In Memoriam Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Anti dere moj hleb pravi moju decu

nosi moja Odela Sa mojom enom lee u krevet na moje Roene oi Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde Daleko u Lenjingradu I taj Anti to me je upropastio I kao Pisca I kao oveka Dakle taj koji e na kraju lei u moju Sopstvenu grobnicu Pita me jedno jutro ta vam je boga mu ovee Izgledate mi nekako bolesni A ta se izvinite za izraz ba njega tie Kako je meni I dokle mi je O meni se najlepe brinu oni koji me Ostavljaju na miru A on pere ruke mojom rakijom ima klju od Mog ateljea Ljudi taj me tera da itam knjige petlja sa Mojim plavuama Dere se u mojoj kui ogovara me svata Lae Deca mi lie na njega a on nosi kravatu Brije se poznaje neke ljude radi Svako jutro se tuira pravi se da zna sve O zenbudizmu Prevodi knjige ini mu se da ima prijatelje Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom Sinu kupuje sladoled Bio sam mornar beao sam ili odem na primer U Pariz Pokrijem se ebetom preko glave pustim brkove A on me i tu pronae u nekoj ulici olive U nekom bednom hotelu I vrati kui i rasplae me Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene

A ne njega Vie ga voli vie mu veruje I on to jo kako Koristi A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj Ja diem spomenik On je ta uvaena ivotinja kojoj ja piem Biografiju Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgaen Sto moram da mu javno pozajmim oi I duu I ono malo para koje sam jedva pozajmio Kad sam ja na primer skoio sa Petrovaradinske Tvrave On je uskakao u ake itanke Kad me je doktor Savi leio od alkohola On se pravio kao da ima neke veze sa filmom Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam Pristajao je na kompromise cerekao se na Prijemima Primao je moje nagrade meao se u moje snove Jedan licemer Jedan stvarni licemer Jedan provincijalac Jedan koji je trpeo sve ono to ja nikada neu Trpeti I koji sada tako fino uri da crkne umesto mene Da bi umesto mene Svinja jedna Da bi umesto mene to pre jedini iveo "Mi smo se suvise sretali..." Mi smo se suvise sretali na raskrscima neznanim Mada smo razlicitim putevima koracali Tinjalo nebo vecernje u siprazima zvezdanim I uvek oblaci zdralova sa prolecem se vracali. Mi smo se suvise sretali a reci rekli nismo I u leta kovrdzava sa preplanulim licima Pod kapom zelenih dudova za casak zastali smo Pa onda prosli, odlutali svako za svojim vidicima. U novembru su oblaci kao buktinje rudeli I vetar kisama umio sivo popodne ogolelo

A putevi se duzili i raskrsca su zudela Za nesto kratko u susretu sto se toliko volelo. U zime snezne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi Dugo si, dugo cekala pod jablanom, na smetu I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom Da sivookom putniku ne bude zima u svetu. Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja Jer znam: na nekom raskrscu necu te videti vise Pruzices nekome dlanove, prestace putovanja I pod krov neki svratices da se sklonis od kise. Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza I sa vetrom - drugarom otici nabranih vedja Jer meni zivot prestaje ako sidjem sa staza I pred necijim vratima skinem torbu sa ledja. "Da li sam svuda gde su mi tragovi..." Da li sam svuda gde su mi tragovi Ko zna s cim sam se spajao a nisam ga ni takao mozda sam boravio i u svom zivotu mozda postoje izvesni znaci ili kao da je neko stran. Ali ipak uz mene se moze, mada je neobicno. Sa mnom je opasno ici, ja se nikad ne umaram. Valjda sam jedini covjek koji sumnja u sebe sve cesce mi se cini da nisam nikakav oblik vec da slobodno jedrim kroz sopstveno pijanstvo - prepusten suncevom vetru odlivam se i dolivam. Ali ipak uz mene se moze, mada je neobicno, sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem. Neiskvaren iskustvom, poseban slucaj samoce. Ponekad izmislim sadasnjost, da imam gde da prenocim. I suvise sam video,

da bih smeo da tvrdim, mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz ali ipak uz mene se moze, mada je neobicno. Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam. Pokusavam da shvatim ucenja koja mene shvataju. Nejasna mi je vera spremna da u mene veruje. Tesko je biti okovan u moju vrstu slobode. Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir. Al ipak uz mene se moze, mada je neobicno, sa mnom je cudno cak i umreti... jer ja se ne zavrsavam. "ako vam mnogo puta kazem da vas volim..." ako vam mnogo puta kazem da vas volim, jeli to vise ljubavi, ili je ista, jedna jedina? ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste zivi, je li to vise zivota, ili je ovaj, jedan jedini? moze li da se rodi pet miliona necega, a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog? tu umetnost pretakanja iz jedne vrste necega u drugu vrstu necega zovemo nase sad i ovde. zar vam je vaznije da prezivite ma i nekako, nego da dokucite sta je zivot? dozivljaj ovog sveta kod vas je, na zalost, samo dozivljaj vase vrste sveta "Ako bilo kad osetis..." Ako bilo kad osetis da mrtve stvari koje drzis odjednom menjaju boju i pocinju da disu, moras ih sam zavrsiti; niko ne moze da te zameni. Jer, niko izvan tebe nema tu britku preciznost sto izdvaja iz prolaznog oklop od zelenog vetra,

u kojem neotporno i pihtijasto podrhtava meko i vlazno klatno tvoje uobrazilje. Svako moze da postavi tvoj osecajni skelet i oko njega ovije tvoje najdivnije namere i utisne u koru nemire tvoga uma kao bore. Ali, to je jos uvek tebi dalek i neprirodan nacin kroenja vecnosti. Niko na svetu nije ti, i zato niko ne moze ni zavrsiti tvoje delo. Nikog nemoj da pitas sta znaci neko delo. Otkud on zna, kad nije: delo? Uzmi u ruke materijal i na sebi to proveri. Nikog nemoj da pitas sta znaci neka izlozba. Izlozba nije ono sto ti je pokazano. Ti se pokazujes njoj. Duznost je izlozbe da te vidi. Stani pred delo i zahtevaj da ti objasni sta ti znacis. Ako vec odlucis da gledas, svaki put istu stvar vidi sasvim drukcije. Ista je linija drugi put nova linija." Ne veruj onima koji ti uporno tvrde da imas samo jedno culo vida. Koliko tvojih ociju nikada nije progledalo? Koliko tvojih ociju, dok obuhvata ovo, vidi i nesto ono, cega uopste nisi svestan? Koliko tvojih ociju nikada nece saznati da su bile i oci? Ako se usudis da stvaras, moras imati dokaza da istu stvar jos jednom dotices prvi put. "Reka bi mogla da bude..." Reka bi mogla da bude

okean, ako se zgrci toliko ima u sebi ogromne, vecite vode. Al ako ikada zapne i umori se dok trci umrece bez daljine, umrece bez slobode. Umrece u njoj vetar. Umrece sume i zita. Umrece bokori sunca sto se uz obalu pletu. Zato ne sme da stane i zato vecito hita, sa usnama od vode, najzednija na svetu! Tako zamisljam nebo. "Ovo je pesma jedne kosulje..." Ovo je pesma jedne kosulje, zaljubljene do okovratnika u jednu sasvim banalnu drvenu stipaljku, i glasi: Drzis me na ovoj ljuljasci da se ne okliznem. Da mi suze ispare na suncu. Zahvaljujuci tebi moci cu malo da se nasalim sa stokom i zivinom u ovom dvoristu. Nadimacu se. Raskopcacu svu dugmad na svom platnenom telu. Celo prepodne bicu zastava koja rukavima samara vetar i mirise na sapunicu i nebo. Drzi me cvrsto, ali nemoj da mi zavidis. Mene popodne peglaju. "Zaboravi da negde na svetu postoje..." Zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muevi, i moje ene, i postelje u kojima su snovi - zanat. Danas e drumovi biti za mene i tebe prueni daleko negde u nepovrat. Moda smo nas dvoje roeni zato da tuda odemo, da ti milujem kosu i budem nean prvi, pa posle da jedno drugome malo lepoga prodamo za jeftin honorar ljubavi i skroman baki krvi. Nikad zbog tebe neu ii da traim rum, ni da napiem najbolju pesmu kraj ae. Ne plai za mnom kad se vrati niz drum. Ne mai ... ni ja neu da maem ....

"Nije to nikakva bajka..." Nije to nikakva bajka. Neka bezazleni zato zapue svoje ui i ute. Zavoleli smo se, poneto psei i svetaki. Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba. Imala je u oku elektrinu centralu, a ja neke bandere sasvim crvene i ute. Ispriali smo ramenima i rukama neto to u prevodu na disanje znai: Ljubav... I detinjstvo je te noi otilo iz njenih cipela. Mahalo je arenim kockama. Knjigama punim slika, igrakama i snovima. Otili su konvejeri manica i odleteli listii presovanog staniola. Svet je najednom postao vii za jednu neznatnu zvezdu, tamo negde nad glavama, nad kronjama i krovovima... I samo malo dublji za kriku naprslog bola. Besmrtna pesma Ako ti jave: umro sam, a bio sam ti drag, onda e u tebi odjednom neto posiveti. Na trepavici magla. Na usni pepeljast trag. Da li si uopte ponekad mislio ta znai iveti? Ako ti jave: umro sam evo ta e biti. Hiljadu arenih riba leprae mi kroz oko. I zemlja e me skriti. I korov e me skriti. A ja u za to vreme leteti visoko... Visoko. Zar misli da moja ruka, koleno, ili glava

moe da bude sutra koren breze il' trava? Ako ti jave: umro sam, ne veruj to ne umem. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane neto kao leprav trag. I zato: ne budi tuan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast i udno drag. Nou, kad gleda u nebo, i ti namigni meni. Neka to bude tajna. Uprkos danima sivim kad vidi neku kometu da nebo zarumeni, upamti: to ja jo uvek aav letim, i ivim. Razglednica Mesec je tupom, krivom kamom posekao jedno vece uto. Oprosti, bio sam skitnica samo, pa sam u tvoje oi zaluto. I udno nespretno prosuo se: kao lopta vrelog snega, nasmejan, izguvane kose, od ptica ranjav, od cvea pegav. Oprosti, uvek moram da odem. Vetrove ute jesen ve plae. Jezera-oi. to kvase vode obale obraza za skitacem?

Uvek se biva lep na pocetku. Pomalo dobar. Pomalo tuan. Uvek se biva na ovom svetu na kraju tu, na kraju ruan. I uvek samo sebe imamo i san pun elja, nedoreen. Mesec je tupom krivom kamom poseko jedno uto vee. Belo Nebo. Nebo. Sree dosta. U proleu po drveu od meseca kikot osta. Ej umreu. Ej umreu ispod granja kraj zaspale vodenice za devojke, milovanja, pletenice. Ej, umreu od daljina, od mladosti i od snage, za krage pune vina, za krage, da se pije, da se smeje, da se peva preko njiva, sav od sunca po ustima ispolivan. Da me eka ispred kua, da razveze ruke zrele, oi bi se od svanua razbolele.

Razbolele i opile da se smejem do bolesti. Ej, da mi je niz aprile tebe sresti. Ej, da mi je da izludim, a bagrenje rascvetano. Ej, da mi je golih grudi, sa kouljom poderanom. Ej, da mi je da te ljubim slab do ropca, jak do krika, kad zabele zdravi zubi harmonika. Ej, da mi je u proledju u milion vrelih boja. Ej umreu bos po cveu samog sebe razboleu. Ej devojko duo moja. Nepovratna pesma Nikad nemoj da se vraa kad ve jednom u svet krene Nemoj da mi neto petlja Nemoj da mi hoe-nee. I ja bezim bez povratka. Nikad neu unatrag. Sta ti znai staro sunce, stare staze, stari prag? Tu je ono za im moe da se pati Tu je ono emu moes srce dati. Al' ako se ikad vrati mora znati tu e stati I ostati. Oima se u svet tri Glavom rije mlako vee Od reke se dete ui ka morima da potee. Od zvezda se dete ui da zapara nebo sjajem.

I od druma da se mui i vijuga za beskrajem. Opasno je kao zmija opasno je kao metak da u tebi veno klija i arlija tvoj poetak. Ti za koren nisi stvoren Ceo svet ti je otvoren. Ako ti se nekud uri, stisni srce i zamuri. Al' kad poe - nemoj stati Mahni rukom. I odjuri. Ko zna kud e. Ko zna zato. Ko zna ta te tamo eka. Ove su elje uvek belje kad namignu iz daleka. Opasno je kao munja opasno je kao metak da u tebi veno kunja i mui se tvoj poetak. Ti si uvek krilat bio samo si zaboravio. Zato leti. Sanjaj. Tri. Stvaraj zoru kad je vee. Nek' od tebe ivot ui da se peni i da tee. Budi takvo neko udo to ne ume nita malo, pa kad krene - kreni ludo, ustreptalo, radoznalo. Ko zna ta te tamo eka u maglama iz daleka. Al' ako se i pozlati, il' sve teko, gorko plati, uvek idi samo napred. Nemoj nikad da se vrati.

Zagonetka Pogodi kako se raste. Pogodi kako se lako stigne do krova, do laste, oblaka punog kise, do neke zvezde daleke i vise i jos vise u cudne visine plave. Pogodi da li kroz kragnu, kroz nogavice, rukave, dok neka snaga u tebi i neka lepota u tebi pravo do sunca vodi? Zazmuri pa pogodi. A mozda nije ni vazno da se unapred setis. Mozda se najlepse raste kad nista ne primetis. Mozda se najlepse biva veci, jos veci, najveci, - cuteci sasvim cuteci, kroz neki tihi nemir sto se u tebi stvori, pa gori, beskrajno gori i nikako da izgori. I niko ne zna sta je. A on traje i traje. Opomena Vazno je, mozda, i to da znamo: covek je zeljan tek ako zeli.

I ako sebe celog damo, tek tada i mozemo biti celi. Saznacemo tek ako kazemo reci iskrene, istovetne. I samo onda kad i mi trazimo, moci ce neko i nas da sretne. arobna pesma Vidim te vec, istina-kao u nekoj srebrnoj magli, ali divno te vidim: na nogama ti cizme od sedam milja, u ruci Aladinova lampa, putujes na onom cudotvornom tepihu iz 1001 noci, preleces planine i mora i dizes se visoko prema zvezdama. Mozda ti i ne slutis koliko volim tvoju trsavu glavu, detinju glavu koja mirise na sapun i penusavi aprilski vetar, Glavu u kojoj stanuju samo boje visoke, ogromne, nedostizne, glavu koja ce shvatiti bezmerja i razdaljine svetlosnih godina, nerazumljive cifre i geometrijske krivulje i hrabrost svemirskih brodova sto ce krenuti sutra na nova nepoznata sunca. Ja sam svoja putovanja protutnjao pod celom i tu su stali prostori o kojima i ne sanjas. Cetiri ulice tamo i tri ulice ovamo, tako sam jednom leteo

cak do Kumove slame. Dve,tri,pet casa vina u restoranu kraj reke, tako sam beskrajno lebdeo kroz udaljena sazvezdja. I jedan obican osmeh, i jedno jesenje vece, tako sam trazio nove zlatogrive komete. Tako sam sebi nasao i jednu tihu mudrost od koje rastu krila. Zato i hocu samo da te zamolim: preleti beskonacnost i pobedi vreme i mastu, ali nikad ne zaboravi kako se koraca po zemlji. Dodirni rukama prasinu dalekih dvojnih zvezda, nek ti se damari usklade sa ritmovima pulsara, al nikada ne zaboravi kako se koraca po zemlji. Jer ljudska srca zasadjena su nisko kao kupine tu, gde su svici crveni dzinovi naseg malenog kosmosa, tu gde smo sebi nacinili milimetarske beskonacnosti, a ipak dovoljno glomazne da se u njima izgubimo: ja daleko od tebe kao Alfa Kentaura, ti daleko od mene kao belo zrnevlje Vlasica. Pronadji nove svetove i izatkaj im nebo. I podari im vazduh da disu i da ozive.

Ali nikad ne zaboravi kako se koraca po zemlji. Samo tako se mozemo jedan drugom pribliziti. Cetiri ulice tamo i tri ulice ovamo, moja i tvoja casa piva u restoranu kraj reke, i moje iskrene oci i tvoje iskrene oci u jedno jesenje vece detinjasto i roditeljsko, -to je ono prostranstvo koje hocu da pomirim izmedju moje i tvoje zvezde. Senka Zbog svega to smo najlepe hteli hou uz mene noas da krene. Ma bili svetovi crni, il beli, ma bili putevi hladni, il vreli, nemoj da ali ako svene. Hou da dri moju ruku, da se ne boji vetra i mraka, uspavana i kad kie tuku, jednako krhka, jednako jaka. Hou uz mene da se svije, korake moje da uhvati, pa sa mnom bol i smeh da pije i da ne eli da se vrati. Da sa mnom ispod crnog neba pronae hleba komadi beli, pronadje sunca komadi vreli, pronae ivota komadi zreli. Il crkne, ako cri treba zbog svega to smo najlepe hteli.

Pjesma za nas dvoje Znam, mora biti da je tako: nikad se nismo sreli nas dvoje, mada se trazimo podjednako zbog srece njene i srece moje. Pijana kisa siba i mlati, vrbama vetar cupa kosu. Kuda cu? U koji grad da svratim? Dan je niz mutna polja prosut. Vucaram svetom dva prazna oka zurim u lica prolaznika. Koga da pitam,gladan i mokar, zasto se nismo sreli nikad? Il je vec bilo? Trebao korak? Mozda je sasvim do mene dosla. Al' ja, u krcmu svratio gorak, a ona ne znajuci-prosla. Ne znam. Ceo svet smo obisli u zudnji ludoj podjednakoj, a za korak se mimoisli. Da,mora da je tako Serenada Mesec je tupom krivom kamom zaklao jedno vee uto. Oprosti, bio sam skitnica samo, pa sam u tvoje oi zaluto. I sasvim nespretno prosuo se kao lopata vrelog snega, nasmejan, izguvane kose, od ptica ranjav, od cveta pegav.

Oprosti, uvek moram da odem. Vetrove ute jesen ve plae. Jezera - oi. Sto kvase vode obale niske za skitaem. Uvek se biva lep na poetku. Pomalo dobar. Pomalo tuan. Uvek se biva na ovom svetu na kraju tu, na kraju ruan. I uvek samo sebe imamo i san pun elja, nedoreen. Mesec je tupom krivom kamom zaklao jedno uto vee. Mostovi U meni veeras jedna reka razbija ogromna brda daleka, mui se, urlie, razmie klance i kida svoje zelene lance i rije kroz moje srce i pee i kroz oi mi kipi i tee. U tebi veeras ista reka udno je meka. Sva je od mleka. I as je srebrna. I as je plava. U njoj se tiina odslikava. Svako u sebi reke druge pod istim mostovima sretne. Zato su nae srece i tuge uvek drugaije istovetne. Poruka Kad prou zore, kad zaspe kie, i nas odavno ne bude vie, ovo je, moj daleki sine, poruka za tvog jo daljeg sina

i za ker najdaljih naih keri kroz mnogo nadanja i godina, za snove arene i beskrajne, pegave pahulje buduih zora, za avrljanja, kikot i tajne i za sva pitanja bez odgovora. Kad svenu zore, kad zgasnu kie, i nas odavno ne bude vie, reci nek budui lepe sanjaju, zamoli da udno lepo sanjaju, naredi da bolje od nas sanjaju, pomozi im da tanije sanjaju, ako ne sanjaju - daj im da sanjaju, vii da sanjaju, sanjaj da sanjaju, dok u njihovim detinjim grudima pokojna naa srca odzvanjaju i uju i kuju i odjekuju kao zvonici meu ljudima. Kai im: onamo, blizu neba, planina jedna na sve njih eka. Mi smo je zidali od sna i hleba da se uspentramo u svetlost nekad. Mi smo je digli. A nikad stigli. Za ljudski vek je ogromna bila. I posrui - u vis smo pali, sa oiljcima najlepih krila. Kad minu zore, kad umru kie, i vidi: nema nas nikada vie reci im da smo se ko ljudi sloili:

mene podelili, tebe podelili, njih smo pomnoili. Ovo je, moj daleki sine, osmeh i apat za tvoga sina i za ker njegovih najdaljih keri kroz bezbroj nadanja i godina. I elja da se neto produi. Da se pre odui. Da se ne odui, ve da se alje, od njih jo dalje, mnogo dalje. Reci im: onamo, blizu neba jo divnih treba, jo jakih treba, naivnih treba i udnih treba. Davno smo s mukom sve to sreivali. Sad smo na kraju i to sredili. Klinci su mame i tate nasleivali. Sad smo mi, roditelji, decu nasledili. Zato im na uho promrmljaj tie, kad zore izgore kad splasni kie - nas sutra mora tamo negde zajedno s njima da ima za jednu obinu mrvu najglasnije, za jednu obinu mrvu najasnije, za jednu obinu mrvu najvie. Vojvodina Volim je od tala do neba, od blata do penice, toplu od ciganskih gudala i blagdanskih oenaa, vridbenu i zaduniku, smeu kao devojake pletenice, tu zemlju ardaa, aa i bezemljaa, gde su sluili bdenija i ljude za glavu skraivali, gde su starice tepale i pragove branili golim akama, pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i iveli,

pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, tu Vojvodinu bogomojaku, i bezboniku, i ivnsku, belju od jaganjaca, crnju od paljevina, tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku, kad se lumpovalo od Vrca do Temivara, Sombora i Segedina, pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod robijaki i prvomajski, razbijenih temena i zuba, ta Vojvodina aova, britvi, molitvi i amara, zarasla u elje, u la, u borbu, u izdajstvo, u ljubav volim je, jer svi smo iroki i obini kao ova ravnica, jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama, i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica veito e leprati nad naim umornim glavama. I volim je prosjaku pred crkvama, nedeljama u ritama, i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima, i Vojvodinu vaarsku i hramonikaku, as raspusnu, as pitomu, i birtijaku, to osvanjiva tucajui pod stolovima, pa Vojvodinu beku i varmesku, sa tuim barjacima pred etama, K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima sivu kao vojnika smrt u koporanima i zajednikim rakama, ej, pa je volim estoaprilsku, logoraku, isprebijanu, obeenu o bandere, probuenu po elima, uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu, i partizansku, kad je oktobra donela prolee selima, volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako. Prskajte kajsije zvezda z kosi drvea njenog. Uvek e biti krovova pozadi krova svakog, jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno. I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga, kad nisi gola beda, u dronjcima i plau, ti, to se moli bogu, ti to pljuje na boga, ti to si dugovala i naplatila raun, nazdravlje, dii ae, razbij astale akom, zapevaj preko njiva, neka zabride kosti, volim te to si prosta, sirova, divlja tako, i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti, ti,to si danas lepa, ti, bez krasta i vaki, ti, ljuljako i rakout, zubat osmeh ne skrivaj, pevaj pijano racki, maarski, totski, vlaki, makedonski i liki, preko dalekih njiva, i voleu te uvek, krvavo moje odoje i sreo nova, jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaa, od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova... Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaam!

Ekspres za sever Moda niko nije umeo da te eli ovako kao ja noas. Tvoje ruke bele kao samoa. Tvoja bedra sa ukusom platna i voa. Tvoj malo utavi glas. Sa nosom deakim prilepljenim uz okno vagona, nejasan samom sebi kao oprotajno pismo padaviara, i udno uznemiren toplinom kao razmaen pas, putujem, evo, putujem da natrpam u glavu jo nesluene predele, da drveu poelim najlepu laku no na svetu, da se vrtim kao lie, kao vetar po travnjacima, kao zvezde i ptice. Da malo nemam plan. Da imitiram klavijature, liftove i okean. Da zaboravim ruku na tvom struku. I lice uz tvoje lice. Psovke nenosti Sad shvatam: nismo doli zadovoljni ko trave to rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore. Mi smo zvezde to ludo u mrak se stmoglave i zbog jednog bljeska ne ale da izgore. Imamo ruke

dobre kao pijane laste da se grlimo plavo i gasimo u letu. I prisutni smo zbog neba to mora da izraste u saksijama oka ponekome u svetu. Prejeli smo se davno i zubatog i nenog. Sad svako prua ape i nova uda trai. A sve je smeno, i tuno, i sve je neizbeno, i ove istine dobre i ove dobre lai. Prejeli smo se, kaem, i svako ume da sanja, i svako ume da psuje i ore daljine glavom. I jednako je u nama i kamenja i granja. I jednako je u nama i prljavo i plavo. I svesni da smo lepi isto koliko i runi, stigli smo gde se gmie i stigli gde se leti. I znamo ta smo dali, i znamo ta smo duni, i ta smo jue hteli i sutra ta emo hteti. Goreli smo, al nismo postali pepeo sivi od kojeg bujaju ita i obale u cvetu. Uvek smo bili ivi, pa ipak: drukije ivi od svih ostalih ivih na ovom luckastom svetu. I najzad: tako je dobro to nismo samo trave, to talasanja svoja nijednom vetru ne damo, ve smo zvezde to sjajem sve nebo okrvave eljne da budu sunce makar trenutak samo.

Usne Usne jedino zato postoje da s nekim podelis nesto svoje. I da ti sapat sapatom vrate. Usne postoje da se pozlate. Usne su vulkan tvog tela. Usne su izvor tvojih reka. Usne su pupoljak gde se srela pcela od vetra s pcelom od mleka. Usne postoje da se procveta u vatromete neba i sveta. Usne su da se u dahu zgusne krilatost zvezda i kometa. I nikad nikom nemoj ih dati ako ne ume da ti ih vrati toplije,mekse, mladje i sladje. Jer usne samo zato postoje da osmeh po tvome osmehu skroje Roendanska pesma Ja mislim da smo svi redom iz lepe ljubavi roeni, ogromne, udne i drhtave kao jasike zelene. Posle su dole kolevke, cucle i zubi, i ostalo. I noi kad smo kmeali. I pelene. Pelene. Pelene. Svejedno je da li su oblaci jesenjim nebom tumarali, ili je koava bila, ili je meava bila, ja mislim: oni su videli sva sunca kad su nas stvarali. Zato je kosa bebama meka i topla kao svila. Ja mislim da su se voleli i mislim da su zamiljali najlepe usne za nas, najlepe oko i dlan. I eleli su da budemo najbolji na ovom svetu. Da li se ikad upita,

lii li na njihov san? Mama i tata su stari ve i kau: ljubav vene. A ljubav njihova ostaje i u nama se iri. I nastavlja se. Nastavlja u nekom malenom vri to e iz naeg srca uskoro da izviri. Crtei Ponekad tako sebe damo za oci jedva upoznate. I na rastanku cutimo samo i ne trazimo da nas vrate. Zivimo posle u tom drugom sve dok mu oci svetom plamte. I ne znamo sto nas pamte dugo kad ne trazimo da nas pamte. Odluka ivot je sve neto iz poetka. Jue i prekjue sutra ne vrede. Nema na svetu dva ista petka, dve iste nedelje, dve iste srede. Pa emu onda razoaranja? Ako je jedna ljubav - orak, Odmah se drukije i lepe sanja. I kad si najvie tuan i gorak nekih se novih oiju seti i shvatis da leti divnije leti. Ko je to video da deak pati? Da kunja kmezav i da plae? Svaki put mora iznova znati da voli bolje, da voli jae. Ne da se vadi. Ne da se tei. Ve da se istinski do neba smei. Nema na svetu dve iste srede, dva ista utorka, dva ista petka. Sve nove ljubavi drukije vrede. ivi se svaki put iz poetka. ivi se da se nikad ne pada. Da bude snaniji posle oluje.

I da se u tvom srcu ve sada Stotinu zlatnih zvezda unapred uje. Proroanstvo Ne osecati hladnocu, ni munje koje grme i s vriskom paraju nebo. Nasmejan, otici mirno. Pretociti se u vodu, u vazduh, u zemlju, u sume, ovakve jedne noci pod maglom neprozirnom. I onda: ziveti prostran. Biti do kraja sveta sve sto se doseci moze. Nikada ne ostati mali. Biti miris i boja, biti tisina u vetru, i biti okean zvezda sto se u vecnost pali. Imena Pronadjes negde nekakvog Misu, nekakvog Gorana, Dragana, Svetu, pronadjes drugare nalik na sebe i stanes tako i ne verujes da ima neko kao ti - isti, na ovom drukchijem svetu. I nista ne mora da se kaze. Sve se unapred zna i razume. Mozda te neke Mire sad traze. Mozda Gordana neka ne ume bez tebe, Jelene, Milice,

Vide, do nekog ogromnog sunca da ide. I ne znas koliko kao ti - takvih veceras ponovo nekog nemaju. I ne znas koliko kao ti - istih za susret sa tobom bas sad se spremaju. I ne znas ko su to, kao ti - divni i sto su jastuke suzama vlazili. A lepo ste se mogli sresti samo da ste se malo potrazili. I kreces u zivot s pogresnim nekim. S drukcijim nekim. Nekim dalekim. A Boris, Vera, Vladan i Sanja jos uvek samo tebe sanja Posle ljubavi Oprastamo se, oprastamo se i strasno dugim nogama odlazimo u svet. Ti u svoju mladost onuda iza fabrika, iza pristanista i mosta, niz raskrsca koja se razilaze kao posvadjani ljudi. Ja u svoju mladost onuda uz prugu, gdje trava ima okus vode, peska i sunca. Nikad vise necemo sedeti u istoj klupi ni jedno od drugog prepisivati zadatke, ni deliti uzinu na odmoru. Nikada se vise necu smejati tvojim olinjalim lutkama ni ti mom neukrocenom zvrku na temenu za koji su me vecito cupkali oni sto sede iza nas. Nije ovo vise zavrsena samo jedna skolska godina. Kazu: gotovo je detinjstvo.

Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo. Kazu, i svi su zajedno radosni i kotrljaju se niz stepenice kao saka prosutih klikera, i svi su smesni od zadovoljstva kao plastelinske figure, i svi su sareni i cudni kao grad za vreme velikih praznika. Samo ja znam: nikada vise, nikada vise , necemo se uhvatiti za ruke ni hodati od ugla do ugla i pokusavati uzalud da se setimo dok cutimo necega vrlo vaznog, necega toliko ogromno vaznog cega se razdvojeni nikada vise necemo moci setiti. Jedra Proci cu nocas kroz sve luke brodove stare da izlecim. Zubate kotve da odvalim. Rumenom pesmom da plane mrak. Da za plovidbe svi signali u pravcu svitanja dadu znak. Postoje nekakva bela vremena kad prva mladost u oko kane. To je ta lepa praznina mene u koju ceo svet moze da stane. Sa jednom smedjom, toplom vescu usne ce obalom da mi odu. Limune zrele s neba natrescu u tamnu gorku vodu. Za mnom ce vetar, kad me sretne, mrmljati neki osmeh nov. Krisom cu svima da podmetnem

pomalo svoga srca pod krov. Zorom ce okolo cvece radjati gde god sam iz krosnji visine pio. I jos ce dugo ljudi pogadjati i nece znati ko je to bio. aki korzo U prvi sumrak svi se tu sjate ozbiljna lica dranja kruta. Odu do ugla, pa se vrate. I opet tako. I opet tako jo dvesto puta. Sarena povorka gura se, eta... Hiljadu kapa i bereta... Hiljadu ubara i kaketa... A uz put pogled poneko baci, il neto bajagi nevano kae... Ruku na srce: ta sve ti aci uporno trae dok troe onove i troe sate, dok odu onamo i dok se vrate, i opet tako sve iz poetka, danas i sutra, idueg petka, idueg jula, idueg maja, tamo i natrag, i nikad kraja?

arape ute, zelene, plave, i duge noge kao tapovi. I neki zvrkovi na vrhu glave. I ike na elu kao slapovi. I podgurkivanja. I zavirkivanja. I zadirkivanja. I dobacivanja. A moda ipak, ko e znati, moda tu ipak neto postoji? Moda to nisu prazni sati kad se u guvi eta i stoji, pa pone tako sve iz poetka, danas i sutra, idueg petka, idueg jula ili aprila... Moda tu nekom rastu krila? Moda tu ponu sva putovanja? Moda se ovde najlepe sanja? Moda se ovde najlepe zeli? I moda su se

ba ovde sreli putevi neki dugi i tajni, putevi beli, putevi tajni? I moda su se ba ovde sreli osmesi neki - zavoleli? Moda ba zato jedino vredi da su u guvi ovako luta, pomalo aavo, pomalo sneno, pomalo smiljeno i besmisleno, pomalo onamo i malo natrag, i opet tako, jo bezbroj puta. Dosadna pesma Toliko mi je dosadno da ne znam ta u. Kad izlazim iz kole nakrivim kapu na levo oko i pobijem se sa trojicom bar da me vide devojice. Devojice su smena stvorenja dugonoge, okrugle, pegave ili kratkovide, mnogo lau i ogovaraju i piu ljubavna pisma koja mi stave pod klupu. Meni je sve to dosadno. Ipak proitam pisma, najlepe rei prepiem - ako mi nekad zatreba, a od onog to ostane napravim papirne lae, napravim ptice, slanike,

abe, i bajagi se igram a tako mi je dosadno. Dosadno mi je da porastem, da nosim tesne cipele i da se oenim. Oni koji porastu prvo se danima mrze onda se danima svaaju. Jedino mi je ao mog tate. Da je ostao deak - kao ja, ba bismo divno mogli da se druimo i da zajedno budemo zaljubljeni u nastavnicu istorije. Sve ostalo mi je dosadno. Toliko mi je dosadno da ne znam ta u, nego nakrivim kapu na levo oko i pobijem se jos sa trojicom. ak i kad nema devojica Drugarska pesma Nita ti ne razume, moj najroeniji blesane, uobraeni prine to te je ivot razmazio. Da znas kolike sam noi uznemirene i besane drhtao kraj tvog uzglavlja, pokrivao te i pazio. Ti si za mene jos uvek pare tek roenog mesa: onaj musavko to vriti i celu kuu potresa. Ja sam te, lepoto moja, nauio da hoda. Svima sam plaao pie kad su ti zubi nikli. Ja sam ti dao ivot. Nije te donela roda. A sada smo se, odjednom, jedan od drugog odvikli, kao da sve to kazem zaista ne razume i kao da sve to umem

ti triput bolje ume. U redu, pametna glavo. Ja sam te ljuljao, kupao, ponosio se tobom, nemute rei sricao, i dosta svoje mladosti zbog tebe sam polupao i kad je u svet trebalo nisam se zbog tebe micao, nego sam sav osedeo, moj naduvenko mili, da bi tvoj ivot i dani valjani bili. Danas kad roendan slavi, sve u sveane torte pobacati kroz prozor na uas rodbine cele. Ti zna: ja sam tvoj otac. Mi smo od takve sorte to ne sme da zadrhti kad odapinje strele. Moda jo nije kasno. Jednom se mora sve rei: i drugarski i tuno i grubo i srnei. Propustio sam godine. Ispustio te iz ruku. Sve tvoje slabe ocene moljakanjem sam reio. Veito sam se svaao kad te drugi istuku. Bio si moje mezime i tu sam najvie pogreio. etrnaest ti je godina i zar te stvarno ne vrea da stalno za tebe podmeem i duu i glavu i lea? Hou da jasno kae kad misli da bude mukarac.

Zar treba i sutra da reavam sve to ti odraslom fali? "Tata, kripi u braku... na poslu... daj za deparac..." A ja ti i dalje pomaem jer te volim i alim. Ne estitam ti roendan. Mi smo se uzalud borili i stvarali smo uda, a nita nismo stvorili. I evo, danas ti dajem re roditeljsku i muku: ako ne postane ovek na ovoj, tek zapoetoj arobnoj stazi ivota - moram i razbiti njuku. Makar oenjen bio, makar u trideset petoj. Nikad te tukao nisam. To za deake nije. Al sutra, odrasli prine, videe kako se bije Kroj Ukrau tvoju senku, obui je na sebe i pokazivati svima. Bie moj nain odevanja svega nenog i tajnog. Pa i onda, kad dotraje, iskrzanu, izbledelu, neu te sa sebe skidati. Na meni e se raspasti. Jer ti si jedini nain da pokrijem golotinju ove detinje due. I da se vie ne stidim pred biljem i pred pticama. Na poderanim mestima zajedno emo plakati. Zaivau te vetrom. Posle u, znam, pobrkati moju kou s tvojom. Ne znam da li me shvata: to nije proimanje. To je umivanje tobom. Ljubav je ienje nekim. Ljubav je neiji miris, sav izatkan po nama. Tetoviranje matom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj nain toplog. Obui u te na sebe da se, ovako pokipeo, ne prehladim od studeni svog straha i samoe. Saputnici Znam: sve se nece na jedan osmeh svesti. Znam: nece svima jednako biti sunca Na istoj cesti uvek ce se uplesti Trag povratnika sa stopama begunca. Hodace oba u jednom istom smeru, Tegleci svaki svoju drukciju veru. Pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo, Po istoj cesti teglimo zivote i dane. I uporedo, rame uz rame, idemo. I lagacemo kako se razumemo, Sve dok na kraju ne stignemo Tim istim pravcem na dve suprotne strane. Snovi Velike ruke imaju usce koje ih pretvara u okean Veliki vetar ima prozracne puteve ka ravnici Ja imam samo san, obican malecki san u kome sam za pedalj blize ponekoj zvezdi i ptici U zoru od svega toga citavo nebo izraste na mojim rukama toplim i obrazima snenim i dan je nalik na neke zenice graoraste oivicene zelenim. I uopste, zvedo i ptico, uopste - celi svete, divno je kad se u nama cekanje javi, pa se od toga na usni nesto rumeno isplete i nesto graorasto i zeleno u glavi. arolija Nekom zabranjuju zvezde. Nekome krila. I laste

Ja ne zabranjujem nista. Sme se sve sto se ne sme. Samo jedno te molim: pokusaj da ne rastes ni mrvu svima za inat, do kraja ove pesme. U toj se pesmi zivi slobodno, lepo i ludo. Mozes da izmisljas. Mastas, Da radis sve naopako. U njoj i najvece cudo prestaje da bude cudo, jer sve sto pozelis kad zazmuris - ostaje zauvek tako. Isturi hrabro i divno prkose detinjaste i lazi i sebe samog. Sme se sve sto se ne sme. I sme se vise od svega! Jedini: nemoj da rastes za inat i tebi i meni do kraja ove pesme. I svaki put kad te slome, pa moras nov san da stvaras, ne sanjaj ga u mraku Dotrci blize zori. Na pragu ove pesme tako se divno bori i kad namignes samo i osmehnes se polako Izbroj u sebi do deset i to u vecnost pretvori. I sve sto zmureci smislis ostace zauvek tako.

Plava zvezda Iza suma,iza gora, iza reka ,iza mora, zbunja, trava, opet nocas tebe ceka cudna neka zvezda plava. Cak i ako ne verujes, probaj toga da se setis. Kad zazmuris i kad zaspis, ti pokusaj da je cujes, da odletis, da je stignes i uhvatis i sacuvas kad se vratis. Ali pazi: ako nije sasvim plava, sasvim prava, mora lepse da se spava: da se sanja do svitanja. Mora dalje da se luta. Tristo puta. Petsto puta. Mora dugo da se nadje. Treca. Peta. Mora u snu da se zadje na kraj sveta. I jos dalje iza kraja: do beskraja. Mora biti takve zvezde. Sto se cudis. Pazi samo da je negde ne ispustis dok se budis. Jednog dana, jedne noci, ne znam kada, ali znam tacno, izgledace nebo bez nje tako prazno, tako mracno. I sva sunca,

sve lepote i sve oci sto se jave, nikad bez nje nece biti sasvim tvoje sasvim prave. Ja ti necu reci sta je ova zvezda cudna, sjajna. Kad je nadjes - sam ces znati. Sad je tajna.... Ljubav 1. Da li je istina ono sto pise u Kalevali: "Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?" Da li je istina ono sto govore u Basri: "Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je ne ces stici. Ako joj okrenes ledja pratice te". Neko je negde rekao i hvala mu: "Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta". Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek. Nema male srece i male bolesti. Nema male kradje i male smrti. Nema malog rata niti malog postenja. Nema maloga prijatelja i male tajne. Nema maloga coveka i male ljubavi. 2. Ne okreci mi nikad ledja da bih te voleo. Secam se tvojih prvih zuba. Secam se tvojih prvih koraka. Secam se: Decja bolnica u Novom Sadu. Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ne umres. I ostao si ziv. Ni Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi. Verovala je samo nasa ogromna ljubav. Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci, dok je kao kucica slikala azurnu svetlost po mojim dlanovima.

3. Mi se prevrcemo naglavce kao pescani sat. I menjamo se jedan s drugim. Dobices jednog dana dublji glas. Poceces da se brijes. Ozenices se i zaposliti. Imaces svoju decu i pricaces im svoje bajke. A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji. Prepoznaces me po tome kako naivno verujem da cu vecito ziveti, opcinjen unutrasnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha, koji je prvo smislio ceo svet u sebi, zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli, i tako,ogromnom mastom, sam u Nicemu, jedini,oziveo sve ono sto je jos bilo nestvoreno. 4. Onda ce doci sve naglo: moji poslednji zubi. I odmah posle toga: moji poslednji koraci. Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu. Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo vece makar samo sat ili pola sata. Bice to sasvim dosta za sve proklete godine. I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.I neka kao kichica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima, znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo ledja da bi me postovao i voleo. Ljubav je kao snaga: ako je vise trosis, vise ces je i imati. 5. Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja,vec bi se pretvorile u vetar. Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, vec bi postali okeani. Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, vec bi postali beskonacnost. Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, vec bi se pretvorili u vecnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, vec davno bi bila zvezda. Nosa Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugacko, siroko i visoko. Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere. Oduvek sam se cudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleca, ili stanu pred sat i procitaju vecnost. To mora biti suluda i neobicna hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme. Kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom. Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio, i ono sto sam sada, jos uvek nisam ja.To je tek priprema za mene Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada. II Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zakljucao za mnom kapiju beskonacnog. Dresairan da mislis zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevas. Zato i ne volim horove. I zajednicki da tugujes. Zato i ne volim sahrane. Jedino si sam kad ostaris. Bas zbog te samoce u starosti, koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah. I vecito sam sumnjao u to sto su me ucili. Ucitelj obicno kaze: "Ako zelis da saznas, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom." Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana,dogodilo se nesto sto mi je dalo znak da podjem sam sa sobom. Prohodao sam na rukama...

III Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka.Tu nista ne vraca dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke. Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme duzinama senki. Mlecni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moras da se penjes: zvezde rastu u zbunju. Samo se uputis ravno,pa vrezama od zlata i posle desetak koraka vec hodas po nebesima. Zar sve to ne lici na slobodu? XIV Objasnjavanjem stvari, oduzimamo im nesto od one carolije od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika cudesna znacenja svega sto izgleda isto. Reci su iskracale. Iznosene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao cudo svih vidjenja. Razmisljao sam o tome i to u sebi ponavljao,jer osecao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva. I hodao sam na rukama. I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespucima vasione. Eto, to je moj zivot i moja biografija. To sam ja po zanimanju: nosac zemljine kugle. Ikona Zaboravi da negde na svetu postoje nekakvi tvoji muevi, i moje ene, i postelje u kojima su snovi zanat.

Neka drumovi budu za mene i tebe prueni ove slucajne veceri daleko u nepovrat. Moda smo zato i rodjeni da jednom tuda odemo. Da ti milujem kosu kao da sam ti prvi. A posle da jedno drugome malo lepog dodamo uz dve-tri mrve ljubavi i jednu krpicu krvi. Nikada necu zbog tebe ici da locem rum, ni da srocim za vecnost najbolju pesmu kraj cae. Malo mi se osmehni kad se vrati niz drum. I nemoj da mi mae. Ni ja necu da maem. Roendan 1. Zato mi nemamo iskustva? Zato to ivot shvatamo kao vatromet. Svakog se jutra ponovo kristalno raamo i ivimo do veeri po jedan ljudski vek. Onda, u zoru, zapoinjemo novo stolee. U sumrak, opet, umorno umaemo glavu u nov san o nekom sasvim drukijem trajanju, koje e poeti ujutro, iz poetka. "Svakog dana ponesi korpu zemlje na isto mesto i sazidae planinu" - kae Konfucije. 2. Ko stvara, a ne pone iz temelja, nikad nee ni ugledati krov.

Ko voli, a zablene se u sebe u ogledalu, kao da nikad nije ni progledao. Ko ivi, a ne rodi se mnogo puta na ovoj zemlji, kao da nikad nije ni postojao. "Ne primaj svet onakav kakav dobije, niti ga ostavljaj takvim" - kae dobri stari Tin Ujevi. Sauvaj i jedan list sa Davidovim psalmom: "Jer hiljade su godina pred tvojim oima kao jedan jedini dan." Veruj mi, sve ih moe proiveti od sumraka do svitanja. I kao to je leptiru roendan tvoje: ujutro, a starost tvoje: uvee, ba takvi neka budu i tvoji mnogobrojni ivoti, a ne jednoliki u nedogled, kao vekovna trapavost jedne sekvoje ili kornjae. 3. Ne veruj ako ti kau da svaki tvoj trenutak nije herojsko doba. Ne veruj ako ti kau da svaki tvoj trenutak nije ni udesan, ni pravi. Svaki je trenutak istina, samo to poneki ima lanog oveka. Mora da smogne snage i sebi otvoreno obea da e ostati traga za venou u sebi, a ne za sobom u venosti. To je jedini sat koji sam uspeo da ti kupim od uteevine ove nenosti, sine moj. Bosonoga pesma Ovo je pesma za tvoja usta od visanja i pogled crn. Zavoli me, kad jesen duva u pijane mehove. Ja umem u svakom novembru da napravim jun. I nemam obicne srece. I nemam obicne grehove. Moja je sreca srneca, a gresno mi je smesno Ako me neko cacne u ove oci placne, nije to neutesno: ja umem od suza da pravim klikere lepe,prozracne.

2. Podelicu sa tobom sva moja sasava zdravlja. Zavoli moju senku sto se klati niz dan. Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja. Ludo moja,zar ne znas: divno je nemati plan. Izidji iz tog detinjstva kao iz starih patika. Zavoli moj osmeh,dubok kao jezerske vode. Evo,i ja sam se izuo. Pod vrelim tabanima rastapa mi se asfalt. Budi uz mene kad odem. Meseevo srebro Ne priznajem rastanke i nikad necu Suvie boli kada se grubo otkine cvet koji tek nice Kada na samom pocetku price vreme zatreperi i stane ba kada bleda jo prazna zora mesecevo srebro ucuti i kada zamre let povetarca to dahom sluti uzdahe nove, nasmejane Ja elim da jo s tobom gledam kako se bude zlatasta mora da s tobom diem i da te volim i vatrom noci i zore sjajem I zato ne dam, i zato necu i zato rastanke ne priznajem elim da ivim tvojim dahom i da se smejem osmehom tvojim elim da bolujem tvoje boli

i da strahujem tvojim strahom dokle me ima dok postojim elim da sanjam tvoje snove i da kroz virove tvoje reke ponovo osetim prste u kosi da razvejano seme maslacka tvoj vetar nosi i sipa u arene misli neke u ute duge na modrom tlu Zato ne dam i zato necu Zato moj odraz jo veto krije istih osmeha tajne daleke Zato cu uvek biti sa tobom u daku misli ili u snu Jo uvek na cvet negde nice jo uvek nae tajne snije i ustreptalom lepotom traje dok mu na lati leptiri slecu Svi su rastanci tune price zato ja rastanke ne priznajem i nikad necu. Fragment -LjubiciMi smo oboje nalik na jedan osmeh davni, i tako cudno slicni ponekoj suzi jasnoj. Mozda je sreca samo sto smo ko nebo ravni sisli sa istog voza na jednoj stanici kasnoj, i pronasli u sebi da zajedno umemo da docekamo drumom i cvetanja i vetar, pa da idemo bosi ... da idemo ... idemo ... bez straha da l' postoji sledeci kilometar. I Vredi li se upustati u tumacenja stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim? Milijarde su godina potrebne da se vratimo u dubine strpljenja. Jer ogromna je starost tog svojevrsnog cuda koje se zove: nas dvoje. U tami prastare proslosti,

bas kao i sad, ovako, spusti mi polako glavu na neko bivse rame, i zagledaj se pazljivo u plave barice neba. Da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen na ovom mestu. Da se ja nisam rodio, neko bi umesto mene bio tu da te voli. Drugi bi primili poruku i drugi bi produzili to sto se zove beskrajno. Veruj mi, prva ljubavi, nemoguce je voleti prvi put u ovoj vecnosti. XIX Vredi li se upustati u tumacenja stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim? Milijarde su godina potrebne da se popnemo uz okomitu buducnost do nekih kristalnih vrhova nacinjenih od zelja. Jer ogromno je obnavljanje tog svojevrsnog cuda koje se zove: nas dvoje. U izmaglici dalekog, bas kao i sad, ovako, spusti mi polako glavu na neko sutrasnje rame i zagledaj se pazljivo u plave barice neba. Ako se ti ne pojavis, neko ce umesto tebe cekati tamo da primi i da prenese poruku. Ako se ja ne pojavim, neko ce drugi produziti

to sto se zove beskrajno. Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguce je voleti poslednji put u vecnosti. Rasejana pesma Pustite mi na miru moje utljive, pitome, rasejane deake, vi najjai u razredu, najglavniji u ulici, vi to sve brzo hoete i sve preglasno morate. Mnoge se prave stvari ne postiu umeem, nego se prave u mukama od svoje nesigurnosti. Pustite mi na miru moje smene i smuene deake sa uskim ramenima i oima to mirkaju kao da su kratkovide, kao da se u njima vreme polako otapa. 2. Oni obino padnu ako se penju na drvee. Njihova lopta redovito promai cilj. Uvek dobiju batine, ako se s nekim potuku. Oni nisu za neke velike junake igre i ja vas duboko molim pustite mi na miru moje tihe deake. Oni su stalno povueni

u neke svoj eprostore iz kojih pokuavaju da se rukuju mislima. To je kao kad sanja da si usnio san. 3. Glas im je mek i aputav kao zvuk meseine. I zapinju na ravnom kao da se sudaraju sa samima sobom. Stvarno vas estito molim: pustite ih na miru i nemojte im se rugati. Oni izgledaju tako kao da nevidljivi pristiu. Zamisli kako tone uvis, u provalije ovog ogromnog neba meu kristale svetlosti. tako nekako pristiu. 4. Oni sede u razredu zamiljeni i drveni. Zabodu nos u knjigu, ili gledaju kroz prozor. Ne uju ta ih pitamo, jer ko zna gde su ba tada, u kakvom drugijem svetu koji mi nikad niim neemo ugledati. Ne sanjamo svi jednako i to nikom ne smeta. A zato svima smetamo

kad smo drugaije budni?... 5. aroban je taj svet od izmiljene jave. Tu su moji deaci najvee vojskovoe, moreplovci i sportisti. Tu oni vide otro kao kraljevski kondori. Tu njihov govor ini da vode postaju bistrije i misao im u vetru mirie na polenov prah. Ako bi ikada pristali da ive kao svi drugi, ime bi onda rasli? 6. Pustite mi na miru moje utljive, smuene rasejane deake. Jar samo oni mogu sutra da nas odvedu sa one strane istoga, ako iznesu iz glave te neobine arolije i naue nas kako se pentra po samome sebi do snenih vrhova nade. I puste nas da zajedno ivimo u tom svetu nemoguem i njihovom, i mi sa ovim uskim, i mi sa irokim ramenima, i mi najgori sportisti, i mi najjai u ulici, i mi, naizgled nevani, i mi, zasad najvaniji.

7. Jer sve na svetu uvene. Moda i ne zna: i klikeri, uvenu kao trenje. Uvenu jaka ramena. Uvenu lepe igre. Zaustave se sva tranja. Osvrne se i, okolo, vidi jedino sebe kako si naglo zautao kao veliko zvono kome je puklo klatno. I tek tada se priseti da ipak u tebi ostaje to udo to sadri ne jednu, ve bezbroj venosti. I shvati: samo se onaj, ko je imun na stvarnost nikada nee razboleti od re i od venjenja. 8. ta posle detinjstva ostaje jedino jo bezazleno. Ostaju samo te glave pune arobnih svetova, to se nikad ne tope, to se nikad ne troe, po nezastrtoj svetlosti bez odjeka i senki. Te glave iz kojih sutra rastu njive i ume kroz neto to se ne moe sasvim nazvati vremenom, i rastu ogromne prerije, beskrajni okeani i negde, u bespuu mate, nove neke komete, kroz neto to se ne moe

sasvim nazvati prostorom. 9. Rastu beli poeci sasvim drugaijih tebe, iz tih detinjih glava, zamiljneih i obinih, pametnih samo za udno, samo za neizvodljivo, kao obilje rei s kojih se para vetar. Tih usamljenih glava, pametnih samo za snove od kojih suu nauili da istovetnost itaju raznim brzinama shvatanja I tako nikad ne dosade sebi i svome delu. Najljubavnija pesma Ovo je zaista najljubavnija pesma a ni rec o ljubavi. Neko u ovoj sobi vise ne moze da spava, neko u ovoj sobi samo cuti, cuti i gleda kako mesec putuje, preko pokislih gradskih krovova za pticama. Ovo je zaista najljubavnija pesma a ni rec o ljubavi. Nekome ko e razumeti Sad shvatam: nismo doli zadovoljni ko trave to niu da ih gaze neije trapave zore. Mi smo zvezde, to ludo u mrak se strmoglave i zbog jednog bleska ne ale da izgore. Imamo ruke, dobre kao aprilske laste, da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba to mora da izraste u pupljcima vida ponekome u svetu. Prejeli smo se svega. I zubatog. I nenog. Sad svako prua ruke i nova uda trai. A sve je smeno i tuno. I sve je neizbeno: i ove istine dobre i ove dobre lai. Prejeli smo se, kaem, i svako ume da sanja. I svako ume da vriti i rui daljine glavom. I jednako je u nama i kamenja i grana. I jednako je u nama i prljavo i plavo. I svesni da smo lepi isto koliko i runi, stigli smo gde se gnjura i stigli gde se leti. I znamo ta smo dali. I znamo ta smo duni. I ta smo jue hteli. I sutra ta emo hteti. Goreli smo, al nismo postali pepeo sivi od koga bujaju ita i obale u cvetu. Uvek smo bili ivi, pa ipak: drukije ivi od svih ostalih ivih na ovom zbunjenom svetu. I najzad: tako je dobro to nismo samo trave,

to talasanja svoja nijednom vetru ne damo, ve smo zvezde to sjajem sve nebo okrvave eljne da budu sunce makar na trenutak samo Kao pesma Jos se danas, rodjena, moglo plavo voleti tu, gde kopni detinjstvo i mladost se javlja. Sutra ce se sigurno ceo svet razboleti od drukcijeg osmeha i drukcijeg zdravlja. Dalje ce ti zenice zelenilom radjati i znam da ces,kao sneg, iza svakih tragova ostajati bela, ostajati cista. Al' u sebi, zbunjena, dugo ces pogadjati sto si tako drukcija kad si ipak ista. O meni se ne brini. Prepun divljih gugutki ko seoski zvonik, a vrelom dusom opruzen niz obzorja ravna, jedini cu ostati zubat ko harmonika, bez bola u ocima, prost i jednostavan. Znam, sutra ce drukcije tepati i voleti. Nase stare osmehe niko nece shvatiti. Mozda ces me traziti. Mozda ce te boleti. Al se vise nikada necu tuda vratiti. Predgradje pod granama. Zvezde su olistale. Trepavice sumraka uz okna se pletu. Strah me je da ne umru ove noci blistave zadnja svetla neznosti u velikom svetu. Koncert za 1001 bubanj Mozda te niko nikad nece ovako tesno grliti, uznemirenu i belu, ovako presno, sasavo, i sumanuto

i ridje. Mozda ti niko nikad nece ovako u krvotok uliti poslednju neznost celu i ne umeti nikad iz tebe da izidje. Mozda nikada vise neces ovako divno truliti u obicnom hotelu, penjuci se samo kad znas da sidjes. Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom mog mrkog dlakavog trbuha. Ti si so sa oteklih usana koje smo oljustili ocnjacima i prosuli po mojim ramenima i tvojim dojkama. Ti si najbeskonacnije, najplavlje nebo kraj mog rumenog uha. Ti si najbesraminija devojka koju sam sreo medju zenama i najstidljivija zena koju sam sreo medju devojkama. --------------------Mozda nikada niko nije uspeo da te zeli ovako kao ja nocas: tvoje ruke bele kao samoca, tvoja bedra sa ukusom platna i voca, tvoj malo saputavi glas Sa nosom decacki zalepljenim uz okno vagona, nejasan samom sebi kao oprostajno pismo padavicara i cudno uznemiren toplinom kao razmazen pas, putujem, evo, putujem da natrpam u glavu neke neslucene predele. Da drvecu pozelim najlepsu laku noc na svetu. Da se vrtim kao lisce, zvezde i ptice. Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature, liftove i okean. Da zaboravim ruku na tvome struku i lice uz tvoje lice. ---------------------Ovo nije ispovest. Ovo je gore nego molitva. Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim. Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vracam. Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plasim za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata, za tebe, podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima. Da li sam jos uvek ona mera po kojoj znas ko te boli i koliko su pred tobom svi drugi bili goli? Ona mera po kojoj znas ko te otima i ko placa? Da li sam jos uvek medju svim tvojim zivotima onaj komadic najplavljeg oblaka u grudima i najkrvavijeg saca? Rika jelena I onaj koji napada I onaj koji se brani imaju isto boriliste Istu crkvu Istu fresku u glavi. Pa cemu onda sukob To su, u stvari, dva ja jedne iste licnosti. Jedno ja postuje te u borbi: svesno, razumno ja i zato je unapred porazeno

Drugo ja prkosi postojecem, jer hoce da ga silom promeni i zato je i ono unapred porazeno Svi su izgubili bitku vec unapred. I pobedjeni I pobednici Ricu jeleni Tuku se celima. Stado kosuta drhti kao lisce Vazduh se zgrusava od urlika. Mirise ceo svet na snagu i na plodnost. A onda: upletu rogove i umiru i pobedjeni i pobednik. I dodje neki treci mlitavi neki jelen izlapeo, neka poslednja vrebalica iz prikrajka neko potpuno otrcano djubre od borca i odvede sve kosute. Sto ste mastali jeleni? Sto ste se ubijali jeleni? I onaj koji napada i onaj koji se brani -imaju isto boriliste Istu crkvu Istu fresku u glavi. Bitku dobija treci. Bitku dobija onaj koji je nije ni vodio. Onaj koji jedino vreba sa strane, Tako je prosao i taj umorni osmi dan. Pod starim mostom U meni veceras ova reka razbi ogromna brda daleka, muci se,

urlice, razmice klance i kida svoje zelene lance i rije kroz moje srce ridje jer mora nekud da izidje. U tebi veceras ta ista reka cudno je meka. Sva je od mleka. I cas je zlatna. I cas je plava. U njoj se ceo svet odslikava. Svako u sebi reke druge pod ovim istim mostovima sretne. Zato su nase srece i tuge tako drugacije istovetne Drhtava pesma Osecam: neto u meni raste pomalo bolno - pomalo belo, kao da nekakve zbunjene laste lete kroz moju glavu i telo. Vrte se. Prestiu. Neto trae. Od njih se na usni dah uari. Ja ne znam ta cu, a mama kae: jo si ti balava za takve stvari. Osecam: neto u meni prska kao kad pupoljak zenice iri. Zaumi nekakva zlatna trska i nece pod celom da se smiri. Tu oblog ne pomae. Dua se kikoce i krvari. Neto me muci, a mama kae: jo si ti balava za takve stvari. Onda me zakiti prezrelo leto: dva grozda - kao dve tople tacke. Sve mi u rebrima razapeto. Sve okrenuto naglavacke. A sve je ipak lude i drae.

Srce bi prostranstva da ozari. Placem od srece, a mama kae: jo si ti balava za takve stvari. Prirodo, cuj me: laganja nema! Ti bujaj - ja cu od tebe vie! I neka iroko u nama dvema ogroman ruicast vetar die. I luduj, prirodo! Zri naopako! Samo mi nemir ne pokvari. Volim te to si zaista tako k'o i ja balava za divne stvari. esto te tako vidim Istina, kao u nekoj dalekoj srebrnoj magli. Ali divno te vidim. Na nogama ti cizme od sedam svetlosnih milja. U ruci ona lampa u koju, posle Aladina, umesto duha zatvaras obrise vecnog vremena. I cujem sapuces: sezame. I svet se pred tobom rasklapa... Protestna pesma Svata umem. Stvarno umem. Samo - sebe ne razumem. Ja, uvao, ljudi ovce tamo negde na kraj sveta, mojoj deci kajmak smeta, luk im smeta... Sve im smeta. Ja do kole peaio i po kii i po snegu, moje keri k'o knjeginje, k'o da se u svili legu: jednom mrknu,

dvaput kinu i bee u limuzinu. Svata umem. Stvarno umem. Samo - sebe ne razumem. Ja krio s ocem umu. Plik do plika dlan mi ospe. Mome sinu - gospodinu teko i da ubre prospe. Kad mu mati neto rei mislim: ensko pa nek' rei. A on: odmah kupi stvari i od kue u svet bei. Jo mi vrlja neka pisma oprotajna, puna bola. Ispadnemo pred njim krivi mi i kola. Trai novac, kuka, moli - nema ime stan da plati, a ja aav pa ga pustim da se mirno kui vrati. I sve divno, divno umem samo - sebe ne razumem. Sve sam ovo za njih stek'o. Niko hvala nije rek'o. K'o da moram da se zboram i da lea veno krivim zbog prineva i princeza. K'o da samo zato ivim. A ja ivim jer se nadam da me i sad negde eka jedna uma iz detinjstva i vedrica vrueg mleka, i tiina ispod brega, i plav lepet ptijih krila, i ogromne ute zvezde kao to je moja bila. Al' putevi zatravljeni. Nad njima se magle tope. Odavno su zatrpane moje bose deje stope.

Iao sam i ja u svet bez reanja, bez beanja. Iao sam da odrastem. Sad sve mogu. Sad sve umem. Ali ta mi sve to vredi kad sam sebe ne razumem. Mali kameni nokturno Nikad te niko nee ovako tesno grliti uznemirenu i belu. Ja sam mornar bez kompasa kome uvek polude ladje. Nikad ti niko nee ovako u krvotok uliti poslednju nenost celu, ni uspeti u tebi toliko tuge da nadje. Nikada vie nees ovako divno truliti u obinom hotelu, a ne eleti ipak odavde da izae. Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom mog mrkog trbuha. Ti si so sa oteklih usana koje smo oljutili onjacima i prosuli po mojim bedrima i tvojim dojkama. Ti si najbeskonanije, najubitanije nebo kraj mog rumenog uha. Najbesramnija devojka koju sam sreo meu enama. Najstidljivija ena koju sam sreo meu devojkama.

mislim da sanjam to nisam ja.... Pesak Ovu pesmu treba itati sasvim polako. Malo nakriviti glavu, sklopiti oi i razmiljati o pesku pustinje koji se talasa i prosipa a ipak ima svoju povezanost i sigurnost, jer niko ga nije uhvatio da uri. Naiu nepogode, i on ih utia svojom teinom. Niu i sahnu narodi i kulture, a on ih nadivi i zatrpa. Eto zato se ova pesma ita polako kao pesak dok se naslanja na uho na ogromni gluvi prostor oko sebe i razmilja o stvarima koje nas ine jakim i dugovenim. Samo onaj, ko nije uhvaen da uri, moe se uzvisiti nad poetkom i krajem i zasluiti vrlinu da bude vladar jednog nezamislivog predela, i istraiva jedne runoe ili lepote stvari oko sebe. Ko uri - zakasnie. Siroko zauenih zenica, ostae zauvek pobeen. Zauvek samo podanik.

Govor Smatram velikom slaboscu i stvarno bih bio potisten kada bih sve ovo sto osecam, morao da ti objasnjavam hudim jezikom coveka: recima sumnjivim, rovitim, razjedenim i nekorisnim. Postoje svakodnevne, sasvim obicne stvari, koje su mnogima tajna. "Najcvrsca vrata su ona koja su sirom otvorena, kaze jedan prastari zapis sa Tibeta. Postoji govor koji ce neko otkriti sutra, a mozda niko nece ni pokusavati da ga otkrije. Ali ti ga vec sada moras obuhvatiti mislima. Jer to je jezik znacenja, a ne dijalekt naziva. Postoje kulture gestova, disanja ili vida. Postoji vreme vremena i prostiranje prostora. Postoji lepota lepote. Postoji istina istine, stvarnost stvarnog, volja volje i moc moci. Postoji kretanje kretanja, razmisljanje razmisljanja, ... postoji i ljubav ljubavi, sine moj. Sve se redje usudjujem da izgovaram reci, jer uvek znace drugo nego sto ja to zelim. Sve dalje su od govora i tesko ih razabirem u sumovima beskraja. Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleda. Takvo je moje cutanje s tobom ove noci. Opnu po opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor medju nama civilizacije protozoa, epohe virusa, celije stena i vazduha, i ustavljena koza vode i vecnosti. To je kao da se sporazumevamo u svim vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem smo se zadesili. Pisem umesto tebe Snezani i Alisi. Saljem telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam se bar jednom dnevno telefonom Galebu Dzonatanu Livingstonu i Pepeljugi. Ali ni reci odgovora. Znaci da misle na nas.

Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora. Ljudi se postuju recima, a vole cutanjem. Razglednice U doba mog detinjstva igrao sam se poste. Sakupljao sam lisce dok idem od skole do kuce. Svakom bih listu, uz osmeh, nesto lepo prisapnuo, najlepse sto sam cuo i video tog dana. Sa druge strane lista saptao sam adresu. Hiljade izmisljenih imena neznanih lijudi. Milione imena. Sve bih to onda, ovlas, zapecatio poljupcem. I pustao niz vetar. I evo sta se sad dogada, sad posle toliko godina! Javljaju mi se mnogi znani i nepoznati. Ponovo sakupljam lisce i citam odgovore pisane rukopisom zilica koje venu. Javljaju mi se divni daleki prijatelji, azbukom rane jeseni koju umem da citam. Nije tesko nauciti. Samo malo zazmurim. Ovlas. Kroz trepavice. I disem polako vetar, A vetar se i ne cuje drukcije, sem nozdrvama i usnama. 2. Katkad su razglednice vrlo cudne. Na jednoj strani pise nam Iaoce sa neke poste stare dve i po hiljade godina: "Ko zna da ne zna - najvisi je." Na drugoj strani, dodato rukopisom Montenja. Misel de Montenj. Francuska, I 553; "Ko misli da nista ne zna, taj ne moze ni znati da nista ne zna". Zar ti to ne 1ici po malo na igru pokvarenih telefona"? Kad reci putuju kroz vekove, svako ponesto dopise ili izbrise. Ili sve izvrne naopako, po svome. Tako nastaje usijani vrh covekovog uma: poslovica. Ona pripada narodu. Zato narod

i kaze : Poslovica je svemir u zrnu zita. 3. Noc' polagano zri. Cuje se lepet krila. To se vetar umorio. Sleteo je na krov i kjuje oko dimnjaka staklene perle retke kise. Od mnogo misli izaberi jednu, najvazniju. Bavi se samo njom, dok je sasvim ne savladas, kao veliki dzudista jedan munjeviti zahvat, kao veliki bokser svoj tajni kontraudarac, kao veliki hirurg, zanet vajanjem prirode, samo njemu znan rez na srcu. Uopste nije vazno imas li neuredne dzepove, neurednu frizuru i domace zadatke. Najveca nevolja na svetu je, sine moj, imati neuredan um. Otkria Ogroman je trud moga razmisljanja ove noci. Nista ja ne znam o znanju, sine moj. Istorija otkrica mozda i nije red, nego nered radoznalosti nas koji sve vise znamo da ne znamo. Tebe ce uciti znanju, ali se ne rugaj neznanju. Evo da ti procitam poruku Karela Capeka: "Zamisli onu tisinu, koja bi nastala na svetu, kad bi ljudi govorili samo ono sto znaju." Muka je sve to sa znanjem, veruj mi. Ono se zasiti sebe i prestaje da saznaje. Neznanje je pocetak hiljadu novih pocetaka. I nemoj ga se nikad stideti. Svetlost znanja je slicna svetlosti vasione. Sve su se misli dogodile odavno, kao zvezde. Lepota trazenja nije u nalazenju, nego u nas odluci da trazimo. 2.

Ja, koji ne znam sta je culo starosti i samoce, jer okruzen sam stalno ogledalima decjih ociju, posmatram ovaj zivot kao nesto sareno, kao mnogostruki oblik, ogromni luna-park, kao vrtesku igre i vrtesku neznanja koja je kruna mudrosti. Izlazim iz svog tela. Pevac sam i otac himni. Lutam po udaljenim mestima. Opsenar sam i svetac koji je sisao sa freske. Mozes me upotrebiti kao nalepnicu. Umem da oblikujem vatru dlanovima i hodam po peni reka i okeana. Ucenja kazu da je to nemoguce. A vidis, moguce je, jer sve cinim neznanjem. 3. Badava Njutnova razglednica: Priroda nije slicna tebi, vec sebi samoj". Ima ih koji su verovali i starom Sokratu: "Onaj ko ne zna, samo bi trebalo da se seti sebe". "Jer znanje se" - kaze Platon - "u ljude ne unosi ucenjem. Donosis ga rodjenjem na ovaj svet". Ne znam kome da verujem. Najbolje ti je da pitas Ajnstajna. Taj je sve izbrisao, i sve poceo iz pocetka. Brizljivo neguj neznanje i razlikuj se od onih koji, osamuceni od srece, likuju sto uspevaju na nov nacin da izgovore neku potpuno istu stvar. Mogunosti Stavis li tezak teret na pleca, hodaces posrcuci celo jutro. Ako ga odbacis, odleprsaces stopalima. Isto je tako i sa tezinom saznavanja. Gomila prolecnih paukova se grohotom smejala dok je, nosena vetrom, slusala kinesku

poslovicu: Samo strpljenje i vreme pretvaraju dudovo lisce u svilu. Pa evo, rekose oni, mi svakog trena mozemo isplesti toliko niti da prekrijemo nebo. Kako objasniti prolecnim paucima da nije vazno plesti i ukrasavati vazduh lepotom svoga tkanja? Vazna je upotreba nti. Jos nisam nosio kosulju od paukove svile. Zato ja vise verujem jednoj svilenoj bubi i strpljivom Heraklitu koji misle da ljudi ogromna znanja nalaze u malim svetovima, a zaborave traze u vecem i zajednickom. I verujem Francuzima. List je cak iz Normandije. Datum 1726: "I sitne kise jedu velike puteve". Zasto se kaze: beskorisno i korisno? Zasto se kaze: usplahireno i spokojno? Kao sto postoji ponasanje coveka, sine moj, tako postoji i ponasanje njegovih misli. Rado bih nesto dodao Aristotelu. Recimo da je rekao: Mudrost je jedina nauka koja se bavi mudroscu, a ne naukom". I onda bih ga i pod ovo potpisao, jer mi je potrebna i takva razglednica: Ljubav je jedina umetnost koja se bavi ljubavlju a ne umetnoscu". Kjerkegor kaze: Nema nikakvog Ovde i Tamo. Postoji samo nekakvo Svuda i Nigde. A stari dobri momak Ricard Bak dopisao je ispod toga nesto potpuno suprotno. Obojica su u pravu. Ovako kaze Bak: Kad bi nam prijateljstvo zavisilo od vremena i zavisilo od prostora, savladavsi ih, mi bismo upropastili nase druzenje. Savladamo li prostor, ostaje samo Ovde. Savladamo li vreme, ostaje samo Sada. I zar ti se ne cini da cemo se nas dvojica na tom cudesnom putu izmedju Sada i Ovde ipak ponekad sretati?"

Sad shvatas, sine moj, da cu morati da ti objasnim neke stvari. Hodajui na rukama (Nosa) I Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugacko, siroko i visoko. Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere. Oduvek sam se cudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleca, ili stanu pred sat i procitaju vecnost. To mora biti suluda i neobicna hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme. Kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom. Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio, i ono sto sam sada, jos uvek nisam ja. To je tek priprema za mene. Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i pripada. II Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zakljucao za mnom kapije beskonacnog. Mnogima se to dogadja. Sav svet se oko tebe udesi tako da pomislis da si svoj, da si slobodan, a ustvari si mnostvo. Dresiran da mislis zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevas. Zato i ne volim horove. I zajednicki da tugujes. Zato i ne volim sahrane. Jedino sam si kad ostaris. Bas zbog te samoce u starosti, koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me strah. I vecito sam sumnjao u to sto su me ucili. Ucitelj obicno kaze: "Ako zelis da saznas, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom." Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana, dogodilo se nesto sto mi je dalo znak da podjem sam za sobom. Prohodao sam na rukama... "Izgleda, prestao sam da volim..." Izgleda, prestao sam da volim. Poeo sam da mislim ljubavlju. Izgleda da sam izdao najlirskije u sebi. Poeo sam da mislim oseanjima. Sedi uz mene i gledaj kako se vatra za dimom, upregnutim u varnice, polako uliva u nebo. Ne pitaj posle otkud u ovom samotnom kraju takvo obilje zvezda.

Kad odem, vazduh e postati pomalo rapav i bolee. Na usni. I u grudima. A o napuklom miru kamenja, zemlje i cvea, bolje da i ne govorim. Ako je ivot materija, ako su oseanja materija, pa eto: i venost ako je materija, ipak ostaje ono to se ne da objasniti. Postoji neto na svetu, neto, a u to sam siguran, to nikad nee biti samo od materije. To su ta moja pitanja, milion puta bra nego svetlost. Kada mi nedostajes Mislim tudje misli Kradem svoje vreme Provlacim ga Izmedju oblaka, snova, Daljine i snega... Kada pozelim Da ti nedostajem Odsanjam pesmu Zatvorim oci I na kaldrmi zamislim Cvet beli. Kada te nema Jer tako hocu Zaledim osmeh U sebi kazem ime Udahnem duboko I pomislim Tako mi nedostajes... Mart Kad mi doe da idem, mnogo moram da idem. Nije vano kuda u. Nije vano dokle u. Dolo mi je da idem i ja idem kao lud - unutra u mene. Vetar mi je gudalo. Ja sam violina. Vetar svira na meni u E icu kad plaem, u E icu kad pevam,

u E icu kad sanjam, jer ja nemam drugu icu osim E - unutra u mene. Za travu se tabanima hvatam da me vetar nikud ne oduva. Al kad doe da idem, strano moram da idem. Nije vano kuda u. Nije vano zato u. Krv se sva u eravicu pretvori. Nebo dlanom poravnava puteve. iroko me kie zaobilaze. Obuva mi sunce ute cipele. Kad mi tako strano mnogo doe samo idem, idem kao lud - unutra u mene. Romansa - Jesi l moje Najmoje? - Jesam tvoje Najtvoje. - Da ti sviram u uima? - Da mi kupi dve firange od cica. Al' da budu na cvetie. - Da zakaim viljukama na ragastov od pendzera. - Da me mrze sve komije. - Da ja imam samo tebe. - Da ti ima samo mene. - Da ne udje ni Mesec ni Sunce. Da u sobi bude jedna crkva. Da gledamo kroz taj pendzer, kroz taj pendjer pun cvetica, da je ivot neto nae, najnae.

- Da je ivot neto tako lepo kao u samoposluzi "Zvezda". - Jesi l moje? Najmoje? - Jesam tvoje. Najtvoje Kad ti ime izgovorim Kad ti izgovaram ime, usta su mi puna krzna i tamjana, i sirovog mesa i cvea. U oima mi grme grevi svetlosti. u temenu se proteu grobovi strano grbavi. Kad ti izgovaram ime, sav sam ispljuvan i ist, i mek i besan... I polumrtav od ljubavi. Nauila si me da uz tebe riem, i nariem, i milujem, i drobim... Kad ti izgovaram ime sav sam ouren od sunca i neko mi neverovatno lepo udo u grlu klokoe. Poslednja bajka Usunjam se u tvoj jastuk kao tisina perja, kao trsave siske veceri mirisave od lisca, od mesecine na pescanim obalama, od uvele svezine oktobra, - bas tako se usunjam i slusam, slusam sta sanjas. Nikome necu kazati. Ali hocu da znas: cuo sam, cuo sam sve sto sanjas,

jer drugo nista i ne znam samo se u snove razumem, kao sto se kauboji razumeju u laso, kao sto se tvoj tata razume u politiku, kao sto se najvei fudbaler razume u svoju veliku utakmicu, - tako se i ja samo u snove razumem. U snove zbog kojih, kad se probudimo, gledamo nekud visoko, visoko, i rastemo, rastemo, produzujemo se kroz rukave i nogavice, rastemo, produzujemo se kroz oci i srce kao putevi, kao pruge, kao nevidljive sare pticjeg leta, daleko, daleko, bez Aladinovih lampi, bez cizama od sedam milja, osamuceni od bajke koja se zove detinjstvo. Usunjam se u tvoj jastuk da ne znas, usunjam se kao umor od jurnjave po sumracima, pokrivam te celu noc, a pre no sto se probudis ostavim ti na rukama toplim od sna, na trepavicama i rumenim obrazima mali smotuljak jutra, jer drugo nista i ne znam, samo se u jutro razumem i raznosim ga kao mlekarice mleko, kao pekari kifle, kao postari pisma velikom belom kocijom koja necu da ti kazem kako se zove, ali sam ces se setiti. Autobiografija U obicnom sam sebe uhvatio, pa nikad nisam to sakrivao.

Bar sam posteno kiriju platio na ovom svetu sto sam ziveo. Mozda sam nekome jad iscelio i nekom u zenice sjaj namamio. I u komsiluk zvezde doselio. U prozor svitanja uramio. Ako mi zivot krila skrati i sneg u oko pocne da veje, znam, bar se necu pokajati sto sam umeo da se smejem. Spomenik Ako hoces da dignes spomenik svoje nade, ne pisi ljubavna pisma. To samo smuseni rade. Ko, kome, cime da pise kako se vecnost dise? Pisma se pisu tajno, a citaju javno. I svima ispadne smesno to sto je tebi ljubavno. Uzmi ti ostru britvu pa nekom maleckom boru urezi svoju ljubav u neznu mirisnu koru. Borovi su strazari i najbolji cuvari. Oni su pisma za vecnost i zivi spomenari. Krov sveta Ako hoces da pobedis divlju zver, kaze klovn, ne govori joj rezanjem ili urlikom. Ne laj na lava i ne rokci na krokodila.

Pevaj im. Sapuci. Tepaj im jezikom ptica ili jezikom dece. Cim cuje jezik risa - ris kolje. Cim cuje jezik tigra - tigar razdire. Nemoc svih divljih je u tome sto nasedaju drugom nacinu izrazavanja. Borac snage se plasi tudje vrste. Klovn je borac iz plemena izbezumljene smejurije. Ukrotitelj. I sarlatan. On pobedjuje neozbiljnoscu. Zubi su meksi od usana. Cuvaj se poljupca i budi na oprezu. Zubi ujedu za trenutak. Poljubac za ceo zivot. Horoskop Svemu e probati da te iz knjiga naue. Moe nauiti da izgovara la kao istinu. Da izraava kako to dolikuje, ili da imitira alost i sreu. Da bude privren, ili na izgled privren. Da bude hrabar, ili na izgled hrabar. Da bude iskreno ili pritvorno zadovoljan malim. Da sebe ceni toliko koliko se rtvuje. Da ima saaljenja, ili da nema milosti. Nauie te da budes ak i pomalo darovit, tek da bi kunjajui proiveo svoj vek. Sve se, sine moj, moe nauiti iz knjiga, osim etiri stvari. Osim vrline nadanja, vetine verovanja, vizionarstva budunosti i umetnosti strpljenja.

Samoa Svoju snagu prepoznae po tome Koliko si u stanju Da izdri samou. Dinovske zvezde samuju Na ivicama svemira. Sitne i zbunjene Sabijaju se u galaksije. Seme sekvoje bira istine Sa mnogo sunca, uragana i vazduha. Seme paprati zavlai se u praume. Orao nikad nije imao potrebu Da se upozna sa nekim drugim orlom. Mravi su izmislili narode. Svoju snagu prepoznae po tome Koliko si u stanju Da prebrodi trenutak, Jer trenutak je tei I straniji i dui Od vremena i venosti. Neke davne zvezde Stari put od lisca sav zut Noc na putu tom San od zvezda tako je zut San u oku mom O znam ja, o znam ja Jos pamtim te dane Nekad si bio uz mene ti O znam, da si jos moj Placu nocas grane U oku mome i snu Tvoj osmeh jos slutim i tvoj topli dlan Dok cekam, dok cutim i tonem u san O znam, da si jos moj Placu nocas grane U oku mome i snu

Tvoj osmeh jos slutim i tvoj topli dlan Dok cekam, cutim i tonem u san O znam, da si jos moj Placu nocas grane U oku mome, u srcu mome U samoci mojoj i snu Romansa na zavrsetku To je zalosna prica: jedna bogorodica sa oreolom od cica rodila me je, kazu, na poklon ovom svetu. A ja sam odbio da budem bog i ostao sam najobicnija ptica i to: ptica u vecnom pubertetu. Da, to je vrlo zalosna prica. Majku sam sramno degradirao. A neprijatno je svima kad bogovi promase, jer kazu: retko se rode. Ja sam umesto svega rumenim kljunom nesto leprsavo otsvirao i kad je bilo najsmesnije morao sam da odem. Imao sam nekoliko zelja opasnih kao oksigenske boce. Zavisilo je samo od nerava da li cu ih na vreme odvrnuti ili cu namerno kasniti. I pretio sam javno kako nameravam da odrzim jedan veliki proces na kojem cu sve objasniti. Imao sam nekoliko zelja zbog kojih sam mnogo stosta izgubio

i nisam urlao ni slinio u rukav sto sam u njima na kraju nasao samo smece. Lupao sam se od obale do obale, pa nista, - bar sam se do krvi naljubio pustajuci drugom da unapredjuje ili potkrada moje zivotno preduzece. Odacu vam tajnu: secam se male neprijatnosti o martu. Vetrovi su se poslednje noci lepljivo parili medju granjem. A zvezde su bile matore neudate vrane zgranute i crvene od stida skamenjene u letu. Hajde, prilozite suzu i novcic za spomenike onima koji se nisu razumeli u geografsku kartu i verovali u ko zna cije suludo obecanje da ce jednoga dana biti daleko vise sunca u blatu nego u suncokretu. Hajde, svako od vas ko ne ume da prasta, svako ko nosi eksere secanja u tabanima do smrti, neka se skupi, pa potkovani prodjite zajedno preko grobova i basta rame uz rame poduprti, i pronadjite reku priglupu od dobrote koja je iscasila svoj tok i popljuvala penom obale stare i krastave. Dosta ste trpeli midere za ispravljanje kicmenog stuba. Hajde vec jednom pogresite korak kad sviraju nase i vase marseve, i rasirite okrvavljene carsave i zastave

i odljuljajte se kroz ovo malo preostale mladosti sa epoletima zuba. Otisao sam, eto, a vi oprostite za jedan mali zeleni san natrunjen mnostvom zubatih zvezdanih mrva. Bio sam cadjavo inje iznad proklijalih oranica i samo sam se u zelje sareno razumeo. Pod zavojima ove rasanjene svakidasnjice sacuvao sam dva oka cas dve vrtoglave blistave ravnice, cas dva papirica neba ovlas zalepljena pljuvackom ispod obrva. Drukcije nisam umeo. I izvinite, molim vas sto nisam umeo. Bolest Volim te kao svei beli zalogaj seljakog znoja i truda i dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici. Proi e prolee kao san razbaruen i udan to lii crvenoj ptici. Doletee i odleteti danas sva cvetanja biemo i meki i okoreli, i u radost i u setu emo zaroniti. Izgaziu tvrdim usnama tvoja ramena detinja, a zvezde e zvoniti ... zvoniti ... Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo. Izgubiemo se u njemu i opet dohvatiti. Ima u nama srce, u krpe smeha i plaa vezano. Kako emo se iz sebe vratiti ? Proi e prolea ... Ona nose tragove i cvrkutanja. Ona nose mir od kog se ruke jee. Mir. Samo malo mira, malo kia, aputanja, tamo gde se nebo za njive zakiva i vee. Mir radi buduih nemira, radi ludovanja, na uzglavlju od tvojih toplih detinjih aka,

pa da dugo zvazdama maem i odzvanjam prepun kikota i cvetnih naramaka. Volim te. Eto. A nebo je u prolee plavo kao neto ega se nikad setiti neu. Nita ... Samo crvene ptice nad glavom uzleu ... Email This BlogThis! Share to Twitter Share to Facebook Share to Google Buzz 0 comments Gospoica Mata Gospoica Mata esto nisam uspevao da je dozovem. Tu matu za koju sam govorio da treba, za sve deake i devojice, zagnjurene u jastuke noi, kao lokomotiva da juri. Mata je arolija. Moda ju je najtanije definisala ona moja dugorepa, brbljiva, sveznajua i prozrana ptica: najvanije na svetu to je umeti videti vetar i uti sneg kako pada; umeti dotai prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus meseine. Mata je moja prva ljubav. Proba i uspe... I odjednom sam shvatio: postoje rei bez usana. I verovanje bez daha. To je nekakav izazov onoga to je ispred nas, kao da te zaikuju da neto nee uspeti, a ti proba i uspe. Zamisli da si sova i dunost ti je da muri i da se boji svetlosti. A ti se vrsto zarekne i hipnotie sunce. Objanjavanjem stvari, oduzimamo im neto od one lepe arolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika udesna znaenja svega to izgleda isto.

Rei su iskraale. I iznoene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena, ostaje samo smisao kao udo svih uenja. Porodilite Kako je otuan ovaj dvodnevni brak, bez dece, u hotelskoj sobi gde sve podsea na rastanke. Hoce li da se igramo murke ili kolice, od kreveta do stolice? Ili da ljuljamo ovu flau vina, umesto sina, niz nedelje, niz mesece? Hoce li da budem za tebe, u svim tim jalovim noima, najbudalastiji pajac sa tunim, filcanim ocima pa da se cerekam kroz suze i vritim kroz uspavanke? Evo, dve moje pesnice - dve gologlave kvrgave bebe. Evo im, od jodoform gaze najskupocenije pelene. itave noi spavae site i okupane na tvojim malecnim grudima. I svi e budui moji pokuaji ubistva podseati na tebe. Sve e na tebe liiti: i svetiljke za oknom, i kie od lia zelene, i dvorci kua u magli, livrejisani izlozi, i sve potresne bajke jo neroene meu ljudima. Eno: osluni!

U slivniku pod tuem svi nai potomci pevue! Gue se neroeni. Rastu. Sanjaju drvorede i trube. Eno: osluni. Na pekiru se sue. Mljackaju okus sapuna i povraaju due. Dobijaju svoje prve zube. Hajde da budu runi. Da budu filmski glumci. Da budu admirali. I tuni. I grbavi. I najlepi. Hajde da izmislimo za njih iste ovakve bolesti, iste ovakve svae, ovakve zvezdane asove i pokradene ljubavi. Pa da ih damo nekim dobrim aprilima. Nekim krilima. Nekim svilama. Pa da ih damo nekim suludim gradovima. Nekim padovima. Nekim gadovima. Kako je otuan ovaj sterilni dvodnevni brak u hotelskoj sobi izmeu etiri prazna zida. Ja, izreetan kao stari oluci, turoban kao mrak, izbezumljen od golotinje i stida. Ti, s koom koja zaslepljuje kao farovi na okuci i ustima otrovnim kao mak. Ti,

koja nita na svetu i ne zna, sem da se skida, da se skida, da se skida... Kako ce mi gledati u oi sutra, kad svane? Kako e moi da vae? Da cita novine? Da kupuje karte za operu? Kako e sa tom utrobom, okreenom sapunicom, uopte moi da veruje u neke obine dane? Kako ce moci da se elja i minka dok sobarice presvlae za nama postelju i nose ovaj gladni pla da operu?! Ostani tako. Stavi mi ruku u kosu. I ja plaem. Ostani sa oima ogromnim kao fleke. Kao puevi. Kao parad kolaa. Ti si najlepa majka. Ti si dolina gde se topole u magli svlae i presvlae. U bedrima ti avionska karta za Afriku. U jeziku ti svetionik sa Pacifika. Pod rebrima ti gegavo srce kao pingvin koraa. Ti si najvea majka! Molim te, zato, neka ostane noas u tebi onaj sin kojeg smo oboje ipak tako sebino sanjali. Ali da bude kao ti. Isti takav. Sa tim utavim glasom i sa uperkom kao lan

to iznad oka veje. Zar e, inae, zaista moi kad svane da mi gleda u ove oi slane? Zar e moi da kae: vidim nebo? I zar e umeti da se nasmeje? Ljubim ruke, gospoice devojice i gospodo deaci, vama, neroenim u hotelskim sobama, vama, neeljenim i eljenim, izbrisanim arafom ili potkouljom iz matine knjige vaih vrnjaka. Evo, jedan pogreni tata veeras plae nad vama zaljuljan tako udno izmeu najlepih snova i najbanalnijih raka. Dozvolite mi jednu zdravicu uz olju obinog mleka, u ovom trenutku kad me je udna, neka samrtna nenost dotakla. Dozvolite mi da vam na izmiljeno uho apnem ovo, tiho, tiho kao to mrmlja kroz staru obnevidelu no sanjiva reka, tiho kao to apu nad krovom kie od utog i pozlaenog stakla. Ovo nije novogodinja estitka, ni roendanski poklon, zacelo, nego obina, sasvim obina uspavanka, kao kad vas vetar sretne i poljubi u sanjivo oko. elim da vam svako vae umrlo jutro, lepi moji, bude strahovito belo i da ostane tako belo.

elim da vam umrlo nebo od zemlje, lepi moji, bude u korenju iroko, i da ostane tako iroko. elim da svi vi, siroti kauboji sa maminim eirima, siroti neroeni gusari izmazani oko usta demom i medom, elim da svi vi, lepooke tatine maze, svi neroeni, redom, da svi vi tamo u klijanju, u buduim suncokretima nekim i itnim poljima zrelim, imate pod zemljom srce kao lampion beli pa da vam vekovima iz pogaenih zenica zrai. Ja, eto, samo toliko svakome od vas elim. Moda naizgled mnogo, ali ipak - malo znai. Najzad, ovo i nije novogodinja ccestitka, nije ni poklon za va nepostojei roendan, nego obina, sasvim obina uspavanka kao kad vas vetar poljubi u pokojno elo i odgega se u san. Ljubim vam ruke, vi neroeni, evo se neto u oku kao samoa oplelo. Tiho... Hajdemo sada tiho na prstima da se ne probude vae umorne hotelske mame. Iskradimo se vi i ja da malo etamo sami kroz jednu kristalnu no,

najlepu no na svetu. Da se nagutamo belih kokica kie i da nam neto prelepo, prvi i poslednji put, tee niz duu i niz odelo. I jata bakarnog lia da nam dolete na ramena. Ljubim vam ruke, vi, moji progutani krici. Ljubim vam ruke, vi, moje neroene igrake, utopljenici i spomenici. Najdivniji grad Nije to nikakva bajka. Neka bezazleni zato zapuse svoje rumene usi i cute. Zavoleli smo se, ponesto pseci i svetacki. zakovali se jedno u drugo klanfama zuba. Imala je u oku elektricnu centralu, a ja neke bandere sasvim crvene i zute. Ispricali smo ramenima i rukama nesto sto u prevodu na disanje znaci: ljubav. A detinjstvo je te noci otislo iz njenih cipela. Mahalo je sarenim kockama. Knjigama punim slika, igrackama i snovima. Otisli su konvejeri masnica i odleteli listici presovanog staniola. Svet je odjednom postao visi

za jednu neznanu zvezdu, tamo negde nad glavama, nad krosnjama, nad krovovima. I samo malo dublji, za krisku naprslog bola. Neznost je bila lepljivo hranljiva kao zelatin, dok je s mirisom znoja tekla niz njeno rame. Odjednom smo imali i suvise ruku vezanih u sulude cvorove. Paralisana noc na podu uvlacila je vunastu njusku u rukave pidzame. A zidovi su neprestano rasli, rasli, i obrasli u paprat i u borove. Nije to nikakva bajka. Samo, secam se ona se nesto prvo malo izgubila. Posle je bila sasvim ja, tako da je nisam ni prepoznavao vise. Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva u smolu, u krv, i u mleko. U mraku izmisljenih suma, u mraku zelenom od kise, ruke su dobile krila i odletele nekud do bolesti daleko, do slepila daleko, da nam se ne vrate vise. Posle je zaspala.

Bio sam u njoj budan, sav loman, i sav ranjav. Spavala je kao moja pripitomljena koza. Kao moji rskavicavi laktovi. Moje poderane nozdrve. I oprane zile na rukama. Spavala je kao cuperci trske u mocvari. I kapilari granja. Kao tkivo algi i sluzokoze okeana. Kao utrnuli umor trabakula u lukama. I detinjstvo je sasvim otislo iz njenih cipela. Bez nje su sklopile oci sve lepe lutke na svetu. Bez nje su plisani medvedi savili male ruke cicanim musavim pajacima oko vrata. Price su iz sarenih knjiga pobegle sasvim necujno na neku dobru planetu, da sutra drugom kanu u oci mrvu zlata. Nije to nikakva bajka. Sklupcana kao narandza, sva meka, sva sitna, sva mlaka, ona je spavala u mom izgladnelom uhu i crepovima saka. Ljubav, koja se prvi put usnama kopa i sise, ima neslucenu vrednost neke dragocene rude. Ima male razdresene pertle nespretnosti, i ruzicaste okuke tek otkrivenog stida, i glecere kristala neke predugo cekane

stidljive terevenke. Ona je, kad se prodje, to lekovito disanje pozajmljeno od kise. I bedra sto ce sutra gumeno da se probude. I grudi sto ce u zoru biti laste i evenke. itanje iz latica to je bilo uvraano To vie ne vai. Ima da se razvraa kad prolee doe. Cvetovi su otvorili svoje bele usne Oni izaiu u sumrak mirisavim glasom: Da li ivis ovog sebe, il nekakvog drugog sebe? Moda je tvoj ivot san izmeu dve biljke? Moda si ti seme koje sanja da je ovek. ekamo te da doe Opet meu cvee. to je bilo uvraano to vie ne vai. Ima da se razvraa Kad prolee doe. Nagnem se na cvetove Vidim: na njih liim. Moda su svi oni ljudi to ovako sanjaju. I ja sanjam da sam cvee Od postanka sveta I kad god se probudim vidim da sam opet ovek. Vidim da je ivot bata

Od groblja do kolevke Jedan veliki san o bilju Izmeu dva oveka. Prozivnik Kada bi se trenucima davala imena kao malisanima a minutima kao vetru, kao svetlosti, kao travi, meni bi se svi sati u ovim decackim danima jednako zvali: kao neko sa viticama plavim. Kad bi se danima u nedelji davala imena kao deci, i nedeljama, recimo, kao da su cvetovi, ili vode i trave, i listovi za mene bi se, redom, svih dvanaest meseci, jednako zvali: kao neko sa nosom prcastim i pegavim. I godisnja bi se doba Tako nekako zvala. Bucmasto. Trsavo. Divno. I godine. Sav zivot. Sve sto se namigivalo Ili sakrivalo. Sve bi se isto zvalo. Jednim imenom. Zenskim. Srneci. I naivno.

Jedino bi se muski i mangupski prezivalo. Susreti Mi smo se suvie sretali na raskrima neznanim Mada smo razliitim putevima koraali Tinjalo nebo veernje u iprazima zvezdanim I uvek oblaci dralova sa proleem se vraali Mi smo se suvie sretali a rei rekli nismo I u leta kovrdava sa preplanulim licima Pod kapom zelenih dudova za asak zastali smo Pa onda proli, odlutali, svako za svojim vidicima. U novembru su oblaci kao buktinje rudeli I vetar kiama umio sivo popodne ogolelo A putevi se duili i raskra se udela Za neto kratko u susretu to se toliko volelo. U zime snene, pobelele ko tvoji isprani dlanovi Dugo si dugo ekala pod jablanom na smetu I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom Da sivookom putniku ne bude zima u svetu. Pa ipak ti su susreti tek kratka radovanja Jer znam: na nekom raskru neu te videti vie Pruie nekome dlanove, prestae putovanja I pod krov neki svratie da se skloni od kie Spustiu tvoju maramu usput, kraj putokaza I sa vetrom-drugarom otii nabranih vea Jer meni ivot prestaje ako siem sa staza I pred neijim vratima skinem torbu sa lea. Savrenstvo vatre Znam da ja nisam u svemu samo ovek. I sad sam upotrebljen tek uz put. Nevolje je u tome o ne znam kako da prepoznam gde sam udeen tako neverovatno nesreno da upetljavam sebe u pretakanje venosti u venost i svemu pristajem da sam posuda, da sam ram koji obmanjuju da je ikona,

da sam ikona koju varaju da je boja, da sam boja kojoj predskazuju da je smisao, i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se ta je. Da li ste odgonetnuli to volebno, to sloeno, to nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog? *** Ako te uprlja blato i otruje gorina oni to sigurno ine iz njima asnih pobuda. Moralni zakon vode je: da udavi. A vatre: da sagori sve to joj je u zagrljaju. Blatu je umetnost da blati. Gorini da je ea. Oni u tome vide istotu dobrih obiaja. Sve ima svoj stvaralaki sjaj i krepost. Sve ima etiku sopstvene prirode. Tvoje je s kim si, kud prolazi i ta guta. I zato, sve to ti je strano posmatraj blagonaklono. Jer i tvoje je rasuivanje, Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol. Posmrtni mar klovnova Kad umrem bar sam siguran: niko se nee dovui da mi pljune u lice. Svi ete mi odjednom biti prijatelji i ko zna kakvo izmisliti priznanje. Potpuno vas razumem: mrtvi ljudi nisu zloinci, nisu gadovi, nisu ubice. Smrt je - pomilovanje. Smrt je najpristojniji nain da se ode bez pozdrava, bez obeanja,

na miru. Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje i nesanica pepela u kojoj due trava vetrove itu. Odlaskom se znatno dobija: plakatiraju ovekovo ime i prezime po uglovima na malo finijem papiru i svako vas ita, ita, kao da ste odjednom postali vrlo vana izloba ili premijera u pozoritu. Ako to mora da bude u nekakvu jesen, - neka bude. Zemlja ne menja boje kao trava i vetar. Zemlja uvek mirie samo na presne ljude uporno, metar po metar, uporno, grudvu po grudvu, zemlja je gluvonemo zgruano vee sasueno i tamno kao pokojne lude. Zemlja je veliki san o pticama krtica i zvezdama crva oteen, i ako sve to ba mora da bude u nekakvu jesen, - u redu, neka bude. Gledau kako sunce nagriza drveu ruke pa su dlanovi lia ranjavi i krti, a mostovi tegle na leima topli vetar to prve kie najavljuje. I ako ve svi odlaze po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora, uiniu to odjednom, ne potujui priglupe i svakodnevne smrti, nestpljiv da doivim taj mrak to mi se u zenice strmoglavljuje. I smekajui se, a neu objasniti zato se smekam i ta oseam

dok mi se u raznobojnim klikerima oiju hiljadu svetlosti menja. Morate ve jednom shvatiti: ja samo na sebe podseam ovako pijan od snova i proklet od poverenja. Posle mene slobodno diite i vi sa rukama od crepa, i vi sa rukama od kolaa. I prelamajte se u bezbroj nijansi od crne od bele, - nikad me neete stii jer bio sam drukija prizma. Ja sam ispred nosa svih vrlo potovanih pronalazaa prvi uspeo da patentiram pod istim rednim brojem osmeh zanosa i cinizma. Ja sam ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije prvi iao da onjuim oblake i prvi se namrten vratio. I sad znam da je mudrije uiniti korak van sebe nego proi milione kilometara u svojim grudima. Inae, bio sam pomalo vanbrano zaljubljen u vetrenjae i stanine restoracije i poteno sam, ini mi se, platio, kiriju to sam iveo me ljudima. Nije mi ao to sam ispao naivan

kao dimnjak - sanjalica koji za ivota eka da ga proglase za vulkan, iako nisam bljuvao ni pepeo ni ar put oblaka i ptica. Ja sam veito cvetao plavo i to bez razloga plavo kao jorgovan u blatu ispred kasapnica. Ja sam mislio: dobro, razmrskajmo usijane elenke o zid, moda e se iz toga izlei nekakvi dani. Ja sam mislio: dobro, sve grobare na batovanski kurs, moda emo nauiti na kosti da kalemimo cvet. Sad mi zbilja vie niega nije ao i neu urlati ni sliniti u rukav ako sutra neko ko bude pozvan da niani - na mene prstom ne naniani. Pljujem ja pomalo na vas, nadmeni budui. Da se nismo ovako prljavi grizli i parili, da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili i sanjarili, voleo bih da vidim na ta bi liio va okupani, puderom posuti, razmaeni svet. Kad umrem, samo e mi biti zao ptica, jer sve vreme sam sanjao letove, pa ono drugo za mene nije imalo naroitog smisla i znaenja. A vi se nasmejte kad spuste u raku velikog klovna

i njegove nerazumljive svetove umorne od ivotnog egaenja. I neka sve proe bez molitvi i rodoljublja. Uliarkama donji ve od kaluerikih riza! Nisam bio ni ikona, ni vojnik, ni gradonaelnik u provinciji kome bone decu vaspitavaju. Cirkusi su bili moja najvea ljubav i moj najvei patriotizam, i raao sam se kad su ginuli, a umro kad vaskrsavaju. Vi moda shvatate: bio sam tu da vam prstom na usni napiem osmeh i na trepavicama suzu u isti mah. Bio sam razapeta elina ica izmeu bivih koji sve lepo veruju i buduih koji u svemu trae trik. Po meni je igrala balerina sa amputiranom nogom i kiobranom u ruci, i svima vam je zastajao dah. Kaite hvala to se nisam prekinuo i zgruao vreme u crven krik. Hou da ujem taj aplauz kojim ste dlanove raskrvarili pod ogromnim atorima neba naduvenim od riih vetrova to oluju obeavaju. Jer poteno je, na kraju krajeva, razumeti komedijae koji su se zbog vas izmotavali, iako su mogli da siu u publiku i da za svoje pare psuju i oboavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo prolee, - neka bude. Belo od kia prolee je tek okreena fabrika etiketa na granama ispod kojih idemo. Zalepite mi usput na elo jedan list i nita vie, - ako se razumemo. Ostalo moe da ostane kao i kad sam disao. Neka se lepraju suknje i marame. Nek neko nekom zariva no u vrat, i neko nekom i dalje apue: draga. Neka izgleda kao da sam se vrlo utivo i diskretno udaljio i u slivnike prospite svaki drugi smisao. U desetoj sam leteo na mesec. U dvadesetoj sam leteo na grudobrane. U tridesetoj sam odleteo dovraga. Na kraju: ne umivajte me, molim vas. Maramicom mi pokrijte lice ako vam smeta moja budalasta maska. I egrtaljke u ake, a onda: orkestar, molim jedan sasvim tihi jecaj! Upalite sve uline svetiljke i reklame neka grad izgleda kao arena pre mog odlaska. Zar ne primeujete, gospodo i dame, da smo u smrti opet nekako samo deca. Vama e od naeg poslednjeg kikota utrnuti rskavica u zglobovima, a to je, ustvari,

naa poslednja naivna ala, poslednja salva crnog snega po vaim licima sivim. I ko zna, mozda emo samo svoju prazninu dati na uvanje grobovima, a mi emo ostati da se cerimo i nariemo ovde negde u travi, ovde negde u liu, ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno ivi. Uspavanka na domaku svitanja (Koncert za 1001 bubanj) 1. Sve nas je, evo manje bez povratnih karata i prtljaga u ovom ivotu gde grlo ra od alkohola i nenosti, a ene namerno nose tugu sa one strane do koje nikad ne dopiru nae utrnule ruke. Riu mi prazne boce ispod ela. Riu kao preklana bela telad. Zaudara mi dua na bezbroj najlepih oiju. Na slavoluke i luke. Na lutke i belutke. Riu mi prazne boce u glavi. Molim da neko razume ove dobre trenutke kad leim na mokroj travi sa suzama suvim i plavim. Molim da neko razume to imam u mesu ume i neba rumen grumen, dok utim ovako glasno i urlam ovako utke. 2. efe, ako boga znate, efe, kad polazi poslednji voz u nae slepoonice? Ako ima vremena, pustite nas da se ljubakamo ovako meu prtljagom. Otvorite irom sve skretnice. I blombirajte konice. Ima nekadm

pa nam je neko vee ivotinjski drago, a ni sami ne znamo zato je drago. Ima nekad, pa se po neka stara no dugo sea naih prstiju isprljanih od krvi i poljubaca koje smo u pola cene prodavali. Moda smo iskreno hteli da se ova stanica zove: srea. Pa ta ako i nije: srea? Moda se mi i nikad nismo poznavali a sve vreme se mislilo da smo se divno poznavali. efe, ako boga znate, efe, kad ide poslednji oz u nae izguvane prastare koe? Da li primate moda umesto novca cvee? U redu: napiite nam dve karte dokle se za jedan buket moe, a nee, a nikako se nee, a uasno se nee. 3. Kad ti voz ode, sakrij pod pazuh smotuljak moga duha. Bie mi lake da sve zaboravim ako znam da me se neko sea. Bie mi lake ako znam da smo skuplje plaeni tamo gde smo se besplatno delili, nego gde smo se pogaali i prodavali. Inae, ako misli da se ova stanica zove: srea, izvini, uopte se ne zove: srea. Ako misli da se nas dvoje nismo poznavali, izvini, mi smo se divno poznavali. Hou da podelimo noas ovu poslednju kriku sna i utanja i savaemo je svako nad svojim krilom alapljivo i gladno. Zar ne nalazi da je dirljivo smena ova mala ekaonica izmeu lutanja i lutanja?

U redu: presedeemo jo koji nestrpljiv sat, a onda jutarnjim vozovima otputovati, otputovati, otputovati, bajagi iznenadno. 4. Ostani tako i uti. Pogledaj: pod oknom trg. Mala drolja subota u krznu od inja. Sasvim mala, mala zabludela subota sa podsuknjom od taftanog praskozorja i broem ulinog fenjera od prekoputa. Voleo bih da shvati zato sam ponekad tako vreo kao jug. Pa ja sam, roeno moje, u krvi stvarno jug. Jug mora da razume zato je i plug u drug. Mora to da razume dok se ovo severno lie kovita, kovitla u krug i vetar kroz nae glave rominja, plae i luta. Jug mora da razume zato ore, ore, ore Jug mora da razume ove zore. I kroz sve zore. I da oprosti to nita bolje ne umem da ti kaem sad kad se poslednji put voli. I da oprosti to te ranjavim poljupcima budim iz sna. Ali ako smo se u ovoj ekaonici nae ljubavi poskidali goli, od stranog umora, od strane sramote goli, - onda bar budimo kako treba goli od zvezdanih visina do dna. 5.

Sedi malo i uti. Pogledaj za oknom: lae. Svaka u oku po jedno uzglavlje ima. Odlaze u svoje meblirane zalive da srue jarbole butina i skinu jedra vea, da se poteno odmore od plovidbe meu gadovima. Sputaju kapke na srcu jeftine prodavnice arenila sa poderanim arapama i prstenjem od lima. Vuku se ulicom naminkane fabrike mleka koje su dojile prolaznike ko zna po kakvim gradovima. Pogledaj: za oknom nebo izvrnulo dlan. Lete trotoarom papirii neba i jeseni kao pregrt uvelih makova. Tako bih eleo da svi usne jedan veliki i topli san. I ovi elezniari, to se odvlae posle none smene u treerazredne hotelske sobe svojih brakova, i ovi sa eirima, i sa kapama, svi to su pretplaeni na sigurnost, na isti ukus nenosti i topline, tamo gde se iz dana u dan istim laima ispisuje ta isto bespomona hronika, tamo, gde kad se probude ostavljaju samo oblike svoga tela u vrelom zadahu posteljine i pljuju na pod, i kalju u ogledalo dok se umivaju, i mokre u vedro ispod umivaonika. 6. Ja znam sva svratita i zavetrine. I garsonjere iparice iji poljupci imaju ukus maminih saveta i ostavljaju po koi stidljive tragove. I budoare udovice gde te teraju da se skida pred slikama pokojnika, pred ogledalima i psima. I umeze matore frajle gde ti pred noge skrueno prostiru pragove i uvaju u patosu svrke kad doe zima. Moja ljubav je stanica.

Bunovna ekaonica u kojoj nema vremena ni da dosadi ni da zaboli. Jedva u stii pre odlaska da se umijem u tvojoj utoj kosi loman. Hreo bih toliko toga da ti kaem. a ne umem, ne umem nita bolje sad, kad se voli, poslednji put uoi brodoloma. Druga strana vetra (Neverovatna morska pesma) Uvod Poznajem neke kapetanine -sve same surove morske vuine. Nose bradurine. Putaju brine. Putaju obrve. Sto uda naine. Na sve bi naine da su mukarine. Sve bi da uine da su mangupine, da su mornarine, da su junaine. Al sve su ove kapetanine za mene obine trice i uine. *** Osim tih kapetanskih kapetana ima na svetu i preih stvari. Prvo da vidimo ta je to more. Prvo da vidimo ta su mornari. Ko nije plovio, ko nije brodio, ko se od orkanskih talasa skrivao, taj kao da se upola rodio i kao da je upola iveo. I moe od te polovine komotno jo malo da se skine. Ti misli: more je samo voda. More je ogromna muka sloboda.

*** Mornari znaju: more se plavi samo u seanju, samo u glavi, samo na slici - na razglednici. Ti misli: more su samo lae i samo daleka putovanja. More je kad ovek u sebi nae mudrost kako se budan sanja i kad su dani slani i sivi. Mudrost kako se sasvim ivi. Mornari se, u stvari, ne raaju. Postaju od svoje mate najzlatnije. Sami se od sebe sebi dogaaju Svaki put udnijeneverovatnije Zamure i pogode kad da se dogode i na kom mestu da se dogode. *** Ima tu i nekih drugih nemira: more je najmilije dete svemira. Zvezde ga kao klinca paze i ljube u bistro oko, i maze, I miluju mu kovrde zelene i u svetlost ga umotavaju, I menjaju mu od vetra pelene kad krenu u zoru da spavaju. Sunce mu od svog najlepeg sjaja uz svaku obalu, uz tvrde stene napravi bezbroj lingeraja od algi zelenih i bele pene.

*** Oblaci to se nad njim roje Nad kolevkom mu kroz venost stoje. Mlekom ga od munje i groma doje i oko usta ga izbrljaju lagom od jutarnje rose svoje, pa ga ljuljaju, ljuljaju, ljuljaju Sve su to znaci da su roaci more i mnogo miliona nebeskih tornjeva, nebeskih zvona Sve su to znaci da su roaci more i ogromna vasiona. *** Moda i ne zna: Svi na svet dou sa nekom zvezdom to je pala. More je opna kroz koju prou na drugu stranu ogledala. I ivotu se sasvim predaju i nebo zaborave dok ovde borave, a u stvari se samo ogledaju u svojoj venosti, u udu nekom blistavom, ogromnom i dalekom. I misle da su na zemlji samo, a jednako su i tu i tamo. *** ta eka ?

ta gnjavi ? ta metiljavi ? Prodaj ta ima i kupi vreu. Natrpaj u nju svu svoju sreu. Baci na rame u cik zore i put pod noge: -pravo na more. Isprazni depove. Sve ivo prodaj. Pa tome otkucaj srca dodaj. I malo krilatih snova dodaj. I malo promukle pesme dodaj. Rasprodaj stvari nove i stare. ta eka ? Idi u mornare. *** Idi i vidi to su mornari divna deurlija i drugari. Pojedi s njima zalogaj hleba. Progutaj gutljaj vode i neba. Posri poneku psovku slanu. Istuiraj se u orkanu. Postae lui od svake bure. Postae mlai od svakog prolea. Doivee za deset godina to neko ne moe za tri stolea. Mornari i zvezde udesno znaju Da veno namiguju i veno traju. *** Kad ljudi ostare - odu u penziju, a mornar - u neku drugu dimenziju. I kad je deda, jo se ne da.

Jo u daljinu enjivo gleda. Do smrti, on samo sa suncem druguje. Tone u neku meku aroliju. Ne vredi za njim da se tuguje. Ne vredi suze da se proliju. Mornar ne umire. On mirno ode na onu stranu neba i vode u neto slobodnije od slobode. *** Njemu ne objasne, njega ne ue kako kroz svetlost da se provue. I niko ne moe da razume i da se seti da primeti kako on sve to udno ume, kako to ini u tiini. Dua mu pitomo zamirie ko maslinjaci posle kie. I misli: gotovo ! Nema ga vie. A on i dalje u vetru die. *** Sad su ti jasnije mnoge stvari. Zna ta je more. I mornari. Moda bih njihove tajne preutao da i sam nisam svetom lutao. Bio sam aav od putovanja, ogrnut daljinom kao platom. Nauio sam kako se sanja i druguje sa sopstvenom matom.

Kad vidi mornara, -ne pitaj ta mu je. Pusti ga. On mnogo voli da samuje. On samo trepne i - kad god hoe stvori parence divne samoe. *** O, more surovo ! O, nebo plavo ! O, moja vornovata mornarska glavo ! Mnogo me puta vetar ljapio, mnogo sam gorkih bura iskapio, ali bar sam se i sunca napio ! Sad i sam shvatam kako se hoe, kako se eli, kako se moe i u samou i van samoe: dalje od svoje tesne koe. Sad i sam umem da se pruim. Da sebe uinim za osmeh duim. Da sebe uinim za pamet duim. da srce svoje van sebe drim. Srce se nema da se ima. Srce se ima da ga da svima. Prvi deo O tome kako sam prestigao brzinu Znao sam jednog kapetana iz onih mojih mornarskih dana. Plea mu kao vrata ormana. ake mu kao dva buzdovana. A dua pilea, dua meka kao od hleba i od mleka. Blesne mu ponekad iz tamnog oka

nekakva mudrost drevna, duboka, a kad je besan i kad psuje to se ak preko mora uje i odjekuje odjekuje im sam ga sreo - sav sam se spleo. *** Taj je kapetan bio jak. stavi mu, recimo, na lea dak - on odmah doda dva-tri daka i uvrh toga jo sedam aka i est mornara, jakih momaka. Pa kad sve lepo na lea stavi, on se ovako vaan pravi: dok kae britva, dok kae keks, popije bure mleka na eks i smae za uinu dva para volova i jo pokupi mrve sa stolova. Odmah sam video da mi se svideo. *** Rekoh mu: uj me, vuino stara, bi li me primio za mornara ? Nauio sam ta je to more, ta su prostranstva i ta skitanja. Nauio sam sve odgovore. Sad bih da nauim samo pitanja. ta vredi da ivi i da se divi i da preteruje dok svemu veruje, pa su ti samo oi bogatije, a glup si ko uskija i ne zna ta ti je. ta vrede sva ta putovanja

ako su prazna i bezvezna ? Nauio sam hiljadu znanja. Sad moram da nauim to to se ne zna. *** Na brodu odjednom nastade muk. Ko ima brk - uvre brk. Ko nema brk - uvre vrk. Stoje mornari silni i moni kao balavci bespomoni. Kapetan protrlja na elu bore. Pogleda dole. Pogleda gore. Pripali lulu. Pljune u more. I ree: pre svega - dobro vee ! Skidaj tu kapu i daj mi apu. Da ujem, potovani stvore, Kakva te morska pitanja more. *** Gledam te, rekoh, pa mi je ao na kakve si mornare spao. Mnogo su tupavi. Mnogo glupavi. Po licu im se razvlai dosada. Oi krmeljive. Musavi. upavi. Zar su to vukovi ? Zar je to posada ? Ti nisi neki levi kapetan. Ti nisi neki desni kapetan. Ti si pametan. Ti si spretan. Okretan. Pokretan. I brzometan. Daj se za bure ruma potrudi i sedi da priamo kao ljudi.

*** On ree: neka te nosi avo, bezobrazan si, al ima pravo. Ja nisam obian kapetan lae. Ja morem plovim sebe da naem. Ja morem plovim i sebe lovim Posada voljno ! Bukvar u ruke ! Svako da naui do prve luke kako se pie sa obe ruke: Nije mi dosadno. Ja sam radoznao da doznam, sve to nisam doznao. Odgegae se morski junaci da sriu bukvar kao prvaci. *** ta sam sve uio kod tog oveka - svi e da mi se dive doveka. ta sam sve uio kod te lude - svi da mi zavide i da se ude. Bio sam pre toga buba lenja. Vruinamoreokolo nita Samo se no sa danom menja od pristanita do pristanita. Plovi i spava, zeva i ivi, a nita, u stvari, ne doivi. U luci dva dana voljno dobije. Obavezno se sa nekim pobije. Samo se bije i pije pije Celoj ulici pie plati i na lau se jo gluplji vrati.

*** Rekoh: moj kapetane sedi, ovako zaista vie ne vredi. Vidim da sigurno neto jesam. Ovde sam. Tamo sam. Jedno sam. Sve sam. Pa ipak, ne znam ta sam i gde sam. Krenem ponekad pa se bojim: koraam, a ko da u mestu stojim. Stanem ponekad, pa se stidim: vidim, a ko da nita ne vidim. Stanem ponekad, pa se bojim: da l ja postojim ili ne postojim ? *** On ree: sedi drvo na drvo i irom otvori to gluvo uvo. Kad ne zna ta si i ne zna ko si, mora pod palubu, vrag da te nosi ! Pogledaj kakva ti je kosa. Pale ti ike preko nosa. Pospremi krevet. Oribaj pod. Nije to hotel ! Ovo je brod ! Operi ui i nokte skrati. Onda se trkom ovamo vrati. Nauiu te da se seti kako da bre od metka leti.

Da krila sebi u glavu doda Al prvo mora da zna da hoda. *** Proba da korakne, pa se saplete. O, ljudi moji ! O, beli svete ! ta si ti: mornar ili dete ? Da ne gnjavimo: biu kratak ! Prvi i poslednji zadatak: ne gegaj mi se kao patak ! O, ljudi moji, o, dajte vina ! ta si ti: mornar il balerina ? Prvi se u zoru probudi. Dobie jedan ljubak dubak. Do veeri se muki potrudi da zna da koraa ko drugi ljudi. *** U tom sam dupku hodao, eto, da vas ne laem - itavo leto. Kapetan gleda s komandnog mosta i stalno poruuje: jo nije dosta ! Puta me da se ko stoka muim i sam od sebe sve da uim. Pita me: kako je, moj golube ? Ja samo utim i stiskam zube. Onda on prie i, kao drugu, vrgne mi jednu poveu vrgu i kae: upamti, luckasti sine, ko hoe u nepovrat da se vine i bude bri od brzine i sazna ta je vena sloboda, - taj prvo mora da zna da hoda.

Inae, mar sa moga broda ! *** Pet godina sam kod njega uio. Kao pu sam se u dui skvrio. Neverovatne sam stvari umeo, a nita od svega nisam razumeo. I posada se udom udi. Zvirkaju u mene kao ludi. Miljama okolo - sve sama voda. Ja siem i etam oko broda. Zareim kao etiri tigra. Malo se mazim. Malo igram. I u rukama ajkule nosim. i odozdo im svima prkosim. Pitaju: ime hoda ? Kako ? Ja laem. Kaem: ja to - onako. *** A nije prosto. Nije lako. asnu re, nije to tek onako. Svata sam radio. Svata sam smeo. Jedino sam se dva puta spleo. Prvi put kad sam na kita seo. Drugi put: kad more bee rovito, od bure dombasto, strano brdovito. Da se za vetar nisam uhvatio, u nebo bih se sunovratio. Od zvezda bih se sav pozlatio.

Nikad se ovamo ne bih vratio. *** Al nije bio kraj mojim mukama. Naredio mi kapetan grubi da uim kako se hoda na rukama i da na trepavicama dubim. Opasno se na mene okomio. Nokte sam lomio. Prste sam lomio. Bio sam trapav kao slonovi. Na dlanu mi izrasli onovi. Stanem, pa gledam: mogu da biram - rukama konzerve da utiram ili da izme pendetiram. Stvarno se nisam tome nadao. Ali sam junaki sve savladao. Sve mi je krenulo od ruke, al ne od talenta, nego od muke *** Kapetan ree: dobar si ak. Marljiv si, uporan, spretan i jak. Dolo je vreme da se seti ime bi mogao da proleti bar jedan metar, bar pola metra na onu stranu munje i vetra. Mornari samo misle da plove. U stvari: ne mogu da se sete da dublje zavire u svoje snove. Mornari ne plove. Mornari lete.

U matu sam se sasvim zagnjurio i odjednom sam strano pojurio pravo sa ove stare planete negde ka zvezdama poput rakete. *** Posle se znalo: u svakoj luci skupe se oko nas morski vuci. Trepu i mrmljaju poluglasno. Kako to lebdim ? Nije im jasno. O, kapetani svetla lica ! O, velikani kopna i broda. Ja sam vam poslednja neznalica. I sam se pitam: ta je to voda ? ta je to vazduh ? ta je to tvrdo ? ta nije udo ? I ta je udo ? *** Probau tajnu da vam odam: Ja sebi u glavu snove dodam. Kafenu kaiku. Ni trunku vie. Pa onda zinem i vetar diem. Daljinu diem. Blizinu diem. Onda sam slobodan. I hodam Hodam Sanjajte ! To je divno i lako ! Sanjajte !

To bar moe svako. *** Onda pokazujem kako sam jak. Stavim na lea jedrenjak. Stavim u zube pola kita. I sto ampita. I sto krempita. I povrh svega jo - pare brega. Malo se urim. Malo zamurim. Rairim ruke, pa se vinem. Visoko se u nebo sjurim. Poneku pticu usput utinem. Po neku zvezdu usput skinem. Poneku sunanu nit prekinem. Svi oni zaneme i samo zinu. Ne mogu da shvate takvu brzinu. *** Preleem polja. Preleem bregove. Dlanom dodirujem ume i snegove. Dodirujem stenu: iz nje procveta dva cveta tri cveta etiri cveta Raznesem prolee irom sveta. Nadletim tako sva mora duga. I mnogobrojna mora trea. I mnogobrojna mora peta. Drugi deo O tome kako sam uzjahao i samo vreme O, nebo plavo !

O, moja prazna mornarska glavo ! Sve to sam probao - odmah sam umeo, pa ipak: nita ja nisam razumeo. Stvarno je bilo lepo kad letim, al ja sam hteo da se setim kako ja letim, ime ja letim, zato ja letim, kuda ja letim. Svega sam mogao da se setim. Toga nisam mogao da se setim. Doe mi da od muke puknem. Da kukam. Da promuknem. Pa da crknem. *** Rastu iz mene kao strela ogromna krila, udesna, bela Rastu iz ramena, meka i duga. Rastu sva prozirna kao duga. Rastu do juga. Dalje od juga. i oko zemlje dva - tri kruga. Nebo sam grlio i milovao. Ni jednom odande nisam pao. U duu mi je ceo svet stao. Jedino mi je bilo ao to stvarno nikako nisam znao ime sam sebi ta krila tkao. Odkud mi svila za takva krila ?

*** Onda se opet naem na obali. Mnogi su mornari to isto probali. I mnogi urani kapetani. I kapetani velikani. I kapetani lepotani. Strane su uljeve na srcu dobili. Strane su uljeve u mozgu dobili. Umalo nisu poaavili i umalo se nisu podavili. Nikad se vie nisu pojavili. *** Razmiljao sam hiljadu dana: odkuda vetru druga strana ? Odkuda nalije svemu to znamo ? Moda ga i mi sami imamo ? Moda jo negde isti postojim, sa mojom duom i likom mojim ? Zar nismo sa iste zvezde sili ? Zar nismo sa iste svetlosti doli ? Zbog ega smo se mimoili ? Oj, kapetane, ljudino jaka, to si me uzeo za aka kad imam mozak ko zrno maka ? Oj, kapetane, kako da znamo jesmo li ovde ili smo tamo ? *** Al nema vie mog kapetana. Godinama je sve blei bio. Tako je, blei,

jednoga dana nekuda potpuno izvetrio. Mornari nisu ni a izustili. Brzo su amac u more spustili i do poslednjeg brod napustili. Zbunio ih je taj kapetan. Pitali su se: ta li je ? Ko li je ? Kako da izvetri kao para ? Kakve su ovo strane arolije ? Nisu to vradbine. Nisu uda. Taj kapetan je divna luda. Lepo se snaao i - sebe naao. *** Jednom, kad sam se u nebo dizao, na pola puta sve sam shvatio. to ne bih drukije brzinu stizao ? Zato se ne bih unatrag vratio ? U sebi sam se zasmejuljio: da, najzad sam se opasuljio. Nema tu vradbina, o, beli svete: Treba ponovo biti dete. Podario sam nenost svim stvarima. Postao lui od svih aprila. Bio sam jedini meu mornarima kome su iz glave izrasla krila. ta vredi da neko snove plete ? ime da plete i uplete ako ne postane ponovo dete ? *** Sad imam odgovor kako se stie samome sebi malo blie, unutra negde gde su nam kosti

zlatne od ludosti i od mladosti. Sad imam odgovor kako da ronim duboko u svoje bistro oko i da u dui neno zazvonim i volim i verujem duboko. Dublje od svetlosti. Dublje od Svemira. Dublje od svojih tajni i nemira. Dublje od svoga najdubljeg sna. Dublje od svoga najdubljeg dna. *** Docnije, u igri, jednog dana, kad bejah deak meu deacima prepoznao sam svog kapetana. Javio mi se tajnim znacima. Klopave ui. upava kosa. I iste pege oko nosa. Ipak su to samo nae stvari to - da smo nekad bili stari, to - da smo nekad bili mornari i probisveti i drugari. Neka to ostane za nas samo. Dosta je da pamtimo. I sve znamo. *** Sad skupa rastemo, a mira nemamo, jer potajno se na more spremamo.

Ko nije plovio, ko nije brodio, ko se od orkanskih valova skrivao, zbog ega bi se ponovo rodio i zbog ega bi ponovo iveo ? Samo mornari i zvezde znaju da veno namiguju i veno traju da vreme uzjau, da svetlost javljaju, da ivot kao razred ponavljaju i da se stalno, stalno obnavljaju. murke Postoji neto bre i od same mogunosti da se ovek sporazume sa svojom milju. Nekakva groznica uobrazilje. arolija. Trag koji se ve dogodio unapred. Seam se svoje prve kolske torbe. Nisam urio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao, obilazio oko nje i zamiljao u njoj obilje neobinih stvari. I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima. Lepe mi je da zamiljam ta moe biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim stvarima. I tek kad oljuti omot, prestaje svaka arolija, jer vie nema smisla nijedna igra pogaanja. Jer sve je u nama kad murimo, a strano kad otvorimo oi. I sve je nae dok elimo, a tue kad se ostvari. Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladitima tajni i korenju energije. Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe orijaka sunca. Sve se to dogaa zato sto nismo skinuli omot sa svog jo uvek pitomog i detinjastog srca. Dobivi sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog ivota, mi u tom srcu nosimo sve ono to postoji i to e tek postojati u naim drugim ivotima. I ne kvarimo ga kao igraku, da otkrijemo ime voli. I ne kvarimo ga da vidimo ime se boji i ime sanja. Kad zvezde padaju avgusta, ne tri da ih potrai u travi. Ne sakupljaj ih po umama i ne vijaj za bregovima.

Samo zatvori oi. Bar ti zna da se igra murke. Uhvati ih u letu i sve e u tebe duboko otkotrljati. Zaeli li se mora ili severnih snegova, zaeli li se planina, jezera ili pustinja, samo zamuri u svet, ne odmotavaj omot vida, i sve e se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti. Oi U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu. Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju. Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka. Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida. Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti. Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. Ne zidaj vrata veca od kuce , kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju. Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina. Ovako sam to cuo: Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu" Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis. I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: Niko me na svetu nije pokori sem mene . Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta. I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj. I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

"U jesen uvek nestanem iz Novog Sada..." U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Cinim to zato sto se svakog novembra, kao po nekom smusenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari most pod Tvrdjavom, u lavirint krivudavih sokacica oko Matice Srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod "Stolca" i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice, za svu uzurbanost prolaznika, za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na Bulevaru i za sareni lom izloga koji krupnim cetvrtastim ocima jure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kise. Verovatno znate sta znaci zaboraviti sebe na nekom uglu, duz nekih drvoreda, pod nekim prozorom... znaci: ostati ovde zauvek. I neka to izgleda neverovatno i romanticno, znaci: secati se tamo cak na Sen Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opstine, ili u betonskoj vrtoglavici Menhetna pozeleti jedno spokojno popodne na obroncima kamenicke obale. Jednom su me pitali zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom zenom: nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima sta nas je to tako vezalo... Vuk I Kao da ce kraj agusta. Nebo se kruni i odranja zute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama. Umotavam se u lisce. Tako smo blizi vetru. Osecam ga u kicmi i u dubinama ociju. To je moj skroviti nacin vajanja ovog sveta. Dobro je u gorskom kraju sto, i kad nema pljuskova, leto mirise na plodnost, na hleb i materinstvo. Nesto sveze i hranljivo useljava se u mozak i pomaze mi da mislim. Kroz nebruseno staklo naprsle mesecine lepo mogu da cujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom. To ne oticu doba. To misli postaju bistrije. II Disu uz mene zvuci drukcije zivi, a stvarni. I u svemu sam prisutan. To priroda pokusava sapatom da mi objasni na svom nemustom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoca. Grom u tisini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje. U samoci smo ljudi. U covecanstvu smo metez.

Moja je misao gore, u samom podnozju neba. Tri dana i tri noci odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani. To place najveci vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima. Rekli su mi pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera da je to cudan vuk, drukciji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse. Valjda je to njegov nacin vajanja ovog sveta. III I rekli su mi, bezeci, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli. U ovoj zabiti svemira, kojoj pogresno dajemo svetlece ime: zemlja zvezda zivota i razuma, vecito se ubijaju. Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom zivotinja. Pa sto ne vriste dok zvacu? Zar misle da je bol nesto sto samo njima pripada? Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustosi? Ili vapaj za pomoc? Ne, moje doba, izgleda, jos nije spremno za zvezde. IV Ovde se smatra cascu i viteskom vrlinom kad ponizis do samrti sve sto te nadvisuje spretnoscu, snagom, lukavstvom i umom. A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineses dokaze da si ubio boga. Usi sam zalepio liscem. Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati postenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo narucje. Drvece krosnjama njuski brsti zalutala jata. Dusa vecernje rose postaje moja dusa. Telo vecernjeg umora postaje moje telo. Ne, ovo doba jos nije spremno cak ni za zemlju. V Boli me pod ljuskom lobanje dok slusam kako vuk urla, osakacen i zedan, gore na visoravni, i kolje copore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita. Niz kanjon protice reka.

Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sici, bar da se pre smrti okupa. Hteo sam da ga vidim. Prepoznao sam nesto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je cudesno nalik na moj plac u detinjstvu. Ti pamtis, trsava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mucili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu. Potpuno isti jecaj, samo sad suplje izoblicen i umnozen kroz odjeke. VI Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muci. Naleteo je na zasedu, a nesto nije dovrsio, nesto vazno i veliko, shvatljivo samo njemu. I ostao je zagrcnut, sa vrelim parcetom zelje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi. Presvlacio je zivot da ga ne vuce na ledjima, izguzvan i u ritama. Postoji umesnost nadmoci. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji vestina opreza. Mozda je taj vuk sanjar? Postoji kultura venjenja. Jos je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt dogadja drugima. VII Zasto sam se usudio da pokusam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muci da ne umre? Izuvijas li metal, on pamti i vratice se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal. Odrezi glavu drvetu. Ono pamti i listace i dalje u pravcu svetlosti istrajnoscu i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo. Ma kakvo nasilje vrsio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomis izvor ili zajazis potok, bilo da zadavis reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubice korito tamo gde su i poceli. Ako su prava voda. I vuk je nesto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi. VIII U sebi sam ponavljao:

Ta pokipela vatra sto mu je nacela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je nacas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve ce se vratiti, mirno, na svoje mesto. To sam ja tesio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne moze umreti. Kao sto ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne moze umreti grimizni tocak promene, koji nema pocetka i ne znas gde se zavrsava. Kako mu izgleda dan? Na sta mu lice noci? Jer strasno je i gresno je kad te neuko odstrele u necem gde si pravedan, pa ti se zamrse zile u cicak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos vise od vuka. Ko je taj sto je pucao? Cime je vukao oroz: mrznjom, strascu ili zaviscu? IX Da nema takvih u planini, i kamen bi se smeksao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli. Da nema takvih u planini, i noci bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio. Veliki vladaru zverinja, velicanstvena nakazo, osakacena lepoto i prelomljena vitkosti, cekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike sto vise nikada nece zarasti u ovom vazduhu. Ostace ranjiva obzorja. Ostace zauvek zive duboke naprsline u naborima neba. Ostace gorcina sto kljuje ne samo iz vaseg mesa, nego sad i iz moga. I ja ricem sa vama. I krzam se. I krunim. Znam, sici cete ovamo. Mi se moramo sresti. X Neka beze pastiri, gonici karavana i zbunjeni hajkaci. I ja sam vucjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode? Otkako postoji svet, kaznjavaju nas i tamane sto nismo kao ostali. Rugaju name se, smeju, proganjaju nas i zigosu. Vuce, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Nas san je: nemoguce, a nepoznato nas zavicaj. Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svecano najezen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oci i zamisljam da lebdim. Stvarno vas duboko postujem. Evo me u klisuri. Cekam vas.

XI Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju. Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde pocinje zagrljaj. I neki nevidljiv osmeh vecito nam se guzva na onim najmeksim mestima gde zapocinje cudjenje. Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoci u lice. Nijedan nije smeo da mu skoci za vrat. Pratili su ga rezeci. I kadgod podigne njusku, usrce nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamisljajuci tako da su i sami vukovi. Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put. XII Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa. Hteo je da kaze: Sreca je u samrtnom casu sresti u ovom bespucu nekoga ko je u sebi sacuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino mozda jos vazduh, jer je u sebi sacuvao mladost i svetlucanje pamcenja. Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips. U krecnjak, krv i salitru. I hteo je da kaze: U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda. Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala sto ste razumeli moj neobicni govor, videli mojim vidom i culi mojim sluhom. I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema nistavnom. XIII Jos uvek na sebi osecam taj pogled vucji, uporan, opor, tezak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namucen lik. Hteo je da mi kaze: Necu izdrzati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu. Hteo sam da mu kazem: Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad vaseg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuce, psi su sekta.

Vec to, kad uzdisu vazduh koji vi udisete, cini ih uzvisenima. Vec to, sto idu pravcem kojima se vi batrgate, cini im cast i slavu. Psi nisu cak ni copor. Oni su menazerija. XIV I hteo sam da kazem: Vidite kako bi zeleli da vam polocu mozak i isisaju srce, da dosegnu vas um, vasu snagu i gordost. Zamislite tu nesrecu kad neko ne ume da bude ono sto zaista jeste, i da u tome sto jeste bude i svecan i uspravan, nego vam stalno zavidi sto ne zna da bude: vi. Hteo je, valjda, da kaze: Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da sirom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha. I hteo je da kaze: Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima. Polozite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lisen sramote i cist. XV Hteo sam da mu kazem: Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni pravednik. Ja sam nesto sa strane, nesto cime se staklo umotava da ne prsne. I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuce, besmrtni. Pustite me da verujem i odem odavde zmureci. Umrite mimo mene. Hteo sam da mu kazem, a nista nisam rekao. Hteo je da mi kaze da me je sasvim razumeo. I kad sam pomislio da ce ziveti zato sto je bog neunistiv, on je tako odjednom, tako strasno odjednom, skocio usred vira. Stajao sam izbezumljen. Umro je najveci vuk koji je ikada ziveo na ovom najmanjem svetu. Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt? XVI Spustio sam se, zadihan, na kamen u plicaku. Bio sam uzasno sam, ne samo svojom samocom, vec i samocom vuka, koju sam na sebe primio kao zig zavestanja. Kao cast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu. Stvarno i dalje verujem da ono, sto je vucje, ne moze u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja. Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.

Poznaje se na meni. Vidim u psecim ocima. Vidim kako me vide. Vec ulaze u mene. Vec lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duse. Gladni su vucjeg u meni. Muci ih da shvate sta nosim, cime mislim i volim, sanjam, cekam i nalazim. XVII Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan. Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da cuvam tajnu kako se biva nad drugima visi snagom i umom. Lako je meni sa psima. Ali naslednik vuka i sam je divljac van zakona. Dizu na mene potere i cekaju me u zasedi isti oni pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na nisanu. Neko ce ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svraticu da vidim ko ce. Svraticu, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim, da sam ikada ovuda prolazio i sanjao. Koren 1. Postoji jedan mudrac. Dok ovo govorim, on cuci u velikoj pustinji juzno od ovih planina. Cuci ne znam koliko godina u pesku i ne podize oci. Ali sve vidi. Sara noktom nesto nerazumljivo i uplaseno ponavlja: i ovo sam vec stvorio...i ovo sam vec stvorio. Ako mu zatrazis orla, on ne poseze u visine, nego ga prstom iskopa iz zemlje kao koren. To je, kaze on, orao iz kojeg nicu drugi orlovi. Posle mozes da mu zatrazis aligatora ili mrava. I njih iskopa prstom iz zemlje kao kosticu. On sve moze, jer njegovo je stvaranje drukcije nego nase. Od njega sam naucio to sto ti danas kazujem kao tajnu. 2. Gospodine, kazem ja njemu, koji se mnogo ljube i bratime. Ako ljubav postoji cemu je dokazivati? On samo cuti pognute glave i dugo mrmlja u sebi. I tek u podne, kad sunce kao mac visi sa zenita, govori glasom belim poput zguzvane hartije. Iz toga ce, kaze, proizici velika nevolja. Narod koji ne prestaje da peva nesrecan je, siromasan i gladan. 3. Gospodine, kazem mu ja, video sam coveka koji preskace neverovatne visine. Kako to cini kad nije jaci od drugih, ne trci brze od drugih, niti je umesniji i lukaviji? Taj covek, kaze mudrac, uzima zalet kao da ce preskociti oblake. Stoga i ne primecuje to sto mu je

pod nogama. Treba preskakati nebo. Treba imati samo najvecu zelju pa ce sve druge same od sebe biti ispunjene. 4. Gospodine, kazem mu ja, jedan moj prijatelj iskopao je u basti kamen. Poklonio ga je nekom vajaru da nacini od njega skulpturu. Bio je to obican kamen, ali ako ga okrenes prema svetlosti, u njemu se odslikavao ceo svet. A vajar ga je odbio. Mudrac mi kaze: i morao je da odbije, jer nije ga sam pronasao. 5. Gospodine, pitam ga ja, kako to da moja glava, koja ispunjava prostore, moze da stane u jednu obicnu kapu? Zateceni sasvim slucajno, kaze on, u istom nizu godina na ovoj staroj oronuloj planeti, mi se nastavljamo jedni na druge, kao sto se grana nastavlja na granu, a ipak zivi svoj vek okrenuta ka drugoj strani sveta, ka nekim svojim olujama i vidicima. Zato je tvoja glava zumance nekog jos neotkrivenog sunca. Zato zasad staje i u obicu ljusku. 6. Gospodine, kazem ja njemu, imam neverovatnu snagu. Mogu da upravljam brodovima, jer sam ih pokorio. Mogu da zidam nebodere jer sam savladao beton i celik. Mogu da rijem kroz planine i menjam lice kontinenata. Ali kad uzmem u saku obican mali sljunak, ma koliko ga stiskao, nikad ga necu razbiti. Kako to? Veliki umovi, kaze on, bili su u pocetku neznalice, kao sto je reka bila potok ili tajfun - tisina. Najvece hulje istorije bile su pre toga bucmasti bezazleni malisani. Himalaji su bili para. Nesto cvrsto i oblo, kao kipovi Vavilona, bilo je u svom vulkanskom detinjstvu bezoblicno i meko. Zato je sljunak, u stvari, jedna ogromna planina, oljustena od golotinje svog lepog i strahovito zgusnutog srca. Ceprka zatim po pesku, prstom izvadi zametak Kilimandzara; stavljam na ledja obicno kristalno zrnce, ali padam pod teretom. 7. Gospodine, kazem mu ja, video sam slikara koji prolazi kroz platno kao kroz svetlost. Naslika sebi vodu i pliva. Kako to? Naslika Alpe i penje se. Naslika daljinu i izgubi se. Mudrac mi nista ne govori. Samo vidim, u sumrak, kako se poistovecuje sa sivilom, rasplinjuje i nestaje. Odlazim zamisljen i dogadja se nesto cudno: za mnom ne ostaju stope, kao da nikad nisam ni prolazio ovim krajem. Kao da sam to samo pozeleo u snovima. I - izmislio. Jedan izgubljeni randevu Ne znam ko je rekao: Pogledaj kakva groblja ima narod, pa e ga prepoznati. Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vau sliku, draga Tanja, video sam

va dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji oveanstva, i ja vam, evo, piem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta. U Lenjingradu je prolee, mila moja. Uskoro poinju bele noi, mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo... ekao sam vas sino na Fontanki, pre tri dana traio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva, jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara. A vi ste umrli. Ovo je moj izgubljeni randevu. Da sam sreo neku enu kojoj je sada trideset osam godina, a lii na vas, pozvao bih je u Angleter gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin, obeen o jednom kaminu, poruio bih dve votke od po sto grama i dve kafe. Vi biste popili kafu, ja obe votke, i ja bih vas voleo. Ljubio bih vam dlanove, mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neu zaboraviti Lenjingrad. Poelo je etvrtog septembra 1941. Hitler je tampao pozivnice za bal u Astoriji povodom osvajanja Lenjingrada. A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada. U vaem dnevniku itam: enja umrla 28. decembra u 12,30 asova 1941. Babuka umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet asova 1942. Ujka Vasja 13. aprila u dva asa nou. Ujka Ljoa je u 4 asa 1942. Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942. Svi Savievi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi. Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija. A na Piskarevskom groblju lei vie od milion ljudi zajedno sa vaom mamom, babukom, braom, sestrama, ujacima. Vi ste umrli, kako mi ovde kau, na Putu ivota, na ledu Ladokog jezera, i ja vas uzalud ekam ove noi po ulicama Lenjingrada, traim vae oi u oima ena koje prolaze, va osmeh u osmehu devojke koja u metrou ita Ljermontova, u guvi onih to trae kartu vie za teatar imena Kirova, gde ne gledam izelu nego vas kako se diete iz groba... Tanja. Prever je rekao: Rat je zaista jedna velika svinjarija, ali to je najmanje to se o tome moe rei. Oseam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu, imao s vama decu, a od svega samo mi u uima zvone stihovi Olge Bergolc Niko nije zaboravljen i nita nije zaboravljeno. Dvadeset est hektara mrtvih. Ispod zemlje udna neka muzika koja mi razvija ivce i dovodi me do ludila. I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko. Gledam fotografije iz opsade: deak nalik na skelet, lep kao moj sin, sa oima od neba. Ljudi koji ine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi. Deset hiljada i etrdeset tri oveka u jednom danu. Tanja, ne mogu da vam opiem kako Lenjingrad izgleda danas. Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepi na svetu, a sad se stidim. Svaki put kad doem u Rusiju doneu vam cvee. I kako je na jedini randevu izgubljen, propao, nema ga, dajem vam re da u svoju decu nauiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.

Drugo, sem votke, sem suza, stvarno ne umem. Peine Aprila sam odluio da predjem planinske vrhove i spustim se ka moru. Od zime bio sam opinjen jednom veu iz novina i neobinim slikama okeanskih dubina. Neko je dole pronaao novu vrstu ivota. U petnaestoj godini deaci kao ja znaju za mnoge tajne i odmah prepoznaju pesmu u svemu to ih okruuje. U avrljanju trava ili u mrmljanju vetra. U mekom coktanju reke to rije usnama sprudove. U blagom dahtanju ljunka i otkucaju srca neke bube na dlanu. Kasnije, mnogi potroe itav usplahiren ivot da sve to ponovo otkriju. Da opipaju. I provere. Da objasne. I dokau. Ljudi najtee vide ono to je nevidljivo. Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost oiju. Onda: ta vest. Te slike. Taj svet karbohidrata. I materinstvo hemije. Ti zagonetni sistemi ivota, to se ne otvara iz sunca i iz svetlosti, nego ga plodi mrak, jer obasjano je ljubavlju vulkana to se mehuraju pod strahovitim pritiskom vodenog zagrljaja. Dinovski cevasti crvi, koji umesto oiju imaju purpurne kreste. I laticama vrebaju. I brste vreli mulj. ta e boje u tami, u dubinama mora, razmiljaju deaci u petnaestoj godini, dok u sebi pevue svoja purpurna pitanja. I otkud krabe i pauci to gmiu po magmi? Ili korali i alge sa hemoglobinom u krvi, kao u kapilarima sisara? Ljudi najtee shvataju to to je nezamislivo. Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost mudrosti. Ushien i potresen otkriem te udne prirode, za koju ne bih ni saznao da sam se ovde na zemlji rodio stolee ranije, iao sam ka moru kao ka zvuku iz sna. Pa valjda zato i nisam primetio na vreme kako me neko prati, ali ne planinskim stazama, ve iznutra, kroz stene. Naviknut da se stvarnost od polovine marta ponaa prema meni nekako pomereno, i da mi raspruje razum kao severni vetar

oreole maslaka, odluio sam da utim, da posmatram sa strane i pravim se ravnoduan. Ko me sledi, taj sigurno ima dubokih razloga. Tim pre, to je i deak. I ima moje oi. I moje crte lica. I ima moje godine i moju tihu upornost. to onda ne bi imao i moju lepu radoznalost? Znao sam: nee izdrati. Pojavie se iz kamena. Iziao je iz stene u smiraj estog dana. itavu milju preda mnom. Spustio se do potoka i zapalio vatru. Prao je elo i oi dok sam mu prilazio. Onda sede na kamen i izvadi iz nedara pregrt nezrelih narova. Pruio mi je pola. "Na udan nain stiete", rekoh umesto pozdrava. On je lomio plodove i neko vreme utao. Na licu mu je treperio zlatnocrveni odsjaj od soka, vatre i sunca to se po nama grualo. Nabacujui granje, ree: "Pridjite vatri." Lepljivi krici dralova jo uvek su mi mirisali na sever i na sneg. U ovom kraju je bilo korpiona i zmija. Zato sam leaj prostro uz samu obalu potoka. On ree: "Budite spokojni. Paziu na Vas dok spavate." Magla sa vode, na mahove, kao da je dobijala pamune napade kalja. Ostali vorovi sumraka polako su se vezivali u pepeljastu tiinu. Sunce je odavno zalo. utali smo i jeli dve ribe to sam ulovio u viru ispod kamena. Onda legoh na ledja i zagledah se u nebo. Jedan cvet - bela kometa, sa dugim repom peteljke, obleteo je galaksiju mog uarenog uha. Rekoh: "Iako nemam neke vidovite oi, ja sam Vas ipak posmatrao zatvorenog u kamen i eleo bih da shvatim, estiti prijatelju, je li to lavirint peina kroz koji se Vi kreete, ili u sebi nosite nekakav urodjen dar da prolazite kroz tvrdo?" Seo sam levo od njega, nie za itavu glavu, odajui mu tako dostojno potovanje.

On ree: "Postoje dva sveta. Jedan smo izmislili, a na drugi nas teraju. Od koje ste Vi vrste?" Od koje sam ja vrste? Ponekad mi se uini da mi bee pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konano, evo me; ako podignem oi, vidim da svako najdalje ima svoje jo dalje. Moda je to i srea. Moda imam u sebi neto due od krajeva. Moda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nee moi zavriti. Nije re o ivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo oima. Postoje u meni mnoga, neverovatna ula. ula vode i vazduha, metala, ikre, semenja... Oni koji me sreu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda. Od koje sam ja vrste? Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne miem se satima. Pravim se kao da razmiljam i da u sebi rastem. inim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvee, neko sa strane, neupuen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje. Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. ak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu. Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penja. Spor saputnik. Pravim se da mi je teko da se savijam preko belih otrica realnog. Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraivanja u taku i produetka u nedogled. Deak je i dalje utao. Ovako sam mu rekao: "Seme sam, to uva u sebi neproklijalo vreme. A siguran sam u jedno: nemam pamet od magle. Ja ne upoznajem svet, ve ga samo prepoznajem. Ne idem da ga

otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene. Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koraao. I mnogo puta sam iveo u onom to jo ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to to e tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprekidno se osvrem. A u sebi se smekam. Jer, ako niste znali, svet je udesna igraka. Moe li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i u nekakvom prostoru, ako u sebi ne nosi sva vremena i prostore?" I ovako sam mu rekao: "Pokret od mene do mene nije ni ulaz u mene, ni izlazak iz mene, ve lice moga nalija. Tu negde ispod koe, tu negde blie kimi, gde rskavica okotava, mnoi se novost ve poznatog. Pokret od mene do mene nije umee sazrevanja. ta bih ja, da se uobliim u kronju svoga konanog? ta bih ja, kad bih prestao da iscrtavam trajanje, u premorenom vazduhu medju pepelnim senkama? Neukraen i obian, bavim se odgonetanjem. Vidite kako se igram. Vidite kako to umem. Igra je neobian i nepogreiv ivot. Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem." Od koje sam ja vrste? Postoje ljudi iz prolosti koji ive i danas. Ko se paljivo zagleda, moda ih moe primetiti ve negde u budunosti. Eto od koje sam vrste. Sve to mi uini prolaznost, ne prima se: ni poljupci, ni oiljci, ni starenje. Pokret od mene do mene nije umee arenila, mada mi se sva tkanja poznaju kao ilimu. Tu negde oko oiju, tu negde oko usana, moj osmeh ita petlje i blai nesklad boja. Prislanjam jezik uz nepce. Tu je sav okus prostora. Mili po meni tiina.

Otvaram poklopce noktiju. Moji prsti mi pevaju. Pokret od mene do mene nije ni umee venjenja. Ja samo upliem smisao veitih ornamenata u ovu prelepu njuku, mokru od sopstvene svetlosti. "Verujte", ree mi on, "odavno nisam sreo nekoga ko je u sebe tako aljkavo preobuen. Vi oseate stvari kao to ivotinja oseti zemljotres, umski poar, poplavu ili smrt. Ali to nije dovoljno. Muite se da mislite dalje od odmiljenog. Da li se drvee mui dok liem rezbari prostore? Da li se okean mui dok brsti stenovite obale? Da li se izvori mue dok putuju kroz zemlju? Da li se vetrovi mue dok bez napora udiu jedno po jedno nebo? Probau da vam objasnim neke obine stvari. Ali vas upozoravam: najtee je razumeti ono to je razumljivo. I najtee je uti ono to vam preutim. Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost uiju." Sedeli smo do svitanja. On ree da u kamenu nema nevidljivih hodnika, niti mora postojati nekakva posebna lukavost da se prodje kroz tvrdo. Jednostavno se bira prvi, najprei put, i to je itava pamet. Prepreke, ako ih ima, ne nalaze se u stvarima, nego u naoj nemoi. Jer zato na njih ne naidju oni koji ih ne vide? Ili ih vide, a preziru? Nema ni tajni, ni trikova, niti se takve stvari mogu negde nauiti. Treba zadrati dah, zamuriti, i zatim, zagnjuriti se u planinu. Poneko nikad ne primeti, ushien lepotom svog vida, da zagledan u neobino, smeta njegovoj obinosti. Gledao sam ga zbunjeno: "Samo mi nemojte rei da prolazak kroz stenu zahteva isti napor kao i hod kroz vazduh". On se zamisli zaas i ree: "Imate pravo. Tee mi je kroz vazduh. Muim se da ga savladam.

Vazduh je dosta ilav, neposluan i razmaen. I uvlai se u oveka." "O ovom bi", rekoh, "valjalo razmisliti. Ako nije arolija, i ako svako moe da se kree kroz tvrdo, znai: i ja bih mogao. Biu vam blagodaran ako uspem da shvatim ime se tamo ulazi." "utanjem", ree on. "Vi koji prolazite samo kroz razredjeno, isuvie ste brbljivi. Zadihani u srcu, retko kad osetite istinski ukus rei. Ja, i kad najvie urim, urim vrlo polako. To nazivam razmiljanjem." I ovako je rekao: "Treba dopustiti mislima da se smire i staloe, da bi Vam od svega ostalo tek nekoliko rei, oljutenih i istih, lienih nepotrebnog. Sve tee se odluujem na upotrebu govora. Velika je to smelost i opaka je nevolja, i beskrajna je slava i udovian jad, usuditi se kazivati. Sjaj i dragocenost vatre. Nemir lia i oblaka. vrstina i gr planine. Istrajnost jezerskih voda. Dah vetra u dolinama. Miris sunca u semenju. Sve su to dostojanstva pred kojima sam postidjen i kad pogreno sluam, a kamoli kad pokuam i da ih objavim reima. Govor je opasna umetnost." A zato nam je potrebno da znamo svetle rei? "Da ih u sebi nosimo, prostodune i smirene, kao estitu opremu protiv lukavstva i zablude." A koliko je potrebno takvih istinskih rei da se ispuni ivot? "Deset. Moda ak dvanaest. Ko shvati tih dvanaest rei, uspee da odabere na kraju onu najsvetliju, i odbaci sve ostale. Jer u poslednjoj rei sadri se sav govor." A zato nam je potrebno da znamo najistiju re? "Da je u sebi ljutimo kao svoj nain utanja. To je jedini klju

kojim se moe otvoriti najtvrdja stvar na svetu." Tako mi je govorio. Kroz polusan sam video kako polako gricka poslednje zrno nara. U potoku je svitalo, u vatri se smrkavalo. Jesam li ita primio? To to u sebi nosimo, prevazilazi dokaz, ali dobro je saznati kako se misli bez napora. Ko tako ume da misli, taj ima oslonac u neujnom. Ko ume tako da odlui, taj ima oslonac u nevidljivom. Bio sam sanjiv i umoran, sav neto neno oamuen. Umalo da mu priznam, ni utivo, ni oholo, da mu obazrivo verujem. Drukiji sam od ostalih i to je moja muka. Teak, od jezgra nainjen, ja leim metalnu potrebu da briznem u gvozdeni pla od straha i lepote. Ali emu priznanja? Ko je mene razumeo? Duboko se poklonio. Ree da smatra au to mi je pomogao da budem manje umiljen. Zahvaljuje mi na tome. Vie se nismo sreli. Odlutao je kroz kamen. Proveo sam dve nedelje kao u blistavom bunilu, trudei se da izdvojim bar nekoliko rei za koje doista verujem da su neukaljane. Prvo sam rekao: majka. I ponavljao: majka. Kad mi se sasvim uinilo da je ta re od svetlosti, odluih da je progutam kao malenu semenku i sauvam za sebe. Da je nikad vie ne upotrebim uzalud. Onda sam pokuao da me misao o njoj provede kroz kamenu liticu. Udario sam elom i pao licem ka zemlji sa punim ustima mleka. Govorio sam mlekom. Vilice su mi bile oteene i rovite. Onda sam rekao ivot. I rekao sam sloboda. Ponavljao sam te rei. I kad mi se uinilo da imam u ustima svetlost, odluih da ih progutam kao zalogaj saa i sauvam u sebi. Da te dve rei nikad ne upotrebim uzalud. Dogodilo se isto. Udario sam elom o liticu pred sobom i pao licem ka zemlji sa punim ustima vatre.

Govorio sam ar, i desni su mi bile u plikovima i ranama. Izabrah jo neke rei. Dugo sam ih ponavljao. I videh da govorim meso i da govorim dim. I videh da govorim kiu i da govorim korenje. Skoro sam se udavio. I tek tada sam shvatio da svaka re na svetu sadri u sebi govor, ma bila i najobinija. Re: ptica. I rel: hleb. I srea. I ljubav. I istina. Jer veliina rei nije u njenom znaenju, nego mome znaenju. Zagrizao sam vetar na samoj ivici usne, tu gde poinje osmeh. Jesam li, najzad, siguran? Ako ni u ta drugo, bar u svoj neuki um? Bio sam, napokon, spreman da se ponovo vratim reima kao: majka, sloboda ili ivot. Ali ne da ih govorim, ali ne da ih mislim, ve da ih ivim u sebi, urei polako i oprezno. Postoje mnoge stvari koje sam zanemario. Dok gledam kako april silazi u dolinu i u naruju odnosi nezrele plodove kie, ljutim se, ali se provlaim kroz okotali vazduh i rskavicu nevidljivog. Da li u ikada biti dovoljno mudar i upuen u rastvaranje prepreka? Kad budem ravan vodi, koja bez ikakvog oslonca dri na pleima brodove natovarene nebom, moda u to razumeti. Kad budem ravan nebu, koje bez ikakvih eksera zakiva zvezde u prazno, moda u to razumeti. Kad budem ravan vetru, koji bez kime i kostiju nosi teinu ptica, moda u to razumeti. Kad budem ravan sebi, moda u to razumeti. Vreme je da odrastem bar do sopstvenog temena.