"BESMRTNA PESMA", Miroslav Anti Ako ti jave: umro sam a bio sam ti drag, moda e i u tebi odjednom neto

posiveti. Na trepavicama magla. Na usni pepeljast trag. Da li si ikad razmiljao o tome ta znai iveti? Ko sneg u toplom dlanu u tebi detinjstvo kopni. Brige... Zar ima briga? Tuge... Zar ima tuga? Po merdevinama mate u mladost hrabro se popni. Tamo te eka ona lepa, al lukava duga. I ivi! Sasvim ivi! Ne grickaj kao mi dane. iroko vai vazduh. Prestii vetar i ptice. Jer svaka venost je kratka. Odjednom nasmejani u ogledalu nekom dobiju zborano lice. Odjednom: na ponekom uglu vreba poneka suza. Nevolje na prstima stignu. Godine postanu sivlje. Odjednom svet, dok hoda sve vie ti je uzan i osmeh sve tii i tii i nekako iskrivljen. Zato ivi, al sasvim! I ja sam iveo tako. Za pola veka samo stolea sam obiao. Priznajem: pomalo luckast. Ponekad naopak. Al nikad nisam stajao. Veno sam iao. Iao... Ispredi iz svoje aorte pozlaen konac trajanja i zaij naprsla mesta iz kojih drhte uenja. I nikad ne zamiljaj ivot kao uplaen oprotaj, ve kao stalni doek i stalni poetak buenja. A onda, ve jednom ozbiljno razmisli ta znai i umreti i gde to nestaje ovek. ta ga to zauvek ite.

Nemoj ii na groblja. Nita nee razumeti. Groblja su najcrnji vaar i tuno pozorite. Igrajui se nemira i svojih bezoblija, zar nema ponekad potrebu da malo kriom zae u nove slojeve razuma? U susedne budunosti? Objasniu ti to nekada ako me tamo nae. Zna ta u ti uiniti: pokvariu ti igraku koja se zove bol, ako se budes odvaio. Ne laem te. Ja izmiljam ono to mora postojati, samo ga nisi jo otkrio, jer ga nisi ni traio. Upamti: stvarnost je stvarnija ako joj doda nestvarnog. Prepoznae me po utanju. Veni ne razgovaraju. Da bi nadmudrio mudrost, odneguj vetinu sluanja. Veliki odgovori sami sebe otvaraju. Posle bezbroj roenja i nekih sitniavih smrti, kad jednom bude shvatio da sve to to si disao ne znai jedan ivot, stvarno naii do mene da te dotaknem svetlou i pretvorim u misao. I najdalja budunost ima svoju budunost, koja u sebi uje svoje budunosti glas. I nema praznih svetova. To, ega nismo svesni, nije nepostojanje, ve postojanje bez nas. Ako ti jave: umro sam, evo ta e to biti. Hiljade arenih riba leprae mi kroz oko. I zemlja e me skriti. I korov e me skriti. A ja u za to vreme leteti negde visoko. Upamti: nema granica, ve samo trenutnih granica. Jedriu nad tobom u svitanja niz vetar klizav ko svila. Razgrtau ti obzorja, obrise doba u povoju

i prizore budunosti lepotom nevidljivih krila. I kao neujno klatno zaljuljano u beskraju, visiu sam o sebi kao o zlatnom remenu. Prostor je brzina uma to sama sebe odmotava. Lebdeu u mestu, a stizau i nestajau u vremenu. Odmoriu se od sporednog kao galaktika jata, koja su srasla pulsiranjem to im u nedrima traje. Odmoriu se od sporednog kao ogromne ume, koje su srasle granama u guste zagrljaje. Odmoriu se od sporednog kao ogromne ptice, koje su srasle krilima i celo nebo oplele. Odmoriu se od sporednog kao ogromne ljubavi, koje su srasle usnama jo dok se nisu ni srele. Zar misli da moja ruka, koleno, ili glava, mogu da postanu glina, koren breze i trava? Da neka malecka tajna, il neki treperav strah mogu da postanu sutra tiina, tama i prah? Zna, ja sam stvarno sa zvezda. Sav sam od svetlosti stvoren. Nita se u meni nee ugasiti ni skratiti. Samo u, obino tako, jedne sluajne zore svom nekom dalekom suncu zlatnih se oiju vratiti. Kanjavan za sve to pomislim, a kamoli to poinim, osumnjien sam za nenost i proglaen sam krivim to ljubav ne gasim mrnjama, ve novom, veom ljubavlju i ivot ne gasim smrtima, ve neim drukije ivim. Poslednji rubovi beskraja tek su poetak beskrajnijeg. Ko traje dalje od trajnijeg ne zna za kratka znanja. Nikad se nemoj muiti pitanjem: kako preiveti, nego: kako ne umreti posle svih umiranja.

Ako ti jave: umro sam, ne brini. U svakom stoleu neko me sluajno pobrka sa umornima i starima. Nigde toliko ljudi kao u jednom oveku. Nigde toliko drukijeg kao u istim stvarima. Proeprka li prostore, iskopae me iz vetra. Ima me u vodi. U kamenju. U svakom sutonu i zori. Biti ljudski viestruk, ne znai biti raoveen. Ja jesam deljiv sa svaim, ali ne i razoriv. A sva ta udesna stanja i obnavljanja mene i nisu drugo do vrtlog jednolik, uporan, dug. Zna ta su proroanstava? Kalupi ranijih zbivanja i zadihanost istog to vija sebe ukrug. Pa to bismo se opratali? ega da nam je ao? Ako ti jave: umro sam, ti zna - ja to ne umem. Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao. I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane neto kao leprav trag. Nemoj da bude tuan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast, udno drag. Nou kad gleda u nebo, i ti namigni meni. To neka bude tajna. Uprkos danima sivim, kad vidi neku kometu da vidik zarumeni, upamti: to ja jo uvek aav letim i ivim. .