OD ISTE AUTORKE

K
N
N
R (jubilarno izdanje)
N
K B
N
Trilogija Kazna za greh
(N ,
K ,M )
P P
P V
R
 Jelena Bačić Alimpić

POSLEDNJI SATI
Copyright © 2023, Jelena Bačić Alimpić

Copyright © ovog izdanja 2022, LAGUNA

Mojoj majci
 PROLOG

Toliko sam očekivala od ovog života. Oduvek. Kao i većina nas, još kao
devojčica imala sam svoje snove, snoviđenja i iluzije koje su odrasli zdušno
pothranjivali. Imala sam maštu! Oh, kakvu maštu! Maštala sam isključivo o
dobroti, izvornoj ljudskosti, slobodi, sreći i ponosu, ali ne i o gordosti. Sada
se pitam kuda li je sve to nestalo.
Sanjala sam i maštala o životu prepunom radosnog uzbuđenja i
nesvakidašnjih doživljaja. Sanjala sam, često, kako još kao nevina devojčica
bosa gacam po blatu u beloj spavaćici sa volanima, koja sa svakim
načinjenim korakom postaje crna, poput crnog labuda, i to mi se, začudo,
dopalo.
Potiskivala sam sećanja. Zapravo, jedan deo moje prošlosti bio je
sasvim siv, maglovit, tajanstven. A ja nisam bila spremna da tu prošlost
razotkrivam sve do trenutka dok ona nije otkrila mene, pronašla me i
zarobila.
Tada sam shvatila da je drugima najteže ispričati ono što ni mi sami ne
razumemo.
PRVI DEO
 I

Čikago, jesen 2005.

Gledam kako ljudi užurbano prolaze kraj mene, pa iako i sama žurim, moj
mozak opaža tuđe pokrete i izraze lica. Nijedno mi se ne dopada. Zato što ne
vidim osmehe. Svi ti ljudi deluju zabrinuto, umorno, usplahireno. Verovatno i
ja tako izgledam dok žurim da stignem u bolnicu. Biće ovo naporno popodne
i noć, znam, ali se nekako potajno radujem, skoro posramljeno, što će mi um
zaokupiti briga o drugima, a ne o Martinu i našoj budućnosti.
Stižem na posao pre vremena kao i uvek, u prolazu ljubazno, skoro
automatski pozdravljam kolege doktore i medicinsko osoblje. Odlazim u
svlačionicu, otključavam ormarić u kojem držim svoje stvari i skidam kišni
mantil, svlačim džemper ispod kojeg imam majicu dovoljno toplu za
klimatizovane bolničke hodnike i sobe, pa dobro uvežbanim pokretima
oblačim uniformu: bolničke pantalone, košulju i beli mantil. Kačim za gornji
levi džep pločicu sa svojim imenom, i pre no što zatvorim taj limeni kovčeg
svoje svakodnevice, pogled mi pada na fotografiju zalepljenu na unutrašnjost
ormarića. Polako prelazim prstima preko poznatog lica, dok mi negde u dnu
stomaka zvoni za uzbunu. Palcem nežno dodirujem njen usiljeni osmeh i oči
koje kriju tugu i odsutnost. U sebi sa setom prošapućem: „Mama.“ Potom
zažmurim. Njen mio lik mi je tako živ pred očima. Onda joj čujem glas, jasno
kao da je tu pored mene, kako mi nežno govori: „Kato, mila dušo, zatvori
oči“, prelazeći mi palcem nežno preko obrva. Najednom me ophrva griža
savesti, ujede me za srce kao pčela kad ispusti svoj otrov. Pokušavam da se
setim kada sam je poslednji put nazvala. Sigurno je prošlo više od mesec
dana. Ne voli kada je zovem telefonom. Ti telefonski razgovori sa majkom i
meni su delovali neprirodno, usiljeno. Njen glas kao da nije bio njen, uvek je
govorila užurbano, u strahu da ću se mnogo istrošiti. Bog sveti zna koliko mi
je trebalo da je ubedim da uvede telefonsku liniju u našu kuću u selu u kojem
sam odrasla. Za mobilni telefon nije htela ni da čuje. Kada sam poslednji put
bila u zavičaju, rekla mi je da joj moja pisma pričinjavaju najveću radost, i
dalje je tvrdoglavo ostajala pri stanovištu da su reči na papiru mnogo
vrednije i sadržajnije od mog glasa koji čuje s vremena na vreme. Posebno
je insistirala na tome da joj podrobno opišem teške slučajeve koje sam
medicinski rešavala (ježila se od tih mojih reči) i govorila bi mi: „Svaki taj
ljudski život je priča za sebe, a ja želim da čujem što više takvih priča ne bih
li se podsetila koliko sam blagoslovena što mi je ćerka izuzetan lekar na
drugom kraju sveta i zašto je tako retko viđam.“
Nije bila baš sasvim u pravu. Ne znam koliko sam je puta zvala da dođe
da živi sa mnom i Martinom, ali sam uvek nailazila na neodobravajuće
coktanje, odmahivanje glavom i rukom skoro ujednačeno, i na jedan te isti
odgovor: „Ja svoje ognjište ne napuštam! Rodi mi unuče pa da se barem
imam rašta radovati, kćeri! Da mi ga šalješ na raspuste, da nju ili njega
naučim imenima drveća, biljaka, vila, da mu ispričam priče za laku noć, a ti
radi do mile volje... Obraduj me dok sam još pokretna i živa.“
Nisam imala srca da joj kažem kako moj suprug Martin ne želi da ima
decu.
Zaljubljena, mlada, luda, zaokupljena karijerom, u tom trenutku sam bez
razmišljanja pristala, ali kako je biološki sat počeo da otkucava, a naš brak
zapao u svima poznatu kolotečinu, zapitala sam se nisam li tada napravila
najveću grešku svog života.
Jesam. I za to nikoga ne mogu da krivim osim sebe.

Želela sam dete. Očajnički sam ga želela. Bila sam jedinica. Nisam imala
braće ni sestara. Sad, u ovim godinama, mogu samo da pretpostavim koliko
je mojoj samohranoj majci bilo teško kada sam, nakon svršene srednje
medicinske škole u Sremskoj Mitrovici, kao đak generacije, dobila
stipendiju za dalje medicinsko usavršavanje u Francuskoj. Imala sam još
sijaset ponuda, ali meni, mladoj, neukoj i naivnoj devojci iz pocerskog sela
koja je završila srednju medicinsku školu sa svim peticama, Francuska je
zvučala egzotično. Amerika, koja mi je takođe nudila stipendiju, bila mi je
predaleko i pitala sam se koliko bi mi trebalo da doletim i obiđem majku...
Na kraju, nakon silnih obaveza i učenja, ispostavilo se da nije ni bilo važno
na kom se kraju sveta nalazim, svejedno nisam imala vremena. Ali psihički,
u glavi i mislima, bilo je lakše znati da sam na samo nekoliko sati daleko od
majke, mog jedinog roditelja. Zato sam prihvatila studije medicine u
Francuskoj, a kasnije i specijalizaciju. Ništa od svega toga nije vredelo.
Moja je Zorka ostala ista. Nepokolebljiva u nameri da me iškoluje, da odem
iz sela koje je polako ali sigurno umiralo kao i njegovi žitelji, i gde se već
odavno nije čula dečja graja. Nije me sputavala, nije me zadržavala,
naprotiv! Čak me nikada nije pitala ni zašto nisam prihvatila državnu
stipendiju, zbog koje bih bila bliže kući. Kao da je negde potajno u sebi
želela da odem što dalje od tog praznog sela, da upoznam svet i vidim
njegove obe strane. No njena žrtva je tako postajala još vidljivija, blistavija,
snažnija... Nikada mi ništa nije prebacivala, ponosila se mnome, ali znam,
zasigurno znam koliko je u sebi tugovala, tihovala zbog mog puta... Zato sam
i mislila da nije pravedno to što joj i pored sveg uspeha koji sam postigla,
nisam dala razlog za istinsku radost. I odlučila sam da to promenim.

Zato sam u nedelju, u tiho predvečerje slobodnog dana, spremila svom mužu
večeru koju je najviše voleo, kupila vino u kojem je uvek uživao i rešila da
mu saopštim svoju odluku. Sa skoro navršenih četrdeset godina života, i
sama sam osećala da mi nešto nedostaje, da se deo slagalice mog života ne
uklapa, i naprosto sam mu rekla:
– Martine, želim da imam dete! Moj biološki sat otkucava, pa iako znam
da ti ne želiš decu, ja želim dete, dragi! Želim da imamo naslednika.
– Otkud sad to odjednom?! Čekaj, da li ti to zaista želiš ili je to želja
tvoje majke? – upitao me je iznenađeno.
– Ja to želim! Želim da moje, naše korenje ne svene, ne istruli... Znam da
je tebi teško da to shvatiš, ali u zemlji iz koje ja potičem, nasleđe je jako
važno. Tamo nismo važni mi, Martine, već ono što možemo da učinimo kako
bi se naša grana, vrsta, nazovi to kako hoćeš, održala... O tome sam ti već
pričala. I ovo nije prvi put kako ti govorim da sam bila brzopleta kada sam ti
obećala život bez potomstva. Bila sam toliko zaljubljena i mlada kada smo
se upoznali... Ali nije samo tradicija mog podneblja u pitanju, već ja sama...
Želim da imam dete! Želim da ga imam sa tobom. Ti si moj muž, moj
izabranik i ja se nisam udala za tebe tek onako, reda radi. Volim te. Želim da
imam dete sa tobom – izrekla sam u dahu.
– Katarina... – uzdahnuo je Martin rezignirano, a potom smirenim tonom
nastavio: – Ti si uz onoliki trud, učenje i zalaganje postala vodeći
kardiohirurg u Čikaškoj bolnici, usudiću se da kažem čak jedna od najboljih
u Americi. Zbog toga smo se i preselili iz Pariza ovamo. Zbog toga sam ja
svoj posao preselio ovamo! Jesi li razmislila kako bi se to odrazilo na tvoju
karijeru? Moju karijeru? Uostalom, zar ti nije dovoljno sve što smo stekli?
Možemo da putujemo gde god hoćemo, da kupimo šta god poželimo, da
idemo u najbolje restorane, da pijemo vrhunska vina...
Ovde moram napomenuti da je Martin bio jedan od najuspešnijih
trgovaca nekretninama u Parizu, ako ne i u celoj Francuskoj. Preselio je svoj
posao u Ameriku i uspeo da ga još više unapredi. Njegovi klijenti su
uglavnom bili više nego dobrostojeći, i on je svojim radom i umećem znatno
doprineo našem kućnom budžetu, ali nikada nije shvatio koliko to meni nije
bilo važno. Meni, koja sam odrasla na pašnjacima, među kravama, ovcama,
drvećem i svakojakim cvećem. Meni, koja sam otkako za sebe znam u
svačemu materijalnom oskudevala, odrastala skromno, ali nikada ničega
nisam bila željna. Trudila sam se svim silama da ta sećanja potisnem, ali ona
su prosto rasla, bujala u meni do trenutka kada sam se odvažila da sebi
kažem: „Dosta je! Čemu svi ti uspesi, čemu lagodan život, čemu sve ako mi
nedostaje ono najvažnije: sreća?“ Nakon dugih noćnih razgovora koje sam sa
sobom u tišini vodila, naposletku sam shvatila: želim dete! Želim da ono
bosonogo gaca po livadama i pašnjacima, da jede kačamak i proju umesto
instant pahuljica prepunih šećera i aditiva, da zaspi u naručju svoje bake ili
mom, dok njoj ili njemu čitam srpske bajke, šepureći se kao mama zlatna
paunica. Martin to ne bi razumeo... kao što nije razumeo moju, za njega
ishitrenu, iznenadnu želju da postanem majka, već je to pre smatrao
nadolazećom krizom srednjih godina.
– Ti misliš da je suština života u tome, Martine? U materijalnom
blagostanju? – tiho sam ga upitala, napregnutih živaca, i sama iznenađena
njegovom tiradom, kao da se odnekuda, sasvim iznenadno ispred mene
pojavio čovek kojeg nisam poznavala, a ne moj muž, ne onaj šarmantni
Martin koji me je kao apsolventkinju medicinskog fakulteta u Parizu vodio na
kampovanje u Provansu, sa kojim sam bosonoga hodala po poljima lavande i
zamišljala svoj zavičaj. Obilazili smo celu Azurnu obalu... Nicu, Kan, Sen
Trope, Antibe, Monako i Monte Karlo, i naposletku selo Vilfranš sir Mer, u
koje sam se zaljubila i maštala da ćemo tamo imati kuću u kojoj ću odgajati
decu... Tada mi nije protivurečio. Tada sam bila srećna. Tada. Nekada.
U Parizu je sve bilo drugačije. Iako sam kao student medicine u tom
prelepom gradu na obali Sene jedva krpila kraj s krajem, radila mnoštvo
slabo plaćenih poslova, iznurivala se od učenja i beskonačno dugih
predavanja, borila se svim silama sa čežnjom za kućom, nekako me je lepota
francuske prestonice neprestano opijala, pomagala mi da istrajem, da ne
pokleknem čak i kada sam gladovala, a često je bilo takvih perioda...
Zatim, tu je bio i taj jezik, meni toliko stran. U srednjoj medicinskoj školi
u Srbiji učila sam engleski, a francuski sam znala samo iz čuvenih šansona
Edit Pjaf i Šarla Aznavura. I danas, kada ga govorim skoro kao maternji,
mislim da je to jedan od najmelodičnijih ali i najtežih jezika na svetu. Sva
sreća pa imam dobar sluh, i naučila sam ga prilično dobro, više po osećaju
nego po gramatičkim pravilima. Sada ga govorim skoro sasvim bez akcenta,
ali lepota francuskog, pa i bilo kog drugog jezika, nikada nije, niti će zaseniti
lepotu mog maternjeg, srpskog jezika, njegovih dijalekata za koje sam se
interesovala poslednjih godina više nego ikada pre. Čitala sam knjige na
maternjem jeziku kad god sam imala malo slobodnog vremena i uživala
upijajući reči mom srcu toliko bliske, te sam se često kikotala kao šiparica
kada bih naišla na neku neprevodivu reč, ne samo na francuski ili engleski
već na bilo koji jezik na svetu. Martin bi me tada u čudu posmatrao,
odmahujući glavom u neverici. On nikada nije mogao da razume tu moju
neraskidivu vezu sa poreklom, zavičajem, našim običajima i jezikom jer su
Francuzi, bez obzira na njihovu bogatu istoriju, umetnost, književnost i
arhitekturu, naprosto svet za sebe i retko puštaju strance da ga remete na bilo
koji način. No kako je majka mog supruga vodila poreklo sa Kostarike,
mislila sam na početku naše veze da on nije, niti je to u početku pokazivao,
baš toliko rigidan, naprotiv, mada ako me sad pitate, rekla bih da je jednako
zadrt kao i većina Francuza. Samo što ja to u svojoj zaljubljenosti nisam
videla. Ili nisam želela da vidim. Sad je ionako svejedno.
Martin se rodio bogat. Gospodin Žorž Safran, njegov otac, bio je vlasnik
fabrike mlečnih proizvoda i jedan od vodećih biznismena u Francuskoj.
Martin je studirao ekonomiju na Sorboni jer je Žorž mislio da će njegov sin
nastaviti posao koji je on stvorio i razvio. Međutim, Martina su zanimale
nekretnine, nikako mleko od kojeg su se pravili između ostalog i najbolji
francuski sirevi, mada mislim da je pravi razlog njegove neposlušnosti bio
taj što je želeo da se suprotstavi ocu. Njegova sestra Mari udovoljila je ocu i
tako konačno potvrdila titulu mezimice u porodici. Mari se zaposlila kod
oca, bila je najmlađa u bordu punom sedih glava i veoma brzo zadobila
veliko poštovanje očevih kolega, jer je imala izražen talenat i smisao za
marketing koji se vrlo brzo pokazao zlata vrednim.
Kada smo se Martin Safran i ja upoznali na studentskoj žurci, zaista smo
se istog trena zaljubili jedno u drugo. On je bio na završnoj godini fakulteta,
a ja sam tek završavala drugu. Mnogo smo pričali, smejali se, otkrivali
sličnosti i razlike. Iako smo skoro u svemu bili različiti, posebno po poreklu
i odrastanju, naši životni i moralni stavovi su se uglavnom podudarali, što
nam je oboma bilo važno. Kada me je, nakon tri godine zabavljanja, Martin
zaprosio uz predivan verenički prsten, odmah sam rekla „da“. Bila sam
ushićena. Mojoj sreći nije bilo kraja, sve dok nisam upoznala njegovu
porodicu. Tada su svi moji strahovi isplivali na površinu, sva moja
nesigurnost. Zarobila me je svest o tome da ja tom svetu nikada neću
pripadati, ali me je Martin uporno razuveravao, govoreći kako mu nije stalo
do njihovog mišljenja, već do naše sreće. Ipak, bila sam neutešna. Nisam
tako zamišljala porodicu koju sam silno želela, jer osim majke ja nisam
imala nikoga.
 II

Rođena sam na tromeđi Pocerine, Mačve i Posavotamnave, u malom selu

Nakučani, u podnožju planine Cer. Pocerinska i mačvanska sela nisu ušorena
kao većina vojvođanskih sela, naprotiv, ti kućerci sa starim dimnjacima, već
odavno nefunkcionalnim, više izgledaju kao razbacane kocke, i ako biste
želeli da popijete kafu sa prvim komšijom, bogami ste morali dobro da
protegnete noge. Tako je moja majka govorila kada je odlazila kod tetka
Savke, naše prve komšinice, na jednu gorku. Gorkom je zvala domaću crnu
kafu bez šećera koja, verujte mi na reč, naspram ove američke filter kafe ima
ukus najfinije belgijske crne čokolade. Naša kuća nije bila velika, već jedna
od siromašnijih u Nakučanima.
I ta kuća ima svoju priču. Moj pradeda ju je svojim rukama izgradio od
naboja, sa slamnatim krovom, da bi je kasnije moja majka od skromnog
očevog nasleđa preuredila, dozidala, obložila malterom i ciglama i zamenila
krov. Rekla je da je to zbog mene učinila jer sam kao dete stalno bila
bolešljiva, a ona je to pripisivala vlazi koju nikako nije mogla iz kuće da
istera. Imali smo divnu kaljevu peć, takođe nasleđe od mog deda Vase i baba
Kosare, malu dnevnu sobu koja je ujedno bila i trpezarija i kuhinja, nešto
starog drvenog nameštaja i otoman blizu pećke, na kojem je majka volela da
dremne u retkim trenucima odmora. Takođe, tu su bile dve nevelike sobe,
njena i moja, a kada je majka renovirala kuću, uvela je tučanu kadu, lavabo i
ve-ce šolju, pa više nismo morale za pranje da koristimo plehani lavor i
sapun od svinjske masti, već smo se kupale kao sav normalan svet. Pričala
mi je kako je naredila majstorima da sruše poljski klozet, koji je neopisivo
smrdeo, i na istom mestu, prekopavši tu truležnu zemlju, sagradila mali
ambar. Svuda po kući su visile ikone i moje crnobele uramljene fotografije,
babini gobleni u bogato rezbarenim, ovalnim ramovima boje starog zlata, a
imali smo i mali drveni sat sa kukavicom, koja mi je tada neopisivo išla na
živce, a sad bih sve dala da je vidim kako izlazi iz kućice u pune sate i da
čujem kako se javlja piskavim glasićem.
U našim Nakučanima, selu za koje je čuo samo onaj ko je u njemu rođen
ili se u njemu sticajem životnih okolnosti obreo, nalazi se okućnica
Đakovića. Danas je to spomenik kulture, a u ono vreme je bilo nešto sasvim
drugo. Kuća šeperuša, izgrađena od šepera ili čatme, podignuta je još krajem
devetnaestog veka na brdašcetu zvanom Carić, a u dvorištu se nalaze dve
kuće za stanovanje, kačara, ambar, mlekar, vajat, čardak, hlebna peć,
pušnica, bunar, pivnica sa podrumom, polubrvnara.
Imanje na tom brdu, pažljivo biranom zbog osunčane padine i lepog
pogleda, bilo je prvo u vlasništvu porodice Đaković, a zatim je postalo
vlasništvo porodice Grujić. Kako i zašto, ne znam. Tu je živela jedna
zadružna porodica, trojica braće sa sinovima. Kažu da se u starom vajatu
odvijao momački i devojački život i da su tu smeštani tek oženjeni sinovi
domaćina sa svojim suprugama. Da bi ušli u centralnu kuću, prvo su morali
da dobiju dete – jer se kolevka nalazila pored ognjišta, na kojem je vatra
uvek bila dobro čuvana i održavana. Prema narodnom verovanju, njeno
gašenje se smatralo znakom nesreće ili smrti, pa su domaćini sa posebnom
pažnjom održavali ognjište. Tako je bilo nekad.
O porodici Grujić, koja je napustila Nakučane nedugo pošto sam se ja
rodila, znam tek nešto malo iz majčinih priča koje bi mi, na moje
navaljivanje, kazivala kada sam već postala devojčurak, jer su se u školi o
njima ispredale svakakve čudne priče. Deca su u širokom luku zaobilazila
okućnicu Grujića, a bandoglavi dečaci, seoski huncuti, često su nas
nagovarali da se, kad padne mrak, tamo uvučemo ne bismo li sreli duha
Melanije Grujić, jer su meštani verovali da je kuća ukleta. Naime, Melanija
Grujić, supruga Slavka Grujića i majka njihovih sinova Božidara, Radomira
i Gradimira, oduzela je sebi život dok su njih trojica bila još u mladalačkoj
dobi. Po selu se pričalo da je Slavko svoju ženu maltretirao, tukao i kinjio na
sve moguće načine. Melanija se retko pojavljivala među svetom, a i kada bi
to činila, obično za seosku slavu na kojoj se šepurila cela porodica a
ponajviše gazda Slavko, jer je za nju davao pare, hodala bi spuštene glave,
izbegavajući poglede meštana. Bila je to visoka, vitka, veoma lepa žena
bledih obraza i praznih očiju. Zamišljala sam je kao neku tužnu princezu koja
je zalutala u naše selo.
Zorka mi je pričala da su joj sinovi bili uvek lepo odeveni, čisti, zalizane
dečačke kose i umivenih lica, ali su sva trojica imala neki čudan, prek,
zlokoban pogled, baš kao i karakter – nasleđe od oca.
Mojoj majci, a i ostalim meštanima, najčudnija od svega bila je tvrdnja
Slavka Grujića da se Melanija ubila nedugo nakon rođenja četvrtog sina.
 Niko je nikada nije video noseću, ne sa tim četvrtim detetom, niti su njeni
sinovi u školi pričali da očekuju još jednog brata. Navodno je nakon rođenja
tog četvrtog sina sirota Melanija pameću skrenula i u gluvo doba noći,
bosonoga, u spavaćici, pešačila sve do vodopada, popela se na vrh i skočila
u vodu.
Put do vodopada vodi preko Tripkovca. Ljudi kažu da tu uvek valja
zastati jer je na tom mestu „Karađorđeva“ crkva, zapravo mala brvnara sa
ikonostasima. Za crkvu brvnaru i u Ljutovnici i u Nakučanima govore da je u
njihovom ataru, i odvajkada se oko nje spore žitelji ova dva sela. Pedesetak
metara od crkve i porte put savija i nastavlja prema usponu koji vodi preko
samog vrha brda Tripkovac, sve do vodopada.
Majka mi nikada nije dala da se sama tuda švrćkam, a bilo mi je strogo
zabranjeno i da odem do vodopada i sa ostalom decom uronim barem stopala
u tu hladnu vodu. Slušala sam je jer nisam htela da je ljutim, jer sam se i
sama pribojavala tog mesta, posebno nakon jezovite priče da je tamo
skončala sirota Melanija.
Pre no što su opusteli, Nakučani su bili selo visprenih i duhovitih ljudi,
zdrave seljačke inteligencije. Bili su to ljudi bistrih očiju i gustih, starinskih
brkova. Posedovali su debelo klupko pamćenja i izuzetnu moć pripovedanja.
Bilo ih je prosto milina slušati kada su u predvečerja ispredali kojekakve
priče i seoske abrove.
U okolini mog sela nalazi se mesto koje i danas privlači razne
znatiželjnike i o kojem su se ispredale mnoge priče, ali je samo jedna od njih
prerasla u legendu – Ašikov grob.
Kao u Romeu i Juliji, i ova priča je o dvoje mladih koji su se mnogo
voleli, ali im roditelji nisu dali. To je sažetak istinite priče koja je kasnije
prerasla u legendu. Sada mermerni spomenik u obliku raspolućenog srca
svedoči kako ljubav i smrt uvek idu zajedno, ruku podruku, ali i o ljudskoj
taštini, dovoljno velikoj da izbriše dva mlada života. Na tom kamenom
belegu uklesan je pravoslavni krst, i šaka desne ruke sa otvorenom
mermernom knjigom na kojoj piše: „Ovde počiva priča o ljubavi. Pavle i
Đula postaše deca raja. Voleli se iskreno i do kraja.“
Pavle je bio iz sela Goločela, a Đula iz Mrovske. Njihovi očevi Jovan i
Filip imali su samo po jedno dete. Najveće gazde dva susedna sela
nadmetali su se u bogatstvu i prkosili jedan drugome ko ima više, ko je bolji
i uticajniji, ko ima bolje konje a ko volove, ko bolju zemlju i imanja. Rodila
se zavist koja je s godinama prerasla u čistu mržnju. A kako to obično biva,
iz mržnje se rodila i ljubav.
Pavle i Đula su se slučajno upoznali i bila je to ljubav na prvi pogled,
koja je trajala sve dok njihovi roditelji za nju nisu saznali. Tada je Filip
saopštio da udaje ćerku, a Jovan naredio Pavlu da bira koju hoće – svaku
osim Đule! Kada su shvatili da im je ljubav zabranjena i da svoju sudbinu ne
mogu promeniti, dogovorili su se da se vide poslednji put, na mestu gde su se
upoznali.
Bila je jaka, oštra zima, vejavica i noć. Pavle je došao u zakazano
vreme, ali je Đula kasnila. Oboje su morali dugo pešačiti do mesta njihovog
ljubavnog susreta. Dok ju je čekao, napali su ga i rastrgli gladni vukovi. Đula
je zatekla samo njegovu ruku, koju je prepoznala, i od tuge je izdahnula.
Roditelji su pronašli Đulu smrznutu kraj drveta, sa Pavlovom rukom u
naručju. Shvativši da su Pavle i Đula životima platili njihovu mržnju i
netrpeljivost, Jovan i Filip su jedan drugome pružili ruku pomirenja. Na
mestu njihove stradale dece i njihovih susreta podigli su spomenik koji su
nazvali Ašikov grob, kao znamenje velike ljubavi svoje dece.
To je sve što sam ispričala Martinu o svom zavičaju. Nekada je bio tako
romantičan dok smo se zabavljali i dok je imao potrebu da me impresionira i
osvoji. Fascinirale su ga i zabavljale moje priče. Bio je veoma zgodan, sa
predivnim širokim osmehom, dubokim glasom i tim neodoljivim kotrljajućim
„r“. Sećam se da se smejao kada sam mu ispričala tu legendu, poljubio mi
ruku i usput rekao:
– Draga, vidiš kako deca samo stvaraju brige i izazivaju nevolje. Čak i u
legendama. Život je dovoljno težak i bez njih, ali i očaravajući. C’est la vie!
Tada sam oćutala na njegov nezreli komentar, ubeđena da će promeniti
mišljenje i da će s vremenom poželeti decu. Život priča priče da bi se iz njih
nešto naučilo. Da su Jovan i Filip, velike gazde iz dva susedna sela, znali za
tragičan kraj koji će uslediti, možda bi životna priča Đule i Pavla izgledala
drugačije. Ovako, danas Ašikov grob ostaje kao opomena svima koji lične
ambicije stavljaju ispred sreće svoje dece.
A ja sam ambicije stavila ispred sopstvene sreće, gradila život na uspehu
ali i na lažima, udala se za čoveka koji je mislio samo na sebe. Da li je to
ljubav?
Ne, nikako.
Da li sam bila srećna?
Ne, nisam!
Da li ću učiniti nešto da to promenim?
O da, hoću, pa nek sve ode dođavola!
 III

Dok sam intubirala pacijenta primljenog sa infarktom miokarda i izdavala

naređenja za pripremu operacije, nikako sebi iz glave nisam mogla da
izbijem tu grčevitu potrebu, želju da se istog časa izmestim odatle i vratim u
zavičaj. U takvim trenucima bih prekorevala sebe i opominjala da sve što
radim ima svoj cilj i svrhu, da sam se zbog toga školovala i mnogo čega
odrekla jer sam volela svoj posao. Volela sam ljude i svaki život je za mene
bio dragocen. Ali moja je duša bila prazna. Kratki trenuci radosti kada bih
pacijentima i njihovim porodicama saopštavala dobre vesti, i oni drugi,
užasno mučni i teški, kada bih nekog od njih izgubila, ta tuga, to
neprihvatanje istine činilo je da se osetim nedoraslom, nesposobnom,
nemoćnom, iako sam dobro znala da sam učinila sve što je bilo u mojoj
moći. Ostalo... ostalo je bilo u božjim rukama. Teško sam podnosila gubitke,
kojih je, Bogu hvala, bilo malo, ali opet dovoljno da učine da se čitav moj
svet, sve ono za šta sam se zalagala, učila, vežbala, svaki put iznova rasprsne
kao mehur od sapunice. U tim trenucima sam postajala svesna da nisam
svemoguća, da postoji nešto jače od nas koji smo se zakleli da ćemo ceo
svoj život staviti u službu spasavanja tuđih života.

Operacija je bila uspešna, pacijent je bio stabilan i uskoro spreman da

nastavi sa svojim životom. Dok mi je njegova rodbina zahvaljivala, grlila
me, jecala od sreće i olakšanja, ja sam načas zatvorila oči i videla svoju
staru majku sa blagim osmehom na licu.
U tom trenutku sam donela odluku da odem kući, sa Martinom ili bez
njega, bilo mi je svejedno. Za sve ove godine provedene u tuđini, samo sam
dva puta otišla kući da vidim majku. I nisam dugo ostajala. Majka Zorka mi
nikada reč nije rekla, ali sam po trzajima njenog tela kada sam je grlila na
rastanku znala, osećala koliko njeno majčinsko srce za mnom pati. Nikada
nije upoznala svog zeta jer moja majka nikoga ni za šta u životu nije molila,
za sve se izborila sama, i imala je tvrdu veru u ljudsko poštenje i iskrenost.
Martin se uvek pravdao poslom i nemogućnošću tolikog odsustvovanja, mada
znam da ga nije ni interesovalo da upozna moju majku, niti da poseti zabit na
drugom kraju sveta u kojoj sam rođena i odrasla. To me je nekada bolelo.
Otišla sam pravo do kadrovske službe i kao načelnica kardiohirurgije
samo saopštila i potpisala da uzimam mesec dana neplaćenog odsustva, jer
hitno moram da rešim porodične probleme u svojoj domovini. Svi su me
zabrinuto zagledali, u nedoumici da li da nešto pitaju ili da ćute, ali mislim
da su ih moje držanje i nepokolebljiv stav opredelili za ovo drugo.
Napustila sam bolnicu tog vetrovitog jesenjeg predvečerja sa osmehom
na licu i rešenošću u duši.
Kada sam se vratila kući iz bolnice, Martin me je dočekao sa večerom i
otvorenom bocom mog omiljenog bordoa. Po dobrom starom običaju, pitao
me je kakav mi je bio dan na poslu, a kada sam mu odgovorila, uzvratila sam
mu istim pitanjem. Za oboje, bio je to dobar dan. Nisam smišljala kako ću
mu reći da sam upravo uzela mesec dana neplaćenog odsustva kako bih
otputovala u Srbiju i videla majku, niti sam bilo šta unapred pripremila.
Naprotiv, kada smo večerali, rekla sam mu da moram da završim neku
papirologiju, a on se mašio za jednu od knjiga koje je čitao. Ulogovala sam
se u svoj kompjuter i počela da pretražujem letove iz Čikaga za Beograd.
Obradovala sam se kada sam videla da je Jat ervejz uveo direktne letove, ali
mi je oduševljenje za mrvu splasnulo kada sam shvatila da prvi let imam već
prekosutra ujutru, što mi je ostavljalo malo vremena da obavim sve što sam
planirala. Sledeći let bio je tek za dve nedelje, što mi nikako nije
odgovaralo, a nekako sam se i potajno plašila da ću se možda predomisliti.
Oterala sam nedoumicu i usredsredila se na kupovinu avionske karte. Prst mi
je na trenutak zastao iznad tastature kada je trebalo da ukucam datum
povratka, a onda sam brzo kliknula na opciju leta u jednom smeru i za
nekoliko minuta kupila kartu za Beograd. Nisam ni bila svesna da sam sa
širokim osmehom na licu uzviknula na francuskom: „Gotovo!“
Martin me je upitno pogledao ispod malih dioptrijskih stakala oivičenih
skupim rožnatim okvirom koja su mu stajala navrh nosa i zbunjeno upitao:
– Šta?
– Šta „šta“? – smušeno sam odvratila.
– Šta je gotovo? Maločas si rekla da je gotovo...
– Stvarno? Nisam ni svesna da sam to izgovorila naglas. Kupila sam
avionsku kartu. Jat ervejz je nedavno uveo direktne letove na relaciji
Čikago–Beograd–Čikago, pa sam kupila kartu za prekosutra. Idem da
posetim majku – odvratila sam tobože nehajno.
– Zaista? – upitao je začuđeno, a onda sa čujnim prebacivanjem u glasu
nastavio: – A kada si planirala da mi to kažeš? I jesi li uopšte planirala?
Uzdahnula sam, pogledala ga pravo u oči i mirnim tonom odgovorila:
– Danas sam na poslu odlučila da uzmem neplaćen odmor u trajanju od
mesec dana jer već dugo čeznem da vidim majku i odem u domovinu. Nisam
ništa planirala, samo sam to uradila, baš kao što sam maločas kupila
avionsku kartu. I zato ti sad govorim. Da li je to problem?
– Ne, naravno da nije problem da odeš da vidiš majku, zaista je dugo nisi
posetila, samo očekivao sam... mislim, mi uvek sve planiramo, zar ne? Ovo
je tako iznenada, ni nalik na tebe... – zbunjeno je govorio dok mu se boja lica
postepeno menjala. Ravnodušno sam posmatrala kako poprima nijansu
ružičaste, da bi samo za koji trenutak prerasla u boju purpura.
– Da, tu si u pravu. Planiranje, kontrolisanje, to je sve nalik tebi,
Martine, a ja ti se nikada nisam suprotstavljala. Ni ovo što sam danas
odlučila nije tebi u inat, već samo hoću da sebi ispunim želju. Ne vrti se
uvek sve oko tebe i tvojih planova. Jednostavno nije bilo vremena da
porazgovaram sa tobom. To je sve.
Martin je zaćutao, zamislio se za trenutak, pa dok mu se crvenilo polako
povlačilo sa lica, podigao je knjigu i promrmljao:
– Hm... pa dobro. U redu, onda.
Nakon što sam posle dobrih sat vremena konačno završila svoju
medicinsku papirologiju i poslala je na bolničku imejl-adresu, naglas sam
odahnula. Konačno sam mogla da razmišljam o planovima za predstojeći put.
Nasmešila sam se u sebi kada sam shvatila da zapravo prvi put u životu
nemam nikakav plan. Zakazaću frizera, mesecima sam već planirala da
diskretnim pramenovima malo posvetlim svoju dugu, gustu kosu boje
kestena, na kojoj su se prkosno kočoperile prve sede vlasi. Onda ću da
skoknem u kupovinu, za koju takođe nikada nisam imala vremena, da kupim
majci poklone. Nisam verovala vremenskoj prognozi, pa je zato nisam ni
pogledala, ali sam se već navikla na hladno i vetrovito vreme u Čikagu,
mada se američki asfalt nikako nije mogao porediti sa prirodom u mom kraju
i njenim ćudima.
Rekla sam Martinu da ću ranije poći na spavanje jer sutradan imam
mnogo toga da obavim pred put, a on je, ne skidajući pogled sa knjige,
klimnuo glavom i promrmljao nešto sebi u bradu. Nisam ga razumela, ali me
je u tom času pogodila misao kako me i ne zanima šta je rekao. Bilo mi je
jasno da se duri poput malog deteta kojem nije ispunjena želja, a ja za to
nisam davala ni pet para. Dosta je bilo mog žongliranja između njegovih
često nepredvidljivih raspoloženja i truda koji sam godinama ulagala kako bi
naš brak opstao a on bio zadovoljan njime. Kad god smo odlazili na večeru
sa prijateljima ili poslovnim partnerima, uvek se hvalio mojim poslovnim
dostignućima, ali mi se činilo da je to bilo zarad njegove lične promocije.
Odmahnula sam glavom i sigurnim, brzim koracima otišla do naše raskošne
spavaće sobe.
Kada mi je pogled pao na visoki, preširoki bračni krevet zatrpan
jastucima i prekriven skupocenom posteljinom, pomislila sam na svoju
devojačku sobicu u Nakučanima, na grubo platno od češljanog pamuka na
kojem je majka Zorka veštim, hitrim prstima ušivala moje devojačke
inicijale. To mi je oduvek bilo smešno dok sam bila devojčurak, a sada sam
se setno osmehivala jer sam znala da je i to bio jedan od bezbroj dokaza
njene neizmerne ljubavi.
Kada sam se istuširala i već dobro uvežbanim rutinskim pokretima
obavila negu pred spavanje, najednom me je obuzeo nemir. Pritajeni,
potisnuti strahovi su grunuli iznenada u moju glavu i počela sam sebi da
postavljam pitanja o kojima inače nisam želela da mislim: da li je majka
dobro, je li zdrava, još uvek onako pokretna kao nekada ili ne... Samo sam
nju imala. Iako smo se čule telefonom pre mesec dana, i zvučala mi je dobro,
poznavala sam ja svoju Zorku. Pre bi svisnula nego da dopusti da brinem.
Uostalom, rekla sam sebi, uskoro ćeš saznati. Nije vredelo da sad lupam
glavu, niti sam htela da je zovem. Želela sam da je iznenadim. Zamišljajući
naš susret nakon toliko vremena, nežno sam se osmehnula i uskoro utonula u
nemiran san.

Veče pre nego što ću poći na put, dok sam slagala stvari u kofer i pažljivo
ređala upakovane poklone za majku, Martin se naslonio na dovratak naše
spavaće sobe, prekrstio ruke na grudima i pronicljivo me posmatrao. Išlo mi
je na živce što mi se tako prikrada i kvari mi intimne trenutke.
Nervozno sam ga pogledala i pitala:
– Da li je sve u redu?
On je ravnodušno slegao ramenima i skoro podrugljivo odgovorio:
 – Ne znam, nisam siguran. Zar ne bi trebalo ja to tebe da pitam?
Okrenula sam se prema njemu, sela na ivicu kreveta pored otvorenog
kofera i zagledala mu se u oči:
– Ne razumem. Šta hoćeš da kažeš?
– Čini mi se da me ovim tvojim iznenadnim odlaskom zapravo kažnjavaš
zato što nisam spreman da promenim svoju odluku kada je reč o deci.
Uzdahnuo je, pa brže-bolje nastavio kada je video da sam se sva
zajapurila od besa:
– Katarina, ja svoju odluku neću promeniti. Uostalom, sama si na to
pristala kada si se udala za mene. Sada ti odjednom nisam dovoljan ja, nismo
ti dovoljni mi, već želiš da nam promeniš život iz korena. Dobro, mogu da
razumem da ti hormoni pojačano rade, da si ušla u fazu neke materinske
potrebe i želje, ali tvojim iznenadnim odlaskom to svakako nećemo rešiti...
– Prestani, Martine! – uzviknula sam i šakama prekrila uši. Srce mi je
zakloparalo kao zarđala lokomotiva, i nakon što sam nekoliko puta duboko
udahnula i izdahnula, kroz zube sam procedila:
– Sada nije trenutak da pričamo o tome, a sudeći po tvom stavu, nikada
neće ni biti. Molim te da mi dozvoliš da se na miru spakujem.
– Naravno, doktorko Safran – cinično je odvratio, a onda, nabravši čelo,
promenio temu razgovora:
– Da li si gledala sutrašnju prognozu?
– Nisam, nisam imala vremena pored svih obaveza koje sam morala da
završim.
– E pa, možda je trebalo, jer koliko sam video na televiziji i pročitao na
internetu, za sutra su najavili veoma loše vreme, stoga budi spremna na
mogućnost da ipak ostaneš u Čikagu još neko vreme.
Zblanuto sam ga pogledala, a onda se na silu nasmešila:
– O, ne verujem da će biti tako strašno. Uostalom, ovde je to uobičajeno,
a letovi se retko otkazuju. Ako me sutra zadesi baš jako nevreme, otputovaću
neki drugi dan – odgovorila sam tobože nonšalantno, dok mi se stomak
vezivao u čvor pri pomisli da postoji takva mogućnost.
– Dobro. Svakako ću te ujutru odbaciti do aerodroma – rekao je.
– Nema potrebe, uzeću taksi – odvratila sam što sam mirnije mogla.
 Martin i ja se skoro nikada nismo svađali, i sada znam da je to bio
ozbiljan problem u našoj vezi, kasnije i u braku. Sve razgovore smo vodili
„u rukavicama“, preterano uljudno, a probleme gurali pod tepih. On je bio
tako vaspitan, a ja nisam osoba koja ulazi u konflikte. Za mene čak i povišen
ton predstavlja neku vrstu nasilja. Zato sam uglavnom sve naše netrpeljivosti
oćutala, što je bila velika greška. Nisam umela da mu se suprotstavim.
Dok sam na poslu bila i te kako odlučna, spremna da sa kolegama
sukobim profesionalna mišljenja i da se za svoje izborim po cenu svega, kod
kuće sam bila kao pokislo kuče u našoj seoskoj avliji. Podvijenog repa,
ćutala bih zarad mira u braku, što je naposletku rezultiralo nemirom,
anksioznošću i trpljenjem. Pokoravanje njegovim pravilima, poštovanje
pravila njegove porodice bili su automatski, podrazumevani, mehanički.
Nisam imala vremena da razmišljam koliko sam zapravo bila usamljena i
nesrećna.

Sutradan ujutru sam pozvala taksi i u šest sati već bila na aerodromu, skoro
tri sata pre poletanja. Dok sam se vozila pustim čikaškim bulevarima,
gledala sam u natmureno nebo. Nije mi izgledalo da će biti nevreme, ali bila
sam pripremljena i na tu mogućnost. Međutim, kada sam stigla na aerodrom,
čekirala kartu i predala prtljag, pogledala sam na displeju dolazne i odlazne
letove i skoro glasno odahnula kada je na letu 1937 Jat ervejza za Beograd
pisalo da poleće na vreme. Do ukrcavanja sam imala gotovo puna dva sata,
pa sam poručila kafu i sela za omanji sto u uglu jednog od aerodromskih
kafea. Gledala sam kroz velike staklene prozore aerodromske zgrade i blago
se namrštila kada sam primetila da se vetar u znatnoj meri pojačao.
Dispečer je pozvao putnike na liniji Čikago–Beograd da pristupe
pasoškoj kontroli i ja sam lakim koracima krenula u tom pravcu. Čim sam
prošla kontrolu, uputila sam se ka izlazu na kom je trebalo da se ukrcam u
avion i osmehnula se kada sam začula svoj maternji jezik. Ljudi koji su se
nalazili oko mene pričali su na srpskom, neki otežući, a drugi uvrćući jezik i
reči, kotrljajući ih na svim dijalektima moje domovine, od severa ka jugu.
Srce mi je pevalo, ali sam ćutala, pribojavajući se da se oglasim, jer dugo
nisam imala prilike da pričam na svom jeziku. I pored knjiga koje sam čitala
na srpskom, suviše dugo sam razgovarala samo na francuskom i engleskom,
pa me je plašila sama pomisao da bih mogla da pogrešim u izgovoru svog
maternjeg jezika. Zato sam ćutala i upijala reči koje su se kovitlale oko
mene, vraćajući mi slike prošlosti, vremena u kom ni sanjala nisam da ću
zauvek napustiti svoju zemlju. Oči su mi zasuzile, ali nisam dala suzama da
poteku.
Kada sam začula poziv za ukrcavanje, došlo mi je da pozovem Martina i
zlurado mu saopštim da će avion ipak poleteti na vreme bez problema, ali
sam se kao i uvek suzdržala i odbacila tu pomisao.

Avion je bio krcat. Mislim da su sva mesta bila zauzeta. Kada nam je šef
posade poželeo dobro jutro prvo na engleskom a potom i na srpskom jeziku,
uhvatila sam sebe kako se široko osmehujem. Za manje od dvadeset četiri
sata zagrliću majku. Vreme do poletanja prolazilo je izuzetno sporo. Kada
sam bacila pogled na svoj skupoceni ručni sat, Martinov poklon za
desetogodišnjicu našeg braka, shvatila sam da je trebalo da poletimo još pre
četrdesetak minuta. Baš u tom trenutku se oglasio pilot, izvinio se zbog
kašnjenja i objasnio nam da čekamo dozvolu od kontrole letenja za poletanje
zbog izuzetno jakog vetra. Nisam se uplašila, samo sam se snuždila pri
pomisli da postoji mogućnost da Martin ipak bude u pravu.
Međutim, nakon petnaest minuta kapetan aviona se ponovo oglasio i
rekao da ćemo za koji trenutak poleteti i zamolio da sve vreme leta ostanemo
na svojim sedištima vezani jer nas najveći deo puta očekuju nevreme i jak
bočni vetar. Unapred se izvinio zbog mogućih turbulencija i neprijatnosti, ali
je sigurnim glasom rekao da nema razloga za brigu. Pogledala sam oko sebe i
videla na licima nekih putnika strah, paniku, sa nekoliko strana se čuo dečji
plač, a gojazni gospodin koji je sedeo pored mene bio je obliven krupnim
kapljicama znoja i otežano je disao. Odvažila sam se i pitala ga na srpskom:
– Jeste li dobro?
– Baš i nisam, gospoja. Em ne volim da letim, em sam se, s oproštenjem,
skoro uneredio od straha... jedva dišem... Bio sam u poseti sinu, snaji i
unuku, ali nisam ja više sposoban za ovakve napore... – teško je odgovorio.
Uzela sam papirnatu kesu iz džepa na sedištu ispred nas i objasnila mu
kako da diše u nju, usput se našalivši kako je imao sreće da sedne pored
mene jer sam doktorka, kardiolog, pa ću se potruditi da njegovo srce izdrži
put do kuće. Poslušao me je, i nakon nekoliko minuta njegovo disanje je
uspostavilo normalan ritam, a on me je pogledao sa zahvalnošću.
– Ništa ne brinite, biće sve u redu – ohrabrujuće sam mu se osmehnula
kada je avion počeo da rula po pisti.
 Zavalila sam se u sedište položivši glavu na naslon, kao što uvek činim
pri poletanju i sletanju gvozdene ptice. Krajičkom oka sam pogledala svog
saputnika, koji je stezao ručke sedišta tako jako da su mu zglavci na šakama
pobeleli kao i njegovi okrugli obrazi. Potapšala sam ga po ruci, ali je on
nastavio da žmuri. Nisam bila sigurna ni da je osetio moj dodir.
Kada se avion konačno odvojio od piste, čula sam uvlačenje točkova i
nagnula se da pogledam kroz prozor. Zamislila sam kako kljun aviona stremi
ka predviđenoj visini, pa iako se tresao kao da vozi po seoskom makadamu,
nisam se plašila. Čežnja za kućom i majkom bila je jača od svakog straha.
– Milorad... – začula sam šapat pored uha.
Okrenula sam se prema bledom, podgojenom gospodinu i nasmešila se,
pružajući mu ruku:
– Moje ime je Katarina. Odakle ste, Milorade?
– Iz Srema, gospoja. Sumnjam da ste čuli za moje selo. Zove se
Neradin...
– Naravno da sam čula, Milorade, i ja sam skoro pa iz Srema, tu negde
na granici sa Mačvom i Pocerinom... Možda vi nikada niste čuli za moje
selo. Zove se Nakučani...
– Ma šta kažete? Kako ne bi’ znao di su Nakučani?! Otuda su najbolje
šljive, a bogami i jabuke... Znate, ja pečem rakiju, pa često...
Milorad nije dovršio rečenicu kada se iznenada začuo strašan udarac i
avion se ozbiljno zaljuljao. Maske za kiseonik su poispadale iznad naših
glava, a ja sam svoju brzim, spretnim pokretima prislonila na nos i usta.
Pogledala sam Milorada, paralisanog od straha, i brzo mu navukla masku na
lice. Stisnula sam mu ruku u znak ohrabrenja i okrenula se ka prozoru. U tom
trenutku sva moja kuražnost je nestala a srce je počelo divlje da udara.
Videla sam vatru kako kulja sa desne strane. Plamen koji je zahvatio desno
krilo gvozdene ptice.
U sveopštem metežu jauka, paničnih vrisaka, plača, jedva sam razabrala
reči šefa kabinskog osoblja koji se trudio da smiri putnike, objašnjavajući
kako je pri poletanju zbog jakog vetra jato ptica udarilo o rotor na desnom
motoru blizu krila aviona, ali da nema razloga za brigu, jer će nas iskusan
kapetan Cicvarić bezbedno vratiti na aerodrom O’Her u Čikagu.
Čvrsto sam zažmurila i ponovo začula glas svoje majke, osetila njene od
rada ogrubele jagodice prstiju kako prelaze preko mojih obrva dok mi
govori:
„Samo zažmuri, mila moja Kato. Loši snovi, nestanite, dobri snovi,
ostanite...“
Nisam bila svesna opasnosti u kojoj sam se našla. Kada sam otvorila oči,
videla sam izbezumljene poglede, uplakane oči, stisnute šake putnika, što za
mene nije bio neuobičajen prizor, ali u drugim okolnostima, na zemlji, u
bolnici. Na mom terenu, gde sam mogla da vladam situacijom i donosim
složene i teške odluke. U tom trenutku sam bila potpuno nemoćna i ta nemoć
me je savladala. Suze su mi potekle niz lice pri pomisli da neću videti majku,
da se možda neću vratiti kući... Naprosto nisam mogla da poverujem da će
ovo biti moji poslednji
sati.
Avion se naglo zarotirao na levu stranu, pa sam skoro pala na Milorada
iako smo bili vezani. Pogledala sam ga, ali on kao da nije bio prisutan.
Sasvim bled, bez kapi krvi u licu, teško je disao u masku sa kiseonikom, koju
je maglio svojim ubrzanim dahom. Kršio je velike, ogrubele šake u krilu i ja
sam intuitivno osećala da se moli Bogu i izgovara Očenaš. Odjednom sam
bila svesna teške, zaglušujuće tišine u avionu. Posle paničnih uzvika, vriske i
plača, kao da se sve u trenu zaledilo, zaćutalo. Ubrzo se začuo glas kapetana
Cicvarića: „Dragi putnici, nalazimo se iznad jezera Mičigen, izbegavamo
vetar i istačemo kerozin. Nadam se da ćemo za dvadeset minuta bezbedno
sleteti na pistu čikaškog aerodroma. Kontrola leta je raščistila prostor na
zemlji, pa vas molim da ostanete smireni i slušate dalja uputstva posade.
Hvala vam.“
Primetila sam da je izgovorio obaveštenje samo na srpskom jeziku, i
shvatila da je čovek u čijim se rukama trenutno nalazi više od tri stotine
života pod ozbiljnim stresom. Zažmurila sam i videla sebe u operacionoj
sali, nad otvorenim grudnim košem pacijenta, svoje ruke na njegovom srcu, i
prvi put otkako sam postala kardiohirurg, pomislila kako je strašno,
zadivljujuće i hrabro držati nečiji život u svojim rukama i boriti se za njega.
Osetila sam kako se avion lagano ispravlja i spušta. Čula sam
izbacivanje točkova i osetila vazdušne kočnice. Nedugo zatim avion je
tresnuo o pistu, uz zaglušujuće kočenje. Osetila sam Miloradovu grubu šaku
na svojoj, i pomolila se Bogu da mi ne slomi prste jer mu je stisak bio toliko
jak da sam pomislila kako će mi popucati sve koščice. Ipak, nisam je
sklonila. Kada smo se konačno zaustavili, osoblje nam je objasnilo da
polako krenemo ka bočnim izlazima i spustimo se naduvanim toboganima na
pistu. Jasno sam čula dobro poznat zvuk sirena ambulantnih i vatrogasnih
kola. Pomogla sam Miloradu, koji je bio u stanju potpunog šoka, da dođe do
bočnog izlaza i skoro ga gurnula niz žuti avionski tobogan, a potom se
spustila za njim. Bolničari su bili u pripravnosti, a ja sam viknula svoje ime i
zanimanje i skoro se nasmejala ironiji trenutka kada sam uočila da su neki od
medicinskih radnika koje sam poznavala iz viđenja gotovo salutirali. Odmah
sam počela da im pomažem, ali sam prvo morala da se uverim da je moj
saputnik dobro. Vatrogasci su sve vreme gasili vatru na krilu aviona, a ja sam
pokušavala da pogledom obuhvatim putnike koji su se evakuisali i procenim
kome je od njih potrebna hitna pomoć. Začula sam Majka, bolničara sa kojim
sam često sarađivala, kako viče nadjačavajući vodene pumpe i jak vetar.
Viknuo je da pođem za njim. Učinila sam to bez pogovora i ugledala kako
Miloradu masiraju srce i pripremaju defibrilator. Imao je srčani zastoj, i
nakon tri udara lopaticama defibrilatora, povratio se, mada mu je puls bio
skoro nečujan. Uskočila sam u vozilo hitne pomoći, sela kraj njega i
povikala da voze u moju bolnicu. Majk mu je već dao adrenalin kroz infuziju,
a ja sam izvadila mobilni telefon iz džepa i pozvala bolnicu naredivši im da
mi pripreme salu broj tri.
Dok smo jurili ka bolnici, zazvonio mi je mobilni. Na displeju sam
ugledala ime svog muža i javila se.
– Katarina? Oh, hvala Bogu, živa si! Čuo sam na vestima šta se dogodilo.
Televizijske ekipe još izveštavaju sa lica mesta. Da dođem po tebe? –
izgovorio je u dahu.
– Nema potrebe, ja sam u sanitetu, vozimo u bolnicu. Imam pacijenta
kojem je hitno potrebna operacija srca. Neću biti dostupna nekoliko sati...
– Da li je moguće da ćeš operisati pod takvim stresom? Nije normalno
da posle preživljene traume...
– Martine! – povikala sam, a onda sam utišala glas kada sam primetila
Majkov zbunjeni pogled i nastavila mirnijim tonom: – Ako želiš da mi
pomogneš, molim te idi do aerodroma po moj kofer i torbu i odnesi ih kući.
Javiću ti se čim budem mogla – rekla sam i brzo prekinula vezu.
Netremice sam zurila u monitore na koje je Milorad bio prikopčan i
molila Boga da na vreme stignemo u bolnicu. Imala sam snažnu želju da
spasem život tom čoveku kojeg nisam poznavala, ali sam mislila na njegovog
sina i unuka, na njegovu hrabrost da bez obzira na strah i verovatno već
narušeno zdravlje sedne u avion i preleti okean samo da bi ih video.
Pomislila sam da više nikada neću praviti toliko duge pauze i da ću mnogo
češće obilaziti majku. Uopšte nisam mislila o tragediji koja se zamalo
dogodila, niti o tome kako sam, zajedno sa ostalim putnicima, za dlaku
izbegla smrt.
Koncentrisana na svoje misli, nisam ni čula o čemu je Majk pričao sa
jednim od svojih kolega bolničara preko voki-tokija. Tek kada me je
zapanjeno pogledao, obratila sam pažnju na njegovo unezvereno lice i
upitala ga:
– Majk, šta se desilo? Možete li da vozite brže? – viknula sam
istovremeno vozaču sanitetskih kola.
– Neverovatno! Doktorka, nikada u životu nisam čuo za ovako nešto... –
zbunjeno je odmahivao glavom, što je samo pojačavalo moju uznemirenost i
brigu.
– Govori već jednom, za ime Boga! Da li je neko poginuo od putnika,
posade?
– Kapetan aviona je mrtav, doktorka. Spustio je avion i umro. Njegovo
telo upravo voze u našu bolnicu. Da li ste svesni u kakvoj ste se opasnosti
našli, doktorko Safran?! Ovo je prosto neverovatno!
Gledala sam u njega kao da ga prvi put vidim. Moj mozak je sporo
usvajao reči koje sam upravo čula i snažan obruč tuge najednom me je celu
zarobio. Uzdahnula sam i tiho rekla:
– Sigurno je imao težak infarkt. Autopsija će dati odgovore, ako njegova
porodica na to bude pristala. Molim te, Majk, kad stignemo u bolnicu, reci
kopilotu da hoću da razgovaram s njim čim se pobrinem za našeg pacijenta.
Pretpostavljam da će celo avionsko osoblje biti tamo.
– Razumem... On je bio vaš zemljak, zar ne, doktorka? – upitao je Majk.
Tužno sam klimnula glavom i tiho odvratila:
– Da, baš kao i ovaj čovek čiji život nameravam da spasem.
Kada se vozilo hitne pomoći zaustavilo ispred ulaza urgentnog centra
bolnice u kojoj sam radila, moje kolege su nas spremno čekale. Brzo su
prebacili Milorada na nosila, a ja sam im usput izdavala naređenja za
preoperativnu pripremu pacijenta.
Požurila sam do sale za pripremu, presvukla se u uniformu, pokupila
svoju dugu kosu i stavila hiruršku kapu. Zatim sam temeljno izribala ruke sve
do lakata, i dok mi je sestra navlačila hirurški mantil i rukavice, brzim
pogledom sam obuhvatila operacionu salu. Činilo mi se da je sve spremno.
– Dajte mi brzi ultrazvuk da pogledam koliko je oštećenje – naredila
sam.
Situacija je bila još gora nego što sam pretpostavljala. Milorad je pored
očigledno uznapredovale bolesti koronarnih arterija imao i aneurizmu
torokalne arterije, što je značilo da će operacija biti složena. Moj kolega
koji će mi asistirati tokom operacije, doktor Harington, zabrinuto je upitao:
– Doktorka, uz dužno poštovanje, želite li da pozovem doktora Šulca?
Ipak ste preživeli ozbiljnu traumu, a srce ovog pacijenta je izuzetno...
– Nema potrebe, hvala vam, kolega. Uvedite pacijenta u anesteziju i
pripremite perfuziju.
Naredni sati su bili dugi i iscrpljujući. Hirurška sestra Olivija, sa kojom
sam najviše volela da radim, brisala mi je oznojeno čelo s vremena na vreme
i sa neverovatnom preciznošću dodavala mi instrumente i pre no što bih
izgovorila koji od njih mi je potreban.
Često sam gledala u monitore na koje je pacijent bio prikopčan, a
anesteziolog me je redovno izveštavao o stanju pacijenta. Kada sam
operaciju privela kraju, zamolila sam doktora Haringtona da zašije
Miloradov grudni koš i rekla da ću ga obići kada ga prebace na odeljenje
intenzivne nege.
Tek kada sam izašla iz operacione sale, osetila sam kako me noge izdaju.
Naslonila sam se na zid, spustila u čučanj, naslonila laktove na kolena, zarila
glavu u šake i gorko zajecala. Pribrala sam se već nakon nekoliko trenutaka
jer nisam želela da bilo ko od kolega bude svedok moje slabosti, strgla sa
sebe hirurški mantil, ceo umrljan krvlju, skinula rukavice i otišla u
kancelariju. Moja asistentkinja Mojra donela mi je kafu i vodu bez reči.
Klimnula sam u znak zahvalnosti.
Nakon kratkog predaha teško sam ustala iz udobne fotelje i otišla do
prijema. Pitala sam dežurnu sestru da li je tu neko od osoblja iz aviona, a ona
mi je glavom pokazala ka čekaonici. Kroz staklo sam ugledala poznata i
nepoznata lica. Brzim koracima sam se uputila ka njima. Otvorila sam vrata i
rekla na maternjem jeziku:
– Dobar dan, ja sam doktorka Katarina Safran. Bila sam jedna od putnica
u vašem avionu. Došla bih ranije, ali sam imala neodložnu operaciju. Želim
da vam pre svega zahvalim što ste meni i ostalim putnicima spasli život i da
izrazim najdublje saučešće povodom smrti vašeg kapetana, pilota Cicvarića.
Da li je neko od vas obavestio njegovu porodicu?
Prišao mi je visok, zgodan čovek mojih godina i uljudno se predstavio:
– Dobar dan, doktorka. Ja sam Nenad Paunović, kopilot kapetana
Cicvarića. Pozvali smo njegovu suprugu Mirjanu i saopštili joj da je naš
kolega u kritičnom stanju. Mediji u Srbiji su izvestili javnost o nesreći koja
se dogodila, ali niko nije objavio da je naš kapetan preminuo. Mislim da još
nisu saznali. Nisam mogao da joj kažem istinu jer ne mogu da zamislim... –
zagrcnuo se, a oči su mu se ispunile suzama.
Stjuard i stjuardese su spustili glavu i jasno sam videla kako se svako od
njih rve sa svojim emocijama.
– Razumem. Da li je nekome od vas potrebna medicinska pomoć? Da li
su vas moje kolege pregledale?
– Jesu, još u urgentnom centru, svi smo dobro – odgovorio mi je
Paunović.
– Da li će gospođa Cicvarić doći u Čikago ili čeka da joj javite ishod
zdravstvenog stanja njenog supruga?
– Čeka da joj se javimo. Prošlo je već sedam sati od nesreće, i niko od
nas nema hrabrosti da joj saopšti da naš Cile više nije živ...
– Dajte mi broj telefona, ja ću je pozvati. Nažalost, iskusna sam u ovako
teškim situacijama, a i svakako bi trebalo obaviti obdukciju, za šta nam je
potrebna njena saglasnost ili saglasnost najbližeg srodnika. Da li imaju
decu? – upitala sam s knedlom u grlu.
– Dve devojčice – tiho je odgovorio Nenad Paunović.
Izdiktirao mi je broj telefona Mirjane Cicvarić, i izašla sam iz čekaonice
uz obećanje da ću ih brzo izvestiti o ishodu telefonskog razgovora.
Otišla sam u svoju kancelariju i sela za sto. Neko vreme sam samo tupo
zurila u jednu tačku, potpuno lišena emocija. Uzela sam telefon u ruke i tek
tada primetila da podrhtavaju. Ukucala sam broj i već nakon prvog zvona
javio mi se uzdrhtali ženski glas.
 Predstavila sam se i objasnila gospođi Cicvarić da sam i ja bila na letu
1937 iz Čikaga za Beograd i da je njen suprug iskazao neverovatnu hrabrost i
požrtvovanost, spasavši preko tri stotine duša svojim znanjem, umećem i
pribranošću. Potom sam sa iskrenim žaljenjem rekla da su lekari hitne
pomoći učinili sve što su mogli da mu spasu život, ali da je kapetan izdahnuo
na putu do bolnice.
S druge strane telefonske žice, u Beogradu, u mojoj domovini, vladao je
muk. Onda se prolomio vrisak, pa sam poskočila u fotelji i odmakla slušalicu
od uha. Sačekala sam nekoliko trenutaka slušajući bolne jecaje žene koja je
bila nekoliko hiljada kilometara daleko. Stomak mi se grčio. Posle nekog
vremena koje mi se činilo kao večnost, začula sam njen glas koji je bio
preliven dubokim bolom:
– Cile... moj Cile... nije se mučio, doktorka?
– Nije, gospođo. Pretpostavljamo da mu je od silnog stresa i napora
puklo srce, ali to ne mogu sa sigurnošću da tvrdim ako ne uradimo obdukciju.
Medicinski zakon u državi Ilinois, u Čikagu, nalaže da se uradi obdukcija u
ovakvim i sličnim slučajevima, ali nam je za to potrebna vaša saglasnost. Još
jednom mi dozvolite da vam kažem da mi je iskreno žao, vaš suprug je
spasao i moj život. Ako ikako mogu da vam pomognem...
– Hoćete li doći u Srbiju, doktorko Safran? Rekli ste Safran? Tako se
prezivate? – upitala me je Mirjana drhtavim glasom.
– Da, ali molim vas, zovite me Katarina. Planirala sam da posetim majku
nakon mnogo vremena, ali... Da, naravno da ću doći u Srbiju, Mirjana.
– Volela bih da dođete u Beograd, da vas upoznam... Volela bih da mi vi
ispričate šta se zapravo dogodilo... Verujem da će Nenad i ostale Ciletove
kolege maksimalno ublažiti priču, a ja to ne želim. Želim da znam istinu.
– Svakako. Javiću vam se čim uhvatim prvi sledeći let za Beograd. U
međuvremenu, moram ovde da završim posao, upravo sam obavila operaciju
srca na jednom od putnika, čoveku koji je sedeo do mene... – ućutala sam jer
mi se učinilo potpuno neprimereno to što sam upravo izgovorila. Međutim,
Mirjana me je samo tiho pitala:
– Je l’ živ?
– Jeste. Za sada je njegovo stanje stabilno.
– Ima li još mrtvih, povređenih, doktorka? – skoro je ječala, a meni se
srce slamalo zbog njenog bola.
– Nema, draga Mirjana... Ima povređenih putnika, ali niko od njih nije
životno ugrožen...
– Hvala Bogu... – skoro je prošaputala.
– Mirjana, molim vas da mi oprostite, ali moram još jednom da vas
pitam za saglasnost...
– Oh, da, izvinite... Izdiktirajte mi mejl, ne, ja ću vam dati svoj, pa mi
pošaljite obrazac koji bi trebalo da potpišem... – s mukom je, smušeno
izgovorila. Nakon što smo završile razgovor, uz moje obećanje da ću je
pozvati čim nalazi obdukcije budu gotovi, shvatila sam da ništa nisam jela
više od dvanaest sati. Stomak mi je burno negodovao, ali mi je pri samoj
pomisli na hranu pripala muka.
Pozvala sam Martina, koji mi se istog časa javio:
– Katarina! Jesi li dobro? Kako je prošla operacija?
– Dobro sam, koliko mogu da budem u ovim okolnostima. Operacija je
dobro prošla, gospodin Milorad je stabilan, upravo se spremam da ga
obiđem. Htela sam da ti javim da ću noćas ostati u bolnici da ispratim
njegovo stanje i stanje ostalih pacijenata koje smo zadržali na posmatranju.
Videćemo se ujutru.
Nekoliko časaka se čula samo tišina, a onda je Martin pomirljivo rekao:
– Dobro, da, svakako. Uzeo sam tvoj prtljag i tašnu sa aerodroma. Da li
hoćeš da ti donesem nešto u bolnicu? Možda neku čistu odeću?
– Ne, hvala ti. Znaš da ovde uvek držim rezervnu odeću. Istuširaću se
nakon što završim sve što imam i pokušati da odspavam nekoliko sati ako
budem mogla...
Utom se na vratima mog kabineta pojavio doktor Danijels, bolnički
psihijatar. Pozvala sam ga rukom da uđe i pokazala na stolicu preko puta mog
stola, i dok se on smeštao, brzo sam završila razgovor sa mužem.
– Dobar dan, kolega – osmehnula sam se s naporom.
– Ne znam koliko je dobar, Katarina, ali sam došao da te vidim čim sam
čuo da si završila operaciju. Kako si?
– Da li me to pitaš kao psihijatar, kolega ili prijatelj?
– Računaj na sva tri. Drago mi je ako me smatraš prijateljem – šeretski
se nasmešio pokušavajući da mi izmami osmeh, u čemu nije uspeo.
Uzdahnula sam i zavalila se još dublje u svoju kancelarijsku fotelju.
– Slušaj, Katarina... – počeo je, ali sam ga žurno prekinula, odmahujući
rukom.
– Znam protokol, Seme. I molim te nemoj da mi popuješ što sam
operisala nakon doživljene traume. Verujem da bi i ti učinio isto na mom
mestu. U pitanju je moj zemljak, čovek koji je sedeo pored mene u avionu, i
jednostavno nisam mogla da dopustim da umre. Zaista je bio u kritičnom
stanju.
Doktor Sem Danijels me je neko vreme zamišljeno posmatrao češkajući
se po bradi, a onda rekao:
– Katarina, znam da si vrlo dobro upoznata sa bolničkim protokolom. To
što si prekršila pravila i protokol meni ne znači ništa. Fućka mi se za to. Ti
me brineš. Odlično te poznajem, i znam da si, pored toga što si besprekoran
hirurg, doktorka bez mrlje u svojoj karijeri, pre svega žena puna empatije.
Znam koliko te pogađaju ljudske sudbine, koliko te boli svaki izgubljeni
život, i mogu da razumem ono što si uradila. Ali te sada, pre nego što to
učine odbor bolnice i direktor Johanson, molim da uzmeš slobodne dane i
javiš se doktorki Martinez da dogovorite psihoterapiju. Znaš i sama da nakon
svega što se dogodilo neko vreme nećeš moći da operišeš sve dok doktorka
ne da svoju stručnu procenu i odbor bolnice to ne odobri. Ja ne mogu da
budem tvoj psihoterapeut jer smo suviše bliski. Plašim se da će te sve što si
doživela u protekla dvadeset četiri sata tek stići, i ne bih voleo da doživiš
nervni slom.
– Zakasnio si, doktore Danijelse – slabašno sam se osmehnula dok je on
izvijao obrve u čuđenju i nastavila sam:
– Juče sam uzela mesec dana odsustva sa posla i bila sam u tom avionu
kako bih otišla u domovinu i posetila majku koju nisam videla godinama, što
ću uskoro i učiniti. To je prva stvar. Druga stvar je nemogućnost da idem na
terapije kod poštovane koleginice doktorke Martinez jer neko vreme neću
biti u Americi. Obrni, okreni, sve što si rekao pada u vodu.
– Ne baš sve, Katarina. Dušo, brinem za tebe. Znam koliko si jaka i
stabilna, ali nije moguće da ijedno ljudsko biće koje preživi ovakvu traumu
prođe bez posledica. Zato ti preporučujem da preduprediš posttraumatski
stres i da se što pre suočiš sa ovim što se dogodilo. I zaista mi se čini da te
nisam dobro razumeo iako govoriš engleski kao maternji jezik. Da li si ti to
rekla da imaš nameru da ponovo sedneš u avion i odeš da posetiš majku?
– Upravo sam to rekla, Seme. I neću dugo čekati. Ne znam da li si čuo
sve detalje tragedije, ali moj zemljak, kapetan Cicvarić, koji je spasao preko
trista života, umro je kad je prizemljio avion. Sutra će se izvršiti obdukcija i
ja hoću da budem ovde. Posle toga, iz poštovanja i zahvalnosti, zajedno sa
njegovom posadom i njegovim telom vratiću se u Srbiju.
– Misliš, otputovati?
– Ne, Seme, mislim vratiti. Vratiću se kući.
 IV

Bila sam pored Milorada kada se probudio posle operacije. Pogledao me je

zamagljenim očima, a budući da nije mogao da govori od tubusa koji mu je
bio u grlu i kiseonika koji mu je pomagao da diše, stegla sam njegovu veliku
šaku i s osmehom mu rekla:
– Dobro došli nazad, Milorade. Radujem se što vas ponovo vidim.
Trenutno ne možete da govorite, ali verujem da ćemo vam već koliko sutra
osloboditi disajne puteve. Preživeli ste tešku operaciju srca. Ja sam vas
operisala i veoma sam srećna što je sve dobro prošlo. Predstoji vam
oporavak, a kada za to dođe vreme, vratićete se kući i ponovo peći rakiju
kao da se ništa nije dogodilo.
Njegove suze pravile su brazde na mom srcu. Tekle su mu iz očiju poput
tihe reke. Slabašno je stegao moju šaku i lagano klimnuo glavom. Znala sam
da mi tako zahvaljuje.
– Nema potrebe da mi zahvaljujete. Da li ste u stanju da mi na ovoj tabli
napišete broj telefona vašeg sina ako ga znate napamet ili barem njegovo
ime, prezime i adresu, pa će moji službenici pronaći njegov broj. Svakako
moram da ga obavestim o vašem stanju.
Milorad je drhtavom rukom napisao: Stevan Jakšić, Serbijan roud.
Nasmešila sam se i još jednom mu ohrabrujuće stisnula ruku. Biće lako
pronaći njegovog sina jer sam tačno znala gde živi. U naselju O’Her.
Pomislila sam kakva je ironija što jedan od preživelih putnika ima dete
koje živi u naselju koje nosi isti naziv kao i aerodrom u Čikagu. U tom
naselju je i Crkva Svetog vaskrsenja koja je sagrađena u 19. veku i najstarija
je srpska pravoslavna crkva u Americi. Iako se nisam družila sa našim
ljudima niti odlazila u crkvu, znala sam da mnogi Srbi žive i rade u gradu u
kojem sam i ja živela.
Dok sam silazila sa odeljenja intenzivne nege do prijemnog centra,
osećala sam kako mi teški umor prožima telo. Obećala sam sebi da ću čim
pronađem Miloradovog sina nešto pojesti, potom se istuširati i pokušati malo
da odspavam u lekarskoj sobi.
 Nisam stigla ni da progovorim kada mi je sestra za pultom brzo rekla:
– Baš sam htela da vam pošaljem poruku na pejdžer, doktorka. Ovde je
neki čovek koji se raspituje za stanje vašeg pacijenta, onog kojeg ste
operisali a kojeg smo zaveli kao nepoznato lice. Mislim da je rekao da mu je
to otac.
– Gde je gospodin Jakšić?
– O, saznali ste ime pacijenta. Eno ga u čekaonici – pokazala je glavom u
pravcu gde se nalazilo i avionsko osoblje.
Videla sam da čovek koji je likom mnogo podsećao na mog pacijenta, ali
je bio znatno mršaviji, razgovara sa Nenadom Paunovićem. Odlučila sam da
prvo saopštim kopilotu ishod razgovora sa Mirjanom Cicvarić, a potom da
sednem sa gospodinom Jakšićem.
– Gospodine Paunoviću... – počela sam, a on me je prekinuo:
– Molim vas, zovite me Nenad, doktorka.
– Onda ću vas zamoliti da i vi mene zovete po imenu – nasmešila sam se
i nastavila uz jedva čujan uzdah:
– Razgovarala sam sa gospođom Cicvarić. Možete da zamislite... Ne,
niko od nas ne može da zamisli tako nešto. U svakom slučaju, ono što je
važno da vam saopštim jeste da je Mirjana pristala na obdukciju tela svog
supruga. Moja sekretarica joj je poslala imejlom obrazac koji bi trebalo da
potpiše i ja očekujem da će on ubrzo stići kako bismo mogli da pristupimo
protokolu u ovakvim slučajevima. Naložiću patologiji da to bude prioritet i
da završe što pre. Zanima me da li ćete vi ostati još dan ili dva u Čikagu jer
bi trebalo da se telo kapetana Cicvarića prenese u Srbiju čim se obdukcija
završi.
– Da, svakako. Već sam se dogovorio sa kolegama da ćemo se vratiti svi
zajedno... sa Ciletom... – prigušeno mi je odgovorio.
Klimnula sam glavom i upitala:
– Nenade, pretpostavljam da će vaša, oprostite, naša avio-kompanija
poslati avion kojim će vas i kapetana prevesti u Beograd. Jesam li u pravu?
– Jeste, Katarina – klimnuo je.
– Da li ćete imati jedno mesto u avionu za mene? – upitala sam ozbiljno.
Nenad Paunović me je šokirano gledao nekoliko trenutaka, pa odvratio:
 – Naravno, toliko toga ste učinili... Čekajte, vi ćete nakon onoga što ste
doživeli za dan ili dva ponovo sesti u avion?
– Hoću – čvrsto sam odgovorila i nastavila: – Moram da vidim majku, a
i obećala sam Mirjani da ću je posetiti u Beogradu. Želim da ispratim
kapetana Cicvarića na večni počinak.
– Ne znam kako možete... mislim, odakle vam hrabrosti i snage... Mi smo
ipak obučeni za ovakve situacije, ali vi niste – promucao je.
Stavila sam mu ruku na rame i pogledala ga pravo u oči:
– Nije to hrabrost, Nenade. To je želja i čovečnost. Ja sam svoj život
stavila u službu ljudskih života i naprosto ne mogu da razmišljam na drugi
način. A sad me, molim vas, izvinite.
Okrenula sam se i zaputila ka Stevanu Jakšiću, koji je u međuvremenu
seo na jednu od udobnih stolica u čekaonici i desnom šakom nervozno trljao
čelo.
– Dobar dan, gospodine Jakšiću. Moje ime je Katarina Safran, ja sam
načelnica kardiohirurgije i doktorka koja je operisala vašeg oca.
Skočio je sa stolice kao oparen. Pogled mu je bio pun straha i nade.
Požurila sam da kažem:
– Stanje vašeg oca je stabilno, malopre sam ga obišla. Nalazi se na
odeljenju intenzivne nege, intubiran je i diše uz pomoć kiseonika, ali su svi
parametri zadovoljavajući. Ako tako bude i sutra, moći će samostalno da
diše. Operacija je bila zahtevna i teška, ali sve je prošlo u najboljem redu.
Oporavak će biti nešto duži, vaš otac će do kraja života morati da uzima
lekove za srce i krvni pritisak, a kada se vrati u Srbiju, moja je preporuka da
odmah ode kod kardiologa sa našom medicinskom dokumentacijom.
– Doktorka, ja ne znam... ne znam kako da vam zahvalim – rekao je sa
suzama u očima i snažno me zagrlio.
Osmehnula sam se preko njegovog ramena a srce mi je zatreperilo. Kao i
mnogo puta do tada, pomislila sam da je vredno živeti za ovakve trenutke.
Odmakla sam se i rekla:
– Nema na čemu, gospodine Jakšiću. To je moj posao i moja dužnost.
Ipak, moram da priznam da sam prekršila bolnički protokol tako što sam
lično operisala vašeg oca iako sam sedela pored njega u avionu kada se
desila tragedija. Nisam mogla da njegov život prepustim nikom drugom, iako
u ovoj bolnici ima još odličnih kardiohirurga. Vaš otac mi je prirastao za
srce – nasmešila sam se i dodala: – Ali trebalo bi da znate da je Milorad već
imao znatna oštećenja na srcu i pre pucanja aneurizme i infarkta koji je
doživeo u avionu. Neophodno je da nakon oporavka promeni svoje životne
navike, za koje pretpostavljam da nisu baš zdrave. Rekao mi je da peče
rakiju, a ja sam slobodna da pretpostavim da je i konzumira – nasmešila sam
se.
Nasmejao se i Miloradov sin, počešao se po glavi, pa skoro stidljivo
odgovorio:
– Potpuno ste u pravu, doktorka. Ali znate već kako to kod nas ide. Ujutru
rakija na prazan stomak, pa kafa, onda slanina, beli luk i beli hleb, sve
zdravije od zdravijeg... Ne brinite, dovešću ja njega u red. Barem dok je kod
mene. Kada se vrati u Srbiju... e, to već ne mogu da garantujem. Moj stari je
tvrda glava...
– Ima li nekog ko bi mogao da se brine o njemu u Neradinu?
– O, rekao vam je čak iz kog smo sela! Nažalost, nema. Selo je skoro
sasvim opustelo. Moja majka je preminula pre pet godina, ali sestra mi živi u
Beogradu, pa ću se dogovoriti s njom da ga za početak češće obilazi, a nije
nikakav problem ni da platim ženu koja će voditi računa o domaćinstvu i tati,
mada, koliko ga poznajem, biće teško ubediti ga da prihvati bilo čiju pomoć.
– Kad smo već kod toga, gospodine Jakšiću...
– Molim vas, zovite me Stevan.
– Stevane, upravo ste me podsetili da moram sa vama da porazgovaram i
o bolničkim troškovima za vašeg oca. Živite u Americi pa znate kako ovaj
sistem funkcioniše. Nadam se da imate dobro osiguranje, jer će troškovi
bolničkog lečenja za vašeg oca biti veoma visoki.
– Doktorka, najvažnije je da je moj otac živ. Još jednom vam od srca
zahvaljujem. I supruga i ja imamo odlično zdravstveno osiguranje, tako da ne
brinem za troškove.
– U redu onda. Izvolite moj broj mobilnog telefona, Stevane. Pozovite me
sutra oko podne, pa ću vam reći kakva je situacija i kada ćete moći da
posetite oca.
– Doktorka, ja...
– Da?
 – Ja ne znam kako da vam zahvalim. Ako ikako mogu...
– Stevane, molim vas. Za mene je najveća nagrada to što sam uspela da
spasem vašeg oca. Opet vam kažem, nema potrebe da mi zahvaljujete.
Otišla sam do psihijatrijskog odeljenja, i baš kad sam izlazila iz lifta,
naletela sam na doktora Danijelsa.
– Seme – uzviknula sam – baš sam pošla kod tebe!
– Ma da li je moguće? Načelnica „niko mi ništa ne može“ možda će me
zamoliti za pomoć? – našalio se na njemu svojstven način.
– Možemo li na trenutak da popričamo?
– Naravno, Katarina. Idemo do mog kabineta.
Semov kabinet je bio mali ali izuzetno prijatan, ukoliko se to može reći
za bolničke prostorije. Pa ipak, imao je mnogo biljaka, što je,
pretpostavljam, umirujuće delovalo na njegove pacijente. Sela sam i bez
okolišanja ga pitala:
– Možeš li da mi prepišeš nešto za spavanje? Nameravam da odem do
kantine i nešto prezalogajim, i pozivam te da mi se pridružiš. Nakon toga ću
se istuširati i otići u lekarsku sobu da odmorim, ali se plašim da neću moći
da zaspim od adrenalina i svega ostalog... Ne mogu da se setim kada sam
poslednji put čvrsto spavala.
– To sam i ja hteo da ti predložim, ali sam mislio da ćeš otići kući da se
naspavaš, što je moja preporuka. Zašto ne odeš kući, draga?
– Ne mogu, Seme – tužno sam mu odgovorila.

Nakon što sam odspavala nekoliko sati, telo mi je i dalje bilo u grču, moja
duga kestenjasta kosa zamršena i raščupana, obrazi upali i bledi, pa ipak sam
negde u duši osećala mir. Znala sam da sam učinila sve što je bilo u mojoj
moći i to mi je davalo snagu da istrajem i izdržim te poslednje sate u bolnici
pre povratka u Srbiju. Ma koliko da je bilo strašno ono što mi se desilo, bila
sam neizmerno zahvalna što sam živa i nepovređena. No nijedna radost nije
dugog veka, pa tako nije bila ni moja.
Kada sam otišla u svoj kabinet, sekretarica mi je rekla da me je tražio
direktor Johansen. To nije slutilo na dobro. Direktor bolnice Hans Johansen,
poreklom Nemac a rođen u Americi, bio je dobrodržeći šezdesetogodišnjak,
s kojim sam već nekoliko puta imala sukobe u vezi s pacijentima i
zdravstvenim osiguranjem. Njemu je bilo stalo samo do budžeta bolnice,
grozio se nepredviđenih troškova i advokata, strogo se držao protokola, pa
sam pretpostavila da će me pošteno izribati.
Otišla sam do njegovog prostranog kabineta koji se nalazio na
poslednjem spratu bolnice, a Tesa, njegova sekretarica, dočekala me je sa
usiljenim osmehom.
– Zdravo, Tesa. Čujem da me je direktor tražio.
– Zdravo, Katarina. Da, i to ne jednom već više puta. Nije pomoglo ni to
što mu je doktor Danijels rekao da ti je naložio da se hitno odmoriš nakon
nemilog incidenta. Znaš kakav je matori... – poslednju rečenicu je
prošaputala prevrćući očima, što me je nateralo da se osmehnem.
Tesa me je najavila i ja sam sigurnim korakom ušla u Johansenov
kabinet. On je sedeo za svojim stolom ispred kojeg se nalazio dugačak
ovalni sto sa dvanaest stolica rezervisan za članove bolničkog odbora.
Čitava prostorija je bila u staklu pa sam pogledavši napolje shvatila da je
verovatno već jutro i da sam prespavala dobar deo noći. Nisam ni pogledala
na sat.
– Dobro jutro, Katarina. Čujem da ste proveli ceo jučerašnji dan i celu
noć u bolnici – konstatovao je kritički me posmatrajući.
Mahinalno sam rukom prošla kroz kosu u uzaludnom pokušaju da
dovedem u red svoje pomahnitale kovrdže. Odgovorila sam mu mirnim
tonom:
– Dobro ste obavešteni, kao i uvek, gospodine direktore.
– Molim vas sedite – rekao je i pokazao na stolicu koja se nalazila
najbliže njegovom stolu.
Učinila sam kako je rekao.
– Da li ste za kafu, vodu? Možda viski?
– Ne pijem na dužnosti, direktore, hvala.
– O, baš sam o tome hteo da popričamo, doktorko Safran. Da vam
olakšam: niste više na dužnosti, zato možete slobodno da prihvatite moju
ponudu.
Uspravila sam se kao vojnik u stavu mirno i pogledala ga u oči:
– Kako to mislite, gospodine direktore?
 – Katarina – teatralno je uzdahnuo – vi ste natprosečno inteligentna žena i
siguran sam da vrlo dobro znate šta mislim i o čemu pričam, kao što sam
uveren da odlično poznajete protokol naše medicinske ustanove, kao i
medicinske zakone države Ilinois.
– Gospodine Johansene – pokušala sam da mu odgovorim, ali je on hitro
podigao ruku, što je značilo da ćutim dok njegovo direktorsko veličanstvo
priča, pa sam tako i učinila ne skidajući pogled s njegovog lica.
– Katarina, žao mi je što moram da vam saopštim da ste suspendovani sa
mesta načelnice kardiohirurgije do daljeg. Takođe, neće vam biti dozvoljeno
da operišete dok ne prođete psihološku evaluaciju i dok odbor ne donese
odluku kojom će vas vratiti na posao. Sumnjam da ćete zadržati mesto
načelnice, zbog čega mi je iskreno žao jer ste najbolji kardiohirurg kojeg je
ova bolnica ikada imala. No zakon je jasan, on se mora poštovati baš kao i
bolnički protokol koji ste vi svesno, svojom voljom prekršili.
– A ko je to procenio i doneo tako brzu odluku? – ironično sam ga
upitala.
– Odbor, sa mnom na čelu, doktorko Safran. Da li ste možda gledali vesti
ili čitali današnje novine?
– Nisam, gospodine, bila sam zauzeta spasavanjem života – podsmehnula
sam se.
– Izvolite, pročitajte – pružio mi je, tačnije rečeno bacio Čikago tribjun
preko stola, a potom seo u svoju direktorsku fotelju i otvorio laptop.
Raširila sam oči u neverici. Na naslovnoj strani bila je slika zapaljenog
aviona na pisti, vatrogasaca i ambulantnih kola sa senzacionalističkim
naslovom, a u donjem desnom uglu naslovnice moja fotografija, na kojoj sam
izgledala kao da me je pokosio uragan. Iznad teksta se nalazio naslov:
„Doktorka – heroj?!“, a dalje u tekstu je pisalo kako sam uprkos tome što
sam bila putnica na letu 1937, pritekla u pomoć povređenim putnicima i
odmah nakon nesreće operisala nepoznatog čoveka koji se nalazio na istom
letu i spasla mu život. Dalje u tekstu su bile neke crtice iz moje dotadašnje
medicinske karijere, da bi se na kraju vispreni novinar zapitao: „Kako je
moguće preživeti tragediju i samo nakon sat ili dva izvršiti složenu operaciju
na otvorenom srcu? Zar Nortvestern memorijal hospital, jedna od najbolje
rangiranih bolnica u Čikagu, pa i celoj državi, nema još izvrsnih
kardiohirurga? Izgleda da ne. Doktorka Katarina Safran je najbolja.“ Ovo je
bilo napisano sa očiglednom ironijom.
Duboko sam uzdahnula i odložila novine. Dakle, ovo je bio okidač za
moju suspenziju. Znala sam da je Hans Johansen zabrinut da će Američka
medicinska asocijacija izvršiti istragu i staviti bolnicu u nezgodan položaj,
zbog čega mi je bilo iskreno žao, ali sam isto tako znala da bih ponovo
postupila isto. Naravno, tu misao sam zadržala za sebe.
Direktor se ponovo oglasio, okrećući prema meni svoj skupoceni laptop:
– I to nije sve. Ovo su snimci najnovijih vesti od juče i danas koje ste
propustili jer ste bili zauzeti spasavanjem života.
Sada je on bio ironičan. Tupo sam zurila u ekran kompjutera na kojem je
bila moja zamrznuta slika, slična onoj iz novina.
– Pogledajte, Katarina. Pritisnite dugme.
Pritisnula sam play na tastaturi kompjutera i netremice zurila u prilog
koji me je naterao da zadrhtim. Najednom mi je postalo užasno hladno.
Gledala sam prizor sa mesta nesreće dok mi se krv ledila u žilama. Sve do
tog trenutka nisam bila svesna šta sam preživela i kolika je mogla da bude
razmera tragedije o kojoj su brujali svi američki mediji. Kamera se stalno
okretala u mom pravcu, videla sam sebe raščupanu, sa pocepanom bluzom i
blejzerom kako vičem, ali se ništa nije moglo razaznati od buke vatrogasnih
pumpi, jauka putnika i sveopšteg meteža. Prikazali su kako trčim od putnika
do putnika i verovatno pitam kome je potrebna pomoć, jer se ne sećam da
sam to učinila. Međutim, kamera ne laže. Potom sam se vratila do
ambulantnih kola i Majka. Sada je njegovo tamnoputo, lepo lice bilo u kadru,
obraćao mi se i odmahivao glavom u neverici, a ja sam od zaprepašćenja
poklopila šakom usta. Pretpostavila sam da je to bio trenutak kada mi je
Majk saopštio da je kapetan Cicvarić preminuo nakon što je bezbedno
prizemljio avion. Međutim, brzo mi se vratila slika iz kola hitne pomoći kada
su Majku to javili, a on saopštio meni. Bila sam u potpunoj konfuziji.
Zaustavila sam snimak i zažmurila. Ponovo sam začula majčin nežan glas
i osetila njene prste na svojim obrvama: „Loši snovi, nestanite, dobri snovi,
ostanite...“
– Katarina... doktorko Safran!
Trgla sam se i pogledala direktora Johansena. Ćutala sam. Mislim da je
tek u tom trenutku počelo da se odvija klupko preživljene tragedije.
Zagrcnuta prostorom direktorovog kabineta koji je počeo da me guši,
pokušala sam da zaledim misli, da ne dozvolim panici da me obuzme, ne sad,
ne pred njim. Moje misli nisu imale mesta da lenjo teku, već su se kovitlale
poput podivljalog vetra. Kao kroz maglu ponovo sam začula direktorov glas,
ovog puta za koju oktavu viši, kako izgovara moje ime. Trgla sam se,
nesvesna bledila na svom licu. On je pritisnuo dugme na fiksnom telefonu:
– Tesa, molim te donesi čašu vode za doktorku Safran, brzo! – naredio je.
– Dobro sam – tiho sam mu rekla.
– Ne, niste. Izgledate kao duh, da ne upotrebim neki suroviji izraz.
Znala sam da misli na tela u mrtvačnici, i skoro da bih se nasmejala na tu
pomisao da nisam bila potpuno sluđena. Tesa je brzo donela bokal sa vodom
i nasula mi punu čašu, koju sam žedno ispila. Videla sam kako me je
zabrinuto pogledala ispod oka, ali se nije usudila ništa da pita. Kada je
izašla, direktor mi se obratio:
– Siguran sam da vam je sada jasno zašto je odbor sa mnom na čelu
doneo brzu odluku o vašoj privremenoj suspenziji, doktorko Safran. I molim
vas da mi verujete kada vam kažem da zbog toga nisam nimalo srećan,
naprotiv. Ni zbog vas, ni zbog naše bolnice. Očekujem da će već koliko sutra
medicinska pravna asocijacija početi istragu. Prvo će razgovarati sa vama,
naravno.
Pomislila sam kako će sutra moje kolege patolozi izvršiti obdukciju nad
telom kapetana Cicvarića. Pomolila sam se da me sutra ispitaju kako bih
mogla što pre da odem kući, kod majke. Ne sećam se kada sam toliko snažno
žudela za njenim utešnim zagrljajem. Tiho sam rekla:
– Naravno, gospodine direktore. Nadam se da će to biti sutra, i ja bih
želela da se ova agonija što pre okonča. Žao mi je što sam vas i bolnicu
dovela u neugodan položaj, ali sam spasla jedan ljudski život. On vredi
daleko više od moje suspenzije. Svakako sam pre neki dan kadrovskoj službi
predala zahtev za odsustvo od mesec dana, tako da...
– Taj zahtev je poništen, Katarina. Od danas na snagu stupa privremena
suspenzija i, kao što sam rekao, tako će biti do daljeg.
– Čula sam vas i prvi put, direktore. Moram da vas obavestim da ću,
nakon što obavim razgovor sa istražnim komitetom, otići u domovinu da
obiđem majku kao što sam nameravala. Uostalom, zato sam bila na letu 1937.
– Vi... vi ćete sesti u avion i otputovati uprkos preživljenom, i to u ovoj
situaciji kada vam možda preti otkaz?! – zapanjeno me je upitao.
– Upravo tako, gospodine direktore.
Odmahnuo je glavom u neverici, i nakon nekoliko trenutaka tišine dok me
je ispitivački posmatrao, rekao:
– Ne znam šta da vam kažem, Katarina. Zasigurno znam da ste, pored
toga što ste vrhunski hirurg, vi jedna zaista neverovatna žena. Uprkos
neprijatnom položaju u koji ste doveli mene, članove odbora i našu
medicinsku ustanovu, ne mogu a da ne izrazim svoje divljenje. Nadam se da
ipak neće doći do najgoreg i da vas nećemo izgubiti – završio je ustajući od
stola.
Ustala sam i ja, pomalo nesigurno, i prihvatila njegovu ispruženu ruku.
– Vidimo se uskoro, gospodine direktore.
– Čuvajte se, Katarina. I idite kući da se naspavate.
Kada sam izašla iz direktorovog kabineta, otišla sam na odeljenje
intenzivne nege da obiđem Milorada Jakšića. Ušla sam u sobu skoro nečujno.
Milorad je spavao a ja sam bacila brz pogled na monitore i skoro glasno
odahnula. Sve je bilo u redu. Potom sam otišla do svog kabineta, presvukla
se i pokupila stvari. Moja sekretarica je pokucala i ja sam je pozvala da uđe:
– Mogu li vam nekako pomoći, doktorka?
– Možeš. Molim te, pozovi mi taksi.
– Hoću, ali pre toga moram da vam kažem da je stigao mejl od gospođe
Mirjane Cicvarić. Rekli ste da vas obavestim...
– Odlično. Molim te isprintaj potpisani obrazac i odnesi ga na
patologiju. Već sam im javila da počnu da rade čim dokument stigne.
– Odmah. Doktorka... ja... – počela je.
– Sve je u redu, Mojra. Kad to završiš, idi i ti kući da se odmoriš.
Vidimo se sutra.

Kada sam otključala vrata našeg luksuznog stana, skoro sam glasno odahnula
što Martin nije kod kuće. Trebalo mi je da neko vreme provedem sama sa
sobom i sredim misli. Izvadila sam iz tašne mobilni telefon, koji sam bila
utišala kada sam pošla na spavanje u bolnici, i preneraženo se zagledala u
bezbroj propuštenih poziva i poruka. Pogledom sam brzo preletela listu i
ustanovila da je osim Martinovih, većina poziva bila sa nepoznatih brojeva.
Otvorila sam sanduče za poruke i shvatila da su me zvali novinari iz raznih
redakcija i sa televizijskih mreža. Svi su želeli intervju sa mnom.
Rezignirano sam odmahnula glavom. Naravno da ne bih pristala, a svakako
ne bih ni smela da istupam javno pod suspenzijom. Zbog iritantne griže
savesti koja me je za trenutak zapekla, okrenula sam broj mobilnog telefona
svog supruga. Nakon nekoliko trenutaka Martin se nervozno, ljutito javio, ne
dopustivši mi ni da ga pozdravim.
– Gde si ti, zaboga?! Zovem te celo jutro! Imaš li imalo obzira prema
svom mužu ili ga čuvaš samo za svoje pacijente?! Ako nisi znala, Katarina, i
ja brinem.
– Kod kuće sam, Martine – umorno sam odgovorila.
– Stižem za sat vremena. Moramo da razgovaramo – rekao je i prekinuo
vezu.
Umorno sam protrljala čelo a pritajena glavobolja je počela da mi
pulsira u slepoočnicama. Retko sam posezala za lekovima, još ređe pila
alkohol, ali mi je sada bilo potrebno žestoko piće. Otvorila sam Martinov
ručno izrađen drveni globus sa intarzijama u kojem je držao najskuplja pića i
izvukla bocu „makalana“. Sipala sam malo skupocene smeđe tečnosti i
iskapila je u jednom dahu.
Sela sam u dnevnu sobu sa čašom u koju sam dolila još malo viskija i
zagledala se tupo u jednu tačku.
Nije prošlo mnogo kada sam začula ključ u bravi. Čvrsto sam zažmurila
kao što sam uvek činila u napregnutim situacijama i sačekala da Martin uđe.
Ostala sam da sedim.
– Katarina? – upitno me je pogledao, a onda je njegov pogled prerastao u
iznenađen jer me skoro nikada nije video da pijem viski. Seo je pored mene i
prebacio ruku preko mog ramena. Bilo je to prvi put da me vidi posle
nesreće.
– Kako si, draga? – nežno je pitao.
Pogledala sam ga, nemo odmahnula glavom i odmah potom briznula u
glasan, grčevit plač. Martin je obuhvatio obema rukama moje mršavo telo,
koje se treslo kao da kroz njega prolaze elektrošokovi. Nežno me je milovao
po raščupanoj kosi i mrmljao na francuskom.
Nakon nekog vremena počela sam da se smirujem iako mi je telo još
uvek bilo zgrčeno. Grlo me je grebalo od silovitog, glasnog plača a oči su mi
bile podbule i crvene. Martin me je polako odmakao od sebe, obrisao mi
suze s lica palčevima, a potom ustao i sipao i sebi skoro pola čaše viskija.
Pružio mi je moju čašu i kucnuo je, rekavši:
– Za život! Hvala Bogu što si živa. Ne mogu ni da zamislim kroz šta si
prošla...
– Martine, možemo li, molim te, o tome da pričamo sutra kada se vratim
iz bolnice? Nemam snage da ponovo prolazim kroz sav taj užas... Želim
jedino da se okupam u toploj vodi i ušuškam u krevet. Samo želim da se
konačno odmorim... – tiho sam govorila.
– Naravno, razumem. Hoćeš li da ti pre toga pripremim nešto da pojedeš
ili da poručim hranu? Pretpostavljam da nisi ni jela...
– Ne, hvala ti. Želim samo da spavam. Da spavam...
 V

Sutradan ujutru sam se istuširala, još ošamućena od lekova za spavanje, i

tromim, usporenim pokretima sipala sebi kafu. U stanu je bilo veoma tiho.
Na kuhinjskom pultu sam zatekla poruku od Martina na kojoj je pisalo:
„Žurim na sastanak. Nadam se da si uspela da se naspavaš. Pričaćemo
večeras.“
Uzdahnula sam. Nekada bi pored tih reči pisalo „volim te“. Ali shvatila
sam još odavno, iako to sebi nisam htela da priznam, da je naša ljubav
zgasnula.
Postala je zakržljala, neprirodna, a ja osakaćena anksioznošću koju sam
potirala ludačkim radom u bolnici. Isto tako sam znala da je Martin bio
preveliki slabić da bi živeo bez mene. Radije bi živeo sa mnom slomljenom i
bolesnom nego da me izgubi. Jer bio bi to njegov poraz, i već sam mogla da
zamislim njegove bogate, bahate roditelje kako mu govore da su znali da će
tako biti kad se oženio strankinjom bez pedigrea. Rezignirano sam
odmahnula glavom. Martin mi je oduzeo prošlost, sećanja na nju, udaljio me
od sopstvenog bića, ali sam bila rešena da mu ne dozvolim da mi oduzme
budućnost.
Kada sam tog jutra ušla u bolnicu, primetila sam da većina mojih kolega
lekara, sestara i drugog medicinskog osoblja izbegava da me pogleda u oči.
Pozdravili su me, ali bi svako od njih u žurbi prošao pored mene kao da sam
kužna. Verovatno im je bilo neprijatno jer su sigurno već svi čuli da sam
suspendovana.
Išla sam dobro poznatim bolničkim hodnicima uzdignute glave, sve dok
nisam stigla do svog kabineta. Mojra je ustala čim me je videla, prišla mi je
i snažno me zagrlila, zagrcnuvši se. Uzvratila sam joj zagrljaj i smireno
rekla:
– Nemoj, Mojra, i ovo će proći...
– Ali, doktorko Safran, nije pravedno, nije u redu što...
– Mnogo toga u ovom životu nije ni pravedno ni u redu, draga Mojra, pa
ga ipak živimo. Imaš li nešto za mene?
– Da, znala sam da ćete doći rano kao i obično pa nisam htela da vas
uznemiravam pozivom ili porukom. Sekretarica direktora Johansena mi je
javila da će vas istražni tim Američke medicinske asocijacije saslušati danas
u dvanaest sati.
– Odlično! – uzviknula sam s olakšanjem dok me je Mojra zapanjeno
gledala.
– Samo želim da se sve što pre završi. Idem na odeljenje patologije da
vidim dokle su stigli sa obdukcijom pilota Cicvarića...
– Oh, doktorka, izvinite, sad ste me podsetili. Imate na desetine
novinarskih poziva i ponuda za intervju, kako od štampanih tako i od
elektronskih medija. Naravno, nikome nisam dala vaš broj telefona, i rekla
sam im da ne znam kada ćete biti na poslu.
– Dobro si postupila, hvala ti. Nikom neću dati intervju jer to ne želim, a
i ne mogu dok sam pod suspenzijom. Ako ponovo budu zvali, slobodno im
reci da odbijam da dam bilo kakvu izjavu za medije.
– Naravno – klimnula je glavom moja sekretarica.
Budući da nisam obukla bolničku uniformu tog jutra jer je protokol
suspenzije tako nalagao, kada sam se našla pred salom za obdukcije, navukla
sam tanki žuti plastični mantil preko savršeno skrojenog kostima i ušla.
Doktorka Ema Ričards, jedna od mojih omiljenih koleginica, okrenula je
glavu na zvuk otvaranja vrata. Videla sam kako joj se sitne bore oko očiju
mreškaju iznad hirurške maske koju je imala na licu i znala sam da se široko
osmehuje.
– Navuci rukavice, Katarina, i stavi masku. Ne treba valjda ja da te učim
protokolu – rekla je prevrnuvši očima pa smo se obe glasno nasmejale.
– Skotovi! – uzviknula je Ema i nastavila. – Sad bih te rado snažno
zagrlila i izljubila, ali kao što vidiš mantil i kecelja su mi umrljani krvlju i
telesnim izlučevinama, a i ne bih htela da mirisi pokvare tvoj zanosni šanel 5
koji si unela u moje kraljevstvo – nasmešila se.
Volela sam Emu upravo zbog njenog vrcavog duha i neverovatne
inteligencije. Uvek nasmejana i optimistična, bila je u tom trenutku melem na
rani koja je zjapila u mojoj duši i na srcu. Znala sam da će baš ona izvršiti
autopsiju iako je nisam zamolila. Bila sam sigurna da će lično preuzeti slučaj
čim vidi da sam ja potpisala nalog, a znala je da sam bila na tom letu. Prišla
sam obdukcionom stolu, i pokušavajući da ne gledam u otvorenu lobanju i
rasporeni grudni koš kapetana Cicvarića, zagledala sam se u njegovo lice,
koje sam, nažalost, sada prvi put videla. Sivilo njegovog ukočenog tela
poprimalo je ljubičastu nijansu, a ja sam zurila u čoveka samo neku godinu
starijeg od mene, u njegov pravilan nos i čulne usne. Pokušavala sam da
zamislim kako je izgledao dok je bio živ, i već na prvi pogled sam znala da
je bio izrazito lep čovek.
– Došla si u pravo vreme, Ket – rekla je Ema. Samo me je ona tako zvala
a ja sam joj sa zadovoljstvom to dozvolila jer je uvek govorila kako je
podsećam na mačku sa tim mojim gipkim telom i pokretima koji su joj ličili
na mačje. Kao čvrst argument na račun mog izgleda navodila je i zelenu boju
mojih očiju koja savršeno dopunjava mačji izgled mog lica i tela.
– Pretpostavljam da si pri kraju, draga moja Ema? – nežno sam je
upitala.
– Oui, madame. Šteta. Tako lep čovek. Heroj! Eh, da sam ja bila na tom
letu i znala da kapetan Cicvarić... – počela je da se šali Ema, a onda naglo
promenila ton: – Izvini, Ket, nije primereno da se šalim u ovom trenutku.
Zaista mi je mnogo žao.
– Znam, mila. Šta kaže tvoj stručni nalaz?
– Upravo ono što si i ti pretpostavila. Kapetan Cicvarić je doživeo
infarkt miokarda, i to tri puta zaredom. Pretpostavljam da se prvi put to
desilo još dok ste bili nebu pod oblacima, možda čak i drugi. Poslednji udar
je došao nešto kasnije, vidim to po prebojenosti komora i pretkomora, znači
kada je prizemljio avion. Uostalom, ti si stručnjak za kardiologiju, pogledaj i
sama.
Nagnula sam se nad kapetanovo telo i odmah uočila da je Ema bila sto
posto u pravu. Međutim, ni kao lekar ni kao ljudsko biće nisam mogla da
razumem koja je to sila bila potrebna, kakva snaga, da on i pored dva jaka
srčana udara prizemlji avion i spase putnike i svoju posadu. Zažmurila sam i
u sebi se posle dugo, dugo vremena pomolila u znak dubokog poštovanja,
divljenja i žalosti. Nadala sam se da ga je Bog primio u svoje naručje i da
sada pilotira zlatnim nebom raja.
Ema je čekala da prva progovorim:
– Draga, u dvanaest imam saslušanje pred istražnom medicinskom
komisijom. Da li ćeš stići da napišeš izveštaj do tada?
– Za tebe sve, mila moja Ket. Dejvid, moj novi asistent, zgodan kao
Apolon ali malkice praznjikav, otišao je da doručkuje. Trebalo bi da se vrati
svakog časa, pa ću mu naložiti da on završi ono što je potrebno, a ja koliko
odmah sedam za kompjuter.
Uhvatila me je podruku i povela ka automatskim staklenim vratima.
Skinula je masku i rukavice, strgla kecelju i mantil a onda me snažno
zagrlila.
– Gore glavu, Ket! Znaš da bih i ja učinila isto da sam se našla u tvojoj
situaciji. Većina doktora u ovoj bolnici tako bi postupila ako izuzmem
kukavice i dupelisce, a obe dobro znamo ko su oni. Ni za šta ti nisi kriva,
mila. Šta god da odluče, kakvu god „presudu“ da donesu, za tebe će se
otimati sve bolnice na planeti Zemlji, jesi li me čula?! Bila bih očajna ako bi
otišla odavde, ali nemoj im dozvoliti da te poraze jer u celoj ovoj zbrkanoj
priči ti si pobednik! Ti i kapetan Cicvarić.
– Hvala ti, anđele moj dobri – slabašno sam joj se osmehnula.
– Jesi li nešto doručkovala, Ket?
– Nisam, popila sam kafu pred dolazak na posao. Hoću reći u bolnicu,
jer posao trenutno nemam – neuspešno sam pokušala da se našalim.
– Onda idi pravac u kantinu i doručkuj nešto, imaš još dovoljno vremena.
Dotle ću ja završiti izveštaj, poslati ga na zvanični imejl, ali i doneti ga
lično, ištampanog da ti bude pri ruci.
– Razumem, gospođo! – salutirala sam s osmehom.
– Katarina... – Ema se uozbiljila – molim te da me poslušaš. Doručkuj,
nemoj da ti ja posle proveravam sadržaj u crevima!
Nasmejala sam se glasno i pljesnula je po zgodnoj zadnjici:
– Ludo jedna!
– Šta ćeš, to mi je karakterna osobina – namignula mi je i skoro me
izgurala iz sale za obdukciju.
Sporo i teško sam žvakala prepečeni tost sa sirom i pila čaj od nane.
Sedela sam sama za plastičnim, izgrebanim stolom i zurila u tanjir ispred
sebe. Nisam čula Sema kada je prišao i pitao me da li može da sedne.
– Zašto me uopšte pitaš i jednostavno ne sedneš, doktore Danijelse? Čak
i da sam ti odrično odgovorila, ne bi me poslušao, zar ne?
– Oh, toliko lepa i beskrajno pametna! Zarobila si moje srce još odavno,
znaš li to, Katarina? Da nema Martina, ne bih časio časa... – smejuljio se.
– Seme! Prestani da se glupiraš! – smejala sam se i ja.
– Znaš da to činim samo da bih ugledao osmeh na tim lepim usnama,
draga moja. U koliko sati imaš sastanak sa dželatima?
– Tačno u podne – odgovorila sam.
– Hmmmm... dakle, bitka počinje. Ne brini, dušo, oni možda mogu dobiti
ovu bitku, ali rat neće nikada! – teatralno je uzviknuo.
Sem je, kao i Ema, imao taj živopisan impuls za popravljanje
raspoloženja i zbog toga sam ih oboje, svakog na svoj način, obožavala. Nisu
mi bili samo kolege već i odani prijatelji. Pomisao da ih više neću
svakodnevno viđati mnogo me je bolela. Ipak, nisam želela da im kvarim
želju da me oraspolože pa sam se usiljeno osmehivala. Sem me je pitao kako
sam spavala, a ja sam mu odgovorila da se nisam ni pomerila u snu, ali da
sam jutros bila malo ošamućena i da neću više koristiti pilule za spavanje.
– Naravno da ih nećeš koristiti bez potrebe, ali ih ipak imaj kod sebe u
slučaju da se u bliskoj budućnosti javi nesanica, što je, rekao bih, sasvim
izvesno. Katarina, i sama znaš, bolje nego ja, šta san čini ljudskom
organizmu. On je lek. Kada ti se odmara mozak, odmaraju se i srce i duša. I
nemoj da si se usudila da se šališ na taj račun, jer je to istina. Ne postoji
bolji lek od zdravog, dubokog sna.
– Znam, Seme, hvala ti. Poslušaću te.
– O, hvala Bogu! Sveznajuća, neprikosnovena, nekrunisana kraljica ovog
turobnog carstva rekla je da će poslušati moju malenkost! Počastvovan sam –
šegačio se.
– No dobro. Hvala ti što si mi pravio društvo za doručkom, nagrabusila
bih da nisam poslušala Emu i napunila želudac – rekla sam.
– Emu? Emu Ričardson? Drugu nekrunisanu kraljicu ovog turobnog
carstva! Oh, nemoj mi to raditi, Katarina, vas dve, najlepše, najpametnije...
uh, kakva otrovna kombinacija za moje srce...
– Prekini, ludače! – iskreno sam se nasmejala njegovom upornom
nastojanju da u celu ovu neprijatnu situaciju unese malo živosti i smeha.
– Idem da obiđem svog pacijenta, gospodina Milorada Jakšića.
 – Ideš da obiđeš svog pacijenta? – ponovio je Sem za mnom i pogledao
me kao da sam pameću skrenula. – Znaš da ne bi trebalo to da radiš,
Katarina...
– Pogledaj me, Seme! Vidiš li na meni bolničku uniformu, hirurški
mantil?
– Ne vidim. Vidim na savršeno zgodnoj ženi savršeno skrojeno odelo
koje bih zubima strgao samo...
– Seme! Molim te, uozbilji se konačno!
– Izvini, Katarina, samo sam zabrinut za tebe. Ja...
– Znam, prijatelju moj – rekla sam. Ustala sam i stavila mu ruku na rame:
– Moram da obiđem gospodina Jakšića. Iako su mi javili da je njegovo
stanje stabilno, znam da će mu značiti da me vidi. On slabo govori engleski,
a i obećala sam njegovom sinu da ću mu javiti kada može da dođe i poseti
oca. Ja svoje dužnosti i obaveze uvek završim, dragi moj, pa će tako biti i
ovog puta bez obzira na moguće posledice.
Kada sam ušla na intenzivnu negu, ponovila se scena od jutros. Moje
kolege su žurno prolazile pored mene, neki su me pogledali i klimnuli
glavom, a neki od njih čak ni to nisu učinili. Nisam mogla da verujem u šta se
ljudi pretvore kada je neko drugi u nevolji i kada se nađe u nemilosti onih od
kojih primaju platu.
Iskreno sam se obradovala kada sam videla da je Milorad ekstubiran.
Široko sam se osmehnula i skoro uzviknula:
– Ma da li je moguće? Posle samo dvadeset četiri sata od teške operacije
vi samostalno dišete! Bravo za vas, Milorade! Veoma sam srećna što vaš
oporavak napreduje baš onako kako bi i trebalo, rekla bih i brže od
očekivanog. Kako se osećate? Imate li bolove?
– Nemam, gospoja doktorka. Malo me grebe grlo dok gutam i pričam, ali
pretpostavljam da je to od one cevčuge koja je stajala u njemu, jelte?
– Jeste – nasmejala sam se i uhvatila ga za zglavak ruke opipavajući mu
puls iako sam sve videla na monitoru. Potapšala sam ga po ruci:
– Kao grom ste, Milorade! Reći ću kolegama da vas prebace danas na
odeljenje kako bi Stevan mogao da vas posećuje. I molim vas, nemojte me
zvati ni gospoja, ni doktorka. Moje ime je Katarina – osmehnula sam se.
– Dete, ti si mi spasla život! Za mene si ti boginja! – nasmešio se i
pomilovao me po ruci.
Pokušala sam da zaustavim suze, ali u tom trenutku one su jednostavno
grunule niz moje obraze. Milorad me je zabrinuto pogledao pa hrapavim
glasom, koliko je glasno mogao, rekao:
– De, de, lepa moja devojko, nije ništa tako strašno da zasluži tvoje suze!
Bokte, oči su ti zelene kô livada u mom kraju – brzo je prešao na „ti“ pa
nastavio: – Živi smo, dete, a to je najvažnije! I znaš šta ja mislim? Mislim da
se sve dešava sa razlogom, onako kako i treba da se desi. Imamo li mi na to
uticaja? Nemamo, čedo! Zato gore glavu!
– Hvala vam, Milorade. Javiću vašem sinu da danas posle podne može
da dođe da vas poseti. Do tada se odmarajte i nemojte očijukati sa sestrama
– namignula sam mu i izašla iz bolničke sobe sa knedlom u grlu.

***

Kada sam nakon Tesine najave ušla u kancelariju direktora Johansena, videla
sam jednu ženu i dva muškarca kako sede za ovalnim stolom, blizu njegovog.
Uljudno sam se javila i predstavila, kao i oni meni. Čim su izgovorili svoja
imena, zaboravila sam ih. Čudno je kako ljudski mozak jednostavno odbija
da zapamti preteće, neprijatne informacije. Kao da na njegovim vratima stoji
obučen vojnik koji im ne dâ da uđu u to carstvo nepoznatog i neistraženog
mislećeg bivstvovanja. Sela sam preko puta njih skrstivši ruke na krilu,
ispod stola. Fasciklu koju sam donela stavila sam ispred sebe. Oni su takođe
otvorili svoje, pune nekih papira, i počeli sa ispitivanjem. Ne mogu se setiti
svih detalja razgovora, ali najvažnije sam zapamtila. Ispitivali su me
naizmenično, a ja sam mirno, gledajući svakog od njih pravo u oči,
odgovarala na pitanja ozbiljnim glasom, sve vreme svesna direktorovog
pogleda koji mi se zarivao u lice.
– Doktorko Safran, da li ste svesni da ste učinili jedan od najtežih
prekršaja koje propisuje medicinski zakon države Ilinois?
– Kada vi to tako kažete, a ja nemam razloga da vam ne verujem, onda
jesam. Međutim, tog dana, u tim tragičnim, napetim trenucima, mislila sam
samo na jedno: kako da spasem život čoveku koji je umirao pred mojim
očima. Nisam ni pomislila na zakone, protokole, papirologiju i ostale
tričarije.
 – Tričarije? – upitno je izvio obrve jedan od dvojice islednika.
– Da, u poređenju sa ljudskim životima, za mene su to tričarije. Slušajte,
do sada sam spasla bezbroj života, i ovo ne govorim da bih se time dičila,
već da bih vam stavila do znanja da je moj posao za mene samo i isključivo
usmeren na spasavanje života. Nažalost, bilo je i onih koje nisam uspela da
spasem i oni će večno ostati ožiljci na mojoj duši. Žao mi je što sam
prekršila medicinski zakon i bolnički protokol, žao mi je što sam ovu
bolnicu, koja je moj drugi dom već više od decenije, dovela u nezgodan
položaj, kao i direktora Hansa Johansena i članove odbora, ali mi nije žao
što sam spasla život gospodinu Miloradu Jakšiću. Učinila bih to opet, bez
razmišljanja.
– Znači, ne kajete se? – pitala me je nepoznata žena.
– Mislim da sam vam na to pitanje upravo odgovorila.
Nakašljali su se skoro sinhrono, što me je umalo nasmejalo, pa sam se
uštinula za butinu ispod stola. Oba gospodina su imala oznojene okovratnike
svojih uštirkanih košulja, a gospođa islednica je čudno iskrivila usta, valjda
je to trebalo da liči na osmeh.
– Da li je to sve, gospodo? – upitao je direktor.
– Jeste – potvrdili su, opet skoro uglas.
– Slobodni ste, doktorko Safran – rekao je Hans Johansen.
– Zahvaljujem, gospodine direktore – klimnula sam glavom prema
islednicima i napustila prostoriju.
Brzim koracima sam stigla do svog kabineta. Prošla sam pored Mojre,
koja je ustala i otvorila usta u pokušaju da mi nešto kaže, ali sam je ućutkala
jednim pokretom ruke. Krajičkom oka sam videla da je skrušeno sela na
stolicu i na trenutak mi je bilo žao što sam tako postupila, ali nisam mogla da
govorim. Ne u tom trenutku. Sela sam na svoju udobnu radnu stolicu i zarila
glavu u šake. Ramena i celo telo su mi se nekontrolisano tresli, a ja sam
pokušala da primenim tehniku dubokog disanja. Nisam išla islednicima niz
dlaku i to bi me moglo koštati karijere, čak sam mogla i da izgubim svoju
doktorsku licencu. Međutim, nisam htela drugačije da postupim. Jednostavno
nisam mogla da podilazim licemerima i birokratskim marionetama. Učinila
sam ono što je bilo ispravno. To je bilo moje čvrsto uverenje, koje čak ni
najgora zaprećena kazna nije mogla pokolebati. Kada sam uspostavila
normalno disanje i srčani ritam, naslonila sam glavu na naslon stolice i
zažmurila. Kakav god ishod bio, prihvatiću ga dostojanstveno.
Pogledala sam u telefon, a potom u vizitkartu koja mi je stajala na stolu, i
pozvala sam kopilota, gospodina Nenada Paunovića. Javio mi se skoro
odmah, napregnutim glasom. Predstavila sam se, a on je brže-bolje rekao:
– Očekivao sam vaš poziv, Katarina.
– Gospodine Paunoviću... – počela sam.
– Nenad, molim vas zovite me Nenad...
– Nenade, završena je obdukcija i zvaničan nalaz je kod mene. Što se tiče
bolnice, i mene lično, kapetan Cicvarić može da se vrati kući – tužno sam
rekla.
– Da, mi smo pretpostavili da bi to moglo danas da se završi. Jat ervejz
čeka da im javimo kada bismo mogli da poletimo za Beograd, i ja ću ih
odmah izvestiti da je ovde završeno sve što je bilo potrebno. Avion za naš i
Ciletov povratak je obezbeđen, naravno biće to specijalni let, i čim mi jave
kada ćemo moći da krenemo, ja ću vas obavestiti. Ne verujem da će to dugo
potrajati, stoga, ako ste još uvek namerni da se vratite sa nama u Srbiju,
predlažem da počnete da se pakujete.
– Nisam se ni raspakovala od onog dana, Nenade – prošaputala sam i
onda nešto glasnije rekla: – Što se mene tiče, spremna sam da krenem kad
god vi kažete.
– U redu onda, nazvaću vas čim budem znao precizne detalje.
– Zahvaljujem.
– Ne, mi zahvaljujemo vama, Katarina. Ono što ste učinili zaista je
vredno divljenja.
– Nemojte, Nenade, molim vas. Nisam učinila ništa specijalno, samo sam
radila svoj posao. Ne trebaju meni priznanja ni lovorike, iskrena da budem,
u ovom trenutku jedino želim da se vratim što pre kući, u Srbiju.
Završila sam razgovor duboko uzdahnuvši. Zamolila sam Mojru da
pozove Miloradovog sina i obavesti ga da od danas može da posećuje svog
oca na odeljenju kardiohirurgije. Pokupila sam neke sitnice iz svog kabineta,
a onda mi je pogled pao na sve diplome koje su krasile zidove. U jednom
trenutku sam pomislila da ih skinem, ali sam se predomislila. Ako do toga
dođe, učiniću to kad se vratim iz Srbije.
Pozdravila sam se sa svojom sekretaricom, koja se zaplakala, pa sam joj
šaljivo rekla:
– Draga Mojra, čemu suze? Taman ćete se malo odmoriti od mene. Zašto
i vi ne uzmete godišnji odmor, znam da imate slobodnih dana zaostalih još od
prošle godine, pa idite negde s porodicom, ili radite šta vam je volja.
Ukoliko odluka o mom daljem radu bude donesena dok sam u Srbiji, Tesa će
me obavestiti. Vidimo se svakako, draga moja – nežno sam je pomilovala po
obrazu i napustila bolnicu.
 VI

Zažmurila sam kada je omanji avion počeo da rula po pisti, spreman za

uzletanje. Bilo je pomalo sablasno biti jedini putnik u avionu, ako izuzmem
kovčeg u kojem se nalazilo telo kapetana Cicvarića i članove njegove
posade. Nenad Paunović me je smestio u biznis-klasu i rekao mi da se ne
ustručavam da tražim od njih šta god poželim. Zahvalila sam se i odgovorila
kako mi za sada ništa nije potrebno.
Pokušavala sam da ne mislim na svađu sa Martinom koja je prethodila
mom putovanju. Izrekao je mnogo teških i neprijatnih reči, koje su mi samo
dale dodatna krila da odletim iz Čikaga što je pre moguće. Nisam mogla da
verujem da posle toliko godina lice mog supruga može postati tako ružno, a
njegove reči oštre, zajedljive i pakosne.
– Stvarno misliš da si zvezda, Katarina? Toliko si poletela da ne mogu
da te prepoznam. Šta umišljaš, ko si ti?! Ja ću ti reći: ti si niko i ništa! Bila si
žena bez imena i prezimena sve dok mene nisi upoznala i ušla nam u
porodicu, koja već stotinama godina ima ugled i visoku reputaciju. A ti... ti si
došla iz tamo neke zabiti, iz sela koje doskora nije imalo ni internet, a
odrasla si pišajući u poljski klozet... I ti meni sad nadobudno saopštavaš da
ipak odlaziš da vidiš majku, mada znam da je to samo izgovor da odeš od
mene. Pa ako je tako, izvoli, idi, gospođo Safran, ali nemoj da misliš da ću te
dočekati raširenih ruku kada se vratiš. A vratićeš se, i to podvijenog repa! –
siktao je, sav crven u licu, čovek sa kojim sam provela tolike godine.
Zapanjeno sam ga slušala i posmatrala, misleći da se zapravo samo moj
um sa mnom poigrava, i da ne može biti stvarno sve što čujem i vidim.
Stomak mi se grčio, imala sam snažan nagon za povraćanjem, koji sam
snagom volje potisnula, i duboko, duboko disala pokušavajući da smirim
srce i da on ne primeti moju uznemirenost.
Kada je završio, ustala sam sa udobne sofe, pogledala ga ravno u oči i
smireno odgovorila:
– Polećem ujutru u devet časova. Napustiću stan pre sedam. Molim te da
večeras spavaš u gostinskoj sobi, a o svemu što si maločas izgovorio imaš
vremena da razmisliš. I to napretek. A sada me izvini, pokušaću da se
naspavam jer me sutra čeka dug put.
Okrenula sam mu leđa i otišla u našu spavaću sobu. Trgla sam se na zvuk
pucanja stakla i pretpostavila da je Martin razbio o zid čašu iz koje je pio
viski, jedan za drugim. Bila sam duboko povređena, malaksala i iznurena, ali
nisam sebi dozvolila da plačem.
Mislila sam o zelenim livadama svog detinjstva, o majčinom nežnom
osmehu i sigurnom zagrljaju, o pticama koje veselo cvrkuću budeći me
jutrima, o igrama žmurke sa svojim vršnjacima, o svemu što sam potisnula
kako bih pobegla od tuge.
Sad sam joj hrlila u susret, spremna da se suočim sa prošlošću.

Kada smo sleteli na beogradski aerodrom, osetila sam neko čudesno

olakšanje, kao da sam sav dotadašnji teret zbacila s leđa. Bilo je to prosto
neobjašnjivo. Kao da sam iza sebe ostavila neki drugi, lažni život, i konačno
se vratila tamo gde sam oduvek pripadala. Nenad Paunović je bio toliko
ljubazan da mi rezerviše sobu u hotelu Moskva, u samom srcu mog
velegrada, i ja sam se nakon pasoške i carinske kontrole užurbano spremala
da izađem iz aerodromske zgrade. Trgla sam se kada mi je nečija ruka
dotakla rame. Iza sebe sam čula glas:
– Katarina, vi idete sa nama, na službeni izlaz. Ne brinite za svoj prtljag,
čekaće vas – rekao je Nenad Paunović.
Pošla sam za njim bez pogovora. Ono što sam tada videla i doživela
skoro mi je slomilo srce, a tolikih sam se smrti nagledala. Celo aerodromsko
i avionsko osoblje stajalo je u špaliru sa rukom podignutom na šapku, dok su
iznosili kovčeg sa telom kapetana Cicvarića. Išla sam za njegovom posadom
sagnute glave, ali sam perifernim vidom uočila lepu, plavu ženu u crnini koja
je stajala na čelu špalira držeći dve devojčice za ruku.
Kada sam ugledala Mirjanu Cicvarić, podigla sam glavu i pogledala je u
oči. Prepoznale smo se. Ne znam kako, ali sam u tom trenutku bila uverena
da smo se prepoznale, i nisam pogrešila. Blago mi je klimnula, i ja sam joj
uzvratila suznih očiju. Njene oči su bile suve, skoro prazne. Tako izgledaju
oči onih koji su stigli do dna bola. Razumela sam je. Osećala sam je. Kao
žena ženu. I u tom trenutku, neka mi dobri Bog oprosti, čak sam bila i pomalo
zavidna. Zavidela sam joj na iskrenom bolu za izgubljenom ljubavlju. Ja to
nisam mogla da osetim. U tom času sam pomislila šta bi se desilo da Martin
kojim nesrećnim slučajem strada, da li bih ja osećala isto... Spoznaja da ne
bih, dotukla me je. Ali i ohrabrila, ma koliko to paradoksalno zvučalo.
Kada sam se smestila u hotel, uprkos dugim, stresnim danima i budnim
noćima koji su ostali iza mene, nisam mogla da spavam. Obula sam
najudobnije patike koje sam ponela i krenula u šetnju Beogradom. Nasumice
sam šetala ulicama koje je umivala sitna kiša, gledala u velelepne predratne
zgrade i drveće koje sam pamtila iz detinjstva, kada me je majka vodila
jednom godišnje u prestonicu. Videla sam javorolisni platan kod Miloševog
konaka, hrast lužnjak na Cvetnom trgu, koji, čini mi se, broji skoro dve
stotine godina. Zastala sam ispod njegovih raskošnih grana i učinila sam se
samoj sebi tako malom, ništavnom.
Predveče sam se vratila u hotel, pokisla i umorna.
Zaspala sam u trenutku.

Sutradan sam u zakazano vreme otišla na komemoraciju. Nisam ni morala da

slušam sve te lepe reči o kapetanu Cicvariću, jer sam ih duboko osećala. On
je bio moj heroj. Spasao mi je život, kao i stotinama drugih putnika. Na
čudan način, bila sam ponosna što sam bila deo cele te priče iako me je ona
mogla koštati života i karijere. Ali u tom trenutku iskreno za to nisam marila.
Kada se komemoracija završila, prišla sam Mirjani Cicvarić i
predstavila se. Ona se ponašala kao da me je očekivala. Snažno me je
zagrlila i prošaputala: „Znam.“ Rekla sam joj da sam svakako nameravala da
se vratim u domovinu, ali da sam nakon neverovatne hrabrosti i
neobjašnjivog fenomena zbog kojeg je srce njenog muža izdržalo da spase tri
stotine putnika, osećala dužnost i potrebu da ga ispratim na večni počinak, ali
i da se upoznam s njom. Tada, u tom nemilom trenutku, nisam ni slutila da će
Mirjana Cicvarić postati moj jedini prijatelj, moj saveznik u domovini.
Imala je vremena da se pripremi na sve što će uslediti. Zato mi je nakon
komemoracije prišla i suvih usana i očiju upitala:
– Dobila sam obdukcioni nalaz iz tvoje bolnice na engleskom jeziku.
Slabo ga govorim, pa te molim da mi jednostavnim rečima kažeš šta se
dogodilo mom Ciletu.
– Već sam ti rekla kada smo se čule, Mirjana, ali razumem tvoju bol i
zbunjenost. Sve je ovo bio užasan šok za nas, a ne mogu ni da zamislim kako
je tebi. Srce tvog muža je tri puta puklo. Dva puta u vazduhu, dok je
pokušavao da nas sve spase, i poslednji, fatalni put kada je prizemljio avion
– tiho sam odgovorila.
Mirjana je samo klimnula glavom, a onda me upitala:
– Gde si odsela?
– U hotelu Moskva, sutra idem u svoje selo.
– U redu, večeras u osam, da li ti odgovara? Nađemo se u foajeu?
– Naravno – odgovorila sam.
Obe smo prebirale i brljale po salati koju smo naručile, ali smo zato
nemilice trošile vino, kao da će nam ono obema pružiti utehu i odagnati bol.
Tada sam shvatila da je svaka žena na ovom svetu nesrećna na svoj način, i
da svaka od nas nosi pretežak krst. Pričale smo kao da se oduvek znamo.
Odavno nisam osetila takvu bliskost i povezanost sa nekim. Volela sam svoje
kolege, neki od njih su mi bili prijatelji u Americi, ali ni sa kim od njih
nisam osetila taj poseban osećaj pripadnosti, takvu bliskost. Oduvek je među
nama postojala određena distanca u odnosima, ali sa Mirjanom je to od
prvog trenutka bilo drugačije. Zaista mi se činilo kao da sam tu ženu
poznavala čitavog života, kao da sam bila deo njene životne priče, i sve što
mi je te večeri pričala o svom pokojnom suprugu, o deci, o svojoj porodici,
doživela sam kao deo svog života. Bilo je to čudno osećanje, nesvakidašnje
ali i nekako okrepljujuće. Dok sam razmišljala o tome slušajući je, ona je
najednom rekla:
– Oh, draga Katarina, mora da sam te udavila pričom o svojoj porodici.
Nekako imam osećaj kao da se oduvek znamo, pa mi je lakše da pričam, da
skinem ovaj težak teret sa duše, makar i na trenutak...
Nagnula sam se preko stola i nežno joj dotakla šaku. Nasmešila sam se i
odvratila:
– Isto osećamo, draga Mirjana. Uopšte mi ne smeta tvoja priča, uživam
dok te slušam. Moram da ti kažem da ti čak pomalo i zavidim. Naravno, ne
na tragediji koja te je zadesila, ali ti zavidim na ljubavi i bliskosti koju si
imala sa Ciletom, a pogotovo na deci...
– Zašto, Katarina? Zar ti nemaš decu? Oprosti, toliko sam se zanela da te
nisam ni pitala za tvoju porodicu...
– Nemoj da se izvinjavaš, nema šta tu mnogo da se priča... Nažalost,
nemam decu, udata sam za Francuza, ljubav iz studentskih dana... Upoznali
smo se u Parizu, gde smo oboje studirali. Mlada, lakomislena i zaljubljena,
pristala sam na njegov predlog da uvek budemo samo nas dvoje, jer on nije
želeo da imamo decu.
– Uhhhh... – uzdahnula je Mirjana saosećajno, a ja sam je brzo prekinula:
– Ne, ne treba mi sažaljenje, ne u ovom trenutku. Ti si srećna žena, draga
moja Mirjana. Ovo užasno zvuči, znam, ali imaš dve prekrasne devojčice
koje su tvoje i Ciletovo remek-delo, koje nose vaše gene, i tvoj muž će kroz
njih i vaše uspomene živeti zauvek. Deca nasleđuju gene oba roditelja, ovo ti
govorim kao lekar, da ne zalazim sad u detalje. Ali praksa mi je pokazala da
devojčice posebno liče na oca, zato ti sve ovo govorim. Uvek ćeš u njima
imati vašu ljubav, i mnogo više od toga... – tužno sam se osmehnula.
– Ali... ali zašto, draga Katarina? Izvini molim te ako zabadam nos gde
mu nije mesto, ali da li je moguće da neke žene nikad ne požele da imaju
decu?
Nasmejala sam se, glasno.
– Moguće je, Mirjana, i to je njihov izbor koji ja poštujem. Međutim, kod
mene je situacija drugačija. Snažno, beskrajno snažno želim da imam dete.
Makar jedno. Bližim se četrdesetim i verujem da mi hormonski status
delimično diktira želju, međutim, pre će biti da to ima veze sa mozgom. Ali,
kao što sam ti rekla, moj suprug to ne želi i ostaje čvrsto pri svojoj odluci.
Na meni je sada da dobro razmislim šta mi je dalje činiti, jer nisam srećna.
Ali koja žena pa jeste?
Mirjana se zamislila, pa mi odlučnim, od plača hrapavim glasom rekla:
– Tvoj život je u tvojim rukama, Katarina. Koliko sam razumela, a i iz
Nenadove priče čula, ti si vanserijski kardiohirurg, žena lavica, ona koja je
sposobna da učini čuda, i koja je čuda činila! Pa, učini čudo, draga Katarina!
Ostvari svoju želju na bilo koji način. Nemoj da odeš sa ovog sveta bez
naslednika. Nemoj da nestaneš sa lica zemlje kao da nikada nisi ni postojala.
Ako je moguće. Ako nije, usreći neko napušteno dete i pruži mu ljubav i
dom. Molim te, oprosti mi što sam ovoliko direktna, ali ja sam iskrena žena
koja uvek govori ono što misli i znam da smo se tu prepoznale. To je ta tačka
koja nas obe veže.
Znaš, kada si mi javila da je Cile umro, jedan deo mene je nepovratno
otišao za njim. Ali onda sam, kada je prvi šok prošao i kada sam prihvatila
tugu, shvatila da sve ovo ne bih mogla da preživim bez Maše i Maje. One su
moja i Ciletova svetlost. Naš svetionik. Njihova budućnost je i moja. Ne
smem da pokleknem, ne smem da zastanem, zbog njih... Deca imaju tu moć da
ti pruže neverovatnu ljubav i snagu. Kad samo pomislim, ako poživim, da ću
jednoga dana držati u naručju njihovu decu, sve ostalo, pa i ova tragedija,
čini mi se smislenije, izdrživije. Znala sam da Cile radi rizičan posao, a
voleo ga je najviše na svetu. Zato ni ti nemoj odustati od svoje želje i svojih
snova.
Pričale smo do duboko u noć. Mirjana Cicvarić me je probudila i
osnažila, ta divna, nežna žena koja je izgubila ljubav svog života meni je
dala snagu da se konačno suočim sa istinom, da uronim duboko u svoj život i
dobro razmislim o svemu. Rastale smo se kao najbolje prijateljice i obećale
jedna drugoj da ćemo se uskoro videti.
DRUGI DEO
 VII

Nakučani, 1967.

Oštar, hladan vetar prljio je Zorkine obraze dok se sa naramkom drva

vraćala u kuću. Trebalo je založiti vatru dok joj se majka ne vrati od
Grujićevih, gde je po čitav dan spremala, čistila, kuvala i posluživala. Zorka
je znala koliko se njena majka Kosara muči da ih prehrani, uostalom,
zahvaljujući njoj je uspela da završi srednju školu, iako mnoga siromašna
deca iz sela nisu imala tu mogućnost. Često bi uveče, dok su sedele kraj peći
na drva a majka štrikala ili vezla goblene, gledala u te narađene šake, u te
čudesne, vredne ruke svoje majke, a onda bi zasuzila.
Neprekidno je navaljivala da joj pomogne, da sa njom čisti palatu
Grujićevih, kako su u selu zvali njihovu bogatu kuću, ali bi Kosara tad
odlučno odmahnula glavom uvek uz isti odgovor:
– Dok sam ja zdrava i živa, moja ćerka neće čistiti i služiti po tuđim
kućama.
Zorka se raspitivala za posao u okolnim selima, išla je čak do Sremske
Mitrovice da ga traži, ali niko joj nije ponudio pristojan posao i platu. Želela
je da radi, ali je majka govorila da imaju dovoljno za život, i da će se ona
starati o svemu. Zimi je bilo najteže jer nije bilo mogućnosti za odlazak u
nadnicu. Leti i s jeseni, Zorka je brala šljive, jabuke i kukuruz, i za to
dobijala skroman džeparac. Otkako je njen otac, Kosarin muž Vasilije
prethodne godine preminuo, majka kao da se sva skupila, smanjila, povukla u
sebe. Iako je ranije često razgovarala s ćerkom, prošla je već godina kako je
uglavnom ćutala i progovarala samo ako bi je kći nešto pitala. Nije više
svraćala u komšiluk na kafu, počela je da izbegava ljude, što je Zorku plašilo
pa joj je to i priznala. Međutim, majka bi joj samo mirno rekla:
– Dušo, nemam ja s kime da divanim. Niti o čemu. Svi samo kukaju zbog
Vase, kao da je njima bio muž, a ne meni. Svi pričaju o kojekakvim
boleštinama i deci, a ja to ne mogu da slušam. Kao da mi nije bilo dosta
njegove bolesti, Bog nek mu dušu prosti. Potrebni su mi mir i tišina. Suviše
se umorim preko dana da bih imala volje i vremena za isprazne priče. Mani
se... meni je dobro i ovako.
Kada bi je kći zapitkivala da li joj je teško i kakvi su Grujići prema njoj,
pogotovo Slavko Grujić, za koga se po selu pričalo da je prek i osion čovek,
mati bi joj odgovarala:
– Dobro je, dušo... Nije tvoje da o tome brineš. Oni balavci su preko
svake mere razmaženi, ali ne marim mnogo. Uostalom, to znaš bolje od mene,
išla si s njima u školu. Žao mi je Melanije, koja skoro da ne izlazi iz svoje
sobe, a i kada izađe da bih mogla da pospremim, skoro se prepadnem kad je
vidim. Ona je veoma lepa žena, ali nekako sva prozirna, mršava, bleda, kô
duh, Bože me prosti... – rekla je Kosara pa se brzo prekrstila i nastavila: – A
Grujić, gazda kô gazda. Kô i ostali bogatuni. Bahat. Sećaš li se kada smo lani
sahranjivali našeg Vasilija, ni saučešće mi nije izjavio. I odbio mi je od plate
taj jedan dan što nisam otišla da radim. Ma nije vredno o njemu govoriti... –
odmahnula je rukom.
– Mama, plašim se da bi gazda Slavko mogô saznati da ti gospođa
Melanija pozajmljuje knjige a ti ih meni na čitanje donosiš... Strah me da bi
ti to zamerio i, ne daj bože, kaznio...
– Ne strahuj ti, dete, za mene, sto puta sam ti rekla. Nisi ti mene rodila,
već ja tebe. Moj je posao da strahujem. Melanija mu sigurno neće reći jer
skoro da ne razgovaraju, a još ređe se viđaju jer ona iz svoje sobe ne izlazi,
kao što sam ti rekla. Znaš da je sama ponudila da ti nosim knjige na čitanje
kada sam joj rekla koliko voliš da čitaš. To je njena biblioteka, sumnjam da
je gazda Slavko pročitao ijedno slovo iz svih tih knjižurina, kô i ona njegova
derišta...
– Mama, znaš da ne volim kada tako nazivaš knjige. To su umetnička
dela.
– Dobro, izvini, eto ponelo me... U svakom slučaju, ne brini. Uvek dobro
pazim kad ti ih donosim i kad ih vraćam. Gledam da tada gazda ne bude u
kući, a obično znam kojim danima odlazi do varoši, da svršava poslove. A
tim danima kad se vraća u selo, obično svrati u krajputne krčme i dođe
pošteno nacvrcan. Sumnjam da bi primetio da u rukama držim kokošku, a ne
knjigu... – nasmejala se promuklo, pa se zakašljala.
Zorka je skočila, potapšala je po leđima, dok su Kosari suze krenule na
oči od jakog, hrapavog kašlja. Dok joj je držala dlan na leđima, mogla je da
oseti kako tamo nešto škripi i sikće, preteći.
– Majko, a da odemo ti i ja sutra do lekara? Predugo već traje taj tvoj
kašalj i nimalo mi se ne sviđa kako zvuči.
– Išô je i tvoj otac pa mu ništa nisu pomogli...
– Mama, tata je previše pio, znaš i sama. Ko zna kakvu je boleštinu
navukô a nije hteo da nam kaže. Nisu njega ubili lekari, već rakija... – tiho
joj je odvratila ćerka.
– Nemoj tako da pričaš, imena ti! Vasilije je bio dobar čovek i otac. Pa
šta ako je pio? Nikada na tebe i mene ni glas, a kamoli ruku nije digao! Zato
nemoj tako da pričaš o ocu, jer ćeš me naljutiti. A koji to Nakučanin pa ne
pije? Eto, reci mi makar za jednog, ako znaš! U selu gde se peče rakija, uvek
se i pije – zaključila je Kosara, i srdito nastavila: – Zahvaljujući tvom ocu i
meni, sad imamo kupatilo, tučanu kadu i toplu vodu. Vasa je bio radan i
pošten čovek koji je sebi ponekad dao oduška kô i svaki muškarac. I zato da
više nikad nisi o svom ocu rekla nijednu naopaku reč, jesi li me čula?! –
zakašljala se.
– Hoćeš li da ti skuvam čaj od belog sleza ili lovora da ti ublaži kašalj,
majko? – promenila je brzo temu Zorka, videvši da joj se majka uzrujala.
– Može, čedo, hvala ti. Beli slez mi više prija.
– Evo sad ću...
Kosara je zabrinuto gledala za ćerkom, koja je požurila da joj skuva čaj.
Nije želela da Zorka previše brine, ali kao što naš narod običava da kaže,
samo se siromaštvo, kašalj i ljubav ne mogu sakriti. U sebi se nasmejala
misleći kako ona zaista nema šta da krije... Još uvek je volela svog Vasu, i za
nju nijedan muškarac pre njega nije postojao, niti će ikada postojati drugi.
Svake nedelje je odlazila na seosko groblje da se s njim pošteno ispriča.
Znala je, u duši je osećala da i ona polako kopni, da više nema snage kao što
je pre imala, i da je taj uporni kašalj iscrpljuje.
Brinula se zbog svoje jedinice, mislila je kako je prerano da njena Zorka
izgubi i oca i majku. Tek je navršila osamnaestu, red bi bio da upozna
kakvog poštenog momka i da se uda. Kosara ju je terala da ide na igranke
koje su se u selu jednom mesečno održavale, na vašar kada mu je bilo vreme,
ali Zorka nije htela ni da čuje. Govorila je da je momci ne zanimaju,
međutim Kosara je znala da neće nju da ostavi samu, pogotovo otkako je
počela da poboleva. Smišljala je načine kako da je pošalje od kuće, ali još
nije skupila dovoljno novaca da bi njena ćerka mogla da upiše fakultet, što
su obe želele. Iako Zorka nikada to naglas nije izgovorila, majka je znala
koja je njena najveća želja, zato je neprestano zarivala nos u knjige. A ona je
bila nemoćna i to ju je izjedalo. Osim toga, nije znala koliko će još moći da
izdrži kod Grujića, jer je malo-malo posustajala u poslovima. Bilo je pitanje
trenutka kada će to gazda Slavko primetiti, njegovi sinovi već jesu.
Podbadali su je govoreći:
– Šta je, tetka Koso, stigle godine, ha? Što ne pošalješ Zorku da
pomogne, mogli bi’ se s njom malo podružiti... – cerili su se.
Kosara bi im najradije zalepila ćušku preko tih poganih usta, ali nije
smela, pa je smireno odgovarala:
– Ne sekirajte se vi za mene, deco. Ima u ovim rukama i nogama još
snage. A moju Zorku ne pominjite, jer se nećete dobro provesti!
– Ti to nama pretiš, Kosara?
– Ju, šta pričate, huncuti jedni! Ta s vama se čovek ni našaliti ne može...
Ajde, nemojte me zapričavati, imam mnogo posla...
Kosara Stajić je mnogo volela decu, ali joj je Bog podario samo Zorku,
iako su ona i Vasilije mnogo puta pokušavali da dobiju makar još jedno dete.
Nije im se dalo. Međutim, ova tri mala bogatuna je prezirala. Sva trojica su
bila isti otac, kako likom tako i karakterom. Često se pitala da li je moguće
da ih je Melanija rodila, ta dobra, plaha žena koja ni mrava ne bi zgazila. Eto
kako se sudbina nekada poigra sa genima.
Kosara je dobro znala da se sa prirodom i sudbinom ne smeš igrati, jer
bi te moglo stići veliko zlo.
Kada je njen Vasilije umro, prerano i iznenada, Kosara se zapitala ima li
Boga, iako je znala da tako greši svoju verujuću dušu. Ipak, kada nam iz
naručja nenadano istrgnu najmilije i čitav život nam se sruši u trenu, nije
neobično da se zapitamo zašto se to dešava.
Zorkina majka je, posle Vasine smrti, Boga počela da doživljava kao
časovničara sa svojim čudnim mehanizmima. Znala je iz Zorkinih udžbenika
biologije, kada bi je ćerka zamolila da je propita, da se čovek sastoji od
sistema cirkulacije krvi, ćelija, organa, mišljenja, razmnožavanja, ali ni u
jednom udžbeniku nije pisalo da li nam božji mehanizam može odgovoriti na
pitanje zašto se ljudi rađaju i umiru, i to baš u određeno vreme. Zašto žive?
Kako i kojim mehanizmima se određuje nečiji sudnji čas?
 Pred svim tim pitanjima Kosara je ostajala zbunjena, nema, bez
odgovora. Nije htela da o tome priča sa svojom kćerkom, koja je bila daleko
načitanija i obrazovanija od nje. Ali je Kosara imala zdravu seljačku pamet,
onu vrstu inteligencije koja se sreće kod ljudi koji žive sa prirodom i njenim
zakonima i od njih uče. Bila je to umna, poštena žena koja se svim silama
trudila da pored boljki koje su je ubadale, svakim danom sve više i jače
izdrži dokle god može, ne bi li svoje čedo ostavila na sigurnom mestu na
ovom svetu, ako je takvo mesto uopšte postojalo...
Zorka se pak trudila da svojoj majci olakša u svemu što je do nje bilo.
Održavala je kuću urednom i čistom, hranila kokoške, po selu skupljala zovu
sa drveta i pravila sok, samo da bi se osećala korisnom.
Njeni su snovi bili druga priča: sanjala je da ode u Beograd, taj divni,
velelepni grad, i upisuje studije književnosti koje bi joj jednog dana možda
donele zvanje nastavnice ili profesorke. Želela je svim srcem da usvoji
znanja koja bi mogla da prenese budućim generacijama, ali nije mogla da
napusti majku.
Bilo je to vrzino kolo u koje se uplela, ono kolo koje se pretvara u
lavirint nedosanjanih htenja i želja, a koje je izbegavala samo da joj majka
ne ostane sama.
Zorka je ostala dosledna svojoj potrebi i želji da ne napusti majku, i zato
joj je prećutala da je kao jedna od najboljih učenica u svojoj generaciji
dobila stipendiju da studira u Beogradu.
Da je kojim slučajem Kosara to znala, otperjašila bi je iz Nakučana istog
trena, i zato je Zorka ćutala. Uprkos ogromnoj želji nije mogla da ode, ne
posle tatine smrti, ne usred majčine bolesti koja je bivala sve izraženija i
jača.
 VIII

Zorki se činilo da vreme leti, kao po nečijem diktatu, u taktu muzike koju je
orkestar svirao na vašarima. Oduvek je bila više nalik majci nego ocu. Njen
pokojni otac Vasilije je bio veseo čovek, radan, vazda nasmejan, ali sklon
kapljici. I koliko god da ga je majka branila, jer ga je silno volela kao i on
nju, Zorka nije mogla da razume zašto ništa nije činila kako bi sprečila
njegov sunovrat. Nije se usudila majku to da pita, a Kosara se svom Vasi
nikada ni za šta nije usprotivila, uvek je udovoljavala njegovim željama, a
on, ruku na srce, i nije imao nekih prohteva. Njemu je bilo važno samo da
obezbedi porodicu toliko da ne gladuju, da njegova Zorka svake zime dobije
nove čizme i kaput iz varoši, a u kuću je ženi često donosio bukete poljskog
cveća. Zorka se živo sećala tih dana iz detinjstva, kuće koja je mirisala na
tamjan i cveće, nasmejane majke, sve zajapurene kad god bi se Vasa kući
vratio, makar i pijan. Pamtila je i kada je otac počeo sve manje da radi, a
više poboleva, pa ni tada mu Kosara čašicu iz ruke nije izbijala.
Vasilije se po selu hvalio kako mu je ćerka od svih pametnija i
načitanija, a kada bi malo više potegao u krčmi, govorio bi da je Grujićevim
sinovima Božidaru, Radomiru i Gradimiru džaba sve bogatstvo kada se
pamet kupiti ne može.
E, tada bi ga majka ućutkivala, sve zbog straha da im kakvo zlo ne
načine, a on bi joj, zamagljenih očiju od rakije, nežno je ljubeći u teme,
odgovarao:
– Eh, lepa moja Koso, ne kori me, ne ruži me, kad istinu zborim. Jesam li
te ikad slagao? Nisam. Jesam li te ikad prevario? Nisam. Zato me ne ućutkuj,
ženo, jer ja se poganih ne plašim. A oni koji se plaše nek se u’vate u kolo s
njima i plešu do duboko u noć. Ja vala neću!
I tada bi Kosara ućutala, gladeći mu narađene šake, ljubila ih i gledala ga
kao Boga. Zorka je već tada, u ranim godinama svoje napupele mladosti,
videla, znala i osećala koliko se njeni roditelji vole.
Pamtila je noć pred svanuće kada je snena, bosonoga, trgnuta iz sna pošla
da se napije vode i čula majku i oca kako u svojoj sobi razgovaraju. Dete kô
dete, zastala je da oslušne, moglo joj je tad biti dvanaest godina, ali se seća
kao da je juče bilo: majčinog jecaja i očevog nežnog, umirujućeg glasa...
– Koso moja, sve je to volja božja. Znam da te boli, dušo, boli i mene,
ali Bog je tako hteo, a ko smo mi, oči moje, da mu se zameramo. To dete nije
trebalo da se rodi iz samo njemu znanih razloga. Ja znam koliko si želela da
mi podariš sina, ali veruj mi, jedina moja, ja sam srećan čovek. Srećan, jer
imam tebe i Zorku, koja je prava pametnica, a ni lepote joj ne manjka... Znaš
kako se kaže, sin je sin dok se ne oženi, a ćerka je ćerka i kad se uda...
Tada bi Kosarini jecaji utihnuli, a Zorka bi požurila da se napije vode i
vrati u svoju sobu. Po tome je najviše pamtila oca i za njim žalila, bez obzira
na sve njegove pijane noći i svanuća. Znala je da ju je voleo istim srcem,
istim žarom kao da je imao muškog naslednika. Vasiliju je jedino bilo važno
da su njegova žena i kći srećne, na sigurnom... Ali ne lezi vraže...
Kada je Zorka svršila srednju školu, njen otac je bio već ozbiljno
bolestan. Majka ga je vodila u Sremsku Mitrovicu kod raznih lekara, neko
vreme je ležao i u bolnici... Kosara ga je svaki dan obilazila, podmićivala
lekare, dala i poslednju ušteđenu paru. Na ćerkino zapitkivanje kako joj je
otac i ima li šta novo, majka joj je tužnim, ali odlučnim glasom odgovarala:
– Ništa se, čedo moje, više učiniti ne može, tako kažu lekari. Tvoj otac
želi da se vrati kući, i ja ću mu tu želju ispuniti, kao što sam mu svaku želju,
za ovih dvajes’ i nešto godina koliko smo zajedno, ispunjavala. Bojim se,
kćeri, da je tvom ocu, mom Vasi, blizu kraj... – zagrcnu se Kosara i poče
naglas da rida.
Zorka je tad privi u naručje, kao što bi majka svoje dete, i tihim,
umirujućim glasom joj reče:
– Biće, majko, kako biti mora... Dovedi oca kući ako je to njegova želja,
a slutim i tvoja, pa ćemo zajedno da mu olakšamo dane i noći...
Tako je i bilo, ali nije dugo potrajalo. Kosara je svog Vasu dovela kući i
smestila u njihov sklepani bračni krevet, na dušek koji je bio pun kvrga, ali
je bio njihov: Kosarin i Vasilijev. Zorka se ponudila da pripomaže majci, ali
joj je Kosara polugrubo, a opet nekako nežno odgovarala:
– Pusti, čedo, to je moj čovek, a otac ti, ja ću da ga negujem i ispratim...

Sećala se, bila je pozna jesen kada je Vasilije, u njihovoj kući, ispustio dušu.
Kosara je ridala, čupala kosu i zazivala Boga, a ćerka joj nije dala da s njim
na onaj svet ode. Držala je čvrsto majku s leđa, tiho joj u uho govoreći, iako
nije bila sigurna da ju je ona čula:
– Dobro je, majko, dobro je... tata se spasao muka... Moraš biti jaka,
majko, kao što si vazda bila.
Tada ju je majka privila u svoje naručje, toplo, kao što je Zorka zanavek
pamtila, i tiho, jedva mičući usnama, odvratila:
– Znam da moram, sine, znam...
Na to „sine“ Zorka se lecnula, ali majci zamerila nije. Setila se
ondašnjeg roditeljskog razgovora, pa joj bi žao i oca i majke. Ipak, Vasina
kći ni te noći nije zasuzila, plašila se samo majčinog bola i svim silama se
trudila da ga ublaži. Kada je Kosara Vasi sklopila oči i po običaju otišla po
belu, čistu, uštirkanu maramu da mu je veže oko glave, kako mu se čeljust ne
bi otvorila, Zorka joj je rekla:
– Hajde, majko, ostavi taju, vreme je da se odmoriš. Ja ću s prvim
petlovima kod oca Jovana, da mu javim... I da znaš, noćas te ne ostavljam
samu...
– Šta zboriš, kćeri, svih ti svetaca?! Nisi ti meni majka, već ja tebi. Čedo
moje, ja ću se trgnuti, ali moraš sačekati da ova prva, najjača bol umine... Ne
mogu, Zorka, ne mogu, oči moje, život da zamislim bez njega... – ridala je
Kosara, grčeći se i povijajući.
Tada joj kći u očaju reče:
– A možeš li bez mene, majko? Možeš li da zamisliš život i bez mene,
majko? – zavapila je.
Kosaru kao da tad ošinu hladan vetar, na trenutak se pribrala pa
odvratila:
– Šta zboriš, jedinice moja, imena ti očevog? Hoćeš li da svisnem ovog
trena?
– Neću, majko, zato i zborim – tvrdog i odlučnog glasa joj je odgovorila
kći, iako se i njoj srce slamalo zbog očeve smrti. Ipak, bila je toliko
razborita i smela da se majci suprotstavi, da je opomene da ona na ovom
svetu sama ostati ne može.
Tako i bi. Kosara se namah trgla na njene reči, pomilovala je po obrazu
pa rekla slomljenim, tužnim, jecajima isprekidanim glasom:
– U pravu si. Hajdemo na počinak, oči moje.
 Te noći su, svaka za sebe, majka i kći, ležale u svojim posteljama širom
otvorenih očiju. Nijedna nije mogla da zaspi. Kosara zbog izgubljene ljubavi
svog života, Zorka zbog gubitka oca i još više, brige za majku.

Zorka je izjutra zatekla majku kraj tela počivšeg joj oca. Majčino lice i telo
su se zgrčili. Zorki se učinilo kao da se majka smanjila makar za dva pedlja,
i to ju je prestravilo. Prišla joj je tiho, dok je ona u rukama čvrsto stezala
pomodrelu Vasinu šaku, i tiho rekla:
– Idem u crkvu, majko, kod oca Jovana.
Kosara je kao po komandi klimnula glavom, ali reč izustila nije.
Zorka je pohitala u crkvu. Kada je seoskom popu rekla šta se zbilo, on se
prekrstio i sa Zorkom očitao molitvu. Udovoljio je njenoj molbi da joj oca
što pre sahrani jer se bojala da će joj mati pameću skrenuti. Poslao je
crkvenjaka i njegovog sina da odnesu Vasino telo iz kuće i za sutradan
zakazao opelo i sahranu. Zvona su se u Crkvi Svetog Jovana Krstitelja
oglasila glasnom zvonjavom. Kada su došli po Vasino telo, Zorka je, nejaka,
mršava, usukana, mlada i ojađena, čvrsto držala majku, koja je glasno
kukala, zazivala pokojnog muža i pokušavala da se od nje otrgne. Ipak, Zorka
joj je istrajno u uvo šaputala:
– Nemoj, majko, mene ti! Znaš koliko je otac voleo i mene i tebe, šta bi
on sada pomislio?! Kakva je to Kosara?! Žena što izdržati ne može?!
Na te ćerkine reči Kosara kao da se trgla, pogledala u svoje čedo
praznim, tupim pogledom i skoro ravnodušno odvratila:
– U pravu si, kćeri...
Pognula je glavu i pošla za Zorkom.
Celo selo se sjatilo na sahrani. Svi su voleli Vasilija, tog dobrog,
plemenitog čoveka koji, ako nije nekom pomogao, nije ni odmogao. Svi osim
Grujića, naravno. Kosara je još u vreme Vasine bolesti počela kod njih da
služi kako bi ih sve prehranila, a i uštedela za ćerkine studije, o čemu su ona
i njen Vasilije maštali. Džaba!
Zorka je držala majku dok je pop čitao opelo, a na pitanje ima li šta ko
reći o pokojniku pre no što ga spuste u raku, diglo se stotinu ruku. Zorki se
učinilo da se pop na to gotovo nasmešio, pa ipak je skrušenim glasom
nastavio:
– Ako je sudeći po dušama Nakučana, moglo bi se o pokojnom Vasiliju
Stajiću zboriti više dana, možda i nedelja... Dragi moji vernici, do Boga je,
do mene nije, ali ću se usuditi da kažem da duša našeg Vasilija smiraj nalazi
u raju nebeskom, a ruka Očeva mu pokazuje put. Neka mu je laka zemlja i
spokoj božji. Amin.
Na te njegove reči seljani su se, kao i Zorka, prekrstili, dok je Kosara
tupim pogledom zurila u raku u koju su spuštali kovčeg. Zagrcnula se dva ili
tri puta, ali nekako neprirodno, čudno, Zorki se činilo kao da se i njena
majka sa dušom rastaje...
Potom je, na sveštenikovu zapoved, Kosara bacila prvi grumen zemlje.
Zorka nije mogla. Samo je nemo zurila u raku, u kovčeg u kojem se nalazilo
telo njenog oca, i u sebi izgovarala Očenaš sve u nameri da majku spase.
I spasla ju je...
Ali od tog dana, od tog časa, svi njeni snovi su nestali.
Ipak, bila je zahvalna Bogu što su se otac i mati toliko voleli. Iako nikada
nije bila svedok njihove telesne ljubavi, svakodnevno je prisustvovala
izlivima nežnosti i pripadnosti. Kako joj je otac preminuo, sve više je
maštala o ljubavi, takvoj ljubavi gde se dve duše spajaju u jednu, a kraj im
se ne nazire. Jer i posle Vasine smrti njena majka Kosara ga je volela istim
žarom i o njemu besedila kao da je živ. Nedeljom, kada bi na groblje
odlazila, Zorka nikada nije išla za njom jer je znala da je to bio dan u kojem
je njena majka razgovarala sa svojom dušom.
I u tome spasa nije bilo. Zorka se prepustila sudbini i nastavila tamo gde
je njena majka svoje sužanjstvo započela.

Kada je minula godina od očeve smrti, Zorka je majci ponudila pomoć jer je
videla da joj Kosara kopni. Majka nije htela ni da čuje. Zorka se pak plašila
da joj đavo i majku ne odnese, pa ju je usrdno molila da joj pomogne.
Kosara je to odlučno odbijala. Minulo je još jedno leto pa došla vlažna,
kišovita jesen, druga godine nakon Vasine smrti, a Kosara je bivala sve
slabija.
Božidar, najstariji sin Slavka Grujića a Zorkin vršnjak, počeo je da
navaljuje da se Zorka majci pridruži u poslu jer su svi već videli da Kosara
u snazi polako posustaje. Iako je Zorka majku molila da joj pomogne, Kosara
ju je odlučno, istrajno odbijala.
Zima je, posle kišovite jeseni u Nakučanima podno Cera, bila strašnija
od svih zima koje je Zorka za života pamtila... Duvala je jaka košava, sneg je
zatrô sve ulice i puteve, a Kosara se, pod naletima jakog vetra, snega i ciče
zime svakodnevno povijala ne bi li na vreme stigla u palatu Grujićevih. Iako
joj je majka zabranila, Zorka je osećala sve veću i snažniju grižu savesti, tim
pre što su je Božidar, Radomir i Gradimir, sva trojica listom kada bi je sreli,
neprestano grdili što majci ne pomaže.
Po isteku te zime, kada se proleće već moglo osetiti u dahu prirode,
Kosara više nije imala kud. Stigla ju je teška jektičavost, pa je Zorka
požurila u varoš po doktora.
Doktor iz Mitrovice je samo nemoćno odmahivao glavom dok je slušao
Kosarina pluća, a njeno telo se grčilo u beznanici. Zorki je obazrivo
saopštio:
– Vaša majka mora odmah u bolnicu. Ako se slažete, pozvaću sanitet da
je prevezu. Teško da će još dugo izdržati ukoliko joj ne bude pružena
bolnička nega.
Zorka je tad odlučno odvratila:
– Činite, doktore, sve što mislite da je potrebno za moju majku, samo da
poživi...
– Onda nam nema druge, devojko. Ona neće dočekati sutrašnji dan ako je
hitno ne prevezemo u Mitrovicu.
Tako je i bilo. Zorka je znala gde majka skriva ušteđevinu, ispod debelih
perina, u očevoj i njenoj sobi a i sama je nešto u nadnici uštedela, tako da će
imati dovoljno da putuje majci u posetu svakog dana. Samo joj je bilo važno
da joj majka pretekne. Odvažno mu je rekla:
– Vozite je.
Te noći, kada su Kosaru odvezli u bolnicu u Sremskoj Mitrovici, Zorka
oka nije sklopila. Rano izjutra se zaputila u crkvu i sa ocem Jovanom se
molila za njeno zdravlje. U devet časova je već bila u palati Grujićevih. Na
ulazu se skoro sudarila sa gazda Slavkom, koji je, iskreno iznenađen, upita:
– Kojim dobrom ti u mojoj kući, Zorka?
– Nije dobro, gazda Slavko – odgovorila mu je skrušeno devojka i
nastavila:
– Majku su zorom odvezli u bolnicu, u varoš, mnogo je bolesna... Ja sam
došla da je menjam, ako dozvolite...
 Vremešni gazda Slavko, nabreklog stomaka i uda, odmerio je devojku od
glave do pete pa sa ciničnim osmehom odvratio:
– Ako si došla, Zorka, dobro je. Žao mi je zbog tvoje Kosare, ali raditi
se mora. Ja se baš spremam za varoš pa ću se raspitati kako ti je majka...
Opet je odmerio devojku, pa rekao:
– Sačekaj me tu, u predvorju, začas ću ja...
Zorka tad nije mogla znati da se gazda Slavko vratio u kuću kako bi
sinovima zapovedio da je ne diraju i ne začikavaju jer joj je majka ozbiljno
bolesna. Ženi, naravno, ništa nije rekao jer ju je retko viđao, a mislio je da je
svejedno ko će mu kuću spremati. Ipak, znao je da je Božidar, najstariji mu
sin, školu pohađao sa Zorkom, a i dvojica za njim, Radomir i Gradimir, nisu
se mogli podičiti pameću. Zato im je strogo zapretio da devojku ne čikaju,
niti da joj se obraćaju.
Zorka je počela da im služi najbolje što je znala i umela.
Kada je zgotovila ručak i pozvala trojicu Grujićevih sinova da sednu za
sto, Božidar je prvi ćušnuo tanjir u stranu i povikao:
– Kakvo je ovo smeće, Zorka? Zar te Kosara nije naučila da kuvaš?!
Pridružila su mu se i braća, a sva trojica su zanemela kada se na
stepenicama pojavila njihova mati Melanija, prelepa, ali sva bela,
prozračna, tanana, i istim takvim glasom rekla:
– Bude li koji od vas taknuo Kosarinu kćer, zakleću vas majčinim
mlekom, sreću ne imali – nikada! Nije ova devojka u našoj kući zarad svoje
volje, već da spase onu što ju je na svet donela, kao i ja vas. I sto puta dosad
sam zažalila! Zapamtite, sinovi moji, bude li ijedan od vas ružnu reč ovoj
devojci uputio, a kamoli joj kakvo zlo učinio, biće proklet do kraja života!
Zorki se činilo kao da sanja, a ipak se tako zbilo. Melanija je posle tih
reči nestala, baš kao što se pojavila na stubištu. Sva trojica njenih sinova su
pognula glave i pojela ručak što im je Zorka spremila. Posle toga su se nekud
izgubili, a Zorka se, nakon svršenog posla, vratila u praznu roditeljsku kuću i
gorko jecala.
 IX

Iako su se doktori borili da je održe u životu, Kosara je bivala sve slabija.

Zorka ju je posećivala svake subote, a majka joj je, vidno bolesna, stalno
ponavljala:
– Ja odoh, kćeri, kod svog Vasilija, a ti se lati nekog poštenog, lakšeg
posla... Tolikih si se knjiga načitala, mora da postoji posô tebe dostojan...
– Šššššš... Ne brini, majko... Imam šta da jedem, očevu i tvoju kuću u
kojoj spavam, ne brini, naći ću pošten posao... Ti mi se samo dobro odmori i
ozdravi...
Kosara se zanavek odmorila, počinuvši tog dana u poznu jesen... Nikada
se u svoj dom nije vratila.
Te večeri, kada su njenoj kćeri iz bolnice javili da joj se mati upokojila,
Zorka se uputila pešice na Ašikov grob, satima glasno ridala i zavijala poput
vuka, i naposletku od umora, bola i iscrpljenosti na tom grobu zoru dočekala.
U svitanje se pridigla, gušeći bol u grudima, i praznih očiju i duše
zaputila se u Grujićevu kuću. Valjalo je majku sahraniti. Ništa ne sluteći, za
divno čudo dočekala ju je Melanija, koja je retko iz svoje sobe izlazila, pa ju
je staklastog pogleda, tihim glasom pitala:
– Je l’ to moja Kosara noćas otišla kod Vasilija?
Devojka se tad zagrcnula, briznula u jezovit plač i kleknuvši obrglila
Melanijina mršava kolena. Kroz teške jecaje je prozborila:
– Otišla je majka kod taje noćas, gospa Melanija... Ja sam došla da vam
služim... Sutra je opelo i sahrana...
Melanija ju je suvih očiju i bledih usana pomilovala po obrazu i tiho
rekla:
– Idi svojoj kući, devojko, i pošteno se isplači... Bolu leka nema, ali su
suze lekovite... Ja to najbolje znam. I ništa ne brini. Ja ću se za sve
postarati...
Zorka je učinila kako joj je rečeno. Tumarala je po skromnom kućerku
svojih roditelja, plačući tiho, u potaji, kao da ju je neko mogao videti, a
nije... Tada je shvatila, prvi put u životu, kako je to biti sam... Ne usamljen,
već sam...
Zagrlila je svoju prvu, krpenu lutku, svoju Ljalju, što joj je majka nekad
od starih čarapa i krpa načinila, pa gorko zajecala. Bio je to kraj njenog
dotadašnjeg života i početak golgote koju ni slutila nije.
A bio je to poslednji put da se Melanija Grujić pojavila među žiteljima
Nakučana. Došla je da isprati Kosaru i pruži svoju bledu, prozirnu ruku
Zorki, uz reči:
– U našoj si kući bezbedna. Moji te sinovi dotaći neće. Ako želiš da odeš
nekuda, i to je u redu. Ali želim da znaš, dušo, da si bezbedna dok sam ja
živa...
Kada je Zorka uz Melanijinu pomoć sahranila majku, otišla je na Ašikov
grob i naglas jecala:
– Nek su mi majka i otac zajedno, jer njihova ljubav je bila prevelika,
baš kao vaša. Daj, Bože, da su se u posmrtnom snu sreli i rekli jedno drugom
šta ih mori. Molim te, Bože, podari im večnu ljubav i spokoj.
Zorka je usrdno počela da radi kod Grujićevih. Nizali su se dani, pa i
meseci, kada je nakon posla odlazila u svoj, majčin i očev skroman kućerak,
potpuno sama. Samo je sa Ljaljom do duboko u noć razgovarala.
Govorila joj je kako je na ovom svetu sasvim sama, pričala joj je o svom
životu i detinjstvu, o ljubavi između matere i oca, ali je krpena lutka ostajala
nema. Zorka se tad suočila sa teškom istinom: da više nikoga svog nema i da
joj samo Svevišnji pomoći može.
Pa ipak, koliko god bila verujuća i usamljena, nadala se da će se kakvo
dobro čudo desiti i spasti je.

Košava je brijala sve pred sobom. Hladan vetar je Zorka volela, kao što
niko nije, jer joj je bistrio um i čuvao noći u skromnom kućerku njenih
najmilijih, u kući u kojoj se rodila i stasala. Bila je sama... tako prokleto
sama...
Jedne večeri u kasne sate, dok je vetar brisao sve podno Cera, fijukao na
sve strane, lomio granje i povijao drveće, odjednom je začula kucanje na
vratima. Tog časa sva je pretrnula. Pa ipak, otvorila je vrata i u kuću je
stupio gazda Slavko, nacvrcan i sav gizdav:
 – Ima li ovde problema, Zorka?! Oluja je, pa se zabrinuh za tebe, čedo.
– Oh, nemate se rašta brinuti, gazda Slavko, navikla sam ja na nepogode.
– A ja sam navikô na zgodne cure, baš kao što si ti, ali malo koja ima
takvu pamet. Zar me nećeš pozvati da uđem u kuću, Zorka?
Devojka se lecnula, pa znajući da nema kud, umilnim glasom mu
odgovorila:
– Gazda Slavko, oprostite, ali mislim da je već dockan i da bi trebalo
možda pre da krenete svojoj kući. Gospođa Melanija se sigurno brine...
Slavko Grujić prasnu u glasan, neobuzdan smeh. Ružno se cerio,
podrigujući, a onda je zaplićući jezikom rekao:
– Ta kuja ne bi marila da crknem ovog trena. Al’ zato oči ima svuda. Po
celoj palati. Samo čeka. I vreba. Misli kako će me uhvatiti u kakvoj
nedostojnoj raboti... Ali neće, jer sam pametniji od nje... U svojoj kući gde
su ona i sinovi sigurno ništa napraviti neću, al’ zato u ovoj... – coknuo je
jezikom i oblizujući se počeo da prilazi devojci.
Zorki su se tad noge doslovce odsekle. Uzmicala je trapavo unazad
srušivši kuhinjsku stolicu koja je tresnula o drveni pod, ali se udarac skoro
nije ni čuo od zavijanja snažnog vetra. Otvorila je usta da krikne, međutim
najednom je ostala bez glasa. Kriknula je od jakog, oštrog bola što joj je
porezao utrobu.
Slavko joj je zapušio usta svojom velikom, znojavom šakom i dahtao kao
da se sa životom rastaje. Kada je završio, samo je otro šakom znoj sa čela,
pogledao devojku u lice i rekao:
– Jasno ti je da se ovo nije desilo! Budeš li kome rekla, nećeš se dobro
provesti... Ujutru nemoj dolaziti... Reći ću ženi i sinovima da sam poslao
Miću, mog konjušara, da te obiđe i da imaš groznicu... Odmori malo. Eto,
vidiš, nisam ni ja nečovek! A ostaviću ti i nešto novca da ti se nađe – rekao
je, izvadio iz džepa izgužvanih pantalona svežanj novčanica i bacio ih na
drveni kuhinjski astal. Potom se okrenuo i izašao snažno zalupivši vratima.
Zorka je ostala na podu, u položaju fetusa, dok joj se celo telo treslo od
nemog plača. Tako je dočekala jutro.

Nije znala koliko je sati kada se prenula iz plitkog, košmarnog sna. Mora biti
da je od bola i nevolje u nekom trenutku zaspala. Pogledala je oko sebe,
videla prevrnutu kuhinjsku stolicu, mrlje krvi na drvenom podu, a soba je
zaudarala na telesne izlučevine. Pokušala je da se pridigne ne bi li kako
stigla barem do kofe koja je stajala odmah do ulaznih vrata, ali nije mogla.
Ponovo se žestoko ispovraćala tu, na podu, a onda gorko zajecala. Nije znala
koliko je dugo u tom položaju ostala.
Kada se s mukom pridigla, pogledala je kroz prozor i videla slabo sunce
visoko na nebu. Pretpostavila je da je prošlo podne, pa se, jedva se držeći na
nogama, oteturala do kupatila gde se uz tešku muku oprala. Umila se, ribajući
sapunom od svinjske masti lice, vrat i grudi dok joj nisu počeli brideti, a
onda u veliki lonac u kojem je majka iskuvavala veš odlomila poveliko
parče sapuna i strpala odeću i veš. Obukla je čisto ruho, pa odlomivši parče
tvrdog kukuruznog hleba i zahvativši kiselo mleko kašikom iz kace na jedvite
jade sažvakala nekoliko zalogaja.
Onda je pošla do svoje sobe i ispružila se na krevet pokrivši se perinom
preko glave dok joj se telo treslo u groznici.
Tek uveče se odvukla do kuhinje i skuvala sebi čaj. Pokušala je da
razmisli šta joj je dalje činiti, ali šta god da bi pomislila, nije joj se činilo
pametnim. Doktoru nije mogla otići jer bi odmah znao šta se dogodilo, a
onda bi morala gazdu Grujića prijaviti policiji. Iako još naivna,
pretpostavljala je da gazda Slavko, najimućniji u kraju, ima veze i u policiji.
Uostalom, ako je on ne bi ubio, ubili bi je njegovi sinovi.
A nije umela lagati. Još dok je dete bila, mati i otac bi je, kada je šta
pokušala sakriti a ne slagati, odmah prozreli. Pokojni otac je govorio kako se
u njenim krupnim očima sve čita, kao u bistrom potoku podno vodopada.
Zaključila je da je najbolje da ćuti i sačeka da prođe neko vreme. Da je
imala novca, istog časa bi otišla iz sela, ali nije imala skoro ni dinara, jer je
sve potrošila na obilaženje majke u bolnici i sahranu. Pomislila je da od
Melanije uzme zajam, ali je brzo tu misao oterala. Kosara bi je s onog sveta
progonila ako bi takvo šta učinila. Nije joj bilo druge nego da uštedi koju
paru i onda ode iz sela. Znala je gde je otac držao alat, pa je iz podruma
donela sekiru i veliki, naoštren nož koji mu je služio za svinjokolj, te ih
postavila tako da svakog trena može da ih dohvati. Zarekla se samoj sebi da
će, bude li je gazda Slavko još jednom takao, presuditi i njemu i sebi.
Šest dana iz kuće nije izlazila. Glad ju je morila, pa je jela sve što joj je
još od kada joj je Kosara bila među živima u zalihama ostalo. Iz kreveta bi
samo u klozet odlazila, a najviše vremena bi ležala budna, u beznanici.
 Sedmog jutra se pridigla u nameri da skuva čaj i pokuša da umesi
kukuruzni hleb, onako kako ju je majka učila. Baš kad se spremala da zamesi
testo, začula je slabašne kucaje na vratima. Nije se trgla niti uplašila, više se
iznenadila jer je znala da gazda Slavko ne bi kucao, već samo nogom
razvalio vrata, da je hteo. Zato je tromog koraka prišla vratima i otvorila ih.
Na pragu je stajala Melanija, sva u crnom, kao kakva biblijska prikaza,
pa se Zorka brže-bolje prekrstila i tiho promucala:
– Gospa Melanija, otkud vi na mom pragu? Da se nije, ne daj bože,
kakvo zlo dogodilo?
Melanija je ispitivački odmerila od glave do pete bledu, mršavu devojku
sa dubokim podočnjacima pa joj uzvratila pitanjem:
– Ne znam, Zorka. Kaži ti meni, dušo. Da se nije kakvo zlo dogodilo?
Zorka je oborila pogled, nemajući kud. Nije mogla tu dobru, nesrećnu
ženu u oči da pogleda jer je znala da bi joj nanela bol. Zato je nemo gledala
u pod i za pedalj se pomerila kako bi Melanija mogla da uđe u njen skromni
kućerak. Mucajući, isprekidano je govorila:
– Nisam... nisam... oprostite, stigla da pospremim... bila sam bolesna...
groznica... Sve me valjda stiglo posle smrti mojih najmilijih... – briznula je u
plač, i dalje stojeći kod vrata dok je Melanija sigurnim, iskusnim okom
šarala po podu i zidovima kuće. Kada je videla da se Zorka trese od straha i
grčevitog plača, prišla joj je i snažno je zagrlila. U uho joj je prošaputala:
– Osećam miris prostog sapuna... onog čistog, od masti svinjske, kakvim
je nekada mene moja majka umivala... Ali osećam, Zorka, na tvojim
ramenima i na potiljku, duboko u tvojoj mladoj koži, znoj đavola. Bio je
ovde, zar ne, Zorka?
Devojka je zajecala još jače pa pala na kolena. Melanija je klekla kraj
nje, uzimajući je u naručje, i počela da je nuna kao bebu, govoreći:
– Znam, dušo, tog đavola, isuviše dobro ga poznajem, i ti ni za šta nisi
kriva. Kriv je on i samo on! Da mu nisam trojicu sinova rodila, ne bih sada u
tvojoj kući bila! Groznica! Ha! Kod mlade, zdrave devojke?! Pa sve i da
tuguješ, tebi se sve može oduzeti, ali zdravlje i krepost ne, neka je slava
Bogu! Bio je ovde, zar ne, Zorka? Čedo, pogledaj me i istinu mi zbori,
kunem ti se svojim sinovima, zbog njih a i zbog tebe, da nikome ni reč neću
reći!
 Zorka poče da rida, naglas, tako snažno da se i Melanijino krhko telo
treslo zajedno sa njenim. Melaniji sve bi jasno u trenu iako devojka ni reč
izustila nije. Počela je da kune:
– Dabogda u mukama skončao! Iako bi moji sinovi zbog toga ostali bez
oca, dabogda crkao! Proklet bio dok je živ!
Nunala je Zorku u toplom, krhkom zagrljaju, dok su devojčine suze
natapale njenu skupocenu svilenu košulju, a onda je nežno odmakla od sebe,
zagledala joj se u oči i rekla:
– Odsad ja o tebi brinem, pa šta bude biće, dušo moja... Slušaj me,
Zorka, oči moje... Izdati se ne možemo, ni jedna, ni druga. Slavko osim Miće
svud po selu ima svoje špijune koje podmićuje sitnim parama... Sutra dođi u
našu kuću i nastavi spremati kao što si i dosad činila, a ja ću se postarati da
ti se nikakvo zlo više ne desi. I dobro me slušaj... Zorka, pogledaj me... –
uhvatila je nežno devojku za bradu i njene tamne oči su se srele sa Zorkinim
boje jezera:
– Slavko i moji sinovi ti više nauditi neće, kunem ti se. Dođi, da on šta
ne posumnja, tako će te ostaviti na miru, a ja znam kako ću mu misli
zaokupiti...
Zorka tad poče mahnito odmahivati glavom, a Melanija je ponovo primi
u zagrljaj i stade joj umirujuće govoriti:
– Poslaću Miću da ti donese hranu iz moje kuće, jutros je Slavka odvezao
u veliku varoš, u Beograd, i neće se vraćati do ponedeljka...
Kada je videla devojčin unezveren suzni pogled, sirota Melanija se
skoro nasmešila, pa je umilnim glasom rekla:
– Danas je petak, dušo. Kao što rekoh, kad ja odem, nemoj leći, Mića će
brzo doći i doneti hranu... Reći ću mu da si bolesna, kao što svi misle... Ne
znam kada će se skot vratiti, ali to nije ni važno... Pa ipak, kada se vrati, biće
važno. On neće prestati, Zorka. Dolaziće ti u kuću kad se njemu prohte...
Zato, dok je odsutan, reći ću mu da sam tražila da se ti u našu kuću preseliš,
da te imam pri ruci ako mi se šta prohte... To mogu, Zorka, ne pitaj me kako...
Tako ćeš biti kraj mene i niko ti više nauditi neće. Slažeš li se, kćeri?
Na te Melanijine reči Zorka je glasno zaplakala, jer ju je samo majka
tako zvala. Nemo je klimnula glavom, a kao da je i imala nekog izbora... A
onda se setila oca i majke, setila se da je bila njihova uzdanica, njihovo
jedino čedo, i namah je odlučila da se bez borbe predati neće – nikome.
 Melanija je nastavila da priča, nesvesna devojačkih misli i ogromne
tuge:
– Ti dođi u ponedeljak, okrepljena... Za dalje ćemo videti... Sinovima ću
kazati da sam bila da te obiđem i da si bolesna... Zapretiću im da se lepo
prema tebi ophode kada dođeš jer si od tuge za svojima i bolesti koja te je
potom napala skoro svisnula... Zorka! – podviknu Melanija, i devojka se
trže, dižući zamagljeni pogled ka njenim krupnim, tamnim očima.
– Jesi li razumela sve što sam ti kazala, devojko? – oštro je upita.
– Jesam, gospoja – odgovorila je skrušeno.
– Dobro, onda smo se sve dogovorile. Čekam te u ponedeljak. Kada ti u
narednih sat ili dva neko bude kucao na vrata, znaj da je to Mića, naš momak.
Narediću mu da ti košaru sa hranom ostavi kraj vrata. Jedi, Zorka! Biće
dovoljno za tri dana, a ti pojedi sve, devojko, zaklinjem te Kosarinim
imenom. Spakuj ono što ti je potrebno. U ponedeljak dođi u moju kuću kao
da se ništa nije zbilo, i ne brini. Niko ti se, osim mene, obratiti neće! Jesi li
me razumela?!
Zorka je samo nemo klimnula gušeći jecaje, a Melanija se izgubila
nečujno, baš kao što je i došla.
Kako je otišla, tako je devojka po ko zna koji put gorko zajecala.
 X

Zorka je ćutala, unesrećena i obeščašćena, baš kao što joj je gospa Melanija
rekla. Kada se konačno pojavila u kući Grujićevih, Melanija ju je oberučke
dočekala. Njen muž, gazda Slavko Grujić, nije ni slutio da njegova žena išta
zna. Kada je Zorka u palatu stupila bez ičega, mršava, usukana i ispijena,
Melanija je pred svom četvoricom svojih muškaraca požurila da kaže:
– Oh, siroto dete! Siroto moje dete!
Potom se okrenula ka svom mužu i uzviknula:
– Slavko! Pogledaj ovu devojku na šta liči! Na avet! Pošalji Miću da
donese njene stvari i da joj kuću zamandali a ključ nek preda tebi. Hoću da
odsad, od ovoga trena, ovo siroto čeljade bude pod mojim nadzorom! Slažeš
li se, mužu moj?!
Sve i da se nije slagao, gazda Slavko je potvrdno klimnuo glavom, a
zatim pozvao Miću. Dok su se trojica njihovih sinova za stolom još
meškoljila, Melanija Grujić je rekla:
– Sinovi moji, bezgranično vas volim, i vi to znate. Bog mi nije dao kćer,
ali mi ju je zato poslao. Od ovog časa, Zorka Stajićeva je moja kći, a vaša
sestra.
– Melanija! – viknuo je gazda Slavko, ubledeo.
– Šta je? Šta hoćeš? Znaš da sam oduvek želela kćer i dobri Bog je tako
udesio da sam je dobila! Pored vas trojice sam skoro pameću skrenula!
Treba mi žensko čeljade u kući, a ova sirota devojka više nikoga na svetu
nema! Njena mati nam je verno služila tolike godine i ovo je najmanje što
možemo da učinimo... Imaš li šta protiv, mužu moj? – siktala je i preteći ga
gledala.
Slavko je dugo posmatrao svoju ženu, Zorki se činilo predugo, a onda joj
prigušenim glasom odgovorio:
– Nemam. Nemam ništa protiv, Melanija. Njena je mati bila vredna, ali
pomalo priglupa. Zorka je izučila istu školu kao i sinovi nam, pa te razumem
što je hoćeš za družbenicu... Ali moram da te pitam, Melanija, ne zameri...
Misliš li da je devojka „čista“?!
Žena ga je podrugljivo pogledala, sa očiglednim smeškom prepoznavanja
na svom lepom, bledom licu, i odvratila:
– Oh, mužu moj, ako je nije kakav pogani zločinac obljubio, verujem da
je sasvim čista... A da je tako, rekla bi mi, Zorka, zar ne? – pitala je
Melanija okrećući glavu u njenom pravcu.
– Rekla bih, gospoja, sigurno bih rekla – odgovorila joj je Zorka
gledajući u pod i istovremeno drhteći od straha, plašeći se da li je to što je
izgovorila ono što je Melanija htela da čuje.
Ubrzo je odahnula jer je gazda Slavko, nemajući kud, odgovorio:
– Biće kako ti želiš, draga moja...

***

Zorka se već sutradan nastanila u palati Grujićevih. Mića, konjušar i momak

za sve, postarao se da se devojka sa svojim skromnim stvarima smesti u sobu
do Melanijine, od koje su je delila samo jedna vrata. Zorki se učinilo da
Mića ipak nešto zna sudeći po tome kako ju je pogledao, ali se, naravno,
pravila nevešta. Kada se smestila, Melanija je otvorila dvokrilna, teška bela
vrata koja su njenu odaju delila od Zorkine, zagrlila je devojku i tiho rekla:
– On ovde neće smeti da uđe. Više ti nauditi ne može. Kao što ti onomad
rekoh, biće šta biti mora... Ali, čedo, zaklinjem te Kosarinim imenom, ništa
od mene nemoj kriti, jesmo li se razumele?
– Jesmo, gospa Melanija... – odgovorila je devojka, susprežući jecaje.
Zorka je svakodnevno kuvala, čistila i prala, a u pozno veče, kada bi
gazda Slavko iz doma izbijao, sita bi se napričala sa Melanijom. Od nje se
nije imalo šta kriti, čak i da je htela... A nije. Melanija Grujić je bila žena
čistih misli i srca, previše nepatvorena za taj sumorni, tužni, bogataški život.
Sve je to Zorka videla i osetila, te je počela tu ženu da voli, obožava, onako
čudno, na svoju ruku, kako ni Kosaru nikad nije. Jer njena je majka imala
muškarca koji ju je voleo kao Boga, a gospa Melanija nije. Izrodila je trojicu
sinova nesvetu, bogatom probisvetu koji je uništio njen život, i to je devojka
odmah uočila.
Nakon dva meseca otkako se Zorka preselila u kuću Grujićevih, svečeri
je šetala sa Melanijom po njihovom vrtu, kao što su uobičavale. Bilo joj je
teško da joj se poveri, pa opet, sećala se obećanja koje joj je dala, te je
skupila svu svoju devojačku hrabrost i rekla:
– Gospođo Melanija, povraćam već tri jutra zaredom... Isprva sam
mislila da je od hrane, ali jedem što i vi... pa rekoh, da vam kažem da me
mučnine more... A i mislim da je prošlo vreme kada je trebalo da dobijem
mesečnicu...
Melanija je u trenu zastala u vrtu, sklopila oči i nemo sricala usnama kao
da se moli, a onda svoj odlučni pogled uprla u devojčin i rekla:
– Reći ću mužu da sutra izjutra ti i ja idemo u varoš da mi pomogneš da
izaberem nove haljine... On ništa posumnjati neće, a ja ću odmah pozvati
doktora Jovića, koji me je porodio sa trojicom sinova i zna da drži jezik za
zubima kad se potplati, pa ćemo znati... Kćeri, sve i da je najgore,
preguraćemo zajedno... – tiho je rekla Melanija, a Zorkina ramena su stala da
se tresu u bezglasnom jecaju, sluteći najgore...
I ne bi najgore!
Bi gore od najgoreg!

Kada je Melanija odvela Zorku kod doktora Jovića, svog akušera, doktor joj
je nakon svršenog pregleda rekao:
– Ne zamerite što pitam, gospođo Grujić, ali je l’ vam ova devojka u
rodu nekome?
Ne trepnuvši okom, izgovorila je:
– Jeste, kći mog pokojnog ujaka, Bog da mu dušu prosti – rekla je, pa se
prekrstila.
– Hmmmm... Sa te strane, vi nemate genetike za... Oprostite, gospođo
Grujić, gospođice...
– Stajić, doktore. Zorka Stajić.
– Oh, doktore, molim vas, obradujte me... – govorila je Melanija, ali je
Zorkino iskusno oko uočilo nervozne trzaje u uglu njenih punih, lepih usana.
– Pa, draga Melanija, onda imate razloga za duplo slavlje! Da... da... –
počešao se doktor po jarećoj bradici pa rekao:
– Sećate li se, Melanija, kada ste tri puta bili noseći i, Bogu hvala, ja vas
uspešno porodio sva tri puta, kako smo razgovarali o mogućnosti da nosite
blizance, po Slavkovom stablu...? E pa, po vašoj rođaki sad vidim da ste
sigurno i vi u familiji imali blizanaca... To se najčešće dešava u svakom
drugom kolenu, ali ne mora da znači... Još je suviše rano bilo šta sa
sigurnošću reći, ali ono vidim da vaša rođaka nosi blizance...
Zorka se namah onesvestila.
Prvo što je ugledala kada je, trepćući, jedva podigla očne kapke bile su
tužne, pretužne Melanijine oči, pa opet sasvim blage, pune razumevanja...
– Čedo... Zorka moja... polako, srećo, sve ćemo... ti i ja... – čula je njen
glas kao kroz san.
– Hvala vam, doktore... Morate razumeti da je ovo šok za moju mladu
rođaku, uprkos svemu... Još nije udata, iako se skoro verila. I bila bih vam
zahvalna da mom Slavku ne govorite ništa, ja ću mu saopštiti radosne vesti,
slutim da će biti van sebe od sreće... Naravno, da, doktore, doći ćemo
ponovo za tri meseca moja Zorka i ja... Hvala vam... – umilno je govorila
Melanija dok je skoro neprimetno doktoru u šake spuštala pozamašan svežanj
novčanica.
Kad su sele u auto koji je vozio Mića, konjušar, vozač i momak za sve,
Melanija je Zorki, koja je još bila u stanju šoka, nežno stisnula šaku stegnutu
u grčevitu pesnicu i tiho joj na uho prošaptala:
– Sve ćemo, čedo moje, kad budemo same...
A onda počela naglas da priča:
– Vidiš li, Zorka moja, da je sve u redu?! Džabe si se, oči moje, plašila...
Nisam ja svoje sinove vaspitala, a pogotovu najstarijeg, da svojoj izabranici
bilo kakvo zlo nanese... Hmmmm... A i do tebe je, devojko, nemoj mi sad
reći da nije...
Kada je videla kako ju je Zorka zblanuto, sablasno pogledala, Melanija
je požurila da kaže, svesna Mićinog pogleda u retrovizoru automobila:
– Dobro, razumem, ipak sam ja majka sinova, a ti si, srećo moja, ostala
bez svojih... Ali ništa ne brini, tu sam da se za sve postaram...
– Mićo!
– Da, gospoja? – odgovorio je poslušno gazda Slavkov pion.
– Kad stignemo kući, postaraj se da mi se Zorka što više odmara i kaži
gazda Slavku, što ću mu i sama reći vidim li ga pre tebe, da je bremenita... I
pošalji mi Božidara u moje odaje, što pre... Da, zaboravih ti reći, ali
smatram da se to podrazumeva, nikome ni reči, Mićo, ako ni zbog čega
drugog, onda radi uroka... Oh, tako sam srećna...! Ljubim te, Zorka, oči moje!
Taman posla da ćeš odsad pa zanavek da služiš... Nego, Mićo, jesam li to
dobro čula ili mi se učinilo kada si mom mužu rekao da tvoja rođaka traži
posao?
Mića ju je, sav smeten, pogledao namah okrenuvši glavu, na šta je
Melanija skoro vrišteći zavapila:
– Gledaj ispred sebe, imena ti, voziš u ovim kolima četiri života!
Mića se sav zajapurio, pa, otpustivši kragnu službenog odela, skoro
zavapio:
– Tako je, gospođo Melanija, rođaka traži posô... Nisam smeo gazda
Slavku da kažem, ali eto, rekô sam vama... – mucao je.
– Smatraj da je od sutra primljena, Mićo. Ti si pošten čovek, verujem da
ti je i nećaka ista kao ti... Reci joj da mi se sutra u podne javi, pa ako mi se
dopadne, služiće mene i snaju mi, a ti znaš da sam, za razliku od tvog gazde,
mekog srca i duše...
Mića, gazda Slavkov momak za sve, u retrovizoru je brzo izmenio
poglede sa Melanijom, ali su se oboje u trenu razumeli, na obostrano
zadovoljstvo. Mića je, kako i dolikuje poslušniku, pa i preko toga, rekao:
– Vaša je zapovest i moja, gospa Melanija. I ako mi dopustite, hvala vam.
Hvala na svemu. Ovaj dan se, što se mene tiče, ni dogodio nije. Sutra idem
po gazda Slavka u Valjevo i ako me šta bude pitao, a sumnjam jer to retko
čini, kazaću mu da je sve po starom...
– Nagradiću te, Mićo, za tvoju čovečnost... – rekla je Melanija.
– Nema potrebe, gazdarice, već jeste, mnogo puta... – jedva je čujno
odvratio dobri, verni Mića.
TREĆI DEO
 XI

Nakučani, jesen, 2005.

Katarina je, unajmivši rentakar u Beogradu, polako vozila ka svom rodnom

mestu. Bila je uzbuđena, previše uzbuđena što će nakon dugo vremena
ponovo videti majku i opet opijena svim lepotama domovine.
Taj dan joj se činio nabreklim od lepote nezamislivih predela... Od atara,
polja, zelenih livada i čarobnih suncokreta... Malo je odškrinula prozor ne bi
li je jesenji dah njenog detinjstva i mladosti prljio dok vozi u Nakučane.
Lahor jesenjeg vetra vraćao je sećanja. Uočavala je tamnozelenu senku
kestenja, ostatke retkih božura koji su još držali svoje glave visoko, osećala
miris svega poznatog, svega što je svesno ili pak nesvesno godinama
potiskivala.
Razmišljala je kako se sve u životu dešava baš onako kako bi i trebalo da
se desi, ali se istovremeno pitala koliki je naš uticaj u svemu tome.
Odmahnula je glavom, terajući teške misli. Kada je ušla u selo, počele su
prvo da joj trnu ruke, a potom i noge. Sama se u mislima zapitala: „Pobogu,
Katarina, šta ti je, vraćaš se kući...?!“ Ali neka teška teskoba, neki
nerazumljiv nemir je zaposeo njeno biće. Potom je došao strah. Odjednom je
bila zgranuta predelom koji se pred njom pružao kao da tu nikada nije bila...
Put izbrazdan kolotrazima, krajputni bunari, ogromno zeleno prostranstvo
razapeto na tri dela: zemlju, horizont i nebo, činili su da se oseća kao sićušna
mrlja u nepojmljivo moćnom univerzumu.
Znala je da razne situacije gledane očima putnika otkrivaju nova
značenja, da svet ponekad izgleda harmoničniji i presudniji, ali ovo je bio
njen zavičaj, njena postojbina. Zar je moguće da se od svega toliko otuđila
radeći danonoćno u dalekoj Americi? Zar je moguće da je toliko svikla na
široke bulevare, uređene auto-puteve, luksuzne kuće i dvorišta pa se sad
iznenadila lepotom svog rodnog kraja?!
Zagrcnula se tim poznatim, pa opet istovremeno nepoznatim prostorom.
Telo joj je jedva primetno drhtalo kada je parkirala auto dve kuće dalje od
majčine. Drhtala je od uzbuđenja, a u glavi joj se sve vrtelo od pomešanih
misli i osećanja.
Nebo iznad majčine kuće imalo je nežnoplavu boju prošlosti.
Ugledala ju je u trenutku dok je kupila kestenje ispod razgranate krošnje
drveta. Želela je da vikne: „Mama!“, ali nije mogla. Glas ju je izdao, baš kao
i kolena. Stajala je u mestu ukopana, sve dok postarija žena nije polako
ispravila svoja, od starosti blago povijena leđa i okrenula se ka njoj.
Zorka je, rukom zaklanjujući senku sporozalazećeg sunca u kojoj je
Katarina stajala, povikala:
– Dobar dan, gospođo! Koga tražite?!
Na te reči njena kći skoro da je briznula u neobuzdan plač, ali se
zaustavila, sabrala misli i polako joj prilazeći odgovorila:
– Zar je moguće da me ne prepoznaješ, majko? Jesam li ti toliko ostarila,
ili, može biti, prolepšala se? – drhtavim glasom ju je šaljivo upitala.
Zorki se kestenje rasulo iz naramka. Začkiljivši na jedno oko, nesigurna
na nogama, polako je počela i ona Katarini da prilazi.
– Reci mi da ne sanjam, kćeri! Reci mi da se nisam upokojila i otišla kod
oca Vasilija i matere mi Kosare, već da sam još uvek živa i da ću zagrliti
svoje čedo! – zagrcnula se Zorka, pa su obe žene istovremeno pohitale jedna
drugoj u zagrljaj.
Katarina nije znala kud bi pre... Grlila je i ljubila majku u kosu, ramena,
ruke, dok su joj se suze rasipale i mešale s majčinim. Zorka pak nije mogla
da se nagleda svoje kćeri u punom cvatu zrele lepote i odlučnosti. Odmakla
se od nje držeći je blago za ramena, i rekla.
– Pi, kakva si, da zlo ne čuje! Rodila sam lepoticu! Vidi ti samo tu kosu,
te oči boje jezera, moje oči... Nego, kćeri, otkud ti? I zašto si peške došla?
No dobro je da si došla polako, iz prikrajka, da me ovo srce ne izda pre
vremena...
– Sve ću ti pričati, majko, zato sam ovako i došetala da se ti ne bi
prestravila jer nisam najavila svoj dolazak. Htela sam da te iznenadim! –
osmehnula se nežno Katarina a mati joj odvratila:
– I jesi, lepa moja Kato, i te kako si me iznenadila! Samo, nisam ništa
umesila, pripremila, da sam znala da dolaziš...
– Majko, nije meni do ića i pića, do tebe mi je... Sve ćeš ti to zgotoviti za
večeru dok ti ja budem naširoko i nadugačko pričala šta se sve u
međuvremenu dogodilo... – nasmešeno joj je odgovorila ćerka.
– Ti... tvoj muž... on je dobro?
– Oh, Martin je sasvim dobro i ja sam dobro, ali ima puno toga o čemu
želim sa tobom da pričam... Idem po auto, parkirala sam ga ispred tetka
Milkine kuće da me ne bi čula da dolazim...
– Eh, lijo jedna... Lako je staru mater nasamariti... – smejala se Zorka.
– Nisam htela da te nasamarim, već iznenadim, majko. Bog sveti zna
koliko si mi nedostajala – govorila je Katarina ponovo nežno grleći majku,
koja joj je još snažnije zagrljajem uzvraćala. Potom ju je nežno odmakla od
sebe i rekla:
– Idi po kola i parkiraj u avliji... Nadam se da ne ideš već sutra,
prekosutra? – pitala je Zorka sa strepnjom.
– Ne idem, majko, ne brini. Ovog puta ću dugo ostati. Imamo vremena
napretek da se pošteno ispričamo – osmehnula se Zorkina lepa kći i krenula
po auto.
Parkirala je auto u majčinom dvorištu, a kada je iz gepeka automobila
izvadila tri velika kofera, njena majka Zorka se prekrstila i u čudu upitala
kćer:
– Šta to nosiš, čedo moje? Znaš da ti ovde ne trebaju haljine i štikle, pa
šta će onda sva ova čudesa tu?!
Katarina se nasmejala, a onda majci nežno rekla:
– U ovim koferima su stvari za tebe, uglavnom. Takođe, donela sam ti i
mnogo začina kojih u našim krajevima nema, pa sam mislila možda ćeš mi
dopustiti da i ja nekada zgotovim kakav ručak ili večeru... Ne gledaj me tako,
majko! Tu je mnogo mojih bolničkih spisa koje moram da završim jer imam
rok, tu je moj laptop, arhiva...
– Lap... lap... – Zorka je u čudu pokušala da izgovori.
– Kompjuter, majko, ali minijaturni... – nasmejala se Katarina i brzo
dodala s osmehom: – Ništa ti ne brini, samo mi se raduj, jedina moja! – pa ju
je ponovo snažno grlila i ljubila.
– Polako, kćeri, daj mi da dođem do daha... Toliko sam se svikla na ovu
samoću i tvoje odsustvo da mi se sve čini kao da sanjam... Ovako ćemo! Ti
odvuci kako znaš i umeš te svoje grdosije u svoju sobu, a ja ću zamesiti
pogaču, onu koju najviše voliš, s domaćim maslacem, i otići u pušnicu da
donesem svežeg suvog mesa, pa u baštu da uberem paradajz, onaj što ti
najviše prija, moj „volovski“... Krastavci baš i nisu neki ove godine, gorče,
ali zato paprike... Majka je već ispekla... ne brini.
– Samo polako, majko, ne vraćam se sutra! A i kao da bih sve to mogla
pojesti. Nemoj toliko da se trudiš, jedina moja, tebe sam najviše željna,
majko. Kao što sam ti rekla, ovog puta planiram duže da ostanem, pa ti
polako... A ja ću se u međuvremenu raspakovati.
Kada se Katarina raspakovala, a Zorka već ispekla pogaču, nasekla
šunke iz pušnice i mladog sira, počela je da se krsti kada je videla šta joj je
sve kći u darove donela. Bilo je tu džempera, sukanja, pantalona, jakni,
čizmica i cipela za čitav jedan život. Zatim je počela da vadi neke čudne
sprave za seckanje povrća, mlevenje mesa i pečenje kolača, na šta je njena
Zorka samo prevrnula očima:
– Kćeri, ne bih da zvučim nezahvalno, ali zbog čega si se toliko trošila?!
Ta i sama znaš da iz Nakučana ne mrdam, niko mi u goste ne svraća, pa šta će
mi toliko ruho i te sprave sa kojima ne znam ni da rukujem? – zabrinuto je
Zorka zapitkivala kćer.
– Polako, majko. Ništa se ja istrošila nisam, barem ne onoliko koliko
moja majka to zaslužuje. To je prvo. Drugo, ove sprave koje sam ti donela
uštedeće ti vreme da obaviš neke druge poslove, sve ću ti natenane objasniti.
Treće, majko, i najvažnije, hoću da ti pripovedam o svojim planovima. Sad
dok uživam u ovoj tvojoj božanstvenoj pogači, slanini, suvom vratu i
domaćem kajmaku, kaži mi ima li u ovoj kući vina.
– Nema, kćeri. Ti znaš da tvoja majka ne pije, pa ako ga nisi donela,
odvezi se... Ali ima jedna flaša Stanojeve rakije, ako neko svrati. Mara
ponekad voli da popije ljutu uz kafu... – nasmejala se Katarinina majka.
– Tadadada... Evo ga! Najfinije, najskupocenije vino, koje hoću da
podelim s majkom uz večeru... Je l’ važi?
– Važi, kćeri, ali meni samo s prsta, znaš da ne pijem... Kato, oči moje,
sve moje na svetu, majci si nešto čudna...
– Nisam čudna, majko! Nisam čudna... Samo sam... Samo sam mnogo
srećna posle dugo, dugo vremena...
Zorka nije tad pogledala svoju jedinicu u oči, već u svoje narađene šake
koje je držala u krilu i samo je nemo klimnula glavom.
 – Majko, ne znam odakle bih počela... – rekla je Katarina nakon što su
svršile večeru a ona ostavila suđe u sudoperi jer joj je majka tako
zapovedila.
– Od početka, kćeri, a odakle drugo... – sa smeškom joj je odgovorila
majka.
– Dobro, onda ću polako iz početka...

***

Zora je skoro već svanula, bilo je to ono doba kolebanja između noći i jutra,
kada je Katarina završila sa svojom pričom. Majci je poverila sve: svoj
odnos sa mužem, svoju ogromnu želju da ima dete, papir koji je potpisala a
da to njena majka nije znala – da pristaje na život bez potomstva, o svom
teškom, preteškom poslu, o svojim pacijentima koje je doživljavala kao da
su joj rod rođeni, o umoru, o želji da pobegne od svega i sakrije se tu, pod
njene skute...
Zorka je dugo ćutala, s vremena na vreme bi proučavala kćerkino lice, a
onda brzo skretala pogled kao da nije znala kuda da utekne... Srce joj se
stiskalo zbog Katarinine nesreće u braku, zbog njene uzaludne želje da ima
potomstvo... što je njenu kćer najviše bolelo. Nije znala šta da joj kaže, još
nisu nigde na svetu izumeli reči koje bi istovremeno blažile i tešile, a ne bi
bile surove kao njena pomisao da je možda bolje da nikada nema poroda...
Majka to nije mogla da izgovori. Tim pre što je od svoje kćeri skoro četvrt
veka krila strašnu tajnu.
Nakon Katarinine furiozne ispovesti, tokom koje je, i ne primetivši,
skoro sama popila bocu vina, dok je Zorka svoje tek liznula, majka ju je
dugo posmatrala. Nevoljno se meškoljeći a znajući da je Katarina sav taj
dugi put prevalila ne bi li od nje zatražila savet ili utehu, Zorka je naizgled
mirno rekla:
– Čudni su putevi gospodnji i vazda su bili, kćeri moja jedina. Pažljivo
sam te saslušala, ali nisam sigurna šta ti to od mene tražiš. Pomoć? Uvek ćeš
je imati! Savet? To ti ne mogu dati. Sigurnu luku da se od svega sakriješ? To
imaš! Pitanje je šta ti želiš, moja Kato...
– Majko... – tiho je počela doktorka Safran pa namah zamukla jer ju je
majka pitala:
 – Voliš li ti svog muža, Kato moja, oči moje?
Katarina se zamislila, pa nevešto, sabirajući misli promucala:
– Ne znam... ne znam, majko. Nekada sam ga volela i zbog njega na sve
pristala. Sada ne znam kako na to pitanje da ti odgovorim a da ti istinu
kažem... Majko, o tome ćemo sutra... ili prekosutra... ima dana. Ja iz svog
doma još dugo neću otići, jer sam se previše uželela tebe, našeg ognjišta,
moje zemlje...
Katarina se, preumorna od dugog puta i svega što joj se netom
izdešavalo, okupala, prosušila svoju dugu kestenjastu kosu, nanela na lice
najskupoceniju negu, a kada je videla svoju majku Zorku, bosonogu na pragu
njene devojačke sobe, skoro je zavapila:
– Dobro sam, majko, dobro sam... Sama ću leći...
– E vala nećeš! I da sto godina imaš, ja sam ti majka... Jedina koju imaš...
Dok je Katarina tiho plakala, majka ju je pokrila onim perinama što su
mirisale na nešto što ona nije mogla da objasni. Na čistotu. Na nevinost. Na
čednost.
Majka ju je zagrlila, nežno joj ljubeći obraze i čelo, a onda, grubim
palčevima joj prelazeći preko obrva, tiho šaputala:
„Loši snovi, nestanite, dobri snovi, ostanite da moje čedo mirno spi...“
Katarina, začudo, nije čula prve petlove. Kada je otvorila otežale kapke i
snene oči, pomislila je kako je dobro, kako je divno probuditi se sa mirisima
detinjstva, u uskom, skromnom krevetu. Nije imala pojma koliko je sati, ali
nije ni marila. Prvi put posle mnogo godina probudila se bez zvonjave svog
mobilnog telefona, koji je ugasila čim je ušla u majčinu kuću.
Glasno ju je zazvala: – Mama!
Začula je poteške korake uz drvene stepenice, a potom na vratima
ugledala lice svoje majke, koje je sijalo, vedrilo i snažilo je nekim čudnim
žarom. Majka joj je brzo odgovorila na pitanje koje ni izrekla nije:
– Skoro će podne, lepotice... Ako si se naspavala, oči moje, dug je to
put, mogu samo da zamislim... Ja već ručak privodim kraju, ali ti ako hoćeš
da ti skuvam jednu domaću, samo kaži...
– Svetice moja... – Katarina se šeretski nasmejala i dodala: – Sve bih
dala sad za tvoju gorku, bez šećera... Doručak sam preskočila, al’ zato ručak
sigurno neću, majko... – odgovorila joj je Katarina s osmehom.
 – Evo sad ću pohitati, kćeri moja. Što volim kad piješ našu domaću gorku
sa mnom, a ne onu tvoju bljuvotinu, kô noge u njoj da su oprali... Sad će
majka, zgotoviću i sebi još jednu. Znaš, iako danas prodaju mnoge kafe koje
reklamiraju, probala sam i ja, nisu loše, al’ nijedna nije kô što je ja
sameljem od Adžićevih zrna jer samo oni imaju najbolju kafu na svetu –
osmehnuto joj je odgovorila majka dok je gledala kako se njena kći, ljubav
njenog života, i sve njeno rašta se žrtvovala, lagano proteže i osmehuje. Za
taj osmeh Zorka bi dala sve na svetu. Iako se njena kći bližila četrdesetoj
godini života a ona dobrano zagrabila šezdesetu, ništa joj na ovom svetu nije
bilo milije ni draže no da svoju kći dvori i tetoši.
Kada su ispile kafu, a majka Katarinu nutkala da uzme barem koji zalogaj
pre ručka, što je ona kategorički odbijala uz opravdanje da se sinoć prejela,
skoro je prepala majku kad ju je upitala:
– Nego, kaži mi, mudrice moja, dušo moja plemenita, šta bi odgovorila
ili me savetovala ako bih ti rekla da razmišljam da se razvedem od Martina?
Zorka je dugo ćutala gledajući svoju mezimicu dok su joj se lepim,
ostarelim licem razlivali ljubav, patnja, čežnja i nemir. Onda joj je, nakon
nekog vremena, tiho odgovorila:
– Kćeri moja, ja ga nikada upoznala nisam. Ali znam jedno: ako zbog
njega patiš, ako ti njegovo prisustvo unosi nemir, ako stvara bol, onda idi,
beži glavom bez obzira. Ne mislim sad na to što si mi sinoć besedila da on
ne želi decu... Kato, oči moje, još si mlada, ni četrdesetu navršila nisi. Ako
među vama nema ljubavi, onda tu priču privedi kraju...
– I to mi zbori moja mudra mati iz mojih Nakučana, gde je teška sramota
biti raspuštenica... – osmehnula se Katarina, a majka joj dostojanstveno
odgovorila:
– Samo budale u današnje vreme razvedene žene smatraju
raspuštenicama. Da li je iko od tih koji tako smatraju hodao u njihovim
cipelama? Da li je iko ko je spreman da takvo šta komentariše bio u njihovoj
koži? Mani se poganih usta, kćeri, vazda ih je bilo i vazda će ih biti. Meni je
važna samo tvoja sreća. Za mene ne moraš brinuti. Ako želiš da se vratiš,
moje će srce pevati. Isto tako, ako želiš tamo da ostaneš, a srećna si, opet će
pevati. Kato, oči moje, najvažnija je tvoja sreća, meni... od svih sreća veća.
Kako god da odlučiš, majčinsko srce je na tvojoj strani, uvek...
– Hvala ti, majko – rekla je Katarina i snažno je zagrlila.
 Zorka je u njenom zagrljaju sklopila oči i odlutala u prošlost koju je još
davno potisnula i nije htela da je se seća... Pomolila se svim svecima i Bogu
da joj daju snagu da to, kao što je sebi obećala, nikada ne prevali preko
usta...
Međutim, znala je da će, ako njena kći reši da se vrati kući, morati da joj
kaže istinu. Ne dao Bog da je na drugi način sazna, onda bi se čitav njihov
život urušio a svoju kćer bi teško povredila, što nijedna majka ne želi.
Zato je strepeći čekala šta će njena Katarina odlučiti, pa će onda i ona
znati šta joj je činiti.
 XII

Nakon dve nedelje boravka kod majke u svom selu, Katarini se vratila
zdrava, rumena boja u obraze, koji su se blago zaokruglili. Bogu hvala što je
svaki dan šetala satima, mislila je, jer bi se od majčine hrane dosad već
sigurno kotrljala. Pozvala je Mirjanu Cicvarić da je pita kako je i da li joj je
potrebna njena pomoć.
Žena joj je ljubazno zahvalila na pozivu i rekla kako bi veoma želela da
je vidi. Pozvala ju je da dođe kod nje u nedelju na ručak, želela je da
Katarina upozna njene kćerke, i uzgred je spomenula da je pozvala i svog
rođenog brata, profesora doktora Nemanju Nikolića, inače načelnika
kardiohirurgije u bolnici „Dragiša Mišović“ u Beogradu, na Dedinju. Dodala
je da se njen brat upravo vratio sa nekog medicinskog seminara iz Amerike,
te je mislila kako će njih dvoje imati mnogo zajedničkih tema za razgovor.
Katarina je prihvatila njen poziv. Mirjana joj je dala adresu svog stana na
Vračaru, a ona je odlučila da pođe već rano izjutra u nedelju kako bi
prošetala prestonicom, a posebno Kalemegdanskom tvrđavom, koju je
obožavala. Nameravala je da svrati i u Crkvu Svete Petke na Kalemegdanu,
koja joj je, pored Hrama Svetog Save, bila omiljeno svetilište, i da upali
sveće.
Kapela Svete Petke podignuta je na mestu čudotvornog izvora, u
neposrednoj blizini crkve Ružice, koja traje od daleke 1867. godine. Izvor
lekovite vode se nalazi u samom oltaru kapele. Katarina je čitala kako su se
u toj kapelici dešavala razna čuda. Iako se bavila egzaktnom naukom, ona je
verovala u Boga, jer joj je majka tu veru usadila u najranijem detinjstvu.
Malena, skoro isposnička kapela posvećena Svetoj Petki i njen izvor svedoci
su mnogih izlečenja – duhovnih i telesnih, barem se tako pisalo i pričalo.
Njoj je kao lekarki sve to bilo veoma zanimljivo i sa stručne i sa religiozne
strane.
Rekla je majci da će u nedelju otići za Beograd, na ručak kod Mirjane i
strogo joj zapovedila da se taj dan dobro odmori i ništa ne radi. Dodala je
da je dovoljno oko nje obletala, i da još nema nameru da se vrati u Ameriku,
i zamolila je majku da njenu želju ispoštuje. Kada joj je saopštila svoju
nameru da ode u crkvu Ružicu na Kalemegdanu i poseti Kapelu Svete Petke,
Zorka se prekrstila i rekla:
– Molim te, čedo, zapali sveću za svoje zdravlje i poželi želju. Nemoj to
nikako da zaboraviš!
– Dobro, majko, hoću, zapaliću i za tvoje zdravlje i sreću.
– Hvala ti, kćeri moja, ali sada si važna ti i sve ono što te u budućnosti
čeka. Možda si se otrgla od naše vere dugim životom u tuđini, ali veruj
majci!
– Hoću, ako ćeš mi obećati da sutra čitav dan ništa nećeš raditi! Ozbiljno
to mislim – pripretila joj je Katarina.
Zorka nije imala kud i obećala je da će njenu želju ispuniti.

Katarina je u nedelju poranila. Auto-put je bio skoro sasvim pust, pa je

mogla da se preda mislima dok je vozila u pravcu Beograda. Mislila je o
tome kako je čudno što joj Martin uopšte ne nedostaje. I kako je čudno što
joj, skoro tri nedelje nakon što je napustila svoj dom i posao u Čikagu,
apsolutno ništa ne nedostaje. Dobro, možda su joj pomalo nedostajali Ema i
Sem, ali je s njima redovno razmenjivala poruke preko mobilnog telefona.
Ali njihov luksuzni stan, život koji su vodili, njihovi prijatelji i poznanici –
Katarina bi ih pre svrstala u ovu drugu grupu – uopšte joj nisu falili. I to je
bilo u redu. Ali nije bilo normalno, prosto nije bilo ni očekivano da sa
mužem za dvadesetak dana razmeni samo tri poruke šturog sadržaja bez
ikakvih emocija. To je samo učvršćivalo i potkrepljivalo njenu misao o
razvodu. Ako nekog voliš, mislila je, ne mogu ti nikakvi kilometri biti
prepreka da to i pokažeš. Bilo joj je jasno da sa Martinove strane ne postoji
takva želja, verovatno nakon njene priče o potomstvu, a njena je, samim tim,
bivala sve slabija i manja.
Radovala se novom poglavlju u životu, ali je u isto vreme strahovala od
pomisli da se oduvek više rukovodila emocijama nego razumom. Zato je
verovala svom srcu, a ono joj je nagoveštavalo kraj.
Šetala se Kalemegdanom i upijala lepote hrasta lužnjaka. Otišla je u
crkvu i pomolila se Bogu i Svetoj Petki, zapalila sveće i umila se vodom sa
izvora. Na svom lepom licu, na kojem su se pojavile prve bore starosti, nije
imala ni trunku šminke. I u Americi se retko šminkala, samo prigodom nekih
prijema, rođendana ili seminara. Njen posao je podrazumevao da joj koža
uvek bude čista, nenašminkana, i Katarina bi se uvek iznenadila kada bi
videla sebe u ogledalu sa šminkom.
Kada je stigla na naznačenu adresu sa flašom skupog vina i cvećem,
pozvonila je na interfon na kom je pisalo „Cicvarić“. Mirjana joj je odmah
otvorila ulazna vrata i uputila je da se popne na poslednji sprat. Osetila se
dobrodošlo čim je ušla u stari salonski stan, moderno opremljen, sa visokim
plafonima i ukusnim enterijerom. Mirjana ju je dočekala u crnini, ali sa
srdačnim zagrljajem. Dve devojčice, koje su po Katarininoj proceni mogle
imati četiri i šest godina, stidljivo su provirivale iza svoje majke. Mirjana je
tad čučnula i tiho im rekla:
– Mašo, Majo, ovo je teta o kojoj sam vam pričala... Ona je pomogla
vašem tati da se popne na oblake i ostane na nebu – nežno im je govorila
majka.
Maša, starija, mrzovoljno je odvratila:
– Neka ga vrati! Ako mu je pomogla da se popne, neka nam ga vrati
odmah! Nedostaje mi taja... – zaplakala se devojčica, a u tom času se
pojavio naočit, crnomanjast čovek, podigao Mašu u naručje i rekao:
– Nema teta Katarina tu moć. Moraš da upoznaš vile i čarobnjake, neke
od njih već znaš... Hajdemo ti i ja u kuhinju, da ujki sipaš onaj poseban viski
što sam taji doneo... Je l’ može?! – pitao je devojčicu s osmehom.
– Može! Samo ja znam da sipam! – povikala je Maša.
– Oprosti mi, Katarina, molim te. Pokušala sam da ih pripremim na tvoj
dolazak... Znaš, Cile i ja smo imali dogovor da ćemo deci uvek govoriti
istinu... Ja nisam znala... nisam znala šta drugo da im kažem...
Zasuzila je Mirjana, ali i Katarina. Dve žene su se čvrsto zagrlile a
Katarina je Mirjani u uho tiho rekla:
– Razumem te... samo polako... Možda vreme ne pruža zaborav, ali sam
sigurna da blaži bol...
– Čast mi je da vas upoznam, gospođo Safran! Ja sam Nemanja Nikolić,
Mirjanin rođeni brat. Čitao sam mnoge vaše radove i mogu samo da izrazim
zahvalnost što sam u mogućnosti da upoznam ikonu savremene
kardiohirurgije...
– Molim vas, kolega... – promucala je Katarina zarumenevši se, tim pre
što je njeno rendgensko oko odmah uočilo privlačan stas, glas i lepo lice sa
krupnim, tamnim očima Mirjaninog brata, i dodala:
– Za vas sam, kao i za vašu sestru, samo Katarina.
Nemanja se lako naklonio, uzeo je za ruku i poljubio je. Katarininim
telom su u tom času prošli davno zaboravljeni trnci... Osmehnula se, pomalo
usiljeno, a onda upitala Mirjanu:
– Kako si, mila? Kako se držiš?
– Oh, dobro... Da, nakon što je prvi šok prošao, posvetila sam se
devojčicama, a i moj Neca je tu svakodnevno, kao i Ciletovi... Dobro sam,
koliko mogu biti... – odgovorila je.
Uprkos svim nesrećnim okolnostima koje su prethodile tom popodnevu,
Katarina se nije sećala kada se poslednji put tako dobro osećala. Nemanja je
bio beskrajno duhovit, stalno je pričao šale i anegdote vezane za njihov
posao, ali i za Ciletov, pa su se ona i Mirjana nekoliko puta skoro zagrcnule
od smeha. Po devojčice je došla Mirjanina prijateljica Sara i odvela ih na
neku dečiju rođendansku proslavu, pa su njih troje do predvečerja uživali u
odličnoj hrani i dobrom vinu.
U jednom trenutku, kada je Nemanja hteo da dolije Katarini još vina, ona
ga je zaustavila i rekla:
– Molim te, nemoj, i ovo je previše. Moram da vozim do Nakučana...
– Do... Na... – promucao je, pa su se opet sve troje nasmejali.
Mirjana je hitro odgovorila kako može kod nje da prespava, jer što bi se
vraćala kući kad im je baš po volji...
Tako je i bilo. Katarina je javila majci da će ostati u Beogradu da
prespava, a Zorka joj je poručila da se ne žuri, već da malo uživa u životu.
Kada su se devojčice vratile sa rođendana, Mirjana je požurila da ih okupa i
spremi za spavanje. Nemanja i Katarina su ostali sami. Prevrćući čašu vina u
svojoj ruci, on ju je pitao:
– Osim što si vrhunski kardiohirurg, moja koleginica, i što ti u biografiji
stoji da si udata, imaš li decu, Katarina?
– Ne, nažalost, iako to silno želim... Međutim, moj suprug ne želi decu i
tu se razilazimo... Razmišljam o preseljenju u Srbiju... – zamišljeno mu je
odgovorila dok joj je srce izdajnički galopiralo, pa je požurila da pita:
– A ti?
 – Imam sina Nikolu, devet mu je godina. Sa ženom baš nisam u najboljim
odnosima, pa sam i ja na nekoj životnoj prekretnici...
– Razumem... – prošaputala je Katarina, i baš tad se Mirjana vratila
otvarajući novu bocu vina i sa osmehom upitala:
– Ko je ovde žedan, društvo?
Njih troje su pričali do kasno u noć, kao da se poznaju čitav život. Negde
oko dva sata iza ponoći Mirjanin brat se trgao kada je pogledao na sat pa u
svoju sestru i Katarinu, te šeretski prokomentarisao:
– Sa ovakvim damama lako je i zoru dočekati, ali dužnost zove... Sutra
ujutru moram da se pojavim na poslu, tako da ću polako da krenem kući.
Mirjana je ustala da isprati brata, a za njom je pošla i Katarina. Doktor
Nikolić je poljubio sestru u obraz a Katarinu u ruku i pitao:
– Ako ne žuriš sutra u te tvoje Na... Naa...
– Nakučane – nasmejano mu je odgovorila.
– ... Nakučane, bilo bi mi zadovoljstvo da dođeš na kliniku na kojoj
radim. Verovatno dugo nisi posetila ovdašnje bolnice, zar ne?
– Ne, zaista nisam. Ne žurim i rado ću svratiti pre nego što se vratim u
selo. U koje vreme bi ti odgovaralo?
– Kada prođe jutarnja vizita, za sutra nemam zakazane operacije, recimo
oko jedanaest?
– Dogovoreno – nasmešila se Katarina i zaustila da pita, kada ju je
Nemanja preduhitrio:
– Mirjana će ti dati moj broj mobilnog telefona, pa kada budeš blizu
bolnice, molim te pozovi me da kažem da ti pronađu mesto na bolničkom
parkingu, a ja ću sići da te dočekam – osmehnuto joj je odgovorio.
Kada su ostale same, Katarina se zarumenela, što od vina, što od davno
zaboravljenih emocija, pa se sva nekako smela... Nije mogla ni da pogleda u
Mirjanu.
– I mi bismo mogle na spavanje, ne bih više da te zadržavam,
pretpostavljam da se devojčice rano bude.
– Ništa ne brini, draga moja. Mnogo se radujem što mi praviš društvo i
što si prihvatila moj poziv da ostaneš da prespavaš... Ti i Nemanja mi
vraćate volju za životom. Možemo popiti još jednu čašu pa ćemo na
spavanje, ako se slažeš... – nasmejano joj je odgovorila Mirjana Cicvarić.
– Ako popijem još jednu čašu vina, doručkovaću brufen – odvratila joj je
Katarina i potom su se obe žene naglas nasmejale.

Sutradan pre podne dve žene su se srdačno pozdravile, a Katarina je pozvala

Mirjanu da sa devojčicama sledećeg vikenda dođe u njeno rodno selo, da ih
upozna sa majkom i da deca vide lepu prirodu i domaće životinje. Mirjana
joj je od srca zahvalila i oberučke prihvatila poziv, a onda ju je s nelagodom
pogledala ispod oka:
– Samo... mislila sam...
– Kaži, Mirjana, slobodno. Preda mnom nemaš zbog čega da se
ustručavaš...
– Ne znam da li bi ti smetalo ako bi nas dovezao Nemanja i poveo svog
sina, mog bratanca...
– Naravno, neka dođe i on sa ženom, pozvaću ga ja kada se budemo
videli nešto kasnije... – odvratila je Katarina.
– Nemoj... Izvini, suviše je komplikovano. Ne znam ni da li je u redu da
ti ja to kažem, ali moj brat i njegova žena su u baš lošim odnosima. On se
iselio iz njihovog porodičnog stana pre mesec dana i mislim da se ta priča,
nažalost, privodi kraju...
– Oh... – uzdahnula je Katarina, pa potom brzo dodala kao da ništa ne zna
o tome: – U redu, ja ću mu reći da ćete ti i devojčice doći i kako bi bilo lepo
da dođe i on sa sinom ako je slobodan. Je l’ to u redu?
– Jeste, naravno, molim te izvini sad što ja tu krojim planove, ali...
– Mirjana, rekla sam ti da se opustiš... Jedva čekam naše druženje
sledećeg vikenda, i hvala ti na svemu.
– Hvala tebi, Katarina. Unela si dašak vedrine i topline u moj život
nakon... – zasuzila je.
– Znam... Užasno je, ali će jednoga dana sve proći, draga moja. Ostaće ti
divne uspomene na jednu veliku ljubav, a tvoj muž neće živeti samo u tvojim
sećanjima, već će uvek biti tu, u vašim ćerkama, u Maši i Maji...
– Da... – tužno se osmehnula mlada žena pa dodala: – Obe su povukle na
tatu...
Katarina je vešto vozila kroz beogradsku saobraćajnu gužvu. Kada je stigla
na Dedinje, pozvala je doktora Nikolića, koji joj se odmah javio:
– Ja sam blizu bolnice, pa samo da se najavim...
– Radujem se, Katarina. Odvezi se na parking iza bolnice, portir će ti
naći mesto za auto, a ja odmah silazim.
Doktor Nemanja Nikolić poveo je Katarinu u obilazak bolnice „Dr
Dragiša Mišović“, usput je upoznajući sa kolegama. Pričao joj je kako je
bolnica osnovana 1930. godine prošlog veka, a da od 1978. nosi današnji
naziv po poznatom srpskom lekaru i humanisti. Govorio je Katarini kako je
doktor Dragiša Mišović bio veliki humanista, kako je besplatno lečio
siromašne i plaćao im lekove. Postoji i priča kako je jednom policajcu bilo
naređeno da ubije doktora, ali da je ovaj to odbio jer mu je prethodno spasao
dete. Bila su to smutna vremena.
– Zapravo, Katarina, mislim da bi tebi bio zanimljiv podatak da je doktor
Mišović završio studije medicine u Francuskoj, baš kao i ti. Inače, on je
tokom svog boravka u Francuskoj aktivno učestvovao u radu Udruženja
studenata revolucionarnog socijalističkog pokreta Jugoslavije i bio
predsednik udruženja „Klarite“. Bio je stipendista, kao i ti – opet se
šarmantno nasmejao doktor Nemanja Nikolić – ali njega je stipendirala
Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, došao je u sukob sa državom i ubrzo
mu je zbog toga ukinuta stipendija, a samim tim i mogućnost daljeg
usavršavanja i života u Francuskoj. U Beogradu mu je nostrifikovana
francuska diploma i priznato lekarsko zvanje. Iako je konkurisao za mesto u
tadašnjoj državnoj bolnici u Čačku, odbijen je zbog svojih političkih stavova
koji su se suprotstavljali monarhiji. Tih godina mu se ponovo vratila
tuberkuloza. Bio je to zaista neverovatan čovek. Zamisli, draga moja, iako
ozbiljno bolestan, sam je sebe lečio, ali je istovremeno bio i lekar svojim
obolelim sugrađanima koji su dolazili u njegovu kuću po pomoć. On im je
davao uputstva za lečenje i pomagao koliko god je mogao. Imao je dve sestre
i dva brata, ali svoju decu nije imao, tako da, nažalost, nema njegovih
direktnih potomaka – zaključio je doktor Nikolić.
– Izuzetno zanimljiva priča... Znaš, sad dok te slušam, čini mi se da sam
pre nekoliko godina na BBC-ju gledala dokumentarac koji je snimljen o
njemu, ali nisam sasvim sigurna jer televiziju inače retko gledam.
– U pravu si, BBC je snimio dokumentarnu emisiju o njemu. Upravo je u
tom dokumentarcu i ispričana priča kako je pomagao siromašnima i
besplatno ih lečio, i bio pravi narodni lekar. Kod njega su dolazili ljudi sa
sela, teškog imovnog stanja, a on nikoga nikada nije odbio. Bio je i jedan od
prvih lekara privatne prakse u Srbiji, a takođe i vrlo politički aktivan, te
samim tim trn u oku tadašnjim vlastima. Bio je progonjen, hapšen, a
preminuo je u državnoj bolnici januara 1939. Nije pronađeno lekarsko
uverenje kako je nastupila njegova smrt, tako da je i to ostalo nerazjašnjeno
do kraja. Kažu da je njegovoj sahrani u Čačku prisustvovalo preko petnaest
hiljada ljudi iz čitave Srbije... – završio je doktor Nemanja Nikolić i otvorio
vrata svog kabineta propuštajući Katarinu da uđe.
– Neverovatan čovek i zaista impresivna priča. Hvala ti što si mi
ispričao.
– Hvala tebi što si došla u posetu bolnici koja nosi ime tog velikog
čoveka. Ponosan sam što sam načelnik kardiohirurgije, koju želim da ti
pokažem kada popijemo kafu, ako si saglasna.
Katarina je klimnula u znak odobravanja.
Kasnije joj je Nemanja pričao o poslu, i Katarini se srce steglo pri
pomisli kakve nadljudske napore ulažu naši lekari ne bi li spasli pacijente sa
nedovoljnom i zastarelom medicinskom opremom. U poređenju sa ovom,
njena bolnica u Čikagu je izgledala kao svemirski brod. Kao da joj je čitao
misli, doktor Nikolić je rekao:
– Imao sam prilike da vidim neke od bolnica u Americi, i mogu samo da
zamislim koliko ti ova naša izgleda siromašno u poređenju sa tvojom...
– Ne... – počela je Katarina, a onda je pocrvenela, i nastavila: – Zapravo
da, izgleda neuporedivo siromašnije kada je u pitanju medicinska oprema,
barem ono što si mi pokazao. I sam pogled na operacionu salu me je zaboleo.
Ali lako je biti kapetan broda... budi ti kapetan čamca pa budi uspešniji...
– To ti mene nazivaš kapetanom, lepa kapetanice?! – nasmejano ju je
upitao Nemanja, na šta je Katarina pocrvenela i pokušala da promeni temu
rekavši mu kako je pozvala Mirjanu i devojčice da naredni vikend provedu u
Nakučanima, i dodala kako bi volela da im se i on pridruži sa sinom.
– Jesi li sigurna da ti nećemo smetati? Nas je petoro, ne bih da se tvoja
majka i ti opteretite...
– Oh, o tome ne brini. Moja Zorka će se radovati, ionako je stalno sama.
A posebno će se radovati zbog dece jer ih veoma voli. Neko vreme me je
stalno zapitkivala kad ću joj podariti unuče, pa je s vremenom digla ruke... –
tužno se osmehnula Katarina.
– Hvala na pozivu, doći ćemo svakako. Ja ću voziti, pa ćeš mi samo
poslati smernice kako da stignemo do tvoje kuće. Unapred se radujem,
siguran sam da će deca i Mirjana uživati, a ja pogotovo – rekao je i pogledao
je duboko u oči.
Katarina se zarumenela, pa brže-bolje odvratila:
– Dobro onda, ne bih da te više zadržavam. Hvala ti na inspirativnom
času istorije i obilasku bolnice. Čekam vas sledećeg vikenda.
Dok se vozila ka svom selu, Katarina nije bila svesna osmejka koji joj je
krasio lice. U jednom trenutku je shvatila da zaneseno razmišlja o zgodnom
doktoru Nikoliću, pa je prekorila sebe jer takvim mislima nije bilo mesta
zato što su oboje bili u braku. Ipak, razmišljala je, da je kod nje i kod njega
sve bilo u najboljem redu, onda im takve misli ne bi padale na pamet. Iako
joj je Nemanja rekao da je u lošim odnosima sa suprugom, a njegova sestra
joj to i potvrdila, ona nikome od njih nije spomenula svoj odnos sa
Martinom. Za nju je to bila suviše intimna, suviše bolna tema o kojoj ni sa
kim, osim sa svojom majkom, nije mogla niti želela da razgovara.
Kada je stigla kući, izljubila je majku i, ugledavši pun sto hrane,
uzviknula:
– Oh, mama! Pa zašto si opet mesila, pekla, kuvala? Obećala si mi da ćeš
se odmoriti...
– I jesam, juče... Od mene dosta... Nego, pričaj mi, mila, kako ti je bilo u
Beogradu. Da li se mnogo toga promenilo otkako si poslednji put bila?
Katarina je majci sve ispričala i rekla joj kako se nada da se ne ljuti što
je pozvala svoje nove prijatelje da ih sa decom posete narednog vikenda.
Iskusnom majčinom oku nije promakla očigledna nelagodnost i titrav, lepršav
osmeh, koji je Katarina pokušala da sakrije kad god bi spomenula tog
doktora. Njeno srce je na trenutak zadrhtalo od brige, ali je s osmehom rekla:
– Naravno da se ne ljutim, Bog s tobom, dete! Radujem se što ću u ovom
dvorištu čuti dečju graju i imati priliku da ugostim tvoje prijatelje.
Kada je ugledala Katarinin tužni pogled, požurila je da kaže:
– Izvini, dušo, stvarno nisam mislila...
– Znam da nisi, mama. Sama sam ti rekla kolika je moja želja da imam
dete, zato se nemoj ustručavati. Malog Nikolu nisam upoznala, ali su zato
Mirjanine devojčice Maša i Maja preslatke, videćeš... – osmehnula se.
Te večeri, negde pred ponoć, dok je čitala knjigu u iščekivanju da je san
podari svojom milošću, Katarini je zazvonio mobilni telefon. Skoro je
poskočila u krevetu dok joj je knjiga ispadala iz ruku, i požurila je da se javi
kako ne bi probudila majku. Kada je začula glas svog muža kako je
pozdravlja na francuskom jeziku, umalo je glasno uzdahnula od razočaranja.
Martin je nije ni pitao kako su ona i majka, već je odmah počeo da je
prekoreva što se nije javila. Uprkos Katarininom racionalnom objašnjenju
kako su razmenili poruke i kako je imala prečeg posla nego da čavrlja o
vremenskim prilikama, razgovor se ubrzo pretvorio u svađu. I to jednostarnu.
Martin ju je napao da ne misli na njega i njegovu reputaciju, da se njeno ime
i avionska nesreća i dalje provlače kroz medije dok se ona odmara kod
majke. Katarina mu je odvratila da je već kasno, samo što nije bila zaspala, i
da nema nameru da se svađa s njim u pola noći.
– Onda se javi kada ti bude po volji, ja te više neću zvati – svađalačkim
tonom je zaključio razgovor njen muž.
Tople suze potekle su niz Katarinine lepe obraze kada se veza prekinula
a ona pomislila kako joj više nikada neće biti po volji da mu se javi.
Zajecala je. Nije mogla znati da njena majka stoji u hodniku ispred vrata
devojačke sobe i krši ruke od nemoći, jer kada je začula zvonjavu telefona,
pomislila je da se nešto loše dogodilo čim neko zove u to doba. Začula je
drhtav Katarinin glas, a potom i jecaje. Majčinsko srce se steglo od bola, ali
znala je da ona tu ništa ne može učiniti, osim onoga što je uvek činila: da
privije svoje dete u utešan majčinski zagrljaj i kaže joj koliko je voli.
Međutim, te noći se Zorka na vrhovima prstiju tiho povukla u sobu i pustila
svoje čedo da se rve sa svojim brigama.
Naredne nedelje Katarina je majci pomagala da poberu sve jabuke i
kruške, koje je njena Zorka prodavala za male pare komšiji Stanoju. Njena
Zorka je nepogrešivo znala koje je pravo vreme za berbu, jer bi uvek pre no
što počne presekla po jednu jabuku i krušku, i kada bi ustanovila da su
semenke svetlosmeđe, onda bi ih brala. Katarina je to naučila još kao
devojčica: bela boja zrna značila je da je još rano za branje, a tamnosmeđa
da su plodovi prezreli. Potom su počele sa rezidbom bašte i sadnjom mladih
voćnih sadnica, kao i sa sakupljanjem krompira. Sve plodove valjalo je
ubrati pre sezone kiša, jer se mokri neće moći skladištiti. Takođe, morao se
pobrati sav preostali paradajz da od njega Zorka napravi božanski domaći
sok, od kojeg bi tokom zimskih meseci kuvala omiljenu Katarininu čorbu, a
nedeljom je taj sok koristila i za sos uz rinflajš.
Proveravale su i glavice kupusa, ali ga nisu još brale. Kupus se ne boji
mraza, pa se poslednji bere. Ali kako ne bi pucao od vlage, valjalo mu je
potkopati korenje.
Sređivala je s majkom njeno stalno mesto gde su rasle maline, kojih je
svake godine bilo sve manje, ogrozd i ribizle. Katarina je skupljala opalo
lišće, dok je Zorka čistila ostatke cvekle, šargarepe, repe i rotkvica u svojoj
bašti.
Dok je radila, razmišljala je koliko je toga propustila, te neprocenjive
dodire s prirodom koja donosi svoje darove, to zlata vredno ćutanje sa
majkom dok su skoro sinhrono radile po bašti, taj osećaj neotrgnute
pripadnosti svojim korenima, svom detinjstvu.
Katarina je bila pomalo razočarana što je doktor Nemanja Nikolić nije
zvao, niti joj poslao poruku. Ispočetka se zabrinula, ali ju je Mirjana zvala u
više navrata i sigurno bi joj rekla da nešto nije u redu. Katarina je pomislila
kako je možda ona pogrešno protumačila naklonost svog kolege, pa se
primirila u svojim sanjarenjima i iščekivanjima.
Prošle su već dve nedelje otkako je stigla kući, i ostalo joj je još toliko
pre povratka u Čikago. Znala je koliko brzo vreme leti i bila je očajna na
samu pomisao da mora da se vrati. Mirjana joj je najavila da planiraju da sa
decom dođu u petak po podne kada Nemanja završi posao i da ostanu do
nedelje. Budući da je nedaleko od Ašikovog groba sagrađen pansion za
goste, majci je predložila da ih tamo smesti, na šta je njena dobra Zorka
skoro ciknula:
– Pored moje kuće da tvoji prijatelji spavaju u pansionu?! Jesi li ti
pameću skrenula, kćeri? U kući imamo dovoljno mesta, jedino što ćeš ti
morati da spavaš sa mnom, ako ti to ne smeta. Mirjanu i devojčice ćemo
smestiti u tvoju sobu, za decu spustiti nov-novcijat dušek što na tavanu stoji.
Navući ću im mirisnu posteljinu pa tamo sve tri mogu da se smeste. Doktor
neka spava u gostinskoj sobi, a ti i ja ćemo u mojoj, ako se slažeš.
– Slažem se, majko, samo odjednom će ti biti puna kuća, a navikla si da
živiš sama. Je l’ ti sigurno neće smetati? – upitala ju je kći.
– Da mi smeta, rekla bih ti. Naravno da mi neće smetati, ako tebi ne
smeta da spavaš s majkom posle toliko godina... – osmehnuto joj je
odgovorila Zorka.
– Naravno da mi ne smeta, uželela sam se tvog šaškoljenja po kosi pred
san...
– Onda smo se sve dogovorile, dušo. Nego, zamoliću te da odeš u varoš,
napisaću ti spisak svega što mi treba za mešenje i kuvanje, a za piće se sama
pobrini, tu već ne umem da se snađem...
– Naravno, majko, to sam i htela da ti predložim...
– Vidiš kako se ti i ja sve brzo dogovorimo. Kao da si juče otišla, a
propustile smo tolike godine... – Zorki su oči zasuzile, a Katarini se stegao
bolan obruč oko srca. Odgovorila je majci prigušenim glasom:
– Ja se u Ameriku moram vratiti, majko, za dve nedelje. Nešto mi govori,
u dnu stomaka, a valjda je to i moja nesvesna želja, da ćemo se ubrzo opet
videti.
– Dete, meni je samo do tvoje sreće stalo. Da li ćeš biti srećna u
Americi, u svojoj domovini ili u nekoj drugoj zemlji, nije mi važno. Važno
mi je da budeš srećna, Kato, oči moje, a vidim da nisi... Majčinsko srce sve
oseća...
– Hvala ti, dobra moja. Učiniću sve da sad sebe stavim na prvo mesto, a
ne Martina, bolnicu i pacijente. I ne znaš koliko si u pravu, majko. Poslednjih
deset godina uopšte na sebe nisam mislila. I eto, ni okrenula se nisam, a stiže
me četrdeseta. Sva sreća što si me ti toliko mlada rodila pa ni šezdesetu još
napunila nisi, inače bih imala brigu više... Nego, nisam te pitala, majko, ali
te molim kô Boga da mi kažeš istinu, je l’ te šta boli?
Zorka se prigušeno nasmejala pa je iskreno svojoj kćeri odgovorila:
– Boli. Boli, dušo, to što nikada ljubav nisam upoznala, a i gde bih?
Otkako sam otišla u prevremenu penziju, nikud ne idem, ne krećem se među
svetom. U Mitrovici, dok sam radila, još sam i sretala pokoje zanimljivo
muško čeljade, ali mi neka sila naprosto nije dala da se upustim s nekim u
romansu... Kada sam se u selo vratila, koga pa ovde mogu da sretnem, dušo?
Svi mi poznati, bolje da nisu...
Katarina je zaćutala i spustila glavu. Mada je mnogo puta žalila što joj je
majka sama, iako je bila još uvek lepa žena i u snazi, nikada joj Zorka nije
rekla da ljubav nije upoznala. Da li je to značilo da se njen otac i ona nisu
voleli i da se ona slučajno začela? Zaustila je da pita majku, ali ju je Zorka
preduhitrila:
– Sutra nam, mila, dolaze gosti, valja se naspavati... Hoćeš li ti prva u
kadu ili ja? – osmehnuto ju je upitala.
– Neka, majko, idi ti, ja sam ionako mislila da pozovem Martina. Okupaj
se i na spavanje, vrednice moja – rekla joj je kćerka, nežno je zagrlila i
poljubila u čelo.
Katarina je pozvala muža, ali joj se nije javio na mobilni telefon. Zatim
mu je napisala poruku da ga je zvala, da je kod nje sve u redu i nada se da je
i kod njega, te kako će se ubrzo videti. Skoro ju je zapekla savest kada je
shvatila da je odahnula što nije čula Martinov glas. Zamislila se. Pitala se
kad je došao taj trenutak da se oni toliko udalje jedno od drugog, nakon
onolike ljubavi. Nije to bilo sad, pred njen put, kada mu je rekla da ipak želi
dete. Mora biti da se to desilo mnogo, mnogo ranije a da ona to nije
primetila. Oboje su naporno radili i naravno da im je seks postao rutina,
jednom nedeljno... Retko su izlazili i samo tad, isključivo u tim nekim
prigodnim trenucima, uvek pred drugima, njen muž bi je obgrlio oko ramena i
lako poljubio. Nikada kad su bili sami, već dugo vremena... U tom času joj
se javila misao koja nikada pre nije zaparala njen mozak: da li je Martin
imao ljubavnicu? Po njoj, to bi bilo logično objašnjenje. I sama se začudila
kako nije pre o tome mislila, ma nije joj ni prošlo kroz glavu.
Ali sada je čak i na tu pomisao ostala ravnodušna. Definitivno su se
njena osećanja prema mužu ugasila, nestala.
Nije želela da traži krivca ni u njemu, ni u sebi. To bi bilo sasvim
besmisleno, mislila je. Za ples je uvek potrebno dvoje. A njih dvoje su svoj
ples otplesali...
 XIII

Bio je to vikend iz Katarininih snova, a sudeći po majčinom osmehu i

ozarenom licu, i Zorkinih. Kada su iz automobila istrčale devojčice a za
njima ispočetka pomalo mrzovoljan devetogodišnji dečak, Katarina se već
široko osmehivala. Srdačno je zagrlila Mirjanu i Nemanju, poželela im
dobrodošlicu i ganuto posmatrala kako se njena majka Zorka upoznaje sa
njima, i grli Mirjanu kao da je njena rođena. Kasnije joj je Mirjana rekla
kako joj je Katarinina majka pri upoznavanju rekla da će do kraja života
paliti sveću za njenog Cileta, jer joj je kći zahvaljujući njenom mužu
preživela tu strašnu nesreću.
Budući da je domaća supa bila već skuvana, jer je Zorka s prvim
petlovima ustala da je zgotovi, kao i pitu sa sirom, i pitu zeljanicu, koje je s
ukusom poređala po kuhinjskom astalu zajedno sa mladim sirom, pršutom i
domaćim kiselim mlekom, a teletina se krčkala ispod sača, Katarinina majka
je pitala decu da li žele da vide mlade jariće, telad, kokoške i piliće, na šta
su sve troje oduševljeno pristali.
Dok je Zorka sa decom išla po komšiluku, Mirjana, Nemanja i Katarina
su seli za sto u dvorištu. Kata je iznela sve đakonije koje je majka spremila i
domaću rakiju.
– Sve je naše, osim rakije. Ona je od čika Stanoja, našeg komšije koji je
u ovim krajevima nadaleko poznat po pečenju domaće šljivovice. Ja je još
nisam probala, a on mi se zakleo da je „barik“, šta god to značilo... –
osmehnuto je nutkala goste Katarina.
– Barik šljivovica, domaća, retka je, Katarina – rekao je Nemanja vidno
raspoložen pa nastavio: – To je rakija koja je odležala u hrastovom buretu
najmanje pet godina i nijedan viski na svetu se ne može porediti s njom. Sad
ćemo da vidimo kakva je Stanojeva...
– Živeli! – uzviknuo je doktor Nikolić i sasuo rakiju u jednom gutljaju, ne
stresavši se.
Katarina i Mirjana su otpile po gutljaj. Katarina je odobravajuće coknula
jezikom kao i Mirjana, ali su obe žene čekale Nemanjinu reakciju:
 – Savršeno! Bez premca! Prodaje li on tu rakiju, Katarina?
– Ne, ne prodaje, ali za tebe će biti – osmehnuto mu je odgovorila dok
mu je dolivala novu čašu.
– Polako, Nemanja... – zabrinuto ga je sestra Mirjana pomilovala po
ruci.
– Polako ću, seko, nemaš brige. Znam da ćeš ti paziti i Nikolu, pa ne
moram baš u svemu da se suzdržavam, što je inače moja životna uloga,
Katarina...
– U redu je. Moja je želja da se svi opustite i osećate kao kod svoje
kuće, a tebe ćemo, premda jesi krupan i snažan čovek, nas tri lako ubaciti u
krevet ako do toga dođe, a za sina ne brini – osmehnula se Katarina.
– Govori u svoje ime, Kato, ti Nikolu ne poznaješ. Iako ga volim svim
srcem, taj dečak je obešenjak i čudak, sav na oca... Ne nudi se dvaput –
nasmejano je odvratila Mirjana.
– Seko! Kako te nije sramota da tako olajavaš brata i bratanca?! –
odvratio joj je Nemanja, a Mirjana mu je mirno odgovorila:
– Ja samo istinu govorim...
– Da, moja sestra je u pravu, šalu na stranu. Katarina, rekao sam ti da se
razvodim, izašao sam iz našeg porodičnog stana i za sada živim u hotelu dok
ne nađem neki pristojan stan. Što se Nikole tiče, on je u ovom trenutku samo
jedan zbunjen, nesnađen dečak, ali verujem da će se i to ubrzo promeniti...
Nego, sipaj mi još jednu Stanojevu šljivu, odlična je, pa da zamezimo...
Mirjana je na reči svog brata samo prevrnula očima, a Katarina je učinila
kako joj je rečeno. Utom se Zorka vratila s decom iz posete komšiluku, i svi
su počeli pričati uglas, čak i Nikola... Dok je Mirjana grlila svoje kćerke,
Katarina je pomno posmatrala Nemanju i Nikolu. Bilo joj je više nego drago
kada je videla detetov osmeh, posmatrala je doktora Nikolića kako se prema
njemu ophodi sa puno nežnosti i strpljenja.
Odjednom je Katarina odlučila da se umeša:
– Nikola, da li ti je baka Zorka pokazala vodenicu?
Dečak je odmahnuo glavom.
– Mislim da bi ti to bilo zanimljivo, ali to je mesto samo za dečake...
– Da, želim, želim... – povikao je dečak.
 Katarina ga je uzela za ruku, i kada su krenuli do starog mlina, nije bila
svesna Nemanjinog zahvalnog, zamagljenog pogleda... Nije, naravno, čula ni
reči koje je njegov otac uputio svojoj sestri:
– Ta žena je ljubav mog života... Seko moja, Katarina će biti moja žena
za vijek vijekova...
– Nemanja, smiri se, molim te... Možda si koju previše popio. Znaš da je
Katarina udata i da ima svoj život u Americi... Ne prenagljuj...
– Neću, sestro, ali ona će biti moja, i zaklinjem ti se našim prezimenom...
– Kojim prezimenom, nesrećo?! To prezime sam ja davno ožalila otkad
je naš otac sam sebi presudio... Ja se prezivam Cicvarić i tako ću se
prezivati do groba iako mog Cileta više nema – zaplakala se Mirjana.
– Nego, kaži mi, ako znaš, gde su Katarina i Nikola.
U tom času ih je Zorka, zajedno sa devojčicama Mašom i Majom,
pozvala da uđu da večeraju jer je pored svega što je zgotovila, ispekla i
lovačke šnicle i krompir ispod sača, pa još i umesila štrudlu s makom i pitu s
jabukama.
Katarini se učinilo, za vreme večere, da ta deca nisu jela odavno, ili
možda nikad nisu jela nešto slično. Srce joj je bilo puno kada su devojčice
izjavile da će im stomaci pući, a Nikola je upitao Zorku:
– Mogu li da ostanem ovde s tobom, bako, da mazim jaganjce, pse,
mačke i telad, i ovako dobro jedem?
Svi su se na Nikoline reči grohotom nasmejali a pogotovu Zorka, koja mu
je prišla, zagrlila ga i nežno ga poljubila.
– A mogu li da spavam s tobom, baka Zorka? Ti umeš lepše da pričaš od
mame i tate, a oni i ne mirišu čisto kao ti, bako...
– Nikola! – uzviknuo je u tom času njegov otac, a Katarina mu, nagonski,
stegla šaku, nakon čega je utišao glas. – Ne može baka Zorka da spava s
tobom, mi smo ovde gosti... Ti ćeš da spavaš sa tajom...
– Ne! Neću! Hoću da spavam s bakom!
– Mili moj sine, naša divna Zorka je domaćica, nije nikome baka... –
pokušao je Nemanja da urazumi dete.
– Ali ne, ne, hoću da ona bude moja baka! – rasplakao se dečak.
Tada se Katarina umešala i mirnim tonom rekla majci:
 – Ako je tako, neka dete spava s tobom večeras, majko. Ja ću ovde u
kuhinji, na otomanu...
– Dobro, kćeri... – šaputala joj je Zorka na uvo da ostali ne čuju. – Čini
mi se da je ovaj dečak posve sam, usamljen, iako vidim da otac o njemu
brine... Pusti dete ako tako hoće...
– Neka tako bude, majko... Objasniću njegovom ocu...
Katarina je oprezno prišla Nemanji, koji je, i pored svih đakonija koje je
njena majka spremila a on zdušno jeo, nemilice ljuštio Stanojevu rakiju.
Oprezno mu je prišla jer je videla da je dobrano pijan i nežno mu se
obratila:
– Nemanja, sutra ćemo o teškim temama... Pusti sina da radi šta hoće, a
kao što vidiš i sam, moja je Zorka ushićena što će kraj sebe ponovo imati
dete... Pusti, dobri moj...
Pošto su se Mirjana i devojčice povukle na spavanje, u kuhinji su ostali
Nemanja i Katarina. On joj je rekao:
– Lezi da spavaš i odmoriš se, sutra je novi dan... Ja ću kako moram... I
još nešto, Katarina, moram da ti kažem... Unela si nadu i sreću u moj
osakaćeni život... Znam da si udata, da živiš na drugom kontinentu, ali ti... Ti
si unela i donela dašak nade, sreće, budućnosti koju ovako obnevideo ne
mogu ni da zamislim, pa čak ni da joj se nadam... Lepo mi spavaj, oči moje,
a ja ću kako znam i umem... – umorno, polupijano joj je rekao doktor
Nikolić.
– Slušaj me, Nemanja, slušaj me... Previše smo toga u ovo malo života
prešli ti i ja... Neka tvoj sin lepo usni s mojom majkom večeras, a ti, da se ja
ne bih noćas lomila tu, na otomanu, spavaj sa mnom... Kad to kažem, mislim
samo i isključivo na spavanje... Znam da si mnogo popio, i ako si, lavor će ti
biti blizu, a i ja... Mi smo ipak doktori, ne zaboravi... – pokušala je da se
našali Katarina, ali ju je Nemanja prekinuo:
– Ne, ja ću spavati u kuhinji, ovaj otoman je sasvim u redu... Uostalom, ti
najbolje znaš gde sve doktori mogu da spavaju... Lepo mi spavaj i sanjaj,
lepoto moja, sutra je novi dan... – ponovio je po treći put doktor Nikolić i
brzo dodao:
– Katarina, prerano je da bilo šta kažem, ali slutim, osećam, ne samo sa
moje već i tvoje strane, da među nama postoji nešto što bi moglo da postane
ozbiljno... I zato mi nemoj zameriti na mojoj iskrenosti... Ako i ti budeš
spremna na korake koje sam ja već preduzeo, onda možda postoji naše
sutra... Ti moraš da rešiš svoje poslovne i privatne probleme u Americi, ako
je to ono što želiš i što sam iz tvoje priče zaključio... Ja tu ne želim da se
mešam, niti da se uplićem u tvoju priču, dovoljna mi je moja. Dušo, ako
ćemo ti i ja otvoriti novo poglavlje naših života, želim da to bude bez tereta
prošlosti, bez tuge, tvoje ili moje...
– Znam... – promucala je Katarina, skoro se zagrcnuvši, dok su joj tople
suze lile niz obraze. Konačno, ohrabrivši se, tiho je odvratila:
– Znam... Ali molim te da pokušaš da me razumeš... Preda mnom je
velika odluka... Kako da promenim svoj dosadašnji život? Ne znam...
– Ovo je Srbija, a ti više od decenije nisi ovde... Sve je... Sve je mnogo
komplikovanije nego što misliš, i teže... Bilo kako bilo, ja ću svoju
dosadašnju priču svakako završiti, bila ti tu ili ne... Svakako je mojoj priči
kraj... – tužno joj je rekao Nemanja.
Katarina se nakon podužeg zamišljenog ćutanja konačno oglasila:
– Sigurno bih se mogla zaposliti ovde u Mitrovici ili čak i u Beogradu...?
– Zašto, mila moja? Pa ti bi kao načelnica bolnice u Čikagu ovde bila
prihvaćena i kao načelnica kardiohirurgije u bolnicama koje će ti sigurno biti
ponuđene... Tim pre što je tvoja biografija više nego impresivna, i siguran
sam da ne postoji kardiohirurg ili direktor bolnice koji nije čuo za tvoje ime,
nakon onoliko naučnih radova, konferencija i seminara... Ali ostavimo to za
neka buduća vremena, ako se desi... Želim da znaš da ću te čekati, koliko god
da potraje...
Katarina ga je gledala očima zamućenim od vina, ali pre svega od
emocija i maštanja... Njena osećanja prema tom čoveku bila su snažna,
prema njemu je osećala ono što prema Martinu ili bilo kom drugom muškarcu
nije, ali budući da je bila ranjiva, opominjala je samu sebe da bude oprezna,
pa mu je rekla:
– U redu je, Nemanja. Dozvoli da provedemo lep vikend ovde na selu, a
ako budeš želeo, ispratićeš me u Čikago... Imam rani jutarnji let pa ću
svakako prespavati u Beogradu i vratiti iznajmljen automobil...
– Naravno... naravno, dušo moja... I nemoj molim te iznajmljivati
nikakvu sobu u hotelima u Beogradu, moj trenutni smeštaj ti je na
raspolaganju...
 – Dobro, hajdemo sad na spavanje. Mislim da su Mirjana i devojčice
završile sa kupanjem, pa je red da ti ponudim, kao svom gostu, da ti prvi
iskoristiš kupatilo... – osmehnula se.
– Hvala ti. Odlazim istog časa...
Dok je Nemanja bio u kupatilu, po Katarininoj glavi su se vrzmale
kojekakve misli. Bila je uzbuđena, svakako, ali i pomalo uplašena. Nije
znala šta i kako dalje... Onda je odlučila da o svemu tome dobro razmisli
kada se vrati u Ameriku, jer kao što stara srpska poslovica slovi: „Daleko od
očiju, daleko od srca“, tešila se.
Kada je Nemanja izašao iz kupatila sa peškirom omotanim oko pasa,
Katarina se suzdržala da ne pokaže ushićenje, a on je brže-bolje rekao:
– Izvini, popio sam, pa sam zaboravio da izvadim pidžamu iz ranca. Da
li bi mi je dodala, molim te? Slobodno kopaj, nemam tu ništa neprikladno...
– Da, da... naravno – zbunjeno mu je odvratila i, zavukavši ruku u njegov
ranac, odmah je napipala skupu svilenu pidžamu i dodala mu.
– Hvala ti, dušo – rekao je Nemanja i požurio u kupatilo da se presvuče.
– I... kako ti izgledam u pidžami? – šeretski ju je upitao, a ona mu s
osmehom uzvratila:
– Kao milion dolara... – nasmejala se i nastavila: – Ti se udobno smesti,
ja ću kad se okupam leći kraj tebe, ali nadam se da si svestan da se nalazimo
u kući moje majke i da je ne bih, po cenu života...
– Draga moja Katarina... Ti si nesnosno poželjna žena, ali čak i ja imam
svoje moralne principe i granice. Ništa ne brini. Ako te zagrlim u snu, ne
zameri...
– Naravno da neću, kolega, tim pre što i ja žudim za muškim zagrljajem,
ali u ovim okolnostima, ništa preko toga... I da znaš, ja ću ustati s prvim
petlovima kao i moja Zorka, a ti se pošteno naspavaj...
– Dogovoreno, koleginice – ponovo se polupripito nasmejao doktor
Nemanja Nikolić.

Katarina se zaista probudila s prvim petlovima, protegnula se u krevetu još

polusnena, pa kada je ugledala doktora Nemanju Nikolića kraj sebe u
krevetu, skoro je poskočila... Onda se setila njihovog sinoćnjeg razgovora,
legla na bok, podlaktila se i počela da proučava njegovo lepo, markantno
lice. Činilo joj se da ga poznaje čitavog života i nežno se osmehnula kada se
on promeškoljio u snu. Polako je ustala, pazeći da ga ne probudi, i na brzinu
se obukla. Obavila je jutarnju higijenu i sišla na prstima u prizemlje kuće,
koja je bila neuobičajeno tiha. Nije mogla da veruje da njena mati još spava.
A onda se namah zabrinula da joj nije dobro, da joj je sveg ovog uzbuđenja
previše, pa je požurila da je obiđe. Nežno se osmehnula kada je videla svoju
usnulu majku i Nikolu kako ju je snažno obgrlio i svojim detinjim dahom
prljio Zorkin obraz.
„To je to“, pomislila je. Za njenu majku, pa i za nju samu, većeg
blagoslova neće nikada biti. Podariće joj unuče, na ovaj ili onaj način...
Potom je otišla u kuhinju i napravila smešu za palačinke kako bi ih
ispekla deci čim se prvo od njih probudi. Skuvala je sebi crnu, gorku kafu i
zamišljeno je ispijala na verandi uz cvrkut ptica. Više nego ikad bila je
sigurna da u Americi neće ostati. Njeno i Martinovo vreme je odavno prošlo
i želela je da počne svoj život iz početka. Pomislila je na svoju ušteđevinu,
koja nije bila zanemarljiva, verovala je da bi za nju mogla kupiti manji stan u
Beogradu...
Iz sanjarenja ju je trgao majčin glas:
– Dušo moja, oči moje, pa što si tako rano ustala?
– Nisam mogla da spavam, majko. Sedi, začas ću ti skuvati kafu dok se
ostali ne probude – osmehnuto joj je odgovorila Katarina.
Taman kada je Zorki poslužila kafu, sa stepeništa se začuo dečji glas:
– Bako, zašto si me ostavila?
Zorka je brže-bolje ustala, prišla dečaku i snažno ga zagrlila govoreći
mu:
– Nisam te ostavila, čedo moje, već sam te pustila da još malo spavaš.
Baka se rano probudila – osmehnula se.
– Očigledno se domaćini u ovoj kući rano bude, dok gosti spavaju.
Dobro jutro, moje dame, dobro jutro, sine – osmehnuto im se s dovratka
kuhinje obratio doktor Nikolić.
– Dobro jutro – uglas su sve troje odgovorili, pa se nasmejali. Nikola je
dotrčao do oca i rekao:
– Tata, mogu li još malo da ostanem kod baka Zorke? Ona tako dobro
kuva, a i super sam spavao. Molim te? – pitao ga je sin.
 – Sine, znaš da u ponedeljak moraš u školu. Ali obećavam ti da ćemo
ponovo doći ako nas baka Zorka pozove.
– U mojoj ste kući dobrodošli kad god poželite! A sada će Zorka da vam
spremi bogovski doručak! Doktore Nikoliću, može jedna domaća kafa uz
rakijicu, dok doručak ne bude gotov?
– Može, kako ne bi moglo, draga Zorka! I molim vas, ne titulirajte mi,
zovite me Nemanja.
Katarina je zamišljeno ćutala, a Nemanja je izbegavao da je pogleda u
oči. Oboje su izgledali kao sramežljiva deca uhvaćena u nekoj nevolji. Kada
je Zorka donela kafu i rakiju, Nemanja joj se obratio:
– Zorka, nisam pričao s vašom ćerkom, nadam se da mi neće zameriti, ali
voleo bih da imate moj privatni broj mobilnog telefona, zlu ne trebalo. Neka
vam se nađe, dok Katarina nije ovde.
– Mislim da je to dobra ideja, mama. Hvala ti, Nemanja.
– Na čemu? Pa ja ću do kraja života biti zahvalan tvojoj majci na ovom
divnom vikendu, a posebno na Nikolinom osmehu. Ne pamtim kad sam ga
video tako srećnog.
Zorka je samo odmahnula rukom, a Katarina je požurila da kaže:
– Mama, ja sam pripremila testo za palačinke. Hoćeš li da ih ispečem?
– Ne, kćeri, ti sedi sa Nemanjom, uskoro će sigurno da vam se pridruže
Mirjana i devojčice, a Nikola će mi pomoći da ispečem palačinke, važi?
Dečak je radosno poskočio i prihvatio Zorkinu pruženu šaku.
– Kada tačno imaš let za Čikago, draga?
– Još nisam kupila kartu, ali trebalo bi da se vratim u što kraćem
vremenskom periodu, da rešim neke administrativne stvari vezane za posao,
a bogami i da razmrsim svoje zapetljane bračne konce i čvorove. Videću šta
će me tamo dočekati, ali sve sam bliže odluci da se vratim kući. Ovde sam
istinski srećna, a tamo samo radim...
Doktor Nemanja Nikolić kao da je prečuo njeno objašnjenje, samo ju je
upitao:
– Kako to da nisi kupila povratnu kartu? Pretpostavljam da je tako mnogo
jeftinije?
– Da, istina je. Ali nisam znala kad ću se vratiti... Mislila sam da ću
možda moći i duže da ostanem, ali noćas mi je stigao mejl od direktora
bolnice, koji me je zamolio da se što pre vratim na posao.
Utom se pojavila Mirjana sa Mašom i Majom. Devojčice su veselo
poskakivale i žalile se majci da su gladne. Zorkin glas se začuo iz kuhinje:
– Ne znam ima li ovde još nekoga ko voli mirisne palačinke koje smo
Nikola i ja ispekli!
– Ja! Ja! – povikale su devojčice i potrčale u kuhinju. Sve troje su ih
ispratili s osmehom. Katarina je pitala Mirjanu da li želi kafu pre doručka, a
kada joj je žena zahvalno potvrdila, požurila je u kuhinju da je skuva.
Smešila se dok je, čekajući da voda u džezvi provri, posmatrala decu kako
sa uživanjem jedu palačinke sa Zorkinim domaćim pekmezom. Za trenutak su
se pogledi majke i kćerke sreli i Zorka je nežno poljubila Katarinu u čelo.
Dok su Nemanja, Mirjana i Katarina ispijali kafu i smejali se doktorovim
anegdotama kojima se trudio da ih zabavi, uskoro su čuli tabananje i šest
nožica je dotrčalo do njih, govoreći u isti glas:
– Baka Zorka vas zove da doručkujete. Možemo li mi napolje u dvorište,
molim vas?
– Možete, ali pod uslovom da ne mrdate iz dvorišta dok mi ne završimo
sa doručkom. Nikola, ti si najstariji, pazi na sestre – s osmehom mu se
obratila tetka.
– Naravno, tetka, ništa ne brini.
Istog trena su nestali iz kuće.
Za vreme doručka Mirjana i Nemanja su glasno uzdisali zbog Zorkinih
svežih palačinki, i kukali kako više ne može ništa u stomake da im stane, ali
su im oči i dalje gladne. Zorka se smejala i govorila:
– Samo vi punite svoje stomake, deco, tako punite moju dušu.
– Majko, htela bih da se odvezemo do Ašikovog groba i prošetamo do
vodopada. Volela bih da Mirjani i Nemanji ispričam te legende ovog našeg
kraja, a i da Nemanja kupi domaću rakiju. Da li bi pričuvala decu dok nas
nema? Nećemo duže od sat vremena, znam da žuriš da skuvaš ručak...
– Samo vi polako, deco... Naravno da ću da ih pričuvam. Uostalom,
zamandaliću kapiju da mi koje od pačića ne pobegne... – nasmejala se Zorka.
– Hvala ti, majko – rekla je Katarina i nežno je zagrlila i poljubila. Onda
se okrenula ka Mirjani i Nemanji i rekla:
 – Obujte patike, moliću lepo. Čeka nas duga šetnja.
Dok su se šetali do Ašikovog groba, Katarina im je pričala nadaleko
čuvenu legendu. Kada su došli do spomenika, primetila je da Mirjani suze
teku iza sunčanih naočara.
– Oh, mila moja, izvini... Nisam ni pomislila da će te ova priča toliko
rastužiti...
Mirjana je skinula naočare i nadlanicom otrla suze, skoro besno, dok ju
je brat grlio.
– Nije me rastužila priča i ne krivi sebe, divna moja Katarina. Rastužila
me je ljubav... ona ljubav koju smo Cile i ja imali... Mislim da neću... mislim
da nikada više neću voleti...
– Sigurno hoćeš, seko, hoćeš... Još si veoma mlada i lepa žena. Nije čudo
što ličimo... – pokušao je da je oraspoloži brat, i očigledno je uspeo jer je
video blag smešak na sestrinom licu, pa je nastavio: – Evo, uzmimo moj
primer: uskoro ću biti razveden čovek sa detetom. I takav znam da neću moći
da se odbranim od raznih udavača, pa i onih drugih, ali džaba... Moje srce
pripada samo jednoj ženi... – osmehnuto je gledao Katarinu pravo u oči, a
ona, zarumenevši se, nije znala gde da gleda.
– Opa bato! – uzviknula je Mirjana pa ozbiljno rekla: – Nemoj da te
ovim golim rukama zadavim, a zadaviću te, Nikoliću, budeš li je povredio...
– Ja zaista ne znam o čemu vas dvoje pričate... – rekla je Katarina i brzo
preusmerila razgovor: – Sad idemo do vodopada. Ispričaću vam ono što
znam o porodici Grujić, koja je ovde gazdovala. Kod njih je moja baka
Kosara služila...
I zaista, dok im je govorila ono što joj je majka onomad pričala, s
vremena na vreme Mirjana bi joj uletala u reči opaskama:
– Skot! Đubre! Gad! To nije muškarac... Sirota, sirota Melanija...
Kada su stigli do vodopada, Katarina im je pokazala mesto sa kog je
Melanija skočila. Nemanja ju je upitao:
– Šta se desilo sa njihovim sinovima?
– Iskreno da ti kažem, ne znam... Nakon što se gospa Melanija ubila,
gazda Slavko se sa sinovima odselio iz Nakučana i niko više ništa o njima
nije čuo... Ja sam posle srednje škole dobila stipendiju i otišla u Francusku
na studije, a potom i u Ameriku. Sigurno sam nešto zaboravila ili izostavila,
ali mislim da sam vam suštinu ispričala. Nekako ispada da su se u ovom selu
nizale tragedije, jedna za drugom, zato ni danas nema puno mladih, a ni
dece...
– Kakve priče, kakve sudbine... – uzdahnula je Mirjana vrteći glavom.
– Sad znaš, seko, da od goreg uvek postoji gore, a ti imaš dva najdivnija
razloga da prigrliš život i živiš... Imala si retku, snažnu i postojanu ljubav
koja će zauvek biti sa tobom i devojčicama. Ja ljubav nikad nisam upoznao
sve dosad, a ona ne može biti moja... I šta sad da radim? Da se popnem na
vodopad i skočim ili da se nadam da će se ona vratiti i mojom se zvati?
– Nemanja, molim te ne šegači se više, Katarini je neprijatno. Ona te još
ne poznaje dovoljno i ne možeš s njom da razgovaraš kao sa mnom!
Uostalom, zvučiš kao budala!
– Oprostite mi ako zvučim kao budala, ali ja se ne šegačim. Ono što sam
rekao potpuno je tačno.
– Prestanite! Oboje! – povisila je glas Katarina, a onda mirnim tonom
rekla:
– Ponašate se kao da ja nisam prisutna. Svi mi imamo svojih problema i
svakom od nas se čini da je njegov problem najveći. Istina je da je od svih
nas najteže Mirjani. Ti ćeš se, kolega, sigurna sam već snaći. A ja...
pokušaću da počistim nered u svom životu, a šta će posle biti... pa... biće
kako bude.
Kada su Mirjana i Nemanja sa decom kretali za Beograd, Maša i Maja su
plakale, Nikola je bio naduren, a Zorka tužna. Srdačno su po sto puta brat i
sestra zahvaljivali Zorki i Katarini. Rastali su se uz obećanje da će se videti
za nekoliko dana kada Katarina dođe u Beograd. Dogovorili su se da
Katarina dođe dan ranije kako bi je Mirjana i Nemanja ispratili na let za
Čikago.
 XIV

Kada je izašla sa aerodroma u Čikagu, Katarina je zastala i na trenutak

zažmurila, puštajući hladan vetar da joj šiba obraze. Duboko je udahnula, a
onda se skoro zagrcnula shvativši da udiše ugljen-monoksid i izduvne
gasove, a ne čist seoski vazduh podno Cera. Već su joj nedostajale kuća i
majka.
Rastanak između majke i kćerke bio je dirljiv. Katarina se rasplakala, a
Zorka ju je čvrsto grlila govoreći joj kako će sve na kraju biti u redu, da se
ni zbog čega ne sekira jer uvek ima svoj dom u koji može da se vrati.
– Nemoj, čedo moje, ššššš... – umirivala ju je Zorka iako joj se srce
stezalo, osećala je oštricu mača između rebara i grč u stomaku. Mislila je da
će se raspasti.
Dan i noć koje je provela u Beogradu pre nego što ju je Nemanja
odvezao na aerodrom bili su istovremeno lepi i tužni. Iako su se i Nemanja i
Mirjana trudili da je nasmeju i oraspolože, Katarina je osećala kako je steže
snažan obruč tuge i neizvesnosti. Uopšte nije želela da se vrati, ali je znala
da mora. Dok su sedeli u restoranu na Košutnjaku, Katarina je, kada je
Mirjana otišla u toalet, iskoristila priliku da se obrati Nemanji nasamo:
– Nemanja, spavaću noćas kod Mirjane. Ne zato što ne želim da spavam
kraj tebe, već zato što će mi to samo pojačati tugu zbog odlaska. A i sigurna
sam da neću uspeti da zaspim...
– Razumem te, dušo... Mnogo mi je žao zbog toga, ali te razumem.
Katarina... – nastavio je Nemanja nežno – Katarina, ja nisam lakomislen
čovek, niti švaler, kao što mnogi pretpostavljaju. Zaljubio sam se u tebe čim
sam te ugledao. Već sam ti rekao da osećam kako smo ti i ja povezani na
nekom dubljem nivou... Šta god odlučila, ja ću tvoju odluku poštovati. Ali
isto tako želim da znaš da ću te čekati... Molim te, kad budeš raspoložena
pošalji mi poruku, samo da znam da si dobro. Ja ću takođe biti slobodan da ti
pošaljem poruku, ali ti neću dosađivati. Ti si prelepa, jaka, uspešna žena
koja zaslužuje svu sreću ovog sveta, nemoj to nikada da zaboraviš. I nikome
nemoj dozvoliti da te ubeđuje u suprotno.
 – Hvala ti... – ganuto mu je, stegnutog grla, odgovorila.
– Jeste li naručili klopu? – začula je Katarina Mirjanin glas iza leđa.
– Nismo, čekali smo tebe – odgovorio joj je brat, na šta mu je ona
odvratila:
– A ti kao ne znaš šta tvoja sestra ovde voli da jede? Eh... lako je kad si
mlad i zaljubljen – uzdahnula je Mirjana, na šta su se sve troje nasmejali.
Kasnije su prošetali po Košutnjaku, a potom ih je Nemanja odvezao do
Mirjanine kuće.
– Biću ispred u devet ujutru, Katarina. Mirjana, ako ne bude mogla da
spava, molim te, ne dozvoli joj da se muči, već joj daj onaj lek što sam ti
prepisao nedavno.
Katarina je zaustila da kaže nešto, ali ju je Nemanja Nikolić preduhitrio:
– Nemoj ništa da govoriš, Katarina, molim te. Znam da bi mi sad rekla
kako si i sama lekar, ali isto tako znam tvoj stav kada su lekovi za spavanje
ili smirenje u pitanju. Bolji si kardiolog od mene i znam da ti je poznata
činjenica da je ponekad bolje popiti lek za smirenje ili spavanje kako bi
predupredila tahikardiju ili, ne daj bože, zastoj srca. Molim te da me
poslušaš kao prijatelja, ali i kao kolegu.
– Dobro je, Nemanja, ne davi više ženu, aman! Sigurna sam da ona
najbolje zna šta je dobro za nju. Verujem da brineš, ali nemoj. Slistićemo nas
dve bocu vina, pa da vidiš kako ćemo spavati: kao bebe – našalila se
Mirjana.

Kao što naš narod često kaže da u svakoj šali ima i malo zbilje, tako je bilo i
ovog puta. Mirjana im je napravila bruskete za večeru, decu je ostavila kod
Ciletovih roditelja kako bi ona i Katarina mogle da se na miru ispričaju.
Zaista su pile vino uz bruskete, čavrljale o svemu i svačemu, ali je Katarina
sva treperila i to se osećalo u prostoru i atmosferi. Ono što joj nimalo nije
bilo nalik otrglo joj se u jednom trenutku dok je Mirjana pričala o Ciletu i
Nemanji:
– Šta da radim, Mirjana?! – tužno ju je, smušeno upitala.
– Dušo... – Mirjana joj je nežno stegla šake – ja ne mogu da ti odgovorim
na to pitanje. Jedino mogu da ti kažem da sam te, otkako smo se upoznale,
nekako osetila kao svoju, kao da te poznajem čitavog života. Šta god da
odlučiš, važno je da ti budeš srećna, Kato, samo ti! Mi smo krojači naših
sudbina... iako se onaj odozgo povremeno umeša pa nam raspara šavove, kao
meni i Ciletu... Znam da će ovo zvučati banalno, kao fraza, ali ja ipak duboko
verujem da je život samo tren. Od nas zavisi kako ćemo iskoristiti taj
trenutak, taj dan, te poslednje sate... Znaš, čak ni Nemanji nisam rekla... ali
znaš li šta mene teši? Pitala sam te kada smo se upoznale da li je moj Cile
patio, da li ga je bolelo. To, kad ti srce pukne...
Katarina je samo nemo klimnula glavom.
– Eto, vidiš. Hoću da kažem, Cile je bio pilot mnogo pre nego što je
mene upoznao, mnogo pre nego što su se rodile Maša i Maja. Strasno je
voleo letenje. Obožavao je svoj posao. Moj muž je umro srećan, Katarina,
bez obzira na to pod kakvim stresom je bio, a verujem da jeste, žestokim.
Mnogo sam razmišljala o tim njegovim poslednjim satima života, našem
poslednjem telefonskom razgovoru i planovima koje smo imali za
predstojeći slobodan vikend... Znam da je još bio tu, sa nama, živ, kada je
uspeo da prizemlji avion. Ne bi mogao drugačije. To nije mogao da uradi
kopilot, pričala sam sa njim, to je uradio Cile. I znam da je umro srećan.
Srećan što je spasao stotine života, srećan što je uspeo i dokazao se
dostojnim da bude ono što je najviše voleo: kapetan! Tako sam ponosna na
njega, Katarina! Iako mi užasno, bolno nedostaje, ponosna sam što sam bila
njegova supruga i što sam majka njegove dece. To je ono što mom životu u
ovom trenutku daje smisao. Znam, tačno znam, bez pretpostavki, šta bi moj
Cile voleo i želeo. A želeo bi da nastavim dalje sa životom, da budem uteha
našim kćerkama, večna podrška... Svesna sam da će ova bol za njim s
vremenom utihnuti, ali će tuga i žal večito biti podstanari mog života. Ali i sa
tim sam počela da se mirim... Sve u svemu, draga moja, želim ti da budeš
srećna i da svaki sat svog života ispuniš srećom kako bi jednog dana tako
dočekala i svoje poslednje... – Mirjanin glas je utihnuo, Katarina je videla sa
koliko snage se žena bori sa suzama, te je ustala i snažno je zagrlila.
– Ti si neverovatna žena, Mirjana! Ne možeš da zamisliš koliko se divim
i tebi i Ciletu. Vaša ljubav je moj svetionik, mila. Beskrajno ti hvala na ovim
rečima, sad znam šta mi je činiti. Ali, poznajući sebe, isto tako znam da će
moj mozak sve to što si mi ispričala procesuirati čitave noći, pa mi molim te
daj taj Nemanjin lekić, nadam se da se neću obeznaniti i da ću ustati na
vreme.
– Ništa ne brini. Nemanja je znao da ću besomučno piti, pio je sa mnom
kada su mi javili za nesreću... Ovo nije antipsihotik, već lek za spavanje,
nakon kojeg se nećeš probuditi kao zombi. Uostalom, ja sam već navila
alarm na osam sati, probudiću te sa kafom i doručkom. I u tvom životu se
svašta izdešavalo u poslednjih mesec dana, i važno je da spavaš. Važno je da
budeš odmorna, bistre glave i mirnog srca kako bi uspešno rešila sve ono što
te čeka. A ja ću nestrpljivo čekati svaku tvoju poruku iz Amerike, i ako mi ne
zameraš što ću ovo reći – tvoj povratak.
„A san mi je svakako potreban kako bih nakon dugog leta imala volje i
snage da se suočim s onim što me čeka...“, pomislila je Katarina i poslušno
popila lek pa spustila glavu na udoban jastuk. Nakon dvadesetak minuta
mirno je usnila.

Kada je ušla u Martinov i njen luksuzni stan, prvo je primetila užasan nered.
Pretpostavila je da Martin nijednom nije pozvao Lidiju, ženu koja im je
spremala stan, a onda se dosetila da on nije ni imao njen broj telefona, jer je
sve uvek organizovala ona. No ipak, mogao je malo da se potrudi, pomislila
je.
Uostalom, u tom trenutku zaista nije bilo razloga za nervozu zbog
trivijalnih sitnica. Katarina je morala da rešava ozbiljnije privatne i
poslovne probleme, pa je nered u njihovom uvek pod konac uređenom i
čistom penthausu, na sopstveno iznenađenje, nije mnogo poremetio. Istuširala
se, neraspakovane kofere unela u ogroman garderober, pa iako je bila
neopisivo umorna i žudela za krevetom i snom, obukla se i otišla u bolnicu.
Nikome nije javila kada dolazi, ali se sticajem srećnih okolnosti prvo
susrela sa Emom i doktorom Danijelsom. Nije znala ko je srećniji od njih.
Kao deca, uhvatili su se sve troje za ramena i vrteli ukrug.
– Ket, nemaš pojma koliko si mi nedostajala! – uzviknula je Ema.
– I meni, lepa moja! Da nije bilo ovog zgodnog Eminog dupenceta u koje
bih vrlo površno i s dubokim poštovanjem pogledao s vremena na vreme, ne
bih znao šta ću sa sobom u ovoj užasnoj sivoj bolnici.
Ema ga je prijateljski munula u rebra, nakon čega se Sem presavio
glumeći neopisiv bol, a Katarina se iskreno smejala.
– Nego, javi se Tesi, mila, čeka te poglavica. U međuvremenu je stiglo
rešenje od medicinskog etičkog odbora, i odmah da ti kažem da pojma
nemam šta u njemu piše, jer ga matori krije kao zmija noge. A Tesa, sirota,
iako je htela da mi poveri, nije smela zbog direktora. Mislim da ti je
najpametnije da prvo to završiš, pa da se onda dvorska luda, ti i ja – rekla je
Ema osmehujući se i pokazujući na Sema, koji je tobože sramežljivo spustio
glavu – pošteno napijemo. Može?
– Može! – uzviknula je Katarina, cmoknula Emu u obraz i uputila se ka
direktorovoj kancelariji. Bilo joj je čudno koliko joj je svejedno šta će joj
direktor bolnice saopštiti. Čak se nadala otkazu, jer bi joj tako olakšao
odluku koju je trebalo da donese.
Direktor Johansen je ustao kada je Katarina ušla u njegov ogromni
kabinet i široko se osmehnuo, pružajući joj ruku, uz reči:
– Dobro došli, Katarina, doktorko Safran. Molim vas, sedite. Želite li
nešto da popijete? Kafu, sok, ili možda skoč? Nikome nemojte reći, držim ga
sakrivenog u mojoj fioci i on je za posebne prilike, baš kao što je ova...
– Ako je ovo posebna prilika, direktore, sipajte mi malo skoča, ali vrlo
malo jer ne znam još uvek kakve će biti moje današnje aktivnosti...
– Oh, o tome nemojte brinuti, Katarina. Mogu da vam sipam i celu čašu
jer vi danas još niste na dužnosti. Znam da ste noćas doputovali, znam za
promenu vremenskih zona i sto posto sam ubeđen da žudite za snom. Zato se,
molim vas, opustite, jer vas nakon ovog sastanka šaljem kući na odmor, bez
ikakvog prigovora – rekao je direktor sipajući oboma po trostruki skoč. Na
taj prizor se Katarina stresla, a onda pomislila: što da ne... pomoći će joj da
brže zaspi...
– Dakle, draga moja doktorko Safran, ne znam da li znate koliko je moje
ogromno zadovoljstvo da vas ponovo imenujem za šeficu kardiohirurgije i
vratim na raspored vaših operacija. Zapravo sam vam veoma dužan i to ću
vam odmah dokazati. Nakon vašeg odlaska mediji su napravili toliku
halabuku da mi se učinilo da će zauvek zatvoriti našu bolnicu... Međutim,
desilo se upravo obratno. Vi ste, doktorko Safran, proglašeni herojem
godine, barem kada je medicinska sfera u pitanju, a donatori su počeli da se
otimaju ko će nam pre dati pare za opremu i kadrovske probleme kojih smo
imali sijaset i koji su sada rešeni. Ja vam nudim, Katarina, trideset posto
povećanja plate, izračunajte i sami koliko je to, da nastavite svoj posao
kardiohirurga i načelnice kardiohirurgije. I to nije sve: nudim vam mesto u
odboru bolnice, a vi znate šta to znači...
Katarina je neko vreme ćutala, zamišljeno gledajući u čašu skoča,
maltene do vrha punu, okrećući je, ne otpivši skoro ni gutljaj. Onda je
duboko uzdahnula, pogledala direktora Johansena ravno u oči i izgovorila:
– Hanse, vi ste poreklom Nemac. U zemlji iz koje ja potičem bilo je
mnogo podunavskih Švaba, pa donekle poznajem vaš senzibilitet. Ali vi ne
možete moj. Tamo gde sam ja odrasla, u Srbiji, postoje vrhunski lekari,
posebno kardiohirurzi, koji oskudevaju u opremi, a ne u znanju. Mogla bih se
sad sa vama opkladiti u ovu našu bolnicu da su tamo takvi stručnjaci kakve
ćemo mi teško ikada imati. No, da poentiram svoje izlaganje i vama ne
potrošim suviše vremena, reći ću vam sledeće: molim vas, dajte mi dopust
od sedam dana da odlučim šta mi je činiti. Ozbiljno razmišljam o tome da se
vratim u Srbiju i pomognem koliko mogu. Direktore, to je samo sedam dana.
Za to vreme, ja ću raditi u našoj bolnici, uz vaše dopuštenje operisati i, daće
Bog, spasavati živote. Ali da li ću ostati ili neću, to je moja, isključivo moja
odluka, o kojoj moram dobro da razmislim jer ona ne menja samo moj
profesionalni već i privatni život.
– U redu, Katarina, biće kako vi želite. Ali molim vas, dobro, dobro
razmislite... Za bolnicu, pa i mene lično, biće ogroman gubitak ako odete...
Katarina se povukla iz direktorove kancelarije. Pre nego što će poći kući,
preko bolničkog pejdžera pozvala je Emu i Sema. Našli su se u o bolničkom
parku, gde je Katarina ratoborno zaposela celu klupu. Ema je došla prva sa
tri kafe, a obešenjak Sem se pojavio noseći u papirnoj smeđoj kesi viski, i uz
osmeh veselo uzviknuo:
– Naša lepa Kata ode u odbor, dupence! – rekao je široko se osmehnuvši
Emi, na šta ga je ova prostrelila pogledom. – Šta je, što me tako gledaš? Sad
smo zaštićeni kao beli medvedi! Katarina draga, znaš da nećemo napraviti
nikakvu grešku, nego ja to kažem, onako... Čestitam, dušo!
Ema ju je pogledala ispod oka i uočivši grč oko Katarininih punih, lepih
usana, samo je mirno konstatovala:
– Ti ćeš, medvede, biti zaštićen samo u zoološkom vrtu, pošto naša Kata
neće ostati ni u bolnici, a kamoli u odboru.
– Šta pričaš to, slatkišu? Naravno da će ostati, zar ne, Katarina?! – upitao
ju je iznenađeno, sa nadom u glasu njen prijatelj Sem.
– Mislim da neću, dragi moj prijatelju. Ema me čita kao otvorenu knjigu.
I pored sjajne plate i ponuđenog mesta u odboru, ni najmanje se ne zanimam
za administraciju, i mislim da bih im bila levo smetalo – tako se kaže u
mojoj zemlji kad ništa ne možeš da doprineseš, već obrnuto – rekla je s
osmehom, pa nastavila: – U Srbiji je stanje katastrofalno, svugde pa i u
medicini. Možda je baš u našoj profesiji najizraženije. Ne mislim da ću kao
Don Kihot jurišati na vetrenjače ili kao Jovanka Orleanka uneti značajne
promene u tamošnji poredak stvari, ali ne sumnjam da ću svojom stručnošću
sigurno moći mnogo da pomognem mojim kolegama, a pre svega mojim
sunarodnicima pacijentima. Željna sam svoje majke, mi u Srbiji smo veoma
vezani za roditelje, nije isto, ni blizu kao ovde, a moj brak sa Martinom
definitivno je došao u poslednju fazu. Nemam, osim vas dvoje, nijedan
razlog da više ovde ostajem, a znam da ćete mi biti prijatelji zauvek i da ćete
mi doći u posetu.
Sem je ćutke spustio glavu, gužvajući onu smeđu papirnu kesu u rukama,
a Ema je brže-bolje odgovorila:
– Naravno, dušo. Kakvi bismo mi prijatelji bili da nam nije najvažnija
tvoja sreća? E sad mogu da kažem i olakšam duši... Onaj skot od tvog muža
nikada mi se nije dopadao. Bogati skorojević koji za gore ne zna. Otkako si
mi još davno ispričala kako nikada nije otišao s tobom da upozna tvoju
majku, a to se ni do danas, posle deset godina, nije desilo, mislim da ne treba
više ni trenutak svog dragocenog vremena, svog života da potrošiš na njega.
Ostavi budalu, i konačno pokušaj da budeš srećna, mila moja, jer ako neko
zaslužuje svu sreću ovog sveta, onda si to svakako ti – rekla je Ema i snažno
je zagrlila. Katarini su suze grunule na oči, i baš u tom trenutku se oglasio
Sem:
– Ema je u pravu, Katarina. Tako je! Ostavi tog svog uštogljenog muža i
udaj se za mene!
Sve troje su potom prasnuli u smeh. Zagrlili su se, a osmesi su im se
mešali sa suzama. Katarina je bila svesna da takve prijatelje više neće imati,
i odlučila je da ih čuva kao malo vode na dlanu. Ako nekoga voliš, daljine
nisu prepreka, ona je to dobro znala.
Kada je došla kući iz bolnice, zatekla je svog supruga kako sa
slušalicama na ušima verovatno sluša neku opersku ariju i pije. Katarina se
zabrinula jer je u poslednjih godinu dana često viđala Martina sa čašom
žestokog pića u rukama, koju je često dopunjavao. Da ga ne bi uplašila, stala
je ispred njega i mahnula mu. Martin je poskočio, skinuo slušalice i prišao
svojoj ženi ljubeći je u oba obraza, kao što je ljubio sestru, majku ili neku
prijateljicu. Katarina je sela naspram njega, a on ju je ponudio pićem, koje je
odbila. Onda ju je zasuo pitanjima koja su u početku bila sasvim prijateljska:
 – Video sam da si noćas stigla. Kako je bilo kod majke? Kakav ti je bio
let? Jesi li bila na pilotovoj sahrani? Pričaj mi šta ima u tvojoj domovini...
Katarina se nasmejala, potom podigla ruke u znak predaje i rekla:
– Polako, Martine... Imam puno toga da ti pričam, ali ću nešto ostaviti i
za večeru jer sam premorena.
– Draga, izvini, ali već imam dogovorenu večeru sa poslovnim
partnerima... Ispričaj mi koliko možeš, pa idi na spavanje...
Katarina mu je pričala o majci, o poseti bolnici u Beogradu, o Mirjani i
njenoj deci i kako su vikend proveli na selu kod Zorke. Doktora Nemanju
Nikolića je iz te priče izostavila, naprosto zato što mu tu nije bilo mesto. Iz
istih razloga mu je prećutala šta joj je direktor bolnice ponudio, i rekla je
samo da je njena privremena suspenzija istekla i da već sutra može da se
vrati na posao, na mesto načelnice kardiohirurgije i – ono što ju je najviše
radovalo – u operacionu salu.
– Nakon što si otišla, dugo su još mediji izveštavali o nesreći i u svakom
prilogu te spominjali kao heroinu, a da ne pričam o novinama... Sve sam ti
sačuvao. Ponosan sam na tebe, Katarina. A sad idi spavaj i nemoj navijati
alarm. Već je sedam sati, ja ću da se spremim za dosadnu večeru sa
partnerima, a ti se dobro odmori. Vidimo se sutra – lakonski joj je odgovorio
muž i ovlaš je poljubio u obraz.
Katarina ga je gledala kako odlazi i nešto joj je tu bilo čudno. Veoma
čudno. Nakon svih burnih rasprava pre njenog odlaska u Srbiju, Martin se
ponašao kao da se ništa nije dogodilo, i što joj je bilo još čudnije, odjednom
je, bez reči, zakopao ratne sekire. Tu nešto nije bilo u redu. No potisnula je
te misli, popila tabletu za spavanje koju joj je Sem prepisao, na brzinu se
istuširala i uronila u svoju meku posteljinu. San je došao mnogo brže nego
što je očekivala...
Kada se ujutru probudila i shvatila da je već devet časova, na brzinu je
obavila jutarnju higijenu, obukla se i zaputila u bolnicu. Još uvek je bila
mamurna od puta i promene vremenske zone, pa je otišla pravo u bolničku
kafeteriju i kupila dupli espreso kako bi došla k sebi...
Dok je izlazila iz kafeterije u pravcu svog odeljenja, ne bi li na tabli
proverila da li ima zakazanu neku operaciju, naletela je na Emu, skoro
prosuvši kafu po njoj. Nasmejala se, ali joj je osmeh brzo zamro na usnama
kada je videla bledo, iznureno lice svoje lepe prijateljice sa dubokim
podočnjacima. Ema je izgledala kao da okom nije trenula čitave noći.
– Lepa moja... Šta se dogodilo? Da li je tvoja majka dobro?
– Hvala Bogu, jeste, Ket... Nisam noćas spavala. Tvoji pacijenti ne mogu
da čekaju, ali moji mogu... Molim te pošalji mi poruku kada budeš imala
pauzu, volela bih da o nečemu porazgovaramo...
– Naravno, mila moja... Nadam se samo da si ti dobro...
– Dobro sam, Ket, ne brini, iako imam ubilački poriv koji me ometa u
poslu, a to nije dobro... Ali o tome ćemo uz kafu, može?
– Naravno.
Nakon što je Katarina završila trosatnu, komplikovanu operaciju na
otvorenom srcu, a njen pacijent bio stabilan, pozvala je Emu na pejdžer. Nije
bilo potrebe da joj kaže gde će se naći, imale su svoju klupu, koju bi njihov
najdraži uljez Sem ponekad zauzeo i zloupotrebio njihovo žensko ćaskanje.
Ema se ubrzo pojavila, i kada joj je pogled pao na dve plastične čaše
kafe na klupi, pitala je Katarinu:
– Imaš li nešto jače ili da zovem predatora Sema?
Pre nego što je Katarina stigla da joj odgovori, Ema se mašila za mobilni
telefon i rekla:
– Seme, na poziciji smo! Donesi viski i istog trenutka se izgubi! U pitanju
je život ili smrt!
Katarina se presamitila od smejanja. Zaboleo ju je stomak. Ali se brzo
pribrala ugledavši Emino ozbiljno lice. Jer njena Ema nikada nije bila tako
ozbiljna. I u najgorim situacijama bi ozbiljne teme pretvarala u šalu.
Katarina je osećala da je ovog puta nešto veoma ozbiljno u pitanju.
Sem se, kada im je doneo piće i ugledao njihova lica, povukao uz reči:
– Princeze moje, ja ću biti u svom zamku, koji je za vas dvadeset četiri
sata otvoren. Očekujem da će mi barem jedna od vas uskoro otkriti mračne
tajne...
– Oh, zaboga, odlazi, dosado... – uzviknula je Ema, odmahnuvši rukom.
– Katarina – počela je Ema oprezno, što je Katarini bio znak za uzbunu,
jer joj se nikada do tada prijateljica nije tako obratila. – Ket, mislim da bi
trebalo da znaš šta se dešava, jer si ti moja posebna prijateljica i nikada ne
bih dozvolila da te neko pravi ni slepom ni glupom... Sinoć sam otišla kod
Đovanija, znaš onaj čuveni italijanski restoran... Sećam se da si mi
spominjala da te je Martin tamo vodio i znam, kao što skot zna, da obožavaš
italijansku hranu. Upoznala sam nekog zgodnog tipa koji osim izgleda ne
poseduje ama baš ništa... Ne mislim na materijalno. Glup je kao noć!
Duhovit – nula! Bilo je užasno. Kad sam se spremala da krenem, ušao je
Martin, s nekom zgodnom plavušom... I to mi ništa ne bi bilo čudno da je
nije, skidajući joj kaput, ljubio u vrat, a potom... Ne mogu da ti ispričam sve,
mila moja, ne zameri... Nije me ni primetio. Znam sasvim sigurno, a to je ono
što sam videla, da joj je ljubio ruku, vrat i da su izgledali srećni... Oprosti
mi...
– Nemam šta da ti opraštam, divna moja Ema. Mogu samo da ti zahvalim.
Olakšala si mi odluku koju je davno trebalo da donesem. Hvala ti, divna
moja prijateljice.
– On je, kao što sam oduvek mislila, ali nisam htela da povređujem tvoja
osećanja, bogataški šljam. Nula od čoveka. Možda ti ovo nikada ne bih rekla
da ne znam tvoja unutrašnja previranja, tvoje dileme i strahove. E pa, što se
skota Safrana tiče – dileme nema. I još nešto, što je možda važno a možda i
nije, ta lepa plavuša, jebiga, moram priznati da je lepa, to je gospođa Bajer,
koju ti dobro znaš, kao i njenog supruga. Znam to jer si mi ih pomenula
nekoliko puta sa ovog ili onog partija. Pa eto, dušo, upravo ti šaljem
dokaze... – brbljala je uznemireno Ema, iako je tu vest Katarina hladnokrvno
primila. Ipak, bilo joj je sasvim razumljivo i jasno da se Ema loše oseća
zbog toga i da se našla u nezavidnoj poziciji. Katarini su na mobilni telefon
stizale slike njenog muža u svim mogućim pozama: kako Marijan ljubi u vrat
i skida joj kaput, zatim kako joj ljubi ruku za stolom, a onda i poslednja,
totalno eksplicitna, kako joj u separeu gde su sedeli uranja ruke u kosu i ljubi
je kao da mu je sudnji dan.
Ema ju je posmatrala kao dete kojem su oteli najdražu igračku. Oči su joj
bile pune suza. Dok je Katarina posmatrala slike, uvećavala ih da bolje vidi
sa neuobičajenom staloženošću, Ema je požurila da kaže:
– Mnogo, mnogo mi je žao, Ket. Znaš da sam ja poslednja osoba na svetu
koja bi te povredila... Ali ovo nisam htela od tebe da sakrijem, jer znam
koliko se kidaš i razmišljaš kuda ćeš dalje. Volim te kao sestru koju nemam,
ali ako mene pitaš, poslušaj svoje srce i idi kuda te ono nosi, a brlog svog
života ostavi za sobom. Ti znaš, jedina od svih, kakvu sam ja ljubav imala i
izgubila. Nijedna reč, nijedno delo, nijedno moje činjenje nije moglo da ga
iščupa iz kandži droge. Koliko sam mu samo puta spasla život, da bi
naposletku umro na mojim rukama. Ti znaš, Katarina, koliko ljubav ume da
boli, ali ume i da bude divna, predivna. A ti si je i kao lekar i kao žena
zaslužila. Zato te molim da ne dozvoliš toj barabi da te ponižava jer si
vrednija od svake plavuše na ovom svetu.
Katarina je neko vreme zurila u slike na telefonu, bez reči. Onda ga je
ugasila i snažno zagrlila Emu, rekavši:
– Nikada, ali nikada više neću imati prijateljicu poput tebe. Sad te ne
molim, zaklinjem te, nemoj nikada dozvoliti da se naše prijateljstvo prekine.
Sada sam potpuno sigurna da ću se razvesti i vratiti kući, ali to neću učiniti
pre nego što mi se zakuneš da ćeš me makar jednom godišnje posećivati, kao
i ja tebe. Moja zemlja je nestvarna, Ema. Vodiću te na planine, na jezera, na
sva mesta čiju lepotu ne možeš ni da zamisliš. Ako mi to obećaš, ja ću lakše
pronaći svoju sreću. A ako baš moraš, povedi i onog našeg zgubidana Sema,
doktora Danijelsa, kojeg obožavam... I sve nešto mislim da je potajno
zaljubljen u tebe – rekla joj je Katarina s osmehom.
Ema je neko vreme poćutala uozbiljivši se, a onda uz nežan osmeh
odgovorila:
– Jeste, u pravu si, svevideća moja. To što se Sem stalno glupira, to je
samo njegov strah da ću ga odbiti. A ja ni sama ne znam šta mi je činiti,
nakon užasne ljubavne epizode mog života.
– Znam, dušo, ali Sem nije Ejndžel. On je potpuno drugačiji čovek, koji
te voli svim srcem. Ja to vidim, Ema. I sve što se krije iza njegovih šala
samo je pokušaj da do tebe nekako dopre, da ti se umili, uvuče pod kožu, ne
bi li ga zavolela...
– Ali ja ga volim, Ket! Volim tog šeretskog zgubidana čiji život ne znam,
ne znam mu ni poreklo, ni navike – usplahireno je nabrajala Ema.
– Polako, Ema, samo polako... Dovoljno je to što poznaješ Sema i njegov
senzibilitet, bolje nego iko drugi... Igrajmo ovaj valcer same, voljena moja...
Za početak, poveri mu ono što si saznala o meni... Slobodno, Ema, ja nemam
čega da se stidim... Ispričaj mu za Martinovu epizodu, pa ćeš videti kako će
naš Sem reagovati, a ja slutim da će to biti naš, ispravan, ženski način...
Nakon sijaset pitanja, upoznaćete jedno drugo još bliže... I još nešto! Molim
te, nemoj dopustiti da se njegova ili tvoja porodica na bilo koji način mešaju
u vaš život. To su sve odluke koje morate doneti sami. I baš vas zabole ako
na vašoj svadbi budem samo ja i nekoliko prijatelja... Što bi Sem rekao,
zabole te baš tvoje zgodno dupence.
– Znam, mila... i ja to uporno odbijam... Možda bih mogla malo da
popustim... – zamišljeno je odvratila Ema.
– Popusti, dušo, pa ćeš videti kojim će tokom to ići... Niko i ništa te ne
obavezuje, Ema. Dopusti Semu, koji je, kao što znamo obe, predivan čovek,
da ti se približi. Ako ti bude odgovaralo, okej, ako ne, opet okej. Važi?
Ema ju je snažno zagrlila, a potom je rekla:
– Važi, srećice. A šta ćeš ti?
– Ništa. Od neprocenjive važnosti su mi ove slike koje si mi poslala. Da
li te je Martin video?
– Nije.
– Odlično. Sutra ću mu ih odmah predočiti, a onda i advokatu za
razvode... Ema, silno, užasno silno želim da imam dete... Bezumno želim
dete, Ema, makar ga usvojila...
– Ket, intuicija mi govori da ćeš imati svoje dete. I ne časi časa. Odlazi
odavde, mila moja.
– A obećanje? Tvoje obećanje?
– Šta god da se desi u mom životu, biću ti prijateljica do sudnjeg dana i u
to nemoj da sumnjaš.
Dve žene su se na klupi snažno zagrlile, svaka sa svojim bolom i suzama
u duši, a onda je Katarina rekla:
– Nemam više operacija za danas, odoh kući da se pripremim za čovečan
razgovor sa Martinom... Ne znaš koliko si mi pomogla... Nisam o tome ranije
razmišljala, mislila sam da ga napustim, ali sada će gospodin morati da
plati... I, Ema, sve te pare koje dobijem brakorazvodnom parnicom, uložiću u
bolnicu u mojoj zemlji...
– Dušo, čini s njima šta god hoćeš, ti si ih zaslužila... Skot se rodio
bogat, a ti si sve svojim radom i zalaganjem stekla. Ket, tu nema mesta
preispitivanju ili griži savesti... Sve si to ti... Molim te, nemoj to raditi!
Nemoj se preispitivati, niti žaliti za bilo čim. Završi tu priču, mila. Znam da
je razvod „mala smrt“ kako psiholozi i neuropsihijatri govore, ali sve je to
sviranje fruli... Moram to objasniti i Semu... – nasmejala se Ema. – Elem,
završi tu bračnu farsu i počni da živiš! Ja ću biti tu da te na svakom koraku
podržim. Volim te beskrajno! – rekla je Ema i snažno zagrlila Katarinu.
Baš u tom trenutku se opet pojavio Sem, doktor Danijels, koji je, tobože
izigravajući zabrinutost za svoje omiljene žene, rekao:
– Ala ste se raspričale... a moja boca viskija je nestala... Neka ste... Sem
uvek ima keca u rukavu... – nasmešeno im je odgovorio vadeći drugu bocu
viskija iz smeđe kese. – Pa dobro, šta je trebalo da uradim? Da čekam do
sudnjeg dana dok moje princeze donesu odluku da li sam prikladan za
njihovo carstvo ili ne? Mogu da razumem ženske priče, mogu da razumem
jade, ali, devojke, hej, ja sam vaš Sem!
Dok se Katarina presavijala od smeha Ema ga je upitala:
– Dušo, kad se ti i ja budemo venčali, hoćeš li uvek donositi piće u toj
odvratnoj smeđoj kesi?
Sem je na trenutak poćutao, a onda se s očiglednom nelagodom nasmejao,
govoreći:
– Ema, dupence moje najslađe, najlepša ženo na planeti Zemlji, ako
izuzmemo ovde prisutnu Katarinu, kada bi mi samo nagovestila da ćeš
stvarno biti moja zauvek, spalio bih sve smeđe kese u Čikagu, šećeru. Ali
uzalud su sva moja nadanja... – spustio je teatralno ruku na čelo.
Katarina mu je nežno sklonila ruku sa čela i u uho prošaputala:
– Ruže, crvene kao krv, reči koje miluju, ruke koje traže... Od sutra
očekujem to pored sveg onog što znaš: kakvu kafu voli, bezbroj poruka na
pejdžer i telefon, jer tako, samo tako ćeš zadobiti njenu ljubav. Voli je, voli
je strasno, kao da sutra ne postoji...
– Hej! Šta vas dvoje šurujete, i ja sam tu! Alo, tu je Ema!
– Izvini, jedina moja, morala sam i ja nešto Semu da kažem nakon tvojih
poruka... I ni upola nije strašno kao moje...
– Poruka? Kakvih poruka? – zbunjeno je upitao Sem, a Katarina i Ema
uglas odgovoriše:
– Nije važno!
– Seme – obratila mu se Katarina. – Prijatelju moj, ja sam namerna da
menjam život iz korena. Nije to samo moj razvod od Martina, već ceo moj
život. I ja sam na tu odluku spremna, Ema mi je samo pomogla da
premostim...
 – Šta? Ludu Marijan? Pa to svi znamo odvajkada...
– Ne znamo, tupsone, ja sam ih prvi put sinoć videla kod Đovanija...
– Na još jednom od tvojih bezuspešnih udvaranja i upoznavanja? Ema,
osim što imaš ekstremno zgodno dupe i briljantan um, ti si neopisivo glupa
kad su muško-ženske stvari u pitanju... – rekao je Sem, izvadio tri plastične
čaše i u svaku izdašno sipao viski, govoreći:
– Izvini, Katarina, znaš da te volim kao sestru. I takođe znam koliko je
ova moja budala vezana za tebe, a ti odlaziš... Ko joj drugi na ovom svetu
ostaje da je čuva kao oba oka, da je obožava, da želi s njom da se budi
svakog jutra? Ja!!! Obožavam tu ženu, moja Katarina! Znaš li da sam rešio,
budući da je nekim nesvakidašnjim, suludim korenima za tebe srasla, da joj
ponudim da se venčamo u Srbiji? Ona svoju zemlju više nema, nema ni
roditelje ni rođake... Šta me gledate tako? Kao, ja nisam obavešten?! Imam
majku i nju ću jedino zvati, ako tvoja mati ne bude imala ništa protiv...
– Seme, idiote belosvetski... – oglasila se nežnim tonom Ema.
– Ema Ričards, kunem ti se svojom dušom i telom, svim ovozemaljskim i
onozemaljskim iskušenjima, da ću voleti i ljubiti samo tebe, dok nas smrt ne
rastavi... Hoćeš li se udati za mene, Ema?
Katarina je glasno zajecala, stegnuvši ruku svojoj prijateljici kao da joj
poručuje da, ako ona nije imala sreće, Ema će sigurno imati.
– Da, moja večita budalo, da! Udaću se za tebe, u trenutku kada se moja
najbolja prijateljica razvodi!
– Našoj kumi Katarini bićemo večna podrška, a ona naš oslonac! Hvala
ti, Katarina, znam da ovo nije lako vreme za tebe, ali Ema i ja smo tu da ti
pružimo utehu i oslonac. Raduj se zbog nas, anđele naš, a mi ćemo te
nagraditi stostrukom dobrotom! – rekao je Sem i brže-bolje nestao, previše
uzbuđen za dalji razgovor jer je upravo, bez prstena, zaprosio ljubav svog
života, a ona na to pristala. Otišao je pravo do svoje kancelarije, otkazao sve
obaveze za taj dan i rešio da pronađe predivan prsten, sa kojim će se, uz
buket grimiznih ruža, te noći pojaviti pod njenim prozorom i otpevati joj
njenu omiljenu pesmu, Parla più piano iz filma Kum.
 XV

Katarina se te noći, a ni sledećeg jutra, nije susrela sa Martinom. Poslao joj

je kratku poruku kako mora da reši neke važne stvari u vezi sa svojim
poslom, na šta se ona naglas nasmejala. Nije važno, pomislila je, doći će
maca na vratanca, kako se u Srbiji kaže.
Nakon tri operacije i zaista napornog radnog dana, nije mogla da dočeka
Martina i razgovor sa njim. Pretpostavljala je da će mu pozliti kada bude
video fotografije koje je imala u telefonu, da će zatim nastupiti njegov
furiozni bes kojim je uvek prikrivao svoju krivicu, ali je ona ovog puta bila
spremna.
Tako je i bilo. Kada je Martin te večeri stigao kući, Katarina je pila svoj
omiljeni „bordo“, uvek crveni. Spremila im je lazanje za večeru, uz raskošnu
salatu.
– Vauuuu! Ti si se baš potrudila, draga! Spremila si moje omiljeno jelo,
tu je tvoje omiljeno vino, da li mi ti to, draga, nešto najavljuješ? – pitao ju je
suprug s usiljenim osmehom.
– Videćemo! – odgovorila je namignuvši mu i dodala: – Čekam da se
osvežiš pa da večeramo...
Dok se Martin tuširao, Katarina je pripremila i muziku, njegova omiljena
Vivaldijeva Četiri godišnja doba. Kada je ubrzo čula njegove korake,
pustila je muziku i uz ukusno serviran pribor za jelo, čekala.
Martin je prvi počeo:
– Ovo je užitak za moje nepce, ali i za uši. Da te ne poznajem, zakleo bih
se da si Italijanka, a ne Srpkinja.
– Zakleo si se ti, Martine, u mnogo toga, pa ipak, retko koju si zakletvu
ispoštovao.
Martinu je viljuška sa zalogajem zastala na pola puta, najednom je
prebledeo, a onda mirno rekao.
– Ne znam šta time hoćeš da kažeš, Katarina...
 Ona je podigla vinsku čašu, mirno otpila gutljaj svog omiljenog vina i još
mirnije rekla:
– Hoću da kažem da te napuštam, Martine. Želim da se razvedemo što je
pre moguće, kako bih se vratila kući, u Srbiju.
Njenom još uvek zakonitom suprugu viljuška je pala u tanjir. Pogledao ju
je zabezeknuto i upitao:
– Otkud to odjednom?
– Nije odjednom, i ti to dobro znaš... Ti si svestan šta ja sa ovim mogu da
uradim, zar ne? Ako nisi, konsultuj se sa svojim porodičnim advokatom,
verujem da će tvoji roditelji biti presrećni...
Pružila mu je mobilni telefon sa slikama i sasvim mirno rekla:
– Ne pokušavaj da ih obrišeš, imam kopije... Dakle, moji su zahtevi po
zakonu Francuske gde smo se i venčali: ukoliko jedan od supružnika izvrši
preljubu i izda bračne zakone, pola njegove imovine prepisuje se drugom
supružniku, u ovom slučaju – meni... Ti si učinio sve to, i mnogo više od
toga, što takođe mogu da dokažem. Molim te da se hitno konsultuješ sa
svojim advokatom jer ja nameravam što pre da dam otkaz i da se vratim u
svoju zemlju, kod majke... Tvoj dalji život me ne interesuje. Verujem da će
tvojoj porodici više imponovati plavuša nego što sam ja ikad, pa eto neke
utehe... Tatica će biti sigurno spreman i više nego zadovoljan što ću izaći iz
tvoje porodice i njihovih života, pa mu neće biti problem da plati... Iako ovo
ne moraš da znaš, ja ipak želim da ti kažem da ću sav taj novac koji dobijem
brakorazvodnom parnicom uložiti u bolnicu u mojoj zemlji.
– Katarina, molim te... To je bio samo bezazlen flert... Ne znam ko ti je
ovo poslao...
– I nikad nećeš saznati... Hoćeš li i snimke kamera iz hotelske sobe...?
– Šta? Oni po zakonu... – zaustavio se na vreme pred njenim
neumoljivim, strogim pogledom.
– Kaži, Martine...
– Ništa.
– U pravu si. Ništa. Iza nas nije ostalo ništa. I možda bi trebalo da ti
budem zahvalna što nisi želeo dete, a kamoli decu. Ja još imam vremena da
se ostvarim kao majka i to želim svim srcem! I još nešto, dragi moj, bivši
supružniče, neopisivo mi je drago zbog toga. Jer ti nisi sposoban da budeš
otac.
– Katarina, daj mi samo nedelju dana, ako se predomisliš u vezi sa
odlukom da se razvedeš od mene, biću otac! Biću najbolji otac na svetu.
– Ja se neću predomisliti, Martine, a ti nemoj da se ponižavaš ovakvim i
sličnim izjavama. Ne volim te više, Martine! Ubio si svu moju ljubav, a imao
si je napretek. Ne želim više da budem tvoja nesrećna žena, žena
preljubnika! Želim samo da što pre nestaneš iz mog života i da se ova farsa
od našeg braka što pre završi! Molim te da već sutra načiniš prve korake jer
ja neću imati mnogo strpljenja. Kao što sam ti već rekla, želim što pre da se
vratim kući. Večeras spavaj u gostinskoj sobi i svake večeri od noćas dok ne
spakujem kofere. Laku noć!
– Katarina! Ne možeš tek tako da odeš!
– Oh, mogu, Martine! Samo me gledaj! – rekla je čvrstim tonom i otišla u
spavaću sobu, koju je zaključala.
Naravno, kao što je i očekivala, Martin je već nakon deset minuta počeo
snažno da lupa na vrata, da viče i da je vređa. Katarina je pokrila uši
šakama, a kad nije prestao ni posle dužeg vremena, povikala je:
– Zvaću policiju! Prestani! Odmah!
Čula je njegove korake kako se udaljavaju od vrata spavaće sobe uz neko
mrmljanje... Verovatno prigodne psovke.
Kada je izašla iz spavaće sobe sutradan ujutru, u stanu je vladala tišina.
Odahnula je s olakšanjem i požurila da popije kafu ne bi li na vreme stigla na
posao. Martin joj je na pultu ostavio poruku:
„Angažuj advokata i neka on pošalje tvoje zahteve za brakorazvodnu
parnicu mom advokatu. Neću se vraćati u stan dok se ovo ne okonča.“
Katarina se tužno osmehnula.
Na putu do posla stigla joj je poruka. Doktor Nemanja Nikolić ju je pitao
da li je dobro, šta ima novo i da li postoji šansa da se uskoro vide. Katarina
mu je odgovorila da trenutno rešava goruća privatna i poslovna pitanja, ali
da veruje da će se za mesec dana vratiti u Srbiju. Nemanja se obradovao i
zamolio je da mu javi kada bude bukirala let, on će je sačekati na aerodromu.
Katarina mu je zahvalila a odmah potom pozvala svog advokata i zakazala
sastanak sa njim u šest sati po podne.
Sve se svršilo za nešto više od mesec dana. Martin je pristao na sve
Katarinine uslove, a njegov jedini uslov je bio da Katarina ne nosi više
njegovo prezime, što je ona oberučke prihvatila.
Nijednom ga nije videla za sve to vreme, advokati su komunicirali
između sebe, svaki braneći interese svog klijenta, i na kraju se Martin složio
da razvod bude sporazuman, jer je bio svestan činjenice da bi na sudu
izgubio mnogo više ukoliko bi ga Katarina tužila.
Kada je stiglo rešenje o razvodu, Katarina je izvela na večeru svoje
najbolje prijatelje – Emu i Sema. Njih dvoje su imali onaj sjaj u očima kao
ona nekada, kada je bila mlada i zaljubljena. Bila je beskrajno srećna zbog
njih, ali i tužna zbog sebe. Kada su nazdravili okončanju Katarininih muka,
Ema ju je nežno upitala:
– Kakvi su ti sad planovi, labudice moja?
– Oh, u ponedeljak ću dati neopozivu ostavku na mesto kardiohirurga i
načelnice odeljenja, počeću polako da se pakujem i da šaljem avionom
stvari za Srbiju. Dobro si me podsetila, Ema. Moram pozvati prijatelja koji
će mi nadam se pomoći oko selidbe, ali to može da sačeka do sutra...
– Ništa što možeš da uradiš sada, ne ostavljaj za sutra! Sem i ja imamo o
čemu da pričamo, možemo bez tebe pet minuta ili koliko ti je već potrebno.
Idi, ne gledaj me tako... trebalo bi i taj čovek da se organizuje na vreme –
namignula joj je Ema. Katarina se blago zarumenela, osmehnula, pa rekla:
– Izvinite me na pet minuta.
Otišla je u predvorje restorana i pozvala doktora Nemanju Nikolića.
Javio joj se skoro istog trenutka sa radošću u glasu:
– Lepa moja Katarina! Kakva radost, da me probudi tvoj glas!
– Oh, Nemanja, izvini, nisam ni računala na razliku u vremenu.
– Ne izvinjavaj se, mila moja, tvoj glas je melem za moju napaćenu
dušu...
Katarina se nasmejala, a onda uozbiljila, rekavši:
– Dragi moj, htela sam da ti javim da sam od danas slobodna žena i da te
zamolim za dve stvari...
– Ti... ti si se razvela? Danas? – zapanjeno ju je upitao doktor Nikolić.
– Da, pa rekla sam ti da nameravam to da učinim, ne znam čemu toliko
iznenađenje.
 – Lepoto moja, iznenađen sam, jer sam se i ja danas – to jest juče, ali to
mu dođe na isto s obzirom na razliku u vremenu – razveo. Kakva neverovatna
podudarnost! Jedva čekam da te vidim! Vraćaš se, zar ne?
– Da, vraćam se za mesec dana, otprilike... Moram ovde da završim neke
papirološke stvari, bankovne transakcije i ostalu administraciju... Htela sam
da te zamolim nešto... počeću da avionom šaljem svoj nemali prtljag, samo
sa odećom, pa ako ti nije teško da ga preuzmeš na aerodromu i ostaviš kod
sebe dok se ne vratim...
– Naravno, to se podrazumeva, dušo... Znaš da bih učinio sve za tebe...
– Još nešto, Nemanja... – Katarina nikako nije mogla da se opusti ni u
prekookeanskoj komunikaciji i znala je da će joj biti potrebno vreme da se
oporavi od razvoda – poslaću ti mejlom svoj zvanični CV, na engleskom i
srpskom jeziku, i pisma s preporukama, pa bih te molila da ih proslediš
direktorima bolnica za kardiohirurgiju.
– Kao što rekoh, učiniću sve za tebe i ne bi trebalo da brineš o tome. I
dalje sam siguran da će se sve bolnice otimati za tebe. Samo, znaš o čemu
smo pričali kada si bila u Srbiji... Nemoj da te šokira ponuđena plata jer
verujem da ona ne prelazi deset posto onoga što sada zarađuješ...
– Oh, o tome i ne razmišljam... imam dovoljno ušteđevine, a ko zna...
možda s vremenom otvorim i privatnu praksu u Beogradu, i o tome sam
razmišljala. Mada, ruku na srce, teško da bih ja mogla bez operacione sale –
nasmejala se. – Izvini, dragi, sad moram da prekinem, čekaju me prijatelji...
– Naravno. Beskrajno se radujem našem ponovnom susretu, Katarina. Ne
prođe ni trenutak da ne mislim na tebe...
– Da, i ja osećam da smo na neki čudan način povezani...
Katarina je prekinula razgovor i vratila se za sto. Sem i Ema su
priljubljenih čela nešto šaputali, pa je Katarina odahnula kada je videla da
im ni za trenutak nije nedostajala...
– Oh, evo je naša vila, ljubavi... – rekao je Sem s nežnim osmehom.
Ema je pogledala na sat i šeretski odvratila:
– Nije da ti štopujem vreme, ali umesto pet minuta, ono petnaest... Mora
da ti je to neki dobar prijatelj...
Katarina ju je ošinula pogledom, u sebi se smešeći i trepereći, i uzela
čašu s vinom da otpije gutljaj. Ruke su joj se blago tresle, što naravno nije
promaklo ni Emi ni Semu. Ali njena najbolja prijateljica je morala da doda:
– Oh, draga, ruke ti se tresu... Izvini, nisam mislila ništa loše...
Sem se brže-bolje nadovezao:
– Katarinine ruke su sasvim mirne i zato je jedan od najboljih
kardiohirurga na svetu... a to što su joj se, ljubavi, za trenutak ruke zatresle
verovatno je od premora, možda od treme ili zabrinutosti za budućnost, ili od
sasvim neočekivanog treptaja srca...
– Oh, prekinite oboje da me zavitlavate... Nego, da poručim još jednu
bocu ovog divnog „šatoa“?
– Naravno – odgovoriše oboje uglas.
Vikend je Katarini prošao u „velikom spremanju“. Pozvala je Emu da joj
pomogne, i poklonila joj je svaki komad odeće i obuće kojem se Ema divila.
Katarinina najbolja prijateljica je negodovala, ali je Katarina bila uporna,
govoreći:
– Dušo, vidiš li da na nekima od ovih stvari koje ti se dopadaju još stoji
etiketa? Nikada to nisam obukla, a budući da se vraćam u Srbiju, ne bih da
ljudima bodem oči tim firmiranim stvarima. Molim te, sve što ti se dopadne
uzmi, u sreći i zdravlju da nosiš, ja ionako imam previše stvari, i neke bih
morala da ostavim... Nemaš pojma koliko mi pomažeš – zagrlila je Katarina
Emu.
Kada je pet ogromnih kofera težine preko trideset kilograma bilo
spakovano, Ema ju je zabrinuto upitala:
– Koliko će ovo da košta, mila moja? Sigurno mnogo... daj da
učestvujem, otela sam ti Pradu, Guči, Luja Vitona...
– Nek počivaju u miru – nasmejala se Katarina, a za njom i Ema.
Potom su se odvezle na aerodrom i čekirale prtljag za prvi let koji je bio
zakazan za tri dana. Katarina je platila, i poslala poruku Nemanji u koje
vreme bi njeni koferi trebalo da stignu iz Čikaga, napomenuvši mu da će mu
to naknadno potvrditi. Kao odgovor dobila je srce, što je bio znak da u tom
trenutku on ne može da joj odgovori, da bi odmah zatim stigla poruka:
„Pišem ti kasnije.“
Kada je doktorka Katarina Stajić otišla kod direktora Johansena i uručila
mu neopozivi otkaz na mesto kardiohirurga i načelnice kardiohirurgije, on je
bio nemalo iznenađen kada je čuo njen odgovor na pitanje zašto to čini:
 – Gospodine Johansene, uz svu zahvalnost prema vama, vašoj bolnici i
Americi, ovo nikada nije bio moj dom. Vi znate moju radnu biografiju, ali me
srce vuče u domovinu, u Srbiju, kod majke. Sigurna sam da ste čuli da smo
se suprug i ja razveli, i ovde više ne postoji ništa što bi me sprečilo da
odem...
– Ali vaši pacijenti, Katarina...
– Direktore, doktore Johansene, da li znate koliko pacijenata u Srbiji
čeka na operaciju srca, koliko je duga ta lista? Da li znate koliko je malo
dobrih kardiohirurga u mojoj zemlji? Ne znate. I ne treba da znate. Tamo sam
potrebnija nego ovde.
– Ali zar tamo plate nisu desetostruko manje nego ovde?
– Jesu, ali ja nikada nisam radila zbog novca. Vi ste čovek koji je
zadužen za brojke. I sigurna sam da se sećate koliko puta sam sa vama ulazila
u sukob zbog zdravstvenog osiguranja naših pacijenata. Koliko puta sam od
vas tražila da operišem pro bono? Ne mogu to da promenim ovde, direktore,
to je ogroman, složen medicinski sistem Sjedinjenih Američkih Država, ali
sam sigurna da mogu u Srbiji, maloj, siromašnoj zemlji, koja je po stopi
smrtnosti obolelih od kardiovaskularnih bolesti među prvima na svetu... Ja
samo nastavljam svoju misiju, direktore, a vama zahvaljujem na poverenju
koje ste mi pružili.
Doktor Hans Johansen je neko vreme poćutao, a onda dva-tri puta
odmahnuo glavom i rekao:
– Znam da sam vam već rekao, Katarina, da ste izuzetna žena, veliki
čovek a potom i kardiohirurg. Vi znate da medicinske zakone u našim
državama ne donosim ja, već Ministarstvo zdravlja. Divim vam se, Katarina!
Vi ste za mene primer žene koja pored svoje stručnosti i ogromnog znanja
ima divovsko, lavlje srce. Napisaću preporuku. Znam da to niste tražili, ali
neću napisati preporuku koju pišem lekarima koji odlaze u druge države ili
bolnice, već ću vam napisati profesionalno-privatnu preporuku koju do sada
nikome nisam napisao jer smatram da je zaslužujete. Želim vam da pronađete
sreću u svojoj zemlji i profesionalno i privatno. Bila mi je čast poznavati vas
i sarađivati sa vama. Vašu sliku koja stoji na zidu hodnika kardiohirurgije,
pored svih velikana, niko neće ni taći, a kamoli skinuti, dok sam ja direktor
ove bolnice.
– Hvala vam, gospodine direktore – rekla je Katarina stegnutog grla i
pružila mu ruku, a on joj je prišao u dva koraka i snažno je zagrlio, tiho joj u
uho rekavši:
– Želim ti svu sreću, dete moje. Želim ti ljubav. Dete. Nije život samo
posao. Umrećemo čineći dobra dela za druge, ali ko će ih učiniti zbog nas?
Čini dobra dela za svoju dušu, Katarina, i neka ti se ona vrate. Zaslužila si.
Katarina je, obnevidela od suza, jedva došla do svoje kancelarije. Kada
je njena sekretarica Mojra zaustila da joj nešto kaže, Katarina je samo
odmahnula rukom i s mukom procedila:
– Petnaest minuta, Mojra.
Ušla je u svoj kabinet, nasula sebi čašu viskija i počela ludački da plače.
Celo telo joj se treslo od jecaja, iako je čula Mojru kako zatvara sva vrata.
Pribrala se posle dvadesetak minuta, i natečenih očiju, s grčem u grudima,
pozvala svoju vernu saradnicu, svoju Mojru, crnkinju skoro pred penzijom,
da joj pomogne da se spakuje. Zamolila ju je da pronađe kutije u koje bi
mogla da poslaže sve svoje diplome i retke fotografije, koje je sa sobom
želela da ponese.
Mojra je ćutke klimnula glavom i ubrzo donela ono što joj je doktorka
Stajić naložila. Dve žene su radile složno, u tišini, pakovale sve ono što je
Katarini bilo značajno, a kada je doktorka Stajić otvorila fioku u kojoj su
uredno bili naslagani dečiji crteži, i zamolila Mojru da ih stavi u posebnu
fasciklu, Mojra više nije mogla da izdrži. Naglas je počela da plače.
Katarina je prišla i zagrlila je.
– Kako da ti zahvalim, dobra moja, na svim ovim godinama saradnje,
poverenja i druženja?
– Nemate vi šta da zahvaljujete meni, načelnice, trebalo bi da ja
zahvalim Bogu što sam vas imala u svom životu... Srce mi se cepa, ne
zamerite... Bog i ja znamo koliko ste života spasli, posebno ovih najmlađih...
Vi ste velika žena, moja doktorko! Sva sreća što za šest meseci idem u
penziju, inače ne znam šta bih bez vas radila... Vas niko ne može da zameni,
nikada!
Obe žene su otrle suze sa lica, a budući da je glavnina Katarininih stvari
već bila spakovana, doktorka Stajić je rekla:
– Sedi, Mojra.
Mojra ju je poslušala i sela u fotelju naspram Katarinine, s druge strane
stola. Katarina im je obema sipala viski, sela nasuprot Mojre, a onda joj
bezmalo naredila:
– Digni noge na sto, Mojra!
– Doktorka, ja...
– Molim te, učini kako sam ti rekla, i ja odavno želim to da učinim –
nasmejano joj je, kroz suze, rekla Katarina i dodala: – Ipak je ovo moj
poslednji veliki dan u bolnici i mogu da odem kako hoću... A otići ću u
velikom stilu...
Mojra se iskreno, naglas nasmejala i obe žene su istovremeno digle noge
na sto prekrstivši stopala, a Katarina je digla čašu i rekla kroz suze:
– Za nas, Mojra! Za tebe i mene i našu budućnost! Hvala ti na svemu,
dobra moja!
Na te reči se, otpivši dobar gutljaj viskija, Mojra zaplakala, a Katarina
je ustala od stola, prišla joj s leđa, zagrlila je i tiho joj u uho rekla:
– Mila moja, život je čudo! Neprestano nas iznenađuje i stavlja pred
razna iskušenja... Prihvati sve ono što ne možeš da promeniš i promeni sve
ono što možeš. Ja sam odlučila da tako učinim, i iako je neopisivo teško,
bolno, čak razarajuće, razmišljam o kiši... O kiši koja pada u mom rodnom
mestu u Srbiji, natapa suvu zemlju i ostavlja blatnjave tragove, ali hrani tu
zemlju i njene useve, poji je... Prepusti se prirodi, otputuj negde kad se
penzionišeš, budi u miru sa sobom, i veruj mi, sve dobro će samo doći...

Bio je to hladan, ali suv početak decembra kada je avion Jat ervejza zarulao
pistom, dižući svoj divovski nos ka nebu. Katarina je bila sasvim mirna i
srećna. Vraćala se u svoju zemlju, svojoj kući, majci i početku novog,
drugačijeg života.
Let je protekao u najboljem redu. Katarina se mučila da zaspi, da makar
na sat ili dva sebi olakša dug put, ali to je bilo naprosto nemoguće.
Kada je sletela sa dva ogromna kofera, pored onih pet koje je već
poslala a Nemanja ih preuzeo, glasno je odahnula. Dok je prolazila pasošku
kontrolu i pružala srpski pasoš, osetila je neopisivo, ogromno zadovoljstvo.
Kada je podigla prtljag sa trake i smestila ga na kolica, krenula je ka izlazu.
Nemalo se iznenadila kada su je carinici, iako nije imala šta da prijavi,
poveli u stranu ne bi li proverili njen prtljag u kojem su bile samo diplome,
njen laptop koji je uredno prijavila, dečji crteži i nešto garderobe...
 Kada je stala u stranu, mlada lepa žena joj je rekla da ostane kraj svog
prtljaga i sačeka koji minut, dodavši da je to uobičajena procedura i da neće
dugo trajati...
Katarina je učinila kako joj je rečeno, a onda je odjednom ispred nje, tu
na carinskoj kontroli, iskočio doktor Nemanja Nikolić šireći ruke sa
ogromnim buketom belih božura, koje je Katarina obožavala i u jednom
trenutku mu to spomenula. Katarina mu se s osmehom zaletela u naručje, a
carinsko osoblje je počelo da im aplaudira. Pocrvenela je, sakrivši lice u
Nemanjino rame, a on joj je nežno podigao bradu i poljubio je kao da sutra
ne postoji. Da je nije tako čvrsto držao, Katarina bi sigurno klecnula, što od
uzbuđenja, što od umora, ali je doktor Nikolić bio nepokolebljiv:
– Dobro došla, ljubavi mog života. Razmišljao sam da te zaprosim
odmah, tu na aerodromu, ali znam, osećam da bi to za tebe u ovom trenutku
bilo previše. Zato idemo u moj novi stan na Dorćolu, penthaus na kakvom bi
i najplaćeniji fudbaleri pozavideli, da naručimo hranu, najbolje vino, crveno,
ono koje ti voliš, već sam obezbedio, pa te sutra vozim kamionom u
Nakučane, toliko si stvari poslala...
– Inače – nije prestajao da priča Nemanja primetivši Katarinin nervozan
osmeh – nisam hteo da brineš, pa ti o tome nisam pisao, niti sam te zvao, a
milion posto sam siguran da nije ni tvoja majka, ali obišao sam Zorku dva ili
tri puta. Nakon neumornog ubeđivanja, kada sam primetio da zastaje kako bi
došla do daha, vuče levu nogu i ponekad zaškripi kad se nakašlje, odveo sam
je na kompletan sistematski pregled u moju bolnicu... Nemoj tako da me
gledaš, sve je u redu, hajde da ove koferčine stavimo u auto pa ću ti pričati
usput... Neću da mi sutra kada se budemo venčavali kažeš kako nije u redu
što sam ti bilo šta prećutao, a nije trebalo...
Katarina je bez reči pošla za njim, pa iako joj je rekao da je sa majkom
sve u redu, ni za trenutak mu nije poverovala.
Dok su se vozili od Surčina ka Beogradu, Katarina ga je pitala:
– Kako je Nikola? Mirjana? Devojčice?
– Uh, polako, draga moja... Uglavnom su svi dobro... Nikola nije baš
lako primio vesti o razvodu, pa ni sam razvod, ali učinio sam sve, i još
činim, da to prođe što bezbolnije po njega... Problem je u tome što Nikolina
majka Ana ne sarađuje... Stalno me podbada, proziva, ko zna šta sve priča
našem sinu iako smo se dogovorili drugačije... Ali sve to sam mogao da
očekujem... Ne mogu da se borim protiv vetrenjača, ljubavi... Činim sve što
mogu za svoje dete, dobila je ogromnu alimentaciju, pored koje snosim još
sijaset troškova, ali ne želim da to bude tema sad kada si se konačno
vratila... Pretpostavljam da si gladna, žedna i umorna...
– Umirem od gladi i jedva čekam da vidim i okusim vino koje si mi
pripremio... – nasmešila se Katarina umorno.
– Naravno, ljubavi, ima vremena, pričaćemo o svemu.
Nakon ukusne večere uz tihu, opuštajuću muziku, za koju se Nemanja
pobrinuo, ispili su bocu fantastičnog francuskog bordoa, a Katarinina glava
je već primetno počela da se povija ka njenim grudima. Za vreme večere su
pričali o svemu i svačemu, ali uglavnom o uopštenim temama, jer Nemanja
nije hteo da je opterećuje. Obradovao ga je njen glasan smeh kada su ušli u
njegov skromni dvosoban stan. Iako ukusno namešten, bio je veličine njene
spavaće sobe, za šta ona, naravno, nije marila.
– Ljubavi, dozvoli mi da ti pokažem kupatilo i da ti dam čiste peškire,
istuširaj se i pravac na spavanje. Ja već ujutru u osam imam operaciju na
programu, biću tih i neću te buditi. Na tri koraka odavde ti je kuhinja, na pet
koraka terasa, a na sedam – vrata od mog dvorca. Tvoji ključevi će biti na
komodi pored televizora. Sve što nađeš, tvoje je. Kupio sam čak i novu
džezvu i domaću kafu, pored espreso aparata koji imam, pa izaberi. Frižider
je pun, što samo znači da će sneg ove godine padati kao nikad ranije... –
nasmejao se Nemanja, a Katarina za njim.
– Ja ću spavati ovde, u dnevnoj sobi. Želim da se dobro naspavaš i
odmoriš, i molim te da me pozoveš ili da mi pošalješ poruku kad se
probudiš.
– Hvala ti, dragi moj – rekla je Katarina, ovlaš ga poljubivši u usta iako
su celo njeno telo, ceo organizam, a ponajviše mozak, žudeli za njim.
Ipak, bila je preumorna, želela je da sve ide polako, kako bi ovog puta
zaista bila sigurna da je to ljubav. Ništa drugo do čista, bezuslovna,
bezvremena ljubav.

Katarina se lenjo protegla u Nemanjinom udobnom širokom krevetu i

nasmešila se kada je shvatila gde se nalazi. Razmišljala je šta da uradi dok
se Nemanja ne vrati sa posla. Onda je izvršila inventar kuhinje, pa se
zaputila do Bajlonijeve pijace i mesare po namirnice koje su nedostajale.
Nije još pozvala Mirjanu, ali je pretpostavila da joj je Nemanja rekao kad
dolazi, a čekala je i da se danas dogovori sa njim oko odlaska u Nakučane.
Zgotovila je bogovski ručak, kako je njena Zorka imala običaj da kaže.
Domaću supu od pevca, piletinu u rerni sa krompirićima i grilovanim
povrćem. Stigla je da napravi i mus od čokolade, a budući da im je od sinoć
ostalo vina, za piće nije morala da se brine. Dok je kuvala, zatekla je sebe
kako pevuši pa se nasmejala. Odavno se ovako dobro nije osećala. U neko
doba dok se ručak kuvao, nakon što je napravila svežu salatu, pozvala je
Mirjanu, koja se veoma obradovala kada joj je čula
glas:
– Katarina! Oh, tako se radujem što si nam se vratila! Nemanja mi je
rekao da stižeš, ali nisam znala kada. Jutros me je nazvao da mi kaže da si
stigla, ali nisam htela da zovem da te ne bih slučajno probudila nakon dugog
puta. Jesi li uspela da se odmoriš?
– Jesam, draga Mirjana, i već skoro skuvala ručak... Hoćeš li da dođeš
da nam se pridružiš sa svojim damicama? Ima dovoljno za sve...
– Hvala ti, draga moja, ali sam im obećala da ću ih posle škole odvesti u
park, a ja svoja obećanja nikada ne kršim jer bih mogla gadno da
nagrabusim. Ali zamoliću Ciletovog tatu da ih pričuva večeras na sat-dva,
deda ionako jedva čeka da ga pozovem kako bi neko vreme proveo sa
unukama. Mislim da samo tada vidim iskru radosti u njegovom oku. A nije ni
čudno, izgubio je sina jedinca... Poslaću Nemanji poruku da ću svratiti oko
osam večeras, iako znam da se neće baš mnogo obradovati – nasmejala se
Mirjana i pozdravila sa Katarinom.
Kada je završila razgovor, Katarina je poslala Emi opširnu poruku da
njena prijateljica ne bi brinula. Znala je da će ona sve to preneti Semu, pa se
nije potrudila da piše i njemu.
Kada je oko tri sata posle podne začula zvono na vratima, Katarina je
poskočila. Srce joj je brže zakucalo a kolena klecnula. Samu je sebe
prekorila što se ponaša kao šiparica, ali joj je bilo drago što još uvek može
da oseti davno zaboravljene leptiriće u stomaku. Požurila je da otključa
vrata, otvorila ih s osmehom i zgodnom doktoru Nikoliću rekla:
– Zar vi nemate ključ od svog penthausa, doktore?
Nemanja ju je brzo privio u snažan, istovremeno i nežan zagrljaj,
poljubio joj usne i prošaputao:
 – Bože, koliko si mi nedostajala! Jedva sam čekao da dođem kući... Cela
zgrada miriše na neku čarobnu klopu koja me je podsetila na čuvene Zorkine
đakonije, i da mi stomak nije u stanju rasula od gladi, odmah bih te poveo da
ti pokažem... Ali vodim te na ručak, pa...
– Polako, uspori moliću lepo! Taj miris hrane koji osećaš, to je moj
ručak koji sam skuvala za tebe, odnosno za nas, ali više za tebe jer...
Katarina nije stigla da završi jer je Nemanja nogom zalupio vrata svog
skromnog stana ljubeći je kao da mu je to poslednje... Katarina, preko svake
mere uzbuđena i željna, nije želela da se sa Nemanjom to desi tek tako, ne
prvi put. Zato ga je nežno odmakla od sebe i nasmejano izgovorila:
– Ako je sudeći po tebi, viteže, sva ova s ljubavlju skuvana hrana će se
ohladiti, a podgrejano jelo je kao podgrejana ljubav, što bi moja majka rekla.
Zato operi ruke, sedi za sto, i ako si još uvek ozbiljan u svojoj nameri,
imamo čitav život pred sobom, dragi moj.
Nemanji su zasijale oči, pogled mu se polako bistrio, pa je, uozbiljivši
se, rekao:
– Mnogo te želim, Katarina, i to neću da krijem. Beskrajno želim da mi
pripadneš i budeš moja, uvek i zauvek. Ali u pravu si. Oboje smo negde u
duši još krhki, povređeni, slomljeni. Zato ću se potruditi da zauzdam kajase i
da naš kas polako pretvorimo u galop slobode i ljubavi do kraja života. A to
da li sam ozbiljan u svojoj nameri, molim te, to me ne pitaj. Nikada u životu
nisam prema nekoj ženi osećao ovo što prema tebi osećam, i znam da nikada
neću. Volim te svim srcem.
– I ja tebe pomalo volim... – nasmejala se Katarina, crveneći, i dodala: –
Prijatno, jedini moj. Možda ne kuvam kao moja majka, ali sam ovaj ručak
skuvala s velikom ljubavlju, iako skoro nikada u Americi nisam kuvala, pa ti
sudi kako ti je volja... Uostalom, da li ti uopšte znaš koji je najlepši začin na
svetu?
– Ne znam.
– Ljubav... – nasmešila se Katarina.
Kada je uzeo prvi zalogaj supe, Katarina je čula samo glasno:
„Mmmmm“, a nakon drugog ili trećeg:
– Ljubavi, ova supa je simfonija za moja nepca i grlo. Fantastična je,
prava domaća! Gde si našla sve ovo?
 – Bila sam jutros, odmah nakon što si ti otišao, do Bajlonijeve pijace,
ona mi je bila najbliža, i kupila pravog pevca od kojeg sam napravila supu.
Onda sam kupila pile koje je paslo samo travu, organsko, ako me nisu
prevarili, ispekla ga u rerni sa mladim krompirićima s ruzmarinom,
izgrilovala povrće na maslinovom ulju sa svežim bosiljkom i peršunom, i
napravila miks svežih zelenih salata sa bebi spanaćem i sremušem...
– Sa čime? – zbunjeno ju je upitao Nemanja dok je halapljivo jeo supu.
Katarini se dopalo kada bi mu pokoja kapljica supe iscurila na uglovima
usana i snažno je poželela da je ona uhvati, ali se suzdržala...
– Ne znaš šta je sremuš? – tobože zapanjeno ga je upitala.
– Ne znam, ljubavi mog života, prosvetli me...
– Sremuš je u narodu poznat i kao medveđi luk, divlji luk, samonikli,
jestiv. Ima veliku hranljivu, ali i lekovitu vrednost.
– Znači li to, ljubavi, da si odlučila da podmažeš sve ove moje zarđale
šrafove, pa da se vratim u mladost i budem kao nekad?
– Ne. Želim da ostaneš uvek baš ovakav kakav si. Stiže i glavno jelo...
Katarina je ustala od stola dok ju je Nemanjin pogled netremice pratio.
Izvukla je tepsiju iz rerne, i grilovano povrće sipala u prigodnu činiju koju je
našla. Potom je iznela salatu i izvadila dve vinske čaše, rekavši:
– Šteta bi bilo da nam propadne ono savršeno vino od sinoć, zar ne?
– O svemu misliš, kraljice moga srca...
– Jedi! – naredila mu je Katarina.
– Razumem! – salutirao je doktor Nikolić.
Katarina ga je s ljubavlju posmatrala dok je neštedimice tamanio ručak
koji mu je spremila. Uz povremene uzdahe uživanja, svakog časa s
ogromnom nežnošću pogledavajući ženu koju voli, Nemanja je blago
odgurnuo tanjir i podigao čašu bordoa nazdravljajući:
– Za savršenu ženu, za ljubav mog života, za najbolju kuvaricu u Srbiji s
doktoratom medicinskih nauka iz Amerike i jednog od najboljih
kardiohirurga na svetu!
– Nemanja, zaboga, prestani!
Doktor Nikolić je naglo spustio escajg na sto, dok mu je parče salate još
virilo iz usta. Katarina je uložila sve napore da se ne nasmeje, već da mu
ozbiljno kaže:
– Ako želiš da naša veza uspe, molim te da odbaciš sve moje titule, sva
moja zvanja, i da me voliš kao Katarinu Stajić, ženu niotkuda. Ne, ne
niotkuda, već iz prostog, malog siromašnog sela Nakučani, koja svim svojim
srcem, posle svega proživljenog, želi da svije gnezdo u svojoj zemlji, da ima
dete, da doživi ljubav, da bude srećna i da se raduje. Ako prihvataš takvu
ženu, doktore Nikoliću, onda ću biti tvoja. Dobro razmisli. Kod mene više
nema kompromisa. Ili smo jedno, u svemu, uvek i zauvek, ili ne postojimo.
Doktor Nemanja Nikolić je nakon Katarininih reči dugo zurio u jednu
tačku. Katarina je polako otpijala gutljaj po gutljaj vina, gaseći ga vodom,
što su Francuzi smatrali grehom, ali ona nije marila, i čekala je da se
Nemanja oglasi. Pri samoj pomisli da bi mogao odbiti njen predlog, zgrčili
su joj se i stomak i srce. Napokon, nakon dužeg vremena, Nemanja je rekao:
– Siguran sam, milion posto sam siguran da si ti ljubav mog života... Ali,
iskreno, nisam siguran da li i ti osećaš isto. Daću ti vremena, Katarina,
koliko god ti je potrebno, da shvatiš šta osećaš. Potpuno razumem da si u
konfuziji zbog razvoda, selidbe, ogromnih promena u tvom životu, i ne želim
da doneseš bilo kakvu ishitrenu odluku. Ja se ionako od danas opraštam od
mesta načelnika kardiohirurgije u bolnici „Doktor Dragiša Mišović“ jer su
dobili CV doktorke koja spada u najpoznatije kardiohirurge na svetu, a nisu
znali da sam ja konkurisao sa njenom biografijom za to mesto. Verujem da
ćeš dobiti i sve ostale ponude od drugih bolnica, i državnih i privatnih, ali ti
savetujem, ako ti novac nije previše važan, da prihvatiš ponude državnih, jer
te tu niko neće vozati kao na ringišpilu. Bićeš svoja na svome. Što se nas
tiče, Katarina, čekaću te. Ni ja ne želim neku divlju ili manje divlju avanturu
sa ženom koju volim svim srcem i želim da mi ona isto tako uzvrati. Ako
može – može, ako ne može, neću se ljutiti. Ti nemaš nikakvu obavezu prema
meni, samo te jedno molim: slušaj svoje srce! Jebote, ti si jedan od najvećih
i najboljih kardiohirurga na svetu, slušaj ga! – zagrcnuo se doktor Nikolić.
Katarina ga je pažljivo slušala dok joj je srce tuklo kao ludo, oči joj se
punile suzama, ali im nije dala da poteku. Na sve Nemanjino izlaganje,
lakonski je upitala:
– Može li za desert mus od čokolade?
Nemanja se na njeno pitanje grohotom nasmejao i kroz smeh samo
klimnuo glavom.
 Kada su pojeli desert, a Katarina sve suđe složila u mašinu, prišla mu je
s čašom i bocom vina u kojoj je ostalo do pola božanske, crvene tečnosti,
nasula im i rekla:
– Tvoja sestra će navratiti oko osam, ako sam je dobro razumela. Ja bih
sutra, najkasnije prekosutra, trebalo da odem u Nakučane, a ti ćeš me već
pripremiti za ono za šta bi trebalo da me pripremiš, jer slutim da mi nešto
tajiš, doktore Nikoliću. Neću ti ponuditi kafu posle ručka jer želim da
odspavam još sat-dva, koliko mi je potrebno da se naviknem na ovu
vremensku zonu, a verujem i da će to tebi prijati.
– Biće kako želiš, princezo moja...
– Ne, nisi me razumeo... Želim, mnogo želim da odspavam na tvom
ramenu još sat ili dva, pa ako je tvoje rame moja kućica, onda je to i moja
sudbina...
Kada se Katarina u ogromnom, širokom krevetu u tankoj, svilenoj
spavaćici privila uz telo doktora Nikolića, odmah je znala da je to – to!
Njegovo rame je savršeno odgovaralo njenoj glavi, a on ju je ljubio u teme,
potiljak, gde god je stigao i dosezao. Kada je Katarina svoju desnu nogu
prebacila preko njegovog zgodnog tela, začula je tih uzdah. Na tren je
pomislila kako bi bilo dobro da sedne na njega, ali ju je neka neobjašnjiva
sila zaustavljala. Iako Nemanja nije rekao ni reč, Katarina je osećala koliko
se bori sa svojom potrebom i žudnjom. Nežno ga je ljubila i govorila ono što
je njoj njena majka, prelazeći mu treptavim prstima preko obrva:
– Loši snovi, nestanite, dobri snovi, ostanite... – i ponavljala je to sve
dok doktor Nikolić nije zaspao. A onda je ona, udišući njegovu kožu, njegov
miris i udobno se smestivši na njegovo rame, njenu kućicu, tiho prošaputala:
– Uvek i zauvek...

Probudilo ih je uporno zvono na vratima. Dok je Nemanja hrkao kao ranjeni

vuk, Katarina ga je blago prodrmusala za ramena i šapnula:
– Nemanja, budi se! Neko zvoni!
– Ko? Gde? Šta? – potpuno nesvestan, doktor Nikolić se osvrnuo oko
sebe, pa kada je ugledao Katarinino lepo lice i raskošnu dugu kosu na
jastuku, zaronio je lice u nju i počeo strasno da je ljubi. Zvono na vratima se
opet oglasilo.
– Ljubavi, možda bi bilo dobro da otvoriš... Mislim da je Mirjana.
 – Mirjana? Otkud ona? Oh, zaboga, da li je moguće da je već osam sati?
Mogao bih večno da spavam sa tobom, anđele...
– Na to ćeš još morati da pričekaš... – nasmejala se Katarina i izgurala
ga iz kreveta...
Katarina se na brzinu umila, očešljala i obukla. Čula je glasove iz dnevne
sobe, ženski smeh, pa se i ona u sebi nasmejala, i pridružila im se u dnevnoj
sobi, rekavši:
– Ljubavi, zar se tako dočekuju gosti, makar to bila tvoja rođena sestra?
Gde je šampanjac, gde su jagode? Gde je lagani karpaćo ili kapreze, i
italijanska muzika? Sve to očekujem za manje od petnaest minuta, jer tvoja
sestra nije makar kakav gost... – osmehnula se Katarina, grleći snažno
Mirjanu i namigujući Nemanji preko njenog ramena.
On se cerio kao tinejdžer, a Mirjana joj je uzvratila širokim osmehom.
– Ja se stvarno izvinjavam, golupčići, što sam vas probudila, ali pod
jedan, najavila sam se, a pod dva, da li ste vi normalni? Osam sati je!!!
– Sestro, izvini. Spavao sam na oblaku mekšem od svakog jastuka dok mi
se vilinski prah rasipao po celom telu a njegova pesma mi samo produžavala
san...
– Mirjana draga, oprosti. Nakon ručka koji sam skuvala predložila sam
Nemanji da dremnemo, ali se to pretvorilo u dubok san. Izgleda da je i njemu
i meni bilo potrebno da se pošteno naspavamo.
– Tako je, labudice! U frižideru imate šampanjac i to „moet“, potpuno
hladan, a ja ću jaguarovim skokom da odem da kupim jagode i kara...
karpaćo ili karpe... kapreze, kao što je moja ljubav naložila!
Katarina ga je s osmehom munula u rebra i šapnula mu:
– Da ne komplikujemo: paradajz, mocarela sir. Masline i bosiljak već
imamo. I bocu dobrog crvenog vina...
Čim je Nemanja izašao, Mirjana se pošteno izgrlila sa Katarinom, a
potom rekla:
– Šta se ovde dešava? Zašto se moj brat ponaša kao drogirani leptir na
livadi?
Katarina se nasmejala pa joj odvratila:
– Veruj mi na reč – ništa. Otkako sam noćas stigla, Nemanja i ja smo
malo popričali, popili bocu vina, i to ne celu, a onda sam se ja istuširala i
pala u nesvest od umora. Danas sam mu napravila ručak, i nakon što se
dobro, baš dobro najeo – nasmejala se – predložila sam mu da se malo
odmorimo... Da nas ti nisi probudila, verujem da bismo spavali do jutra, ali
dobro je što jesi. Nije dobro kada se poremeti ritam, posebno srčani...
Mirjana se nasmejala pa u neverici odmahnula glavom, rekavši:
– To ni najmanje ne liči na Nemanju... Izvini ako zabadam nos gde mu
nije mesto, ali jeste li... mislim vas dvoje...
– Nismo, Mirjana. Moja je želja da se što bolje upoznamo, iako i on i ja
čeznemo jedno za drugim, ali ako se ponovo upustim u vezu, ona mora trajati
zauvek i ja u tog čoveka moram steći veliko poverenje. Nadam se da me
razumeš... – setno se osmehnula.
– Razumem, mila, kako da ne razumem... – rekla je Mirjana i taman
zaustila da još nešto kaže kada se doktor Nikolić, sav zajapuren, pojavio na
vratima sa jagodama iz staklenika, paradajzom i mocarela sirom.
– Hmmmm... – promrmljala je Katarina podbočivši se. – A da to
podelimo ti i ja, a Mirjani poslužimo pile od ručka?
Sve troje su se naglas nasmejali.
– Nisam došla da jedem, Katarina, već da vas vidim i da se ispričamo.
– Znaš, ja sam ipak Zorkina kći, draga... – odvratila joj je nasmejano
Katarina.
Njih troje su pričali do kasno u noć. Budući da je Nemanja sutra imao
slobodan dan, dogovorili su se da odveze Katarinu u Nakučane, a Mirjana je
brže-bolje izvadila mobilni telefon i na njihovo zaprepašćenje u slušalicu
rekla:
– Deda, ja sam... – potom se nasmejala i dodala: – Znači, kao i uvek,
zadaju ti glavobolju? Ne? Onda bi mi bilo potrebno, a i drago, ako možeš da
ih pričuvaš i sutra posle dvanaest, stigla nam je doktorka Katarina Stajić iz
Amerike... Nemanja je posle dvanaest vozi kod majke u Nakučane, pa bih
volela i ja da odem. Ali ne smeš da kažeš devojčicama jer će poželeti da idu
sa nama, a sutra imaju časove baleta... Hvala do neba, najbolji si... –
prigušeno je završila razgovor Mirjana.
Nemanja i Katarina su razmenili brze poglede jer ih Mirjana ništa nije
pitala, ali je doktor Nikolić samo slegao ramenima i prevrnuo oči kao da
kaže:
– Izvini, ali takva je moja sestra...
Katarina, naravno, nije imala ništa protiv i nije mogla da joj zameri... A i
kako bi, jer njen suprug joj je spasao život, i da Cileta nije bilo, nikada ne bi
upoznala tu divnu porodicu u koju se zaljubila. Međutim, njen brat je
drugačije mislio:
– Mirjana, a ti se nisi setila da pitaš mene i Katarinu da li mi želimo da
se voziš sa nama do Nakučana, i još gore, kada se budemo vraćali da mi
držiš predavanja o ovom ili onom?
– Daj, Nemanja, ne budi cepidlaka! – uzviknula je njegova sestra.
– A vazda sam pa bio – odgovorio joj je pomirljivim tonom.
Mirjana je skoro do ponoći sedela sa njima, a onda se u trenutku setila
kako sutra radi i kako bi devojčice ujutru trebalo da odveze u školu i
obdanište. Kada je otišla a Katarina počela da rasprema nered, Nemanja joj
je prišao s leđa, zagrlio je i poljubio u vrat.
– Ostavi to, ljubavi, ujutru ćemo, zajedno...
Katarina ga je poslušala, okrenula se ka njemu i usne su im se spojile u
dug, konačan, strastven poljubac. Ni ona više nije mogla da izdrži. Tople
suze su joj natapale obraze, a njen voljeni ju je zabrinuto upitao:
– Da li je sve u redu, ljubavi moja?
– Oh, jeste, jeste, samo me nemoj nikada pustiti iz svog zagrljaja...
– I ne nameravam, jedina moja ljubavi... – odgovorio joj je Nemanja
nežno.
Vodili su ljubav kao da sutra ne postoji, bez prošlosti, bez budućnosti.
Bili su samo njih dvoje, zamrznuti u tom trenutku, zamrznuti u večnosti.
Katarina nikada nije istovremeno doživela takvu strast i nežnost.
Udisala je kožu njegovog vrata dok ju je obasipao poljupcima. Obljubio
je celo njeno lice, a potom se spuštao sve niže. Katarina je ječala od želje da
mu pripadne, ali je Nemanja vodio ljubav sa njom polako, činilo joj se kao
da hoće da je izludi...
– Dragi... – ubrzanim dahom mu je prošaputala u uho.
– Šššššš... Dozvoli mi da te volim...
Katarina je glasno zaječala kada su njegove usne dotakle dno njenog
stomaka, i ceo svet joj se zavrteo pred očima. Ljubio je svaki delić njenog
raskošnog, divnog tela. Kada je njegova muškost konačno pronašla put do
njenog međunožja, kratki grčevi strasti su joj protresli telo a ona nemoćno
nekoliko puta uzdahnula. Nalet strasti i ljubavne predaje bio je toliko snažan
i silovit da je za trenutak pomislila da će umreti u njegovom zagrljaju.
Nikada tako nešto nije osetila.
Kada su oboje istovremeno doživeli vrhunac, zajedno su uskliknuli.
Katarinina duga, smeđa kosa rasula se po njegovim grudima, i dok su oboje
ubrzano disali, Nemanja joj je rekao:
– Od prvog trenutka kad sam te ugledao, znao sam da si ti žena mog
života. Nikada se nikome nisam ovako predao.
– Nisam ni ja, jedini moj... – čežnjivo mu je odgovorila.
– Možeš li da mi obećaš da ćeš me voleti do kraja života, kao što ću ja
voleti tebe?
Katarina se za trenutak zamislila, zastala i utom odgovorila:
– Uvek i zauvek, jedini moj.
Povremeno bi zadremali isprepletenih udova, načas se odmorili pa
nastavljali... Nemanja joj je uporno ponavljao koliko je voli i da je ona žena
njegovog života, ali je Katarina, gušeći u sebi iste emocije, ostajala nema.
Plašila se da će, ako bilo šta izgovori, pokvariti te trenutke iskrenog
pripadanja, ljubavi i posvećenosti. Tek pred zoru su oboje zaspali.
Probudio ju je Nemanjin poljubac na njenom desnom kuku. Promeškoljila
se i sanjivo rekla: – Što me ljubiš tu?
– Ljubim te jer tu imaš beleg u obliku leptira kakav nikad video nisam...
Sigurno je od rođenja, ali je toliko poseban...
– Znam za taj beleg, jedini moj, ali ne mislim da je poseban... Mnogo
ljudi na svetu ima belege... Možda je Zorka ugledala kakvog leptira dok je sa
mnom bila noseća, pa se za taj kuk uhvatila – osmehnula se Katarina.
Nakon obilnog doručka koji im je Katarina pripremila, počeli su da
pakuju njene kofere u Nemanjin auto. Nekako su ih nagurali da svi stanu, a
onda se pojavila Mirjana, sva nasmejana i milozvučna:
– Dakle, uskoro polazimo, zar ne? Jedva čekam da vidim Zorku!
– A gde misliš da staviš te svoje ogromne kese u kojima verovatno nosiš
raskomadano prase? – skoro je ljutito upitao Nemanja, na šta se Katarina
nasmejala a Mirjana mu nadureno odvratila:
– Ne ide se u goste praznih ruku, tupsone!
Konačno su se smestili u kola i krenuli. Mirjana se skoro nije ni videla
od ogromnih kofera koji su bili ugurani i na zadnje sedište, ali nije rekla ni
reč. Katarina je Nemanji nežno stegnula šaku koju je držao na menjaču, a on
ju je s ljubavlju pogledao. Znao je koliko joj sve to znači. Njen konačni
povratak kući.

Prilazak Nakučanima je zaista u to doba godine bio bajkovit. Još uvek se

drveće granalo u bojama jeseni, padine podno Cera su imale najlepše boje
duge, a Katarinino srce je pevalo dok su Nemanja i Mirjana komentarisali
lepotu prirode. Na njihove komentare, Katarina je odgovarala sa setom:
– U doba mog detinjstva i rane mladosti, ovde je bilo još lepše.
Siromašnije, a opet bogatije. Znam da je kontradiktorno ovo što vam
govorim, ali verujte mi na reč, zaista je tako bilo. Drveće je bilo još
zelenije, pašnjaci bogatiji, vinogradi rodniji, a iznad svega svet je bio
drugačiji. Kao što možete da vidite, sada grade usput kojekakve hale, ne
znam im namenu, ali one zasigurno narušavaju lepotu prirode i zagađuju
vazduh. Nekada je vazduh ovde ispod Cera bio kao što je danas hiperbarična
komora. Nažalost, već dugo nije tako. Jedino me ovaj loš put, izrovan
kolotrazima i pun rupa, podseća da se zaista vraćam kući.
Kada su parkirali ispred Zorkine kuće, Katarina je očekivala da će joj se
majka pojaviti na pragu, međutim nije bilo tako. Naravno, imala je ključ od
njihove kuće pa ju je sa zebnjom otključala, ali i odahnula kada je videla da
Zorka nije tu.
– Mora da je otišla na kafu kod Mare. Uđite, smestite se, da popijemo po
jednu Stanojevu šljivu i nazdravimo mom povratku. Čućemo kapiju kada se
bude otvarala, to će biti znak da se Zorka vraća. Ljubavi, molim te, ne želim
da je strefi šlog ili nešto gore, kada je budemo čuli, ti brže-bolje izađi ispred
kuće, uostalom ionako će videti tvoj automobil. Molim te, polako joj saopšti
da joj danas donosiš radosne vesti, ali ništa više od toga... – rekla je
Katarina.
– Naravno, anđele moj. Nismo imali vremena da pričamo o svemu, i
stvarno mi je žao što sam ti to prećutao, zapravo bi bilo ispravnije reći
ostavio za kasnije, ali tvoja majka ima visok pritisak, za koji sam joj
prepisao lekove. Čekao sam da se vratiš pa da je zajedno odvedemo za
Beograd na detaljan pregled. Ništa nije alarmantno, Katarina, ali da je dobro
– baš i nije.
Katarina je pognula glavu gušeći suze i zahvaljujući se Bogu što je
donela odluku kakvu je donela. Nekako je intuitivno osećala da je majci
potrebnija nego ikad i to ju je utešilo. Nije prošlo mnogo kada se začula
škripa kapije, pa je Nemanja požurio ispred kuće, tobože se diveći Zorkinoj
bašti. Mirjana i Katarina su bile mirne i tihe kao bubice, s tom razlikom što
je Katarinino srce galopiralo kao da se sprema za ljuti boj.
Čule su Zorku kako uzvikuje:
– Otkud ti, lepi doktore?! Nadam se da mi donosiš dobre vesti – rekla je
zadihano Zorka sa strahom u očima.
Nemanja joj je brzo prišao, snažno je zagrlio i rekao:
– Zorka, došao sam da vas vidim i da vam dovedem ono što vam je na
celom svetu najvrednije. Molim vas, duboko udahnite i izdahnite tri puta pre
nego što uđemo u vašu kuću, to je naređenje!
Zorka je učinila kako joj je rečeno, a potom sluteći šta bi je to moglo
sačekati, uletela u kuću kao furija. Katarina je već stajala raširenih ruku, sa
širokim osmehom na licu i povikala:
– Majko! Majčice! Jedina moja! Vratila sam se. Vratila sam se zauvek.
Zorka se uhvatila za srce a onda počela neutešno da jeca. Katarina je sa
strahom pogledala Nemanju, a on je samo odobravajuće klimnuo glavom.
Katarina je uzela majku u zagrljaj i na uho joj nežno šaputala:
– Vratila sam se, majko, nisam više mogla da izdržim. Biću kod tebe
neko vreme ako me primaš, a onda ću potražiti posao...
Zorkini jecaji su postepeno utihnuli i ona je s tugom u očima i
neizmernom srećom u srcu pogledala u oči svoje jedinice, rekavši:
– Bog te blagoslovio, oči moje, a mene nagradio! Neizmerno sam srećna,
ali samo ako si i ti. Nisi se valjda zbog mene vratila?
Ni Katarina ni Zorka nisu videle kako su se Nemanja i Mirjana uhvatili
za ruke i posmatrajući scenu koja se pred njima odvijala, zaustavljali suze.
– I jesam i nisam. Majko, sećaš li se kada sam ti prošli put rekla da se
stvari između mene i Martina ne odvijaju baš dobro?
Zorka je s razumevanjem klimnula, a njena kći nastavila:
 – Razvela sam se od Martina, majko, i dala neopozivu ostavku na mesto
kardiohirurga i načelnice svog odeljenja. U međuvremenu sam obavila i sve
bankovne transakcije, sva moja ušteđevina i novac su prebačeni u banku u
Srbiji, a ja sam ugasila sve kartice i svoje socijalno i medicinsko osiguranje.
Dakle, majko moja, Amerika je završena priča.
Zorka je ćutala i slušala je u čudu. U tom trenutku je Mirjana ustala i
nežno je zagrlila rekavši:
– Tetka Zorka, ja sam im se utrapila da me voze, pa iako zatrpana na
zadnjem sedištu Katarininim koferima, želela sam da vas vidim, a i da
pravim društvo svom bratu u povratku...
Zorka je odgovorila na Mirjanin zagrljaj, promrmljavši još uvek u šoku:
– Ako si, mila, ako...
– Mama, ja bih sad sa Nemanjom iznela svoje stvari iz njegovog auta,
ako nemaš ništa protiv... I nemoj se uplašiti kad ih vidiš, puno ih je, ali je
puno i godina u tuđini iza mene...
Dok su njih troje složno iznosili ogromne kofere iz Nemanjinog džipa,
Zorka se suzdržala da se ne prekrsti, ali nije mogla a da ne upita kćer:
– Kato, oči moje, jesi li ti to donela sve svoje pokućstvo?
– Nisam, majko – nasmejala se Katarina. – U ovim koferima su samo
garderoba i obuća, kao i sve moje diplome i važna dokumenta. Ništa više.
– Gospode Bože – rekla je Zorka i prekrstila se.
– Zorka, ako ovde ne mogu da stanu tolike koferčine, a ne mogu,
predlažem da deo stvari ja ponesem sa sobom u svoj stan... Neka mi samo
Katarina kaže šta joj sad nije potrebno i ja ću vratiti deo prtljaga kod mene.
– Iju, naopako, sine, šta će tvoja žena reći? – zapanjeno ga je upitala
Zorka.
– Neće reći ništa jer ja nemam ženu, teta Zorka... izvinite, rekli ste mi
više puta da vas ne „tetkam“...
Zorka kao da je već to prečula, pa više za sebe nego za sve njih
izgovorila:
– Razveo se on, razvela se ona... Eh, Zorka, glupa ćurko, to si mogla i da
vidiš prošli put... A nije da nisam...
– Majko! – uzviknula je Katarina, a onda nešto tišim i blažim tonom
nastavila:
– Niti sam se ja razvela zbog Nemanje, niti je on zbog mene. To je bio
sudbinski sticaj okolnosti. Ti i ja ćemo o svemu razgovarati, sada barem
imamo vremena napretek...
– Ijuuu! – vrisnu odjednom Zorka, a sve troje poskočiše. – Nisam
zgotovila ručak! Vi ste krivi što mi niste rekli da dolazite, ali evo začas ću
ja... Sipaj po još jednu ljutu gostima, ili našima, odveć sam sad zbunjena,
kćeri, dok ja na brzinu nešto ne spremim... Hvala Bogu da imam supu od
pevca od juče pa ću je samo zasuti, a Stojan mi je, kô da je znao, prosta mu
duša, juče doneo teleći but, koji sam usolila... Sad će Zorka, vi se gostite i
zamezite... Dođi, Mirjana, oči moje, da ti pokažem gde stoje pršut i svež,
mladi sir pa da naseckaš...
– Majko, ja ću, zaboga... – usprotivila se Katarina.
– Bogami nećeš, imam i ja svoje izvore informacija. Podruži se ti sa
lepim doktorom, daće Bog da se i meni sreća osmehne, pa da mi podarite
ono za čim najviše čeznem... I ni reč više za danas. Popila sam tablete za
pritisak, doktore Nikoliću, ne brini. Izdržaće ovo srce dok mu ne ispunite
najveću želju... – uzela je Mirjanu za ruku i njih dve su nestale.
Katarina je u dvorište iznela rakiju i vodu, a ubrzo im se pridružila i
Mirjana donoseći meze.
– Tvoja majka je zaista neverovatna žena, Katarina. I divno je to što za
tebe živi i što si joj sve na svetu. Morala sam da nižem, kao u narodnim
pesmama, sve moguće vrline svog brata, čak i one nepostojeće, ne bih li je
nekako primirila... A sada se obraćam tebi, Nemanja, jer ne mogu da
izdržim, ali se svakako spremi na moju tiradu do Beograda... Budeš li samo
okom, mišlju, željom, o drugom da ne pričam, povredio Katarinu, pa i Zorku,
smestiću te pored mog Cileta da mu praviš društvo, Bog neka mu dušu
prosti...
 XVI

– Mila, molim te pazi da ne padneš! – vikao je doktor Nemanja Nikolić dok

se dvogodišnja devojčica nesigurno uspinjala na mali tobogan.
– Prestani, Nemanja! Ti već imaš sina, a ponašaš se kao da nikada nisi
bio otac! Pa šta i ako padne? Pesak će je dočekati, teško da može doći do
preloma kod dvogodišnjaka i...
– Ne mogu da verujem! – uzviknuo je doktor Nemanja Nikolić. – Ti, koja
si nad njom bdela otkako se rodila toliko da sam mislio da ćeš pameću
skrenuti, sad meni zameraš na brizi oko naše kćerke...
– Tata, Kato! – začuo se u tom trenutku dečački glas. Oboje su se istog
trena okrenuli, a Katarina je skočila da zagrli Nikolu.
– Ovde su samo balavci... Smem li da te poljubim, momčino?! –
molećivo ga je upitala.
– Smeš, ali na brzinu. To je zato što ne mogu da odolim tim tvojim
zelenim očima... – šeretski se nasmejao pubertetlija.
– Isti si otac! Nijedna ti neće odoleti – rekla je Katarina pa mu promrsila
kosu i uputila se ka ćerkici dok je Nemanja grlio svog sina.
Katarina je krajičkom oka videla kako su otac i sin seli na klupu da
porazgovaraju, a ona je uzela Milu u naručje i otišla po sladoled. Brzo su se
vratile, a dvojica Nikolića su bila i dalje zauzeta razgovorom. Mila se tiho
nakašljala i rekla:
– Bato, ja jos ne znam bas mnogo da plicam, ali mislila sam da ce ti
sladoled plijati...
Nikola se nasmejao i uzeo sestricu u naručje, pa je malecka ciknula od
radosti, a on od bola kada ga je počupala za kosu.
Nemanja i Katarina su se u isti mah naglas nasmejali, a onda je doktor
Nikolić naočigled sina i ćerke poljubio Katarinu, strasno, i duboko je
gledajući u oči i prigušeno rekao: – Ti znaš da si ljubav mog života? Znaš li
da smo ti i ja, uvek i zauvek?
 – Znam, jedina moja ljubavi – odvratila mu je Katarina sa blistavim
osmehom.

Prošle su tri godine otkako se Katarina vratila u Srbiju. Preselila se u

Beograd, kod Nemanje, pre nešto više od dve godine, kada je saznala da je
trudna. Njihovoj sreći nije bilo kraja. Prodali su Nemanjin mali stan na
Dorćolu, i uz pomoć Katarinine ušteđevine, a posle duge prepirke oko toga
da li će doktor Nikolić uzeti stambeni kredit ili ne, on je na kraju, uz
Katarinino ubeđivanje, popustio, kao i uvek.
Kupili su trošnu kuću na Senjaku budzašto, jer je jedini naslednik te kuće
samo hteo da je se reši, pa su je dobili po neverovatno niskoj ceni, ali je zato
njeno renoviranje istrošilo skoro celu Katarininu ušteđevinu. Ali ona nije
marila. Čim je ugledala to zapušteno ruglo od kuće sa prastarom, divnom
kaljevom peći, sa predivnim dvorištem punim svakojakog drveća, grmlja,
cveća, sa kamenom fontanom i raznim skulpturama, bespovratno se zaljubila.
U velikom dvorištu nalazila se i kućica za ptice, kao i nemali ambar koji se
mogao preurediti u garažu ili u kućicu za goste. Nemanja i Katarina su se
opredelili za ovo drugo jer su znali da će im samo tako Zorka dolaziti. Kada
je renoviranje završeno, Nemanja je otišao po Zorku u Nakučane, i rekao joj
da spremi svoju letnju garderobu, a bilo je kasno proleće. Zorka mu je
odvratila:
– Ne budali, zete, još mi nisi zvanično ni zet, pa što bih ja provela leto na
beogradskom asfaltu namesto mog sela i atara, svežeg vazduha...?
– Samo ti daj ključeve Mari da ti obilazi kuću, kaži da si potrebna svojoj
kćeri, što je živa istina, i da ne znaš kad ćeš se vratiti...
– Šta mi to radite, deco, Bog vas ne ubio? Stalno neka iznenađenja.
Dobro bi ti bilo, doktore, da je ovo vredno mog pakovanja, napuštanja doma
i dolaska vama u goste... Ja na to nisam navikla, a nisam vas ni videla šest
meseci... Je l’ moja Kata dobro? To što se, sine moj, ona i ja čujemo svako
veče okači mačku o rep... Samo da mi je ona dobro...
– Videćeš, Zorka, i više je nego dobro, ali neće biti mirna dok te ne
vidi... – osmehnuo joj se Nemanja.
Kada je Zorka Stajić izašla iz kola pred kućom gde je Nemanja parkirao
auto, samo je promucala...
– Ali, sine, ovo kao da nije Beograd... Čujem ptice...
 – Tako je, majko, ovo nije Beograd. Ovo je naša oaza mira, ljubavi i
spokoja. Zato je Katarina i htela da nam dođeš i da se sad ti kod nas gostiš...
– Mama!!! – uzviknula je srećno Katarina pokušavši da joj pritrči preko
ogromnog travnjaka, ali je morala u dva navrata da zastane.
Zorkinom svevidećem oku to nije promaklo, kao ni njen tek napupeo
stomak. Bacila se na kolena, poljubila zemlju i uprla pogled u nebo, nemo
sričući: „Bože, hvala Ti!“ Onda se pridigla i požurila ka svojoj mezimici...
Katarinini meseci trudnoće su protekli u blagostanju. Iako je primljena na
mesto načelnika kardiohirurgije bolnice „Dr Dragiša Mišović“ i tako
smenila svog partnera, doktor Nemanja Nikolić s tim nije imao nikakvih
problema. Sve su radili zajedno, u hodu, uveli mnoge inovacije u prethodne
dve godine. Katarina je zatražila pomoć od doktora Johansena u vezi sa
kardiografima, on je kontaktirao s donatorima bolnice u Čikagu i svi koji su
poznavali Katarinu dali su prilog za pomoć koja je ubrzo stigla.
Nisu se venčali. Nikada se nisu venčali, jer je to bila Katarinina želja.
Naime, smatrala je da ako nekoga iskreno voliš, do poslednjeg daha, nikakav
papir ti nije potreban da to dokažeš. A Nemanji je verovala. Beskrajno mu je
verovala. I kada je njihova kći Mila navršila dve godine a ona saznala
užasnu istinu o svojoj prošlosti, i dalje mu je verovala...
Ali Zorki... majci... nije trebalo sve da veruje...

Kada je napunila dve godine, Milu su upisali u privatan vrtić u blizini

njihove kuće. Zorka im je često dolazila i ostajala koliko je htela i mogla,
samo da što više vremena provede sa Milom. Obožavala je svoju unuku, kao
i ona svoju baku.
Jednog utorka, dok je obavljala svoje redovne dužnosti lekara i načelnice
kardiohirurgije, stigao im je veoma težak slučaj, naime čovek u četrdesetim
godinama doživeo je infarkt miokarda, reanimirali su ga u kolima hitne
pomoći, a u dokumentima koje je imao uz sebe pisalo je da se zove Milan
Grujić. Odmah su pozvali doktorku Katarinu Stajić i ona je, pregledavši
pacijenta, rekla da ga odmah pripreme za operaciju a da će ona biti spremna
za desetak minuta. Obukla je sterilno hirurško odelo, izribala ruke do lakata,
a sestra joj je dugu kosu svezala u visoku punđu i stavila hiruršku kapu.
Kada je ušla u salu, Katarina je svom timu rekla:
– Dobro, ljudi, daćemo sve od sebe da spasemo život ovom čoveku iako
je njegova klinička slika veoma loša. Anestezija, da li je sve u redu?
Doktor Milanković, anesteziolog, podigao je palac u znak odobravanja, a
Katarina dalje pitala:
– Alergije?
Anesteziolog je odmahnuo glavom.
– Onda da počnemo... Skalpel deset, molim.
Operacija na otvorenom srcu je počela. Katarina je radila precizno,
usredsređeno. U jednom trenutku je pored tubusa koji je bio u pacijentovom
grlu počela da navire pena, pa je anesteziolog uzviknuo:
– Doktorko, pluća mu se pune vodom... – a doktor Ignjatović, perfuzer,
dodao: – Vantelesni krvotok je u redu.
– Okrenite ga na levi bok, odmah! Doktore Milankoviću, imate li neku
bolju ideju? Brzo! Ponestaje nam vremena...
Doktor je nemoćno odmahnuo glavom a Katarina nastavila:
– Dajte mu intravensku anesteziju, izvadite tubus dok tečnost iz pluća
barem delimično ne istekne, i skinite, zaboga, te zelene čaršave, moram da
mu vidim celo telo, možda se negde pojavila alergija...
Osoblje je ispunilo Katarinine zahteve, a ona je, kada su gospodina
Grujića okrenuli na levi bok i skinuli čaršave, ustuknula, držeći skalpel u
ruci, i rekla:
– Molim vas, odmah pozovite doktora Nikolića u salu. Odmah! Nemamo
vremena za gubljenje... Doktore Milankoviću, da li je anestezija pod
kontrolom? Doktorko Ilić, da li mu se prazne pluća?
– Da, doktorka. Mislim da će za koji minut biti spreman da ponovo primi
tubus...
– Ne bih mu ga opet stavljala ako doktor Milanković misli da može da
izdrži pod intravenskom...
– Teško, doktorka... Moraću da mu vratim tubus...
– Dobro...
– Katarina, zvala si me? – uleteo je u salu spreman doktor Nikolić.
– Da, imamo težak slučaj i možda bih i mogla da operaciju sama
privedem kraju, ali si mi potreban, pre svega zbog ovoga...
 Očima je pokazala na beleg u obliku leptira na desnom boku pacijenta,
identičan njenom. Nemanja je znao šta Katarina u tom času oseća i bio je
gotovo siguran, kao i ona, da na operacionom stolu leži njen brat blizanac.
Požurio je da kaže:
– Idemo, ljudi, svi zajedno! Spasimo život ovom čoveku!
Posle višesatne operacije pacijent je prebačen u šok-sobu na
dvadesetčetvoročasovni monitoring, a Katarina je, kada se presvukla, pitala
Nemanju:
– Da li će Zorka otići po Milu?
– Hoće, jedina moja.
– Znaš šta oboje mislimo i znamo. Krv Milana Grujića već imamo.
Možeš li, u najvećoj tajnosti, da moju krv odneseš u laboratoriju i uporediš
naše DNK?
– Znaš da mogu, ljubavi, ali...
– Nemanja! – uzviknula je Katarina. – Kolike su šanse da se ovo desi?
Jedan prema milion? Molim te, ljubavi, ako me voliš, učini to po ubrzanom
postupku... Neću otići kući pre nego što saznam...
Nemanja je neko vreme poćutao, a onda ju je snažno zagrlio, poljubio u
čelo i rekao:
– Znam da je ovo za tebe, bogami i za mene, ozbiljan šok, anđele, ali
molim te, ne trči pred rudu... Možda ste jedan u milion...
Katarini su suze natapale obraze dok je Nemanja pokušavao da je uteši.
Džaba. Njena intuicija je govorila drugačije... Isprva njen šok nije bio toliko
očigledan jer je pacijent već uveden u anesteziju kada je ona stigla, sa
tubusom u grlu. Međutim, kada su mu izvadili tubus i ona se podrobnije
zagledala u njegovo lice, videla je svoju majku Zorku, a onda i beleg. Bila je
gotovo stopostotno ubeđena da je upravo spasla život svom bratu blizancu.
Nemanja je javio Zorki da će danas okasniti, a tašta mu je veselo
odvratila da što se nje tiče, ne moraju ni da se vrate jer upravo Milu uči da
mesi pogaču...
Dvogodišnje dete da mesi pogaču, svašta... pomislio je Nemanja, ali nije
mogao a da se u sebi ne nasmeje. Brinula ga je Katarina. Ljubav njegovog
života, majka njegove kćerke.
 Nakon tri sata, dok je Katarina sređivala medicinske beleške i
odgovarala na brojne mejlove, Nemanja je ušao bez kucanja, opušteno seo u
fotelju preko puta njenog stola, i rekao:
– Dok sam ja bio šef, u ovom kabinetu je bilo pića za posebne situacije.
Da li je možda zaostala neka flaša „henesija“ u tom globusu u kojem držiš
svoje limunade? – nasmejao se.
– Jeste, srećo moja. Da li misliš da bi bilo u redu da nam oboma naspem
piće?
– Mislim da bi to bilo sasvim u redu, ljubavi mog života i majko moje
najveće ljubavi, koja među svim ženama ovog sveta nema konkurenciju...
Katarina je učinila kako joj je Nemanja rekao, i dok im je sipala piće,
osećala je oštre, probadajuće trnce duž cele kičme. Držeći obe čaše u
rukama, okrenula se prema njemu i pitala:
– Dakle?
– Prvo da nazdravimo, ljubavi mog života!
– Čemu, mili moj?
– Pa, tvom bratu blizancu... – nežno je rekao Nemanja.
Na te reči je Katarina briznula u grčevit, jezovit plač. Nemanja nije znao
kako da je smiri. Sve vreme je, više za sebe nego što je njemu govorila,
ponavljala:
– Lagala me je, sve ove godine me je lagala... moja majka... žena koju
obožavam... moja duša... Krila je to od mene, Nemanja... Nikada joj neću
oprostiti...
– Ljubavi, anđele moj, dušo moje duše, molim te smiri se. Poznajući
tvoju majku, koja je oličenje požrtvovanosti, ljubavi i čiste dobrote, siguran
sam da postoji ozbiljno i valjano objašnjenje za ovo...
– Ne! Ne postoji! Ne možeš lagati rođenu kćer četrdeset godina!
Nemanja, četrdeset godina!
– Slušaj me, jedina moja... Zorka je sigurno to učinila da tebe zaštiti.
Nemoj biti toliko svojeglava. Znaš da u svakoj priči postoje dve strane.
Molim te, preklinjem te, zbog nas, zbog Mile, da joj dopustiš da ti ispriča šta
se zapravo dogodilo! Zorka nije majka koja bi napustila nijedno svoje dete!
Razmisli o tome! Razmisli kakav bol ona sa sobom i u sebi nosi četrdeset
godina! Oprosti mi, najdraža, ali ovde si ti najmanje važna. Važna je tvoja
majka, koja se svega zarad tebe odrekla, i to nikada nemoj da zaboraviš...
Polako, anđele... Šta god da je u pitanju, ti i ja ćemo kroz to proći zajedno.
Sada je važno da se pribereš, da odemo kući i da nam Zorka ispriča svoju
priču... Nekako intuitivno slutim da će i ona biti zapanjena, i da će tek sad
sav njen bol isplivati na površinu... A onda će joj biti potreban zagrljaj,
Katarina. Tvoj zagrljaj... Zamisli da se našoj Mili takvo što ili slično desi?
Šta bi od tebe očekivala?
Katarina se duboko zamislila, pa klimnula glavom. Dograbila je mantil i
torbu a potom Nemanji pružila ruku, rekavši:
– Idemo kući.

Kada su stigli kući, bila je prazna. Katarina je pomislila da je Zorka odvela

Milu do obližnjeg igrališta, ali je onda začula radosno cičanje iz gostinske
kuće. Ona i Nemanja su se uputili tamo, a kada su videli Milu od glave do
pete umrljanu brašnom, iskreno su se nasmejali. Nemanja je podigao svoju
ćerku, koja im je rekla:
– Baka i ja smo plavile pelece...
– Probaće mama i tata, sigurno su čarobne... – rekao je odvodeći Milu i
ostavljajući Zorku i Katarinu same...
– Kćeri, izgledaš premoreno. Sigurno ništa nisi jela. Sedi, sad će majka...
– Mama! – uzviknula je Katarina, a Zorka se zaledila u mestu. – Neću ni
da jedem ni da pijem! Sedi! – gotovo joj je naredila.
Zorka je sela naspram svoje kćerke, koja je bila bleda kao kreč. Osetila
je kako joj noge i ruke polako podrhtavaju. Slutila je, osećala šta će joj
Katarina reći iako se celog života molila da do toga nikada ne dođe. Jer to je
bio njen bol, prevelik bol, njena užasna sudbina, i nije želela da povredi onu
koju je rodila i zbog koje je živela...
– Slušam, kćeri... – tiho je rekla Zorka.
– Danas sam imala teškog pacijenta, mama. Jedva sam mu spasla život.
Došlo je do nekih komplikacija u toku same operacije, pa smo morali da ga
okrenemo na bok... Tada sam videla, tada sam videla... – gušila se Katarina
dok je sa Zorkinog lica nestajala i poslednja kap krvi.
– Šta? Šta si videla, kćeri? – tiho ju je upitala majka.
Katarina je ustala, izvukla bluzu iz suknje i pokazala majci beleg.
 – Sigurna sam da se ovog dobro sećaš, zar ne, mama?
– Sećam se, kćeri, kako ne bih... Kupala sam te, pojila i presvlačila
tolike godine... Jedinstven je, zar ne? – grčevito se osmehnula Zorka.
– Baš i nije, mama. Identičan, na desnom boku kao i ja, ima gospodin
Milan Grujić kojem sam danas spasla život.
Zorka je dugo nemo sedela dok su joj suze lile niz obraze. Obe žene su
ćutale. Naposletku, posle ko zna koliko vremena, majka ju je pitala:
– Kako izgleda?
– Ko?
– Taj čovek, Katarina. Kako izgleda?
– Liči na tebe, mama.
Zorka je tada zaurlala iz dubine svoje utrobe. Vrištala je, jecala, bolno se
grčila, klateći se napred-nazad. Katarina je sedela prikovana za stolicu. U
tom času je uleteo Nemanja, zaprepašćen prizorom pred sobom, i brzo
pritrčao tašti stavljajući joj nitroglicerin pod jezik.
– Gde je Mila? – tupo ga je upitala Katarina.
– Spava, ljubavi. Baka ju je pošteno izmorila... – nasmešio se usiljeno i
pitao:
– Šta se ovde, kog đavola, dešava?
– Sedi, sine – jedva je promucala Zorka boreći se za dah.
– Zorka, diši duboko i polako. Ništa nećemo rešiti ako se sad tebi nešto
desi...
– Katarina... – obratio se Nemanja svojoj ženi.
– Da...? – tupo ga je pogledala.
– Želiš li da nam sipam neko piće?
Katarina je samo nemo klimnula glavom. Nemanja se ubrzo vratio sa
vodom za Zorku i dva dupla viskija za njih dvoje.
Neko vreme je prostorijom vladala tišina. Katarina se trudila da zaustavi
nadolazeću mučninu, a Zorka pokušavala da vrati srčani ritam u normalu.
Tiho je počela:
– Nije postojao nikakav muškarac koji je sa mnom radio u Sremskoj
Mitrovici i koji je poginuo u automobilskoj nesreći. To nije bio tvoj otac.
Molila sam se Bogu da nikada ne dođe ovaj dan kada ću morati da ti kažem
istinu. Kao dete si me stalno zapitkivala o Melaniji Grujić, laka joj crna
zemlja. Znaš priču o toj porodici, Katarina.
Nemanja je čujno, duboko uzdahnuo, a nakon što su ga obe žene
pogledale, podigao je ruke u znak predaje i nervozno prošao rukom kroz
kosu. Zorka je nastavila:
– Tvoja baba Kosara je nakon smrti mog oca Vasilija kod njih služila.
Gazda Slavko i njegova tri sina, ne zna se koji beše od kojeg gori, bili su
čisto zlo. Sirota Melanija... Tvoju babu su kinjili, ali ju je ona štitila kad god
je bila u prilici. Bila je anđeo od žene, Bog nek joj dušu prosti. Nakon deda
Vasine smrti, moja majka, a tvoja baba Kosara, počela je ozbiljno da
poboleva. Bili smo veoma siromašni, Kato. Nudila sam se da joj pomognem
u poslovima, ali nije htela ni da čuje. Srednju školu sam svršila kao đak
generacije i govorila je da bi pre umrla nego dozvolila da njena i Vasina kći
služi po tuđim kućama. Iako sam se svim silama trudila da pronađem posao,
jednostavno ga nije bilo... Elem, majka se ozbiljno razbolela i ja sam svaku
ušteđenu crkavicu potrošila na nju, svaki dan sam autobusom odlazila do
Mitrovice da je posetim. Zaklela me je da nikada ne uđem u Grujićevu kuću i
da pokušam na drugi pošten način da zaradim novac. Međutim, kao što rekoh,
to nije bilo moguće.
Lekari iz bolnice su mi rekli da majka neće još dugo. I tako sam ja,
uprkos njenom protivljenju, pokucala na vrata Grujićevih i rekla kako sam
došla da menjam teško bolesnu majku. Gazda Slavko je odmah naredio
sinovima da me ne diraju, a Melanija mi tutnula novac u ruke da niko od njih
ne vidi i rekla: „Daće Bog da nam dobra naša Kosara pretekne. Ovo ti je da
imaš do Mitrovice i nazad... Budući da je takva situacija, dovoljno je da
dođeš rano izjutra, obaviš ono glavno što imaš i pravac kod majke, dok se ne
oporavi.“
Svi su znali da mi je otac nedavno preminuo i da se zemlja na njegovom
grobu još ni osušila nije. Majka je za njim žalila kao što niko ne bi za svojim
čovekom. Mislim da se od tuge za Vasilijem i razbolela.
Ta jesen je bila hladna i kišovita kao što su umele da budu jeseni podno
Cera, a zima koja je na vrata kucala činila se pretećom. Drugog meseca u
bolnici, jednog dana nakon obavljenog posla kod Grujića, otišla sam u
posetu i u sobi gde je majka ležala nije bilo ni nje, ni bolničkog kreveta. Bila
sam pometena. Pitala sam sestre gde mi je majka, a one su sve odgovarale
kako će doktor uskoro doći. I došao je. Poveo me je u njegovu skromnu
kancelariju i ponudio čašom vode, koju sam žedno ispila. Potom mi je
izrazio saučešće. Rekao mi je da je te noći majka preminula, neprestano
zazivajući ime mog oca Vasilija. Otišla je kod njega... Nismo se ni oprostile.
Tu noć sam provela budna u našoj skromnoj kući, mnogo skromnijoj od ove
koju ti poznaješ i pamtiš, smrzavajući se od zime. Činilo mi se da mi se suze
pretvaraju u kockice leda dok sam plakala za majkom. Volela sam oca,
volela sam ga svim srcem, ali kada sam izgubila majku, izgubila sam sebe,
svoje detinjstvo, svoju mladost. Ništa mi nije ostalo, osim tuge i briga.
Ujutru sam se pojavila na vratima Grujićeve palate i, na sreću, dočekala
me je Melanija. Bio je dovoljan samo pogled da shvati šta se desilo. Poslala
me kući i rekla da se dobro isplačem, da odbolujem, pa kada budem
spremna, da se vratim. Dodala je kako će poslati gazda Slavkovog vozača
Miću, koji je bio momak za sve, da mi založi peć u kući i kako će mi svakog
jutra ispred vrata ostavljati korpu sa hranom. Da nije bilo te dobre žene, ne
znam da li bih preživela.
Da skratim priču i dođem do onog najgoreg... Bogu sam zahvalna što je
tebe, Nemanja, poslao u život moje kćeri. Bićeš joj sad i te kako potreban. Ja
ću se ujutru vratiti u Nakučane, pa ako ti nije teško, moliću te da me
odvezeš...
No, da ne dužim...
Bila je strašna olujna noć. Sećam se da je vetar tresao prozore i vrata
naše kuće tako snažno da sam mislila da neće izdržati. Sedela sam za
kuhinjskim stolom, obmotana majčinim vunenim šalom, kada su se vrata kuće
treskom otvorila i kada je gazda Slavko, pijan, ušao unutra...
Kćeri moja, zete, ne bih zalazila u detalje, jer ne znam mogu li ih
preživeti... a nema potrebe da ih vi znate.
Silovao me je... Iako sam plakala, vrištala, dozivala u pomoć, niko me
nije mogao čuti, što zbog vetra, što zbog užasnog vremena. Svi u Nakučanima
su bili u svojim kućama.
Pre odlaska mi je zapretio da nikome ni reč ne kažem...
Katarini su suze natapale obraze, duboko je disala, a Nemanja kršio ruke
u krilu, odmahujući glavom i stežući vilicu. Zorka je, uz uzdah, nastavila:
– I nisam, nikome nisam rekla, ali sam tog časa otišla za svojim ocem i
materom. Ne znam koliko sam dugo tako ležala tamo u kujni, na drvenom
podu, a onda sam se, uprkos bolu koji mi je razarao utrobu, popela na sprat u
svoju sobu. Šest dana sam bila kao u bunilu. Nisam znala da je gad rekao
svojoj ženi da me je obišao i da imam groznicu...
Sedmog dana se pojavila Melanija, mršava i prozračna, u crnini. Ja sam
dotle nekako uspela da obrišem krv sa drvenog poda iako su se mrlje još
raspoznavale. Bila sam na ivici života jer jedva da sam išta jela i pila. Sva
sreća pa sam tog jutra skupila snagu da se zaperem sapunom jer više nisam
mogla podneti njegov miris na svojoj koži.
Melanija je, čim me je videla, brže-bolje prišla i snažno me zagrlila.
Udisala je miris sapuna na mojoj koži, a onda rekla, koliko se sećam: „Bio je
tu? Gad je bio tu, zar ne? Osećam njegov miris duboko u tvojoj koži...“
Rekla mi je da ništa ne brinem, da me nikada više ni prstom neće taći jer ću
biti pod njenom zaštitom, i rekla mi za plan koji je smislila: da se preselim
kod njih u kuću, u sobu tik do njene od koje su me delila samo vrata, i da mi
niko više nauditi neće. Govorila mi je da će, ako pođe po zlu, ona sve rešiti.
Mlada i neiskusna, nisam ni devetnaestu navršila, nisam znala šta to znači...
Međutim, uskoro sam saznala...
Kada mi je drugi mesec zaredom izostala mesečnica, rekla sam gospođi
Melaniji. Ona me je odvela kod svog ginekologa u Sremsku Mitrovicu,
rekavši mu da sam njena rođaka, verena, ali još ne i udata, i potplatila ga da
nikome ne govori. Doktor se iznenadio kada je video, mada nije bio baš
sasvim siguran, da nosim blizance... Melanija se pretvarala da umire od
sreće, a ja sam poželela da se ubijem... Neka mi Bog oprosti, Katarina, i svi
sveci, nisam želela da rodim. Bila sam usamljena, očajna, prepuštena na
milost i nemilost porodici Grujić, sama na ovom svetu. Poželela sam više
puta da se ubijem, ali budući da sam hrišćanka, verujuća, znala sam da bih
počinila neoprostiv greh jer vaše duše ni za šta nisu bile krive...
Jedne večeri, kada su im trojica sinova otišla u provod, čula sam iz svoje
sobe kako Melanija urla na Slavka, kako mu govori da sve zna i da će je Bog
nagraditi tako što će on večno u paklu goreti:
„Ne dam je, Slavko! Čuješ li me?! Nikada nisam imala kći, niti ću, a ona
mi je poput kćeri. Ovako ćemo i nikako drugačije, inače ću razglasiti po
celom okrugu istinu i tvojim je sinovima reći. Budući da je Božidar
najstariji, pustićemo glas da su se on i Zorka zaljubili... Oženićemo ga...“
„Preko mene mrtvog! Jesi li ti pameću skrenula, ženo!? Božidar Grujić
da se oženi sluškinjom?! Nemoj da i tebi i njoj odmah presudim, a znaš za šta
sam sve sposoban...!“
Utišali su se, pa dalji razgovor nisam mogla čuti... Ostalo mi je samo da
čekam šta će mi sudbina doneti... Bila sam još dva puta kod ginekologa.
Treći put je Melaniji i meni rekao kako je skoro sto posto siguran da nosim
dečaka i devojčicu. Učinilo mi se da je naglas odahnula, ali nisam bila
sigurna...
Kad je došlo vreme porođaju, Slavko je otputovao sa sinovima u
Slavoniju. U kući smo ostale nas dve, doktor i babica. Porođaj je bio užasno
težak, jedva sam preživela. Prvo je izašao dečak, a zatim ti, jedina moja, pet
minuta kasnije. Hvala Bogu, oboje ste bili zdravi po rođenju, ali je doktor
pitao Melaniju:
„Gospođo, vidim da Zorka nema nikakav beleg, ali ga ova dečica imaju.
I to u obliku leptira... Zanimljivo...“
Melanija, kao da je prečula njegove reči, samo je pitala:
„Jesu li obe bebe zdrave, doktore?“
„Savršeno zdrave, gospođo Grujić. A sada ću, ako dopustite, objasniti
Zorki kako da doji blizance, a tu je i moja Kata, babica kakve na ovom svetu
nema, da je svemu poduči...“
Eto, otud ti ime Katarina.
„Dečaka ćemo zvati Milan“, rekla je gospođa Melanija, a ja sam ćutala.
Dok je Kata ostala sa mnom da me sredi i okupa vas dvoje, Melanija je
izvela doktora u hodnik. Ne znam o čemu su pričali, ali sam sigurna da je
kupila njegovo ćutanje.
Nisam znala da je Melanija, dok sam kod njih boravila, dala da se uredi
moja kuća, niti sam znala šta će se dalje dešavati. Ali u trenutku kada sam
vas uzela u naručje, moje srce je htelo da prepukne od radosti, bez obzira na
to kako ste oboje začeti...
Sutradan su me, u ranu zoru, sa vama dvoma prebacili u moju kuću. Kata
je sve vreme bila pored mene i ne znam šta bih bez nje...
Dojila sam vas, oboje, šest meseci. Gospođa Melanija je skoro svakog
dana svraćala da vidi kako sam, kako ste vas dvoje, i po Mići slala hranu za
mene, pelene, uvek čiste i opeglane, a onda je došao i taj dan... Gori od
smrti, gori od svih prethodnih dana...
Melanija Grujić mi je pažljivo saopštila da će uskoro doći po Milana.
Slavko je samo pod tim uslovom pristao da mi se pomogne. „Ako se rodi
muško, biće naše“, rekao joj je. „A ti, kada se mala porodi, iz kuće nećeš
izlaziti.“ Tako je i bilo. Svi su mislili da je gospođa Melanija po četvrti put
noseća iako je niko nije video...
Kada mi je rekla da je došao čas da mi oduzmu sina, poželela sam da
sam mrtva. Ali onda sam gledala u tvoje meke obrašćiće, divne, krupne
zelene oči i shvatila da ti to ne mogu uraditi. Pitala sam Melaniju šta će ona
sada... Nežno me je pomilovala po obrazu, poljubila u čelo i rekla: „Ono što
moram, kćeri. Ovo je za Katarinu.“ Tada mi je dala zlatni medaljon u obliku
Karađorđeve zvezde, koji ti i danas oko vrata nosiš misleći da sam ti ga ja
poklonila, i ostavila je pozamašnu svotu novaca. Iako sam pokušala da je
odbijem, ona nije htela ni da čuje. Rekla je samo: „Ako ikada dođe taj
trenutak, a nadam se da neće, da ispričaš svojoj kćeri istinu, kaži joj da sam
je kao i njenu majku volela svim srcem. Za Milana ne brini. Oni će brzo otići
iz sela, nikada više za njih nećeš čuti ni znati. Ma koliko ti sve ovo bolno
bilo, a znam da jeste jer i ja sam majka, tvoj sin će biti na sigurnom.“
Zagrlila sam je i nas dve smo dugo i bolno jecale.
Kada sam nakon dve nedelje čula da se Melanija ubila skočivši sa
vodopada, poželela sam, po stoti put, da me nema. Ali nisam mogla da te
napustim. Gušila sam bol za sinom, i šest nedelja nakon Melanijine smrti
čula sam da je Slavko Grujić prodao svoje imanje i zaputio se sa četiri sina
u nepoznatom pravcu...
Nikada posle toga o njima ništa nisam čula.
Melanija je, Bog da joj dušu prosti, pre nego što će sebi oduzeti život,
raširila priču kako sam se udala u Sremskoj Mitrovici za ćatu, koji je
poginuo još dok sam bila noseća, pa me niko nije zvao kurvom, a tebe
kopiletom, već su me svi sažaljevali. Novac koji mi je ostavila bio je
dovoljan da preživim tri godine bez posla, a onda sam te upisala u vrtić u
Sremskoj Mitrovici, zaposlila se kod notara i tako smo preživljavale. Bol za
tvojim bratom nikada nije minula, i nije prošao nijedan dan mog života da o
njemu nisam mislila. Kada si otišla u Francusku na studije, a potom i u
Ameriku, pokušala sam da se raspitam gde je, ali Grujići kao da su u zemlju
propali...
Kada si mi rekla za svog pacijenta i beleg, skoro sam svisnula. Nema šta
da se kaže... to je tvoj brat, ali verujem da si to već proverila, zar ne?
 U tom trenutku se iz kuće začuo slabašan dečji plač, pa je Nemanja
skočio i požurio po Milu, dajući obema znak rukom da nastave razgovor.
– Mama... – tiho je počela Katarina, uplakana... – Mama, zašto mi nikada
nisi rekla?
– Da te poštedim bola, devojčice moja. Zato ti nikada nisam stajala na
putu, nikada te nisam sprečavala da odeš i pronađeš svoju sreću. Zato što te
volim, oči moje, kao što nikada nikoga neću voleti. Sad imaš svoju kćer pa
znaš... – uzdahnula je, i dodala: – Sutra ću se vratiti u Nakučane.

Milan Grujić je iz šok-sobe za dva dana prebačen na intenzivnu negu.

Katarina ga je obišla, predstavila se kao njegov hirurg i pitala kako se oseća:
– Dobro, koliko dobro može biti, doktorka. Hvala vam što ste mi spasli
život.
– Molim vas, gospodine Grujiću, ne zahvaljujte mi. Vidim iz bolničkih
spisa da vam još niko nije došao u posetu, niti se raspitivao o vama. Mogu li
da pozovem nekog od vaših srodnika?
Milan Grujić se tužno osmehnuo pa odmahnuo glavom rekavši:
– Nemam nikog, doktorka, barem što se porodice tiče. Ako vam nije
teško, daću vam broj mog preduzeća, neka ih neko obavesti da im je direktor
u bolnici, ali i da će uskoro doći da ih postroji.
– U redu, gospodine Grujiću. Učiniću to lično. Oprostite mi na
radoznalosti, ona je čisto profesionalna, zar nemate roditelje, brata, sestru,
ujaka, strica, bilo koga kome bih mogla da javim...
– Ne, doktorka. Odrastao sam u Zvečanskoj i ne znam ništa o svojoj
porodici, iako sam godinama pokušavao da pronađem neki trag...
Katarinu je u trenutku srce snažno zabolelo, ali se potrudila da zadrži
osmeh na usnama, rekavši:
– U redu, gospodine Grujiću. Vidim da je sestra u kartonu upisala da
živite u Mladenovcu, blizu Beograda?
– Tako je, doktorka. Tamo imam firmu za mesne prerađevine i preko
stotinu zaposlenih... Zato se, molim vas, potrudite da što pre ustanem iz ovog
kreveta – nasmešio se lepi čovek zelenih očiju, a onda, u trenutku, zapanjeno
rekao:
– Vi i ja se znamo, zar ne, doktorka?
 – Sumnjam, gospodine Grujiću – odgovorila mu je Katarina naježivši se
od glave do pete.
Kada se tog dana Katarina s posla vratila kući, učinilo joj se kao da joj
se majka smanjila, od tuge povila, pa joj je nežno prenela razgovor koji je
vodila sa njenim sinom, Katarininim bratom...
– Ostavio ga je u Zvečanskoj? Ali zašto, đubre jedno, Luciferu,
spodobo? Što mi oduze dete da odrasta kao siroče? – kukala je i vriskala
Zorka. Uprkos svim nastojanjima da je smiri, Katarina je naposletku izvukla
špric sa sredstvom za smirenje i majci dala injekciju.
– On nema nikoga, majko. Vodi uspešnu firmu u Mladenovcu i to je sve.
Na tebi je da odlučiš da li da mu kažemo ili ne...
– Šta ti misliš, kćeri? – upitala ju je Zorka sa nadom.
– Ne znam, majko, iskreno. Imao je tešku operaciju srca. Taj čovek je za
mene stranac kao što bi i za tebe bio, da ga sada vidiš i upoznaš. Ne mogu ni
da pretpostavim kako bi reagovao, a ne želim da boluješ više nego što si za
svog života bolovala. Ja imam tebe, Milu, Nemanju, imam porodicu... Ne
znam šta da ti kažem... Možda da to ostavimo za neko drugo vreme, kada se
Milan sasvim oporavi. Ovo govorim kao lekar. Ne bi bilo dobro da sad
sazna za nas. Ako budeš poželela, kad prođe neko vreme, da ga vidiš i
upoznaš, to ćemo lako organizovati. Znam da tvoje majčinsko srce žudi da ga
vidi, ali mislim da sad to ne bi bilo dobro, jedina... – govorila je Katarina
majci, koja je bezglasno jecala. Naposletku, Zorka joj je pomilovala šaku i
tiho rekla:
– U pravu si, kćeri, neka vreme učini svoje...
Bio je to poslednji razgovor između majke i ćerke.

Nakon autopsije pokazalo se da je Zorkino srce naprosto puklo. Katarina je

bila slomljena. Ljubeći ruke svoje majke, uporno je ponavljala:
– Zašto nisam bila kraj tebe? Zašto nisi zaspala u mom zagrljaju? Zašto
nisam sa tobom provela poslednje sate? Zašto, mama?!

Nemanja je organizovao sve oko sahrane u Nakučanima, a njegova Katarina

je jedva hodala uz Mirjaninu pomoć. Dala je da se, pored Zorkinog imena,
pravoslavnog krsta i datuma rođenja i smrti, ukleše leptir.
Pre nego što ju je zauvek napustila, Zorka joj je ostavila pismo:
 „Kato moja, oči moje,
Kad ovo budeš čitala, ja više neću biti pored tebe. Neću moći da te
zagrlim i da ti oteram loše snove. A jedino što sam želela bilo je da ti
dobre snove sačuvam i tebe zaštitim od svakog zla. Zato sam ti
prećutala ono što sam ti odavno morala reći.
Svet je satkan od laži i dužnost je svakog roditelja da svoje dete
zaštiti tako što će mu uvek reći istinu. U najboljoj nameri, ponekad,
kćeri moja, najviše lažemo baš one koje najviše volimo. A Bog mi je
svedok da sam te volela više od svega.
Zato sam postupila tako kako jesam. Da mogu iz početka, sve bih
drugačije...
Iako je sad za sve prekasno, zaklinjem te da ne ponoviš moju grešku.
Molim te oprosti majci.“
 AUTORKINA BELEŠKA

Ne pamtim da mi je ijedna godina u dosadašnje pedeset četiri mog života

bila ovako radosna i ovoliko tužna. Kao da sam se cele godine vozila na
nekom čudnom ringišpilu, ne onakvom kakvog ja poznajem i kakvog volim.
No, u ovoj godini sam postala baka i napisala bajku, prvu dečju knjigu za
moju unuku Milu, i za sve male vile ovog sveta, pod nazivom Kako je vila
Mila dobila krila. Potom sam slomila rame, nadlakticu, kuk, i sve je pošlo
nekako nizbrdo. Ipak, snagom volje i upornosti sam se oporavila i na vaš
zahtev, dragi čitaoci, napisala ovu knjigu.
U romanu Poslednji sati, kao i u svim mojim prethodnim knjigama,
istorijske činjenice su tačne, ali je sve ostalo plod mašte. Kapetan Cicvarić
je postojao, ali ne kao u mojoj knjizi. To jeste mali deo ove priče, ali ja
želim da u znak poštovanja prema njegovoj porodici ovo napomenem.
I na kraju, nadam se da će vas ovo moje putovanje, kao i do sada, odvesti
u neki drugi svet, lišen laži i licemerja. Jer, samo dok istina postoji, biće i
nas.
S ljubavlju, vaša
Jelena Bačić Alimpić
 O AUTORKI

Jelena Bačić Alimpić je rođena 1969. godine u Novom Sadu. Školovala se u

Karlovačkoj gimnaziji u Sremskim Karlovcima i na Filozofskom fakultetu u
rodnom gradu, na Katedri za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski
jezik.
Radila je kao novinar i autor dokumentarnih televizijskih emisija za JRT
mrežu i TV Novi Sad u periodu od 1987. do 1993. godine. Devet godina je
bila novinar i urednik u sistemu Color Press Group. Od 2002. godine do
kraja 2013. radila je kao novinar, urednik i voditelj na Televiziji Pink.
Dobitnica je mnogobrojnih nagrada za televizijsko stvaralaštvo u zemlji i
regionu.
Autorka je romana Ringišpil (2010), koji je preveden na makedonski,
turski, bugarski i slovački jezik, nagrađen Zlatnim Hit liberom i dve godine
zaredom proglašavan najčitanijom knjigom domaćeg autora. Ringišpil je
objavljen i u luksuznom izdanju, u prestižnoj ediciji Dragulji Lagune, kao
jedan od najprodavanijih i najčitanijih romana u istoriji izdavačke kuće
Laguna.
Njen drugi roman Pismo gospođe Vilme (2012) i treći Poslednje proleće
u Parizu (2014) takođe su postali bestseleri, prevedeni su na makedonski
jezik, nagrađeni Zlatnim Hit liberom i proglašeni za najčitanije knjige
domaćeg autora u 2012. i 2014. godini. Takođe 2014. godine, Jelena Bačić
Alimpić proglašena je za najčitanijeg stranog autora u Makedoniji i za to je
dobila priznanje od Matice makedonske.
U oktobru 2015. godine objavljen je njen četvrti roman Noć kada su
došli svatovi, prva knjiga iz trilogije Kazna za greh, koja je postavila nove
rekorde u prodaji i čitanosti. Prevedena je na makedonski jezik. Druga knjiga
iz trilogije Kazna za greh, a autorkin peti roman, Knjiga uspomena,
objavljena je u februaru 2016. godine, takođe je prevedena na makedonski
jezik i zauzela je prvo mesto na listi najčitanijih i najprodavanijih knjiga u
2016. godini. Treća knjiga iz trilogije Kazna za greh – Molitva za oproštaj,
autorkin šesti roman, objavljena je u junu 2016. godine. Kao sve knjige iz
ove trilogije, ušla je u prvih pet najprodavanijih i najčitanijih knjiga u 2016.
godini. Prevedena je na makedonski jezik.
Njena sedma knjiga Nigde nema te, objavljena u maju 2017. godine,
takođe je postala bestseler, prevedena je na makedonski jezik i oborila je
rekorde u prodaji i čitanosti u Srbiji i regionu.
Godine 2018. objavila je još jedan bestseler, roman Kofer iz Berlina.
Godine 2019. objavila je knjigu Njegove bele rukavice, a iste godine je njen
roman Poslednje proleće u Parizu preveden na francuski jezik. Godine
2020. objavila je roman Neki drugi život, 2021. roman Nisam kriva, a 2022.
roman Kletva. Godine 2023. objavila je prvu knjigu za decu Kako je vila
Mila dobila krila. Roman Poslednji sati je njena trinaesta knjiga.
Jelena Bačić Alimpić živi u Novom Sadu kao slobodna umetnica, udata
je i majka je dvoje dece – Marka i Dunje.
Jelena Bačić Alimpić
POSLEDNJI SATI

Za izdavača
Dejan Papić

Urednica
Jasmina Radojičić

Lektura i korektura
Danica Petrović
Mirjana Živić

E-pub prelom
Nenad Ristić

Beograd, 2023.

Izdavač
Laguna, Beograd
Kralja Petra 45/VI

www.laguna.rs
e-mail: info@laguna.rs