana tokom odmora
nervozno umačući svoj keks u sok od narandže. „Kod svih ostalih je tata”, rekla je, i pošto sam
znala da je to manje-više tačno, nisam mogla da smislim ništa što bih rekla. „Kada ti je tata
belac, to znači...”, nastavila je, ali u tom trenutku je došla Lili Bingam i stala pored nas tako da
nikad nisam saznala šta znači kad ti je tata belac. Lili je bila štrkljava, za glavu viša od stih
ostalih. Imala je dugu, savršeno ravnu plavu kosu, ružičaste obraze i veselu, otvorenu narav koja
je i Trejsi i meni delovala kao direktna posledica Eksiter Rouda 29, cele kuće, u koju sam
nedavno pozvana, što sam jedva čekala da ispričam Trejsi – koja nikad nije bila tamo – privatne
bašte, ogromne tegle pune sitnine i svoč sata, veličine odraslog čoveka, koji je visio na zidu
spavaće sobe. Zbog toga, bilo je tema o kojima nisi mogao govoriti pred Lili Bingam i sada je
Trejsi zatvorila usta, digla nos u vazduh i prešla na drugu stranu prostorije da traži od majke
baletanke.

Tri

Šta želimo od svojih majki kad smo deca? Potpuno potčinjavanje.

Da, da, veoma je lepo i racionalno i učtivo reći da žena ima sva prava na svoj život, na svoje
ambicije, na svoje potrebe i slično – to sam uvek i sama zahtevala – ali kao dete, ne, istina je da
je to pravi rat i trvenje, za racionalnost tu nema nikakvog mesta, ni mrvicu, od svoje majke samo
želiš da jednom za svagda prizna da je tvoja majka i samo tvoja majka i da je njena bitka sa
ostatkom života završena. Ona mora da položi oružje i da ti priđe. A ako to ne uradi, onda kreće
pravi rat, i takav rat vodio se između moje majke i mene. Tek sam kao odrasla počela iskreno da
joj se divim – naročito u poslednjim, bolnim godinama njenog života – za sve što je učinila kako
bi napravila u ovom svetu malo mesta za sebe. Kada sam bila mlada, zbunjivalo me je i vređalo
njeno odbijanje da mi se potčini, naročito zato što sam smatrala da u našem slučaju ne važi
nijedan od uobičajenih razloga za to odbijanje. Bila sam joj jedino dete, nije imala posao – u ono
vreme nije – i jedva da je razgovarala sa ostatkom svoje porodice. Koliko sam ja znala, imala je
sve vreme ovog sveta. Ali ipak, nisam mogla da dobijem njeno potpuno potčinjavanje! Moj
najraniji osećaj o njoj bio je osećaj da smišlja način kako da pobegne, od mene, od same uloge
majčinstva. Bilo mi je žao mog oca. On je i dalje bio mlad, voleo ju je, želeo je još dece – svaki
dan su se oko toga svađali – ali po tom pitanju, kao i po svim ostalim pitanjima – moja majka
nije htela da popusti. Njena majka je rodila sedmoro dece, njena baba jedanaestoro. Nije
nameravala da se vrati svemu tome. Verovala je da moj otac želi još dece kako bi je zarobio, i tu
je, u suštini, bila u pravu, iako je ropstvo u ovom slučaju samo bilo druga reč za ljubav. Koliko
ju je voleo! Više nego što je bila svesna ili nego što ju je zanimalo, ona je živela u svom ličnom
svetu iz snova i pretpostavljala je da se svako oko nje u svakom trenutku oseća isto kao i ona. I
zato, kada je počela, isprva polako, a onda sve brže, da prevazilazi mog oca, kako intelektualno
tako i lično, prirodno je očekivala da i on u isto vreme prolazi kroz isti proces. Ali on je nastavio
kao i pre. Brinuo se o meni, voleo je nju, trudio se da održi korak, čitao je Komunistički manifest
sporo i marljivo. „Neki ljudi nose Bibliju”, rekao mi je ponosno. „Ovo je moja Biblija.” To je
zvučalo impresivno – trebalo je da impresionira moju majku – ali već sam primetila da je uvek
nekako čitao samo ovu knjigu i ništa drugo, nosio ju je na svaki čas plesa, a ipak nikad nije
odmakao dalje od prvih dvadeset strana. U kontekstu braka, bio je to romantičan gest: prvi put su
se sreli na sastanku Socijalističke radničke partije u Dolis Hilu. Ali čak je i to bio nesporazum jer
je moj otac otišao tamo da upozna fine levičarke u minićima, dok je moja majka tamo išla zaista
zbog Karla Marksa. Moje detinjstvo odvijalo se u sve širem procepu. Gledala sam kako moja
samouka majka brzo, s lakoćom nadmašuje mog oca. Police u našoj dnevnoj sobi – koje je on
lično napravio – punile su se polovnim knjigama, udžbenicima, političkim knjigama, istorijskim
knjigama, knjigama o rasi, knjigama o rodu, o „svim tim izmima”, kako je moj otac voleo da
kaže kad god bi navratio neki komšija i uočio čudnu kolekciju.
Subota je bila njen „slobodan dan”. Slobodan od čega? Od nas. Bilo je to vreme da malo čita
svoje izme. Pošto me otac odvede na čas plesa, nismo mogli odmah da se vratimo kući, morali
smo da nađemo neku razonodu, da ne dolazimo kući do večere. Postao nam je ritual da se
vozimo autobusima koji idu ka jugu, daleko južno od reke, do mog ujka Lamberta, majčinog
brata i očevog najboljeg druga. On je bio mamin najstariji brat, jedina osoba s njene strane
porodice koju sam ikada videla. Odgajio je moju majku i ostalu braću i sestre, na ostrvu, kada je
njihova majka otišla u Englesku da radi kao čistačica u staračkom domu. Znao je s čime moj otac
ima posla.
„Ja koraknem ka njoj”, čula sam oca kako se žali jednog dana, usred leta, „a ona korakne
unazad!”
„Niš ne moš s njom. Oduvek je taka.”
Bila sam u bašti, među paradajzima. To je, zapravo, bila njivica, ništa nije bilo dekorativno niti
je služilo samo za divljenje, sve je bilo za jelo i raslo je u dugim, pravim redovima, privezano za
bambusove pritke. Na kraju poseda nalazio se poljski ve-ce, poslednji koji sam ikad videla u
Engleskoj. Ujka Lambert i moj otac sedeli su na stolicama na rasklapanje pored stražnjih vrata
kuće i pušili marihuanu. Bili su stari prijatelji – Lambert je jedina druga osoba na fotografiji s
venčanja mojih roditelja – i povezivao ih je posao: Lambert je bio poštar, a moj otac je bio
direktor isporuke u Kraljevskoj pošti. Zajednički im je bio i rezak smisao za humor kao i
nedostatak ambicije, na šta je moja majka popreko gledala, u oba slučaja. Dok su duvali i
jadikovali o svim pitanjima po kojima je moja majka nedokazana, provlačila sam ruke kroz vreže
paradajza puštajući da mi se obmotaju oko zglobova. Većina Lambertovih biljaka izgledala mi je
preteće, bile su duplo više od mene i sve što je posadio, divlje je raslo: gustiš loze, visoke trave i
opsceno nabreklih tikvi. Tle je boljeg kvaliteta u Južnom Londonu – mi u Severnom Londonu
imamo previše gline – ali u to vreme nisam znala ništa o tome i bila sam zbunjena: mislila sam
da, kad posećujem Lamberta, posećujem Jamajku, Lambertova bašta je za mene bila Jamajka,
mirisala je kao Jamajka, tamo si jeo kokos-kocke, i čak i sada, u mom sećanju, uvek je vruće u
Lambertovoj bašti, i žedna sam i plašim se insekata. Bašta je bila duga i uska, okrenuta na jug,
poljski ve-ce stajao je uz desnu stranu, tako da si mogao da gledaš kako sunce zalazi iza njega i
šparta vazduh na svom putu. Očajnički mi se išlo u ve-ce, ali odlučila sam da trpim dok ponovo
ne ugledamo Severni London – plašila sam se tog poljskog ve-cea. Pod je bio od drveta i neka
čuda su rasla između daski, travke, strnjika i maslačak koji su ti se češali o kolena dok se
nameštaš na sedište. Paučina je povezivala ćoškove. Bila je to bašta izobilja i truleži: paradajz je
bio prezreo, marihuana prejaka, termiti su se krili ispod svega. Lambert je tu živeo potpuno sam i
to mesto mi je delovalo mrtvo. Čak i u tim godinama bilo mi je čudno što moj otac putuje
trinaest kilometara do Lamberta po utehu, kada je Lambert izgledao kao da je već pretrpeo ono
napuštanje kojeg se moj otac toliko plašio.
Umorivši se od šetnje kroz redove povrća, vratila sam se nazad u baštu i posmatrala kako njih
dvojica nevešto sakrivaju džointe u pesnicama.
„Ti dosadno?”, pitao je Lambert. Priznala sam da jeste.
„Pre je ova kuća bila puna klinčadije”, rekao je Lambert, „al ta deca sad imaju svoju decu.”
Zamislila sam decu svojih godina s bebama u rukama: to je bila sudbina koju sam povezivala s
Južnim Londonom. Znala sam da je moja majka otišla od kuće da bi pobegla od svega toga, da
njena ćerka nikad ne bi postala dete s detetom jer njena ćerka nije trebalo samo da preživi – kao
što je moja majka – trebalo je da napreduje, da nauči mnoge nepotrebne veštine, kao što je
stepovanje. Otac mi je pružio ruku i sela sam mu u krilo, pokrila mu sve veću ćelu rukom i
opipala tanke pramenove mokre kose koju je nosio začešljanu preko nje.
„Stidljiva je, a? Ne stidiš se, valjda, tvog ujka Lamberta?”
Lambertove oči bile su zakrvavljene, a pegice su mu bile kao moje, samo ispupčene; lice mu je
bilo okruglo i milo, imao je svetlosmeđe oči koje su potvrđivale, navodno, kinesku krv u
porodičnom stablu. Ali stidela sam se od njega. Moja majka – koja nikada nije posećivala
Lamberta, osim o Božiću – čudno je insistirala da ga otac i ja posećujemo, mada uvek uz
upozorenje da budemo na oprezu, da nikad ne dozvolimo da nas „odvuče nazad”. U šta? Obavila
sam se oko očevog tela sve dok mu nisam bila na leđima i mogla da vidim busenčić kose koju je
puštao na potiljku, koju je bio tako rešen da zadrži. Iako je bio tek u tridesetim, nikada nisam
videla svog oca bujne kose, nikad ga nisam videla plavokosog i nikad ga neću videti sedog.
Viđala sam samo ovu lažnu kestenjastu, koja je ostajala na prstima ako je pipneš i koju sam
videla u njenom pravom izvoru, okrugloj, plitkoj limenoj kutijici koja je stajala na ivici kade, s
masnim smeđim krugom oko ivice i istrljanom ćelom u sredini, baš kao moj otac.
„Treba joj društvo”, rekao je zabrinuto. „Knjiga nije dovoljna, zar ne? Film nije dovoljan. Treba
ti prava stvar.”
„S tom ženom ne moš izić na kraj. Znam to još otkad je mala bila. Ima čeličnu volju.”
To je bila istina. S njom se nije moglo izaći na kraj. Kad smo došli kući, gledala je predavanje na
Otvorenom univerzitetu s blokčetom i olovkom u ruci; tako lepa, spokojna, sklupčana na kauču s
bosim nogama pod zadnjicom, ali kad se okrenula, videla sam da joj nije pravo, prebrzo smo se
vratili, htela je još malo vremena, još prostora, još mira, da bi mogla da uči. Mi smo bili vandali
u hramu. Učila je sociologiju i političke nauke. Nismo znali zašto.

Četiri

Ako Fred Aster predstavlja aristokratiju, ja predstavljam proleterijat, rekao je Džin Keli, i po toj
logici Bil „Bodžangls” Robinson zapravo je trebalo da bude moj plesač, zato što je Bodžangls
plesao za harlemskog kicoša, za klinca iz getoa, za napoličara – za sve potomke robova. Ali za
mene je plesač bio čovek niotkuda, bez roditelja, braće i sestara, bez nacije ili naroda, bez
obaveza bilo koje vrste, i upravo je to bila karakteristika koju sam volela. Sve ostalo, svi detalji,
nisu bili važni. Ignorisala sam besmislene zaplete tih filmova: dolasci i odlasci kao u operi,
preokreti sreće, sladunjavi susreti i neverovatne slučajnosti, minstreli, služavke i batleri. Za mene
su to bili samo putevi koji vode do plesa. Priča je bila cena koju si plaćao za ritam. „Izvini,
dečko, je li to Čatanuga ćiha ćiha?” Svaki slog imao je podudarni pokret u nogama, stomaku,
leđima, stopalima. Naprotiv, na času baleta plesale smo uz klasičnu muziku – „belačku muziku”
kako ju je Trejsi otresito zvala – koju je gospođica Izabel snimala s radija na niz kaseta. Ali
jedva da sam mogla da je prepoznam kao muziku, nisam mogla da čujem nikakvu promenu
taktova i, mada je gospođica Izabel pokušavala da nam pomogne uzvikujući taktove, nikad ni na
koji način nisam mogla da povežem te brojeve s morem melodije koje me je preplavljivalo
violinama i bučnom treskom duvačke sekcije. Ipak sam znala više nego Trejsi: znala sam da
njeni kruti stavovi – crnačka muzika, belačka muzika – nisu baš u redu, da mora da postoji svet
gde se ta dva kombinuju. U filmovima i na fotografijama viđala sam kako belci sede za
klavirima dok pored njih stoje crnkinje i pevaju. Oh, kako sam želela da budem kao te devojke!
U jedanaest i petnaest, odmah posle baleta, usred naše prve pauze, gospodin But ušao je u salu
noseći veliku crnu torbu, onakvu kakvu su pre nosili seoski lekari, u kojoj su se nalazile partiture
za čas. Ako sam bila slobodna – što je značilo: ako sam mogla da se sklonim od Trejsi – otrčala
bih do njega i pratila ga dok je polako prilazio klaviru, a onda bih se namestila kao devojke koje
sam viđala u filmovima i zamolila bih ga da svira Sve od mene ili Jesen u Njujorku ili Četrdeset
drugu ulicu. Na časovima stepovanja morao je da svira istih šest pesama iznova i iznova i ja sam
morala da igram uz njih, ali pre časa – dok su ostali u sali bili zauzeti pričom, hranom, pićem –
imali smo ovo vreme za sebe i molila sam ga da prođe kroz neku melodiju sa mnom tako što sam
pevala tiše od zvuka klavira ako sam se stidela, malo jače ako nisam. Ponekad, kada sam pevala,
roditelji koji su pušili ispred sale pod drvećem trešnje, dolazili bi unutra da slušaju, a devojčice
koje su bile zauzete oko pripreme svojih plesova – navlačeći helanke, vezujući pertle – zastajale
su i okretale se da me gledaju. Postala sam svesna da moj glas – sve dok nisam namerno pevala
tiše od zvuka klavira – ima u sebi nešto harizmatično, da privlači ljude. To nije bio tehnički
talenat: glas mi je bio slabašan. Imalo je veze sa emocijom. Štagod da sam osećala, umela sam to
veoma jasno da izrazim, umela sam da se „nametnem”. Moje tužne pesme bile su veoma tužne, a
srećne pesme bile su mi radosne. Kada je došlo vreme za naše „ispite”, naučila sam da koristim
svoj glas kao oblik skretanja pažnje, isto kao što te neki mađioničari teraju da im gledaš u usta
kada bi trebalo da im gledaš u šake. Ali nisam mogla da prevarim Trejsi. Videla sam je dok sam
silazila s pozornice, kako stoji sa strane kod zavese, s rukama prekrštenim preko grudi i nosem
dignutim u vazduh. Iako je uvek bila bolja od svih, iako je kuhinjska plutena tabla njene majke
bila okićena zlatnim medaljama, nikada nije bila zadovoljna, htela je zlato i u „mojoj” kategoriji
– pevanje i ples – iako nije umela da potrefi notu. To mi je bilo teško da razumem. Zaista sam
osećala da, kada bih mogla da plešem kao Trejsi, nikada ne bih tražila ništa drugo na ovom
svetu. Ostale devojčice su imale ritam u udovima, neke su ga imale u kukovima ili u svojim
malim zadnjicama, ali ona je imala ritam u svim ligamentima, verovatno u svim ćelijama. Svaki
pokret bio je oštar i precizan kao što bi svako dete samo moglo da se nada, telo je moglo da joj se
uskladi sa svakom promenom takta, ma kako zamršenom. Možda bi se moglo reći da je ponekad
bila previše precizna, ne naročito kreativna ili da nije imala duše. Ali niko normalan ne bi mogao
da kaže ništa protiv njene tehnike. Bila sam – i sada sam – zadivljena Trejsinom tehnikom. Znala
je kada je pravo vreme za sve.

Pet

Nedelja u pozno leto. Bila sam na terasi i gledala kako nekoliko devojčica s našeg sprata
preskače konopac pored kanti za smeće. Čula sam kako me majka doziva. Pogledala sam preko
ograde i videla je kako ulazi u zgradu, ruku pod ruku s gospođicom Izabel. Mahnula sam i ona je
pogledala gore, osmehnula se i viknula: „Ostani tu!” Nikada nisam videla majku i gospođicu
Izabel zajedno van časa i čak i sa ove visine bilo mi je jasno da je primorala gospođicu Izabel na
nešto. Htela sam da odem i posavetujem se sa ocem, koji je krečio zid u dnevnoj sobi, ali znala
sam da moja majka, tako šarmantna s nepoznatim ljudima, ima kratak fitilj sa svojim bližnjima i
da to „Ostani tu!” znači tačno to. Gledala sam kako se ovaj čudni par kreće kroz zgradu i penje
uz stepenice, prelomljen u staklenim kockama u prasku žute, roze i mahagonismeđe. U
međuvremenu, devojčice pored kanti promenile su smer preskakanja konopca, i sada je nova
skakačica hrabro uletela u nemilosrdnu zanjihanu omču i počela novu pesmicu, o majmunu koji
je zadavljen.
Najzad je majka došla do mene, pogledala me od glave do pete – lukavim pogledom u očima – i
prvo što je rekla bilo je: „Izuj se.”
„Oh, ne moramo odmah”, promrmljala je gospođica Izabela, ali moja majka je rekla: „Bolje da
saznamo sad nego kasnije”, i otišla u stan da bi se vratila minut kasnije s velikom kesom brašna,
koje je počela da posipa svud po terasi sve dok se nije napravio tanak beli tepih nalik na prvi
sneg. Trebalo je bosa da hodam po njemu. Pomislila sam na Trejsi. Pitala sam se da li gospođica
Izabel posećuje svaku devojčicu ponaosob. Kakvo bacanje brašna! Gospođica Izabel je čučnula
da pogleda. Moja majka prislonila je leđa o ogradu terase oslanjajući laktove na nju, pušeći
cigaretu. Bila je pod uglom u odnosu na terasu, a cigareta joj je bila pod uglom u odnosu na usta,
i nosila je beretku, kao da je nositi beretku nešto najprirodnije na svetu. Položaj joj je bio pod
uglom u odnosu na mene, pod ironičnim uglom. Došla sam do drugog kraja terase i osvrnula se
na svoje otiske.
„Aha, tu smo, dakle”, rekla je gospođica Izabel, ali gde tačno? U zemlji ravnih tabana?
Nastavnica je izula svoju cipelu i pritisla stopalo na pod da uporedi: na njenom otisku videli su
se samo nožni prsti, gornji deo tabana i peta, na mom, ceo, ravan obris ljudskog gaza. Majka je
bila veoma zainteresovana za ovaj rezultat, ali je gospođica Izabel, videvši mi lice, rekla nešto
ohrabrujuće: „Balerini je potreban luk, da, ali možeš da stepuješ i s ravnim tabanima, znaš.
Naravno da možeš.” Nisam joj verovala, ali bila je ljubazna i držala sam se toga i nastavila sam
da idem na časove, te sam tako i dalje provodila vreme s Trejsi, što je upravo bilo, kako mi je
kasnije sinulo, ono što je moja majka pokušavala da spreči. Shvatila je da su nas, pošto smo
Trejsi i ja išle u različite škole, u različitim krajevima grada, povezivali samo časovi plesa, ali
kada je došlo leto i časovi prestali, ništa se nije promenile, još više smo se zbližile sve dok, do
avgusta, nismo skoro svaki dan provodile zajedno. S terase sam mogla da vidim njenu zgradu i
obrnuto, nismo morale da telefoniramo i nismo morale formalno da se dogovaramo i, iako naše
majke jedva da su klimale glavom jedna drugoj na ulici, postalo nam je sasvim prirodno da
ulazimo i izlazimo jedna drugoj u zgradu.

Šest

Različito smo provodile vreme u ta dva stana. U Trejsinom smo se igrale i probale nove igračke,
kojih je bilo u izobilju. Argosov katalog, s čijih stranica mi je bilo dozvoljeno da odaberem tri
jeftinija artikla za Božić, i jedan za rođendan, bio je za Trejsi svakodnevna biblija, čitala ga je
religiozno zaokružujući svoje izbore, često u mom društvu, malom crvenom hemijskom koju je
koristila u ovu svrhu. Njena soba bila mi je otkrovenje. Ona je pobila sve što sam mislila da sam
shvatila o našoj zajedničkoj situaciji. Njen krevet bio je u obliku barbinog roze sportskog auta,
zavese su joj bile s volanima, svi ormarići bili su joj beli i sjajni, a sredina sobe izgledala je kao
da je neko ispraznio Deda Mrazove sanke na tepih. Morao si da se probijaš kroz igračke. Osnovu
su činile pokvarene igračke, povrh kojih je bio smeštan svaki novi talas kupovina, u arheološkim
slojevima, podudarajući se, manje ili više, s reklamama za igračke koje su u dato vreme išle na
televiziji. To leto bilo je leto lutke koja piški. Nalivaš je vodom i ona piša svuda. Trejsi je imala
nekoliko verzija ove zadivljujuće tehnologije i umela je da pravi razne drame oko toga. Ponekad
bi prebila lutku zato što se upiškila. Ponekad bi je smestila, posramljenu i golu, u ćošak, tako da
su joj plastične noge bile savijene pod pravim uglom u odnosu na malu, rupičastu zadnjicu. Nas
dve glumile smo roditelje tog sirotog upišanog deteta, i u dijalogu koji mi je Trejsi zadavala da
pričam ponekad sam čula čudne, neugodne odjeke iz njenog porodičnog života, ili iz mnogih
sapunica koje je gledala, nisam baš mogla da odredim.
„Tvoj je red. Kaži: ’Kurvo – ona ni nije moje dete! Jesam ja kriv što ona šora u gaće?’ Hajde,
tvoj je red!”
„Kurvo – ona ni nije moja ćerka! Jesam li ja kriv što ona piša u gaće?”
„’Slušaj, bre, ti je uzmi! Uzmi je i videćemo kako ćeš se ti provesti!’ Sad kaži: ’Nema šanse,
lutko.’”
Jedne subote sa strepnjom sam majci pomenula postojanje upišane lutke pazeći da kažem „piški”
umesto „piša”. Majka je učila. Podigla je pogled sa svojih knjiga s mešavinom neverice i
gađenja.
„Trejsi ima takvu lutku?”
„Trejsi ih ima četiri.”
„Dođi ovamo na trenutak.”
Raširila je ruke i osetila sam kako mi se lice pribija o kožu njenih grudi, zategnutu i toplu, jako
živu, kao da je u mojoj majci neka druga, milostiva mlada žena koja silno želi da izađe napolje.
Puštala je kosu, nedavno joj je bila upletena u dramatični školjkasti oblik na potiljku, kao
skulptura.
„Znaš o čemu čitam sada?”
„Ne.”
„Čitam o sankofi. Znaš li šta je to?”
„Ne.”
„To je ptica, gleda sebi preko leđa, ovako.” Okrenula je svoju lepu glavu unazad koliko je god
mogla. „Iz Afrike. Gleda unazad, u prošlost, i uči iz onoga što je pre bilo. Neki ljudi nikad ne
nauče.”
Moj otac bio je u kuhinjici, nemo je kuvao – on je bio glavni kuvar u našoj kući – i ovaj razgovor
zapravo je bio namenjen njemu, on je trebalo da ga čuje. Njih dvoje počeli su toliko da se
svađaju da sam često bila jedini provodnik kroz koji su mogle da prođu informacije, ponekad
veoma pogrdno – „Objasni svojoj majci” ili „Možeš da poručiš svom ocu” – a ponekad ovako, s
delikatnom, gotovo lepom ironijom.
„Oh”, rekla sam. Nije mi bilo jasno kakve to veze ima s lutkama koje pišaju. Znala sam da je
moja majka bila u procesu postajanja, ili pokušavanja da postane, „intelektualka”, zato što je otac
često izgovarao taj pojam kao uvredu tokom njihovih svađa. Ali nisam zaista razumela šta to
znači, osim da je intelektualka neko ko studira na Otvorenom univerzitetu, voli da nosi beretku,
često koristi frazu „Anđeo istorije”, uzdiše kada ostatak porodice gleda te-ve subotom uveče i
zastaje da se svađa s trockistima na Kilburn Haj Roudu dok svi drugi prelaze na drugu stranu
ulice kako bi ih izbegli. Ali glavna posledica njene transformacije je, za mene, bila ova nova i
zbunjujuća indiskrecija u govoru. Kao da je uvek zbijala šale za odrasle tik iznad moje glave,
kako bi se zabavila ili nervirala mog oca.
„Kada si s tom devojčicom”, objasnila mi je majka, „pristojno je da se igraš s njom, ali ona je
vaspitana na određen način i sadašnjost je sve što ona ima. Ti si vaspitana drugačije – nemoj to
da zaboraviš. Ti smešni časovi plesa su ceo njen svet. Nije ona kriva – tako je vaspitana. Ali ti si
pametna. Nije važno da li imaš ravne tabane, nije važno zato što si pametna i znaš odakle si i
kuda ideš.”
Klimnula sam glavom. Mogla sam da čujem kako otac naročito jako lupa šerpama.
„Nećeš zaboraviti ovo što sam ti sad rekla?”
Obećala sam da neću.
U našem stanu uopšte nije bilo lutaka, te je Trejsi, kad je dolazila, bila primorana na drugačije
navike. Ovde smo pisale, pomalo mahnito, u nizu žutih A4 blokčića na linije koje je moj otac
donosio s posla. U pitanju je bio zajednički projekat. Trejsi je, zbog disleksije – iako u to vreme
nismo znale da se to tako zove – više volela da diktira, dok sam se ja s mukom trudila da držim
korak s prirodno melodramatičnim obrtima i vijuganjima njenom uma. Skoro sve naše priče
ticale su se okrutne, nadmene primabalerine iz Oksford Strita koja je u poslednjem času slomila
nogu, što je omogućilo našoj odvažnoj heroini – često ubogoj modistkinji, ili skromnoj čistačici
pozorišnih toaleta – da uskoči i spase stvar. Primetila sam da su uvek bile plavuše, te odvažne
devojke, kose „nalik svili” i krupnih plavih očiju. Jednom sam pokušala da napišem „smeđe oči”
i Trejsi mi je uzela hemijsku iz ruku i preškrabala to. Pisale smo ležeći na stomacima na podu u
mojoj sobi i ako bi slučajno naišla moja majka i videla nas ovako, to je bio jedini trenutak kad je
gledala u Trejsi s nečim nalik blagonaklonosti. Koristila sam te trenutke kako bih osvojila
dodatna dopuštenja za svoju drugaricu – Može li Trejsi da ostane na užini? Može li Trejsi da
prespava? – iako sam znala da Trejsi više nikad ne bi smela da kroči u naš stan ako bi moja
majka zastala da pročita to što smo pisale u tim žutim blokčićima. U nekoliko priča crnci su
„vrebali iz senki” s metalnim šipkama da slome kolena plesačica belih poput ljiljana; u jednoj je
primabalerina imala užasnu tajnu: bila je „polutanka”, što je reč koju sam se plašila da napišem
jer sam iz iskustva znala koliko je mogla da razbesni moju majku. Ali ako sam osećala nelagodu
oko tih detalja, bila je to obična sitnica kada se uporedi sa zadovoljstvom koje mi je pružala naša
saradnja. Bila sam toliko opčinjena Trejsinim pričama, zaljubljena u njihovo beskrajno odlaganje
narativnog zadovoljenja, što je, opet, verovatno pokupila iz sapunica ili izvukla iz teških lekcija
kojima ju je život učio. Jer taman kad si pomislio da je stigao srećan kraj, Trejsi je pronalazila
neki divan nov način da ga uništi ili izbegne, tako da finale – što je, mislim, za nas obe značilo
prosto publiku koja stoji na nogama i tapše bez prestanka – nikada nije stizalo. Volela bih da još
uvek imam te blokčiće. Od hiljada i hiljada reči koje smo napisale o balerinama u različitim
oblicima fizičke opasnosti, zapamtila sam samo jednu rečenicu: Tifani je skočila visoko da
poljubi svog princa i ispružila nožne prste oh izgledala je tako seksi ali tada joj je metak prošao
pravo kroz butinu.

Sedam

U jesen, Trejsi je otišla u školu za devojčice u Nisdenu, gde su skoro sve učenice bile Indijanke
ili Pakistanke i razularene: viđala sam starije na autobuskim stajalištima u malo izmenjenim
uniformama – otkopčana košulja, zadignuta suknja – kako dovikuju poganosti belim dečacima
koji prolaze pored. Gruba škola s dosta tuča. Moja, u Vilesdenu, bila je blaža, mešovitija:
polovina dece bili su crnci, četvrtina belci, četvrtina Azijati. Od crnačke polovine, bar trećina bili
su „polutani”, manjinska nacija unutar nacije, iako je istina da mi je išlo na živce da ih uopšte
primećujem. Htela sam da verujem da smo Trejsi i ja sestre i srodne duše, same u svetu, i da smo
posebno potrebne jedna drugoj, ali sada nisam mogla da izbegnem da viđam brojne vrste dece
prema kojima je majka čitavo leto pokušavala da me usmeri, devojčice sličnog porekla, ali kako
je moja majka govorila, „širih horizonata”. Bila je jedna koja se zvala Taša, polugvajanka,
polutamilka, čiji je otac bio pravi Tamilski tigar, što je jako oduševljavalo moju majku, time
cementirajući u meni želju da ama baš nikad nemam nikakve veze s tom devojčicom. Bila je
jedna zubata devojčica zvana Ajri, uvek najbolja u odeljenju, čiji su roditelji bili isti kao naši, ali
se odselila iz blokova i sad je živela i Vilesden Grinu u otmenom dupleksu. Bila je devojčica po
imenu Anuška, čiji je otac bio sa Sent Lusije, a majka Ruskinja čiji je ujak bio, prema mojoj
majci, „najvažniji revolucionarni pesnik na Karibima”, ali skoro svaka reč te preporuke meni je
bila nerazumljiva. Nisam mnogo razmišljala o školi, kao ni o bilo kome iz nje. U dvorištu sam
zabadala rajsnadle u đonove i ponekad provodila i celih pola sata odmora plešući sama, sasvim
zadovoljna što nemam drugova. A kada bismo došli kući – pre majke, i prema tome, van njene
nadležnosti – bacala sam torbu, ostavljala oca da sprema večeru i odlazila pravo kod Trejsi da
stepujemo zajedno na njenoj terasi, za čime je sledila po činija pudinga, što „nije hrana” po
mojoj majci, ali je po meni ipak bio odličan. Kada bih došla kući, svađa, čije se dve strane više
nisu susretale, bila bi u punom jeku. Očeva briga bila bi neko sitno pitanje vezano za kuću: ko je
kada šta usisao, ko je okačio, ili je trebalo da okači veš. Dok bi moja majka, odgovarajući na
njih, odlazila ka sasvim drugačijim temama: koliko je važno imati revolucionarnu svest ili koliki
je relativni beznačaj seksualne ljubavi naspram borbe naroda ili nasleđe ropstva u srcima i
umovima mladeži i slično. Sada je već dobila srednjoškolsku diplomu, upisala je Politehničku
akademiju Midlseks, u Hendonu, i više nego ikad ranije, nismo mogli da držimo korak s njom,
predstavljali smo joj razočaranje, morala je stalno da objašnjava svoje uslove.
Kod Trejsi jedini povišen ton dopirao je s televizora. Znala sam da bi trebalo da sažaljevam
Trejsi zato što nema oca – kuga koja je pogađala svaku drugu kuću u našoj ulici – i da budem
zahvalna što imam dvoje venčanih roditelja, ali kadgod bih sela na njen ogroman beli kožni
dvosed da jedem njen puding i da na miru gledam Uskršnju paradu ili Crvene cipelice – Trejsina
mama tolerisala je samo mjuzikle u boji – nisam mogla a da ne primetim spokoj malog, potpuno
ženskog domaćinstva. U Trejsinoj kući, razočaranje u muškarca bilo je davna prošlost: nikada i
nisu polagale neku nadu u njega jer on skoro nikada nije ni bio kod kuće. Niko nije bio
iznenađen neuspehom Trejsinog oca da nadahne revoluciju ili da uradi bilo šta drugo. Ali ipak,
Trejsi je bila nepokolebljiva i odana njegovoj uspomeni, mnogo spremnija da brani svog
odsutnog oca nego što sam ja bila da kažem bilo šta lepo o svom sasvim prisutnom. Kadgod je
njena majka loše govorila o njemu, Trejsi bi me obavezno odvodila u svoju sobu ili na neko
drugo osamljeno mesto i brzo bi integrisala to što je njena majka rekla u svoju zvaničnu priču,
koja je glasila da je otac nije napustio, ne, nipošto, samo je bio mnogo zauzet zato što je jedan od
pratećih plesača Majkla Džeksona. Malo ko je mogao da prati Majkla Džeksona dok pleše –
štaviše, skoro niko nije mogao, možda je bilo samo dvadeset plesača na svetu koji su mogli da se
mere s njim. Trejsin otac bio je jedan od njih. Nije morao ni da dovrši svoj nastup na audiciji –
bio je toliko dobar da su odmah znali da je on onaj pravi. Zbog toga skoro nikada nije bio kod
kuće: večno je bio na turneji. Sledeći put doći će u grad verovatno narednog Božića, kada Majkl
bude nastupao na Vembliju. Kada je bilo vedro, mogle smo da vidimo taj stadion s Trejsine
terase. Teško je reći koliko sam verovala u ovu priču – svakako je neki deo mene znao da je
Majkl Džekson, najzad oslobođen svoje porodice, sada plesao sam – ali baš kao i Trejsi, nikada
nisam pominjala tu temu u prisustvu njene majke. Kao činjenica, to je za mene bilo, u isto vreme
apsolutno istinito i očigledno neistinito, i možda su samo deca u stanju da prihvate ovakve
dvolične činjenice.

Osam

Bila sam kod Trejsi, gledale smo Hit paradu, kada je krenuo spot za Triler, tada smo ga obe
videle prvi put. Trejsina majka jako se uzbudila: ne ustajući, zapravo, plesala je živahno
skakućući gore-dole u prevojima svoje fotelje. „Hajde, devojke! Da vas vidim! Ustajte, hajde!”
Izvukle smo se s dvoseda i počele da klizimo napred-nazad po tepihu, ja jedva nekako, Trejsi
veoma vešto. Vrtele smo se u krug, podizale desnu nogu ostavljajući stopalo da landara kao
stopalo lutke, trzale smo svoja zombi tela. Bilo je toliko mnogo novih informacija: crvene kožne
pantalone, crvena kožna jakna, ono što je nekad bila afro frizura sada je preobraženo u nešto
bolje i od Trejsinih lokni! I naravno, ta lepa smeđa devojka u plavom, potencijalna žrtva. Da li je
i ona bila „polutanka”?
Zbog svojih snažnih ličnih uverenja, želim da naglasim da ovaj film ni na koji način ne podstiče
veru u okultno.
To je pisalo na početku samog spota, to su bile Majklove lične reči, ali šta su one značile?
Razumele smo samo ozbiljnost reči „film”. To što smo gledale uopšte nije bio muzički spot, bilo
je to umetničko delo koje bi trebalo gledati u bioskopu, zaista je bio svetski događaj, poklič. Bile
smo moderne! To je bio moderan život! Obično sam se osećala udaljeno od modernog života i
muzike koju je on sa sobom nosio – majka je od mene napravila pticu sankofu – ali igrom
slučaja, otac mi je ispričao priču o tome kako je sam Fred Aster jednom došao kod Majkla kući,
kao nekakav učenik, i zamolio Majkla da ga nauči kako da izvodi mesečev hod i to mi zvuči
sasvim logično, čak i sada, zato što veliki plesač nema vreme, nema generaciju, večno se kreće
kroz svet, tako da svaki plesač u svako doba može da ga prepozna. Pikaso bi bi nerazumljiv
Rembrantu, ali Nižinski bi razumeo Majkla Džeksona. „Nemojte da prestanete sada, devojke!
Mrdajte!” Koliko nam je ta pesma delovala dugačka – duža od života. Imala sam osećaj da se
nikad neće završiti, da smo uhvaćene u vremenskom čvoru, i da ćemo zauvek plesati na ovaj
demonski način, kao sirota Mojra Širer u Crvenim cipelicama: „Vreme prolazi, vreme prolazi, ali
crvene cipelice i dalje plešu...” Ali onda se završila. „To je bilo jebeno neprocenjivo”, uzdahnula
je Trejsina majka, zaboravivši se na tren, a mi smo se poklonile i onda odjurile u Trejsinu sobu.
„Obožava kad ga vidi na te-veu”, rekla mi je Trejsi u poverenju, kad smo ostale same. „Tada je
njihova ljubav još jača. Vidi ga i zna da je on još uvek voli.”
„Koji je on?”, pitala sam.
„U drugom redu na kraju, zdesna”, odgovorila je Trejsi ne trepnuvši.

Nisam ni pokušavala – prosto nije bilo moguće – da uklopim ove „činjenice” o Trejsinom ocu sa
ono malo navrata kada sam ga zapravo i videla, od kojih je prvi bio najgori, bilo je to rano u
novembru, nedugo nakon što smo prvi put videle Triler. Sve tri sedele smo u kuhinji i punile
krompire sirom i slaninom, koje ćemo zamotati u foliju i poneti ih u Raundvud park, gde ćemo
gledati vatromet. Kuhinje u stanovima u Trejsinoj lameli bile su još manje nego kuhinje u našoj:
kada otvoriš vrata rerne skoro da su dopirala do suprotnog zida. Da bi tri osobe bile u isto vreme
unutra, jedna od njih je, ovog puta Trejsi, morala da sedi na radnom delu. Njen posao bio je da
izdubi krompir iz kore, a onda je moj posao, dok sam stajala pored nje, bio da pomešam krompir
s rendanim sirom i komadićima slanine isečenim makazama, a onda da sve to ponovo stavim u
koru i vratim ih u rernu dok ne potamne. Uprkos majčinim stalnim naznakama da je Trejsina
majka aljkava, magnet za haos, videla sam da je njena kuhinja i čistija i urednija od naše. Hrana
nikad nije bila zdrava ali je ipak pripremana sa ozbiljnošću i brigom, dok moja majka, koja je
težila zdravoj ishrani, nije mogla da provede ni petnaest minuta u kuhinji a da je ne obuzme
manija samosažaljenja i veoma često bi čitav zlosrećni eksperiment (da napravi vegetarijanske
lazanje, da napravi „nešto” od bamije) postao toliko mučan za sve da bi našla neki razlog za
svađu i odjurila vičući. Na kraju bismo završili jedući opet palačinke iz kutije. Kod Trejsi je sve
bilo jednostavnije: počneš s jedostavnom namerom da napraviš palačinke iz kutije ili picu (od
smrznutog testa) ili kobasice i krompiriće i sve je bilo ukusno i niko ni zbog čega nije vikao. Ti
krompiri bili su posebna poslastica, tradicija za Noć vatrometa. Napolju je bio mrak, iako je bilo
tek pet popodne, i svuda u kraju mogao si da osetiš miris baruta. Svaki stan imao je svoj lični
arsenal i nasumični praskovi i male, lokalizovane eksplozije počele su pre dve nedelje, čim su
prodavnice krenule da prodaju vatromet. Niko nije čekao zvanične događaje. Mačke su bile
najčešće žrtve ove sveopšte piromanije, ali malo-malo pa bi neko dete završilo u urgentnom.
Zbog silne buke – i pošto smo toliko bile navikle na praske – isprva nismo primetile zvuk
lupanja na Trejsina ulazna vrata, ali onda smo čule kako neko delom viče, delom sikće, i
prepoznale paniku i oprez koji se bore među sobom. Bio je to muški glas, govorio je: „Pusti me
unutra. Pusti me unutra! Jesi li tu? Otvaraj, ženo!”
Trejsi i ja buljile smo u njenu majku, koja je stajala i buljila u nas držeći pleh savršeno punjenih
krompira u ruci. Ne gledajući šta radi, pokušala je da spusti pleh na pult, promašila i ispustila ga.
„Lui?”, rekla je.
Zgabila nas je, povukla Trejsi s radnog dela, ugazile smo u krompir. Povukla nas je kroz
predsoblje i gurnula nas u Trejsinu sobu. Rekla nam je da ne puštamo ni glasa. Zatvorila je vrata
i ostavila nas same. Trejsi je otišla pravo u krevet, legla i počela da igra pakman. Nije htela da
me pogleda. Bilo je jasno da ništa ne mogu da je pitam, čak ni da li se njen otac zove Lui. Stajala
sam tu gde me je njena majka ostavila i čekala. Nikada nisam čula takvu galamu u Trejsinoj
kući. Ko god da je bio taj Lui, sada je pušten da uđe – ili je ušao na silu – i jebote je bila svaka
druga reč i čulo se gromko treskanje dok je premetao nameštaj, i užasan ženski plač, zvučao je
kao vrištanje lisice. Stajala sam pored vrata i gledala u Trejsi, koja je i dalje bila ušuškana u
svom barbi krevetu, ali je izgledala kao da ne čuje ono što ja čujem, čak i kao da je zaboravila da
sam tu: nije digla pogled s pakmana. Posle deset minuta, sve je bilo gotovo: čule smo kako su se
zalupila ulazna vrata. Trejsi je ostala u krevetu, a ja sam stajala gde sam bila posađena i nisam
mogla ni da se pomerim. Posle nekog vremena, oglasilo se blago kucanje na vratima i ušla je
Trejsina majka, ružičasta u licu od plakanja, držeći poslužavnik s pudingom iste ružičaste boje
kao i svoje lice. Sedele smo i jele u tišini i kasnije smo otišle da gledamo vatromet.

Devet

Među majkama koje smo poznavali vladala je neka vrsta nemarnosti, ili je to bar delovalo kao
nemarnost onima sa strane, ali mi smo to znali po drugom imenu. Nastavnicima u školi
verovatno je izgledalo kao da ih nije dovoljno briga ni da se pojave na otvorenim vratima, gde su
sedeli za brojnim stolovima, piljili u prazno, i strpljivo čekali ove majke koje nikad nisu dolazile.
Jasno mi je da su naše majke sigurno delovale malo nemarno kada bi, pošto ih je nastavnica
obavestila o nekom nestašluku u školskom dvorištu – umesto da izgrde dete – počele da viču na
nastavnicu. Ali mi smo malo bolje razumele svoje majke. Znale smo da su se one, u svoje vreme,
plašile škole, kao što smo se mi plašile sada, plašile proizvoljnih pravila i stidele ih se, stidele se
novih uniformi koje nisu mogle sebi da priušte, zbunjujuće opsesije tišinom, neprestanog
ispravljanja njihovog izvornog kreolskog ili koknija, osećaja da ionako nikad ništa ne umeju da
urade kako treba. Duboka strepnja da će dobiti grdnju – zbog onoga što jesu, zbog onoga što su
uradile ili što nisu uradile, a sada zbog postupaka svoje dece – taj strah nikada zaista nije
napustio naše majke, od kojih su mnoge postale naše majke onda kada ni same nisu bile ništa
više nego deca. Zato „otvorena vrata” za njih nisu bila mnogo drugačija od „kaznene nastave”.
To je i dalje ostalo mesto gde će možda biti posramljene. Razlika je bila u tome što su sada bile
odrasle i niko nije mogao da ih primora da prisustvuju.
Kažem „naše majke”, ali naravno da je moja bila drugačija: ona je osećala bes, ali ne i sramotu.
Odlazila je na roditeljska vrata, uvek. Te godine su, iz nekog razloga, održana na Dan
zaljubljenih: sala je bila beživotno ukrašena roze papirnim srcima zaheftanim za zidove, i na
svakom stolu nalazila se uvela ruža ili izgužvani krep-papir na šarenoj dršci. Vukla sam se iza
nje dok je ona išla po sobi i tražila kavgu s nastavnicima ignorišući sve njihove pokušaje da
razgovaraju o mom napretku, već im je držala niz nepripremljenih pridika o nesposobnosti
školske administracije, slepilu i gluposti lokalnog veća, očajničkoj potrebi za „obojenim
nastavnicima” – što mislim da je bio prvi put da sam čula taj eufemizam. Ti jadni nastavnici
stezali su ivice svojih stolova svom snagom. U jednom trenutku, da naglasi svoju izjavu, tresnula
je pesnicom o sto, usled čega su se ruža od krep-papira i mnoge olovke razletele po podu. „Ova
deca zaslužuju više od toga!” Ne ja kao ja – „ova deca”. Dobro se sećam kad je to uradila i kako
je izgledala, kao kraljica! Ponosila sam se što sam njeno dete, ćerka jedine majke u komšiluku
koja je oslobođena stida. Zajedno smo izašle iz sale, moja majka trijumfalno, ja zadivljeno, a
nijedna od nas nije imala pojma kako stojim u školi.
Sećam se jedne prilike stida, nekoliko dana pre Božića, u kasno subotnje popodne, posle časa
plesa, kad smo se vratili od Lamberta, i kad sam gledala rutinu Freda i Džindžer Ustani ponosno
kod mene kući, zajedno s Trejsi, iznova i iznova. Trejsi je imala ambiciju da jednog dana sama
izvede celu tu rutinu – to mi sada izgleda kao da gledaš Sikstinsku kapelu i nadaš se da ćeš je
rekreirati na plafonu svoje spavaće sobe – iako je ona jedino vežbala muški deo, ni jednoj od nas
nikad nije palo na pamet da učimo Džindžerine korake u bilo čemu. Trejsi je stajala na vratima
dnevne sobe i stepovala – tu nije bilo tepiha – a ja sam klečala pored videa premotavajući i
pauzirajući po potrebi. Moja majka je sedela u kuhinji i učila. Moj otac – to je bilo neobično –
izašao je „napolje”, bez objašnjenja, samo je „izašao” negde oko četiri sata, a da nije rekao kuda
ide i da nije imao neka meni poznata posla. U neko vreme otišla sam u kuhinju da uzmem dva
bokala soka. Umesto da zateknem svoju majku nadvijenu nad knjigama, s čepićima u ušćima,
kako ni ne primećuje da sam tu, zatekla sam je kako gleda kroz prozor, lica mokrog od suza.
Kada me je videla, trgla se, kao da sam duh.
„Došli su”, rekla je, skoro sebi u bradu. Pogledala sam prema onome u šta je piljila i videla sam
kako moj otac ide ka zgradi s dvoje mladih belaca, mladićem od dvadesetak godina i devojkom
koja je izgledala kao da joj je petnaest ili šesnaest.
„Ko je došao?”
„Neki ljudi koje tvoj otac želi da upoznaš.”
A stid koji je osećala bio je, mislim, stid zato što nema kontrolu: nije mogla da gospodari ovom
situacijom niti da me zaštiti od nje jer, po prvi put, ona nije imala nikakve veze s njom. Žurno je
otišla u dnevnu sobu i rekla Trejsi da ide kući, ali Trejsi je namerno odugovlačila sa skupljanjem
svojih stvari: htela je dobro da ih vidi. Bili su čudan prizor. Izbliza se videlo da mladić ima
razbarušenu plavu kosu i bradu, da nosi prljavu, ružnu odeću koja je izgledala staro, farmerke su
mu bile zakrpljene i imao je dosta bedževa rok bendova zakačenih za platneni ranac: izgledao je
kao da bestidno ističe svoje siromaštvo. Devojka je bila jednako čudna, ali urednija, zaista „bela
kao sneg”, kao u bajci, crne kose u oštroj paž frizuri sečenoj pravo preko čela i dijagonalno uvis
kod ušiju. Bila je obučena potpuno u crno, s velikim martinkama na nogama, i bila je sitna,
delikatna – osim velikih, nepristojnih grudi, koje kao da je pokušavala da prikrije svim ovim
crnilom. Trejsi i ja smo stajale i buljile u njih. „Vreme je da kreneš kući”, rekao je moj otac
Trejsi i, dok sam je gledala kako odlazi, shvatila sam koliki mi je ona saveznik, uprkos svemu,
jer sam se bez nje, u tom trenutku, osećala potpuno nezaštićeno. Tinejdžeri belci ušli su u našu
malu dnevnu sobu. Moj otac ponudio ih je da sednu, ali samo je devojka sela. Uznemirila sam se
što vidim svoju majku, koja obično nije bila neurotična osoba, kako uzrujano drhti, muca. Mladić
– zvao se Džon – nije hteo da sedne. Kada je majka pokušala da ga ohrabri da sedne, nije hteo ni
da je pogleda ni da joj odgovori, a onda je moj otac rekao nešto nekarakteristično oštro i svi smo
gledali kako Džon ljutito izlazi iz stana. Otrčala sam na terasu i videla ga dole na travnjaku –
čekao je devojku – trupkao je nogama u krug dok je ispod krckao mraz. Sad je ostala samo
devojka. Zvala se Ema. Kada sam se vratila, majka mi je rekla da sednem pored nje. „Ovo je
tvoja sestra”, rekao mi je otac i otišao da skuva čaj. Majka je stajala pored jelke praveći se da
radi nešto korisno sa svetiljkama. Devojka se okrenula ka meni i otvoreno smo se zagledale
jedna u drugu. Koliko sam mogla da vidim, nismo imale ama baš ništa zajedničko, sve je ovo
bila besmislica i bilo je očigledno da ova Ema misli isto o meni. Osim komično očigledne
činjenice da sam ja crna, a ona bela, imala sam krupne kosti, a ona je bila uska, bila sam visoka
za svoje godine, a ona niska za svoje, oči su mi bile krupne i smeđe, a njene uske i zelene. Ali
onda, u istom trenutku, osetila sam da smo to obe zapazile; usta povijena nadole, tužne oči. Ne
sećam se da sam logično razmišljala, nisam se zapitala, na primer, ko je majka ove Eme ili kako
je i kada mogla poznavati mog oca. Nisam mogla toliko daleko da dobacim. Samo sam
razmišljala: napravio je jednu kao što sam ja i jednu kao što je ona. Kako tako dva različita
stvorenja mogu da poteknu iz istog izvora? Moj otac vratio se u sobu s poslužavnikom na kojem
je bio čaj.
„Ovo je baš iznenađenje, zar ne?”, rekao je pružajući Emi šolju. „Za sve nas. Odavno nisam
video... Ali vidiš, tvoja mama iznenada je odlučila... Pa, ona je hirovita žena, reklo bi se.” Moja
sestra belo je gledala u mog oca i on je odjednom digao ruke od onoga što je pokušavao da kaže i
prešao na ćaskanje. „Čuo sam da se Ema bavi baletom. To vam je zajedničko. U Kraljevskom
baletu neko vreme – puna stipendija – ali morala je da prestane.”
Da li je hteo da kaže da je igrala na pozornici? U Kovent Gardenu? U glavnoj ulozi? Ili kao
„leš”, kako je to Trejsi zvala? Ali ne, „stipendija” je zvučalo kao nešto vezano za školu. Da li je,
onda, postojala „Kraljevska baletska škola”? Ali ako je tako nešto postojalo, zašto mene nisu
nikad tamo poslali? I ako su ovu Emu tamo poslali, ko je plaćao to? Zašto je morala da prestane?
Zato što je imala prevelike grudi? Ili joj je metak prosvirao butinu?
„Možda ćete jednog dana zajedno plesati!”, rekla je moja majka kroz tišinu, što je bila ona vrsta
majčinskih priča u kakve se vrlo retko upuštala. Ema je plašljivo pogledala u moju majku – prvi
put se usudila da je direktno pogleda – i ono što je tu videla imalo je moć da je iznova užasne:
rasplakala se. Moja majka je izašla iz sobe. Otac mi je rekao: „Izađi na kratko. Hajde. Obuci
jaknu.”
Skliznula sam s dvoseda, zgrabila vindjaknu s čiviluka i izašla iz napolje. Krenula sam stazom
pokušavajući da uklopim ono malo što sam znala o očevoj prošlosti sa ovom novom stvarnošću.
Bio je iz Vajtčapela, iz velike porodice sa Ist Enda, ne toliko velike kao majčina, ali približno, i
otac mu je bio nekakav sitan kriminalac, stalno je visio po zatvorima i zbog toga se, kako mi je
majka jednom objasnila, moj otac toliko trudio oko mog detinjstva: kuvao je, vodio me u školu i
na časove plesa, pakovao mi užine i slično, sve neobične aktivnosti za oca u to vreme. Ja sam
bila kompenzacija – osveta – za njegovo detinjstvo. Znala sam i da on, u neko vreme, „nije bio
dobar”. Jednom smo gledali te-ve i naišlo je nešto o blizancima Krej, pa je moj otac uzgred
rekao: „Ma, svi su ih znali, nisi mogao da ih ne znaš, u ono doba.” Njegovi brojni braća i sestre
„nisu bili dobri”, Ist End, generalno, „nije bio dobar” i sve je to doprinelo da se učvrsti moja
ideja o našem uglu Londona kao malom vrhu s čistim vazduhom iznad sveopšte kaljuge, u koju
bi mogao da padneš nazad u pravo siromaštvo i kriminal iz nekoliko pravaca. Ali niko nikada
nije pomenuo nekakvog sina ili ćerku.
Sišla sam stepenicama do zajedničke površine i stala oslonjena o betonski stub gledajući svog
„brata” kako šutira polusmrznute busenčiće trave. Sa onom dugom kosom i bradom i tim dugim
licem izgledao mi je kao odrastao Isus, kojeg sam znala samo s krsta na zidu učionice gospođice
Izabel. Za razliku od reakcije na devojku – prosto da je u pitanju neka prevara – kada sam
pogledala u mladića nisam mogla da poreknem njegovu suštinsku ispravnost. Bilo je ispravno da
je on sin moga oca, svako ko bi ga pogledao mogao je to da vidi. Ja nisam bila logična. Spopalo
me je nešto hladno objektivno: isti onaj instinkt koji mi je dozvolio da odvojim svoj glas od svog
grla kao predmet razmatranja, proučavanja, obuzeo me je i sada, i gledala sam ovog dečka i
pomislila: da, on je ispravan, ja sam pogrešna, zar to nije baš zanimljivo? Verovatno sam mogla
pomisliti i da sam ja pravo dete, a da je mladić lažnjak, ali nisam.
Okrenuo se i video me. Nešto na njegovom licu reklo mi je da me sažaljeva i bila sam ganuta
kada je, dobronamerno, počeo da se igra žmurke oko betonskih stubova. Svaki put kada bi mu
razbarušena plavokosa glava provirila iza stuba, imala sam vantelesno iskustvo: to je sin mog
oca, i izgleda baš kao sin mog oca, nije li to zanimljivo? Dok smo se igrali, čuli smo povišene
glasove odozgo. Trudila sam se da ih ignorišem, ali moj novi drugar prestao je da trči i stao je
ispod terase da sluša. U nekom trenutku, ljutnja mu je ponovo sevnula u očima i rekao mi je: „Da
ti kažem nešto: njega boli uvo za sve nas. Nije on to što misliš. Sjeban je u glavi. Oženio je
prokletu čamugu!”
Onda je devojka strčala niz stepenice. Niko nije pošao za njom, ni moj otac ni moja majka. I
dalje je plakala, pa je prišla mladiću, zagrlili su se i, još uvek zagrljeni, prešli preko travnjaka i
udaljili se od zgrade. Lagano je padao sneg. Gledala sam ih kako odlaze. Nisam ih više nijednom
videla dok mi otac nije umro i niko ih nije pominjao tokom mog detinjstva. Dugo sam mislila da
sam sve to samo halucinirala, ili možda da sam pokupila iz nekog lošeg filma. Kada me je Trejsi
pitala o tome, rekla sam joj istinu, mada uz razradu: tvrdila sam da je zgrada pored koje smo
svakonevno prolazile, u Ulici Vilesden, ona sa ofucanom plavom tendom, zapravo Kraljevska
baletska škola i da tamo ide moja okrutna, nadmena sestra, i da je veoma uspešna, ali da odbija
da mi mahne s prozora, da li možeš da veruješ? Dok je slušala, videla sam na njenom licu veliki
trud da mi poveruje, najviše izražen nozdrvama. Naravno da je Trejsi verovatno već bila u toj
zgradi i da savršeno dobro zna šta je ona: oronula sala u kojoj su se održavala brojna jefina
lokalna venčanja, ponekad i tombola. Nekoliko nedelja kasnije, dok sam sedela na zadnjem
sedištu majčinog smešnog auta – malecki, beli, upadljivo francuski spaček s nalepnicom CND1
na vetrobranu – primetila sam neku namrgođenu mladu, poluprogutanu tilom i loknama, kako
stoji ispred moje Kraljevske baletske škole i puši, ali nisam dozvolila da mi ta vizija rasprši
fantaziju. Do tada sam već delila Trejsinu otpornost na realnost. A sada – kao da obe
pokušavamo da se popnemo na klackalicu u isto vreme – nijedna od nas nije pritiskala previše i
pustile smo da istrajava delikatna ravnoteža. Ja sam mogla da imam svoju zlu balerinu ako je ona
mogla da ima svog pratećeg plesača. Možda nikada nisam prestala s tom navikom razrađivanja.
Dvadeset godina kasnije, tokom jednog teškog ručka, podsetila sam se priče o avetima svog brata
i sestre sa svojom majkom, koja je uzdahnula, zapalila cigaretu i rekla: „Naravno da si morala da
ubaciš sneg.”

Deset

Mnogo pre nego što joj je to postala karijera, moja majka imala je politički um: bilo joj je u
prirodi da razmišlja o ljudima kolektivno. Primetila sam to još kao dete i instinktivno sam
osećala nešto ledeno i bezosećajno u njenoj sposobnosti da tako precizno analizira ljude među
kojima živi: svoje prijatelje, svoju zajednicu, sopstvenu porodicu. Svi smo bili, u isto vreme,
ljudi koje zna i voli ali i objekti posmatranja, živi primeri svega što je izgleda učila na
Akademiji. Uvek se držala po strani, uvek. Nikada nije, na primer, potpala pod uticaj komšiluka
opsednutog „elegancijom” – svetlucavi skafanderi i blistava bižuterija, celi dani provedeni kod
frizera, deca u patikama od pedeset funti, garniture za sedenje otplaćivane nekoliko godina –
iako ništa od toga nije ni potpuno osuđivala. Ljudi nisu siromašni zato što su napravili loše
izbore, volela je da kaže moja majka, nego prave loše izbore zato što su siromašni. Ali iako je
bila staložena i antropološki nastrojena u pogledu toga u svojim fakultetskim esejima – ili dok je
meni i ocu držala predavanje za večerom – znala sam da je u stvarnom životu često bila
ogorčena. Više nije dolazila po mene posle škole – sad je to radio moj otac – zato što ju je prizor
tamo suviše nervirao, a naročito način na koji se, svako popodne, vreme urušavalo i sve te majke
ponovo postajale deca, deca koja su došla da pokupe svoju decu, i sva ta deca zajedno okretala
su leđa školi sa olakšanjem, najzad slobodna da razgovaraju jedna s drugom na svoj način i da se
1
Campaign for Nuclear Disarmament – Kampanja za nuklearno razoružanje.
smeju i šale i jedu sladoled iz kombija koji čeka pored dvorišta i da prave ono što su smatrali
prirodnom količinom buke. Moja majka više se nije uklapala u to. I dalje joj je bilo stalo do te
grupe – intelektualno, politički – ali više nije bila jedna od njih.
S vremena na vreme, uhvatili bi je u mašinu, obično usled neke greške u tajmingu, i našla bi se
zarobljena u razgovoru s nekom majkom, često Trejsinom, na Ulici Vilesden. U tim prilikama
postajala bi neprijatna namerno pominjući svaki moj novi uspeh u školi – ili bi izmislila neki –
iako je znala da Trejsina majka može da ponudi zauzvrat samo pohvale gospođice Izabel, koje
su, za moju majku, bile potpuno bezvredna roba. Moja majka ponosila se time što se više
potrudila od Trejsine majke, od svih majki, pošto me je upisala u polupristojnu školu umesto u
jednu od nekoliko jezivih. Takmičila se u brižnosti, ali su njene rivalke, kao na primer Trejsina
majka, bile toliko slabo naoružane u poređenju s njom da je to bila pogubno jednostrana bitka.
Često sam se pitala da li je to neka vrsta kompromisa. Da li drugi moraju da izgube da bismo mi
mogle da pobedimo?

Jednog jutra u rano proleće, otac i ja slučajno smo sreli Trejsi kod naše zgrade, pored garaža.
Delovala je uznemireno i, mada je rekla da samo pravi prečicu kroz našu lamelu do svoje, bila
sam sigurna da je mene čekala. Bila je nekako hladna: zapitala sam se da li je uopšte bila u školi.
Znala sam da je ponekad bežala s časova, uz majčino odobrenje. (Moja majka bila je šokirana
kada ih je obe videla, jednog popodneva tokom časova, kako izlaze iz prodavnice u glavnoj ulici,
smeju se, s rukama punim kesa.) Posmatrala sam oca kako toplo pozravlja Trejsi. Za razliku od
moje majke, on nije imao briga zbog nje, smatrao je njenu potpunu posvećenost plesu
simpatičnom, ali i, čini mi se, vrednom divljenja – to je bilo u skladu s njegovom radnom etikom
– i bilo je veoma jasno da Trejsi obožava mog oca, da je čak malčice zaljubljena u njega. Bila
mu je toliko bolno zahvalna što joj se obraća kao otac, iako je on ponekad odlazio predaleko u
tom smeru ne shvatajući da, nakon što pozajmiš oca na nekoliko minuta, sledi bol što moraš da
ga vratiš.
„Bliže se ispiti?”, pitao ju je sada. „Kako ti ide?”
Trejsi je ponosno digla nos: „Igram u svih šest kategorija.”
„Jašta.”
„Ali za moderni se ne spremam sama, imam partnera. Balet mi je najjača strana, onda step, onda
moderni, onda pesma i igra. Ciljam bar na tri zlata, ali ako budu i dva zlata i četiri srebra, biću
zadovoljna.”
„I treba.”
Stavila je svoje male ruke na kukove. „Dolazite da gledate?”
„O naravno! Sa svim rekvizitima! Ima da navijam za svoje devojke.”
Trejsi je obožavala da se hvališe mom ocu, cvetala se u njegovom prisustvu, ponekad je i
crvenela i nestajali su jednosložni da i ne odgovori koje je obično davala svim drugim odraslim
osobama, uključujući i moju majku, i na njihovo mesto stupalo je ovakvo brbljanje, kao da je
mislila da bi svaka pauza mogla da bude rizik da potpuno izgubi pažnju mog oca.
„Imam neke vesti”, rekla je nonšalantno okrećući se ka meni, i sada sam shvatila zašto smo
naleteli na nju. „Moja mama je to sredila.”
„Šta je sredila?”, pitala sam.
„Napuštam svoju školu”, rekla je. „Dolazim u tvoju.”
Kasnije, kod kuće, ispričala sam majci za ovo i ona je bila iznenađena i, činilo mi se, malo
nezadovoljna ovim dokazom truda Trejsine majke oko svoje ćerke, više nego bilo čime drugim.
Coknula je, pa rekla: „Stvarno nisam verovala da će se odvažiti.”
Jedanaest

Trebalo je da se Trejsi premesti u moju učionicu pa da shvatim šta je zapravo moje odeljenje.
Mislila sam da je to učionica puna dece. Zapravo je to bio društveni eksperiment. Ćerka
poslužiteljke sedela je zajedno sa sinom likovnog kritičara, dečak čiji je otac trenutno bio u
zatvoru delio je klupu sa sinom policajca. Dete poštara sedelo je s detetom jednog od pratećih
igrača Majkla Džeksona. Jedan od prvih ukaza koje je Trejsi donela kao moja nova drugarica iz
klupe bio je da artikuliše te suptilne razlike u vidu jednostavne, upečatljive analogije: barbike i
kenovi protiv krpenih lutaka. Svako dete bilo je kategorizovano kao jedno ili drugo i jasno je
stavljala do znanja da bilo koje prijateljstvo koje sam imala pre njenog dolaska – bar dok je
pokušavalo da pređe ovu granicu – više nije bilo važeće, da je bezvredno i poništeno jer, istini za
volju, nikad zaista nije ni postojalo. Nije moglo biti pravog drugarstva između krpene lutke i
barbike, ne sada, ne u Engleskoj. Pobacala je s našeg stola moju voljenu kolekciju barbi sličica i
zamenila je svojim sličicama krpenih lutaka, koje su – kao skoro sve što je Trejsi radila u školi –
odmah postale novi hit i pomama. Čak i deca koja su, u Trejsinim očima, bila barbi i kenovi
počela su da skupljaju sličice krpenih lutaka, čak ih je i Lili Bingam skupljala, i svi smo se
međusobno takmičili ko će imati najružnije sličice: krpena lutka kojoj cure sline niz lice, ili ona
koja sedi na ve-ce šolji. Njena druga inovacija bilo je odbijanje da sedi. Samo bi stajala za
svojim stolom saginjući se napred da radi. Naš nastavnik – ljubazan i energičan čovek po imenu
gospodin Šerman – borio se s njom nedelju dana, ali Trejsina volja je, kao i volja moje majke,
bila čelična i dozvoljeno joj je da stoji po volji. Sumnjam da je Trejsi gajila neku posebnu strast
prema stajanju, bila je to stvar principa. Princip je mogao biti bilo šta, zapravo, ali poenta je bila
da ona pobedi. Gospodinu Šermanu bilo je jasno da, pošto je izgubio u toj raspravi, mora da
pooštri disciplinu u nekoj drugoj oblasti i jednog jutra, dok smo svi uzbuđeno razmenjivali
sličice umesto da slušamo šta on priča, iznenada je sasvim izgubio kontrolu i počeo da se dere
kao ludak, da ide od stola do stola i kupi sličice, ponekad sa stola, a ponekad iz naših ruku, sve
dok nije sakupio veliku gomilu na svom stolu, koju je onda presuo u fioku i zaključao je
ključićem. Trejsi ništa nije rekla, ali su joj se praseće nozdrve raširile i pomislila sam: o Bože,
zar gospodin Šerman ne shvata da mu nikad neće oprostiti?

Istog popodneva, posle škole, vraćale smo se zajedno kući. Nije htela da razgovara sa mnom, još
uvek je bila besna, ali kad sam skrenula ka svojoj zgradi, uhvatila me je za ruku i povela me
preko puta ka svojoj. Ćutale smo sve vreme dok smo se vozile liftom. Imala sam utisak da će se
desiti nešto monumentalno. Mogla sam da osetim njen bes kao auru oko nje, skoro da je vibrirao.
Kada smo došli do njenih ulaznih vrata, videla sam da je zvekir – mesingani Judin lav otvorenih
čeljusti, kupljen u glavnoj ulici na jednoj od tezgi sa afričkim drangulijama – oštećen i da sada
visi na ekseru i zapitala sam se da li je njen otac ponovo navraćao. Pošla sam za Trejsi do njene
sobe. Kada su se vrata zatvorila, okrenula se ka meni ljutito, kao da sam ja lično gospodin
Šerman, i pitala me oštro šta želim da radim sad kad smo ovde. Nisam imala pojma: nikada me
pre nije ispitivala o idejama šta da radimo, ona je uvek bila ta koja ima ideje, nikad pre ja ništa
nisam planirala.
„Pa koja je poenta dolaska ovamo ako jebeno ne znaš?”
Sela je na svoj krevet, uzela pakman i počela da igra. Osetila sam kako mi lice gori. Krotko sam
predložila da vežbamo trostruki solo ples, ali na to je Trejsi prostenjala.
„Nema potrebe. Prešla sam na krila.”
„Ali ja još ne umem da izvodim krila!”
„Slušaj”, rekla je ne podižući pogled sa svog ekrana, „ne možeš ni srebro da dobiješ ako ne radiš
krila, a kamoli zaboravi. I šta će onda, tvoj ćale da dođe i da gleda kako si sve sjebala? Nema
poente, zar ne?”
Pogledala sam u svoja glupa stopala, koja nisu umela da izvode krila. Sela sam i tiho zaplakala.
To ništa nije promenilo i, minut kasnije, shvatila sam koliko sam jadna i umukla sam. Odlučila
sam da se uposlim raspremanjem barbine garderobe. Sva njena odeća bila je natrpana u kenov
kabriolet. Plan mi je bio da je složim, poravnam, okačim na male vešalice i vratim u orman, što
je bila igra kakve mi nikad nije bilo kod kuće dozvoljeno da se igram usled njenih primesa
potlačenosti u porodici. Na polovini ove neumorne procedure, Trejsino srce čudnovato se
smekšalo prema meni: ustala je s kreveta i sela u turski sed pored mene na podu. Zajedno smo
vratile red u život te male bele žene.

Dvanaest

Imale smo omiljenu video-kasetu, na nalepnici je pisalo: „Subotnji crtaći i Cilindar” i prelazila je
svake nedelje iz mog stana u Trejsin stan i nazad, puštale smo je tako često da je traka ispadala iz
rama i zbog toga nismo smele da rizikujemo da je premotavamo unapred dok traje snimak – tada
bi situacija s trakom bila još gora – tako da smo premotavale unapred „naslepo” pogađajući
trajanje tako što smo procenjivale širinu crne trake dok je ona letela od jednog kalema na drugi.
Trejsi je bila stručnjak za to premotavanje, činilo se da u svom telu oseća tačno kada su prošli
nevažni crtaći i kada da pritisne stop kako bi stigla do, na primer, pesme Obraz uz obraz. Sada
razmišljam – ako poželim da odgledam isti taj snimak, kao što sam poželela pre nekoliko minuta,
baš pre nego što sam ovo napisala, za to mi nije potreban baš nikakav napor, sredim to za tren,
ukucam ono što želim da gledam u pretraživač i tu je. U ono vreme morao si malo da se potrudiš.
Bile smo prva generacija koja je u kući imala sredstvo da premotava stvarnost unapred i unazad:
čak su i sasvim mala deca mogla da pritisnu prstićem te debele dugmiće i da vide kako ono što je
bilo postaje ono što jeste ili ono što će biti. Kada se Trejsi ovim bavila, bila je krajnje
koncentrisana, nije htela da pritisne plej dugme sve dok Fred i Džindžer nisu bili tačno tamo gde
je želela da budu, na balkonu, među bugenvilijama i dorskim stubovima. I tada bi počela da
skenira ples, kako ja nikada nisam umela, sve je videla, opala nojeva pera kako padaju na pod,
slabe mišiće na Džindžerinim leđima, kako Fred mora da je trgne uvis iz svakog opruženog
položaja kvareći time tok, narušavajući liniju. Primećivala je ono najvažnije, a to je plesna
lekcija u samom nastupu. Kod Freda i Džindžer uvek možeš da vidiš plesnu lekciju. U
određenom smislu, plesna lekcija i jeste nastup. On nju ne gleda s ljubavlju, čak ni s lažnom
filmskom ljubavlju. Gleda je kao što je gospođica Izabel gledala u nas: ne zaboravi na x, molim
te, vodi računa o y, ruku gore sada, noga dole, okret, savijanje, naklon.
„Pogledaj je”, rekla je Trejsi čudno se osmehujući i pritiskajući prstom Džindžerino lice na
ekranu. „Izgleda jebeno preplašeno.”
Tokom jednog od tih gledanja naučila sam nešto novo i važno o Luiju. Ovog puta stan je bio
prazan i, pošto je Trejsinoj majci išlo na živce kada smo gledale isti snimak više puta, ovog
popodneva dale smo sebi na volju. Onog trenutka kad je Fred stao s plesom i oslonio se na
ogradu balkona, Trejsi je dopuzala četvoronoške i ponovo pritisla dugme i opet smo se vratile
nazad na ono što je bilo. Mora da smo deset puta ogledale isti petominutni isečak. Dok iznenada
nije bilo dosta: Trejsi je ustala i rekla mi da pođem za njom. Napolju je pao mrak. Pitala sam se
kad li će joj majka stići kući. Prošle smo pred kuhinje i ušle u kupatilo. Bilo je identično kao i
moje kupatilo. Isti plutani pod, isti avokado-zeleni pribor za kupatilo. Kleknula je na pod i
odgurnula bočni panel kade: lagano je skliznuo. U kutiji za cipele, odmah pored cevi, nalazio se
mali pištolj. Trejsi je uzela kutiju i pokazala mi ga. Rekla mi je da pripada njenom ocu, da ga je
tu ostavio i da će, kad Majkl bude gostovao na Vembliju za Božić, Lui biti njegovo obezbeđenje
kao i jedan od njegovih igrača, mora tako da bi se ljudi zbunili, sve je to bila velika tajna. Ako
nekom kažeš, rekla mi je, mrtva si. Vratila je panel na mesto i otišla u kuhinju da napravi sebi
užinu. Krenula sam kući. Sećam se da sam jako zavidela Trejsi na glamuru njenog porodičnog
života u poređenju s mojim, na njenoj tajanstvenoj i eksplozivnoj prirodi, i dok sam išla ka kući,
trudila sam se da smislim neko ekvivalentno otkriće koje bih mogla da ponudim Trejsi sledeći
put kada je budem videla, neku užasnu boleštinu ili neku novu bebu, ali nije bilo ničega, ničega,
ničega!

Trinaest

Stajale smo na terasi. Trejsi je držala cigaretu, koju je ukrala od mog oca, a ja sam bila pripravna
da joj je pripalim. Pre nego što sam uspela, ispljunula ju je iz usta, šutnula iza sebe i pokazala na
moju majku, koja se nalazila, kako se ispostavilo, tačno ispod nas na zajedničkom travnjaku, i
osmehivala nam se. Bilo je nedeljno jutro sredinom maja, toplo i vedro. Moja majka mahala je
dramatično velikim ašovom, kao sovjetska seljanka, i nosila fenomenalnu odevnu kombinaciju:
farmerke s tregerima, tanka, svetlosmeđa majičica koja joj je savršeno išla uz kožu, papuče i na
glavi četvrtastu žutu maramu savijenu u trougao. Na potiljku ju je vezala u mašnicu. Preuzela je
na sebe, kako je objasnila, da raskopa zajednički travnjak, pravougaonik od otprilike dva i po
metra sa metar, s namerom da napravi povrtnjak koji bi svi mogli da koriste. Trejsi i ja smo je
posmatrale. Kopala je neko vreme redovno zastajući da osloni stopalo na ivicu lopate i da nam
dovikne nešto o zelenoj salati, o različitim sortama, pravom vremenu za sadnju, od čega nas ništa
nije ni najmanje zanimalo, ali je ipak sve što je govorila nekako postalo opčinjavajuće zbog te
odevne kombinacije. Gledale smo kako je nekoliko ljudi izašlo iz stanova da izraze otvorenu
zabrinutost ili da dovedu u pitanje njeno pravo da radi to što radi, ali nisu mogli da joj pariraju i
divile smo se kako je za nekoliko minuta slala očeve nazad – u suštini, tako što bi ih gledala u
oči – dok je s majkama nailazila na otpor, da, s majkama je morala malo više da se potrudi, da ih
udavi pričom dok ne shvate koliko nemaju pojma o čemu govore i dok tanak mlaz njihovih
primedbi ne bi sasvim ugušile brze struje majčinog govora. Sve što je rekla zvučalo je tako
uverljivo, tako nemoguće da se opovrgne. Kao kad te preplavi talas, nezaustavljivo. Ko ne voli
ruže? Ko je toliko sitna duša da uskrati gradskom detetu priliku da posadi seme? Nismo li mi svi
poreklom Afrikanci? Nismo li mi ljudi koji pripadaju zemlji?
Počela je da pada kiša. Pošto nije bila odevena za kišu, majka se vratila unutra. Sutradan ujutru
pre škole, jedva smo čekale da vidimo nastavak ovog spektakla: moju majku, pljunutu Pem Grir,
kako kopa veliku, ilegalnu rupu bez dozvole opštine. Međutim, ašov je ležao tačno tamo gde ga
je ostavila, a rov se napunio vodom. Rupa je izgledala kao nečiji poluiskopan grob. Sutradan je
ponovo padala kiša i nije više bilo kopanja. Trećeg dana počela je da se diže neka siva kaljuga i
da se proliva kroz travu.
„Glina”, rekao je moj otac zabijajući prst u nju. „Sad je u problemu.”
Ali nije bio u pravu: on je bio u problemu. Neko je rekao mojoj majci da je glina samo sloj
zemlje i da ćeš, ako dovoljno duboko budeš kopao, moći da prodreš kroz nju, a onda samo treba
da odeš do garden centra, nabaviš kompost i uspeš ga u svoju veliku, ilegalnu rupu... Provirile
smo u rupu koju je sada moj otac kopao: ispod gline bilo je još gline. Majka je sišla dole da i ona
pogleda tvrdeći da je „veoma uzbuđena” zbog gline. Više nikada nije pomenula povrće, a ako je
neko drugi pokušao da ga pomene, lagano je prelazila na novu priču da poenta rupe nikad i nije
bila zelena salata, rupa je oduvek bila potraga za glinom. Koja je sada pronađena. Štaviše, dva
grnčarska točka već su čekala u našem stanu! Kakva divna zanimacija za decu!
Točkovi su bili mali i veoma teški, kupila ih je zato što joj se „sviđalo kako izgledaju” jednog
ledenog februara kada vrata lifta nisu radila: moj otac je stegao mišiće nogu, raširio ruke i poneo
prokletinje uz stri sprata. Bili su veoma bazični, surovi na neki način, seljački alat, i nikada nisu
iskorišćeni u našem stanu ni za šta osim da potkoče vrata dnevne sobe. Sada ćemo ih iskoristiti,
morali smo da ih koristimo: kad ne bismo, moja majka je za džabe iskopala veliku rupu u
zajedničkom travnjaku. Trejsi i meni naređeno je da okupimo decu. Uspele smo da ubedimo
samo troje dece iz bloka: da bismo popunile broj, dodale smo Lili Bingam. Moj otac pokupio je
glinu u plastične kese i dovukao je u stan. Majka je donela klupu na terasu i stavila po jednu
veliku gomilu gline ispred svakog od nas. Bio je to veoma prljav posao i verovatno bi bilo bolje
da smo se time bavili u kupatilu ili u kuhinji, ali terasa je omogućivala javno prikazivanje: odatle
su svi mogli da vide novi koncept roditeljstva moje majke. U suštini je celom bloku postavljala
pitanje. Šta bi bilo kad ne bismo držali svoju decu pred televizorima svaki dan, da gledaju crtaće
i serije? Šta bi bilo kada bismo im, umesto toga, dali parče gline, polili je vodom, i pokazali im
kako da je vrte sve dok im se među šakama ne stvori oblik? Kakvo bi to društvo bilo? Gledali
smo kako vrti glinu među dlanovima. Izgledala je kao penis – dugačak, smeđi penis – iako sam
tek kad mi je Trejsi šapnula to na uho dozvolila sebi da priznam misao koja mi je već bila pala na
pamet. „To je vaza”, tvrdila je moja majka, a onda je dodala, kao objašnjenje: „Za jedan cvet.”
Bila sam zadivljena. Pogledala sam oko sebe u drugu decu. Da li su se njihove majke ikad
dosetile da iskopaju vazu iz zemlje? Ili da odgaje jedan cvet koji će stajati u njoj? Ali Trejsi to
nije ozbiljno shvatala, i dalje je bila opsednuta idejom glinenog penisa i sad me je zasmejala, a
moja majka se namrštila na nas dve okrećući pažnju ka Lili Bingam, pa ju je pitala šta bi ona
volela da napravi, vazu ili šolju. Trejsi je šapatom ponovo predložila treću, opscenu mogućnost.
Smejala se mojoj majci – bilo je to tako oslobađajuće. Nikada nisam mogla zamisliti svoju majku
kao predmet ismevanja, a ipak, za Trejsi je sve u vezi s njom bilo komično: kako nam se
obraćala s poštovanjem, kao da smo odrasli ljudi, dajući nam izbor vezano za ono za šta je Trejsi
smatrala da nema izbora, i dozvolu da napravimo sav ovaj nepotrebni nered na njenoj terasi –
kad svi znaju da prava majka mrzi nered – i onda ima obraza da to nazove umetnošću, obraza da
to nazove zanatom. Kada je došao red na Trejsi i moja majka je pitala šta bi volela da napravi na
točku, vazu ili šolju, Trejsi je prestala da se smeje i namrštila se.
„Aha”, rekla je moja majka. „Pa dobro, a šta bi volela da napraviš?”
Trejsi je slegnula ramenima.
„Ne mora da bude korisno”, insistirala je moja majka. „Umetnost i znači da ne mora da bude
korisno! U Zapadnoj Africi, na primer, pre sto godina bilo je seljanki koje su pravile neke činije
čudnih oblika, nepraktične činije, i antropolozi nisu mogli da shvate šta to rade, ali to je zato što
su ti naučnici očekivali, citiram, da primitivni narodi prave samo korisne stvari, dok su oni
zapravo pravili činije zbog njihove lepote – baš kao što radi vajar – a ne da u njih sipaju vodu, ne
da u njima drže žitarice, samo zbog njihove lepote, i da bi mogli da kažu: bili smo ovde, u ovom
trenutku u vremenu, i ovo smo napravili. To možeš i ti, zar ne? Da, možeš da napraviš nešto
ornamentalno. To je tvoja sloboda! Iskoristi je! Ko zna? Mogla bi postati sledeća Ogasta
Sevidž!”
Bila sam navikla na to da moja majka pravi govoranciju od svega – obično sam se isključivala
kad se to desi – i bilo mi je poznato kako je u običan razgovor umela da ubaci štagod da je učila
te nedelje, ali sigurna sam da Trejsi nikada pre u životu nije čula tako nešto. Nije znala šta je
antropolog, ni šta je vajar, ni ko je Ogasta Sevidž, čak ni šta znači reč „ornamentalno”. Mislila je
da moja majka pokušava da je napravi budalom. Kako je mogla znati da moja majka prosto nije
umela da razgovara s decom na prirodan način?

Četrnaest

Kada je Trejsi dolazila kući posle škole, njen stan skoro je uvek bio prazan. Ko zna gde joj je
bila majka. „Mora da je negde u glavnoj ulici”, govorila je moja majka – to je značilo „pije
negde” – ali svaki dan sam prolazila pored paba Ser Kolin Kempbel i nikad je nisam videla tu.
Onda kad bih je ugledala, obično je pričala s nekim, često plačući i tapkajući oči maramicom, ili
je sedela na autobuskoj stanici s druge strane zida koji je obavijao blok i piljila u prazno. Sve
samo da ne sedi u tom malom stanu – i nisam je mogla kriviti. Naprotiv, Trejsi je jako volela da
bude kod kuće, nikada nije htela da ide na igralište ili na ulicu. Držala je ključ u pernici, ušla bi
unutra, otišla pravo na kauč i počela da gleda australijske sapunice sve dok ne bi krenule
britanske, što je bio proces koji je počinjao od četiri popodne i završavao se odjavnom špicom
Ulice Koronacije. Negde između, ili je sama pravila užinu ili je dolazila njena majka s nekim
gotovim jelom i pridruživala joj se na kauču. Sanjala sam o slobodi kao što je njena. Kada bih ja
došla kući, ili majka ili otac hteli su da znaju „šta je danas bilo u školi”, bili su baš uporni. Ne bi
me ostavili na miru dok im ne kažem nešto i tako sam, naravno, počela da ih lažem. Sada sam
već razmišljala o njima kao o dvoje dece, nevinije od mene, prema kojima sam imala
odgovornost da ih zaštitim od neprijatnih činjenica o kojima bi ili previše razmišljali (moja
majka) ili previše osećali (moj otac). Tog leta, problem je postao akutan zato što je iskreni
odgovor na pitanje „Kako je danas bilo u školi?” glasio: „U školskom vlada manija za hvatanjem
za vaginu.” Tri dečaka iz Trejsine lamele pokrenula su tu igru, ali sada su je svi igrali, Irci, Grci,
čak i Pol Baron, potpuno anglosaksonski sin policajca. Bilo je to nalik šugici, ali devojčica nikad
nije bila „šuga”, samo su dečaci bili „šuga”, devojčice su prosto trčale i trčale sve dok ne bi bile
priterane u neki povučeni ćošak, daleko od očiju poslužiteljki i redara, kada bi nam povlačili
gaćice u stranu i male šake bi nam se zavlačile u međunožje, golicale nas mahnito, i onda bi
dečak otrčao i sve bi počinjalo iz početka. Mogao si da pogodiš popularnost devojčice po tome
koja je najduže i najviše jurena. Trejsi je, sa svojim histeričnim smejanjem – i namerno sporim
trčanjem – kao i obično, bila broj jedan. Želeći da budem popularna, i ja sam ponekad sporo
trčala, i istina je da sam želela da me uhvate – dopadao mi se elektricitet koji mi je išao od
vagine do uha makar i u iščekivanju vrele male šake – ali jednako je istina da se u meni, kadgod
bi se šaka pojavila, javljao neki refleks, neki usađeni koncept samoočuvanja, nasleđen od majke,
koji mi je stezao noge i pokušavala sam da se oduprem ruci, što je na kraju uvek bilo nemoguće.
Samo sam bila još manje popularna zbog opiranja u tim prvim trenucima.
A što se tiče toga da li želiš da te juri ovaj ili onaj dečak, ne, to nikoga nije zanimalo. Nije
postojala hijerarhija želje zato što je želja bila veoma slab, praktično nepostojeći, element igre.
Važno je bilo da budeš viđena kao vrsta devojke za kojom vredi juriti. Nije to bila igra seksa, već
igra statusa – moći. Nismo ni želele te dečake niti smo ih se plašile, samo smo želele i plašile se
da li nas žele ili ne žele. Izuzetak od ovog pravila bio je dečak sa užasnim ekcemom, kojeg smo
se sve iskreno užasavale, i Trejsi kao i sve ostale, zato što ti je u gaćicama ostavljao čestice
mrtve sive kože. Kada je naša igra prerasla od šale u školskom dvorištu do rizika u učionici,
dečak sa ekcemom postao je moj svakodnevni košmar. Sada je igra išla ovako: dečak ispusti
olovku na pod, uvek u trenutku kada nam je gospodin Šerman bio okrenut leđima, očiju
upravljenih prema tabli. Taj dečak zavlačio se ispod stola da podigne olovku, prišao bi
međunožju neke devojčice, povukao bi joj gaćice u stranu i zavukao prste unutra držeći ih tu
dokle god je mogao da prođe neopaženo. Nasumični element sada više nije postojao: igrala su
samo još tri dečaka iz prve postave a oni su samo obilazili devojčice koje su bile blizu njihovim
klupama i za koje su pretpostavljali da se neće žaliti. Trejsi je bila jedna od njih, kao i ja,
devojčica iz mog reda po imenu Saša Ričards. Bele devojčice – koje su obično bile uključene u
tu maniju u školskom – sada misteriozno više nisu učestvovale: činilo se kao da nikad i nisu
učestvovale. Dečak sa ekcemom sedeo je jednu klupu dalje od mene. Mrzela sam te ljuspave
prste, užasavala sam ih se i grozila, a ipak, u isto vreme, nisam mogla da odolim užitku u tom
slasnom i nekontrolisanom elektricitetu koji mi je zujao od gaćica do uha. Naravno, nije bilo
moguće opisati tako nešto mojim roditeljima. Štaviše, ovo je prvi put da sam to predstavila na
bilo koji način bilo kome – čak i sebi.
Čudno mi je sad kad pomislim da smo svi u to vreme imali samo devet godina. Ali i dalje se
prisećam tog perioda sa izvesnom zahvalnošću na onome što sada smatram svojom relativnom
srećom. Bila je to sezona seksa, da, ali bila je i, na sve presudne načine, bez samog seksa – a nije
li to korisna definicija srećnog detinjstva? Nisam ni spoznala ni cenila ovaj aspekt svoje sreće
sve dok nisam odrasla, kada sam počela da otkrivam, u više slučajeva nego što sam mogla
očekivati, da su među mojim prijateljicama, nezavisno od porekla i istorije, njihove sezone seksa
iz detinjstva zloupotrebila i razorila zlodela ujaka i očeva, rođaka, drugova, neznanaca. Pomislim
na Ejmi: zlostavljana sa sedam, silovana sa sedamnaest. A osim lične sreće postoje i geografska i
istorijska sreća. Šta se dešavalo s devojkama na plantažama – ili u viktorijanskim radionicama?
Najbliže što sam došla nečemu nalik tome bila je ostava kabineta za muzičko, a uopšte se i nisam
previše približila, i mogu da zahvalim istorijskoj sreći zbog toga, naravno, ali i Trejsi, jer mi je
ona priskočila u pomoć, na svoj poseban način. Bio je petak, kraj školskog dana, i ubrzo je sledio
raspust, a ja sam otišla u ostavu da uzmem partiture za pesmu Svi smo se smejali, koju je Aster
pevao tako jednostavno i tako dobro, i nameravala sam da ih dam gospodinu Butu u subotu
ujutru, da probamo da je otpevamo u duetu. Još jedan deo moje sreće bilo je to što je gospodin
Šerman, moj razredni, bio i školski nastavnik muzičkog, jednaki ljubitelj starih pesama kao i ja:
imao je punu vitrinu Geršvinovih i Porterovih ploča, tu u ostavi, i petkom mi je dozvoljavao da
pozajmim šta želim, i da vratim u ponedeljak. Taj prostor bio je tipičan za tadašnje škole:
haotičan, premali, bez prozora i nedostajale su mnoge pločice na plafonu. Stara violina i
violončelo bili su oslonjeni o zid, i tu je bilo plastičnih melodika, punih pljuvačke, izgriženih kao
pseće igračke. Bila su tu dva klavira, jedan pokvaren i prekriven, jedan veoma raštimovan, kao i
više afričkih bubnjeva, pošto su oni bili relativno jeftini i svako je mogao da ih svira. Svetlo na
plafonu nije radilo. Morao si da smisliš šta želiš još dok su vrata otvorena, da mu odrediš
lokaciju i onda, ako nije stajalo nadohvat ruke, da pustiš da se vrata zatvore i nastaviš u mraku.
Gospodin Šerman rekao mi je da je ostavio fasciklu koja mi je potrebna na vrhu sivog fiokara u
levom uglu, i ugledala sam fiokar i pustila da se vrata zatvore. Bio je potpuni mrak. Držala sam
fasciklu u ruci, leđima okrenuta vratima. Tanki mlaz svetlosti presekao je prostoriju na nekoliko
trenutaka i onda je nestao. Okrenula sam se – osetila sam ruke na sebi. Jedan par ruku odmah
sam prepoznala – dečak sa ekcemom – za drugi sam ubrzo shvatila da pripadaju najboljem drugu
tog dečaka, štrkljastom, nekoordinisanom dečaku po imenu Džordan koji je bio mentalno spor,
povodljiv i ponekad opasno impulsivan, što je skup simptoma koji, u to vreme, nisu imali
određenu dijagnozu, ili bar ne dijagnozu koju su Džordan i njegova majka ikada dobili. Džordan
je išao u moje odeljenje, ali nikada ga nisam zvala Džordan, zvala sam ga Lujko, svi su ga tako
zvali, ali ako je to i trebalo da bude uvreda, on ju je odavno razmontirao odazivajući se na nju
veselo kao da mu je to pravo ime. Njegov status u našem odeljenju bio je nesvakidašnji: uprkos
svom stanju, štagod da je ono bilo, bio je visok i zgodan. Dok smo mi izgledali kao deca, on je
izgledao kao adolescent, na rukama je imao mišiće, a kosa mu je bila oštra, obrijana sa strane, u
pravoj berbernici. Slabo je učio, nije imao drugova, ali bio je koristan i pasivan pratilac dečaka
sa zločestim planovima, i najčešće je bio centar pažnje nastavnika jer je njegovo i najmanje
prekidanje imalo neproporcionalno dejstvo, i to je bilo zanimljivo za nas ostale. Trejsi je mogla –
to je i radila – da kaže nastavniku da „odjebe” a da je ni ne pošalju da stoji u hodniku, ali
Džordan je većinu vremena provodio u tom hodniku i to za, kako se nama činilo, sitne prestupe –
odgovaranje ili neskidanje kačketa – i nakon nekog vremena počeli smo da uviđamo da ga se
nastavnici, naročito belkinje, plaše. To smo poštovali: delovalo je kao nešto posebno, kao
dostignuće, da te se odrasla žena plaši, iako imaš samo devet godina i mentalno si zaostao. Bila
sam dobra s njim: nekoliko puta mi je stavio prste u gaćice, ali nikad nisam verovala da zna zašto
to radi i, dok smo išli kući, ako bismo se vraćali zajedno, ponekad sam mu pevala – temu iz
Mačora Mike, crtaća kojim je bio opsednut – i to ga je smirivalo i radovalo. Išao bi pored, glave
nagnute ka meni, ispuštajući dubok grgoljav zvuk kao zadovoljna beba. Nisam ga smatrala
agresorom, ali eto ga ipak u ostavi za muzičko, dodirivao me je svuda, kikotao se manično
prateći i podražavajući proračunatiji smeh dečaka sa ekcemom, i bilo je jasno da ovo nije igra iz
školskog niti igra iz učionice, ovo je bio novi i možda opasniji nivo. Dečak sa ekcemom se
smejao, trebalo je i ja da se smejem, sve je trebalo da bude neka vrsta šale, ali svaki put kad sam
pokušala da podignem neki deo odeće, oni su ga povukli dole i trebalo je i na to da se smejem.
Onda je smeh prestao i na njegovo mesto došlo je nešto žurno, radili su u tišini, a ja sam ućutala.
U tom trenutku, ponovo se pojavio tanak mlaz svetlosti. Trejsi je stajala na vratima: videla sam
joj siluetu, uramljenu svetlošću. Zatvorila je vrata za sobom. Isprva ništa nije rekla. Samo je
stajala s nama u mraku, ništa nije radila. Ruke dečaka su usporile: bila je to dečja verzija
seksualne apsurdnosti – poznata odraslima – kada nešto što je malopre delovalo tako hitno i
sveobuhvatno sada iznenada izgleda (često u svezi s paljenjem svetla) tako sitno i besmisleno,
čak tragično. Pogledala sam u Trejsi, koja mi je i dalje bila reljefno utisnuta u mrežnjaču: videla
sam joj obris, njen prćasti nos, savršeno podeljene pletenice sa svojim satenskim mašnama.
Najzad se odmakla korak nazad, otvorila širom vrata i držala ih otvorena.
„Pol Baron te čeka kod kapije”, rekla je. Buljila sam u nju i ona je ponovila tu rečenicu, ovog
puta iznervirano, kao da ima preča posla. Povukla sam suknju dole i brzo prošla pored nje. Obe
smo znale da nije moguće da me Pol Baron čeka kod kapije jer ga je majka svakog dana kupila
folksvagenom, otac mu je bio policajac, stalno mu je podrhtavala gornja usna i imao je krupne,
vlažne plave oči kao štene. U životu nisam ni dve reči progovorila s Polom Baronom. Trejsi je
tvrdila da joj je zavukao prste u gaćice, ali videla sam ga kako igra tu igru i primetila da besciljno
juri po školskom tražeći drvo iza koga da se sakrije. Imala sam jak utisak da nikoga nije hteo da
uhvati. Ali to je bilo pravo ime u pravom trenutku. Mene su mogli da gnjave sve dok me
smatraju delom onog elementa u školi koji ne očekuje i ne zaslužuje ništa bolje, ali Pol Baron bio
je deo drugog sveta, s njim nije bilo zezanja, i ova izmišljena veza s njim, makar i na kratko,
obrazovala je neku vrstu zaštite. Otrčala sam nizbrdo do kapije i tamo zatekla oca koji me je
čekao. Kupili smo sladolede iz kombija i zajedno peške otišli kući. Na semaforu sam čula veliku
buku pa sam pogledala preko i videla Trejsi i dečaka sa ekcemom i onog kog smo zvali Lujko
kako se smeju, koškaju i šale među sobom slobodno psujući i uživajući u coktanju i
neodobravanju, koje se sada podiglo oko njih i obavilo ih kao oblak mušica, ljudi okupljenih na
autobuskoj stanici, vlasnika radnji koji su stajali na dovracima, majki, očeva. Moj otac,
kratkovid, začkiljio je na drugu stranu ulice u smeru larme: „Nije valjda ono Trejsi?”
Drugi deo

Rano i kasno

Jedan

Još sam bila dete kada mi se put ukrstio sa Ejminim – ali kako bih to mogla da nazovem
sudbinom? Svačiji put ukrstio se s njenim u istom trenutku, čim se pojavila bila je nesputana
prostorom i vremenom, i nije imala jedan s kojim se može ukrstiti, već sa svim putevima – svi su
bili njeni, kao Kraljičini u Alisi u zemlji čuda, svi putevi bili su njen put – i naravno da su se
milioni ljudi osećali onako kao što sam se ja osećala. Kad god su slušali njene ploče imali su
osećaj da je poznaju – i još uvek se tako osećaju. Njen prvi singl izašao je u nedelji mog desetog
rođendana. U to vreme imala je dvadeset dve godine. Krajem te iste godine, jednom mi je rekla,
više nije mogla da ide ulicom, ni u Melburnu, ni u Parizu, ni u Njujorku, ni u Londonu, ni u
Tokiju. Jednom, dok smo letele iznad Londona na putu ka Rimu ćaskajući o Londonu kao gradu,
njegovim vrlinama i manama, priznala mi je da se nikad nije vozila metroom, niti jednom, i da
zaista ne bi mogla ni da zamisli takvo iskustvo. Rekla sam joj da su metroi u suštini isti svuda u
svetu, ali odgovorila je da je poslednji put bila u ma kakvom vozu kada je otišla iz Australije u
Njujork, dvadeset godina ranije. Tada je bilo prošlo tek šest meseci otkako je otišla iz svog
pospanog rodnog grada, postala je andergraund zvezda u Melburnu tako brzo, i bilo je dovoljno
još samo šest meseci u Njujorku da izgubi taj atrbibut. Od tada je bila neosporna zvezda, što je
činjenica koja je za nju lišena tuge ili tračka neuroze ili samosažaljenja, i ovo je jedna od
najupečatljivijih činjenica vezanih za Ejmi: ona nema tragičnu stranu. Prihvata sve što joj se
dešava kao sudbinu, ništa više otuđena ili iznenađena onim što jeste nego što je, pretpostavljam,
Kleopatra bila što je Kleopatra.
Kupila sam taj debitantski singl kao poklon za Lili Bingam, za proslavu njenog desetog
rođendana, koji je igrom slučaja bio nekoliko dana pre mog. I Trejsi i ja pozvane smo na njenu
zabavu, Lili nam je lično uručila male papirne pozivnice iz domaće radinosti, jednog subotnjeg
jutra na času plesa, skroz neočekivano. Veoma sam se obradovala, ali je Trejsi, možda
sumnjajući da je uključena iz pristojnosti, prihvatila pozivnicu s kiselim izrazom lica i odmah je
pružila majci, koja je bila toliko uznemirena zbog toga da je zaustavila moju majku na ulici
nekoliko dana kasnije i spopala je pitanjima. Da li je to vrsta događaja gde samo ostaviš svoje
dete? Ili se od nje, kao majke, očekuje da uđe u kuću? Na pozivnici je pisalo da će se ići u
bioskop – ali ko će platiti kartu? Gost ili domaćin? Da li treba da se nosi poklon? Kakav poklon
ćemo mi odneti? Da li bi joj moja majka učinila uslugu da nas obe povede? Kao da se žurka
odvijala u nekoj čudnoj stranoj zemlji, umesto na udaljenosti od tri minuta peške, u kući s druge
strane parka. Moja majka je, uz najveću moguću nadmenost, rekla da će nas obe odvesti i ostati
ako se podrazumeva ostajanje. Za poklon je predložila ploču, neki pop singl, može da bude od
nas obe, jeftin, ali će mu se obradovati: odvešće nas u centar u Vulvorts da nađemo nešto
odgovarajuće. Ali bile smo spremne. Tačno smo znale koju ploču želimo da kupimo, ime pesme
i pevačice, i znale smo da moja majka – koja nikada nije čitala tabloide i koja je slušala samo
rege stanice – neće znati ništa o Ejminoj reputaciji. Brinula nas je samo naslovnica: nismo je
videle, nismo znale šta da očekujemo. S obzirom na tekst pesama – i na nastup koji smo gledale,
razjapljenih usta, na Hit paradi – predosećale smo da je sve moguće. Može biti potpuno gola na
naslovnici singla, može biti na muškarcu – ili ženi – u seksualnom činu, može pokazivati srednji
prst, kao što je uradila, na sekund, u uživo dečjoj emisiji tek prošlog vikenda. To bi mogla biti
fotografija Ejmi kako izvodi jedan od svojih zadivljujućih, provokativnih plesnih pokreta, zbog
kojih smo privremeno napustile Freda Astera, trenutno smo htele samo da igramo kao Ejmi, i
imitirale smo je kad god smo imale privatnosti i prilike, vežbajući njeno fluidno presavijanje u
struku – kao da ti talas požude struji kroz telo – i njena cimanja uskim, dečačkim kukovima i
podizanja malih grudi s grudnog koša, što je bila suptilna manipulacija mišićima koje mi još
nismo imale, ispod grudi koje nam još nisu porasle. Kada smo ušle u Vulvorts odjurile smo
ispred moje majke i ustremile se pravo na stalke s pločama. Gde je ona? Tražile smo blajhanu
plavu kratku kosu, upečatljive oči, tako bledoplave da deluju sivo, i to vilinsko lice, androgino, s
malom zašiljenom bradom, pola Petar Pan, pola Alisa. Ali nismo pronašle sliku Ejmi, ni gole ni
obučene, samo njeno ime i naslov pesme duž leve strane omota, dok je preostali prostor
zauzimala zbunjujuća – nama – slika piramide iznad koje lebdi oko koje je sadržano u vrhu
trougla. Korica je bila prljavozelene boje, a iznad i ispod piramide bile su ispisane neke reči na
jeziku koji nam nije bio poznat. Zbunjene, ali s velikim olakšanjem, odnele smo ploču mojoj
majci, koja ju je prinela licu – i ona je bila malo kratkovida, ali je bila suviše tašta da nosi
naočare – namrštila se i pitala da li je to „pesma o novcu”. Odgovorila sam joj veoma pažljivo.
Znala sam da je moja majka veća puritanka u pogledu novca nego u pogledu seksa.
„Nije ni o čemu. To je samo obična pesma.”
„Misliš da će se vašoj drugarici svideti?”
„Svideće joj se”, rekla je Trejsi. „Svima se sviđa. Je l’ možemo i mi da uzmemo za sebe?”
I dalje namrštena, moja majka je uzdahnula, otišla da uzme i drugi primerak sa stalka, otišla do
pulta i platila obe ploče.

Bila je to žurka gde nisu prisustvovali roditelji – moja majka, uvek radoznala o enterijerima
srednje klase, bila je razočarana – ali nije bila baš organizovana kao žurke koje smo znale, nije
bilo plesa ili igara, a Lilina majka uopšte nije bila svečano obučena, izgledala je skoro kao
beskućnik, ni kosu nije očešljala. Ostavile smo moju majku na vratima nakon nelagodne razmene
– „Kako ste glamurozne, devojke!”, uzviknula je Lilina majka kad nas je videla – posle čega smo
se priključile gomili dece u dnevnoj sobi, sve devojčice, a nijedna od njih nije bila odevena u
rozee dijamantsku kombinaciju s karnerima kakvu je Trejsi imala na sebi, ali nisu bile ni u
kobajagi viktorijanskim haljinama od crnog pliša s belim okovratnicima za kakvu je moja majka
smatrala da bi bila „savršena” i koju je „otkrila” za mene u lokalnom seknd-hendu. Ostale
devojčice bile su u farmerkama s tregerima i veselim džemperima, ili u jednostavnim pamučnim
haljinama primarnih boja, i kada smo nas dve ušle u sobu sve su prestale sa onim što su radile i
okrenule se da pogledaju u nas. „Zar ne izgledaju divno?”, rekla je Lilina majka, ponovo, i izašla
ostavljajući nas na milost i nemilost. Mi smo bile jedine crne devojčice i, osim Lili, nismo
nikoga poznavale. Trejsi je odmah postala nabusita. Dok smo dolazile, prepirale smo se oko toga
ko će uručiti Lili naš zajednički poklon – naravno, Trejsi je pobedila – ali sada je bez reči bacila
singl upakovan u ukrasni papir na dvosed, a kad je čula koji ćemo film gledati – Knjigu o
džungli – odrekla ga se kao „bebećeg” i „običnog crtaća” punog „glupih životinja”, glasom koji
mi je iznenada delovao veoma glasno, veoma naglašeno, s previše progutanih t.
Ponovo je došla Lilina majka. Ugurale smo se u dugački, plavi auto, koji je imao nekoliko
redova sedišta, kao mali autobus, i kada su sva sedišta popunjena, Trejsi, meni i još dvema
devojčicama rečeno je da sednemo pozadi, u šarage, koje su bile prekrivene prljavim kariranim
ćebetom punim psećih dlaka. Majka mi je dala novčanicu od pet funti u slučaju da se od nas
bude očekivalo da platimo za nešto, i bila sam nervozna da je ne izgubim: stalno sam je vadila iz
džepa jakne, poravnavala je o koleno i onda je ponovo savijala na četvrtine. U međuvremenu,
Trejsi je zabavljala druge dve devojčice pokazujući im ono što smo obično radile kad smo sedele
pozadi u školskom autobusu koji nas je, jednom nedeljno, vozio u Padington park na fizičko:
popela se na kolena – onoliko koliko joj je prostor dozvoljavao – stavila prste u obliku slova V sa
obe strane usta i isplazila se zgroženom muškarcu koji je vozio kola iza nas. Kada smo stali, pet
minuta kasnije, u Ulici Vilesden, bila sam srećna što je putovanje završeno, ali razočarana
odredištem. Zamišljala sam da idemo u jedan od velikih bioskopa u centru grada, ali parkirali
smo se ispred našeg malog lokalnog Odeona, nedaleko od Kilburn ulice. Trejsi je bila
zadovoljna: ovo joj je bio domaći teren. Dok je Lilinoj majci pažnja bila usmerena na kupovinu
karata, Trejsi je svima pokazala kako da maznu bombone na merenje, a onda, kada smo bile u
mračnom bioskopu, kako da sede u ravnoteži na podignutom sedištu, tako da niko iza ne može
da vidi platno, kako da šutiraš sedište ispred sebe sve dok se ta osoba ne okrene. „Dosta više”,
mrmljala je stalno Lilina majka, ali nije mogla da uspostavi nikakav autoritet, činilo se da je u
tome sprečava sopstveni stid. Nije htela da pravimo buku, ali u isto vreme nije mogla da podnese
pomisao da sama napravi još veću neophodnu buku kako bi nas sprečila da pravimo buku, i čim
je Trejsi to shvatila – i shvatila da Lilina majka nema nameru da je ćušne ili opsuje ili da je
izvuče iz bioskopa za uši, kao što bi naše majke uradile – e onda se osetila sasvim slobodno.
Neprestano je dobacivala, ismevala se radnji i pesmama i opisivala brojne načine na koje bi
naracija mogla nasilno da skrene i od Kiplingove i od Diznijeve vizije da je kojim slučajem ona
na mestu bilo kojeg od likova. „Da sam ja ova zmija, samo bih zinula i smazala tu budalu u
jednom zalogaju!” ili „Da sam ja ovaj majmun, ubila bih tog klinca čim bi primirisao mojoj
palati!” Ostali gosti žurke bili su oduševljeni ovim intervencijama, a ja sam se najglasnije
smejala.
Posle je, u kolima, Lilina majka pokušala da povede civilizovan razgovor o kvalitetima filma.
Poneka devojčica rekla je nešto fino, a onda se oglasila Trejsi sedeći u samom dnu auta – ja sam
se izdajnički premestila u drugi red.
„Kako se zvaše – Mogli? Izgleda kao Kuršed, zar ne? Iz našeg odeljenja.”
„Aha, liči”, doviknula sam. „Isti je kao Kuršed iz našeg odeljenja.”
Lilina majka preterano se zainteresovala za ovu temu, okrenula je glavu unazad kada smo stali na
semaforu.
„Možda su mu roditelji iz Indije.”
„Ma ne”, rekla je Trejsi ležerno gledajući u stranu, kroz prozor. „Kuršed je Paki.”2
Odvezli smo se kući u tišini.

Iznesena je torta, mada je bila loše ukrašena i domaća, i pevale smo Srećan rođendan, ali potom
smo još uvek imale pola sata dok roditelji ne dođu po nas i, pošto to nije isplanirala, Lilina majka
delovala je zabrinuto i pitala je šta bismo volele da radimo. Kroz kuhinjska vrata mogla sam da
vidim dugačak, zeleni prostor zarastao puzavicama i žbunjem i silno sam poželela da odem tamo,
ali taj predlog je odbačen: suviše je hladno. „Možete da odete gore na sprat i istražujete malo –
neka to bude avantura.” Mogla sam da vidim koliko je Trejsi bila iznenađena ovim. Odrasli su
nam govorili da se „klonimo nevolje” i da „nađemo nešto da radimo” i da „budemo od neke
koristi”, ali nismo navikle da nam govore – čak da nam predlože! – da idemo u avanturu. Bila je
to rečenica iz nekog drugog sveta. Lili je – uvek graciozna, uvek prijateljski nastrojena, uvek
mila – povela sve gošće u svoju sobu i pokazala nam svoje igračke, stare i nove, štagod nam se
sviđa, bez ikakvog znaka zlovolje ili posesivnosti. Čak sam i ja, koja sam bila kod nje kući samo
2
Veoma pogrdna reč, naročito u Britaniji, za Pakistance.
jednom ranije, uspela da budem posesivnija na Liline stvari nego sama Lili. Pokazivala sam
Trejsi mnoga čuda Liline sobe kao da su moja određujući koliko dugo sme da drži ovo ili ono,
objašnjavajući joj poreklo stvari na zidovima. Pokazala sam joj ogroman svoč sat – rekla sam joj
da ne sme da ga pipne – i pokazala na poster koji reklamira borbe bikova, kupljen dok su
Bingamovi bili na nedavnom odmoru u Španiji; ispod slike matadora, umesto matadorovog
imena, pisalo je, velikim, kitnjastim crvenim slovima: Lili Bingam. Htela sam da se Trejsi
oduševi ovime kao što sam se ja oduševila kada sam ga prvi put videla, ali ona je samo slegla
ramenima, okrenula se od mene i pitala Lili: „Imaš gramofon? Napravićemo šou.”
Trejsi je bila veoma dobra u maštovitim igrama, bolja od mene, a igra koju je volela više od svih
drugih bila je „pravljenje šoua”. Često smo je igrale, uvek samo nas dve, ali sada je počela da
regrutuje ovih šest devojčica u „našu” igru: jednu je poslala u prizemlje po upakovani singl koji
će nam biti prateća muzika, druge je zadužila da naprave karte za predstojeći šou, a onda poster
koji će ga reklamirati, druge su sakupile jastuke i jastučiće iz drugih soba da posluže kao sedišta,
i Trejsi im je pokazala gde da raskrče prostor za „pozornicu”. Šou će se održati u sobi Lilinog
brata tinejdžera, gde je stajao gramofon. Nije bio kod kuće i prema njegovoj sobi odnosile smo
se kao da imamo prirodno pravo na nju. Ali kada je skoro sve bilo organizovano, Trejsi je
iznenada obavestila svoje radnice da ćemo u šou učestvovati, ipak, samo ona i ja – sve ostale
biće u publici. Kada su se neke devojčice drznule da se usprotive Trejsinoj politici, ona ih je
zauzvrat agresivno ispitala: Da li su one pohađale časove plesa? Da li su imale zlatne medalje?
Onoliko koliko ih ona ima? Nekoliko devojčica se rasplakalo. Trejsi je promenila pesmu,
maličice: ta i ta može da bude zadužena za „osvetljenje”, ta i ta može da se brine o „rekvizitima”
i „kostimima” ili da najavi nastup, a Lili Bingam će sve to snimati očevim kamkorderom. Trejsi
im se obraćala kao da su bebe i iznenadila sam se koliko su brzo sve smekšale. Latile su se svojih
besmislenih zaduženja i delovale su srećno.
Onda su sve proterane u Lilinu sobu dok nas dve obavimo „probu”. U tom trenutku mi je
pokazala „kostime”: dve čipkane spavaćice izvađene iz fioke s vešom gospođe Bingam. Pre nego
što sam bilo šta uspela da kažem, Trejsi mi je navukla spavaćicu preko glave.
„Ti obuci crvenu”, rekla je.
Stavile smo ploču, vežbale smo. Znala sam da nešto nije u redu, da ovo nije kao bilo koji ples
koji smo ranije izvodile, ali imala sam osećaj da mi se sve otrglo iz ruku. Trejsi je, kao i uvek,
bila koreograf: jedini moj posao bio je da igram što bolje znam. Kada je odlučila da smo
spremne, publika je pozvana da uđe u sobu Lilinog brata i da poseda na pod. Lili je stala u dnu
sobe, s teškom video-kamerom na svom uskom, ružičastom ramenu, bledih očiju punih
zbunjenosti – čak i pre nego što smo zaigrale – pred prizorom dve devojčice obučene u ove
oskudne odevne predmete njene majke koje ona, naravno, verovatno nikada pre u životu nije
videla. Pritisla je dugme na kom je pisalo „snimanje” i time pokrenula lanac uzroka i posledice
koji mi, i više od četvrt veka kasnije, deluju kao sudbina, ne bi bilo moguće da ih ne smatram
sudbinom, ali za koje se – ma šta mislili o sudbini – sa sigurnošću i racionalno može reći da su
imali jedan praktičan ishod: nema potrebe da opisujem sam ples. Ali bilo je nečega što kamera
nije uhvatila. Kada smo stigle do poslednjeg refrena – u trenutku kada opkoračujem Trejsi na toj
stolici – to je bio i trenutak kada je majka Lili Bingam, koja je došla da nam kaže da je stigla
majka te i te devojčice, otvorila vrata sinovljeve sobe i ugledala nas. Zbog toga se snimak
prekida toliko naglo. Zaledila se na dovratku, nepomična kao Lotova žena. Onda je eksplodirala.
Razdvojila nas je, strgla nam kostime, rekla našoj publici da se vrati u Lilinu sobu i stajala iznad
nas bez reči dok smo se presvlačile u svoje glupe haljine. Izvinjavala sam se bez prestanka.
Trjesi, koja je inače samo odgovarala ljutitim odraslima, nije rekla ama baš ništa, ali nabila je
svaki gest prezirom, čak je uspela i helanke da obuče sarkastično. Ponovo je pozvonilo zvono.
Majka Lili Bingam sišla je u prizemlje. Nismo znale da li treba da pođemo za njom. Sledećih
petnaest minuta, dok je zvono zvonilo i zvonilo, ostale smo tu gde smo. Ništa nisam radila. Samo
sam stajala tu, ali Trejsi je, svojom tipičnom snalažljivošću, uradila tri stvari. Izvadila je VHS
kasetu iz kamere, vratila je singl u korice i oba predmeta stavila u roze svilenu tašnu koju joj je
majka okačila o rame pre nego što je krenula.

Moja majka, koja je uvek za sve kasnila, stigla je poslednja. Došla je na sprat po nas, kao
advokat koji dolazi da razgovara sa svojim klijentima kroz rešetke zatvorske ćelije, dok je Lilina
majka veoma detaljno opisivala naše aktivnosti, uz retorsko pitanje: „Zar se ne zapitaš odakle
deca ovog uzrasta uopšte kupe ovakve ideje?” Moja majka prešla je u defanzivu: opsovala je i
njih dve su se na kratko prepirale. To me je šokiralo. U tom trenutku nije se nimalo razlikovala
od onih majki suočenih s detetovim lošim ponašanjem u školi – čak se probilo i malo njenog
jamajčanskog naglaska – a ja nisam bila navikla da je vidim da gubi kontrolu. Zgrabila nas je za
zadnji deo haljina i sve tri pohitale smo niz stepenice, ali Lilina majka nas je pratila i u hodniku
je ponovila ono što je Trejsi rekla o Kuršedu. Bio je to njen kec iz rukava. Ostatak je moja majka
mogla da zanemari kao „tipični buržoaski moral”, ali nije mogla da ignoriše „Paki”. U to vreme
mi smo bili „crnci i Azijati”, štiklirali smo „crnac i Azijat” na medicinskim formularima,
priključivali se crnačkim i azijatskim porodičnim grupama podrške i držali se crnačkog i
azijatskog dela biblioteke: to je bilo pitanje solidarnosti. Ali ipak, moja majka je branila Trejsi,
rekla je: „Ona je dete, samo ponavlja ono što je čula”, na šta je Lilina majka tiho rekla:
„Sigurno.” Moja majka otvorila je ulazna vrata, gurnula nas napolje i zalupila vratima veoma
jako. Ali čim smo se našle napolju, njena srdžba okrenula se na nas, samo na nas, vukla nas je
ulicom kao dve kese đubreta vičući: „Mislite da ste jedna od njih? Je l’ to mislite?” Tačno se
sećam osećaja cimanja i povlačenja, kako mi nožni palčevi grebu po trotoaru i kako sam bila
potpuno zbunjena suzama u majčinim očima, koliko joj je bes iskrivio lepo lice. Sećam se svega
u vezi s desetim rođendanom Lili Bingam, a nemam nijedno sećanje o svom.
Kada smo stigli do ulice koja je odvajala našu i Trejsinu lamelu, majka je pustila Trejsinu ruku i
održala krako ali poražavajuće predavanje o istoriji rasnih uvreda. Oborila sam glavu i plakala na
ulici. Trejsi je bila mrtva hladna. Podigla je bradu i svoj mali praseći nos, čekala dok se govor
nije završio i onda pogledala moju majku pravo u oči.
„To je samo reč”, rekla je.

Dva

Onog dana kada smo saznali da će Ejmi doći, ubrzo jednog dana, u našu kancelariju u Kamdenu
u Hauli ulici, ta vest uticala je na sve, niko nije bio sasvim imun. Konferencijskom salom proneo
se slabašni poklič, a čak su i najokoreliji profesionalci na YTV prineli kafu ustima, pogledali
napolje ka smrdljivom kanalu i osmehnuli se uspomeni na raniju verziju sebe, kako igraju uz
Ejmin rani, prljavi disko – kao deca u svojim dnevnim sobama – ili raskidaju s momkom ili
devojkom sa faksa uz jednu od njenih sladunjavih balada iz devedesetih. Tu je vladalo
uvažavanje prema pravoj pop zvezdi, bez obzira na naše lične muzičke ukuse, a Ejmi je uživala
posebno poštovanje: njena sudbina i sudbina kanala bile su povezane od samog početka. Ona je
bila video-umetnik do srži. Mogao si slušati pesme Majkla Džeksona ne prizivajući u um slike
koje su ih pratile (što verovatno znači da je njegova muzika posedovala pravi život), ali Ejmina
muzika bila je sadržana u njenim spotovima i ponekad se činilo da uistinu postoji samo u svetu
njenih spotova i kadgod bi čuo te pesme – u prodavnici, u taksiju, čak i ako je samo ritam
dopirao iz slušalica nekog klinca u prolazu – vraćao si se prvenstveno vizualnom sećanju,
pokretu njene šake ili nogu ili grudnog koša ili prepona, boji njene kose u to vreme, njenoj odeći,
tim zimskim očima. Zbog toga je Ejmi bila – kao i svi njeni imitatori – bilo to dobro ili loše,
temelj našeg poslovnog modela. Znali smo da je američka YTV bila izgrađena, delom, oko njene
legende, kao svetilište vilinskoj boginji, i činjenica da će se ona sada udostojiti da uđe u našu,
britansku, daleko jadniju bogomolju, smatrana je velikim prevratom, sve nas je dovela u našu
verziju opsadnog stanja. Šefica mog odeljenja, Zoi, sazvala je poseban sastanak samo za naš tim,
zato što je Ejmi, u suštini, dolazila kod nas, u Odeljenje za odnose s talentima i umetnicima,
kako bi snimila govor za uručenje nagrade koju neće moći lično da primi u Cirihu sledećeg
meseca. Sigurno će snimiti i mnogo reklama za razna nova tržišta („Ja sam Ejmi, a vi gledate
YTV Japan!”) i možda, ako uspeju da je ubede, da intervju za YTV vesti, možda čak i izvede
uživo nastup, snimljen u podrumu, za Plesnu top-listu. Moj posao bio je da sakupim sve takve
zahteve koji se pojave – od naših evropskih ispostava u Španiji, Francuskoj, Nemačkoj, u
nordijskim zemljama, iz Australije, odakle god – i sastavim ih u jedan dokument koji će se
faksom poslati Ejminim ljudima u Njujorku, pre njenog dolaska, od kojeg su nas delile još četiri
nedelje. A onda, dok se bližio sastanak, desilo se nešto divno: Zoi je skliznula sa stola na kom je
sedela, u svojim kožnim pantalonama i kratkoj majici – ispod koje su se mogli nazreti čvrsti
trbušnjaci s pirsingom na pupku – zamahnula svojom lavljom grivom polukaripskih kovrdža,
okrenula se ka meni nonšalantno, kao da to nije ništa posebno, i rekla: „Moraćeš da je pokupiš
dole u prizemlju tog dana i da je dovedeš u Studio B12, da budeš sve vreme s njom, da joj donosiš
sve što joj treba.”
Izašla sam iz te konferencijske sale kao Odri Hepbern u Moja lepa gospo kada lebdi uz
stepenice, na oblaku muzike, spremna da zaigram duž ogromne kancelarije, da se vrtim, vrtim i
vrtim kroz vrata i celim putem do kuće. Bilo mi je dvadeset dve godine. A opet, nisam bila
previše iznenađena: činilo mi se kao da se sve što sam videla i doživela u protekloj godini kretalo
u ovom smeru. Vladala je neka pomahnitala veselost na YTV tih poslednjih dana devedesetih,
atmosfera divljeg uspeha izgrađenog na drhtavim temeljima, nekako oličena zgradom koju smo
zauzimali: tri sprata i podrum starih TV studija „PROBUDI SE, BRITANIJO” u Kamdenu (i
dalje nam je na fasadi stajalo ogromno izlazeće sunce, žuto kao žumance i sada potpuno
nebitno). VH1 bio je uglavljen iznad nas. Naš spoljašnji cevni sistem grejanja, ofarban jarkim
osnovnim bojama, izgledao je kao Pompidu centar za sirotinju. Unutra je sve bilo moderno,
prigušeno osvetljeno, s tamnim nameštajem, leglo neprijatelja Džejmsa Bonda. Ta zgrada nekada
je bila salon polovnih automobila – pre i muzičke televizije i jutarnje televizije – i mrak
enterijera delovao je proračunato da maskira sklepanu prirodu konstrukcije. Ventilacija je bila
toliko loše urađena da su pacovi došli iz Ridžents kanala i ugnezdili se ovde ostavljajući za
sobom fekalije. U leto – kada je ventilacija radila – gomila ljudi oboljevala je od letnjeg gripa.
Kad si podešavao fensi prigušivače svetla, uglavnom ti je prekidač ostajao u ruci.
Bila je to kompanija koja je mnogo polagala na izgled. Devojke od dvadeset i kusur godina koje
su radile na prijemu postajale su asistetkinje producenata samo zato što su delovale „zabavno” i
„zainteresovano”. Moja tridesetjednogodišnja šefica prešla je od položaja stažiste u produkciji do
šefa Odeljenja za talente u roku od samo četiri i po godine. Tokom osam meseci koliko sam ovde
provela, unapređena sam dvaput. Ponekad se pitam šta bi se desilo da sam ostala – da
digitalizacija nije ubila video-zvezde. U to vreme osećala sam se kao srećković: nisam imala
neke naročite planove za karijeru, a ipak mi je karijera napredovala. Alkohol je igrao bitnu
ulogu. U Hauli ulici opijanje je bilo obavezno: izlazak na piće, podnošenje alkohola,
nadmašivanje drugih u opijanju, neodbijanje poziva na piće, makar i pio antibiotike, makar i bio
bolestan. Pošto sam u tom periodu života žarko želela da izbegnem da provodim večeri sama sa
ocem, odlazila sam na sva kancelarijska pića i na sve kancelarijske zabave i dobro sam podnosila
alkohol, budući da sam usavršavala tu veoma britansku veštinu još od trinaeste godine. Velika
razlika na YTV bila je u tome što smo pili za džabe. Novac se razbacivao po kompaniji. Dve
najčešće ponavljane fraze u našoj kancelariji: „besplatni” i „otvoren bar”. U poređenju s
poslovima koje sam ranije imala – čak i u poređenju s koledžom – osećala sam se kao na
produženom odmoru, tokom kojeg smo neprekidno iščekivali da dođu odrasli, koji se nikad nisu
pojavili.
Jedan od mojih prvih zadataka bio je da uporedim spisak gostiju za naše odeljenske zabave, koje
su se održavale otprilike jednom mesečno, obično na skupim mestima u centru grada i uvek se
delila gomila besplatnih stvari – majice, patike, mini-CD plejeri, gomile CD-ova. Zvanično ih je
sponzorisao ovaj ili onaj proizvođač vodke, a nezvanično kolumbijski karteli droge. Stalno smo
ulazili i izlazili iz kabina u kupatilu. A sutradan ujutru, osećaj krivice, krvarenje iz nosa, štikle u
tašni. Takođe sam vodila evidenciju o kompanijskim priznanicama za mini-taksi. Ljudi su
rezervisali mini-taksije da se vrate posle veze za jednu noć ili do aerodroma da odu na odmor.
Rezervisali su ih u sitne sate vikendima od i do dragstora koji rade noću ili kućnih žurki. Jednom
sam rezervisala taksi do kuće svog ujka Lamberta. Jedan direktor postao je čuven po tome što je
rezervisao taksi do Mančestera, pošto se probudio kasno i propustio voz. Nakon što sam otišla,
čula sam da je pokušano da se suzbije takvo ponašanje, ali te godine je godišnji račun za prevoz
iznosio preko sto hiljada funti. Jednom sam pitala Zoi da mi objasni gde je tu logika i rekla mi je
da bi VHS traka – koju su zaposleni često nosili sa sobom – mogla da se „iskvari” ako bi se
unela u metro. Ali većina naših ljudi nije ni znala da im je to zvanični alibi, besplatno putovanje
bilo je nešto što su uzimali zdravo za gotovo, kao neku vrstu prava koje ide uz posao „u
medijima” i smatrali su da je to najmanje što zaslužuju. Posebno u pređenju sa onim što su stari
prijatelji s fakulteta – koji su se opredelili za bankarstvo ili advokaturu – dobijali svakog Božića
u kovertama s bonusima.
Bar su bankari i advokati radili puno radno vreme. Mi smo vremena imali na pretek. Svoje
pozive obično sam završavala već do pola dvanaest – a dolazila sam na posao oko deset. O kako
je vreme tada bilo drugačije! Kada sam odlazila na svojih sat i po za ručak, to je bilo sve što sam
radila: ručala sam. Bez imejlova u kancelarijama, ne još, i nisam imala mobilni telefon. Izlazila
sam na stražnji izlaz za utovar i istovar robe, odlazila pravo ka kanalu i šetala pored vode, s
pravim britanskim sendvičem umotanim u celofan u ruci, upijajući dan koji me okružuje, tezge i
debele patke koje kvaču za turistima da im bace koju mrvicu, ukrašene splavove i tužne mlade
gotičare koji landaraju nogama preko ograde mosta dok beže s časova, senke mene same od pre
deset godina. Često sam odlazila sve do zoološkog vrta. Tamo bih sedela na travi i gledala u
Snoudenov kavez za ptice po kojem je letelo jato afričkih ptica, belih kao kost, s krvavocrvenim
kljunovima. Nikad nisam znala kako se zovu dok ih nisam videla na njihovom kontinentu, gde su
ionako imale drugačije ime. Posle ručka sam se vraćala nazad, ponekad s knjigom u ruci, nimalo
u žurbi, i sad mi je zapanjujuće to što mi ništa od ovoga nije izgledalo neobično ili kao neka
posebna sreća. I ja sam smatrala da mi je slobodno vreme Bogom dano pravo. Da, u poređenju sa
ekscesima svojih kolega, smatrala sam se vrednom, ozbiljnom, da imam osećaj mere koji je
drugima nedostajao, što je bio nus-proizvod mog porekla. Suviše mlada da idem na njihova
„firmina putovanja za razvijanje bliskosti”, ja sam bila ta koja im je rezervisala avionske karte –
za Beč, za Budimpeštu, za Njujork – i u sebi sam se čudila ceni sedišta u biznis klasi, samom
postojanju biznis klase, i nikad nisam mogla da odlučim, dok sam zavodila ove „troškove”, da li
se to oduvek dešavalo, svuda oko mene, tokom mog detinjstva (ali tako da ja to nisam mogla da
vidim, na nivou iznad moje svesti), ili sam stasala u nekom posebno raskalašnom trenutku u
istoriji Engleske, u periodu kada je novac imao novo značenje i upotrebu, i kada su „besplatne
stvari” postale neki oblik društvenog principa, nečuven u mom kraju, ali ipak svuda drugde
sasvim normalan. „Džabana”: praksa da se daju besplatne stvari ljudima kojima one nisu
potrebne. Razmišljala sam o svoj deci iz škole koja su lako mogla da rade moj sadašnji posao –
koja su mnogo više znala o muzici od mene, koja su bila istinski kul, istinski „opaka”, kao što su
svuda za mene pogrešno mislili da jesam – ali koji su imali iste šanse da se pojave u ovoj zgradi
koliko i da odu na mesec. Pitala sam se: zašto ja?
Na velikim gomilama šljaštećih časopisa, isto besplatnih, ostavljenih po kancelariji, sada smo
čitali da je Britanija kul – ili nešto slično što mi je delovalo kao baš obrnuto od kul – i posle
nekog vremena počeli da uviđamo da je kompanija verovatno jahala baš na ovom optimističnom
talasu. Optimizam obavijen nostalgijom: momci u našoj kancelariji izgledali su kao povampireni
modovi – sa frizurama u stilu grupe Kinks od pre trideset godina – a devojke su bile Džuli Kristi
plavuše u kratkim suknjama, s razmazanim kreonom oko očiju. Svi su dolazili vespom na posao,
svačiji kubikl imao je poster Majkla Kejna iz filma Alfi ili Italijanski posao. Bila je to nostalgija
za jednom erom i kulturom koje meni ništa nisu značile i možda sam zbog toga, u očima kolega,
bila kul, samim tim što nisam nalik njima. Sredovečni direktori ozbiljno su donosili novi
američki hip-hop na moj sto pretpostavljajući da imam neka veoma učena mišljenja o njemu i,
zapravo, ono malo što sam znala delovalo je kao mnogo u ovom kontekstu. Čak mi je i zadatak
da budem Ejmina pratnja tog dana dodeljen, sigurna sam, zato što su pretpostavljali da sam
previše kul da bi mi bilo stalo do toga. Već su svi pretpostavljali da ću negodovati: „Ma ne,
nemoj nju ni da pitaš, neće joj se to dopasti.” Izgovoreno ironično, kao i sve u ono vreme, ali s
hladnom notom defanzivnog ponosa.
Moj najmanje očekivani saveznik bila je moja šefica, Zoi. I ona je počela kao stažista, ali bez
starateljskog fonda ili bogatih roditelja kao ostali i, za razliku od mene, bez roditeljskog stana
gde se ne plaća kirija. Ona je živela u prljavoj garsonjeri u Čok Farmu, radila neplaćeno više od
godinu dana, ali je ipak dolazila svako jutro u devet sati – tačnost se na YTV smatrala skoro
nezamislivom vrlinom – gde se potom „ubijala od posla”. Kao dete iz hraniteljske porodice koje
je promenilo nekoliko grupnih domova u Vestminsteru, bila mi je bliska preko druge dece koju
sam poznavala i koja su prošla kroz taj sistem. Imala je istu onu divlju žeđ za svime što je bilo u
ponudi i disocijativnu hipermaničnu ličnost – crte koje se ponekad mogu naći kod ratnih
izveštača ili kod samih vojnika. Imala je puno pravo da bude uplašena od života. Međutim, bila
je neobuzdano smela. Potpuno suprotno od mene. Međutim, u kontekstu kancelarije, Zoi i ja
smatrane smo zamenljivim. O njenoj političkoj opredeljenosti uvek se spremno nagađalo, kao i o
mojoj, iako je u njenom slučaju kancelarija potpuno omanula: bila je strastveni tačerista, ona
sorta koja smatra da, pošto se ona sama izborila svoj uspeh, svi drugi treba da slede njen primer i
urade isto. Iz nekog razloga, „videla je sebe u meni”. Divila sam se njenoj izdržljivosti, ali nisam
videla sebe u njoj. Ipak sam ja završila fakultet, a ona nije; ona je šmrkala, ja nisam; ona se
oblačila kao Spajs grlsica na koju je ličila, umesto kao direktor koji je bila; zbijala je nimalo
duhovite seksualne šale, spavala je s najmlađim, najprefinjenijim, najlepršavijim, najbeljim
stažistima; na to sam smerno coktala. I pored toga me je volela. Kada je bila pijana ili urađena,
imala je običaj da me podseća da smo sestre, dve smeđe sestre koje imaju dužnost jedna prema
drugoj. Malo pre Božića poslala me je na dodelu Evropskih muzičkih nagrada u Salcburg, gde
mi je jedno od zaduženja bilo da pratim Vitni Hjuston na zvučnu probu. Ne sećam se pesme koju
je pevala – nikad nisam volela njene pesme – ali dok sam stajala u toj praznoj koncertnoj dvorani
i slušala je kako peva bez prateće muzike, bez ikakve podrške, shvatila sam da sama lepota tog
glasa, njegova monumentalna doza soula, bol jasno primetan u njemu, zaobilaze sva moja svesna
mišljenja, moju kritičku inteligenciju, ili osećaj sentimentalnosti, ili na šta već ljudi misle kad
govore o svom „ukusu”, i udaraju mi pravo u kičmu gde su mi pogodili mišić i sasvim me
raspametili. Kad sam stigla do znaka IZLAZ, rasplakala sam se. Kad sam se vratila u Hauli ulicu,
ova priča se pročula, iako mi nimalo nije naudila, naprotiv – protumačeno je da to znači da sam
iskreni vernik.

Tri

Sada mi deluje smešno, skoro jadno – i možda samo tehnologija može ovako komično da se sveti
našim sećanjima – ali kada nam je dolazio neki umetnik pa smo morali da napravimo dosije o
njemu, koji ćemo ponuditi voditeljima, ljudima iz advertajzinga i slično, odlazili smo u malu
biblioteku u podrumu i izvlačili četvorotomnu enciklopediju zvanu Biografija roka. Sve što je tu
pisalo o Ejmi, bitno ili nebitno, već sam znala – rođena u Bendigu, alergična na orahe – osim
jednog detalja: omiljena boja bila joj je zelena. Napravila sam svoje beleške, rukom, sakupila sve
bitne zahteve, stajala u kopirnici pored bučne faks mašine i polako gurala dokumente u njega
razmišljajući o osobi u Njujorku – mom gradu iz snova – kako čeka pored neke slične naprave
dok joj stiže moj dokument, u istom trenutku dok ga šaljem, što je delovalo tako moderno, kao
trijumf nad razdaljinom i vremenom. A onda, naravno, za upoznavanje s njom trebaće mi nova
odeća, možda nova frizura, nov način govora i hodanja, potpuno nov stav prema životu. Šta da
obučem? Jedino mesto gde sam tada išla u kupovinu bilo je Kamdenska pijaca i iz svog skladišta
martinki i hipi šalova veoma sam zadovoljno izvukla ogromne svetlozelene kargo pantalone od
svilenkastog padobranskog materijala, usku zelenu majičicu – na kojoj je, kao bonus, bio print
naslovnice albuma The Low End Theory3 od crnih, zelenih i crvenih šljokica – i par er džordanki,
takođe zelenih. Krunisala sam to lažnom alkom za nos. Nostalgično i futuristički, hip-hop i indi,
rrriot girl i violent femme. Žene često veruju da će odeća rešiti problem, na ovaj ili onaj način,
ali do utorka pre nego što je trebalo da stigne, shvatila sam da mi nikakava odeća ili obuća neće
pomoći, bila sam previše nervozna, nisam mogla ni da radim niti da se na bilo šta koncentrišem.
Sedela sam pred svojim džinovskim sivim monitorom i slušala zujanje modema zamišljajući
kako će izgledati taj četvrtak i kucajući, u svojoj rasejanosti, Trejsino puno ime na maloj beloj
traci, iznova i iznova. To sam uvek radila na poslu kad mi je bilo dosadno ili kad sam bila
nervozna, iako mi nikada ni u jednom slučaju nije pružilo olakšanje. Radila sam to često paleći
netskejp, čekajući naš beskonačno spor dajl-ap, i uvek pronalazeći ista tri ostrvca informacija:
Trejsin listing, njenu ličnu veb-stranicu i čet rum koji je često posećivala, pod alijasom
Istinoljubiva_LeGon. Listing je bio statičan, nikad se nije menjao. Pominjao je njen
prošlogodišnji nastup u horu mjuzikla Momci i lutke, ali nikada nisu dodavane druge predstave,
nije bilo novih vesti. Njena stranica menjala se stalno. Ponekad bih je proveravala dvaput dnevno
i videla bih da je promenjena pesma ili da je eksploziju roze vatrometa zamenila kiša srca u
duginim bojama. Na toj stranici je, pre mesec dana, pomenula čet rum sa hiperlinkovanom
porukom – Istinu je ponekad teško čuti!!! – i taj jedan nagoveštaj bio mi je dovoljan: vrata su se
otvorila i počela sam da se šunjam kroz njih nekoliko puta nedeljno. Sumnjam da bi iko drugi ko
je kliknuo na taj link – niko osim mene – znao da je „istinoljubiva” u tom bizarnom razgovoru
Trejsi lično. Ali s druge strane, koliko sam mogla da vidim, niko i nije čitao njenu stranicu. Sve
to je posedovalo neku tužnu, strogu čistotu: pesme koje je odabrala niko nije slušao, reči koje je
3
Album američke hip-hop grupe A Tribe Called Quest.
pisala – obično banalni aforizmi („Luk moralnog univerzuma je dugačak, ali savija se ka
pravdi.”) – niko osim mene nije čitao. Kao da je samo u tom čet rumu postojala u svetu, mada je
to bio tako bizaran svet, ispunjen samo odjecima glasova ljudi koji su se očigledno već složili
među sobom. Koliko sam mogla da ocenim, provodila je zastrašujuće mnogo vremena tu,
naročito kasno uveče, i do sada sam već iščitala sve njene poruke, kako tekuće tako i arhivirane,
sve dok nisam uspela da shvatim logiku svega toga – bolje reći, dok me sve to više nije šokiralo
– i mogla da pratim i razumem argumentaciju. Sve manje sam htela da svojim kolegama pričam
priče o svojoj ludoj bivšoj drugarici Trejsi, njenim nadrealnim avanturama iz čet ruma, njenim
apokaliptičnim opsesijama. Nisam joj oprostila – i nisam je zaboravila – ali mi je nekako postalo
degutantno da je na ovaj način koristim.
Možda je najčudnija u vezi s tim bila činjenica da je čovek pod čijim je činima bila, guru lično,
nekada bio reporter u jutarnjem programu, da je radio baš u zgradi u kojoj sam sada sedela i
mogu da se setim, kad smo bile klinke, kako sam često sedela s Trejsi i gledala ga, dok smo na
krilu držale činije pune ovsenih pahuljica i čekale da se njegov dosadni program za odrasle
završi i da počnu naši subotnji crtaći. Jednom sam, tokom prvog zimskog raspusta na fakultetu,
otišla da kupim neke udžbenike u lanac knjižara na Finčli Roudu i, dok sam lunjala oko odeljka o
filmu, videla sam ga uživo, kako predstavlja jednu od svojih knjiga u udaljenom uglu te
džinovske prodavnice. Sedeo je za običnim belim stolom, odeven sav u belo, s prerano
posedelom kosom, okrenut pozamašnoj publici. Dve devojke koje su tu radile, stajale su blizu
mene i virile iza polica u taj čudnovati skup. Smejale su mu se. Ali nije me toliko zapanjilo ono
što je govorio koliko čudan sastav njegove publike. Bilo je nekoliko sredovečnih belih žena,
obučenih u udobne šarene božićne džempere koje se ni po čemu nisu razlikovale od domaćica
koje bi ga obožavale deset godina ranije, ali daleko najveći deo njegove publike činili su mladi
crnci, otprilike mojih godina, koji su držali primerke njegovih knjiga na kolenima i sa
apsolutnom koncentracijom i odlučnošću slušali zamršenu teoriju zavere. Naime, svetom su
upravljali gušteri u ljudskom obliku: Rokfelerovi su bili gušteri, i Kenedijevi, i skoro svi u
Goldman i Saks, i Vilijem Herst bio je gušter, i Ronald Regan i Napoleon – globalna zavera
guštera. Na kraju su se devojke iz radnje zasitile kikotanja i otišle. Ostala sam se do kraja,
duboko uznemirena onim što sam videla, ne znajući šta da mislim o tome. Tek kasnije, kada sam
počela da čitam Trejsine tredove – koji su bili, ako zanemariš njihovu suludu premisu,
zapanjujuće detaljni i perverzni u svojoj erudiciji, povezujući razne istorijske periode i političke
ideje i činjenice, kombinujući ih sve u neku vrstu teorije svega, koja je i pored svoje komične
zabludelosti, zahtevala određenu dubinu istraživanja i istrajnu pažnju – da, tek sam tada imala
osećaj da bolje razumem zašto su se svi ti mladići ozbiljnog izgleda okupili tog dana u toj
knjižari. Uspela sam da pročitam između redova. Zar nije sve to bio način da se objasni moć, na
kraju krajeva? Moć koja svakako postoji na svetu? Koju malobrojni drže, a većina joj se nikad ne
približi? Moć za koju je moja stara drugarica sigurno, u tom životnom periodu, osećala da joj
gorko nedostaje?
„Auh, šta je to koji moj?”
Okrenula sam se u svojoj radnoj stolici i videla Zoi kako mi stoji iza ramena i posmatra bleštavi
prikaz guštera koji, na svojoj gušterskoj glavi, nosi britansku krunu. Minimizirala sam stranicu.
„Slika za neki album. Baš gadna.”
„Slušaj, četvrtak ujutru – ti nastupaš, potvrdili su. Jesi li spremna? Imaš sve što ti treba?”
„Ne brini. Biće sve u redu.”
„Ma znam da će biti. Ali ako ti treba nešto da ti da hrabrosti”, rekla je Zoi namigujući, „samo
kaži.”
Nije bilo potrebe za tim. Teško mi je da složim kockice onoga što se desilo. Moje i Ejmino
sećanje na to nikad se nije naročito poklapalo. Čula sam je kako priča da me je unajmila jer je
„odmah osetila vezu među nama” tog dana, ili ponekad, zato što sam joj delovala tako sposobno.
Mislim da je razlog bio to što sam bila nehotično gruba prema njoj, što je u to vreme malo ko
bio, i u svojoj grubosti verovatno sam joj se urezala u mozak. Dve nedelje kasnije, kada joj je
iznenada zatrebala nova, mlada asistentkinja, eto mene, urezane. Izašla je iz auta sa zatamnjenim
staklima raspravljajući se sa svojom tadašnjom asistentkinjom, Melani Vu. Njena menadžerka,
Džudi Rajan, išla je dva koraka iza njih urlajući na telefon. Prve reči koje sam čula kako Ejmi
izgovara bile su pogrdne: „Sve što ti u ovom trenutku izlazi iz usta potpuno mi je nebitno.”
Primetila sam da nema australijski naglasak, ne više, ali da on nije baš ni američki ni britanski,
bio je globalan: bio je Njujork i Pariz i Moskva i El Ej i London zajedno. Naravno da mnogi ljudi
tako pričaju, ali prvi put sam čula takav naglasak u Ejminoj verziji. „Obrnuto si od korisna”,
rekla je sada, na šta je Melani odgovorila: „Totalno mi je jasno.” Trenutak kasnije, ova sirota
devojka našla se ispred mene, pogledala mi u grudi tražeći pločicu sa imenom, i kad je ponovo
podigla pogled, mogla sam da vidim da je skrhana, da se trudi da ne zaplače. „Dakle, sve ide po
planu”, rekla je, čvrsto koliko je mogla, „i bilo bi sjajno ako bi tako i ostalo.”
Nas četiri stajale smo u liftu bez reči. Bila sam rešena da kažem nešto, ali pre nego što sam
uspela, Ejmi se okrenula ka meni i napućila usta pogledavši u moju majicu, kao lepuškasti
tinejdžer koji se duri.
„Zanimljiv izbor”, rekla je obraćajući se Džudi. „Da obučeš majicu jednog umetnika kada se
susrećeš s drugim umetnikom? Profesionalno.”
Pogledala sam dole i pocrvenela.
„Oh! Ne! Gospođice – mislim, gospođo – gospođo Ejmi. Nisam htela da pravim nikakav...”
Džudi se glasno, kratko nasmejala, kao foka. Pokušala sam da kažem još nešto, ali otvorila su se
vrata lifta i Ejmi je izašla napolje.
Da bismo stigli svako na svoj zadatak, morali smo da prođemo kroz hodnike, a svuda duž njih
stajali su ljudi, kao u Ulici Mol tokom Dajanine sahrane. Kao da niko nije radio. Kad bismo
zastale u neki studio, ljudi su gotovo odmah gubili prisebnost, bez obzira na položaj koji su
zauzimali u kompaniji. Gledala sam izvršnog direktora kako govori Ejmi da mu je njena balada
bila prvi ples na venčanju. Slušala sam, mrtva umorna, kako Zoi nadugačko objašnjava da joj
pesma Move with Me posebno znači, kako joj je pomogla da postane žena, da razume moć žena,
da se ne plaši da bude žena i tako dalje. Kada smo odmakle, najzad, drugim hodnikom i ušle u
drugi lift kako bismo se spustile do podruma – gde je Ejmi, na Zoino oduševljenje, pristala da
snimi kratak intervju – skupila sam hrabrost da prokomentarišem, na onaj smoreni način
dvadesetdvogodišnjaka, koliko joj je sigurno dosadno da sluša kako joj ljudi pričaju ovakve
stvari, iz dana u dan, neprestano.
„Zapravo, mala gospođice zelena vilo, ja to obožavam.”
„Aha, okej, samo sam mislila...”
„Mislila si da prezirem svoje ljude.”
„Ne! Samo sam... ja...”
„Znaš, samo zato što nisi jedna od mojih ljudi to ne znači da oni nisu dobri ljudi. Svako ima
svoje pleme. Za čije, uopšte, pleme ti jašeš?” Ponovo me je, polako, odmerila, od glave do pete.
„A da. To već znamo.”
„Mislite – u muzičkom smislu?”, pitala sam i napravila grešku time što sam bacila pogled na
Melani Vu, na čijem sam licu mogla da vidim da je ovaj razgovor trebalo da se završi još pre
nekoliko minuta, da nikad nije trebalo ni da počne.
Ejmi je uzdahnula: „Naravno.”
„Pa... ima tu svašta... Ali mislim, više volim starije stvari, kao Bili Holidej? Ili Saru Von. Besi
Smit. Ninu. Prave pevačice. Mislim, ne da... Mislim, čini mi se...”
„Ovaj, ispravi me ako grešim”, rekla je Džudi svojim razvučenim australijskim naglaskom,
očuvanim i posle više decenija. „Intervju se ne odvija zapravo u ovom liftu? Hvala ti.”
Izašle smo u podrumu. Bila sam potpuno postiđena i htela sam da idem ispred njih, ali Ejmi se
provukla ispred Džudi i uhvatila me oko ruke. Osetila sam kako mi srce skače u grlo, kako kažu
u starim pesmama. Pogledala sam dole – visoka je samo metar pedeset sedam – i po prvi put se
suočila s tim licem izbliza, nekako istovremeno i muževnim i ženstvenim, oči ledene, sive,
mačkaste lepote, ostavljene ostatku sveta da ih oboji. Najbelja Australijanka koju sam ikad
videla. Ponekad, kad nije bila našminkana, nije uopšte izgledala kao da je s neke tople planete i
preduzimala je mere da tako i ostane štiteći se od sunca u svakom trenutku. Bilo je nečeg
vanzemaljskog u vezi s njom, osoba koja pripada jednočlanom plemenu. Skoro nesvesno,
osmehnula sam se. Uzvratila mi je osmeh.
„Nastavi”, rekla je.
„Oh! Mislim... Valjda imam osećaj da su njihovi glasovi – nekako su...”
Ponovo je uzdahnula uz pokret kao da gleda na sat, koji nije imala.
„Mislim da su glasovi kao odeća”, rekla sam čvrsto, kao da je to ideja o kojoj sam godinama
razmišljala, a ne nešto što sam sad smislila. „Pa ako vidiš sliku iz 1968, znaš da je ’68. po onome
što ljudi nose, a ako čuješ Dženis kako peva, znaš da je ’68. Njen glas je simbol vremena. To je
kao istorija ili... nešto.”
Ejmi je izvila neopraštajuću obrvu: „Shvatam.” Pustila mi je ruku. „Ali moj glas”, rekla je s
jednakim ubeđenjem, „moj glas jeste ovo vreme. Ako ti zvuči kao kompjuter, pa, žao mi je, ali to
je zato što je baš u skladu s vremenom. Možda ti se ne sviđa, možda živiš u prošlosti, ali ja
jebeno pevam ovo vreme, upravo sada.”
„Ali sviđa mi se!”
Opet se onako klinački napućila.
„Ali ne kao pleme. Ili jebena Lejdi Dej.”
Džudi nam je pritrčala. „Izvini, je l’ znaš u koji studio idemo ili moram da...”
„Hej Džud! Razgovaram sa omladinom ovde!”
Stigle smo do studija. Otvorila sam im vrata.
„Vidite, da li mogu samo da kažem da smo počele pogrešno... stvarno, gospođice... mislim,
Ejmi... Imala sam deset godina kad ste tek pojavili... Kupila sam singl. Ne mogu da verujem da
sam vas upoznala. Ja sam jedna od vaših!”
Ponovo mi se osmehnula: bilo je nekakvog flerta u načinu na koji je razgovarala sa mnom, baš
kao i u načinu na koji je razgovarala sa svima. Nežno me je uhvatila za bradu.
„Ne verujem ti”, rekla je, izvukla mi lažnu alku iz nosa u jednom hitrom potezu i pružila mi je.

Četiri

Evo Ejmi, na Trejsinom zidu – glavom i bradom. Delila je prostor s Majklom i Dženet Džekson,
Prinsom, Madonom, Džejmsom Braunom. Tokom leta pretvorila je svoju sobu u svetilište ovim
ljudima, svojim omiljenim plesačima, ukrasila je njihovim brojnim, ogromnim, sjajnim
posterima na kojima su uvek bili uhvaćeni usred pokreta, tako da su joj zidovi bili ispisani kao
hijeroglifima, meni nečitkim, ali ipak očigledno s nekom vrstom poruke, sastavljene od gestova,
savijenih laktova i nogu, raširenih prstiju, pokreta karlicom. Pošto nije volela slike za širu
javnost, birala je one s koncerata na koje nismo imale para da idemo, slike na kojima si mogao
da vidiš znoj plesaču na licu. One su bile, kako je tvrdila, „realne”. I moja soba je bila svetilište
plesu, ali ja sam bila zaglavljena u fantaziji, odlazila sam u biblioteku i izvlačila stare biografije
iz sedamdesetih o velikim MGM i RKO idolma, cepala slike njihovih glava i lepila ih na svoje
zidove. Na taj način otkrila sam braću Nikolas, Fajarda i Harolda: slika njih u vazduhu, kako
prave špage, obeležavala je ulaz u moju sobu, skakali su iznad mog dovratka. Saznala sam da su
bili samouku i da, iako su plesali kao bogovi, nisu imali nikakvo formalno obrazovanje. Njima
sam se najviše ponosila, kao da su mi braća, kao da smo porodica. Mnogo sam se trudila da
zainteresujem Trejsi – za kojeg od moje braće bi se udala? kojeg bi poljubila? – ali više nije
mogla da odgleda ni najkraći isečak iz nekog filma, sve u vezi s tim bilo joj je dosadno. Nije bilo
„stvarno” – previše je bilo oduzeto, previše je bilo veštački oblikovano. Htela je da vidi plesača
na pozornici, kako se znoji, stvarnog, a ne u cilindru i fraku. Ali mene je privlačila elegancija.
Sviđalo mi se kako ona sakriva bol.
Jedne noći sanjala sam o Koton klubu: Keb Kalovej je bio tu, i Harold i Fajard, a ja sam stajala
na podijumu s ljiljanom zadenutim za uho. U mom snu, svi smo bili elegantni i niko od nas nije
znao za bol, nikada nismo krasili tužne stranice istorijskih knjiga koje mi je majka kupovala,
nikada nas niko nije nazvao ružnim ili glupim, nikada niko nije ulazio u pozorišta na zadnja
vrata, pio sa odvojene česme ili sedeo na zadnjem sedištu bilo kog autobusa. Niko od naših ljudi
nikada nije visio za vrat s drveta niti je bio iznenada bačen s broda u more, u okovima – ne, u
mojim snovima bili smo zlatni! Niko nije bio lepši ili elegantniji od nas, bili smo blaženi, gde
god da nas zatekneš, u Najrobiju, Parizu, Berlinu, Londonu, ili večeras, u Harlemu. Ali kada je
orkestar zasvirao i kada je moja publika posedala za svoje male stolove s pićem u ruci, srećni
dok me čekaju, svoju sestru, da pevam, otvorila sam usta i nikakv zvuk nije izašao. Probudila
sam se i videla da sam se upiškila u krevet. Bilo mi je jedanaest godina.
Moja majka se trudila da mi pomogne, na svoj način. Pažljivije pogledaj taj Koton klub, rekla je,
tu je Harlemska renesansa. Vidi: evo Langstona Hjuza i Pola Robesona. Pogledaj malo bolje
Prohujalo s vihorom: tu je NAACP. Ali u to vreme nisu me zanimale majčine političke i
književne ideje kao što su me zanimale ruke i noge, ritam i pesma, kao crvena svila Memine
podsuknje ili piska Prisinog glasa. One informacije koje sam tražila, koje sam smatrala
potrebnim, kopala sam iz stare, ukradene knjige iz biblioteke – Istorija plesa. Čitala sam o
koracima koji su se vekovima, generacijama prenosili. To je bila drugačija vrsta istorije od
istorije moje majke, ona vrsta koja se jedva može zapisati, koja se oseća. I u to vreme mi se
činilo veoma važnim da i Trejsi to oseti, sve što sam ja osećala, i u istom trenutku dok sam ja to
osećala, iako je to više nije zanimalo. Otrčala sam do njene zgrade, upala u njenu sobu i rekla,
znaš kako se spuštaš u špagu (ona je bila jedina devojčica u odeljenju gospođice Izabel koja je to
mogla da uradi), znaš kako se spuštaš u špagu pa si rekla da i tvoj tata to ume, da si to naučila od
tate, a da je on naučio od Majkla Džeksona, a Džekson je naučio od Prinsa i možda Džejmsa
Brauna, e pa, svi su oni to naučili od braće Nikolas, braća Nikolas su originali, oni su bili prvi, i
zato čak i ako ne znaš ili kažeš da te nije briga, ti i dalje plešeš kao oni, i dalje to učiš od njih.
Pušila je majčinu cigaretu na prozoru svoje sobe. Izgledala je mnogo starije od mene dok je to
radila, više kao da joj je četrdeset pet nego jedanaest, umela je i da duva dim kroz te raširene
nozdrve, i dok sam glasno govorila ovu znamenitu informaciju koju sam došla da joj saopštim,
osećala sam kako mi se u ustima reči pretvaraju u pepeo. Nisam znala ni šta govorim ni da li to
zaista i mislim. Da bi sprečila da dim ispuni sobu, držala mi je okrenuta leđa, ali kada sam
završila sa onim što sam došla da kažem, ako je to uopšte bilo to, okrenula se ka meni i rekla,
veoma hladno, kao da se ni ne poznajemo: „Da više nikad nisi pomenula mog oca.”

Pet

„Ovo ne funkcioniše.”
Prošlo je tek mesec dana otkako sam počela da radim za nju – za Ejmi – i čim je to izgovoreno
naglas, bilo mi je jasno da je u pravu, nije funkcionisalo, i problem je bio u meni. Bila sam mlada
i neiskusna i nikako nisam mogla da se vratim onom utisku koji sam imala, prvog dana kad smo
se srele, da je ona možda ljudsko biće kao i svi drugi. Umesto toga, moj prvi instinkt nadvladale
su reakcije drugih – bivših kolega, starih školskih drugova, mojih roditelja – i svaka je imala svoj
uticaj, svaki udah preneraženog smeha, tako da sam sada, svakog jutra kad sam dolazila u
Ejminu kuću na Najtsbridžu ili u njenu kancelariju u Čelsiju, morala da se borim protiv veoma
jakog osećaja nadrealnog. Šta ja tražim ovde? Često sam mucala ili zaboravljala osnovne
činjenice koje mi je govorila. Gubila sam nit razgovora tokom konferencijskih poziva, suviše
zaokupljena drugim glasom u mojoj glavi koji je neprestano govorio: ona nije stvarna, ništa od
ovog nije stvarno, to je sve tvoja fantazija iz detinjstva. Na kraju dana bila sam iznenađena, kad
zatvorim teška crna vrata njene džordžijanske kuće, što nisam u nekom gradu iz snova, već u
Londonu i to samo nekoliko koraka od Pikadili linije. Sedela sam pored svih drugih koji su išli
kući s posla i čitali novine, često sam i sama uzimala neke, ali sa osećajem da putujem dalje: ne
samo iz centra nazad do predgrađa, već iz nekog drugog sveta nazad u njihov, iz sveta koji mi je,
s dvadeset dve godine, izgledao kao da postoji u centru centra – onaj o kome su svi čitali.
„Ne funkcioniše zato što ti nije prijatno”, obavestila me je Ejmi s velikog sivog kauča koji je
stajao naspram identičnog kauča na kom sam ja sedela. „Moraš da se osećaš prijatno da bi radila
za mene. Ali to nije slučaj.”
Zatvorila sam svesku na svom krilu, oborila glavu i skoro da mi je laknulo: mogu da se vratim
svom pravom poslu – ako me uopšte budu primili nazad – i stvarnosti. Ali umesto da me otpusti,
Ejmi je u šali bacila jastuk na mene: „Dakle, šta tu možemo da preduzmemo?”
Pokušala sam da se nasmejem i priznala sam da ne znam. Nakrivila je glavu ka prozoru. Na licu
sam joj videla onaj izraz stalnog nezadovoljstva, nestrpljivosti, na koji ću se kasnije navići
budući da su plima i oseka njenog nespokoja postali kontura mog radnog dana. Ali tih prvih dana
sve mi je i dalje bilo novo i tumačila sam to samo kao dosadu, posebno kao dosadu i razočaranje
mnome, i pošto nisam znala šta da radim, gledala sam od vaze do vaze po toj ogromnoj prostoriji
– svaki prostor zatrpavala je cvećem – i u dalju lepotu napolju, u sunce koje se presijava na sivim
krovovima Najtsbridža, i pokušavala da smislim nešto zanimljivo da kažem. Tada još nisam
razumela da je ta lepota bila deo dosade. Na zidovima su visila brojna mračna viktorijanska ulja
na platnu, portreti plemića ispred njihovih velelepnih kuća, ali nije bilo ničega iz njenog veka, i
ničeg tipično australijskog, ničeg ličnog. Ovo je trebalo da bude Ejmin dom u Londonu, a ipak
nije imao nikakve veze s njom. Nameštaj je bio kvalitetan i uklopljen sa ukusom, kao u svakom
jačem evropskom hotelu. Jedini pravi pokazatelj da je Ejmi živela ovde bila je bronza pored
simsa, otprilike velika kao tanjir i tog oblika, u čijoj si sredini mogao videti latice i listove
nečega što je isprva izgledao kao lokvanj, ali je zapravo bio odlivak vagine: vulva, usmine,
klitoris – sve. Nisam se usuđivala da pitam čije.
„Ali gde se osećaš najprijatnije?”, pitala je okrećući se ponovo ka meni. Videla sam kako joj lice
boji nova ideja, kao svež karmin.
„Misliš na mesto?”
„U ovom gradu. Mesto.”
„Nikad nisam razmišljala o tome.”
Ustala je: „Hajde razmisli, pa idemo tamo.”
Prvo mi je pao na pamet Hit. Ali Ejmin London, kao one male mape koje uzmeš na aerodromu,
bio je grad usredsređen oko Sent Džejmsa, ograničen na severu Ridžents parkom, pružajući se
sve do Kensingtona na zapadu – s povremenim prepadimna divljine Ladbrok Grouva – i samo
istočno do Barbikana. Koliko je ona znala, na južnom kraju mosta Hangerford mogao je ležati
kraj duge.
„To je kao veliki park”, objasnila sam. „Blizu kraja gde sam odrasla.”
„Okej! Ići ćemo tamo.”
Prošli smo grad na biciklama pretičući autobuse i jureći ponekog poštara, nas troje u koloni: prvo
njeno obezbeđenje – zvao se Grejndžer – onda Ejmi, onda ja. Ideja da Ejmi vozi bicikl kroz
London razbesnela je Džudi, ali Ejmi je to obožavala da radi, nazivala je to svojom slobodom u
gradu i možda bi se na jednom od dvadeset semafora susedni vozač nagnuo napred za volanom,
spustio prozor, pošto mu se učinilo da su mu poznate te plavosive mačkaste oči i ta malena
trouglasta brada... Ali tada bi se upalilo zeleno i zbrisali bismo. Kada je vozila, ionako je bila u
gradskoj kamuflaži – crni sportski brus, crni prsluk i crni šorts u grandž fazonu, izlizan na
međunožju – i samo je Grejndžer privlačio bilo čiju pažnju: crnac od sto devedeset tri centimetra
i sto petnaest kila koji se leluja na brzincu s titanijumskim ramom, i svaki čas zastaje da izvadi
vodič iz džepa kako bi ga namršteno proučio. Bio je rodom iz Harlema – „tamo gde postoji red”
– i nije mogao da oprosti građanima Londona što nisu bili sposobni da normalno numerišu svoje
ulice. Za njega, London je bio leglo loše hrane i lošeg vremena u kojem mu je njegov jedini
zadatak – da vodi računa o Ejminoj bezbednosti – bio teži nego što je trebalo da bude. U Svis
Kotidžu mahnuo nam je da se popnemo na pešačko ostrvo i skinuo fajerku otkrivajući masivne
bicepse.
„Kažem vam da nemam pojma gde se nalazi to mesto”, rekao je mlatnuvši volan mapom. „Siđeš
napola niz neku uličicu – Krajstčerč Klouz, Hinglberi jebeni Korner – a onda mi ova stvarčica
kaže: okreni stranu 53. Jebem ti mater, vozim bicikl.”
„Glavu gore, Grejndžeru”, rekla je Ejmi sa očajnim britanskim naglaskom, povukla njegovu
ogromnu glavu na svoje rame na trenutak i potapšala je nežno. Grejndžer se oslobodio zagrljaja i
besno pogledao u sunce: „Otkad je ovako vruće?”
„Pa leto je. U Engleskoj ponekad ume da bude vruće leti. Trebalo je da obučeš šorts.”
„Ne nosim šortseve.”
„Ne bih rekla da je ovo baš produktivan razgovor. Stojimo na pešačkom ostrvu.”
„Dosta mi je ovoga. Vraćamo se nazad”, rekao je Grejndžer, zvučao je veoma konačno i
iznenadila sam se što se bilo ko ovako obraća Ejmi.
„Ne vraćamo se nazad.”
„Onda ti je najbolje da poneseš ovo”, rekao je Grejndžer ubacujući vodič u korpu na prednjoj
strani Ejminog bicikla. „Jer ja ne umem da ga koristim.”
„Znam put odavde”, ubacila sam se, postiđena što sam uzrok problema. „Uopšte nije daleko.”
„Treba nam motorno vozilo”, insistirao je Grejndžer ne gledajući u mene. Skoro nikad nismo
gledali jedno u drugo. Ponekad sam imala utisak da smo mi dva tajna agenta, pogrešno
raspoređeni na istu metu i da zato izbegavamo kontakt očima, da ne bismo otkrili jedan drugog.
„Čula sam da tamo ima slatkih momaka”, rekla je Ejmi raspevanim glasom – to je trebalo da
bude imitacija Grejndžera – „Kri-kriju se na drve-ee-ću.” Spustila je nogu na pedalu, odgurnula
se i uletela u saobraćaj.
„Ne mešam posao i zadovoljstvo”, šmrknuo je Grejndžer dostojanstveno se vraćajući na sedište
svog malog bicikla. „Ja sam profesionalac.”
Krenuli smo uz brdo, jezivo strmo, puhćući, dahćući, i prateći Ejmin smeh.

Uvek mogu da nađem Hit – celog života išla sam stazama koje su me vodile nazad, bilo da sam
to htela ili ne, ka Hitu – ali nikada nisam svesno tražila i pronašla Kenvud. Na njega samo
nabasavam. Isto je bilo i ovog puta. Vodila sam Grejndžera i Ejmi uz staze, pored jezerâ, preko
brda trudeći se da smislim gde bi bilo najlepše, najtiše a ipak najzanimljivije mesto da se
zaustavimo sa superzvezdom kojoj je sve tako brzo postajalo dosadno, kada sam ugledala malu
kapiju od kovanog gvožđa i iza drveća, bele dimnjake.
„Zabranjeni bicikli”, rekla je Ejmi čitajući znak, a Grejndžer je, shvativši šta se sprema, počeo
opet da se buni, ali je nadglasan.
„Bićemo nekih sat vremena”, rekla je silazeći s bicikla i pružajući mu ga. „Možda dva. Pozvaću
te. Jesi poneo ono?”
Grejndžer je prekrstio ruke preko masivnih grudi.
„Da, ali ne dam ti. Nema šanse, ako ja nisam tamo. Možeš da zaboraviš.”
Ali kad sam sišla s bicikla, videla sam kako Ejmi tvrdoglavo pruža ruku i prihvata nešto umotano
u foliju, stiska pesnicu oko toga, a ispostavilo se da je to džoint – za mene. Dugačak i američkog
dizajna, bez duvana unutra. Smestile smo se ispod magnolije, odmah ispred Kenvud Hausa, i
naslonila sam se o stablo i pušila sam malo dok je Ejmi ležala na travi s crnim kačketom
namaknutim preko očiju, lica okrenutog ka meni.
„Je l’ ti bolje?”
„Ali... zar nećeš ti da uzmeš?”
„Ne pušim. Očigledno.”
Bila je oznojena kao na pozornici i sada je uhvatila svoj prsluk i podizala ga i spuštala kako bi
stvorila tunel vazduha, tako da sam videla tu bledu traku struka koja je tako omađijala svet.
„Imam hladnjikavu koka-kolu u torbi?”
„Ne pijem to sranje a ni ti ne bi trebalo.”
Pridigla se na laktove da me bolje pogleda.
„Uopšte mi ne izgledaš opušteno.”
Uzdahnula je i prevrnula se na stomak, ka letnjoj gomili ljudi koji silaze do bivših štala na
pogačice i čaj ili ulaze na vrata velike kuće na umetnost i istoriju.
„Imam pitanje”, rekla sam znajući da sam naduvana a da ona nije, ali mi je bilo ipak teško da
imam na umu drugi deo tog znanja. „Je l’ radiš ovo sa svim svojim asistentima?”
Razmislila je: „Ne, ne isto ovo. Ljudi se razlikuju. Uvek uradim nešto. Ne mogu dvadeset četiri
sata dnevno da gledam nekog ko će da se stidi preda mnom. Nemam vremena za to. I nemam
luksuz da te upoznajem na neki spor, delikatan način ili da budem učtiva Engleskinja, da
govorim hvala i molim svaki put kad nešto uradiš – ako radiš za mene, prosto moraš odmah da
skočiš. Bavim se ovim već neko vreme i skapirala sam da nekoliko intenzivnih sati na početku
mogu da uštede dosta vremena i nesporazuma i sranja kasnije. Ti si super prošla, veruj mi. S
Melani sam se kupala u kadi.”
Pokušala sam da se nadovežem šalom, u nadi da ću je čuti ponovo kako se smeje, ali samo je
začkiljila u mene.
„Još nešto bi trebalo da znaš, nije da ne razumem vašu britansku ironiju, samo mi se ne sviđa.
Nekako mi je klinačka. U devedeset devet posto slučajeva kada upoznajem Britance, osećaj mi
govori: odrasti!” Misli su joj se vratile na Melani u toj kadi: „Pitala me je da li su joj bradavice
preduge. Paranoja.”
„I?”
„Šta i?”
„Jesu bile, preduge? Njene bradavice?”
„Kao jebeni prsti.”
Ispljunula sam malo koka-kole na travu.
„Duhovita si.”
„Potičem iz duge loze duhovitih ljudi. Bog zna zašto Britanci misle da su jedini ljudi koji imaju
dozvolu da budu duhoviti na ovom svetu.”
„Nisam baš tolika Britanka.”
„Srce, Britanka si od glave do pete.”
Izvadila je telefon iz džepa i počela da lista poruke. Mnogo pre nego što je to postalo opšte
stanje, Ejmi je živela u svom telefonu. Bila je pionir u tome kao i u mnogo čemu.
„Grejndžer, Grejndžer, Grejndžer, Grejndžer. Ne zna šta da radi sa sobom ako nema šta da radi
sa sobom. On je kao ja. Imamo istu maniju. Podseća me koliko mogu da budem zamorna.
Drugima.” Prst joj je lelujao iznad novog blekberija. „S tobom se nadam ovome: pribrana,
smirena, staložena. Prijalo bi mi sad malo toga. Bože jebote, poslao mi je već petnaest poruka.
Samo treba da drži bicikle. Kaže da je blizu – šta je ’muško jezero’, koji moj?”
Objasnila sam joj, detaljno. Napravila je skeptičan izraz lica.
„Ako poznajem Grejndžera, nema šanse da će plivati u slatkoj vodi, neće da pliva ni u Majamiju.
Velika je pristalica hlora. Ne, samo neka drži bicikle.” Bocnula me je prstom u stomak. „Jesmo li
gotove? Imam još jedan ako ti treba. Ovo ti je jedinstvena prilika – iskoristi je. Jednom po
asistentu. Inače ima da radiš kad ja radim. Što je uvek.”
„Sada sam baš opuštena.”
„Odlično! Ali ima li ovde još nešto da se radi osim ovoga?”
Tako smo počele da lunjamo Kenvud Hausom i neko vreme nas je pratila pronicljiva
šestogodišnjakinja čija majka nije bila zainteresovana da sasluša njen odličan predosećaj. Išla
sam crvenih očiju za svojom novom šeficom primećujući, po prvi put, veoma neobičan način na
koji je gledala slike, kako je, na primer, ignorisala sve muškarce, ne kao slikare, već kao modele,
prolazeći pored Rembrantovog autoportreta bez zastajanja, ignorišući sve erlove i vojvode i
prekorevajući jednom rečenicom – „Ošišaj se!” – pomorskog trgovca nasmejanih očiju kakve je
imao moj otac. Ni pejzaži je nisu zanimali. Sviđali su joj se psi, životinje, voće, tkanine, a
naročito cveće. S godinama sam počela da očekujem da se buket anemona, koji je videla u
Pradu, ili božura iz Nacionalne galerije pojavi, otprilike nedelju dana kasnije, u vazama svud po
kući ili hotelu u kojem je u to vreme odsedala. I mnogi mali, naslikani psi iskakali su s platna u
njen život. Kenvud je bio izvor Kolet, plahovitog španijela Džošue Rejnoldsa, kupljene u Parizu
nekoliko meseci kasnije, koju sam onda morala godinu dana da šetam dvaput dnevno. Ali više od
svega toga volela je slike žena: njihova lica, njihovu razmetljivost, njihove frizure, njihove
korsete, njihove špicaste cipelice.
„O Bože, ovo je Džudi!”
Ejmi je stajala s druge strane sobe od crvenog damasta, ispred portreta u prirodnoj veličini, i
smejala se. Prišla sam joj iza leđa i pogledala u Van Dajka. Bez sumnje: to je bila Džudi Rajan, u
svoj njenoj užasnoj slavi, ali pre četiristo godina, obučena u ne baš privlačan crno-beli šator od
čipke i satena, a desna ruka joj je – polu majčinski, polu preteće – počivala na ramenu mladog,
neznanog paža. Njene pseće oči, užasne šiške, dugo lice bez brade – sve je bilo tu. Toliko smo se
smejale da mi se činilo da se nešto promenilo među nama, nestalo je neke formalnosti ili straha,
tako da sam se, kad je nekoliko minuta kasnije Ejmi tvrdila da je oduševljena nečim što se zvalo
Akademija za bebe, najzad osetila dovoljno slobodno da se usprotivim.
„Malo je sentimentalna, zar ne? I uvrnuta...”
„Sviđa mi se! Sviđa mi se uvrnutost. Gole bebe slikaju gole slike jedne drugih. Obožavam bebe
trenutno.” Čežnutljivo je pogledala u dečaka s prepredenim smeškom na anđeoskom licu.
„Podseća me na moju bebu. Stvarno ti se ne sviđa?”
Tada nisam znala da je Ejmi bila trudna s Karom, svojim drugim detetom. Verovatno ni ona nije
znala. Meni je bilo očigledno da je cela slika idiotska, a da su bebe ružičastih obraza posebno
odvratne, ali kad sam pogledala njeno lice, videla sam da je ozbiljna. A šta su bebe, sećam se da
sam pomislila, ako ovo mogu da urade ženama? Da li imaju moć da reprogramiraju svoje majke?
Da pretvore svoje majke u žene koje one same iz mladosti ne bi prepoznale? Ta ideja me je
uplašila. Ograničila sam se na to da hvalim lepotu njenog sina Džeja u poređenju sa ovim
heruvimima, ne naročito ubedljivo ili suvislo, zahvaljujući travi, i Ejmi se okrenula ka meni
mršteći se.
„Ne želiš decu, je l’ to? Ili misliš da ih ne želiš.”
„O, znam da ih ne želim.”
Potapšala me je po glavi kao da nije dvanaest godina razlike među nama, već četrdeset.
„Koliko imaš? Dvadeset tri? Stvari se menjaju. I ja sam bila ista kao ti.”
„Ne, oduvek sam znala. Još otkad sam bila mala. Nisam majčinski tip. Nikad ih nisam htela i
nikad ih neću hteti. Videla sam šta je to uradilo mojoj majci.”
„Šta joj je uradilo?”
Ovako direktno pitanje nateralo me je da zapravo razmislim o odgovoru. „Bila je mlada majka,
onda samohrana majka. Želela je nešto da postane, ali nije mogla, onda više ne – bila je
zarobljena. Morala je da se bori za svaki trenutak koji bi posvetila sebi.”
Ejmi je stavila ruke na kukove i poprimila nekakav sitničav izraz.
„Pa, i ja sam samohrana majka. I uveravam te da me moje dete ne sprečava da bilo šta uradim.
On mi je jebena inspiracija sada, ako baš hoćeš da znaš. Naravno, stvar je u ravnoteži, ali prosto
moraš dovoljno da želiš nešto.”
Pomislila sam na dadilju s Jamajke, Estel, koja me je uvodila u Ejminu kuću svakog jutra i onda
odlazila u dečju sobu. Ideja da možda postoji bilo kakvo praktično razmimoilaženje između
njene situacije i situacije moje majke nije dopirala do Ejmi i to je bila jedna od mojih najranijih
lekcija o njenom pogledu na razlike među ljudima, koje nikad nisu bile strukturalne ili
ekonomske, već uvek suštinski razlike u ličnosti. Videla sam boju u njenim obrazima i gde mi se
nalaze ruke – ispred mene, kao kada političar gestikulira da naglasi poentu – i shvatila da nam je
diskusija brzo i čudno postala žustra, iako nijedna od nas to zapravo nije htela, kao da je sama
reč „beba” bila neko zapaljivo sredstvo. Spustila sam ruke pored sebe i osmehnula se.
„To prosto nije za mene.”
Krenule smo nazad kroz galerije u potrazi za izlazom i sustigle smo vodiča koji je grupi pričao
priču koju znam od detinjstva, o devojčici crnkinji, ćerki robinje s Kariba i njenog gospodara
Britanca – koja je odvedena u Englesku gde su je u velikoj beloj kući gajili bogati rođaci, od
kojih je jedan bio lord glavni sudija Engleske i Velsa. Omiljena anegdota moje majke. Osim što
je moja majka nije pričala kao ovaj vodič, nije verovala da je saosećajnost dede-ujaka prema
crnoj nećaki imala moć da okonča ropstvo u Engleskoj. Uzela sam jedan od letaka na stočiću i
pročitala da su se otac i majka te devojčice „upoznali na Karibima”, kao da su šetali plažom i
nabasali jedno na drugo. Pošto mi je to bilo smešno, okrenula sam se da ga pokažem Ejmi, ali
ona je bila u susednoj prostoriji i pomno slušala vodiča stojeći na ivici grupe kao da je njen deo.
Uvek su je potresale priče koje su dokazivale „moć ljubavi” – i šta se to mene tiče? Ali nisam
mogla protiv sebe, kanalisala sam svoju majku ironično komentarišući priču sve dok se vodič
nije iznervirao i poveo grupu napolje. Kada smo i mi krenule ka izlazu, preuzela sam ulogu
Ejminog vodiča vodeći je kroz niski tunel bršljana i opisujući joj Zong kao da taj veliki brod
plovi upravo tu na jezeru pred nama. Bilo mi je lako da prizovem tu sliku, blisko sam ga
poznavala, toliko je puta plovio mojim košmarima iz detinjstva. Na putu ka Jamajci, ali pošto je
daleko skrenuo s kursa usled greške u navigaciji, sa zalihama pijaće vode na izmaku, a pun
žednih robova („Je l’?”, rekla je Ejmi otkidajući ružu s grma) i s kapetanom koji je, plašeći se da
robovi neće preživeti ostatak puta – a pošto nije želeo finansijski gubitak na svom prvom
putovanju – okupio sto trideset tri muškaraca, žena i dece i pobacao ih u more, okovane jedne za
druge: pokvareni tovar na osnovu kojeg će kasnije moći da pokupi osiguranje. Čuveni saosećajni
deda-ujak bavio se tim slučajem – ispričala sam Ejmi kako je majka ispričala meni – i doneo je
presudu protiv kapetana, ali samo na osnovu principa da je kapetan pogrešio. On mora da snosi
trošak, a ne osiguravajuće društvo. Ta bačena tela ipak su bila tovar, a mogao si da izbaciš tovar
kako bi zaštitio ostatak tovara. Samo što ti neće biti isplaćena nadoknada zbog toga. Ejmi je
klimnula glavom, zadenula ružu koju je ubrala između levog uha i kačketa i iznenada klekla da
pomazi po leđima male pse koji su za sobom vukli jednog šetača.
„Ono što te ne ubije, to te jača”, čula sam je kako kaže jazavičaru, a onda, ispravljajući se i
ponovo se okrećući ka meni: „Da mi ćale nije umro mlad? Nema šanse da bih bila ovde. Poenta
je u bolu. Jevreji, gejevi, žene, crnci – prokleti Irci. To je naša jebena tajna snaga.” Pomislila sam
na svoju majku – koja nije imala strpljenja za sentimentalna tumačenja istorije – i štrecnula sam
se. Ostavile smo pse i pošle dalje. Na nebu nije bilo olaka, Hit je bio prepun cveća i zelenila,
ribnjaci su bila zlatna jezera svetlosti, ali nisam mogla da se otarasim tog osećanja nelagode i
neravnoteže i kad sam pokušala da mu pronađem uzrok, vratila sam se onom neznanom pažu u
galeriji, s malom zlatnom alkom u uhu, koji je ljubopitljivo gledao u Džudinu dvojnicu dok smo
joj se mi smejale. Ona mu nije uzvratila pogled, nikad to nije mogla, bila je tako naslikana da to
bude nemoguće. Ali zar nisam i ja izbegavala njegove oči, kao što sam izbegavala Grejndžerove
i on moje? Mogla sam da vidim tog malog Maora sada s potpunom bistrinom. Kao da stoji na
stazi preda mnom.

Ejmi je insistirala da završimo to čudno popodne plivanjem u ženskom jezeru. Grejndžer nas je
ponovo čekao kod kapije, s tri bicikla kraj sebe, i besno listao stranice džepnog izdanja
Makijavelija. Izmaglica polena lelujala je tik iznad vode, kao da stoji u gustom, pospanom
vazduhu, iako je voda bila ledena. Ušla sam praveći grimase, u gaćama i majici, spušajući se niz
merdevine dok su dve krupne Engleskinje u izdržljivim kostimima i s kapicama plivale u blizini,
pružajući ničim izazvanu podršku svima koji su pokušavali da im se pridruže. („Sasvim je fina
kad se navikneš.” „Samo zamahuj nogama sve dok možeš da ih osetiš.” „Ako je Vulf plivala
ovde, možeš i ti!”) Žene levo i desno od mene, od kojih su neke bile triput starije od mene,
skakale su s doka pravo u vodu, ali ja nisam mogla da zađem dublje od struka i, odugovlačeći,
okrenula sam se na drugu stranu i pretvarala se da se divim sceni: sede žene koje se kreću u
dostojanstvenom krugu kroz smrdljivu sočivicu. Proleteo je lep vilin konjic obučen u Ejminu
omiljenu nijansu zelene. Gledala sam ga kako sleće na dok, tik pored moje ruke, i sklapa svoja
krila u bojama duge. Gde je Ejmi? U trenutku me je paralisala paranoja, posledica džointa: je l’
ušla pre mene, dok sam se snebivala da se skinem? Već se udavila? Da li ću sutra biti pod
istragom i objašnjavati svetu zašto sam pustila teško osiguranu, obožavanu Australijanku da
pliva bez pratnje u ledenom severnolondonskom jezercetu? Sumanuti vrisak raspukao je ovu
uljudnu scenu: okrenula sam se i videla Ejmi, golu, kako trči od slačionice ka meni, baca se u
skok preko moje glave i preko merdevina, ispruženih ruku, savršeno izvijenih leđa, kao da je s
tla podiže nevidljivi glavni plesač, pre nego će pljusnuti u vodu.

Šest

Nisam znala da je Trejsin otac bio u zatvoru. Majka mi je to rekla, nekoliko meseci kasnije:
„Vidim da je ponovo zaglavio.” Nije morala ništa više da kaže, niti da me opomene da provodim
manje vremena s Trejsi; to se ionako prirodno događalo. Zahlađenje: jedna od onih stvari koje
mogu da se dese među devojčicama. Isprva sam bila izbezumljena misleći da je to trajno, ali
zapravo je to bila samo pauza, jedna od mnogih koje ćemo imati, koja je trajala nekoliko meseci,
nekad duže, ali se uvek završavala – ne slučajno – kada bi joj otac ponovo izašao, ili kad bi se
vratio s Jamajke, gde je često morao da beži kada bi postalo suviše opasno za njega u kraju. Kao
da je Trejsi, kada je on bio u ćorci ili daleko, nekako ulazila u režim mirovanja, kao da se
pauzirala poput video-trake. Iako u školi više nismo sedele zajedno (razdvojene smo posle Liline
žurke, moja majka je otišla u školu i lično to tražila), svakog dana jasno sam mogla da je vidim i
kada je imala „problema kod kuće”, odmah sam to mogla da osetim, to se otkrivalo u svemu što
je radila, ili nije radila. Zagorčavala je našem nastavniku život što je više mogla, ne direktnim
lošim ponašanjem kao mi ostali, ne psovanjem ili svađanjem, već apsolutnim povlačenjem svog
prisustva. Telo joj je bilo tu, ali ništa drugo. Nije odgovarala na pitanja niti ih je postavljala, nije
učestvovala ni u kakvim aktivnostima niti je šta pisala, čak nije ni otvarala svesku i shvatala sam
da je, u tim periodima, vreme stajalo za Trejsi. Ako bi gospodin Šerman počeo da viče, sedela bi
nepomično za stolom gledajući u neku tačku iznad njegove glave, dignutog nosa, i ništa što bi
rekao – nikakva pretnja i nikakav stepen jačine glasa – nije imalo dejstva. Kao što sam
predvidela, nikad nije zaboravila one sličice barbi lutaka i krpenih lutaka. Nije joj ulivao strah ni
odlazak kod direktora: ustajala je, u jakni koju nikad nije ni skidala, i odlazila iz učionice kao da
joj uopšte nije bitno kuda ide ni šta joj se dešava. Kada je bila u ovakvom stanju, koristila sam
priliku da radim sve ono što, kada sam bila s Trejsi, nisam osećala da smem da radim. Provodila
sam više vremena s Lili Bingam, na primer, uživajući u njenom smislu za humor i blagom
karakteru: i dalje se igrala lutkama, ništa nije znala o seksu, obožavala je da crta i da pravi svašta
od kartona i lepka. Drugim rečima, još uvek je bila dete, kao što sam ponekad želela da i sama
mogu i dalje da budem. U njenim igrama niko nije umirao niti se plašio ili svetio, niti je strepeo
da ga ne razotkriju kao varalicu, i uopšte nije bilo crnog i belog jer je, kao što mi je ozbiljno
objasnila jednog dana dok smo se igrale, ona „daltonista” i vidi samo ono što je u čovekovom
srcu. Imala je malo kartonsko pozorište ruskog baleta, kupljeno u Kovent Gardenu, i za nju je
savršeno popodne značilo da manevriše kartonskim princom po pozornici, da ga pusti da upozna
kartonsku princezu i zaljubi se u nju, dok izgrebana verzija Labudovog jezera, koja je pripadala
njenom ocu, svira u pozadini. Obožavala je balet, iako je bila vrlo loša plesačica, imala je isuviše
krive noge da bi za nju bilo nekakve nade, i znala je sve francuske pojmove, kao i tragične
životne priče Djagiljeva i Pavlove. Step je nije zanimao. Kada sam joj pokazala svoj izlizani
primerak filma Olujno vreme, reagovala je na način koji nisam mogla predvideti, uvredio ju je,
čak i povredio. Zašto su svi crnci? Nije lepo imati samo crnce u filmu, nije fer. Možda si u
Americi to mogao da radiš, ali ne ovde, u Engleskoj, gde su ionako svi jednaki i nema potrebe da
se „stalno raspreda o tome”. Ni nama se ne bi dopalo, rekla je, kada bi nam rekao da samo
crnkinje mogu da pohađaju časove gospođe Izabel, to ne bi bilo lepo ni pošteno prema nama, zar
ne. Bili bismo tužni zbog toga. Ili da samo crnci mogu da idu u našu školu. Ne bi nam se to
dopalo, zar ne? Ništa nisam rekla. Vratila sam Olujno vreme u svoj ranac i krenula kući šetajući
pod vilesdenskim zalaskom sunca u bojama razlivenog benzina i brzim oblacima prelazeći u
mislima kroz ovo čudno predavanje, pitajući se na koga li je mislila kad je govorila „nama”.

Sedam

Kada je odnos između mene i Trejsi bio hladan, subote su mi teško padale i oslanjala sam se na
gospodina Buta za razgovor i savet. Donosila sam mu nove informacije – koje sam nabavljala u
biblioteci – a on je razvijao ono što sam imala, ili je objašnjavao ono što ne razumem. Gospodin
But nije znao, na primer, da se Fred Aster nije stvarno tako zvao, već Frederik Austerlic, ali
razumeo je šta znači „Austerlic”, objasnio mi je da je to ime koje sigurno ne potiče iz Amerike,
već iz Evrope, verovatno je bilo nemačko ili austrijsko, moguće jevrejsko. Za mene je Aster bio
slika i prilika Amerike – ne bih se iznenadila da je njegovo lice bilo na zastavi – ali sada sam
saznala da je dosta vremena proveo u Londonu, štaviše, i da se ovde proslavio igrajući sa svojom
sestrom i, da sam se rodila šezdeset godina pre, mogla sam ići u pozorište Šaftesberi da ga
gledam. Osim toga, rekao je gospodin But, njegova sestra daleko je bolje igrala od njega, svi su
tako govorili, ona je bila zvezda, a on je bio samo pratnja, ne zna da peva, ne zna da glumi,
proćelav, zna pomalo da pleše, ha ha ha, al’ im je pokazao, zar ne? Slušajući gospodina Buta,
pitala sam se da li bih i ja možda mogla da postanem osoba koja će kasnije u životu otkriti sebe,
mnogo kasnije, tako da će jednog dana – za dosta vremena – Trejsi sedeti u prvom redu pozorišta
Šaftsberi i gledati mene kako igram, da će nam se uloge sasvim preokrenuti i da će svet najzad
uvideti moju superiornost. A u kasnijim godinama, rekao je gospodin But uzimajući mi knjigu iz
biblioteke iz ruku i čitajući iz nje, u kasnijim godinama njegova svakodnevna rutina malo se
promenila u odnosu na život koji je oduvek vodio. Budio se u pet ujutru, za doručak jeo jedno
kuvano jaje, što mu je održavalo težinu na konstanti od šezdeset kilograma. Ovistan o te-ve
serijama kao što su Svetlost koje nas vodi i Dok se svet okreće, zvao bi svoju spremačicu ako bi
propustio koju epizodu, da je pita šta se desilo. Gospoin But je zatvorio knjigu i rekao: „Kakav
čudak!”
Kada sam se požalila gospodinu Butu na Asterovu jedinu manu – što, po mom mišljenju, nije
umeo da peva – iznenadila sam se koliko se usprotivio, obično smo se o svemu slagali i uvek
smo se smejali zajedno, ali sada je nekako minimalistički odsvirao note pesme Sve od mene na
klaviru i rekao: „Ali pevanje nije samo dranje, zar ne? Nije poenta u tome ko može najduže da
vibrira glasom ili da pogodi najvišu notu, ne, poenta je u izrazu i u delikatnosti, u tome da se
prenese ono pravo osećanje iz pesme, njena duša, tako da se u tebi dogodi nešto stvarno kada
čovek otvori usta i zapeva, i zar ne želiš da osetiš nešto stvarno umesto da ti neko probija bubne
opne?”
Ućutao je i odsvirao Sve od mene u celosti i pevala sam zajedno s njim svesno se trudeći da
prenesem svaku frazu na isti način kao što Aster radi u Svilenim čarapama – skraćujući neke
rečenice, neke poluizgovarajući – iako mi to nije delovalo prirodno. Zajedno smo gospodin But i
ja razmišljali kako bi bilo voleti nekoga uzduž i popreko, steći potpunu kontrolu nad njim, makar
on voleo samo mali deo nas. Obično sam pevala držeći jednu ruku na klaviru, stojeći okrenuta
napred, zato što su tako devojke radile u filmovima, a tako sam mogla i da držim oko na satu
iznad crkvenih vrata i znam kada je poslednje dete ušlo i, prema tome, bilo vreme da prestanem,
ali ovog puta me je želja da pokušam da pevam u harmoniji s tom delikatnom melodijom – da
pariram načinu na koji ju je gospodin But svirao, ne samo da se „derem”, već da stvorim pravo
osećanje – navela da se instinktivno okrenem pozadi, napola stiha, i tada sam videla da gospodin
But plače, veoma tiho, ali svakako plače. Prestala sam da pevam. „I pokušava da je natera da
pleše”, rekao je. „Fred želi da Sid pleše, ali ona neće. Ona ti je intelektualka, iz Rusije, i ne želi
da pleše i kaže mu: ’Problem s plesanjem je što stalno ideš, ideš, ideš, ali nigde ne stigneš!’ A
Fred odgovori: ’Meni kažeš!’ Divno. Divno! Gle, dušo, vreme je za čas. Bolje se obuvaj.”
Dok smo vezivale pertle i pripremale se da stanemo u red, Trejsi je rekla majci, tako da sam
mogla da čujem: „Vidiš? Ona voli te čudne stare pesme.” Ton je bio optužujući. Znala sam da
Trejsi voli pop muziku, ali meni te melodije nisu bile toliko lepe kao ove starije, i sada sam to
pokušala i da kažem. Trejsi je slegnula ramenima, što me je zaustavilo. Njeno sleganje ramenima
imalo je moć nada mnom. Moglo je da okonča svaku temu. Ponovo se okrenula ka majci i rekla:
„Voli i matorce.”
Šokirala me je reakcija njene majke: pogledala me je preko ramena i nadmeno se osmehnula
krajevima usana. U tom trenutku moj otac je bio napolju, u dvorištu crkve, na svom uobičajenom
mestu ispod trešanja; mogla sam da ga vidim s kesicom duvana u jednoj ruci i rizlom u drugoj,
više nije ni pokušavao da to sakrije od mene. Ali nije postojao svet u kojem sam ja mogla da
kažem nešto ružno o drugom detetu i da se moj otac – ili majka – nadmeno osmehne uglovima
usana, ili da me na bilo koji način podrži. Sad sam shvatila da su Trejsi i njena majka bile na istoj
strani i pomislila sam da je to nekako neprirodno i da su one toga svesne jer su to, u određenim
situacijama, skrivale. Bila sam sigurna da se Trejsina mama, da je moj otac bio prisutan, ne bi
usudila da se tako osmehne.
„Bolje se kloni nepoznatih matorih muškaraca”, rekla je upirući prstom u mene. Ali kad sam se
usprotivila i rekla da nam gospodin But nije nepoznat, da je on naš dragi pijanista i da ga sve
volimo, Trejsina majka delovala je nezainteresovano, prekrstila je ruke preko ogromnih grudi i
gledala pravo napred.
„Mama misli da je on pedo”, objasnila je Trejsi.

Otišla sam s tog časa stežući oca za ruku, ali nisam mu rekla šta se desilo. Nisam pomišljala da
tražim pomoć od bilo kog roditelja ni po kom pitanju, ne više, zapravo, samo sam htela da ih
zaštitim. Savete sam tražila negde drugde. U moj život počele su da ulaze knjige. Ne dobre
knjige, još uvek ne, i dalje su to bile one stare biografije ljudi iz šou biznisa, koje sam čitala u
odsustvu svetih tekstova, kao da jesu sveti tekstovi, nalazeći u njima neku vrstu utehe, iako su
bile prevara stvorena samo za brzu lovu a njihovi autori jedva da su ih dvaput pročitali, ali meni
su bile važne. Savila sam neke stranice i čitala rečenice iznova i iznova, kao viktorijanska dama
koja čita psalme. On ovo ne radi kako treba – ta je bila veoma važna. Aster je rekao da je to
mislio svaki put kad je gledao sebe na ekranu, i pažnju mi je privukla ta zamenica trećeg lica.
Ovako sam ja to razumela: da za Astera osoba na filmu nije bila naročito povezana s njim. I to
sam baš primila k srcu, to jest, ta rečenica odražavala je nešto što sam i sama već osećala, pre
svega da je bitno tretirati sebe kao neku vrstu stranca, ostati nepristrasan i bez predrasuda u
sopstvenom slučaju. Činilo mi se da tako treba da razmišljaš ako hoćeš bilo šta da ostvariš na
ovom svetu. Da, smatrala sam da je to veoma elegantan stav. I postala sam opsednuta čuvenom
teorijom Ketrin Hepbern o Fredu i Džindžer: On njoj daje stil, ona njemu daje seksepil. Da li je
to bilo opšte pravilo? Da li sva prijateljstva – svi odnosi – podrazumevaju ovu diskretnu i
čudnovatu razmenu osobina, ovu razmenu moći? Da li se to proteže na narode i nacije ili se
dešava samo među pojedincima? Šta je moj otac dao mojoj majci, i obrnuto? Šta smo gospodin
But i ja dali jedno drugom? Šta sam ja dala Trejsi? Šta je Trejsi dala meni?

TREĆI DEO

Zastoj

Jedan

Vlast je beskorisna, ne može joj se verovati, objasnila mi je Ejmi, dobrotvorne fondacije imaju
svoje lične cijeve, crkve brinu više za dušu nego za telo. I zato, ako želimo da vidimo pravu
promenu na ovom svetu, nastavila je podešavajući nagib na traci za trčanje, dok sam ja, koja sam
hodala na susednoj, imala utisak da je gledam kako trči uz padinu Kilimandžara, e pa, onda ćemo
mi sami morati i da je izvedemo, da, mi moramo da budemo promena koju želimo da vidimo.
Pod „mi” mislila je na ljude kao što je ona sama, finansijski imućni ljudi s globalnim uticajem,
koji vole slobodu i ravnopravnost, žele pravdu, osećaju obavezu da urade nešto dobro sa svojim
bogatstvom. Bila je to moralna kategorija, ali i ekonomska. I ako bi sledio tu logiku do kraja
pokretne trake, onda bi posle nekoliko kilometara stigao do nove ideje, da su bogatstvo i moral, u
suštini, jedno te isto jer, što više para čovek ima, onda više dobrote – ili potencijala za dobrotu –
čovek poseduje. Obrisala sam znoj prslukom i bacila pogled na ekrane pred nama: jedanaest
kilometara za Ejmi, dva i po za mene. Najzad je završila, pa smo sišle s mašina, pružila sam joj
peškir i zajedno smo otišle do sobe za montažu. Htela je da pregleda ranu verziju promo
materijala koji smo pravile za potencijalne donore i koji još nije imao zvuk ili muziku. Stale smo
iza reditelja i urednika i gledale dok je verzija Ejmi, nema verzija, s velikim ašovom u ruci,
polagala kamen temeljac za školu uz pomoć seoskog starešine. Gledale smo je kako pleše sa
svojom šestogodišnjom ćerkom, Karom, i grupom lepih učenica u zeleno-sivim uniformama, uz
muziku koju nismo mogle da čujemo, a uz koju je svako trupkanje njihovih nogu podizalo velike
oblake crvene prašine. Setila sam se da sam viđala kako se ovo dešava mesecima ranije, u
stvarnosti, u samom trenutku dešavanja, i pomislila sam kako drugačije izgleda sada, u ovom
formatu, dok urednik premešta stvari s lakoćom koju mu omogućava softver, presecajući Ejmi u
Americi sa Ejmi u Evropi i Ejmi u Africi, slažući poznate događaje novim redom. E ovako se
nešto postiže, izjavila je posle petnaest minuta, zadovoljna, ustajući, pa je potapšala mladog
reditelja po kosi i otišla da se istušira. Ostala sam i pomogla im da završe. Kamera sa ubrzanim
snimanjem postavljena je na gradilište, još u februaru, i sada smo mogli da gledamo kako cela
škola niče od temelja do krova za nekoliko minuta, dok se radnici kao mravi, koji se kreću
prebrzo da bi se mogli razlikovati jedan od drugog, roje preko nje u nadrealnoj demonstraciji šta
je moguće kada dobri imućni ljudi naume da ostvare nešto. Ljudi koji su u stanju da sagrade
školu za devojčice, u zapadnoafričkom selu, u roku od nekoliko meseci, samo zato što su to
odlučili da urade.

Mojoj majci bilo je zadovoljstvo da Ejmino postupanje naziva naivnim. Ali Ejmi je osećala da je
već oprobala put moje majke, politički put. Pružala je podršku predsedničkim kandidatima,
osamdesetih i devedesetih, organizovala večere, davala doprinose kampanjama, obraćala se
publici s bine stadijuma. Kada sam ja počela da radim za nju, završila je s time, baš kao što je
završila i generacija koju je nekada podsticala da izađe na glasanje, moja generacija. Sada se
posvetila tome da „menja stvari na terenu”, htela je samo da „radi sa zajednicama na nivou
zajednice”, i iskreno sam poštovala njenu posvećenost i samo mi je povremeno – kada je neko od
njenih kolega dobrih imućnih ljudi dolazio u kuću u Dolini Hadson, na ručak ili da pliva i da
diskutuje o ovom ili onom projektu – bilo veoma teško da izbegnem da posmatram sve onako
kako je moja majka posmatrala. U tim prilikama zaista sam osećala majku kako mi sedi na
ramenu, kao nevidljiva savest ili ironični komentator, i sipa mi otrov u uši sa udaljenosti od
hiljadu kilometara, dok se trudim da slušam sve te raznorazne dobre imućne ljude – čuvene po
tome što sviraju gitaru ili pevaju ili kreiraju odeću ili se pretvaraju da su neko drugi – kako uz
koktele trućaju o svojim planovima da iskorene malariju u Senegalu ili uvedu čiste izvore vode u
Sudanu i slično. Ali znala sam da sama Ejmi nema nikakvo apstraktno interesovanje za moć.
Motivisalo ju je nešto drugo: nestrpljenje. Za Ejmi, siromaštvo je bilo jedna od svetskih traljavih
grešaka, jedna od mnogih, koja se mogla lako ispraviti samo kada bi se ljudi na taj problem
fokusirali onako kako se ona fokusira na sve. Mrzela je sastanke i duge razgovore, nije volela da
razmatra neko pitanje iz previše uglova. Ništa joj nije bilo dosadnije nego „s jedne strane ovo” i
„s druge strane ono”. Verovala je samo u moć sopstvenih odluka, a njih je donosila „srcem”.
Često su te odluke bile nagle i nikad ih nije menjala ili opozivala pošto bi ih donela jer je
verovala u svoj tajming, u tajming kao takav, kao u neku mističnu silu, vid sudbine koji deluje na
globalnom i kosmičkom nivou koliko i na ličnom. Zapravo, za Ejmi su ta tri nivoa bila povezana.
Po njenom mišljenju, dobar tajming sudbine spalio je britansko sedište YTV, 20. juna 1998, šest
dana nakon što nas je ona posetila, pošto je nešto krenulo naopako sa instalacijama, usred noći,
te se cela zgrada zapalila, pri čemu su uništeni kilometri video-traka koji su, sve do tada, čuvani
od lošeg uticaja londonske podzemne železnice. Rekli su nam da će trebati bar devet meseci dok
se prostorije ne osposobe ponovo. U međuvremenu, svi smo premešteni u ružnu, bezobličnu
poslovnu zgradu na Kings Krosu. Putovala sam do posla dvadeset minuta duže, nedostajali su mi
kanal, pijaca, snoudonske ptice. Ali provela sam samo šest dana na Kings Krosu. Za mene je sve
bilo gotovo onog trenutka kada je Zoi donela faks na moj sto, adresiran na mene, s brojem
telefona koji je trebalo da pozovem, bez objašnjenja. S druge strane čuo se glas Ejmine
menadžerke, Džudi Rajan. Rekla mi je da je Ejmi lično tražila da smeđa devojka u zelenom dođe
u njenu kancelariju u Čelsiju na razgovor za posao. Bila sam u šoku. Šetkala sam ispred te
zgrade pola sata pre nego što sam ušla u nju, tresući se tokom cele vožnje liftom, pa kroz hodnik,
ali kada sam ušla u tu sobu, videla sam na njenom licu da je odluka već doneta. Za Ejmi nije bilo
sumnje: ništa od ovoga, po njenom mišljenju, nije bila slučajnost, ni pitanje sreće, čak ni srećna
nezgoda. Bila je to „sudbina”. „Veliki požar” – kako su ga zaposleni krstili – bio je samo deo
svesnog truda univerzuma da spoji nas dve, Ejmi i mene, univerzuma koji je u isto vreme odbijao
da interveniše po toliko drugih pitanja.

Dva

Ejmi je imala čudan stav prema vremenu, ali njen pristup bio je veoma nevin i postepeno sam
počela da mu se divim. Nije bila kao ostali iz njene branše. Nisu joj bili potrebni hirurzi, nije
živela u prošlosti, lažirala datume niti koristila bilo koji od uobičajenih oblika distorzije ili
skretanja pažnje. Kod nje je stvarnost bila stvar volje. Za deset godina videla sam koliko ta volja
može da bude monumentalna, šta sve može da ostvari. I sav taj trud koji je ulagala – sve fizičko
vežbanje, sve namerno slepilo, negovana nevinost, duhovne epifanije koje je nekako umela
spontano da doživi, bezbrojni načini na koje se zaljubljivala i odljubljivala, poput tinejdžerke –
sve sam to s vremenom počela da smatram oblikom energije samo po sebi, silom koja je u stanju
da stvori procep u vremenu, kao da se stvarno kretala brzinom svetlosti, brže od nas ostalih –
nasukanih na zemlji da starimo brže od nje – dok nas ona gleda s visine i pitala se zašto.
To je bilo najupadljivije kada bi joj u posetu došao neko od braće i sestara iz Bendiga, ili kada je
bila s Džudi, koju je poznavala još od srednje škole. Šta su ti sredovečni ljudi, sa svojim
sjebanim porodicama i borama i razočaranjima i teškim brakovima i fizičkim oboljenjima – šta je
sve to imalo veze sa Ejmi? Kako je bilo ko od tih ljudi mogao odrasti s njom, ili nekad spavati sa
istim momcima ili mogao da trči isto kao ona istom brzinom niz istu ulicu iste godine? Ne samo
što je Ejmi izgledala veoma mladoliko – iako naravno jeste – kroz nju je pulsirala skoro
neverovatna mladost. Prodirala joj je sve do kosti i uticala na način na koji je sedela, kretala se,
mislila, govorila, na sve. Neki su, kao Marko, njen nabusiti kuvar Italijan, bili cinični i ogorčeni
zbog toga, tvrdili su da je to samo zbog para, da je to sve samo prateći efekat novca i nerada,
nikakvog pravog rada u životu. Ali na našim putovanjima sa Ejmi upoznavali smo mnogo ljudi s
dosta novca koji ništa nisu radili, mnogo manje od Ejmi, koja je, na svoj način, marljivo radila –
i većina su izgledali kao Metuzalem. I zato je bilo logično pretpostaviti, a mnogi su
pretpostavljali, da Ejmi izgleda ovako mladoliko zbog svojih mladih ljubavnika, to je, na kraju
krajeva bio njen argument godinama – to i nedostatak dece. Međutim, ta teorija nije mogla da
preživi onu godinu kada je otkazala južnoameričku i evropsku turneju, i rođenje njenog sina,
Džeja, a dve godine kasnije, bebe Kare, i brzo ratosiljavanje jednog sredovečnog oca i dečka, i
sticanje i potonje još brže ratosiljavanje drugog oca i muža, koji je, istini za volju, bio tek klinac.
Ljudi su mislili da će ovoliko iskustva, sabijenog u nekoliko godina, sigurno ostaviti trag. Ali
dok je ostatak tima izašao iz tog vihora iscrpljen, potpuno smožden, spreman da prespava
sledećih deset godina, sama Ejmi bila je u najvećoj meri stabilna, bila je manje-više ista kao i
uvek, puna zastrašujuće količine energije. Vratila se u studio odmah nakon što se Kara rodila,
vratila se u teretanu, na turneju, unajmljene su dadilje, pojavili su se privatni učitelji i ona je iz
svega toga izronila, nekoliko meseci kasnije, izgledajući kao zrela dvadesetšestogodišnjakinja.
Bilo joj je skoro četrdeset dve. Bližio mi se trideseti rođendan, to je bila jedna od onih činjenica
o meni koju je Ejmi opsesivno zapamtila i dve nedelje ranije insistirala je da organizujemo
„žensko veče”, samo nas dve, bez telefona, potpuni fokus, majndfulnes, kokteli, a ništa od toga
niti sam očekivala niti sam tražila, ali bila je uporna, i onda je, naravno, došao taj dan i niko nije
ni pomenuo moj rođendan, nego smo celog dana radile intervjue za Norvešku, posle čega je jela
s decom, dok sam ja sedela sama u svojoj sobi i pokušavala da čitam. I dalje je bila u studiju u
deset sati kada me je prekinula Džudi tako što je proturila glavu, s nepromenjenom slojevitom
frizurom, relikvijom svoje mladosti u Bendigu, kroz vrata, da mi kaže, ne podižući pogled s
telefona, da treba da podsetim Ejmi da sutradan ujutru letimo za Berlin. Bile smo u Njujorku.
Ejmin plesni studio bio je veliki kao balska dvorana, ogledalima obložena kutija s drškom od
orahovine koja se protezala celom dužinom. Iskopan je iz podruma njene kuće. Kada sam ušla,
sedela je u horizontalnoj špagi, potpuno nepomična, kao mrtva, glave povijene napred tako da su
joj duge šiške – crvene u to vreme – prekrivale lice. Svirala je muzika. Čekala sam da vidim da li
će se okrenuti ka meni. Međutim, samo je skočila na noge i počela da prolazi kroz rutinu sve
vreme okrenuta ka svom odrazu u ogledalima. Odavno je nisam videla kako pleše. Sada sam
retko kad sedela u publici na njenim nastupima: taj aspekt njenog života delovao je veoma
daleko, veštački nastup nekoga koga sam isuviše dobro upoznala na nekom dubljem,
granularnom nivou. Osoba za koju sam zakazivala abortuse, unajmljivala šetače pasa, naručivala
cveće, pisala čestitke za Dan majki, mazala joj kreme, davala injekcije, cedila bubuljice, brisala
veoma retku suzu posle raskida i slično. Obično nisam ni znala da radim za zvezdu. Moj rad sa i
za Ejmi odvijao se u kolima, najčešće, ili na kaučima, u avionima i kancelarijama, na
raznoraznim ekranima i u hiljadama imejlova.
Ali eto, plesala je. Uz pesmu koju nisam znala – više skoro i da nisam dolazila u studio – ali sami
koraci bili su poznati, nisu se mnogo menjali tokom godina. Najveći deo njene rutine uvek se
sastojao prevashodno od nekog oblika krutog hodanja: moćan marš koji obeležava granice
svakog prostora u kom se nalazi, kao velika mačka koja metodično šetka po svom kavezu. Sada
me je iznenadila njegova neprigušena erotska sila. Obično kada dajemo kompliment plesaču,
kažemo: izgleda tako lako kad ona to radi. To nije bio slučaj sa Ejmi. Deo njene tajne, činilo mi
se dok sam je gledala, ležao u tome što je bila u stanju da prizove radost iz truda jer nijedan njen
pokret nije instinktivno ili prirodno isticao iz prethodnog, svaki „korak” bio je jasno vidljiv,
koreografisan, a ipak dok se znojila izvodeći ih, sam taj marljivi trud delovao je erotično, kao da
gledam ženu kako prolazi kroz finiš na maratonu, ili se bliži orgazmu. Isto ono ekstatično
otkrovenje ženine volje.
„Pusti me da završim!”, viknula je svom odrazu.
Otišla sam do suprotnog ugla, skliznula niz zid od ogledala, sela na pod i ponovo otvorila svoju
knjigu. Odlučila sam da uvedem novo pravilo za sebe: čitaj pola sata uveče, bez obzira na sve.
Knjiga koju sam izabrala nije bila dugačka, ali nisam baš mnogo odmakla. Čitanje je, u principu,
bilo nemoguće kad radiš za Ejmi, ostatak tima ga je smatrao izuzetno nepraktičnim i mislim, u
nekom smislu, suštinski nelojalnim. Čak i ako smo bili na dugom letu – čak i ako smo išli u
Australiju – ljudi su ili odgovarali na imejlove vezane za Ejmi ili listali časopise, što se uvek
moglo maskirati kao posao jer je Ejmi ili bila u časopisu koji držiš u ruci ili će veoma brzo biti.
Sama Ejmi je čitala knjige, ponekad pristojne knjige, koje sam joj ja preporučila, češće self-help
ili neku glupost o ishrani koju su Džudi ili Grejndžer stavili pred nju, ali Ejmino čitanje bilo je
nešto drugo, ipak je ona bila Ejmi i mogla je da radi šta hoće. Ponekad je uzimala ideje iz knjiga
koje sam joj davala – vremenski period ili lik ili političku ideju – koje bi onda završile, u
uprošćenoj i vulgarnoj form, u ovom ili onom spotu ili pesmi. Ali to nije menjalo Džudino
mišljenje o čitanju generalno, za nju je to bilo kao neki porok jer je oduzimalo dragoceno vreme
koje bismo inače mogli provesti radeći za Ejmi. Ipak je ponekad bilo neophodno, čak i za Džudi,
da se pročita knjiga – zato što će postati osnova za film za Ejmi ili je već nekako bila potrebna za
projekat – i u tim situacijama koristila bi naše dugotrajne letove da pročita trećinu toga što bi
dohvatila, nogu podignutih na sedište i sa izrazom na licu kao da je zagrizla limun. Nikada nije
čitala više od trećine – „kapiram osnovnu ideju” – i kad bi završila, dala bi jedan od četiri
moguća suda. „Otkačena” – što je bilo dobro; „važna” – što je bilo veoma dobro; „kontroverzna”
– što je moglo da bude i dobro i loše, nikad se ne zna, ili „bukvalna”, što je izgovarala sa
uzdahom i kolutanjem očima i bilo je veoma loše. Ako bih pokušala da se zauzmem za datu
knjigu, Džudi bi slegla ramenima i rekla: „Šta ja znam? Ja sam samo prosta devojka iz Bendiga”,
i to je, izgovoreno tako da Ejmi može da čuje, ubijalo svaki projekat na mestu. Ejmi nikada nije
potcenjivala važnost domovine. Iako je napustila Bendigo – više nije zvučala kao njen narod,
uvek je pevala s lažnim američkim naglaskom i često govorila da se u detinjstvu osećala kao živa
zakopana – i dalje je smatrala svoj rodni grad moćnim simbolom, skoro vodiljom. Njena teorija
bila je da zvezda ima Njujork i Los Anđeles u džepu, zvezda može da osvoji Pariz, London i
Tokio – ali samo superzvezda osvaja Klivlend, Hiderabad i Bendigo. Superzvezda osvaja sve i
svuda.
„Šta to čitaš?”
Podigla sam knjigu. Skupila je noge i namrštila se na korice.
„Nikad čula.”
„Kabare? To je, u suštini.”
„Knjiga ili film?”
„Knjiga je bila pre filma. Mislila sam da bi mogla biti od koristi pošto idemo u Berlin. Džudi me
je poslala ovde da pucnem bičem.”
Ejmi se isplazila sebi u ogledalu.
„Džudi može da me poljubi u moje prosto dupe. Toliko me maltretira u poslednje vreme. Misliš
da je u menopauzi?”
„Misliš da si možda samo iritantna?”
„Ha ha.”
Legla je i podigla desnu nogu ispred sebe čekajući. Prišla sam joj i kleknula ispred nje savijajući
joj koleno ka grudima. Bila sam mnogo teže građe – šira, viša, teža – tako da sam uvek kad sam
je ovako istezala morala da pazim, da je krhka i da bih mogla da je polomim, iako je imala
mišiće koje nisam mogla ni zamisliti da imam i videla sam je kako diže mlade muške plesače
skoro do visine svoje glave.
„Norvežani su bili dosadni, je l’ da?”, promrmljala je i onda joj je sinula ideja, kao da se nijedan
od naših razgovora u protekle tri nedelje nije ni desio: „Zašto ne bismo izašle? Mislim, sad
odmah. Džudi neće znati. Izaći ćemo na zadnji izlaz. Da popijemo nekoliko koktela?
Raspoložena sam. Ne treba nam razlog.”
Osmehnula sam joj se. Pomislila sam kako li je živeti u ovom svetu promenljivih činjenica koje
se kreću ili nestaju u zavisnosti od tvog raspoloženja.
„Nešto je smešno?”
„Ne. Hajdemo.”
Istuširala se i obukla u civilno odelo: crne farmerke, crni prsluk i crni kačket koji je navukla na
čelo, zbog čega su joj uši štrčale kroz kosu pa je izgledala nekako neočekivano smešno. Ljudi mi
ne veruju kad kažem da je volela da izlazi da pleše i istina je da to nismo često radile, ne u
kasnijim godinama, ali ipak se dešavalo i nikada nije stvaralo neku naročitu pometnju zato što
smo odlazile kasno, i na gej mesta, i kada bi je momci primetili, obično su bili naduvani i veseli i
puni neke sveobuhvatne dobre volje: hteli su da je zaštite. Bila je njihova, pre dosta godina, pre
nego što je bila ma čija, i to što su sad pazili na nju bio je način da pokažu da još uvek zaista
pripada njima. Niko joj nije tražio autograme, niti je terao da pozira za fotografiju, niko nije zvao
novine – samo smo igrali. Jedini zadatak bio mi je da pokažem da ne mogu da držim korak s
njom, i nije bilo nikakve potrebe da se pretvaram po tom pitanju, stvarno i nisam mogla. Onda
kad su listovi počeli da me peku i kad sam bila mokra od znoja kao da si me isprskao baštenskim
crevom, Ejmi je i dalje igrala, i morala sam da odem da sednem i da je sačekam. Radila sam
upravo to, u delu prostora ograđenog konopcima, kada sam osetila jak udarac u rame i nešto
mokro na vratu. Pogledala sam gore. Ejmi je stajala nada mnom osmehujući se i gledajući dole,
dok joj znoj kaplje s lica na moje.
„Na noge, vojniče. Isplovljavamo.”
Bilo je jedan ujutru. Ne previše kasno, ali htela sam da idem kući. Međutim, kad smo se
približile Vilidžu, spustila je staklo i rekla Erolu da samo prođe pored kuće i da nastavi pravo ka
Sevent End Grouvu, i kada je Erol pokušao da se pobuni, Ejmi mu se isplazila i podigla staklo.
Zaustavili smo se ispred malog bara prljavog, zapuštenog izgleda. Već sam mogla da čujem kako
muškarac promuklim brodvejskim vibratom peva numeru iz Refrena. Erol je spustio prozor i
namrštio se na otvorena vrata. Nije hteo da je pusti da ode. Molećivo me je pogledao, solidarno,
kao dvoje ljudi u istom problemu – u Džudinim očima, obe ćemo sutradan ujutru biti odgovorne
– ali ništa nisam mogla da učinim kada bi Ejmi naumila nešto. Otvorila je vrata i izvukla me iz
kola. Obe smo bile pijane: Ejmi previše uzbuđena, opasno okrepljena, ja iscrpljena, preosetljiva.
Sele smo u mračan ugao – ceo bar je bio u mračnim uglovima – s dva vodka-martinija koje nam
je doneo barmen Ejminih godina, koji je bio toliko uzbuđen što je uslužuje da sam se pitala kako
će da obavi praktičan deo donošenja pića pred nas pre nego što se onesvesti. Uzela sam mu čaše
iz drhtavih ruku i istrpela Ejminu beskrajnu lekciju o Stounvolu, Stounvol ovo, Stounvol ono,
kao da nikad nisam bila u Njujorku i da ne znam ništa o njemu. Za klavirom je grupa belkinja na
proslavi devojačke večeri pevala nešto iz Kralja lavova; imale su užasne, prodorne glasove i
stalno su zaboravljale reči. Znala sam da je to detinjasto, ali bila sam baš besna zbog svog
rođendana, i samo me je taj bes držao budnom, hranila sam se njime na onaj pravednički način
kada nikad ne pominješ naglas nepravde koje trpiš. Popila sam svoj martini i slušala bez reči
kako Ejmi prelazi sa Stounvola na svoje rane dane kad je radila kao igračica u Alfabet Sitiju,
kasnih sedamdesetih, kaa su joj svi prijatelji bili „opičene crnje, pederi, dive; svi pokojni sada”,
priče koje sam čula toliko puta da sam skoro mogla da ih ponovim napamet, i očajnički sam
pokušavala da pronađem bilo koji način da je zaustavim da priča kada je objavila da „ide u
klonju”, naglaskom koji je koristila samo kad je bila veoma pijana. Znala sam da su joj iskustva s
javnim toaletima ograničena, ali pre nego što sam uspela da ustanem, već je bila dvadeset metara
ispred mene. Dok sam pokušavala da se probijem kroz gomilu pijanih deveruša, pijanista me je
odmerio i uhvatio me za ruku, pun nade: „Hej, sestro. Umeš da pevaš?” U istom trenutku Ejmi je
odskakutala niz stepenice podruma i nestala s vidika.
„Znaš ovu?” Klimnuo je glavom na svoje note i prešao umornom rukom preko sjaja svoje crne
ćele. „Ne mogu više da slušam ove devojke. Znaš li je? Iz Ciganke?”
Njegovi elegantni prsti bili su na dirkama, a ja sam pevala početne note, čuveni uvod u kojem
samo mrtvi ostaju kod kuće, dok su ljudi kao mama, ma oni su drugačiji, neće oni samo da sede i
trpe, oni imaju snove i petlje, neće samo ostati na istom mestu da trule, uvek će se boriti da stoje
na svojim nogama – i da odu!
Oslonila sam ruku na klavir, okrenula se ka njemu, zažmurila i sećam se da sam pomislila da
počinjem polako, barem sam to svesno nameravala – da počnem lagano i da tako i nastavim – da
pevam mirno i tiho da me ne bi primetili, ili da me ne bi previše primetili, zbog stare stidljivosti.
Ali i iz poštovanja prema Ejmi, koja nije bila prirodna pevačica, iako je ta činjenica među nama
bila samo prećutna. Koja, štaviše, nije bila prirodnija pevačica od deveruša koje su sedele preda
mnom i usisavale maj taje na barskim stolicama. Ali ja sam bila prirodna, zar ne? Naravno da
jesam, uprkos svemu? I sada sam uvidela da ne mogu da ostanem tiha i majušna, oči su mi ostale
zatvorene, ali mi se glas podigao i nastavio je da se diže, bila sam sve glasnija i glasnija, nisam
baš osećala da imam kontrolu nad time, bilo je to nešto što sam oslobodila i što je sada ustalo i
pobeglo mi iz domašaja. Ruke su mi bile u vazduhu, udarala sam petama o pod. Osećala sam da
imam pažnju svih u prostoriji. Čak sam imala i sentimentalnu viziju sebe kao jedne u dugom
nizu odvažne braće i sestara, muzičara, pevača, kompozitora, plesača jer, zar nisam i ja imala dar
koji se tako često pripisuje mom narodu? Mogla sam da pretvorim vreme u note, u ritmove i
taktove, usporavajući i ubrzavajući, kontrolišući vreme svog života, najzad, konačno, ovde na
pozornici, ako već nigde drugde. Pomislila sam na Ninu Simon koja deli svaku notu od sledeće,
tako beskrupulozno, s takvom preciznošću, kao što ju je naučio Bah, njen junak, i pomislila sam
na njen naziv za to – „crnačka klasična muzika” – mrzela je reč džez, smatrala ju je belačkom
rečju za crni narod, u potpunosti ju je odbacivala – i razmišljala sam o njenom glasu, kako je
mogla da proširi notu izvan tačke izdržljivosti i da natera svoju publiku da joj se povinuje, njenoj
vremenskoj skali, njenoj viziji pesme, kako nije imala ni mrvu samilosti prema svojoj publici, i
kako je bila nemilosrdna u potrazi za svojom slobodom! Ali pošto sam bila previše obuzeta ovim
mislima o Nini, nisam primetila da je došao kraj, mislila sam da imam još jednu strofu, pevala
sam tokom završnog akorda, kad je usledio, i nastavila još, sve dok nisam shvatila, a da, da,
prekini sad, gotovo je. Ako je bio buran aplauz, više nisam mogla da ga čujem, činilo mi se da je
prestao. Samo sam osećala kako me pijanista tapše, dva puta, brzo, po leđima, koja su bila
ulepljena i hladna od sasušenog znoja iz prethodnog kluba. Otvorila sam oči. Da, graja u baru se
stišala, ili je možda nikad nije ni bilo, sve je izgledalo isto kao i pre, pijanista je već razgovarao
sa sledećim izvođačem, deveruše su veselo pile i ćaskale kao da se ama baš ništa nije desilo. Bilo
je pola tri ujutru. Ejmi nije bila na svom mestu. Nije bila u baru. Obišla sam taj natrpani i zbijeni
prostor dvaput, nogom otvorila svaku kabinu u odvratnom toaletu, s telefonom na uhu koji zvoni
i zvoni i dobija njenu sekretaricu. Probila sam se nazad kroz bar i popela se stepenicama do
ulice. Ispuštala sam neke cvileće zvuke od panike. Padala je kiša i kosa, koja je bila isfenirana na
ravno, sad je počela da mi se kovrdža, neverovatnom brzinom, svaka kap kiše koja je pala na
mene proizvodila je kovrdžu, i opipala sam je rukom i osetila ovčje runo, vlažne federe, guste i
žive. Oglasila se truba automobila. Pogledala sam i videla Erola parkiranog gde sam ga ostavila.
Zadnji prozor se spustio i Ejmi se nagnula kroz njega tapšući usporeno.
„O bravo.”
Pohitala sam ka njoj izvinjavajući se. Otvorila je vrata. „Samo uđi.”
Sela sam pored nje i dalje se izvinjavajući. Pomerila se napred da se obrati Erolu.
„Vozi do centra i nazad.”
Erol je skinuo naočare i uštinuo se za koren nosa.
„Skoro je tri sata”, rekla sam, ali staklo se podiglo i krenuli smo. Desetak blokova Ejmi ni reč
nije progovorila, kao ni ja. Dok smo prolazile kroz Junion Skver, okrenula se ka meni: „Jesi li
srećna?”
„Molim?”
„Odgovori na pitanje.”
„Ne razumem zašto mi postavljaš to pitanje.”
Liznula je palac i obrisala mi deo maskare za koju nisam ni primetila da mi curi niz lice.
„Koliko smo zajedno? Nekih pet godina?”
„Skoro sedam.”
„Okej. Znači, do sada znaš da ne želim da ljudi koji rade za mene”, objašnjavala je polako, kao
da se obraća idiotu, „budu nesrećni što rade za mene. Ne vidim poentu u tome.”
„Ali nisam nesrećna!”
„Pa šta si onda?”
„Srećna!”
Skinula je kačket s glave i nabila ga meni na glavu.
„U ovom životu”, rekla je naslanjajući se na kožno sedište, „moraš da znaš šta želiš. Moraš to da
vizualizuješ, a onda moraš da ga ugrabiš. Ali pričale smo o tome mnogo puta. Mnogo puta.”
Klimnula sam glavom i osmehnula se, isuviše pijana za bilo šta više. Lice mi je bilo zaglavljeno
između orahovine i prozora i odatle sam imala nov pogled na grad, odozgo nadole. Mogla sam
da vidim krovnu baštu i penthaus pre nego što sam videla malobrojne ljude koji su još uvek bili
napolju u ovo doba kako prolaze trotorarima punim bara, i stalno sam u toj perspektivi nalazila
neka jeziva, paranoična poklapanja. Stara Kineskinja koja skuplja konzerve, sa staromodnim
kupastim šeširom, i vuče svoj plen – stotine, možda hiljade konzervi na gomili pod ogromnom
plastičnom folijom – pod prozorima zgrade u kojoj sam znala da boravi neki kineski milioner,
Ejmin drug, s kojim je jednom razgovarala o ideji da otvore lanac hotela.
„A u ovom gradu stvarno moraš da znaš šta želiš”, govorila je Ejmi, „ali ja mislim da ti još uvek
ne znaš. Okej, pametna si, to nam je jasno. Misliš da se ono što govorim ne odnosi na tebe, ali
odnosi se. Mozak je povezan sa srcem i sa okom – sve je to stvar vizualizacije, sve. Želiš nešto,
vidiš to, uzmeš ga. Bez izvinjavanja. Nikad se ne izvinjavam zbog onog što želim! Ali vidim te –
i vidim da se čitav život nešto izvinjavaš! Kao da te večito muči neka griža savesti, šta li! Ali
više nismo u Bendigu! Otišla si iz Bendiga, je l’ tako? Kao što je Boldvin otišao iz Harlema. Kao
što je Dilan otišao... odakle god da je on koji kurac. Ponekad moraš da odeš – idi iz jebenog
Bendiga! Hvala Bogu što smo obe otišle. Odavno. Bendigo je iza nas. Kapiraš šta govorim, je l’
da?”
Klimala sam glavom, iako zapravo nisam znala šta govori, osim što sam imala jak osećaj, kao i
obično sa Ejmi, da je uvek smatrala svoju priču univerzalno primenljivom, i to najviše kada je
bila pijana, da smo u tim trenucima svi mi poticali iz Bendiga, i da nam je svima otac umro kad
smo bili mladi, i da smo svi vizualizovali sreću i bogatstvo i ugrabili ih. Granica između Ejmi i
svih ostalih postajala je nejasna, teško ju je bilo tačno razabrati.
Bilo mi je muka. Oborila sam glavu kao pas u njujorškoj noći.
„Slušaj, nećeš ovo zauvek raditi”, čula sam je kako kaže, malo kasnije, kad smo ušli na Tajms
Skver vozeći ispod somalijske manekenke od dvadeset metara, sa afro frizurom od pola metra
koja pleše od radosti na boku zgrade u svojim sasvim običnim gep bež pantalonama. „To je tako
jebeno očigledno. Dakle, postavlja se pitanje: šta ćeš da radiš posle ovoga? Šta ćeš da radiš sa
svojim životom?”
Znala sam da je pravi odgovor na ovo trebalo da bude „da imam svoje” ovo ili ono, ili nešto
amorfno kreativno kao „da napišem knjigu” ili „da otvorim joga utočište”, jer je Ejmi mislila da
čovek, ako želi da uradi nešto od ovoga, samo treba da uđe u, recimo, izdavačku kuću i
obnaroduje svoju nameru. Takvo je bilo njeno iskustvo. Šta je ona mogla znati o talasima
vremena koji se prosto obrušavaju na čoveka, jedan za drugim? Šta je mogla znati o životu kao o
privremenom, uvek delimičnom, opstanku tog procesa. Fiksirala sam pogled na razigranu
somalijsku manekenku.
„Dobro sam! Srećna sam!”
„Ali ja mislim da si previše u svojoj glavi”, rekla je tapkajući prstom po svojoj. „Možda ti treba
više seksa... Znaš, čini mi se da se nikad ni s kim ne krešeš. Mislim, je l’ to moja krivica?
Nameštam ti tipove, zar ne? Stalno. Nikad mi ne kažeš kako vam je bilo.”
Svetlost je preplavila auto. Dopirala je sa ogromnog digitalnog oglasa za nešto, ali u kolima je
delovala delikatno i prirodno, kao svitanje zore. Ejmi je protrljala oči.
„Dobro, imam projekte za tebe”, rekla je, „ako želiš projekte. Svi znamo da si sposobna za nešto
više od ovog što radiš. U isto vreme, ako želiš da odeš, sada bi bio dobar trenutak za to. Ozbiljna
sam u vezi sa ovim projektom u Africi – ne, nemoj da mi kolutaš očima; moramo da ispeglamo
detalje, naravno da sam svesna toga, nisam budala – ali to će da se desi. Džudi je pričala s
tvojom mamom. Znam da to ne želiš da čuješ, ali pričala je, i tvoja majka nije baš toliki mentol
kakvim je smatraš. Džudi misli da je zona... Uh, sad sam odvaljena i ne mogu da se setim gde je,
ta mala zemlja... na zapadu? Ali ona misli da bi to mogao da bude veoma zanimljiv pravac za
nas, da ima potencijala. Tako Džudi kaže. A ispostavilo se da tvoja uvažena majka zna dosta o
tome. Džudi kaže. Poenta je u tome da će mi trebati svi raspoloživi ljudi, i to oni koji žele da
budu ovde”, rekla je pokazujući na svoje srce. „A ne ljudi koji se još uvek pitaju zašto su ovde.”
„Želim da budem ovde”, rekla sam gledajući u tu tačku, mada su se, pod uticajem vodke, njene
male grudi udvostručile, onda se ukrstile, pa se onda stopile.
„Da skrenem sad?”, pitao je Erol pun nade, na mikrofon.
Ejmi je uzdahnula: „Skreni sad. Dakle”, rekla je okrećući se ka meni, „ponašala si se uvrnuto
mesecima, još od Londona. To mi je mnogo loše energije. Takva loša energija baš mora da se
uzemlji, inače stalno ide u krug i utiče na sve.”
Napravila je niz gestova rukama koji su ukazivali na neki ranije nepoznat zakon fizike.
„Nešto se desilo u Londonu?”

Tri

Kada sam završila sa odgovaranjem, napravili smo krug i došli do Junion Skvera, gde sam
pogledala gore i videla kako broj na tom ogromnom satu juri napred kuljajući dim iz danteovske
crvene rupe u sredini. Zastao mi je dah. Od dosta toga što se desilo tih meseci u Londonu
zastajao mi je dah: najzad sam otkazala svoj stan, zato što ga nisam koristila, i stajala sam u
prepunoj sali tokom predizborne kampanje čekajući celu noć da bih videla kako se čovek s
plavom kravatom penje na binu i čestita pobedu mojoj majci u crvenoj haljini. Videla sam letak
za nostalgičnu noć hip-hopa devedesetih u Džez kafeu i jako sam želela da idem, ali nisam
mogla da se setim nijednog prijatelja s kojim bih išla, prosto sam previše putovala u poslednjih
nekoliko godina, nisam bila ni na jednom od uobičajenih mesta, nisam vodila računa o ličnom
imejlu, delom zbog nedostatka vremena, a delom zato što je Ejmi negodovala na naše onlajn
„druženje” plašeći se curenja informacija i tračarenja. I ne primetišvi, pustila sam da mi sva
prijateljstva odumru. Zato sam otišla sama, napila se i na kraju spavala s jednim od izbacivača,
ogromnim Amerikancem iz Filadelfije, koji je tvrdio da je nekada profesionalno igrao košarku.
Kao i većina ljudi u svojoj branši – kao i Grejndžer – primljen je na posao zbog visine i zbog
boje kože, zato što se pretnja u toj kombinaciji smatrala implicitnom. Dva minuta pušenja
cigarete s njim otkrila su nežnu dušu koja je u dobrim odnosima sa univerzumom i nimalo
prikladna ovoj ulozi. Imala sam kod sebe kesicu kokaina, koju mi je dao Ejmin kuvar, i kad je
došla moja pauza sa izbacivačem, otišli smo u kupatilo i pošmrkali dosta sa svetlucave izbočine
iza ve-ce šolje, koja je izgledala kao da je specijalno napravljena za tu svrhu. Rekao mi je da
mrzi svoj posao, agresiju, da se užasava pomisli da digne ruku na nekoga. Otišli smo zajedno kad
mu se završila smena smejuljeći se u taksiju dok mi je masirao stopala. Kad smo stigli u moj
stan, gde je sve bilo spakovano u kutijama, spremno za Ejmino ogromno skladište u Marilebonu,
dohvatio je šipku za zgibove, koju sam postavila iznad vrata spavaće sobe i nikad je nisam
koristila, pokušao da napravi zgub i iščupao glupu šipku iz zida, kao i deo maltera. Međutim, u
krevetu jedva da sam mogla da ga osetim u sebi – možda se smežurao zbog kokaina. Ali njemu
to nije smetalo. Veselo je zaspao na meni kao neki veliki medved i onda mi je, s jednakom
veselošću, oko pet ujutru poželeo sve najbolje i otišao. Ujutru sam se probudila s krvarenjem iz
nosa i veoma jasnim osećajem da je moja mladost, ili bar ova njena verzija, završena. Šest
nedelja kasnije, jednog nedeljnog jutra, dok su mi Džudi i Ejmi manično slale poruke o
arhiviranju, u Milanu, dela Ejmine scenske garderobe, godine 1992-98, sedela sam, bez njihovog
znanja, u dnevnoj klinici Kraljevske bolnice za socijalno ugrožene, i čekala rezultate testa za
seksualno prenosive bolesti slušajući kako nekoliko ljudi, koji su, ispostaviće se, imali mnogo
manje sreće nego ja, odlaze u sporedne sobe da plaču. Ali ništa od ovoga nisam pomenula Ejmi.
Zapravo, pričala sam o Trejsi. O Trejsi od svih ljudi. O celoj našoj istoriji, čija mi je hronologija
lelujavo klizila napred i nazad u vremenu i vodki, otvoreno o svim zamerkama, o zadovoljstvima
ili umanjenim ili uništenim, i što sam duže pričala, sve sam jasnije videla i razumela – kao da je
istina bila potopljena, pa je sad isplivala na gejziru vodke – da se u Londonu u stvari desilo samo
jedno: videla sam Trejsi. Posle toliko godina neviđanja, videla sam Trejsi. Ništa drugo nije bilo
važno. Bilo je kao da se baš ništa nije desilo u periodu između našeg prošlog i ovog susreta.
„Čekaj, čekaj...”, rekla je Ejmi, isuviše pijana da prikrije svoje nestrpljenje zbog tuđeg
monologa. „To ti je najstarija drugarica? Da, to znam. Jesam li je upoznala?”
„Nikad.”
„I ona je igračica?”
„Da.”
„Najbolja sorta ljudi! Njima tela govore šta treba da rade!”
Sedela sam na ivici sedišta, ali sada sam splasnula i vratila sam glavu nazad na hladni jastuk od
zatamnjenog stakla, orahovine i kože u uglu.
„Ali ne možeš upoznavati stare prijatelje”, objavila je Ejmi tako da si mogao pomisliti da je sama
izumela tu izreku. „Šta bih ja radila bez svoje dobre stare Džudi? Od petnaeste godine! Pojebala
se s likom koji me je vodio na školski bal! Ali ona mi sve iskreno uvek skreše, o da. Niko drugi
to ne radi...”
Bila sam navikla na to da Ejmi sve priče o meni pretvara u priče o sebi, obično sam to trpela, ali
piće me je dovoljno okuražilo da poverujem, u tom trenutku, da su naši životi jednako vredni,
jednako dostojni diskusije i vremena.
„To se desilo nakon onog ručka s mojom majkom”, objasnila sam polako. „One noći kada sam
izašla sa onim Danijelom? U Londonu? Ona katastrofa od dejta.”
Ejmi se namrštila: „Danijel Krejmer? Ja sam ti namestila taj sastanak. Lik što radi u finansijama?
Eto vidiš, ništa mi nisi ispričala o tome!”
„E pa, bio je katastrofa – otišli smo da gledamo predstavu. I ona je učestovala u toj jebenoj
predstavi.”
„Pričala si s njom?”
„Ne! Nismo reč razmenile osam godina. Malopre sam ti to rekla. Je l’ me ti uopšte slušaš?”
Ejmi je stavila dva prsta na slepoočnice.
„Hronologija mi je zbunjujuća”, promrmljala je. „Pored toga, glava me boli. Vidi... Bože, ne
znam... možda bi trebalo da je zovneš. Zvuči kao da to želiš. Zovni je sada – ma, ko ga jebe, ja
ću da razgovaram s njom.”
„Ne!”
Zgrabila mi je telefon iz ruke – smejući se, prelistavajući kroz moje kontakte – i kada sam
pokušala da joj ga otmem, ispružila je ruku kroz prozor.
„Daj mi ga!”
„Ma hajde – oduševiće se.”
Uspela sam da se uspentram na nju, iščeprkam telefon i pritisnem ga između butina.
„Ne shvataš. Uradila mi je nešto užasno. Imale smo dvadeset dve godine. Užasno.”
Ejmi je izvila jednu od svojih čuvenih geometrijskih obrva i podigla staklo koje je Erol – u
nameri da pita ka kom ulazu u kuću idemo, glavnom ili zadnjem – upravo spustio.
„E sad sam iskreno zainteresovana...”
Skrenuli smo u Vašington Skver park. Kuće oko trga stajale su crvene i ponosite, toplo
osvetljenih fasada, ali je sve u parku bilo mračno i vlažno, prazno, osim nekolicine crnaca
beskućnika u desnom uglu, koji su sedeli za stolovima za šah, tela umotanih u kese za đubre, s
prorezima za ruke i noge. Oslonila sam lice o prozor, zažmurila, osetila kapi kiše i ispričala joj tu
priču onako kako je se sećam, i fikciju i stvarnost, iz cuga, osećajući se kao da trčim po
slomljenom staklu, ali kada sam otvorila oči, Ejmi se smejala.
„Nije smešno, jebote!”
„Šta – ozbiljna si sad?”
Pokušala je da usisa gornju usnu u usta i da je zagrize,
„Ne misliš da možda”, pitala je, „praviš od komarca magarca?”
„Molim?”
„Iskreno, jedino mi je u celom tom scenariju – ako je uopšte istinit – žao tvog tate. Jadan čovek!
Totalno usamljen, pokušava nešto da kresne...”
„Prekini!”
„Pa nije baš kao da je Džefri Damer.”4
„To nije normalno! Prosto to nije normalno!”
„Normalno? Zar ne kapiraš da svaki muškarac na ovom svetu koji ima pristup kompjuteru,
uključujući i predsednika, sad u ovom trenutku ili gleda vagine ili je upravo prestao da gleda
vagine...”
„Ali to nije isto...”
„Potpuno je isto. Osim što tvoj ćale nije ni imao kompjuter. Misliš ako Džordž Buš pogleda
’Tinejdž azijatska pička’ – šta onda? On je jebeni serijski ubica?”
„Pa...”
„U pravu si, loš primer.”
Zakikotala sam se, uprkos sebi.
„Izvini. Možda sam glupa. Ne kapiram. Zašto si, tačno, ljuta? Zato što ti je rekla? Malopre si
pomenula da si mislila da je to laž!”
Zapanjilo me je, posle toliko godina moje izvrnute logike, da čujem taj problem ispeglan u
Ejminu preferiranu pravu liniju. Uznemirila me je ta bistrina.
„Uvek je lagala. Imala je ideju da je moj otac savršen i htela je da mi ga nekako upropasti, htela
je da zamrzim svog oca kao što ona mrzi svog. Posle toga nisam mogla ni da ga pogledam u oči.
I tako je bilo sve dok nije umro.”
Ejmi je uzdahnula. „To je nešto najgluplje što sam ikad u životu čula. Sama si sebi sjebala život
bez ikakvog razloga.”
Pružila je ruku da me dodirne po ramenu, ali okrenula sam joj leđa i obrisala zalutalu suzu iz
oka.
„Prilično glupo.”
„Ne. Svi mi imamo svoja sranja. Ali trebalo bi da pozoveš drugaricu.”
Sklupčala je jaknu i oslonila glavu na prozor i kada smo prelazile Šestu aveniju već je zaspala.
Bila je kraljica okrepljujućih dremki, morala je da bude, da bi živela onako kako je živela.

Četiri

Ranije te godine, u Londonu – nekoliko dana pre lokalnih izbora – izašla sam na ručak s
majkom. Bio je siv, vlažan dan, ljudi su se neveselo kretali preko mosta pod naletima kiše, i čak
su mi i najvelelepniji spomenici, čak i Parlament, izgledali, namrgođeno, tužno i sumorno. Zbog
svega toga želela sam da smo već u Njujorku. Želela sam svu onu visinu i stakla u koja bije
sunce, a onda posle Njujorka, Majami, a onda pet stanica u Južnoj Americi, i najzad evropska
turneja, dvadeset gradova, sa završetkom ponovo u Londonu. Na taj način mogla je da prođe cela
godina. Sviđalo mi se to. Drugi ljudi prolazili su kroz godišnja doba, morali su da se vuku kroz
svaku godinu. Mi u Ejminom svetu nismo tako živeli. Nismo mogli čak ni da smo hteli: nikad se
nismo dovoljno dugo zadržavali na jednom mestu. Ako nismo voleli zimu, leteli smo ka letu.
4
Ozloglašeni američki serijski ubica i silovatelj.
Kada nam dosade gradovi, odlazili smo na plažu – i obrnuto. Malo preterujem, ali samo malo.
Moje kasne dvadesete prošle su u nekom uvrnutom stanju bezvremenosti, i sada mislim da ne bi
svako mogao da upadne u takav život, da sam sigurno bila nekako pripremljena za njega. Kasnije
sam se pitala da li smo izabrani prvenstveno iz tog razloga, baš zato što smo bili ljudi s malo
spoljašnjih veza, bez partnera ili dece, s minimumom porodice. Zbog načina na koji smo živeli
svakako smo ostajali takvi. Od četiri Ejmine asistentkinje, samo je jedna od nas imala dete, i to
tek u srednjim četrdesetim, dugo nakon što je dala otkaz. Da bi se ukrcao na Ejmin avion, morao
si da ideš bez prtljaga. Drugačije ne bi uspelo. Sada sam imala samo jedan konopac – svoju
majku – a ona je bila, kao i Ejmi, u najboljim godinama, iako za razliku od Ejmi, njoj nisam bila
nimalo potrebna. Odlično joj je išlo, nekoliko dana ju je delilo od toga da postane poslanik za
Brent Vest, i kada sam skrenula levo prema Okso taueru, ostavljajući Parlament za sobom,
osetila sam, kao i obično, koliko sam sitna u poređenju s njom, veličinu onoga što je postigla,
beznačajnost moje profesije u poređenju s njenom, uprkos svemu onome ka čemu je pokušavala
da me usmeri. Delovala mi je impresivnija nego ikad. Čvrsto sam se držala za ogradu, celim
putem, sve dok nisam prešla.
Bilo je suviše vlažno da bi se sedelo na terasi. Nekoliko minuta tražila sam po restoranu, ali onda
sam uočila svoju majku, ipak napolju, pod suncobranom, zaklonjenu od kiše, i s Mirijam, iako u
našem telefonskom razgovoru nije bilo pomena, o Mirijam. Nije mi Mirijam bila mrska, nisam
ništa osećala prema njoj, teško je bilo imati neka osećanja prema njoj: bila je tako sitna, tiha i
ozbiljna. Sve njene nezanimljive crte bile su skupljene po sredini malog lica, a prirodna kosa bila
joj je uvijena u dredove, otmeno posedele na vrhovima. Nosila je male okrugle naočare u
zlatnom okviru koje nikada nije skidala i od kojih su joj oči izgledale još sitnije. Oblačila je
jednostavne smeđe dukserice i obične crne pantalone, bez obzira na priliku. Kao ljudski okvir za
slike, jedina svrha bila joj je da uramljuje moju majku. Sve što je majka ikada stvarno rekla o
Mirijam bilo je: „Mirijam me jako usrećuje.” Mirijam nikad nije govorila o sebi – govorila je
samo o mojoj majci. Morala sam da izguglam da je Afrokubanka, iz Luišama, koja je nekad
radila u međunarodnoj pomoći, ali sada je predavala na Kraljici Meri – na nekom vrlo niskom,
pomoćnom položaju – i da piše knjigu „o dijaspori” duže nego što sam je poznavala, što je bilo
neke četiri godine. Pristupila je majčinim glasačima uz minimalnu pompu na nekom događaju u
lokalnoj školi, slikala se stojeći tik uz moju majku, kao plašljivi kućni miš koji stoji pored svoje
lavice, i novinari iz Vilesden i Brent tajmsa dobili su identičnu rečenicu kao i ja: „Mirijam me
jako usrećuje.” Niko nije delovao naročito zainteresovano, čak ni stari Jamajčani ni afrički
evangelisti. Imala sam osećaj da njeni glasači nisu zaista razmišljali o mojoj majci i Mirijam kao
o ljubavnicama, već da su prosto dve fine gospođe iz Vilesdena, koje su spasle stari bioskop i
borile se za proširenje sportskog centra i ustanovile Mesec crnačke istorije u svim lokalnim
bibliotekama. U kampanjama su bile odličan tandem: ako vam je moja majka bila previše teška,
mogli ste se utešiti Mirijaminom skromnom pasivnošću, dok su ljudi kojima je Mirijam bila
dosadna, uživali u uzbuđenju koje je moja majka stvarala gdegod je išla. Dok sam sada gledala
Mirijam, kako brzo, bez prestanka klima glavom, dok moja majka drži vakelu, shvatila sam da je
i meni bilo drago zbog Mirijam: bila je koristan amortizer. Prišla sam i stavila majci ruku na
rame. Nije ni pogledala, niti je prestala da priča, ali je registrovala moj dodir i poklopila moju
šaku svojom prihvatajući poljubac koji sam joj pritisla o obraz. Privukla sam stolicu i sela.
„Kako si, mama?”
„Pod stresom!”
„Majka ti je pod velikim stresom”, potvrdila je Mirijam i tiho počela da nabraja sve uzroke
majčinog stresa: koverte koje je trebalo napuniti i flajeri koje je trebalo podeliti, tesan rezultat
najnovijih anketa, nepoštena taktika protivnika i navodno licemerje jedine druge crnkinje u
parlamentu, poslanice već dvadeset godina, koju je moja majka smatrala, bez ikakvog razumnog
razloga, svojim najvećim protivnikom. Klimala sam glavom u svim odgovarajućim trenucima,
pogledala meni i uspela da naručim čašu vina od kelnera u prolazu, sve ne prekidajući tok
Mirijamine priče, njene brojeve i procente, pažljiva ponavljanja raznih majčinih „genijalnih”
odgovora tom i tom, u ovom ili onom ključnom trenutku i kako je taj i taj loše reagovao, sve do
majčinog izvanrednog odgovora.
„Ali pobedićeš”, rekla sam, intonacijom, kako sam prekasno shvatila, koja je nelagodno stajala
negde između izjave i pitanja.
Majka je delovala strogo, razmotala je ubrus i položila ga na krilo, kao kraljica koju su pitali, da
li je njen narod i dalje voli.
„Ako ima pravde”, rekla je.

Stigla nam je hrana, majka je naručila za mene. Mirijam je krenula da mrljavi svoje jelo –
podsećala me je na sitnog sisara koji uskoro očekuje zimski san – ali moja majka nije ni pipnula
nož i viljušku, već je s prazne stolice pored sebe podigla Ivning standard, već otvoren na velikoj
slici Ejmi, na pozornici, postavljenoj pored slike neke nesrećne dece iz Afrike, nisam mogla
tačno da odredim odakle. Nisam ranije videla taj članak i bio je previše odmaknut od mene da
bih pročitala tekst, ali pretpostavila sam izvor: nedavno saopštenje za štampu koje objavljuje
Ejminu rešenost da „smanji siromaštvo u svetu”. Moja majka tapnula je prstom na Ejmin stomak.
„Je li ozbiljna sa ovim?”
Razmislila sam o tom pitanju. „Veoma je strastvena povodom toga.”
Majka se namrštila i podigla pribor.
„’Smanjenje siromaštva.’ Pa lepo, ako kakva je, konkretno, politika?”
„Ona nije političar, mama. Nema nikakve politike. Ona ima fondaciju.”
„Dobro, ali šta namerava da uradi?”
Sipala sam vina majci da bi na trenutak zastala da se kucne sa mnom.
„Mislim da, zapravo, želi da sagradi školu. Školu za devojčice.”
„Jer ako je ozbiljna”, rekla je moja majka ne mareći za moj odgovor, „treba da je posavetuješ da
popriča s nama, da bude u partnerstvu s vladom, na ovaj ili onaj način... Očigledno ima
finansijskih sredstava i pažnju javnosti – sve je to lepo – ali bez razumevanja mehanike, to je
samo dobra namera koja ne vodi ničemu. Treba da se sastane s relevantnim vlastima.”
Osmehnula sam se kad sam čula kako majka već sebe naziva „vlašću”.
Sledeće što sam rekla toliko ju je iznerviralo da se okrenula i, umesto meni, odgovorila Mirijam.
„Ma daj – zaista bih volela da se ne ponašaš kao da tražim neku ogromnu uslugu. Nemam ama
baš NIKAKAV interes da se sastanem s tom ženom, nikakav. Nikad me to nije ni zanimalo.
Nudila sam samo savet. Mislila sam da bi bio dobrodošao.”
„I jeste dobrodošao, mama, hvala ti. Samo sam...”
„Mislim stvarno, pomislio bi čovek da bi ta žena želela da razgovara s nama! Ipak smo joj dali
britanski pasoš. Dobro, nije bitno. Samo je delovalo, iz ovoga” – ponovo je podigla novine – „da
ima ozbiljne namere, ali možda to nije tačno, možda samo želi da se obruka, ne bih znala.
’Belkinja spasava Afriku’. Je l’ to ideja? Veoma stara ideja. Dobro, to je tvoj svet, ne moj, hvala
Bogu. Ali stvarno bi trebalo da razgovara barem s Mirijam, činjenica je da Mirijam ima dosta
korisnih kontakata, ruralnih kontakata, obrazovnih kontakata – previše je skromna da ti to kaže.
Zaboga, provela je deceniju u Oksfamu. Siromaštvo nije samo naslov, ljubavi, to je stvarnost
koja se živi, na terenu – a obrazovanje je u njegovom središtu.”
„Znam šta je siromaštvo, mama.”
Majka se tužno osmehnula i zagrizla zalogaj hrane.
„Ne, dušo, ne znaš.”

Moj telefon, u koji sam se iz sve snage trudila da ne gledam, ponovo je zavibrirao – vibrirao je
desetak puta otkad sam sela – i sad sam ga izvadila i pokušala brzo da pregledam ko me je zvao,
jedući s telefonom u ruci. Mirijam je pomenula neku dosadnu administrativnu temu s majkom,
što joj je često bio izlaz kad bi se zatekla usred neke naše svađe, ali usred toga mojoj majci
postalo vidno dosadno.
„Ovisna si o tom telefonu, znaš?”
Nisam prestala da kucam, ali sam složila najsmireniji izraz lica koji sam mogla.
„To mi je posao, mama. Tako ljudi rade danas.”
„Misliš: kao robovi?”
Prelomila je parče hleba napola i ponudila manji deo Mirijam, što sam i ranije viđala da radi, bila
je to njena verzija dijete.
„Ne, ne kao robovi, mama, ja lepo živim!”
Razmišljala je o tome punih usta. Odmahnula je glavom.
„Ne, to nije tačno – nemaš život. Ona ima život. Ima svoje muškarce, svoju decu i svoju karijeru
– ona lepo živi. Čitamo o tome u novinama. Ti opslužuješ njen život. Ona je neka džinovska
sisaljka, isisava ti mladost, uzima sve tvoje...”
Da bih je zaustavila, odgurnula sam stolicu i otišla u kupatilo, gde sam se zadržala pred
ogledalom duže nego što je potrebno, šaljući još imejlova, ali kad sam se vratila, razgovor se
neprekinuto nastavio, kao da nije prošlo nimalo vremena. Moja majka i dalje se žalila, ali
Mirijam: „...sve tvoje vreme. Ona sve izvrće. Ona je razlog što neću imati unučad.”
„Mama, moja reproduktivna situacija stvarno nema nikakve...”
„Suviše ste bliske, samo što ti ne vidiš. Zbog nje si postala sumnjičava prema svakome.”
Negodovala sam, ali strela je pogodila metu. Zar nisam bila sumnjičava – uvek na oprezu?
Spremna za bilo koji znak onoga što smo Ejmi i ja, među sobom, zvale „mušterije”? Mušterija:
neko za koga smatramo da me koristi u nadi da se približi njoj. Ponekad, tokom ranih godina,
ako je neka moja veza uspela – uprkos svim preprekama vremena i geografije – da potraje
nekoliko meseci, skupila bih samopouzdanja i hrabrosti i upoznala mladića sa Ejmi, i to je
obično bila loša ideja. Čim bi otišao do kupatila ili napolje da popuši cigaretu, pitala bih Ejmi:
mušterija? I odgovor bi uvek bio: Oh, srce, žao mi je, ali definitivno mušterija.
„Pogledaj kako se ponašaš prema starim prijateljima. Trejsi. Bile ste kao sestre, odrasle zajedno
– sada ni ne razgovaraš s njom!”
„Mama, uvek si mrzela Trejsi.”
„Nije u tome poenta. Ljudi potiču odnekud, imaju korene – dozvolila si toj ženi da te iščupa iz
korena. Nigde ne živiš, ništa nemaš, stalno si u avionu. Koliko dugo možeš tako da živiš? Mislim
da ona i ne želi da budeš srećna. Jer bi je onda verovatno napustila. A šta bi onda bilo s njom?”
Nasmejala sam se, ali zvuk koji sam ispustila bio je ružan, čak i meni.
„Bilo bi sve u redu! Ona je Ejmi! Ja sam samo prva asistentkinja, znaš, ima još tri!”
„Razumem. Znači, ona može da ima koliko god ljudi hoće u životu, ali ti možeš da imaš samo
nju.”
„Ne, ne razumeš.” Podigla sam glavu od telefona. „Zapravo izlazim s nekim večeras. Što mi je
Ejmi sredila, tako da...”
„Pa to je baš lepo”, rekla je Mirijam. Najviše je u životu volela da vidi da je konflikt razrešen,
bilo koji konflikt, tako da joj je moja majka po tome odlično odgovarala: pravila je konflikt
gdegod bi išla, što je Mirijam onda morala da razreši.
Moja majka se zainteresovala: „Ko je on?”
„Ne znaš ga. Iz Njujorka je.”
„Zar ne mogu da čujem kako se zove? Je li to državna tajna?”
„Danijel Krejmer. Zove se Danijel Krejmer.”
„Ah”, rekla je moja majka osmehujući se tajanstveno Mirijam. Razmenile su saučesnički pogled.
„Još jedan fin Jevrejin.”

Kada je došao kelner da skloni naše tanjire, sinulo je sunce na metalnom nebu. Duge su se
prelamale kroz čaše za vino po mokrom escajgu, kroz naslone plastičnih stolica, šireći se od
Mirijamine burme do platnenog ubrusa koji je stajao između nas tri. Odbila sam desert, rekla
sam da moram da krenem, ali kada sam počela da izvlačim mantil s naslona stolice, majka je
klimnula glavom i Mirijam mi je pružila fasciklu, koja je izgledala veoma zvanično, povezana
prstenima, s poglavljima i fotografijama, spiskovima kontakata, arhitektonskim predlozima,
kratkom istorijom obrazovanja u toj oblasti, analizom verovatnog „medijskog uticaja”,
planovima za državno partnerstvo i slično: „istraživanje isplativosti”. Sunce se probijalo kroz
sivilo, mentalna magla se raščistila, shvatila sam da je ceo ovaj ručak bio u ovu svrhu, zaista, i da
sam ja bila samo kanal kroz koji je ove informacije trebalo da prođu, do Ejmi. I moja majka je
bila mušterija.
Zahvalila sam joj se za tu fasciklu i sedela gledajući u njenu koricu, zatvorenu na mom krilu.
„A kako se osećaš”, pitala je Mirijam trepćući uznemireno iza naočara, „u vezi s tvojim ocem.
Godišnjica je u utorak, je l’ da?”
Toliko mi je bilo čudno da mi se postavi lično pitanje tokom ručka s majkom – a kamoli da se
neko seti datuma koji mi je važan – da isprva nisam bila sigurna da li je upućeno meni. I moja
majka delovala je iznenađeno. Obema nam je bilo bolno da se podsećamo da smo se poslednji
put zapravo videle na sahrani, celih godinu dana ranije. Bizarno popodne: plamen je dotakao
kovčeg, sedela sam pored dece svog oca – sada odraslih, u kasnim tridesetim i četrdesetim
godinama – i sećala se jedinog drugog puta kada sam ih videla: ćerka je plakala, sin je sedeo
prekrštenih ruku preko grudi, skeptičan prema samoj smrti. A ja, koja nisam mogla da plačem,
ponovo sam mislila kako su oboje daleko ubedljivija deca mog oca nego što sam ja ikada bila.
Ipak, u našoj porodici nikada nismo hteli da priznamo tu neverovatnoću, uvek smo odbacivali
ono što smo smatrali banalnom i voajerističkom radoznalošću stranaca – „Ali zar neće biti
zbunjena dok bude odrastala?” „Kako će odabrati između kultura?” – do te mere da sam se
ponekad osećala kao da je jedina svrha mog detinjstva da manje prosvetljenima pokažem da
nisam zbunjena i da mi nije problem da odaberem. „Život je zbunjujuć!” – majka ih je poklapala
visoko dignute glave. Ali zar ne postoji takođe duboko očekivanje istovetnosti između roditelja i
deteta? Mislim da sam bila čudna i ocu i majci, kukavičije jaje koje nije pripadalo nijednom od
njih dvoje, i mada to naravno važi za svu decu, na kraju krajeva – mi nismo svoji roditelji i oni
nisu mi – deca mog oca došla bi do tog saznanja dosta sporije, tokom godina, možda to u
potpunosti uviđaju baš u tom trenutku, dok su plamenovi izjedali borovinu, dok sam se ja rodila
znajući to, i uvek sam to znala, to je istina koja mi je ispečatirana po celom licu. Ali ovo je bila
moja lična drama: posle, na prijemu, shvatila sam da se sve vreme odigrava nešto mnogo
krupnije od mog gubitka, da, gdegod da sam mrdnula u tom krematorijumu, čula sam to, neko
ambijentalno zujanje, Ejmi, Ejmi, Ejmi, glasnije od imena mog oca i učestalije, dok su ljudi
pokušavali da vide da li je ona zaista među okupljenima, a onda, kasnije – kada su zaključili da
je verovatno već bila i otišla – moglo se ponovo čuti, u žalosnom odjeku, Ejmi, Ejmi, Ejmi... Čak
sam čula svoju sestru kako pita brata da li ju je video. Sve vreme je bila tu, skrivena, ali prisutna.
Diskretna, iznenađujuće niska žena, bez šminke, tako bleda da se skoro providi, u svedenom
kostimu od tvida, nogu prošaranih plavim venama, sa svojom prirodnom, ravnom, smeđom
kosom.
„Mislim da ću otići da položim cveće”, rekla sam pokazujući neodređeno negde preko reke,
prema severnom Londonu. „Hvala što pitaš.”
„Jedan jedini slobodan dan!”, rekla je moja majka vraćajući se nazad, pridružujući se razgovoru
jednu stanicu ranije. „Dan njegove sahrane. Jedan dan!”
„Mama, jedan dan sam i tražila.”
Majka je poprimila izraz majčinske ranjenosti.
„Bila si tako bliska sa svojim ocem. Znam da sam te uvek na to i podsticala. Stvarno mi nije
jasno šta se desilo.”
Na trenutak sam poželela da joj kažem. Umesto toga, gledala sam brod koji krstari Temzom.
Nekoliko ljudi sedelo je među redovima praznih sedišta i gledalo u sivu vodu. Vratila sam se
svom imejlu.
„Jadni oni dečaci”, čula sam kako moja majka kaže i kada sam podigla glavu, videla sam kako
klima glavom ka Hangerford mostu dok je brod prolazio ispod njega. Odmah mi je u mislima
iskrsla ista slika za koju sam znala da je i u njenom: dva mladića, bačena u vodu preko ograde
mosta. Jedan je preživeo, jedan se udavio. Zadrhtala sam i povukla prsluk preko grudi.
„Bila je i jedna devojka”, dodala je majka ubacujući četvrtu kašičicu šećera u penasti kapučino.
„Ne verujem da joj je bilo šesnaest godina. Praktično deca, svi oni. Takva tragedija. Ovi su
sigurno i dalje u zatvoru.”
„Naravno da su i dalje u zatvoru – ubili su čoveka.” Izvukla sam štapić hleba iz tanke
porcelanske vaze i polomila ga na četvrtine. „A on je i dalje mrtav. Takođe tragedija.”
„To mi je jasno”, prasnula je moja majka. „Bila sam na galeriji u sudu kada je bio taj slučaj, ako
se sećaš.”
Sećala sam se. Nedavno sam se bila odselila i majka je imala naviku da me zove svako veče kad
bi došla kući iz Višeg suda da mi priča priče – iako nisam tražila da ih čujem – svaku sa
sopstvenom grotesknom tugom, ali sve nekako iste: deca koju su napustile majke ili očevi ili i
jedno i drugo, odgajili ih baba i deda ili ih niko nije odgajio, koja su celo detinjstvo provela
brinući o bolesnim rođacima, u oronulim lamelama nalik na zatvor, svi južno od reke, tinejdžeri
izbačeni iz škole ili iz kuće, ili oba, droga, seksualno nasilje, pljačke, beskućnici – hiljadu i jedan
način na koji život može da potone u beznađe skoro i pre nego što je počeo. Sećam se da je jedan
od njih bio napustio koledž. Drugi je imao petogodišnju ćerku, koja je stradala u saobraćajnoj
nesreći dan ranije. Svi su već bili sitni kriminalci. I moja majka bila je fascinirana njima, čak je
imala ideju da napiše nešto o tom slučaju za svoju, tada već, doktorsku tezu. Nikad to nije
uradila.
„Jesam li te potresla?”, pitala je spuštajući ruku preko moje.
„Dva nedužna dečaka koji su išli preko jebenog mosta!”
Govoreći, lupila sam pesnicom o sto, nenamerno – to je bila majčina stara navika. Zabrinuto me
je pogledala i ispravila oboreni slanik.
„Ali dušo, ko to osporava?”
„Ne možemo svi biti nedužni.” Krajičkom oka videla sam kako se kelner, koji je upravo došao
da nam donese račun, taktički povlači. „Neko mora da bude kriv!”
„Slažem se”, promrmljala je Mirijam uvrćući nervozno ubrus u rukama. „Mislim da se svi slažu
s time.”
„Nisu imali šanse”, rekla je moja tiho, ali čvrsto, i tek sam kasnije, vraćajući se nazad preko tog
mosta, kada me je prošla ljutnja, shvatila da je to rečenica koja ide u dva smera.

ČETVRTI DEO

Srednji prolaz

Jedan

Najbolji igrač kog sam ikad videla bio je kankurang. Ali u tom trenutku nisam znala ni ko je, ni
šta je to: narandžasti oblik koji se divlje njiše, visine kao muškarac, ali bez lica muškarca,
prekriven isprepletenim, lelujavim lišćem. Kao drvo u buktinji njujorške jeseni koje se iščupalo
iz korena i sada pleše po ulici. Velika skupina dečaka išla je za njim po crvenoj prašini, kao i
povorka žena, s palminim lišćem u rukama – njihove majke, pretpostavila sam. Žene su pevale i
teško gazile mašući dlanovima u vazduhu, istovremeno i hodajući i plešući. Sedela sam stišnjena
u taksiju, starom žutom mercedesu koji je po sredini imao zelenu prugu. Lamin je bio pored
mene, na zadnjem sedištu, kao i nečiji deda, žena koja je dojila kreštavu bebu, dve tinejdžerke u
školskim uniformama i jedan od učitelja Kurana iz škole. Bila je to scena haosa s kojom se
Lamin smireno suočavao, uvek svestan svog položaja nastavnika na obuci – sa svojim dugim,
pljosnatim nosem i širokim nozdrvama i tužnim, nekako žućkastim očima – kao velika mačka
koja se odmara. U kolima je svirao rege sa ostrva moje majke, pojačan do daske. Ali ono što je
išlo ka nama, štagod to bilo, igralo je uz ritmove kojima rege ne može ni primaći. Taktovi tako
brzi, tako složeni da si morao da razmišljaš o njima – ili da ih vidiš izražene telom igrača – da bi
shvatio šta to čuješ. Inače bi mogao pomisliti da je u pitanju jedna bučna bas nota. Pomislio bi da
je to zvuk groma na nebu iznad.
Ko je udarao u bubanj? Pogledala sam kroz prozor i spazila trojicu muškaraca koji su držali
instrumente između kolena hodajući kao krabe, i kada su naišli ispred našeg auta, cela putujuća
razigrana kolona zastala je nasred puta primoravajući nas da stanemo. Prošla je stražarske
punktove, gde su bili namrgođeni mladoliki vojnici koji su držali mašinke spuštene uz kuk. Kada
smo se zaustavljali zbog vojnika – često i deset puta u jednom danu – svi bismo ućutali. Ali sada
je taksi eksplodirao od razgovora, zvižduka i smeha, i devojčice su provukle ruke kroz prozor i
drndale slomljenu kvaku sve dok se vrata nisu otvorila i svi osim doilje nisu ispali napolje.
„Šta je to? Šta se dešava?”
Pitala sam Lamina, on je trebalo da mi bude vodič, ali izgledalo je kao da je potpuno zaboravio
na moje postojanje, a kamoli da smo se zaputili na trajekt, da pređemo reku i uđemo u grad, pa
odatle do aerodroma, da sačekamo Ejmi. Ništa od toga sada nije bilo bitno. Postojao je samo
sadašnji trenutak, samo ples. A Lamin je, kako se ispostavilo, bio plesač. Primetila sam to u
njemu tog dana, još pre nego što ga je Ejmi upoznala, mnogo pre nego što je ona videla plesača u
njemu. Videla sam mu to u svakom zamahu kuka, u svakom klimanju glave. Ali više nisam
mogla da vidim ono narandžasto čudo, između mene i njega nalazila se tolika gomila ljudi da
sam samo mogla da ga čujem: kako mu stopala udaraju o zemlju i grubo lupanje metala o metal,
i prodoran krik, kao da dolazi s drugog sveta, na koji su žene odgovorile pesmom, dok su i one
igrale. I sama sam nesvesno igrala, zgusnuta među toliko razigranih tela. Neprestano sam
ponavljala svoja pitanja – „Šta je to? Šta se dešava?” – ali engleski, „zvanični jezik”, taj teški
formalni šinjel koji su ljudi oblačili samo u mom prisustvu, a čak i tad sa očiglednom dosadom i
teškoćom, bačen je na zemlju, svi su igrali po njemu, i pomislila sam, ne po prvi put te prve
nedelje, koliko će Ejmi morati da se prilagodi kada najzad bude stigla i otkrila, kao što sam ja
već otkrila, jaz između „istraživanja isplativosti” i života koji se odvija pred tobom na putu i na
trajektu, u selu i u gradu, unutar ljudi i na pet različitih jezika, u hrani, na licima, u moru i
mesecu i zvezdama.
Ljudi su se pentrali na auto da bolje vide. Potražila sam pogledom Lamina i videla ga kako se i
on penje na haubu. Gomila se razilazila – smejući se, vrišteći, trčeći – i isprva sam pomislila da
je sigurno pukla petarda. Skupina žena poletela je ulevo, i sada sam videla zašto: kankurang je
mahao dvema mačetama, dugačkim kao ruke: „Dođi!”, uzviknuo je Lamin pružajući mi ruku, i
povukla sam se ka njemu, držeći se za njegovu belu košulju dok je plesao, trudeći se da održim
ravnotežu. Pogledala sam u metež okolo. Pomislila sam: evo one radosti koju ceo život tražim.
Tačno iznad mene, neka starica je kulturno sedela na krovu našeg auta i jela kesicu kikirikija
izgledajući kao Jamajčanka na Lordovom terenu posle utakmice kriketa. Primetila me je i
mahnula: „Dobro jutro, kako ste?” Isti učtivi, automatski pozdrav koji me je pratio po selu – ma
kako da sam bila obučena, ma s kim da sam bila – i koji sam do sada razumela kao ophođenje
prema strancu, što sam očigledno svima svugde bila. Blago se osmehivala mačetama koje su se
vrtele, dečacima koji su čikali jedan drugog da se približe razigranom drvetu i da izvode iste
plesne pokrete – kloneći se njegovih razmahanih noževa – podražavajući svojim uskim telima
grčevita trupkanja, uvrtanja, čučnjeve i visoke zamahe nogama, i opštu ritmičnu euforiju koja je
zračila od te figure u svim pravcima na horizontu, kroz žene, kroz Lamina, kroz mene, kroz sve
koje sam mogla da vidim, dok se pod nama auto tresao i poskakivao. Pokazala je prstom na
kankuranga: „To je plesač”, objasnila je.
Plesač koji dolazi po dečake. Odvodi ih u divljinu, gde ih obrezuje, uvodi ih u njihovu kulturu,
govori im koja su pravila i ograničenja, svete tradicije sveta u kojem će živeti, imena biljaka koje
će im pomoći sa ovom ili onom bolešću i kako da ih koriste. On deluje kao prag, između
mladosti i zrelosti, odagnava zle duhe i garantuje mir, pravdu i kontinuitet među svojim
narodom. On je vodič koji provodi mlade kroz njihov teški srednji prolaz, od detinjstva do
adolescencije, a i sam je, prosto, mlad čovek, anoniman, odabran u velikoj tajnosti od strane
starešina, prekriven lišćem fara drveta i išaran biljnim bojama. Ali sve sam ovo saznala na svom
telefonu, u Njujorku. Pokušala sam da pitam svog vodiča o tome, šta sve to znači, kako se uklapa
ili odstupa od lokalne islamske prakse, ali nije mogao da me čuje od muzike. Ili nije hteo da me
čuje. Ponovo sam probala, malo kasnije, nakon što je kankurang otišao dalje, pa smo se svi
ponovo nagurali u taksi, zajedno s dva razigrana dečaka, oni su nam legli preko krila, lepljivi od
znoja. Ali videla sam da moja pitanja sve nerviraju, a do tada je euforija već prošla. Laminova
deprimirajuća zvaničnost, kojom je pristupao svim interakcijama sa mnom, sada se vratila.
„Tradicija Mandinka”, rekao je i onda se okrenuo ka vozaču i ostalim putnicima da se smeje,
svađa i diskutuje o nečemu što nisam mogla da pogodim, na jeziku koji nisam znala. Kola su
nastavila dalje. Razmišljala sam o devojčicama. Ko dolazi po devojčice? Ako ne kankurang, ko?
Njihove majke? Njihove bake? Drugarica?

Dva

Kada je došlo Trejsino vreme, nije bilo nikog da je prevede preko praga, da je posavetuje ili
makar da joj kaže da ona sada prelazi preko praga. Ali telo joj se razvijalo brže nego svima
drugima, tako da je morala da improvizuje, da nešto sama smisli. Prva ideja bila joj je da se ludo
oblači. Za to su krivili njenu majku – majke su obično krive – ali sigurna sam da je njena majka
jedva znala i videla i pola priče. Još uvek je spavala kad je Trejsi odlazila u školu, a nije bila kod
kuće kad se vraćala. Najzad je našla posao, mislim da je čistila kancelarije negde, ali moja majka
i ostale majke negodovale su zbog njenog zaposlenja skoro isto kao što su negodovale zbog
njene nezaposlenosti. Pre je bila „loš uticaj”, sad „nikad nije bila kod kuće”. I njeno prisustvo i
njeno odsustvo nekako nisu bili dobri, i način na koji su počele da pričaju o Trejsi poprimio je
neku tragičnu dimenziju jer, nisu li samo tragični junaci ti koji nemaju izbora pred sobom,
nemaju neki drugi put, samo neizbežne sudbine? Sudeći prema mojoj majci, za nekoliko godina
Trejsi će ostati trudna i bataliće školu, i zatvoriće se „ciklus siromaštva” završavajući se,
najverovatnije, u zatvoru. Zatvor im je bio u porodici. Naravno, zatvor je bio i u mojoj porodici,
ali nekako sam ja bila povezana s nekom drugom zvezdom: ja neću ni biti niti ću raditi ništa od
toga. Zabrinjavala me je majčina sigurnost u vezi sa svim time. Ako je bila u pravu, to je značilo
da se njena vlast nad životima drugih ljudi proteže daleko izvan svega što sam do sada
zamišljala. A ipak, ako je neko mogao da prkosi sudbini – predstavljenoj u obliku moje majke –
sigurno je to mogla Trejsi?
Ali svi znaci bili su loši. Sada kad su Trejsi rekli da skine jaknu na času, više nije odbijala, već je
to radila sa ogromnim uživanjem raskopčavajući se polako, tako da prikaže grudi nama ostalima
sa što većim naglaskom, jedva obuzdane u neprikladnoj majici koja je isticala njenu bujnost
tamo gde smo mi ostale još uvek imale samo bradavice i kost. Svi su „znali” da košta pedeset
penija da „pipneš Trejsine sise”. Nisam imala pojma da li je to istina ili ne, ali sve devojčice bile
su ujedinjene u okretanju leđa Trejsi, crne, bele i smeđe. Mi smo bile fine devojke. Nismo
dozvoljavale ljudima da nam pipaju nepostojeće sise, više nismo bile one ludače koje smo bile u
trećem razredu. Sada smo imale „momke”, koje su nam birale druge devojčice, u porukama koje
su se prenosile od stola do stola, ili tokom dugih, mučnih telefonskih razgovora („Hoćeš da znaš
ko se pali na tebe i ko je svima rekao da se pali na tebe?”), i kada su ti momci bili zvanično
dodeljeni, svečano smo stajale s njima u dvorištu na slabom zimskom suncu držeći se za ruke –
često za glavu više od njih – sve dok ne dođe neizbežni trenutak da raskinemo (i o ovome su
odlučivale naše drugarice), pa je ponovo počinjala tura poruka i poziva. Nisi mogao biti deo
ovog procesa ako ne pripadaš kružoku devojčica, a Trejsi više nije imala nijednu drugaricu, osim
mene, i to samo kad bi odlučila da bude prijateljski nastrojena. Počela je da provodi odmore na
fudbalskom terenu s dečacima, ponekad bi ih psovala, čak i uzimala loptu i prekidala igru, ali je
češće bila njihov saučesnik, smejući se s njima dok su nas zadirkivali, i nikad nije bila u vezi ni s
jednim određenim dečakom, a ipak, u mašti cele škole, radodajka. Ako bi me videla kroz ogradu,
kako se igram s Lili ili preskačem vijaču sa ostalim crnim i smeđim devojčicama, naglašeno se
okretala na drugu stranu i pričala sa svojim muškim krugom, domunđavala se s njima, smejala,
kao da i ona ima mišljenje o tome da li mi nosimo bruseve ili ne, ili da li nam je počela
menstruacija. Jednom kada sam, na veoma dostojanstven način, prolazila pored fudbalskog
terena, držeći se za ruke sa svojim novim „dečkom” – Polom Baronom, sinom policajca –
prestala je sa onim što je radila, uhvatila se za ogradu i osmehnula mi se. Nije to bio lep osmeh,
već duboko sarkastičan osmeh, kao da je htela da kaže: Aha, znači, sada ovo glumiš?

Tri

Kada smo umakli kankurangu i prošli sve sledeće stražarske punktove, i nakon što se naš taksi
probio kroz zakrčene ulice pune rupa oko pijace, kad smo stigli do luke s trajektima, tada je već
bilo prekasno, nije nam ostalo vremena, potrčali smo niz mostić za ukrcavanje, ali smo se našli u
gomili od bar još stotinu drugih ljudi gledajući kako se zarđali, nezgrapni pramac udaljava preko
vode. Reka je prepolovila ovaj prst tla napola po dužini, a aerodrom je bio s druge strane.
Pogledala sam u haotični trospratni tovar trajekta: majke s bebama, osnovci, seljaci i radnici,
životinje, automobili, kamioni, vreće žita, đinđuve za turiste, burad s naftom, koferi, nameštaj.
Deca su nam mahala. Niko nije bio siguran da li je to poslednji trajekt. Čekali smo. Vreme je
prolazilo, nebo je postalo ružičasto. Razmišljala sam o Ejmi, na aerodromu, kako mora da ćaska
s ministrom obrazovanja – i o besnoj Džudi, nadvijenom nad svojim telefonom, kako me zove
sto puta zaredom i ne dobija odgovor – ali te misli nisu imale očekivano dejstvo. Osećala sam se
sasvim smireno dok sam čekala, rezignirano, sa svim ovim ljudima koji jednako nisu odavali
nestrpljenje, ili barem nisu ispoljavali nestrpljenje u bilo kom obliku koji sam ja poznavala.
Nisam imala dometa, ništa nisam mogla da učinim. Bila sam potpuno nedostupna, prvi put nakon
dosta godina. To je u meni izazvalo neočekivan, ali ne neprijatan osećaj mirnoće, kao da se
nalazim izvan vremena: nekako me je to podsetilo na detinjstvo. Čekala sam, oslonjena na haubu
taksija. Ostali su sedeli na svom prtljagu, ili su se popeli na poklopce buradi. Neki starac
odmarao je na polovini džinovskog rama za krevet. Dve devojčice sedele su na kavezu s
pilićima. S vremena na vreme, zglobni kamioni lagano su se primicali mostićem za ukrcavanje
sipajući nam crni dim dizela niz grla, trubeći da pomere one koji su sedeli ili spavali ispred njih,
ali pošto nisu imali kuda da odu niti šta da rade, ubrzo su nam se pridružili u ovom čekanju koje
je delovalo kao da nema ni početak ni kraj: oduvek smo gledali preko reke ka trajektu i zauvek
ćemo gledati. U sumrak je naš vozač digao ruke. Okrenuo je svoj taksi, mic po mic se probio
kroz gužvu i otišao je. Da bih izbegla ženu koja je bila rešena da mi uvali sat, i ja sam se
pomerila ka ivici vode i sela. Ali Lamin je bio zabrinut za mene, uvek je bio zabrinut za mene,
osoba kao što sam ja trebalo bi da bude u čekaonici, koja košta dve prljave, zgužvane novčanice
koje sam imala u džepu, i zbog toga, naravno, nije hteo da ide sa mnom, ali je i dalje insistirao da
ja moram da odem tamo, da, čekaonica je sigurno mesto za osobu kao što sam ja.
„Ali zašto ne možemo prosto da čekamo ovde gde smo?”
Napaćeno mi se osmehnuo. Samo je tako i umeo da se osmehne.
„Za mene je u redu... ali za tebe?”
I dalje je bilo četrdeset stepeni napolju: od pomisli da sedim u sobi bilo mi je muka. Umesto
toga, rekla sam mu da sedne pored mene, pa su nam noge visile iznad vode dok smo petama
udarali o gomile mrtvih ostriga zacementiranih za ivicu mola. Svi drugi mladići u selu imali su
dens muziku na telefonima, za slušanje baš u ovakvim prilikama, ali je Lamin, ozbiljan mladić,
više voleo Bi-bi-si radio i tako smo, svako s po jednom slušalicom, slušali priču o troškovima
univerzitetskog obrazovanja u Gani. Ispod nas, na obali, plećati momci bez majica prenosili su
uporne putnike na ramenima, kroz uzburkani plićak, do nekih uskih brodića jarkih boja koji nisu
izgledali nimalo bezbedno. Pokazala sam prstom na veoma debelu ženu, kojoj je beba bila
obmotana za leđa, kako se kači na ramena jednog od njih. Butinama mu je drobila oznojenu
glavu.
„Zašto mi ovo ne uradimo? Prešli bismo za dvadeset minuta!”
„Za mene je u redu”, prošaputao je Lamin – činilo mi se kao da mu je svaki razgovor koji
vodimo nekako sramotan i da niko ne sme da nas čuje – „za tebe nije. Treba da odeš u
čekaonicu. Potrajaće ovo.”
Gledala sam kako dečak na plaži, sada potpuno mokar do butina, spušta svoju putnicu na sedište.
Izgledao je manje napaćeno premeštajući ovaj tovar, nego Lamin izgledao samo dok je
razgovarao sa mnom.
Kad je počelo da se smrkava, Lamin je ušao u gomilu da se raspita pretvarajući se u nekog
sasvim drugog Lamina, nije više bio onaj jednosložni šaptač koji je bio sa mnom, već ono što je
sigurno bio pravi Lamin, ozbiljan i poštovan među svima, duhovit i pričljiv, koji sve poznaje i
kojeg s bratskom naklonošću dočekuju lepi mladi ljudi gdegod je išao. To su njegovi „vršnjaci”,
kako ih je zvao, a to je moglo da znači ili da je odrastao u selu s njima, ili da su išli u isti razred u
školi, ili da su bili u njegovoj generaciji na koledžu za nastavnike. Ovo je veoma mala zemlja:
vršnjaci su bili svuda. Devojka koja nam je prodala indijski orah na pijaci bila je njegov vršnjak,
kao i čovek iz obezbeđenja na aerodromu. Ponekad je vršnjak bio jedan od mladih policajaca ili
vojnih kadeta koji su nas zaustavljali na punktovima, i to je uvek bila sreća, tenzija bi nestala,
sklonili bi ruke sa oružja, nagnuli bi se kroz prozor i veselo počeli da se prisećaju starih dobrih
vremena. Vršnjaci su ti davali bolju cenu, brže su ti izdavali karte, mahali ti da prođeš. I sad se
pojavio još jedan vršnjak, prsata devojka u kancelariji za trajekte, koja je nosila zbunjujuću
kombinaciju artikala, kakve sam viđala na mnogim meštankama i jedva čekala da pokažem Ejmi,
sa superiornim znanjem putnika koji je stigao celih nedelju dana ranije. Uske farmerke s nitnama
koje je nosila nisko na bokovima, majica na bretele – koja otkriva neonske ivice čipkastog brusa
– i jarkocrveni hidžab, skromno obmotan oko lica i prikačen svetlucavom roze šnalom. Gledala
sam kako Lamin i ova devojka dugo pričaju, na jednom o nekoliko lokalnih jezika koje je Lamin
govorio, i pokušavala sam da zamislim kako su jednostavni odgovori koje smo tražili na pitanja:
„Da li postoji drugi trajekt? Kada će doći?” mogli da se pretvore u žustru debatu koju su njih
dvoje, po svemu sudeći, vodili. S druge strane zaliva čula sam kako se razleže zvuk sirene i
videla kako se ogroman senoviti oblik kreće ka nama preko vode. Pritrčala sam do Lamina i
zgrabila ga za lakat.
„Je l’ to to? Lamine, je l’ to to?”
Devojka je prestala da brblja i okrenula se da me pogleda. Bilo joj je jasno da nisam vršnjakinja.
Osmotrila je dosadnu, utilitarnu odeću koju sam kupila naročito za nošenje u njenoj zemlji:
maslinaste kargo pantalone, izgužvanu lanenu košulju dugih rukava, iznošeni par starki preostao
od bivšeg dečka i crni šal, koji mi je bilo neprijatno da nosim pa mi je skliznuo s glave i sada
sam ga nosila oko vrata.
„Ovo je brod kontejner”, rekla je s neskrivenim sažaljenjem. „Propustili ste poslednji trajekt.”
Platili smo, po Laminovom mišljenju previše, da se prevezemo uskim brodićem, uprkos žustrom
cenjkanju, i čim me je moj džinovski dečko spustio na sedište, niotkuda se pojavilo desetak
mladića i pridružilo nam se sedajući na svaki raspoloživi deo brodskog okvira i preobažavajući
nas iz privatnog vodenog taksija u javni brod. Ali s druge strane vode ponovo se pojavila mreža i
imala sam dometa, tako da smo saznali da je Ejmi odlučila da odsedne u jednom od hotela na
plaži i da će sutradan krenuti u selo. Džinovski dečak bio je oduševljen: ponovo smo mu platili i
tako subvencionisali neke lokalne klince vraćajući se nazad odakle smo došli. Kad smo bili na
obali, najzad smo krenuli ka selu starim drndavim minibusom. Pomisao na dva broda i dva
taksija u jednom danu bila je teskobna za Lamina, i pored toga što sam ja platila drugu vožnju, i
pored toga što za navedenu cenu – od koje se on štrecnuo – na Brodveju ne bih mogla da kupim
flašu vode. Sedeo je na krovu vozila, s još jednim dečkom koji nije mogao da se ugura unutra, i
dok su moji saputnici pričali, spavali, molili se, jeli, dojili bebe i vikali vozaču da ih ostavi na,
kako su meni izgledale, potpuno pustim raskrsnicama, mogla sam da čujem kako Lamin dobuje
ritam na krovu, iznad moje glave, i dva sata to je bio jedini jezik koji sam razumela. U selo smo
stigli posle deset. Odsela sam kod lokalne porodice i nikad u to doba nisam bila izvan njihove
zgrade, niti sam primetila potpunu tamu koja nas je sada okruživala, kroz koju je Lamin išao s
potpunim samopouzdanjem, kao da je obasjana svetlošću. Žurila sam iza njega kroz mnoge uske,
peskovite, smećem posute puteljke koje nisam mogla ni da vidim, pored valovitih limenih ograda
koje su razgraničavale sve jednospratne kuće sa zvezdastim fasadnim blokovima, sve dok nismo
došle do kuće alkaloa, ni veće ni manje od ostalih, ali pred kojom se pružala velika otvorena
livada, gde se barem stotinu dece, u uniformi svoje škole – škole koju smo ovde došli da
zamenimo – skupilo pod krošnjom mangovog drveta. Šest sati su čekali da izvedu ples za ženu
po imenu Ejmi: sada je na Lamina palo da objasni zašto ta gospođa neće danas stići. Kada je
Lamin završio, činilo se da je poglavica tražio da mu se sve ponovo objasni. Čekala sam dok su
njih dvojica diskutovali o tome uz brojne gestove, dok je deci bilo sve dosadnije, dok žene nisu
sklonile u stranu bubnjeve koje sada neće svirati i najzad rekle deci da ustanu, i poslale ih nazad
kućama. Podigla sam telefon u ruci. Obasjao je veštačkim svetlom alkaloa. Pomislila sam da on
nije veliki afrički poglavica kakvog je Ejmi imala na umu. Nizak, pepeljast, zbrčkan i krezub, u
iznošenoj Mančester junajted majici, donjem delu trenerke i plastičnim najki kućnim papučama
zalepljenim selotejpom. A kako će se alkalo, s druge strane, iznenaditi kad bude čuo kakva je
figura postao za sve nas, u Njujorku! Sve je počelo imejlom od Mirijam – s naslovom: Protokol
– koji je navodio, po Mirijaminom mišljenju, ono što svaki posetilac sela mora ponuditi svom
alkalou po dolasku, kao znak poštovanja. Skrolujući kroz taj spisak, Džudi se kratko i glasno
nasmejala kako samo ona ume i gurnula mi svoj telefon pod nos: „Ovo je šala?”
Pročitala sam spisak:

Naočare za čitanje;
Paracetamol;
Aspirin;
Baterije;
Kupka;
Pasta za zube;
Antiseptička krema.

„Ne bih rekla... Mirijam ne ume da se šali.”

Džudi se blago osmehnula svom ekranu: „Mislim da to možemo da izvedemo.”
Malo je šta moglo da šarmira Džudi, ali ovaj spisak je u tome uspeo. Šarmirao je Ejmi još više, i
nekoliko nedelja kasnije, kadgod su nas posećivali dobri imućni ljudi, u kući u Dolini Hadson, ili
na Vašington Skveru, Ejmi bi kobajagi svečano ponovila ovaj spisak i onda pitala sve prisutne da
li uopšte mogu to da zamisle, i svi bi priznali da ne mogu ni da zamisle i delovali su veoma
ganuti i utešeni ovim neuspehom da zamisle, to je shvaćeno kao znak neiskvarenosti, kako
alkaloa tako i njih samih.
„Ali jako je teško napraviti taj prelaz”, prokomentarisao je neki mladić iz Silicijumske Doline
jedne od tih večeri – naginjao se preko trpezarijskog stola ka svećnjaku na sredini i lice mu je
izgledalo kao da je odozdo osvetljeno njegovim sopstvenim uvidom – „mislim, između jedne
stvarnosti i druge. Kao da prolaziš kroz matriks.” Svi za stolom klimali su glavama slažući se s
njim, a kasnije sam čula Ejmi kako ležerno dodaje ovu rečenicu svojim recitacijama alkaloovog
sada već čuvenog spiska, kao da ju je sama smislila.
„Šta kaže?”, šapnula sam Laminu. Bila sam umorna od čekanja. Spustila sam telefon.
Lamin je blago spustio ruku poglavici na rame, ali starac je nastavio sa svojim beskrajnim,
uzrujanim obraćanjem pomrčini.
„Alkalo kaže”, šapnuo je Lamin, „da je ovde situacija veoma teška.”
Sutradan ujutru otišla sam s Laminom do škole i napunila telefon u direktorovoj kancelariji, na
jedinoj utičnici u selu, koja je radila na solarni generator za koji je pre više godina platila neka
italijanska dobrotvorna ustanova. Oko podneva mreža se misteriozno ponovo pojavila. Pročitala
sam svojih pedeset poruka i ustanovila da ću ovde još dva dana biti sama, pre nego što ću morati
da se vratim na trajekt i pokupim Ejmi: ona „odmara” u gradskom hotelu. Isprva sam bila
uzbuđena zbog ove neočekivane samoće i iznenadila sam sebe raznim planovima. Rekla sam
Laminu da želim da odem do čuvene kuće roba pobunjenika, na dva sata udaljenosti, i da najzad
želim da vidim, svojim rođenim očima, obalu s koje su polazili brodovi, noseći svoj ljudski
tovar, prema ostvu moje majke, a onda prema američkom kontinentu i Britaniji, noseći šećer i
pamuk, pre nego što bi se ponovo vratili, u trouglu koji je – između svojih ostalih bezbroj
posledica – proizveo i moje postojanje. A ipak sam, dve nedelje ranije, pred majkom i Mirijam,
sve ovo s prezirom nazvala „turizam za dijasporu”. Sada sam rekla Laminu da ću bez pratnje
autobusom otići do starih robovskih utvrđenja, u kojima su nekad bili zarobljeni moji preci.
Lamin se osmehnuo i delovalo je kao da se složio, ali u praksi se isprečio između svih takvih
planova i mene. Između mene i svih interakcija u pokušaju, ličnih ili ekonomskih, između mene i
tog neshvatljivog sela, između mene i starešina, i mene i dece, odgovarajući na sva moja pitanja i
zahteve nervoznim osmehom i svojim omiljenim – prošaputanim – objašnjenjem: „Situacija je
ovde teška.” Nije mi bilo dozvoljeno da idem u divljinu, da sama naberem indijski orah, da
pomažem oko kuvanja bilo kog obroka, niti da perem svoju odeću. Shvatila sam da me on
doživljava kao nekakvo dete, nekoga prema kome se treba ophoditi u rukavicama i postepeno ga
upoznavati sa stvarnošću. Onda sam primetila da svi u selu na isti taj način misle o meni. Dok su
starice čučale da jedu iz zajedničke činije oslanjajući se na svoje moćne listove, prstima kupeći
pirinač i komadiće ribe ili patlidžana, meni su donosili plastičnu stolicu, nož i viljušku, zato što
su pretpostavljali, ispravno, da nisam dovoljno snažna da zauzmem isti položaj. Kada sam
prosula ceo litar vode niz poljski ve-ce da oteram bubašvabu koja mi je smetala, nijedna od
dvanaest devojaka s kojima sam živela nikada mi nije rekla koliko je tačno tog dana morala da
prepešači za taj litar. Kada sam se sama iskrala do pijace, da kupim crveno-ljubičasti šal za
majku, Lamin se, kao i obično, nervozno nasmešio, ali me je poštedeo znanja koliki sam deo
njegove godišnje plate nastavnika upravo potrošila na parče tkanine.
Krajem te prve nedelje, shvatila sam da pripremanje moje večere počinje odmah nakon što bi mi
bio poslužen doručak. Ali kada sam probala da priđem ćošku dvorišta gde su sve te žene i
devojke čučale u prašini ljušteći, seckajući, udarajući i soleći, one su mi se nasmejale i poslale
me nazad svojoj dokolici, da sedim na plastičnoj stolici u svojoj zamračenoj sobi i čitam
američke novine koje sam ponela sa sobom – sada izgužvane i komično nebitne – tako da nikad
nisam otkrila kako su tačno, bez ikakve rerne i bez ikakve struje, pravile pečene krompiriće koje
nisam ni želela, ili ogromne činije primamljivijeg pirinča koje su spremale za sebe. Spremanje
hrane nije bilo za mene, kao ni pranje ni donošenje vode, ni čupanje luka, pa čak ni hranjenje
koza i kokošaka. U strogom smislu reči, bila sam ništarija. Čak su mi i bebe pružali ironično i
ljudi su se smejali kad su me videli kako držim bebu. Da, u svakom času preduzimane su velike
mere da budem zaštićena od stvarnosti. Viđali su već ljude kao što sam ja. Znali su koliko malo
stvarnosti možemo da podnesemo.

Noć pre nego što ćemo pokupiti Ejmi, veoma rano su me probudili poziv na molitvu i histerični
petlovi, a kada sam videla da još uvek nije ludački vruće, obukla sam se u tami i izašla iz kuće,
sama, bez male armije žena i dece s kojom sam živela – kao što je Lamin insistirao da nikad ne
smem da uradim – i pošla da potražim Lamina. Htela sam da mu kažem da ću danas otići do
starog robovskog utvrđenja, sviđalo mu se to ili ne, idem. Kad je svanulo, primetila sam da me
prati veliki broj bosonoge, radoznale dece – „Dobro jutro, kako ste?” – kao senke, dok sam tu i
tamo zastajala da izgovorim Laminogo ime desetinama žena pored kojih sam prolazila, i koje su
već išle na posao na zajedničkoj farmi. Klimale su glavom i pokazivale mi rukom, kroz šipražje,
niz ovaj i onaj puteljak, oko svetlozelene betonske džamije koju su sa obe strane napola izjela tri
i po metra visoka narandžasta brda puna termita, pored svih onih prašnjavih dvorišta koje su, u
ovo doba, mele mrzovoljne, poluobučene tinejdžerke, koje su se oslanjale o svoje metle da me
gledaju kako prolazim. Svuda gde bih pogledala, žene su radile: brinule o deci, kopale, nosile,
dojile, čistile, vukle, ribale, gradile, popravljale. Nisam naišla na muškarca sve dok, najzad,
nisam pronašla Laminovu kuću, na obodu sela, pre njiva. Bila je veoma mračna i memljiva, čak i
po lokalnim merilima: nije imala ulazna vrata, samo okačen čaršav, nije bilo velikog drvenog
kauča, samo jedna plastična stolica, pod nije bio ničim pokriven, samo zemlja, i limena kofa
vode kojom se sigurno nedavno oprao jer je klečao pored nje, sav mokar u fudbalskom šortsu.
Na betonskom zidu iza njega mogla sam da razaznam nevešto nacrtan, crvenom bojom, logo
Mančester junajteda. Bio je go do pojasa, vitak, sav od mišića, kože svetlucave od sopstvene
mladosti – besprekoran. Kako sam bledo, praktično bezbojno, izgledala pored njega! To me je
podsetilo na Trejsi, kako je često, kao dete stavljala ruku uz moju, da ponovo proveri da li je i
dalje malo svetlija od mene – kao što je ponosno tvrdila – za slučaj da su leto ili zima promenili
to stanje otkad je prošli put proverila. Nisam se usuđivala da joj kažem da sam ležala na našoj
terasi svakog toplog dana upravo ciljajući na svojstvo kojeg se ona izgleda užasavala: više boje,
crnila, da mi se sve pegice spoje i da postanem iste one tamnosmeđe boje kakve je bila moja
majka. Ali Lamin je, kao i većina ljudi u selu, bio onoliko tamniji od mene koliko je bila i moja
majka i, gledajući ga sada, činilo mi se da je kontrast između njegove lepote i ovog okruženja –
kao i još mnogo toga – nadrealan. Okrenuo se i video me kako stojim iznad njega. Lice mu je
bilo prepuno uvređenosti – prekršila sam neki neizgovoreni dogovor. Izvinio se. Stao je s druge
strane krpene zavese koja je nominalno odvajala jedan deo tog jadnog prostora od drugog. Ali i
dalje sam mogla da ga vidim, kako navlači svoju besprekorno belu Kelvin Klajn košulju s
monogramom, bele pantalone i bele sandale. Nisam mogla ni da zamislim kako je održavao tu
belu boju, budući da sam ja svaki dan bila prekrivena crvenom prašinom. Njegovi očevi, ujaci i
stričevi nosili su uglavnom dželabe, njegovi mnogi rođaci, braća i sestre trčali su naokolo u
sveprisutnim iznošenim fudbalskim dresovima i farmerkama, bosonogi, ali Lamin je nosio svoje
zapadnjačke bele komplete, skoro svaki put kad sam ga videla, i veliki srebrni sat, oivičen
cirkonima, čije su kazaljke večno pokazivale 10:04. Nedeljom, kada se celo selo okupljalo na
sastanku, nosio je bež odelo s ruskom kragnom i sedeo blizu mene šapućući mi u uho kao delegat
Ujedinjenih nacija prevodeći samo ono što je birao da prevede od onoga o čemu se raspravljalo.
Svi mladi učitelji u selu oblačili su se na taj način, u tradicionalna odela ili elegantne pantalone i
košulje, s krupnim satovima i tankim crnim torbama, s telefonima na preklop i androidima
ogromnih ekrana uvek u ruci, čak i kad nisu radili. Bio je to stav kojeg sam se sećala iz svog
starog kraja, način predstavljanja, koji je u selu podrazumevao oblačenje za određenu ulogu: Ja
sam jedan od ozbiljnih, modernih mladića. Ja sam budućnost svoje zemlje. Uvek sam se osećala
apsurdno pored njih. U poređenju s njihovim osećajem lične sudbine, izgledala sam kao da sam
sasvim slučajno na ovom svetu, da nimalo ne razmišljam o tome šta predstavljam, obučena u
svoje izgužvane maslinaste kargo pantalone i prljave starke, vukljajući sa sobom svoj stari ranac.
Lamin je ponovo kleknuo i tiho ispočetka počeo svoju prvu dnevnu molitvu – i to sam prekinula.
Slušajući njegov prošaputani arapski, pitala sam se koji je tačno oblik imala njegova molitva.
Čekala sam. Gledala sam oko sebe na siromaštvo koje je Ejmi nastojala da „smanji”. Samo sam
siromaštvo mogla da vidim, i na pamet su mi padala samo ona pitanja kakva postavljaju deca.
Šta je ovo? Šta se dešava? Isti taj mentalni sklop odveo me je, prvog dana kad sam stigla, do
direktorove kancelarije, gde sam sedela znojeći se pod njegovim topljenim limenim krovom u
nastojanju da se nekako prikačim na internet, iako sam, naravno, mogla u Njujorku da izguglam
sve što sam htela da znam, daleko brže, mnogo lakše, u bilo koje vreme u prethodnih šest
meseci. Ovde je to bio mukotrpan proces. Stranica bi se očitala dopola, onda bi se izgubila,
energija iz solarnog sistema podizala se i spuštala, a ponekad bi se sasvim prekidala. Trebalo mi
je više od sat vremena. A kad su se dve sume novca koje sam čekala najzad pojavile u svojim
susednim prozorima, samo sam sedela i dugo buljila u njih. Ispostavilo se da je, u tom poređenju,
Ejmi bila na dobitku. I tek tako, BDP cele zemlje mogao je da stane u jednu osobu, kao jedna
matrjoška u drugu.

Četiri

Tog poslednjeg juna osnovne škole, Trejsin otac je izašao iz zatvora i upoznali smo se po prvi
put. Stajao je na travnjaku i gledao u nas, nasmejan. Ljubazan, moderan, pun neke kinetičke
radosti, ali i nekako klasičan, elegantan, Bodžangls glavom i bradom. Stajao je u petoj poziciji, s
razdvojenim nogama, u električnoplavoj fajerki s kineskim zmajem na leđima i u tesnim belim
farmerkama. Nosio je debele, vragolaste brkove i afro u starom stilu, bez ikakvih iscrtanih linija
ili senčenja i bez podizanja na temenu. Trejsina sreća bila je tako jaka da se ispružila preko terase
kao da hoće da privuče oca ka sebi vičući mu dođi, dođi ovde, tata, popni se gore, ali on nam je
namignuo i rekao: „Imam bolju ideju, hajdemo u grad.” Strčale smo niz stepenice i obe ga
uhvatile za ruku.
Odmah sam primetila da ima telo plesača i da se kreće kao plesač, ritmično, silovito ali i lagano,
tako da nas troje nismo samo išli gradom, šetkali smo se. Svi su nas gledali, šetali smo po suncu,
i nekoliko ljudi zastalo je u onome što su radili da bi prišli da nas pozdrave – da pozdrave Luija –
s druge strane ulice, s prozorčeta iznad frizerske radnje, s vrata pabova. Dok smo se bližili
kladionici, stariji gospodin poreklom s Kariba, s kačketom i u debelom vunenom prsluku, uprkos
vrućini, iskoračio je pred nas blokirajući nam put, i pitao: „Su to tvoje ćerke?” Lui nam je
podigao ruke kao da smo dva pobednička boksera. „Ne”, rekao je puštajući moju ruku da padne,
„samo ova.” Trejsi se ozarila od tolike slave. „Čujem pričaju da si dobio samo trines meseci”,
rekao je starac kikoćući se. „Srećković Lui.” Blago je ćušnuo Luija u struk, obavijen tankim
zlatnim kaišom, kao kod superheroja. Ali Lui se uvredio, odmakao se od starca – duboki klizeći
plie – i glasno siknuo. Pomilovali su ga, nije odradio ni sedam.
Starac je izvukao novine koje su mu bile pod miškom, razmotao ih i pokazao Luiju neku stranu,
koju je on pažljivo pogledao pre nego što se savio da nam je pokaže. Rekao nam je da
zažmurimo i da pokažemo prstom gde god nam se sviđa, i kad smo otvorile oči, obe smo pod
prstom imale konja, i dan-danas se sećam kako se moj zvao, Teoretski test, zato što je pet minuta
kasnije Lui izleteo iz kladionice, podigao me uvis i bacio me u vazduh. Dobio je sto pedeset funti
na zalog od pet funti. Otišli smo u Vulvorts i obema nam je rekao da odaberemo štagod želimo.
Ostavila sam Trejsi kod video-kaseta namenjenih deci kao što smo mi – komedije iz predgrađa,
akcioni filmovi, sage u svemiru – i produžila do velike žičane korpe, „korpe sa sniženjima”,
odvojene za one koji nemaju mnogo para ili izbora. Tu je uvek bilo dosta mjuzikala, njih niko
nije hteo, čak ni bakice, a ja sam sasvim srećna kopala tu i tražila nešto za sebe, kada sam čula
Trejsi, koja se nije pomerila dalje od modernog odeljka, kako pita Luija: „Koliko smemo da
uzmemo?” Odgovor je bio četiri, ali da požurimo jer je gladan. Zgrabila sam četiri mjuzikla u
blaženoj panici:

Ali Baba odlazi u grad

Brodvejska melodija 1936.
Vreme svinga
Vreme je uvek lepo

Od kaseta koje je Trejsi uzela, sećam se samo Povratka u budućnost, koja je bila skuplja od moje
četiri zajedno. Privila ju je na grudi i pustila ju je samo na trenutak da je otkucaju na kasi, pa ju
je odmah potom ponovo zagrabila, kao životinja svoju hranu.
Kad smo stigli u restoran, seli smo za najbolji sto, odmah pored prozora. Lui nam je pokazao
čudan način da jedeš big mek, tako što mu je razmontirao slojeve i stavio pomfrit iznad i ispod
obe pljeskavice, pa ga je onda ponovo sklopio.
„Hoćeš doći da živiš s nama?”, pitala je Trejsi.
„Hmmm. Ne znam baš. Šta ona kaže?”
Trejsi je podigla svoj praseći nos u vazduh. „Šta me briga šta ona kaže.”
Obe njene male šake stegle se u pesnice.
„Nemoj tako da govoriš o svojoj mami. Tvoja mama ima svojih problema.”
Otišao je nazad do pulta da uzme miklšejkove. Kada se vratio, izgledao je neraspoloženo i, bez
ikakvog formalnog uvoda, počeo je da nam priča o životu u zatvoru, o tome kako shvatiš, kad si
tamo, da nije kao u kraju, o ne, nikako, da je sasvim drugačije jer, kad si unutra svi znaju da je
najbolje da gledaš svoja posla i to ti je tako, „sličan se sličnom raduje”, nije bilo skoro nimalo
mešanja, ne kao u lamelama i u stanovima, i nisu ti stražari ili bilo ko drugi govorili da tako
mora, već je prosto tako bilo, plemena su se držala na okupu, čak je išlo i po nijansi, objasnio je
zadižući rukav i pokazujući prstom na svoju ruku, tako da smo svi koji smo tamni kao ja, znači,
mi smo bili ovde, držali smo se zajedno, uvek – povukao je liniju po laminiranoj površini stola –
a smeđi kao vas dve su tamo, a Paki su negde drugde, Indijcki negde drugde. I belci su podeljeni:
Irci, Škoti, Englezi. A među Englezima neki su fašisti, a drugi su okej. Svako ide sa svojim, u
tome je poenta, i to je prirodno. Zapita se čovek.
Sedele smo i srkale milkšejkove, zapitane.
I svašta naučiš, nastavio je, naučiš ko je pravi Bog crnog čoveka! Ne ovaj plavooki, dugokosi tip
Isus – ne! Da vas pitam: kako to da nikad nisam ni čuo njegovo ime pre nego što sam tamo
završio? Raspitajte se. Naučiš tamo mnogo više nego što možeš u školi, zato što ti ljudi ništa
neće da vam kažu, nišat o afričkim kraljevima, ništa o egipatskim kraljicama, ništa o Muhamedu,
sve to kriju, kriju celu našu istoriju tako da se osećamo kao da smo ništa, osećamo se kao da smo
na dnu piramide, to je ceo plan, ali istina je da smo mi sagradili jebene piramide! Oh, zlo je u
njima, ali jednog dana, uz božju pomoć, doći će kraj vlasti belaca. Lui je podigao Trejsi na krilo i
cupkao ju je kao da je mnogo mlađe dete, a onda joj je pomerao ruke odozdo, kao da je lutka,
tako da je izgledala kao da igra uz muziku koja je svirala sa zvučnika uglavljenog između
bezbednosnih kamera. Je l’ i dalje ideš na ples? Bilo je to nehajno pitanje, videla sam da nije
naročito zainteresovan za odgovor, ali Trejsi je uvek koristila svoje prilike, ma koliko sitne, i
sada je ispričala svom ocu, tako srećno, u jednom naletu, s puno detalja, sve o medaljama koje je
osvojila te godine, i prethodne, i o onome šta je gospođica Izabel rekla o njenoj tehnici stajanja
na prstima, o tome šta su razni ljudi rekli o njenom talentu i o predstojećoj audiciji u školi drame,
što je bila tema o kojoj sam već čula onoliko koliko sam mogla da podnesem. Moja majka nije
dozvoljavala školu drame, čak ni ako bih dobila punu stipenciju, na koju je Trejsi ciljala. Svađale
smo se oko toga, majka i ja, od trenutka kad sam saznala da je Trejsi dozvoljeno da ide na
audiciju. Nisam mogla da podnesem pomisao da ću morati da idem u normalnu školu, dok Trejsi
provodi dane plešući!
Ma meni, rekao je Lui, iznenada umoran od ćerkinog govora, meni nije ni trebala škola plesa, ma
ja sam vladao podijumom za igru! Ova mala je sve to nasledila od njenog ćaleta. Veruj mi: mogu
da izvedem sve poteze! Pitaj mamu! Čak sam i zarađivao od toga, u svoje vreme. Ne verujete
mi?!
Da bi dokazao, da bi nam odagnao sumnje, ustao je sa stolice i visoko šutnuo nogom, trgnuo
glavom, presložio liniju ramenâ, zavrteo se u krug, naglo stao i završio na vrhovima prstiju.
Grupa devojaka koje su sedele preko puta nas počele su da tapšu i da oduševljeno uzvikuju i, dok
sam ga gledala, činilo mi se da sad razumem na šta je Trejsi mislila kada je smeštala svog oca i
Majkla Džeksona u jednu stvarnost, i nisam mislila da je baš lažov, ili sam bar osećala da u toj
laži postoji neka dublja istina. Oni su u sebi nosili isto nasleđe. A ako Luijevo plesanje nije bilo
slavno baš kao Majklovo, e pa to je, prema Trejsi, bila samo tehnikalija – slučajnost vremena i
prostora – a sada, dok se prisećam njegovog plesanja zapisujući sve ovo, mislim da je bila
sasvim u pravu.
Posle smo odlučili da izađemo sa svojim ogromnim milkšejkovima na ulicu, da nastavimo
šetnju, zastajkujući ponovo da popričamo s nekoliko Luijevih drugara – ili su to možda samo bili
ljudi koji su znali dovoljno o njemu da bi ga se plašili – uključujući mladog Irca, radnika na
građevini, koji je visio na jednoj ruci sa skele ispred pozorišta Tricikl, lica izgorelog od rada na
suncu. Pružio je ruku da se rukuje s Luijem: „Vidi, vidi, pa to je plejboj s Kariba.” Radio je na
renoviranju krova Tricikla i Lui je bio veoma pogođen time, sada je prvi put čuo za užasni požar
od pre nekoliko meseci. Pitao je momka koliko će koštati da se obnovi, koliko on i ostali
Moranovi ljudi dobijaju na sat, koji cement koriste i ko su dobavljači, a ja sam gledala u Trejsi,
koju je ispunjavao ponos zbog ovog drugog mogućeg Luija: ugledni mladi preduzetnik, dobar s
brojevima, pošten prema svojim zaposlenima, dovodi ćerku na posao, drži je tako čvrsto za ruku.
Želela sam da joj tako bude svakog dana.

Nije mi palo na pamet da će ovaj naš mali izlazak imati ikakve posledice, ali pre nego što sam se
vratila u Ulicu Vilesden, neko je ispričao mojoj majci gde sam bila i s kim. Uhvatila me je čim
sam ušla na vrata i izbila mi milkšejk iz ruke, udario je o suprotni zid, veoma ružičast i gust –
neočekivano dramatično – i sve dok smo živeli u tom stanu koegzistirali smo s bledom flekom
boje jagode. Počela je da se dere. Šta mi to pada na pamet? Da li sam svesna s kim sam to bila?
Ignorisala sam sva njena retorska pitanja i ponovo je pitala zašto ne mogu da idem na audiciju,
kao Trejsi. „Samo se budala odriče obrazovanja”, rekla je moja majka, a ja sam uzvratila: „Pa
dobro, onda, možda sam ja budala.” Pokušala sam da je zaobiđem, da odem u svoju sobu, držeći
svoju gomilu video-kaseta iza leđa, ali preprečila mi je prolaz tako da sam joj u lice rekla da ja
nisam ona i da nikad ne želim da budem kao ona, da me nije briga za njene knjige ili za njenu
odeću ili za njene ideje i ni za šta od toga, da želim da plešem i da živim svoj život. Moj otac
izmileo je iz svog skrovišta. Pokazujući ka njemu, pokušavala sam da objasnim da bi mi on
dozvolio da idem na tu audiciju, zato što je moj otac verovao u mene, kao što je Trejsin otac
verovao u Trejsi. Moja majka je uzdahnula. „Naravno da bi ti dozvolio”, rekla je. „Ne brine se –
zna da te nikad ne bi primili.”
„Zaboga”, promrmljao je moj otac, ali nije mogao da pogleda u mene i shvatila sam, uz oštar
ujed bola, da je to što je moja majka rekla sigurno bila istina.
„Na ovom svetu bitno je samo”, objasnila je, „ono što je zapisano. A šta se dešava sa ovim” –
pokazala je na moje telo – „to nikad neće biti bitno, ne u ovoj kulturi, ne ovim ljudima, tako da ti
zapravo samo igraš njihovu igru, po njihovim pravilima, a ako igraš tu igru, zapamti šta sam ti
rekla, završićeš kao senka same sebe. Rodićeš gomilu dece, nikad nećeš otići dalje od ovih ulica,
i bićeš još jedna od ovih sestara kojima je isto kao i da ne postoje.”
„Ti ne postojiš”, rekla sam.
Uhvatila sam se za tu rečenicu kao što se dete uhvati za prvo što mu dođe ruke. Njeno dejstvo na
moju majku prevazišlo je sve čemu sam se mogla nadati. Zinula je i iz nje su nestali sva
pribranost i lepota. Rasplakala se. Stajale smo na pragu moje sobe, moja majka povijene glave.
Otac se ranije povukao, ostale smo samo nas dve. Posle minut-dva povratila je glas. Rekla mi je
– oštrim šapatom – da ne napravim ni koraka. Ali čim je to rekla, uvidela je svoju grešku: bilo je
to priznanje, ovo je baš bilo vreme u mom životu kada sam mogla da napravim korak, mnogo
koraka, daleko od nje, bilo mi je skoro dvanaest, već sam bila visoka skoro kao ona – mogla sam
da otplešem iz njenog života – tako da je promena u njenom autoritetu bila neizbežna, odvijala se
baš dok smo tu stajale. Ništa nisam rekla, obišla sam je, ušla u svoju sobu i tresnula vratima.

Pet

Ali Baba odlazi u grad je čudan film. To je varijacija filma Jenki na dvoru kralja Artura, u kojoj
Edi Kantor igra Ala Babsona, običnog šeprtlju koji se zadesi kao statista u Holivudu na filmu u
stilu Hiljadu i jedne noći. Na setu zaspi i sanja da je u Arabiji u devetom veku. Jedna scena
ostavila je jak utisak na mene, htela sam da je pokažem Trejsi, ali nju je postalo teško uloviti,
nije zvala, a kad sam pokušala da je zovnem, uvek je na vezi vladala pauza pre nego što bi mi
njena majka odgovorila da je izašla. Znala sam da ima svoje razloge, bila je zauzeta oko
pripremanja za audiciju za školu drame – oko čega je gospodin But ljubazno pristao da joj
pomogne – vežbala je većinom radnih dana po podne u crkvenoj sali. Ali nisam bila spremna da
je pustim u njen novi život. Mnogo sam puta pokušala da je zaskočim: vrata crkve bila bi
otvorena, sunce bi se prelivalo kroz vitraže, gospodin But pratio bi je na klaviru, i ako bi me
primetila kako je špijuniram, mahnula bi – zreo, rasejan pozdrav zauzete žene – ali nijednom nije
došla da razgovara sa mnom. Po nekoj čudnoj pretinejdžerskoj logici, zaključila sam da je moje
telo krivo za to. I dalje sam bila suvonjava devojčica ravna kao daska, koja se šunja na ulazu,
dok je Trejsi već bila mala žena, koja igra na svetlosti. Kako ju je moglo zanimati sve ono što je
mene i dalje zanimalo?
„Ne znam ga. Kako reče da se zove?”
„Sad sam ti rekla. Ali Baba odlazi u grad.”
Odvažila sam se i ušla u crkvu na kraju jedne od njenih proba. Sedela je na plastičnoj stolici i
izuvala cipele za stepovanje, dok je gospodin But i dalje bio u svom uglu i poigravao se s
pesmom – Ne mogu da prestanem da volim svog čoveka – ubrzavajući je i usporavajući, svirajući
je čas kao džez, čas kao regtajm.
„Zauzeta sam.”
„Mogla bi sad da dođeš.”
„Sad sam zauzeta.”
Gospodin But spakovao je partiture u torbu i prišao nam.
Trejsin nos digao se u vazduh njuškajući za pohvalom.
„Bilo je super”, rekao je.
„Je l’ bilo dobro, stvarno?”
„Super. Plešeš kao san.”
Osmehnuo se i potapšao je po ramenu, a licem joj je prošlo rumenilo sreće. Bila je to vrsta
pohvale kakvu sam svakodnevno dobijala od svog oca, štagod da sam radila, ali za Trejsi je
sigurno bila veoma retka jer je izgleda sve promenila, uključujući i njeno držanje prema meni, u
tom trenutku. Dok je gospodin But polako izlazio iz crkve, osmehnula se, prebacila torbu preko
ramena i rekla: „Idemo.”

Ta scena dolazi rano u filmu. Grupa muškaraca sedi na peskovitom tlu, deluju bezvoljno,
potišteno. Oni su, kako sultan kaže Alu, muzičari, Afrikanci, koje niko ne može da razume jer
govore nepoznatim jezikom. Međutim, Al želi da priča s njima i isprobava sve: engleski,
francuski, španski, italijanski, čak i jidiš. Ništa ne uspeva. A onda moždani talas. Haj di haj di
haj di haj! Zov Keba Kaloveja, i Afrikanci ga prepoznaju, skaču na noge i uzvikuju odgovor: Ho
di ho di ho di ho! Uzbuđen, Kantor počinje, na licu mesta, da boji svoje lice parčetom izgorele
plute, izostavljajući samo te kolutave oči, elastična usta.
„Šta je ovo? Ne želim ovo da gledam!”
„Ne ovaj deo. Samo sačekaj, Trejs, molim te. Sačekaj.”
Uzela sam daljinski iz njene ruke i zamolila je da ponovo sedne na dvosed. Sada je Al pevao
Afrikancima, strofu koja kao da je zanjihala samo vreme gledajući unapred u trenutak kada ovi
Afrikanci više neće biti ovakvi kakvi su sada, u neko vreme hiljadu godina u budućnosti kada će
oni diktirati tempo kojim svet želi da igra, u mestu zvanom Harlem. Čuvši ove vesti, oduševljeni
muzičari su ustali i počeli da plešu i da pevaju, na izdignutoj platformi, na gradskom trgu.
Sultanija i njeni savetnici gledaju s balkona, Arapi gledaju sa ulice. Ti Arapi su holivudski Arapi,
belci u kostimima Aladina. Afrikanci su prerušeni američki crnci – s povezima oko bedara i
perjem, čudnovatim ukrasima na glavama – i sviraju primitivne muzičke instrumente,
parodirajući svoje buduće inkarnacije iz Koton kluba: trombone napravljene od prave kosti,
klarinete oblikovane od šupljih štapova, i slično. A Kantor je, u skladu s poreklom svog imena,
vođa orkestra, s pištaljkom oko vrata, u koju duva da okonča solo ili da dâ znak izvođaču da
izađe na scenu. Pesma je došla do horskog dela, rekao im je da je sving došao i da ne nema
nameru da ode, da se ne može izbeći, tako da svi moraju da pronađu partnera – i zaigraju. Onda
je Kantor dunuo u pištaljku i desilo se nešto divno. Bila je to devojka – devojka je došla. Rekla
sam Trejsi da sedne što bliže ekranu, nisam htela da bude bilo kakve sumnje. Pogledala sam u
stranu: videla sam kako joj se usne razdvajaju od iznenađenja, kao što je i sa mnom bio slučaj
kad sam ga prvi put odgledala, i onda sam znala da je videla ono što sam ja videla. Da, nos je bio
drugačiji – nos ove devojke bio je normalan i ravan – i u njenim očima nije bilo traga od one
Trejsine okrutnosti. Ali srcasto lice, slatki bucmasti obrazi, kompaktno telo a ipak dugi udovi,
sve je to bilo isto kao kod Trejsi. Fizička sličnost bila je toliko jaka, ali ipak nije plesala kao
Trejsi. Mlatila je rukama dok se kretala, noge su joj letele napred i nazad, bila je profesionalna
igračica, ne opsednuti tehničar. I bila je smešna: išla je na prstima ili bi se zaledila na sekund u
apsurdno komičnom stavu, na jednoj nozi, s rukama u vazduhu, kao ukras na haubi nekog
skupog automobila. Bila je obučena kao i ostali – suknja od trave, perje – ali ništa nije moglo da
umanji njen sjaj.
Za veliki finiš, devojka se vratila na pozornicu i pridružila se svim tim Amerikancima obučenim
kao Afrikanci, i samom Kantoru, i svi su stali mirno u redu i nagli su se napred pod uglom od
četrdeset pet stepeni u odnosu na pod. Bio je to pokret iz budućnosti: godinu dana kasnije, svi
smo ga isprobavali u dvorištu, nakon što smo videli Majkla Džeksona u muzičkom spotu kako
izvodi isto. I nedeljama nakon što se taj spot prvi put pojavio, Trejsi i ja i mnoga druga deca u
školskom dvorištu trudili smo se koliko smo god mogli da imitiramo taj potez, ali bilo je
nemoguće, niko to nije mogao da izvede, svi smo padali pravo na nos. U to vreme nisam znala
kako se izvodi. Sada znam. U spotu je Majkl koristio žice, a nekoliko godina kasnije – kada je
hteo da postigne taj efekat uživo na bini – nosio je „antigravitacione” cipele koje su imale otvor
na peti u koji se uglavljivao klin na pozornici, i on je bio njihov koizumitelj, patent je na njegovo
ime.
Afrikanci iz Ali Babe zakucali su ekserima svoje cipele za pod.

Šest

Kod Ejminog hotela, ušli smo u niz terenskih automobila. Na tom prvom putovanju išao je ceo
cirkus: njena deca bila su s nama, i njihova dadilja, Estel, i naravno Džudi, a bile su još tri lične
asistentkinje, devojka za odnose s javnošću, Grejndžer, neki arhitekta Francuz kog nikad ranije u
životu nisam videla, Ejmina obožavateljka iz Odeljenja za međunarodni razvoj, novinar i
fotograf iz Roling stouna i čovek po imenu Fernando Karapičano, naš projekt menadžer. Gledala
sam preznojene potrčke u belim lanenim uniformama kako ubacuju torbe u gepeke, svima
pomažu da se popnu na svoja sedišta, i pitala sam se iz kog su sela. Očekivala sam da ću se voziti
sa Ejmi, u njenim kolima, da je obavestim – onoliko koliko sam imala – o nedelji koju sam ovde
provela, ali kad je Ejmi ugledala Lamina, oči su joj se razrogačile i prvo što mu je rekla nakon
„Zdravo” bilo je: „Ti se voziš sa mnom.” Raspoređena sam u drugi auto, sa Karapičanom.
Rečeno nam je da on i ja treba da provedemo to vreme zajedno kako bismo „ispeglali detalje”.
Vožnja nazad do sela bila je čudna. Sve teškoće koje sam očekivala sada su bile odsutne, kao
kada je u snu onaj koji sanja lucidan i u stanju da manipuliše svime oko sebe. Nije bilo više
stražarskih punktova i nije bilo puteva s rupčagama u kojima smo se zaglavljivali, a umesto
iscrpljujuće, zagušljive vreline, vladala je savršena, na dvadeset jedan stepen ohlađena
atmosfera, i imala sam flašu ledeno hladne vode u ruci. Naš konvoj, koji je obuhvatao par
džipova punih zvaničnika vlasti i policajce na motorima, brzo se kretao ulicama koje su na
momente izgledale kao da su veštački raščišćene, a na momente kao da su veštački popunjene
narodom – oivičene decom koja mašu zastavicama, kao kulise na pozornici – i krenuli smo
neobičnom, produženom rutom vijugajući kroz naelektrisani pojas turista, a onda kroz nizove
prigradskih enklava za koje nisam ni znala da postoje, gde su se ogromne, nedovršene kuće,
naružene čeličnom armaturom, upirale da se izdignu iza zidova svojih ograda. Pod uticajem ovog
stanja nestvarnosti, svuda sam videla verzije lica svoje majke, u devojčicama koje su trčale
ulicom, u staricama koje su na pijaci prodavale ribu, i jednom u mladiću koji se kešao o ivicu
minibusa. Kada smo ušli u trajekt, bio je prazan osim nas i naših automobila. Pitala sam se šta li
Lamin misli o svemu tome.

Karapičana nisam naročito dobro poznavala i jedini put kada sam mu se ranije obratila, napravila
sam budalu od sebe. Bilo je to u avionu za Togo, šest meseci ranije, onda dok je Togo i dalje bio
u užem izboru, pre nego što je Ejmi uvredila tu malu naciju rekavši u intervjuu da njihova vlada
„ne čini ništa za svoj narod”. „Kako je tamo?”, pitala sam nadvijajući se nad njim, gledajući kroz
okrugli brodski prozor, a misleći, moram da priznam: „U Africi.”
„Nisam bio”, rekao je hladno ne osvrćući se.
„Ali praktično živiš ovde – pročitala sam tvoju biografiju.”
„Ne. U Senegalu, Liberiji, Obali Slonovače, Sudanu, Etiopiji, da – u Togu nikad.”
„Oh, pa dobro, znaš na šta mislim.”
Okrenuo se ka meni, crven u licu, i pitao: „Da letimo u Evropu i da te zanima kako je u
Francuskoj, da li bi ti bilo od koristi ako bih opisao Nemačku?”
Sada sam pokušala da se izvadim, da ćaskam s njim, ali bio je zauzet s nekim ogromnim
listovima papira, na kojima sam uočila nerazumljive grafikone, skup statistika od MMF-a. Bilo
mi ga je malo žao, što je zaglavio s nama i našim neznanjem, bio je toliko daleko od svog
prirodnog okruženja. Znala sam da ima četrdeset šest godina i da je doktor nauka, ekonomista po
obrazovanju, s ranijim angažovanjem u međunarodnom razvoju i da je, kao Mirijam, radio
godinama u Oksfarmu: ona nam ga je i preporučila. Proveo je veći deo devedesetih upravljajući
projektima međunarodne pomoći u Istočnoj i Zapadnoj Africi, u udaljenim selima bez televizije,
i jedna zanimljiva posledica toga – barem meni zanimljiva – bilo je to što nije zaista imao jasnu
predstavu ko je Ejmi, osim što je registrovao njeno ime, i to bledo, kao fenomen svoje mladosti.
Sada je morao da provodi sve svoje vreme s njom, i samim tim, s ljudima poput Meri Bet,
Ejminom smotanom drugom asistentkinjom, čiji se posao sastojao samo od slanja imejlova, koje
je diktirala Ejmi, drugim ljudima, i onda od čitanja njihovih odgovora. Ili sa smrknutom Lorom,
asistentkinjom broj tri, koja je gospodarila Ejminim bolovima u mišićima, kozmetikom i
ishranom, i slučajno verovala da su sletanja na Mesec bila nameštaljka. Morao je da sluša Džudi
kako čita horoskop svakog jutra i u skladu s njim planira svoj dan. Usred ludila Ejminog sveta,
trebalo je da budem nešto najbliže savezniku što ima, ali svaki razgovor koji smo započeli
nekako je odlazio na stranputicu, način na koji je on razumeo svet bio mi je toliko iskreno stran
da mi se činilo kao da se on nalazi u nekoj paralelnoj stvarnosti, za koju nisam sumnjala da je
prava, ali s kojom nisam imala „zajednički jezik”, da upotrebim njegovu omiljenu frazu. Iako je
Ejmi bila jednako bespomoćna pred grafikonom svake vrste kao i ja, on joj se dopadao zato što
je bio Brazilac i zgodan, s bujnom, kovrdžavom, crnom kosom i lepim zlatnim naočarama zbog
kojih je izgledao kao glumac koji igra ekonomistu u nekom filmu. Ali od početka je bilo
očigledno da im predstoje teškoće. Ejmin način izlaganja ideja oslanjao se na zajedničko
razumevanje – same Ejmi, njene „legende” – a Fern, kako ga je zvala, nije imao kontekst ni za
šta od toga. Bio je odličan u peglanju detalja: arhitektonskih planova, pregovora s vladom,
zemljišnih ugovora – u raznim praktičnim oblastima. Ali kada je u pitanju bio direktan razgovor
sa Ejmi o samom projektu – što je za nju prvenstveno bio lični i emocionalni poduhvat – tu nije
umeo da se snađe.
„Ali šta znači kad mi ona kaže: ’Hajde da od toga napravimo neki prosvetljeni etos?’”
Gurnuo je naočare uz svoj lepi nos i pogledao svoje brojne beleške, koje su bile ishod,
pretpostavljala sam, savesnog zapisivanja svake gluposti koja je izašla iz Ejminih usta tokom
njihovog osmočasovnog zajedničkog leta. Podigao je papir kao da bi reči na njemu mogle dobiti
smisla samo ako bi dovoljno dugo buljio u njega.
„Možda ne razumem dobro? Na koji način može škola da bude ’prosvetljena’?”
„Ne, ne, to je paralela s njenim albumom: Prosvetljeni. Iz ’97? Ona smatra da joj je to
’najpozitivniji’ album, a reči su, hm, ovako nekako idu: Hej devojke, zgrabite svoje snove bla
bla, jake ste, bla bla, nikad se ne predajte. Taj fazon. Tako da ti, u suštini, poručuje: Želim da to
bude osnažujuća škola za devojčice.”
Izgledao je potpuno zbunjeno.
„Ali zašto prosto tako ne kaže?”
Potapšala sam ga blago po ramenu: „Fernando, ne brini – biće sve u redu.”
„Je l’ treba da odslušam taj album?”
„Iskreno, ne mislim da bi ti to pomoglo.”
Mogla sam da vidim kako se, u autu ispred našeg, Ejmi naginje na suvozačkom mestu s rukom
izbačenom kroz prozor, radosno otpozdravljajući na svako mahanje, zvižduk ili srećni vrisak sa
ulice, za koje sam bila prilično sigurna da nisu reakcije na samu Ejmi, već na ovu blistavu
povorku terenskih vozila koja se kreće ruralnim oblastima gde ni jedan čovek od dvesta nije
imao auto. U selu sam, iz radoznalosti, često zaplenjivala telefone mladih nastavnika, stavljala
slušalice i slušala tridesetak pesama koje su obično vrteli, od kojih su neke bile besplatne uz
njihove minute, dok su na druge – naročito omiljene – trošili dragocen kredit kako bi ih preuzeli.
Hip-hop, ar-end-bi, soka, rege, raga, grajm, dab-step, haj-lajf – mogli su se čuti parčići
ringtonova čitave veličanstvene muzičke dijaspore, ali retko kad neki umetnik belac, a nikad
Ejmi. Sada sam je gledala kako se osmehuje i namiguje brojnim vojnicima, koji su, oslobođeni
svoje uobičajene aktivnosti, besciljno stajali uz ivicu puta, s puškama uz bok, i gledali nas kako
prolazimo. Gde god da je bilo muzike, gde god su deca igrala, Ejmi bi tapšala kako bi im
privukla pažnju i imitirala njihove pokrete što bolje može i dalje sedeći. Ovaj element haosa kraj
puta koji je toliko uticao na mene i uznemiravao me, kao zootrop ispunjen svakim oblikom
ljudske drame – žene koje doje decu, nose ih, pričaju im, ljube ih, udaraju ih, muškarci koji
pričaju, svađaju se, jedu, rade, mole se, životinje koje žive i umiru, lutaju ulicama krvareći iz
vratova, dečaci koji trče, šetaju, igraju, pišaju, seru, devojčice koje šapuću, smeju se, mršte se,
sede, spavaju – sve je to oduševljavalo Ejmi, toliko se naginjala kroz prozor da sam mislila da će
ispasti kroz svoj voljeni matriks i upasti u sve ovo. Ali naravno, uvek je bila najsrećnija u
razularenim gomilama. Dok je njena osiguravajuća kompanija nije sprečila, često se bacala u
publiku i nikad je nije plašilo, kao što je plašilo mene, da se iznenada nađe opkoljena masom
ljudi na aerodromu ili u predvorju hotela. U međuvremeno, jedino što sam mogla da vidim kroz
svoj zatamnjeni prozor nju uopšte nije iznenađivalo niti uznemiravalo, a kad sam to pomenula u
onih nekoliko minuta koje smo provele zajedno stojeći na mostiću za ukrcavanje, gledajći kako
nam se automobili kotrljaju na sablasno prazan trajekt, a njena deca radosno trče uz gvozdene
stepenice do gornje palube, okrenula se ka meni i prasnula: „Gospode Bože, ako će da te šokira
svaki jebeni znak siromaštva koji ovde vidiš, onda će ovo biti veoma dugo, dugo putovanje. U
Africi si!”
Kao da sam pitala zašto je tako svetlo napolju i dobila odgovor: „Pa dan je!”

Sedam

Imale smo samo njeno ime, našle smo ga u odjavnoj špici, Dženi Le Gon. Nismo imale pojma
odakle je, da li je živa ili mrtva, da li je snimila još neki film, imale smo samo tih četiri minuta iz
Ali Babe – zapravo, ja sam ih imala. Ako je Trejsi htela da ih gleda, morala je da dođe kod mene,
što je i počela da radi, malo-malo, kao Narcis koji se nadvija nad jezero. Znala sam da joj neće
trebati mnogo vremena da nauči celu rutinu – osim nemogućeg naginjanja – ali nisam htela da joj
dam kasetu da je odnese kući, nisam bila glupa, ona mi je bila pokriće. I počela sam da
primećujem Dženi Le Gon tu i tamo, sitne uloge u filmovima koje sam mnogo puta odgledala.
Bila je služavka En Miler rvajući se sa štenetom mopsa, i tragični mulat koji umire na rukama
Kebu Kaloveju, i opet služavka, koja pomaže Beti Haton da se obuče. Ova otkrića, na velikim
razmacima, ponekad mesecima udaljena, postala su razlog da zovem Trejsi, a čak i ako bi se
njena majka javila, Trejsi bi odmah došla, bez oklevanja ili izgovora. Sedela je na nekoliko
centimetara od televizijskog ekrana, spremna da ukaže na ovaj ili onaj trenutak akcije ili izraz,
emociju koja prelazi Dženinim licem, varijaciju u ovom ili onom koraku, tumačeći sve što vidi
onom oštrinom uvida za koju sam osećala da meni nedostaje i koju sam sada već smatrala
isključivo Trejsinom odlikom. Dar zapažanja koji kao da je jedini svoj izraz nalazio ovde, u
mojoj dnevnoj sobi, pred mojim televizorom, i koji nijedan nastavnik ni učitelj nikada nije video
i koji nijedan ispit nikada nije uspeo da registruje ili čak primeti, i o kojem su, možda, ova
sećanja jedini pravi svedok i trag.

Jedno nije uspela da primeti, a ja nisam htela da joj kažem: moji roditelji su se razišli. I ja sam
znala samo zato što mi je majka rekla da je tako. I dalje su živeli u istom stanu i spavali u istoj
sobi. Gde su drugde mogli da odu? Pravi razvodi su za ljude koji imaju advokate i nova mesta
gde će živeti. Nametalo se i pitanje sposobnosti moje majke. Svi troje smo znali da kod razvoda
otac odlazi, ali moj otac nije mogao da ode, o tome nije bilo ni govora. Ko bi mi, u njegovom
odsustvu, zalepio flaster na kolenu kad padnem, ili se setio kada treba da pijem lek, ili mi
smireno češljao i razmrsivao kosu? Ko bi došao u moju sobu kad sanjam košmar? Ko bi mi
sledećeg jutra oprao smrdljivi, požuteli čaršav? Ne mislim da me majka nije volela, ali ona nije
bila osoba za kuću: živela je u svom umu. Osnovna veština svih majki – upravljanje vremenom –
njoj je bila nedokučiva. Ona je merila vreme stranicama. Pola sata je, po njoj, značilo deset
pročitanih strana, ili četrnaest, u zavisnosti od veličine slova, a kada razmišljaš o vremenu na
ovaj način, nema vremena ni za šta drugo, nema vremena da se ide u park ili da se jede sladoled,
nema vremena da se dete smesti u krevet, nema vremena da se sluša uplakano prepričavanje
košmara. Ne, moj otac nije mogao da ode.
Jednog jutra dok sam prala zube, majka je ušla u kupatilo, sela na ivicu naše avokado-zelene
kade i eufemistički objasnila taj novi dogovor. Isprva skoro da je ništa nisam razumela, pričala je
veoma dugo da bi došla do poente onoga što je zaista htela da kaže pominjući teorije iz dečje
psihologije i „mesta u Africi” gde decu ne odgajaju roditelji, već „selo”, i druge stvari koje ili
nisam razumela ili mi nisu bile važne, ali najzad me je privukla ka sebi, zagrlila me jako i rekla:
„Tvoj tata i ja... Od sada ćemo živeti kao brat i sestra.” Sećam se da sam pomislila da je to nešto
najperverznije što sam ikad čula: ostaću jedinica, dok su moji roditelji postali brat i sestra. Mora
da je i prva očeva reakcija bila slična jer je nekoliko dana nakon toga u stanu vladao rat, pravi
pravcati rat, i morala sam da spavam s dva jastuka pribijena na uši. Ali kad je najzad shvatio da
se ona ne šali, da se neće predomisliti, pao je u depresiju. Počeo je da provodi cele vikende na
kauču gledajući televizor, dok se majka držala kuhinje i svoje visoke stolice, zauzeta radom na
svojoj diplomi. Sama sam išla na časove plesa. Jela sam užinu s jednim ili drugim, a ne više sa
oboje.
Ubrzo nakon majčine objave, moj otac je doneo iznenađujuću odluku: vratio se raznošenju pošte.
Trebalo mu je deset godina da postane direktor kancelarije za isporuku, ali je u svojoj tuzi
pročitao Orvelov roman U borbi za vazduh, koji ga je ubedio da mu je bolje da se bavi „poštenim
radom”, kako je rekao – i da mu ostali dani budu slobodni da „stekne obrazovanje koje nikad nije
imao” – nego da radi bezdušni kancelarijski posao koji mu oduzima sve vreme koje ima. Bila je
to vrsta nepraktičnog, visokoprincipijelnog poteza kakve je moja majka obično cenila, i tajming
te odluke uopšte mi nije delovao slučajno. Ali ako mu je to bio plan da je ponovo osvoji, nije
upalio: ponovo je ustajao u tri ujutru i vraćao se u jedan po podne često razmetljivo čitajući neki
udžbenik iz sociologije maznut s majčine police, ali iako se majka s poštovanjem raspitivala o
njegovom jutarnjem poslu i ponekad o onome što čita, nije se ponovo zaljubila u njega. Posle
nekog vremena potpuno su prestali da razgovaraju. Atmosfera u stanu se promenila. Ranije sam
uvek morala da čekam na jednu od retkih pukotina u decenijskoj prepirci svojih roditelja, u koju
bih onda pokušala da se udenem. Sada sam mogla da razgovaram bez prekidanja, ako sam htela,
sa oboje, ali bilo je prekasno. U gradskom detinjstvu brzog tempa, oni više nisu bili najvažniji
ljudi u mom životu. Ne, zaista me više nije zanimalo šta moji roditelji misle o meni. Bilo mi je
važno samo mišljenje moje drugarice, sad više nego ikad, i mislim da mi ga je, osetivši to, sve
češće i češće uskraćivala.

Osam

Kasnije se pričalo da sam loš prijatelj Ejmi, da sam oduvek i bila, da sam samo čekala pravi
tranutak da je povredim, čak i da je uništim. Možda ona veruje u to. Ali dobar je prijatelj onaj
koji trgne drugog iz sna. Isprva sam mislila da to uopšte neću morati ja da uradim, da će je samo
selo probuditi jer mi se činilo da nije moguće ostati u snovima na tom mestu, ili smatrati sebe na
bilo koji način izuzetkom. Tu sam se prevarila. Na severnom obodu sela, pored puta koji vodi ka
Senegalu, stajala je velika dvospratna kuća od roze cigle – jedina takve vrste kilometrima
unaokolo – napuštena, ali u suštini završena, osim prozora i vrata. Podignuta je od novca koji je
slao, kako mi je Lamin rekao, lokalni mladić koji je dobro živeo vozeći taksi u Amsterdamu, sve
dok mu se sreća nije preokrenula i priliv novca iznenada stao. Sada će ta kuća, godinu dana
prazna, dobiti novi život kao naša baza. Kada smo došli do nje, sunce je zalazilo, a ministar
turizma zadovoljno nam je pokazao gole sijalice koje su gorele na plafonu u svakoj sobi. „I svaki
put kad budete došli u posetu”, rekao nam je, „biće sve bolje i bolje.” Selo je odavno čekalo
svetlost – još od puča, dvadesetak godina ranije – a ipak, za nekoliko dana Ejmi je uspela da
ubedi nadležne vlasti da povežu agregat na ovu ljušturu od kuće, i bilo je utičnica da napunimo
sve svoje telefone, a tim majstora ugradio nam je PVC prozore i namestio upotrebljiva vrata od
medijapana, krevete za sve, a onda i šporet. Deca su bila oduševljena – bilo je kao kampovanje –
a za Ejmi su dve noći koje je tu bilo određeno da provede poprimile oblik nekakve etičke
avanture. Čula sam je kako priča novinaru Roling stouna koliko je važno ostati „u stvarnom
svetu, među ljudima”, a sutradan ujutru je, uz mnoge druge zvanične fotografisane događaje –
polaganje kamena temeljca, učenice kako plešu – bilo mnogo slika Ejmi u ovom stvarnom svetu,
kako jede iz zajedničkih činija čučeći s lakoćom među ženama – služeći se mišićima koje je
razvila vožnjom sobnog bicikla – ili se razmeće svojom gipkošću penjući se na drvo indijskog
oraha s grupom dečaka. Posle ručka, obukla je maslinaste kargo pantalone i zajedno smo pošle u
obilazak po selu sa ženom iz Odeljenja za međunarodni razvoj, čiji je zadatak bio da ukaže na
„oblasti posebne uskraćenosti”. Videle smo poljske ve-cee po kojima gamižu crvi, zaboravljenu,
dopola sagrađenu kliniku, mnoge zagušljive sobe s limenim krovovima u kojima je spavalo po
desetoro dece u jednom krevetu. Posle smo obišle opštinske bašte – da vidimo „granice naturalne
poljoprivrede” – ali kada smo ušle na polje, sunce je slučajno bacalo duge, zanosne senke i biljke
krompira bile su izuzetno lisnate i zelene, a drveće se prelivalo u puzavicama, tako da je sveopšta
bujnost stvarala dojam izvanredne lepote. Žene, mlade i stare, izgledale su utopijski, u svojim
šarenim tkaninama, dok su čupale korov iz zemlje ćaskajući među sobom dok su radile,
dovikujući se preko redova graška i paprike, smejući se svojim šalama. Kada su nas spazile kako
prilazimo, ispravile su se i obrisale znoj s lica, maramama ako su ih nosile, rukama ako nisu.
„Dobar vam dan. Kako je danas?”
„O vidim šta se ovde događa”, rekla je Ejmi starici koja je bila toliko odvažna da stavi ruku oko
Ejminog uskog struka. „Vi devojke možete pošteno da se ispričate ovde. Nema muškaraca ni od
korova. Aha, tačno znam šta se događa.”
Žena iz Odeljenja za međunarodni razvoj previše se smejala. Pomislila sam koliko sama malo
znam šta se ovde događa. Čak i najprostije ideje koje sam ponela sa sobom ovde nisu
funkcionisale kada sam pokušala da ih primenim. Na primer, u ovom trenutku nisam stajala u
polju sa svojim širom plemenom, sa svojim sunarodnicama crnkinjama. Ovde nije postojala
takva kategorija. Bilo je samo Sere žena, Volof i Mandinki, Serahuli, Fula i Džola, na koje mi je
jednom rečeno, sa zavišću, da ličim, mada samo osnovnom facijalnom arhitekturom: isti dugačak
nos, iste jagodice. S mesta na kom sam stajala mogla sam da čujem kako stiže poziv na molitvu s
kockastog betonskog minareta zelene džamije koji se izdizao iznad drveća i iznad ovog sela gde
su pokrivene i otkrivene žene bile sestre, rođake i prijateljice jedne drgima, jedne drugima majke
i ćerke, ili su bile pokrivene ujutru, a otkrivene po podne, prosto zato što su neki od vršnjaka
dolazili u posetu, momci i devojkee, i jedan od njih se ponudio da im isplete kosu. Ovde gde se
Božić proslavljao sa iznenađujućim žarom, i gde su se svi ljudi iste vere smatrali „braćom i
sestrama”, dok ja, predstavljajući potpune bezbožnike, nisam bila ničiji neprijatelj, ne, samo
neko koga treba sažaljevati i štititi – kako mi je objasnila jedna od devojaka s kojima sam delila
sobu – kao što bi štitio tele čija je majka uginula dok ga je telila.
Sada sam gledala devojke okupljene u red na bunaru, kako pune svoje ogromne plastične
kanisetere vodom i onda ih podižu na glavu kako bi započele dugu šetnju nazad ka selu.
Nekoliko sam ih prepoznala iz kuće u kojoj sam boravila ove prošle nedelje. Rođake bliznakinje
moje domaćice, Have, kao i njene tri sestre. Svima sam im mahnula smešeći se. Uzvratile su mi
klimanjem glave.
„Da, uvek nas iznenadi koliko ove žene i devojčice rade”, rekla je žena iz Odeljenja za
međunarodni razvoj, tihim glasom, prateći moj pogled. „Rade poslove oko kuće, znate, ali
takođe obavljaju i sve poslove na polju, i kao što ćete videti, pretežno žene vode i školu i pijacu.
Moć žene, uistinu.”
Sagla se da opipa vrežu patlidžana i Ejmi je iskoristila priliku da se okrene ka meni, ukrsti oči i
isplazi jezik. Žena iz Odeljenja za međunarodni razvoj ispravila se i bacila pogled ka sve većem
redu devojaka.
„Mnoge od njih trebalo bi da su u školi, naravno, ali nažalost, potrebne su majkama ovde. Onda
pomisliš na te mladiće koje smo malopre videli, kako se izležavaju u ležaljci među drvećem
indijskog oraha...”
„Obrazovanje je rešenje za napredak naših devojaka i žena”, ubacio se Lamin, pomalo uvređeno
i umorno, pomislila sam, kao neko ko je istrpeo veliki broj pridika od predstavnika Odeljenja.
„Obrazovanje, obrazovanje, obrazovanje.”
Ejmi mu se blistavo osmehnula.
„Zbog toga smo ovde”, rekla je.

Tokom svih aktivnosti tog dana, Ejmi je držala Lamina u blizini pogrešno shvativši njegov
običaj da šapuće kao znak posebne bliskosti među njima, i posle nekog vremena počela je da mu
uzvraća šaputanjem flertujući kao šiparica. Opasno, pomislila sam, pred sveprisutnim novinarem,
ali nije bilo trenutka kad smo bile nasamo da bih mogla to čvrsto da joj kažem. Gledala sam kako
se muči da obuzda nestrpljenje svaki put kad siroti Karapičano nije imao izbora nego da je
odvuče od Lamina i okrene ka neophodnim uobičajenim dnevnim poslovima: da potpisuje
papire, da se sastaje sa izaslanicima, diskutuje o troškovima školovanja, održivosti, rasporedu
časova, platama nastavnika. Više puta je terao Ejmi i nas ostale da stanemo i poslušamo još jedan
govor još jednog funkcionera vlade – o partnerstvu i uzajamnom poštovanju, a naročito
poštovanju koje je doživotni predsednik želeo da se prenese Ejmi u svom odsustvu, što je samo
po sebi bio jedini ispravan odgovor na poštovanje koje Ejmi „očigledno gaji prema našem
voljenom predsedniku” – dok smo svi stajali preznajajući se na suncu. Svaki govor bio je gotovo
identičan prethodnom, kao da su svi ministri bili instruirani da citiraju isti tekst. Dok smo
prilazili školi, polako, da ne idemo brže od fotografa – koji je išao unatraške pred nama – jedan
od tih ministara ponovo je pružio ruku Karapičanu, i kada je Karapičano pokušao, tiho i tako da
Ejmi ne vidi, da ga spreči, ministar nije dozvolio da ga omete, već je stao ispred školske kapije
blokirajući ulaz i počinjući svoj govor, na šta je Ejmi naglo okrenula leđa.
„Slušaj, Ferne, ne bih da budem govnar, ali stvarno se trudim da budem prisutna u ovom
trenutku. A ti mi to sada baš otežavaš. Vruće je, svima nam je vruće, i jasno mi je da ovog puta
nemamo mnogo vremena. Tako da mislim da možemo da odložimo ove govore. Mislim da svi
znamo na čemu smo, svi se osećamo dobrodošlo i svi se osećamo uzajamno poštovani, ili štagod.
Sada sam ovde da budem prisutna. Dosta govora za danas – okej?”
Karapičano je, poluporaženo, pogledao u svoju tablu sa štipaljkom i na trenutak sam pomislila da
će eksplodirati. Pored njega je i dalje stajao ministar, potpuno nesvestan onoga što je Ejmi rekla,
i samo čekao na znak da ponovo počne.
„Vreme je da obiđemo školu”, rekao je Karapičano ne dižući pogled, i podigao ruku iza ministra
i odgurnuo kapiju.
Dadilja, Estel, bila je tu da nas sačeka, s decom, i ona su potrčala kroz ogromno peskovito
dvorište – prazno osim dva iskrivljena gola bez mreže – lupajući koske svakom detetu koje bi
prišlo, oduševljena što su puštena da jurcaju među toliko sebi sličnih. Džeju je tada bilo osam
godina, a Kari šest, i celog života su kod kuće imali privatne učitelje. Dok smo obilazili šest
velikih, zagušljivih, veselo oslikanih učionica, samo su pljuštala njihova brojna detinjasta
pitanja, pitanja slična mojim, ali u njihovom slučaju nepromišljena i neuvijena, i koja je njihova
dadilja stalno i bez uspeha pokušavala da ućutka. Želela sam da se nadovežem na njih. Zašto
direktor škole ima dve žene, zašto neke devojčice nose šalove, a neke ne, zašto su sve knjige
iscepane i prljave, zašto su im predavanja na engleskom ako ne govore engleski kod kuće, zašto
je učiteljica pogrešno spelovala reči na tabli, ako je nova škola za devojčice, šta će biti s
dečacima?

Devet

Dok se bližio moj srednji prolaz, subotama sam uglavnom pratila majku na ovaj ili onaj protestni
marš, protiv Južnoafričke Republike, protiv vlasti, protiv nuklearnih bombi, protiv rasizma,
protiv smanjivanja plata, protiv deregulacije banaka ili za podršku sindikatu obrazovanja, Savetu
šireg Londona ili IRA-i. Teško mi je bilo da shvatim svrhu svega toga s obzirom na prirodu
našeg neprijatelja. Viđala sam je na televiziji skoro svaki dan – kruta tašna, kruta frizura,
nepromenjena, nepromenljiva – i uvek ravnodušna ma koliko ljudi da su ona i njeni prijatelji
uspeli da okupe da marširaju, prethodne subote ujutru, preko Trafalgar trga i sve do njenih
sjajnih crnih ulaznih vrata. Sećam se kako sam marširala za očuvanje Saveta šireg Londona,
godinu dana ranije, pešačeći, činilo mi se, danima – osamsto metara iza svoje majke, koja je bila
na čelu i razgovarala s Redom Kenom – noseći plakat iznad glave, a onda, kad mi je postao
pretežak, noseći ga na ramenu, kao Isus na Golgoti, vukući ga do Vajthola sve dok, najzad,
nismo uhvatile autobus do kuće, srušile se na dvosed u dnevnoj sobi, upalile te-ve i saznale da je
ranije tog istog dana ukinut Savet šireg Londona. Ipak, rečeno mi je da „nema vremena za
plesanje” ili, kao varijacija, da „sada nije vreme za plesanje”, kao da je to branio sam istorijski
trenutak. Imala sam „obaveze”, one su bile vezane za moju „inteligenciju”, koju je nedavno
potvrdila mlada nastavnica na zameni kad joj je palo na pamet da zada našem odeljenju da
donesemo „ono što čitamo kod kuće”. Bio je to jedan od onih trenutaka – bilo ih je mnogo –
kada smo se mi, đaci, iznova uveravali u fundamentalnu nevinost svojih nastavnika. Oni su nam
u proleće davali seme da „posadimo svoju baštu”, ili su nam zadavali, posle letnjeg raspusta da
napišemo sastav o tome „gde smo letovali”. Meni to nije smetalo: bila sam u Brajtonu, mnogo
puta, i jednom na krstarenju do Francuske, i bila sam posvećena svojoj baštici koju sam gajila u
žardinjerama na prozoru. Ali šta je s Cigankom koja je smrdela, koja je imala žvale i svake
nedelje se pojavljivala s masnicom na oku? Ili s blizancima, suviše starim i crnim da bi ih neko
usvojio, koji su se seljakali po lokalnim hraniteljskim porodicama? Šta je s dečakom sa
ekcemom, kojeg smo Trejsi i ja spazile jedne letnje noći kroz rešetke Kvins Parka, kako sam
spava na klupi? Nastavnici na zameni bili su najneviniji od svih. Sećam se koliko je ova bila
zapanjena ne tako malim brojem dece koja su donela ili Radio ili TV tajms.
Ja sam donela svoje biografije plesača, debele knjige s maglovitim portretima iz sedamdesetih na
korici, velikih ostarelih zvezda – u svilenim haljinama i s kravatama, u plaštovima od roze
nojevog perja – i samo na osnovu broja stranica odlučeno je da treba da se „prodiskutuje” o
mojoj budućnosti. Majka je došla na sastanak, rano, pre početka časova, i rečeno joj je da su iste
one knjige zbog kojih me je zadirkivala, dokaz moje inteligencije, i da postoji neki test koji takva
„nadarena” deca treba da rade, koji će im, ako ga polože, omogućiti da pohađaju one dobre škole
koje daju stipendije – ne, ne, ne – bez naknade, ne brinite, mislila sam na „klasičnu gimnaziju”,
koja je sasvim druga stvar, nije potrebno nikakvo plaćanje, ne, ne, molim vas, ne brinite.
Pogledala sam u svoju majku, čije lice ništa nije odavalo. To je zbog onoga što čita u svom
uzrastu, objasnila je nastavnica prelazeći preko naše tišine, vidite da je njen čitalački uzrast
zapravo veoma napredan. Nastavnica je odmerila moju majku – njenu majicu na bretele, ispod
koje nije nosila brushalter, i farmerke, maramu za glavu od kente platna, par ogromnih minđuša
u obliku Afrike – i pitala da li će nam se pridružiti moj otac. Otac je na poslu, odgovorila je moja
majka. Oh, rekla je nastavnica okrećući se ka meni, a čime se tvoj otac bavi, dušo, je li on glavni
čitalac u kući ili...? Njen otac je poštar, rekla je moja majka. Majka je čitalac. Pa normalno, rekla
je nastavnica crveneći, gledajući u svoje beleške, normalno, ne predlažemo prijemni ispit za
nezavisne škole. Mislim, ima nekih raspoloživih stipendija, ali nema svrhe pripremati ovu decu
za razočaranje... Ali na primer, ova mlada gospođica Bredvel, koja je bila nedavno, mislila je da
možda, ovaj, mislila je da u situaciji vaše ćerke, može biti slučaj da...
Išle smo kući u tišini, ni o čemu više nismo imale da diskutujemo. Već smo posetile ogromnu i
bučnu školu koju ću pohađati najesen, prodali su mi je uz obećanje da ima „plesni studio” negde
u toj zbrci oronulih hodnika, montažnih učionica i privremenih toaleta. Svi koje sam poznavala –
osim Trejsi – ići će tamo i to je bila jedina uteha: brojčana nadmoć. Ali majka me je iznenadila.
Kad smo došle do zgrade, zastala je na podnožju stepeništa i rekla mi da polažem taj test i da se
dobro potrudim da ga položim. Nema više plesa vikendom, nema više nikakvih razonoda, dobila
sam priliku, rekla mi je, kakvu ona sama nikad nije imala, pošto su je savetovali, u istom uzrastu
u kom sam ja sada bila – i to njeni sopstveni nastavnici – da se potrudi da nauči da kuca četrdeset
reči u minuti, kao i svim drugim devojkama crnkinjama.
Osećala sam se kao da sam u nekom vozu, koji ide kuda god ljudi kao što sam ja inače odlaze u
adolescenciji, osim što je sada iznenada nešto bilo drugačije. Obavestili su me da ću izaći na
neočekivanoj stanici, nešto daljoj. Pomislila sam na svog oca, koji je odgurnut iz tog voza taman
što se ukrcao. I na Trejsi, tako odlučnu da iskoči, baš zato što bi radije išla peške nego da joj
drugi kažu koja je njena stanica i koliko daleko sme da ide. Nije li bilo nečeg plemenitog u
tome? Nije li u tome bilo neke borbe, makar – nekog prkosa? Tu su bili i svi neverovatni
istorijski slučajevi o kojima sam slušala još sedeći na majčinom krilu, priče o izvanredno
talentovanim ženama – sve su one bile žene, u majčinoj verziji – ženama koje bi mogle da trče
brže od najbržeg voza, da su imale slobodu da to rade, ali za koje su, rođene u pogrešno vreme,
na pogrešnom mestu, sve stanice bile zatvorene, kojima nikada nije ni dozvoljeno da uđu na
stanicu. A nisam li ja toliko slobodnija od svih njih – rođena u Engleskoj, u moderna vremena –
da ne pominjem, toliko svetlija, toliko ravnijeg nosa, s toliko manje šanse da me smatraju samom
suštinom crnog čoveka? Šta bi moglo da me spreči da putujem dalje? Ali ipak, kada sam sela u
salu u svojoj školi, vrelog julskog dana, posle nastave – čudno vreme da budeš u školi – i
otvorila te papire s testovima, da preletim pogledom kroz priliku koju je moja majka želela da
„zgrabim obema šakama”, obuzela me je ogromna, potmula srdžba i nisam htela da putujem
njihovim vozom, pa sam napisala nekoliko reči tu i tamo, ignorisala stranice s matematikom i
fizikom, i bestidno pala.

Deset

Nekoliko nedelja kasnije, Trejsi je primljena u svoju školu drame. Njena majka nije imala izbora
nego da pozvoni kod moje majke, uđe u naš stan i ispriča nam sve o tome. Držala je Trejsi ispred
sebe kao štit, ugurala se u predsoblje, odbila je da sedne, kao i šoljicu čaja. Nikada pre nam nije
prešla prag. „Sudije su rekle da nisu videle ništa nalik njenoj originalnoj” – Trejsina majka naglo
je ućutala i ljutito pogledala u svoju ćerku, koja joj je onda ponudila nepoznatu reč – „originalnoj
koreografiji, ništa slično. Toliko je bila nova. Nikad! Uvek sam joj govorila da će morati da bude
duplo bolja od drugih devojaka da bi uspela”, rekla je privijajući Trejsi na svoje džinovske grudi,
„i vidite dokle je sad dogurala.” Imala je video-snimak audicije da nam da, koji je moja majka
bila dovoljno uviđavna da uzme. Pronašla sam ga ispod gomile knjiga u njenoj sobi i odgledala
ga sama jedne noći. Pesma je bila Sving je došao i ostaje zauvek i svaki pokret, svaki treptaj,
svaki trzaj, bio je isti kao kod Dženi Le Gon.
Te jeseni, tokom prvog polugodišta u novoj školi, otkrila sam šta sam bez svoje drugarice: telo
bez jasnog obrisa. Devojka koja ide od grupe do grupe, ni dobrodošla ni prezrena, tolerisana, i
uvek voljna da izbegne svaki sukob. Činilo mi se da ne ostavljam nikakav utisak. Neko vreme su
dve devojke iz starijeg razreda, koje su mislile da se ponosim svojom izraženom bojom, dugim
nosem, pegicama, maltretirale, otimale mi novac, gnjavile me u autobusu, ali siledžijama je
potreban nekakav otpor, pa makar to bile samo suze, a ja im ga nisam pružala tako da sam im
dosadila, pa su me ostavile na miru. Ni ne sećam se većine vremena provedenog u toj školi. Čak
i dok sam je pohađala, neki tvrdoglavi deo mene nikada je nije prihvatao kao nešto više od mesta
koje moram da preživim, iz dana u dan, dok ne budem ponovo slobodna. Više sam se angažovala
u zamišljanju Trejsinog školovanja nego u stvarnosti svog. Sećam se kako mi je rekla, na primer,
nedugo nakon što je krenula u tu školu, da je, kada je umro Fred Aster, tamo organizovan
komemorativni zbor i da je određenim đacima rečeno da pripreme ples u njegovu čast. Obučena
kao Bodžangls, s belim cilindrom i u fraku, Trejsi je bila hit. Znam da je nikada nisam videla
kako to radi, ali čak i sada imam osećaj da se sećam toga.
Trinaest, četrnaest, petnaest, teški srednji prolaz – tih godina nisam je mnogo viđala. Progutao ju
je njen novi život. Nije bila tu kada se moj otac konačno iselio ili kada sam dobila prvu
menstruaciju. Ne znam kada je izgubila nevinost niti da li joj je i ko prvi put slomio srce. Kad
god sam je videla na ulici, činilo mi se da joj dobro ide. Grlila bi nekog veoma zgodnog mladića
koji izgleda zrelije, često visokog i sa oštrom linijom iscrtanom u kosi, i mislim da u tim
prilikama nije toliko hodala koliko je skakutala – sveža u licu, kose pokupljene u čvrstu punđu
balerine, obučena u neonske helanke i kratku majicu – ali i crvenih očiju, očigledno naduvana.
Električna, harizmatična, bezobzirno seksualna, puna letnje energije u svako doba, čak i u
ledenom februaru. A kad je sretnem ovakvu, kakva je stvarno bila – to jest, izvan mojih ličnih
zavidljivih ideja o njoj – za mene je uvek bio oblik egzistencijalnog šoka, kao da vidim u pravom
životu nekoga iz bajke, i činila sam sve što sam mogla da taj susret bude što je kraći moguće,
ponekad sam i prelazila na drugu stranu ulice pre nego što bi došla do mene, ili bih uskočila u
autobus, ili bih govorila da moram negde hitno da stignem. Čak i kad sam čula, malo kasnije, od
svoje majke i od drugih u kraju, da ona ima probleme, da sve češće upada u nevolje, nisam
mogla da zamislim zašto bi tako bilo, jer je njen život, što se mene tiče, bio savršen, i to je jedno
od sporednih dejstava zavisti, možda, ta nemogućnost zamišljanja. Po meni, sve njene muke su
bile završene. Postala je plesačica: pronašla je svoje pleme. Mene je, u međuvremenu,
adolescencija uhvatila potpuno nespremnu, i dalje sam pevušila Geršvinove pesme u zadnjim
redovima u učionici, dok su krugovi prijatelja počinjali da se obrazuju i okoštavaju oko mene,
određeni bojom, staležom, novcem, poštanskim brojem, nacionalnošću, muzikom, drogama,
politikom, sportom, težnjama, jezicima, seksualnostima... U toj ogromnoj igri muzičkih stolica,
jednog dana sam se okrenula i videla da nemam gde da sednem. Potpuno izgubljena, postala sam
gotičarka – tu su završavali ljudi koji nisu imali gde drugde. Gotičari su već bili u manjini, i
pridružila sam se najuvrnutijima, grupici od samo petoro dece. Jedan je bio iz Rumunije i imao je
stopalo okrenuto ka unutra, drugi je bio Japanac. Gotičari crnci bili su retki, ali ne nečuveni:
videla sam ih nekoliko kako vise oko Kamdena i sada sam ih kopirala što sam bolje mogla
mažući lice belim puderom i noseći krvavocrveni karmin, puštajući labave dredove i farbajući
krajeve u ljubičasto. Kupila sam martinke i okitila ih anarhističkim simbolima. Imala sam
četrnaest godina: svet je bio bol. Bila sam zaljubljena u Japanca, on je bio zaljubljen u krhku
plavušu iz našeg kruga koja je imala ožiljke po celim rukama i izgledala kao prebijena mačka
ostavljena napolju na kiši – nikoga nije mogla da voli. Skoro dve godine provodili smo sve
vreme zajedno. Mrzela sam njihovu muziku i nije bilo dozvoljeno plesanje – samo skakanje
gore-dole, ili pijano njihanje i sudaranje – ali sviđalo mi se to što se moja majka gadi te političke
apatije i što je brutalnost mog novog izgleda izmamila duboko materinsku stranu mog oca, koji
je sada beskrajno brinuo za mene i pokušavao da me podgoji dok sam gotički mršavila. Veći deo
svake nedelje bežala sam s časova: autobus koji je išao do škole išao je i do Kamden Loka.
Sedeli smo na ulicama, pili sajder i pušili dok nam martinke landaraju iznad kanala, diskutovali o
izveštačenosti svih koje znamo – što su bili razgovori slobodnog oblika koji su mogli trajati
danima. Silovito sam se odricala svoje majke, starog kraja, čitavog detinjastva, a iznad svega
Trejsi. Terala sam svoje nove drugove da slušaju svaki detalj naše zajedničke prošlosti, sve
prepričano s gorčinom, još od prvog dana kad smo se upoznale u crkvenom dvorištu. Nakon
takvog poslepodneva, ponovo bih sedala u autobus, prolazila pored klasične gimnazije u koju
nisam uspela da se upišem i izlazila na stanici ispred – ali tačno ispred – očevog novog
momačkog stana, gde sam veselo mogla da se vratim kroz vreme, jedem hranu koju najviše
volim, uživam u starim tajnim zadovoljstvima. Džudi Garland koja se pretvara da je Zulu dok
pleše u filmu Nađimo se u Sent Luisu.

Jedanaest

Naša druga poseta usledila je četiri meseca kasnije, tokom kišne sezone. Stigli smo po mraku,
nakon odloženog leta, i kada smo došli do roze kuće, nisam mogla da se načudim tom mestu,
njegovoj tuzi i praznini, osećaju kao da sam ušla u tuđu slomljenu ambiciju. Kiša je tukla o krov
taksija. Pitala sam Fernanda da li bi mu smetalo da odem do Havine kuće.
„Nema problema, što se mene tiče. Imam dosta posla.”
„Sigurno ti ne smeta? Mislim, da ostaneš sam?
Nasmejao se: „Ostajao sam sâm na mnogo gorim mestima.”
Rastali smo se kod ogromnog, oljuštenog bilborda koji je označavao početak sela. Pokisla sam
do gole kože dok sam prešla dvadeset metara, otvorila aluminijumska vrata Havine porodične
kuće, poduprta kanisterom dopola punim peska, ali otključana kao i uvek. Unutrašnjost mi je bila
skoro neprepoznatljiva. U dvorištu, tamo gde je pre četiri meseca bila uredno izgrabuljana crvena
zemlja, i babe, rođaci, nećaci, nećake, sestre i mnoge bebe sedeli svud uokolo, do kasno u noć,
sada nije bilo nikoga, samo rupa puna svežeg blata u koju sam odmah ugazila i ostala bez cipele.
Kada sam se sagla da je dohvatim, čula sam smeh. Pogledala sam i shvatila da me neko posmatra
s betonske verande. Hava i nekoliko njenih drugarica, koje su vraćale plehane tanjire od večere
tamo gde su inače stajali.
„Oh-oh”, uzviknula je Hava smejući mi se, razbarušenoj; pored svega, sada sam u rukama nosila
i veliki kofer koji je odbio da se kotrlja po rastresitoj zemlji. „Vidi šta nam je kiša donela!”
Nisam očekivala da ću ponovo odsesti kod Have, nisam je upozorila, ali ni ona niti bilo ko drugi
u domaćinstvu nije izgledao naročito iznenađen mojim dolaskom, i mada nisam bila mnogo
uspešan ili voljen gost prvi put, sada su me dočekali kao člana porodice. Rukovala sam se s
babama, a Hava i ja smo se zagrlile i rekle koliko smo jedna drugoj nedostajale. Objasnila sam
im da smo doputovali samo Fernando i ja – Ejmi snima u Njujorku – i da smo došli da detaljnije
pogledamo šta se radi u staroj školi i šta bi se moglo poboljšati u novoj. Hava me je pozvala da
se pridružim njoj i njenim gostima u maloj dnevnoj sobi, prigušeno osvetljenoj belom solarnom
sijalicom, jače osvetljenoj ekranima telefona devojaka. Osmehivale smo se jedne drugima,
devojke, Hava, ja. Učtivo su pitale za zdravlje moje majke i oca – ponovo su se čudile kako
nemam ni braće ni sestara – a onda za zdravlje Ejmi i njene deca, pa za Karapičanovo i Džudino,
ali ni za čije toliko brižno kao za Grejndžerovo. Zapravo ih je zanimalo samo Grejndžerovo
zdravlje jer je Grejndžer bio pravi hit prve posete, mnogo više od Ejmi ili nas ostalih. Mi smo
bili kurioziteti – on je bio voljen. Grejndžer je znao sve sladunjave ar-en-bi pesme koje je Hava
obožavala, Ejmi prezirala, a ja nikad čula za njih, nosio je patike koje je najviše volela, a tokom
proslave sa sviranjem bubnjeva, koju su organizovale majke u školi, bez oklevanja je ušao u
krug, izveo nekoliko šmekerskih pokreta, sa sve mesečevim plesom, dok je meni bilo toliko
neprijatno da sam morala da skrenem sebi pažnju fotografisanjem. „Taj Grejndžer!”, rekla je
Hava sada veselo odmahujući glavom na uzbudljivo sećanje na Grejndžera, u poređenju s
nezanimljivom realnošću koju sam ja predstavljala. „Tako ludo pleše! Svi momci su pitali: ’Jesu
ovo novi pokreti?’ I sećam se, tvoja Ejmi nam je rekla: ’Ne, to su stari!’ Sećaš se? Ali nije došao
s vama ovog puta? Šteta. O Grejndžer je tako zabavan lik!” Mlade žene u sobi su se smejale,
odmahivale glavom i uzdisale, a onda se ponovo spustila tišina i počela sam da shvatam da sam
prekinula neko okupljanje, žensku trač-partiju, koja se sada, posle minuta nelagodne tišine,
nastavila na volof jeziku. Pošto nisam htela da odem u potpuni mrak spavaće sobe, zavalila sam
se na sofu, pustila da me razgovor preplavi i da mi se odeća osuši na telu. Pored mene Hava je
vodila glavnu reč, dva sata priča koje su se – koliko sam mogla da procenim – kretale od
urnebesnih do žalosnih do s pravom uvređenih, ali nikad nisu zalazile u ljutnju. Smeh i uzdasi su
mi bili pokazatelj, i fotografije s telefona kojim je bleskala usred nekih anegdota i površno
objašnjavala na engleskom ako bih je pitala. Shvatila sam da ima neki ljubavni problem – s
nekim mladim policajcem u Bandžulu kog je retko viđala – i veliki plan, koji se već pripremao,
da ode na plažu kad se završe kiše, na porodično okupljanje, na koje će biti pozvan i policajac.
Pokazala mi je sliku sa ovog događaja od prethodne godine: panoramski snimak koji je
obuhvatao barem stotinu ljudi. Uočila sam je u prvom redu, kao i odsustvo šala, umesto kojeg je
na glavi imala svilenkastu tkaninu, podeljenu na sredini, koja joj je padala na ramena.
„Drugačija ti je kosa”, rekla sam i Hava se nasmejala, dohvatila hidžab i skinula ga otkrivajući
deset centimetara svoje kose umotane u male dredove.
„Ali raste tako sporo, oh!”

Trebalo mi je malo vremena da shvatim da je Hava bila ta relativna retkost u selu, pripadnica
srednje klase. Bila je ćerka dva univerzitetska profesora, koje nikad nisam upoznala, otac joj je
sada radio u Milanu, kao saobraćajni policajac, a majka joj je živela u gradu i još uvek radila na
univerzitetu. Njen otac je krenuo, kako su to meštani zvali, „stražnjim putem”, zajedno sa
Havinim starijim bratom, putujući kroz Saharu do Libije i onda je najzad, uz dosta opasnosti,
prešao do Lampeduze. Dve godine kasnije, tada već oželjen Italijankom, poslao je po drugog
brata, ali to je bilo pre šest godina, i ako je Hava i dalje čekala na svoj poziv, bila je isuviše
ponosna da mi to kaže. Novac koji je otac slao doneo je izvesne luksuze imanju, retke u selu:
traktor, veliko parče privatnog zemljišta, toalet, mada još uvek nije bio povezan ni sa čim, i
televizor, iako on nije radio. U samoj kući živele su četiri žene Havinog pokojnog dede i brojna
deca, unuci i praunuci rođeni iz njegovih bračnih zajednica, u uvek promenljivim
kombinacijama. Nikad nisi mogao locirati sve roditelje ove dece: samo su babe bile konstanta
razmenjujući bebe i malu decu među sobom i Havom, koja mi je, uprkos svojoj mladosti,
delovala kao glava domaćinstva, ili bar njegovo srce. Bila je jedna od onih osoba koje svakoga
privlače. Izraženo simpatična, savršeno okruglog, plavocrnog lica, s diznijevski vedrim crtama,
veoma lepim dugim trepavicama i neodoljivo nalik na patku zbog svoje pune i izbačene gornje
usne. Svako ko traži veselost, duhovitost ili prosto da ga neko u šali zadirkuje sat ili dva, znao je
da treba da dođe kod Have, a ona je posvećivala jednaku pažnju svima, htela da čuje sve vesti,
ma koliko svakodnevne ili banalne bile („Sad si bila na pijaci? O, pa to mi kaži! Ko je sve bio?
Je l’ ribar bio tamo?”). U svakom seocetu bilo gde na svetu bila bi najveći ukras. Za razliku od
mene, nije osećala ama baš nikakav prezir prema seoskom životu: volela je tu skučenost,
tračarenje, ponavljanje i prisnost porodice. Sviđalo joj se to što su svačija posla i njena posla i
obrnuto. Havina komšinica, s većim ljubavnim problemom od njenog, dolazila je svaki dan u
posetu – zatreskala se u momka za kojeg su joj roditelji branili da se uda – i držala je Havu za
ruke dok je pričala i plakala često ostajući sve do jedan ujutru, a ipak je, kako sam primetila,
uvek odlazila nasmejana. Pokušala sam da se setim da li sam ikada učinila sličnu uslugu nekoj
prijateljici. Htela sam da saznam više o ovom ljubavnom problemu, ali Havi je bilo mrsko da
prevodi, a u njenoj nestrpljivoj verziji, dvosatni razgovor lako se svodio na nekoliko rečenica
(„Pa, kaže da je on veoma lep i dobar i da se nikad neće venčati. Jako sam tužna! Kad ti kažem,
neću moći oka da sklopim noćas! Ali daj, zar nisi naučila bar malo volof jezika dosad?”).
Ponekad, kada bi stigle Havine gošće i videle me kako sedim u svom mračnom uglu, izgledale bi
obazrivo i okretale bi mi leđa jer, kao što je Hava svuda bila poznata kao donosilac svetlosti,
neko čije samo prisustvo pruža olakšanje od patnje, veoma je brzo svima postalo jasno da je
gošća iz Engleske sa sobom donosila samo teskobu i tugu. Sva morbidna pitanja koja sam imala
osećaj da moram da postavim, sa sve olovkom u ruci, vezana za smanjenje siromaštva ili manjak
sredstava u školi, ili očigledne teškoće Havinog ličnog života – na koja su se sad nagomilali
problemi kišne sezone, komarci, pretnja nelečene malarije – sve je to odbijalo naše gošće i
nerviralo Havu. Nije je zanimala priča o politici – osim ako nije bila zaverenička, intenzivno
lokalno obojena i ako se nije direktno ticala ljudi koje poznaje – a nije volela ni bilo kakav
zategnutiji razgovor na temu religije ili kulture. Kao i svi, molila se i išla je u džamiju, ali koliko
sam mogla da vidim, nije bila ozbiljno zainteresovana za religiju. Bila je ona vrsta devojke koja
želi samo jedno od života: da se zabavlja. Sećala sam se tog tipa veoma dobro iz svojih školskih
dana, devojaka koje su me uvek zbunjivale – i dalje me zbunjuju – i Hava me je jednako
zbunjivala. Ležala sam na podu pored nje svake noći, na susednom dušeku, zahvalna na plavoj
auri njenog samsunga dok je skrolovala kroz poruke i slike, ponekad sve do sitnih sati, smejući
se ili uzdišući na slike koje su je zabavljale, raspršujući tamu i uklanjajući potrebu za
razgovorom. Ali nikad je ništa nije užasavalo niti ozbiljno deprimiralo, i možda sam baš zato što
sam svakog dana viđala toliko toga što je u meni budilo upravo te emocije, imala perverznu želju
da podstaknem ista osećanja u njoj. Jedne noći dok smo ležale jedna kraj druge, dok se ponovo
prisećala koliko je Grejndžer bio zabavan, koliko kul i zabavan, pitala sam je šta misli o
predsednikovom obećanju da će lično odrubiti glavu svakom homoseksualcu kog otkrije u
državi. Coknula je i nastavila da skroluje: „Taj čovek uvek nešto lupeta. Bilo kako bilo, nemamo
ovde takvih ljudi.” Nije povezala moje pitanje s Grejndžerom, ali te noći sam zaspala goreći od
sramote zato što sam bila tako spremna da uništim mogućnost Grejndžerovog novog dolaska
ovamo, a zbog čega? Principa? Znala sam koliko se Grejndžeru ovde dopada, čak više nego u
Parizu – i mnogo više nego u Londonu – i to uprkos egzistencijalnoj pretnji koju je ovakva
poseta za njega nesumnjivo predstavljala. Razgovarali smo o tome često, to nam je razbijalo
dosadu tokom seansi snimanja – dok smo zajedno sedeli u kabini osmehujući se Ejmi s druge
strane stakla, ne slušajući je nikad kako peva – i to su bili najznačajniji razgovori koje sam ikad
vodila s Grejndžerom, kao da je selo u nama otključalo neki odnos koji nismo ni znali da imamo.
Što ne znači da smo se slagali ili uspostavljali iste veze. Tamo gde sam ja videla nemaštinu,
nepravdu, siromaštvo, Grejndžer je video jednostavnost, manjak materijalizma, kolektivnu
lepotu – suprotno od Amerike u kojoj je odrastao. Tamo gde sam ja videla poligamiju,
mizoginiju, decu bez majki (detinjstvo na ostrvu moje majke, samo u hiperboli, posvećeno u
tradiciji), on se sećao garsonjere na šestom spratu bez lifta u kojoj je živeo sa svojom
depresivnom samohranom majkom, usamljenosti, bonova za hranu, nedostatka smisla, pretnje
ulica odmah ispred ulaznog praga, i pričao mi je sa iskrenim suzama u očima o tome koliko bi
bio srećniji da ga nije odgajala jedna, već petnaest žena.
Jednom, kad smo igrom slučaja samo Hava i ja bile u dvorištu i ona mi plela kosu, pokušala sam
opet da razgovaram s njom o teškim temama koristeći prisnost trenutka da je pitam za glasinu
koju sam čula, o nestaloj ženi iz sela, koju je izgleda uhvatila policija, majci mladića koji je
učestvovao u nedavnom pokušaju puča. Niko nije znao gde je niti šta joj se desilo. „Prošle
godine ovde je došla jedna devojka, zvala se Lindzi”, rekla je Hava, kao da ja ništa nisam
izgovorila. „To je bilo pre nego što je došla Ejmi i svi vi, pripadala je mirovnim snagama – bila
je Amerikanka i jako zabavna! Igrali smo ajnc i blek džek. Je l’ ti igraš karte? Kad ti kažem, bila
je baš zabavna!” Uzdahnula je, nasmejala se i povukla me za kosu baš jako. Digla sam ruke.
Havina omiljena tema bila je ar-en-bi zvezda Kris Braun, ali ja nisam imala skoro ništa da kažem
o Krisu Braunu i imala sam samo jednu jedinu njegovu pesmu u telefonu („To je veoma, veoma,
veoma stara pesma”, obavestila me je), dok je ona znala sve što je imalo da se zna o njemu,
uključujući i sve njegove pokrete. Jednog jutra, baš pre nego što će krenuti u školu, spazila sam
je u dvorištu kako pleše sa slušalicama u ušima. Bila je obučena u svoju tehnički skromnu, ali
ipak veoma pripijenu nastavničku uniformu: bela bluza, duga crna suknja od likre, žuti hidžab,
žute sandale, žuti sat i uski prugasti prsluk, za koji se starala da bude naročito zategnut na leđima
kako bi joj naglasio uzak struk i spektakualrno poprsje. Podigla je pogled s brzih koraka
sopstvenih stopala, ugledala me i nasmejala se: „Nemoj da kažeš mojim đacima!”
Svakog dana ove posete, Karapičano i ja odlazili smo u školu, posećivali Havinu učionicu i
Laminovu učionicu, i hvatali beleške. Karapičano se koncentrisao na svaki aspekt funkcionisanja
škole, dok je moje zaduženje bilo nešto uže: prvo sam otišla u Laminovu učionicu, a onda u
Havinu, u potrazi za „najboljim i najpametnijim”, kako mi je Ejmi zadala. Na Laminovom
predavanju, času matematike, to je bilo lako: samo je trebalo da zapišem imena devojčica koje su
davale tačne odgovore. To sam i radila čekajući svaki put da Lamin potvrdi, na tabli, da su
odgovori dece tačni. Naime, sve izvan osnovnog sabiranja i oduzimanja bilo je, iskreno govoreći,
van mojih sposobnosti, i gledala sam kako Laminovi desetogodišnjaci množe brže od mene i
dolaze do rešenja deljenja velikih brojeva kojem ja nisam bila ni blizu. Stezala sam hemijsku i
osećala kako mi se ruke znoje. Imala sam osećaj kao da putujem kroz vreme. Vratila sam se na
svoje časove matematike, imala sam isti stari, poznati osećaj stida i zadržala sam, kako se
ispostavilo, svoju naviku samoobmane iz detinjstva skrivajući rukom sve što sam zapisivala kad
bi Lamin prošao pored i uvek uspevajući da poluubedim sebe, kada bi se rešenje našlo ispisano
na tabli, da sam sve vreme bila blizu da dođem do njega, samo što sam napravila ovu ili onu
sitnu grešku, ili mi je smetala užasna vrućina u sobi, moja iracionalna strepnja kad se nađem pred
brojevima...
Laknulo mi je kad sam napustila Laminov čas i otišla na Havin, opšti čas. Tamo sam odlučila da
potražim Trejsi, to jest, one najpametnije, najbrže, najsvojeglavije, one kojima je smrtno
dosadno, one problematične, devojčice čije oči kao laseri gore kroz rečenice engleskog jezika u
državnim udžbenicima – mrtve rečenice lišene svakog konteksta i značenja – koje je Hava
neumorno prepisivala na tablu pre nego što ih je, jednako neumorno, prevodila na volof i tako
objašnjavala. Očekivala sam da ću pronaći samo pokoju Trejsi u oba odeljenja, ali ubrzo je
postalo jasno da je u tim zagušljivim sobama više onih koje pripadaju Trejsinom plemenu nego
svih drugih. Nekim devojčicama su uniforme bile toliko pohabane da su bile malo više od
običnih rita, druge su na nogama imale otvorene rane, ili im je gnoj cureo iz očiju, a kada sam
gledala kako se svakog jutra nastavnicima kovanicama plaća honorar, mnoge od njih nisu imale
da im daju novčić. A ipak nisu odustajale, sve te Trejsi. Nisu bile zadovoljne samo da uglas
ponavljaju svoje rečenice Havi, koja je i sama, samo nekoliko godina ranije, sigurno sedela na
ovim stolicama ponavljajući iste ove rečenice, držeći se svog udžbenika onda kao što se držala i
sada. Dok gledaš svu tu vatru s tako malo potpale, naravno da ti je lako da očajavaš. Ali svaki
put kada bi se razgovor oslobodio tih besmislenih engleskih okova i kad mu je dozvoljeno da se
nastavi na lokalnim jezicima, viđala bih opet te jasne varnice inteligencije – kao plamenovi koji
ližu kroz rešetku postavljenu da ih uguši – kako preuzima isti oblik koji prirodna inteligencija
ima u svim učionicama širom sveta: domunđavanje, humor, rasprave. Hava je imala nezahvalnu
dužnost da sve to ućutkava, svu tu prirodnu radoznalost i ljubopitljivost, i da odvuče čas nazad
ka državnom udžbeniku, da piše Lonac je na vatri ili Kašika je u činiji parčetom slomljene krede
po tabli i da ih tera da to ponove i onda da zapišu precizno kopirajući, zajedno sa Havinim čestim
greškama. Pošto sam gledala ovaj bolni proces nekoliko dana, shvatila sam da ih nijednom nije
ispitala te rečenice bez odgovora koji bi već stajao ispred njih, ili koji je prethodno ponovljen, i
jednog naročito vrelog popodneva odlučila sam da lično rešim ovo pitanje. Zamolila sam Havu
da sedne na moje mesto, na polomljenu stolicu, tako da bih ja stala pred odeljenje i rekla im da
napišu u svojim knjigama: Lonac je na vatri. Pogledale su u praznu tablu, a onda upitno u Havu
čekajući prevod. Nisam joj dala da progovori. Usledila su duga dva minuta, dok su deca bledo
gledala u svoje poluraspadnute vežbanke, mnogo puta popravljane starim omotačima. Onda sam
prošetala po učionici i pokupila vežbanke da ih pokažem Havi. Jedan deo mene uživao je u
ovome. Tri devojčice od četrdeset napisale su tačno tu rečenicu na engleskom. Ostale su napisale
samo jednu ili dve reči, skoro nijedan dečak nije uopšte napisao slova, samo neke nejasne oznake
koje podsećaju na engleske vokale i konsonante, senke slova, ali ne baš prava slova. Hava je
klimala glavom nad svakom vežbankom ne odajući nikakve emocije, a onda je, kada sam
završila, ustala i nastavila svoj čas.

Kada je zvonilo za ručak, otrčala sam preko dvorišta do Karapičana, koji je sedeo pod mangom i
zapisivao nešto u blokčetu, i prepričala mu, u uzbuđenoj žurbi, sve događaje tog jutra, i
implikacije koje sam videla, zamišljajući koliko bi moj lični napredak bio spor da su moji
nastavnici predavali, recimo, na mandarinskom, iako nigde vani nisam govorila mandarinski,
nisam slušala mandarinski, nisam imala roditelje koji govore mandarinski...
Karapičano je spustio hemijsku i zagledao se u mene.
„Razumem. I šta misliš da si ovim upravo postigla?”
Prvo sam pomislila da me nije razumeo, tako da sam ponovila priču iz početka, ali me je
prekinuo trupnuvši nogom o pesak.
„Samo si ponizila nastavnicu. Pred celim odeljenjem.”
Glas mu je bio tih, ali mu je lice bilo veoma crveno. Skinuo je naočare i besno me pogledao, a
izgledao je tako zgodno i markantno da je to dalo izvesnu težinu njegovom položaju, kao da su
oni koji su u pravu uvek lepši.
„Ali... to je... Mislim, ne kažem da je to pitanje sposobnosti, to je ’strukturalno pitanje’ – uvek i
sam to govoriš – i samo kažem da bismo mogli da držimo čas engleskog, okej, naravno, ali hajde
da ih učimo na njihovim jezicima u njihovoj zemlji i onda će moći – mogli bi, mislim, znaš, da
nose testove iz engleskog kući, kao domaći ili nešto.”
Fernando se gorko nasmejao i opsovao na portugalskom.
„Domaći! Jesi li ti bila kod njih u kućama? Da li vidiš knjige na njihovim policama? Ili police?
Pisaće stolove?” Ustao je i počeo da viče: „Šta misliš da ova deca rade kad dođu kući? Uče?
Misliš da imaju vremena da uče?”
Nije se pomerio ka meni, ali počela sam da uzmičem od njega, sve dok nisam udarila leđima o
stablo manga.
„Šta ćeš ti ovde? Koje iskustvo imaš u ovom poslu? Ovo je posao za odrasle! Ponašaš se kao
tinejdžerka. Ali više nisi tinejdžerka, zar ne? Nije li krajnje vreme da odrasteš?”
Briznula sam u plač. Negde se oglasilo zvono. Čula sam kako Fernando uzdiše s nečim što je
zvučalo kao saosećanje, i na trenutak sam se ludo ponadala da će me zagrliti. Držeći glavu u
šakama, čula sam kako stotine dece izlaze iz učionica i trče dvorištem smejući se i uzvikujući, na
putu ka sledećem času ili ka kući da pomognu majkama na farmi, a onda kako Karapičano šutira
stolicu i obara je na zemlju, pa odlazi preko dvorišta na čas.

Dvanaest

Kraj mog srednjeg prolaza usledio je sredinom zime, što je savršeno vreme da budeš gotičar: u
skladu si s jadom koji te okružuje, kao onaj sat koji pokazuje tačno vreme dvaput dnevno. Išla
sam ka očevom stanu, vrata autobusa nisu mogla da se otvore od nanosa snega koji je već bio
pred njima, tako da sam morala na silu da ih razmaknem crnim kožnim rukavicama i da
iskoračim u smet, zaštićena od jake hladnoće crnim martinkama s čeličnim ojačanjem i slojevima
crnih džempera i crnog teksasa, toplotom ptičjeg gnezda afro kose, prljavštinom usled retkog
kupanja. Postala sam životinja savršeno prilagođena svojoj okolini. Pozvonila sam na očevo
zvono: vrata je otvorila neka devojka. Možda joj je bilo dvadeset godina. Kosa joj je bila
upletena u veoma jednosatvne pletenice, imala je slatko lice u obliku suze, i besprekornu kožu
koja je sijala kao kora plavog patlidžana. Delovala je uplašeno, nervozno se osmehnula, okrenula
se i pozvala mog oca po imenu, ali s tako jakim naglaskom da je to jedva bilo njegovo ime.
Otišla je i pojavio se moj otac i nakon toga nije izlazila iz njegove sobe sve do kraja moje posete.
Dok smo išli kroz nahereni zajednički hodnik, pored oljuštenih tapeta, zarđalih poštanskih
sandučića, prljavog itisona, tiho mi je objasnio, kao da je misionar i da se malo stidi da otkrije
pravu razmeru svog dobročinstva, da je našao tu devojku na stanici Kings Kros. „Bila je bosa!
Nije imala gde da ide, baš nigde. Vidiš, iz Senegala je. Zove se Mersi. Trebalo je da zovneš da
javiš da ćeš doći.”
Večerala sam kao i obično, odgledala stari film – Zeleni pašnjaci – i kad je došlo vreme da idem,
a još uvek ništa više nijedno od nas nije reklo o Mersi, videla sam kako se osvrće preko ramena i
gleda u vrata svoje sobe, ali Mersi nije izašla, i ubrzo sam otišla. Nisam ispričala ni majci ni bilo
kome u školi. Imala sam osećaj da bi samo Trejsi razumela, ali nisam je videla mesecima.

Primetila sam da drugi ljudi imaju taj adolescentski talenat da se „potpuno otrgnu kontroli” iliti
„da odlepe”, ali kakvu god tegobu da su uspevali da oslobode iz sebe u trenucima tuge ili traume,
ja nju nisam uspevala da pronađem u sebi. Umesto toga, potpuno svesno, kao sportista koji
odluči da pređe na novi režim treninga, odlučila sam da odlepim. Međutim, niko me nije naročito
ozbiljno shvatao, ponajmanje moja majka, budući da me je smatrala, u suštini, odgovornom
tinejdžerkom. Kada su je ostale majke iz kraja zaustavljale na ulici, što su često činile, da je
pitaju za savet u vezi sa svojim zabludelim sinovima i ćerkama, uviđavno bi ih slušala, ali bez
ikakvog saosećanja, ponekad završavajući razgovor tako što bi mi stavila ruku na rame i rekla
nešto ovako: „Mi imamo sreće, još uvek nemamo tih problema.” Činilo se da joj je ovaj narativ
toliko zacementiran u umu da prosto nije mogla da vidi nijedan moj pokušaj da odlutam od
njega: bila je vezana za neku moju senku i nju je pratila. A zar nije bila u pravu? Zaista nisam
bila kao moji drugari, ni naročito samodestruktivna niti lakomislena. Imala sam gomile
(nepotrebnih) kondoma, plašila sam se igala, generalno, isuviše sam se plašila krvi da bih
pomišljala o tome da se sečem, uvek sam prestajala da pijem pre nego što bih se zaista napila,
imala sam veoma zdrav apetit, a kad sam izlazila u klubove, iskrala bih se od svog društva – ili
bih ih se nekako otkačila – negde oko petnaest minuta iza ponoći, da bih se našla s majkom, čije
je pravilo bilo da me pokupi tačno u pola jedan svakog petka noću, ispred vrata Kamden Palasa.
Sela bih u auto i spektakularno zakerala zbog tog dogovora iako sam, potajno, uvek bila
zahvalna što on postoji. Noć kada smo spasle Trejsi bila je baš takva, noć ispred Kamden Palasa.
Obično je moje društvo tamo odlazio na veče indi muzike, koju jedva da sam mogla da
tolerišem, ali ovog puta smo, iz nekog razloga, otišli na hardkor koncert, s virtuoznim gitarskim
soloima distorziranim na ogromnim zvučnicima, razuzdanom bukom, i u nekom trenutku sam
shvatila da neću izdržati do ponoći – iako sam se upravo oko tog vremena svađala s majkom.
Negde oko pola dvanaest rekla sam da idem do toaleta i pošla kroz to staro pozorište u kojem su
se nekada održavali vodvilji, pronašla mesto u jednoj od praznih loža na prvom spratu i krenula
da se napijam flašicom jeftine vodke koju sam nosala u džepu svog crnog mantila. Kleknula sam
na izlizani baršun gde su bile iščupane stolice i pogledala dole u gungulu. Osećala sam neko
tužno zadovoljstvo na pomisao da sam trenutno verovatno jedina duša u ovoj zgradi koja zna da
je Čaplin nastupao ovde, i Grejsi Filds, a da ne pominjem odavno zaboravljene tačke sa psima,
porodične nastupe, ženske step trupe, akrobate, komičare. Gledala sam na sve te nezadovoljne
bele klince iz predgrađa, obučene u crno, kako se bacaju jedni na druge, i zamišljala umesto njih
Džej Ejča Eliota, „čokoladnog muzičara”, obučenog u belo od glave do pete, kako peva
srebrnastom mesecu. Iza leđa, čula sam kako se pomiče zavesa: u moju ložu ušao je mladić. Bio
je belac, veoma mršav, ne stariji od mene, očigledno urađen, s dubokim ožiljcima od akni po licu
i gustim šiškama ofarbanim u crno koje su mu padale preko rošavog čela. Ali oči su mu bile
predivno plave. Bili smo iz istog surogat plemena: nosili smo istu uniformu, crni teksas, crni
pamuk, crnu vunu, crnu kožu. Mislim da ništa nismo ni rekli jedno drugom. Samo mi je prišao i
okrenula sam se ka njemu, već na kolenima, i pružila sam ruke ka njegovom šlicu. Svukli smo se
najmanje što je moguće, legli na tu pepeljaru od tepiha i spojili se na preponama neki minut ili
malo duže, dok su nam ostali delovi tela bili razdvojeni, i dalje u slojevima crne odeće. Bio je to
jedini put u mom životu da se seks dogodio bez svoje senke, bez senke ideja o seksu ili fantazija
o njemu koje mogu samo da se nagomilaju s vremenom. Na tom balkonu sve je i dalje bilo
eksperimentalno, istraživački i tehnički u smislu shvatanja šta gde tačno ide. Nikada nisam
videla nikakvu pornografiju. U to vreme, to je još uvek bilo moguće.
Nekako nam je izgledalo pogrešno da se gotičari ljube, tako da smo nežno grickali jedno drugo
po vratu, kao mali vampiri. Posle je seo i rekao mnogo izveštačenijim glasom nego što sam
očekivala: „Ali nismo koristili nikakvu zaštitu.” Je l’ to i njemu bio prvi put? Rekla sam mu da
nije bitno, glasom koji je njega sigurno jednako iznenadio, i onda ga pitala da li ima cigaretu,
koju mi je dao u obliku prstohvata duvana, rizle i kartonskog kvadrata. Dogovorili smo se da
siđemo dole u bar i popijemo po koktel, ali na stepenicama sam ga izgubila u gomili koja je
krenula na sprat i, iznenada osetivši očajničku potrebu za malo prostora i vazduha, krenula sam
ka izlazu i ka Kamdenu u to gluvo doba. Svi su se teturali naokolo polupijani, ispadali iz pabova,
u pocepanim farmerkama i kariranim košuljama ili skroz u crnom, neki su sedeli na zemlji u
krugovima pevajući, svirajući gitare, drugima je neki čovek govorio da odu kod nekog drugog
čoveka, malo dalje niz ulicu, koji ima drogu koju je on trebalo da ima. Odjednom sam se osetila
brutalno trezno, usamljeno, i poželela sam da se pojavi moja majka. Pridružila sam se krugu
nepoznatih ljudi koji su sedeli na zemlji i izgledali kao da su iz mog plemena, i smotala tu
cigaretu.
Odatle gde sam sedela, mogla sam da vidim uz ulicu sve do Džez kafea i iznenadilo me je koliko
je drugačija skupina ljudi bila okupljena pred njim, ne da izađu, već da uđu, i nimalo pijani
budući da su to bili ljudi koji vole da plešu, kojima nije potrebno da budu pijani kako bi ubedili
svoja tela da se pokrenu. Ništa što su nosili nije bilo iscepano, išarano ili izlepljeno, sve je bilo
novo novcato, žene su sijale i bleštale, i niko nije sedeo na zemlji, naprotiv, uložen je sav mogući
trud da se klijentela odvoji od zemlje: u muške patike bilo je ugrađeno pet centimetara vazduha,
a žene su nosile duplo više štikle. Pitala sam se za šta čekaju red. Možda će im neka crnkinja s
cvetom u kosi pevati. Pomislila sam da im priđem i da vidim o čemu se radi, ali tad sam
odjednom postala svesna nekog meteža, ispred ulaza u stanicu podzemne železnice Mornington
Krezent, nekakvog problema između muškarca i žene, vikali su jedno na drugo i muškarac je
priterao ženu uza zid, drao se na nju i držao ju je rukom oko grla. Mladići s kojima sam sedela
nisu se pomerili niti su delovali naročito zabrinuto, nastavili su da sviraju gitaru ili da motaju
džointe. Dve devojke su krenule u akciju – ćelava devojka grubog izgleda i verovatno njena
devojka – i ustala sam zajedno s njima, doduše, nisam povikala kao njih dve, ali sam ih pratila u
stopu. Međutim, kada smo se približile, situacija je postala zbunjujuća, sada je bilo manje
očigledno da li je „žrtva” napadnuta ili joj se pomaže – videle smo da su noge omlitavele pod
njom i da je taj muškarac u nekom smislu drži uspravno – i sve smo malo usporile u svom
pristupu. Ćelava devojka postala je manje agresivna, više zabrinuta, a u istom trenutku, ja sam
shvatila da ta žena nije žena nego devojka i da je poznajem: Trejsi. Pritrčala sam joj. Prepoznala
me je, ali nije mogla da govori, samo je pružila ruku i tužno se osmehnula. Išla joj je krv iz nosa,
iz obe nozdrve. Osetila sam neki odvratan miris i pogledala dole i videla povraćku, sve po njoj i
u barici na zemlji. Muškarac ju je pustio i odmakao se. Prišla sam joj, uhvatila je i izgovorila
njeno ime – Trejsi, Trejsi, Trejsi – ali oči su joj se zakolutale unazad i osetila sam čitavu njenu
težinu u svom naručju. Pošto je ovo Kamden, svaki pijani ili drogirani prolaznik imao je teoriju:
loš ekstazi, dehidracija, trovanje alkoholom, verovatno je uzela spidbol. Moraš da je držiš
uspravno, ili da je staviš da legne, ili da joj daš malo vode, ili da se odmakneš da joj daš vazduha,
i taman sam počela da paničim kad se kroz ovu buku s druge strane ulice probio mnogo jači glas,
glas s pravim autoritetom, koji je dozivao i moje i Trejsino ime. To je bila moja majka, koja je
stala ispred Palasa kao što smo se ranije dogovorile, u pola jedan ujutru, u svom malom spačeku.
Mahnula sam joj i ona je ponovo krenula i parkirala pored nas. Suočeni s tako narogušenom i
sposobnom odraslom osobom, svi ostali su se razišli, a moja majka nije čak ni zastala da postavi
ono što se meni činilo kao neophodna pitanja. Razdvojila je nas dve, položila Trejsi na zadnje
sedište, stavila joj pod glavu nekoliko ozbiljnih knjiga koje je uvek imala sa sobom, čak i usred
noći, i odvezla nas pravo u bolnicu Sent Meri. Silno sam želela da ispričam Trejsi o svojoj
avanturi iz lože, o tome kako sam, po prvi put, zaista bila lakomislena. Izbile smo na Edžver
Roud: ona se trgla i sela je. Ali kada je moja majka nežno pokušala da joj objasni šta se dešava i
kuda idemo, Trejsi nas je obe optužila da smo je kidnapovale, da pokušavamo da je
kontrolišemo, mi koje smo oduvek pokušavale da je kontrolišemo, još otkad je bila dete, koje
smo oduvek mislile da znamo šta je najbolje za nju, šta je najbolje za svakoga, čak smo i
pokušale da je ukrademo od njene rođene majke, njenog rođenog oca! Njen bes rastao je
srazmerno ledenoj smirenosti moje majke sve dok se, kada smo parkirale ispred hitne službe
bolnice, nije nagla napred i počela da nas pljuje u potiljke od besa. Moja majka nije nasela. Rekla
mi je da uhvatim drugaricu za levu stranu, a ona ju je uhvatila za desnu, i delom smo vukle,
delom uterale Trejsi u čekaonicu gde je, na naše iznenađenje, potpuno prestala da se opire
šapćući „spidbol” sestri i onda čekajući s punom šakom papirnih maramica pritisnutim na nos,
sve dok nije primljena. Moja majka ušla je s njom. Izašla je posle nekih petnaest minuta –
mislim, moja majka – i rekla da će Trejsi zadržati preko noći, da će morati da joj ispumpaju
želudac i da je izgovorila – Trejsi – u svom delirijumu, dosta seksualno eksplicitnih stvari
uznemirenom doktoru Indijcu koji je dežurao u noćnoj smeni. Imala je samo petnaest godina.
„Nešto se ozbiljno desilo toj devojci!”, promrmljala je moja majka, coknula i savila se nad
stolom da potpiše neke papire in loco parentis.
U ovom kontekstu moja pripitost nije bila naročito vredna pažnje. Kad je primetila flašicu vodke
u mom mantilu, majka ju je izvadila, bez reči, i bacila je u bolničku kantu namenjenu za
medicinski otpad. Dok sam izlazila iz bolnice, videla sam svoj odraz u dugačkom ogledalu na
zidu toaleta za invalide, čija su se vrata, slučajno, baš tada širom otvorila. Videla sam svoju
sumornu crnu uniformu i svoje apsurdno napuderisano lice – naravno, sve sam to videla i pre, ali
ne pod jarkim bolničkim osvetljenjem, i sada to više nije bilo lice devojčice, u mene je gledala
žena. Efekat je bio veoma drugačiji od svega što sam ranije videla na svetlosti prigušene
ljubičaste sijalice u mojoj sobi crnih zidova. Prešla sam preko praga: digla sam ruke od
gotičarskog života.

PETI DEO

Noć i dan

Jedan
Sedeli su jedno preko puta drugog, delovalo je veoma intimno, ako zanemariš milione ljudi koji
ih gledaju. Ranije su zajedno prošli kroz njegovu neobičnu kuću, gledali njegova blaga, njegova
kič umetnička dela, njegov jezivi pozlaćeni nameštaj, pričali o ovom i onom, i u jednom trenutku
je zapevao i izveo nekoliko svojih prepoznatljivih poteza. Ali sve nas je zanimalo samo jedno i
najzad se činilo kao da se priprema da ga to pita, i čak je i moja majka, koja se muvala po stanu i
tvrdila da je to ne interesuje, zastala i sela pored mene ispred televizora i sačekala da vidi šta će
se desiti. Uzela sam daljinski i pojačala ton. U redu, Majkl, rekla je, hajde da pređemo na ono što
se o tebi najviše priča, mislim da je to činjenica da je boja tvoje kože očigledno drugačija nego
kad si bio mlađi i stoga mislim da je to izazvalo brojna nagađanja i kontroverzu, da se svi pitaju
šta si uradio ili radiš...?
Oborio je pogled, počeo svoju odbranu. Moja majka nije poverovala ni reči i u sledećih nekoliko
minuta nisam mogla da čujem ništa što su njih dvoje govorili, čula sam samo svoju majku, kako
se svađa s televizorom. Dakle, ja sam rob ritma, rekao je i osmehnuo se, iako je izgledao
zbunjeno, očajan da promeni temu, i Opra mu je dozvolila da je promeni i razgovor se nastavio
dalje. Moja majka izašla je iz sobe. Posle nekog vremena mi je dosadilo i ugasila sam televizor.
Bilo mi je osamnaest godina. Majka i ja više nikada nismo živele zajedno posle te godine i već
nismo bile sigurne kako da se ponašamo jedna prema drugoj u svojim novim inkarnacijama: dve
odrasle žene koje, trenutno, zauzimaju isti prostor. Da li smo i dalje bile majka i ćerka?
Drugarice? Sestre? Cimerke? Imale smo različite rasporede, nismo se mnogo ni viđale, ali
brinula sam da sam predugo ostala pod njenim krovom, kao kad serija koja nikad da se završi.
Uglavnom sam odlazila u biblioteku, trudila se da učim, dok je ona svako jutro volontirala u
centru za problematičnu omladinu, a uveče u ženskom skloništu za crnkinje i Azijatkinje. Ne
kažem da nije bila iskrena u ovom radu, i dobra u njemu, ali obe te obaveze izgledaju impresivno
u biografiji u slučaju da se kandiduješ na izborima za lokalnog odbornika. Nikada je ranije nisam
videla tako zauzetu. Činilo se kao da je istovremeno na sve strane u kraju, da u svemu učestvuje,
i svi su se slagali da joj je razvod prijao, da izgleda mlađe nego ikad: ponekad su me opsedali
strahovi da ćemo se, ne mnogo godina u budućnosti, spojiti u istom godištu. Više nisam često
mogla da idem ulicom a da mi neko ne priđe i ne zahvali mi se „na svemu što tvoja majka čini za
nas” ili da me pita da je pitam da li zna kako da se u školi posle nastave pokrene klub za
novopristiglu decu iz Somalije ili koji bi lokalni prostor bio prikladan za polaganje vozačkog za
bicikle u saobraćaju. Još uvek nije bila izabrana za bilo šta, ali u našem kraju ljudi su je već
krunisali.
Važan aspect njene kampanje bila je ideja da se stara šupa za bicikle pretvori u „zajednički
prostor za sastanke”, oko čeka se sukobila s Luijem i njegovom ekipom, koji su koristili tu šupu
za svoje aktivnosti. Majka mi je kasnije rekla da je poslao dva momka da je zastraše, ali da je
ona „poznavala njihove majke” i da ih se ne plaši, tako da su otišli praznih šaka. Verujem u to.
Pomogla sam joj da okreči stan u jarkožuto i išla s njom po obližnjim lokalima u potrazi za
neželjenim stolicama na rasklapanje. Cena ulaza je određena na jednu funtu i pokrivala je neka
osnovna osveženja, Kilburn buks prodavao je relevantnu literaturu na stolu u uglu. Otvaranje je
bilo u aprilu. Svakog petka u šest sati pojavljivali su se govornici, na poziv moje majke,
ekscentrični lokalci svih vrsta: pesnici, politički aktivisti, savetnici za narkomane, jedan
neakreditovani akademik koji je pisao samizdate o ugušenim istorijskim zaverama; osoran
nigerijski biznismen koji nam je držao predavanja o „težnjama crnaca”; tiha medicinska sestra
poreklom iz Gvajane koja je verovala u čudotvornu moć ši putera. Bili su pozvani i mnogi
govornici Irci – kao znak poštovanja prema toj originalnoj lokalnoj populaciji koja se rapidno
smanjivala – ali moja majka često je bila tvrda na ušima po pitanju tegoba drugih plemena i nije
oklevala da pravi uzvišene uvode („Gde god da se borimo za slobodu, borba je ista!”)
gangsterima sumnjivog izgleda koji su na stražnji zid okačili trobojke i skupljali priloge za IRA-
u na kraju svojih govora. Teme koje su mi delovale istorijski opskurne i udaljene od naše
situacije – dvanaest plemena Izrailja, priča o Kunti Kinteu, sve što ima veze sa starim Egiptom –
bile su najpopularnije i često su me u tim prilikama slali do crkve da zamolim đakona da nam
pozajmi dodatne stolice. Ali kada su govornici pričali o prozaičnijim aspektima naših
svakodnevnih života – o lokalnom kriminalu, drogi, tinejdžerskoj trudnoći, akademskom
neuspehu – onda si mogao videti samo nekoliko starih Jamajčanki koje su dolazile bez obzira na
temu, a zapravo su dolazile zbog čaja i keksa. Međutim, ja nisam imala načina da izbegnem bilo
koje okupljanje, morala sam svima da prisustvujem, čak i kada je došao šizofreničar s pola metra
visokom gomilom beležaka – oivičene gumicama i organizovane po nekom samo njemu
poznatom sistemu – i veoma strastveno nam govorio o rasističkoj greški evolucije koja je
povezala svetog afričkog čoveka s niskim i ovozemaljskim majmunom, kada je zapravo on, sveti
afrički čovek, potomak čiste svetlosti, to jest, samih anđela, čije su postojanje nekako dokazivale
– zaboravila sam tačno kako – piramide. Ponekad je moja majka govorila: onim večerima kad je
prostor bio krcat. Njena tema bio je ponos u svim svojim oblicima. Trebalo je da uvek imamo na
umu da smo divni, inteligentni, sposobni, kraljevi i kraljice, da imamo bogatu istoriju, bogatu
kulturu, da imamo sami sebe, a ipak, što je više punila prostoriju ovom forsiranom svetlošću, to
sam jasnije primećivala oblik i proporcije ogromne senke koja je, ipak, visila iznad nas.
Jednog dana je predložila da ja govorim. Možda će mlada osoba lakše dopreti do mladih ljudi.
Mislim da je iskreno bila zbunjena što njeni govori, iako popularni, nisu zaustavili trudnoću
među devojčicama, ili mladiće da puše travu ili da napuštaju školu ili da odlaze u zatvor. Dala mi
je nekoliko mogućih tema, od kojih ni o jednoj nisam ništa znala, i kada sam joj to rekla,
iznervirala se: „Tvoj problem je to što nikad nisi spoznala pravu borbu!” Svađa je potrajala.
Napadala je „slabašne” predmete koje sam izabrala da studiram, „inferiorne” koledže koje sam
navodila među svojim interesovanjima, „manjak ambicije”, kako je smatrala, koji sam nasledila s
druge strane porodice. Izašla sam napolje. Neko vreme sam lutala tamo-amo po gradu, pušila
pljuge, pre nego što sam se povinovala neminovnom i otišla kod oca. Mersi je odavno otišla,
posle nje nije bilo nikoga, ponovo je živeo sam i delovao mi je snuždenije, tužnije nego što sam
ga ikad videla. Radno vreme – koje je i dalje počinjalo svakog dana pre zore – bilo mu je nova
vrsta problema: nije znao šta da radi sa sobom po podne. Kao porodičan čovek po instinktu, bio
je potpuno izgubljen bez porodice i pitala sam se da li su njegova druga deca, njegova bela deca,
ikada dolazila da ga obiđu. Nisam pitala – bilo me je sramota da pitam. Više se nisam plašila
autoriteta svojih roditelja nada mnom, već da će izneti na otvoreno svoje intimne strahove, svoju
melanholiju i kajanja. Svega toga već sam dovoljno viđala u svom ocu. Postao je jedan od onih
ljudi o kojima je nekada voleo da mi priča, kako je nailazio na njih na poslu i kako ih je
sažaljevao: matorci u kućnim papučama koji gledaju popodnevne emisije sve dok ne počnu
večernje, ne viđaju skoro nikog i ne rade ništa. Jednom sam navratila i pojavio se Lambert, ali su
nakon kratkog lepršanja obostranog veselja, upali u mračna i paranoična raspoloženja
sredovečnih muškaraca koje su žene napustile, dodatno pogoršana činjenicom da je Lambert
zaboravio da donese olakšanje u obliku trave. Te-ve je neprestano bio uključen, a njih dvojica su
sedeli pred njim u tišini ostatak popodneva, kao dva davljenika koji se drže istog komada drveta
u vodi, dok sam ja pospremala stan oko njih.
Nekad sam imala ideju da bi nam oboma bio oblik zabave, nešto što bismo mogli da podelimo,
ako bih se ocu žalila na majku, ali to se nikad nije pokazalo kao pametno jer sam ozbiljno
potcenila do koje je mere on nju i dalje voleo i divio joj se. Kada sam mu ispričala o prostoru za
sastanke i o tome kako me tera da govorim tamo, rekao je: „Pa to zvuči kao veoma zanimljiv
projekat. Nešto za celu zajednicu.” Izgledao je setno. Koliko bi bio srećan, čak i sada, da vuče
stolice po ulici, namešta mikrofon, ućutkuje publiku pre nego što će moja majka izaći na
pozornicu!

Dva

Gomila postera, ne fotokopiranih već ispisanih, rukom, svaki ponaosob, koji najavljuju razgovor
– „Istorija plesa” – izlepljena je po kraju, gde su, kao i sva javna obaveštenja, ubrzo ižvrljani na
kreativne i vulgarne načine, jedan grafit je ispisan u odgovor, a onda i odgovor na odgovor.
Kačila sam jedan od tih postera u hodniku Trejsine zgrade kada sam osetila šake na ramenima –
kratko, čvrsto stezanje – okrenula se i tu je stajala ona. Pogledala je poster, ali ga nije
komentarisala. Skinula mi je nove naočare, stavila ih sebi na nos i nasmejala se svom odrazu u
ogledalu pored oglasne table. Ponovo se nasmejala i ponudila me cigaretom, ali ispala mi je, i
onda opet ofucanim espadrilama koje sam nosila, ukradenim iz majčinog ormana. Osećala sam
se kao neki stari dnevnik koji je pronašla u fioci: podsetnik na neko nevinije i luckastije vreme u
njenom životu. Zajedno smo izašle u dvorište i sele na travnatu ivicu iza njene lamele, okrenute
ka Svetom Kristoferu. Klimnula je ka vratima i rekla: „Ali ono nije bio pravi ples. Sada sam na
sasvim drugom nivou.” Nisam ni sumnjala u to. Pitala sam je kako joj ide učenje i saznala da u
njenoj školi nema ispita, sve se to završilo kad nam je bilo petnaest. Dok sam ja bila u lancima,
ona je bila slobodna! Sada je sve zavisilo od „revije na kraju godine”, na koju dolazi „većina
krupnih agenata ” i na koju sam i ja izokola pozvana („Mogla bih da pokušam da pitam za
tebe”), i tu su se birali najbolji plesači, pronalazili predstavnike, i počinjali sa audicijama za
jesenji krug predstava na Vest endu ili za regionalne putujuće trupe. Hvalisala se time. Pomislila
sam kako je i inače postala nešto nadmenija, naročito na temu svog oca. Gradio je veliku
porodičnu kuću za nju, kako je tvrdila, u Kingstonu, i ubrzo će se preseliti tamo s njim, a odatle
je samo nekoliko skokova deli do Njujorka, gde će imati priliku da nastupa na Brodveju, gde
zaista cene plesače, ne kao ovde. Da, radiće u Njujorku, ali će živeti na Jamajci, na suncu s
Luijem, i najzad će se rešiti „ove mizerne jebene zemlje”, kako se sećam da ju je nazvala – kao
da je puka igra nesrećnog slučaja što je uopšte ikad ovde živela.
Ali nekoliko dana kasnije videla sam Luija, u potpuno drugačijem kontekstu, u Kentiš Taunu.
Bila sam u autobusu, na spratu, i primetila sam ga na ulici, kako grli veoma trudnu ženu, jednu
od onih koje smo zvali „riba iz komšiluka”, s velikim zlatnim minđušama u obliku piramida i
brojnim lančićima, nauljene kose zamrznute u obliku sitnih kovrdža i šiljaka. Smejali su se, šalili
i svaki čas su se ljubili. Gurala je kolica s detetom, starim otprilike dve godine, a za ruku je
držala dete od sedam ili osam godina. Nisam prvo pomislila: „Ko su ova deca?”, nego: „Otkud
Lui u Kentiš Taunu? Zašto hoda glavnom ulicom Kentiš Tauna kao da tu živi?” Zaista nisam
umela da razmišljam izvan prečnika od jednog kilometara. Tek kada su mi izmakli s vidika
razmislila sam o svim prilikama kad je Trejsi lagala ili blefirala o njegovom odsustvu – prestala
je da plače zbog toga još kao vrlo mlada – ni ne znajući koliko je zapravo sve vreme bio blizu.
Nije bio na školskom koncertu ili na rođendanu ili na predstavi ili na sportskom turniru ili prosto
kod kuće, na večeri, zato što je, navodno, brinuo o večno bolesnoj majci u južnom Kilburnu, ili
plesao s Majklom Džeksonom, ili bio hiljadu kilometara udaljen na Jamajci gde je gradio kuću iz
snova za Trejsi. Ali taj jednostrani razgovor na travi potvrdio mi je da više ne možemo da
razgovaramo o intimnim temama. Umesto toga, kada sam stigla kući, ispričala sam majci šta sam
videla. Bila je usred pokušaja da spremi večeru, što je uvek bio stresan trenutak, i naljutila se na
mene, potpuno nesrazmernim žarom i brzinom. Nisam to mogla da shvatim, znala sam da ne
podnosi Luija – pa zašto ga je onda branila? Lupala je šerpama, strastveno govorila o Jamajci, i
to ne o sadašnjoj Jamajci, već Jamajci u devetnaestom i osamnaestom veku i dalje – sadašnji
Kentiš Taun gurnut je u stranu kao nebitan – pričajući mi o prisilnom razmnožavanju robova, o
deci otrgnutoj majkama iz naručja, o ponavljanju i povratku, tokom vekova, i o mnogim nestalim
muškarcima u njenoj porodici, uključujući i njenoj sopstvenog oca, kako su svi oni muškarci
duhovi koji se nikad ne vide izbliza ili jasno. Uzmicala sam od nje dok je besnela sve dok se
nisam pribila o toplotu vrata rerne. Nisam znala šta da radim sa svom tom tugom. Sto pedeset
godina! Imaš li predstavu koliko je dugo sto pedeset godina u porodici čoveka? Pucnula je
prstima i pomislila sam na gospođicu Izabel, kako deci broji taktove plesa. Toliko dugo, rekla je.

Nedelju dana kasnije, noć pre nego što je trebalo da govorim, neko je zapalio staru šupu za
bicikle i pretvorio je u ugljenisanu crnu kutiju. Obilazili smo je s vatrogascima. Užasno je
smrdela od svih onih plastičnih stolica koje su stajale naslagane uza zidove i sada su se istopile i
stopile. Laknulo mi je, činilo mi se da je to božjih ruku delo, iako su svi znaci pokazivali nešto
bliže, i ubrzo su Luijevi momci povratili svoj prostor. Dan posle požara, kada smo majka i ja bile
napolju zajedno, nekoliko dobronamernih ljudi prešlo je ulicu da izrazi koliko im je žao zbog
toga što se desilo ili da razgovaraju s njom na tu temu, ali ona je stisla usne i gledala u njih kao
da su rekli nešto grubo ili lično. Sila ju je užasavala, mislim, zato što je bila izvan njene voljene
oblasti jezika, i zaista nije imala šta da kaže kao odgovor na nju. Uprkos njenom
revolucionarnom stilu, mislim da moja majka ne bi bila veoma korisna u pravoj revoluciji, nakon
što se završe razgovori i susreti i kad počne pravo nasilje. U nekom smislu nije zaista mogla da
veruje u nasilje jer je, po njenom mišljenju, bilo suviše glupo da bi bilo stvarno. Znala sam –
samo od Lamberta – da je njeno detinjstvo bilo prepuno nasilja, emocionalnog i fizičkog, ali
retko ga je pominjala osim što ga je nazivala „ta glupost” ili ponekad „ti glupi ljudi” jer, kada se
uzvisila do života uma, sve što nije bio život uma prestalo je da postoji za nju. S Luijem kao
sociološkim fenomenom ili kao političkim simptomom ili kao istorijskim primerom ili prosto
kao osobom odraslom u istom teškom ruralnom siromaštvu koje je i sama spoznala – osobom
koju je prepoznavala, i verujem intimno razumela – s tim Luijem moja majka je mogla da izađe
na kraj. Ali izraz potpune napuštenosti na njenom licu dok su je vatrogasci vodili ka daljem uglu
šupe da joj pokažu mesto gde je požar podmetnut, od strane nekoga koga je lično poznavala, s
kim je pokušala da razgovara, ali ko je, uprkos tome, odabrao da nasilno uništi ono što je s
ljubavlju stvorila – taj izraz neću nikada zaboraviti. Lui čak nije ni morao to lično da uradi, i
jednako nije morao da krije da je on naredio da se to uradi. Naprotiv, želeo je da se zna: to je bila
demonstracija moći. Isprva sam mislila da je ovaj požar uništio nešto suštinsko u mojoj majci.
Ali posle nekoliko nedelja ona se regrupisala ubedivši vikara da joj dozvoli da premesti svoje
sastanke u stražnju prostoriju crkve. Taj incident čak se pokazao kao koristan, na neki način, za
njenu kampanju: bio je vizualna, bukvalna potvrda „urbanog nihilizma” o kojem je često
govorila i delimično na njemu i zasnivala svoju kampanju. Nedugo potom postala je naš lokalni
odbornik. I tu je počeo drugi čin njenog života, politički čin – koji je nesumnjivo smatrala svojim
pravim životnim pozivom.

Tri

Gradnja je završena s kišnom sezonom, u oktobru. Da proslavimo, planiran je događaj u novom

dvorištu, pola fudbalskog terena raščišćenog tla. Nismo učestvovali u planiranju – time se bavio
seoski akcioni komitet – a Ejmi nije stigla do jutra tog istog dana. Ali bila sam na terenu dve
nedelje i brinula sam oko logistike, ozvučenja, veličine okupljene gomile i uverenja, koje su svi
delili – deca i odrasli, alkalo, Lamin, Hava i sve njene drugarice – da će se pojaviti i predsednik
lično. Izvor ove glasine nije bilo lako odrediti. Svi su je čuli od nekog drugog, nije bilo moguće
dobiti nikakve druge informacije, samo namigivanja i osmehe jer se ionako pretpostavljalo da
mi, „Amerikanci”, stojimo iza te posete. „Ti mene pitaš da li on dolazi?”, rekla je Hava smejući
se, „ali zar ti ne znaš?” Sama glasina i veličina događaja brzo su jedno drugo hranili: prvo će tri
lokalna obdaništa učestvovati u paradi, onda pet, onda petnaest. Prvo je dolazio predsednik, a
onda i lideri Senegala, Togoa i Benina, a krugu s bubnjevima koje sviraju majke dodato je šest
đelija koji sviraju svoje dugovrate kore, i policijski marširajući orkestar. Čuli smo i da zajednice
nekoliko drugih sela dolaze i da će slavni senegalski di-džej svirati posle zvaničnih ceremonija.
Ispod sveg ovog bučnog planiranja ležalo je nešto drugo, duboko brundanje sumnje i
uvređenosti, koje isprva nisam mogla da čujem, ali koje je Fernando odmah prepoznao. Naime,
niko nije tačno znao koliko su novca Ejmini ljudi prebacili u banku u Serekundi, i stoga niko nije
mogao da bude siguran koliko je Lamin lično primio, niti je iko mogao da kaže koliko je tačno
od tog novca stavio u kovertu koja je kasnije stigla u alkalovu kuću, i koliko je ostavio u toj kući
kod Fatu, naše blagajnice, pre nego što je ostatak najzad dospeo u sefove samog seoskog
komiteta. Niko nikog nije optuživao, ne direktno. Ali svi razgovori, ma kako da su počinjali,
uvek su se završavali kruženjem pitanja, obično oblikovanim unutar konstrukcija nalik
poslovicama kao što su: „Dug je put od Serekunde dovde” ili „Ovaj par ruku, onda onaj par ruku,
onda još jedan. Toliko ruku! Ko će očistiti ono što je toliko ruku dodirnulo?” Fern – kako sam ga
sad i ja zvala – osećao je gađenje prema opštoj nesposobnosti: nikada nije radio s takvim
idiotima kao što su ovi idioti u Njujorku, pravili su samo probleme i nisu shvatali proceduru niti
lokalne realitete. I on je postao mašina za izbacivanje poslovica: „Tokom poplave voda ulazi
svukuda, ne moraš da razmišljaš o tome. Tokom suše, ako želiš vodu, moraš pažljivo da je
navodiš svaki centimetar puta.” Ali njegova opsesivna briga, koju je on nazivao „orijentacija na
detalje”, nije mi više išla na živce: toliko sam grešaka pravila svakog bogovetnog dana da sam
sada znala da mi ne zamera istinski. Više se nije mogla ignorisati prava razlika među nama, koja
se protezala daleko izvan njegovog superiornog obrazovanja, njegove doktorske titule, čak i
njegovog profesionalnog iskustva. U pitanju je bio kvalitet pažnje. On je slušao i primećivao.
Bio je otvoreniji. Kadgod sam ga videla u svojoj redovnoj dnevnoj šetnji po selu – u koju sam
odlazila samo vežbe radi i da bih umakla klaustrofobičnosti Havine kuće – Fern je učestvovao u
intenzivnom razgovoru s muškarcima i ženama svih godišta i vrsta, čučeći pored njih dok su jeli,
trčkarajući pored zaprega koje su vukli magarci, sedeći i pijući ataju sa starcima pored pijačnih
tezgi, ne pretpostavljajući ništa dok mu se ne kaže. Sve sam to poredila sa sopstvenim
ponašanjem. Držala sam se svoje memljive sobe što sam više mogla, koliko sam god mogla
trudila sam se da ne razgovaram ni s kim, čitala sam knjige o religiji pod svetlošću lampe koju
sam nosila oko glave i osećala ubilački bes, adolescentski po prirodi, prema MMF-u i Svetskoj
banci, Holanđanima koji su kupovali robove, lokalnim poglavicama koji su ih prodavali, i
mnogim drugim udaljenim mentalnim apstrakcijama kojima nisam mogla naneti nikakvu
praktičnu štetu.
Omiljeni deo dana postale su mi rane večeri, kada bih prošetala do Ferna i pojela jednostavnu
večeru s njim u roze kući, koju su nam spremale iste žene koje su hranile školu. Jedna plehana
činija, puna pirinča, ponekad samo sa zelenim paradajzom ili patlidžanom zagnjurenim negde
unutra, ponekad sa izobiljem svežeg povrća i veoma mršavom ali ukusnom ribom posutim preko,
koju mi je Fern dao da prva raskomadam. „Sad smo rod”, rekao mi je prvi put kada smo ovako
jeli, s rukama u istoj činiji. „Izgleda da su odlučili da smo familija.” Nakon naše prethodne
posete agregat se pokvario, ali pošto smo ga samo mi koristili, Fern je to smatrao „niskim
prioritetom” iz istog razloga zbog kojeg sam ga ja smatrala visokim prioritetom – i odbijao je da
izgubi ceo dan na odlazak u grad u potazi za novim. Tako smo sada, kad zađe sunce, stavljali na
glave svoje male lampe vodeći računa da ih ne nosimo pod određenim uglom kako ne bismo
zaslepljivali jedno drugo, i pričali do duboko u noć. Bio je zanimljivo društvo. Imao je suptilan,
saosećajan, komplikovan um. Kao i Hava, nikad nije bio depresivan, ali to mu je polazilo za
rukom ne tako što je okretao glavu na drugu stranu, već tako što je pažljivo gledao baveći se
svakim logičnim korakom u bilo kojem određenom problemu tako da mu je sam problem
ispunjavao sav raspoloživi mentalni prostor. Nekoliko noći pre proslave, dok smo sedeli i
razgovarali o predstojećem dolasku Grejndžera i Džudi i ostalih – i o kraju izvesne spokojne
verzije života ovde – počeo je da mi priča o novom problemu, u školi: šestoro dece već dve
nedelje nije bilo na časovima. Nisu bili ni u kakvom srodstvu. Ali kako mu je direktor rekao,
njihovo odsustvo počelo je onog dana kada smo Fern i ja stigli u selo.
„Otkad smo mi stigli?”
„Da! I pomislio sam: baš čudno, zašto to? Prvo sam se malo raspitao. Svi kažu: „Pa ne znamo.
Verovatno nije ništa posebno. Ponekad deca moraju da rade kod kuće.” Otišao sam opet kod
direktora i uzeo spisak imena. Onda sam otišao do njihovih kuća, jednu po jednu. Nije to lako.
Nema adrese, moraš da slediš svoj njuh. Ali sve sam ih pronašao. ’Ona je bolesna’, ili, ’Otišao je
u posetu rođaku u gradu.’ Imam osećaj da mi niko ne govori istinu. Onda danas pogledam taj
spisak i pomislim: ova imena su mi poznata. Pogledam svoje papire i pronađem onaj spisak za
mikrofinansiranje – sećaš se? –što smo Grejndžer i ja radili, nezavisno. On je dobar čovek,
pročitao je knjigu o mikrofinansiranju... U svakom slučaju, pogledam ja taj spisak i vidim da je
to baš tih šest porodica! Majke su iste one žene kojima je Grejndžer dao uloge od trideset dolara,
za njihove pijačne tezge. Identične. I onda pomislim: koja je veza između uloga od trideset
dolara i ove dece koja se ne pojavljuju u školi? Sada je očigledno: njihove majke, koje nisu
mogle da otplate dug u roku koji im je Grejndžer zadao, pretpostavljaju da će im novac biti
uziman novčić po novčić, od dečje školarine i da će deca doživeti sramotu! Viđaju nas u selu,
’Amerikance’, i misle: bolje da držimo decu kod kuće! Pametno je, ima logike.”
„Siroti Grejndžer. Razočaraće se. Imao je najbolje namere.”
„Ne, ne, ne... to se lako može rešiti. Samo mi je to zanimljiv primer uzroka i posledice. Ili
nedostatka posledice. Finansiranje je dobra ideja, mislim, ili bar nije loša ideja. Ali možda ćemo
morati da promenimo raspored otplaćivanja.”
Kroz jedan od polupanih prozora videla sam kako se taksi po mesečini kotrlja jedinim dobrim
putem. Klinci su visili s njega, čak i u ovo doba, a trojica mladića na stomacima su ležala na
krovu pritiskajući dušek težinom svojih tela. Osetila sam onaj talas apsurdnosti, besmislenosti,
koji me je obično spopadao u najranijim časovima, dok sam budna ležala pored dubokousnule
Have i slušala podivljale petlove s druge strane zida.
„Ne znam... Trideset dolara ovde, trideset dolara onde...”
„Da?”, rekao je Fern vedro – često nije uspevao da pročita ton – i kada sam podigla glavu, videla
sam toliko optimizma i interesovanja za ovaj mali, novi problem, da me je to iznerviralo.
Poželela sam da ga smrvim.
„Ne, mislim – vidi, ti ideš u grad, u svako drugo selo u okolini, viđaš te klince iz mirovnih snaga,
misionare, nevladine organizacije, sve te dobronamerne belce koji brinu o nekoliko drveća – kao
da niko od vas ne vidi šumu!”
„Sad ti pričaš u poslovicama.”
Ustala sam i počela da kopam kroz gomilu opreme u ćošku tražeći sobnu peć na pelet i čajnik.
„Vi ne biste prihvatili ta... mikroskopska rešenja u svojim kućama, u svojim zemljama – zašto
bismo ih mi ovde prihvatili?”
„’Mi’?”, pitao je Fern i onda počeo da se smeje. „Ček, ček.” Prišao je i pomogao mi oko
kanistera gasa s kojim sam se mučila i sagnuo se da ga prikači za prsten, što mi tako iznerviranoj
nikako nije uspevalo. Lica su nam bila vrlo blizu. „’Te dobronamerne belce.’ Previše razmišljaš
o rasi – je l’ ti to ikad iko rekao? Ali čekaj, po tebi, ja sam belac?” Toliko me je iznenadilo to
pitanje da sam počela da se smejem. Fern se odmakao: „To mi je baš zanimljivo. U Brazilu, mi
sebe ne smatramo belcima. Bar se moja porodica ne smatra. Ali smeješ se – to znači da, misliš da
jesam?”
„O Ferne...” Koga smo ovde imali osim jedno drugo? Pomerila sam svoju lampu jer mu je
obasjala mili izraz zabrinutosti na licu, koje, na kraju krajeva, i nije bilo mnogo svetlije od mog.
„Mislim da nije bitno šta ja mislim, zar ne?”
„O ne, bitno je”, rekao je vraćajući se ka svojoj stolici i, uprkos pregoreloj sijalici iznad naših
glava, učinilo mi se da sam videla da je porumeneo. Koncentrisala sam se na dve delikatne čašice
od marokanskog stakla zelenkaste boje. Jednom mi je rekao da ih svuda nosi sa sobom na
putovanjima i to priznanje bilo je jedno od retkih koje se ticalo njegovog ličnog zadovoljstva i
utehe.
„Ali ne vređam se, ne, sve mi je ovo zanimljivo”, rekao je sedajući ponovo u stolicu i protežući
noge kao profesor u svom kabinetu. „Ovo što radimo ovde, koji uticaj imamo, šta će ostati kao
naša ostavština, i tako dalje. Naravno, o svemu treba dobro da se razmisli. Korak po korak. Ova
kuća je dobar primer.” Pružio je ruku ulevo i potapšao ogoljeno parče zida sa žicama. „Možda su
platili vlasniku ili on možda nema pojma da smo u njoj. Ko zna? Ali sad smo u njoj i celo selo
vidi da smo u njoj, dakle, znaju da, u suštini, ne pripada nikome, ili onome kome se državi ćefne
da je da. I šta će se desiti kad mi odemo, kada nova škola bude radila i mi više ovde ne budemo
često dolazili – ili uopšte ne budemo dolazili? Možda će se useliti nekoliko porodica, možda će
postati zajednički prostor. Možda. Pretpostavljam da će je raskomadati, ciglu po ciglu.” Skinuo
je naočare i obrisao stakla ivicom majice. „Da, prvo će neko poskidati žicee, onda krov, onda
pločice, ali na kraju će svaki kamen dobiti novu svrhu. Tako ja mislim... Možda grešim,
moraćemo da sačekamo i vidimo. Nisam tako lukav kao ovi ljudi. Niko nije lukaviji od sirotinje,
gde god da je nađeš. Kada si siromašan, moraš dobro da promisliš o svakoj fazi. S bogatima je
obrnuto. Kad si bogat, možeš da budeš nepromišljen.”
„Ne vidim ništa lukavo u ovakvom siromaštvu. Ne vidim ništa lukavo u tome da imaš desetoro
dece kad ne možeš da hraniš ni jedno.”
Fern je ponovo stavio naočare i tužno mi se osmehnuo.
„Deca mogu da budu neka vrsta bogatstva”, rekao je.
Ćutali smo neko vreme. Pomislila sam – iako stvarno nisam htela – na blistavi crveni autić na
daljinski, koji sam iz Njujorka donela dečaku u domaćinstvu koji mi je bio posebno drag, ali je
imao nepredviđen problem s baterijama – nepredviđen s moje strane – baterijama za koje je
nekad bilo novca, pretežno nije, tako da je autiću bila suđena polica koju sam primetila da Hava
ima u dnevnoj sobi, puna ukrasnih ali suštinski beskorisnih predmeta, koje su donosili
neobavešteni posetioci, da prave društvo nekolicini neispravnih radija, Bibliji iz biblioteke u
Visoknsinu i slici predsednika u polomljenom ramu.
„Na taj način posmatram svoj posao”, rekao je Fern čvrsto, kad je čajnik zazviždao. „Nisam iz
njenog sveta, to je jasno. Ali ovde sam zato da, ako joj dosadi...”
„Kad joj dosadi...”
 „Moj posao je da se pobrinem da nešto korisno ostane ovde, na zemlji, ma šta da se desi, kadgod
ona ode.”
„Ne znam kako ti uspeva.”
„Šta?”
„Da se bakćeš kapljicama kad možeš da vidiš okean.”
„Opet poslovica! Rekla si da ih mrziš, ali vidiš kako si poprimila lokalnu naviku!”
„Hoćemo li piti taj čaj ili šta?”
„Zapravo, tako je lakše”, rekao je sipajući tamnu tečnost u moju čašu. „Poštujem osobu koja
može da razmišlja o okeanu. Moj um više ne radi tako. Kad sam bio mlad kao ti, možda, sada
ne.”
Više nisam mogla da ocenim da li govorimo o celom svetu, o ovom kontinentu uopšteno, ili
konkretno o selu, ili prosto o Ejmi, o kojoj, i pored svih naših dobrih namera, svih naših
poslovica, nijedno o nas nije baš moglo najjasnije da razmišlja.

Pošto su me skoro svaki dan petlovi i poziv na molitvu budili u pet sati, stekla sam naviku da se
vraćam da spavam do deset ili kasnije, pa bih stizala u školu na vreme za drugi ili treći čas.
Međutim, onog jutra kad je Ejmi trebalo da stigne, osećala sam novu odlučnost da posmatram
čitav dan dok još uvek mogu u tome da uživam. Iznenadila sam samu sebe – i Havu, Lamina i
Ferna – kad sam se pojavila u osam ujutru, pred džamijom, gde sam znala da se svako jutro
nalaze bez mene i idu zajedno do škole. Lepota jutra bilo je još jedno iznenađenje: podsetilo me
je na moje najranije doživljaje Amerike. Njujork je bio moj prvi uvod u ono šta sve može
svetlost, koja se preliva kroz proreze na zavesama preobražavajući ljude i trotoare i zgrade u
zlatne ikone, ili u crne senke, u zavisnosti gde stoje u odnosu na sunce. Ali svetlost ispred te
džamije – svetlost na koju sam stala dok su me pozdravljali kao lokalnog heroja, samo zato što
sam ustala iz kreveta tri sata nakon većine žena i dece s kojima sam živela – ta svetlost bila je
nešto drugo. Zujala je i držala te u svojoj toploti, bila je gusta, živa od polena i insekata i ptica, i
pošto joj ništa više od jednog sprata nije presecalo put, prosipala je sve svoje darove odjednom
blagosiljajući sve ravnomerno, kao eksplozija istovremenog prosvetljenja.
„Kako se zovu ove ptice?”, pitala sam Lamina. „Male bele s krvavocrvenim kljunovima? Prelepe
su.”
Lamin je nagnuo glavu unazad i namrštio se.
„Ove? To su obične ptice, ništa posebno. Misliš da su lepe? U Senegalu imamo mnogo lepših
ptica.”
Hava se nasmejala: „Lamine, počinješ da zvučiš kao Nigerijac! ’Sviđa ti se ova reka? U Lagosu
imamno mnogo lepšu reku.’”
Laminovo lice zgužvalo se u neodoljiv, postiđeni osmeh. „Samo govorim istinu kad kažem da
imamo sličnu pticu ali veću. Impresivnija je...” i Hava je stavila ruke na struk pogledavši Lamina
nestašno ispod oka; videla sam koliko ga je to obradovalo. Trebalo je i ranije da primetim.
Naravno da je bio zaljubljen u nju. Ko ne bi bio? Dopala mi se ta ideja i osećala sam
zadovoljenje. Jedva sam čekala da kažem Ejmi da se ovde neće omastiti.
„E sad zvučiš kao Amerikanac”, izjavila je Hava. Pogledala je preko svog sela. „Mislim da svako
mesto ima neku svoju lepotu, hvala Bogu. A ovo ovde je lepo kao i svako drugo mesto koje
znam.” Ali trenutak kasnije, neka nova emocija preletela je njenim lepim licem i kada sam
pogledala tamo gde je ona gledala, videla sam mladića koji stoji pored projekta sveže izvorske
vode Ujedinjenih nacija i pere ruke do laktova bacajući jednako zamišljene poglede prema nama.
Bilo je očigledno da njih dvoje predstavljaju nekakvu provokaciju jedno drugome. Kad smo se
približili, prepoznala sam da je pripadao tipu koji sam ranije tu i tamo viđala, na trajektu, kako
šetaju duž puteva, često u gradu, ali retko u selu. Imao je gustu bradu i beo turban labavo uvezan
oko glave, nosio je ranac na leđima i pantalone su mu bile čudnog kroja, nekoliko centimetara
iznad članka. Kad je Hava otrčala ispred nas da ga pozdravi, pitala sam Lamina ko je to.
„Njen rođak Musa”, rekao je Lamin vraćajući se svom uobičajenom šaputanju, sada obojenom
kiselim negodovanjem. „Šteta što smo ga ovde sreli. Ne treba da se petljate s njim. Bio je
propalica, a sad je mašala, samo stvara probleme svojoj porodici i ne bi trebalo da se petljate s
njim.” Ali kad smo prišli Havi i njenom rođaku, Lamin ga je pozdravio s poštovanjem, čak i s
nelagodom, i primetila sam da se i Hava nekako stidi pred njim – kao da je starija osoba, a ne tek
nešto više od dečaka – i pošto se setila da joj je šal skliznuo na vrat, sada ga je podigla i pokrila
čitavu kosu njime. Hava me je ljubazno predstavila Musi na engleskom. Klimnuli smo glavama
jedno drugom. Činilo se kao da se bori da učvrsti određeni izraz na licu, izraz benigne
ozbiljnosti, kao kralj prosvetljenije nacije koji je došao u posetu. „Kako si, Hava?”, promrmljao
je, a ona, koja je uvek imala dosta da kaže na to pitanje, ovog puta prevazišla je sebe nervoznim
opisom: dobro je, njene babe su dobro, razni nećaci i nećake su dobro, Amerikanci su ovde, i
dobro su, jer se škola otvara sutra popodne i biće velika proslava, di-džej Kali će svirati – da li se
seća onog puta na plaži dok su igrali uz Kalijevu muziku? O čoveče, to je baš bilo zabavno! – i
dolaze ljudi uzvodno od reke, iz Senegala, odasvuda, zato što je sjajno to što se dešava, nova
škola za devojčice jer je obrazovanje veoma važno, naročito za devojčice. Ovaj poslednji deo bio
je za mene i osmehnula sam se da potvrdim. Musa je klimao glavom, malo uznemireno,
pomislila sam, sve vreme dok je govorila, ali sad kad je Hava najzad ućutala, okrenuo se malo,
više ka meni nego ka svojoj rođaci, i rekao na engleskom: „Nažalost, neću doći. Muzika i ples su
šejtan. Kao i mnogo šta što se ovde radi, to je adu, običaj, a ne religija. U ovoj zemlji ceo život
nam prolazi u plesu. Sve je izgovor za igranje. Kako god, odlazim danas u hurudž u Senegal.”
Pogledao je u proste kožne sandale koje je nosio na nogama kao da hoće da proveri da li su
spremne za putovanje koje predstoji. „Idem tamo u davat, da pozivam ljude i da ih preobraćam.”
Na to se Lamin sarkastično nasmejao, i Havin rođak oštro je odgovorio Laminu na volofu – ili je
to možda bio mandinka – pa onda Lamin Musi i sve tako, dok sam ja samo stajala i smeškala se
kao idiot.
„Musa, nedostaješ nam kod kuće!”, uzviknula je Hava iznenada na engleskom, s puno osećanja,
grleći mršavu levu ruku svog rođaka, kao da se samo toliko usuđivala da zagrli, i on je opet
mnogo puta klimnuo, ali nije odgovorio. Pomislila sam da će nas možda ostaviti ovde – njegov i
Laminov razgovor delovao mi je kao razmena nakon koje neko treba da ode – ali svi smo
zajedno krenuli ka školi. Musa je stavio ruke iza leđa i počeo da priča, dubokim, tihim, prijatnim
glasom, zvučalo mi je kao predavanje. Hava je slušala s poštovanjem, ali Lamin mu je stalno
upadao u reč, sve glasnije i energičnije, u stilu koji nisam mogla da prepoznam kao njegov. Sa
mnom je uvek čekao da završim svaku rečenicu i ostavljao je duge razmake tišine pre nego što
odgovori, tišine koje sam počela da smatram razgovornim grobljima, gde je sve nelagodno ili
neprijatno što sam mu možda izložila odlazilo da se sahrani. Ovaj ljutiti, svađalački Lamin bio
mi je toliko stran da sam imala osećaj kao da Lamin ne bi voleo da ga vidim na delu. Malo sam
ubrzala korak i kad sam bila nekoliko metara ispred njih, okrenula sam se da vidim šta se dešava
i primetila da su i oni stali. Musa je držao Lamina oko zgloba: pokazivao je na njegov pokvareni
sat i govorio nešto veoma svečano. Lamin je otrgao ruku i izgledao je nadureno, a Musa se
osmehivao kao da je sve ovo bilo veoma prijatno, ili barem neophodno, rukovao se s Laminom
uprkos njihovoj očiglednoj raspravi, prihvatio još jedan Havin zagrljaj oko ruke, klimnuo mi, i
pošao nazad otkuda je i došao.
„Musa, Musa, Musa...”, govorila je Hava odmahujući glavom dok mi je prilazila. „Sve je naf
sada što se tiče Muse – sve je iskušenje – mi smo iskušenje. Baš je čudno, mi smo vršnjaci, uvek
smo se igrali, bio mi je kao brat. Voleli smo ga kod kuće, i on je voleo nas, ali nije mogao da
ostane. Sada smo suviše staromodni za njega. On želi da bude moderan. Želi da živi u gradu:
samo on, jedna žena, dve bebe i Bog. U pravo je: kad si mlad čovek i živiš ludo s celom svojom
porodicom, veoma ti je teško da budeš čist. Ja volim da živim ludo – oh, ne mogu da odolim, ali
možda kad budem starija”, rekla je gledajući dole niz svoje telo, kao što je njen rođak pogledao u
svoje sandale, radoznalo, kao da pripadaju nekom drugom: „Možda ću biti mudrija kad budem
bila starija. Videćemo.”
Izgledalo je kao da joj je skoro zabavno da razmišlja o Havi koja je sada i o Havi koja će postati,
ali Lamin je bio uzrujan.
„Taj ludak svima govori: ’Nemoj ovako da se moliš, treba ovako da se moliš, prekrsti ruke preko
tela, ne drži ih uz telo!’ U rođenom porodičnom domu naziva ljude Sila kiba – kritikuje svoju
rođenu babu! Ali šta to znači ’stari musliman’, ’novi musliman’? Svi smo mi jedan narod! On joj
kaže: ’Ne, ne bi trebalo da pravite veliku ceremoniju, napravite neku skromnu, bez muzike, bez
plesa – ali Musina baba je iz Senagala, kao i ja – kada se rodi beba, mi plešemo!”
„Prošlog meseca”, počela je Hava i pripremila sam se za duži monolog, „moja rođaka Fatu rodila
je svoje prvo dete, Mamadua, i trebalo je da vidiš kako je kuća tog dana izgledala, bilo je pet
muzičara, svi su igrali, bilo je toliko hrane – oh! Nisam mogla sve ni da pojedem, boleo me je
stomak od toliko hrane i plesa, a moja rođaka Fatu je gledala svog brata kako igra kao...”
„A Musa je sada oženjen”, ubacio se Lamin. „I kako se oženio? Skoro da nikoga nije bilo, nije
bilo hrane – tvoja baba je plakala, danima je plakala!”
„Istina... Naše babe obožavaju da kuvaju.”
„’Ne nosite amajlije, ne idite kod...’, mi ih zovemo murabiti – dobro, ja ne idem kod njih”, rekao
je pokazujući mi, iz nekog razloga, desnu šaku i okrećući je na obe strane. „Verovatno se na više
načina razlikujem od svog oca, od njegovog oca, ali da li ja govorim starijima šta da rade? A
Musa je svojoj rođenoj babi rekao da ne sme da ide?!”
Lamin se obraćao meni i, premda nisam imala pojma šta je murabit ili zašto se kod njega ide,
pravila sam se da sam zaprepašćena.
„One stalno idu”, poverila se Hava, „naše babe. Moja baba mi je ovo donela.” Podigla je ruku i
zadivila me je lepa srebrna narukvica s koje je visila mala amajlija.
„Molim te, pokaži mi gde piše da je greh poštovati starije?”, zahtevao je Lamin. „Ne možeš da
mi pokažeš. Sad on hoće da vodi svog novorođenog sina u ’modernu’ bolnicu umesto u divljinu.
To je njegov izbor. Ali zašto beba ne može da ima ceremoniju u čast rođenja? Musa će iznova
slomiti svojoj babi srce ovime, kad ti kažem. A meni će da drži predavanja geto klinac koji ni ne
zna arapski? Adu, šejtan – to je sve od arapskog što zna! Išao je u katoličku misionarsku školi! Ja
umem da izrecitujem svaki hadit, svaki hadit. Ne, ne.”
To je bio najduži, najstrastveniji govor koji sam ikad čula od Lamina, čak je i on izgledao
iznenađeno zastavši na trenutak i brišući znoj s čela belom, savijenom maramicom koju je zbog
toga nosio u zadnjem džepu.
„Ljudi će se uvek razlikovati...”, počela je Hava, ali Lamin ju je opet prekinuo: „A onda mi
kaže”, Lamin je pokazao na svoj pokvareni sat, „’Ovaj život je ništa u poređenju s večnošću –
ovaj život je samo pola sekunde pre ponoći. Ne živim za tih pola sekunde, već za ono što sledi
posle.’ A misli da je bolji od mene zato što se moli s prekrštenim rukama preko grudi? Ne, rekao
sam mu: ’Ja umem da čitam arapski, Musa, a ti?’ Veruj mi, Musa je duboko zbunjen čovek.”
„Lamine...”, rekla je Hava, „mislim da malo nisi fer, Musa samo želi da obavi džihad i nema
ničeg lošeg u...”
Moje lice mora da je uradilo nešto iznenađujuće: Hava je pokazala na moj nos i prasnula u smeh.
„Pogledaj je! O čoveče! Misli da moj rođak hoće da pobije ljude – o ne, kako je smešno –
mašala nema ni četkicu za zube, a kamoli pištolj – ha ha ha!”
Lamin, kome nije bilo toliko smešno, upro je prst u svoje grudi i vratio se šaputanju: „Nema više
regea, nema više geta, nema više pušenja marihuane. Na to ona misli. Musa je ranije imao
dredove – znaš šta su dredovi? Okej, ali dredove dovde! A sada vodi taj duhovni džihad, iznutra.
Na to ona misli.”
„Volela bih da sam i ja toliko čista!”, rekla je Hava slatko uzdišući. „Oh, oh... dobro je biti čist –
verovatno!”
„Naravno da jeste”, rekao je Lamin mršteći se. „Svi se mi trudimo da radimo džihad, svakog
dana na svoj način, koliko god možemo. Ali ne moraš da sečeš svoje pantalone i da vređaš svoju
babu. Musa se oblači kao Indijac. Ne treba nam taj strani imam ovde – imamo svog!”
Došli smo do školske kapije. Hava je namestila suknju, koja joj se tokom šetnje pomerila, dok joj
ponovo nije padala ravno na kukove.
„Stvarno, zašto su mu pantalone onakve?”
„Misliš kratke?”, rekla je Hava nezainteresovano, sa onim svojim talentom da se osetim kao da
sam postavila najočiglednije moguće pitanje.
„Da mu stopala ne bi gorela u paklu!”

Te noći, pod izvanredno vedrim nebom, pomagala sam Fernu i timu lokalnih dobrovoljaca da
poslože trista stolice i podignu bele baldahine iznad njih, da podignu zastave na jarbole i da
ispišu „DOBRO DOŠLA, EJMI” na zidu. Sama Ejmi, Džudi, Grejndžer i devojka za odnose s
javnošću spavali su u hotelu u Bandžulu, umorni od puta, ili od pomisli na roze kuću, ko zna.
Svud oko nas pričalo se o predsedniku. Zbijali smo uvek iste šale: koliko znamo, ili tvrdimo da
ne znamo, ili ko od nas dvoje više zna. Niko nije pominjao Ejmi. Među svim ovim usplahirenim
glasinama i kontraglasinama, nisam mogla da shvatim da li se poseta predsednika čeka sa
strepnjom ili sa uzbuđenjem. Isto kao kada čuješ da se sprema oluja, objasnio je Fern dok smo u
pesak zabijali tanke nogare stolica na rasklapanje. Čak i ako je se plašiš, radoznao si da je vidiš.

Četiri

Stajala sam na stanici Kings Kros sa svojim ocem u rano jutro, tokom jednih od naših odlazaka u
zadnji čas da pogledamo univerzitet. Upravo smo propustili voz, ne zato što smo zakasnili, nego
zato što je cena karte bila duplo veća od one za koju sam upozorila oca da bi mogla biti, i dok
smo se prepirali šta sad da radimo – jedno od nas da ode sada, a drugo kasnije, ili da oboje ne
odemo, ili da oboje odemo neko drugo popodne, van perioda skupljih karata – voz je napustio
platformu bez nas. I dalje smo se brecali i svađali na peronu kada smo primetili kako se Trejsi
penje pokretnim stepenicama iz metroa. Kakav prizor! Besprekorno bele farmerke i čizmice do
članka s viokom štiklom, i strukirana crna kožna jakna zakopčana do grla: delovala je kao oklop.
Očevo raspoloženje sasvim se promenilo. Podigao je obe ruke u vazduh kao kontrolor leta koji
daje znak avionu. Gledala sam kako nam Trejsi prilazi na neki čudno zvaničan način, što je mom
ocu potpuno promaklo, pa ju je zagrlio kao u stara vremena ne primećujući krutost njenog tela uz
svoje ili da su joj ruke nepomične kao štapovi. Odmakao se i pitao kako su joj roditelji, kako
provodi leto. Trejsi je izdeklamovala niz beživotnih odgovora koji, po meni, nisu sadržali
nikakve prave informacije. Videla sam kako mu se lice smračilo. Ne zbog onoga šta je govorila,
već zbog načina na koji je govorila, u potpuno novom stilu koji nije imao nikakve veze s
divljom, duhovitom, odvažnom devojkom koju je mislio da poznaje. Sve je to pripadalo nekoj
potpuno drugoj devojci, iz drugačijeg kraja, iz drugačijeg sveta. „Šta ti drže tamo u toj ludoj
školi”, pitao je, „časove besedništva?” „Da”, rekla je Trejsi usiljeno i digla nos u vazduh, i bilo je
jasno da želi da okonča ovu temu, ali je moj otac, kome suptilni nagoveštaji nikad nisu išli od
ruke, baš zapeo. Zadirkivao ju je i dalje i, da bi se odbranila od njegovog ismevanja, Trejsi je
sada počela da nabraja mnoge veštine koje stiče na svojim letnjim časovima pevanja i
mačevanja, balskog plesa i na časovima drame, veštine koje nisu potrebne u kraju, ali koje osoba
mora da izvodi na onome što je sada zvala „Vest end pozornica”. Pitala sam se, ali nisam joj
postavila to pitanje naglas, kako li plaća sve to. Dok mi je dalje pričala, moj otac je stajao i piljio
u nju, a onda ju je iznenada prekinuo. „Ali nisi ozbiljna, je l’ da, Trejs? Prestani s time, samo
smo mi ovde! Ne moraš nama da mažeš oči. Znamo te, znamo te otkad si bila ovolicka, s nama
ne moraš da se pretvaraš da si nobles!” Ali Trejsi se uznemirila, pričala je sve brže i brže, tim
svojim čudnim novim glasom za koji je možda mislila da će zadiviti mog oca, a ne da će mu biti
odbojan, i nad kojim nije baš imala kontrolu te se prirodno vraćao, u svakoj drugoj rečenici,
našoj zajedničkoj prošlosti i odlazio naglo napred u njenu misterioznu sadašnjost, sve dok moj
otac nije sasvim izgubio kontrolu i počeo da joj se smeje, nasred stanice Kings Kros, pred svim
tim ljudima u vreme špica. Nije mislio ništa loše – samo je bio zbunjen – ali videla sam koliko ju
je to povredilo. Doduše, mora se priznati da Trejsi nije podivljala, kako je umela, ne u tom
trenutku. Sa osamnaest je već bila stručnjak za veštinu fermentisanja gneva, koju imaju starije
žene, za čuvanje za kasniju upotrebu. Učtivo se izvinila i rekla da mora da požuri da stigne na
čas.

U julu je gospođica Izabel pozvala moju majku da pita da li bismo Trejsi i ja htele da
volontiramo u njenoj predstavi za kraj leta. Bila sam polaskana: kad smo mi bile deca, bivše
učenice izgledale su nam kao boginje, dugonoge i nezavisne, kikoćući se među sobom i šapućući
na svom adolescentskom jeziku dok su nam proveravale karte, vodile tombolu, nosile
posluženje, delile nagrade. Ali to bolno jutro na stanici Kings Kros i dalje mi je bilo sveže u
mislima. Znala sam da je vizija gospođice Izabel o našem prijateljstvu bila zaglavljena u
vremenu, ali nisam mogla da podnesem pomisao da joj je raspršim. Rekla sam majci da joj
poruči da pristajem i čekala sam da čujem šta će biti s Trejsi. Sutradan je gospođica Izabel
ponovo nazvala: Trejsi je pristala. Ali nijedna od nas nije zvala drugu niti bilo kako pokušala da
uspostavi kontakt. Nisam je videla sve do jutra samog koncerta, kada sam odlučila da budem
veći čovek i da svratim do nje. Dvaput sam pritisla zvonce. Posle neobično duge pauze, Lui je
otvorio vrata. Iznenadila sam se: činilo se da smo jedno drugo iznenadili. Obrisao je znoj iznad
brkova i grubo me pitao šta hoću. Pre nego što sam stigla da odgovorim, čula sam Trejsin,
nekako čudan glas – skoro da ga nisam prepoznala – kako viče ocu da me pusti unutra, i Lui je
klimnuo glavom i pustio me da uđem, ali je izašao u suprotnom smeru, iz stana i otišao
hodnikom. Gledala sam ga kako žuri niz stepenice, brzo prelazi preko travnjaka i odlazi.
Okrenula sam se nazad u stan, ali Trejsi nije bila u predsoblju, a onda nije bila ni u dnevnoj sobi,
a onda nije bila ni u kuhinji: imala sam osećaj kao da izlazi iz svake prostorije trenutak pre nego
što ja dođem do nje. Pronašla sam je u kupatilu. Rekla bih da je nedavno plakala, ali nisam bila
sigurna. Rekla sam joj ćao. U istom trenutku brzo je sagla glavu i pogledala sebe, u istu tačku u
koju sam i ja gledala, ispravljajući majicu dok joj nije ponovo sasvim prekrila brus.
Izašle smo iz stana i krenule niz stepenice. Nisam mogla da govorim, ali Trejsi nikada nije bila
ćutljiva, čak ni u ekstremnim situacijama, i sada je brbljala u veselom, komičnom stilu, o svim
„žgoljavim kučkama” protiv kojih se takmiči na svojim audicijama, o novim potezima koje mora
da nauči, o problemu nadglasavanja koraka. Pričala je brzo i bez prekida, da slučajno ne bi bilo
razmaka ili pauze u kojoj bih mogla postaviti pitanje, i na taj način nas je obe bezbedno izvela iz
bloka, i uvela na vrata crkve, gde nas je čekala gospođica Izabel. Dobile smo iste ključeve,
pokazala nam je kako da otključamo kasu i gde da je držimo, kako da otvorimo i zatvorimo
crkvu pre i posle, i druge praktične sitnice. Dok smo šetale naokolo, gospođica Izabel postavljala
je brojna pitanja o Trejsinom novom životu, o malim ulogama koje je već dobijala u svojoj školi
i velikim ulogama izvan nje koje se nadala da će jednog dana dobiti. Bilo je nečeg veoma lepog i
nevinog u tim pitanjima. Videla sam da Trejsi želi da bude ta devojka koju je gospođica Izabel
imala na umu, devojka čiji je život čist i prav, koja pred sobom nema ništa osim ciljeva, jasnih i
ispravnih, i kojoj ništa ne stoji na putu. Preuzevši ulogu te devojke, šetala je ovim poznatim
prostorom našeg detinjstva prisećajući se, sećajući se da skrati vokale, da drži ruke iza leđa, kao
turista koji luta kroz muzej i gleda eksponate jedne bolne prošlosti, onaj turista koji nije lično
vezan za ono što vidi. Kada smo došle do stražnjeg dela crkve, gde su deca stajala u redu za sok i
keks, svi su oni gledali u Trejsi s neskrivenim divljenjem. Kosa joj je bila skupljena u punđu
karakterističu za plesačice, a preko ramena joj je visio ranac s natpisom Pajnapl studio,
izbacivala je stopala u stranu dok je hodala, bila je san koje smo obe sanjale, pre jednu deceniju,
kada smo i same ovde čekale u redu za sok, kao devojčice. Niko nije obraćao naročitu pažnju na
mene – čak su i deca mogla da vide da više nisam plesačica – a Trejsi je delovala srećna što je
okružena svim ovim malim obožavateljima. Njima je ona bila lepa i odrasla, zavidno
talentovana, slobodna. I dok sam je sada gledala, bilo mi je lako da ubedim sebe da mi se
pričinilo.
Prešla sam na drugu stranu prostorije, i nazad kroz vreme, dok nisam došla do gospodina Buta. I
dalje je sedeo na svojoj staroj klavirskoj stolici, malo stariji, ali meni potpuno isti, i svirao je
melodiju kojoj nije bilo vreme: Lepo se provedite za Božić. I tu se desio onaj prirodni trenutak
zbog kojeg, u njegovoj samoj nestvarnosti, ljudi mrze mjuzikle, ili mi tako govore kad kažem da
ih ja volim: počeli smo zajedno da pravimo muziku, bez dogovora ili probe. On je znao note, ja
sam znala reči. Pevala sam o vernim prijateljima. Trejsi se okrenula ka meni i osmehnula se,
melanholično ali srdačno, ili je taj osmeh samo nosio uspomenu srdačnosti. Videla sam
sedmogodišnjakinju, osmogodišnjakinju, devetogodišnjakinju, desetogodišnjakinju u njoj,
tinejdžerku, malu ženu. Sve te verzije Trejsi pružale su se preko godina crkvene sale da mi
postave pitanje: Šta ćeš da uradiš? Na šta smo obe već znale odgovor. Ništa.

Pet

Manje je izgledalo kao otvaranje škole, a više kao najava kraja starog režima. Četa mladih
vojnika u tamnoplavim uniformama stajala je u sredini držeći svoje limene duvačke instrumente,
znojeći se u potocima. Nije bilo hlada i stajali su na položaju već sat vremena. Sedela sam sto
metara od njih, pod baldahinom, s najuglednijim predstavnicima cele uzvodne regije, lokalnim i
međunarodnim novinarima, Grejndžerom i Džudi, ali ne i s predsednikom, ne i sa Ejmi, ne još.
Fern je trebalo da je dovede, kad sve bude spremno i sve bude na mestu: dug proces. Lamin i
Hava, koji nisu pripadali najuglednijima, raspoređeni su na neka udaljena mesta, daleko od nas,
zato što je hijerarhija rasporeda sedenja bila apsolutna. Na svakih petnaestak minuta Džudi, ili
ponekad Grejndžer, ili ponekad ja, pomenuli bi da bi neko zaista tim jadnim vojnicima
muzičarima trebalo da odnese vode, ali niko od nas to nije uradio, kao i niko drugi. U
međuvremenu, došla su obdaništa, svako u svojim uniformama, keceljama, košuljama i kratkim
pantalonama u upečatljivim kombinacijama boja – narandžasta i siva, ili ljubičasta i žuta –
predvođena grupicama žena, svojim vaspitačicama, glamurozno odevenim. Vaspitačice
obdaništa Kunkudžang Keitaja nosile su uske crvene majice i crne farmerke s cirkonima na
džepovima, a kose su im bile svezane u komplikovane pletenice. Vaspitačice obdaništa
Tudžereng nosile su odore i marame na glavama istog crveno-narandžastog dizajna i identične
bele sandale s platformama. Svaki tim razlikovao se u svom pristupu, ali su kao grupa Suprims
održavali savršenu uniformnost unutar svoje skupine. Ušle su na glavnu kapiju, prešle preko
dvorišta njišući kukovima, vodeći za sobom decu, s pokeraškim izrazima lica – kao da nas ne
čuju sve kako zadivljeno aplaudiramo i zviždimo – i kad su došle do mesta koje im je dodeljeno,
dve žene su onda, bez osmeha, razmotale transparent sa imenom obdaništa, napravljen u kućnoj
radinosti, i stale pored njega držeći ga, premeštajući težinu s kuka na kuk dok se nastavilo
čekanje. Mislim da nikada nisam videla toliko neverovatno lepih žena na jednom mestu. I ja sam
se sredila – Hava mi je strogo rekla da moje uobičajene kaki pantalone i zgužvane lanene košlje
ne odgovaraju ovoj prilici – pozajmivši belo-žutu odoru i majicu od svoje domaćice, koju, pošto
mi je bila suviše uska, nisam mogla da zakopčam na leđima, tako da sam morala da prikrijem
otvoren šav širokim crvenim šalom koji sam ležerno prebacila preko ramena, iako je bilo bar
trideset devet stepeni.
Konačno, posle skoro dva sata nakon što smo posedali, svi koji je trebalo da budu u dvorištu bili
su u dvorištu, i Fern je poveo Ejmi, okruženu skakutavom gomilom dušebrižnika, do njenog
centralnog sedišta. Sinule su sijalice na kamerama. Prvo što se okrenula da me pita bilo je: „Gde
je Lamin?” Nisam imala priliku da joj kažem: oglasili su se rogovi, počeo je glavni događaj i,
naslanjajući se u svojoj stolici, zapitala sam se da li sam zapravo pogrešno razumela sve ono što
sam bila tako sigurna da sam razumela u prethodne dve nedelje. Naime, sada je povorka
kostimirane dece ušetala u kvadrat, svi od oko sedam ili osam godina, obučeni kao vođe afričkih
naroda. Bilo ih je u kente platnu i dašiki majicama, u nehru košuljama i u safari odelima, i svako
je imao svoju svitu sastavljenu od druge dece koja su bila prerušena u obezbeđenje: tamna odela
i tamne naočare, govorili su u igračke voki tokije. Uz mnoge male lidere stajale su njihove
supruge s tašnicama, mada je prva dama Liberije išla sama, a Južnoafrička Republika je imala tri
žene, koje su se zajedno držale za ruke dok su išle iza njega. Kad biste pogledali okupljenu
svetinu, pomislili biste da niko od njih ništa smešnije u životu nije video, a Ejmi, kojoj je isto
ovo bilo urnebesno, brisala je suze iz očiju dok je pružala ruke da zagrli predsednika Senegala ili
da uštine za obraz predsednika Obale Slonovače. Lideri su paradirali pored očajnih, preznojenih
vojnika, a onda ispred naših sedišta, gde su mahali i pozirali za slike, ali nisu hteli ni da se
osmehnu niti da progovore. Onda je orkestar prestao da duva u rogove dobrodošlice i počeo da
svira veoma glasnu duvačku verziju nacionalne himne. Stolice su nam zavibrirale. Okrenula sam
se i videla dva masivna vozila kako ulaze u dvorište preko peščanog tla: prvo terenac nalik onom
u kojem smo putovali četiri meseca ranije, a drugi je bio pravi policijski džip, oklopno vozilo
koje skoro da je ličilo na tenk. Možda stotinu dece i tinejdžera iz sela trčalo je uz ova vozila, iza,
ponekad ispred, ali uvek opasno blizu točkovima, usklikujući i zviždeći. Kroz šiber prvog auta
stajala je osmogodišnja verzija predsednika lično, u njegovom velikom belom bubuu, s belom
kuf kapom i štapom u ruci. Pokušana je prava verodostojnost: bio je taman kao i predsednik i
imao je isto žablje lice. Pored njega je stajala osmogodišnja glamurozna devojka, otprilike moje
nijanse, s perikom, i u oskudnoj crvenoj haljini, koja je u gomilu bacala šake novca iz monopola.
Za ivice auta držalo se još ovih malih članova obezbeđenja, s malim naočarima za sunce i malim
puškama, koje su upirali u decu, od kojih su neka oduševljeno širila ruke kako bi isprsila grudi
na nišan svojih vršnjaka. Dve odrasle verzije ovih tipova iz obezbeđenja, u istoj odeći, ali bez
pušaka, bar koliko sam ja mogla da vidim, trčale su pored kola snimajući sve ovo najnovijim
video-kamerama. U policijskom džipu pozadi su sedeli mali policajci s puškama igračkama
zajedno s pravim policajcima s pravim kalašnjikovima. I veliki i mali policajci držali su oružje
podignuto u vazduh, na oduševljenje dece, koja su trčala iza i pokušavala da se popnu sa zadnje
strane džipa, da dospeju tamo gde je vlast i moć. Odrasli među kojima sam sedela kao da su bili
rastrzani između osmeha i klicanja – kad god bi se u njih uperile kamere – i užasnutog
uzvikivanja dok su vozila svakog trenutka pretila da im pregaze decu koja su okolo trčala.
„Pomeri se u stranu”, čula sam kako viče pravi policajac upornom dečaku s desne strane koji je
molio za slatkiše. „Inače ćemo te pregaziti!”
Najzad su se vozila parkirala, minijaturni predsednik je izašao, došao do podijuma i održao
kratak govor od kojeg ni reč nisam mogla da čujem zbog krčanja zvučnika. Niko drugi takođe
nije mogao da ga čuje, ali svi smo se smejali i aplaudirali kad je završen. Pomislila sam da efekat
ne bi bio mnogo drugačiji ni da je došao pravi predsednik. Demonstracija moći je demonstracija
moći. Onda je Ejmi ustala, rekla nekoliko reči, poljubila mališu, uzela mu štap i mahnula njime u
vazduh na salvu oduševljenja. Škola je zvanično otvorena.

Nismo toliko prešli sa ove zvanične ceremonije na posebnu zabavu, koliko se zvanična
ceremonija odmah raspršila, pa ju je smenila zabava. Svi oni koji nisu bili pozvani na ceremoniju
sada su nahrupili i razbijen je uredan niz stolica, te je svako seo tamo gde je hteo. Glamurozne
vaspitačice povele su svoje grupe u hlad i izvadile im ručkove, vruće i zapečaćene u velikim
šerpama, iz onih velikih kariranih torbi za kupovinu kakve prodaju i na Kilburn pijaci,
međunarodni simbol štedljivih i onih koji dolaze iz daleka. U najsevernijem ćošku zasvirala je
muzika sa obećanog sistema ozvučenja. Svako dete koje je uspelo da umakne od odraslog ili koje
nije ni imalo pratnju odraslog, otišlo je tamo da igra. Muzika mi je zvučala jamajčanski, neki
oblik denshola, i pošto sam u naglom prelazu izgubila sve ostale, prišla sam da gledam kako
igraju. Bila su dva vida plesa. Dominantni ples bila je nekakva ironična imitacija njihovih majki:
savijeni u kolenima, povijenih leđa, sa istrćenim zadnjicama, gledali su u sopstvene noge dok su
trupkali ritam po podu. Ali s vremena na vreme – naročito ako me primete da ih gledam –
pokreti su skakali u druga vremena i druga mesta, meni poznatija, kroz hip-hop i rege, od Atlante
do Kingstona, i videla sam uvrtanje, klizanje, uvijanje, trzanje. Lep, nasmejani dečak ne stariji od
deset godina znao je neke naročito lascivne pokrete i izvodio ih je u malim naletima tako da su se
devojčice oko njega periodično sablažnjavale, vrištale, jurile da se sakriju iza drveta, pre nego
što bi se došunjale nazad da ga gledaju kako izvodi nove. Stalno je gledao u mene, pokazivao u
mene prstom i vikao nešto da nadjača muziku. Nisam mogla sasvim da razaberem šta govori:
„Plešeš? Šteta! Plešeš? Pleši! Šteta!” Prišla sam korak bliže, osmehnula se, odmahnula glavom,
iako je znao da se predomišljam. „A tu si”, rekla je Hava iza mene, uhvatila me pod ruku i
povela me nazad.
Pod drvetom, bili su okupljeni Lamin, Grejndžer, Džuri, naše nastavnice i nekoliko dece, i svi su
sisali male piramide ili narandžastog leda ili ledene vode umotane u najlon. Uzela sam vodu od
devojčice koja ih je prodavala i Hava mi je pokazala kako da zubima otkinem ćošak da bih
isisala tečnost. Kada sam završila, pogledala sam u mali smotuljak omotača u svojoj ruci, nalik
na izduvani kondom, i shvatila da nemam gde da ga stavim osim na zemlju i da su ti napici u
obliku piramide sigurno bili izvor svih onih plastičnih omotača koje sam viđala nabacane na
svakoj ulici, na granama drveća, u u dvorištima kuća, u svakom žbunu kao cvet. Stavila sam ga u
džep da odložim neizbežno i krenula da sednem između Grejndžera i Džudi, koji su bili usred
rasprave.
„Nisam to rekla”, siktala je Džudi. „Rekla sam: ’Nikad nisam videla ništa slično.’” Zastala je da
glasno posisa svoj komad leda. „I jebote nisam!”
„Da, dobro, možda ni oni nisu videli neka luda sranja koja mi radimo za Dan Svetog Patrika.
Mislim šta je koji kurac Dan Svetog Patrika?”
„Grejndžeru, ja sam iz Australije – i u suštini budista. Ne možeš da mi nakačiš Dan Svetog
Patrika.”
„Moja poenta je: mi volimo našeg predsednika...”
„Ha! Govori za sebe!”
„...zašto ovi ljudi onda ne bi poštovali i voleli svoje vođe? Šta se to tebe tiče? Ne možeš samo da
dođeš ovde bez ikakvog konteksta i da osuđuješ...”
„Niko ga ne voli”, rekla je mlada žena oštrog pogleda koja je sedela preko puta Grejndžera.
Odora joj je bila povučena do struka i dojila je bebu, koju je sada premestila s desne na levu
dojku. Imala je veoma lepo, inteligentno lice i bila je bar deceniju mlađa od mene, ali u očima je
nosila isti pogled iskustva koji sam počela da viđam kod nekih starih drugarica sa fakulteta
tokom dugih, nelagodnih popodnevnih poseta s njihovim dosadnim bebama i još dosadnijim
muževima. Iz njih je nestao neki devojački sloj iluzije.
„Sve ove mlade žene”, rekla je snizivši glas i izvukla ruku kojom je držala bebinu glavu da
prezrivo odmahne na okupljen svet. „Ali gde su muškarci? Dečaci, da – ali muškarci? Ne. Niko
ovde ne voli ni njega ni ono što on radi. Svako ko može, odlazi. Stražnjim putem, stražnjim
putem, stražnjim putem.” Dok je govorila, upirala je prstom na neke dečake koji su igrali pored
nas, na ivici adolescencije, birajući ih kao da ima moć da učini da nestanu. Coknula je, isto kao
što bi i moja majka. „Veruj mi, i ja bih otišla da mogu!”
Grejndžer, koji je, sigurna sam, kao i ja, pretpostavio da ova žena ne zna engleski – ili da bar ne
može da prati njegovu i Džudinu varijaciju engleskog – sada je klimao glavom na svaku reč koju
je izgovorila, skoro i pre nego što ju je izgovorila. Svi ostali koji su mogli da je čuju – Lamin,
Hava, neki od mladih nastavnika iz naše škole, drugi koje nisam znala – mrmljali su i zviždali,
ali ništa nisu rekli. Lepa mlada žena ispravila se u stolici shvativši da je iznenada dobila moć u
ovoj skupini.
„Da ga vole”, rekla je, sada više uopšte ne šapućući, ali, kako sam primetila, nije nijednom
izgovorila njegovo ime, „zar ne bi bili ovde s nama, umesto da uludo žrtvuju svoje živote?”
Pogledala je dole i namestila bradavicu bebi, i zapitala sam se da li ti „oni”, u njenom slučaju
možda nisu apstrakcija, već imaju ime, glas, odnos s gladnom bebom u njenom naručju.
„Stražnji put je ludost”, prošaputala je Hava.
„Svaka zemlja ima svoje probleme”, rekao je Grejndžer – čula sam preokrenuti odjek onoga što
mi je Hava tog jutra rekla – „Ozbiljni problemi u Americi. Za naše ljude, za crni narod. Zbog
toga prija našoj duši da budemo ovde, s vama.” Govorio je polako, sa odlučnošću, i dotakao je
svoju dušu, koja se, očigledno, nalazila u sredini između njegovih grudnih mišića. Izgledao je
kao da će se rasplakati. Instinktivno sam poželela da se okrenem, da mu dam privatnosti, ali
Hava je piljila u njegovo lice, uhvatila ga za ruku i rekla: „Vidite kako nas Grejndžer stvarno
oseća” – uzvratio joj je stisak – „ne samo mozgom, već srcem!” Ne toliko suptilan prekor upućen
meni. Vatrena mlada dama je klimnula glavom, čekali smo da još nešto kaže, činilo se kao da
ona može da dâ zaključak ovoj epizodi, ali njena beba je završila sa sisanjem i govor je završen.
Podigla je svoju žutu odoru i ustala da pomogne bebi da bljucne.
„Sjajno je što je naša sestra Ejmi ovde s nama”, rekla je jedna od Havinih drugarica, vesela žena
po imenu Ester, za koju sam primetila da ne voli ni nagoveštaj tišine. „Njeno ime je slavno u
celom svetu! Ali sada je ona jedna od nas. Daćemo joj seosko ime.”
„Da”, rekla sam. Gledala sam ženu u žutoj odori koja je ranije govorila. Sada je prilazila
podijumu za igru, tako uspravnih leđa. Htela sam da pođem za njom da još porazgovaramo.
„Je l’ ona sada ovde? Naša sestra Ejmi?”
„Molim? O ne... Mislim da je morala da ode na neki intervju ili tako nešto.”
„Oh, to je divno. Ona poznaje Džej Zija, poznaje Rijanu i Bijonse.”
„Da.”
„Zna i Majkla Džeksona?”
„Da.”
„Misliš da je i ona iluminati? Ili se samo druži sa iluminatima?”
I dalje sam mogla da vidim ženu u žutom, upadljivu među toliko drugih, sve dok nije prošla iza
drveta i bloka s toaletima i više nisam mogla da je nađem.
„Ne bih... Iskreno, Ester, sumnjam da je bilo šta od toga stvarno.”
„O dobro”, rekla je Ester mirno, kao da je rekla da voli čokoladu, a da sam ja rekla da ne volim.
„Ovde za nas je stvarno, zato što tu vlada velika moć, bez sumnje. Dosta slušamo o tome.”
„Jeste stvarno”, potvrdila je Hava, „ali na tom internetu, kad ti kažem, ne možeš svemu verovati!
Na primer, rođaka mi je pokazala slike nekog belca, u Americi, debelog kao četiri muškarca,
toliki! Rekla sam joj: ’Jesi normalna, ovo nije prava fotografija, ma daj! To nije moguće, niko ne
može da bude ovakav.’ Ta deca su luda. Veruju svemu što vide.”

Kada smo krenuli nazad kući, napolju je bio mrak, obasjan zvezdama. Uhvatila sam Lamina i
Havu pod ruku i pokušala sam malo da ih zadirkujem.
„Ne, ne, ne, iako je zovem ’mala žena’”, bunio se Lamin, „a ona mene ’gospodin muž’, istina je
da smo samo drugari, vršnjaci.”
„Flert, flert, flert”, rekla je Hava flertujući, „i to je to?”
„I to je to?”, pitala sam otvarajući nogom širom vrata.
„To je definitivno to”, rekao je Lamin.
U kući je dosta mlađe dece bilo i dalje budno i oduševljeno su dotrčali ka Havi, a ona je bila
oduševljena da ih dočeka. Rukovala sam se sa sve četiri babe, što je uvek moralo da se radi kao
da ih prvi put vidiš, i svaka žena se nagnula da pokuša da mi kaže nešto važno – ili, tačnije, rekla
mi je nešto važno, što ja nisam razumela – a onda, kada reči nisu imale uspeha, kao i obično,
povukle su me blago za odoru i povele ka tremu.
„O”, rekla je Hava prilazeći s nećakom u naručju, „to je moj brat!”
On joj je, zapravo, bio polubrat i, po meni, uopšte nije ličio na Havu, nije bio lep kao ona i nije
imao njeno držanje i stil. Lice mu je bilo plemenito, ozbiljno, oblo kao njeno, ali s podbratkom,
elegantnim naočarama i oblačio se potpuno neutralno, što mi je reklo, pre nego on sam, da je
sigurno proveo neko vreme u Americi. Stajao je na verandi i pio veliku šolju lipton čaja, laktova
oslonjenih na ivicu betonskog zida. Obišla sam oko stuba da se rukujem s njim. Srdačno je
prihvatio moju ruku, ali glave zabačene unazad i s poluosmejkom, kao da oivičava taj gest
ironijom. To me je podsetilo na nekoga – na moju majku.
„I ti živiš ovde u domaćinstvu, vidim”, rekao je i klimnuo na tihu marljivost svud oko nas, na
nećaka koji je vrištao u Havinim rukama, kojeg je potom pustila u dvorište. „A kako se snalaziš
u seoskom životu? Prvo moraš da se navikneš na okolnosti da bi u potpunosti uživala u njemu,
rekao bih.”
Umesto da mu odgovorim, pitala sam ga gde je naučio tako savršeno da govori engleski.
Formalno se osmehnuo, ali pogled mu se na kratko natmurio iza naočara.
„Ovde. Ovo je zemlja u kojoj je engleski zvaničan jezik.”
Nesigurna šta da radi sa ovom nelagodnošću, Hava se zakikotala u dlan.
„Izuzetno uživam u njemu”, rekla sam crveneći. „Hava je jako ljubazna.”
„Dopada ti se hrana?”
„Izvrsna je.”
„Jednostavna je.” Potapšao se po zaobljenom stomaku i pružio svoju praznu činiju devojci u
prolazu. „Ali ponekad je jednostavno ukusnije od komplikovanog.”
„Da, tačno tako.”
„Dakle, da zaključimo, sve je u redu?”
„Sve je u redu.”
„Kao što rekoh, potrebno je vremena da se aklimatizuje na ovaj seoski život. Čak i meni je
potrebno minut-dva, a rođen sam ovde.”
Neko mi je sada pružio činiju hrane, iako sam već jela, ali pošto sam imala osećaj da se sve što
radim pred Havinim bratom posmatra kao neka vrsta testa, prihvatila sam je.
„Ali ne možeš tako da jedeš”, rekao je i kada sam pokušala da oslonim činiju na zidić, dodao je:
„Hajde da sednemo.”
Lamin i Hava ostali su oslonjeni o zid, dok smo mi seli na dve pomalo klimave hoklice
napravljene u domaćoj radinosti. Pošto više nije bio pod pogledom svih živih u dvorištu, Havin
brat se opustio. Rekao mi je da je pohađao školu u gradu, blizu univerziteta na kom je predavao
njegov otac, i da je iz te škole konkurisao za mesto na privatnom kvejkerskom koledžu u
Kanzasu koji je davao deset školarina godišnje studentima iz Afrike, i on je bio jedan od njih.
Hiljade se prijavilo, ali on je prošao, dopao im se njegov esej, iako je to bilo tako davno da se
više nije sećao teme. Diplomski je radio u Bostonu, iz ekonomije, kasnije je živeo u
Mineapolisu, Ročesteru i Bolderu, mestima koje sam u nekom trenutku posetila sa Ejmi, a od
kojih mi nijedno ništa nije značilo, ali sam ipak želela da čujem o njima, možda zato što mi je
dan proveden u selu delovao kao godina – ovde je vreme radikalno usporavalo – do te mere da su
oker pantalone i crvena polo majica Havinog brata izgleda mogli da pobude nostalgiju izgnanika
u meni. Postavila sam mu dosta konkretnih pitanja o periodu koji je proveo u mojoj ne baš
domovini, dok su Lamin i Hava stajali pored nas, izbačeni iz razgovora.
„Ali zašto si morao da odeš?”, pitala sam ga, tužnije nego što sam nameravala. Prepredeno me je
pogledao.
„Ništa me nije teralo. Mogao sam da ostanem. Vratio sam se da služim svojoj domovini. Želeo
sam da se vratim. Radim za ministarstvo finansija.”
„Oh, za vladu.”
„Da. Ali za njega je naša blagajna kao lična kasica... Pametna si mlada žena. Siguran sam da si
čula o tome.” Izvadio je žvaku iz džepa i dugo mu je trebalo da skine staniol. „Razumeš, kad
kažem ’da služim svojoj domovini’, mislim na sve ljude, ne na jednog čoveka. Razumećeš i da
su nam trenutno ruke vezane. Ali neće uvek biti. Volim svoju zemlju. A kad se okolnosti budu
promenile, bar ću biti ovde da to vidim.”
„Babu, sada si ovde jedan dan!”, pobunila se Hava grleći brata oko vrata. „I hoću da pričam s
tobom o drami u ovom dvorištu – pusti sad grad!”
Brat i sestra privili su s ljubavlju glave jedno ka drugom.
„Sestro, ne sumnjam da je situacija ovde zamršenija – čekaj, hteo bih da završim ovu priču našoj
zabrinutoj gošći. Vidiš, moja poslednja stanica bila je Njujork. Jesam li ispravno razumeo da si ti
iz Njujorka?”
Rekla sam da jesam: bilo je lakše tako.
„Onda znaš kako je, i kako funkcionišu klase, u Americi. Iskreno, to je za mene bilo previše.
Bilo mi se sve smučilo kad sam došao u Njujork. Naravno da i mi ovde imamo klasni sistem, ali
nemamo taj prezir.”
„Prezir?”
„Pa ovako... Ovo imanje na kojem si? Među našom si porodicom. Zapravo, njenim veoma,
veoma malim delom, ali poslužiće u ovom primeru. Možda po tebi oni žive veoma jednostavno,
seoski su ljudi. Ali mi smo forosi, izvorno, plemstvo, po babinoj liniji. Neki ljudi koje ćeš sresti
– direktor škole, na primer, on je njamalos, što znači da su njegovi bili zanatlije – ima ih raznih,
kovači, kožari i slično... Ili Lamin, tvoja porodica su džali, je l’ da?”
Izuzetno umoran izraz prešao je Laminovim licem. Klimnuo je sasvim kratko i onda pogledao
gore i u stranu, u ogroman pun mesec koji je pretio da se zarije pravo u drvo manga.
„Muzičari, pripovedači, đeli”, rekao je Havin brat rukom praveći pokret kao da svira žičani
instrument. „Dok su neki ljudi, s druge strane, džongo. Mnogi u našem selu su potomci
džongoa.”
„Ne znam šta je to.”
„Potomci robova.” Osmehnuo se i odmerio me od glave do pete. „Ali poenta je u tome da ovde
ljudi i dalje mogu da kažu: ’Naravno, džongo je drugačiji od mene, ali ne prezirem ga.’ U božjim
očima svi se mi razlikujemo, ali svi posedujemo i svoju suštinsku jednakost. U Njujorku sam
video kako se prema ljudima iz niže klase ophode na način koji nisam mogao da zamislim da je
moguć. S potpunim prezirom. Oni služe hranu i ljudi ih ni ne gledaju u oči. Verovala ili ne, i
prema meni su se ponekad tako ponašali.”
„Na mnoge različite načine možeš da budeš siromašan”, promrmljala je Hava u iznenadnom
naletu inspiracije. Bila je usred skupljanja gomile ribljih kostiju s poda.
„I bogat”, rekla sam, a Havin brat se složio s blagim osmehom na licu.

Šest

Jutro nakon predstave, neko je pozvonio na vrata, prerano, ranije i od poštara. Bila je to
gospođica Izabel, sva uznemirena. Kasa je nestala, sa skoro trista funti u njoj, i nije bilo
nikakvog znaka provale. Neko je sam ušao, tokom noći. Moja majka je sedela na ivici sofe u
kućnoj haljini i trljala oči od jutarnje svetlosti. Slušala sam stojeći na vratima. U moju nevinost
verovalo se od samog početka. Diskutovale su o tome šta da rade u vezi s Trejsi. Posle nekog
vremena rečeno mi je da uđem i, kad su me ispitale, rekla sam istinu: zaključale smo u pola
dvanaest nakon što smo poslagale sve stolice, i onda je Trejsi otišla svojim putem, ja svojim.
Mislila sam da je gurnula ključ ispod vrata, ali naravno, bilo je moguće da ga je stavila u džep.
Moja majka i gospođica Izabel okrenule su se ka meni dok sam govorila, ali nisu me slušale s
naročitim interesovanjem, lica su im bila bezizražajna, i čim sam završila, vratile su se svom
razgovoru. Što sam više slušala, bila sam sve uznemirenija. Bilo je nečeg opsceno
samozadovoljnog u njhovoj sigurnosti, kako u Trejsinu krivicu tako i u moju nevinost, iako sam
shvatala, racionalno, da Trejsi mora da je bila umešana na neki način. Slušala sam njihove
teorije. Gospođica Izabel je verovala da je Lui ukrao ključ. Moja majka je bila jednako sigurna
da ga je dobio. Nije delovalo čudno, u to vreme, što nijedna od njih nije pomislila da pozove
policiju. „S takvom porodicom...”, rekla je gospođica Izabel i uzela od majke maramicu da
obriše oči. „Kada bude došla u centar”, hrabrila ju je moja majka, „porazgovaraću s njom.” To je
bio prvi put da sam čula da Trejsi odlazi u centar za mlade, onaj u kojem je moja majka
volontirala, i sada je pogledala u mene, kao uplašeno. Bio joj je potreban trenutak da povrati
prisebnost, ali ne gledajući me u oči, počela je da objašnjava da je „posle onog incideta s
drogom” naravno sredila da Trejsi dobije besplatno savetovanje, i ako mi to nije pomenula,
razlog je bila „poverljivost”. Nije rekla ni Trejsinoj majci. Sada vidim da ništa od toga nije bilo
naročito neshvatljivo, ali tada sam svuda videla majčine zavere, manipulacije, pokušaje da mi
kontroliše život, kao i život mojih prijatelja. Napravila sam haos i pobegla u svoju sobu.
Posle toga se sve brzo odvilo. Gospođa Izabel je, u svojoj nevinosti, otišla da razgovara s
Trejsinom majkom i bila je manje-više izjurena iz njihovog stana, pa se vratila u naš, sva
potresena, lica crvenijeg nego ikad. Majka joj je ponovo rekla da sedne i otišla je da skuva čaj,
ali trenutak kasnije čule smo zvuk otvorenih vrata ulaza kako lupaju u svom ramu: Trejsina
majka, podstaknuta sopstvenom nedovršenom srdžbom, prešla je preko puta, popela se uz
stepenice i uletela u naš hodnik, gde je ostala dovoljno dugo da iznese kontraoptužbu, užasnu,
protiv gospodina Buta. Bila je dovoljno glasna da sam je čula kroz plafon. Strčala sam niz
stepenice i naletela pravo na nju, gde je ispunjavala dovratak, prkosna, puna prezira – prema
meni. „Ti i tvoja jebena majka”, rekla je. „Uvek ste mislile da ste bolje od nas, uvek ste mislile
da si ti neko jebeno zlatno dete, ali ispostavilo se da nisi ti uopšte, je l’ da? To je moja Trejsi, a vi
ste samo ljubomorne bednice i pre ću da umrem nego što ću dozvoliti da joj vi stanete na put, ceo
život je pred njom i ne možete da je zaustavite lažima, niko od vas.”
Nijedna odrasla osoba nikada mi se pre nije tako obratila, kao da me prezire. Prema njoj,
pokušavala sam da uništim Trejsin život, isto kao i moja majka, i gospođica Izabel i gospodin
But, i razni drugi u kraju, i sve ljubomorne majke sa časova plesa. Otrčala sam, plačući, nazad uz
stepenice, a ona je zaurlala: „Možeš da plačeš do mile volje, malena!” Gore na spratu čula sam
kako se vrata ulaza zatvaraju uz tresku i potom je nekoliko sati sve bilo tiho. Baš pre večere,
majka je došla u moju sobu i postavila mi niz delikatnih pitanja – jedini put kada je tema seksa
ikada eksplicitno pomenuta među nama – i jasno i glasno sam rekla da gospodin But nikada nije
pipnuo ni mene ni Trejsi, kao i nikog drugog, koliko ja znam.
Ali to nije pomoglo: krajem nedelje naterali su ga da prestane da svira klavir na časovima plesa
gospođice Izabel. Ne znam šta se s njim desilo posle toga, da li je nastavio da živi u kraju ili se
odselio, ili je umro, ili su mu prosto te glasine slomile srce. Pomislila sam na majčinu intuiciju –
„Nešto se ozbiljno desilo toj devojci!” – i sada sam pomislila da je bila u pravu, kao i obično, i
da bismo, samo da smo postavili Trejsi prava pitanja u pravom trenutku i na suptilniji način,
možda dobili istinu. Međutim, tajming nam je bio loš, saterale smo nju i njenu majku uza zid, na
šta su obe predvidljivo reagovale, srdžbom, rušeći sve što im se nađe na putu – u ovom slučaju,
sirotog starog gospodina Buta. I tako smo došli do nečega nalik istini, veoma nalik, ali ne baš.

ŠESTI DEO

Dan i noć

Jedan

Te jeseni primljena sam na drugi univerzitet po izboru, da studiram medije, osamsto metara od
pljosnatog sivog Lamanša, scene koje sam se sećala sa školskih ekskurzija. More je bilo oivičeno
šljunkovitom plažom brojnog tužnog smeđeg kamenja, povremeno bi se našao i neki veliki
svetloplavi kamen, komadi belih školjki, grumenje korala, svetlucave krhotine za koje bi lako
mogao pomisliti da su nešto dragoceno, ali bi se uvek ispostavilo da je samo staklo ili slomljeno
suđe. Sa sobom sam ponela svoje gradsko držanje, kao i biljku u saksiji i nekoliko pari patika,
sigurna da će se svaka živa duša na ulici zapanjiti kad bude videla nekog kao što sam ja. Ali
ovakvi kao što sam ja uopšte nisu bili toliko neobični. Bilo nas je iz Londona i Mančestera, iz
Liverpula i Bristola, u našim širokim farmerkama i fajerkama, s našim kratkim kikicama ili
obrijanim glavama ili zategnutim punđama namazanim voskom, s kolekcijom šešira kojom smo
se ponosili. Tih prvih nedelja gravitirali smo jedni ka drugima šetajući u defanzivnoj gomili
zajedno duž obale, spremni za uvrede, ali lokalcima nikada nismo bili toliko zanimljivi koliko
smo mi bili zanimljivi sami sebi. Od slanog vazduha su nam ispucale usne, nikad nisi imao gde
da središ kosu, ali pitanje „Si na koledžu?” uvek je bilo učtivo, nikad napad na naše pravo da
budemo tu. Bilo je i drugih, neočekivanih prednosti. Ovde sam imala „osnovnu stipendiju”, koja
je pokrivala hranu i kiriju, a vikendi su bili jeftini – nisi imao ni kuda da ideš ni šta da radiš.
Provodili smo slobodno vreme zajedno, po sobama jedni drugih, raspitujući se o prošlosti jedni
drugih, suptilnošću koja je delovala ispravna ljudima čija su porodična stabla sezala samo granu
ili dve pre nego što su tonula u zaborav. Bio je jedan izuzetak, mladić iz Gane, koji je poticao iz
duge linije lekara i advokata i svaki dan je kukao što nije na Oksfordu. Ali mi ostali, koji smo
bili samo jedno, ili ponekad dva, kolena od očeva mehaničara i majki čistačica, od baba
bolničarki i deda vozača autobusa, i dalje smo imali osećaj da smo uspeli nemoguće, da smo
„prvi u porodici sa fakultetskim obrazovanjem” i to je samo po sebi bilo dovoljno. Ako je sama
institucija bila mlada skoro kao i mi, i to je postepeno otkrivalo svoje prednosti. Ovde nije bilo
neke veličanstvene akademske prošlosti, nismo nikome morali da skidamo kape. Predmeti su
nam bili relativno novi – studije medija, studije roda – kao i naše sobe, i mladi nastavni kadar i
osoblje. To je bilo mesto koje ćemo sami izmisliti. Razmišljala sam o Trejsi, koja je tako rano
pobegla u tu zajednicu plesača, o tome koliko sam bila ljubomorna, ali sada sam je, naprotiv,
malo sažaljevala, njen svet delovao mi je detinjasto, samo kao način da se poigravaš s telom, dok
sam ja mogla da uđem u učionicu i slušam predavanje sa ovakvim naslovom: „Promišljanje
crnačkog tela: dijalektika”, ili da veselo igram u sobama svojih novih drugova, do kasno u noć, i
to ne uz melodije iz starih filmova, već uz novu muziku, uz Gang star ili Nas. Sad kad sam
plesala, nisam morala da se pridržavam nikakvih prastarih pravila položaja ili stila: kretala sam
se kako mi se sviđa, dok su me sami ritmovi navodili. Jadna Trejsi: počinje od ranog jutra,
strepnja na vagi, bole je risovi, mora da nudi svoje mlado telo drugim ljudima da ga ocenjuju!
Bila sam veoma slobodna u poređenju s njom. Ovde smo spavali do kasno, jeli šta god želimo,
duvali. Slušali smo zlatno doba hip-hopa, nesvesni da smo u to vreme živeli u zlatnom dobu.
Učila sam se na tekstovima pesama onih koji su znali više od mene i shvatala sam te neformalne
lekcije jednako ozbiljno kao i sve što sam slušala u amfiteatrima. Takav je bio duh vremena:
primenjivali smo visoku teoriju na reklame za šampon, filozofiju na spotove grupe NWA. U
našem malom krugu bilo je moderno biti „osvešćen”, i posle godina nasilnog ispravljanja kose
peglom, sada sam je puštala da se kovrdža i počela sam da nosim malu mapu Afrike oko vrata,
na kojoj su veće zemlje bile bile prikazane crno-crvenim, zeleno-žutim parčićima kože. Pisala
sam duge, emocionalne eseje o fenomenu „Čiča Tome”.
Kada je moja majka došla u trodnevnu posetu, pri kraju tog prvog semestra, mislila sam da će
biti zadivljena svime ovime. Ali zaboravila sam da nisam baš kao ostali, da nisam stvarno „prva
u našoj porodici koja je upisala fakultet”. U toj trci moja majka bila je korak ispred mene i
zaboravila sam da ono što je bilo dovoljno drugima nikada nije bilo dovoljno za nju. Dok smo
šetale plažom tog poslednjeg jutra njenog boravka, počela je rečenicu za koju sam lepo mogla da
vidim da joj se omakla, da je daleko prevazilazila ono što je nameravala, ali ipak ju je izgovorila,
uporedila je svoju upravo stečenu diplomu sa onom ka kojoj sam ja kretala, nazvala je moj
koledž prevarom, rekla je da to uopšte nije univerzitet, da je samo zamka sa studentskim
kreditom za decu koja ne znaju za bolje, čiji roditelji nisu obrazovani, i pobesnela sam, užasno
smo se posvađale. Rekla sam joj da više ne mora da dolazi, i više se nijednom nije pojavila.

Očekivala sam da ću se osećati usamljeno – kao da sam presekla jedinu žicu koja me je
povezivala sa svetom – ali to osećanje nije se pojavilo. Po prvi put u životu imala sam ljubavnika
i bila sam toliko obuzeta njime da sa sam imala osećaj da mogu da podnesem gubitak svega
drugog osim njega. On je bio osvešćeni mladić po imenu Rakim – promenio je ime po reperu – i
lice mu je, dugačko kao moje, bilo tamnije nijanse smeđe, nalik medu u koji su bila umočena dva
veoma divlja, veoma tamna oka, imao je izražen nos, i blago ženstvene, neočekivano
preklopljene gornje zube, kao Hjui P. Njuton lično. Nosio je mršave dredove do ramena, starke u
svim vremenskim prilikama, male lenonke. Mislila sam da je najlepši muškarac na svetu. I on je
tako mislio. Smatrao je sebe pripadnikom „Naroda bogova i zemlje”, to jest Bogom – kao što su
svi sinovi Afrike bili bogovi – i kada mi je prvi put objasnio ovaj koncept, pomislila sam da je
baš lepo što neko o sebi misli kao o živom Bogu, kako je to opuštajuće! Ali ne, kako se
ispostavilo, to je bila ozbiljna dužnost: nije bilo lako biti opterećen istinom dok toliko mnogo
ljudi živi u neznanju, osamdeset pet posto ljudi, da budemo precizni. Ali još gori od neznalica
bili su zlobnici, deset posto onih koji su znali sve što je i Rakim tvrdio da zna, ali su aktivno
radili na tome da sakriju i sruše istinu, kako bi bolje držali onih osamdeset pet posto u neznanju i
imali prednost nad njima. (U ovu grupu perverznih varalica Rakim je ubrajao sve crkve, samu
Naciju islama, medije, „establišment”.) Imao je kul stari poster Pantera na zidu, na kom je mačka
izgledala kao da samo što nije skočila na tebe i često je govorio o nasilnom životu velikih
američkih gradova, o patnjama naših ljudi u Njujorku i Čikagu, u Baltimoru i Los Anđelesu,
mestima koja nikad nisam posetila i koja jedva da sam mogla da zamislim. Ponekad sam imala
utisak da mu je taj geto život – iako je bio tri hiljade milja udaljen – bliskiji nego tih, prijatan
morski pejzaž u kojem je zapravo živeo.
Bilo je trenutaka kada bi ga savladao stres uloge siromašnog pravednog propovednika. Navlačio
je roletne u sobi, pušio travu u krevetu, propuštao predavanja, molio me da ga ne ostavljam
samog, provodio sate proučavajući vrhovni alfabet i vrhovnu matematiku, što je meni izgledalo
samo kao gomila svezaka punih brojeva i slova u nerazumljivim kombinacijama. U drugim
prilikama izgledao je kao prava osoba za zadatak globalnog prosvetljenja. Ozbiljan i pun znanja,
sedeo je u turskom sedu kao guru na podu, sipao čaj od hibiskusa našem kružoku, „objašnjavao
nauku” blago klimajući glavom uz muziku svog imenjaka koja je dopirala sa sterea. Nikada pre
nisam upoznala mladića nalik njemu. Oni koje sam ranije znala nisu imali nikakvih strasti, nisu
mogli sebi da ih priušte: njima je bilo važno da deluju kao da im nije stalo ni do čega. Bili su u
doživotnom takmičenju među sobom – i sa svetom – da pokažu kome je manje stalo, koga od
njih više zabole. To je bila neka vrsta odbrane od gubitka, koji je njima ionako izgledao
neizbežno. Rakim je bio drugačiji: sve njegove strasti bile su na površini, nije mogao da ih
sakrije, nije ni pokušavao – zbog toga sam ga i volela. Isprva nisam primećivala koliko mu je
teško da se smeje. Smeh nije delovao prikladan za Boga u ljudskom obličju – a kamoli za
devojku tog Boga – i verovatno je u tome trebalo da vidim upozorenje. Međutim, slepo sam ga
pratila, na najčudnija mesta. Numerologija! Bio je opčinjen numerologijom. Pokazao mi je kako
da izvedem brojeve od slova svog imena, i kako onda da da manipulišem tim brojevima na
određeni način, u skladu s vrhovnom matematikom, sve dok ona ne daju značenje: „Borba da se
trijumfuje nad unutrašnjim razdorom.” Nisam razumela sve što je govorio – najčešće smo tokom
tih razgovora bili stondirani – ali veoma sam dobro razumela razdor koji je tvrdio da može da
vidi u meni, ništa bolje nisam shvatala od ideje da sam rođena pola ispravna, pola pogrešna, da,
sve dok nisam razmišljala o svom pravom ocu i ljubavi koju sam osećala prema njemu, mogla
sam vrlo lako da se povežem sa ovim osećanjem u sebi.
Takve ideje nisu imale nikake veze s Rakimovim studijama i nikakvog mesta u njima: studirao je
poslovne studije i uslužnost. Ali one su potpuno gospodarile vremenom koje smo zajedno
provodili i malo-pomalo počela sam da osećam da sam pod oblakom stalnog ispravljanja. Štagod
sam radila nije bilo dobro. Mediji, koje sam studirala, bili su mu odurni – minstrel plesači s
licima namazanim crnom bojom i razigrane dadilje, plesači i devojke iz horova – nije video
nikakvu vrednost u bilo čemu sličnom, čak i ako je moja svrha bila kritika, čitava ta tematika za
njega je bila šuplja, proizvod „jevrejskog Holivuda”, kojeg je uključivao, sveukupno, u onih
prevarantskih deset posto. Ako sam pokušala da razgovaram o nečemu o čemu sam pisala –
naročito pred našim prijateljima – uvek je to ismevao ili odbacivao kao nebitno. Jednom sam,
previše naduvana, u društvu, napravila grešku pokušavajući da objasnim šta mi je divno u vezi s
poreklom stepovanja – to kako su Irci iz posade i afrički robovi, udarajući taktove stopalima po
drvenim palubama tih brodova, razmenjivali korake i stvarali hibridni ritam – ali Rakim je,
takođe urađen i u surovom raspoloženju, ustao, zakolutao očima, napućio se, protresao ruke kao
minstrel i rekao: O masa, ja tako srećan na ovaj brod sa robovi da će da igram od radosti.
Ošinuo me je pogledom i seo. Naši drugovi su svi gledali u pod. To poniženje me je peklo: i
mesecima kasnije, crvenela sam samo na pomisao o tome. Ali tada ga nisam krivila što se ovako
ponaša, niti sam ga manje volela: uvek sam instinktivno tražila manu u sebi. Tada mi je najveća
mana bila, po njegovom mišljenju i po mom, moja ženstvenost, koja je bila pogrešne vrste. Žena
je, u Rakimovom planu, trebalo da bude „zemlja”, ona uzemljuje muškarca, koji je sam čista
ideja, koji „baca nauku”, a ja sam, po njegovom mišljenju, bila daleko od onoga gde je trebalo da
budem, u korenu stvari. Nisam gajila biljke niti kuvala hranu, nikad nisam govorila o bebama ili
o temama vezanim za kuću i nadmetala sam se s Rakimom onda kada je trebalo da mu pružam
podršku. Nisam imala smisla za romantiku: ona je zahtevala neki oblik lične misterioznosti koji
prosto nisam mogla da proizvedem i koji ni kod drugih nisam volela. Nisam mogla da se
pretvaram da mi ne rastu dlake na nogama ili da mi telo ne luči razne odvratne supstance ili da
mi stopala nisu ravna kao palačinke. Nisam umela da flertujem i nisam videla svrhu flertovanja.
Nije mi smetalo da se doterujem pred nepoznatima – kada idemo na žurke ili odlazimo u London
u klubove – ali u našim sobama, u našoj intimi, nisam mogla da budem devojka, i nisam mogla
da budem ničije luče, mogla sam samo da budem žensko ljudsko biće, i seks koji sam ja
razumela bio je seks koji se dešava među prijateljima i jednakima, oivičen razgovorom, kao
knjige na polici oivičene držačima. Te velike mane Rakim je povezivao s krvlju mog oca koja je
tekla mojim venama kao otrov. Ali za to sam i sama bila kriva, moj sopstveni um, suviše
zaposlen, zauzet. Gradski um, kako ga je on zvao, um koji nikada neće spoznati mir jer nema
ništa prirodno nad čime bi mogao da meditira, samo konkretno i slike, i slike slika –
„simulakrumi”, kako smo tada govorili. Gradovi su me iskvarili, pretvorili u muškaraču. Zar ne
znam da su gradove izgradili tih deset posto? Da su oni namerno sredstvo tlačenja? Neprirodan
habitat za afričku dušu? Njegov dokaz za ovu teoriju bio je ponekad složen – suzbijene zavere
protiv vlasti, nevešto nacrtani dijagrami arhitektonskih planova, nepoznati citati pripisani
predsednicima i vođama građanskog pokreta za koje sam morala da mu verujem na reč – a
ponekad jednostavan i osuđujući. Da li znam kako se koja vrsta drveta zove? Da li znam imena
cveća? Ne? Ali kako Afrikanac može tako da živi? Dok ih je on sve znao, iako je uzrok tome bila
činjenica – koju nije baš okolo trubio – da je bio sin ruralne Engleske koji je rastao prvo u
Jorkširu, a onda u Dorsetu, u zabačenim selima, i uvek jedan jedini svoje vrste u ulici, jedan
jedini svoje vrste u školi, što mi je bilo egzotičnije od sveg njegovog radikalizma, sveg njegovog
misticizma. Obožavala sam što zna imena svih oblasti i kako su one među sobom povezane,
imena svih reka i gde i kako se tačno one ulivaju u more, što je umeo da razlikuje dudinju od
kupine, čestar od šikare. Nikad u životu nisam išla u šetnje bez neke svrhe, ali sada jesam, pratila
sam ga u njegovim šetnjama, duž gole plaže, do napuštenih pristaništa, i ponekad do duboko u
grad, niz njegove kaldrmisane uličice, kroz park, prolazeći kroz groblja i duž auto-puta toliko
daleko da bismo naišli na polja i najzad legli u njih. Ni tokom tih dugih šetnji nije zaboravljao na
svoje brige. Koristio ih je da uokviri ono što smo posmatrali, na načine koji su umeli da me
iznenade. Džordžijanska veličanstvenost srpa kuća poređanih prema moru, fasada belih poput
šećera – i one su plaćene šećerom jer ih je izgradio vlasnik plantaže s našeg predačkog ostrva,
ostrva na kojem ni on ni ja nikad nismo bili. A malo crkveno dvorište u kojem smo se ponekad
noću okupljali da pušimo, pijemo i ležimo na travi, tu se udala Sara Forbs Boneta, o čemu je
pričao s takvim zanosom kao da ju je lično on oženio. Ležala sam s njim na goluždravoj travi
groblja i slušala. Sedmogodišnja devojčica iz Zapadne Afrike, visokog porekla, koju su u toku
međuplemenskog rata oteli dahomejski odmetnici. Bila je svedok ubistva cele svoje porodice, ali
ju je kasnije „spasao” – reč koju je Rakim prstima stavio pod navodnike – engleski kapetan koji
je ubedio kralja Dahomeje da je dâ kao poklon kraljici Viktoriji. „Poklon od kralja crnaca kraljici
belaca.” Taj kapetan dao joj je ime Boneta, po svom brodu, i kada su došli u Englesku, shvatio je
koliko je devojčica pametna, kako je neobično inteligentna i razborita, kao i bilo koja bela
devojčica, i kad ju je kraljica upoznala i sama je to mogla da uoči, te je rešila da odgaji Saru kao
svoje kumče, pa ju je, posle dosta godina, kada je za to stasala, udala za bogatog trgovca iz
naroda Joruba. U ovoj crkvi, rekao je Rakim, to se desilo u ovoj crkvi baš ovde. Pridigla sam se
na laktove na travi i pogledala u crkvu, tako običnu, crvene boje i s jednostavnim grudobranima.
„U povorci je bilo osam crnih deveruša”, rekao je prateći njihovo prelazak od kapije do crkvenih
vrata vrhom upaljenog džointa. „Zamisli to! Osam crnih i osam belih, i Afrikanci su šetali s
belim devojkama, a belci sa afričkim devojkama.” Čak i u tom mraku, sve sam to mogla da
vidim. Dvanaest sivih konja koji su vukli kočiju, i veličanstvenu čipku venčanice boje slonovače,
i veliku gomilu okupljenu da gleda spektakl, u crkvi i izvan na travnjaku i sve do kapije obrasle
lišajima stojeći na niskim kamenim zidovima i viseći s drveća, samo da je vide.

Razmišljam o tome kako je Rakim onomad dolazio do ovih informacija: u javnim bibliotekama,
u arhivu fakulteta čitajući stare novine, pregledajući mikrofilmove, čitajući fusnote. A onda
pomislim na njega sada, u doba interneta, i koliko mora da je savršeno zadovoljan, ili možda
opsednut do ludila. Sada za sekund mogu da pronađem ime tog kapetana i u istom kliku mogu da
otkrijem šta je mislio o toj devojčici koja je poslata na poklon kraljici. Otkad je stigla u našu
zemlju, značajno je napredovala u učenju engleskog jezika i ispoljava veliki talenat za muziku i
inteligenciju koja nije svakidašnja. Kosa joj je kratka, crna i kovrdžava, kao jak pokazatelj
njenih afričkih korena; dok su joj crte lica lepe i skladne, a maniri i ponašanje veoma blagi i
ljubazni prema svima oko nje. Znam da se na joruba jeziku zvala Aina, što znači „teškog
rođenja”, i to je ime koje se daje detetu koje se rodi s pupčanikom obmotanim oko vrata. Mogu
da vidim fotografiju Aine u viktorijanskoj haljini s visokom kragnom, bezizražajnog lica, tela
savršeno nepomičnog. Sećam se da je Rakim imao refren, koji uvek je izjavljivao povlačeći
izbačenu čeljust unazad: „Imamo mi svoje kraljeve! Imamo mi svoje kraljice!” Klimala sam
glavom zarad mira, ali zapravo se uvek neki deo mene bunio. Zašto je mislio da je toliko važno
da znam da je Betoven posvetio sonatu violinisti mulatu, ili da je Šekspirova tamna dama zaista
bila tamna, ili da je kraljica Viktorija odlučlila da odgaji dete iz Afrike, „inteligentno kao i svaka
bela devojčica”? Nisam htela da se oslanjam na to da svaka evropska činjenica ima svoju afričku
senku, kao da bi se bez skele evropske činjenice sve afričko moglo pretvoriti u prah u mojim
rukama. Nije mi predstavljalo nikakvo zadovoljstvo da vidim tu devojčicu ljupkog lica odevenu
kao jedno od Viktorijine dece, zaleđenu na zvaničnoj fotografiji, s novom vrstom konopca
vezanim oko vrata. Uvek sam želela život – pokret.

Jedne mirne nedelje Rakim je dunuo dim iz usta i počeo da priča o tome da treba da odemo da
gledamo neki „pravi film”. Bio je to francuski film i davao se tog istog dana na fakultetu, i
tokom jutra cepkali smo svetlucavom karticom delove letka koji ga je reklamirao da bismo
pravili male rizle za svoje džointe. Ali i dalje si mogao da razaznaš lice devojke smeđe kože s
plavim šalom na glavi, koja je, kako je Rakim sada tvrdio, ličila malo na mene, ili ja na nju.
Gledala je pravo u mene onim što joj je ostalo od desnog oka. Odvukli smo se preko kampusa do
medijateke i seli na neudobne stolice na rasklapanje. Počeo je film. Ali pošto mi je u glavi bilo
maglovito, jedva sam mogla da shvatim šta gledam, film kao da je bio napravljen od dosta
delića, kao vitraž, i nisam znala koji delovi su važni ni na koje scene je Rakim smatrao da treba
da se fokusiram, iako su se možda i svi ostali u prostoriji tako osećali, možda je to bio deo efekta
tog filma, tako da svaki gledalac vidi nešto drugačije u njemu. Ne mogu da kažem šta je Rakim
video. Ja sam videla plemena. Mnoga različita plemena, iz svih delova sveta, kako funkcionišu
po unutrašnjim pravilima svojih grupa, a onda montažom spojena u složen obrazac koji je, u tom
trenutku, izgleda imao neku svoju čudnu logiku. Videla sam Japanke u tradicionalnoj nošnji
kako izvode formacijski ples praveći čudne hip-hop pokrete na svojim uzvišenim getama. Žitelje
Zelenortskih ostrva kako sa savršenim, bezvremenim strpljenjem čekaju na brod koji će možda
doći, a možda i neće doći. Videla sam belu plavokosu decu kako idu inače pustim islandskim
putevima, u gradu pocrnelom od vulkanskom pepela. Čula sam kako sinhronizovani i bestelesni
ženski glas govori dok se ređaju ove slike, pravila je kontrast između afričkog vremena i
evropskog vremena i vremena kako se ono doživljava u Aziji. Rekla je da je pre sto godina
ljudski rod bio suočen s pitanjem prostora, ali da je problem dvadesetog veka istovremeno
postojanje različitih ideja o vremenu. Pogledala sam u Rakima: pisao je beleške u mraku,
beznadežno naduvan. Došlo je do toga da su mu slike postale neizdržljive, jedino je mogao da
sluša glas te žene i piše svoje beleške, sve brže i brže kako je film odmicao, sve dok nije ispisao
pola scenarija u svom bloku.
Za mene taj film nije imao ni početak ni kraj, i to nije bio neprijatan osećaj, samo čudan, kao da
se samo vreme proširilo da napravi prostora za ovu beskonačnu paradu plemena. Trajao je i
trajao odbijajući da se završi, bilo je delova koje sam, priznajem, prespavala, samo da bih se
naglo probudila kad bi mi brada udarila u grudi, kada bi digla pogled i našla se suočena s nekom
bizarnom slikom – hram posvećen mačkama, Džimi Stjuart juri Kim Novak uz spiralne stepenice
– slike su mi bile još nepoznatije zato što nisam pratila šta je bilo pre njih i nisam videla šta je
sledilo nakon njih. U jednom od tih lucidnih razmaka između buđenja i usnulosti, čula sam
ponovo taj bestelesni glas kako govori o suštinskoj neuništivosti žena, i odnosu muškaraca prema
tome. Naime, zadatak je muškaraca, rekla je, da sprečavaju žene da uvide sopstvenu neuništivost,
i to što je duže moguće. Svaki put kada sam se cimnula i razbudila, mogla sam da osetim koliko
se Rakim nervira zbog mene, njegovu potrebu da me ispravi, i počela sam da se pribojavam
odjavne špice, mogla sam da zamislim tačan intenzitet i dužinu svađe koja će nakon nje uslediti,
u tom opasnom trenutku kad odemo iz bioskopa, vratimo se u njegovu sobu i budemo daleko od
svedoka. Želela sam da se taj film nikad ne završi.

Nekoliko dana kasnije šutnula sam Rakima, na kukavički način, u obliku pisma koje sam mu
proturila ispod vrata. U njemu sam krivila sebe i rekla da se nadam da možemo da budemo
prijatelji, ali odgovorio mi je takođe pismom, ispisanim ljutitim crvenim mastilom, da me
obavesti da je znao da sam i ja u tih deset posto i da će me se odsad kloniti. Održao je reč. Do
kraja mog fakultetskog života okretao se na peti čim bi me video kako dolazim, prelazio je ulicu
ako bi me video u gradu, napuštao svaku učionicu u koju bih ja ušla. Dve godine kasnije, na
dodeli diploma, neka bela žena pohitala je preko hodnika i uhvatila moju majku za rukav i rekla:
„I mislila sam da ste to vi – vi ste inspiracija za naše mlade, zaista jeste – ali tako mi je drago što
mogu da vas upoznam! A ovo je moj sin.” Moja majka se okrenula, s već fiksiranim izrazom na
licu koji sam tada već prilično dobro znala – blaga nadmenost pomešana s ponosom, isti izraz
koji je sada često imala kad se pojavljivala na televiziji, kadgod je bila pozvana „da govori
umesto onih koji nemaju glasa”. Pružila je ruku da se pozdravi sa sinom ove bele žene, koji je
isprva stajao majci iza leđa, a kad je istupio napred, gledao je u pod tako da su mu tanki dredovi
skrivali lice, iako sam ga odmah prepoznala po starkama koje su mu virile ispod diplomske
odore.

Dva

Tokom svoje pete posete išla sam sama. Pravo sam izašla iz aerodroma na vrelinu osećajući se
veličanstveno sposobna. S moje leve strane, s moje desne strane, bili su izgubljeni i umorni:
turisti koji su se uputili na plaže, evanđelisti u svojim prevelikim majicama, i ozbiljni mladi
antropolozi Nemci. Nikakav predstavnik nije me odveo do mog vozila. Nisam čekala „ostatak
svoje ekipe”. Imala sam spremne novčiće za bogalje na parkingu, iznos vožnje taksijem već
spakovan u zadnjem džepu farmerki, nekoliko korisnih izraza. Nakam! Jamun gam? Jama rek!
Odavno sam završila s kaki pantalonama i belim lanenim košuljama. Crne farmerke, crna svilena
košulja i velike zlatne alke na ušima. Verovala sam da sam ovladala lokalnim vremenom. Sada
sam znala koliko mi vremena treba da stignem na trajekt i u koje doba dana, tako da su, kada mi
je taksi stao pred mostić za ukrcavanje, stotine ljudi već obavile čekanje za mene, te sam samo
morala da izađem iz auta i pređem pravo na brod. Odmah je krenuo. Na gornjoj palubi me je
gužva pronela napred, kroz dva sloja ljudi sve do ograde, i bila sam sasvim zadovoljna da budem
tu, kao neko ko je upravo gurnut svom ljubavniku u naručje. Pogledala sam dole na sav život i
pokret ispod: ljude koji se gurkaju, kokoške koje kokodaču, delfine koji iskaču iz pene, brodove
koji idu iza nas, poluizgladnele pse koji trče obalom. Tu i tamo primetila sam ljude za koje sam
sada znala da pripadaju Tabligima, zato što nose kratke pantalone koje im lepršaju oko članaka
jer bi im se duže isprljale, a molitve prljavih se ne uslišuju, i na kraju završiš tako što ti stopala
gore u paklu. Ali osim odeće, zapravo su se isticali svojom nepomičnošću. Među svom tom
aktivnošću izgledali su pauzirani, ili su čitali svoje molitvenike ili su sedeli u tišini, često
zatvorenih očiju oivičenih crnim kreonom, i s blaženim osmehom ugnežđenim među bradama
obojenim kanom, tako spokojni u poređenju s nama ostalima. Možda su sanjarili o svom čistom i
modernom imanu: o malim, jezgrovitim porodicama koje se klanjaju Alahu u diskretnim
stanovima, o veri bez magije, o direktnom pristupu Bogu bez lokalnih posrednika, o sterilnim
obrezivanjima u bolnici, o bebama rođenim bez ikakvog slavljeničkog plesa, o ženama koje ne
razumišljaju o uparivanju drečavoroze hidžaba s limeta-zelenom mini-haljinom od likre. Pitala
sam se koliko li je teško održavati taj san, sada, na ovom trajektu, dok se jogunasta svakodnevna
vera odvija svud oko njih.
Smestila sam se na klupu. Levo od mene sedeo je jedan od tih duhovnih mladića, zatvorenih
očiju, stežući uz grudi presavijenu prostirku za molitvu. S moje druge strane, glamurozna
devojka s dva para obrva – jedan par bio je čudno iscrtan iznad prirodnih – sedela je i
prebacivala kesicu indijskih oraha iz ruke u ruku. Pomislila sam na sve mesece između onog
prvog prelaska trajektom i ovog. Prosvetljena akademija za devojčice – koju smo, zato što je bilo
lakše i da bismo sve poštedeli bruke da taj naziv izgovaraju, skratili, iza Ejminih leđa, na PAZG
– preživela je svoju prvu godinu. Uspešno, ako merite uspeh centimetrima. Za nas ostale to je
bila periodična gnjavaža, poveća, svaki put kada bi došlo vreme za posetu ili neka kriza dovela
namučenog direktora u naše kancelarije u Londonu ili Njujorku, putem isprekidane video-
konferencije. Inače smo bili neobično nezainteresovani. Često sam imala razloga da se setim
Grejndžera, na Hitrou, one noći kad smo se prvi put vratili kući, kako me grli oko ramena dok
smo čekali da prođemo carinsku kontrolu: „Sada mi ništa od ovoga ne izgleda stvarno! Nešto se
promenilo. Ne možeš ostati isti nakon što si video ono što sam ja video!” Ali posle nekoliko dana
bio je potpuno isti, svi smo mi bili: ostavljali smo odvrnute slavine, ostavljali plastične flaše
posle nekoliko gutljaja, kupovali par farmerki za istu sumu koliko iznosi godišnja plata
nastavnika na obuci. Ako je London bio nestvaran, ako je Njujork bio nestvaran, oni su bili
moćne pozornice: čim smo se vratili na njih ne samo što su nam izgledali stvarno, već kao jedina
moguća stvarnost, i odluke koje su sa ovih lokacija donošene o selu uvek su izgledale kao da
poseduju određenu verovatnoću dok smo ih donosili, da bi se tek kasnije, kada bi se neko od nas
vratio tamo, i prešao tu reku, jasno pokazala njihova potencijalna apsurdnost. Pre četiri meseca,
na primer, delovalo nam je važno, u Njujorku, da tu decu naučimo teoriji evolucije – i njihove
nastavnike – od kojih mnogi nikad nisu ni čuli za Darvina. To je delovalo kao mnogo manji
prioritet u samom selu, kada smo doputovali tamo usred kišne sezone i zatekli trećinu dece
bolesnu od malarije, srušenu polovinu plafona u jednoj učionici, neispunjen ugovor za toalete i
zarđala i pokvarena strujna kola na solarne panele. Ali naš najveći problem, kao što je Fern i
predvideo, nisu bile baš naše pedagoške iluzije, već lutajuća priroda Ejmine pažnje. Njena nova
opsesija bila je tehnologija. Počela je da provodi dosta vremena s brilijantnim mladim ljudima iz
Silicijumske doline i volela je da se smatra jednom od njih, „u suštini štreberkom”. Postala je
veoma zainteresovana za njihovu viziju sveta preobraženog – spasenog – tehnologijom. U prvom
naletu ovog interesovanja nije toliko napustila PAZG ili smanjenje siromaštva koliko je lepila
novu peokupaciju na stare, ponekad sa uznemirujućim ishodima („Daćemo svakoj od ovih
devojčica po laptop: to će im biti vežbanka, to im je biblioteka, nastavnik, sve!”). Što je onda
Fern morao da vraća u nešto nalik na stvarnost. Ostajao je „na terenu” ne samo nedeljama, već
cele sezone, delom iz ljubavi prema selu i posvećenosti svojoj tamošnjoj ulozi, ali i, kao što sam
znala, da bi izbegao da sarađuje sa Ejmi na manjoj razdaljini od četiri hiljade milja. On je video
ono što niko drugi nije video. Primetio je rastuće nezadovoljstvo dečaka, ostavljenih da trule u
staroj školi koja je – iako ju je Ejmi sporadično zasipala određenim novčanim iznosima – sada
bila nešto malo više od grada duhova gde su deca sedela i čekala nastavnike, toliko dugo
neplaćene da su prestali da dolaze na posao. Činilo se da se vlada potpuno povukla iz sela: mnogi
drugi servisi koji su ranije dobro, ili barem solidno, funkcionisali, sada su bili okrutno
zaparloženi. Klinika se nije ponovo otvorila, ogromna rupa na putu odmah izvan sela ostavljena
je da se širi u krater. Ignorisani su izveštaji italijanskih stručnjaka za zaštitu životne sredine o
opasnim nivoima pesticida u izvorskoj vodi ma koliko puta da je Fern pokušao da alarmira
relevantna ministarstva. Možda bi se to u svakom slučaju desilo. Ali bilo je teško izbeći sumnju
da se selo kažnjava zbog svoje veze sa Ejmi, ili da se namerno zanemaruje u očekivanju da će
Ejmin novac zakrpiti sve pukotine.
Jedan problem niste mogli naći zabeležen ni u kakvom izveštaju, ali i Fern i ja bili smo ga
akutno svesni, iako smo ga doživljavali s različitih krajeva. Nijedno od nas dvoje više nije ni
pokušavalo da razgovara o tome sa Ejmi. („Ali šta ako ga volim?”, bio je njen jedini odgovor,
kada smo udružili snage, putem konferencijskog poziva, u pokušaju intervencije.) Umesto toga,
radili smo bez njenog znanja razmenjujući informacije kao dva privatna detektiva koji rade na
istom slučaju. Verovatno sam ja to prva primetila, u Londonu. Stalno sam nailazila na male
znakove pažnje i sitnice koje su razmenjivali, na njenom desktopu, na njenom telefonu, koje je
uvek zatvarala ili gasila čim bih ušla u sobu. Onda je prestala da se stidi. Kada je prošao test na
sidu na koji ga je naterala da ide, bila je toliko srećna da mi je rekla za to. Već sam se navikla da
viđam Laminovu bestelesnu glavu u uglu, kako mi se osmehuje sa uživo prenosa iz, kako sam
pretpostavljala, jedinog internet kafea u Bari. Bio je tu na doručku s decom svako jutro i mahao
im je dok su odlazili kad bi im došli nastavnici. Pojavljivao se na večerama, kao još jedan gost za
stolom. Počeo je da se uključuje u sastanke, u one besmislene „kreativne” („Lam, kako ti se čini
ovaj korset?”), ali i u ozbiljne sastanke s računovođama, poslovnim menadžerima, ljudima za
odnose s javnošću. Sa Fernove tačke gledišta, situacija je bila manje mučno romantična, više
konkretna: Laminovo domaćinstvo dobilo je nova ulazna vrata, onda toalet, onda unutrašnje
pregradne zidove, onda novi crep. To nije prošlo neprimećeno. Televizor s ravnim ekranom
izazvao je najskoriju pometnju. „Alkalo je sazvao sastanak o tome za utorak”, obavestio me je
Fern kada sam ga pozvala da mu kažem da brod kreće. „Lamin je bio u Dakaru, u poseti
porodici. Došli su pretežno mladi ljudi. Svi su bili veoma uzrujani. Sve se svelo na dugu
diskusuju o tome kako je i kada Lamin pristupio u Iluminati...”
Taman sam pisala Fernu tekstualnu poruku da mu dam svoju najnoviju lokaciju, kada sam čula
komešanje s druge strane kotlarnice, podigla glavu od telefona i videla kako se tela razdvajaju,
kreću ka stepeništu da bi izbegla mršavog čoveka koji je mlatio koščatim rukama i vikao u
velikoj uznemirenosti. Okrenula sam se čoveku koji je sedeo levo od mene: lice mu je ostalo
mirno, oči zatvorene. Žena desno od mene izvila je oba para obrva i rekla: „Pijanac, o Bože.”
Pojavila su se dva vojnika i za tren su ga savladali, uhvatili su ga svaki za ruku i pokušali da ga
nateraju da sedne na klupu malo dalje od nas, ali svaki put kad bi mu uska zadnjica dotakla
sedište skočio bi kao oparen, i stoga su promenili plan, sad su ga vukli ka ulazu u kotlarnicu,
tačno preko puta mene, i pokušavali da ga na silu provuku kroz mala vrata i odvedu niz mračne
stepenice gde ga više niko neće videti. Do tada sam već shvatila da je epileptičar – mogla sam da
mu vidim penu na uglovima usana – i prvo sam pomislila da oni to nisu razumeli. Dok su ga
uvrtali tako da mu se svukla majica, vikala sam: „Epileptičar! On je epileptičar!” Sve dok žena s
četiri obrve nije objasnila: „Sestro, oni to znaju.” Znali su, ali nisu imali nežan arsenal pokreta.
Bili su vojnici koji znaju samo za brutalnost. Što se više čovek grčio, što je više penio, više ih je
nervirao i posle kraće borbe na vratima, gde se na trenutak tako zgrčio da su mu udovi bili
sasvim ukrućeni, kao kod deteta koje odbija da se pomeri, šutnuli su ga niz stepenice i zatvorili
vrata za sobom. Čuli smo komešanje i jezivu vrisku, tupe udare. Onda tišinu. „Šta radite tom
jadnom čoveku?”, uzviknula je četvoro-obrva pored mene, ali kada su se vrata ponovo otvorila,
oborila je pogled, vratila se svom indijskom orahu i nije rekla ništa od onoga što sam mislila da
će reći, pa se narod razišao, a vojnici su sišli niz stepenice neometano. Mi smo bili slabi, oni su
bili jaki, a ona sila koja bi trebalo da posreduje između slabih i jakih nije bila prisutna, ne na tom
trajektu, ne u toj zemlji. Tek kad su vojnici otišli, Tabligi koji je sedeo pored mene – s još dva
muškarca u blizini – otišao je u kotlarnicu i izvukao epileptičara na svetlost. Tabligi ga je nežno
položio preko krila: izgledali su kao pijeta. Bio je krvav ispod oba oka, ali živ i miran. Jedan deo
klupe raščišćen je za njega, i tokom ostatka vožnje ležao je tu, bez majice, blago stenjući, sve
dok nismo pristali, kada je ustao kao i svaki drugi putnik, sišao niz stepenice i izašao zajedno s
čitavom hordom koja se zaputila u Baru.

Kako sam bila srećna što vidim Havu, iskreno sam se obradovala! Bilo je vreme ručka kada sam
otvorila vrata nogom, i sezona indijskog oraha: svi su bili raspoređeni u krugovima od po petoro
ili šestoro čučeći oko velikih činija prepečenih oraha koje je sad trebalo izvaditi iz ugljenisane
ljuske i staviti u brojne kofe drečavih boja. Čak su i veoma mala deca to mogla da rade tako da
su sve ruke bile uposlene, čak i oni nesposobni, kao Fern, kojem se Hava smejala zbog njegove
relativno malecke gomile ljuski.
„Vidi, vidi! Izgledaš kao Bijonse lično! E pa, nadam se da ti nokti nisu previše fensi, gospođice,
jer sad moraš da dođeš da pokažeš ovom jadnom Fernu kako se ovo radi. Čak i Muhamed ima
veću gomilu – a on ima tri godine!” Ostavila sam svoj jedan jedini ranac kod vrata – naučila sam
i kako da se spakujem za put – i prišla da zagrlim Havu oko njenih jakih, uskih leđa. „I dalje
nema bebe?”, šapnula mi je na uho, a ja sam joj šapnula isto i još čvršće smo se zagrlile i
nasmejale jedna drugoj u vrat. Bilo mi je veoma iznenađujuće što smo Hava i ja pronašle ovakvu
vezu, preko kontinenata i kultura, ali tako je bilo. Baš kao što je, u Londonu i Njujorku, Ejmin
svet – a stoga i moj – vrveo od beba, njenih i beba njenih drugarica, koje su se sve bavile njima i
pričale o njima tako da je izgledalo kao da ne postoji ništa osim rađanja, i ne samo u privatnom
životu, već i u svim novinama, na televiziji, pesme na radiju delovale su, meni, opsednute temom
plodnosti uopšte, plodnosti žena konkretno, tako je Hava bila pod sve većim pritiskom sela, dok
je vreme prolazilo, a ljudi shvatali da je policajac u Bandžulu bio samo varka, a da je sama Hava
nova vrsta devojke, možda neobrezana, sigurno neudata, bez dece i bez planova da ih ima. „I
dalje nema bebe?” postalo nam je šifra za sve ovo, za našu zajedničku situaciju i činilo nam se
kao nešto najsmešnije na svetu kad god smo razmenjivale tu rečenicu, kikotale smo se na nju i
samo mi je povremeno padalo na pamet – i to tek kad se vratim nazad u svoj svet – da ja imam
trideset dve, a da je Hava deset godina mlađa.
Fern je ustao od svoje katastrofe sa indijskim orasima i obrisao prah s ruku o pantalone. „Stigla
je!”
Odmah su nam doneli ručak. Jeli smo u uglu dvorišta držeći tanjire na kolenima, oboje dovoljno
gladni da zanemarimo činjenicu da niko drugi nije dobio pauzu u ljušćenju indijskog oraha.
„Izgledaš veoma dobro”, rekao je Fern osmehujući mi se. „Veoma srećno.”
Stražnja limena vrata bila su širom otvorena pružajući pogled na Havino porodično imanje.
Nekoliko hektara drveća indijskog oraha ljubičaste nijanse, svetložuto žbunje i spaljena crna
brdašca pepela koja su označavala mesta gde su Hava i njene babe jednom mesečno palile
ogromne lomače kućnog smeća i plastike. Ceo predeo izgledao je nekako bujno i jalovo
istovremeno, i meni nekako lepo u ovoj mešavini. Shvatila sam da je Fern bio u pravu: ovo je
mesto na kom sam bila srećna. S trideset dve godine i jednom četvrtinom najzad sam dobila
svoju slobodnu godinu.
„Ali šta je ’slobodna godina’?”
„To je kad si mlad i provedeš godinu dana u nekoj dalekoj zemlji i učiš kako se tamo živi,
komuniciraš sa... zajednicom. Nikada nismo mogli da ga priuštimo.”
„Tvoja porodica?”
„Pa da, ali... zapravo sam mislila na sebe i svoju drugaricu Trejsi. Samo smo gledale kako ljudi
odlaze na te odmore i onda smo ih ogovarale kad se vrate.”
Nasmejala sam se na to sećanje.
„Ogovarale? Zašto?”
„Ma, zvale smo ih ’sirotinjski turisti’... Znaš, oni studenti koji se vrate s glupim etno
pantalonama i afričkim ’ručno rađenim’ preskupim suvenirima napravljenjim u nekoj fabrici u
Keniji... Mislile smo da su takvi idioti.”
Ali možda je i sam Fern bio jedan od tih optimističnih mladih hipi putnika. Uzdahnuo je i
podigao svoju praznu činiju s poda da je spase od radoznale koze.
„Kako ste bile cinične devojke... ti i tvoja drugarica Trejsi.”
Ljušćenje indijskog oraha nastaviće se dugo u noć. Da bih izbegla da to radim, predložila sam da
odem do bunara, pod mršavim izgovorom da treba da donesem vodu za jutarnje tuširanje, a Fern,
obično tako savestan, iznenadio me je rekavši da će i on da pođe sa mnom. Usput mi je ispričao
o poseti Musi, Havinom rođaku, da proveri zdravlje novorođene bebe. Kada je došao do veoma
male, veoma skromne kuće koju je Musa sam sagradio na ivici sela, zatekao je Musu samog.
Njegova žena i deca otišli su u poseti njenoj majci.
„Pozvao me je da uđem, bio je malo usamljen, čini mi se, primetio sam da ima neki mali stari te-
ve s prikačenim videom. Iznenadio sam se, uvek je tako štedljiv, kao svaki mašala, ali rekao je
da mu ih je ostavila žena iz mirovne misije koja se vratila u Ameriku. Brže-bolje mi je rekao da
ne gleda holivudske filmove niti bilo kakve telenovele ili bilo šta slično, više ne. Samo ’čiste
filmove’. Da li želim da pogledam neki? Rekao sam naravno. Seli smo i brzo sam shvatio da je
to jedan od onih snimaka obuke iz Afganistana, mladići obučeni skroz u crno koji prave salto
unazad s kalašnjikovima u ruci... Rekao sam mu: ’Musa? Da li razumeš šta pričaju u ovom
filmu?’ Pošto je išao govor na arapskom bez kraja i konca – možeš da zamisliš – i lepo sam
video da ne razume ni reči. I on mi kaže, tako zaneseno: ’Obožavam kako skaču!’ Mislim da je
to za njega bio kao neki divni snimak plesa. Radikalnoislamski dens spot! Rekao mi je: ’Kad ih
gledam kako se kreću, želim da postanem još čistiji iznutra.’ Jadni Musa. U svakom slučaju,
mislio sam da će ti to biti smešno. Pošto znam da te zanima ples”, dodao je kad se nisam
nasmejala.

Tri

Prvi imejl u životu dobila sam od svoje majke. Poslala ga je iz kompjuterske laboratorije u
podrumu Londonskog univerzitetskog koledža, gde je pre toga učestvovala u javnoj raspravi, a
primila sam ga na kompjuteru u svojoj fakultetskoj biblioteci. Sadržaj je činila jedna pesma
Lengstona Hjuza: terala me je da joj je celu pročitam kada je kasnije to veče zvala, da joj
dokažem da je stigla. Dok noć nežno pada, tamna kao ja... Naša završna godina bila je prva koja
je dobila imejl adrese i moja majka, uvek radoznala o svemu što je novo, nabavila je neki stari
isluženi kompak, na koji je prikačila truckavi modem. Zajedno smo ušle u ovaj novi prostor koji
se sada otvarao među ljudima, veza bez preciznog početka ili kraja, koja je uvek bila
potencijalno otvorena, i majka je bila jedna od prvih ljudi koje sam znala da je to razumela i u
celosti koristila. Većina imejlova koji su se slali sredinom devedesetih bili su dugi i nalik na
pisma: počinjali su i završavali se tradicionalnim pozdravima – onim koje smo svi pre pisali na
papiru – uvek su opisivali okolnu scenu, kao da je ovaj novi medijum od svakoga napravio pisca.
(„Kucam ovo dok sedim pored prozora i gledam u sivoplavo more, gde galebovi zaranjaju u
vodu.”) Ali moja majka nikada nije slala takve imejlove, odmah je ušla u štos i nekoliko nedelja
nakon što sam diplomirala, ali i dalje bila pored tog sivoplavog mora, počela je da mi šalje više
poruka dnevno od dve do tri rečenice, pretežno bez interpunkcije, i uvek su delovale kao da su
napisane velikom brzinom. Sve su imale istu temu: kada planiram da se vratim? Nije mislila na
stari kraj i lamelu, odselila se odatle godinu dana ranije. Sada je živela u lepom stanu na
prizemlju u Hampstedu s čovekom kojeg smo otac i ja prozvali „Poznati Aktivista”, po majčinoj
uobičajenoj apoziciji („Pišem članak s njim, on je poznati aktivista, možda si čula za njega?”
„On je divan, divan čovek, veoma smo bliski, i naravno, on je poznati aktivista.”). Poznati
Aktivista bio je zgodan čovek iz Tobaga, indijskog porekla, s malom pruskom bradom i bujnom
crnom kosom, dramatično nameštenom na temenu tako da što bolje dođe do izražaja jedan jedini
sedi pramen. Majka ga je upoznala na antinuklearnoj konferenciji dve godine ranije. Išla je na
marševe s njim, pisala je radove o njemu – a onda s njim – pre nego što je počela da pije s njim,
da večera s njim, da spava s njim i sad se uselila kod njega. Zajedno su često fotografisani, kako
stoje između lavova na Trafalgar Skveru, drže govore jedno za drugim – kao Sartr i Bovoar,
samo što su mnogo bolje izgledali od njih – a sada kad god je Poznati Aktivista bio pozivan da
govori za one koji nemaju glasa, na demonstracijama ili na konferencijama, moja majka često je
bila kraj njega, u svojoj novoj ulozi „lokalnog odbornika i redovnog aktiviste”. Bili su zajedno
već godinu dana. Za to vreme moja majka je postala donekle poznata. Bila je jedna od ljudi koje
bi producent radio-emisije mogao pozvati i pitati za mišljenje o nekoj tekućoj levičarskoj debati
koja se tog dana odvija. Nije bila baš prvo ime na tom spisku, ali ako su predsednik Studentskog
saveza, urednik Nove levice i portparol Antirasističke alijanse bili zauzeti, moglo se računati na
skoro neprestanu raspoloživost moje majke i Poznatog Aktiviste.
Stvarno sam se trudila da budem srećna zbog nje. Znala sam da je to ono što je oduvek želela.
Ali teško je, kada sam nemaš šta da radiš, da budeš srećan zbog drugih, a osim toga, bilo mi je
krivo zbog mog oca, a još više sam sažaljevala samu sebe. Činilo mi se da ideja da se ponovo
doselim kod majke poništava ono malo što sam ostvarila u prethodne tri godine. Ali nisam mogla
još dugo da živim od svog studentskog kredita. Malodušna, dok sam pakovala svoje stvari i
prelistavala svoje sada besmislene eseje, pogledala sam ka moru i učinilo mi se kao da se budim
iz sna, da je to sve što je fakultet bio za mene, san, isuviše udaljen od stvarnosti, ili barem od
moje stvarnosti. Taman što sam vratila svoju iznajmljenu crnu diplomsku kapu, a već su deca, ne
mnogo drugačija od mene, počela da objavljuju da odlaze u London, smesta, ponekad baš u moj
kraj, ili neki sličan, o kojem su govorili na herojski način, kao da su to neistražene granice koje
treba da se osvoje. Odlazili su sa učešćima u rukama, koje će položiti za stanove ili čak kuće,
spremali su se da volontiraju, da budu pripravnici, ili su konkurisali za poslove gde ih na
razgovor, slučajno, prima stari očev drug sa fakulteta. Ja nisam imala planove, nisam imala
učešće i nikog ko bi mogao umreti i ostaviti mi novac: ono rođaka što smo imali bili su
siromašniji od nas. Nismo li mi pripadali srednjoj klasi, po težnji i praksi? A možda je za moju
majku ovaj san bio istina i možda je smatrala da ga je ostvarila makar samo sanjajući ga. Ali
sada sam bila budna i sasvim prisebna: neke činjenice bile su nepromenljive, neizbežne. Kako
god gledala na to, na primer, osamdeset devet funti koje sam trenutno imala na tekućem računu
bile su sav novac koji imam na ovom svetu. Jela sam prebranac i tost, poslala sam dvadeset
prijava za posao, čekala sam.
Sama u gradu koji su svi drugi već napustili, imala sam previše vremena za turobne misli. počela
sam da posmatram svoju majku iz nekog novog, ogorčenog ugla. Feministkinja koju su uvek
muškarci izdržavali – prvo moj otac, a sad Poznati Aktivista – i koja, iako me je stalno opsedala
„plemenitošću rada”, nikada, koliko ja znam, zapravo nigde nije bila zaposlena. Radila je „za
narod” – nije bilo plate. Brinula sam da isto ne važi, manje ili više, i za Poznatog Aktivistu, koji
je pisao brojne pamflete, ali ne i knjige, i nije imao zvaničan položaj na univerzitetu. To što je
sve usmerila na takvog čoveka, što se odrekla našeg stana – jedine sigurnosti koju smo ikada
imale – da bi otišla da živi s njim u Hampstedu, upravo u onakvoj buržoaskoj fantaziji koju je
oduvek pljuvala, delovalo mi je i kao nepošteno i kao krajnje nepromišljeno. Svake noći sam
odlazila do obale u telefonsku govornicu, koja je mislila da su novčići od dva penija zapravo
desetice, i svađala se s njom na tu temu. Ali samo sam ja bila svađalački raspoložena, moja
majka bila je zaljubljena i srećna, puna nežnosti prema meni, iako ju je zbog toga samo bilo još
teže ispitati o svim praktičnim detaljima. Na svaki pokušaj da se raspitam o tačnoj finansijskoj
situaciji Poznatog Aktiviste dobijala sam nejasne odgovore ili promenu teme. Jedino o čemu je
zaista htela da razgovara bio je njihov trosoban stan, onaj u koji je htela da se uselim, kupljen za
dvadeset hiljada funti 1969, novcem iz testamenta preminulog ujaka, i koji sada vredi „više od
milion”. To je bila činjenica koja joj je, uprkos njenim marskističkim sklonostima, očigledno
pričinjavala veliko zadovoljstvo i osećaj dobrobiti.
„Ali mama, on ga neće prodati, zar ne? Zato je to nebitno. Ne vredi ništa dok vi golupčići u
njemu živite.”
„Slušaj, zašto prosto ne sedneš na voz i ne dođeš na večeru? Kad ga budeš upoznala, oduševićeš
se – svi ga obožavaju. Imaćete mnogo tema za razgovor. Upoznao je Malkoma Iksa! On je
poznati aktivista...”
Ali kao i mnogi ljudi čiji je poziv da menjaju svet, uživo se pokazao kao neverovatno sitničav.
Našim prvim susretom nije dominirala ni politička niti filozofska diskusija, već duga govorancija
protiv prvog komšije, sunarodnika s Kariba koji je, za razliku od našeg domaćina, bio bogat,
višestruko objavljivan, predavao na nekom američkom univerzitetu, bio vlasnik cele zgrade i
trenutno je gradio „nekakvu jebenu pergolu” u dnu svoje bašte. Ona će blago zakloniti Poznatom
Aktivisti pogled na Hit, i posle večere, kad je junsko sunce najzad zašlo, uzeli smo flašu ruma i,
u činu solidarnosti, izašli u baštu da se mrštimo na poludovršenu konstrukciju. Moja majka i
Poznati Aktivista seli su za svoj mali sto od kovanog gvožđa i polako smotali i pušili veoma loše
sastavljenu buksnu. Popila sam previše ruma. U nekom trenutku raspoloženje je postalo misaono
i svi smo se zagledali u jezerca i iza jezeraca u sam Hit, dok su se palile viktorijanske lampe i
prizor postao sasvim prazan ako ne računamo patke i muškarce avanturiste. Od lampi je trava
poprimila narandžastu boju čistilišta.
„Zamisli da dvoje ostrvljana kao što smo mi, dvoje bosonogih klinaca ni iz čega, završe ovde...”,
mrmljala je moja majka i držali su se za ruke i prislonili čela jedno o drugo, i dok sam ih gledala,
mislila sam, iako su bili apsurdni, koliko sam tek ja apsurdna, odrasla žena koja se ljuti na drugu
odraslu ženu, koja je, ipak, toliko mnogo učinila za mene, toliko mnogo za sebe i da, za svoj
narod, i to sve, kao što je s pravom rekla, ni iz čega. Da li mi je bilo žao sebe zato što nemam
miraz? A kada sam podigla pogled s džointa koji sam motala, majka kao da mi je pročitala misli.
Kako ne shvataš koliko mnogo sreće imaš, rekla, što si živa, u ovom trenutku? Ljudi kao što smo
mi ne mogu da budu nostalgični. Mi nemamo dom u prošlosti. Nostalgija je luksuz. Za naše
ljude, vreme je sada!
Zapalila sam svoj džoint, sipala sebi još jedan prst ruma i povijene glave slušala kvakanje pataka
i govoranciju svoje majke do kasno, kada joj je ljubavnik nežno prislonio ruku na obraz, pa sam
shvatila da je vreme da uhvatim poslednji voz.
Kasno u julu vratila sam se u London, ne kod majke, već kod oca. Ponudila sam se da spavam u
dnevnoj sobi, ali on nije hteo ni da čuje. Rekao je da će me, ako budem tu spavala, buditi kada se
bude spremao i odlazio na posao svakog jutra, i brzo sam prihvatila tu logiku i pustila sam ga da
se sklupča na sofi. Zauzvrat, smatrala sam da stvarno treba da nađem posao: moj otac je zaista
verovao u plemenitost rada, na tome je zasnivao ceo život, i pred njime me je bilo sramota da
budem dokona. Ponekad, kad nisam mogla ponovo da zaspim nakon što bih ga čula kako se
iskrada na vrata, sedela bih u krevetu i razmišljala o svem ovom radu, očevom i radu njegovog
naroda, već generacijama. Rad bez obrazovanja, rad obično bez stručnosti ili veštine, neki
pošten, neki nepošten, ali svaki je nekako vodio do mog trenutnog stanja lenjosti. Kada sam bila
veoma mlada, kad sam imala osam ili devet godina, otac mi je pokazao krštenicu svog oca na
kojoj su pisala zanimanja njegovog dede i babe – kuvanje krpa i sečenje krpa5 – i to je, kako mi
je objasnio, bio dokaz da je njegovo pleme oduvek bilo definisano svojim radom, hteli to oni ili
ne. Značaj rada bilo je uverenje kojeg se držao tako čvrsto kao što se moja majka držala svog
gledišta da su jedine bitne definicije kultura i boja kože. Naš narod, naš narod. Razmišljala sam
koliko smo olako koristili taj izraz, nekoliko nedelja ranije, te divne junske noći kod Poznatog
Aktiviste, dok smo sedeli i pili rum, divili se porodici debeljuškastih pataka koje su okrenule
glave i zagnjurile kljunove u perje sopstvenog tela ljuljuškajući se duž ivice jezerceta. Naš
narod! Naš narod! A sada dok sam ležala u krevetu svog oca i prevrtala tu frazu po glavi – pošto
nisam imala šta pametnije da radim – ona mi je ličila na isprepletano kvakanje i zvuk tih ptica,
koje iznova i iznova ponavljaju istu čudnovatu poruku, iz svojih kljunova u sopstveno perje: „Ja
sam patka!” „Ja sam patka!”

Četiri

Izašavši iz taksija – posle odsustva od nekoliko meseci – uočila sam Ferna kako stoji pored puta i
čeka me, tačno na vreme, kao da je tu autobuska stanica sa sve redom vožnje. Obradovala sam se
što ga vidim. Ali pokazalo se da nije raspoložen za pozdrave i učtivosti, te je odmah pošao sa
mnom i krenuo da mi referiše o zbivanjima niskim tonom, tako da sam i ja, još pre nego što sam
došla do Havinih vrata, bila opterećena glasinom koja je trenutno potresala selo: da je Ejmi u
postupku organizovanja vize, da će se Lamin uskoro trajno preseliti u Njujork. „Je l’ to istina?”
Rekla sam mu istinu: ne znam i ne želim da znam. U Londonu sam provela prilično iscrpljujuću
zimu kao Ejmino rame za plakanje tokom i ličnih i profesionalnih teškoća, i kao posledica toga,
sada sam osećala naročitu averziju prema njenoj vrsti lične drame. Album koji je snimala ceo
sumorni britanski januar i februar– koji je do sada trebalo da izađe – u stvari je napušten, što je
bila posledica kratke, ružne afere s mladim producentom, koji je potom uzeo sve pesme i otišao.
Pre samo nekoliko godina ovakav raskid bio bi omanja smetnja za Ejmi, jedva vredan pola dana
provedenog u krevetu i gledanju starih epizoda davno zaboravljenih australijskih sapunica –
Leteći lekari, Salivenovi – što je radila u trenucima ekstremne ranjivosti. Ali primetila sam
promenu u njoj, njen lični oklop nije više bio kao nekada. Sada su je raskidi, bilo da je ona
ostavljala ili da je bila ostavljana, mnogo dublje pogađali, više joj nisu bila tako lagani i
jednostavni, zaista ju je bolelo i nije se sastajala ni s kim osim s Džudi skoro mesec dana jedva
izlazeći iz kuće i tražeći više puta da spavam u njenoj sobi, odmah pored njenog kreveta, na
podu, jer nije želela da ostane sama. Tokom tog prelaznog perioda prepostavljala sam, bilo to
dobro ili loše, da joj niko nije bio bliskiji od mene. Dok sam slušala Ferna, prvo sam pomislila da
sam izdana, ali što sam više razmišljala o tome, shvatala sam da nisam baš u pravu: nije to bila
obmana, već oblik mentalnog razdvajanja. Bila sam joj uteha i društvo u jednom pauziranom
trenutku, dok je u drugom delu svog srca bila zauzeta planiranjem budućnosti s Laminom – a
Džudi joj je bila poverenik u tome. Umesto da se ljutim na Ejmi, iznervirao me je Fern:
pokušavao je da me uplete, ali nisam htela da učestvujem u tome, to mi nije odgovaralo, već sam
bila isplanirala svoj put, i što je više Fern govorio, više sam videla kako mi izmiče plan koji sam
zacrtala u glavi. Poseta ostrvu Kunta Kinte, nekoliko popodneva na plaži, dve noći u jednom od
5
Stara zanimanja u Engleskoj koja su bila obuhvaćena u procesu pravljenja papira.
otmenih hotela u gradu. Ejmi mi skoro nikada nije davala godišnji odmor, tako da sam morala da
se dovijam, da kradem dane tamo gde sam mogla.
„Dobro, ali što ne povedeš Lamina sa sobom? S tobom će pričati. Sa mnom se povuče u kućicu
kao puž.”
„U hotel? Ferne – ne. Užasna ideja.”
„Onda na tvoj put. Ionako ne možeš tamo da ideš sama, nikad ga nećeš naći.”
Popustila sam. Kada sam rekla Laminu, obradovao se, ne zbog posete samom ostrvu, kako mi se
činilo, već prilici da pobegne iz učionice i da provede popodne pregovarajući sa svojim drugom
Loluom, taksistom, oko cene povratnog putovanja. Loluova afro frizura bila je ošišana na
čirokanu, obojenu u narandžasto, i nosio je debeli kaiš s velikom srebrnom kopčom na kojoj je
pisalo BOY TOY. Izgledalo je kao da su se cenjkali celim putem do tamo, dva sata puta
ispunjenih smehom i raspravom na prednjem sedištu, Loluovom zaglušujućom rege muzikom,
brojnim telefonskim pozivima. Sedela sam pozadi; sada sam razumela malo više volof jezika
nego ranije. Gledala sam kroz prozor kako pored nas promiče afrička divljina primećujući tu i
tamo pokojeg srebrnkastosivog majmuna i izolovana naselja, ne bi se ni mogla nazvati selima,
samo dve ili tri kolibe, a onda opet ništa još petnaest kilometara. Naročito se sećam dve
bosonoge devojčice koje su išle kraj puta držeći se za ruke, izgledale su kao najbolje drugarice.
Mahnule su mi i uzvratila sam im. Nije bilo nikoga i ničega oko njih, bile su na kraju sveta, ili na
kraju sveta koji sam ja znala, i gledajući ih, shvatila sam da mi je veoma teško, skoro nemoguće,
da zamislim kako njima ovde izgleda koncept vremena. Mogla sam da se setim perioda kad sam
bila njihovih godina, naravno, kako držim Trejsi za ruku, i kako smo sebe smatrale „decom
osamdesetih”, pametnijim od svojih roditelja, daleko modernijim. Mislile smo da smo proizvod
određenog trenutka jer smo, osim svojih starih mjuzikla, volele i Isterivače duhova i Dalas i
lizalice u obliku frulice. Osećale smo da imamo svoje mesto u vremenu. Koja se osoba na svetu
ne oseća tako? A ipak, kada sam mahnula tim dvema devojčicama, primetila sam da ne mogu da
se otarasim ideje da su one bezvremeni simboli devojaštva, ili dečjeg prijateljstva. Znala sam da
nikako ne može biti tako, ali nisam mogla nikako drugačije da mislim o njima.
Put se najzad završio kod reke. Izašli smo i prišli devet metara visokoj betonskoj statui čiča gliše
koji je stajao okrenut prema reci. Imao je celu planetu zemlju umesto glave i cimao je ruke tanke
kao grančice iz ropskih okova. Top iz devetnaestog veka, školjka originalne faktorije od crvene
cigle, mali „muzej ropstva izgrađen 1992.” i usamljeni kafe činili su ono što je očajni vodič sa
samo nekoliko zuba u glavi opisao kao „centar za dobrodošlicu”. Iza nas je stajalo selo
sastavljeno od oronulih kuća, daleko siromašnije od onog iz kojeg smo došli, tvrdoglavo
okrenuto ka staroj faktoriji, kao da se nada da će se ona ponovo otvoriti. Skupina dece sedela je i
posmatrala naš dolazak, ali kada sam im mahnula, naš vodič me je prekorio: „Zabranjeno im je
da prilaze. Prose. Gnjave vas, turiste. Vlada nas je izabrala kao zvanične vodiče da vam oni ne bi
smetali.” Oko kilometar i po s druge strane reke mogla sam da vidim samo ostrvo, mali kamenjar
sa slikovitim ruševinama baraka. Samo sam želela trenutak tišine da razmislim malo o tome gde
se nalazim i o tome šta to znači, ako uopšte nešto znači. Tu i tamo, u trouglu kafea, statue roba i
dece koja gledaju, mogla sam da čujem skupine turista – dostojanstvena crnačka porodica iz
Britanije, nekoliko poletnih tinejdžera Afroamerikanaca, dve bele Holanđanke, koje su već
otvoreno plakale – koji su svi pokušavali da urade isto, i verovatno su popili istu pridiku od
jednog od zvaničnih vodiča u ofucanim plavim majicama, ili su im u ruke tutnuti jelovnici kafea,
ili su se cenjkali s čamdžijama koji su jedva čekali da ih prevezu da vide zatvorske ćelije svojih
predaka. Shvatila sam koliko sreće imam što je Lamin sa mnom: dok se on bavio svojom
omiljenom aktivnošću – finansijskim pregovorima, napetim šapatom, s više ljudi odjednom – ja
sam bila slobodna da odšetam do topa, popnem se na njega i gledam preko reke. Trudila sam se
da se ozbiljno zadubim. Da zamislim brodove na vodi, ljudsko vlasništvo koje se daskama
ukrcava na brod, hrabru nekolicinu koji su rizikovali i skakali u vodu u neuspelom pokušaju da
doplivaju do obale. Ali svaka slika bila je šuplja, više je podsećala na crtani film, i nije bila ništa
stvarnija od murala na bočnom zidu muzeja koji je prikazivao članove Mandinka porodice, gole,
sa okovima oko vratova, kako ih ljutiti Holanđanin isteruje iz grmlja kao da ih je lovac hvatao
kao plen, a ne da ih je zapravo njihov poglavica prodavao kao džak žita. Svi putevi vodili su
ovamo, majka mi je uvek govorila, ali sad kad sam bila tu, u ovom istorijom nabijenom ćošku
kontinenta, nisam ga doživljavala kao neko izuzetno mesto, već kao primer opšteg pravila. Ovde
su moćnici lovili slabe: moćnici svih vrsta – lokalni, rasni, plemenski, kraljevski, nacionalni,
globalni, ekonomski – sve vrste slabih, i nisu prezali ni od čega, nisu imali milosti čak ni prema
najmanjem ženskom detetu. Ali moćnici to svuda rade. Svet je natopljen krvlju. Svako pleme
ima svoju baštinu ogrezlu u krv: ovde je bila moja. Čekala sam bilo kakvo osećanje katarze koje
ljudi očekuju da će doživeti na ovakvim mestima, ali nisam mogla da nateram sebe da verujem
da je bol mog plemena jedino ovde okupljen, na ovom mestu, bilo je isuviše očigledno da je bol
bio svuda, ovde je samo, igrom slučaja, postavljen spomenik. Digla sam ruke i pošla da potražim
Lamina. Oslanjao se o statuu dok je pričao na svoj novi telefon, neki blekberi poslednje
generacije, sa sanjivim izrazom na licu i širokim blesavim osmehom, a kada me je video kako
prilazim, ugasio ga je ne pozdravivši se.
„Ko je to bio?”
„Ako si spremna”, prošaputao je Lamin zavlačeći to ogromno čudo u zadnji džep, „ovaj čovek će
nas sad prevesti preko.”
Vozili smo se zajedno s britanskom porodicom. Pokušali su da zapodenu razgovor s vodičem o
tome kolika je razdaljina između ostrva i kopna i da li bi bilo koji čovek, a kamoli čovek u
lancima, ikako mogao da prepliva ovu brzu struju. Vodič ih je slušao kako govore, ali izgledao je
tako umorno, beonjače su mu bile zaklonjene popucalim kapilarima, i nije delovao preterano
zainteresovano za hipotetička pitanja. Ponavljao je svoju mantru: „Ako bi čovek dospeo do
obale, darovana mu je sloboda.” Na ostrvu smo šetali oko ruševine i onda smo stali u red za ulaz
u „poslednje utočište”, podzemnu sobicu, tri metra sa metar, gde su „držani najveći buntovnici,
poput Kinte.” Zamisli! Svi su to jedni drugima govorili, i ja jesam pokušala da zamislim da su
me zatvorili ovde, ali instinktivno sam znala da nisam buntovan tip, da verovatno ne bih bila član
Kuntinog plemena. Malo ko bi bio. Svakako sam mogla da zamislim svoju majku ovde, i Trejsi.
I Ejmi – i ona je na svoj način bila deo te sorte. Ali ne i sebe. Pošto nisam znala šta ću sa sobom,
uhvatila sam gvozdeni obruč u zidu za koji su ti „najveći buntovnici” bili okovani za vrat. „Plače
ti se, zar ne?”, rekla je majka iz britanske porodice i osećala sam da bi stvarno trebalo, ali kada
sam okrenula glavu od nje u pokušaju, uvis ka malenom prozoru, videla sam vodiča kako leži na
stomaku i kako njegova usta s tri zuba blokiraju skoro svu raspoloživu svetlost.
„Sada ćete osetiti taj bol”, objasnio je kroz rešetke, „i trebaće vam trenutak nasamo. Sačekaću
vas napolju nakon što ste osetili bol.”

Dok smo se vraćali brodom nazad, pitala sam Lamina o čemu to on i Ejmi moraju tako često da
razgovaraju. Sedeo je na veslačkoj klupi broda i ispravio leđa, podigao bradu.
„Ona misli da dobro plešem.”
„Stvarno?”
„Naučio sam je mnogim pokretima koje nije znala. Na kompjuteru. Pokazujem joj naše lokalne
korake. Kaže da će ih iskoristiti u svojim nastupima.”
„Aha. A da li ikad priča o tome da ćeš doći u Ameriku? Ili u Englesku?”
„Sve je to u božjim rukama”, rekao je nervozno se osvrćući prema ostalim putnicima.
„Da. I ministarstva inostranih poslova.”
Lolu, koji je strpljivo čekao u taksiju, prišao je obali dok smo prilazili i otvorio vrata auta
očigledno nameravajući da me prebaci s vode pravo u auto, još jedna dvočasovna vožnja bez
ručka.
„Ali Lamine, moram da jedem!”
Primetila sam da je stezao plastificirani meni kafea tokom čitave naše posete ostrvu i sada mi ga
je pokazao, kao ključni dokaz na suđenju.
„Ovo je previše para za ručak! Hava će nam spremiti ručak kad se vratimo kući.”
„Ja ću platiti ručak. Mislim, izađe tri funte po glavi. Kunem ti se, Lamine, nije mi to preskupo.”
Usledila je rasprava između Lamina i Lolua u kojoj je Lamin izgleda izgubio, što me je
obradovalo. Lolu je stavio ruku na kopču svog kaiša kao kauboj pobednik u dvoboju, zatvorio
vrata auta i krenuo uz brdo.
„Preskupo je”, rekao je Lamin ponovo duboko uzdišući, ali pošla sam za Loluom, a Lamin je
pošao za mnom.
Seli smo za jedan od stolova za piknik i jeli ribu u foliji s pirinčem. Slušala sam šta se priča za
susednim stolovima, čudne, neravnomerne razgovore koji nisu mogli da odluče šta su: teška
razmišljanja posetilaca istorijskoj traumi ili lagano koktel ćaskanje ljudi na odmoru na plaži.
Visoka, pocrnela belkinja, stara bar sedamdeset godina, sedela je sama za stolom pozadi,
okružena gomilama sklopljenog šarenog platna, bubnjevima i statuama, majicama na kojima je
pisalo NIKAD VIŠE i ostalom lokalnom robom. Niko nije prišao njenoj tezgi niti izgledao kao
da će bilo šta kupiti, i posle nekog vremena je ustala i počela da ide od stola do stola
pozdravljajući goste, pitajući ih gde su odseli, odakle su. Nadala sam se da ćemo završiti s jelom
pre nego što dođe do našeg stola, ali Lamin je i inače užasno sporo jeo, tako da nas je uhvatila, i
kada je čula da nismo ni iz jednog hotela i da nismo humanitarni radnici niti misionari, posebno
se zainteresovala i sela s nama, preblizu Loluu, koji se nadvio nad svoju ribu i nije hteo da je
pogleda.
„Iz kog sela rekoste?”, pitala je, iako nisam rekla, ali sad joj je Lamin rekao pre nego što sam
imala priliku da budem neodređena. Ode mast u propast.
„A, pa vi ste povezani sa školom! Naravno. Dobro, znam da ljudi svašta pričaju o toj ženi, ali ja
je jako volim, divim joj se, iskreno. I ja sam Amerikanka, zapravo, poreklom”, rekla je i zapitala
sam se kako je tako sigurna u sebe. „Obično ne marim za Amerikance, generalno, ali ona ima
pasoš, ako znate na šta mislim. Stvarno mi je veoma zanimljiva i strastvena, to što radi je odlično
za zemlju, sav taj publicitet koji ona donosi. Oh, Australijanka je? Pa, kako god bilo, ona je žena
po mojoj meri! Avanturistkinja! Iako sam ja, naravno, ovde došla zbog ljubavi, ne zbog
milosrđa. Milosrđe je došlo posle, u mom slučaju.”
Stavila je ruku na srce, koje je bilo poluotkriveno, u šarenoj haljini tankih bretela i zastrašujuće
dubokog dekoltea. Grudi su joj bile dugačke, crvene i palačinkaste. Bila sam čvrsto rešena da ne
pitam zbog čije je ljubavi ovde došla, kao ni do kojih je dobrih dela taj čin naposletku doveo, ali
osetivši moje opiranje, odlučila je, sa isključivim pravom stare žene, da mi ipak kaže.
„Bila sam ista kao ovi ljudi, ovde sam došla na odmor. Nisam nameravala da se zaljubim! U
momka duplo mlađeg od sebe.” Namignula mi je. „To je bilo pre dvadeset godina! Ali to je bilo
mnogo, mnogo više nego romansa na odmoru, znate: zajedno smo sve ovo izgradili.” Ponosno se
okrenula oko sebe na ovaj veliki spomenik ljubavi: kafe limenog krova s četiri stola i tri stavke
na meniju. „Nisam bogata žena, bila sam, zapravo, samo skromna instruktorka joge. Ali ti ljudi u
Berkliju, samo je trebalo da im kažeš: Vidi, takva i takva stvar, ovi ljudi su očajni’ i mogu vam
reći, iznenadili biste se, odmah kreću u akciju, stvarno. Svi su hteli da daju doprinos. Kada im
objasniš šta jedan dolar ovde čini? Kada im objasniš šta sve taj dolar ovde može? Ma, ljudi ne
mogu da veruju! Međutim, moja deca iz prvog braka? Oni mi nisu baš pružili podršku. Da,
ponekad ti više pomognu stranci. Ali uvek kažem ljudima ovde: ’Ne verujte svemu što čujete,
molim vas! Jer nisu svi Amerikanci loši, nikako.’ Velika je razlika između onih iz Berklija i onih
iz Fort Vorta, ako me kapirate. Rođena sam u Teksasu, u hrišćanskoj porodici, i kad sam bila
mlada, Amerika je za mene bila veoma loše mesto, zato što sam bila slobodnog duha i prosto
nisam mogla da nađem gde pripadam. Ali mislim da mi sada malo više odgovara.”
„Ali živite ovde, sa svojim mužem?”, pitao je Lamin.
Osmehnula se, ali nije delovala previše oduševljena pitanjem.
„Preko leta. Zime provodim u Berkliju.”
„A on ide s vama?”, pitao je Lamin. Imala sam osećaj da sprovodi suptilno istraživanje.
„Ne, ne. On ostaje ovde. Ima mnogo posla ovde, preko cele godine. On je bitan čovek ovde, a
valjda se može reći da sam ja bitna žena tamo! Tako da nam to potpuno odgovara.”
Pomislila sam na onaj sloj devojačke iluzije koji su sve Ejmine drugarice, nove majke, izgubile,
neku svetlost u očima koja se ugasila, bez obzira na njihovo bogatstvo i slavu, a onda sam
pogledala u krupne, plave, polulude oči ove žene i videla potpunu ogoljenost. Činilo mi se da je
nemoguće da je nekome oljušteno toliko slojeva, a da je on i dalje u stanju da igra svoju ulogu.

Pet

Nakon što sam diplomirala, iz baze očevog stana konkurisala sam za svaki posao u medijima koji
sam mogla da nađem i ostavljala mu pisma moljakanja svake noći na kuhinjskom pultu da ih on
ujutru pošalje, ali mesec dana je prošlo i ništa. Znala sam da je očev odnos prema tim pismima
bio komplikovan – dobre vesti za mene značile su loše vesti za njega, značile su da ću se odseliti
– i ponekad sam imala paranoične fantazije da ih nije ni slao, već da ih je samo bacao u kantu na
kraju naše ulice. Razmišljala sam o onome što je majka uvek govorila o njegovom nedostatku
ambicije – što je optužba od koje sam ga uvek ljutito branila – i bila sam primorana da priznam
da sad vidim na šta je mislila. Ništa ga nije više radovalo od ujka Lambertovih povremenih
nedeljnih poseta, kada bismo se sve troje smestili u ležaljke na bršljanom obrastao ravan krov
očevih komšija s donjeg sprata, pušili travu, jeli domaće riblje knedle, koje su bile Lambertov
izgovor što je tri sata zakasnio, slušali radio i gledali kako vozovi na Džubili liniji izlaze, svakih
osam do deset minuta, iz utrobe zemlje.
„E ovo je život, dušo, zar ne? Nema više: uradi ovo, nemoj ono. Samo smo mi drugari ovde –
jednaki. Je l’ tako, Lamberte? Ko još može da se druži sa svojim rođenim detetom? Ovo je život,
zar ne?”
Da li je to bio život? Nisam mogla da se setim da je među nama ikada postojala roditeljska
dinamika moći za koju je tvrdio da je se sada oslobodio, nikada nije govorio: „Uradio ovo, nemoj
ono.” Ljubav i sloboda – to je bilo sve što mi je ikada ponudio. I gde me je to dovelo? Da li ću da
odem u preuranjenu penziju i duvam s Lambertom? Pošto nisam znala šta drugo da radim, vratila
sam se na grozan posao, koji sam radila prvog leta dok sam studirala, u piceriji u Kesal
Gardensu. Gazda je bio smešni Iranac po imenu Bahram, veoma visok i mršav, koji je sebe
smatrao, uprkos svom okruženju, čovekom od ukusa. Voleo je da nosi dugi, šik kaput boje
kamilje dlake bez obzira na vremenske uslove, često ga je prebacivao preko ramena kao
italijanski šef mafije, i nazivao je svoju rupu „restoranom”, iako je prostor bio veličine malog
porodičnog kupatila i zauzimao ćošak uklješten između autobuskog terminala i železnice. Niko
nikad nije svraćao da jede, naručivali su hranu da im se isporuči na kuću ili su je nosili kući.
Imala sam običaj da stojim za pultom i gledam miševe kako trče po linoleumu. Bio je samo jedan
sto za kojim je, teoretski, mušterija mogla da obeduje, ali zapravo je Bahram sedeo za tim stolom
po ceo božji dan i pola noći: imao je probleme kod kuće, ženu i tri teške, neudate ćerke, i
verovali smo da više voli naše društvo nego svoju porodicu, ili je barem više voleo da viče na
nas nego da se svađa s njima. Na poslu nije imao stresova. Dan mu je prolazio u komentarisanju
onoga što je bilo na te-veu u gornjem levom uglu, ili u verbalnom zlostavljanju nas radnika, iz
ovog sedećeg položaja. Sve vreme je zbog nečeg bio besan. To je bio prenaglašen, komičan bes
koji je izražavao stalnim opscenim zadirkivanjem svih koji ga okružuju – rasno, seksualno,
politički, verski – i koji je skoro svakog dana rezultirao jednom mušterijom, zaposlenim ili
prijateljem manje, tako da mi je nakon nekog vremena delovao ne toliko uvredljivo koliko
izraženo jalovo. U svakom slučaju, to je bila jedina zabava koju smo imali. Ali prvi put kad sam
ušla tamo, s devetnaest godina, uopšte me nije maltretirao, ne, pozdravio me je, kako sam kasnije
otkrila, na farsiju, i to tako srdačno da sam zaista imala osećaj da razumem šta mi govori. Koliko
sam mlada, i divna, i očigledno pametna – je li istina da studiram? Majka mora da mi je ponosna!
Ustao je i uhvatio me za bradu okrećući mi lice na ovu i onu stranu, osmehujući se. Ali kada sam
odgovorila na engleskom, namrštio se i pažljivije se zagledao, kritički, u crvenu maramu koja mi
je pokrivala kosu – mislila sam da će dobro doći na mestu gde se pravi hrana – i nekoliko
trenutaka kasnije, kada smo ustanovili da, uprkos mom persijskom nosu, nisam Persijka, ni
najmanje, niti Egipćanka, niti Maronkanka, ni bilo koja vrsta Arapkinje, pogrešila sam što sam
izgovorila ime majčinog ostrva, i sva ljubaznost je nestala: uputio me je ka pultu, gde mi je
posao bio da se javljam na telefon, prenosim porudžbine kuhinji i organizujem momke koji
obavljaju dostavu. Moj najvažniji zadatak bilo je staranje o njegovom voljenom projektu: spisku
zabranjenih mušterija. Pomučio se da napiše ovaj spisak na dugačkoj rolni papira i da ga zakači
iza mog pulta, ponekad s prikačenim polaroid fotkama. „Uglavnom tvoj narod”, istakao je
ležerno, drugog dana kad sam došla na posao.
„Ne plaćaju, ili se svađaju, ili su narko dileri. Nemoj da mi se bečiš! Što se vređaš? I sama znaš
to! Istina je!” Nisam mogla da priuštim sebi da se uvredim. Bila sam čvrsto rešena da izguram ta
tri letnja meseca, da skupim neku ušteđevinu kako bih iznajmila stan čim završim fakultet. Ali
davao se tenis na televiziji i zbog toga je sve bilo moguće. Dostavljač Somalijac i ja strastveno
smo pratili mečeve, a Bahram, koji je inače isto pratio tenis – smatrao je sport najčistijom
manifestacijom svojih socioloških teorija – ove godine je besneo zbog tenisa i besneo zbog nas
što u njemu uživamo, i svaki put kad bi nas uhvatio da ga gledamo još se više ljutio budući da
mu je osećaj reda i poretka ozbiljno poremetio neuspeh Brajana Šeltona da ispadne u prvom
krugu.
„Zašto ga pratiš? A? A? Zato što je jedan od vas?”
Zabadao je prst u uski grudni koš Somalijca, Anvara, koji se odlikovao velikom vedrinom duha,
izvanrednom sposobnošću za radost – iako mu ništa u životu za to nije davalo povoda – i čiji je
odgovor sada bio da tapše i da se osmehuje od uva do uva.
„Jea, čoveče! Za Brajana smo!”
„Ti si idiot, to znamo”, rekao je Bahram, a onda se okrenuo ka meni, za pultom: „Ali ti si
pametna, zbog čega si još veći idiot.” Kad ništa nisam rekla, prišao mi je i lupio pesnicom o pult:
„Ovaj Šelton neće pobediti. Ne može.”
„On će pobedi! On će pobedi!”, uzviknuo je Anvar.
Bahram je uzeo daljinski i smanjio ton da bi se čuo u celom lokalu, sve do žene poreklom iz
Kongoa koja je ribala ivice rerne peći za picu.
„Tenis nije crnačka igra. Morate da razumete, svaki narod ima svoju igru.”
„Koja je vaša igra?”, pitala sam, iskreno radoznala, i Bahram se potpuno ispravio i ponosno
rekao: „Polo.” Kuhinja je eksplodirala od smeha.
„Jebite se svi, kurvini sinovi!” Histerija.
Igrom slučaja, ranije uopšte nisam pratila Šeltona, nikad nisam ni čula za njega dok ga Anvar
nije pomenuo, ali sada sam ga pratila, zajedno sa Anvarom postala sam njegov najveći navijač.
Donosila sam američke zastavice na posao onim danima kad je on igrao i u tim prilikama
namerno sam slala sve druge dostavljače osim Anvara. Zajedno smo navijali za Šeltona, skakali
po lokalu na svaki uspešan poen i kada je pobedio u jednom meču, a onda i u sledećem, počeli
smo da verujemo da mu mi, svojim skakutanjem i navijanjem, donosimo sreću i da bi bez nas
propao. Ponekad se i Bahram ponašao kao da u to veruje, kao da mi izvodimo neki drevni afrički
vudu ritual. Da, nekako smo omađijali Bahrama isto koliko i Šeltona, i dok su prolazili dani
turnira, a Šelton odbijao da ispadne, videla sam kako Bahramove druge mnogo važnije brige –
posao, njegova komplikovana žena, stresna potraga za udvaračima za njegove ćerke – padaju u
drugi plan, sve dok mu jedina preokupacija nije bilo da vodi računa da ne navijamo za Brajana
Šeltona i da sam Šelton ne dospe u finale Vimbldona.
Jednog jutra na polovini turnira, stajala sam za pultom i dosađivala se, kada sam videla Anvara
na svom biciklu, kako vozi trotoarom ka nama velikom brzinom, a onda nespretno koči, skače s
bicikla i dotrčava do mog pulta s pesnicom u ustima i osmehom koji je jedva mogao da
kontroliše. Tresnuo je primerak Dejli mirora ispred mene, pokazao na kolumnu na sportskoj
strani i rekao: „Arapin!” Nismo mogli da verujemo. Zvao se Karim Alami. Bio je iz Maroka i
rangiran još niže od Šeltona. Njihov meč trebalo je da počne u dva. Bahram je stigao u jedan. U
lokalu je vladala velika uznemirenost i iščekivanje, dostavljači koji nije trebalo da dođu do pet
došli su ranije, a čistačica iz Kongoa radila je u kuhinji dotad neviđenom brzinom u nadi da će
stići sve da završi dok ne počne meč. Igrali su pet setova. Šelton je počeo snažno i u nekim
trenucima prvog seta Bahram se peo na stolicu i urlao. Kada se prvi set završio rezultatom 6:3 za
Šeltona, Bahram je skočio sa stolice i išetao napolje. Pogledali smo jedni druge: da li je bila ovo
pobeda? Pet minuta kasnije vratio se pogrbljen, s paklom goloaza u ruci, koju je uzeo iz kola, i
počeo da puši bez prestanka, povijene glave. Ali u drugom setu Karimu je bolje krenulo i
Bahram se ispravio, onda je ustao i počeo da šeta u krug po tom malom prostoru nudeći svoje
komentare, koji su imali veze sa eugenikom isto koliko i s bekhendima, lobovima i duplim
greškama, i kad smo došli do tajbrejka, bio je sve rečitiji u svom monologu mašući cigaretom u
ruci, sve samouvereniji po pitanju svog engleskog. Crnac je, kako nas je obavestio, instinkt, on
kreće telo, jak je, i on je muzika, da, naravno, on je ritam, svi to znaju, i on je brzina, i to je
možda lepo, da, ali da vam kažem nešto tenis je igra uma – uma! Crnac može da bude dobra
snaga, dobar mišić, može jako da udara loptu, ali Karim je kao ja: on misli jedan, dva koraka
unapred. On ima arapski um. Arapski um je komplikovana mašina, delikatna. Mi smo izumeli
matematiku. Mi smo izumeli astronomiju. Suptilni ljudi. Dva koraka ispred. Vaš Brajan je sad
gotov.
Ali nije bio gotov: uzeo je set sa 7:5 i Anvar je uzeo metlu iz ruku čistačice – čije ime nisam
znala, koju se niko nije ni setio da pita za ime – i naterao je da pleše s njim, uz neku hajlajf
muziku koja je svirala na tranzistoru koji je svuda nosio sa sobom. U sledećem setu Šelton je
pukao, 1:6. Bahram je bio oduševljen. Gde god da odeš na svetu, rekao je Anvaru, vi ste na dnu!
Ponekad na vrhu belac, Jevrejin, Arapin, Kinez, Japan – zavisi. Ali vaši ljudi uvek gube. Kada je
počeo četvrti set, prestali smo da se pretvaramo da smo picerija. Telefon je zvonio i niko se nije
javljao, peć je bila prazna i svi su bili nagurani u malu prostoriju ispred. Sedela sam na pultu sa
Anvarom, nogama smo nervozno udarali o jeftine panele od medijapana tako da su zveketali.
Gledali smo ta dva tenisera – zaista, savršeno uparena – kako se nadmeću ka dugotrajnom,
iscrpljujućem tajbrejku koji je Šelton onda izgubio 6:7, Anvar je briznuo u gorak plač.
„Ali Anvare, prijatelju mali: on će ima još jedan set”, ljbazno je objasnio kuvar Bosanac, i Anvar
je bio zahvalan kao čovek koji sedi na električnoj stolici, a upravo je primetio guvernera kroz
pleksiglas, kako trči hodnikom. Poslednji set bio je brz, 6:2. Gem, set, meč – Šelton. Anvar je
pojačao svoj radio do maksimuma i iz mene su eruptirale sve vrste plesa, uvijanje, trupkanje,
njihanje – čak i malo stepovanja. Bahram nas je sve optužio da opštimo sa svojim majkama i
izleteo napolje. Vratio se posle nekih pola sata. Bio je ranovečernji špic kada majke odlučuju da
ne mogu više da kuvaju i kada ljudi koji su po ceo dan uduvani shvate da ništa nisu jeli od
doručka. Bila sam zaglavljena na telefonu trudeći se, kao i obično, da dešifrujem mnoge različite
vrste pidžin engleskog, kako na telefonu tako i među našim dostavljačima, kada mi je prišao
Bahram i gurnuo mi večernje novine pod nos. Pokazao je na Šeltonovu sliku, koji je zamahivao
rukom visoko u pripremi za jedan od svojih snažnih servisa, s lopticom u vazduhu pred njim,
zaustavljen u trenutku povezanosti. Pokrila sam slušalicu rukom.
„Molim? Radim.”
„Bolje pogledaj. Nije crn. Smeđ. Kao ti.”
„Radim.”
„Verovatno je polutan, kao ti. Dakle, to je objašnjenje.”
Nisam pogledala u Šeltona, već u Bahrama, veoma pažljivo. Osmehnuo se. „Polupobednik”,
rekao je.
Spustila sam slušalicu, skinula kecelju i izašla napolje.

Ne znam kako je Trejsi otkrila da radim kod Bahrama. Nisam htela da bilo ko zna, jedva da sam
i sama mogla da se pomirim s time. Verovatno me je videla kroz prozor. Kada je ušla, jednog
vrućeg popodneva kasno u avgustu, izazvala je čuđenje, u svojim helankama i majičici koja
dopire do pupka. Primetila sam da joj se odeća nije promenila s vremenom, da nije imala potrebu
da se menja. Nije se upirala, kao ja – kao većina žena koje sam znala – da pronađe načine da se
oblači u simbole, oblike i obeležja perioda. Kao da je bila iznad svega toga, bezvremena. Uvek je
bila obučena za plesnu probu i uvek je izgledala divno baš tako. Anvar i ostali momci, koji su
sedeli napolju na svojim biciklima, natenane su uživali u prednjoj strani, a onda su se premestili
kako bi pogledali ono što Italijani zovu B stranu. Kada se nagnula preko pulta da razgovara sa
mnom, videla sam kako jedan od njih pokriva rukom oči, kao da ga nešto boli.
„Drago mi je što te vidim. Kako si se provela na moru?”
Osmehnula se uglom usana potvrđujući osećaj koji sam već imala, da je moj fakultetski život bio
neka vrsta lokalnog vica, slab, neuspeli pokušaj da igram ulogu koja prevazilazi moj raspon.
„Viđam ti mamu. Nema gde je nema ovih dana.”
„Da. Drago mi je što sam se vratila, valjda. Super izgledaš. Radiš?”
„Ma, svašta radim. Imam velike novosti. Kad završavaš?”
„Upravo sam počela.”
„A sutra?”
Bahram nam je lagano prišao i na najljubazniji mogući način pitao da li je Trejsi možda Persijka.
Našle smo se sledeće večeri, u lokalnom pabu koji smo uvek smatrale irskim, ali koji sada nije
bio ni irski ni ništa drugo. Starih separea više nije bilo, smenili su ih brojni kauči i fotelje, iz
različitih istorijskih razdoblja, prekriveni neusaglašenim printovima i rasuti svuda okolo, kao
nedavno rasformirana pozorišna scena. Ljubičaste ornamentalne tapete bile su zalepljene iznad
kamina, a brojne preparirane divlje životinje, zaleđene u skoku ili čučnju, stajale su pod
staklenim zvonima na visokim policama i gledale moj i Trejsin susret svojim buljavim staklenim
očima. Prestala sam da gledam preplašenu vevericu i okrenula se ka Trejsi, koja se vraćala od
šanka s dve čaše belog vina u rukama i jakim izrazom gađenja na licu.
„Sedam funti? Kakva je to zajebancija?”
„Možemo da odemo negde drugde.”
Namrštila se: „Ne. To oni žele. Rođene smo ovde. Pij polako.”
Nikad nismo umele da pijemo polako. Nastavile smo da poručujemo, na Trejsinu karticu,
prisećajući se i smejući se – smejala sam se kao što nisam za sve tri godine fakulteta – vraćajući
se do žutih cipela gospođice Izabel, glinene rupe moje majke, Istorije plesa, do svega, čak i
onoga o čemu nikad nisam ni pomišljala da ćemo moći zajedno da se smejemo. Luijevom igranju
s Majklom Džeksonom, mojoj zabludi s Kraljevskim baletom. Ohrabrena, pitala sam je za oca.
Prestala je da se smeje.
„I dalje je tamo. Ima brdo dece, kako sam čula...”
Njeno uvek tako izražajno lice postalo je zamišljeno, a potom je poprimilo taj izraz potpune
ledene hladnoće kog sam se tako dobro sećala iz detinjstva. Pomislila sam da joj kažem za ono
što sam videla, pre nekoliko godina, u Kentiš Taunu, ali ta hladnoća zaustavila mi je tu rečenicu
u ustima.
„Šta je s tvojim ćaletom? Odavno ga nisam videla.”
„Verovala ili ne, mislim da je i dalje zaljubljen u moju majku.”
„To je lepo”, rekla je, ali taj izraz zadržao joj se na licu. Piljila je pored mene, u vevericu. „To je
lepo”, ponovila je.
Mogla sam da vidim da smo došle do kraja prisećanja, da je sada vreme da se vratimo u
sadašnjost. Mogla sam da pretpostavim koliko će lako Trejsine novosti nadmašiti sve što sam ja
imala da ponudim. Tako je i bilo: dobila je ulogu na Vest endu. U pitanju je bio rimejk jedne od
naših omiljenih predstava, Momci i lutke, a ona igra „zgodnu devojku broj jedan u Hot boksu”,
za šta sam se sećala da nije neka velika uloga – u filmu ona nema ime i izgovara samo četiri-pet
rečenica – ali ipak je bila dosta prisutna, pevala je i igrala u klubu Hot boks, ili je bila uz
Adelejd, čija je najbolja drugarica. Trejsi će pevati Uzmi svoju bundu – pesmu uz koju smo igrale
kao deca vrteći dva ofucana pernata šala – i nosiće čipkane korsete i prave satenske haljine,
imaće kovrdžavu frizuru. „Sada imamo završne probe. Svako veče mi sređuju kosu peglom, to
me ubija.” Dotakla je ivicu skalpa i videla sam da joj je kosa, ispod voska kojim ju je zalizala,
zaista već stanjena i proređena.
Prestala je sa nekadašnjim hvalisanjem. Međutim, zato mi je sada delovala ranjivo i defanzivno i
činilo mi se da nisam baš reagovala onako kako je ona htela. Možda je zaista zamišljala da će se
dvadesetjednogodišnja devojka koja je diplomirala na koledžu srušiti se na pod u suzama kad
čuje njene dobre vesti. Podigla je čašu i iskapila je. Najzad me je pitala o mom životu. Duboko
sam udahnula i ponovila sve ono što sam govorila i svojoj majci: samo privremeni zastoj, čekam
da čujem za neke druge prilike, živim kod oca na neko vreme, pošto je stanarina skupa, nisam u
vezi, ali s druge strane, veze su tako komplikovane, ne treba mi to sada, i treba mi vremena da
radim na svom...”
„Da, da, da, ali ne možeš da nastaviš da radiš za onu pica pizdu, zar ne? Treba ti plan.”
Klimnula sam glavom i čekala. Preplavilo me je olakšanje, poznato, iako ga odavno nisam
osetila, i povezala sam ga s tim što me je Trejsi uzela pod svoje, što mi je oduzela moje odluke i
zamenila ih svojom voljom, svojim namerama. Zar nije Trejsi uvek znala koje igre treba igrati,
koje priče treba pričati, koji ritam treba odabrati, kako treba plesati uz njega?
„Vidi, znam da si sada velika žena”, rekla je, poverljivo, naslanjajući se unazad na stolici, sa
stopalima okrenutim prstima nadole, praveći divnu vertikalnu liniju od kolena do prstiju. „Ne
tiče me se. Ali ako ti treba nešto, sada traže pomoćnike, rekvizitere u pozorištu. Mogla bi da
pokušaš. Mogla bih da kažem koju lepu reč o tebi. To je samo na četiri meseca, ali bolje išta
nego ništa.”
„Ne znam ništa o pozorištu. Nemam iskustva.”
„O Bože”, rekla je Trejsi odmahujući glavom, pa je ustala da donese još jednu turu. „Samo laži!”

Šest

Pretpostavila sam da je moje ispitivanje Lamina doprlo do Ejmi jer su me na dan odlaska iz
hotela Koko okean pozvali s recepcije u sobu da mi jave da imaju poruku za mene, i kad sam
otvorila kovertu, videla sam ovo: Džet nije na raspolaganju. Moraćeš da letiš komercijalnom.
Sačuvaj priznanice. Džudi.
To je bila kazna. Prvo sam pomislila da je smešno što je Ejmina zamisao kazne komercijalni let,
ali kada sam stigla na aerodrom, iznenadila sam se koliko sam toga zapravo zaboravila: čekanje,
redovi, pokoravanje iracionalnim uputstvima. Svaki aspekt toga, prisustvo tolikog broja ljudi,
otresitost osoblja, čak i nepromenljivo vreme leta na ekranima u čekaonici – delovao je kao
uvreda. Moje sedište bilo je pored dvojice kamiondžija iz Hadersfilda, imali su po šezdesetak
godina i putovali su zajedno. Jako im se dopalo ovde, dolazili bi „svake godine kad bi to mogli
da priušte”. Posle ručka su otvorili flašice bejlisa i razmenjivali priče o svojim „devojkama”.
Obojica su nosili burme, napola zarivene u debelim, dlakavim prstima. Dotad sam već stavila
slušalice: verovatno su mislili da ne mogu da ih čujem. „Moja mi je rekla da ima dvadeset
godina, ali njen rođak – i on je tamo konobar – rekao mi je da ima sedamnaest. Ali pametnija je
od svojih godina.” Na majici je imao skorelu fleku od žumanceta. Njegov drug je imao požutele
zube i krvave desni. Imali su sedam dana odmora svake kalendarske godine. Čovek sa žutim
zubima radio je duple smene tri meseca samo da bi zaradio za ovaj produženi vikend sa svojom
devojkom u Bandžulu. Imala sam ubilačke fantazije – da uzmem svoj reckavi plastični nož i
prekoljem ih obojicu – ali što sam duže slušala, sve mi je to delovalo tužnije. „Rekao sam joj, zar
ne želiš da dođeš u Englesku? A ona meni kaže: ’Nema šanse, ljubavi.’ Hoće da sagradi kuću u
Vasuu, gde god ta vukojebina bila. Nisu te devojke lude. Realne su. Ovde za funtu dobiješ
mnogo više nego kod kuće. Isto je kao kad mi gospoja kuka da hoće da ide u Španiju. Rekao sam
joj: ’Živiš u prošlosti, dušo. Znaš li ti pošto je Španija ovih dana?’” Jedna vrsta slabosti koja se
hrani drugom.

Posle nekoliko dana vratila sam se na posao. Stalno sam čekala neki zvanični sastanak ili
razgovor, ali bilo je kao da se uopšte nisam vratila iz posete. Niko nije pominjao moj put i to,
samo po sebi, nije bilo neobično, svašta se još događalo u to vreme – novi album, nova turneja –
ali na suptilni način najboljih moćnika, Džudi i Ejmi trudile su se da me izuzmu iz svih važnih
odluka istovremeno vodeći računa da se ništa što kažu ili urade ne može eksplicitno tumačiti kao
kazna ili odmazda. Pripremali smo se za jesenji prelazak u Njujork – period u kojem smo Ejmi i
ja obično bile nerazdvojne – ali sada jedva da sam je viđala i dve nedelje sam dobijala posao koji
je više priličio domaćicama. Telefonirala sam špediterskim kompanijama. Pravila sam katalog
obuće. Pratila sam decu na časove joge. Saterala sam Džudi u ćošak rano jednog subotnjeg jutra.
Ejmi je bila u podrumu, vežbala je, deca su gledala svojih sat vremena televizije nedeljno.
Pretražila sam kuću i našla Džudi kako sedi u biblioteci s nogama dignutim na čojani sto i lakira
nokte na nogama nekom užasnom drečavoroze bojom, s belim tupferom uglavljenim između
svakog dugačkog prsta. Nije podigla glavu sve dok nisam završila.
„Da, pa, žao mi je što ovo moram da ti saopštim, dušo, ali Ejmi zabole dupe o tome šta ti misliš o
njenom privatnom životu.”
„Trudim se da vodim računa o njenom interesu. To mi je dužnost kao prijatelju.”
„Ne, dušo, nije tako. Tvoja dužnost je: lični asistent.”
„Ovde sam već devet godina.”
„A ja sam ovde dvadeset devet.” Zamahnula je nogama i zavukla stopala u crnu kutiju na podu
koja je sijala ljubičasto. „Videla sam mnogo tih asistenata kako dolaze i odlaze. Ali majke mi,
nijedan nije bio u tolikoj deluziji kao ti.”
„Zar nije istina? Zar ne pokušava da mu nabavi vizu?”
„Neću da razgovaram o tome s tobom.”
„Džudi, današnji dan provela sam pretežno radeći za njenog psa. Imam diplomu. Nemoj mi reći
da ovo nije kazna.”
Džudi je sklonila šiške unazad obema rukama.
„Kao prvo, ne budi toliko jebeno melodramatična. To što radiš je posao. Šta god ti mislila,
pilence, tvoj posao nije, i nikad nije ni bio, ’najbolja drugarica’. Ti si joj asistentkinja. Uvek si to
i bila. Ali izgleda da si zaboravila nedavno – i krajnje je vreme da se podsetiš. Dakle, to je prva
stvar. Broj dva: ako želi da ga dovede ovde, ako želi da se uda za njega, ili da igra s njim na vrh
jebenog Big Bena, to se tebe ne tiče. Debelo si prekoračila granice.” Džudi je uzdahnula i
pogledala na svoje nožne prste. „A što je najsmešnije, nije čak ni popizdela zbog tog dečka.
Uopšte i nema veze s tim jebenim dečkom.”
„Pa šta je onda?”
„Jesi li razgovarala s mamom nedavno?”
Od ovog pitanja pocrvenela sam do ušiju. Koliko je dugo prošlo? Mesec? Dva? Parlament je
zasedao, bila je zauzeta i ako je htela da me čuje, znala je gde sam. Prolazila sam u glavi kroz
ova opravdanja pre nego što sam se setila da se začudim zašto to Džudi zanima.
„Možda bi trebalo. Zagorčava nam život trenutno, a stvarno ne znam zašto. Koristilo bi nam
kada bi saznala.”
„Moja majka?”
„Mislim, postoji milion problema na ovoj rupčagi od ostrva koje nazivaš državom – bukvalno
milion. Hoće da priča o ’diktaturama u Zapadnoj Africi’?”, rekla je Džudi služeći se vazdušnim
navodnicima. „O saučesništvu Britanije s diktaturama u Zapadnoj Africi. Pojavljuje se na
televiziji, piše kontraške članke, propituje jebenog premijera. Ušli su joj pundravci u guzicu po
ovom pitanju. Dobro. Ali to nije moj problem – šta radi OMR, šta radi MMF – to nije moja
nadležnost. Ejmi, međutim, jeste moja nadležnost – kao i tvoja. U partnerstvu smo sa ovim ludim
jebenim predsednikom i ako odeš da pitaš svog voljenog Ferna, on će ti reći po koliko tankoj žici
sada hodamo. Veruj mi, dušo, ako nas njegovo doživotno visočanstvo, svemoćni kralj nad
kraljevima ne želi u svojoj zemlji, leteli bismo odande dok kažeš keks. Ako se škola sjebe, svi će
se sjebati. E sad, znam da imaš diplomu. Rekla si mi mnogo, mnogo puta. Jesi li diplomirala
međunarodne odnose? Ne, ne bih rekla. I sigurna sam da tvoja majka alapača misli da je od
koristi i da pomaže, Bog zna, ali znaš li šta u stvari radi? Šteti onima kojima tvrdi da želi da
pomogne i piša po nama koji pokušavamo tamo nešto zaista i da uradimo. Ujeda ruku. Izgleda da
vam je to u porodici.”
Sela sam na dvosed.
„Jebote, čitaš li ti ikad novine?”, pitala je Džudi.

Tri dana nakon tog razgovora odleteli smo u Njujork. Ostavila sam glasovne poruke, pisala es-
em-esove, slala joj imejlove, ali nije me pozvala sve do kraja naredne nedelje, i sa onim
neverovatnim tajmingom koje majke imaju, odabrala je pola tri u subotu, baš kada je Džejeva
torta izašla iz kuhinje, šarene trake počele da padaju s plafona Dugine sobe i dvesta gostiju
zapevalo rođendansku pesmu u pratnji violinista iz Njujorške filharmonije.
„Kakva je to buka? Gde si?”
Otvorila sam klizna vrata terase i zatvorila ih za sobom. „Džeju je rođendan. Puni devet godina.
Nalazim se na vrhu Rokfelera.”
„Slušaj, ne želim da se svađam s tobom preko telefona”, rekla je moja majka tonom koji je
zvučao kao da veoma želi da se svađa preko telefona. „Pročitala sam tvoje mejlove, razumem
tvoj položaj. Ali nadam se da shvataš da ja ne radim za tu ženu – kao ni za tebe. Radim za
britanski narod i ako sam razvila interesovanje u toj oblasti, ako sam postala previše zabrinuta...”
„Da, mama, zar ne možeš da postaneš previše zabrinuta zbog nečeg drugog?”
„Zar ti nije bitno ko su tvoji partneri u ovom projektu? Poznajem te, dušo, i znam da nisi
plaćenik, znam da imaš ideale – ja sam te vaspitala, pobogu, tako da znam. Vrlo sam duboko to
sve istražila, kao i Mirijam, i došle smo do zaključka da je sada problem s ljudskim pravima
zaista postao nedopustiv – volela bih da nije tako, zbog tebe, ali tako je. Dušo, zar ne želiš da
znaš...”
„Mama, izvini, nazvaću te kasnije. Moram da idem.”
U loše krojenom, očigledno iznajmljenom odelu, malo kratkom oko gležnjeva, Fern je prilazio
ka meni mašući mi smotano, i mislim da do tog trenutka nisam shvatila koliko sam daleko ispala
iz cele priče. On mi je bio isečena figura zalepljena na pogrešnoj fotografiji, u pogrešnom
trenutku. Osmehnuo se, povukao klizna vrata, glave nakrivljene u stranu kao terijer. „Ah,
izgledaš veoma lepo.”
„Zašto mi niko nije rekao da dolaziš? Što mi ti nisi rekao?”
Prošao je rukom kroz kovrdže donekle ukroćene jeftinim gelom i izgledao je postiđeno, kao
učenik uhvaćen u nestašluku.
„Pa, radio sam na poverljivom zadatku. Smešno je, ali u isto vreme nisam mogao da ti kažem,
izvini. Hteli su da to bude tajna.”
Pogledala sam u pravcu u kojem je pokazivao i videla Lamina. Sedeo je za centralnim stolom u
belom odelu, kao mladoženja na svadbi, a oko njega su sedele Džudi i Ejmi.
„Jebote.”
„Ne, ne, mislim da to nije bio on. Osim ako on radi za Stejt Dipartment.” Napravio je korak
napred i stavio ruke na ogradu. „Kakav je ovo pogled!”
Čitav grad ležao je pred nama. Okrenula sam mu leđa i pogledala u Ferna, da proverim da li je
stvaran, a onda da gledam Lamina kako uzima parče torte od kelnera u prolazu. Pokušavala sam
racionalno da objasnim paniku koju sam osećala. Nije problem bio samo to što su krili zbivanja
od mene, bilo je to pobijanje mog uređenja sopstvene stvarnosti. Naime, u mom umu, u to vreme
– kao što je možda slučaj s većinom mladih ljudi – ja sam bila u centru zbivanja, jedina osoba na
planeti s pravom slobodom. Kretala sam se od tačke A do tačke B opažajući život onako kako mi
se on predstavljao, ali svi drugi u tim scenama, svi sporedni likovi, imali su mesto samo u onim
pregradama u koje sam ih ja postavila: Fern večno u roze kući, Lamin ograničen na prašnjave
puteve sela. Otkud oni ovde, u mom Njujorku? Nisam znala kako da razgovaram s bilo kim od
njih u Duginoj sobi, nisam bila sigurna kakav bi odnos trebalo da imamo, ili šta sam im u ovom
kontekstu dužna ili šta su oni meni dužni. Pokušala sam da zamislim kako se Lamin sada oseća,
najzad s druge strane matriksa, i da li ima nekog da ga vodi kroz ovaj sumanuti novi svet, nekoga
da mu pomogne i objasni vulgarne količine novca koje su ovde potrošene na stvari kao što su
baloni od helijuma i sendvičići od lignji i četiristo božura. Ali Ejmi je bila pored njega, a ne ja, a
ona nije imala takvih briga, što sam mogla da vidim odavde, ovo je bio njen svet, a Lamin je
samo pozvan u njega, kao što bi pozvala bilo kog drugog, kao počast i dar, isto kao što su
kraljice nekada bezobzirno nudile svoje pokroviteljstvo. U njenoj glavi sve je to bila sudbina,
oduvek je tako bilo suđeno i stoga, u suštini, nije bilo komplikovano. Za to smo i ja, i Džudi, i
Fern, i svi mi zapravo dobijali platu: da održavamo život nekomplikovanim – njoj. Gacali smo
kroz zamršeni korov kako bi ona mogla da plovi na površini.
„U svakom slučaju, radovao sam se što ću doći. Hteo sam da te vidim.” Fern je pružio ruku i
prešao šakom preko mog desnog ramena, i na trenutak sam pomislila da mi samo sklanja
nekakvu prašinu, pošto su mi misli odlutale, pred očima sam imala sliku sebe zapetljanu u korov,
dok mi Ejmi spokojno pluta iznad glave. Onda mi je stavio drugu ruku na drugo rame: i dalje
nisam razumela. Kao i svi drugi na toj žurci, osim možda samog Ferna, nisam mogla da skinem
pogled s Lamina i Ejmi.
„O Bože, vidi ovo!”
Fern je brzo bacio pogled tamo gde sam pokazivala prstom i video Lamina i Ejmi kako
razmenjuju kratak poljubac. Klimnuo je glavom: „Ah, znači da se više ne kriju!”
„Bože blagi. Hoće li da se uda za njega? Hoće li da ga usvoji?”
„Koga je briga? Ne želim da pričam o njoj.”
Iznenada mi je Fern uhvatio obe ruke i kada sam se okrenula ponovo ka njemu, videla sam da me
gleda s komičnom napetošću.
„Ferne, šta to radiš?”
„Pretvaraš se da si cinična”, stalno je pokušavao da me pogleda u oči dok sam ja jednako stalno
pokušavala da izbegnem njegove, „ali mislim da se u stvari samo plašiš.”
S njegovim naglaskom, to je zvučalo kao rečenica iz jedne od meksičkih telenovela koje smo
gledali s pola sela, svakog petka popodne, na školskom te-veu. Nisam mogla da izdržim –
nasmejala sam se. Obrve su mu se skupile u jednu tužnu liniju.
„Molim te, nemoj da mi se smeješ.” Oborio je glavu i pogledao sebe, i ja sam ga pogledala:
mislim da je to bio prvi put da sam ga videla u nečem drugom osim u kargo bermudama. „Istina
je da ne umem da se oblačim u Njujorku.”
Olabavila sam ruke iz njegovih.
„Ferne, ne znam šta zamišljaš da je ovo. Stvarno me ne poznaješ.”
„Pa tebe nije lako upoznati. Ali želim da te upoznam. Tako je kada si zaljubljen. Želiš da
upoznaš nekoga, bolje.”
Bilo mi je toliko nelagodno da sam poželela da on prosto nestane sad – kao što se takve scene u
telenovelama presecaju reklamama – jer nisam mogla da vidim kako ćemo inače pregurati
sledeća dva minuta. Nije se pomerio. Umesto toga, zgrabio je dve čaše šampanjca s poslužavnika
kelnera u prolazu i ispio svoju u jednom gutljaju.
„Nemaš ništa da mi kažeš? Nudim ti svoje srce!”
„O Bože, Ferne, molim te! Prestani tako da govoriš! Ne želim tvoje srce! Ne želim da budem
odgovorna ni za čije srce. Ni za šta bilo čije!”
Izgledao je zbunjeno: „Čudna ideja. Kad si živ na ovom svetu, odgovoran si.”
„Za sebe.” Sada sam ja ispila celu čašu šampanjca. „Želim da budem odgovorna samo za sebe.”
„Ponekad u ovom životu moraš da rizikuješ za druge ljude. Pogledaj Ejmi.”
„Pogledaj Ejmi?”
„Što da ne? Čovek mora da joj se divi. Nije je sramota. Voli ovog mladog čoveka. To će joj
verovatno zadati dosta nevolja.”
„Misliš, nama. To će nama zadati dosta nevolja.”
„Ali nju nije briga šta drugi ljudi misle.”
„To je zato što, kao i obično, nema pojma u šta se upušta. Sve ovo je potpuno apsurdno.”
Oslanjali su se jedno o drugo i gledali mađioničara, zabavnog gospodina u odelu i s leptir-
mašnom, koji je bio i na Džejevom osmom rođendanu. Izvodio je trik s kineskim krugovima.
Svetlost je oblila Duginu sobu i krugovi su se ukrštali i razdvajali uprkos svojoj uočljivoj
čvrstini. Lamin je gledao opčinjeno, kao i svi drugi. Mogla sam da čujem, veoma slabašno,
kinesku molitvenu muziku, i shvatila sam da je to verovatno deo trika. Mogla sam da vidim šta
svi drugi osećaju, ali nisam bila kao oni i nisam to mogla da osetim.
„Ljubomorna si?”
„Volela bih da mogu da se samozavaravam tako kao što ona može. Ljubomorna sam na svakog
ko je toliko slep. Malo neznanja nikada nije moglo da joj stane na put. Ništa ne može da joj stane
na put.”
Fern je ispio svoju čašu i nelagodno je spustio na pod.
„Nije trebalo ništa da kažem. Mislim da sam pogrešno protumačio situaciju.”
Njegov ljubavni jezik bio je veoma smešan, ali sad kad se vratio svom uobičajenom
administrativnom jeziku, bilo mi ga je žao. Okrenuo se i vratio se unutra. Mađioničar je nestao.
Gledala sam Ejmi kako ustaje i prilazi maloj, okrugloj bini. Pozvali su Džeja, ili je on došao do
nje, a onda Kara, pa onda Lamin. Svi ostali stajali su u polukrugu oko njih, sa obožavanjem u
očima. Izgleda da sam ja bila jedina osoba koja je stajala spolja i gledala unutra. Jednom rukom
grlila je Džeja i Karu, drugom je podigla Laminovu levu ruku u pobedničkoj pozi. Svi su tapšali i
kliktali, što se čulo kao prigušeni urlik kroz duplo staklo. Zadržala je taj položaj: blesnula je soba
puna foto-aparata. S moje tačke gledišta, to je bila poza koja je urušila mnoge periode u njenom
životu u jedan: majka i ljubavnica, starija sestra, najbolja drugarica, superzvezda i diplomata,
milijarderka i dete sa ulice, blesava klinka i žena od uticaja. Ali zašto je morala sve da uzme, sve
da ima, sve da uradi, sve da bude, na svim mestima, uvek?

Sedam

Najbolje se sećam toplote njenog tela kad je trčala iza zavese s pozornice, u moje naručje, gde
sam stajala spremna s cigareta-suknjom da presvuče satensku haljinu, ili crnim mačjim repom
koji će zakačiti na zadnjicu – kada se izmigolji iz cigareta-suknje – i čistim maramicama da
obriše znoj koji joj je uvek izbijao na pegavom nosu. Naravno, bilo je mnogo drugih momaka i
devojaka kojima je trebalo da dodajem pištolje ili štapove, ili da im popravim iglu na kravati,
ispravim šav, ili namestim broš baš kako treba, ali samo se Trejsi sećam, kako mi se drži za lakat
jednom rukom da bi održala ravnotežu i oblači jarkozelene tričetvrt pantalone, koje sam joj ja
onda zakopčala sa strane vodeći računa da joj ne uštinem kožu, pre nego što bih kleknula da joj
zavežem mašne na belim cipelama za step. Uvek je bila ozbiljna i ćutljiva tokom tih brzih
preoblačenja. Nikada se nije kikotala ili vrpoljila kao ostale devojke, niti je na bilo koji način
sumnjala u sebe ili joj bilo potrebno ohrabrenje, za šta sam brzo shvatila da je tipično za devojke
iz hora, ali strano Trejsinoj prirodi. Dok sam je oblačila ili svlačila, ostajala je usredsređena na
ono što se dešava na pozornici. Gledala bi predstavu da je mogla. Ako je bila zaglavljena iza
scene u slačionici i slušala je na monitorima, bila je toliko fokusirana na to što čuje da nisi
mogao da razgovaraš s njom. Ma koliko puta da je gledala tu predstavu, nikad joj nije dosadila,
uvek je bila nestrpljiva da se vrati u nju. Sve iza scene bilo joj je dosadno. Njen pravi život bio je
tamo, u toj fikciji, pod svetlima, i to me je zbunjivalo zato što sam znala, kao što niko drugi u
ansamblu nije znao, da je u ljubavnoj vezi s jednim od glavnih glumaca, oženjenim čovekom.
Glumio je brata Arvida Abernatija, ljubaznog starijeg gospodina koji nosi bas bubanj u orkestru
Vojske spasa. Nije bilo potrebe da mu prskaju kosu sedom farbom, bio je skoro triput stariji od
Trejsi i već je imao dosta sedih, prošaranu afro frizuru koja je doprinosila tom držanju koje su
pozorišni kritičari nazivali „istaknutim”. U pravom životu, rođen je i odrastao u Keniji, nakon
čega je usledio kraći period na Kraljevskoj akademiji dramskih umetnosti, pa onda još jedan u
Kraljevskoj šekspirskoj pozorišnoj trupi: imao je veoma aristokratski šekspirovski glas, zbog
kojeg mu se većina ljudi smejala, iza leđa, ali koji sam ja volela da slušam, naročito na pozornici,
bio je tako bogat, verbalni baršun. Njihova afera odvijala se u džepovima vremena, bez imalo
slobode da se razvije. Na pozornici skoro da nisu imali nikakve zajedničke scene – likovi su im
poticali iz dva različita sveta, iz kuće molitve i iz jazbine greha – dok je van pozornice sve bilo
tajno i napeto. Ali rado sam preuzela ulogu posrednika tražeći prazne svlačionice, čuvajući
stražu, lažući za njih kada je bilo potrebno lagati – tako sam bar imala nešto konkretno da radim
sa svojim vremenom umesto da se pitam, kao što sam se pitala skoro svake noći, šta kog vraga
radim ovde.
Bilo mi je zanimljivo da posmatram njihovu aferu i zbog toga što je bila čudnovato konstruisana.
Svaki put kada bi siroti čovek spazio Trejsi, izgledao je kao da će umreti od ljubavi prema njoj, a
opet, ona nikad nije bila naročito ljubazna prema njemu, koliko sam mogla da vidim, i često sam
je čula kako ga naziva starom budalom ili kako ga zadirkuje zbog njegove žene belkinje, ili kako
zbija okrutne šale o njegovom staračkom libidu. Jednom sam ih greškom prekinula tako što sam
ušla u svlačionicu ne znajući da su u njoj, i zatekla nesvakidašnji prizor: klečao je na podu,
potpuno obučen, ali glava mu je bila pognuta i iskreno je plakao, a ona je sedela na stoličici,
okrenuta ka ogledalu, a leđima ka njemu, i mazala karmin. „Molim te, nemoj”, čula sam je kako
kaže dok sam zatvarala vrata. „I ustani. Diži se s jebenog poda...” Kasnije mi je rekla da joj je
nudio da ostavi svoju ženu. U njenoj ambivalentnosti prema njemu najčudnije mi je bilo to
koliko je ona oštro remetila hijerarhije pozorišnog sveta u kojem se Trejsi nalazila, gde je svako
živ u produkciji imao precizno određenu vrednost i odgovarajuću moć, i gde su se svi odnosi
strogo držali zacrtane šeme. Društveno, praktično, seksualno, glavna glumica vredela je koliko i
svih dvadeset devojaka iz hora, na primer, a zgodna devojka broj jedan u Hot boksu vredela je
koliko tri devojke iz hora i svi statisti, dok je muška uloga s tekstom bilo koje vrste bila jednaka
svim ženama na pozornici zajedno – osim možda glavnoj glumici – a glavni glumac mogao je da
štampa svoju valutu, kada je ulazio u prostoriju, ona se reorganizovala oko njega, kada je birao
devojku iz hora, ona mu se odmah potčinjavala, kada je predlagao neku promenu, reditelj se
ispravljao na svojoj stolici i slušao. Ovaj sistem bio je toliko čvrst da na njega nisu uticale
revolucije u svim drugim oblastima. Reditelji su, na primer, počeli da ukrštaju stare linije klase i
rase – bilo je crnih kraljeva Henrija, i kokni Ričarda Trećeg, i Kenijac Arvide Abernatis koji
zvuči baš kao Lari Olivije – ali stare scenske hijerarhije ostale su čvrste kao i uvek. Prve nedelje,
izgubljena i zbunjena ne znajući gde se nalazi ostava s rekvizitima, zaustavila sam lepu Indijku u
korsetu koja je protrčavala pored mene i pokušala sam da je pitam za uputstva. „Nemoj mene da
pitaš”, rekla je ne usporivši, „ja sam niko i ništa...” Trejsina afera delovala mi je kao osveta
svemu tome: kao da gledam kućnu mačku koja je zarobila lava, ukrotila ga i ponaša se prema
njemu kao prema psu.

Ja sam bila jedina osoba s kojom su golupčići mogli da se druže posle posla. Nisu mogli da idu u
Kouč end horses sa ostalom ekipom, ali imali su istu potrebu da utope adrenalinski nalet nakon
predstave u alkoholu, tako da su išli u Koloni rum, gde niko drugi iz predstave nije odlazio, ali
gde je on godinama bio član. Često su me pozivali da idem s njima. Tu su ga svi zvali „Sedi” i
znali su koje mu je omiljeno piće – viski i pivo od đumbira – i uvek je stajalo na šanku i čekalo
ga kada stigne, tačno u deset i četrdeset pet. Obožavao je to, kao i glupi nadimak, zato što je
otmena engleska navika da se daju glupi nadimci, a on je bio duboko posvećem svemu otmenom
i engleskom. Primetila sam da skoro nikad nije pominjao ni Keniju ni Afriku. Jedne noći sam
pokušala da ga pitam o rodnom kraju, ali brzo se iznervirao: „Vidi, vi klinci, vi ste odrasli ovde,
mislite da tamo odakle sam ja došao deca umiru od gladi, Lajv ejd i štagod da mislite. E pa, moj
otac je bio profesor ekonomije, majka mi radi u vladi, odrastao sam na divnom imanju, hvala
lepo, sa slugama, kuvarom, baštovanom...” Pričao je tako još neko vreme, a onda se vratio na
svoju omiljenu temu, na slavne dane Sohoa. Postidela sam se, ali imala sam i osećaj da me je
namerno pogrešno razumeo: naravno da sam znala da njegov svet postoji – takva vrsta sveta
postoji svuda. To nije bilo ono što sam htela da znam.
Bio je odan samom baru i pokušavao je da prenese tu naklonost na dve devojke koje jedva da su
čule za Frensisa Bejkona i videle samo usku, zadimljenu prostorju prljavozelenih zidova, sa
svakojakim kršom – „umetničko sranje”, kako ga je Trejsi zvala – koje je zauzimalo svaku
površinu. Da bi nervirala svog ljubavnika, Trejsi je volela da se pravi neuka, ali iako je to
pokušavala da prikrije, mislim da su je često zanimale duge, pijane priče pune digresija koje je
on pričao, o umetnicima, glumcima i piscima koje je znao, o njihovim životima i radu, s kim su
se jebali, šta su pili ili uzimali, i kako su umrli. Kada je odlazio do toaleta ili da kupi pljuge,
ponekad sam je hvatala duboko zmišljenu pred jednom od okačenih slika, kako prati pokrete,
činilo mi se, četkice, gledajući napregnuto, sa onom oštrinom koju je unosila u sve. A kada se
Sedi doteturao nazad i nastavio svoju temu, zakolutala bi očima, ali je slušala, lepo sam mogla da
vidim. Sedi je samo površno poznavao Bejkona, dovoljno da popije pokoju s njim, i imali su
zajedničkog dobrog druga, mladog glumca po imenu Pol, čoveka „velike lepote, velikog ličnog
šarma”, sina došljaka iz Gane, koji je živeo sa svojim dečkom, i Bejkonom, neko vreme, u
platonskom trouglu, u Batersiju. „Morate da razumete”, rekao je Sedi (nakon određenog broja
viskija, uvek smo morale nešto da razumemo), „morate da razumete da u to vreme u Sohou nije
bilo crnih, nije bilo belih. Ništa tako banalno. Nije bilo kao u Brikstonu, ne, ovde smo svi bili
braća, po umetnosti, po ljubavi” – stisnuo je Trejsi ruku – „po svemu. A onda je Pol dobio tu
ulogu u Ukusu meda – došli smo ovde da proslavimo – i svi su pričali o tome, osećali smo se kao
da smo centar svega toga, u Londonu, boemskom Londonu, književnom Londonu, pozorišnom
Londonu, da je ovo sada i naša zemlja. Bilo je divno! Kad vam kažem, kada bi London počinjao
i završavao se Ulicom Din, sve bi bilo... sreća.”
Trejsi mu se izmigoljila iz krila i vratila se na svoju stolicu. „Ti si jebena pijandura”,
promrmljala je i na to se barmen, koji je čuo šta je rekla, nasmejao i prokomentarisao: „Bojim se
da je to uslov za članstvo ovde, dušo...” Sedi se okrenuo ka Trejsi i poljubio je sočno: „Eh, prava
si osa, suviše prgava...” „Vidi ti s čime ja imam posla!”, uzviknula je Trejsi odgurujući ga od
sebe. Sedi je posebno voleo šekspirovske tugovanke, a to je izluđivalo Trejsi, delom zato što je
bila ljubomorna na njegov prelepi glas, ali i zato što je, kad Sedi počne da peva o žalosnim
vrbama i prevrtljivim goropadima, to bio pouzdan znak da će Trejsi ubrzo morati da ga odnese
niz to strmo i klimavo stepenište, ugura u taksi i pošalje nazad njegovoj ženi belkinji, plaćajući
unapred vožnju novcem koji je ćapila iz njegovog novčanika, obično uzimajući malo više nego
što je bilo potrebno. Ali bila je pragmatična, okončavala je noć tek onda kada bi nešto saznala i
naučila. Verujem da je pokušavala da nadoknadi ono što je ona propustila za prethodne tri
godine, a ja dobila: besplatno obrazovanje.

Predstava je dobila veoma dobre kritike i u novembru smo se svi okupili, iza scene, pet minuta
pre podizanja zavese, i producenti su nam saopštili da će nam produžiti trajanje nastupa, koje je
bilo ograničeno do Božića, sve do proleća. Ansambl je bio oduševljen i te noći su poneli
oduševljenje sa sobom na scenu. Stajala sam sa strane iza zavese, srećna zbog njih, ali sa svojom
tajnom duboko u sebi, koju još nisam rekla ni upravi ni Trejsi. Jedna od mojih prijava za posao
najzad je prošla: položaj pomoćnika producenta, plaćena praksa, u novoosnovanoj britanskoj
verziji televizije YTV. Prethodne nedelje otišla sam na razgovor, gde sam im se jako dopala, te
su mi rekli, malo neprofesionalno kako mi se činilo, s obzirom na red devojaka ispred, da sam
dobila posao, tu na licu mesta. Plata je bila samo trinaest hiljada, ali ako i dalje ostanem kod oca,
bilo je više nego dovoljno. Bila sam srećna, ali ipak sam oklevala da kažem Trejsi ne pitajući se
šta se zaista nalazi u korenu mog oklevanja. Devojke iz Hot boksa projurile su pored mene, sveže
našminkane, i izletele na pozornicu, obučene kao mačke, sa Adelejd na čelu i Hot boks
devojkom broj jedan s leve strane. Provokativno su nadimale grudi, lizale šape, hvatale svoje
repove – čučeći kao mačke koje se spremaju da skoče, i zapevale o zlim „tatama” koji te previše
stežu tako da želiš da lutaš, i o drugima, nežnim strancima, s kojima se osećaš kao kod kuće...
Uvek je to bila velika, bučna numera, ali te noći bila je prava senzacija. Tamo gde sam stajala, sa
odličnim pogledom na prve redove, mogla sam da vidim neskrivenu požudu u očima muškaraca i
koliko je tih očiju bilo prikovano baš za Trejsi, iako je s pravom trebalo da ih privuče žena koja
je igrala Adelejd. Svi drugi bili su zasenjeni vitkošću Trejsinih nogu u tim helankama, čistom
vitalnošću njenih pokreta, zaista mačkastih, ultraženstvenih, na kojima sam joj zavidela i koje
nisam mogla ni da se nadam da ću uspeti da izvedem svojim telom ma koliko mi repova
prikačili. Trinaest žena plesalo je tu numeru, ali samo su Trejsini pokreti bili bitni, i kada je
odjurila s pozornice sa ostalima i kada sam joj rekla koliko je divno plesala, ona nije, kao druge
devojke, sumnjala ili tražila da to ponovim, samo je rekla: „Da, znam”, sagla se, svukla i pružila
mi svoje zarozane hulahopke.
Te noći ansambl je slavio u Kouč end horses. Trejsi i Sedi pošli su s njima, kao i ja, ali bili smo
navikli na pijani i intimni intenzitet Koloni ruma – kao i na svoja mesta i da slušamo sami sebe
kako govorimo – pa je, posle desetak minuta stajanja, uzaludnog urlanja na sav glas, Trejsi htela
da ode. Pomislila sam da misli na Koloni rum, sa Sedim, da radimo ono što smo inače radili,
kako bi ona i njen ljubavnik mogli da piju koliko god hoće i diskutuju o svojoj nemogućoj
situaciji: o njegovoj želji da kaže sve svojoj ženi, njenoj odlučnosti da to ne uradi, o komplikaciji
njegove dece – koja su bila tu negde naših godina – i o mogućnosti, koje se Sedi užasavao, ali
koju sam smatrala malo verovatnom, da novine otkriju i naprave neku priču od toga. Ali kada je
on otišao u kupatilo, Trejsi me je izvukla napolje i rekla: „Ne želim da se bakćem njim večeras”
– sećam se tog „bakćem” – „Hajde da odemo do tebe i da se uroljamo.”
Bilo je oko pola dvanaest kada smo stigle u Kilburn. Trejsi je smotala džoint u metrou i sada smo
ga pušile idući ulicom, prisećajući se kada smo isto to radile, idući istom ulicom, s dvadeset,
petnaest, trinaest, dvanaest godina...
Dok smo išle, ispričala sam joj svoju novost. Zvučalo je veoma glamurozno, YTV, tri slova iz
sveta koji nas je jedino interesovao kao tinejdžerke, i skoro da me je bilo sramota što to
pominjem, što sam imala takvu bezobraznu sreću, kao da ću ja biti na televiziji, a ne raznositi
poštu i kuvati kafe. Trejsi je stala i uzela džoint od mene.
„Ali nećeš sada da odeš? Usred davanja predstave?”
Slegnula sam ramenima i priznala: „U utorak. Zar ti to baš smeta?”
Nije odgovorila. Hodale smo neko vreme u tišini i onda je rekla: „Planiraš i da se odseliš?”
Nisam to planirala. Shvatila sam da mi se sviđa da živim sa ocem i da budem blizu svoje majke,
ali ne i na istom mestu s njom. Na svoje iznenađenje, nisam žurila da odem. I sećam se da sam to
u velikoj meri pripisivala Trejsi, tome koliko „volim” stari kraj, što želim da je zadivim,
pretpostavljam, da dokažem koliko sam nogama još uvek čvrsto na lokalnom tlu, bez obzira na
bilo kakvu promenu okolnosti, da još uvek živim sa svojim ocem kao što je ona živela s majkom.
Slušala je, osmehnula se nekako stegnuto, podigla nos u vazduh i ništa nije govorila. Nekoliko
minuta kasnije došle smo do očevog stana i shvatila sam da nemam ključ. Često sam ga
zaboravljala, ali nisam volela da zvonim – u slučaju da je već zaspao jer sam znala da mora rano
da ustane – tako da sam odlazila sa strane i ulazila kroz stražnja kuhinjska vrata, koja su obično
bila otvorena. Ali u tom trenutku sam završavala džoint i nisam htela da rizikujem da me otac
vidi – nedavno smo obećali jedno drugom da ćemo prestati da duvamo. Zato sam poslala Trejsi.
Vratila se minut kasnije i rekla da je kuhinja zaključana i da je bolje da odemo do nje.
Sutradan je bila subota. Trejsi je otišla rano na matine, ali ja nisam radila subotom. Vratila sam
se u očev stan i provela popodne s njim. Nisam videla pismo tog dana iako je ono možda već bilo
na otiraču. Pronašla sam ga u nedelju ujutru: bilo je ugurano kroz moja vrata, adresirano na
mene, pisano rukom, s malom flekom od hrane na jednoj strani i smatram ga poslednjim zaista
ličnim pisanim pismom koje sam ikada dobila jer, iako Trejsi još uvek nije imala kompjuter,
svuda oko nas odvijala se revolucija i ubrzo će jedini papiri adresirani na mene dolaziti od
banaka, servisa ili organa vlasti, s plastičnim prozorčetom koji me upozorava na njihov sadržaj.
Ovo pismo stiglo je bez upozorenja – godinama nisam videla Trejsin rukopis – i otvorila sam ga
kad sam sela za očev sto, dok je otac sedeo naspram mene. „Od koga je?”, pitao je i nakon prvih
nekoliko redova ni sama još uvek nisam znala. Posle dva minuta jedino je preostalo pitanje da li
su to činjenice ili fikcija. Moralo je da bude fikcija: verovati suprotno značilo bi da je sve u mom
sadašnjem životu bilo nemoguće, a i uništilo bi veći deo života koji sam dotad vodila. Značilo bi
da sam dozvolila Trejsi da stavi bombu ispod mene i da me raznese u paramparčad. Pročitala
sam ga ponovo, da vidim da li sam dobro razumela. Počela je tako što je govorila o svojoj
dužnosti, i o tome da je to užasna dužnost, i da se više puta pitala („pitala” pogrešno napisano)
šta da radi i da je osećala da nema izbora („izbora” pogrešno napisano). Opisala je petak veče
kojeg sam se i ja sećala: kada smo išle ulicom do očevog stana pušeći džoint, sve dok nije obišla
sa strane da uđe kroz kuhinju, bez uspeha. Ali tu se vremenska linija razbijala na dva dela, na
njenu stvarnost i na moju, ili na njenu fikciju – što se mene tiče – i na moje činjenice. U njenoj
verziji, obišla je oko stana mog oca, zastala u malom šljunkovitom dvorištu i onda je, pošto je
izgledalo da je kuhinja zaključana, napravila dva koraka levo i priljubila nos uz prozor, uz prozor
očeve spavaće sobe, one u kojoj sam ja spavala, oslonila ruke na staklo i pogledala unutra. Tu je
videla mog oca, golog, na nečemu, kako se pomera gore-dole, i prvo je prirodno pomislila da je
to neka žena, i da je bila žena, uveravala me je, nikada mi to ne bi ni pomenula jer se to ne tiče ni
mene ni nje, ali stvar je u tome što to uopšte nije bila žena, bila je lutka, ljudske veličine, ali
naduvana, i veoma tamnog tena – „kao golivog”,6 napisala je – s polumesecom sintetičke kose i
ogromnim jarkocrvenim ustima, crvenim kao krv.
„Jesi dobro, dušo?”, pitao je moj otac s druge strane stola, dok sam držala to komično, tragično,
apsurdno, jezivo, užasno pismo u drhtavoj ruci. Rekla sam da sam dobro, odnela Trejsino pismo
u stražnje dvorište, izvadila upaljač i zapalila ga.

SEDMI DEO

Kasni dani

Jedan

Ponovo sam videla Trejsi tek osam godina kasnije. Bilo je neobično toplo majsko veče, noć kada
sam izašla s Danijelom Krejmerom na prvi sastanak. Dolazio je u grad na svaka četiri meseca i
bio je jedan od Ejminih favorita u smislu da se, zbog toga što je bio zgodan, nije sasvim stapao
sa svim drugim računovođama i finansijskim savetnicima i advokatima s kojima se redovno
konsultovala, i zbog toga mu je u njenom mozgu dodeljen atribut kao što je ime, svojstva kao što
su „dobra aura” i „njujorški smisao za humor”, i ono malo biografskih detalja koje je uspela da
zapamti. Bio je rodom iz Kvinsa. Pohađao je školu Stajvesent. Igra tenis. Trudi se da mu sve
ugovorene obaveze budu što labavije, predložila sam mu da odemo u Soho i da
„improvizujemo”, ali Ejmi je htela da prvo svratimo kod nje na piće. To uopšte nije bilo
uobičajeno, ovakav opušten, intimni poziv, ali Krejmer nije delovao iznenađeno niti uznemireno
zbog njega. Dvadeset minuta kojih su nam bili dodeljeni prošli su bez ponašanja tipičnog za
mušterije. Divio se umetničkim delima – bez preteranog laskanja – učtivo slušajući dok je Ejmi
ponavljala sve ono što joj je prodavac ispričao o umetničkom delu kada ga je kupila i ubrzo smo
bili slobodni, od Ejmi, od ugnjetavajuće veličanstvenosti te kuće, pa smo odskakutali niz stražnje
stepenice, oboje pomalo veseli od dobrog šampanjca, i izašli na Brompton Roud u toplu,
zagušljivu, vlažnu noć koja je najavljivala oluju. Hteo je da pođemo u dugu šetnju do grada –
imali smo nedefinisane planove da vidimo šta se daje u bioskopu Kurzon – ali ja nisam bila
turista i to su bili moji mladalački dani previsokih štikli. Htela sam da pozovem taksi kada je on,
„fore radi” sišao s trotoara i mahnuo taksi-biciklu u prolazu.
„Ima veliku kolekciju afričke umetnosti”, rekao je dok smo sedali na sedišta s leopard printom –
samo je ćaskao, ali pošto sam bila na oprezu za svaku naznaku mušterije, presekla sam ga: „Pa,
ne znam šta tačno smatraš ’afričkom umetnošću’.”
Izgledao je iznenađeno mojim tonom, ali uspeo je neutralno da se nasmeši. Zavisio je od
Ejminog posla i bio je Ejmin produžetak.
„Većina onog što si video”, počela sam tonom koji je više odgovarao učionici, „zapravo je
Ogasta Sevidž. Dakle, Harlem. Tamo je živela kad je prvi put došla u Njujork – mislim, Ejmi.
Naravno, ona je veliki ljubitelj umetnosti uopšte.”
Sada je Krejmer izgledao kao da mu je dosadno. Bila sam dosadna i sama sebi. Nismo ništa
progovorili dok se bicikl nije zaustavio na uglu Šaftsberi avenije i Grčke ulice. Kada smo stali,
iznenadilo nas je postojanje momka iz Bangladeša, na čiju smo nezavisnu stvarnost, sve do tog
6
Golivog je izmišljeni lik koji je stvorila Florens Kejt Apton i koji se javlja u knjigama za decu u kasnom
devetnaestom veku, a obično je prikazivan kao neka vrsta krpene lutke. Proizvodila se i kao igračka i bila je veoma
popularna u Velikoj Britaniji i Australiji sedamdesetih godina prošlog veka. Lutka je prepoznatljiva po crnoj koži,
očima oivičenim belom bojom, crvenim ustima i frćkavoj kosi. Kasnijih godina, ta lutka postala je tema kontroverze.
Iako je neki posmatraju kao simbol detinjstva i bezazlenu igračku, smatra se rasističkom.
trenutka, bili sasvim zaboravili, ali koji nas je nesumnjivo doveo dovde, i sada se okrenuo na
sedištu svog bicikla, lica mokrog od znoja, jedva uspevajući da objasni, kroz dahtanje, koliko
ova vrsta ljudskog mučenja košta po minuti. U bioskopu nije bilo ničega što smo hteli da
gledamo. U pomalo napetom raspoloženju, dok nam se odeća lepila za tela od vrućine, išli smo
ka Pikadili Cirkusu, ne znajući u koji bar smo krenuli niti da li bi trebalo umesto toga nešto da
pojedemo, oboje već smatrajući ovo veče propalim, gledajući pravo napred i nailazeći, na svakih
nekoliko koraka, na ogromne postere koji najavljuju pozorišne predstave. Ispred jednog od njih,
malo dalje, zastala sam kao ukopana. Poster za Ploveće pozorište, slika „crnačkog hora”:
marame na glavama, zavrnute pantalone, kecelje i radne suknje, ali sve urađeno sa ukusom,
pažljivo, „autentično”, bez naznake tipičnih crnačkih likova. A devojka najbliža foto-aparatu,
široko otvorenih usta u pesmi, ruke ispružene visoko iznad glave, držeći metlu – slika i prilika
kinetičke radosti – bila je Trejsi. Krejmer je prišao da mi virne preko ramena. Pokazala sam
prstom na Trejsin prćasti nos, kao što je sama Trejsi imala običaj da pokazuje na lice plesača
koje bi se pojavilo na te-ve ekranu.
„Poznajem je!”
„Stvarno?”
„Veoma je dobro poznajem.”
Potapšao je zadnju stranu paklice kako bi izvadio cigaretu, koju je onda zapalio i pogledao
pozorište odozdo do gore.
„Pa... hoćeš da je odgledamo?”
„Ali ti ne voliš mjuzikle, zar ne? Niko ozbiljan ih ne voli.”
Slegnuo je ramenima. „U Londonu sam, to je predstava. To se radi u Londonu, zar ne? Ideš da
gledaš predstavu?”
Pružio mi je svoju cigaretu, otvorio teška vrata i krenuo ka blagajni. Sve je to odjednom
izgledalo veoma romantično i slučajno i dobro tempirano, i u glavi mi se vrteo neki smešni
klinački narativ o budućem trenutku u kojem ću objašnjavati Trejsi – iza scene negde u nekom
jadnom regionalnom pozorištu, dok navlači stare mrežaste čarape – da sam baš u trenutku kada
sam shvatila da sam upoznala ljubav svog života, u trenutku kada sam spoznala pravu sreću,
uočila baš nju, sasvim slučajno, u toj veoma maloj ulozi koju je imala, onomad, u horu
Plivajućeg pozorišta, pre svih tih godina...
Krejmer se vratio s dve karte, odličnim mestima u drugom redu. Umesto večere kupila sam sebi
ogromnu kesu čokoladnih bombona, kakve sam retko mogla da jedem, pošto je Ejmi takve stvari
smatrala ne samo fatalnim po zdravlje, već i jasnim dokazom moralne slabosti. Krejmer je kupio
dve flajke lošeg crvenog vina i program. Prelistala sam ga, ali nisam mogla da nađem Trejsi.
Nije bila tamo gde je trebalo da bude po abecednom spisku postave i počela sam da brinem da
patim od neke vrste deluzije, ili da sam napravila ogromnu grešku. Okretala sam strane napred-
nazad, znoj mi je orosio čelo – mora da sam izgledala kao luda. „Jesi dobro?”, pitao je Krejmer.
Skoro sam ponovo došla do kraja programa, kada je Krejmer pritisnuo prstom jednu stranicu
kako bih prestala da ga listam.
„Zar nije ovo ta tvoja devojka?”
Ponovo sam pogledala; to je bila ona. Promenila je svoje obično, varvarsko prezime – po kom
sam je oduvek znala – u prezime koje je zvučalo više francuski i, meni, apsurdno. Le Roj. I ime
je adaptirala, sada ga je pisala Tracee. A na slici joj je kosa bila ravna i sjajna. Nasmejala sam se
naglas.
Krejmer me je radoznalo pogledao.
„Jeste li dobre drugarice?”
„Veoma je dobro poznajem. Mislim, nisam je videla nekih osam godina.”
Krejmer se namrštio: „Znaš, u muškom svetu mi bismo to nazvali ’bivši drug’, ili još bolje:
’stranac’.”
Zasvirao je orkestar. Čitala sam Trejsinu biografiju brzo je analizirajući, u trci s vremenom pre
nego što se sasvim ugase svetla, kao da su vidljive reči skrivale neku drugu pozornicu, s daleko
dubljim značenjem koje je zahtevalo dešifrovanje i koje bi otkrilo nešto suštinsko o Trejsi i
njenom sadašnjem životu:

TREJSI LE ROJ
HOR/DAHOMEJSKA PLESAČICA
Pozorišni nastupi:
Momci i lutke (pozorište Velington); Uskršnja parada (britanska turneja); Briljantin (britanska
turneja); Slava! (Škotsko narodno pozorište); Anita, Priča sa zapadne strane (radionica)

Ako je to bila priča o njenom životu, bila je razočaravajuća. Nedostajali su joj sveprisutni uspesi
svih ostalih biografija: nije bilo televizije, nije bilo filma, i nije pomenuto gde se školovala, što
sam shvatila da znači da nikad nije diplomirala. Osim Momaka i lutaka, nije bilo pomena o Vest
endu, samo te „turneje” sumornog prizvuka. Zamislila sam male crkvene sale i bučne škole,
prazne matinee na pozornicama napuštenih bioskopa, manje lokalne dramske festivale. Ali ako je
sve ovo neki deo mene radovalo, drugi deo mene, jednako veliki, bio je besan zbog toga što je
svako mogao pravedno uporediti ovu biografiju Trejsi Le Roj – bilo ko od ljudi u pozorištu koji
su je trenutno čitali ili bilo koji glumac u postavi – sa svakom od ovih drugih priča. Kakve je
veze Trejsi Le Roj imala sa ovim ljudima? Sa ovom devojkom odmah do nje u programu, s
devojkom beskonačne biografije, Emili Vulf Prat, koja je studirala na Kraljevskoj akademiji i
koja nije mogla znati, kao što sam ja znala, kolika je ogromna statistička neverovatnoća da moja
drugarica stoji na ovoj pozornici, ili na bilo kakvoj pozornici – u bilo kojoj ulozi, u bilo kom
kontekstu – i koja je možda imala drskosti da pomisli da je ona, Emili Vulf Prat, prava Trejsina
drugarica, samo zato što je viđa svako veče, samo zato što zajedno plešu, kada zapravo nema
blage veze ko je stvarno Trejsi i odakle je ona potekla i koliko ju je koštalo da stigne dovde.
Preusmerila sam pažnju na Trejsinu sliku. Dobro, morala sam da priznam: uopšte nije loše
izgledala. Nos joj više nije bio onako upadljiv, sada joj je lice bilo sasvim skladno, i onu
okrutnost kojom se uvek odlikovalo izbrisao je bleštavi brodvejski osmeh koji joj je bio
zajednički sa svakim drugim glumcem na pozornici. Nije me iznenadilo što je lepa ili seksi – te
atribute posedovala je još kao veoma mlada tinejdžerka. Iznenadilo me je koliko je elegantna
postala. Nije više bilo njenih Širli Templ rupica na obrazima, kao ni naznake provokativnih
oblina koje je imala kao dete. Skoro da nisam mogla da zamislim njen glas, onakav kakav sam
znala, kog sam se sećala, kako izlazi iz ovog prćastog, delikatnog, pegavog stvorenja ravne kose.
Osmehnula sam joj se. Trejsi Le Roj, koga sada glumiš?
„Krećemo!”, rekao je Krejmer kada se razmakla zavesa. Stavio je laktove na kolena, skupio šake
u detinjaste pesnice ispod brade i složio smešnu facu: Ustreptao sam.
S leve strane pozornice, južnjački hrast obrastao mahovinom, divno urađen. S desne strane,
nagoveštaj grada na Misisipiju. U sredini pozornice, brod u luci, Cvet pamuka. Trejsi – s još
četiri žene – bila je prva na pozornici, izašla je iza hrasta držeći metlu, a iza nje su izašli
muškarci s raznoraznim ašovima i lopatama. Orkestar je zasvirao uvodne akorde pesme. Odmah
sam je prepoznala, velika horska numera, i preplavila me je panika a da nisam ni znala zašto, bio
je potreban trenutak dok sama muzika nije iznedrila sećanje. Videla sam celu pesmu izloženu na
staroj partituri, i setila sam se kako sam se osećala kada sam je prvi put videla. Sada su mi se
reči, šokantne kada sam bila dete, obrazovale u ustima u savršenom skladu sa uvodom orkestra,
setila sam se Misisipija, gde rade sve „crnčuge”, gde belci ne rade, i stegla sam naslon za ruke i
osetila želju da ustanem sa sedišta – bilo je to kao scena u snu – sa idejom da zaustavim Trejsi
pre nego što i počne, ali čim sam to pomislila, već je bilo kasno, i reči koje sam mislila da znam
bile su zamenjene, pa naravno da su zamenjene – niko godinama i godinama nije pevao izvorne
reči. „Ovde svi mi radimo... Ovde svi mi radimo...”
Spustila sam se nazad u sedište. Gledala sam Trejsi kako spretno barata metlom ovamo i onamo
dajući joj život, tako da je izgledala skoro kao još jedno ljudsko prisustvo na pozornici, kao trik
koji Aster izvodi sa onim čivilukom u filmu Kraljevsko venčanje. U jednom trenutku Trejsi je
bila savršeno usklađena sa slikom na plakatu – metla u vazduhu, ispružena ruka, kinetička
radost. Htela sam da je pauziram tu u tom položaju zauvek.
Prave zvezde stigle su na pozornicu, da započnu dramu. U pozadini Trejsi je mela stepenik
ispred bakalnice. Bila je levo od glavnih likova, Džuli Lavern i njenog odanog muža, Stiva,
dvoje kabaretskih glumaca koji zajedno rade na Cvetu pamuka i zaljubljeni su. Ali ubrzo se
ispostavi, odmah pre pauze, da je Džuli Lavern zapravo Džuli Dozije, to jest, da nije belkinja,
kao što se oduvek pretvarala, već da je u stvari tragični mulat, koji uspeva sve da obmane,
uključujući i sopstvenog muža, sve do dana kada je razotkriju. Tada paru prete zatvorom jer im
je brak nelegalan po zakonima o mešovitim brakovima. Stiv poseče Džuli po dlanu i popije malo
njene krvi: „pravilo jedne kapi” – sada su oboje crnci. Na prigušenom svetlu, usred te sulude
melodrame, pogledala sam biografiju glumice koja igra Džuli. Imala je grčko prezime i nije bila
tamnija od Krejmera.
Tokom pauze mnogo sam popila, i prebrzo, i neumorno pričala Krejmeru. Stajala sam oslonjena
o šank blokirajući drugim ljudima prolaz do šankera, mlateći rukama i gunđajući o nepravdi
kastinga, koliko malo ima uloga za glumce kao što sam ja, a čak i kada su takve uloge postojale,
nisi mogao da ih dobiješ, neko ih je uvek davao belkinji jer ni tragični mulat očigledno nije bio
dovoljno dobar da igra tragičnog mulata, čak ni dan-danas i...
„Glumci kao što si ti?”
„Molim?”
„Rekla si: za glumce kao što sam ja.”
„Nisam.”
„Jesi.”
„Poenta je u tome da je tu ulogu trebalo da dobije Trejsi.”
„Malopre si rekla da ne ume da peva. Koliko sam video, ovo je najvećim delom pevačka uloga.”
„Ona sasvim lepo peva!”
„Bože, što se dereš na mene?”
Ceo drugi čin presedeli smo bez reči isto kao i prvi, ali ovog puta je tišina imala neku novu
teksturu, ohlađenu ledom uzajamnog prezira. Jedva sam čekala da odem odatle. Dugi periodi
predstave prošli su bez Trejsi i nisu me zanimali. Tek pri kraju se ponovo pojavio hor, ovog puta
kao „plesači iz Dahomeje”, to jest, kao Afrikanci iz Kraljevstva Dahomeje, koji nastupaju na
Svetskom sajmu u Čikagu 1893. Gledala sam Trejsi u krugu žena – muškarci su plesali s druge
strane, u svom krugu – kako maše rukama čučeći i peva na izmišljenom afričkom jeziku, dok su
muškarci trupkali nogama i lupali kopljima o pod u znak odgovora: gunga, hungo, bunga, guba!
Odmah sam pomislila na svoju majku, na njenu verziju priča o Dahomeji: ponosna istorija
kraljeva; oblik i osećaj kauri školjkica, koje su se koristile kao novac, amazonski bataljon,
sastavljen isključivo od žena, koji uzima ratne zarobljenike kao robove za kraljevstvo, ili prosto
odseca neprijateljima glave i podiže ih visoko iznad glave. Kako su druga deca slušala priče o
Crvenkapi i Zlatokosi, ja sam slušala o ovoj „Crnoj Sparti”, plemenitom kraljevstvu Dahomeji,
koje se borilo protiv Francuza do samog kraja. Ali bilo je skoro nemoguće povezati ova sećanja
sa farsom koja se trenutno odvijala, kako na pozornici tako i van nje, jer većina ljudi među
kojima sam sedela nije znala šta sledi u predstavi i stoga su imali osećaj, shvatila sam, da gledaju
neki sramotni minstrel šou i molili su Boga da se scena završi. I na pozornici je, takođe,
„publika” na Svetskom sajmu uzmicala od dahomejskih plesača, mada ne od sramote, već od
straha, da su ti plesači možda surovi, isti kao i ostatak njihovog plemena, da im koplja nisu
rekviziti nego oružje. Pogledala sam u Krejmera; meškoljio se. Ponovo sam pogledala u Trejsi.
Kako joj je samo zabavan bio sveopšti nemir, kao što je uvek uživala u takvim trenucima kao
dete. Mahala je svojim kopljem i urlikala, marširajući sa ostalima, ka preplašenoj publici na
Sajmu, i onda se smejala s drugima dok im je publika bežala s pozornice. Kada su ostali sami,
dahomejski plesači dali su sebi oduška: zapevali su o tome koliko su radosni i umorni, radosni
što vide leđa belcima, a umorni, tako umorni, od nastupanja u „dahomejskoj predstavi”.
Sada je publika – prava publika – shvatila. Razumeli su da je to što gledaju trebalo da bude
smešno, ironično, da su to američki plesači, ne Afrikanci – da, najzad su shvatili da su prevareni.
Ovi ljudi uopšte nisu bili iz Dahomeje! Ipak su samo stari dobri crnci, iz Avenije A, u samom
Njujorku! Krejmer se zakikotao, muzika je sada postala regtajm i osetila sam kako mi se stopala
pomeraju podražavajući na mekom crvenom tepihu komplikovane korake koje je Trejsi izvodila
preda mnom na daskama pozornice. Ti koraci bili su mi poznati – prepoznao bi ih svaki plesač –
i poželela sam da sam tamo s njom. Ja sam bila zaglavljena u Londonu 2005. godine, ali Trejsi je
bila u Čikagu 1893, i u Dahomeji sto godina pre toga, i svuda i u svako vreme kada su ljudi tako
radili stopalima. Bila sam toliko ljubomorna da sam se rasplakala.

Kad se predstava završila, izašla sam iz dugog reda za ženski toalet i spazila Krejmera pre nego
što je on mene video, stajao je u predvorju, ljut i nezainteresovan, držeći moj kaput preko ruke.
Napolju je počeo pljusak.
„Odoh ja”, rekao mi je pružajući mi kaput. Nije hteo ni da me pogleda. „Siguran sam da ćeš hteti
da se pozdraviš sa svojom ’drugaricom’.”
Podigao je okovratnik i izašao na taj kijamet, bez kišobrana, i dalje narogušen. Ništa ne vređa
muškarca kao ignorisanje. Ali ja sam bila zadivljena: njegova netrpeljivost prema meni bila je
toliko očigledno jača od svakog straha zbog mog uticaja na njegovog poslodavca. Kada mi se
izgubio s vidika, obišla sam s druge strane pozorišta i videla da je baš onako kao u starim
filmovima: na vratima je pisalo „scenska vrata” i bilo je dosta ljudi koji su čekali da izađu
glumci, uprkos kiši, držeći u rukama blokčiće i hemijske olovke.
Bez kišobrana, pribila sam se leđima uza zid, taman natkrivena uskom ceradom. Nisam znala šta
planiram da kažem ili kako ću joj prići, i baš sam počela da razmišljam o tome kada su se u
uličici zaustavila kola, koja je vozila Trejsina majka. Skoro se uopšte nije promenila: kroz
vetrobran isprskan kišom mogla sam da vidim iste one tanke alke u njenim ušima, podbradak,
kosu povučenu unazad, cigaretu koja joj visi sa usana. Odmah sam se okrenula ka zidu i, dok se
parkirala, pobegla sam. Otrčala sam Šaftsberi avenijom, sada potpuno mokra, razmišljajući o
onome šta sam videla na zadnjem sedištu auta: dvoje male usnule dece, vezane pojasevima.
Pitala sam se da li je to, i ništa drugo, bio pravi razlog što je za Trejsinu priču trebalo toliko malo
vremena da se pročita.

Dva
Želiš da veruješ kako postoje granice do kojih novac može da dopre, linije koje ne može da
pređe. U belom odelu u Duginoj sobi Lamin je izgledao kao oličenje suprotnosti te ideje. Ipak,
nije imao vizu, bar ne još. Imao je nov pasoš i datum povratka. Kad bude došlo vreme da se
vrati, ići ću s njim do sela, zajedno sa Fernom, i provešću tamo nedelju dana da završim godišnji
izveštaj za upravni odbor fondacije. Posle toga, Fern će ostati u selu, a ja ću odleteti u London da
vidim decu i nadgledam njihove posete očevima, četiri puta godišnje. Tako nam je rekla Džudi.
Do tada, još mesec dana zajedno u Njujorku.
Kad god smo bili u gradu, u proteklih deset godina, boravila sam u sobi za služavku, na
prizemlju, preko puta kuhinje, iako bi se s vremena na vreme, doduše bez entuzijazma, poveo
razgovor o odvojenom prostoru – hotelu ili iznajmljenom stanu – koji nikad nije doveo ni do
čega i ubrzo je zaboravljen. Ovog puta, iznajmili su mi stan još pre nego što sam stigla –
trosoban, u Ulici Vest broj deset, s visokom tavanicom i kaminima. Ceo drugi sprat bio je
popločan divnim smeđim peščarom. Nekad je ovde živela Ema Lazarus: plava pločica s njenim
imenom ispod mog prozora sačuvala je sećanje na njene okupljene mase koje su žudele za
slobodom. Prozor je gledao na ružičasti dren u punom cvetu. Pogrešno sam procenila da je ovo
unapređenje. Onda se pojavio Lamin i shvatila sam da su me iselili da bi on mogao da se useli.

„Šta je s tobom?”, pitala me je Džudi ujutro, nakon Džejeve rođendanske žurke. Bez ikakvog
uvoda, njen prodoran glas pištao je iz mog telefona dok sam pokušavala da objasnim prodavcu u
Ulici Merser da neću jabuku u smutiju. „Jesi se posvađala s Fernandom? Jednostavno, sad ne
možemo da ga primimo u kuću – nema mesta za njega. Verovatno si primetila da je puna krčma.
Naši golupčići žele privatnost. Planirali smo da ostane s tobom nekoliko nedelja, u stanu. Sve je
već bilo dogovoreno – sad se odjednom predomislio.”
„Ne znam ništa o tome. Zato što mi niko nije rekao. Džudi, nisi mi ni pomenula da Fern dolazi u
Njujork!”
Džudi je ispustila zvuk pun nestrpljenja. „Slušaj, Ejmi je htela da se pobrinem za to. To je bilo
vezano za Laminov dolazak ovde. Nije htela da se pročuje... Bio je to osetljiv zadatak i izašla
sam na kraj s njim.”
„Je l’ ti odlučuješ o tome s kim ja živim sad?”
„Izvini, molim te, dušo, je l’ ti beše plaćaš kiriju?”
Uspela sam da završim razgovor s njom i pozvala sam Ferna. Bio je u taksiju, negde na Vest sajd
magistrali. Čula sam brodsku sirenu s doka.
„Bolje da nađem neko drugo mesto. Da, bolje. Popodne ću pogledati neki stan u...” Čula sam
kako tužno šuška papirima. „Nema veze. Negde u centru.”
„Ferne, ne poznaješ ovaj grad i ne želiš da plaćaš stan ovde, veruj mi. Prihvati ovu sobu.
Osećaću se kao govno ako to ne uradiš. Osim toga, stalno ću biti kod Ejmi, danju i noću. Za dve
nedelje ima nastup, bićemo u poslu do guše. Obećavam ti, skoro da me nećeš ni viđati.”
Zatvorio je prozor. Vetar sa reke više nije dopirao unutra. Tišina je bila otežavajuće intimna.
„Volim da te viđam.”
„Oh, Ferne... Samo prihvati tu sobu!”
Prazna šoljica od kafe je jedini znak da je te večeri bio tu, i veliki platneni ranac – onakav kakav
studenti nose kad pauziraju godinu – ostavljen na dovratku njegove prazne sobe. Dok se peo
stepenicama trajekta sa svojim jedinim rancem na leđima, bilo je nečeg plemenitog u Fernovoj
jednostavnosti i štedljivosti, kojima sam težila, ali ovde u Griniču, četrdesetpetogodišnjak s
jednim jedinim rancem izgledao mi je samo tužno i ekscentrično. Znam da je prešao Liberiju,
sam i to peške, kada je imao samo dvadeset četiri godine, bio je to svojevrstan omaž Grejemu
Grinu – ali sada nisam mogla da izbacim jednu misao iz glave: Čoveče, ovaj grad će te živog
pojesti. Napisala sam prijatnu i neutralnu poruku dobrodošlice, zavukla sam je ispod kaiša ranca
i otišla u krevet.

Bila sam u pravu kad sam mu rekla da me gotovo neće ni viđati: svakog jutra morala sam da
budem kod Ejmi u osam (budila se tačno u pet, dva sata je vežbala u podrumu, a zatim bi sat
vremena meditirala), a Fern je u to vreme spavao – ili se pravio da spava. U Ejminoj kući planovi
su se kovali grozničavo, pripreme su bile u toku, a napetost u vazduhu: nije to bio masovni
događaj, ali trebalo je da peva uživo s bendom, što nije radila godinama. Da bih izbegla prvu
liniju fronta, nervne slomove, svađe, provodila sam najviše vremena u kancelariji i izbegavala
sam probe kad god bi mi se ukazala prilika. Ali shvatila sam da se sprema nekakva
zapadnoafrička tema. U kuću su doneli par atumpan bubnjeva, dugovratu koru, rolne kente
platna i jednog lepog jutra u utorak došla je dvanaestočlana plesna grupa Afrikanaca poreklom iz
Bruklina, ušli su u studio u podrumu i nisu izašli sve do posle večere. Bili su mladi, druga
generacija Senegalaca, oduševili su Lamina: raspitivao se o njihovim prezimenima, selima
njihovih roditelja, tražio je bilo kakvu vezu s njihovim porodicama ili zavičajima. Ejmi se nije
odvajala od Lamina: više nisi mogao s njom da razgovaraš nasamo, on je stalno bio tu. Ali koji je
to bio Lamin? Smatrala je provokativnim i smešnim što mi je rekla da se on i dalje moli pet puta
dnevno, u njenom garderoberu koji je, izgleda, bio okrenut ka Meki. Želela sam da verujem u
njegovu postojanost, u taj deo njega koji je i dalje van njenog domašaja, ali bilo je dana kad sam
jedva mogla da ga prepoznam. Jednog popodneva unela sam poslužavnik s kokosovom vodom u
studio i zatekla sam ga u beloj košulji i belim pantalonama kako pokazuje pokret, koji sam
prepoznala od kankuranga, kombinacija stepa, šafla i dipa. Ejmi i ostale devojke pažljivo su ga
posmatrale i ponavljale pokrete. Bile su oznojene, obučene u kratke majice i iscepane helanke i
trikoe, toliko su se pribile uz njega i jedna uz drugu da je svaki njegov pokret izgledao kao talas
koji prolazi kroz pet tela. Ipak, drugi njegov gest delovao mi je potpuno neprepoznatljivo –
zgrabio je flašicu kokosove vode s poslužavnika, a da ni hvala nije rekao, kao da me uopšte nije
primetio – pomislili biste da je svakog dana uzimao pića sa lelujavih poslužavnika u rukama
devojaka. Možda je luksuz matriks kroz koji se najlakše prolazi. Možda se čovek najlakše može
navići na novac. Mada, ponekad sam u njemu viđala nešto ukleto, kao da ga nešto uhodi. Pred
kraj njegove posete ušla sam u trpezariju i zatekla ga kako sedi za stolom za doručkom i priča
nešto Grejndžeru, koji je delovao potpuno iscrpljeno, kao da je već dugo tu. Sela sam s njima.
Laminov pogled bio je fiksiran na neku tačku između Grejndžerove obrijane glave i zida na
suprotnom kraju prostorije. Opet je šaputao, zbunjujući monotoni govor koji se nastavljao kao
mantra: „...a sada naše žene sade luk s desne strane, a grašak s leve strane leje, a ako grašak ne
bude zalivan kako treba, doći će da pograbuljaju zemlju, otprilike za dve nedelje, imaće problem,
listove će zahvatiti lisna rđa i skvrčiće se, a ako se skvrče, biljka će se osušiti, onda će iskopati
ono što su posejale i moraće da poseju drugi grašak, nadam se da će preko semena navući sloj
plodne zemlje koju nalazimo uzvodno, vidiš, muškarci kad idu uzvodno, za otprilike nedelju
dana, kada odlazimo tamo, donosimo plodnu zemlju...”
„Aha”, govorio je Grejndžer s vremena na vreme. „Aha, aha.”

Fern nam se povremeno pojavljivao u životima, na sastancima upravnog odbora ili kad je Ejmi
zahtevala njegovo prisustvo zbog rešavanja praktičnih problema u vezi sa školom. Stalno je
izgledao napaćeno – fizički bi se štrecnuo kad god bi nam se pogledi sreli – kuda god bi išao,
svima je davao do znanja da je nesrećan, kao lik iz stripa s crnim oblakom iznad glave. Ejmi i
ostale iz odbora izveštavao je o svojim pesimističnim procenama, koncentrisao se na nedavne
agresivne izjave predsednika u vezi sa prisustvom stranaca u zemlji. Nikad ga ranije nisam čula
da tako govori, tako fatalistički, nije mu to bilo svojstveno i znala sam da sam ja prava meta
njegove uvijene kritike.
Umesto da se krijem u svojoj sobi kao i obično, tog popodneva suočila sam se s njim u hodniku.
Samo što se vratio s trčanja, bio je znojav, povijen u struku, šakama se podupirao o savijena
kolena i disao kratko i isprekidano gledajući me ispod gustih obrva. Zvučala sam razumno. Nije
rekao ni reč, ali činilo mi se da me razume. Bez naočara, oči su mu izgledale ogromne, kao oči
bebe u crtanim filmovima. Kad sam završila, ispravio se, a zatim je povio leđa unazad
podbočivši se obema rukama.
„Izvinjavam se ako ti je bilo neprijatno. Upravu si – bilo je neprofesionalno.”
„Ferne, zar ne možemo da budemo prijatelji?”
„Naravno da možemo, ali ti hoćeš da kažem da sam srećan što smo prijatelji?!”
„Ne želim da budeš nesrećan.”
„Ali ovo nije tvoj mjuzikl. Stvarno sam tužan. Hteo sam nešto – hteo sam tebe – nisam dobio to
što sam želeo ili čemu sam se nadao i sad sam tužan. Preboleću, pretpostavljam, ali sad sam
tužan. Je li u redu da budem tužan. Jeste? Dobro. Sad idem pod tuš.”
Bilo mi je veoma teško, u to vreme, da razumem osobu koja je tako govorila. Bilo mi je to
strano, kao ideja – nisam vaspitana tako. Kakav je odgovor mogao očekivati takav čovek – koji
se odriče sve svoje moći – od žene kao što sam ja?

Nisam otišla na nastup, jednostavno nisam mogla. Nisam htela da stojim na tribinama sa
Fernom, da osećam njegovu ogorčenost dok gleda komercijalizovane verzije plesova koje smo
oboje videli na izvoru. Obećala sam Ejmi da ću doći i nameravala sam da ispunim obećanje sve
dok sat nije otkucao osam, a ja sam još bila kod kuće, u trenerci, u poluležećem stavu s laptopom
na krilu, posle je otkucalo devet, a onda i deset sati. Stvarno sam morala da krenem, um mi je
neprekidno ponavljao tu činjenicu i složila sam se s njim, ali telo mi je bilo kao okovano ledom,
teško i nepomično. Da, moram da idem, to je bilo jasno baš kao što je bilo jasno da ne idem
nikud. Otišla sam na jutjub i prelazila od plesača do plesača: Bodžangls na stepenicama, Harold i
Fajard na klaviru, Dženi Le Gon u svojoj šuštavoj suknji od trave, Majkl Džekson u Motaunu 25.
Često sam gledala taj Džeksonov snimak, ali ovog puta dok je izvodio mesečev hod na sceni,
nije me zanimalo vrištanje publike u ekstazi, pa čak ni nadrealna fluidnost njegovih pokreta, već
sam gledala koliko su mu pantalone bile kratke. Mogućnost da odem nije bila potpuno
isključena sve dok nisam videla da je jedanaest i četrdeset pet, što je značilo da smo sada u
nepobitnom prošlom vremenu – nisam otišla. Ukucala sam u pretragu Ejmi, mesto, plesnu grupu
Bruklin, pretražila sam slike, Asošijeted pres, blogove. Isprva sam to radila zato što me je grizla
savest, a zatim sam shvatila da mogu da rekonstruišem ceo nastup čitajući po sto četrdeset
karaktera blog objava, gledajući sliku po sliku – do jedan sat posle ponoći doživela sam nastup
intenzivnije nego svi koji su bili tamo. Stekla sam bolji uvid od bilo koga iz publike jer je svako
od njih bio vezan za jednu lokaciju i perspektivu – za jedan po jedan strim – dok sam ja u
svakom trenutku bila svuda u sali, posmatrala sam spektakl iz svih uglova u moćnom činu
objedinjavanja svih podataka. Mogla sam da stanem tada – imala sam više nego što mi je bilo
potrebno da Ejmi detaljno opišem šta se dešavalo prethodne večeri – ali nisam stala. Taj proces
me je obuzeo. Pratila sam debate koje su se pojavljivale i nizale u realnom vremenu, u čemu se
posmatrači slažu, šta im se najviše ili najmanje dopalo, da li su prihvatili ili odbacili simbole i
podtekst. Uvrede, šale, tračevi, glasine, mimovi, fotošop, filteri, i brojne varijacije kritike – sve je
ovde bilo slobodno, van Ejminog domašaja ili kontrole. Nešto ranije te nedelje, na probi kostima
– gde su Ejmi, Džej i Kara bili obučeni kao velikodostojnici plemena Ašanti – sa oklevanjem
sam pomenula pitanje aproprijacije. Džudi je prostenjala, Ejmi je pogledala prvo mene, a zatim i
svoju krhku vilinsku figuru, bledu poput duha u tkanini jarkih boja, i rekla mi da je umetnica, a
umetnicima treba omogućiti da nešto vole, da ga dodiruju i koriste jer umetnost nije prisvajanje,
to nije svrha umetnosti – svrha umetnosti je ljubav. Kad sam je pitala da li je moguće voleti nešto
i ostaviti ga na miru, pogledala me je zapanjeno, privukla svoju decu ka sebi i pitala: Jesi li ikad
ikog bila zaljubljena?
Osećala sam kao da su stali na moju stranu, kao da su me virtualno okružili sa svih strana. Ne,
nisam htela da prestanem. Nastavila sam da osvežavam stranice čekajući da se druge zemlje
probude, vide slike i da iznesu svoja mišljenja ili da se koriste već objavljenim stavovima. Pred
zoru, čula sam kako škripe ulazna vrata i Fern se doteturao u stan, sigurno pravo sa žurke posle
nastupa. Nisam se ni pomerila. I mora da je bilo oko četiri ujutru, dok sam pretraživala sveže
kritike i slušala kako ptice cvrkuću na drenu kad sam naišla na komentar Trejsi LeGon s
podnaslovom „Istinoljubiva”. Oči su me pekle od sočiva, bolelo me je kad trepćem, ali nije mi se
priviđalo. Kliknula sam. Objavila je sliku koju sam do tada videla već više stotina puta – Ejmi,
plesači, Lamin, deca – svi poređani na sceni, obučeni u adinkra platno, čijem sam probanju
prisustvovala: azurnoplavo s crnim trouglovima, a u svakom trouglu bilo je po jedno oko. Trejsi
je preuzela tu sliku, uveličala je mnogo puta i isekla tako da se vide samo trougao i oko i
napisala: IZGLEDA POZNATO?

Tri

Vraćali smo se s Laminom avionom, ali bez Ejmi – koja je bila u Parizu da primi medalju
francuske vlade – tako smo morali da se probijamo kroz zgradu aerodroma, kao i svi ostali, do
dela za dolaske krcatog sinovima i ćerkama koji se vraćaju. Muškarci su nosili fensi farmerke od
debelog teksasa, uske, šarene košulje sa uštirkanim okovratnicima, markirane dukserice s
kapuljačama, kožne jakne, najnovije modele patika. I žene su odlučile da obuku najbolje što
imaju. Sveže isfenirane, tek nalakirani nokti. Za razliku od nas, dobro su poznavali aerodrom,
brzo su obezbedili sebi usluge nosača kojima su pružili svoje džinovske kofere i rekli im da
dobro paze na njih – iako je svaki kofer bio uvijen u slojeve celofana – pre nego što su kroz
gužvu poveli te skuvane i izmaltretirane nosače prema izlazu okrećući se s vremena na vreme i
dovikujući im uputstva kao što šerpasi dovikuju planinarima. Ovuda, ovuda! Držali su mobilne
telefone visoko iznad glava i pokazivali put. Gledajući Lamina u ovom kontekstu, shvatila sam
da je namerno odabrao garderobu za put: uprkos tome što ga je Ejmi zatrpala odećom, prstenjem,
debelim lancima i patikama u proteklih mesec dana, obukao je isto ono u čemu je i došao. Ista
stara bela košulja, čino pantalone, jednostavne crne kožne sandale, sa izlizanim petama.
Pomislila sam da u njemu čuči nešto što nisam razumela – možda i mnogo toga.
Ušli smo u taksi, a ja sam sela s Laminom na zadnje sedište. Tri prozora bila su razbijena, a u
podu je bila rupa kroz koju sam videla kako put promiče pod nama. Fern je seo napred, pored
vozača: trudio se da u svakom trenutku bude što dalje od mene. U avionu je čitao knjigu i listao
časopise, na aerodromu se ograničio na praktična pitanja – da nabavi kolica, stane u red. Nikad
nije bio zao, nikad nije rekao ništa okrutno, ali osećala sam se izolovano.
„Hoćeš da stanemo da jedemo?”, pitao me je sad gledajući moj odraz u retrovizoru. „Ili možeš da
sačekaš?”
Htela sam da budem osoba kojoj ne bi smetalo da preskoči ručak, koja bi snagom volje, poput
Ferna, mogla da prihvati navike najsiromašnijih porodica u selu i da jede samo jednom – kasno
popodne. Ali nisam takva osoba – nisam mogla da preskočim obrok, a da ne počnem da
džangrizam. Vozili smo se četrdeset minuta pre nego što smo stali u kafeu pored puta preko puta
nečega što se zvalo Američka koledž akademija. Na prozorima su bile rešetke, a polovina slova
je nedostajala s natpisa. Meni je bio pun slika obroka na američki način, „s pomfritom”, i Lamin
je naglas čitao cene sumorno odmahujući glavom kao da ima posla sa ozbiljnim, uvredljivim
svetogrđem, a nakon podužeg razgovora s konobaricom, stigle su nam tri porcije piletine u sosu
od senfa i luka po ceni za lokalce za koju smo se cenjkali.
Jeli smo u tišini, svako nagnut nad svojim tanjirom, kad smo čuli prodoran glas iz zadnjeg dela
kafea: „Moj dečko, Lamin! Mali moj brate. Ja sam, Bašir! Ovamo!”
Fern je mahnuo. Lamin nije ni mrdnuo: odavno je primetio tog Bašira i molio se u sebi da ga
ovaj ne vidi. Okrenula sam se i videla čoveka koji je sedeo sam za poslednjim stolom, blizu
pulta, u senci, bio je jedini gost osim nas. Plećat i mišićav, kao ragbi igrač, nosio je tamnoplavo
odelo na pruge, kravatu sa iglom, mokasine na bosu nogu i tanku zlatnu narukvicu. Odelo mu je
bilo nategnuto preko mišića, a niz lice mu se slivao znoj.
„Nije mi to brat. To mi je vršnjak. Iz sela.”
„Zar nećeš da...”
Bašir nam je već prišao. Izbliza, videla sam da nosi slušalicu i mikrofon, poput onih koje je Ejmi
nosila na sceni, a u rukama je imao laptop, tablet i ogroman telefon.
„Moram da nađem mesto za sve ove stvari!” Ali seo je pored nas i dalje ih pritiskajući na grudi.
„Lamine! Braco moj! Otkad se nismo videli!”
Lamin je klimnuo glavom iznad tanjira. Fern i ja smo mu se predstavili i dobili čvrst, bolan
stisak vlažne ruke.
„Nas dvojica smo odrasli zajedno, čoveče. U selu!” Bašir je zgrabio Lamina za glavu i privio je
na svoje znojavo čelo. „Ali ja sam morao da odem u grad, lutko, je l’ me razumeš? Trbuhom za
kruhom, lutko. Radio sam s velikim bankama. Pare na sunce! Lova do krova! Vavilon! Ali u srcu
sam i dalje dete sa sela.” Poljubio je Lamina i pustio ga.
„Zvučiš kao Amerikanac”, rekla sam, ali bio je to samo jedan konac iz bogate tapiserije
njegovog glasa. Bili su tu mnogi filmovi, bezbrojne reklame, gomila hip-hop pesama, Esmeralda
i Dok se svet okreće, vesti na Bi-bi-siju, Si-en-enu, Al Džaziri, ali i primese regea koji ste mogli
čuti u celom gradu, od svakog taksiste, uličnog prodavca, frizera. Iz malih zvučnika nad našim
glavama upravo je odzvanjala neka stara Jeloumenova pesma.
„Sto posto, sto posto...” Naslonio je svoju ogromnu četvrtastu glavu na pesnicu u pozi mislioca.
„Znaš, nisam stvarno bio u Americi, bar ne još, ne još. Svašta mi se dešava. Frka, trka. Svako
ima svoju priču, moram da idem u korak s vremenom, moram da pratim tehnologiju. Vidi ovu
devojku – zove me non stop, lutko, danju i noću!” Okrenuo je tablet prema meni i pokazao mi
sliku devojke sa sjajnom, talasastom kosom i upadljivim, tamnoljubičastim usnama. Pomislila
sam da je to slika s reklame. „Devojke iz velikog grada su skroz otkačene! Mali brate, treba mi
devojka koja živi uzvodno. Hoću da osnujem porodicu. Ali ove devojke čak i ne žele decu. Skroz
su otkačene! Koliko ti imaš godina, lutko?”
Rekla sam mu.
„I nemaš dece?! Nisi čak ni udata?! Ne? Okej! Okej, okej. Kapiram te, sestro: gospođica
Nezavisna, je l’ da? Dobro, ti živiš po svome. Okej. Ali za nas, žena bez dece je kao drvo bez
ploda. Kao drvo...” Skočio je, ispravio mišićava leđa kao da radi čučnjeve na stolici, raširio ruke
i šake kao grane: „Bez ploda.” Opet je seo na stolicu i skupio pesnice. „Bez ploda”, ponovio je.
Prvi put, nakon mnogo nedelja, Fern je uspeo da mi uputi poluosmeh.
„Mislim da kaže da si kao drvo...”
„Da, Ferne, shvatila sam, hvala ti.”
Bašir je spazio moj telefon na preklop, moj privatni telefon. Uzeo ga je i prevrtao po ruci čudeći
se izveštačeno. U njegovoj masivnoj ruci izgledao je kao igračka.
„Nije tvoj. Stvarno? Je l’ tvoj? Ovo se koristi u Londonu? HA HA HA! Čoveče, mi imamo
noviju tehnologiju. Čoveče. Smešno. Ne bih to očekivao. Globalizacija, a? Čudno vreme, čudno
vreme!”
„Šta si rekao, za koju banku radiš?”, pitao je Fern.
„Imam pune ruke posla, čoveče. Razvoj. Ludilo. Zemlja ’vamo, zemlja tamo. Gradi se. Radim za
banku, da. Trange-frange. Znaš kako je, brate. Vlada ponekad zagorčava život. Para vrti gde
burgija neće, je l’ tako? Je l’ ti se sviđa Rijana? Znaš je? Puna je ko brod. Iluminati, a? Život iz
snova, lutko.”
„Sad moramo na trajekt”, šapnuo je Lamin.
„Da, baš sam u gužvi ovih dana, imam mnogo posla, čoveče, mora da se radi, radi se, čoveče.”
Prešao je prstima preko svoja tri uređaja kao da je spreman da u svakom trenutku iskoristi neki
od njih za neodložan posao. Ekran laptopa bio je isključen i napukao na nekoliko mesta. „Vidiš,
neki moraju u njivu svaki dan, moraju da ljušte kikiriki, je l’ tako? A ja moram da se bavim
svojim biznisom. Ja moram da uskladim posao i život. Je l’ me razumeš? Da, čoveče. To je nešto
najnovije! A u ovoj zemlji i dalje negujemo taj zastareli način razmišljanja, je l’ tako? Mnogi
ljudi u ovoj zemlji kasne za svojim vremenom. Ljudima treba malo vremena da sve to ukače, je
l’ tako? Da im to uđe u glave.” Nacrtao je pravougaonik prstom u vazduhu: „Budućnost. Moraš
da je ukapiraš. Ali slušaj – za tebe? Sve! Samo reci! Sviđa mi se tvoje lice, čoveče, lepo je, čisto
i jasno. Mogao bih da dođem u London, da pokrenemo pravi biznis! Ti nisi u tome? Dobrotvorni
rad? Nevladina organizacija? Misionari? Volim misionare, čoveče! Imao sam strašnog prijatelja,
bio je iz Saut Benda, iz Indijane – Majki. Prošli smo sito i rešeto zajedno. Majki je bio kul,
čoveče, stvarno je bio kul, bio je pripadnik adventističke crkve sedmi dan, ali svi smo mi božja
deca, to je sigurno, sto posto...”
„Oni su se posvetili obrazovanju, podučavaju naše devojčice”, rekao je Lamin okrećući nam leđa
i pokušavajući da dozove konobaricu.
„Naravno, čuo sam za promene. Vremena se menjaju. To je dobro za selo, je l’ da? Razvoj.”
„Nadamo se”, dodao je Fern.
„Ali mali brate, je l’ imaš ti nešto od toga? Znate li vi da je ovaj ovde čovek previše dobar da bi
uzimao novac? Zanima ga samo život na onom svetu. Ja nisam takav – ja hoću da uživam u
ovom životu. HA HA HA HA. Lovica, batice. Novac pokreće svet. Zar nisam u pravu?
Čoveče...”
Lamin je ustao. „Zdravo, Bašire.”
„Tako je ozbiljan, ali voli me. I ti bi me zavolela. Bože, imaćeš trideset ti godine! Treba da
porazgovaramo! Vreme leti. Moraš da živiš svoj život, je l’ tako? Vidimo se u Londonu,
devojko, u Vavilonu – pričaćemo!”
Dok smo se vraćali prema autu, čula sam kako se Fern kikoće sebi u bradu, oraspoložen tim
susretom.
„Kakav lik”, rekao je, a kad smo stigli do taksija, koji nas je čekao, i okrenuli se da uđemo u
kola, videli smo Bašira kako stoji na dovratku, sa svojom slušalicom na uhu i maše nam jednom
rukom dok u drugoj drži sva svoja tehnološka dostignuća. Tek kad smo ga videli kako stoji,
postalo je očigledno koliko mu je odelo čudno, pantalone su mu bile kratke do članaka, kao
mašala u prugastom odelu.
„Bašir je ostao bez posla pre tri meseca”, tiho je rekao Lamin kad smo se smestili u kola. „Svaki
dan je u tom kafeu.”

Da, sve u vezi s tim putovanjem bilo je pogrešno od početka. Umesto svoje nekadašnje
veličanstvene kompetentnosti, nisam mogla da se otmem upornom utisku da ništa ne radim kako
treba, da sam sve pogrešno shvatila, počevši od Have, koja je otvorila vrata svoje kuće s novim
šalom, koji joj je pokrivao glavu i pola trupa, u dugačkoj, bezobličnoj suknji, kakvoj se uvek
podsmevala kad smo ih viđale na pijaci. Zagrlila me je srdačno kao i uvek, Fernu je samo
klimnula glavom, kao da je njegovo prisustvo nervira. Svi smo stajali u dvorištu neko vreme,
Hava je uljudno ćaskala s nama ne obraćajući se Fernu, a ja sam se nadala da će ubrzo pomenuti
večeru što se, kako sam kasnije shvatila, neće desiti sve dok Fern ne ode. Konačno je shvatio:
umoran je i vratiće se u roze kuću. Čim se kapija za njim zatvorila, vratila se stara Hava, zgrabila
me za ruku, poljubila me u obraz i uzviknula: „Oh, sestro, divne vesti, udajem se!” Zagrlila sam
je, ali osetila sam kako mi se poznati osmeh zalepio za lice, isti koji sam nosila u Londonu i
Njujorku kad god sam se suočila sa sličnim novostima i imala sam isti prodoran osećaj izdaje.
Postidela sam se, ali nisam mogla da odagnam to osećanje, deo mog srca zatvorio se za nju.
Uhvatila me je za ruku i povela me u kuću.
Toliko toga je imala da mi ispriča. Zove se Bakari, bio je Tabligi, Musin prijatelj, neće me lagati
i reći da je zgodan jer, u stvari, sasvim je suprotno, htela je da mi to odmah stavi do znanja i
izvukla je telefon kao dokaz.
„Vidiš? Liči na žabu krastaču! Iskreno, volela bih da ne nosi to crno na očima, da ne farba bradu
kanom... ponekad čak nosi i lungi! Moje babe misle da liči na ženu s tom šminkom! Sigurna sam
da greše jer je i sam Prorok nosio kajal, dobar je za infekcije očiju, stvarno moram da naučim
mnogo toga, jer ne znam. Babe danonoćno plaču i plaču! Ali Bakari je ljubazan i strpljiv. On
kaže da niko ne plače zauvek – zar ne misliš da je to istina?”
Havine nećake bliznakinje donele su večeru: pirinač za Havu, krompir pečen u rerni za mene.
Pomalo zapanjeno slušala sam Havine smešne priče o njenom verskom putovanju u Mauritaniju,
najdalje što je ikad putovala, gde joj se često dešavalo da zaspi na predavanjima („Jedan čovek
priča, ne vidiš ga jer mu ne dozvoljavaju da nas gleda i zato stoji iza zavese i predaje, a sve žene
sede na podu i predavanje je previše dugo i ponekad samo želimo da spavamo.”) i razmišljala je
o tome da sašije unutrašnji džep na prsluku i da u njega sakrije telefon i neprimetno šalje poruke
svom Bakariju za vreme dosadnih predavanja. Ali uvek je završavala te priče nekom frazom s
pobožnim prizvukom: „Važna je ljubav koju gajim prema svojim novim sestrama”, „Nije na
meni da to pitam”, „To je u božjim rukama.”
„Na kraju”, dodala je kad su nam devojčice donele dva lončeta jako zaslađenog liptona, „važno
je samo hvaliti Boga i ostaviti ovozemaljska pitanja iza sebe. Ovde slušam samo o tome. Ko je
išao na pijacu, ko ima nov sat, ko ide ’stražnjim putem’, ko ima para, ko nema, hoću ovo, hoću
ono! Kad putuješ i pronosiš ljudima reč Proroka, nemaš vremena ni za šta od tih ovozemaljskih
stvari.”
Pitala sam je zašto i dalje živi ovde u domaćinstvu ako je sve toliko nervira.
„Bakari je dobar, ali je jako siromašan. Čim budemo mogli, venčaćemo se i preseliti, ali za sada
on spava u markazu, blizu Boga, a ja sam ovde, blizu pilića i koza. Uštedećemo dosta novca jer
će moja svadba biti vrlo, vrlo, vrlo skromna, kao svadba miševa, samo će Musa i njegova žena
prisustvovati, nećemo imati ni muziku, ni ples, ni gozbe, čak mi neće trebati ni nova haljina”,
izgovorila je uvežbano veselo i odjednom sam se mnogo rastužila, ako sam išta znala o Havi,
znala sam koliko voli venčanja, venčanice, gozbe i svadbe.
„Vidiš, tako ćemo sigurno dosta uštedeti”, rekla je i prekrstila ruke na krilu da formalno označi
kraj tog dela razgovora, a ja je nisam zapitkivala. Ipak, videla sam da želi da priča, da su joj
izveštačene fraze kao poklopci koji igraju na vrhu šerpi u kojima sve ključa, samo je trebalo da
strpljivo sedim i sačekam da prekipi. Nisam je ništa ni pitala, a ona je progovorila o svom
vereniku, prvo obazrivo, a zatim sve energičnije. Izgleda da ju je najviše zadivila Bakarijeva
osećajnost. Dosadan je i ružan, ali osećajan.
„Kako dosadan?”
„Oh, nije trebalo da kažem dosadan, ali mislim, treba da vidiš njega i Musu zajedno, slušaju te
svete pesme po ceo dan, to su veoma svete pesme, Musa pokušava da nauči arapski, i ja ga učim
da bih više uživala u njima, trenutno su mi i dalje strašno dosadne – ali Bakari plače kad ih sluša!
Plače i grli Musu! Ponekad idem na pijacu, a kad se vratim, oni se o dalje grle i plaču! Nikad
nisam videla da muškarac plače! Osim ako mu je neko ukrao drogu! Ne, ne, Bakari je veoma
osetljiv. Stvarno ima veliko srce. U početku sam mislila: mama mi je učena žena, naučila me je
dosta arapskog, biću naprednija u imanu od Bakarija, ali mnogo sam pogrešila. Jer nije važno šta
čitaš, važno je šta osećaš. Preda mnom je još mnogo truda pre nego što ispunim srce imanom,
kao Bakari. Mislim da je osećajan čovek dobar muž, zar se ne slažeš? A naši mašala muškarci –
ne treba tako da ih zovem, Tabligi je prava reč – toliko su dobri prema ženama! Nisam to znala.
Baba mi je uvek govorila: oni su nedorasli, ludi su, ne razgovaraj s tim ženskastim ljudima,
nemaju ni posao. Čoveče, svaki dan mi plače. Ali ona ne razume, jako je staromodna. Bakari
uvek govori: ʼIma jedna priča koja kaže da je najbolji čovek onaj koji pomaže svojoj ženi i deci i
saoseća s njima.ʼ Tako je to. Kad idemo na ta putovanja, na masturat, naši muževi idu na pijacu i
kupuju povrće umesto nas da nas drugi muškarci ne bi gledali. Smejala sam se kad sam to čula,
mislila sam – nema šanse da je to istina – ali istina je! Moj deda nije ni znao gde je pijaca. To
pokušavam da objasnim svojim babama, ali jako su staromodne. Svaki dan plaču zato što je on
mašala – mislim, Tabligi. Ja mislim da su one u stvari ljubomorne. Oh, volela bih da sad odem
odavde. Bila sam toliko srećna sa svojim sestrama! Zajedno smo se molile. Šetale smo zajedno.
Posle ručka jedna od nas je izgovarala molitvu, znaš, i jedna mi je rekla – ’Ajde ti!’ Tako da sam
taj dan bila imam, znaš? Ali nisam se stidela. Mnoge moje sestre su stidljive, kažu – ’Nije na
meni da pričam’ – ali na tom putovanju otkrila sam da uopšte nisam stidljiva. Svi su me slušali –
oh! Čak su meni postavljali pitanja posle. Je l’ veruješ?”
„To me ne nimalo ne iznenađuje.”
„Pričala sam o šest stubova vere. Tu učimo kako čovek treba da jede? Sada se ne obazirem na ta
pravila zato što si ti tu, ali sledeći put ću ih se pridržavati.”
Ova grešna misao dovela nas je do sledeće: nagnula se da mi šapne nešto, a njeno neodoljivo lice
ozarilo se diskretnim osmehom.
„Juče sam otišla u sobu s televizorom u školi i gledale smo Esmeraldu. Ne bi trebalo da se
smejem”, rekla je i ućutala, „ali ti znaš koliko volim Esmeraldu i sigurna sam da bi se složila sa
mnom da niko ne može da se oslobodi svih ovozemaljskih stvari u jednom cugu.” Pogledala je
svoju bezobličnu suknju. „Moraću da promenim i odeću, ne samo suknju – sve, od glave do pete.
Sve moje sestre slažu se da je u početku teško jer ti je vruće, a ljudi bulje u tebe, dovikuju ti na
ulici – nindža ili Osama. Sećam se šta si mi jednom rekla kad si prvi put došla – ’Koga je briga
šta drugi misle?’ To je moćna misao o kojoj često razmišljam jer me čeka nagrada u raju, gde me
niko neće nazvati nindžom jer će ti ljudi goreti u paklu. Još volim svog dragog Krisa Brauna. Šta
ću! Čak i Bakari voli Marlijeve pesme, znam to jer sam ga čula kako peva pre neki dan.
Naučićemo zajedno, mladi smo. Kao što sam ti već rekla, dok smo bili na putu, Bakari je radio
sve moje poslove, išao je na pijacu umesto mene iako su mu se ljudi smejali, nije odustao. Prao
je veš. Pitala sam svoje babe – da li je moj deda ikad oprao makar čarapu za neku od vas za ovih
četrdeset godina?”
„Ali Hava, zašto muškarci ne smeju da te vide na pijaci?”
Delovala je kao da sam ponovo postavila najdosadnije pitanje na svetu.
„Kad muškarci gledaju ženu koja nije njihova, Šejtan samo čeka priliku da navali i da ih napuni
grehom. Šejtan je svuda! Zar ne znaš to?”
Nisam više mogla to da slušam i rekla sam kako moram da idem. Ali jedino mesto gde sam
mogla da odem ili umela da odem po mraku bila je roze kuća. Kad sam joj se približila, videla
sam da nema svetla, a kad sam došla do vrata, shvatila sam da ukrivo vise na polomljenim
šarkama.
„Jesi tu? Da uđem?”
„Moja vrata su uvek otvorena”, odgovorio je Fern iz senki, zvonkim glasom i nasmejali smo se
istovremeno. Ušla sam, skuvao mi je čaj i prenela sam mu sve novosti u vezi sa Havom.
Dok je slušao moje uzbuđeno brbljanje sve više je naginjao glavu unazad sve dok mu lampa na
glavi nije obasjala plafon.
„Moram ti reći da mi to uopšte ne deluje čudno”, rekao je kad sam završila. „Radi kao konj na
tom imanju. Skoro nikad ne ide nigde van njega. Sigurno očajnički želi, kao i svaka mlada i
pametna osoba, da ima svoj život. Zar nisi i ti htela da napustiš roditeljski dom u tim godinama?”
„U njenim godinama ja sam htela slobodu!”
„A ti misliš da je ona manje slobodna, mislim, dok putuje po Mauritaniji i propoveda, nego što je
sada, zatvorena u kući?” Vrhom sandale šarao je po sloju crvene prašine na linoleumu.
„Zanimljivo. Baš zanimljivo gledište.”
„Samo hoćeš da me iznerviraš.”
„Ne, nikad mi to nije namera.” Pogledao je šaru koju je nacrtao nogom na podu. „Ponekad se
pitam da li ljudi više žele smisao života nego slobodu”, polako je izgovorio. „To sam hteo da
kažem. Bar je takvo bilo moje iskustvo.”
Da smo nastavili razgovor, posvađali bismo se i zato sam promenila temu i ponudila sam mu
keks koji sam uzela iz Havine sobe. Setila sam se da na ajpodu imam sačuvane podkaste. Svako
od nas uzeo je po jednu bubicu slušalica i sedeli smo mirno, jedno pored drugog, grickali keks i
slušali priču o životima tih Amerikanaca, njihovim beznačajnim teškoćama i zadovoljstvima,
užicima i napetostima, tragikomičnim otkrovenjima sve dok nije došlo vreme da krenem.

Čim sam se probudila narednog jutra, pomislila sam na Havu, Havu kako se uskoro udaje, bebe
koje će sigurno uskoro uslediti, i htela sam da razgovaram s nekim ko deli razočaranje sa mnom.
Obukla sam se i otišla da potražim Lamina. Zatekla sam ga u školskom dvorištu kako prelistava
nastavni plan ispod drveta manga. Kad je čuo vestio Havi, nije se razočarao – srce mu se slomilo.
Bilo je tek devet sati ujutro, a ja sam već uspela da slomim nekome srce.
„Ali ko ti je to rekao?”
„Hava!”
Dao je sve od sebe da kontroliše svoj izraz lica.
„Ponekad devojke kažu da će se udati za nekoga, a onda to ne urade. To je česta pojava. Bio je
onaj policajac...” Ućutao je.
„Žao mi je, Lamine, znam šta osećaš prema njoj.”
Lamin se usiljeno nasmešio i nastavio da čita nastavni plan.
„Ne, grešiš, mi smo kao brat i sestra. Uvek smo i bili. Rekao sm to našoj prijateljici, Ejmi: ovo je
moja mlađa sestra. Ako je pitaš, setiće se da sam to rekao. Ne, samo mi je žao Havine porodice.
Rastužiće ih to.”
Zvonilo je za kraj časa. Celo jutro obilazila sam učionice i prvi put sam shvatila šta je Fern
postigao ovde, u našem odsustvu, uprkos Ejminom uplitanju i radeći, u određenom smislu, njoj
iza leđa. Zbornica je opremljena novim kompjuterima, koje je poslala, i boljim internetom, a iz
istorije pretrage zaključila sam da su ga koristili samo nastavnici – i to u dve svrhe: za fejsbuk i
za ukucavanje predsednikovog imena na gugl. Svaka učionica bila je puna misterioznih – meni –
trodimenzionalnih logičkih slagalica i napravica za igranje šaha koje si mogao držati u ruci. Ali
nisu me zadivile te inovacije. Iza glavne zgrade Fern je iskoristio nešto Ejminog novca da
napravi baštu, a ne sećam se da ju je pomenuo na našim sastancima upravnog odbora, gde su
uzgajali sve moguće kulture, i koja pripada, kako mi je objasnio, kolektivu roditelja, što –
zajedno s mnogim drugim posledicama – znači da posle prvog časa polovina đaka nije više
odlazila da pomaže majkama u njivama, već su ostajali ovde i brinuli o svojim sadnicama.
Saznala sam da je, na predlog majki iz saveta roditelja i nastavnika, Fern pozvao nekoliko
učitelja iz lokalnog medžlisa u našu školu i omogućio im da podučavaju arapski i Kuran, za šta
su direktno dobijali određenu malu platu, čime je sprečio da drugi, veliki deo učenika svakog
podneva beži iz škole ili da tokom popodneva obavlja kućne poslove za te učitelje iz medžlisa,
kao što su ranije radili, umesto novčane nadoknade. Provela sam sat vremena u učionici za
likovno, gde su najmlađe učenice sedele u klupama, mešale boje i ostavljale otiske dlanova na
papirima i igrale se – dok su laptopovi koje im je Ejmi poslala, Fern mi je sad priznao, nestali na
putu do sela, što i nije čudno s obzirom na to da svaki košta duplo više od godišnje učiteljske
plate. U Prosvetljenoj akademiji za devojčice nije sve bilo bleštavo, radikalno novo, nikad
viđeno, pravo iz budućnosti, kako sam često slušala na Ejminim prijemima u Njujorku i
Londonu. Bila je to „Svetleća akademija” kako su je lokalni stanovnici nazivali, gde su se
dešavale mnoge zanimljive sitnice, svakog dana, o kojima se onda raspravljalo i odlučivalo na
kraju svake nedelje na seoskim sastancima, što je dovelo do novih prilagođavanja i promena;
verujem da za mnoge od njih Ejmi nije ni znala ni čula, ali Fern ih nije propuštao, slušao je sve
prisutne u svom prodornom i otvorenom stilu beležeći napomene na stotinama listova papira.
Bila je to funkcionalna škola, sagrađena Ejminim novcem, ali ne ograničena njime, i sada sam
bila ponosna na svoju ulogu u njenom stvaranju, kao i svaki stanovnik sela, ma koliko da je ta
uloga mala. Uživala sam u prijatnom osećanju postignuća, vraćajući se iz školske bašte ka
direktorovoj kancelariji, kad sam primetila Lamina i Havu ispod drveta manga kako stoje veoma
blizu jedno drugom i svađaju se.
„Neću da slušam tvoje pridike”, čula sam njene reči dok sam prilazila, a kad me je videla,
okrenula se i ponovila: „Neću da slušam njegove pridike. Hoće da ostanem ovde i kad svi odu.
Neću.”
Kod direktorove kancelarije, tridesetak metara od nas, okupili su se radoznali učitelji koji su
upravo ručali i stali u hlad na ulazu perući ruke vodom iz plehanog bokala i posmatrajući
raspravu.
„Nećemo sad o tome”, šapnuo je Lamin svestan da ih svi gledaju, ali bilo je teško zaustaviti
Havu u punom zamahu.
„Nije te bilo mesec dana, je l’ tako? Znaš li koliko ih je otišlo odavde u tih mesec dana? Potraži
Abdulaja. Nećeš ga naći. Ahmed i Hakim? Moj nećak Džozef? Ima sedamnaest godina. Otišao
je! Moj ujak Godfri – niko ga nije video. Sad ja gajim njegovu decu. Nema ga! Nije hteo da
ostane i da istruli ovde. Stražnjim putem – svi!”
„Stražnji put je ludost”, promrmljao je Lamin, ali odmah zatim pokušao je da bude odvažan. „I
mašale su ludi!”
Hava je zakoračila prema njemu; ustuknuo je. Iako je zaljubljen u nju, pomislila sam, malo je se i
plaši. Razumem to – i sama se malo plašim nje.
„A kad odem na koledž za učitelje u septembru”, rekla je bodući ga kažiprstom u grudi, „hožeš li
ti i dalje biti ovde, Lamine? Ili ti imaš gde drugde da odeš? Hoćeš li i dalje biti ovde?” Lamin me
je potražio pogledom, u panici, na licu mu se videla griža savesti, što je Hava protumačila kao
potvrdu: „Ne, mislim da nećeš.”
Ulagivački ton ušunjao se u Laminov šapat.
„Zašto se ne obratiš svom ocu? Nabavio je vizu tvom bratu. Mogao bi i tebi ako zatražiš. Nije
nemoguće.”
I meni je to palo na pamet, mnogo puta, ali nikad nisam direktno pitala Havu o tome – činilo mi
se da nikad nije htela da priča o svom ocu – a pošto sam videla kako joj je lice oživelo
pravedničkim gnevom, bilo mi je drago što nikad nisam pitala. Žamor se razlegao među
okupljenim učiteljima kao kad na bokserskom meču jedan takmičar dobije težak udarac.
„Među nama nema ljubavi, trebalo bi da znaš to. Ima novu ženu, nov život. Neke ljude možeš
kupiti, neki se mogu smeškati u lice ljudima koje ne vole samo da bi dobili nešto. Ja nisam kao
vi”, rekla je ostavivši tu zamenicu da lebdi negde između Lamina i mene kad se okrenula i
ostavila nas oboje dok joj je duga suknja šuštala po pesku.
Tog popodneva zamolila sam Lamina da pođe sa mnom u Baru. Pristao je, ali izgledao je
postiđen poniženjem. U taksiju nismo progovorili ni reč, kao ni na trajektu. Morala sam da
promenim novac, ali kad smo došli do malih rupa u zidu – gde su muškarci sedeli na visokim
stolicama iza spuštenih roletni i brojali ogromne kule prljavih novčanica uvezanih gumicama –
ostavio me je. Lamin me nikad ranije nigde nije ostavio samu, čak ni onda kad sam to najviše
želela, a sad sam se uspaničila pri samoj pomisli na to.
„Gde ćemo se naći? Kuda ćeš?”
„Moram nešto da obavim, ali biću tu negde, blizu trajekta. U redu je, samo me pozovi. Vraćam
se za četrdesetak minuta.”
Nestao je pre nego što sam stigla da se pobunim. Nisam poverovala da ima posla, samo je hteo
da me se reši bar na kratko. Trebalo mi je dva minuta da zamenim novac. Lutala sam po pijaci, a
zatim sam, da bih izbegla dovikivanje, otišla iza trajekta, do nekadašnje tvrđave koja je bila
muzej, a sada je napuštena, gde si i dalje mogao da se popneš na zidove, vidiš reku i ovaj grad
posađen u odbrambenom čučnju, leđima okrenut vodi, koji ne obraća pažnju na reku i čija će vas
arhitektura razbesneti kao da je divan prizor druge obale, mora i delfina u skoku, nekako
uvredljiv ili suvišan ili, jednostavno, nosi sa sobom previše bolne uspomene. Sišla sam dole i
motala se oko trajekta, ali imala sam još dvadesetak minuta pa sam otišla u internet kafe. Unutra
je bio uobičajen prizor – mladići su sedeli jedan pored drugog, sa slušalicama na ušima i
govorili: „Volim te”, „Da, dušice moja”, dok su na ekranima sredovečne belkinje mahale i slale
poljupce, gotovo sve Britanke – sudeći po enterijerima njihovih domova – i dok sam stajala
pored stola, spremna da platim dvadeset pet dalasija za petnaest minuta, videla sam kako izlaze
iz tuš-kabina od stakla i cigli, doručkuju, šetaju po baštama, ljuljaju se na stolicama za ljuljanje
na tremovima ili jednostavno sede na kauču i gledaju televiziju s telefonima ili tabletima u
rukama. Nije tu bilo ničeg neobičnog, sve sam to videla već mnogo puta, ali ovog popodneva,
kad sam spustila novac na pult, jedan izbezumljen čovek utrčao je vičući i preteći mahao dugim,
izrezbarenim štapom prema kompjuterima, a vlasnik kafea prekinuo je našu transakciju i krenuo
za njim oko stolova. Ludak je bio neverovatno lep i visok, kao Masai, bosonog, nosio je
tradicionalni dašiki, izvezen zlatnim nitima, iako iscepan i prljav, a na kosi upletenoj u dredove
šepurio mu se kačket s golf terena u Minesoti. Tapkao je mladiće po ramenima, po jednom sa
svake strane, kao kralj koji ih proglašava vitezovima, sve dok mu vlasnik kafea nije oteo štap i
nasrnuo na njega. Dok ga je vlasnik mlatio štapom, čovek nije prestajao da brblja, komično
prefinjenim britanskim akcentom, podsetio me je na Sedog od pre toliko godina. „Dobri
gospodine, zar ne znate ko sam ja? Da li iko od vas idiota zna ko sam ja? Vi, jadne budale! Zar
me ne prepoznajete?”
Ostavila sam novac na pultu i izašla da čekam na suncu.

Četiri

Kad sam se vratila u London, izašla sam na večeru s majkom, rezevisala je sto u prizemlju
restorana Endru Edmunds – „ja častim” – ali osećala sam da me pritiskaju tamnozeleni zidovi i
zbunjujući pogledi ispod oka ostalih gostiju, a zatim mi je iz mrtvačkog stiska desne šake izvukla
telefon i rekla: „Pogledaj ovo. Vidi šta ti radi. Nemaš nokte, a prsti su ti izgriženi do krvi.”
Zapitala sam se kad je moja mama počela da večera u Sohou, zašto je toliko mršava i gde je
Mirjam. Možda bih razmislila malo više o tome da sam imala malo više prostora za ozbiljno
razmišljanje, ali te večeri majka je bila posebno raspoložena za priču, a veći deo večeri pretvorio
se u njen monolog o gentrifikaciji Londona – upućen gostima za ostalim stolovima koliko i meni
– koji se sa uobičajenih žalbi na savremeni urbanizam protegao na godine unazad sve dok nije
prerastao u improvizovano predavanje iz istorije. Kad su doneli glavno jelo, stigle smo do ranog
osamnaestog veka. Kuća poput ove, u kojoj zajedno sedimo i jedemo ostrige nas dve –
ministarka bez portfelja i lični asistent pop zvezde – nekad je bila dom građevinaca, zidara i
stolara koji su plaćali kiriju manju od cene jedne ostrige za našom trpezom, ako uračunamo
inflaciju. „Radnici”, objašnjavala je gutajući ostrige iz Loh Rajana. „Radikali, Indijci, Jevreji,
odbegli robovi s Karipskih ostrva. Pisci pamfleta i uzbunjivači. Robert Vederburn! Blekbirds. I
oni su bili ovde, pred nosom Vestmisterske opatije... Sada se ovde ne dešava ništa slično –
ponekad poželim da je drugačije. Dajte nam nešto da radimo! Da se nadamo nečemu! Da se
borimo protiv nečega...” Ispružila je ruku i prešla prstima preko drvene oplate stare trista godina
pored svoje glave. „Većina mojih kolega više se i ne seća šta je prava levica, to je istina, a veruj
mi, ni ne žele da se sete. Nekada davno ovde je bilo žarište...” Nastavila je u tom stilu, malo
predugo, kao i obično, ali bez zamuckivanja i sa istim žarom – ljudi oko nas naginjali su se da
čuju delove njenog monologa od kojih nijedan nije bio upućen meni, svi njeni oštri uglovi bili su
isturpijani. Odneli su prazne ljušture ostriga. Iz navike počela sam da čopkam zanoktice. Dokle
god priča o prošlosti, mislila sam, neće me pitati za sadašnjost, niti za budućnost, kad ću prestati
da radim za Ejmi ili zatrudneti, a izbegavanje tog dvoseklog napada postalo mi je prioritet kad
god je vidim. Međutim, nije me pitala ni za Ejmi, niti za bilo šta drugo. Pomislila sam: najzad je
dospela do centra, sad je „na vlasti”. Da, iako voli da sebe naziva uzbunjivačem u stranci,
činjenica je da se sad nalazi u središtu dešavanja, konačno, i to je sigurno potpuno drugačiji
osećaj. Sada ima sve što je želela i što joj je celog života bilo najpotrebnije – poštovanje. Možda
joj više nije ni bilo važno šta ću ja uraditi sa svojim životom. Možda više niko nije mogao da je
osuđuje zbog toga, niti zbog mog vaspitanja. Primetila sam da više ne pije i to sam pripisala
novoj verziji svoje majke: zrela, trezna, puna samopouzdanja, u centru pažnje, uspešna na svoj
način.
Taj niz misli ostavio me je nepripremljenu za ono što je usledilo. Zastala je, naslonila bradu na
ruku i rekla: „Dušo, moram da te zamolim za pomoć u vezi s nečim.”
Stresla se kad je to izgovorila. Pripremila sam se da se suprotstavim nekom obliku
samodramatizacije. Grozno mi je sad kad pomislim da je ta grimasa najverovatnije bila
autentična, nevoljna reakcija na pravi fizički bol.
„Htela sam da sama izađem na kraj s tim”, rekla je, „da te ne opterećujem, znam da si zauzeta,
ali sad nemam kome da se obratim.”
„Dobro. Šta je bilo?”
Potpuno sam se posvetila skidanju masnoće s krmenadle. Kad sam konačno pogledala majčino
lice, izgledala je umornije nego ikad.
„Tiče se tvoje drugarice – Trejsi.”
Spustila sam viljušku i nož.
„Smešno je, stvarno, ali dobila sam taj mejl... prijateljski, stigao je u moju bolnicu. Nisam je
videla godinama... pomislila sam: Oh, Trejsi! Pisala je zbog svog deteta, starijeg sina – izbacili
su ga iz škole, nepravedno, po njenom mišljenju, zatražila je moju pomoć i zato sam joj
odgovorila, u početku mi to nije delovalo čudno, stalno dobijam takva pisma. Ali sad, znaš,
pitam se – da li je sve to samo deo nekog lukavog plana?”
„Mama, o čemu pričaš?”
„Pomislila sam da je sve to pomalo čudno, broj mejlova koje je slala, ali znaš... ona ne radi, to je
jasno, ne znam ni da li je ikad stvarno radila i još je u onom odvratnom stanu... To bi te izludelo i
da nemaš nikakve druge muke. Sigurno je imala mnogo slobodnog vremena – i počela je da mi
šalje mnogo mejlova, dva-tri dnevno. Smatrala je da škola nepravedno izbacuje crne dečake.
Malo sam se pozabavila time i u ovom slučaju izgledalo je tako, ali... Škola je imala jake
argumente i nisam mogla ništa više da uradim. Pisala sam joj, bila je veoma ljuta, poslala mi je
mejlove pune besa i mislila sam da je tome kraj, ali zapravo je bio tek početak.”
Nervozno se počešala po vratu, odmah ispod marame, kojom je obavila glavu, i primetila sam da
joj je koža tu bila raščešana.
„Mama, zašto si odgovarala na Trejsine mejlove?”, držala sam se za ivice stola. „Mogla sam ti
reći da nije stabilna. Znam je godinama!”
„Pre svega, ona je moj glasač, a ja uvek odgovaram svojim glasačima. Kad sam shvatila da je to
tvoja Trejsi – promenila je ime, znaš – njeni mejlovi postali su vrlo čudni... vrlo neobični.”
„Koliko dugo to traje?”
„Oko šest meseci.”
„Zašto mi nisi ranije rekla?!”
„Dušo”, zaustila je i slegla ramenima: „Kad sam imala priliku?”
Toliko je smršala da je njena veličanstvena glava izgledala nestabilno na labuđem vratu, a ova
nova krhkost, sugestija da vreme smrtnika ističe i njoj kao i svim drugim ljudima, govorila mi je
glasnije nego sve stare optužbe da zanemarujem svoju majku. Spustila sam ruku na njenu.
„U kom smislu čudni?”
„Stvarno ne želim da pričam o tome ovde. Proslediću ti neke njene mejlove.”
„Mama, nemoj da dramiš. Reci mi okvirno.”
„Prilično su uvredljivi”, rekla je sa suzama u očima, „u poslednje vreme ne osećam se baš
najbolje, a sada dobijam baš mnogo njenih mejlova, ponekad i desetak dnevno i znam da je to
glupo, ali uznemiravaju me.”
„Zašto jednostavno ne pustiš Mirijam da to reši. Ona je zadužena za odnose s ljudima, zar ne?”
Povukla je ruku i ponovo navukla izraz lica ministarke bez portfelja, čvrst, s tužnim osmehom,
prigodan kad treba da se izbori s pitanjima o zdravstvenoj zaštiti, ali obeshrabrujući u restoranu.
„Pa, otkrićeš pre ili kasnije – razišle smo se. Još sam u stanu na Sidmaut Roudu. Moram da
ostanem u blizini, očigledno, a neću naći takav stan po toj ceni, bar ne odmah, i zamolila sam je
da se iseli. Naravno, tehnički, to jeste njen stan, ali bila je puna razumevanja, znaš Mirijam. U
svakom slučaju, nije sad to važno, niko nije povređen i uspele smo da to sakrijemo od novinara.
Tako se to završilo.”
„Oh, mama... žao mi je. Stvarno.”
„Ne treba da ti bude. Neki ljudi ne mogu da podnesu da žena ima određenu moć. Jednostavno je
tako. Videla sam to ranije i videću opet, sigurno. Vidi, Radž!”, uzviknula je, toliko je prošlo
otkad sam čula ime Poznatog Aktiviste da sam ga i zaboravila. „Da pobegne tako s tom
budalastom devojkom čim sam završila knjigu! Jesam li ja kriva što on nikad nije završio
knjigu?”
Ne, uveravala sam je, nije ona kriva što Radž nikad nije završio knjigu o radu „kulija” na
Antilima, iako ju je pisao duže od dvadeset godina, dok je moja majka završila svoju knjigu o
Meri Sikol za godinu i po dana. Da, Poznati Aktivista za to može da krivi samo sebe.
„Muškarci su toliko smešni. Ali ispostavilo se i da su žene smešne. U svakom slučaju, to je na
neki način i dobro... u jednom trenutku pomislila sam da pokušava da se umeša tako da... Ta
njena opsesija ’našim’ poslovnim praksama u Zapadnoj Africi, povredama ljudskih prava i
slično – mislim, podsticala me je da postavljam pitanja u parlamentu – o temama za koje zaista
nisam kvalifikovana – i na kraju, mislim daje sve to radila na čudan način samo da bi zaoštrila
odnose između mene i tebe...” Ne bih mogla da zamislim manje verovatan motiv koji bi Mirijam
mogla da ima, ali ugrizla sam se za jezik. „Svakog dana sve više starim i nemam onoliko
energije koliko sam nekad imala i stvarno želim da se koncentrišem na svoja lokalna pitanja i na
svoje glasače. Predstavljam lokalnu zajednicu i želim to da radim. Nemam nikakve veće
ambicije. Nemoj se smejati, dušo. Stvarno nemam. Više ne. U jednom trenutku rekla sam
Mirijam – ’Vidi, svakog dana ljudi iz Liberije, Senegala, Gambije i Obale Slonovače dolaze u
moju bolnicu. Moj rad i jeste globalan. Tu je okosnica mog rada. Ti ljudi dolaze iz svih delova
sveta na moju teritoriju u tim užasnim malim čamcima, isprepadani su, videli su kako ljudi
umiru i dolaze ovamo. Tako univerzum pokušava nešto da mi kaže. Zaista osećam da sam rođena
za ovaj posao.’ Jadna Mirijam... ima dobro srce i Bog zna da je dobro organizovana, ali ponekad
joj nedostaje pogled u budućnost. Želi da spase svakoga. Takva osoba nije baš najbolji partner za
život, to je sigurno, iako ću je uvek smatrati izuzetno efikasnim administratorom.” Bilo je
impresivno i pomalo tužno. Pitala sam se postoji li negde podjednako jeziv epigraf za mene: Nije
bila najbolja ćerka na svetu, ali bila je savršen izbor za izlazak na večeru.
„Misliš li”, pitala je moja majka, „je l’ misliš da je neuračunljiva... mentalno bolesna ili...”
„Mirijam je jedna od najpribranijih osoba koje sam ikad videla.”,
„Ne – tvoja drugarica Trejsi.”
„Molim te, prestani da je zoveš tako!”
Ali majka me nije slušala, bila je u svom snu. „Znaš, nekako... nosim je na savesti. Mirijam je
mislila da treba odmah da odem u policiju i da im pokažem te mejlove, ali... Ne znam... Kad
ostariš, nekako stvari iz prošlosti... mogu da te opterete. Sećam se kad je dolazila na savetovanje
u centar za socijalni rad. Naravno, nisam videla beleške o njoj, ali shvatila sam šta se dešava,
pričala sam s timom psihologa, još tada je imala problema sa mentalnim zdravljem, čak i tada.
Možda sam pogrešila što sam je sprečila da dolazi, ali stvarno nije bilo lako naći joj mesto, i žao
mi je, ali u to vreme osećala sam da je zloupotrebila moje poverenje, tvoje poverenje i svačije
poverenje... Još je bila dete, svakako, ali bio je to zločin – u pitanju je bilo mnogo novca, sigurna
sam da je sve završilo kod njenog oca, ali šta bi bilo da su optužili tebe? U tom trenutku najbolje
je bilo da presečemo sve veze, mislila sam. Sigurna sam da mnogo osuđuješ sve što se dešavalo
tada – uvek mnogo osuđuješ – ali volela bih da shvatiš kako mi nije bilo lako da te gajim, moja
situacija nije bila jednostavna i, povrh svega, pokušavala sam da se obrazujem, kvalifikujem,
možda i previše po vašem mišljenju... ipak, morala sam da stvorim život za tebe i mene. Znala
sam da tvoj otac to ne može. Nije bio dovoljno snažan. Niko drugi to ne bi uradio. Bile smo
prepuštene same sebi. Osećala sam se kao da žongliram s mnogo loptica u vazduhu i” – pružila
je ruku preko stola i uhvatila me za lakat. „Trebalo je da uradimo nešto više – da je zaštitimo!”
Osetila sam kako me štipa koščatim prstima.
„Imala si sreće, imala si tog divnog oca. Ona to nije imala. Ne znaš kakav je to osećaj zato što si
imala sreće. Stvarno, rođena si pod srećnom zvezdom – ali ja znam. A ona nam je praktično bila
deo porodice!”
Preklinjala me je. Iz uglova očiju potekle su joj suze, koje su se dugo sakupljale.
„Ne, mama, nije... Pobrkala si – nikad ti se nije sviđala. Ko zna šta se dešavalo u toj porodici i od
čega je sve trebalo da se zaštiti, ako je uopšte trebalo. Niko nam nikad nije rekao, naročito ne
ona. Svaka porodica u toj ulici imala je svoje tajne.” Pogledala sam je i pomislila: da li želiš da
saznaš naše?
„Mama, malopre si to rekla – ne možeš spasti svakoga.”
Klimnula je glavom nekoliko puta i potapkala salvetom svoje mokre obraze.
„To je istina”, rekla je. „Velika istina. Ipak, u isto vreme, zar ne možeš uvek da učiniš nešto
više?”

Pet

Sledećeg jutra pozvonio mi je britanski mobilni, broj mi je bio nepoznat. Nije to bila ni moja
majka, ni Ejmi, ni neki od očeva njene dece, ni tri druga s koledža koji su i dalje pokušavali,
jednom ili dva puta godišnje, da me izvedu na piće pre nego što mi poleti avion. Isprva nisam ni
glas prepoznala; nikada nisam čula Mirijam tako hladnu i strogu.
„Shvataš, naravnoˮ, upitala me je, posle nekoliko nezgrapno izgovorenih učtivih rečenica, „da ti
je majka ozbiljno bolesna?”
Ležala sam na Ejminom plišanom sivom kauču posmatrajući bašte Kensingtona – sivi škriljac,
plavo nebo, zeleni hrastovi – i dok mi je Mirijam objašnjavala situaciju, primetila sam da se ovaj
prizor stapa s jednim pređašnjim: sivi cement i plavo nebo iznad krošnji divljih kestenova, pored
Ulice Vilisden, kada se krene ka pruzi. Iz druge sobe dopirao je glas dadilje, Estel, koja je
pokušavala da disciplinuje Ejminu decu obraćajući im se onim raspevanim naglaskom koji sam
povezivala sa svojim najranijim sećanjima, sa uspavnkama, i kupanjem u kadi, i pričama za laku
noć, i lupkanjima varjačom. Snopovima automobilskih farova koji noću šaraju tavanicu.
„Halo? Jesi li još uvek tu?”
Treći stadijum: započeo je u njenoj kičmi. U februaru su je operisali, delimično uspešno (gde
sam ja bila tog februara?). Bolest se sada povukla, ali zbog poslednje ture hemoterapije bila je
iscrpljena. Trebalo bi da se odmara, da omogući telu da se oporavi. Bila je ludost što je i dalje
odlazila u parlament, što je izlazila na večere, što sam joj sve to dopustila.
„Kako sam mogla znati? Nije mi rekla.ˮ
Čula sam kako Mirijam cokće.
„Svakome s trunkom mozga dovoljno je da pogleda tu ženu da bi znao da nešto nije u redu s
njom!ˮ
Rasplakala sam se. Mirijam je strpljivo slušala. Instinkt mi je govorio da prekinem vezu i
pozovem majku, ali Mirijam me je molila da to ne uradim.
„Ne želi da znaš. Svesna je da moraš da putuješ i da imaš mnogo posla – ne želi da ti poremeti
planove. Ako je pozoveš, znaće da sam ti ja rekla. Ja sam jedina osoba koja zna.”
Nisam mogla da podnesem sliku sebe kao osobe kojoj majka po cenu smrti ne želi da poremeti
planove. Da bih je potisnula, histerično sam tražila dramatične gestove, pa sam ponudila usluge
mnogih Ejminih privatnih lekara iz Ulice Harli, iako nisam znala ni da li je to uopšte moguće.
Mirijam je tužno odbacila ponudu.
„Privatnih? Zar ne poznaješ svoju rođenu majku? Ako želiš nešto da učiniš za nju, reći ću ti šta
bi joj u ovom trenutku najviše pomoglo. Ona luda žena je uznemirava. Ne znam zašto je toliko
opsednuta time, ali to mora prestati, samo o tome razmišlja – a sada nije vreme da bude toliko
opterećena brigama. Rekla mi je da ste razgovarale o tome?”
„Jesmo. Trebalo je da mi prosledi imejlove, ali nije.”
„Imam ih ja, poslaću ti.”
„Aha, dobro... mislila sam, odnosno, rekla mi je na večeri da ste vas dve...”
„Da, da, prošlo je već dosta meseci. Ali tvoja majka zauvek će biti deo mog života. Nije osoba
koja može da napusti nečiji život nakon što u njega jednom uđe. U svakom slučaju, kada se
razboli neko do koga ti je mnogo stalo... sve ostalo postaje nevažno.”

Nekoliko minuta nakon što sam spustila telefon, počeli su da pristižu imejlovi. Dolazili su u
malim talasima, sve dok ih se nije nakupilo pedeset ili više. Čitajući ih, bila sam toliko ophrvana
njihovim besom da sam morala da sednem. Zbog siline koja je iz njih izbijala osetila sam se
nedostojnom – kao da je Trejsi imala snažnija osećanja prema mojoj majci od mene, iako u
porukama nije izražavala ljubav, već mržnju. Iznenadilo me je i koliko je dobro pisala, nikada, ni
u jednoj sekundi tekst nije bio dosadan, disleksija i mnoge gramatičke greške nisu joj
predstavljale prepreku: imala je dar da piše zanimljivo. Nisi mogao početi da čitaš poruku a da
ne poželiš da je dovršiš. Glavna optužba upućena mojoj majci bilo je zapostavljanje: problema
njenog sina u školi, samih Trejsinih žalbi i imejlova, i sopstvene dužnosti da se bori za interese
svojih glasača. Da budem iskrena, prvi niz imejlova nije delovao nerazumno, ali Trejsi je onda
proširila optužnicu. Zapostavljanje državnih škola u opštini, zapostavljanje crnačke dece u tim
školama, crnaca u Engleskoj, crnačkih pripadnika radničke klase u Engleskoj, samohranih majki,
dece samohranih majki i, pre mnogo godina, zapostavljanje Trejsi, ćerke jedinice samohrane
majke. Zanimljivo mi je bilo što je svoju majku nazvala samohranom, kao da njen otac nikada
nije ni postojao. Ton je postao uvredljiv, prepun pogrdnih reči. U nekim imejlovima zvučala je
kao da je pijana ili uduvana. Uskoro je to postala jednosmerna prepiska, sistematska disekcija
svih načina na koje je smatrala da ju je moja majka izneverila. Nikada me nisi volela, nikada me
nisi želela u blizini, uvek si pokušavala da me poniziš, nikada nisam bila dovoljno dobra za tebe,
strahovala si da imaš ikakve veze sa mnom, uvek si se držala na distanci, pretvarala si se da ti je
stalo do zajednice, a zapravo si samo mislila na sebe, svima si rekla da sam ukrala onaj novac, a
nisi imala dokaze i nije ti ni palo na pamet da me braniš. Čitava grupa poruka odnosila se samo
na naše naselje. Ništa nisu preduzeli da se poboljša stanje u kome se nalaze zgrade lokalnog
stanovništva. Oronule su skoro sve zgrade u Trejsinom bloku jer ih niko nije ni takao još od
ranih osamdesetih. Ali zato se blok preko puta – naš, koji opština sada rasprodaje – polako puni
mladim belačkim parovima i njihovim bebama, i izgleda kao „jebeni hotel s pet zvezdica”. I šta
će moja majka da preduzme povodom tipova koji diluju krek na uglu Torbej Rouda? Povodom
zatvaranja bazena? Bordela u Ulici Vilesden?
Tako je to izgledalo: nadrealna mešavina lične vendete, bolnih sećanja, pronicljivog političkog
protesta i žalbi lokalnog stanovništva. Primetila sam da su poruke bile sve duže kako su nedelje
odmicale, na početku su imale pasus ili dva da bi se na kraju proširile na hiljade i hiljade reči. U
najnovijim porukama ponovo su se pojavile, nekada eksplicitno, a nekada između redova,
fantazije i teorije zavere kojih se sećam od pre desetak godina. Nije bilo guštera: sada je tu bila
tajna bavarska sekta iz osamnaestog veka koja je preživela sve zabrane i proterivanja, pa je u
današnjem svetu veoma uticajna, a njeni pripadnici su mnogi moćni i poznati crnci – u istoj ravni
s belačkom i jevrejskom elitom – i Trejsi je to temeljno istraživala i bila je sve više ubeđena da je
moja majka oruđe u rukama ovih ljudi, malobrojnih ali opasnih, i da je, poput crva, uspela da
prokopa put pravo do srca britanske vlade.

Prošlo je podne kada sam pročitala poslednji imejl, obukla kaput, spustila se niz ulicu i sačekala
autobus 52. Sišla sam kod Brondesberi parka, prošla Krajstčerč avenijom, došla do Trejsine
lamele, popela se stepenicama i pozvonila. Mora da je već bila u hodniku, pošto je odmah
otvorila vrata. U naručju je držala bebu od oko četiri-pet meseci koja je potiljkom bila okrenuta
ka meni. U pozadini se čula svađa dečjih glasova i te-ve pojačanog zvuka. Ne znam šta sam
očekivala, ali ispred je mene stajala zabrinuta, krupna i sredovečna žena u donjem delu frotirne
pidžame, kućnim papučama i crnoj dukserici na kojoj je pisalo: POVINUJ SE. Ja sam izgledala
mnogo mlađe.
„Ti si”, rekla je. Zaštitnički je rukom pokrila bebin potiljak.
„Trejsi, moramo da razgovaramo.”
„MAMA!”, začuo se glas iznutra. „KO JE TO?”
„E pa, ja moram da napravim ručak.”
„Moja majka umireˮ, spontano mi se probudila stara navika iz detinjstva da preuveličavam, „i
moraš prestati da...”
U tom trenutku njena dva starija deteta provirila su iza vrata i zagledala se u mene. Devojčica je
bila bele puti, talasaste smeđe kose i modrozelenih očiju. Dečak je imao boju kože i afro lokne
na majku, ali sem toga nije ličio na nju: sigurno je povukao na oca. Beba je bila daleko tamnija
od svih nas i kada je okrenula glavu ka meni, videla sam da je kopija Trejsi i izrazito lepa. Ali svi
su bili lepi.
„Mogu li da uđem?”
Nije odgovorila. Uzdahnula je, stopalom širom otvorila vrata, a ja sam krenula za njom.
„Ko si ti, ko si ti, ko si ti?”, zapitkivala me je devojčica i, pre nego što je dobila odgovor, gurnula
je svoju šaku u moju. Dok smo prolazili kroz dnevni boravak, shvatila sam da sam ih prekinula u
gledanju mjuzikla Južni Pacifik. Taj detalj me je ganuo, pa mi je bilo teško da imam na umu
ogorčenu Trejsi iz imejlova i Trejsi koja je pre deset godina ubacila ono pismo kroz moja vrata.
Poznavala sam Trejsi koja će da protraći popodne na Južni Pacifik, i obožavala sam tu devojku.
„Sviđa ti se?”, upitala me je njena ćerka, i kada sam rekla da mi se sviđa, počela je da me vuče za
ruku sve dok nisam sela na dvosed između nje i njenog starijeg brata koji je igrao nešto na
telefonu. Marširala sam kroz Brondesberi park puna pravedničkog gneva, ali sada mi se činilo
sasvim mogućim da provedem popodne na ovom dvosedu gledajući Južni Pacifik i držeći se za
ruku sa ovom devojčicom. Pitala sam je kako se zove.
„Maraja Mimi Ališa Šantel!”
„Zove se Dženi”, dobacio je dečak ne podižući pogled. Izledalo mi je da ima oko osam godina, a
Dženi pet ili šest.
„A ti, kako se ti zoveš?”, upitala sam ga, zgrožena što iz sopstvenih usta čujem glas svoje majke,
koja se svoj deci obraća, bez obzira na njihove godine, kao da su polusvesna bića.
„Zovem se Bo!”, rekao je imitirajući moju intonaciju i zasmejavajući sam sebe – a smejao se isto
kao Trejsi. „A šta vi ovde radite, gospođo teto? Da niste možda iz socijalne službe?”
„Ne, ja sam... drugarica vaše mame. Zajedno smo odrasle.”
„Hmmm, možda”, rekao je, kao da je prošlost samo pretpostavka koju može i da prihvati i da ne
prihvati. Ponovo se udubio u igricu koju je igrao. „Nikada vas ranije nisam video, pa imam svoje
SUMNJE.”
„Ova pesma se zove Vesela priča!ˮ, oduševljeno je rekla Dženi upirući prstom ka ekranu, ali ja
sam joj rekla: „Lepo, ali moram sada da razgovaram s vašom mamomˮ, iako je sve u meni želelo
da ostane na tom dvosedu držeći njenu toplu ručicu i osećajući Boovo koleno nehotično
prislonjeno uz moje.
„Dobro, ali vrati se čim završiš to tvoje razgovaranje!”

Trejsi je lupala po kuhinji s bebom u naručju i nije zastala kada sam se pojavila.
„Divna deca”, spontano sam izgovorila dok je ona postavljala tanjire i pribor za jelo.
„Simpatična i bistra.”
Otvorila je rernu; malo je falilo da ogrebe suprotni zid.
„Šta praviš?”
Na silu je zatvorila rernu pa je, sve vreme okrenuta leđima ka meni, premestila bebu u drugu
ruku. Sve je bilo naopačke: ja sam bila pokajnica koja pokušava da se izvini, ona je stajala na
pravedničkom uzvišenju. Sam stan budio je u meni ovu potčinjenu ulogu. Na pozornici Trejsinog
života nisam imala nijednu drugu ulogu da igram.
„Zaista moram da popričam s tobom”, ponovila sam.
Okrenula se ka meni. Imala je špicast izraz na licu, kako smo nekada govorile, ali kada su nam se
pogledi susreli, nasmešile smo se. Bio je to nehotičan, obostrani osmeh.
„Nije mi nimalo smešno, samo da znaš”, rekla je vrativši ozbiljan izraz na lice. „Ako si došla
ovde da započneš svađu, bolje da odmah odeš jer nikako nisam raspoložena za to.”
„Došla sam da te zamolim da prestaneš da uznemiravaš moju majku.”
„Rekla ti je da je uznemiravam?!”
„Trejsi, pročitala sam tvoje imejlove.”
Prebacila je bebu preko ramena i počela da je cupka i tapše po leđima.
„Slušaj, za razliku od tebe, ja živim u ovom kraju”, rekla je. „Vidim šta se dešava. Mogu to
ulepšavati u parlamentu koliko god hoće, ali ja sam ovde, na terenu, a tvoja majka bi trebalo da
zastupa ove ulice. Svake druge večeri je na te-veu, ali vidiš li ikakve promene ovde? Mali ima IQ
130 – razumeš? Testirali su ga. Ima problem s poremećajem pažnje, mozak mu suviše brzo radi i
svakog dana se dosađuje u onoj rupi. Da, često upada u nevolje. Zato što mu je dosadno. I sve
što su nastavnici uspeli da smisle je da ga izbace iz škole!”
„Trejsi, ne znam ništa o tome, ali ne možeš tek tako...”
„Pobogu, prestani da zanovetaš, budi malo od koristi. Pomozi mi sa ovim tanjirima.”
Dala mi je tanjire, stavila na njih pribor za jelo i uputila me u dnevnu sobu gde sam počela da
postavljam mali okrugli sto, kao što sam nekada postavljala sto za čajanku njenih lutki.
„Svečana trpeza je postavljena!”, uzviknula je glasom kojim kao da je imitirala mene. Razigrano
je pljesnula oba starija deteta po potiljku.
„Ako su ponovo lazanje, pašću na kolena i počeću da plačem”, dobacio je Bo, a Trejsi mu je
odgovorila: „Lazanje su.” Bo je teatralno kleknuo i pesnicama komično udarao po podu.
„Ustaj, šaljivdžijo”, rekla mu je Trejsi. Svi su se smejali, a ja nisam imala pojma kako da
nastavim svoju misiju.
Za stolom sam ćutljivo sedela dok su se oni prepirali oko svake sitnice i smejali na svaku opasku.
Činilo se da svi pričaju najglasnije što mogu i psuju bez ustručavanja. Beba je još uvek bila u
Trejsinom krilu, njihala se gore-dole dok je Trejsi jednom rukom jela i šegačila se s drugo dvoje.
Možda je njihov ručak uvek ovako izgledao, ali nisam mogla da se otmem utisku da se Trejsi
trudi da priredi predstavu za mene, da pokušava da mi poruči: Pogledaj koliko je moj život
ispunjen, a koliko je tvoj prazan.
„Plešeš li još uvek?”, iznenada sam je pitala prekidajući ih. „Mislim, profesionalno?ˮ
Za stolom je zavladala tišina, a Trejsi se okrenula ka meni.
„Da li ti izgledam kao da još uvek plešem?” Pogledom je prešla preko svog tela i oko stola, i
onda se cinično nasmejala. „Znam da sam ja bila pametniji deo našeg tandema, ali... mućni malo
glavom.”
„Ja... Nikada ti nisam rekla, Trejsi, da sam te gledala u Plovećem pozorištu.”
Uopšte nije delovala iznenađeno. Pitala sam se da li me je primetila tada.
„Da, super, ali to je davna prošlost. Mama se razbolela, nije imao ko da čuva decu... postalo je
previše teško. I ja sam imala neke zdravstvene probleme. Nije mi bilo suđeno.”
„A njihov tata?”
„Šta njihov tata?”
„Zašto on me može da ih pazi?” Naglašeno sam koristila jedninu, ali Trejsi, kojoj eufemizam i
licemerje nikad ne promaknu, nije se dala prevariti.
„Kao što vidiš, isprobala sam vanilu, kafu s mlekom i čokoladu, i znaš šta sam zaključila? Svi su
oni unutra jebeno isti: muškarci.”
Osetila sam kratkotrajnu nelagodnost zbog njenog izražavanja, ali deca su već bila okrenula
svoje stolice kao Južnom Pacifiku i činilo se da nisu primetila ili prosto nisu marila.
„Možda je problem u tipu muškaraca koji biraš.ˮ
Trejsi je zakolutala očima: „Hvala vam, gospodine Frojde! To mi nije palo na pamet. Imate li još
koji biser mudrosti za mene?”
Ćutala sam i jela lazanje, još uvek delimično zaleđene u sredini, ali ipak ukusne. Podsetile su me
na njenu mamu, pa sam je upitala kako je ona.
„Umrla je, pre nekoliko meseci. Je l’ tako, princezo? Umrla je baka.”
„Nana je umrla. Otišla je kod anđela!”
„Da. Sad smo ostali samo mi. Ali okej smo. Jebeni socijalni radnici stalno nas uznemiravaju, ali
mi smo okej. Četiri musketara.”
„Spalili smo nanu u velikoj vatri!”
Bo se okrenuo: „Koji si ti kreten – nismo je spalili. Zvuči ko da smo je stavili na lomaču il’ tako
nešto! Ona je kre-mi-ra-na. Bolje to nego da te zakopaju u zemlju, u nekoj zatvorenoj kutiji.
Neka, hvala. Tako hoću i mene kad umrem. Nana je bila ko ja, mrzela je zatvoren prostor. Bila je
klaus-tro-fobična. Zato je uvek išla stepenicama.”
Trejsi se toplo nasmešila i krenula rukom da pomazi Boa, ali on se izmakao.
„Ipak je doživela da vidi decu”, promrmljala je, više za sebe. „Čak i malu Belu. Srećna sam
makar zbog toga.”
Podigla je Belu i izljubila je po nosu. Okrenula se ka meni i upitnim trzajem glave pokazala ka
mojoj materici: „Šta ti čekaš?”
Podigla sam nos, ali kasno sam shvatila da je to zapravo pozajmljen gest – koji sam godinama
koristila u trenucima ponosa ili prkosa – i da pripada baš osobi koja sedi preko puta mene.
„Pravo vreme”, rekla sam. „I pravu priliku.”
Na licu joj je zaigrao stari okrutni osmeh: „A, pa dobro. Srećno ti bilo. Smešno, je l’ da?”, rekla
je pojačanim naglaskom zarad efekta, pa se okrenula ka televizoru: „Bogate koke bez dece, i
siromašne koke s buljukom. Tvoja mama bi sigurno imala štošta da kaže o tome.”
Deca su završila s jelom. Pokupila sam njihove tanjire i odnela ih u kuhinju gde sam na minut
sela na visoku stolicu. Udisala sam i izdisala s punom svešću – kao što nam je Ejmin učitelj joge
pokazao – posmatrajući kroz prozor odeljke na parkingu ispred zgrade. Želela sam da dobijem
određene odgovore od nje, a neka pitanja potiču još iz davne prošlosti. Pokušavala sam da
smislim kako ponovo da uđem u dnevnu sobu s pristupom koji će preokrenuti popodne u moju
korist, ali pre nego što sam u tome uspela, Trejsi je ušla u kuhinju i rekla: „Pazi, ono što je
između tvoje mama i mene, to je samo između nas dve. Iskreno, ne znam ni zašto si došla ovde.”
„Samo pokušavam da shvatim zašto bi ti...”
„E pa vidiš, u tome je caka! Više nema i ne može biti nikakvog razumevanja između nas dve!
Sada si deo drugog sistema. Ljudi kao što si ti misle da sve kontrolišu. Ali mene ne možeš da
kontrolišeš!”
„Ljudi kao ja? O čemu govoriš? Trejsi, sada si odrasla žena, imaš troje divne dece, stvarno moraš
te zablude...”
„Dušo, možeš to nazvati kako hoćeš: sistem postoji, a ti i tvoja jebena mama ste obe njegov
deo.”
Ustala sam.
„Prestani da maltretiraš moju porodicu, Trejsi”, rekla sam dok sam žustro koračala ka izlazu, a
Trejsi me je pratila od kuhinje, kroz dnevnu sobu pa sve do ulaznih vrata. „Ako budeš
istrajavala, obavestiću policiju.”
„Da, da, nastavi da hodaš, nastavi da hodašˮ, govorila je i onda je zalupila vrata za mnom.

Šest

Početkom decembra Ejmi se vratila da proveri kako napreduje njena akademija. Putovala je s
manjom grupom – Grejndžer, Džudi, njena pogubljena zastupnica za imejl komunikaciju, Meri
Bet, Fern i ja – bez novinara i s konkretnim planom: htela je da predloži da se u okviru same
škole obrazuje savetovalište za seksualno zdravlje. Svi su se složili u principu, ali bilo je teško
zamisliti da će moći javno tako da se nazove i da ćemo Fernove diskretne izveštaje o seksualnoj
ranjivosti lokalnih devojaka – koje je polako, u poverenju, prikupljao od nekoliko nastavnica
koje su se izložile velikom riziku samim tim što su pričale s njim – moći da obelodanimo a da ne
izazovemo haos u međuljudskim odnosima u selu, povredimo mnoge ljude i dovedemo u pitanje
čitav projekat. Razgovarali smo o tome u avionu. Pokušala sam, pomalo nespretno, da ispričam
Ejmi ono što sam znala o lokalnom kontekstu, imajući na umu Havu, i da joj predočim potrebu
za delikatnim pristupom, dok je Fern, elokventnije od mene, govorio o ranijim intervencijama
nemačkih medicinskih nevladinih organizacija u obližnjem Mandinka selu, gde su svi
praktikovali genitalno sakaćenje žena. Po njegovim rečima, nemačke medicinske sestre su
zapazile da je posredan pristup često bio delotvoran i tamo gde direktna osuda nije dala rezultate.
Ejmi se namrštila na ova poređenja pa je nastavila tamo gde je stala: „Slušajte, to mi se desilo u
Bendigu, desilo mi se u Njujorku, dešava se svuda. Nije bitan ‘lokalni kontekst’ – to je
sveprisutno. Imala sam veliku porodicu, rođaci i ujaci dolazili su i odlazili – znam šta se dešava.
I mogu da se kladim u milion dolara da ćete u bilo kojoj učionici od trideset učenica, bilo gde u
svetu, naći makar jednu devojku s tajnom koju ne sme nikome da kaže. Sećam se. Ja nisam imala
kome da se obratim. Želim da ove devojke imaju kome da se obrate!ˮ“
Naspram njene strasti i posvećenosti naše kvalifikacije i brige delovale su sitničavo i uskogrudo,
ali uspeli smo da je ubedimo da skrati naziv na reč „savetovalište” i da prebaci naglasak – makar
kada razgovara o savetovalištu s lokalnim majkama – na menstrualno zdravlje, koje je bilo
zaseban problem mnogim devojkama koje nisu mogle da priušte higijenske proizvode. Lično,
uopšte nisam mislila da Ejmi greši: sećam se svojih odeljenja, časova plesa, igrališta,
omladinskih grupa, rođendanskih žurki, devojačkih večeri, sećam se da je uvek postojala devojka
s tajnom, s nekom dubokom skrivenom ranom, a kada sam hodala kroz selo sa Ejmi, ulazila u
domove ljudi, rukovala se s njima, prihvatala njihovu hranu i piće, grlila njihovu decu, često sam
imala utisak da je ponovo vidim, tu devojku koja živi svuda i u svim istorijskim razdobljima,
koja čisti metlom dvorište ili sipa čaj ili nosi tuđu bebu u naručju, a koja te posmatra kao da hoće
nešto da ti kaže, a ne sme.
Prvi dan teško nam je pao. Bilo nam je drago što smo se vratili, osetili smo neočekivano
zadovoljstvo dok smo obilazili selo koje nam više nije bilo strano i radovala su nas poznata lica –
a u Fernovom slučaju, lica bliskih prijatelja – ali svi smo strepeli jer smo znali da je Ejmi, iako se
pridržavala svojih dužnosti i smeškala kada nas je Grejndžer fotografisao, neprestano mislila na
Lamina. Na svakih nekoliko minuta pogledala bi u Meri Bet koja je ponovo pokušala da nazove
ali je dobila samo govornu poštu. U nekim porodicama, koje su bile srodstvom ili prijateljstvom
povezane s Laminom, pitali smo za njega, ali niko nije znao gde je on, videli su ga juče ili ranije,
tokom jutra, možda je otišao u Baru ili Bandžul, možda je otišao u Senegal da poseti svoju
porodicu. Kada se popodne približilo kraju Ejmi je teško skrivala nervozu. Trebalo je da se
raspitamo kod ljudi kako doživljavaju promene u selu i šta bi još želeli da vide, ali čim bi ljudi
makar malo duže pričali, pogled bi joj odlutao. Počeli smo suviše brzo da ulazimo i izlazimo iz
kuća, što je očigledno vređalo domaćine. Želela sam da se duže zadržim: pitala sam se da li nam
je ovo poslednja poseta i obuzeo me je snažan poriv da upijem sve što vidim, da urežem selo u
sećanje, njegovu netaknutu svetlost, zelene i žute boje, bele ptice s kljunovima crvenim poput
krvi, i ljude, moje ljude. Ali negde na ovim ulicama jedan mladić skrivao se od Ejmi, koja se
osećala poniženo, što je za nju bilo sasvim novo osećanje jer su svi uvek trčali ka njoj, a ne od
nje. Da ne bi razmišljala o tome, odlučno je gazila napred i koliko god da su njene težnje
osujećivale moje, ipak sam je na neki način sažaljevala. Dvanaest godina sam mlađa od nje, ali i
ja sam se osećala staro među tim devojkama koje smo sretali u svakom domaćnistvu, koje su bile
izuzetno lepe i koje su nas, tog popodneva, suočavale sa onim što, kada jednom nestane, nikakva
količina moći i novca ne može da ti vrati.
Sunce je polako zalazilo, a mi smo došli do istočnog kraja sela, do granice gde se ono završava i
počinje divljina. Ovde više nije bilo seoskih kuća, već samo baraka od talasastog gvožđa, i u
jednoj od njih naišli smo na bebu. Svi smo bili umorni, bilo nam je vrućina, pa isprva nismo ni
primetili da u tom malom prostoru ima ikoga osim žene s kojom se Ejmi rukovala, ali kada sam
se pomerila da bi i Grejndžer mogao da uđe i skloni se sa sunca, na prostirci na podu ugledala
sam bebu. Pored nje je sedela devojčica od oko devet godina i mazila je po licu. Videli smo,
naravno, mnogo beba, ali za razliku od ostalih, ova je bila samo tri dana stara. Žena ju je
zamotala pa je zamotuljak predala Ejmi, koja ga je prihvatila u naručje i onda je samo stajala i
gledala u njega, bez uobičajenih komentara koje ljudi izgovaraju kada drže novorođenče.
Osećajući se nelagodno, Grejndžer i ja smo prišli i popunili tu prazninu odgovarajućim
komentarima: dečak ili devojčica, kako je slatka, kako je malecka, kakve oči ima, pogle kako su
joj lepi ovi gusti pramenovi crne kose. Pohvale sam izgovarala automatski – zato što sam ih
mnogo puta pre toga izgovorila – sve dok je nisam zaista pogledala. Oči su joj bile ogromne,
crne i ljubičaste, nefokusirane, s prelepim trepavicama. Koliko god sam se trudila da me pogleda,
nije mi uspevalo. Bila je mala boginja koja mi uskraćuje svoju milost, iako sam pala na kolena
pred njom. Ejmi je sad čvršće zagrlila bebu, okrenula se od mene i nosem dodirnula njene usne u
obliku ružinog pupoljka. Grejndžer je izašao napolje da udahne malo vazduha. Priljubila sam se
uz Ejmi i povila se nad bebom. Vreme je prolazilo. Nas dve, jedna uz drugu, neprijatno blizu,
znojile smo se jedna na drugu, ali nismo htele da se pomerimo iz bebinog vidokruga. Majka je
nešto pričala, ali mislim da je nijedna od nas nije čula. Napokon se Ejmi okrenula i, prilično
nevoljno, prebacila bebu u moje naručje. Možda je u pitanju neka hemijska reakcija, kao
dopamin koji protiče kroz ljude koji su zaljubljeni. Ja sam se davila u toj poplavi. Ni pre ni
nakon toga nisam iskusila ništa slično.
„Sviđa ti se? Sviđa ti se?”, upitao je veseli muškarac koji se odnekud pojavio. „Vodi je u
London! Ha ha! Sviđa ti se?”
Nekako sam je vratila majci. Istovremeno, u jednoj od paralelnih stvarnosti, istrčala sam napolje
s bebom u naručju, pozvala taksi do aerodroma i odletela kući.

Kada je sunce zašlo i kada smo završili sa posetama, odlučili smo da okončamo dan i sastanemo
se sledećeg jutra kako bismo obišli školu i održali skup u selu. Ejmi i ostali krenuli su za Fernom
ka roze kući. Ja sam se uputila ka Havinom imanju, radoznala da vidim šta se promenilo od moje
prethodne posete. U potpunom mraku polako sam išla ka onome što sam mislila da je glavno
raskršće pokušavajući usput da napipam stabla drveća kao slepa osoba, i na svakom ćošku bila
sam zapanjena mnogobrojnim ljudima i decom koji su, kako mi se činilo, prolazili pored mene
brzo i efikasno a da pritom nisu imali nikakve lampe. Nekako sam stigla do raskršća i bila sam
na nekoliko koraka od Havinih vrata kada se pored mene iznenada pojavio Lamin. Zagrlila sam
ga i rekla mu da ga je Ejmi svuda tražila i da očekuje da ga sutra vidi.
„Ovde sam. Nisam nigde drugde bio.”
„Dobro, ja odoh da posetim Havu – hoćeš sa mnom?”
„Nećeš je naći. Pre dva dana otišla je da se uda. Sutra dolazu u posetu, volela bi da te vidi.”
Želela sam da izrazim saosećanje, ali nisam pronašla prave reči.
„Moraš doći na obilazak škole sutra”, ponovila sam. „Ejmni te je ceo dan tražila.”
Šutnuo je kamenčić na zemlji.
„Ejmi je fina gospođa, pomaže mi i zahvalan sam joj na tome, ali...” Zaustavio se, kao čovek koji
se plaši velikog skoka, ali onda je ipak odlučio da skoči: „Ona je stara žena! Ja sam mlad
muškarac. A mlad muškarac želi da ima decu!”
Stajali smo ispred Havinih vrata i gledali se. Bili smo toliko blizu da sam osetila njegov dah na
svom vratu. Mislim da sam tada znala šta će se desiti među nama, te noći, ili sledeće, i da će to
biti saosećanje pruženo telom, u odsustvu jasnijeg i artikulisanijeg rešenja. Nismo se poljubili, ne
u tom trenutku, nije čak ni posegnuo za mojom rukom. Nije bilo potrebe. Oboje smo znali da je
već odlučeno.
„Pa, hajde unutra”, konačno je rekao otvarajući vrata kao da je to njegov dom. „Ovde si, a kasno
je. Ovde ćeš večerati.”
Na verandi je stajao Havin brat Babu, manje-više na istom mestu na kome sam ga poslednji put
videla. Srdačno smo se pozdravili: kao i ostali meštani, smatrao je da je to što sam izabrala da
ponovo dođem samo po sebi vrlina, ili se bar pretvarao da tako smatra. Laminu je samo klimnuo
glavom, ali nisam mogla da ocenim da li je u pitanju prisnost ili hladnoća. Ali kada sam ga
upitala za Havu, nesumnjivo se snuždio.
„Bio sam juče na venčanju kao jedini svedok. Što se mene tiče, baš me briga da li ima muzike,
poslužavnika sa hranom i svečanih haljina – ništa mi od toga nije važno. Ali moje babe! Uf,
započela je rat ovde! Do kraja života moraću da slušam žene kako se žale!”
„Misliš li da je srećna?”
Nasmešio se kao da sam nekako uhvaćena na delu.
„A da – Amerikancima je to najvažnije pitanje!”
Doneli su nam večeru, gozbu, zapravo, i jeli smo napolju, a babe su formirale pričljivi krug na
drugoj strani verande, pa bi samo povremeno bacile pogled na nas jer su bile suviše zauzete
svojim raspravama. Solarna lampa kod naših nogu osvetljavala nas je odozdo: mogla sam da
vidim svoju hranu i donje delove lica Lamina i Havinog brata, iz okoline su dopirali uobičajeni
zvukovi kućnih poslova, dečjeg smeha, plača, galame, a ljudi su hodali dvorištem odlazeći do
sporednih kućica i vraćajući se iz njih. Upečatljivo su nedostajali muški glasovi, ali onda sam
začula nekoliko u samoj blizini. Lamin je iznenada ustao i pokazao prstom ka ogradi imanja gde
je, sa obe strane ulaza, pet-šest muškaraca sedelo s nogama ispruženim ka putu. Lamin je krenuo
ka njima, ali ga je Havin brat uhvatio za rame, spustio ga na stolicu, a potom se sa dve babe
uputio ka skupini. Videla sam da jedan od mladića puši, pa je bacio cigaru u dvorište, ali kada im
je Havin brat prišao, razgovor je bio kratak: nešto je rekao, jedan mladić se zasmejao, baba je
nešto rekla, on je ponovo nešto rekao, ovog puta odlučnije, i šest muških leđa otišlo je u mrak.
Baba koja je pričala s njima, otvorila je kapiju i gledala ih kako se udaljavaju niz ulicu. Mesec se
izvukao iz zagrljaja oblaka, i s mesta na kom sam stajala, videla sam da makar jedan od njih ima
pištolj za pojasom.
„Nisu odavde, došli su iz drugog kraja zemlje”, rekao je Havin brat kada mi je prišao. S
beskrvnim osmehom na licu izgledao je kao da je u konferencijskoj sali, ali iza markiranih
naočara u očima sam mogla da mu vidim koliko je potresen. „Sve ih je više i više. Čuli su da
predsednik želi da vlada milijardu godina. Ponestaje im strpljenja. Počeli su da slušaju druge
glasove. Strane glasove. Ili glas Boga, ako verujete da se on može kupiti na kaseti za dvadeset
pet dalasija na pijaci. Da, ponestaje im strpljenja i ne krivim ih. Čak i naš mirni Lamin, naš
strpljivi Lamin – i on gubi strpljenje.”
Lamin je uzeo krišku belog hleba, ali nije progovorio.
„I, kada odlaziš?”, upitao je Babu Lamina glasom prepunim osude i prekora, pa sam
pretpostavila da misli na stražnji put, ali obojica su se zakikotali kada su primetili paniku koja mi
je verovatno prešla preko lica: „Ne, ne, ne, imaće zvanične papire. Sve je sređeno, zahvaljujući
vama koji ste sad ovde. Uveliko gubimo svoje najbistrije mladiće, a sada ćete odvesti još jednog.
Tužno je to, ali tako stoje stvari.”
„I ti si otišao”, mrzovoljno je rekao Lamin. Izvukao je riblju kost iz usta.
„To su bila druga vremena. Tada nisam bio potreban ovde.”
„Ni ja nisam potreban ovde.”
Babu nije odgovorio, a nije bilo njegove sestre da ćaskanjem popuni prostor između nas. Kada
smo u tišini završili obrok, preduhitrila sam ono mnoštvo dece-posluge, pokupila sam tanjire i
krenula pravcem kojim sam videla da devojke idu, prema poslednjoj sobi u bloku, za koju se
ispostavilo da je spavaća soba. Stajala sam pod prigušenim svetlom ne znajući šta dalje da radim,
a tada je jedno od petoro dece koja su tu spavala podiglo glavu iz kreveta, ugledalo gomilu
tanjira u mojim rukama i pokazalo mi prstom ka zavesi. Prošla sam kroz zavesu i ponovo se
obrela napolju, ali ovo je bio stražnji deo dvorišta. Tu je bilo nekoliko baka i starijih devojaka,
čučale su nad kadama punim vode u kojima su prale odeću velikim štanglama sivog sapuna.
Krug solarnih lampi osvetljavao je prizor. Kada sam im prišla, prekinule su s radom da bi uživo
posmatrale životinjsko pozorište: petao je jurio kokošku, savladao je, kandžama joj stegao vrat,
nabio joj glavu u prašinu i na kraju se popeo na nju. Ova operacija trajala je svega jedan minut,
ali tokom nje izgledalo je kao da je kokoški dosadno, da je nestrpljiva da nastavi s drugim
poslovima, pa je petlov osećaj brutalne moći nad njom delovao nekako komično. „Veliki
muškarac! Veliki muškarac!”, pokazujući na pevca, povikala je jedna od baba kada me je
ugledala. Žene su se smejale, a pevac je pustio kokošku: teturala se okolo očigledno ošamućena,
naprvila je tri kruga, pa se vratila u kokošinjac kod svojih sestara i pilića. Spustila sam tanjire na
zemlju, kao što su mi rekli, a kada sam se vratila, Lamin više nije bio tu. Shvatila sam da je to
znak. Objavila sam da i ja idem da spavam, ali sam zapravo obučena ležala u krevetu čekajući da
iščezne i poslednji zvuk ljudskih aktivnosti. Neposredno pred ponoć uzela sam svoju lampu za
glavu, tiho prešla preko dvorišta, izašla sa imanja i krenula kroz selo.

Ejmi je ovu posetu nazivala „putovanje za utvrđivanje činjenica”, ali seoski odbor je u svemu
pronalazio razlog za slavlje, pa smo sledećeg dana, nakon što smo obišli školu i ušli u dvorište,
zatekli krug bubnjeva kako nas čeka ispod drveta manga, dvanaest sredovečnih žena s
bubnjevima između bedara. Čak ni Ferna nisu obavestili, a Ejmi se unervozila zbog novog
remećenja rasporeda, ali nismo mogli to da izbegnemo: ovo je bila zaseda. Deca su izletela
odnekud i napravila drugi, veći krug oko svojih majki koje će svirati bubnjeve, a nas,
„Amerikance”, zamolili su da sednemo u središnji, najuži krug sastavljen od malih stolica iz
učionica. Nastavnici su ih doneli, a zajedno s njima, prilazeći od najudaljenijeg kraja škole gde
se nalazi Laminova učionica za matematiku, išli su Lamin i Hava s po četiri male stolice u
rukama. Kada sam ga ugledala, nisam osetila nikakvu nelagodnost, niti me je bilo stid: događaji
od sinoć bili su toliko odvojeni od mog dnevnog života da sam imala osećaj da su se dogodili
nekoj drugoj osobi, mojoj senci koja je imala svoje, zasebne ciljeve i koja nikada nije htela da
izađe na svetlost. Mahnula sam im – nisu dali nikakav znak da su me primetili. Bubnjanje je
započelo. Nisam mogla da ga nadglasam. Okrenula sam se ka krugu i sela na stolicu koju su mi
ponudili, pored Ejmi. Bubnjarke su, jedna po jedna, odlagale svoje bubnjeve u stranu, pa su se
smenjivale u središtvu kružnice gde su po tri minuta vatreno plesale, ali bila je to neka vrsta
antipredstave jer se, uprkos genijalnosti u pokretima svojih nogu i kukova, nisu okretale ka
publici, već ka svom bubnjarskom kolektivu, a mi smo im gledali u leđa. Kada je druga žena
započela svoj nastup, Hava je ušla u krug i sela pored mene, na stolicu koju sam čuvala za nju,
ali Lamin se samo kratkim pokretom glave javio Ejmi, pa je seo na drugi kraj kruga, što dalje od
nje, a pretpostavljam i od mene. Stegnula sam Havinu ruku i čestitala joj.
„Mnogo sam srećna. Nije mi bilo lako da dođem danas ovde, ali želela sam da te vidim!”
„Je l’ Bakari s tobom?”
„Ne! On misli da sam otišla da kupim ribu u Bari! Ne voli ovu vrstu plesa”, rekla je i povukla
malo stopala kada je plesačica počela da udara nogama o tlo u blizini nas. „Ali ja, naravno, neću
plesati, pa nikakva šteta nije pričinjena.”
Ponovo sam joj stegnula šaku. Predivan je osećaj biti u njenoj blizini, svaku situaciju prekrajala
je po svojoj meri, verovala je da sve može da prilagodi da joj pasuje, iako fleksibilnost nije više
bila u modi. Istovremeno se u meni pojavio talas očinskog – ili bolje reći majčinskog – nagona:
držala sam je za ruku, suviše čvrsto, u nadi, iracionalnoj nadi, da će joj to – kao kakva jeftina
amajlija kupljena od marabuta – pružiti zaštitu, čuvati je od zlih duhova, u čije postojanje na
ovom svetu više nisam sumnjala. Ali kada se okrenula i ugledala brazde na mom čelu, nasmejala
se, izvukla ruku i počela da tapše pozdravljajući ulazak Grejndžera u krug, koji se kretao kao da
je u ringu za brejkdens, razmećući se svojim teškim pokretima, na oduševljenje majki koje su
dobovale. Nakon minute prikladnog suzdržavanja, Ejmi mu se pridružila. Da bih izbegla da je
gledam, prešla sam pogledom po tom krugu ispunjenom tvrdoglavom, nefleksibilnom i pogrešno
usmerenom ljubavlju. Osećala sam da Fern s moje desne strane pilji u mene. Posmatrala sam
kako Lamin podiže glavu na svakih nekoliko minuta i baca pogled isključivo ka Havi, čije je
savršeno lice bilo čvrsto umotano, kao poklon. Na kraju ipak nisam mogla da izbegnem centralni
prizor, Ejmi koja je plesela pred Laminom, za Lamina i Laminu. Kao kada neko plesom priziva
kišu koja nikada neće pasti.
Nakon što se smenilo osam bubnjarki, čak se i Meri Bet okušala u plesu, pa je došao red na
mene. Dve majke povukle su me za obe ruke i podigle sa stolice. Ejmi je improvizovala,
Grejndžer je istorizovao – mesečev hod, robot i trkač – ali ja nisam imala nikakvu ideju, samo
instinkte. Gledala sam ih oko minut, te dve žene koje su igrale ispred mene, koje su me plesom
zadikrivale, i pažljivo sam osluškivala ritam, pa sam zaključila da i ja mogu da radim isto što i
one. Stala sam između njih i počela da ih pratim korak za korak. Deca su poludela. Toliko
glasova je počelo da vrišti i galami na mene da više nisam čula bubnjeve, i mogla sam da
nastavim jedino ako se nadovezujem na pokrete tih žena, koje ni u jednom trenutku nisu izgubile
ritam, koje su ga čule kroz svu tu buku. Pet minuta kasnije završila sam svoj nastup, i bila sam
umorna kao da sam pretrčala deset kilometara.
Sručila sam se na stolicu pored Have, a ona je iz nekog nabora svog novog hidžaba izvadila
parčence tkanine i pružila mi je da obrišem znoj s lica.
„Zašto govore: ‘To ne valja’? Jesam li bila toliko loša?”
„Ne! Bila si odlična! Viču: Toobab, što znači...” Prstom mi je prešla preko obraza. „Oni u stvari
kažu: ’Iako si belkinja, igraš kao da si crnkinja!’ I ja kažem: i ti i Ejmi, obe plešete kao crnkinje.
Veliki kompliment ste dobile, rekla bih. Nikada to ne bih pomislila za tebe! Bogme, igraš dobro
kao Grejndžer!”
Ejmi, koja je to čula, prasnula je u smeh.

Sedam

Nekoliko dana pre Božića, dok sam sedela za stolom u Ejminoj radnoj sobi u Londonu i
dovršavala spisak za novogodišnju proslavu, čula sam Estel, negde na gornjem spratu, kako
govori: „Tiho, tiho.” Bila je nedelja, kancelarija na drugom spratu bila je zatvorena. Deca se još
uvek nisu vratila iz svog novog internata, a Džudi i Ejmi otputovale su na Island gde će dva dana
obavljati promotivne aktivnosti. Nisam ni videla ni čula Estel otkad su deca otišla i pretpostavila
sam – ako sam uopšte i pomislila na nju – da njene usluge ovde više nisu bile potrebne. Sada sam
čula to poznato pevušenje: „Tiho, tiho.ˮ Brzo sam se popela na sprat i pronašla je u staroj
Karinoj sobi, u onome što smo nekad zvali sobom za bebe. Stajala je pored kliznih prozora i
posmatrala park, na nogama je imala udobne kroksice i teget pantalone sa faltama, a gore crni
džemper prošaran zlatnim nitima, nalik na traku za jelku. Bila mi je okrenuta leđima, ali kada je
čula moje korake, odmah se okrenula ka meni, držeći u naručju zavežljaj s bebom. Bila je tako
čvrsto umotana da je izgledala nestvarno, kao rekvizit. Brzo sam im prišla i posegnula rukom ka
bebi. „Ne moš samo da dođeš i pipaš bebu! Ruke moraju da ti budu čiste!”, povikala je Estel, a ja
sam morala da angažujem svu samokontrolu koju sam imala da bih se odmakla korak unazad od
njih i povukla ruke iza leđa.
„Estel, čija je to beba?”
Beba je zevnula. Estel ju je zadivljeno pogledala.
„Usvojena je pre tri nedelje, čini mi se. Nisi znala? Mislila sam da svi znaju! Ali ovde je stigla
tek sinoć. Zove se Sankofa – nemo da me pitaš kakvo je to ime, jer ni ja ne znam. Nemam pojma
zašto bi iko dao takvo ime ovako slatkoj bebici. Ja ću je zvati Sandra sve dok me neko ne
spreči.”
Isti tamnoljubičasti nefokusirani pogled, očaran samim sobom, skliznuo je s mene. U Estelinom
glasu čulo se zadovoljstvo što je već prihvatila dete u svoje okrilje – činilo mi se, daleko više
nego što je ikada prihvatila Džeja i Karu, koje je praktično odgajila. Pokušala sam da se
koncentrišem na njenu priču o ovoj „srećnoj, srećnoj maloj devojčici” u njenom naručju,
spasenoj iz „nedođije” i premeštenoj u „krilo luksuza”. Nisam ni htela da se pitam kako je to
uopšte izvedeno: međunarodno usvojenje za manje od mesec dana. Ponovo sam pružila ruke.
Šake su mi se tresle.
„Ako baš tolko želiš da je držiš, ajde sa mnom: saću da je okupam, pa možeš da opereš ruke.”
Ušle smo u Ejmino ogromno kupatilo koje je već bilo pripremljeno za bebu: komplet peškira sa
zečjim ušima, puderi i ulja za bebe, sunđeri i sapuni za bebe, i pet-šest raznobojnih plastičnih
patkica poređanih duž ivice kade.
„Sve same gluposti!” Estel je čučnula da istraži čudnu spravu od frotira s metalnim okvirom
kojim je bila zakačena za bočnu stranu kade i izgledala je kao ležaljka za plažu za nekog
patuljastog starca. „Sva ova oprema. Ovako malu bebu možeš da opereš samo u koritancetu.”
Kleknula sam pored Estel i pomogla joj da raspakuje maleni zavežljaj. Žablji udovi su se raširili,
zapanjeni novom slobodom.
„Zbog šoka”, objasnila je Estel dok je beba plakala. „Bilo joj je toplo i udobno, sada joj je hladno
i nezgodno.”
Stajala sam po strani dok je besnu i rasplakanu Sankofu spuštala u ogromni komad
viktorijanskog porcelana koji sam, ako me sećanje dobro služi, naručila po ceni od sedam hiljada
funti.
„Tiho, tiho”, rekla je Estel brišući parčetom platna mnogobrojne nabore na bebinoj koži. Nakon
nekoliko minuta dlanom je poduprla Sankofinu malenu guzu, poljubila je u lice koje je još uvek
bilo zgužvano u vrišteću grimasu i rekla mi da na zagrejanom podu razvučem u trougao ćebence
za povijanje. Klečala sam i posmatrala kako Estel utrljava kokosov puter svud po bebi. Meni,
koja u životu nisam bebu ni držala duže od nekoliko trenutaka, čitava ova procedura izgledala je
kao pravo majstorstvo.
„Imaš li dece, Estel?”
Osamnaest, šesnaest i petnaest godina – ali ruke su joj bile masne tako da mi je rekla da izvučem
telefon iz njenog zadnjeg džepa. Počela sam da ga listam udesno. Na trenutak sam ugledala sliku
bez previše detalja na kojoj je visoki mladić stajao u svečanoj odori za srednjoškolsku maturu, sa
obe strane okružen svojim nasmejanim mlađim sestrama. Rekla mi je kako se zovu, koje sve
talente imaju, koliko su visoki, kakvog su temperamenta i koliko joj se često svako od njih javlja
preko skajpa i fejsbuka. Nedovoljno često. Za desetak godina koliko smo obe radile za Ejmi, ovo
nam je bio najduži i najintimniji razgovor koji smo ikad vodile.
„Moja majka se brine o njima. Idu u najbolju školu u Kingstonu. Sin će sad da upiše inžinjerstvo
na Univerzitetu Antila. Divan je mladić. Devojkama je uzor. On je glavna zvezda. One se mnogo
ugledaju na njega.”
„Ja sam Jamajčankaˮ, rekla sam, a Estel je klimnula glavom i bezizražajno se nasmešila
gledajući u bebu. Često sam viđala kako to radi kada povlađuje deci ili samoj Ejmi. Zacrvenela
sam se, pa sam se ispravila.
„Hoću reći, majčina linija je iz Sent Ketrina.”
„Aha, lepo. Jesi nekad bila tamo?”
„Ne, još uvek nisam.”
„Pa dobro, još si mlada.” Ponovo je zavila bebu u njenu čauru i priljubila je uz grudi. „Vreme je
na tvojoj strani.”

Stigao je Božić. Ejmi je meni, i svima nama, predstavila bebu kao svršen čin, kao zakonsko
usvojenje koje su predložili roditelji s kojima je postignut dogovor, i niko to nije dovodio u
pitanje, bar ne naglas. Niko nije upitao šta taj „dogovor” uopšte može da znači u situaciji tako
drastične neravnoteže. Ejmi je bila opijena ljubavlju prema bebi, svi ostali su bili srećni zbog nje
– bilo je to njeno božićno čudo. Morile su me sumnje, kao i činjenica da je čitav proces skrivala
od mene sve dok nije potpuno okončan.
Nekoliko meseci kasnije otišla sam u selo po poslednji put i raspitivala sam se najbolje što sam
mogla. Niko nije želeo da priča o tome niti da mi ponudi ništa drugo sem učtivih fraza. Biološki
roditelji više nisu živeli tu, a niko izgleda nije znao gde su se odselili. Ako je Fernando i znao
nešto o tome, nije nameravao da mi kaže, Hava se s Bakarijem preselila u Serekundu. Lamin se
snuždeno vrzmao po selu, žalio je za njom – možda sam i ja žalila. Bez Have su večeri na imanju
bile duge, mračne i prazne, i odvijale su se samo na jezicima koje nisam razumela. Dok sam išla
ka Laminovoj kući – pet ili šest puta sveukupno, i uvek kasno noću – govorila sam sebi da smo
nas dvoje nošeni nekontrolisanom fizičkom željom, ali mislim da smo oboje odlično znali da je
bilo kakava strast koja je postojala među nama bila usmerena ka nečemu drugom, ka Havi, ka
ideji da smo voljeni, ili prosto da dokažemo sebi da smo oboje nezavisni od Ejmi. Ona je,
zapravo, bila meta našeg jebanja bez ljubavi, bila je deo čitavog tog procesa isto kao da je bila s
nama u sobi.
Šunjajući se jednog jutra u povratku iz Laminove u Havinu kuću, nešto pre pet sati, dok je sunce
izlazilo, začula sam poziv na molitvu i znala sam da je već kasno da prođem neopažena – neka
žena vukla je neposlušnog magarca, grupa dece mahala mi je s jednog praga – pa sam promenila
pravac da bi izgledalo da sam izašla u šetnju bez nekog posebnog razloga jer je svima bilo
poznato da Amerikanci to ponekad rade. Obilazeći džamiju, naletela sam na Fernanda koji je
pušio cigaru oslonjen na drvo. Nikada ranije nisam ga videla da puši. Pokušala sam da ga
pozdravim opušteno se smeškajući, ali on me je zgrabio snažno za ruku i krenuo ukorak sa
mnom. Dah mu je mirisao na pivo. Izgledao je kao da uopšte nije spavao.
„Šta to radiš? Zašto ovo radiš?ˮ
„Fern, da li me ti to pratiš?ˮ
Nije odgovorio sve dok nismo zašli s druge strane džamije i stali pored velikog mravinjaka gde
smo bili zaštićeni od pogleda s tri strane. Pustio mi je ruku i počeo da priča kao da smo već bili
usred duge rasprave.
„Imam i dobre vesti za tebe: zahvaljujući meni, uskoro će trajno biti s tobom, da, zahvaljujući
meni. Baš danas idem u ambasadu. Marljivo radim u pozadini da ujedinim mlade i ne tako mlade
ljubavnike. Sve troje.”
Počela sam da poričem, ali nije bilo svrhe. Ferna je uvek bilo veoma teško slagati.
„Sigurno imaš snažna osećanja prema njemu kada toliko mnogo rizikuješ. Toliko mnogo. Znaš,
prošli put kada si bila ovde, posumnjao sam, kao i pretprošli – ali nekako mi je to još uvek šok,
sada kada znam zasigurno.”
„Ali ja ne osećam ništa prema njemu!”
Sva borbenost nestala mu je s lica.
„Misliš da ću se zbog toga bolje osećati?”
Konačno, sram. Sumnjiva emocija, tako drevna. Uvek smo devojke u akademiji savetovali da joj
se odupru, zato što je zastarela, beskorisna i što je vodila ka postupcima koje nismo odobravali.
Ali sada sam je najzad osećala.
„Molim te, nemoj ništa da kažeš. Molim te. Sutra odlazim i to je to. Tek je počelo i već je
gotovo. Molim te, Fern – moraš da mi pomogneš.”
„Pokušao sam”, rekao je i otišao u pravcu škole.

Ostatak dana bio je mučenje, a takav je bio i sledeći, i čitav let bio je mučenje, kao i prolazak
kroz aerodrom, s telefonom kao granatom u mom zadnjem džepu. Nije eksplodirala. Kada sam
ušla u kuću u Londonu, sve je bilo kao i pre, samo je atmosfera bila radosnija. Deca su se dobro
smestila i uklopila – barem ih nismo čuli da se žale – najnoviji album dobro je prihvaćen.
Fotografije na kojima su zajedno bili Lamin i Ejmi, oboje veoma lepi – s Džejovog rođendana, s
koncerta – objavljene su u svim tabloidima i na neki način bile su uspešnije od samog albuma. I
beba je predstavljena svetu. Ispostavilo se da svet nije bio previše zainteresovan za logistiku i
proceduru, a novine i portali smatrali su je preslatkom. Svima je, izgleda, bilo logično da Ejmi
može lako da nabavi bebu, kao što lako može da naruči unikatnu torbicu iz Japana. Jednog dana,
tokom snimanja video-materijala, sedela sam u Ejminoj prikolici i ručala s Meri Bet, ličnom
asistentkinjom broj dva. Pažljivo sam započela temu nadajući se da ću izvući koju informaciju iz
nje, ali oprez je bio nepotreban jer je Meri Bet jedva čekala da mi sve ispriča. Dobila sam čitavu
priču, ugovor je sastavio jedan od njenih advokata nekoliko dana nakon što je Ejmi prvi put
videla bebu, a Meri Bet je prisustvovala potpisivanju. Bila je oduševljena tim dokazom svoje
važnosti, i onim što je on sugerisao o mom položaju u hijerarhiji. Izvadila je telefon i listala slike
Sankofe, njenih roditelja i Ejmi koji su se zajedno smešili, a među fotkama sam primetila i sliku
ugovora. Kada je otišla u kupatilo, ostavila je telefon pored mene, a ja sam brzo s njega poslala
snimak ugovora na svoju imejl adresu. Dokument od dve strane. Po lokalnim standardima,
basnoslovna količina novca. Mi za godinu dana toliko potrošimo na kućno cveće. Kada sam
iznela tu činjenicu Grejndžeru, svom poslednjem savezniku, iznenadio me je rekavši da je to
plemeniti slučaj kada osoba pokaže da je „jaka i na delu, a ne samo na rečima”, pa je s toliko
ljubavi govorio o bebi, da je sve što sam imala da kažem zvučalo monstruozno i bezosećajno u
poređenju s tim. Uvidela sam da razuman razgovor nije moguć. Beba je bacila čini. Grejndžer je
zavoleo Kofi, kako smo je zvali, jednako kao i svako ko joj je prišao, a Bog zna da ju je bilo lako
zavoleti, niko nije bio imun na to, svakako nisam bila ni ja. Ejmi je bila očarana: mogla je i po
dva sata samo da sedi s bebom u krilu i posmatra je odozgo, ne radeći ništa drugo, a pošto smo
znali kakav je Ejmin odnos prema vremenu, koliko joj je ono važno i koliko često je u oskudici s
njim, shvatili smo koliko je to bio moćan iskaz ljubavi. Beba je bila u stanju da iskupi sve vrste
umrtvljujućih poslova – duge razgovore s knjigovođama, monotono isprobavanje garderobe,
smišljanje pi-ar strategija na sastancima – menjala je nijansu čitavog dana samim svojim
prisustvom u ćošku sobe, u Estelinom krilu, ljuljajući se u kolevci, kikoćući se, grgoljajući,
plačući, neumanjenog sjaja, sveža i nova. Čim bi nam se ukazala prilika, svi bismo se okupili
oko nje. Muškarci i žene, svih uzrasta i rasa, s različitim stažom u Ejminom timu, od prekaljenih
veterana kao što je Džudi, preko nas, oficira srednjeg ranga, do klinaca tek pristiglih s koledža.
Svi smo se klanjali pred bebinim oltarom. Beba je tek započela svoj put, beba je bila neokaljana,
beba se nije laktala, beba nije morala da falsifikuje Ejmin potpis na četiri hiljade fotografija
pripremljenih za Južnu Koreju, beba nije morala da izvlači smisao iz ovih ili onih krhotina, beba
nije bila nostalgična, beba nije imala sećanja ni kajanja, nije joj bio potreban hemijski piling, nije
imala telefon, nije imala kome da šalje imejlove, vreme je zaista bilo na njenoj strani. Sve što će
se kasnije dogoditi sigurno nije bilo posledica nikakvog manjka ljubavi prema bebi. Beba je bila
okružena ljubavlju. Pitanje je šta ti sve ljubav daje pravo da uradiš.

Osam

Poslednjeg meseca dok sam radila za Ejmi – zapravo, neposredno pre nego što me je otpustila –
otišli smo na malu turneju po Evropi koju smo započeli izložbom u Berlinu. Ne koncertom, već
izložbom njenih fotografija. To su bile fotografije fotografija, aproprijacija i refotografisanje
poznatih scena; ideju je preuzela od Ričarda Prinsa – starog prijatelja iz prošlosti – ali ništa joj
nije dodala, sem činjenice da ju je sada ona, Ejmi, realizovala. I pored toga, jedna od
najuglednijih galerija u Berlinu bila je počašćena da izloži njene „radove”. Na svim
fotografijama bili su plesači – sebe je doživljavala pre svega kao plesačicu i duboko se
poistovećivala s njima – ali ja sam obavila celokupno istraživanje, a Džudi je fotografisala
većinu slika jer uvek kada je bilo vreme da se ode u studio i snime refotografije, nešto važnije bi
se isprečilo: druženje s publikom u Tokiju, „dizajniranje” novog parfema, ponekad i snimanje
nove pesme. Refotografisali smo fotografije Barišnjikova i Nurejeva, Pavlove, Freda Astera,
Izadore Dankan, Gregorija Hajnsa, Marte Grejam, Saviona Glavera, Majkla Džeksona. Ja sam se
zalagala za Džeksona. Ejmi ga nije želela, nije se uklapao u njenu ideju umetnika, ali uhvatila
sam je u žurbi i ubedila, dok je, s druge strene, Džudi lobirala za „tamnoputu ženu”. Stalno je
vodila računa da se nigde ne potkrade nedovoljna zastupljenost, što je zapravo značilo da vodi
računa o onome što bi drugi mogli da dožive kao nedovoljnu zastupljenost, i uvek kada smo
vodile razgovore o tome, obuzimao me je jeziv osećaj da sam jedna od tih stvari, ne osoba, nego
neka vrsta objekta – bez kojeg određeni matematički niz ostalih objekata ne bi bio potpun – ili da
čak nisam ni objekat, već konceptualni veo, moralni smokvin list koji treba da zaštiti tu i tu
osobu od te i te kritike, i da su me potpuno poistovećivali s tom ulogom. Nije me to naročito
vređalo: zanimalo me je to iskustvo, kako izgleda biti izmišljeni lik. Setila sam se Dženi Le Gon.
Prilika mi se ukazala tokom vožnje kolima preko granice između Luksemburga – gde je Ejmi
išla da obavlja promotivne aktivnosti – i Nemačke. Izvadila sam telefon, izguglala Dženi Le Gon
i pokazala slike Ejmi, koja ih je pomalo odsutno gledala – paralelno se dopisivala s nekim na
svom telefonu – dok sam joj ja, što sam brže mogla, pričala o Dženi kao osobi, glumici,
plesačici, simbolu, trudeći se da zadržim njenu lutajuću pažnju, i iznenada je odlučno klimnula
glavom kada je ugledala sliku na kojoj su bili Le Gon i Bodžangls, gde je Le Gon stajala,
plešući, u pozi kinetičke radosti, a Bodžangls klečao pred njom gledajući u nju, i rekla je: „Da, ta
je dobra, sviđa mi se, da, sviđa mi se taj preokret, muškarac na kolenima, žena drži konce u
rukama.” Kada sam dobila to „da”, počela sam da tražim tekst koji će stajati ispod fotografije u
katalogu, a nekoliko dana kasnije Džudi je refotografisala tu scenu, ali pomalo iskošeno, pa nije
uhvatila čitav kadar jer je Ejmi zahtevala da se sve fotografije prave na taj način, „kao da i sam
fotograf pleše”. Ispostavilo se da je to bila najbolje prihvaćena fotografija na izložbi. A meni je
bilo drago što sam ponovo otkrila Dženi Le Gon. Istražujući o njoj, često tokom usamljenih
noćnih časova u nizu hotelskih soba po Evropi, shvatila sam koliko sam maštala o njoj kao dete,
koliko sam naivna bila u pogledu gotovo svakog aspekta njenog života. Zamišljala sam, na
primer, čitavu priču o prijateljstvu i poštovanju između nje i ljudi s kojima je radila, plesača i
režisera, ili sam želela da verujem da su to prijateljstvo i poštovanje mogući, u duhu istog dečjeg
optimizma zbog kog devojčica želi, na primer, da veruje da se njeni roditelji jako vole. Ali Aster
nikada nije razgovarao s Dženi Le Gon na snimanju, za njega ona nije samo glumila služavku,
već je i u stvarnosti bila nešto slično tome, a isto tako ophodila se i većina režisera, nisu je
pratkično primećivali i angažovali su je samo za uloge služavke, a ubrzo su i te uloge presušile,
tako da je tek kada je stigla u Francusku počela da se „oseća kao osoba”. Sve sam to saznala baš
dok sam bila u Parizu i sedela na suncu ispred pozorišta Odeon, pila kampari, pokušavala da
pročitam informacije sa ekrana telefona na kome se presijavala sunčeva svetlost i kompulzivno
bacala pogled na sat. Posmatrala sam kako dvanaest časova koje je Ejmi izdvojila za Pariz
polako nestaju, minut po minut, skoro brže nego što sam mogla da ih doživim, i uskoro će doći
taksi, pa će pista nestati iza mene, a mi ćemo ići napred, ka novom dvanaestočasovnom krugu u
novom divnom i nesaznatljivom gradu – Madridu. Razmišljala sam o svim tim pevačima,
plesačima, trubačima, vajarima i piskaralima koji su ovde, u Parizu, uspeli konačno da se osete
kao ljudi, ovde više nisu bili senke već pravi ljudi, ali za to dejstvo verovatno je bilo potrebno da
prođe više od dvanaest časova, i pitala sam se kako su mogli tako precizno da odrede trenutak u
kom su počeli da se osećaju kao osobe. Suncobran pod kojim sam sedela više nije pravio
hladovinu, a led u piću se istopio. Moja senka pod stolom bila je ogromna i u obliku noža. Činilo
se da se prostire do polovine trga i da upire ka dostojanstvenoj beloj zgradi na uglu, koja je
zauzimala većinu bloka i ispred koje je vodič podigao zastavicu i počeo da nabraja niz imena, od
kojih su mi neka bila poznata, a neka nova: Tomas Pejn, Emil Sioran, Kamij Dimulen, Silvija
Bič... Vremešni američki turisti stajali su u krugu oko njega, klimali glavom i preznojavali se.
Ponovo sam pogledala telefon. Dakl, u Parizu je – otkucala sam ovu rečenicu palcem – Dženi Le
Gon počela da se oseća kao osoba. Što je značilo – ovaj deo nisam zapisala – da osoba koju je
Trejsi pre mnogo godina tako savršeno imitirala, devojka koju smo gledale kako pleše sa Edijem
Kantorom šutirajući nogama i zamahujući glavom – uopšte nije bila prava osoba, to je bila samo
senka. Čak i njeno divno ime, na kome smo joj obe zavidele, čak i to je bilo lažno, u stvarnosti je
ona bila ćerka Hektora i Harijet Ligon, koji su migrirali iz Džordžije, kao potomci napoličara,
dok je druga Le Gon, ona koju smo mislili da znamo – srećna i bezbrižna plesačica – bila
izmišljeno biće, rođena iz slovne greške, figura koju je izmislila Luela Parsons kada je u svojoj
trač-kolumni u El Ej egzamineru pogrešno napisala prezime Ligon.

Devet

Granata je konačno eksplodirala na Praznik rada. Bili smo u Njujorku, nekoliko dana nas je
delilo od povratka u London, i trebalo je tamo da se sastanemo s Laminom pošto mu je bila
gotova britanska viza. Bilo je smrdljivo i sparno: užegli vazduh s vonjem kanalizacije mogao je
da isprovocira dva stranca koji se mimoilaze na ulici da se kiselo osmehnu: možeš li da veruješ
gde živimo? Smrdelo je kao žuč, i to je bio miris Ulice Malberi tog popodneva. Dok sam hodala
dlanom sam prekrila usta, pravi proročki gest: kada sam stigla do ugla Bruma, bila sam
otpuštena. Poruku mi je poslala Džudi – kao i desetak koje su potom usledile – i sve su bile pune
ličnih uvreda kao da ih je sastavila sama Ejmi. Bila sam kurva i izdajica, jebeno ovo i jebeno
ono. Ejmi je čak i izliv svog intimnog besa mogla da prenese, kao zadatak, na drugu osobu.
Pomalo ošamućena, stigla sam do Krosbija pa sam sela na stepenice ispred Hausing vorksa,7 kod
odeljka s vintidž odećom. Svako pitanje rađalo je nova pitanja: gde ću živeti i šta ću raditi i gde
su moje knjige i gde je moja odeća i kakav je status moje vize? Nisam bila toliko ljuta na Ferna
koliko na sebe, zato što nisam bolje predvidela tajming. Trebalo je da očekujem ovakav ishod:
nisam li tačno znala kako se oseća? Mogla sam da rekonstruišem njegovo iskustvo. Pošto sam
radila na papirologiji za Laminovu vizu, kupila avionsku kartu za Lamina, organizovala njegov
polazak i dolazak, njegov prevoz od jednog do drugog mesta, morala da trpim imejl prepisku
7
Njujorška neprofitna organizacija koja pomaže obolelima od side i beskućnicima.
između Džudi i njega u svakoj fazi planiranja, posvećivala sve vreme i energiju tuđoj
egzistenciji, tuđim željama, potrebama i zahtevima. To je život u senci i posle određenog
vremena počne da utiče na tebe. Dadilje, asistentkinje, agenti, sekretarice, majke – žene su
navikle na to. Muškarci imaju niži prag tolerancije. Fern je u poslednjih nekoliko nedelja sigurno
poslao stotinu imejlova vezanih za Lamina. Kako je mogao da odoli da ne pošalje i jedan koji će
razneti moj život?
Telefon mi je zujao tako često da se činilo da ima neki svoj, zaseban život. Prestala sam da
gledam u njega i preusmerila sam pažnju na visokog brata u izlogu zgrade Hausing vorks. Imao
je izuzetno izvijene obrve i prislanjao je nekoliko haljina uz svoje kršno telo, dok je obuvao
glomazne cipele s visokim potpeticama. Primetivši me, nasmešio se, uvukao stomak, izveo malu
piruetu, pa se poklonio. Ne znam kako ni zašto, ali ovaj prizor me je obodrio. Ustala sam i
zaustavila taksi. Neka pitanja brzo su dobila odgovore. Sve što sam posedovala u Njujorku
nalazilo se u kutijama na pločniku ispred stana u Zapadnoj desetoj ulici, a brave su već bile
zamenjene. Status moje vize bio je vezan za mog poslodavca: imala sam trideset dana da
napustim državu. Na pitanje gde ću u međuvremenu boraviti bilo je malo teže odgovoriti. U
Njujorku nikada ništa nisam plaćala: živela sam na Ejmin račun, jela sam sa Ejmi, izlazila sa
Ejmi, i kada me je telefon obaveštavao o ceni noćenja u prosečnom hotelu na Menhetnu, osećala
sam se kao Rip Van Vinkl koji se upravo probudio iz stogodišnjeg sna. Sedela sam na
stepenicama ispred zgrade i razmišljala o alternativi, prijteljima, poznanicima, vezama. Ali sve
veze bile su slabe i vodile su nazad ka Ejmi. Pala mi je na pamet jedna nemogućnost: da pođem
ka istoku niz ovu ulicu sve dok se ona ne sretne, u nekom sentimentalnom snu, sa zapadnim
krajem Sajdmaut Rouda, gde bi mi majka otvorila vrata i uvela me u gostinsku sobu dopola
zatrpanu knjigama. Kuda ako ne tamo? Kuda dalje? Nisam imala koordinate. Nezaustavljeni
taksiji su prolazili, jedan za drugim, kao i otmene dame sa svojim kučićima. Pošto je ovo
Menhetn, niko nije zastajao da pogleda ono što je verovatno izgledalo kao režirana predstava:
uplakana žena koja sedi na stepeniku ispod one plakete posvećene Emi Lazarus, šćućurena
između kutija, daleko od kuće.

Setila sam se Džejmsa i Darila. Upoznala sam ih negde u martu, bila je nedelja uveče – moja
slobodna noć – pa sam sama otišla u drugi deo grada da gledam plesače Alvina Ejlija i u
pozorištu sam započela razgovor s dva gospodina koji su sedeli pored mene – Njujorčani u
poznim pedesetim godinama, od kojih je jedan bio belac a drugi crnac i bili su par. Džejms je bio
Englez, visok i ćelav s tužnim glasom i veselim smehom, još uvek obučen za prijatan ručak u
pabu u nekom oksfordširskom zaseoku – iako već godinama živi ovde – a Daril je bio
Amerikanac sa afro frizurom prošaranom sedim pramenovima, iza naočara čkiljile su sitne oči
kao u krtice, a pantalone su mu bile iskrzanih ivica i isprskane farbom, kao kod studenata
slikarstva. Znao je toliko toga o onome što se dešavalo na pozornici, istoriji svake numere, o
njujorškom baletu generalno i o Alvinu Ejliju posebno, da sam prvo pomislila da je sigurno
koreograf ili bivši plesač. Obojica su, zapravo, bili pisci, duhoviti i puni zanimljivih zapažanja,
uživala sam u njihovim prošaputanim mišljenjima o upotrebi i ograničenjima „kulturnog
nacionalizma” u plesu, a pošto nisam imala svoje statove na tu temu, već samo radoznalost,
zabavljala sam ih tapšući nakon svake, pa i male, promene, i skačući na noge čim je zavesa pala.
„Lepo je gledati Otkrovenja s nekim ko ih nije gledao pedeset puta”, rekao je Daril, a kasnije su
me pozvali na piće u obližnjem hotelskom baru, gde su mi ispričali dugu i dramatičnu priču o
kući koju su kupili u Harlemu, ruini iz doba Idit Vorton, koju su sada renovirali pomoću svojih
ušteđevina. Otuda farba na pantalonama. Za mene je to bio herojski poduhvat, ali jedna od
njihovih komšinica, osamdesetogodišnjakinja, nije odobravala njihov životni stil, kao ni ubrzanu
gentrifikaciju tog kraja, pa je zato dovikivala za njima na ulici i ubacivala im religiozne tekstove
u poštansko sanduče. Džejms je izveo odličnu imitaciju ove gospođe, valjala sam se od smeha i
otpila drugi martini. Osećala sam veliko olakšanje što sam s ljudima koje nije bilo briga za Ejmi i
koji nisu želeli ništa od mene. „A jednog popodneva”, rekao je Daril, „šetao sam sam, Džejms
nije bio tu, a ona je iskočila iz zasede, zgrabila me za ruku i rekla: Mogu da ti pomognem da
pobegneš od njega. Ne treba ti gospodar, možeš da budeš slobodan – dozvoli mi da ti
pomognem! Mogla je ići od vrata do vrata i agitovati za Baraka, ali ne: nju je zabrinjavalo to što
je Džejms mene porobio. Nudila mi je da me podzemnim kanalom prokrijumčari u Španski
Harlem!” Od tada sam ih povremeno viđala nedeljom uveče, kada sam bila slobodna. Gledala
sam ih kako skidaju malter i otkrivaju izvorne ukrasne vence ispod plafona, i kako prave
imitaciju porfira prskajući sitne kapljice farbe po tamnoružičastom zidu. Svaki put kada sam ih
posetila bila sam ganuta: koliko su bili srećni zajedno, nakon toliko godina! Nisam imala mnogo
drugih uzora te ideje. Dvoje ljudi koji stvaraju sopstveni život, nekako zaštićeni ljubavlju, nisu
bili nesvesni prošlosti, ali nisu ni dozvoljavali da ih ona deformiše. Mnogo sam ih volela, ali ne
bih mogla reći da su mi bili više od poznanika. Sada sam se ih se setila. Poslala sam im obazrivu
poruku sa stepenica u Zapadnoj desetoj ulici, i odmah sam dobila velikodušan odgovor: u vreme
večere već sam sedela za njihovim stolom i jela hranu daleko bolju od svega što sam okusila kod
Ejmi. Ukusnu, masnu i prženu hranu. Namestili su mi krevet u jednoj od gostinskih soba i
uvidela sam da su poput blagonaklonih, pristrasnih roditelja: kako god da sam im ispričala svoju
nesreću, nisu ni hteli da čuju da je nešto od toga bila moja krivica. Po njima, ja bi trebalo da
budem besna, Ejmi je za sve bila kriva, ja ni za šta, i tako sam otišla u svoju divnu sobu obloženu
lamperijom, utešena ovom ružačastom vizijom.
Nisam se razbesnela sve dok mi sledećeg jutra Džudi nije poslala ugovor o poverljivosti
podataka. Pogledala sam pe-de-ef ugovora koji sam očigledno potpisala s dvadeset tri godine,
iako se toga ne sećam. Po njegovim krutim odredbama, sve što je izašlo iz mojih usta, sve moje
ideje, misli, osećanja pa čak i sećanja, više mi nije pripadalo. Sve je to bilo njeno. Sve što se u
mom životu dogodilo tokom prethodne decenije pripadalo je Ejmi. U meni se odmah rasplamsao
bes: poželela sam da joj zapalim kuću. Sve što vam je danas potrebno da zapalite nekome kuću,
već vam se nalazi u rukama. Imala sam oružje u rukama – nisam morala ni da ustanem iz
kreveta. Napravila sam anonimni nalog, izabrala tabloidni portal koji je najviše mrzela, napisala
imejl sa svim informacijama koje sam znala o maloj Sankofi, zakačila fotografiju dokumenta o
usvojenju i pritisla „pošalji”. Zadovoljna, sišla sam dole na doručak, očekujući, pretpostavljam,
doček kakav dolikuje heroju. Ali kada sam ispričala prijateljima šta sam uradila – i šta smatram
to predstavlja – Džejmsovo lice natmurilo se kao lice statue Svetog Mavrikija u hodniku, a Daril
je skinuo naočare, seo i zagledao se, trepćući, u trpezarijski sto od borovine. Rekao mi je da se
nada da shvatam koliko su me Džejms i on zavoleli za kratko vreme – zato što me vole, mogu da
mi kažu istinu u lice – i da moj imejl označava jedino to da sam još uvek veoma mlada.

Deset

Kampovali su ispred Ejmine zgrade od smeđeg kamena. Dva dana kasnije – na moju sramotu –
pokucali su na Džejmsova i Darilova vrata. Ali taj deo bio je Džudino maslo, blaćenje:
zabranjena afera, „osvetoljubivi bivši zaposleni”... Džudi je poticala iz drugog vremena, iz doba
kada su anonimni skandali ostajali anonimni i kada si mogao da kontrolišeš priču. Saznali su
moje ime u roku od nekoliko sati, a nakon toga i lokaciju, Bog zna kako. Možda je Trejsi u
pravu: možda nas sve vreme prate preko naših telefona. Ostala sam u krevetu, Džejms nam je
skuvao čaj, pa je potom otvorio i odmah zatvorio vrata upornom novinaru, a Daril i ja uživo smo
pratili na laptopu kako se tokom dana situacija preokreće. Iako nisam ništa promenila niti sam
išta preduzela, prešla sam put od Džudinog nakinđurenog i ljubomornog potrčka do hrabrog
uzbunjivača svih slobodoljubivih ljudi, sve u rasponu od nekoliko časova. Osveži stranicu,
osveži stranicu. Prilično zarazno. Pozvala me je majka i pre nego što sam uspela da je pitam
kako je, rekla mi je: „Alan mi je pokazao na kompjuteru, mislim da je to zaista bio hrabar čin.
Znaš, uvek si bila pomalo kukavica... Ne mislim kukavica, nego, pomalo plašljiva. Ja sam za to
kriva, verovatno sam te štitila, previše sam te mazila. Ovo je prva hrabra stvar koju sam videla da
si uradila, i veoma sam ponosna na tebe!” Ko je Alan? Govororila je nekako nerazgovetno i kao
da to nisu bile njene reči, izveštačeno se trudila, više nego obično, da zvuči otmeno. Ležerno sam
je pitala za zdravlje. Ništa mi nije otkrila – imala je malu prehladu, ali to je prošlo – iako sam
znala da me laže, zvučala je toliko uverljivo, da sam imala osećaj da govori istinu. Obećala sam
joj da ću je posetiti čim se vratim u Englesku, a ona je rekla: „Da, da, naravno da hoćeš”, zvučeći
kao da je, od svega što je rekla, u to najmanje uverena.
Sledeći poziv bio je od Džudi. Pitala me je da li želim da se izvučem. Već mi je spremila kartu za
noćni let. Na drugoj strani čeka me stan, nadomak Lordovog terena za kriket, koji mogu da
koristim nekoliko dana, dok se buka ne stiša. Pokušala sam da joj zahvalim. Čula sam njen
poznati smeh, kao foka.
„Misliš da ovo radim zbog tebe? Koji je kurac s tobom?”
„Okej, Džudi, već sam rekla da ću uzeti kartu.ˮ
„Mnogo si velikodušna, dušo. Nakon gomile govana koju si mi natovarila na glavu.”
„A šta je s Laminom?”
„Šta u vezi s njim?”
„Očekivao je da će doći u Englesku. Ne možete samo da...”
„Ti si smešna.”
Telefon je utihnuo.

Nakon što je zašlo sunce, a s praga otišao i poslednji izveštač, ostavila sam svoje kutije kod
Džejmsa i Darila i uhvatila taksi na Aveniji Lenoks. Vozač je bio one najtamnije puti, kao Hava,
i imao je slično ime kao ona, a ja sam bila u stanju u kom sam svuda viđala znakove i simbole. S
poletom, koji se izrodio iz nove slobode, i potkovana lokalnim informacijama, upitala sam ga
odakle je. Bio je Senegalac, ali to me nije omelo: bez pauze sam pričala dok smo prolazili kroz
tunel iz kog smo izašli u Džamejku. Na svakih nekoliko trenutaka udarao je volan ivicom desne
šake, uzdisao ili se smejao.
„Znači, znaš kako izgleda kod nas, kod kuće! Eee, taj seoski život! Nije lak, ali to je život koji
mi nedostaje! Ali sestro, trebalo je da svratiš i do nas! Mogla si peške da stigneš, tolko je blizu!”
„Zapravo, taj prijatelj o kom sam ti pričalaˮ, rekla sam podigavši na trenutak pogled sa ekrana
svog telefona, „iz Senegala? Dogovorili smo se da se nađemo u Londonu, upravo smo razmenili
poruke.” Suzbila sam nagon da se pohvalim ovom strancu da sam ja, tako velikodušna, platila
Laminovu kartu.
„Ooo, pa lepo, lepo. London je bolji? Je l’ bolje nego ovde?”
„Drugačije je.”
„Dvadeset osam godina sam ovde. Mnogo je stresno ovde, moraš da budeš besan da bi preživeo,
moraš da se hraniš besom... Previše je to za čoveka.”
Zaustavili smo se na aerodromu Dž. F. Kenedi, a kada sam mu pružila napojnicu, odbio ju je.
„Hvala ti što si posetila moju zemlju”, rekao je zaboravivši da nisam.

Jedanaest

Sada svi znaju ko si.

Kada sam sletela, saznala sam da je naš stari ples iz detinjstva uveliko ugledao svetlost dana.
Zanimljivo je bilo to što je Trejsi odlučila da mi ga pošalje tek cela dva dana kasnije. Po njenoj
zamisli, drugi će pre mene saznati ko sam ja – ali možda to uvek tako ide. To me je podsetilo na
naše stare priče o balerinama u opasnosti i kako me je ispravljala: „Ne, taj deo ide ovde.” „Bolje
bi mi išlo da je umrla na drugoj stranici.” Kako je uvek sve pomerala i preuređivala da bi
postigla najsnažniji efekat. Sada je to uspela da uradi s mojim životom premeštajući početak
priče na raniju vremensku tačku tako da se sve nakon toga tumači kao perverzna posledica
celoživotne opsesije. Bila je daleko uverljivija od moje zamisli. Ljudi su reagovali na veoma
čudne načine. Svi su želeli da pogledaju snimak, ali niko nije uspevao da ga vidi: čim bi ga neko
objavio, gotovo odmah bi bio uklonjen. Za neke je – možda i za vas – bio na granici dečje
pornografije, ako ne po nameri, onda makar po dejstvu. Drugi su u njemu pronalazili
iskorišćavanje, ali teško je bilo utvrditi ko tu koga iskorišćava. Mogu li deca međusobno da se
iskorišćavaju? Da li tu uopšte ima ičega drugog osim dve devojčice koje se zavitlavaju, koje
plešu – dve smeđe devojčice koje plešu kao odrasle – nevino, ali vešto oponašaju pokrete
odraslih, kao što to smeđe devojčice često umeju da rade? A ako smatrate da tu ima nečeg više,
gde se onda tačno nalazi problem, u devojčicama iz filma – ili u vama? Čini se da je zbog svakog
komentara ili pomisli gledalac automatski postajao saučesnik: najbolje je uopšte ne pogledati
snimak. To je jedino moguće uporište moralne ispravnosti. U suprotnom, neizbežno se pojavljuje
oblak krivice, koju ne znate kome tačno da pripišete, ali je ipak osećate. Čak su i mene
proganjale misli dok sam gledala taj snimak: ako se devojčica ovako ponaša s deset godina,
može li se za nju ikada reći da je čedna? Šta će sve raditi kada bude imala petnaest godina,
dvadeset dve godine – trideset tri godine? Želja da se bude na strani čednosti toliko je snažna. U
talasima je pulsirala iz mog telefona, izbijala je iz svih tih objava, komentara, i bujice reči. S
druge strane, beba je bila čedna, potpuno bezazlena. Ejmi je volela bebu, njeni roditelji voleli su
Ejmi i želeli su da ona odgaja dete. Džudi je tu poruku jasno i glasno svuda širila. Ko su te
moralne gromade da to osuđuju? Ko sam ja?
Sada svi znaju ko si.
Kolo sreće se okrenulo, silovito i sa ogromnim saosećanjem, na Ejminu stranu. Ali pred vratima
Džudinog iznajmljenog stana još uvek su stajali ljudi, uprkos svim njenim pripremama i
obećanjima portira, i trećeg dana uputila sam se s Laminom ka majčinom stanu na Sajdmaut
Roudu, za koji sam bila sigurna da se u svim zvaničnim dokumentima vodi na Mirijamino ime.
Nije bilo nikoga. Pozvonila sam ali niko nije otvorio vrata, a kada sam pozvala majku, uključila
se govorna pošta. Na kraju nas je komšinica pustila da uđemo. Izgledala je zbunjeno – šokirano –
kada sam je upitala gde je moja majka. I ova žena je sada saznala ko sam: ona vrsta ćerke koja
još uvek nije čula da joj je rođena majka u hospisu.
Stan je izgledao kao sva mesta na kojima je moja majka ikada živela, knjige i novine bile su
svugde okolo, baš kao iz mojih sećanja, samo izraženije: prostor za život još više se smanjio.
Stolice su služile kao police za knjige, kao i svi stolovi, većina poda i radne površine u kuhinji.
Ali nije to bio haos, imalo je neku svoju logiku. U kuhinji je dominirala fikcija i poezija na temu
dijaspore, a kupatilo je bilo rezervisano za istoriju Kariba. Od spavaće sobe preko hodnika pa sve
do bojlera prostirao se čitav zid razne vrste literature o robovlasništvu i komentara na nju. Na
frižideru sam pronašla adresu hospisa ispisanu tuđim rukopisom. Rastužila sam se i grizla me je
savest. Koga je zamolila da je zapiše? Ko ju je odvezao tamo? Pokušala sam malo da sredim
stan. Lamin mi je nevoljno pomogao – navikao je da žene rade za njega i ubrzo je seo na sofu da
gleda program na starom teškom televizoru iz mog detinjstva, namerno zaklonjenom foteljom da
bi se istaklo da ga ovde niko ne gleda. Pomerala sam gomile knjiga napred-nazad bez ikakvog
vidljivog napretka, pa sam na kraju odustala. Sela sam za sto okrenuta leđima ka Laminu,
otvorila laptop i vratila se onome što sam ceo prethodni dan radila: pretraživala o sebi, čitala o
sebi i lovila Trejsi. Nju nije bilo teško pronaći. Obično je to bio četvrti ili peti komentar, i uvek je
napadala punom snagom, svaki put, bez kompromisa, agresivno i s mnoštvom teorija zavere.
Imala je mnogo lažnih imena. Neka su bila sa suptilnim naznakama, malim podsećanjima na
trenutke iz naše zajedničke prošlosti, pesme koje smo volele, igračke koje smo imale ili su
sadržala numeričke permutacije godine kada smo se upoznale ili naših datuma rođenja. Primetila
sam da često koristi reči „odvratno” i „sramotno”, kao i frazu: „Gde su im bile majke?” Kad god
sam videla tu rečenicu ili neku njenu varijaciju, znala sam da je to ona. Svuda sam je pronalazila,
i tamo gde sam je najmanje očekivala. Na tuđim objavama na društvenim mrežama, ispod
članaka na portalima, na zidovima na fejsbuku, zlostavljala je svakoga ko se ne bi složio s
njenim argumentima. Dok sam pratila njen trag, idiotske dnevne emisije smenjivale su se u
pozadini. Povremeno bih se okrenula da vidim šta Lamin radi, a on je uvek nepomičan poput
statue zurio u te-ve.
„Smanji to malo.”
Iznenada je bio pojačao zvuk tokom emisije o preuređenju nekretnina kakve je otac nekada voleo
da gleda.
„Čovek priča o Edžveru. Tamo imam ujaka. I rođaka.”
„Stvarno?”, rekla sam trudeći se da ne zvučim kao da se nečemu nadam. Čekala sam, ali on se
vratio svojoj emisiji. Sunce je zašlo. Stomak je počeo da mi krči. Nisam se pomerila sa stolice,
previše sam bila zaokupljena lovom na Trejsi, htela sam da razotkrijem sve njene maske,
proveravajući na svakih petnaest minuta drugi prozor da vidim da li mi je zatrpala inboks. Ali
očigledno je da je prema meni koristila drugačije metode nego prema mojoj majci. Taj imejl s
jednom rečenicom bio je jedini koji mi je ikad poslala.

U šest sati počele su vesti. Lamina je strašno pogodilo saznanje da su stanovnici Islanda
odjednom katastrofalno osiromašili. Kako se to dogodilo? Propala im žetva? Korumpiran
predsednik? I meni je to bila novost, ali pošto nisam razumela sve što je spiker rekao, nisam
mogla da ponudim objašnjenje. „Možda ćemo čuti i informacije o Sankofi”, dobacio je Lamin, a
ja sam se nasmejala, ustala i rekla mu da takve gluposti ne ubacuju u večernje vesti. Dvadeset
minuta kasnije, kad sam zavirila u frižider pun trulog voća i povrća, Lamin me je pozvao da
dođem. Bila je to završna priča u pravim vestima, Britiš brodkast njuz, kako ih je on zvao, a u
gornjem desnom uglu nalazila se fotografija Ejmi. Sedeli smo na ivici dvoseda. Na ekranu se
pojavio neki poslovni prostor osvetljen fluorescentnom svetlošću, gde je na zidu nakrivo visila
slika doživotnog predsednika žabljeg lica, a ispred nje su sedeli Sankofini biološki roditelji u
svojoj seosekoj odeći. Izgledali su kao da im je neprijatno i prevruće. Žena iz službe za usvojenje
sedela je s njihove leve strane i prevodila. Pokušavala sam da se setim da li je majka bila ista
osoba koju sam onog dana videla u baraci od talasastog gvožđa, ali nisam bila sigurna. Slušala
sam kako službenica objašnjava situaciju inostranom dopisniku koji je sedeo prekoputa njih,
obučen u neku verziju moje stare izgužvane uniforme od lanene košulje i kaki pantalona. Sve je
urađeno u skladu s procedurom, ono što je procurilo u javnost uopšte nije sertifikat o usvojenju,
već samo posredni dokument, koji očigledno nije namenjen za javnu upotrebu, roditelji su
zadovoljni usvojenjem i razumeli su šta su potpisali.
„Nemamo nikakvih problema s tim”, rekla je majka na nesigurnom englesom smeškajući se u
kameru.
Lamin je prekrstio šake iza potiljka, zavalio se na dvosed i podsetio me na staru dobru poslovicu:
„Novac rešava sve probleme.”
Ugasila sam televizor. Tišina se proširila kućom, nismo imali ništa da kažemo jedno drugom,
treća tačka našeg trougla je nestala. Pre dva dana bila sam zadovoljna svojim dramatičnim
postupkom – ispunila sam dužnost brige koju je Ejmi zapostavila – ali sam postupak zamaglio
mi je pogled na Lamina: Lamina u mom krevetu, Lamina u ovoj dnevnoj sobi, Lamina u mom
životu na neodređeno vreme. Nije imao ni posao ni para. Nijedna od njegovih teško stečenih
kvalifikacija ovde ništa nije značila. Svaki put kada bih napustila sobu – da odem po čaj, da
odem u toalet – prvo što bih pomislila kada bih ga ponovo ugledala bilo je: šta radiš u mojoj
kući?
U osam sati naručila sam etiopijsku hranu. Dok smo jeli, pokazala sam mu mapu na guglu i gde
se nalazimo u odnosu na ostatak Londona. Pokazala sam mu Edžvere. Razne načine na koje do
Edžvera može da se dođe.
„Sutra idem da posetim mamu, a ti, naravno, možeš da budeš ovde. Ili da izađeš i malo
istražuješ.”
Da nas je neko te večeri posmatrao, pomislio bi da smo se upoznali nekoliko sati pre. Ponovo
sam postala stidljiva u njegovom prisustvu, pred njegovom ponositom samokontrolom i
njegovom sposobnošću tišine. Više nije bio Ejmin Lamin, ali nije bio ni moj. Nisam imala
predstavu ko je on. Kada je postalo jasno da mi je ponestalo geografskih objašnjenja, ustao je i
bez reči otišao u gostinsku sobu. Ja sam otišla u majčinu sobu. Oboje smo zatvorili vrata.
Hospis se nalazio u Hempstedu, u tihoj slepoj ulici s drvoredom, u blizini bolnice u kojoj sam
rođena i nekoliko ulica dalje od Poznatog Aktiviste. Ovde je jesen bila lepa, riđa i zlatna naspram
crvene cigle tih skupocenih viktorijanskih nekretnina, i meni su počela da se bude snažna sećanja
na reska jutra poput ovog kada je moja majka, hodajući ovuda ruku pod ruku s Poznatim
Aktivistom, gunđala protiv italijanskih aristokrata i američkih bankara, ruskih oligarha i
prodavnica skupe dečje odeće, podruma iskopanim u zemlji. Kraj neke odavno izgubljene
boemske predstave o mestu koje joj je bilo drago. Tada je imala četrdeset sedam godina. Sada joj
je samo pedeset sedam. Od svih budućnosti koje sam za nju zamišljala na ovim ulicama, nekako
mi je trenutna stvarnost delovala najmanje verovatna. Tokom mog detinjstva, on je bila
besmrtna. Nisam mogla da zamislim da napusti ovaj svet, a da se ne pokida njegovo tkanje. Ali
kidanja nije bilo, samo ova tiha ulica, ovo ginko drveće s kojeg opada zlatno lišće.
Na recepciji sam dala svoje ime i nakon kraćeg čekanja mladi medicinski tehničar došao je po
mene. Pre nego što me je uveo u majčinu sobu, upozorio me je da je na morfinu i da je ponekad
zbunjena. Ništa upečatljivo nisam primetila na ovom tehničaru, delovao je potpuno bezlično, ali
kada smo stigli do sobe, otvorio je vrata, a moja majka se pridigla u krevetu i uzviknula: „Alan
Penington! Pred nama je čuveni Alan Penington!”
„Mama, to sam ja.”
„Oh, ja sam Alan”, rekao je tehničar i okrenula sam se da ponovo pogledam tog mladića kome se
moja majka tako ozareno osmehivala. Bio je nizak, peščanosmeđe kose, sitnih plavih očiju i
debeljuškastog lica, a na sasvim običnom nosu imao je nekoliko pega. Jedino zbog čega mi je bio
neobičan u okruženju svih tih medicinskih sestara iz Nigerije, Poljske i Pakistana koje su se
mogle čuti u hodnicima, bilo je to što je izgledao kao pravi Englez.
„Alan Penington je slavna ličnost ovde”, rekla je majka mašući mu. „Njegova dobrota je
legendarna.”
Alan Penington mi se nasmešio otkrivajući par šiljatih sekutića, kao u kučenceta.
„Ostaviću vas same”, rekao je.

„Kako si, mama? Boli li te mnogo?”

„Alan Penington”, objasnila mi je, nakon što je on zatvorio vrata, „radi samo za druge. Zamisli!
Priča se o ovim ljudima, ali sasvim je drugo kad ih upoznaš. I ja sam, naravno, čitav život radila
za dobrobit drugih – ali ne ovako. Ovde su svi takvi. Prvo sam imala devojku iz Angole, Fatimu,
ljupka devojka, i ona je bila ista... nažalost, morala je da ode. Onda je došao Alan Penington.
Pazi: on je negovatelj. Nikada ranije nisam dublje razmišljala o toj reči. Alan Penington neguje.”
„Mama, zašto ga uporno zoveš Alan Penington?”
Pogledala me je kao da sam idiot.
„Zato što se tako zove. Alan Penington je negovatelj koji neguje.”
„Da, mama, za to su negovatelji plaćeni.”
„Ne, ne, ne, ne razumeš: on me neguje. Šta je sve uradio za mene! Niko nije dužan da radi te
stvari za druga ljudska bića – ali on to radi za mene!”
Umorna od teme koja se vrtela oko Alana Peningtona, ubedila sam je da mi dopusti da naglas
čitam tanku knjigu koju sam pronašla na stočiću pored njenog uzglavlja, priču Sonijev bluz koja
je ovim izdanjem objavljena zasebno, a ne u okviru zbirke, ali ubrzo je stigao ručak na
poslužavniku Alana Peningtona.
„Ali ja to ne mogu da jedem”, tužno je rekla mama dok je Alan nameštao poslužavnik preko
njenog krila.
„A šta kažete da ja ostavim ovo ovde na dvadesetak minuta, i ako budete potpuno sigurni da ne
možete da jedete, samo pozvonite i ja ću doći da odnesem poslužavnik? Kako vam se čini ta
ideja?”
Čekala sam da majka rastrgne Alana Peningtona – čitav život ju je užasavalo kad joj se neko
obraća pokroviteljski, kad joj povlađuje kao detetu – ali sada je samo klimnula glavom ozbiljnog
izraza lica kao da je u pitanju mudar i velikodušan predlog, pa je drhtavim, ispijenim šakama
obgrlila Alanove i rekla: „Hvala ti, Alane. Molim te, nemoj da zaboraviš da se vratiš.”
„Da zaboravim na najlepšu ženu ovde?”, rekao je Alan, iako je očigledno bio gej, a moja majka,
zakleta feministkinja, zakikotala se kao devojčica. Tako su se držali za ruke sve dok se Alan nije
nasmešio i otišao da neguje nekog drugog prepuštajući majku i mene jednu drugoj. Iskrsla mi je
neželjena misao, mrzela sam što mi se vrzmala po glavi: poželela sam da je Ejmi ovde sa mnom.
Četiri puta sam bila sa Ejmi na samrtnim posteljama, i svaki put me je zadivio način na koji se
ophodila prema umirućima, njena iskrenost, toplina i jednostavnost, što nikome drugom u
prostoriji nije uspevalo, čak ni članovima porodice. Smrt je nije plašila. Gledala ju je pravo u oči,
komunicirala je sa umirućom osobom u njenoj trenutnoj situaciji, ma koliko ona bila ekstremna,
bez nostalgije i lažnog optimizma, prihvatila je tvoj strah ako si se plašio, i tvoj bol ako si ga
osećao. Koliko ljudi može da bude tako neposredno? Sećam se kada joj je njena prijateljica,
slikarka koja je izgubila decenije boreći se sa anoreksijom koja ju je na kraju ubila, rekla iz
kreveta, odnosno, kako se ispotavilo, samrtne postelje: „Pobogu, Ejm – koliko sam jebenog
vremena protraćila!” Na to je Ejmi odgovorila: „Više nego što misliš.” Sećam se tog kostura koji
je virio iz posteljine sa razjapljenim ustima, bila je toliko šokirana da je prasnula u smeh. Ali to
je bila istina, niko drugi nije se usudio da joj to kaže, a shvatila sam da su ljudi na samrti željni
da čuju istinu. Ja majci uopšte nisam govorila istinu, samo sam ćaskala kao da se ništa ne dešava,
čitala joj njenog voljenog Boldvina, slušala priče o Alanu Peningtonu i prinosila joj času sa
sokom kako bi mogla da ga pije na slamčicu. Znala je da znam da umire, ali iz nekog razloga –
hrabrost, poricanje ili zabluda – nije to pominjala u mom prisustvu, sem što je, kada sam je pitala
gde joj je telefon i zašto se ne javlja na njega, odgovorila: „Slušaj, nemam nameru da vreme koje
mi je preostalo trošim na tu prokletinju.”
Pronašla sam ga u odeljku njenog stočića pored kreveta, u bolničkoj vreći za veš, zajedno sa
kostimom, fasciklom punom papira, vodičem za ponašanje u parlamentu i laptopom.
„Ne moraš da ga koristiš”, rekla sam, uključila telefon i stavila ga na stočić. „Ali neka ti makar
bude upaljen da mogu da stupim u kontakt s tobom.”
Notifikacije su počele da stižu – telefon je zujao i plesao po glatkoj površini – a majka ga je
pogledala sa užasom na licu.
„Ne, ne, ne – ne želim ga! Ne želim da bude uključen! Zašto si to uradila?”
Uzela sam ga u ruke. Videla sam neotvorene imejlove, desetine i desetine neotvorenih imejlova,
ispunjavali su ekran, dolazili su sa iste adrese i bili su uvredljivi i u samom naslovu. Počela sam
da ih čitam pokušavajući da odolim katalogu bola: nevolje sa alimentacijom, dugovi za
stanarinu, čarke sa socijalnim radnicima. Najskoriji je bio najsumanutiji: plašila se da će joj
oduzeti decu.
„Mama, jesi li se skoro čula s Trejsi?”
„Gde je Alan Penington? Neću da jedem ovo.”
„Bože, toliko si bolesna sada – ne smeš da se izlažeš stresu!ˮ
„Ne liči na Alana da me ne obiđe...”
„Mama, jesi li se čula s Trejsi?ˮ
„NISAM! Rekla sam ti da nisam ni pogledala to čudo!”
„Nisi pričala sa njom?”
Duboko je uzdahnula.
„Nemam mnogo posetilaca, dušo. Mirijam mi dolazi. Lambert je jednom došao. Moje kolege
poslanici me ne posećuju. Ti si ovde. Kao što je Alan Penington rekao: Otkriješ ko su ti pravi
prijatelji.’ Većinom spavam. Mnogo sanjam. Sanjam Jamajku, sanjam baku. Vraćam se u
prošlost...” Zatvorila je oči. „Sanjala sam i tvoju drugaricu, kada sam došla ovde, bila sam pod
velikom dozom ovoga”, cimnula je cevčicu koja se završavala u njenoj ruci. „Da, tvoja drugarica
me je posetila. Spavala sam, pa sam se probudila, a ona je stajala pored vrata i ćutala. Onda sam
ponovo zaspala, a ona je otišla.”

Dok sam se vraćala u stan, emocionalno iscrpljena i još uvek pod dejstvom džetlega, molila sam
se da u stanu ne zateknem Lamina. Nije bio tamo. Kada nije došao ni na večeru, osetila sam
olakšanje. Tek sledećeg jutra, kada sam pokucala na vrata njegove sobe, polako ih otvorila i
videla da nema ni njega ni njegove torbe, shvatila sam da je otišao. Pozvala sam ga, ali dobila
sam samo govornu poštu. Četiri dana sam ga zvala na svakih nekoliko sati, ali rezultat je bio isti.
Toliko sam bila obuzeta razmišljanjem kako da mu saopštim da treba da ode, da nemamo
zajedničku budućnost, da mi ni na trenutak nije palo na pamet da on sve vreme smišlja kako da
pobegne od mene.
Bez njega i bez upaljenog televizora, stan je ispunjen mrtvom tišinom. Tu smo bili samo ja, moj
računar i radio s koga sam nekoliko puta čula glas Poznatog Aktiviste, koji je i dalje gurao
punom parom, pun stavova i mišljenja. Ali moja priča je jenjavala, i onlajn i u ostalim medijima,
svi ti jarko osvetljeni komentari već su sagoreli i pretvorili se u crnilo i pepeo. Ne znajući šta
drugo da radim, provela sam dan pišući Trejsi imejlove. Isprva su bili dostojanstveni i
pravednički, potom sarkastični, zatim besni, zatim histerični, sve dok nisam shvatila da je ona
snažnije delovala na mene svojim ćutanjem, nego ja na nju svim ovim rečima. Moć koju je imala
nada mnom ista je kao što je uvek bila, osuda, i prevazilazila je reči. Ne postoje argumenti koji
će promeniti činjenicu da sam ja bila njen jedini svedok, jedina osoba koja zna šta sve ona ima u
sebi, šta je sve protraćeno i ignorisano, a da sam je i pored toga ostavila tamo, među neznanim i
neosvedočenim, gde moraš da vrištiš da bi te čuli. Kasnije sam saznala da je Trejsi imala dugu
istoriju slanja uznemirujućih imejlova. Kada je režiser iz Tricikla nije angažovao, tvrdila je da
razlog boja njene kože. Pisala je nastavnicima u školi svog sina. Medicinskoj sestri iz ordinacije
svog lekara. Ali ništa od toga ne menja osudu. Ako mi je zlostavljala majku koja leži na samrti,
ako je pokušavala da mi uništi život, ako je sedela u svom klaustrofobičnom stančiću i gledala
kako se moji imejlovi gomilaju na njenom telefonu, pa je prosto odlučila da ih ne pročita – šta
god je radila, znala sam da je to bio oblik osude upućene meni. Bila sam njena sestra: imala sam
svetu dužnost prema njoj. Čak i ako smo samo ona i ja to znale i prepoznale, i dalje je bilo istina.
Nekoliko puta sam izašla iz stana da u prodavnici na uglu kupim cigare i pakovanja paste, ali
inače nisam nikoga viđala i nisam se ni sa kim čula. Uveče sam nasumično birala knjigu s jedne
od majčinih gomila, pokušavala malo da je čitam, gubila interesovanje, pa započinjala drugu.
Shvatila sam da sam potištena i da mi treba razgovor s drugim ljudskim bićem. Sela sam na
stolicu sa svojim novim pripejd telefonom i pogledala kratkak spisak imena i brojeva koje sam
prekopirala sa starog službenog telefona, koji su mi u međuvremenu isključili, pokušavajući da
zamislim u kom bi se pravcu svaka od interakcija odvijala i kako bih prošla u njoj. Ali svaki
potencijalni razgovor delovao mi je kao scena iz pozorišne predstave u kojoj bih glumila onu
osobu koja sam dugo bila, osobu koja je samo naizgled na ručku s vama ali je, u stvari, sve
vreme usredsređena na Ejmi, radi za Ejmi, misli na Ejmi, dan i noć, noć i dan. Na kraju sam
odlučila da pozovem Ferna. Čula sam jedan dug inostrani zvuk, a onda se javio: „Hola.ˮ Bio je u
Madridu.
„Radiš?”
„Putujem. Ove godine ću pauzirati. Zar ne znaš da sam dao otkaz? Mnogo sam srećan što sam
slobodan!”
Pitala sam ga zašto, očekujući lični napad, usmeren na Ejmi, ali njegov odgovor nije sadržao
nikakav lični aspekt, bio je zbrinut zbog „distorzivnog” dejstva njenog novca u selu, kolapsa
vladinih službi u tom području i naivnog saučesništva fondacije u vladinim poslovima. Dok je
pričao, postiđeno sam se podsetila na duboku razliku između nas. Ja sam uvek sve preuranjeno
tumačila na ličnoj osnovi, dok je Fern zapažao veće, strukturne probleme.
„Dobro, drago mi je što sam te čula, Fern.”
„Ne, nisi ti mene čula. Ja sam tebe čuo.”
Pustio je da tišina potraje. Što je duže trajala, to mi je bilo teže da smislim šta da kažem.
„Zašto si me pozvala?”
Sedela sam i slušala ga kako diše nekoliko sekundi, a onda mi je nestalo kredita.

Nedelju dana kasnije poslao mi je imejl kojim me je obavestio da je u Londonu na kraćem

putovanju. Danima nisam razgovarala ni s kim osim s majkom. Našli smo se na južnoj obali, u
kafeu Film, gde smo seli u izlog, jedno pored drugog, okrenuti ka reci. Pričali smo malo o
zajedničkim sećanjima, ali bilo je neprijatno, brzo sam postala ogorčena, svaka misao vukla me
ja ka mraku, ka nečemu bolnom. Sve vreme sam se žalila, ali, premda sam videla da ga to
nervira, nisam mogla da se obuzdam.
„Dobro, možemo zaključiti da Ejmi živi u svom balonu”, rekao je prekinuvši me, „ali isto važi za
tvoju drugaricu, kao i za tebe. Sasvim je moguće da je to važi za sve nas. Različita je samo
veličina balona. I možda debljina... Kako to zovete na engleskom? Kože, omotača? Tankog sloja
na balonu.”
Konobar je došao, posvetili smo mu pažnju. Kada je otišao, posmatrali smo turistički brod koji je
plovio niz Temzu.
„Pa da! Setio sam se šta sam hteo da ti kažem”, iznenada je povikao i pljesnuo dlanom o sto tako
da je tanjirić zvecnuo. „Čuo sam se s Laminom! Dobro je – u Birmingemu je. Hteo je da mu
napišem pismo preporuke. Nada se da će studirati. Malo smo se dopisivali. Saznao sam da je
Lamin fatalista. Napisao mi je: ‘Suđeno mi je da dođem u Birmingem. Oduvek sam išao ovamo.’
Zar to nije smešno? Ne? Dobro, možda sam upotrebio pogrešnu englesku reč. Hoću da kažem da
je za Lamina budućnost jednako izvesna kao prošlost. Postoji ta teorija u filozofiji.”
„Zvuči kao košmar.”
Fern je ponovo izgledao zbunjeno: „Možda sam se pogrešno izrazio, nisam filozof. Za mene je to
prosto, kao kada bismo rekli da je budućnost već određena, da čeka na nas. Zašto se ne bismo
strpeli da vidimo šta donosi?”
Lice mu je bilo toliko ispunjeno nadom da sam se nasmejala. Delimično smo povratili onaj stari
prijateljski ritam, dugo smo sedeli i pričali, i pomislila sam da možda postoji budućnost u kojoj
bih ga volela. Polako sam se navikavala na ideju da nikuda ne idem, da više nema žurbe, da neću
biti na sledećem avionskom letu. Vreme je bilo na mojoj strani, koliko i na svačijoj. Sve mi je
tog popodneva izgledalo široko otvoreno, doživela sam neku vrstu šoka, nisam znala šta će se
događati u narednih nekoliko dana, pa čak ni u narednih nekoliko sati – za mene je to bilo novo
osećanje. Iznenadila sam se kada sam, ispijajući drugu kafu, podigla pogled i shvatila da dan
polako bledi i da se noć nadvila nad nama.
Kasnije, on je hteo da siđe u metro na stanici Vaterlo, ona je i meni najviše odgovarala, ali sam
se pozdravila s njim i krenula preko mosta. Ignorišući obe ograde, hodala sam pravo sredinom,
preko reke, sve dok nisam prešla na drugu stranu.

Epilog

Kada sam poslednji put videla majku živu, razgovarale smo o Trejsi. Nisam to dovoljno
naglasila: Trejsi je bila jedino što nam je omogućavalo da uopšte pričamo. Majka je većinom bila
previše umorna da govori i sluša, i po prvi put u životu knjige je nisu zanimale. Umesto toga sam
joj pevala, što joj se izgleda sviđalo, ali samo dok bih se držala starih klasika Motaun rekordsa.
Zajedno smo gledale te-ve, nešto što nikada ranije nismo radile, a ja sam povremeno ćaskala sa
Alanom Peningtonom koji je često dolazio da proveri majčino žestoko štucanje, stolicu i sve
veće deluzije. Doneo je ručak koji više nije mogla ni da pogleda, a kamoli da pojede, ali tog
poslednjeg zajedničkog dana, kada je Alan izašao iz sobe, otvorila je oči, pa mi je mirnim i
autoritativnim glasom, kao da iznosi zapažanje o nekoj očiglednoj i objektivnoj činjenici – poput
vremenskih prilika napolju ili onoga što joj je stajalo na poslužavniku – rekla da je došlo vreme
da „preduzmem nešto” za Trejsinu porodicu. Prvo sam pomislila da je izgubljena u prošlosti, to
joj se često dešavalo tih poslednjih dana, ali ubrzo sam shvatila da govori o deci, Trejsinoj deci,
iako se, pričajući o njima, slobodno kretala između njihove realnosti, kako ju je zamišljala,
istorije naše male porodice i neke dublje istorije: to je bio njen poslednji govor. Naporno radi,
rekla je moja majka, i deca je ne viđaju, a sada žele da mi oduzmu decu, ali tvoj otac je bio
veoma dobar, veoma dobar, i često pomislim: jesam li ja bila dobra majka? Jesam li? Sada žele
da mi oduzmu decu... Ali bila sam samo studentkinja, studiram, jer moraš da učiš da bi preživeo,
bila sam majka i moram da učim, jer si znao da je svakog od nas koga bi uhvatili da čita ili piše
čekao zatvor, šibanje ili nešto još gore, i svakog koga bi uhvatili kako nas uči da čitamo i pišemo
čekalo bi isto to, zatvor ili šibanje, takav je bio zakon u to vreme, veoma strog, tako su nas
izvukli iz našeg vremena i prostora, pa su nas sprečili čak i da spoznamo svoje vreme i mesto – a
ljudima ne možeš da uradiš ništa gore od toga. Ali ne znam da li je Trejsi bila dobra majka, iako
sam se svakako trudila najbolje što sam mogla da ih sve odgojim kako treba, ali zasigurno znam
da je tvoj otac bio dobar, veoma dobar...
Rekla sam joj da je bila dobra. Ostalo nije bilo važno. Rekla sam joj da su svi dali sve od sebe u
granicama svojih mogućnosti. Ne znam da li me je čula.
Sakupljala sam svoje stvari kada sam iz hodnika čula Alana Peningtona kako na svoj ravan i
nemuzikalan način pevuši jednu od majčinih omiljenih Otisovih pesama, o tome kako je rođen
pored reke i kako ceo život juri baš kao što ona neprestano teče. „Čuo sam te juče kako je
pevaš”, rekao mi je pojavivši se na vratima, živahan kao i obično. „Divan glas imaš. Znaš, majka
je veoma ponosna na tebe, uvek priča o tebi.”
Nasmešio joj se. Ali ona više nije videla Alana Peningtona.
„Jasno je kao dan”, promrmljala je sklapajući oči kada sam ustala da krenem. „Treba da budu s
tobom. Za tu decu najbolje je da budu sa tobom.”

Ostatak popodneva razmišljala sam o toj fantaziji, ne ozbiljno, čini mi se, više je to bio san u boji
koji se odvijao u mojoj glavi: porodica na gotovo odjednom se pojavljuje ovde i sada i ispunjava
mi život. Sutradan sam krenula u jutarnju šetnju sumornom putanjom oko Tivertona, vetar je
šibao kroz žičanu ogradu noseći grane koje su vlasnici prejako bacili svojim psima i odjednom
sam produžila udaljavajući se od stana i stanice koja bi me odvela do hospisa. Moja majka je
umrla u deset časova i dvanaest minuta, baš kada sam skrenula u Ulicu Vilesden.
Preda mnom se pojavio Trejsin soliter, iznad krošnji divljeg kestena, a s njim i stvarnost. To nisu
bila moja deca, nikada neće biti moja deca. Malo je falilo da se okrenem nazad, kao mesečar koji
se iznenada probudio, ali počela je da mi se rađa nova ideja, misao da možda postoji nešto drugo
što mogu da im ponudim, nešto jednostavnije, iskrenije, nešto između ideje moje majke o
spasenju i ama baš ničega. Nestrpljiva, skrenula sam sa staze i dijagonalnom prečicom prešla
preko trave koračajući ka natkrivenom prilazu. Trenutak pre nego što sam ušla u ulaz, začula
sam muziku, stala i pogledala gore. Bila je tačno iznad mene, na svojoj terasi, u kućnoj haljini i
papučama, ruke su joj bile u vazduhu, vrtela se i vrtela, deca su bila oko nje, svi su plesali.

Zahvalnosti

Hvala mojim ranim čitaocima: Džošu Apinjaneziju, Danijelu Kelmanu, Tamsin Šo, Majklu
Šavitu, Rejčel Kadzi Gansah, Džemi Šejf, Derilu Pinkniju, Benu Bejli Smitu, Ivon Bejl Smit i,
naročito, Devori Baum, na podsticajima kad su bili najpotrebniji.
Posebno sam zahvalna Niku Lerdu, koji je prvi pročitao i video šta treba da se uradi sa
hronologijom, u pravi čas.
Hvala mojim urednicima i agentu: Sajmonu Proseru, En Godof i Džordžiji Garet.
Hvala Niku Parnsu, Hani Parns i Brendi Džolif, što su me podsetili kako je bilo raditi
devedesetih godina.
Hvala Elinog Vačel što me je upoznala s neprevaziđenom Dženi Le Gon.
Hvala Stivenu Barkliju na malom prostoru u Parizu kad je bio najbotrebniji.
Veliki sam dužnik dr Marlosu Džensonu, čija je inspirativna antropološka studija Islam, mladost
i savremeno vreme u Gambiji: Tabligi džamat bila od neprocenjive pomoći dajući kontekst tamo
gde sam imala impresije, moguće odgovore kada sam imala pitanja, i pružajući mnoge
kulturološke temelje ovoj priči. Osim toga, pomogla je u stvaranju osećaja i teksture određenih
scena u romanu. Napomena o geografiji: na ovim stranicama, Severni London je stanje uma.
Neke ulice možda ne izgledaju kao što izgledaju na guglovim mapama.

Niku, Kit i Halu – s ljubavlju i zahvalnošću.