Miroslav Anti Besmrtna pesma

I
Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda e i u tebi
odjednom neto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmiljao
o tome ta znai iveti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige
Zar ima briga?
Tuge
Zar ima tuga?
Po merdevinama mate
u mladost hrabro se popni.
Tamo te eka ona
lepa, al lukava duga.
I ivi!
Sasvim ivi!
Ne grickaj kao mi dane.
iroko vai vazduh.
Prestii vetar i ptice.
Jer svaka venost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hoda
sve vie ti je uzan
i osmeh sve tii
i tii
i nekako iskrivljen.
Zato ivi, al sasvim!
I ja sam iveo tako.
Za pola veka samo
stolea sam obiao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Veno sam iao.
Iao
Ispredi iz svoje aorte

pozlaen konac trajanja

i zaij naprsla mesta
iz kojih drhte uenja.
I nikad ne zamiljaj ivot
kao uplaen oprotaj,
ve kao stalni doek
i stalni poetak buenja.
II
A onda, ve jednom ozbiljno
razmisli ta znai i umreti
i gde to nestaje ovek.
ta ga to zauvek ite.
Nemoj ii na groblja.
Nita nee razumeti.
Groblja su najcrnji vaar
i tuno pozorite.
Igrajui se nemira
i svojih bezoblija,
zar nema ponekad potrebu
da malo kriom zae
u nove slojeve razuma?
U susedne budunosti?
Objasniu ti to nekada
ako me tamo nae.
Zna ta u ti uiniti:
pokvariu ti igraku
koja se zove bol,
ako se bude odvaio.
Ne laem te.
Ja izmiljam
ono to mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni traio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj doda nestvarnog.
Prepoznae me po utanju.
Veni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj vetinu sluanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj roenja
i nekih sitniavih smrti,
kad jednom bude shvatio
da sve to to si disao
ne znai jedan ivot,
stvarno naii do mene
da te dotaknem svetlou

i pretvorim u misao.
I najdalja budunost
ima svoju budunost,
koja u sebi uje
svoje budunosti glas.
I nema praznih svetova.
To, ega nismo svesni,
nije nepostojanje,
ve postojanje bez nas.
III
Ako ti jave: umro sam,
evo ta e to biti.
Hiljade arenih riba
leprae mi kroz oko.
I zemlja e me skriti.
I korov e me skriti.
A ja u za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
ve samo trenutnih granica.
Jedriu nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtau ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budunosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao neujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiu sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
to sama sebe odmotava.
Lebdeu u mestu, a stizau
i nestajau u vremenu.
Odmoriu se od sporednog
kao galaktika jata,
koja su srasla pulsiranjem
to im u nedrima traje.
Odmoriu se od sporednog
kao ogromne ume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriu se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriu se od sporednog
kao ogromne ljubavi,

koje su srasle usnama

jo dok se nisu ni srele.
Zar misli da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tiina,
tama
i prah?
Zna, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni nee
ugasiti ni skratiti.
Samo u,
obino tako,
jedne sluajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se oiju vratiti.
Kanjavan za sve to pomislim,
a kamoli to poinim,
osumnjien sam za nenost
i proglaen sam krivim
to ljubav ne gasim mrnjama,
ve novom, veom ljubavlju
i ivot ne gasim smrtima,
ve neim drukije ivim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su poetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj muiti
pitanjem: kako preiveti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.
IV
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleu
neko me sluajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom oveku.
Nigde toliko drukijeg
kao u istim stvarima.

Proeprka li prostore,
iskopae me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski viestruk,
ne znai biti raoveen.
Ja jesam deljiv sa svaim,
ali ne i razoriv.
A sva ta udesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Zna ta su proroanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
to vija sebe ukrug.
Pa to bismo se opratali?
ega da nam je ao?
Ako ti jave: umro sam,
ti zna ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane neto
kao leprav trag.
Nemoj da bude tuan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
udno drag.
Nou kad gleda u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidi neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja jo uvek
aav letim i ivim.