Sećam se, katkad bi mojim roditeljima neko od rođaka ostavljao svoju bebu na čuvanje na par sati, kad bi

mama i tata deteta morali negde da odu zajedno. Isprva bi sve bilo dobro. Zvečke, gumene igračke sa
mehanizmom da ispuštaju zvuk kad se pritisnu, pevanje pesmica, pokazivanje životinja, drveća, cveća,
sve je to bilo dovoljno da dete bude zabavljeno i, činilo se, srećno. Uz to je bilo i dobro nahranjeno. Sve
je, dakle, bilo besprekorno. I tako i izgledalo. A onda bi, poput tamnih oblaka kad bi brzo presvukli vedro
nebo, lice deteta dobijalo nekakvu bolnu grimasu i ono bi briznulo u neobuzdan plač. "Setilo se majke",
rekao bi neko i nastavio još usrdnije da ga zabavlja. Uzalud. Dete bi neutešno plakalo i od umora i
iscrpljenosti zaspalo. U neko doba bi i roditelji stigli.

Sve češće se osećam kao to dete u ovom svetu u kome nas zabavljaju svim i svačim, utrkuju se ko će nas
više preneraziti, začuditi, "usrećiti", preplašiti, a sve sa ciljem da zaboravimo ono što nam je zaista
potrebno, ono za čim nam duša traga, ono što ništa ne može da nadomesti, ma koliko nam na tren
izgledalo da smo srećni, ispunjeni, zadovoljni...

"Setilo se majke", rekli su. A mi? Setimo se majke, setimo se sebe, setimo se Boga, setimo se onoga zbog
čega smo ovde, iako to nekad ne umemo ni da definišemo niti prepoznamo. Mi možda ne, ali duša u nas
itekako zna da sve blještavilo ovog sveta ne može da nadomesti ono nešto što nam jedino znači. Ne za
zabavu. Za zdravo postojanje.

Pa se rasplačemo, pa umorni zaspimo i negde srcem čeznemo da kad se probudimo to bude uz one koje
volimo, samo sa onim što nam je važno. Sve drugo je jeftina zabava koja nam možda i pomaže da
zaboravimo, ali ne i da se setimo ko smo u kuda idemo.

Više nismo deca. Možemo da biramo da putujemo s "majkom", ma ko nam ona bila, ma šta
simbolizovala. Ako je nekad ona ostavljala nas, možemo da odlučimo da mi nikad ne ostavimo nju. Ili
Njega. U suprotnom, plakaćemo i umorni zaspati svaki put kad nam umesto onoga što nam treba daju
nešto za šta veruju da će nas zabaviti.

A zabava k'o zabava. Ubije vreme ali, potraje li i postane li sama sebi cilj, podmuklo ubije i nas. Ono
najvrednije u nama.

 Maj nekako volim najviše. Jeste i to, proleće se ustoličilo, priroda iznova razlila svu svoju raskoš,
leto u najavi pa čovek opijen mirisima i bojama lako pomisli da će sve lepo trajati zauvek i da će i
on živeti večno. Takav je maj. Zavodljiv. A ja ga volim iz drugih razloga. U maju mi se rodila
mama. U maju sam rodila kćer. U maju se rodio jedan Rade. I to ne bilo koji Rade. Brat Rade. Kad
imaš brata već si srećnik. Kad imaš Radeta za brata ne znaš šta si. Još nije izmišljena jedinica za
zahvalnost i zato si negde neprestano blagodaran što si baš ti taj kome je ta najčestitija duša
podupirala krhko detinjstvo, vidala rane sputane mladosti, prevela te do zrelosti preko ambisa
 nesvakidašnjih životnih iskušenja... Jednog 26. maja rođen je taj Rade. Od majke Anđelije i oca
Vlastimira. Bio je njihova velika radost. Majka nije poživela. Samo tri godine je Rade imao majku.
Pričaju ljudi da je bila oličenje plemenitosti, lepote i blagosti. Sve to prepoznajem u njenom
čedu. Zato njoj zahvaljujem što ga je rodila. I njemu što ga rani gubitak majke nije ogrubeo. I
maju zahvaljujem. Nije zavodljiv. Povlačim reč. Ja znam da će sve lepo trajati zauvek i da svaki
čovek sebi obezbeđuje večnost. Posebno ako, kao moj Rade, o večnosti ne razmišlja već je
svojim delima ljubavi od besmisla svakog bogovetnog dana otkupljuje. ❤️

Od jednog do drugog bagrema, od bagrema do jabuke, od stabla jabuke do starog duda. Tako su se
protezale tri žice za veš u dvorištu. A na njima gotovo uvek nešto da se suši. I to ne bilo kako. Znao se
red.

Od svetlog ka tamnijem, počinjalo se sa peškirima, a završavalo sa čarapama. Tako su sve žene moga
detinjstva prostirale veš, stvarajući pravu malu priču bez reči od mirisnih potkošulja, sukanja,
maramica...

Štrikovi postoje i danas, mada ih mašine za sušenje veša polako guraju u zapećak. Pa i kad ih vidim
primetim da malo ko onako brižljivo i precizno kači veš. Ko još ima vremena da slaže nijanse, od svetle ka
tamnijoj, da počne od peškira pa polako redom. Danas smo naučeni da vreme koristimo racionalno, da
sve treba da služi nama, a ne mi njemu.

Sve nam služi, ali nas malo šta uveseljava. Možda zato što se nekad znao red, što se znalo kako se
počinje, a kako završava; znalo se gde idu čarape, a gde peškiri i šta se sme izložiti jakom suncu, a šta se
brižno i strpljivo suši u senci bagrema ili starog duda...

Uprkos rasprostranjenom mišljenju da je "ženama potrebna pažnja", verujem da ima i onih žena kojima
pitanja : "Da li ti je hladno?", "Jesi li ručala?", "Hoćeš da gledamo film?"... nisu mnogo važna. Hoće li
dobiti jabuku ili kartu za dvoje za neku egzotičnu destinaciju, svejedno im je. Ne moraju nikud, a mogu
svuda. Njima je svet dostupan i kad samo sklope oči. Ima žena kojima je potrebno samo jedno - da se
pored muškarca osećaju zaštićeno. Tada se ženska priroda razbokori, tada će žena i jesti i utopljavati se,
čuvaće zdravlje i lepotu duše i tela zbog onog koga voli, zbog sebe, zbog sebe u njemu. Žena koja se
pored muškarca oseća zaštićeno razvija svoju ženstvenost i svoj potencijal. Postajući sve više žena
podstiče muškarca da bude još više muškarac. Tako oboje pomažu jedno drugom da rastu u svojoj
jedinstvenosti i zajedno, kao par. Sve drugo, momenti kada žena vodi igru, kada se muškarac povlači,
kada su uloge zamenjene vodi u košmar, a on pre ili kasnije dovodi do buđenja. Onog koje je neretko
bolno za oboje. Nije svakoj ženi potrebna pažnja. Nekoj je potrebnije da pored sebe ima muškarca.

Skromnost volim. Ili je to jednostavnost, ne znam. Svedenost, možda bi i tako moglo da se kaže. Kad
pogledaš da ništa ne fali, a moglo bi se dodati skoro sve. Tako volim. Da postoji samo ako ima smisla. Ne
smeta mi raskoš u kojoj neko drugi uživa, samo kažem da ja volim sirov život. Mene uzbuđuje da
spremim ručak "bez ičega", da sama napravim suknju, ispletem pulover, skuvam čaj od bosiljka koji raste
oko kuće... I što ja to više hoću, veća su iskušenja u vidu mogućnosti koje donose ukrase i luksuz. Neko
bi rekao: "Čim ti to dolazi, ti to hoćeš, makar i nesvesno". Ja, međutim, smatram da sve što dolazi
predstavlja jednu vrstu iskušenja, proveru naših istinskih potreba. Može se pristati i uhvatiti se u "kolo",
a može se istrajati u svom naumu i živeti onako kako duša hoće. Došlo neko čudno vreme. Drugi "bolje"
od nas znaju šta nama treba. Daj nam Bože pameti da nas u to ne uvere i da na kraju pored svega što su
nam prodali ne tražimo da nam vrate nas same, u zamenu za sve što smo od njih kupili.

 Mnogo je načina da se čovek nađe u situaciji u kojoj će uvideti da nešto ne ume ili ne može.
Bezbrojni su putevi, a biramo brzopleto. Nekad čak i ne biramo. Tek primetimo da smo usred
nečega što nam je preširoko, pretesno, jednostavno neudobno i "tuđe". Mnogo je razloga zbog
kojih u takvim okolnostima, uprkos svemu, ostajemo. Stidimo se da priznamo "poraz" ili teramo
inat, plaćamo danak sopstvenoj tvrdoglavosti ili mazohizmu, a dogodi se i da je umor toliko jak
da čovek nema snage ni da izađe iz ringa. I ostaje tu gde se zadesio, gazeći po osrednjosti, načet
korozijom sumnje u svoje sposobnosti gasi jedno po jedno svetlo svoje ambicije i čeka kraj
verujući da ovo ipak nije njegovo vreme. A jeste. Jer: "Svako je genijalac. Međutim, ako
prosuđuješ ribu na osnovu njene sposobnosti da se penje uz drvo ona će ceo život provesti u
ubeđenju da je glupa.” Ni govora. To što ne ume da se penje uz drvo govori samo o tome da
veranje nije njena kategorija. U plivanju je već savršena.

 Proverim ponekad šta rade, šta govore oni koje duboko poštujem, oni od kojih dugo već učim,
kad su ovakva izazovna vremena i vidim da je sve isto. Rade što su i pre radili, govore kako i
inače govore, malo i tiho. U životima nekih ljudi klatno raspoloženja ne ide mnogo ni na jednu
stranu. Ne obuzima ih euforija, ali ni očaj, ma kakve da su okolnosti. Ti ljudi, takvi ljudi, valjda
znaju da je čovekovo da radi i o dobru misli, da mu je dato da se nada, veruje i voli, ali da ne
dangubi birajući velike reči. Neko bi pomislio da nisu od pomoći čovečanstvu, jer ne jurišaju na
nevolje. Meni je bliskije uverenje da su pravi heroji, jer ni jednom mišlju, rečju ili delom oni
nevoljama ne doprinose. Mir sa kojim se odnose prema svemu lekovit je. Delotvorniji od pokliča.
Oni znaju da se u galami ne čuje glas Boga, a ovo su dani kada nam je taj glas preko potreban. Da
čujemo Njega i konačno se setimo sebe. U svoj raskoši koju čovek, kad to jeste, ume i može da
podari svetu.

 Postoje ljudi koji dozvole sebi da se nasmeju i onda kad im se plače i onda kad drugi od njih
očekuju da su ozbiljni. Postoje. I ako mene neko pita ti ljudi su heroji. Dopustiti sebi osmeh može
samo onaj ko je zbacio težak teret sumnje i straha od života, onaj koji je pokidao sve lance i
razvalio stege. One spolja i one jače - unutrašnje. Nasmejan čovek je slobodan čovek.

 Nastojim da živim tako da mi mogućnosti uvek budu veće od potreba. To mi obezbeđuje spokoj.
Ako bi mi potrebe bile veće od mogućnosti, morala bih da se "snalazim", zadužujem, da računam
na nečiju pomoć, da trošim ono što nisam zaradila, baškarim se sa onim što realno nisam
zaslužila. Tako se postaje dužnik. A potom rob. Rob sopstvenih potreba koje prevazilaze
mogućnosti. Rob onog dela sebe koji traži komfor, ali ne i načine da ga obezbedi. Ne bih ja to
 sebi priredila. Ispružiti se prema guberu, to je moj način. Dok se ne stvore uslovi za novi, duži
guber. I to samo ako procenim da mi uopšte treba. A dotle, podsetnik: "Nije bogat onaj koji
mnogo ima, već onaj kome malo treba."

 "E, pa vidiš, moj Plavi... Kod nas majstora postoji izreka: 'Kad dižeš kuću, prvo biraj komšiju, pa
tek onda crep'... Jer kad imaš dobrog komšiju, nećeš pokisnuti ni kad se Bogu poizvrću kante."
Tako je zapisano u jednoj od knjiga Đorđa Balaševića. Kakva istina. Komšije su tu za dobro i za
ono manje dobro, jer život sve donese. Tu su za smeh, ali i za suze. Prva odbrana i prva pomoć,
prva radost koja se preliva iz srca pa zahvati dobrano i preko plota. Daruju osećaj da nisi sam u
svetu gde se čovek katkad oseti usamljeno. Imati dobrog komšiju je važno koliko i imati dobrog
sebe. Jutros se u našem dvorištu čula buka od motorne testere. Pomislim: "Komšije su opet
vredne." Tek kasnije spazismo da komšija jeste vredan, ali u našoj avliji. Uradio je ono što mi
planiramo već danima, ali nikako ne stiže i taj posao na red. Ganuće. Volim taj osećaj, tu
mešavinu nemoći i poštovanja pred ljudskom dobrotom. I plakao bi i smejao bi se, a ne činiš
ništa od toga. Pogledaš ka nebu, sedneš na zemlju i izgovoriš poluglasno: "Hvala ti, Bože."
Nekada bih se zapitala i čime sam dobrotu od ljudi zaslužila. Više se ne pitam. Naučila sam
nešto. Ako primećujemo da su oko nas sve bolji ljudi, to je pouzdan znak da i mi postajemo sve
bolji čovek.

 Priča o dva brata

"Dva brata, jedan oženjen, drugi neoženjen, imali su farmu čije je plodno tlo davalo obilnu letinu. Pola je
žita pripadalo jednom bratu, a druga polovina drugom.


 Na početku je sve bilo dobro. Potom bi se oženjeni brat noću povremeno budio od sna i mislio:

 – To nije pravo. Moj brat nije oženjen i dobiva polovinu roda sa farme. Sa mnom je žena i petoro
dece i tako sam osiguran za svoju starost. Ali, ko će se brinuti za mog brata kad ostari? On mora
mnogo više staviti na stranu za budućnost negoli što to čini sada.

 S tim bi mislima ustao, prikrao bi se kući svoga brata i istresao bi vreću žita u bratovljevu žitnicu.

 Neoženjenog brata počele su saletati iste takve misli. Povremeno bi se budio od sna i govorio bi:

 – Ovo jednostavno nije pošteno. Moj brat ima ženu i petoro dece, a dobio je polovinu uroda sa
zemlje. Ja ne moram nikoga prehranjivati osim sebe. I je li stoga pravedno da moj brat, čije su
potrebe očito veće od mojih, dobije tačno toliko koliko i ja?

 Tada bi ustao iz kreveta i odneo punu vreću žita u žitnicu svog brata.

Jedne noći obojica su ustala iz kreveta u isto vreme i naišli su jedan na drugoga s vrećom žita na leđima.
Mnogo godina nakon njihove smrti pročula se ta vest. I kad su ljudi hteli podići hram, izabrali su mesto
na kojem su se dva brata susrela, jer u mestu nisu mogli naći svetije mesto od toga."

I ja sam bila od onih koji bi sagovorniku već na prvu naznaku da će mi ispričati nešto što sam već čula,
nešto što mi je već jednom ili više puta rekao, umela da kažem da mi je to već ispričao, da znam i da
pokušam, pomalo nestrpljivo, da promenim temu. Danas to više ne radim. Danas slušam pažljivo kao da
to čujem po prvi put. Danas slušam s pažnjom, jer znam da ako mi se već ponavlja nešto onda nisam
razumela poruku koju priča nosi. A čak i da poruke nema, slušam. Slušam jer i sama katkad umem da
ponavljam istu priču, kao da tražim put do rešenja ili odgovore na pitanja koja me muče. Ne, ne
prekidam više nikog i ne govorim mu da znam, jer ne znam. Toliko toga ne znam, a ponajmanje o onome
što se krije u živom čoveku. Naučih ipak slušajući da to što nam neko uporno ponavlja možda i nije
potrebno nama, ali je svakako potrebno njemu. Pa ispoštujmo to. Ne otvara se duša svakom, a posebno
ne više puta, ako nema nade da će tu, baš tu naći lek. Ne odbacujmo olako taj blagoslov makar ga i ne
bili svesni.

...Kad goruća želja prestane da davi mogućnost, kad nestrpljenje ustupi mesto prihvatanju, tad dolazi
ono što nam treba. U nemirno more niko ne ulazi želeći mirnu plovidbu, u kuću iz koje se čuje galama
niko ne dolazi dragovoljno. Mir privlači mir, sreća sreću. To je, jednostavno, tako.

 "Diši!", reći će nam kad se uplašimo, kad se rasrdimo, kad rađamo. Da dišemo nas podsećaju kad
se umorimo, kad klonemo, kad bez nekog voljenog bića ostanemo. U danima poput ovih, kada
smo često sami, shvatamo da je važno i ono što nismo ni primećivali. Zagrljaji, rukovanja, svi oni
ljudi koji su daleko ili blizu, a sada su nam skoro nedostupni, jer ih štitimo svojim
odsustvom...sve je važno. Svi su važni. Dišimo onda. Neka svaki udah bude korak bliže trenutku
da kao ljudi, kao planeta, kao sve što postoji - prodišemo. Da se zakrpimo, sastavimo, iscelimo...
Dišimo jer možemo, jer nam je dato. I neka svaki dah bude zahvalnost na tom daru koji, sada to
dobro znamo, nije makar šta.

Šekspir je rekao: "Od novog jada, stara bol će proći." Ovaj vaskoliki jad mogao bi da nam isceli
stare boli i ukaže na životne prioritete. Prilika je ovo i da ne tražimo probleme tamo gde ih
nema, da se ne bavimo tričarijama i igrarijama, već da tražeći lek za bolest današnjice
pronađemo i" formulu sreće" za dane koji dolaze. Moja baba nije bila Šekspir, ali je znala da mi
kaže, kad bi videla da dramim oko neke sitnice: "Ne bilo ti veće muke, dete moje." U velikoj muci
čovek shvati šta muka zapravo nije. Eto prilike da prestanemo da se žalimo i da počnemo da
hvalimo sve one boli koje su nam uporno otvarale oči, a mi nastavljali da spavamo. Novi jad
pokazao je beznačajnost starih nevolja. I ova će muka proći. Neka je ne otera neki novi jad, već
naša odlučnost da je se rešimo sami. U konkretnom slučaju ostajanjem kod kuće, posvećivanjem
vremena onima koje volimo i onome što volimo. Tada će brigu zbog onoga što nas plaši i srditost
zbog svega što nas nervira zameniti ljubav. A tamo gde ljubav pusti korenje ne cvetaju bol i jad,
već duševno i telesno zdravlje. Utom će nam i planeta ozdraviti.
 U moru informacija čovek se lako pogubi. Još ako zabasa na teren poluistina, više puta
interpretiranih, eto nevolje. Treba se u ovakvim situacijama oslanjati i na sopstveni zdrav razum i
osećanja. Nije sveto pismo sve što čujemo od nekog ko je čuo od nekog što je čuo od nekog... Od
kad znam za sebe planeta je u ozbiljnom problemu. Hladni rat, Černobilj, virusi, bombardovanja,
lične i kolektivne tragedije... A sve(t) traje. I potrajaće. Uz sve nedaće, i pored svih onih koji nad
svakim zlom trljaju ruke, uvek je bilo i onih koji su te iste ruke pružali stradalom, bolesnom,
umornom, beznadežnom čoveku. I baš ti ljudi predstavljaju onaj drugi tas na vagi postojanja. Ne
daju da prevagne zlo. Ne bore se protiv zla; bore se za dobro. Životom brane čovečnost, tako što
čovečno žive. Uz sve važne i manje važne informacije, relevantne i irelevantne izjave, prognoze,
upozorenja i obaveštenja jedna mi je slika već par dana u glavi. Jedna devojčica od desetak
godina je naučila ovih dana da šije i zajedno sa svojom majkom šije maske. Mirno, strpljivo, sa
verom u dobro one rade to što mogu. Kad sve ovo prođe, a proći će kao što sve dođe i prođe,
slavićemo ponovo slobodu i život, imaćemo sasvim sigurno i junake, ali ja nikako neću zaboraviti
koliko je veliki udeo u isceljenju čovečanstva imao jedan tako mali a tako veliki gest devojčice
koja šije maske. Da, zaista. Svet je uvek na rubu propasti, ali i uvek na korak od od spasenja.
Greška u koracima danas nije opcija. To čak i deca znaju.

 Do sada sam ih upoznala nekoliko u svom životu. Učtivo prihvate razgovor, slušaju s pažnjom, a
kad se priča oduži oni s lakom netrpeljivošću u pokretu ruke odmahnu i izgovore ono efektno :
"Ma..." I od tog trenutka oni više nisu tu, čak i ako ostanu u neposrednoj blizini. Osetite zaokret
koji naprave unutar sebe, vrate se "svojoj kući" i bez mnogo interesovanja za ono što je oko njih
nastave da žive neki svoj paralelni život, nezavisan od okolnosti u kojima se nalaze. Nekad bih
pomišljala da su osobenjaci, samoživi i nadmeni, samoproklamovana elita, samozvani izuzeci od
nas takozvanih običnih ljudi. Danas sam bliže uverenju da su to ljudi koji ne mare mnogo za
priče, ljudi koji znaju da je većina onoga što vidimo spolja posledica svega što se događa unutar
nas samih, da cveta ono što se posadi, pa čupaju korov iz sebe u svojoj tišini i ne veruju mnogo u
priče o vaskolikom zlu, jer ako i jedna duša živi časno vredi se za nju pomoliti, nešto za nju
konkretno učiniti. Ovo je doba velikih iskušenja i provere životnog znanja. Došlo je vreme da se
na prazne priče i isprazne sadržaje odmahne rukom i da se umesto zaliha sredstava za ličnu
higijenu mnogo pre naprave zalihe onih "sredstava " koja su neophodna za održavanje mentalne
higijene. Ne vrede nam sapuni ni toalet papir ako su nam misli i reči prljave. Ne može se telo
spasiti ako duše u njemu nema. Pišem, a u sebi izgovaram :"Ma..." To znači da pustim priču i da
vidim šta danas da uradim, da bar nekog usrećim, da nekom pomognem. Ovo nisu vremena za
velike reči, ali jesu, još kako jesu, vremena za velika dela. Dela ljubavi. Samo su ona velika, ma
koliko naizgled bila mala.

 Tek kad u sebi dobro procenim da li je stav koji iznosim moj ili mi ga je formiralo vaspitanje, ulica
ili mediji, tek tada progovorim. Što da se, recimo, moj pokojni otac svađa sa nekim koga sam ja
danas srela ili da moj učitelj progovara iz mene? Gužva je to prevelika. A u gužvi se ne zna ko
koga može da nagazi, slučajno ili namerno. Kad odbacim sve ili bar većinu (ko bih ih sve
pohvatao?) stavova koji su mi usađeni, vidim jasnije. I vidim tada da se najčešće sukobljavaju
nasleđena uverenja, a ne svesni ljudi. Svestan čovek će tražiti rešenje, a ne savršenije oružje da
dokaže da je u pravu. Rešenje i nije da pobedi jedna strana, već da obe shvate uzaludnost
sukoba.
 Nedavno sam za svoj rođendan dobila poklon. Zaplakala sam čim sam ga otvorila i videla sliku.
Nisam nešto dobijala poklone u životu, nisam (da budem sasvim iskrena) ni ona koja voli
poklone. Ono što volim je kad me neko čuje, oseća i učini nešto što me podseti da mi ljudi još
uvek čujemo jedni druge. Imam tu sreću da su oko mene ljudi koji me čuju, a ne samo slušaju,
oni koji me istinski vide dok me gledaju. I ne znam gde je moja prijateljica videla ovu fotografiju,
ali znam da samo ljubav može ovako nešto da učini. Zna ona da naše fotografije blede ili se
izgube u moru novih koje svakodnevno nastaju u našoj ludoj trci da ovekovečimo trenutke koje
živimo i da se sve svelo samo na škljocanje i neprestano traganje za novim i boljim. Zato je dala
da se uradi slika, da bude na zidu, da me svakodnevno podseća da se snovi ostvaruju i da to ne
zaboravim. Ovim gestom me je zaustavila, opomenula, raznežila... i podsetila da imam mnogo
razloga za zahvalnost. Otrežnjujuće iskustvo. I vrlo poučno. Blago svakom ko ima prijatelja koji će
biti tu kad smo u nevolji, ali i onima koji imaju prijatelja koji će biti tu da nas nauče da budemo
zahvalni za ono što već imamo, što smo postigli. Tako se večna glad za nečim višim, većim i
boljim rastače u plimi spokoja i saznanju da sada i ovde već imamo sve za čim smo tragali i da
ambiciju konačno može da zameni poverenje da sve bude kad treba, ako znamo šta je to što
hoćemo i ako ne osećamo neprestanu glad, već se zaustavimo i osetimo istinsku i duboku
zahvalnost za ono što već imamo, što već jeste!

 Kažu mi budi drčnija, otresitija, pokaži stav, silu! Oni ne znaju da svaku silu može da pobedi
snaga blagosti. Moja omiljena priča je ona o suncu i vetru koji su se nadmetali ko će brže skinuti
kaput sa čoveka koji je tuda prolazio. Vetar je duvao i duvao, a čovek je sve snažnije privijao
kaput uz sebe. Sunce je tako jako ogrejalo da je čovek sam skinuo i kaput i košulju. To je snaga
blagosti pred kojom gola sila uzmiče.

Gde prestaje granica dobrog ukusa? Ko to zna, nismo svi ljudi od ukusa. Svako svoje breme
prošlosti nosi, a u njemu svega i svačega ima. Škola života, baš kao i sve druge škole, ima
smerove, odseke, različite predmete, a i ocene su nekad diskutabilne. Ali kako to lepo kaže jedna
moja prijateljica psiholog: "Do svoje četrdesete možemo da se izgovaramo nesrećnim
detinjstvom, oskudnim obrazovanjem, raznim prilikama i neprilikama. Nakon toga smo ipak
odrasli ljudi koji bi uprkos svemu morali da budu svesni svojih reči i dela i njihovih posledica".
Saglasna sam sa tim. Ako ništa drugo, dotle smo već doživeli toliko toga. I bol i patnju. Radosti i
iskušenja. Uspehe i neuspehe. Znamo kako ume da opeče uvreda, poseče kleveta, obeshrabri laž
i stisne nespokoj. Znamo to dobro svi, ma kako živeli. I tu je "dobar ukus" ono što osećamo, čak i
ako nas niko tome nije učio, niko upozoravao. A ako ni tada ne umemo da postavimo granicu,
setimo se stare dobre: "Ne čini drugima ono što ne želiš sebi." Sve je jasno. A ako nije, ako
nastavimo da gazimo sve ispred sebe, ne pomišljajući da neko može biti povređen, desiće se ono
što se mora desiti. Ono što se uvek dešava nakon setve. Žetva. A kakva setva onakva i žetva.

Fioke su sjajna stvar. Baš sve. Za sve se i koriste; za veš i čarape, pribor za ručavanje i kuhinjske
krpe, za dokumenta i spomenare. Ima ona jedna, međutim, svaštara, u koju ide sve ono što
nema ni svoje stalno mesto, a ni čestu primenu, ono što je uvek tu negde pri ruci i u vidnom
polju, a sklanja se u fioku kad se najave važni gosti ili se stan dovodi u red, da se slučajno ne
baci. U nju ide sve ono što je toliko naše da nema upotrebnu vrednost, već je vremenom postalo
dragoceno i steklo "stanarsko pravo" samo zato što ga volimo. Tek tako, bez razloga. A onda,
jednoga dana, otvorimo tu fioku i u njenom uglu pronađemo nešto što smo mnogo voleli, uzalud
dugo tražili i već prežaili, jer se nismo mogli setiti gde je, a godine su prošle. Ta stvar više nije
predmet naše ljubavi; sada izaziva setu i sažaljenje. Tako je to sa fiokama, tako je to sa stvarima i
ljudima. Sigurni da smo ih sačuvali, zaboravimo na njih. Zato, ne stavljajte u fioku ništa što niste
spremni odmah da izgubite. Jer kad to jednom pronađete, možda ga više nećete prepoznati. Nije
najgore ono: "Imao, pa nemao". Još je gore: Nemao, a imao. (U fioci.)

Kad se uželim svoje majke, onakve kakvu je pamtim, zastanem i ogledam se. Sve njeno vidljivo je
na mom licu. I ono oku nedostupno - takodje. Starija sam već od nje, a ona me jednako inspiriše
da budem dobra... kad porastem.

Učeni ljudi lako mogu da prepoznaju amaterizam. Struka duboko zadire u materiju, stalno je
usavršavajući. To je znanje. Učeni ljudi, medjutim, ne ponižavaju one koji od njih manje znaju.
Pomažu im da, ako to žele, nešto nauče. To je veličina. Odstupanje od ovoga najčešće je
pokazatelj da je neko uskočio u skupe "cipele', ali za tri broja veće. Vredno, ali beskorisno.

Mene dobrota u nekih ljudi ne iznenađuje, ne začuđuje. Ponekad se samo postidim pred njenom
veličinom. I ako je išta plemenito u tom stidu to je moje nastojanje da i sama postanem bolja
nego što sam bila dok za tu vrstu dobrote nisam ni znala.

Sva snaga, raskoš i veličina dobrote kad je sretnemo nije toliko u tome što je ona čarobna u
svojoj pojavnosti i što nas neretko ostavi bez reči i bez daha, već upravo u tome što u nama,
umemo li da je prepoznamo, posadi seme koje proklija i raste. I raste ta dobrota i tako čini da
rastemo i mi. Gledaš, porastao si, al nekako u širinu. Nisi viši, ali si zato veći. Čovek si postao. Prvi
put kad si se rodio; drugi put kad si shvatio šta (biti) čovek uistinu jeste.

Kap koja prelije čašu najčeše je najnedužnija od svih pređašnjih. Ona skoro da i nije kap koliko je
tuga što od one prve kapi nismo reagovali i rekli šta je to što nam smeta u nekom odnosu sa bilo
kim. Dok se čaša puni razmišljamo o zdravici, zaneseni očekivanjem. Kad se prepuni shvatamo da
smo odabrali pravu čašu, ali da se ona umesto vinom punila gorčinom.

Dobro sam. I imam na to pravo. Bez obzira na sve, čovek treba da zna da je radost njegovo
prirodno stanje. Kao što se vatra ne gasi vatrom, tako se ni tuđa nesreća ne umanjuje
sopstvenom nesrećom. Siromašnom nećemo pomoći ako postanemo siromašni, već ako imamo
dovoljno i za sebe i za njega. Radujte se i onda kad vam se čini da je svet potpuno poludeo.
Radujte se, tako ćete mu najviše pomoći. Vaš osmeh će se u novu zvezdu noćas pretvoriti.

Polako se opraštam od još jednog životnog prostora. Pomnije zagledam zidove, ključeve stana,
dugo gledam kroz prozor... I taj hol, ta zgrada, okolne ulice imaju moju punu pažnju sada.
Dodirujem svesno betonsku ogradu ispred ulaza; baš tu se pod vedrim nebom načelo jedno leto
i pojela cela čokolada. Sve mi to sada mnogo znači, a ništa me ne vezuje. Idem dalje. Neko bi
rekao: "Raduj se, ideš u svoje". Eh, svoje. Moje je bilo i sve ovo do sada. Moje su tihe patnje i
strepnja, moja su iščekivanja, dočekivanja, ispraćanja. Moje su sve radosti kojih je ovde bilo
toliko mnogo. Moje su uspomene. A kuća.. Ona je sklonište. I moja je koliko i život, a "Život je
most. Ne gradi kuću na njemu." Zato ću i u novoj kući nastaviti da gradim. Samo ono i sve ono
što se jedino preko mosta može preneti - Ljubav i vera u Dobro.

"Trebaš li nešto?", pitala je. Više ništa. Ponekad mi samo treba da me neko pita baš to, treba li
mi nešto. Sada znam da imam dovoljno, svega. A i ovaj svet ima Ljudi među svim tim ljudima koji
znaju šta njima treba, ali ne i to koliko su oni potrebni drugima.

Ponekad zavoliš. Sve ono što nisi voleo, sve od čega si se sklanjao, ono što te je plašilo ili u očaj
teralo, sastavi se u jednom čoveku i zavoliš ga. I sve te njegove osobine sada sagledavaš uz
svetlost koju je ljubav donela i ne plašiš se više, ne bežiš i ne vidiš ni u čemu od svega toga
opasnost po sebe. Voliš čoveka i osećaš kako je on tu da bi ti pomogao da prevaziđeš svoju
sputanost, da porušiš ograde i pregaziš ustajalu baru lažne samodovoljnosti. Nikad i nisam
mislila da postoji pravi muškarac ili prava žena. Postoji samo prava ljubav. Zapravo, samo ljubav,
jer ona je uvek prava. Ljubav koja ti ništa ne daje, već ti sve otkriva. O tebi, onakvom kakav jesi,
kakav si bio pre nego što si u strahu, nakon nekog lošeg iskustva, pobegao od sebe i sopstvenih
osećanja. Ponekad zavoliš. Nekog. A u stvari...ponovo voliš sebe, kao nekad kad se života nisi
bojao.

Poslednji je dan ove godine. Hoće li od sutra sve biti novo, drukčije, bolje? Hoće, ako mi ne
budemo oni stari, ukorenjeni u uverenjima koja nam ne daju da koraknemo ka sebi samima i
prepoznamo se konačno u odrazu vaskolike životne raskoši. Hoće, ako se odvažimo da
poverujemo u dobro, ako pri pomenu ljubavi ne mislimo kako bi dobro bilo da nas neko konačno
zavoli, već kako je divno što imamo moć da volimo. Hoće, ako slobodu o kojoj sanjamo
poklonimo drugima i otpišemo im očekivanja koja od njih imamo. Hoće, ako dopustimo vatri u
nama samima da nam osvetli put koji je samo naš i prestanemo da lutamo po stazama i
bogazama koje nisu naše. Hoće. Znam i verujem. I ova vatra je najpre bila samo iskra uverenja
da će jedna kućica postati moj dom, jedno ložište moje ognjište. Od sveg srca vam želim da se
setite sebe, da se ostvarite sebi samima. Tek tada ću se i ja istinski ogrejati, tek tada će mi biti
toplo i u domu i u srcu. Kad budem znala da niko ne zebe i cvokoće u strahu od novog trena,
novog sata, dana, godine... Budite dobro, neka vam bude dobro i neka godina koja samo što nije
počela bude najbolja do sada u vašim životima. Hvala vam za sve. Zahvalite za sve. Jednog
ćemo dana shvatiti veliku istinu da je zahvalnost najveća molitva. Molim se za sreću svakog od
nas, jer nema lične sreće ako nije deo kolektivnog blagostanja. Živeli!

Tata...

Ako ćemo pravo, nismo te tako ni oslovljavali. Zvali smo te po nadimku, onako kako su te i drugi
zvali, tepali ti - Lale, od imena Vlastimir, Vlasta.
 Obraćali smo ti se onako kako su ti se obraćali drugovi, al' daleko od toga da se tu nije znalo "ko
kosi, a ko vodu nosi", ko vozi traktor, a ko otvara kapiju." Nije ti smetalo to što ti ne govorimo
"tata". "Možete me zvati i grne, samo me nemojte razbiti", nalazio si pokriće u narodnim
umotvorinama za mnoge svoje reči i postupke.

Nismo te razbili mi, tvoja deca, ali te je život (iz)ubijao. Nikada ti nisam rekla da sam plakala
svaki put kad bih tebe videla da plačeš. Istina, odlazila sam u drugu sobu i tercirala ti da ne vidiš.
Sad mi je žao što te nisam zagrlila svaki put pa da ljudski plačemo u duetu.

Na današnji dan bismo proslavljali tvoj rodjendan. Moj Bože, da li je iko celog svog života (osim
druga Tita) slavio dan rodjenja datuma kada nije rodjen? Kod tebe je sve bilo posebno. Rodili te
uzgred, prijavili po završetku poljskih radova, drugog dana zime, a da l si rodjen "malo po Velikoj
Gospojini ili nešto malo pre Krstovdana" ko bi to znao. I vas je bilo dece "ko Kineza", a ni nas,
hvala Bogu, tvojih, nije malo - sedmoro!

O tvom životu mogla bih napisati roman, ali mislim da nikad neću. Samo zato što se tvoj život,
iako formalno jeste, za mene nikad nije završio. Kao nikog drugog tebe osećam u svojoj blizini
gotovo neprestano. Nismo stigli da se ispričamo, nije bilo vremena, pa se naši razgovori
nastavljaju i traju.

Mnogo sam ti toga rekla, ali još toliko toga nisam. Nisam ti, recimo, kazala da znam da si me
lagao! Da. Lagao si me, a ni trepnuo nisi svaki put kad bi mi rekao da sam umesila hleb "kao
kakva iskusna domaćica", izbegavajući da zagrizeš onaj deo koji mi je ostao nedopečen toliko da
se testo rastezalo kao da vatre nije ni videlo.

Lagao si, časti mi moje (ha, ovo sam od tebe pozajmila, tako si se ti kleo), kad si sasvim ozbiljno
izgovarao: "Skuvala si ručak kao prava kuvarica", nastojeći da ne primetim kako na drugi kraj
tanjira odvajaš ugljenisano parče mesa. Valjda to i nije bilo toliko loše za "kuvaricu" kojoj je bilo
tek 12 godina. Lagao si mnogo puta, ali sam ipak od tebe naučila najveće istine.

Govorio si mi da živim tako da nikada ne potrošim više nego što zaradim. Hvala ti za ovaj osećaj
spokoja u vezi sa tim. Poslušala sam te. Savetovao si me da ni pred kim ne pokazujem slabost, ali
da je od sebe nikako ne krijem, jer je to put da je prevazidjem. Poslušala sam te. Znao si da mi
kažeš: "Neka su ti jaka ledja, sine.", znajući da život težak teret ume da natovari. Jaka su mi ledja.
Ne ona "ledja", već ova moja. Iskreno, danas me malo i bole i stežu, ali šta je život bez rada, šta
odmor bez umora?

Imala bih tih ti ja još toliko toga reći, ali ima dana. A i noći. I u snove mi dolaziš, opraštamo se,
pozdravljamo, al' nikad zauvek. Nekad čak iz mene progovaraš samo ti. Gledaju me ljudi u čudu.
Žena, a muškarac. Vidiš kako nas detinjstvo obeleži. Da je majka poživela možda bih bila nežnija.
Ovako sam snažnija. Bog zna da je tako trebalo da bude.
A rodjendan... Kad god da je, srećan je meni, jer tamo gde si ti te administrativne zavrzlame ništa
više ne znače. Ni vreme. Ni reči. Samo dela koja su činjena za života. To slavim. Imam i šta. Tvoja
dela. Sedmoro dece, jedan težak, kratak, ali častan život. Tebe slavim.

U to ime naliću tvoje omiljeno belo vino, pustiti onu tvoju od Safeta "Niz polje idu, babo,
sejmeni", pa kud stignem. Od tebe, to znam, nikud i nikad daleko.

A ovih sejmena, da ti kažem, ima idanas. Ne jure hajduke, kao onda. Sad jure one koji bi da budu
slobodni, da ne rade ono što svi rade, one koji bi pre da znaju zašto nego kako žive. Al, ne brini.
Tvog "sina Marka" neće poterati. Tvoja Bane ume da mućne glavom. Laletova ćerka je to!

Po godinama bi mi mogla biti sestra, ali prema toplini koju emituje i osećaju zaštićenosti koji u
meni budi - mogla bi mi biti majka. Nedavno je stavila šaku na moje rame i ja sam svoj dlan
stavila preko njenih toplih prstiju. Ništa nije bilo potrebno da se kaže u tom času. Obe smo se
ogrnule tišinom međusobnog razumevanja. Istini za volju, moje ćutanje nikad ne traje predugo.
Nešto docnije sam u jednoj prodavnici imala bujicu reči zbog oduševljenja tamošnjom obućom.
Dan kasnije mi je javila da ću "one čizme" dobiti na dar. Mnogo sam se obradovala. Ne toliko
zbog čizama. Imam već jedne. Obradovalo me je to što ponovo imam majku. Ili nikad i nisam
ostajala bez nje, samo je menjala način na koji se ispoljavala? Kako god, evo me pakujem deo
svoje obuće i odeće. Sigurno će joj se neko obradovati. Neko ko nema obuću, odeću ili... majku.
Lep je osećaj dobiti nešto na dar. Lepši je samo jedan - darivati. Ovi su dani bogomdani za to.

Pitao me je neko: "Šta je potrebno za pravu ljubav?" Ništa. Ljubav se dogodi, plane naizgled ni iz
čega, bez stvorenih preduslova, strategije i akcije koja bi joj prethodila i utabala joj put. Nije
potrebno pripremiti joj teren, promeniti nameštaj, dočekati je na stanici. Ljubav, kad to jeste,
sve uradi i uredi sama. Osećaš da se menjaš, da postaješ bolji čovek, razumeš i ono što do tada
nisi, vidiš jasnije, grliš prisnije. Veruješ u ono nešto što si potiskivao iz straha da ćeš biti
povređen. Nema ti ona nikakvih zahteva. Rodi se. I rodi te. A ti (pre)živiš i rasteš, bezbedan u
njenom naručju. Ljubav nije tvrđava koja se osvaja. Ljubav je tvrđava u kojoj si, za sve što nije
ljubav, neosvojiv.

Kako se postaje dobar čovek? Ne postaje se. Dobar čovek se u svakom od nas oslobađa.
Sistemom eliminacije. Nije neophodno učiniti herojsko delo, otići daleko, potrošiti mnogo
novaca, zasaditi drvo... To dolazi posle. I nekako bez napora, s lakoćom. Prvo čovek strpljivo
otresa nepotreban teret. Prestaje sa cinizmom, odustaje od osuđujućih komentara, ne okreće
se za bogaljem, već se pomoli za njega; kad bi da kritikuje, on pokuša da razume, kad bi opsovao
on umesto da opsuje Boga ili sunce pomene miša ili peršun, a kasnije ni to. Oseti li potrebu da se
sveti, još jednom se preispita i shvati da osveta povređuje ono najfinije u njemu samom. Tada
oprosti. I zaboravi. Nema oproštaja bez zaborava. Umesto da kaže: “Jesam li ti rekao?!” on kaže:
”Kako mogu da pomognem?”. Poželi li nešto više da ima on zahvali na onome što već poseduje,
a vremenom uviđa da ono najvrednije nije oko njega već u njemu samom. I tad, usmerivši
pogled ka unutra, učiniće mu se da je ugledao svetlosni zrak nečega što bi mogao biti Dobar
 Čovek. I sa još više elana nastavi da sa sebe zbacuje samar ispunjen mržnjom, ljubomorom,
pohlepom, neznanjem... Dobar čovek se ne postaje činjenjem dobrog dela. Dobar čovek je
najbolje delo koje za života od sebe možemo napraviti.

 U nebo se gleda da se korak na zemlji učvrsti. I svaki će ti put biti prohodan, jer prepreke nisu
toliko na putu koliko su u pogledu...

Šetam se, čujem cvrkut ptica, lavež pasa, ovce mirno pasu... Kako je priroda jednostavna, sve je
u nekakvom skladu, sve samo postoji, prati svoj tok. Ovde se niko ne takmiči ni sa kim. Ovde
nema pobednika niti pobeđenih. Izrazi "ružno" i "lepo" gube smisao, jer maslačak nije lepši od
koprive ili sunce od oblaka. Ne upoređuje se neuporedivo, ne procenjuje neprocenjivo, ne
zaustavlja se rast i ne teži večnosti. Kakva škola na otvorenom. Kakav čas o životu. Onom životu
pored kojeg prolazimo i ne primetivši ga.

I dođeš tako u neke godine kad te se ništa ne tiče, a sve te dotiče. Raduješ se kad sretneš dvoje
čiji su prsti isprepletani, a oči zaljubljene. Diviš se čistoti deteta i detetu koje te iz nekih uvelih
očiju posmatra. Svakoj se lepoti pokloniš, zahvalan što ti se pokazuje i što još umeš da je
prepoznaš u nečijem licu, stihu ili tek iskrenom pozdravu. Niko ti ne stoji na putu, jer svako ima
svoj put; nikom ne staješ na žulj, jer bi tako svoje rane pozledio. Vidiš širu sliku svega, pa ti "uska
grla" sitnih nesporazuma ne obesmišljavaju dan koji nekim čudom može biti i poslednji. Dođeš u
neke godine kad te baš briga za godine, jer znaš da su one tek broj, a život skup onih trenutaka
koje bi ponovio da možeš. A ne možeš. E, zato ih ne propuštaj.

 Svakoga dana dešavaju mi se neke izuzetno lepe stvari, oduševljavaju me gestovi nekih predivnih
bića, do ganuća me dovode neke reči, neka dela čiste ljudskosti. Uporedo s tim, svakoga dana
naidjem na zlonamernu opasku ili otrovnu strelu koju neko odapinje, ko zna iz kojih razloga.
Svega ima. A vreme (čitaj život) prolazi. I ne može čovek da postigne da se jedi zbog ovih drugih i
istovremeno raduje zbog postojanja prvih. Mora da odabere. Ja sam odabrala da se zahvalno
radujem što dobro još postoji. A ono što dobro nije, ono će morati da sačeka da kod mene dodje
na red. Kad će to biti, ne znam. Možda kad se sve dobro i časno u ljudima nepovratno potroši a
to se, pouzdano znam, neće dogoditi. Ne zato što je nepoderivo, već stoga što još uvek možemo
da biramo stranu kojoj ćemo se prikloniti i istinu koju ćemo živeti.

Skidaju se izumrle ćelije sa kože, da koža zablista. Skidaju se, sa istim ishodom, i naslage sa zuba. Kažu da
bi više od polovine bolesti nestalo, ako bi se očistio unutrašnji zid creva... Izgleda da je sva tajna u
čišćenju, skidanju, uklanjanju. Valjda zato verujem u blistavost svakog bića. I verujem da bi ona bila
vidljiva, baš kod svakog, kad bi se skinule nečistoće sa njegove duše. A nečistoća je raznih. Glavne su:
strah, srdžba, inaćenje, ljubomora, zavist, malodušnost, gorčina... Dakle, svako je dobar; nije svačija
dobrota dobila priliku da se ispolji. Zarobljena, čeka neko čišćenje i oslobađanje. A dotle, otrov se izliva,
potapajući najpre sopstveni izvor, a potom i sve što dotakne.
Pitaju me često kad će već jednom taj mir o kome govorim, taj jasan osećaj u vezi sa bilo čim, ta zrela
odluka oko koje se ne dvoumimo. Pitaju to s nestrpljenjem, gotovo agresivno.

Poodavno su moji rođaci poželeli da imaju drugo dete. Deset godina su pokušavali, uz sve moguće
naučne i nenaučne metode i - ništa! Onda su "digli ruke", pomirili se sa sudbinom i negde u sebi pustili
taj plamen želje da se ugasi. Nedugo potom žena je saznala da je u blagoslovenom stanju, a još malo
potom rodio im se sin, danas prekrasan mladić!

 Koliko sam samo puta umrla u ovom životu. Baš mnogo. Useli se u mene tišina, sve potopi, sve
prekrije, a iz ogledala me posmatraju beživotne oči. Ništa ne traže, ničemu se ne nadaju, nikog
ne čekaju. Ranije sam se bojala ovakvog stanja; danas ne. Jer, mnogo sam se puta već vraćala sa
saznanjem da nisam umrla ja već zablude, očekivanja, sumnje, strahovi... Sve više verujem, posle
ovakvih iskustava, da ne umiremo posle života nego da, posle mnogo tih malih smrti unutar nas,
počinjemo istinski da živimo.

Ne znamo mi šta dvoje ljudi spaja, šta ih drži zajedno, šta rastavlja... Šta god da je, to oni moraju sami da
prođu, da iskuse i bol i radost zajedništva ili rastanka. Pustimo ljubav neka živi, ma između koga da se
rodi, ma kako izgledala sa strane. Ljubav je toliko retka danas da je greh bacati se na nju kamenom, čak i
kad to radimo iz najbolje namere, iz želje da nekog svog sačuvamo... Zato ničiji izbor ne osuđujem, ne
kvalifikujem, nikom ne prorokujem, jer ne znam ja, kao što niko ne zna, kako je nekom u njegovoj koži i
šta je to što mu je potrebno za sreću. Možda je to baš mrva koja mu do sreće, potpune sreće nedostaje,
a nama se gledajući iz prikrajka čini da je malo da neko naš dobija mrvice. Mrvice su to koje ga hrane, da
poraste i shvati da je na ovom svetu svako sam, ali da je dobro kad ima nekog uz koga može da se oseća
voljeno, da voli i da se ne boji života. Verujmo u ljubav čak i kad nije očigledna. Život je pun iskušenja
koja na test stavljaju našu veru u sve ono što je dobro i plemenito.

Bezanje od bola, bezanje od nelagode, isprojektovanog srama...drzi nas dugo u mestu sa kojeg se mozda
ne nazaduje, ali se sasvim je sigurno i ne ide napred. Pitanje gubitka i dobitka cesto me opseda, vraca se,
trazi odgovore. Kad me, po ko zna koji put, savladaju obziri, strahovi, osecanje stida i krivice, kad me sve
ono sto zelim da izbegnem drzi u zacaranom krugu besplodnog samomucenja, setim se gesta Tesline
majke koji je zasigurno u velikoj meri odredio dalji zivotni put njenog sina. Setim ga se jer mnogo puta
nisam imala hrabrosti da ucinim isto ili slicno i sebi ili nekom svom pomognem na taj nacin, a trebalo je.
Naime, kad je videla da se njen sin odao kocki, uzela je ono malo novca sto je bilo u kuci, stavila mu u
ruke i, znajuci kuda je krenuo, rekla: "Uzmi. Sto pre potrosis sve sto imamo, pre ce to proci!" Tako je i
bilo. Proslo ga je, zanavek! Svi smo mi kockari, bar u nekom trenutku. Sto pre izgubimo "sve sto imamo"
to pre naucimo sta sve umemo, hocemo i mozemo.
E, tada. Kad goruća želja prestane da davi mogućnost, kad nestrpljenje ustupi mesto prihvatanju, tad
dolazi ono što nam treba. U nemirno more niko ne ulazi želeći mirnu plovidbu, u kuću iz koje se čuje
galama niko ne dolazi dragovoljno. Mir privlači mir, sreća sreću, dok želja samo pojačava želju, ali je
ostavlja jalovom... To je, jednostavno, tako.

 U ovo doba, na ovaj dan pre 37 godina, moja je majka živela svoje poslednje sate. Posle toga
preselila se u mene i tako produžila svoj život bar dok ja trajem. A i duže. Jer sinoć me je ćerka
pitala: "A je l i tvoja majka bila najbolja mama na svetu, kao i ti što si?" Nije bila najbolja. Bila je
neuporediva. A to je više od svake pobede. Tron sa kojeg te niko ne može svrgnuti, ako je kojim
slučajem "bolji". Od dobrih postoje bolji. Posle neuporedivih ne dolazi niko. Posle njih naučiš da
se ne upoređuješ, već da svaki sat života doživljavaš kao poslednji. Tada i naučiš da istinski živiš.