Јутро, да ли нови дан дочекујемо са надом или са стрепњом?

Страх се увукао у људе на овом зрну песка од планете, нешто слуте. Страх рађа само још
јачи страх, избора немамо, или ћемо победити страхове или поразити себе. Дошли смо у
стадијум где је човечанству потребна колективна психотерапија. Болесне идеје су прожеле
друштво. Хедонизам, неодговорност, кукавичлук, непоштовање, неморалност, зло...
Да ли је могуће да само нови тоталитаризам и диктатура дају наду да ћемо опстати? Или
неко смишљено води нас у том смеру, да га сами пожелимо као спаситеља...страх...страх
као једина све присутна емоција у човечанству...
Страх нестаје онога трена када вера у промисао буде искрена.
Ово је можда песма, можда моје размишљање, само није ода страху... можда је ово крик
агоније спознања да нас Он пушта да одлучимо сами... а ми се бојимо да преузмемо
одговорност за сопствено постојање.
Алтернатива страху није јунаштво, нити спремност на трпљење, алтернатива је љубав.

Погледала га је испод ока с интересовањем.

Њен нови директор. Нови владар простора и људи у њему. Намерно је игнорисала сваки
његов покушај да јој се обрати.
Играла је игру онако, како су они постављали правила. Само до оне црте, коју никоме није
дозвољавала да пређе. Није смела да дозволи да примете како су препознатљиви. Није
хтела да она буде та која ће осујетити њихову болесну потребу за показивањем моћи.
Једноставно се правила да не види. Презирала их је. С овим новим на челу.
Када је излазила из његовог малог царства, пружио је ка њој своју маникирану руку пуну
старачких пега. `Надам се да ћемо добро сарађивати,` рекао је...

Полако, али сигурно, знала је, пући ће по шавовима. Полако, али сигурно, неће више бити
способна да ћути и гледа овај суноврат вредности, ове ћуране пуне новца и веза, који
мисле да могу да је купе...

`Највећи умови овога света умирали су у тешким мукама самоиспитивања. Други свој век
проживе безболно.`

Много тога јој је падало на памет при повратку кући...

Жеља...
Да врати време унатраг, па да никада не чује за Достојевског. За Егзистенцијализам. За
образовање... Да јој нико не подметне, као кукавица јаје, океане исписаних страница неких
дивних писаца и филозофа...

-Срећа прати оне, који не размишљају.

Постојала је једна сорта људи, којој је с времена на време тако завидела... Тихо и
неприметно водили су своје исто такве животе, без трзавица и без било каквих
непознаница. Дани се нижу, претварају у године, неосетно.
А, споља је изгледало да ти, неки, обични људи, изгледају потпуно недодирљиво, у својој
немоћи да осете свет око себе, имајући свој, сопствени.
И, та се њихова немоћ претварала у моћ.
-Срећа прати оне, који не размишљају.

Негде, на периферијама града, још увек су расла нека деца умазана од пекмеза који је
правила мама, још увек су расла деца коју су имала пуно браће и сестара, која су се играла
крпеном лоптом. И била срећна. Из тих запуштених дворишта обраслих високом травом и
коровом, увек се чује Живот. Онај живот, који је одавно престао да постоји у 21вом веку.
И смех. И сузе. Гласно. Онако, како и треба живети.
И, негде, на тим периферијама, та се немоћ претварала у стравичну снагу опстанка. Не
видети ништа, не желети ништа, не размишљати ни о чему.
Размножавати се. Просто. Без планова за сутра. Живети овде и данас, баш овако, како
живим. Опстанак.

-Срећа прати оне, који не размишљају.

Желела је некако да се замени живота с Мајком Храброст из неког офуцаног предграђа

које се провукло у овај век...
Да има седморо мусаве деце и мужа који ради у каменолому. Да има малу дворишну
кућицу са застакљеним улазним вратима. Иза врата, набрана завеса посивела од дима.
То је желела. Да се само размножава.
Да у некој мемљивој соби поцепаних и испраних завеса, у полумраку, под светлом слабе
сијалице, дочекује свог човека, да је, када касно, пред зору стигне кући из кафане, да је
снажно стегне и пољуби, с мирисом дувана, ракије и зноја... Да легне на њу свом тежином,
обави ствар за пар минута, подригне на линцуру, преврне се преко ње и заспи.
Већ свиће, ускоро ће му видети леђа, иде на посао... Ништа то није...
Да у дворишту свог стана у сутерену, негде на периферији, има корито за прање веша.
Папилотне на глави и исфлекану цицану хаљину коју је наследила од рођаке. Комшиницу
која пије пиво из флаше и отвара га зубима. Другу комшиницу која редовно добија батине
од мужа. Трећу, која јој редовно исприча све абере од ноћас, шта је радила она прва, што
отвара пиво зубима.

-Срећа прати оне, који не размишљају.

Како би понекад волела да се замени живота с тим и таквим женама.

У ствари, кад год угледа маникирану руку свог моћног директора, осуту старачким
пегама, она би побегла у једно од тих предграђа.
Тамо, где време стоји.
И, у инат напретку, још увек има љубави.

Можда су сатови једанпут рекли један унапред или један уназад али то за пешчане сатове не важи
ухвати време проспи га кроз зеницу и пусти да поново дотакне срце ако оно уопште још увек куца
а знакови интерпункције изгубљени у преводу на саме себе на први од свих снова а биће их још и
даље те волим сан бр. 1

Уколико још увек имаш у себи снаге за слање даље, као што људске хидроцентрале раде шаљу и
упумпавају крв даље више јаче дубље понекад болније али није важно таласи и даље љуљају
жуљају котрљају претварају се поново и поново и поново у ту непресушну енергију људских умова
тела срца гибања плесања легања чучања покрета кружних покрета разнородних преносећи
љубав мржњу снагу снагу за даље снагу за нас који рода и порода као пријатељ мој Црњански и
остатак екипе и имају и немају ми ми преносимо реч даље а ти где си ти у свим овим свитањима
без светла и ноћима без месеца чије те руке разумеју када мисли крену ивицом сна и не дају
очима да одморе него издуже сопствени одраз у страх па спавања нема па се волимо па се не
волимо па се гледамо и дотичемо без додира једни друге порађамо превијамо сахрањујемо и
поново устајемо у нечијем новом сутра и опет и опет и круг и крива и даље до дна до сна
знакови интерпункције изгубљени у преводу на сан, бр.1

У колоплету умршених и енормних количина емоција, штитећи једни друге, ми смо у ствари једни
друге бесповратно рањавали. Удаљавали се једни од других и све мање се разумели. У име
љубави и за љубав, постајали смо једни другима страни и далеки, не умејући да једни другима
помогнемо...
Тешки су људи, неправилни и ко камење расути... Тешко их је на гомили два иста пронаћи...
Чудна је биљка човек. Уместо да их несреће зближе, оне их удаље...
Па, као рањено псето, свако у свом ћошку боли своје болове.

Можда су сатови једанпут рекли један унапред или један уназад али то за пешчане сатове не важи
ухвати време проспи га кроз зеницу и пусти да поново дотакне срце ако оно уопште још увек куца
а знакови интерпункције изгубљени у преводу на саме себе и даље те волим

Уколико још увек имаш у себи снаге за слање даље, као што људске хидроцентрале раде шаљу
даље упумпавају крв даље више јаче дубље понекад болније али није важно таласи и даље
љуљају жуљају котрљају претварају се поново и поново и поново у ту непресушну енергију
људских умова тела срца гибања плесања легања чучања покрета кружних покрета разнородних
преносећи љубав мржњу снагу снагу за даље снагу за нас који рода и порода као пријатељ мој
Црњански и остатак екипе и имају и немају ми ми преносимо реч даље а ти где си ти у свим овим
свитањима без светла и ноћима без месеца чије те руке разумеју када мисли крену ивицом сна и
не дају очима да одморе него издуже сопствени одраз у страх па спавања нема па се волимо па се
не волимо па се гледамо и дотичемо без додира једни друге порађамо превијамо сахрањујемо и
поново устајемо у нечијем новом сутра и опет и опет и круг и крива и даље до дна до сна