Počinjem ovu svoju priču, nizašto, bez koristi za sebe i za druge, iz potrebe koja je

jača od koristi i razuma, da ostane zapis moj o meni, zapisana muka razgovora sa
sobom, s dalekom nadom da će se naći neko rješenje kad bude račun sveden, ako
bude, kad ostavim trag mastila na ovoj hartiji što čeka kao izazov. Ne znam šta će
biti zabilježeno, ali će u kukama slova ostati nešto od onoga što je bivalo u meni, pa
se više neće gubiti u kovitlacima magle, kao da nije ni bilo, ili da ne znam šta je bilo.
Tako ću moći da vidim sebe kakav postajem, to čudo koje ne poznajem, a čini mi se
da je čudo što uvijek nisam bio ono što sam sad. Svjestan sam da pišem zapleteno,
ruka mi drhti zbog odplitanja što mi predstoji, zbog suđenja koje otpočinjem, a sve
sam ja na tom suđenju, i sudija i svjedok i tuženi. Sve ću biti pošteno koliko mogu,
koliko iko može, jer počinjem da sumnjam da su iskrenost i poštenje isto, iskrenost je
uvjerenost da govorimo istinu (a ko u to može biti uvjeren?), a poštenja ima mnogo, i
ne slažu se među sobom.

MMXXII
Ништа ти не разумеш, мољакањем сам решио.
мој најрођенији блесане, Вечито сам се свађао
уображени принче кад те други истуку.
Био си моје мезимче
што те је живот размазио. и ту сам највише погрешио.
Да знаш колике сам ноћи
узнемирене и бесане
Четрнаест ти је година
дрхтао крај твог узглавља, и зар те стварно не вређа
покривао те и пазио. да стално за тебе подмећем
и душу и главу и леђа?
Ти си за мене још увек
парче тек рођеног меса:
онај мусавко што вришти Хоћу да јасно кажеш
и целу кућу потреса. кад мислиш да будеш мушкарац.
Зар треба и сутра да решавам
све што ти одраслом фали?
Ја сам те, лепото моја, “Тата, шкрипи у браку…
научио да ходаш. на послу… дај за џепарац…”
Свима сам плаћао пиће А ја ти и даље помажем
кад су ти зуби никли. јер те волим и жалим.
Ја сам ти дао живот.
Није те донела рода.
А сада смо се, одједном, Не честитам ти рођендан.
један од другог одвикли, Ми смо се узалуд борили
као да све што кажем и стварали смо чуда,
заиста не разумеш а ништа нисмо створили.
и као да све сто умем
ти трипут боље умеш. И ево, данас ти дајем
реч родитељску и мушку:
Ја сам те љуљао, купао, ако не постанеш човек
поносио се тобом, на овој, тек започетој
немуште речи срицао, чаробној стази живота
и доста своје младости – морам ти разбити њушку.
због тебе сам полупао Макар ожењен био,
и кад је у свет требало макар у тридесет петој.
нисам се због тебе мицао,
Никад те тукао нисам.
него сам сав оседео, То за дечаке није.
мој надувенко мили, Ал сутра, одрасли принче,
да би твој живот видећеш како се бије.
и дани ваљани били.

Ти знаш: ја сам твој отац.

Ми смо од такве сорте
што не сме да задрхти
кад одапиње стреле.

Можда још није касно.

Једном се мора све рећи:
и другарски и тужно
и грубо и срнећи.

Пропустио сам године.

Испустио те из руку.
Све твоје слабе оцене
“Kako da ne
budem stepski vuk,
olinjali pustinjak
usred sveta čiji
ciljevi nisu moji,
čije mi radosti
nista ne znače!”
Твоја величина
мери се твојом
добротом; твоје
образовање и
интелект твојом
скромношћу;
твоје незнање
октирвају твоја
сумњичавост и
предрасуде, а
твој прави
калибар се мери
уважавањем
и толеранцијом
коју показујеш
према другима.
Не марим да пијем, ал' сам
пијан често.
У граји, без друга, сам, крај
пуне чаше.
Заборавим земљу,
заборавим место
На коме се јади и пороци
збраше.

Не марим да пијем. Ал' кад

приђе тако
Свет мојих радости,
уморен, и моли
За мир, за спасење, за смрт
или пак`о,
Ја се свему смејем па ме
све и боли.

И притисне очај, сам, без

моје воље,
Цео један живот, и њиме се
креће;
Узвик га пролама: "Неће
бити боље,
Никад, никад боље, никад
бити неће."
 Ако желите
бити добар јахач,
онда зајашите
најгорег коња.
„Никада нисам волео
моћ, јер сам увек
волео да ми неко
приђе из слободе, да
некоме приђем из
слободе а не из неког
интереса,
објективације,
користи, да се са
неким сретнем у
слободи. Једини
прави људски
ауторитет који се
образује јесте
ауторитет који
допире из слободе:
ако вас прихвате и
поштују зато што не
морају, онда вас
прихватају и
поштују.“
Учи од дрвета :

- стој усправно и
поносно
- уживај у свјежем
ваздуху
- буди свјестан
својих коријена
- пиј пуно воде
- буди свјестан
своје природне
љепоте
- знаш да након
сваке зиме долази
сунце
- уживај у погледу

“The best people

possess a feeling
for beauty, the
courage to take
risks, the
discipline to tell
the truth, the
capacity for
sacrifice.
Ironically, their
virtues make
them vulnerable;
they are often
wounded,
sometimes
destroyed.”

Don’t explain your

philosophy,
embody it
 кочијаш
добије
напојницу.

Тако је то у
животу, кад
коњи
потегну из
све снаге,
 друга страна; а неки
да смо искључиво
једна или друга, а ми
смо, кажем ти,
Иринеј, судбином
предодређени да
будемо Исток на
Западу и Запад на
Истоку и да
признајемо изнад
себе само Небески
Јерусалим, а на
А били смо најпре у
Земљи никога!
недоумици. Исток је
мислио да смо ми
Запад, а Запад да
смо Исток. Неки су
од нас погрешно
схватили наше место
у овом сукобу струја,
па су викали: ми
нисмо ни једна ни
Свети Сава Иринеју XIII vek
 А мени се чини да је
страх највећа срамота
овог свијета, и
највеће понижење
човјеково. Измахнут
је над њим, као бич,
уперен у грло, као
нож.

Човјек је опкољен
страхом, као
пламеном, потопљен
њиме, као водом.
Идемо путем правде и
поштења, вере и врлине,
чојства и хришћанског
витештва, без мржње и
освете према ма коме,
клечећи увек пред Богом, Плаши га судбина,
а никад пред људима. плаши га сутрашњи
дан, плаши га
владајући закон,
Патријарх Павле
плаши га моћнији
човек, и он није оно
 Све што живи ожиљак има
што би хтио бити, већ још из детињства, посебан, ран.

оно што мора да Да нисам песник, ја међ свима

био бих хуља и лопов знан.

буде.
Мршав и раста одвећ малена,

међ децом био сам увек херој,

често, често носа разбијена

Умиљава се судбини, враћо сам се под кров свој.

моли се сутрашњем Уплашеној мајци, кад пред њу банем,

дану, послушно реч цеђаху усне крваво-тмасте:

«Ништа, де! Спотакох се о камен,

понавља закон, а већ сутра све ће да зарасте.»

понизно се смијеши
Па и сада, када се без трага,

мрском моћном оних дана крв врела смирила,

човјеку, помирен да неспокојна нека дрска снага

на поеме моје се излила.

буде наказна
На већ златне литерарне хрпе;
творевина сачињена и у сваком ретку што се вије

од страха и огледају се некадање црте

кавгаџије, немирка, делије.

пристајања.
Ко и некад имам храброст мушку

ал нов корак мој се друкче слуша…

Док ми некад разбијаху њушку,

сада ми је сва у крви душа.

Не велим више мајци окрвављен,

већ том шљаму што церећ се расте:

«Ништа, де! Спотакох се о камен,

а већ сутра све ће да зарасте.»

 Изда те
Брате! Ја нисам
тужан, нити сам пао
духом. Живот је
свуда живот; живот је
у нама, а не у
властита
спољашњем свету.
Бићу окружен
снага.
Како не
људима, а бити човек
међу људима и
остати то увек без
обзира на какву било би туђа
несрећу, не тужити
се, нити клонути, то
је живот, то је његов
слабост.
задатак.
“…Голубови моји, – дед да
вас тако назовем…мила
моја дечице…Знајте да
нема ничега вишег, и
јачег, и здравијег, и
кориснијег за даљи живот,
него каква лепа успомена,
а нарочито која је
понесена још из
детињства, из родитељске
куће… а једна тако дивна,
света успомена, очувана
из детињства , можда баш
и јесте најлепше
васпитање. Ако човек
накупи и понесе много
таквих успомена са собом
у живот, онда је тај човек
спасен за цео живот.“
 Па то кад порастеш,
разумеш мало
боље. То је
природа, Бог, не
знам, али човек се
мења, наравно.
Међутим, негде у
Наша царица глави ти остаје тај
Милица, кад фајтерски однос
јој је погинуо
према животу. Ја
муж, отишла
је у сам се и као клинац
манастир, а бавио разним
на месту где
спортовима,
га је први
пут угледала углавном "на срце".
дигла је И сећам се,
манастир
тренирао сам бокс,
Љубостињу.
па ме неки боксер,
звали смо га Шугер,
из мог краја, стално
тукао, а ја сам
стално поново
одлазио на своју
порцију батина.
Али - није ме
уплашио. Није ме
уплашио, дакле
није ме ни победио.
И то је то. Ти “Уби ме прејака реч. Не стигох да
се склоним.
постулати, које си Рече је она јутрос, уз славујеву
песму.
смислио,
Сад неку тугу тешку из себе
прихватио, или залуд гоним,

То њено збогом беше премного и

купио од других, те за чесму

прате до краја
МОЈИХ МУЦАВИХ РЕЧИ И
живота. Борба. Не БОЛНОГ ПОНИЖЕЊА...

предати се. Зашто

би? И коме? И пуче реч као бич, фијуком за
сва времена,

Док се још нечем надах, док

бејах сав са собом.

Сад сам нико и ништа – сам себи

своја сена,

Осушен бор на хриди пред

ветровитим добом

УБИ МЕ ПРЕЈАКА РЕЧ, УМРЕШЕ

СНОВИЂЕЊА...
 Нека све иде Небу, нек' суди
Васиона...
Не рече ко је кривац за тај метак
од речи,

Некуда одскакута, сва гипка као УБИ МЕ ПРЕЈАКА РЕЧ, УМРЕШЕ

срна... СВА ВОЉЕЊА...”

У мени прошло време као

парастос јечи,

А негде испред ока мота се коса

црна
Бранко Миљковић

...постварити. Човек није да се

И ОКО, БАДЕМ ЗРЕЛИ,
поствари, он се не остварује и то
НАДОШЛО ЗА ВОЉЕЊА...
је заблуда безбожника,
комуниста, марксиста и других,
да се човек остварује преко
Можда ћу доћи себи када
ствари. На жалост се постварује.
побегну ласте,
Човек се само пројављује
Кад лето заборавим и сав у јесен делимично кроз своја дела.
одем. сетите се Достојевскога како је
сјајно говорио: "Сва наша дела
Кад лепо што је, заспи, а ноћ
чак и недела (дозволите и то да
почне да расте
кажем) само по пројави су
У мени и за мене, кад мрак оком човека, а нису исцрпљење
убодем... човека, нису право остварење
човека, зато БОГ неће нас судити
по делима и неделима, он би
УБИ МЕ ПРЕЈАКА РЕЧ, УМРЕШЕ онда био један добар
СНОВИЂЕЊА... рачунџија,један добар
бизнисмен, један калкулатор,
који би искалкулисао да је наше
У тој ћу ноћи и ја са својим сном спасење плод мојих добрих дела
умрети, или моја пропаст плод мојих злих
Кунући оно збогом што га изрече дела. Не, Бог ће гледати у човека
она. да види у њему икону Божију. Да
види лик сина свога по коме је
А није добро ником свом болу да створио човека! Да ли у њему
се свети, има још човека? Да ли се човек
стварно остварио? Да ли се
усавршио?.. Атанасије Ј.
"Болест долази због мисленог
пада. Човјек треба бити сам свој
лијечник. Ако није тих изнутра,
онда му узалуд сви лијекови и
најбољи лијечници. Подсвијест
модерног човјека је узбуркана
као немирни оцеан с великим
олујним валовима. Подсвијест
препуна дојмова чини да душа
буде немирна. Емоције тада
кључају попут ерупције вулкана.
Без рада на емоцијама духовност
је само кула од карата.

А што је човјек без мира у души?

Одвојен од божје благодати,
покушава узалудно пронаћи
утјеху у материјалним стварима.
Тамо утјехе нема, то је рупа без
дна. Још, још, дај још и на крају
поновно празнина. Када душа
постане мирно море, бонаца,
тада почиње исцјељење.
Запамтите то, то је златно
правило. Извор већина болести је
у духу, зато дух може побиједити
већину болести".

Никола Тесла
Znaš li šta je

karasevda
h? I toj težak, golem karasevdah!
Tuj bolest ja bolujem (Pokazuje na
sebe). Eve ostare, a još se ne
nažive, još ne napoja' i ne
naceliva'... Još mi za lepotinju i
ubavinju srce gine i vene! Aha!...
Poj, Koštana, kako k'd se od
Karakule na Bilaču, Preševo i
Skoplje udari. Noć letnja. Šar-
planina u nebo štrči, a ispod njuma
lega pusto i mrtvo Kosovo. Drum
širok, prav, carski. Po njega se
rasipali hanovi, seraji, bašče,
česme. Mesečina greje... Martinka
mi u krilo, konj, Dorča moj, ide nogu
pred nogu, a čalgidžije, što gi još od
Bilački han povedešem, peške idev
iza mene. Sviriv mi oni i pojev.
T'nko i visoko kroz noć i na
mesečini sviriv. A iz seraj i bašče,
kude mlade žene i devojke oko
šedrvan i na mesečinu oro igrav,
grneta sviri, dajre se čuje i pesma...
I toj ne pesma, već glas samo. Mek,
pun glas. Sladak glas kao prvo
devojačko milovanje i celivanje. Pa
taj glas ide, s's mesečinu se lepi,
treperi i na mene kao melem na
srce mi pada. (Koštani). I, Koštan,
tuj pesmu, to vreme da mi poješ... A
toj vreme više ne dođe. Ete, za toj
ću vreme ja žalan da umrem, s's
otvoreni oči u grob ću da legnem.
Poj "Žal za mladost"... Za moju
slatku mladost, što mi tako u ništo
otide i brgo ostavi. Poj i vikaj gu.
Moli gu, neka mi se samo još
jedanput vrne, dođe, da gu samo još
jedanput osetim, pomirišem... Ah!"