"Hoću da znaš, za slučaj kad mi na tvom šalteru istekne “viza za prijateljstvo” – da nije redak slučaj da se

čak i kada si okružen drugim ljudima možeš osećati usamljenim, i da je to jedan od najgorih oblika
usamljenosti.
Na kraju krajeva prijatelji smo, znamo se ceo život.
Pa ako i dođe dan kad iz sobe iskoračiš s’ osećajem usamljenosti, a na pločniku ugledaš senku koja
izgleda kao poslednja šansa za tvoje spasenje protiv presude jutra od koje se ježiš – svrati do mene.
Znam da ćemo popiti flašu lozovače jer ćeš morati da utopiš ćutanje.
Meni nije potrebno ništa da kažeš – to znaš.
Samo, meni će biti teže jer ću morati sve iznova da te naučim."

Не изазивајте судбину.
И Титаник је био непотопив.

Znas li onu izreku koja se nalazi na starim Suncevim satovima?

Vulnerat quaeque, ultima necat:

Svaka minuta povredjuje, poslednja ubija.`

`У његовом стомаку, грудва све већа и све тежа. Он мисли, то бес у њему расте. Још увек
не зна да је то Љубав.`

Пењу се слова од срца ка уснама. Путују.

Обришем слова са усана и пустим их да падну на тастатуру. Па, шта испадне од тога, ви овде
прочитате.

"Treba nedeljom i sopstveno ime ostaviti da odmori.

Treba provesti makar jednom sedmicno jedan dan bez imena. Kao petak bez mesa."
Pavić

“Tango je najbolji izraz onoga što pesnici često pokušavaju da objasne rečima – verovanje da borba
može biti svetkovina”

Желим да пишем тој жени која сам била. Да је по рамену потапшем. Да јој кажем: Знам, све
знам...
Па да је нежно питам: Тања, када си то умрла?

Нек` вам је мирна пловидба у остатку ове ноћи. И ја сам својим бурама дала слободно. У ових пар
сати до јутра макар, за промену, једна бонаца. Море ко уље, а небо ко море. Спојиле се даљине,
скупиле се, и све у једну тачку стале. Тачку сна.
Лаку ноћ и добро јутро, свици.

Човек једноставно није створен да живи сам.

Зато, уколико већ не умете неког да усрећите, пробајте бар да га не унесрећите.

"Za svakog imamo razumijevanja osim za svoje najbliže, smatramo da nam njihova vjernost prirodno
pripada, kao vlastita koža."
`Будућност је увек у праву и уништиће сваког ко то доводи у питање.`

Истина је да даљина раздваја просторе.

А близина људе.

Де Мело

"Многи умру прерано. Понеки прекасно. Још увек је људском роду недокучива спознаја лепоте -
умро у прави час!"

"Обожавам једноставна животна задовољства. Она су последња уточишта нас компликованих."

"На окрутан, подмукао начин, маћухица има посебну боју.

-Да. Тамно љубичасту. То је она боја коју добијете када помешате плаву, која значи депресију и
црвену, која значи бес.
То је боја модрица на души. Боја бола."

"Срео сам многе умове способне похранити и превести огромну количину информација, али,
свеједно, немају ни мрвицу талента, мудрости или уважавања страсти"

`Недостајање је за нас слабиће.`

Празно трајање је само чекаоница живота. Никако живот сам.

Огроман простор празнине. А време до јутра - немилосрдно.

Остао ми је дужан. Остао ми је дужан кусур једног хладног децембра, једну књигу ћушнуту на
највишу полицу његове библиотеке, и окрвављени комад грчког сунца, који смо као остатке пице
расули по једној пешчаној плажи. Остао ми је дужан један сан.
И, као што рекох, остао си ми дужан један недосањани сан. Зато сам ја увек будна.
Зато ви сада ово и читате...

"Plemenit čovek je dostojanstven, ali nije gord - prostak je gord ali nije dostojanstven."

Није смрт та, која је ужасна или болна. То је заборав, који нас збрише из будућих векова, као да
нас никада није ни било.

Праштајте. Само праштајте. Поготово онима, који то не умеју. Њима то највише упропасти
концепцију.

`Razum sputava sve one čiji duh nije dovoljno snažan da mu se odupre.`
Шо

Значи, да резимирамо: оно, што ме не убије, бесповратно ће ме осакатити.

Istočna medicina tvrdi da da bi bio zdrav čovek s vremena na vreme mora bolovati. Shodno tome mora
on s vremena na vreme biti lud da bi dublje mislio i slep da bi dalje video.
Da li to, međutim, znači da od vremena do vremena mora biti mrtav da bi uistini živeo?
Borislav Pekić

Dan prolazi i veče se približava, a kiša ne prestaje... Laka i fina kao vilinski veo, a teška kao planina,
neprimetno vas je odelila od sveta i prikovala tu, gde je život moguć samo kad sunce sija. Da hoće bar da
dođe noć! Ali neće. Ova prokletnica odavno je pretvorila dan u nešto što nema imena i što je samo -
vreme za kišu.

“Voljela bih da znam kako da napišem uzdah. Jedan tamni, duboki uzdah. To sad strašno nedostaje na
ovom mjestu.”

Најбруталније, али и најпрецизније и најпоштеније, наплати ми она, која ме угледа ујутру у

огледалу. Њу не могу никада да преварим.

О неким људима могла бих да говорим само уколико бих научила да са лакоћом лажем.
Али, лагање је за мене ужасан напор.
И зато о њима углавном ћутим.
Што па морам све да кажем, јел` тако?

Желиш да летиш?
Не можеш да се одвојиш од земље никако, кажеш?
Онда се ослободи сувишног терета.
И полетећеш.

Неки људи, као инсекти заробљени у ћилибару. Ван времена и простора. Нити имају
историју, нити је стварају.
Обесмишљена лепота.

Да, сви смо ми затвореници, на овај или онај начин, само су неки и буквално омеђени
простором, неки не.

Неке комплименте, интересантне, другачије, а обојене искреношћу, ковертирам за оно

време, у којем ми се учини да глуви сат никад неће проћи.

Знају творци ових лепих мисли и речи ко су. Не морам да их именом помињем.

Затвореници унутра, завиде затвореницима споља. 

Сви смо ми осуђени без оптужбе, без суђења.
Све је то исти круг Пакла.

Вуче ме ово велико плаво небо, морам напоље.

У ствари, искрено да вам признам, никад ја нисам толико баш егзалтирана. Вуче ме Меда,
да се не лажемо. Па се пишемо касније. 
ни веровање ни неверовање. У питању је увек и само – разумевање датог. Ништа није
неухватљиво, ни невероватно. Није у питању

НОВЕМБАР 12ТИ, УСПОМЕНЕ НА ПРЕТХОДНЕ ТРИ ГОДИНЕ

 Оковани, звецкамо ланцима између зидова ове тамнице, земље наше, где животаримо и
полако умиремо, као таоци туђих лудила.
 А обећах себи, данас нећу, ни Реч. Не одржах Реч. Погазих Реч.
Преварих сопствену Реч, а ја сам Реч. Без Речи нисам Ја.
Моје Речи, моје Несанице...
А вама, лаку ноћ и добро јутро, мили моји.
 Када чујем - фатална, никада не помислим на: лепа, неодољива.
Помислим на нешто узнемирујуће, коначно, кобно. 
Фатално, у дубоком и суштинском значењу те речи.
 Зашто волим Твитер? Зато што ме је научио да заиста можеш да кажеш оно што хоћеш у 140
карактера. Понекад. 
Али, ја сам чудна биљка, ја врло често једну реч волим да обрнем, окренем и изокренем, па да је
опет вратим на место, да видим како ће се дочекати после свих тумбања. Е, то се тамо не може. 
И, шта се још не може на Твитеру? Оно што не знаш како се зарачунава, а кол`ко год да си дуго на
том Твитеру, ништа о њему не знаш, осим да пишеш оно што ти падне на памет.
Тако сам их синоћ питала, те велике зналце и утицајне твитераше... Питала сам их:
Ноћас бих умочила гушчје перо у мастило мојих вена, краснописом мисли преносила. Ал' не знам
колико карактера броји слово крвљу исписано. 
Нису умели да ми одговоре. Зналци и утицајни су ћутали...
 Тепаш предрасуди, она те помилује таштином. Па ти реалност тресне шамарчину. Моли се
Богу да то буде на време, на првој кривини.
 Ja mislim da je najveća tragedija ovog svijeta čovjek koji piše, a nema dara. To je muka i za
njega i za društvo i za porodicu, to je strašno.
                  (Intervju za „Start”, 1972. g.)
 Не знам да ли је то секундарна интелигенција, или, штогод... Али, уколико нема некога да ме
боцне међу ребра и да ми мотив, ништа од мене...Сама, ни за себе нисам.
 Увек нас спаја глад. Оваква или онаква.
 "Љубав. Потцењена и склупчана цвили, гажена ђоновима погрешних циљева."
 "Evo došao sam na internet. U taj neverovatni, tajanstveni svet. 
Svet koji se sastoji od pornografije, psovki, politički nekorektnih gradjana i odsustva bilo kakve
cenzure. 
Svet stvoren za besposličarenje, dokolicu i iživljavanje izopačenih fantazija. 
Pored toga što je odličan teren za komunikaciju, otvara i drugu mogućnost - onu o kojoj smo čitali u
naučnofantastičnim romanima. 
Mogućnost transformacije. 
Zaista, praktično potpuna anonimnost daje mogućnost bedniku da postane oligarh, grdobi - lepotan, 
stidljivom usamljenom alkosu - zvezda u društvu, muškarcu - žena (ima i toga) i obrnuto. 
Potpuna glupost je predstava da je mreža prepuna samo psihički poremećenih ljudi. 
Da, možda njihov procenat nije mali. 
Ali zapravo nema nikakvih "ludaka sa interneta" i "seksualnih manijaka sa mreže" i "izopačenosti iz
sajberprostora". 
To nisu nikakvi tajanstveni mutanti. 
Korisnici mreže smo - vi i ja..."
 Не знам да ли и ви имате онај унутрашњи глас.
Ја имам. 
И, стално је нечега гладан или жедан, извољева, захтева, не знам како више да га ућуткам. Мира
немам од њега, ево, од кад се родих...
 "У младости се мојој убијали људи и победници газили преко ловоровог лишћа. Видео сам
небо узнемирено од ракета и авионских крила, проживео сам дане када су се тробојке лепиле за
облаке као шаторска крила, у славу моје младости засули су ме бомбама и отровним гасом, није
чудо што сам тако огорчено пљувао са ових епских платоа, ја који сам у одломцима живота често као
локомотива кроз Тексас протрчао. Живео сам у доба када су од демократије остале само крпе, на
палуби једне цивилизације која је подригивала од преситости, жвакао сам жалост желуцем жедно,
жаоком срца жилавост тог временског корења, од преситости просташтва пребацио сам се у тврде
карауле, пелерином лиризма прекривајући поља и прерије и пљунуо на све као за димом из луле..."
               Раде Драинац, на свој 30ти рођендан
               Да ли вам ово звучи познато? Бескрајно понављање исте... Историје... Глупости...
 "Radost ću svoju saopćiti svijetu, ali bol moj neka ostane za me. 
Neka se braća ogriju na mome žaru, no tajnih suza ne povjeravam nikomu. 
Čovječe, ako zvuk riječi može da ti dade sreću, ja ti je neću kratiti. 
Ali na stravičnome putu što vodi u ponore ja hoću da ostanem sam." 
Tin
 Опет иста прича.
Не умем мисли да развучем, као лиснато тесто. Да равномерно распоредим.Никако меру да нађем.
Него, набацам на брзину, па са једне стране загорело, а са друге, остане полуживо.
Па, ко шта воли.
 `Зашто ми не узврати љубав?`
Узвратио би он, да може. Дао би, да има.
Али, џепови његовог срца су празни.
 А обећах себи, данас нећу, ни Реч. Не одржах Реч. Погазих Реч.
Преварих сопствену Реч, а ја сам Реч. Без Речи нисам Ја.
Моје Речи, моје Несанице...
А вама, лаку ноћ и добро јутро, мили моји.
 "Не лажи ме, човек јесте алхемичар. Колико смо само пута ништа претворили у све. И
обрнуто."
 "Смем да ти кажем нешто? Обаћавам да не почиње на В... Шволим те..."
 И ако уђеш у погрешан воз, наплатиће ти карту...Мисли о томе.
 Опет иста прича.
Не умем мисли да развучем, као лиснато тесто. Да равномерно распоредим.Никако меру да нађем.
Него, набацам на брзину, па са једне стране загорело, а са друге, остане полуживо.
Па, ко шта воли.
 Од свих начина на које је могла да живи, она је изабрала да умире за њим...
 "Кажеш, љута си. А ја, не верујем, док те не пробам."
 Kao ishod negativnih, bolnih i sramnih iskustava iz detinjstva,
plašimo se sudelovati, boriti se za ono što istinski želimo i za čime žudimo.
Plašimo se odbijanja,plašimo se ispasti glupi, plašimo se gubitka obraza, plašimo se da će drugi
otkriti naše ranjive tačke i povrediti nas.
Pasivnost je ishod tih strahova.
Pristajemo na manje nego što želimo, dopuštamo da nam sude drugi koji su uzeli ono što mi
hoćemo. Nemamo hrabrosti da želimo, niti samodiscipline da nešto stvorimo. Na kraju svu našu
snagu potrošimo štiteći sami sebe od raznih demona, proizvoda naših umova, umesto da tu snagu
utrošimo na stvaranje onoga što želimo.
 Оно што стари у мени, није човек, него простор у коме живи то дете. Коцић Бојан


Frederik Begbede "99 Franaka"

"Zovem se Oktav i oblačim se u APC. Pravim reklame: da, zagadjujem univerzum. Ja sam onaj tip koji
vam prodaje govna. Onaj što vas tera da sanjate o stvarima koje nikada nećete imati. Uvek plavo nebo,
nikad ružne ribe, savršena sreća, retuširana u fotošopu. Slike nad kojima se balavi, muzika u pozadini. A
kada marljivom štednjom uspete sebi da kupite kola iz snova, ona koja sam snimao u poslednjoj
kampanji za mene će već biti demode. Ja idem tri koraka unapred i trudim se da vas frustriram. Glamur
je zemlja u koju se nikada ne stiže. Drogiram vas novinom, a prednost novine je u tome što ona nikad ne
ostaje nova. Uvek ima neka nova novina zbog koje prethodna postane stara. Naterati vas da balavite, to
je moje sveto učenje. U mojoj profesiji niko ne želi da budete srećni, jer srećni ljudi ne konzumiraju.
Vaša patnja hrani trgovinu. U našem žargonu to se zove "postkupovno razočarenje". Hitno vam treba
neki proizvod, ali čim dospe u vaš posed, hitno vam treba neki drugi. Hedonizam nije humanizam: to je
cash flow.Šta je njegova deviza? "Trošim, dakle postojim." Ali da bi se stvorile potrebe, treba potpiriti
ljubomoru, bol, nezadovoljstvo: to je moja municija. A vi ste moja meta.
Provodim život lažući vas, i debelo sam nagradjen za to."

Никада после олуја нећемо бити исти. Требало би да будемо бољи. Кажу да олује томе и служе.

samo još jedna

od onih pokvarenih uspavanki
što nas sve više budi`

"Trošiti vreme i emocije na neadekvatnog čoveka ima smisla samo u slučaju da ste vi doktor, a on
pacijent."

Данас сам седела на једној клупи, после дуже времена. Још увек је на истом месту. Чак ни дрво
нису исекли ови злотвори. Све изледа као некада, када смо се љубили...
Хтедох мало да читам књигу.
Али, слушала сам урезани шапат љубавника који су се овде некад давно волели.

Не залећи се. Не спуштај се на ниво одређених људи.

Али, уколико уђеш у расправу, никад немој да превидиш лукавштину примитивног човека.

Дивљи у срцу.
Помирени у души.
Срећа.

Живети никад није само - живети.

Понекад је: преживети.
Понекад: надживети.
И све то може да боли, а и не мора да боли.

Враћаш се прошлости, јер је то много лежерније.

Потпуно свестан да се у њој више ништа не може променити, и да ништа више ту не зависи од нас.
У данас и овде, још увек смо одговорни.

Ти неки људи...
Заиста су заслужили љубав...
А тако их је тешко волети...
Не питајте ме како знам.

"Svi osim tebe su me pročitali, a tebi sam se pisala, nepismeno moje..."

Побегоше ми све мисли још ноћас кроз прозор, и ево, још их нема да се врате. Опијанило
се то негде, кућу заборавило..

Путујем у оштре ивице ноћи.

Ви будите они, који држите бодеж.
Лако вам руковање оружјем, ратници и песници.
До неког другог јутра.

И тако... У колоплету граматичких, семантичких, лингвистичких, етимолошких... грешака... 

Признах себи - понека ноћ је само за спавање...
Лепи моји и честити, останите ми такви до неког новог јутра. 
Ја сада путујем.

Разапета сам ноћас дијаметрално супротним осећањима. Колико сам поносна што сам
човек, толико сам и тужна.
Лака ноћ вама који имате кров над главом. Свим осталим људима у овој страшној
невољи, желим да што брже буде Добро јутро.

'Ljudi izvikuju kako zele stvoriti lepsu buducnost, ali to nije istina. Buducnost je praznina prema
kojoj su svi ravnodusni, koja nikog ne zanima, dok je proslost puna zivota i njeno lice nas
izaziva, ljuti, vredja tako da ga zelimo unistiti ili premazati bojama. Ljudi zele biti gospodari
buducnosti samo zato da bi mogli menjati proslost. Bore se za pristup u labaratorije u kojima
retusiraju fotografije i iznova pisu biografije i istorije.'
Kundera: 'Knjiga smeha i zaborava'

Samo mladi veruju da je ceo zivot lep i svi ljudi dobri. Docnije,
svakih novih deset godina, covek pocinje sve u zivotu postupno menjati:
ideje, odela, vrste zabava, vrste zena, voleci s vremenom sto ranije
nije ni podnosio. Covek je uglavnom podeljen na decenije po puno
svojih strasti, ukusa i navika.
Јутра са Леутара
"Држим да је истина беспутна земља, којој не можете прићи никојим путем, ни једном
религијом, ни једном сектом. То је моја тачка гледишта, којој сам потпуно и безусловно
доследан. Истина, будући неограничена, неусловљена, неприступачна ниједним
постојећим путем, не може бити организована; нити иједна организација треба бити
основана да води или присиљава људе уз било који посебан пут. Ако то схватите, тада
ћете увидети како је немогуће организовати веру. Вера је чисто лична ствар, и не требате
и не смете је организовати. Ако то учините, постаје мртва, кристализована. Постаје
веровање, секта, религија, која се излаже другима. То је оно што сви широм света
покушавају да учине. ... Истину не можете спустити доле, радије појединци морају учинити
напор да је достигну. Не можете спустити планински врх у долину".
- Џиду Кришнамурти

.. Poenta je da ta laž da volite ili da vas vole odmah i sad, smanjuje šansu da zaista razvijete tu
najdragoceniju relaciju od svih. Jer kad nešto kao imate, onda se time i ne bavite, po principu to
je to i to je tu, neće pobeći. Ako zaista želite da doživite ljubav, pripremite se da se preznojite,
dug je to put i pun iskušenja.

Молим облаке да се разиђу.

Желим ноћас на небу да пронађем звезду достојну твог имена.

`Kada postaneš bolestan i umoran

Od toga što si bolestan i umoran,
Podseti žive da mrtvi ne mogu da pamte.`

ZA SVE SU KRIVA DJETINJSTVA NAŠA

Izrasli smo sami kao biljke.

I sada smo postali istraživači
zapuštenih predjela mašte
nenavikli na poslušnost zlu.

Iznikli smo pokraj drumova

i s nama zajedno rastao je strah naš
od divljih kopita koja će nas pregaziti
i od kamena međašnih koji će razdvojiti našu mladost.

Nitko od nas nema dvije cijele ruke.

Dva netaknuta oka. I srce u kojem se nije zaustavio jauk.

Svijet je u nas ulazio neskladno

i ranjavao naša čela zveketom svojih ubojitih istina
i bukom zvijezda zakašnjelih.

Starimo. A bajke idu uz nas

kao stado za ognjem u daljini.
I pjesme su nam takve kao i mi
otežale i tužne. -Весна Парун
Шутираш по соби досаду. Надаш се, удариће у неки зид, разбиће се у парампарчад.
Нестаће. Испариће. У нешто друго ће се претворити.
Не вреди. Не умеш у центар, у срце да је погодиш.

Стари Животи.
Нове Смрти.

Стална замена теза.

Није батина из Раја изашла, него је из њега прогнана.

Ко је то данас камењем Сунце гађао, па је Небо наљутио?

Урличе ми под прозором.

Не стављај ме у рамове. Не заробљавај ми корак у времену.

Као што недавно овде негде написах, кад двоје људи гласно води љубав, комшилук одмах
зове коњицу и разноразне родове војске и полиције.
А кад муж премлати или усмрти жену, нико ништа. Нико, ни да трепне.
Туга. Туга и срамота свих нас.

`Тамо где је било Срце, стајаће Сунце.`

Мислим да га тек данас потпуно разумем.
Бранка.

Као што сам увек између Јова и Проповедника бирала овог другог,тако је и са Сизифом и
Прометејем - бирам овог другог.
Разумемо се, ви, они и ја.
У томе је цака.

Ех, ви, другачији дечаци...

Колико ли сам само ваших глава поразбијала, кад вас на`ватам да мачкама брке палите и
врапце гађате.
Детињства ми.
Јесте ли коначно одрасли, дечаци?

Лепо је то, кад има заједништва.

Али, неке стазе у животу ипак морамо да пређемо сами.

Лака вам ова хировита ноћ, свици...

Не кукајте стално како нисте срећни.

Нико од нас нема тапију на срећу.
Уосталом, срећа има много лица, можда сте срећни, а не умете да препознате то.

Mislim da ste i vi uvideli kako je teško sagledati i najočigledniju istinu, kako čovek, uopšte,
sporo uči i kako skupo plaća to malo što u svom kratkom veku nauči.
"...Na stolu sam našao komad papira
na kojem je pisalo:
Život se ne može odlakrdijati, ne može se
odenuti u pozorišne kostime. Ima i onih
kojima na kraju preostane samo bol,
nemilosrdni, bezlicni bol, koji nije ni
za šta dobar, nicemu ne služi osim da boli.
Potom se zakopaju u tamu i dubinu svoje tuge,
koja samo njima pripada, u to beskrajno okno,
taj mracni rudnik koji se na kraju
obruši na njih, a oni onda ostaju tamo zauvek,
bespomocni i nema im spasa."

D.Dz. "Suze klovna"

Ако су очи огледало душе, онда мојој души треба диоптрија. –Чувар твога сна

Kad pokušaš da mi se igraš emocijama uzmem ti igračku, a svi znamo kako je deci kad im se
uzme igračka. – Чувар твога сна

Ćerkin dečko ima običaj da joj se ne javi na telefon ponekad i ja šta ću majka ko majka, reko:
-Sine što nećeš da ga čipujemo? – Људмила Друга

Tragajući za velikim smislom, idejama, parama, ljubavlju... i ko zna još čim, zaboravimo
najjednostavnija životna pitanja. Kako zdravlje? Тања91

Срце не дајем нити узимам. Своје отворим, а ти, ако умеш, уђи. Надам се да је и са твојим
срцем тако.

Ne smatram da sam uvrnut

kad ulicom razgovaram
sa kućama i drvećem
kao sa živim bićima.

Kad namigujem travi.

Kad mašem nekom oblaku.

Kao što ne smatram grešnim

što sam duboko uveren
da su sve istine lažne
osim detinjih laži.

"Zivot protiche ovako: rodite se, umrete, a izmedju to dvoje vas boli stomak. Ziveti, to znachi da
vas boli stomak, sve vreme: sa 15 godina vas boli stomak jer ste zaljubljeni; sa 25, jer vas
zastrashuje buducjnost; sa 35 jer previshe pijete; sa 45 zato shto previshe radite; sa 55 jer vishe
niste zaljubljeni; sa 65 jer vas progoni proshlost; sa 75 jer imate rak. U intervalima ste se samo
povinovali roditeljima, pa profesorima, pa gazdama, pa muzzevima, pa lekarima. Ponekad
sumnjate da vas zafrkavaju, ali je vecj kasno, jednog dana, jedan od njih vam najavi da cjete
umreti i tada vas, na kishi, smeste u drveni kovcheg, pod zemlju, na groblju Banju. Mislite da
cjete biti poshtedjeni? Tim bolje za vas. Kad budete ovo chitali, ja cju biti mrtva. Vi, vi cjete
zziveti, a ja ne. Zar to nije potresno? Vi cjete shetati, piti, jesti, tucati, imacjete izbora, a ja cju
biti daleko, na nekom mestu koje ne poznajem bolje nego vi, ali koje cju poznavati dok budete
chitali ove redove. Smrt nas razdvaja. Zar to nije tuzzno, tako je, ja mrtva i vi koji chitate ovo
pismo, sa obe strane stoji nepremostiv zid,a medjutim, mozzemo da prichamo. Ziveti i chuti
lesha koji vam govori: praktichan je Internet.
Vash omiljeni fantom,
Sofi"

Frederik Begbede

Milena,

Ljudi nikad nisu toliko zli da ne mogu da cine i dobro delo. Dobrotom najgorih evo ti
nekoliko recenica,

bez kojih bih umro mnogo tuzniji nego sto jesam.Ti si s Hristom jedina tajna koju odajem
neprijatelju.

Od Hrista sam pozajmio njegovu smrt, Tebi darujem poslednju bol. Otkad sam zavoleo Tebe,
cinio sam sve sto sam mogao za Tvoju i nasu ljubav. Jedino nisam mogao svoju sudbinu da
promenim.

Kada sam i na to bio spreman, Ti to nisi htela. Bila si u pravu. Boli koje sam ti naneo, otpatio
sam zajedno s Tobom.

Moleci Te da mi poverujes, ne molim za oprostaj. Hvala ti i za patnju koja je moju srecu

ucinila visom od srece.

Odlazim, Milena. Ostavljam Ti dusu u boru i vetru. Ona je samo Tvoja. Mi smo bili srecni
ljudi.

- Шта радиш вечерас?

И ноћас ћу да порађам мисли.
Родиће се ваљда и понека здрава, румена и умиљата реч за нас.
Онда укротим бол.

Волиш енигматику. Решиш коначно загонетку, кад оно - решење ти се уопште не допадне, иако је
једино исправно.
Тако ти је то са ребусима. Нису сва решења милозвучна.

`Sve češće čujem "ali ja sam bar iskren".

"Iskrenost" kao alibi za sve loše postupke.`

Немој да вас лажу да одело не чини човека.

Чини, и те како, само не у оном смислу, у ком нам се то инфилтрира.

Деца су мали људи великог срца, па исту ону тугу и бол одраслог носе на својим нејаким плећима.
Мислите о томе, пре него што повредите дечију невиност.

Оно што те не убије...

У разним варијантама ће ти касније загорчати живот и здравље.

`Ти си егзибициониста, знаш...`

Нека сам. Боље и то, него да воајеришем живот из прикрајка.

Распродаја у току.
Продајем испод сваке цене слогове, речи и стихове, који су се вратили натраг пошиљаоцу.
Адреса их није препознала.

Не плашим се ја своје лудости. Ови предуги интервали луцидности мене плаше. Они ће ме повући
у амбис.
Тражим помиловање за лудост.

Тамо, на твитерима, пратим се са неким финим светом, а и не знам који су ни како се зоведу.
Испод моје објаве да ме неће бити пар дана, неко је јуче приметио:
`Дан осми.
Дивно се осећам када видим да недостајем некоме, а ни име једно другоме не знамо. Лепо је то.
У старту нас `обоје` тиме да је љубав жртва. Онда се чудимо, зашто многима не иде...
Е па, зато.
Љубав је добровољно одрицање. Не жртвовање.

Била ових дана на једној свадби. И, чини ми се да сам схватила зашто ми неко моје унутрашње Ја
никад није дало да се удам, `нако, скроз-наскроз...
Каже, одвео је младу до олтара...
Чекај...
Зар није првобитно олтар и осмишљен за приношење жртава?
Хвала, али, не - хвала.

Mistakes are nothing but portals of discovery.

(како год да преведем на матерњи, не покрива ми све нивое значења, па сам оставила овако)

Толико пари очију. Свуда око мене. Али, нема мени ни светла ни мрака, док у твоје не зароним...

"Светлост мисли да је најбржа... Aли, где год и када год да стигне, тама је већ тамо и одавно је
чека"

Ljubav je kao i pobožnost, dolazi kasno. U dvadeset godina žena nije ni zaljubljena ni pobožna, sem
kakve specijalne naklonosti, neke vrste urodene svetosti. Žena najcešce podleže ljubavi i strasti tek u doba
kada je samoca više ne plaši. Strast je doista suva pustinja, zapaljena Tebaida. Strast je profani asketizam,
isto tako težak kao i verski asketizam. Otuda su velike ljubavnice isto tako retke kao i velike pokajnice.
Oni koji dobro poznaju život i svet, znaju da žene ne mecu rado na svoje nežne grudi kostretnu košulju
istinske ljubavi.“

Savršena ljubav isključuje strah. Tamo gde postoji ljubav ne postoje zahtevi, očekivanja, zavisnost. Ja ne
tražim da me učinite srećnim, moja sreća ne zavisi od vas. Ako morate da me napustite, neće mi biti žao
samog sebe, izuzetno mi prija vaše društvo, ali ja se ne vezujem za vas. Ja uživam u vašem drusšvu na
temelju nevezanosti - ne uživam ja u vama, to je nešto veće i od vas i od mene, nešto što sam otkrio, neka
vrsta sinfonije, neka vrsta orkestra svira u vašem prisustvu.
Ali, kada odete od mene, orkestar ne prestaje da svira. To je orkestar širokog repertoara i nikada ne
prestaje da svira.---------(Antoni de Melo

Зашто бдиш? - Неко мора бдети, речено је. Неко мора бити овде.

Од једне чежње до друге, срце се само закрпи, зарасте, па опет у круг крене.
Од једне чежње до друге.
Живот.

Моја `оловка` увек пише срцем.

Одмеравамо снаге овај лењи дан и ја.

Ко је више тром, ко је више тмуран.
Ако је ово дан, онда сам и ја будна.
Препакујте ми поново овај јутрошњи комад неба.
Овога пута га упакујте у плаво.
Захваљујем.

ОГЛАС
Траже се она изгубљена времена, када смо били голи и слободни.
Шифру ставити по потреби

Нисам ја ружу у руку због цвета узела.

Због трна сам је узела. И мириса.
Тако то иде у животу.

Они моменти када речи постају сувишне. Када је свака реч прекобројна.

Pevala istina u mraku

Na vrhu lipe, nasred srca
Sunce će kaže sazreti
Na vrhu lipe, nasred srca
Ako ga oči obasjaju...
Ismejali smo pesmu
Uhvatili i vezali istinu
I tu je, pod lipom preklali
Oči su bile zaposlene
Napolju u drugome mraku
I ništa nisu videle
Vasko Popa
O razlozima zasto se ne zenim-Matija Beckovic
Nikad se ne bih ozenio onom koja bi se udala za mene.
Ne treba joj vece mane od te.
Nije se mogla gore preporuciti.
Cim mene ceni vidi se ko je i kakva je.
Kad je na mene spala-necu je ni ja.
Kad ne treba drugome,sta ce i meni.
Milija mi je jedna od onih koje me nece,nego trista onih koje me hoce.
Kad bi me htela neka od onih koja me nece,odmah bi se ozenio.J\
Jedino ovu sto se udala za mene ne mogu da razumem.
Gde mene izabra od tolikog sveta i naroda!
Dobro izgleda,al cim hoce da se uda za mene-pisi joj pamet.Mora da to niko njen ne
zna.Ukoliko zna-utoliko gore.
Mora da je pod nekom manom.Ne bi mene izabrala bez nevolje.
Ako je iko drugi hoce,sto bi se udavala za mene.
Da sto valjam,ne bih se njoj svideo!
Da je ona za mene,ja bih je odavno izabrao,da ne bira ona mene.