Miroslav Anti

VolimoBeograd :: Lepota pisane rei :: Ko zna glasove misli...

Miroslavu Antiu (Mokrin, 14.3.1932 Novi Sad, 24.6.1986) ne treba nikakva lakirana biografija, lana slava, unjkavi govor, prigodan tekst. Kao da je urio da umre da bi ponovo iveo. Ni kod jednog drugog naeg mrtvog pesnika, grob nije poeo da uzdie stvaralatvo, koje je u svim anrovima i oblastima iz jednog komada i antievsko, pesniko u svom biu. U samrtnom asu, pretei je digao glas nad svom mrtvakom menaerijom, u kojoj amebe i paramecijumi trae svoj trenutak: Niko ne sme da mi dri govor!. Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oprotaj, za koji je Anti sam napisao Besmrtnu pesmu i naruio Janikine tamburae i Pira mane korkoro (Lutam sam po svetu). Iz Ulice Mihala Babinke broj 1, kome je kao pesniku i kolegi iz iste redakcije i rubrike izborio sokak, Anti se preselio u legendu. Jo za ivota je bio mit, a njegova meteorska figura zaparala je panonsko nebo ostavljajui opus kome je teko sagledati kraj, samo u pisanom obliku. Pesnik koji je bio simbol slobode i nezavisnosti svake vrste, posejao je tragove svoje genijalnosti i u pobonim umetnostima: na filmu, u pozoritu, slikarstvu. Da ne govorimo o novinarstvu. Tu skoro objavljena Antieva bibliografija sadri 3225 bibliografskih jedinica, 152 izdanja Antievih knjiga. U svemu to je takao, uradio svojom rukom, Anti je bio neponovljiv i postao, uistinu, kultna linost. iveo je vie ivota, najmanje osam, a svi detektivski napori da se oni rasvetle ostaju bez ikakvog rezultata. Oni koji su o Antiu znali sve iz kafanskih pria i naklapanja, hvalisanja onih koji ga moda nisu ni videli, tek iz njegovih sabranih dela su u prilici da dotaknu jednog autentinog Miku. Onog koji nije mogao da se sakrije i kada je to arko eleo. Jedna od tih dragih knjiga ima naslov Renik Vojvodine. U njoj Anti nije uo zvezde, razumevao ptice, mirisao trave, oseao mo zemlje. Vie od knjiga itao je ljude, savremenike koji su se uzdigli pedalj iznad razora i horizonta u kome se spajaju nebo i zemlja.

Autobiografija Besmrtna pesma Balada arobna pesma Drugarska pesma Dogovor Drhtava pesma Epilog Ekspres za sever

Govor Imena In memoriam Jedan izgubljeni randevu Jastuk za dvoje Kroj Krila Ljubav Mostovi Malilini Mrea More hleba i nevolje Mali kamerni nokturno Nepovratna pesma Pesma za nas dvoje Poruka Ptica Psovke nenosti Protestna pesma Prolog Pesak Pod starim mostom Romansa Nepovratna pesma Romansa Susret Saputnici Slutnja Samoa Senka Serenada Snovi ta je u malom veliko Torba Usne Vojvodina Zapisano u sredu Zagonetka murke e _________________________________ Autobiografija U obinom sam sebe uhvatio, pa nikad nisam to sakrivao. Bar sam poteno kiriju platio na ovom svetu sto sam iveo. Moda sam nekome jad iscelio i nekom u zenice sjaj namamio. I u komiluk zvezde doselio.

U prozor svitanja uramio. Ako mi ivot krila skrati i sneg u oko pone da veje, znam, bar se neu pokajati to sam umeo da se smejem. _________________________________ Besmrtna pesma Ako ti jave: umro sam a bio sam ti drag, mozda e i u tebi odjednom neto posiveti. Na trepavicama magla. Na usni pepeljast trag. Da li si ikad razmiljao o tome ta znai iveti? Ko sneg u toplom dlanu u tebi detinjstvo kopni. Brige Zar ima briga? Tuge Zar ima tuga? Po merdevinama mate u mladost hrabro se popni. Tamo te eka ona lepa, al lukava duga. I ivi! Sasvim ivi! Ne grickaj kao mi dane. iroko vai vazduh. Prestii vetar i ptice. Jer svaka venost je kratka. Odjednom nasmejani u ogledalu nekom dobiju zborano lice. Odjednom: na ponekom uglu vreba poneka suza. Nevolje na prstima stignu. Godine postanu sivlje. Odjednom svet, dok hoda sve vie ti je uzan i osmeh sve tii i tii i nekako iskrivljen. Zato ivi, al sasvim! I ja sam iveo tako. Za pola veka samo stolea sam obiao. Priznajem: pomalo luckast. Ponekad naopak.

Al nikad nisam stajao. Veno sam iao. Iao Ispredi iz svoje aorte pozlaen konac trajanja i zaij naprsla mesta iz kojih drhte uenja. I nikad ne zamiljaj ivot kao uplaen oprotaj, ve kao stalni doek i stalni poetak buenja. 2. A onda, ve jednom ozbiljno razmisli ta znai i umreti i gde to nestaje ovek. ta ga to zauvek ite. Nemoj ii na groblja. Nita nee razumeti. Groblja su najcrnji vaar i tuno pozorite. Igrajui se nemira i svojih bezoblija, zar nema ponekad potrebu da malo kriom zae u nove slojeve razuma? U susedne budunosti? Objasniu ti to nekada ako me tamo nae. Zna ta u ti uiniti: pokvariu ti igraku koja se zove bol, ako se budes odvaio. Ne laem te. Ja izmiljam ono to mora postojati, samo ga nisi jos otkrio, jer ga nisi ni traio. Upamti: stvarnost je stvarnija ako joj doda nestvarnog. Prepoznae me po utanju. Veni ne razgovaraju. Da bi nadmudrio mudrost, odneguj vetinu sluanja. Veliki odgovori sami sebe otvaraju. Posle bezbroj roenja i nekih sitniavih smrti, kad jednom bude shvatio da sve to to si disao ne znai jedan ivot, stvarno naii do mene da te dotaknem svetlou

i pretvorim u misao. I najdalja budunost ima svoju budunost, koja u sebi uje svoje budunosti glas. I nema praznih svetova. To, ega nismo svesni, nije nepostojanje, ve postojanje bez nas. 3. Ako ti jave: umro sam, evo ta e to biti. Hiljade arenih riba leprae mi kroz oko. I zemlja e me skriti. I korov e me skriti. A ja u za to vreme leteti negde visoko. Upamti: nema granica, ve samo trenutnih granica. Jedriu nad tobom u svitanja niz vetar klizav ko svila. Razgrtau ti obzorja, obrise doba u povoju i prizore budunosti lepotom nevidljivih krila. I kao neujno klatno zaljuljano u beskraju, visiu sam o sebi kao o zlatnom remenu. Prostor je brzina uma to sama sebe odmotava. Lebdeu u mestu, a stizau i nestajau u vremenu. Odmoriu se od sporednog kao galaktika jata, koja su srasla pulsiranjem to im u nedrima traje. Odmoriu se od sporednog kao ogromne ume, koje su srasle granama u guste zagrljaje. Odmoriu se od sporednog kao ogromne ptice, koje su srasle krilima i celo nebo oplele. Odmoriu se od sporednog kao ogromne ljubavi, koje su srasle usnama jo dok se nisu ni srele. Zar misli da moja ruka, koleno,

ili glava, mogu da postanu glina, koren breze i trava? Da neka malecka tajna, il neki treperav strah mogu da postanu sutra tiina, tama i prah? Znas, ja sam stvarno sa zvezda. Sav sam od svetlosti stvoren. Nista se u meni nee ugasiti ni skratiti. Samo u, obino tako, jedne sluajne zore svom nekom dalekom suncu zlatnih se oiju vratiti. Kanjavan za sve to pomislim, a kamoli to poinim, osumnjien sam za nenost i proglaen sam krivim to ljubav ne gasim mrnjama, ve novom, veom ljubavlju i ivot ne gasim smrtima, ve neim drukije ivim. Poslednji rubovi beskraja tek su pocetak beskrajnijeg. Ko traje dalje od trajnijeg ne zna za kratka znanja. Nikad se nemoj muiti pitanjem: kako preiveti, nego: kako ne umreti posle svih umiranja. 4. Ako ti jave: umro sam, ne brini. U svakom stoleu neko me sluajno pobrka sa umornima i starima. Nigde toliko ljudi kao u jednom oveku. Nigde toliko drukijeg kao u istim stvarima. Proeprka li prostore, iskopae me iz vetra. Ima me u vodi. U kamenju. U svakom sutonu i zori. Biti ljudski viestruk, ne znai biti raoveen. Ja jesam deljiv sa svaim,

ali ne i razoriv. A sva ta udesna stanja i obnavljanja mene i nisu drugo do vrtlog jednolik, uporan, dug. Zna ta su proroanstava? Kalupi ranijih zbivanja i zadihanost istog to vija sebe ukrug. Pa to bismo se opratali? ega da nam je ao? Ako ti jave: umro sam, ti zna ja to ne umem. Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao. I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane neto kao leprav trag. Nemoj da bude tuan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast, udno drag. Nou kad gleda u nebo, i ti namigni meni. To neka bude tajna. Uprkos danima sivim, kad vidi neku kometu da vidik zarumeni, upamti: to ja jo uvek aav letim i ivim. _________________________________ Balada Od svih si devojaka bila tia zbunjena, sama, uplaena, bleda, ej zato nisi porasla via bar via za pola pedlja. Jedne je noi udarala kia, tako okrutno ko uvari reda, ej zato nisi porasla via, bar via za pola pedlja. Jer kad si se o drvo kraj vrata obesila jednom u svitanja seda izmeu bosih nogu i blata

bilo je razmaka samo pola pedlja. _________________________________ arobna pesma 1. esto te tako vidim. Istina, kao u nekoj dalekoj srebrnoj magli. Ali divno te vidim. Na nogama ti izme od sedam svetlosnih milja. U ruci ona lampa u koju, posle Aladina, umesto duha zatvara obrise veitog vremena. I ujem apue: sezame. I svet se pred tobom rasklapa. 2. Dodirom tvojih misli prostori sebe otkrivaju. Duina tvoga vida tinja i pokree krvotok jo nenaetih svetova. Leti na arobnom ilimu i die se za pticama tamo gde je sve prozirno. Sve u jednoj dimenziji kao na dejem crteu, al ima neeg ljudskog, dubljeg od oveanstva. Tamo te ekam budan u svom kosmikom snu. 3. Nikad ti nisam rekao koliko do suza volim tvoju travu glavu koja u sumrak mirie na sapun i jesenji vetar. Glavu u kojoj stanuju samo visoke boje, ogromne, nedostine, sposobne da razume spirale nebeskih ognjeva, geometriju sna i hrabrost novih Ikara koji e krenuti sutra ka nepoznatim suncima brzinom prema kojoj je svetlost obino puzanje. 4. Sine moj, i ja letim.

Kao to ptica ne ostavlja otiske krila u vazduhu, tako se i ja kreem verujui u ono to bih hteo da vidim, a ne to stvarno vidim. Moda to znai ui u unutranjost tiine. Moda to znai postii ono to ne moe svako: da ivot ne bira nas, ve mi njega biramo. 5. Ja sam sva svoja najudnija, najlepa putovanja, prevalio kroz pusto ove vetrovite glave. I tu su stali beskraji o kojima i ne sluti. Biti putnik kroz mudrost, to znai: baviti se vratolomijom bezumlja. Ne srljajui, ve drhtavo, dostojanstvenom nenou jedne predivne lude. 6. Zato beim od kue. Nae me kako sedim u restoranu kraj reke i muim se da oljutim sa ela misli zemljinu teu amotinje, jednolikost ivota i otupelost zanosa. U besteinskom stanju vina i tihe muzike, odlepim se i lebdim. Lebdim nad samim sobom. Tako zamiljam nebo. 7. Onda prie i kae mi: tata, idemo kui. Ostavljam na stolu osmeh i prepunu pepeljaru malih dogorelih krila. Otvaram vrata i ulazim. Ne u svet, ve u sebe. I ne prolazim dalje, nego u sebi ostajem. 8.

Kau: jo nita ne shvata sa tvojih trinaest godina. Oslonjen o zid kie, sisam kotice vazduha i smekam se u sebi. Znam mnoge roditelje, potpuno liene one izuzetne ozbiljnosti kojom se svome sinu moe postati sin. Ne boj se. Ja te potujem. Evo ti ruka i vodi me, paljivo, da se ne uplae pegave oi lia u baricama oktobra. 9. I dok hodamo tako, hteo bih da te zamolim: preleti beskonanost, prestigni vreme i matu, al nikad ne zaboravi kako se koraa po zemlji. Dodirni rukama grive dalekih dvojnih zvezda, nek ti se damari usklade sa eksplozijom pulsara, al nikad ne zaboravi kako se koraa po zemlji. Poetak poetka je svuda. Kraj kraja je u nama. 10. Posle zvezdanih letova valja imati mesto gde moe da se spusti. Jer ljudska srca su niska, zasaena kao jagode. U redu, idemo kui, gde su svici komete naeg malenog kosmosa, gde smo nainili sebi milimetarske beskraje, a ipak dovoljno glomazne da se u njima, nepanjom, jedan od drugoga, zauvek, otkinemo i skliznemo svako u svome pravcu. Ja daleko od tebe kao Alfa Kentaura. Ti daleko od mene kao sazvee Vlaia. 11.

Pronai nove svetove i izatkaj im nebo. I podari im vazduh da ive i da diu. Al nikad ne zaboravi kako se koraa po zemlji. Samo se tako moemo jedan drugom pribliiti. etiri ulice tamo, i tri ulice ovamo, i jedva primetan osmeh, i iste, iskrene oi, to je prostranstvo bezdana koje bih hteo da premostim od moje zvezde do tvoje. _________________________________ Drugarska pesma Nita ti ne razume, moj najroeniji blesane, uobraeni prine to te je ivot razmazio. Da zna kolike sam noi uznemirene i besane drhtao kraj tvog uzglavlja, pokrivao te i pazio. Ti si za mene jo uvek pare tek roenog mesa: onaj musavko to vriti i celu kuu potresa. Ja sam te, lepoto moja, nauio da hoda. Svima sam plaao pie kad su ti zubi nikli. Ja sam ti dao ivot. Nije te donela roda. A sada smo se, odjednom, jedan od drugog odvikli, kao da sve to kaem zaista ne razume i kao da sve sto umem ti triput bolje ume. U redu, pametna glavo. Ja sam te ljuljao, kupao, ponosio se tobom, nemute rei sricao, i dosta svoje mladosti zbog tebe sam polupao i kad je u svet trebalo nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo, moj naduvenko mili, da bi tvoj ivot i dani valjani bili. Danas kad roendan slavi, sve u sveane torte pobacati kroz prozor na uas rodbine cele. Ti zna: ja sam tvoj otac. Mi smo od takve sorte to ne sme da zadrhti kad odapinje strele. Moda jo nije kasno. Jednom se mora sve rei: i drugarski i tuno i grubo i srnei. Propustio sam godine. Ispustio te iz ruku. Sve tvoje slabe ocene moljakanjem sam reio. Veito sam se svaao kad te drugi istuku. Bio si moje mezime i tu sam najvie pogreio. etrnaest ti je godina i zar te stvarno ne vrea da stalno za tebe podmeem i duu i glavu i lea? Hou da jasno kae kad misli da bude mukarac. Zar treba i sutra da reavam sve to ti odraslom fali? Tata, kripi u braku na poslu daj za deparac A ja ti i dalje pomaem jer te volim i alim. Ne estitam ti roendan. Mi smo se uzalud borili i stvarali smo uda, a nita nismo stvorili. I evo, danas ti dajem re roditeljsku i muku: ako ne postane ovek na ovoj, tek zapoetoj arobnoj stazi ivota - moram i razbiti njuku. Makar oenjen bio, makar u trideset petoj. Nikad te tukao nisam.

To za deake nije. Al sutra, odrasli prine, videe kako se bije. _________________________________ Dogovor Od dva tereta, prvo prenosi tei, Pa e ti drugo teko biti lake Za jedan ve savladani napor. Odluuj se za putovanja kad je nepogoda I kad su zametnuti tragovi. Biraj neshvatljivu nauku. Ne poinji ve zapoete stvari. Tebe ne interesuju pitanja. Tebe interesuje samo poslednje pitanje. _________________________________ Drhtava pesma Oseam: neto u meni raste pomalo bolno pomalo belo, kao da nekakve zbunjene laste lete kroz moju glavu i telo. Vrte se. Prestiu. Neto trae. Od njih se na usni dah uari. Ja ne znam ta u, a mama kae: jo si ti balava za takve stvari. Oseam: neto u meni prska kao kad pupoljak zenice iri. Zaumi nekakva zlatna trska i nee pod elom da se smiri. Tu oblog ne pomae. Dua se kikoe i krvari. Neto me mui, a mama kae: jo si ti balava za takve stvari. Onda me zakiti prezrelo leto: dva grozda kao dve tople take. Sve mi u rebrima razapeto. Sve okrenuto naglavake. A sve je ipak lue i drae. Srce bi prostranstva da ozari. Plaem od sree, a mama kae: jo si ti balava za takve stvari. Prirodo, uj me: laganja nema!

Ti bujaj ja u od tebe vie! I neka iroko u nama dvema ogroman ruiast vetar die. I luduj, prirodo! Zri naopako! Samo mi nemir ne pokvari. Volim te to si zaista tako ko i ja balava za divne stvari. _________________________________ Epilog Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj. To se u stvari Jutro po sebi peni i razapinje dugu. Ja sam priznao jednoj eni Da je ivot neto prosto u meni, - a nije ba tako prosto. Ja sam mislio da u ii pravo dok se ne pretvorim u lenjir, a nali su me u krugu. Nali su me posle lutanja srozanog od vriska do aputanja. Proao je oktobar. Meu nogama drvea polako zaudara na vlagu i krv. Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu. Sedite malo kraj mene kao kraj groba. Minut pote za moje preminulo najrumenije doba. Sedite malo kraj mene Vidite: opet sam dobar. Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza kao streljanom vojnom beguncu. Proletele su ogromne zlatne koije kroz nae utrnule oi, - a mi ih sauvali nismo. Neto mlado nam je rzalo na usni i uvelo Gorko od smeha i slatko do plaa. Dozvolite mi da posle svega dalekoj nekoj gosdpoici napiem jedno pismo, onako malo nostalgino kao to piu senilni penzionisani admirali preiveloj posadi sa potopljenog razaraa. Gospoice, kazau, gospoice, sve je, sve je, sve je gotovo. Ovde cvee pokojno

prodaju razliveno u parfemske flae. I sve je, sve je, sve je spokojno kao da vetar nikad nije amarao drvored i po oknu se pleo. Gospoice, kazau, u ovu jesen, frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasoem, to to sam odjednom sed ne znai da sam beo. Ti si jedina nahranila svu moju glad sa ono malo mesa i sna. Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju i dlanova. Voleo bih da tvoji budui sinovi naslede boju moga glasa i keri nose moju tugu u prsluiima od svile. Voelo bih da sauva moje najdivnije vrhove na horizontalama tvog dna i pronese moje oi kroz tiinu tuih oiju i stanova, i moj oktobar kroz sve tue aprile. Ovo nije ispovest. Ovo je gore nego molitva. Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim. Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraam. Hiljadu puta ponovo se plaim za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata, za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima. Da li sam jo uvek ona mera po kojoj zna ko te boli i koliko su pred tobom svi drugi bili goli, ona mera po kojoj zna ko te otima i ko te plaa? Da li sam jo uvek meu svim tvojim ivotima onaj komadi najplavijeg oblaka u grudima i najkrvavijeg saa? Ovde kod mene dani imaju ukus piva i dosade. Ponekad kaplju kie udno, spokojno. Nemam volje ni da ivim ni da se ubijem. Sasvim sam nalik na lau koja luta bez posade i ne eli da zbrie sa svoga oka neto uzaludno, neto pokojno, neto golubije. Moda je dobro da zna: posle tebe ene nemaju pravo nita da uobraavaju.

Nekad prvi utokljunac republike, danas mogu da podignem zarozane arape lino bogorodici u dostojanstvo preruen. Sve moje nenosti jo uvek na tvom pragu spavaju kao mali uti psi na mokrim, nabreklim, crnim sisama gospoe kerue. Sasvim sam zakopan od sluzokoe do due. Ova 32 zuba jo uvek ljubav samo za tebe onako jecaju i onako pevue. Ti me svakako razume: sve je, sve je sve je gotovo. Uplaeno sam pijan i prazan i sam. Ponekad neko naie da me zabrinuto voli i pazi, neko kome otkrivam sve tvoje putokaze do mog usijanog temena. Nikome nemoj rei ali ja, koji najmanje znam o srei, hteo bih malo nespretne sree tom nekom novom da dam i dok umire drvee i vetar po liu gazi hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi i davnoprolog vremena. Moda nee verovati: i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaeno. Sve mi hoteli nekako lie na istu bajku i postelje u sobama smekaju se na isti glas. Svi se portiri na isti nain brinu onako malo roaki kad im laku no kaemo. Svi se portiri isto onako brinu, majke mi, kao da znaju za nas. Dalje ne bih imao nita vie da ti javim. Pijana od hladnoe subotnja no se valja. Satovi su ve odavno poveerje odsvirali. Dalje zaista ne bih imao nita vie da ti javim jedino moda to da si ostala najlepa medalja iz najlepeg rata u kome su mi srce amputirali. Gospoice, ja nisam za tobom bio onako obino, gimnazijski zanesen. U meni je sve do tabana minirano. Inae,

zapamtio sam: ljubav je najgolubija samo u onim kricima koji se poklone prvima. Dozvoli da se zato zbog neeg u sebi nasmeim u ovu jesen pomalo kriom, kroz suze, pomalo demodirano, ja, tvoj najneniji pastuv meu pesnicima, ja, tvoj najsuroviji pesnik meu pastuvima. _________________________________ Ekspres za sever Moda nikada niko nije umeo da te eli Ovako kao ja noas: Tvoje ruke bele kao samoa, Tvoja bedra sa ukusom platna i voa, Tvoj mali aputavi glas Sa nosom deaki zalepljenim Uz okno vagona, Nejasan samom sebi kao oprotajno Pismo padaviara I udno uznemiren toplinom Kao razmaen pas, Putujem, Evo, Putujem da natrpam u glavu Neke nesluene predele. Da drveu poelim najlepu laku no Na svetu. Da se vrtim kao lie, Zvezde I ptice. Da malo nemam plan. Da imitiram klavijature, Liftove I okean. Da zaboravim ruku na tvome struku I lice uz tvoje lice _________________________________ Govor Smatram velikom slabou i stvarno bih bio potiten kada bih sve ovo to oseam, morao da ti objanjavam hudim jezikom oveka: reima sumnjivim, rovitim, razjedenim i nekorisnim. Postoje svakodnevne, sasvim obine stvari, koje su mnogima tajna. Najvra vrata su ona koja su irom otvorena,

kae jedan prastari zapis sa Tibeta. Postoji govor koji e neko otkriti sutra, a moda niko nee ni pokuavati da ga otkrije. Ali ti ga ve sada mora obuhvatiti mislima. Jer to je jezik znaenja, a ne dijalekt naziva. Postoje kulture gestova, disanja ili vida. Postoji vreme vremena i prostiranje prostora. Postoji lepota lepote. Postoji istina istine, stvarnost stvarnog, volja volje i mo moi. Postoji kretanje kretanja, razmiljanje razmiljanja, postoji i ljubav ljubavi, sine moj. Sve se ree usuujem da izgovaram rei, jer uvek znae drugo nego to ja to elim. Sve dalje su od govora i teko ih razabirem u umovima beskraja. Tkivo tetovira na tkivo otiske naslea. Takvo je moje utanje s tobom ove noi. Opnu po opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor meu nama civilizacije protozoa, epohe virusa, elije stena i vazduha, i ustavljena koa vode i venosti. To je kao da se sporazumevamo u svim vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem smo se zadesili. Pisem umesto tebe Sneani i Alisi. aljem telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam se bar jednom dnevno telefonom Galebu Donatanu Livingstonu i Pepeljugi. Ali ni rei odgovora. Znai da misle na nas. Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora. Ljudi se potuju reima, a vole utanjem. _________________________________ Imena I ne zna koliko kao ti takvih Veeras ponovo nekog nemaju I ne zna koliko kao ti istih Za susret s tobom ba sad se spremaju I ne zna ko su to, kao ti divni I to su kiama suze razblaili A lepo ste se mogli sresti Samo da ste se malo potraili I krene u ivot s pogrenim nekim S drukijim nekim Nekim dalekim _________________________________ In memoriam

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Anti dere moj hleb pravi moju decu nosi moja Odela Sa mojom enom lee u krevet na moje Roene oi Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde Daleko u Lenjingradu I taj Anti to me je upropastio I kao Pisca I kao oveka Dakle taj koji e na kraju lei u moju Sopstvenu grobnicu Pita me jedno jutro ta vam je boga mu ovee Izgledate mi nekako bolesni A ta se izvinite za izraz ba njega tie Kako je meni I dokle mi je O meni se najlepe brinu oni koji me Ostavljaju na miru A on pere ruke mojom rakijom ima klju od Mog ateljea Ljudi taj me tera da itam knjige petlja sa Mojim plavuama Dere se u mojoj kuci ogovara me svasta Lae Deca mi lie na njega a on nosi kravatu Brije se poznaje neke ljude radi Svako jutro se tusira pravi se da zna sve O zenbudizmu Prevodi knjige ini mu se da ima prijatelje Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom Sinu kupuje sladoled Bio sam mornar beao sam ili odem na primer U Pariz Pokrijem se ebetom preko glave pustim brkove A on me I tu pronae u nekoj ulici olive U nekom bednom hotelu I vrati kui I rasplae me Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene A ne njega Vie ga voli vie mu veruje I on to jo kako Koristi A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj Ja diem spomenik On je ta uvaena ivotinja kojoj ja piem Biografiju Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgaen to moram da mu javno pozajmim oi I duu I ono malo para koje sam jedva pozajmio

Kad sam ja na primer skoio sa Petrovaradinske Tvrave On je uskakao u ake itanke Kad me je doktor Savi leio od alkohola On se pravio kao da ima neke veze sa filmom Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam Pristajao je na kompromise cerekao se na Prijemima Primao je moje nagrade meao se u moje snove Jedan licemer Jedan stvarni licemer Jedan provincijalac Jedan koji je trpeo sve ono to ja nikada neu Trpeti I koji sada tako fino uri da crkne umesto mene Da bi umesto mene Svinja jedna Da bi umesto mene to pre jedini iveo _________________________________ Jedan izgubljeni randevu Ne znam ko je rekao: pogledaj kakva groblja ima narod, pa e ga prepoznati. Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vau sliku, draga Tanja, video sam va dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji oveanstva, i ja vam, evo, piem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta. U Lenjingradu je prolee, mila moja, uskoro poinju bele noi mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo ekao sam vas sino na Fontanki, pre tri dana traio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva, jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara. A vi ste umrli. Ovo je moj izgubljeni randevu. Da sam sreo neku enu kojoj je sada trideset osam godina, a lii na vas, pozvao bih je u Angleter gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin, obeen o jednom kaminu, poruio bih dve votke od po sto grama i dve kafe. Vi biste popili kafu, ja obe votke i ja bih vas voleo, ljubio bih vam dlanove, mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neu zaboraviti Lenjingrad. Poelo je etvrtog septembra 1941. Hitler je tampao pozivnice za bal u Astroji povodom osvajanja Lenjingrada. A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada. U vaem dnevniku itam: enja umrla 28. decembra u 12,30 asova 1941. Babuka umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet asova 1942. Ujka Vasja 13. aprila u dva asa nou. Ujka Ljoa je u 4 asa 1942. Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942. Svi Savievi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi. Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija. A na Piskarevskom groblju lei vie od milion ljudi zajedno sa vaom mamom, babukom, braom, sestrama, ujacima. Vi ste umrli, kako mi ovde kau, na Putu ivota, na ledu Ladokog jezera,

i ja vas uzalud ekam ove noi po ulicama Lenjingrada, traim vae oi u oima ena koje prolaze, va osmeh u osmehu devojke koja u metrou ita Ljermontova, u guvi onih to trae kartu vie za teatar imena Kirova, gde ne gledam izelu nego vas kako se diete iz groba Tanja. Prever je rekao: rat je zaista jedna strana svinjarija, ali to je najmanje to se o tome moe rei. Oseam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu, imao s vama decu, a od svega samo mi u uima zvone stihovi Olge Bergolc Niko nije zaboravljen i nita nije zaboravljeno. Dvadeset est hektara mrtvih. Ispod zemlje udna neka muzika koja mi razvija ivce i dovodi me do ludila. I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko. Gledam fotografije iz opsade: deak nalik na skelet, lep kao moj sin, sa oima od neba. Ljudi koji ine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi. Deset hiljada i etrdeset tri oveka u jednom danu. Tanja, ne mogu da vam opiem kako Lenjingrad izgleda danas. Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepi na svetu, a sad se stidim. Svaki put kad doem u Rusiju doneu vam cvee. I kako je na jedini randevu izgubljen, propao, nema ga, dajem vam re da u svoju decu nauiti da mrze rat i da budu dobri ljudi. Drugo, sem votke, sem suza stvarno ne umem. _________________________________ Jastuk za dvoje Ovo je pesma za tvoja usta od vianja I pogled crn. Zavoli me Kad jesen duva u pijane mehove. Ja umem u svakoj kapiji Da napravim jun. I nemam obine sree I nemam obine grehove. Podeliu sa tobom sve bolesti i zdravlja. Zavoli moju senku to se tetura niz mokri dan. Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja. Svejedno: lepo je nemati plan. Lepo je ne biti ni inovnik ni doktor. Uputi telegram mome ocu: Postoji tuna divota va sin ne ume ljude da spasava od smrti, on, znate, spasava od ivota Zavoli trag mog osmeha na rubu ae, na cigareti, i blatnjav hod du ulica

koje sigurno nekuda vode. ak i kad ti se ini da ih mi nekud vodimo, one se smekaju blago i nekuda nas vode. Biemo tamo negde moda suvie voljeni, potpuno neprimetni, ili javno prokleti. Budi uz mene kad odem. _________________________________ Kroj Ukrau tvoju senku, obui je na sebe i pokazivati svima. Bie moj nain odevanja svega nenog i tajnog. Pa i onda, kad dotraje, iskrzanu, izbledelu, neu te sa sebe skidati. Na meni e se raspasti. Jer ti si jedini nain da pokrijem golotinju ove detinje due. I da se vie ne stidim pred biljem i pred pticama. Na poderanim mestima zajedno emo plakati. Zaivau te vetrom. Posle u, znam, pobrkati moju kou s tvojom. Ne znam da li me shvata: to nije proimanje. To je umivanje tobom. Ljubav je ienje nekim. Ljubav je neiji miris, sav izatkan po nama. Tetoviranje matom. Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj nain toplog. Obui u te na sebe da se, ovako pokipeo, ne prehladim od studeni svog straha i samoe. _________________________________ Krila Ako hoe da odleti sklopi oi i sve jae veruj, veruj kao nikad u sve ono sto je edno Nemoj da mi smeno mae kao glupe vetrenjae svakom vetru svakoj ptici, brzopleto, uzaludno. Svako dete ima krila,

samo mora da se seti gde mu rastu sakrivena -odmah e da poleti Neko nadje svoja krila u tatinom novaniku Neko proda svoja krila Neko uvek tudja krade. Lete ljudi i nogama. Lete ljudi i jezikom. Lete ljuti od nevolje Lete ljudi od parade. Nekom mama krila svee. Nekom mama krila sree. Neko ode za pticama Neko padne im se vine. Al divno je, al najtee kad u nebu nadje krila i obleti matom samo za trenutak sve visine I svi misle:tu si bila A ti si na nebu bila _________________________________ Ljubav Ovo je pesma za tvoja usta od vianja i pogled crni. Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove ja umem u svakoj kapiji da napravim juni, i nemam obine sree i nemam obine grehove. Podeliu sa tobom sve bolesti i zdravlja. Zavoli moju priliku to se tetura niz dan. Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja. Svejedno lepo je nemati plan. Lepo je ne biti inovnik ni doktor. Uputi telegram mome ocu:Postoji tuna divota Va sin ne ume ljude da spasava od smrti, on, znate, spasava od ivota Zavoli trag mog osmeha na rubu ae, na cigareti, i blatnjav hod du ulica koje sigurno nekuda vode. Biemo suvie voljeni ili suvie prokleti, budi uz mene kad odem. _________________________________ Mrea I vredi li se uputati u tumaenja stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim? milijarde su godina potrebne da se vratimo

u dubine strpljena. jer ogromna je starost tog svojevrsnog uda koje se zove: nas dvoje. u tami prastare prolosti, ba kao i sad, ovako, spusti mi polako glavu na neko bive rame, i zagledaj se paljivo u plave barice neba. da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen na ovom mestu. da se ja nisam rodio, neko bi umesto mene bio tu da te voli. drugi bi primili poruku i drugi bi produili to to se zove beskrajno. veruj mi, prva ljubavi, nemogue je voleti prvi put u ovoj venosti. II neko vreme sam mislio da imam ogromnu mo nad duom veernjih voda. otkrio sam to sluajno. nita ne inim silom. nita ne inim namerno. ni naueno napamet. niti umem da predvidjam. jer ja budunost ne slutim. to ona mene nasluuje kao daleko proricanje. jednog je jutra voda postala u jezeru nestvarna, meka od elatina. i ja sam, nadnesen nad nju, umesto moga lika video neto udno: lice jedne devojice. bio sam prvo uznemiren, pa zbunjen i smeten, pa uplaen, kad je ta slika poela uporno da se ponavlja. napustio sam jezero i zatao u brda. nita se nije izmenilo. lik se i dalje javljao. III ubrzo sam razumeo da nema smisla beati. ne prati ona mene, ve ja idem za njom. nadnesem li se nad lokve, bunare ili potoke, ve je ekala tamo. danima sam se muio da je noktima oljutim sa povrine talasa. i nije mi uspevalo. onda sam pokuavao da je dotaknem usnama i na prevaru posrem. i skoro sam se udavio. skakao sam u nju. i gnjurao se uzalud. pleo sam mree od trave, vre od grabovih mladica i zabacivao udice. gadjao sam je kamenjem, a kamenje se vraalo i tuklo me po licu.

i ma koliko se trudio da je odatle izvadim, uvek bi na dlanu ostao njen izguvani osmeh, mokar kao celofan, i curio mi kroz prste. a lik je u vodi bio i dalje jasan i netaknut. _________________________________ Mostovi U meni veeras jedna reka razbija ogromna brda daleka, mui se, urlie, razmie klance i kida svoje zelene lance i rije kroz moje srce i pee i kroz oi mi kipi i tee. U tebi veeras ista reka udno je meka. Sva je od mleka. I as je srebrna. I as je plava. U njoj se tiina odslikava. Svako u sebi reke druge pod istim mostovima sretne. Zato su nae sree i tuge uvek drukije istovetne. _________________________________ Malinini Mora biti da sam poaavio - naisto. Zar ne vidi da si lepa, Malilini, da si lepa kao ptica od arenog perja. Nemam dukat da te kupim. Nemam brau da te otmem. Nemam majku da te uvraamo. Da odem u vojsku dve-tri godine, rano mi je za vojsku, a i ta u bez tebe Da idem po vaarima, Da sviram po birtijama, da kupujem perje, da se kockam, pa da zaradim, - udae se za nekog dok se vratim, nesreo. Bei mi sa mojih oiju. Mora biti da sam poaavio - naisto.

Nisi ti ni lepa, Malilini. nisi ti ni kao ptica od arenog perja. Ima takvih u ciganskom rodu i jo lepih barem hiljadu. Da te kupim za dukat, da ga odmah potroi. ta e meni braa, pa da se u tebe zaljube. Da je iva moja mati, ti bi u nju pogledala urokljivim oima, i ***** bi moju pretvorila u vrbu. A moda i ne bi, Malilini. Eto ta ja govorim. Teko meni: lud sam! Zar ne vidi da si lepa, Malilini, da si lepa kao ptica od arenog perja priznajem! Nemoj da me kljuje u to moje grlo sa tim lepim oima. Ne mogu da diem od tebe. U nosu mi dua, nesreo. Ja vaem tvoju kosu. Ti vae moju krv. Ja vaem tvoje ruke. Ti vae moje srce. Ja vaem tvoju crvenu maramu. Ti vae moj nikakvi ivot. I moju nikakvu sudbinu. Tako si me dovela u neto glupavo pa govorim, a ne znam ta govorim. Pa oseam, a ne znam ta oseam. Pa ja plaem i ne plaem ujedno. Sad moram da idem da probam da naem neki drugi ivot i drukiju sudbinu. Idem u vojnike. ba me briga za tebe. Idem odmah sutra

da budem oficir. Ba je meni ivot lep. Otkud da je nikakav. Nakriviu kapu preko uveta. eta mirno! eta napred mar! Eto vidi ta govorim. sve kojeta. alim se. Oprosti. Mora biti da sam poaavio - naisto. _________________________________ More hleba i nevolje Lepo kaem sebi: neu da idem na selo, nisam ja vie za one stare tesne koe. Pokvario me asfalt, maina za pranje vea, senf iz Diona, tapete na zidovima Deca mi ue engleski, razumem se u ajkovskog i dizajn, duu ispustim na nos kad je lift u kvaru Nieg vie u meni zdravog, seljakog, kao da sam, boe mi oprosti, roen u svili i dojili me belom kafom. Postoji jo malo dobrog seanja na detinjstvo i prvu mladost, i jedna tuga, to me svrbi u nozdrvi kad stanem pred onih nekoliko grobova obraslih u travu pokislog seoskog groblja. A odem, avo me odneo, vue me neto: jesen valjda, ili novo vino, stari prijatelji, kaljavi sokaci, golo bagrenje, miris novembra Odem, pa plaem, tucam, pevam, i opet jo vie plaem i pobegnem. Kafana ne vie od pet stolova. kilji sijalica od 15 svea, upljuvana muvama jo letos, a ljudi se okupili oko mene kao da sam, izvinite na izraz: poslanik ili ministar, i duu mi otvaraju. Veruju: moda u im neto pomoi. Svi mi koji jedemo senf iz Diona i imamo tapete na zidovima, a nemamo ispucale pete i ake kao lopata, liimo im na neto svemogue. I oni, kao deca, svi ti moji vrnjaci, i njihovi oevi, i jo po neki ivi deda, obasipaju me pitanjima, diktiraju mi svoje brige i ponavljaju ko zna po koji put: da mi uini to i to, da mi sredi to i to ko e, ako ne ti! I ne znam ta mi bi, vrag ga znao, hteo sam valjda da se naalim tek kaem ja njima: - Mnogo mi neto kukate, a seljaci bolje ive od graana. I tek kad sam zinuo, vidim: pogreio sam. Zagrizem jezik, ali kasno. - A zna li ti sine pita me jedan sedamdesetogodinjak ta su to staraka domainstva? - Znam kaem. Samohrana. - avola zna smeka se on krezubo i lie cigaru zavijenu u novine. - I to si znao, zaboravio si. Nas matorih je sve vie samih sa zemljom. Mladi bee u kole, na zanate Tvoji vrnjaci su poslednji koji su jo ostali da se rvu sa bogom, zemljom i ljudima A rvanje je bilo. Nisam zaboravio. Kosila seljaka i priroda, i vlast, i Franja i kralj, i vaba i dandar, i milicija i poreznici, i reforma i otkup

Nisam zaboravio naslove iz novina koji su bili i direktiva i zakletva: Vojvodina mora dati za pasivne krajeve. I gledam ih sad, pogrbljene i ostarele, na zemlji roene, na zemlji premorene, spremne da se vrate zemlji u onom istom ancugu to mirie na naftalin i lie dunje, crnom, jedinom odelu za svadbe, sveare, sahrane i smrt. - Imam deset jutara i ne mogu sam da radim, ali se starac izmolim nekako, ali nisu svi te sree, i prime mi zemlju u zadrugu pod arendu. Dobijao sam 430.000 starih dinara godinje, dvesto sam plaao porez i bilo mi je dobro. ak su mi mnogi i zavideli. Sad neko mudar poveao mi porez za jo sto hiljada godinje. Pitam te lepo, u oi mi gledaj, pitam te: kako da ivim sa 130.000 dinara godinje? A nas je, stvarno, sve vie takvih i sve je vie parloga. Treba li ovoj zemlji hleba, bog li vas va? - Prema jednoj anketi kae mi agronom, mlad i pametan ovek, ali slab na pie, zajapuren kao nova mlada - ljudi bi bili zadovoljni i kad bi dobili samo petnaest hiljada penzije meseno. Pa neka nosi zemlju ko hoe. Njima bi bilo dosta ono malo okunice, a sa pet stotina dnevno mogao bi ovek da kupi hleba, duvana, soli i tamjana U meni, neto zgruano. Jesam li lud ili pijan. Pevajte, viem i razbijem au o elo. Neu da ivite sa petnaest hiljada meseno, ljudi moji roeni, oevi moji i vrnjaci mog pokojnog dede. Neu da plaate poreze nikom, jer platili ste sto puta sto tuih poreza. Dajte ovamo cigane, neu da plaem, kaite mi neto lepo, priajte neto makar i bezobrazno, i politiki, priajte svakojako, samo me nemojte opominjati da sam ovek Ne mogu ja nita da vam pomognem. Ko sam ja? Plivam po moru hleba i moru nevolje, ba kao i vi, i davim se zajedno sa vama, i grcam, i da znate, dajem vam re, aliu se saveznom ministru za poljoprivredu! A oni me gledaju saaljivo: - Takvog ministra u ovoj zemlji nema - Zatvori televizor! grmim na krmara, oveka ni krivog ni dunog. - Neu da sluam objanjenja. Daj nabavi cigane i daj da se pije iz cimenti. Novembar je. Mirie na zimu i maglu. Smrdi nam kosa i koa na lo duvan i jeftinu rakiju. Otrovala nas dudovaa, gacamo upaljenih beonjaa, kroz blato, a nae seljake due vetar kao otrcane zastave vitla niz vreme. Kod kue bacim sa terase senf iz Diona, pljunem na tapete, pustim do daske ajkovskog i pevam kontra, na sav glas, ciganske bezobrazne pesme. - Opet! viu mi komije sa raznih balkona. - Opet! viem i ja njima. I pevam, a suze mi, velike kao trenje, kaplju iz seljakih oiju. Ko mi je kriv, avo me odneo, to sam veno ostao seljak. _________________________________ Mali kamerni nokturno ikad te niko nee ovako tesno grliti uznemirenu i belu. Ja sam mornar bez kompasa kome uvek polude ladje.

Nikad ti niko nee ovako u krvotok uliti poslednju nenost celu, i pronai u tebi i nadu i beznae. Nikada vie nees ovako divno truliti u obinom hotelu, a ne eleti ipak odavde da izae. Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom mog mrkog trbuha. Ti si so sa oteklih usana koje smo oljutili onjacima i prosuli po mojim bedrima i tvojim dojkama. Ti si najbeskonanije, najubitanije nebo kraj mog rumenog uha. Najbesramnija devojka koju sam sreo meu enama. Najstidljivija ena koju sam sreo meu devojkama. Kad ti izgovaram ime, usta su mi puna krzna, i tamjana, i cvea, i mesa. U oima mi grme grevi svetlosti. U temenu se proteu grobovi grbavi. Kad ti izgovaram ime, sav sam popljuvan, i ist, i mek, i grean, i besan. I polumrtav od ljubavi. Vidi koliko mi odjednom razrokih zvezda zoblje sa dlana, zubima od zrele zobi. uje kako mi vinogradi tucaju u digerici, i seme iz mesa svetluca kao svitac pod okoem. Nauio sam da uz tebe riem, i nariem,

i milujem, i drobim. Kad ti izgovaram ime, sav sam oamuen od sunca, i bezbroj zamorenih rei u ourenom grlu mi klokoe. Vidi kako sam ti ovo srce od rieg cica noktima zakovao za obnaeni levi rever. Pod pazuhom sam ti otkrio toliko mnogo ptica koliko nikad odjednom nije video ovaj beskrilni sever. Hou da mi zenice pokipe izmeu tvojih trepavica. Da bude ravna od podavanja i do kostiju prosta od prkosa. Hou da sva lica, od mrtvakih sanduka do dejih kolica, imaju tvoje prve bore oko usana i pege oko nosa. Ovo ti se svetim u ime svih onih koji su te eleli po vozovima, po etalitima, po bioskopima, a nikad ih nisi dotakla. Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine za sve preivele i nedoivele ei, za sve to mi se u temenu klati i u ramenima visi. Ti si ono najlepe to sam uselio u oi zelene od stakla, u oi ute od glei. Ti si sve ono jesi. I sve ono to nisi. Britvom u morati da te ljutim sa sebe, da te do krvi, kao krljut, skidam. Morau da te otkidam kao ljuturu koljke uraslu u krapu krenu. Jer video sam te svu. Do stida.

I mnogo dublje od stida. Jer video sam te venu, i isprljanu, i mlenu. Zaboraviu ti usne na trbuhu, kao beduin dve preklane kamile u pustinji bez vode. Sto vekova u ostati ukopan korenjem u bele peskovite bregove tvog uarenog tla. Sto vekova u zbog tebe noktima da se krstim i kutnjacima molim. Meseinu u kao raanj u grkljan da zabodem. Sto vekova u ovako da te volim, uasno da te volim, sav od paperja i sav od zla. Bei zato dok moe! Ja sam ve hiljadu sua ovom krvlju nadojio. Bei! Ja sam ve hiljadu potopa ovim mesom potopio. Ja sam Crvenkapa koja veera vukove. Spasavaj se. Silazim ti u utrobu kao nona smena u rudnik srebra. Kad ti izgovaram ime, ja sam i smean i velik, kao bog koji se u jesen neizleivo opio, pa skita po vojnikim igrankama, namiguje na ptice i deli okolo svoja poslednja rebra. _________________________________ Nepovratna pesma Nikad nemoj da se vraa kad ve jednom u svet krene Nemoj da mi neto petlja Nemoj da mi hoe-nee. I ja bezim bez povratka. Nikad neu unatrag. ta ti znai staro sunce, stare staze, stari prag?

Tu je ono za im moe da se pati Tu je ono emu moes srce dati. Al ako se ikad vrati mora znati tu e stati I ostati. Oima se u svet tri Glavom rije mlako vee Od reke se dete ui ka morima da potee. Od zvezda se dete ui da zapara nebo sjajem. I od druma da se mui i vijuga za beskrajem. Opasno je kao zmija opasno je kao metak da u tebi veno klija i arlija tvoj poetak. Ti za koren nisi stvoren Ceo svet ti je otvoren. Ako ti se nekud uri, stisni srce i zamuri. Al kad poe nemoj stati Mahni rukom. I odjuri. Ko zna kud e. Ko zna zato. Ko zna ta te tamo eka. Ove su elje uvek belje kad namignu iz daleka. Opasno je kao munja opasno je kao metak da u tebi veno kunja i mui se tvoj poetak. Ti si uvek krilat bio samo si zaboravio. Zato leti. Sanjaj. Tri. Stvaraj zoru kad je vee. Nek od tebe ivot ui da se peni i da tee. Budi takvo neko udo to ne ume nita malo, pa kad krene kreni ludo, ustreptalo, radoznalo. Ko zna ta te tamo eka u maglama iz daleka. Al ako se i pozlati, il sve teko,

gorko plati, uvek idi samo napred. Nemoj nikad da se vrati. _________________________________ Pesma za nas dvoje Znam, Mora biti da je tako: Nikad se nismo sreli nas dvoje, Mada se trazimo podjednako Zbog sree njene i sree moje. Pijana kia iba mlati, Vrbama vetar upa kosu. Kud u? U koji grad da svratim? Dan je niz mutna polja prosut. Vucaram svetom dva prazna oka. Zurim u lica prolaznika. Koga da pitam, gladan i mokar, Zasto se nismo sreli nikad? Ili je ve bilo? Trebalo korak? Mozda je sasvim do mene dola. Al ja, U krmu svratio, gorak. A ona, Ne znajui prola. Ne znam. Ceo svet smo obili U udnji ludoj, Podjednakoj, A za korak se mimoili. Da, mora biti da je tako _________________________________ Poruka Kad prou zore, kad zaspe kie, i nas odavno ne bude vie, ovo je, moj daleki sine, poruka za tvog jo daljeg sina i za ker najdaljih naih keri kroz mnogo nadanja i godina, za snove arene i beskrajne, pegave pahulje buduih zora, za avrljanja, kikot i tajne i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore, kad zgasnu kie, i nas odavno ne bude vie, reci nek budui lepe sanjaju, zamoli da udno lepo sanjaju, naredi da bolje od nas sanjaju, pomozi im da tanije sanjaju, ako ne sanjaju daj im da sanjaju, vii da sanjaju, sanjaj da sanjaju, dok u njihovim detinjim grudima pokojna naa srca odzvanjaju i uju i kuju i odjekuju kao zvonici meu ljudima. Kai im: onamo, blizu neba, planina jedna na sve njih eka. Mi smo je zidali od sna i hleba da se uspentramo u svetlost nekad. Mi smo je digli. A nikad stigli. Za ljudski vek je ogromna bila. I posrui u vis smo pali, sa oiljcima najlepih krila. Kad minu zore, kad umru kie, i vidi: nema nas nikada vie reci im da smo se ko ljudi sloili: mene podelili, tebe podelili, njih smo pomnoili. Ovo je, moj daleki sine, osmeh i apat za tvoga sina i za ker njegovih najdaljih keri kroz bezbroj nadanja i godina. I elja da se neto produi. Da se pre odui. Da se ne odui, ve da se alje, od njih jo dalje, mnogo dalje. Reci im: onamo, blizu neba jo divnih treba, jo jakih treba, naivnih treba i udnih treba.

Davno smo s mukom sve to sreivali. Sad smo na kraju i to sredili. Klinci su mame i tate nasleivali. Sad smo mi, roditelji, decu nasledili. Zato im na uho promrmljaj tie, kad zore izgore kad splasni kie - nas sutra mora tamo negde zajedno s njima da ima za jednu obinu mrvu najglasnije, za jednu obinu mrvu najasnije, za jednu obinu mrvu najvie. _________________________________ Ptica 1. Ovo mi je priapnula jedna dugorepa ptica, brbljiva, sveznajua, prozrana kao svetlost. Hoe li da uje aroliju priapnula je uoravo i dotakla mi kljunom rame i krajiak uha. I rekla mi je aroliju: najvaniju na svetu, to je umeti videti vetar i uti sneg kako pada; umeti dotai prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus meseine. 2. Ja se samo osmehnuh lepoj dugorepoj ptici. Jer i ja imam aroliju, najvaniju na svetu. To je videti neije lice i uti neiji govor i dodirnuti rukom neiju ruku i kosu onda, kad vie nikog nema, kad si ostao sam, dok jedno veliko leto naputa ove ulice i ostavlja za sobom

ute peate lia po plonicima, u kronjama i u seanju. _________________________________ Psovke nenosti Sad shvatam: nismo doli zadovoljni ko trave to rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore. Mi smo zvezde to ludo u mrak se stmoglave i zbog jednog bljeska ne ale da izgore. Imamo ruke dobre kao pijane laste da se grlimo plavo i gasimo u letu. I prisutni smo zbog neba to mora da izraste u saksijama oka ponekome u svetu. Prejeli smo se davno i zubatog i nenog. Sad svako prua ape i nova uda trai. A sve je smeno, i tuno, i sve je neizbeno, i ove istine dobre i ove dobre lai. Prejeli smo se, kaem, i svako ume da sanja, i svako ume da psuje i ore daljine glavom. I jednako je u nama i kamenja i granja. I jednako je u nama i prljavo i plavo. I svesni da smo lepi isto koliko i runi, stigli smo gde se gmie i stigli gde se leti. I znamo ta smo dali, i znamo ta smo duni, i ta smo jue hteli i sutra ta emo hteti. Goreli smo, al nismo postali pepeo sivi od kojeg bujaju ita i obale u cvetu. Uvek smo bili ivi, pa ipak: drukije ivi od svih ostalih ivih na ovom luckastom svetu. I najzad: tako je dobro to nismo samo trave, to talasanja svoja nijednom vetru ne damo, ve smo zvezde to sjajem sve nebo okrvave

eljne da budu sunce makar trenutak samo. _________________________________ Protestna pesma Svata umem. Stvarno umem. Samo sebe ne razumem. Ja, uvao, ljudi ovce tamo negde na kraj sveta, mojoj deci kajmak smeta, luk im smeta Sve im smeta. Ja do kole peaio i po kii i po snegu, moje keri ko knjeginje, ko da se u svili legu: jednom mrknu, dvaput kinu i bee u limuzinu. Svata umem. Stvarno umem. Samo sebe ne razumem. Ja krio s ocem umu. Plik do plika dlan mi ospe. Mome sinu gospodinu teko i da ubre prospe. Kad mu mati neto rei mislim: ensko pa nek rei. A on: odmah kupi stvari i od kue u svet bei. Jo mi vrlja neka pisma oprotajna, puna bola. Ispadnemo pred njim krivi mi i kola. Trai novac, kuka, moli - nema ime stan da plati, a ja aav pa ga pustim da se mirno kui vrati. I sve divno, divno umem samo sebe ne razumem. Sve sam ovo za njih steko. Niko hvala nije reko. Ko da moram da se zboram i da lea veno krivim zbog prineva i princeza. Ko da samo zato ivim. A ja ivim jer se nadam

da me i sad negde eka jedna uma iz detinjstva i vedrica vrueg mleka, i tiina ispod brega, i plav lepet ptijih krila, i ogromne ute zvezde kao to je moja bila. Al putevi zatravljeni. Nad njima se magle tope. Odavno su zatrpane moje bose deje stope. Iao sam i ja u svet bez reanja, bez beanja. Iao sam da odrastem. Sad sve mogu. Sad sve umem. Ali ta mi sve to vredi kad sam sebe ne razumem. _________________________________ Prolog Prekoljite ve jednom te vae violine i obriite gudala o rukave. Dignite se na prste kad vas krste. I ljube u belo elo. I pljuju u oi plave. Pogasite svee. I cvee. I trave. Prola su bezazlena leta. U ovu no, zguvanu kao ebe meu nogama asnih sestara koje pate od nesanice, ja sam poslednje jeftino nebo za sve sanjare i pijane ptice. Oslunite, to zvezde sa presnim krestama kukuriu jesenji vetar. Moda je to starost neujno dotakla nae usne i obraz bled, i niani nam kroz zenice iz dve pokojne puke. Zato bi, inae, tiina tako sanjivo grlila drvored, kao pripiti vojnik prozeblu butinu slukinje na rastanku u parku iza fudbalskog stadiona?

Gospodine grade, vi ne zasluujete beskrajne bakljade ptica iznad krovova davno posivelih, ni ute suze u oima bandera du svih ovih ulica, gde smo jedinu mladost zevajui oiveli. Gospodine grade, dosta je bilo parade, vatrometa i zvona. Nisam, valjda, uobrazio da to kronje pod mojim oknima jecaju, i sviraju u orgulje. A ruke im tako oguljene, tako uvele, tako krastave? U ovu no, kad svi ravnoduno put groblja mariraju, mariraju, i vuku po blatu svoje otrcane vence i zakrpljene zastave, diem u ruci trobojne pelene neroenoga sina. U ovu no, kad se magla u daljinama zgruava i razliva, kad niko i ne pokuava da mi razume u zenicama ove varnice, nisam, valjda, uobrazio da sam jedini ovako lud i naivan, i divan, divan kao izlog periferijske starinarnice u kome ima mina. Vetre, izvolite samo, pobacajte lie u reku, kao deca svoje raspukle balone. Jesen je najbudalastija tuga meu tugama. Jesen je moja ljubav od pet zelenookih slova, i la, najdetinjastija la, od koje sam do nesvesti rav i dobar. Vetre, ta nas dvojica znamo, moda u ovom trenutku u sve ute vagone na nekim dalekim utim prugama ulaze devojice iz naih utih snova, devojice sa kosom utom kao ra. Zato bi se, inae

sve ovo zvalo tako utim imenom: oktobar? Mi, koji ovako promuklo tepamo i ljubimo, mi, oetkani paljivo kao jedina odela, i rasueni u tuim seanjima kao iskrpljena olupina zasluili smo noas ovu poslednju, najlepu svoju plovidbu, zar ne, vetre, zasluili smo noas, kad truli i kisne svet. Njeno belo ime meu naim utrnulim zubima ima ukus krvoliptanja i kupina. Kad je volimo, to je tako uasno crveno, crveno do dna nae jetre. Kad je volimo, to je kao kad golim trbuhom srljamo na bajonet. Nisam, valjda, uobrazio da zvona bez razloga zvone? Gospodine grade, ja sam poteno prolazio i gazio. Sad mi je dosta parade. U ovu no, iskraalu kao serijske bluze i pantalone u popravilitima za posrnulu mlade, dozvolite mi da se javno iskradem. Raskidam rodbinske veze sa onima koji veno vole i veno ive. Neozbiljan sam kao drvee to upa najzdravije korenje i nekud bei tajno za esnaestogodinjom kometom da joj ponudi pokislo gnezdo u svojoj razbaruenoj kosi. Moja ljubav je sve od molitve i od kimene modine. Moja ljubav je kao pregrejane lokomotive. One to naputaju ine i skreu poludele svetom nekuda sasvim levo, nekuda sasvim beskrajno. Moja ljubav je kao kad se poskidamo bosi, do srca bosi, do sramote bosi. Prijavljujem se, ako je potrebno da se nekome ludost usmeno javi.

Raspoloen sam da se itave jeseni pravim i naivan i zlatan. U ime svih vas kupiu ujutro travi najlepi poklon plavi, da sporije pouti od zavidljive tuge kraj vrata. Zabranjujem da drvo pred mojom kuom zbunjuju prognozama meteorologa. Mi, koji proizvodimo lie, zasluili smo da ivimo due i od fresaka. Polako ova samoa pije mi krv, mada je mnogo zdravije popiti duplu od bresaka. Nije me stid to sam u desetercu sisao mleko jedne neverovatne domae matere, Iako ponekad pornografski usnim i Pariy, i Las Vegas, i Rio. Ja sam od neke vatre matore, i ve sam razapinjao atore i tamo gde je Atlantski okean bio, i gde nikad Atlantski okean nije bio. Ja u vam gledati u lice kad kaem: dan. Ne uite se iz novina kako da se molite, i volite, i alite i alite. Ako smo jednako goli, dole paravan! Upalite! Upalite da zakrpim sva mesta gde se polako cepa moja uroena kudelja i jue kupljena svila. Upalite, da propeaim po sebi malo due i sporije. Upalite, neka sve bude smeno i budalasto kao prvog aprila! I neka satovi igraju, dok se skroz ne raskorae, svoj otrcani gran ete iz istorije. Neto nije u redu odavde - do moje krtenice. Na usnama mi okoreli

najukusniji poljupci. Od zvezda se u oima nagomilale ute ranice. Neto zaista nije u redu: ulica se uvija u kukovima kao oznojena palanaka rasputenica na vatrogasnom balu u rukama sanjivog efa stanice. Veite me im ponem da sanjam vinograd! Zna se ko sam kad se pogase leta. Neka me uhapsi moja majka, i saobraajna milicija: imam najneispravniju konicu. Mogu da ivim jedino ako oktobar lii na zlatnorumeni metak. Oktobre, molim da mi sa pola metra budete ispaljeni u slepoonicu. _________________________________ Pesak Ovu pesmu treba itati sasvim polako. Malo nakriviti glavu, sklopiti oi i razmiljati o pesku pustinje koji se talasa i prosipa a ipak ima svoju povezanost i sigurnost, jer niko ga nije uhvatio da uri. Naiu nepogode, i on ih utia svojom teinom. Niu i sahnu narodi i kulture, a on ih nadivi i zatrpa. Eto zato se ova pesma ita polako kao pesak dok se naslanja na uho na ogromni gluvi prostor oko sebe i razmilja o stvarima koje nas ine jakim i dugovenim. Samo onaj, ko nije uhvaen da uri, moe se uzvisiti nad poetkom i krajem i zasluiti vrlinu da bude vladar

jednog nezamislivog predela, i istraiva jedne runoe ili lepote stvari oko sebe. Ko uri zakasnie. iroko zauenih zenica, ostae zauvek pobeen. Zauvek samo podanik. _________________________________ Pod starim mostom U meni veeras ova reka razbija ogromna brda daleka, mui se, urlie, razmie klance i kida svoje zelene lance i rije kroz moje srce rie, jer mora nekuda da izie. U tebi veeras ta ista reka udno je meka. Sva je od mleka. I as je zlatna. I as je plava. U njoj se ceo svet odslikava. Svako u sebi reke druge pod ovim istim mostom sretne. Zato su nae sree i tuge tako drugaije istovetne. _________________________________ Proroanstvo Ne oseati hladnou, ni munje koje grme i s vriskom paraju nebo. Nasmejan, otii mirno. Pretoiti se u vodu, u vazduh, u zemlju, u ume, ovakve jedne noi pod maglom neprozirnom. I onda: iveti prostran. Biti do kraja sveta sve to se dosei moe. Nikad ne ostati mali.

Biti miris i boja, biti tiina u vetru, i biti okean zvezda to se u venosti pali. ________________________________ Romansa Na svet sam doao slian ljudima Koji na srcu nemaju ljusku I sve sam menjao u grudima Za jednu pesmu dobru i ljudsku U nebo sam se sunovratio Sa svima sam se vlano ljubio I kome treba, nenost vratio I kome treba, bol izgubio Bievi grana Rebra plota Vetrovi sumrak za rukav vuku ta sam to imao od ivota? Neiju kosu neiju ruku I jedno srce ustreptalo I dva-tri osmeha tiha i prosta Sve je to ponekad tako malo Sve je to, videe, sasvim dosta. _________________________________ Susreti Mi smo se suvie sretali na raskrima neznanim Mada smo razliitim putevima koraali Tinjalo nebo veernje u iprazima zvezdanim I uvek oblaci dralova sa proleem se vraali Mi smo se suvie sretali a rei rekli nismo I u leta kovrdava sa preplanulim licima Pod kapom zelenih dudova za asak zastali smo Pa onda proli, odlutali, svako za svojim vidicima. U novembru su oblaci kao buktinje rudeli I vetar kiama umio sivo popodne ogolelo A putevi se duili i raskra se udela Za neto kratko u susretu to se toliko volelo. U zime snene, pobelele ko tvoji isprani dlanovi Dugo si dugo ekala pod jablanom na smetu I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom Da sivookom putniku ne bude zima u svetu. Pa ipak ti su susreti tek kratka radovanja Jer znam: na nekom raskru neu te videti vie Pruie nekome dlanove, prestae putovanja I pod krov neki svratie da se skloni od kie Spustiu tvoju maramu usput, kraj putokaza I sa vetrom-drugarom otii nabranih vea

Jer meni ivot prestaje ako siem sa staza I pred neijim vratima skinem torbu sa lea. _________________________________ Saputnici Znam: sve se nee na jedan osmeh svesti Znam: nee svima jednako biti sunca Na istoj cesti uvek e se uplesti Trag povratnika sa stopama begunca Hodae oba u jednom istom smeru Teglei svaki svoju drukiju veru Pa i mi tako jedan uz drugog nemo Po istoj cesti teglimo ivote i dane I uporedo rame uz rame idemo I lagaemo kako se razumemo Sve dok na kraju zajedno ne stignemo Tim istim pravcem na dve suprotne strane _________________________________ Slutnja Jo se danas roena moglo plavo voleti Pored niskih taraba gde se vee javlja Sutra e se sigurno ceo svet razboleti Od drukijeg osmeha i drukijeg zdravlja Zalud e ti zenice zelenilom roditi - drugi neki ljubavnik grlo e ti gristi Prvo es se stideti, posle e se prodati U veeri drukije, kraj taraba istih Prepun divljih gugutki ko seoski zvonik, a Belom duom opruen niz obzorja ravna Jedini u ostati pijan od harmonike Bez bola u oima, prost i jednostavan Znam sutra e drukije tepati i voleti Nae stare osmehe niko nee shvatiti Moda e me traiti, moda e te boleti Al se vie nikada neu tuda vratiti Predgrae pod granama. Vitla vetar listove Sive malje sumraka na oke se pletu Shvati da e umreti ove noi blistave Zadnje zvezde nenosti u velikom svetu _________________________________ Samoa Svoju snagu prepoznae po tome Koliko si u stanju Da izdri samou. Dinovske zvezde samuju Na ivicama svemira.

Sitne i zbunjene Sabijaju se u galaksije. Seme sekvoje bira istine Sa mnogo sunca, uragana i vazduha. Seme paprati zavlai se u praume. Orao nikad nije imao potrebu Da se upozna sa nekim drugim orlom. Mravi su izmislili narode. Svoju snagu prepoznae po tome Koliko si u stanju Da prebrodi trenutak, Jer trenutak je tei I straniji i dui Od vremena i venosti. _________________________________ Senka Zbog svega to smo najlepe hteli hou uz mene noas da krene. Ma bili svetovi crni, il beli, ma bili putevi hladni, il vreli, nemoj da ali ako svene. Hou da dri moju ruku, da se ne boji vetra i mraka, uspavana i kad kie tuku, jednako krhka, jednako jaka. Hou uz mene da se svije, korake moje da uhvati, pa sa mnom bol i smeh da pije i da ne eli da se vrati. Da sa mnom ispod crnog neba pronae hleba komadi beli, pronae sunca komadi vreli, pronae ivota komadi zreli. Il crkne, ako cri treba zbog svega to smo najlepe hteli. _________________________________ Serenada Mesec je tupom krivom kamom poseko jedno vee uto. Oprosti, bio sam skitnica samo, pa sam u tvoje oi zaluto. I sasvim nespretno prosuo se: kao lopata vrelog snega, nasmejan, izguvane kose, od ptica ranjav, od cvea pegav.

Oprosti, uvek moram da odem. Vetrove ute jesen ve plae. Jezera oi. to kvase vode obale obraza za skitaem? Uvek se biva lep na poetku. Pomalo dobar. Pomalo tuan. Uvek se biva na ovom svetu na kraju tu, na kraju ruan. I uvek samo sebe imamo i san pun elja, nedoreen. Mesec je tupom krivom kamom poseko jedno uto vee _________________________________ Snovi Velike reke imaju ue Koje ih pretvara u okean. Veliki vetar prozrane Puteve prema ravnici. Ja imam samo san, Obian malecki san U kom sam za pedalj blii Ponekoj zvezdi I ptici. U zoru, od svega toga itavo nebo izraste Na mojim rukama toplim I obrazima snenim. I dan je nalik na jedne Zenice graoraste Oiviene zelenim. I uopte, Zvezdo I ptico, Uopte, Celi svete, Divno je kad se u nama Neko ekanje javi. Pa se od toga na usni Neto rumeno isplete. I neto graorasto I zeleno u glavi.

ta je u malom veliko Svaka prava toplina ima u sebi bezbroj prisnih malih toplota. Svako veliko dete nosi u sebi bezbroj balavaca i vra. Ovaj ogromni ivot prepun je kao sae obinih malih ivota. I mnogo nekakvih toplih i blagih predveerja i dobrih vedrih svanua. I sve te buvice sree i sumnji i slutnji i snova - armija nenosti cela, moli nas da im svakom po jedno zrno srca unemo kriom pod krilo. Jer bez tih malenih srca to drhte duboko u nama uurena i bela, ne bi ni velikog srca, ne bi ni velikog belog, - niega ne bi bilo. pa i nas, eto, ovakvih; udnih i lepo ludih, zar misli da bi nas bilo? Nikad nas ne bi bilo. _________________________________ Torba 1. Nikad te nisam nita iskrenije molio, od ovog to ti sada govorim, sine moj. U najeenom vetru veeri drvee otresa s lea suvi bakar. To se dogegao septembar. Ti sutra polazi u kolu. Okna miriu srebrno i zeleno na prve severne magle i prve kie. Vazduh se para kao pauina i sav je izbuen kricima divljih jata to se sele na jug. 2. Popodne kupio sam ti torbu. Tvoj prvi teret u ivotu. Dri je praznu kraj uzglavlja. S njom e prespavati no. Prazna je torba najtea pevaju Cigani dok se vuku niz bespua. Ja u sebi pevuim:

Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje mata svega to ivi i eli. U punu ne staje vie nijedna mrva sna. Nijedna gipkost ovog po malo okotalog sveta. 3. Tu pesmu, moda, retko koji malian uje od svoga oca, dok prima u ake sudbinu. Otac Don Kihotov, Servantes, rekao je svom sinu: Ko premnogo u torbu trpa, poderace je. A i ljudsko oko je torba. A i ljudska pamet je torba. A i ljudsko srce je torba. Sve su to torbe bez dna. I mogu mnoge hiljade pokolenja stavljati u njih pregrt zanosa, nenosti, nade, jo uvek ostae mesta za nove, ire proste, jo uvek ostae mesta za nove radoznalosti. Jo uvek ostae mesta za mnogolike svetove koji na prstima prilaze i nose ispod koe toplije i belje ljubavi. 4. Jer sutra nema jedno oblije, sine moj. Postoji veliki broj budunosti. I mora imati dalekovidu mo proricanja da se ne zgrudva u samo jednom vremenu. Ne znam greim li ako verujem: ipak je sve tako lako poderivo sem oveka. _________________________________ Usne Usne jedino zato postoje da s nekim podeli neto svoje. I da ti apat apatom vrate. Usne postoje da se pozlate. Usne su vulkan tvog tela. Usne su izvor tvojih reka. Usne su pupoljak gde se srela pela od vetra s pelom od mleka. Usne postoje da se procveta u vatromete neba i sveta. Usne su da se u dahu zgusne krilatost zvezda i kometa. I nikad nikom nemoj ih dati ako ne ume da ti ih vrati toplije, meke, mlae i slae. Jer usne samo zato postoje da osmeh po tvome osmehu skroje. _________________________________

Vojvodina Volim je od tala do neba, od blata do penice, toplu od ciganskih gudala i blagdanskih oenaa, vridbenu i zaduniku, smeu kao devojake pletenice, tu zemlju ardaa, aa i bezemljaa, gde su sluili bdenija i ljude za glavu skraivali, gde su starice tepale i pragove branili golim akama, pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i iveli, pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, tu Vojvodinu bogomojaku, i bezboniku, i ivnsku, belju od jaganjaca, crnju od paljevina, tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku, kad se lumpovalo od Vrca do Temivara, Sombora i Segedina, pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod robijaki i prvomajski, razbijenih temena i zuba, ta Vojvodina aova, britvi, molitvi i amara, zarasla u elje, u la, u borbu, u izdajstvo, u ljubav volim je, jer svi smo iroki i obini kao ova ravnica, jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama, i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica veito e leprati nad naim umornim glavama. I volim je prosjaku pred crkvama, nedeljama u ritama, i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima, i Vojvodinu vaarsku i hramonikaku, as raspusnu, as pitomu, i birtijaku, to osvanjiva tucajui pod stolovima, pa Vojvodinu beku i varmesku, sa tuim barjacima pred etama, K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima sivu kao vojnika smrt u koporanima i zajednikim rakama, ej, pa je volim estoaprilsku, logoraku, isprebijanu, obeenu o bandere, probuenu po elima, uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu, i partizansku, kad je oktobra donela prolee selima, volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako. Prskajte kajsije zvezda z kosi drvea njenog. Uvek e biti krovova pozadi krova svakog, jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno. I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga, kad nisi gola beda, u dronjcima i plau, ti, to se moli bogu, ti to pljuje na boga, ti to si dugovala i naplatila raun, nazdravlje, dii ae, razbij astale akom, zapevaj preko njiva, neka zabride kosti, volim te to si prosta, sirova, divlja tako, i tako mnogo luda, volim te volim oprosti, ti,to si danas lepa, ti, bez krasta i vaki, ti, ljuljako i rakout, zubat osmeh ne skrivaj, pevaj pijano racki, maarski, totski, vlaki, makedonski i liki, preko dalekih njiva, i voleu te uvek, krvavo moje odoje i sreo nova, jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaa,

od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaam! _________________________________ Zapisano u sredu U sredu smo se prvi put sreli, a do tada se nismo ni znali. U petak smo se zavoleli u ponedeljak posvaali. Opet je sreda, sad svima kaem dok lutam po korzu sam: ne, nije ona lepa ni draa od drugih devojica koje znam. Pa kad je sretnem oi krijem. Zvizduem. Gledam u neto drugo, i mislim: zbilja, svejedno mi je Al osvrem se dugo dugo _________________________________ Zagonetka Pogodi kako se raste. Pogodi kako se lako stigne do krova, do laste, oblaka punog kie, do neke zvezde daleke i vie i jo vie u udne visine plave. Pogodi da li kroz kragnu, kroz nogavice, rukave, dok neka snaga u tebi i neka lepota u tebi pravo do sunca vodi? Zamuri pa pogodi. A moda nije ni vano da se unapred seti. Moda se najlepe raste kad nista ne primeti. Moda se najlepe biva vei, jos vei, najvei, - utei sasvim utei, kroz neki tihi nemir to se u tebi stvori, pa gori,

beskrajno gori i nikako da izgori. I niko ne zna to. Najednija na svetu. _________________________________ murke Postoji neto bre i od same mogunosti da se ovek sporazume sa svojom milju. Nekakva groznica uobrazilje. arolija Trag koji se ve dogodio unapred. Seam se svoje prve kolske torbe. Nisam urio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao, obilazio oko nje i zamiljao u njoj obilje neobinih stvari. I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima. Lepe mi je da zamiljam ta moe biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim stvarima I tek kad oljuti omot, prestaje svaka arolija, jer vie nema smisla nijedna igra pogaanja. Jer sve je u nama kad murimo, a strano kad otvorimo oi. I sve je nae dok elimo, a tue kad se ostvari. Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladitima tajni i korenju energije. Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe orijaka sunca. Sve se to dogaa zato to nismo skinuli omot sa svog jo uvek pitomog i detinjastog srca. Dobivi sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog ivota, mi u tom srcu nosimo sve ono to postoji i to e tek postojati u naim drugim ivotima. I ne kvarimo ga kao igraku, da otkrijemo ime voli. I ne kvarimo ga da vidimo ime se boji i ime sanja Kad zvezde padaju avgusta, ne tri da ih potrai u travi. Ne sakupljaj ih po umama i ne vijaj za bregovima. Samo zatvori oi. Bar ti zna da se igra murke Uhvati ih u letu i sve e u tebe duboko otkotrljati. Zaeli li se mora ili severnih snegova, zaeli li se planina, jezera ili pustinja, samo zamuri u svet, ne odmotavaj omot vida, i sve e se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti. _________________________________

e Reka bi mogla da bude Okean, ako se zgri, Toliko ima u sebi Ogromne, veite vode. Al ako ikada zapne I umori se dok tri, Umree bez daljine, Umree bez slobode. Umree u njoj vetar. Umree ume i ita. Umree bokori sunca to se uz obale pletu. Zato ne sme da stane I zato veito hita, Sa usnama od vode, _________________________________ Alle Farben dieser Welt Die Welt in mir ist so wundervoll, wenn die Bltter grn werden oder alles blau wird wie das seidige Kinderhaar oder Vogelfedern. Die Welt in mir ist so wundervoll wenn alles gelb und rosa wird. Um mich leben viele Farben. Um mich wird die Welt manchmal grau oder dunkel und trb. Deswegen ist es gut, dass es auch meine schneren Farben gibt. Und ein Lcheln sonnig und scheu, und der Wind so leise wie Atem. Wenn alles in Schlaf fllt und alles verwelkt, wenn die Welt so trb um mich scheint, leben hunderte Feuerwerke einer bunten und schneren Welt in mir. Manchmal wnsche ich mir meine Rosa mit der ganzen Stadt zu verteilen, und mein Wei mit gelben Gras, und mein Gelb mit der blauen Nacht, und mein Blau mit dem Fluss im Traum Nur das Grn bewahre ich auf fr die Augen, die nicht meine sind, aber aus ihnen wachsen, wachsen schon lange alle anderen Augen und Farben. Sve boje sveta, Miroslav Anti

Dok drugi objanjavaju ivot, ti mahni rukom i odivi ga. (Mika Anti)

AUDIO Tatina pesma Vojvodina Pesma za nas dvoje Epilog O emu priamo dok etamo