Utočište je svojevrsna pohvala detinjstvu.

Ovo je priča o odrastanju u ženskom telu i o devojčicama u

nama koje opstaju uprkos okolnostima i godinama starosti.

Evocirajući uspomenu na baku u najvažnijim trenucima svog života, naratorka pokušava da stvori
celovitu sliku o sebi. Zato u uspomenama rekreira njen životni put, i u sebi, krhkoj i anksioznoj
intelektualki, traži istu snagu volje koja je baki pomogla da preživi nedaće i postane utočište.

Bogatstvom detalja i pomalo detinjastim tonom, Jana Šramkova čini da ovu knjigu doživimo kao iskrenu
ličnu ispovest.

Zašto onda ja da se trudim, kad su idile i nepravde detinjstva ukorenjene preduboko da bi ih mogla
doseći refleksija odraslog čoveka? Ko očekuje da ih jednom prevaziđem i odem dalje? Samo vlastiti mučni
zadatak, odbiti ga, okrenuti se i otići, neka zjapi. Kako se s tim uopšte boriti, kako odag-

nati detinju privrženost domu, čime sa sebe otresti čežnju, gde se osloboditi zlobe, kome sve napisati,
kako, kojim putem izbeći svoje tanano pruće?