Stiv Čendler - Kako Zapaliti Sopstvenu Vatru

July 25, 2010

Većinu svog života ja sam mrzeo motivacione govornike, čak šta više, kada moji stari prijatelji čuju da
sam postao jedan od njih, šokirani su. Naravno, svi mi znamo da se niko ne može motivisati drugom
osobom, barem ne na duže staze. Motivacija mora doći iznutra, inače nema vrednost. Zato nisam voleo
motivacione govornike toliko, jer oni rade stvari kao što je emotivno stimulisanje publike, sa dirljivim
pričama o atletama koji su prevazišli svoje hendikepe, i taman kada bi emotivno navukli publiku na svoju
poruku, oni bi se pokupili i otišli. Umesto da daju publici nešto što bi ovi mogli iskoristiti, oni su za sobom
ostavili emotivnu kulminaciju i osećaj: ‘Ovo je bio odličan govornik.’

Jednog dana, upoznao sam drugačijeg motivatora. Njegov fokus bile su ljudske misli, a ne sentimentalne
emocije. Njegov cilj je bio da poduči ljude unutrašnjem funkcionisanju uma, tako da bi ljudi mogli
njegovim rečima: “Ovldati svojim umovima zauvek.” Osnovao je svoju kompaniju koja se bavila time i
nazvao je: INSTITUT ZA UPRAVLJANJE UMOM. Kada sam prvi put čuo za naziv, smejao sam se cinično:
“Šta, nije valjda da učite ljude kako da savijaju kašike svojim umovima???” Medjutim, on nije bi
pokoleban mojim kriticizmom. On se nasmejao, i strpljivo objasnio da se um može savladati i da mi ljudi,
kada jednom naučimo to možemo da radimo šta god poželimo. Bio je ozbiljan. Nije govorio o stavu,
saosećanju, emocijama, on je govorio o razmišljanju. Svi na svetu govore šta da mislimo, a ova osoba
govori kako da razmišljamo. Njegovo ima je Denis Diton.

Prvi put sam čuo njegovo predavanje u jednoj firmi koja se bavila prodajom automobila. Ja sam tada
radio u njoj, i bio sam zadužen za advertajzing. Menadžer prodaje me je zamolio da unajmim
motivacionog govornika koji bi održao seminar prodavcima, ne bi li povećali procenat prodaje. Nisam
imao pojma koga bih unajmio za tu priliku, jer sam inače mrzeo te govornike, pa sam konačno poslušao
kolegu koji mi je preporučio dr. Ditona. Tako da sam ga kontaktirao i ugovorio sve, neočekujući mnogo.

Ono što sam čuo kada je Denis Diton govorio bilo je potpuno drugačije od onoga na čega sam navikao.
On je bio zainteresovan samo za jednu stvar: konekciju izmedju mozga i uma. Sa strašću je govorio o toj
temi, ali ne da veštački napumpa publiku, već da saznaju više o tome kako rade njihovi bio kompjuteri.
Govorio je sa namerom da bude koristan, a ne zabavan. Ne samo da su radnici otišli sa kursa i ostvarili
svoju najveću prodaju ikad, nego sam i ja osetio da se ceo moj život promenio posle Ditonovog govora.
Zakleo sam se sebi, nakon što je on napustio zgradu tog dana, da ću jednom raditi sa njim. Hteo sam da
mu se pridružim u radu koji je obavljao, da predajem mastering nad umom. Nekako sam znao, da ako
uspem da nateram sebe da predajem to njegovo učenje, da ću ga i sam naučiti. Moje partnerstvo sa
Ditonom je vrlo zanimljivo, jer smo obojica toliko različiti. On je uspeo u svom životu, u sportu, na
akademiji, ma nema šta nije. A ja sam sa druge strane, promašio, izgubio, i izneverio na sve moguće
načine. Kada ne biste brojali sve one koji su izvršili samoubistvo, ja sam sigurno najporaženiji i
najpesimističniji luzer koji je ikad preživeo. A evo i kratkog primera: u vojsci sam proveo četiri godine, a
kada sam izašao, i dalje sam bio redov.

Nasuprot različitim životnim rezultatima, Diton i ja smo se odmah lako povezali. Ispričao mi je sve što zna
i bio je apsolutno nesebičan da samnom podeli svoje znanje kako bih i ja to predavao. Njegov patentirani
proces vizuelizacija, za pretvaranje snova u realnost je nešto što sam odmah počeo da primenjujem na
svoj život. Baš zato što je bilo bazirano na funkcionisanju mozga, radilo je. Nije u njemu bilo nikakvog
emocionalnog naboja, bio je to hladnokrvni kurs koji govori kako da nateraš svoj um i mozak da rade
zajedno na takav način da tvoje vizije pretvaraju u stvarnost. Bio je jasan i efektivan. Koristeći Ditonove
sisteme, počeo sam da odredjujem i ostvarujem ciljeve neverovatnom brzinom. Moj ceo život se
okrenuo naopačke. Umsto da koristim svoj mozak da bih zamišljao sve ono čega se plašim po ceo dan,
on me je naučio da ga koristim da bih zamišljao sve ono što želim. Kada sam počeo da i sam držim
govore, publika se poistovećivala sa mnom. Kada sam govorio o svom bivšem životu, mogli su da vide
istinu u tome. Nije im bilo teško da zaključe kakav sam luzer bio. Jer, ako Ditonovi sistemi mogu da rade
za mene, mogu i za njih. Naša sada zajednička kompanija, podučava mnoge kurseve o savladavanju uma
i ponovnom kreiranju ličnosti. Postalo je zabavno za ljude da slušaju Denisa kako govori i onda čuju i
moju stranu priče. Čak i oni ljudi koji su bili na početku veoma skeptični o našim principima, kada bi
mene čuli i moju priču, rekli bi : ” E pa kad si ti mogao, onda mogu i ja! Ja nikada nisam bio baš toliko loš
”

Ti mi ne možeš reći ništa o sebi što bi me moglo iznenaditi. Ti me ne možeš uvrediti. Ti me ne možeš
šokirati. Da si pao onako nisko koliko i ja, ne bi sad čitao ovu knjigu. Samim tim što je čitaš, ti si već
mnogo ispred nego što sam ja bi tad. Čak šta više, što si sad niže to će ti izum svojih novih ličnosti pasti
još zabavnije! Svaka reč u ovoj knjizi je napisana sa ciljem, da ti pokažem da sebe možeš izmisliti usput
dok je čitaš. Možeš redizajnirati sebe u potpunosti. Ne zato što sa tobom sigurno nešto nije u redu, već
zbog same radosti izmišljanja i kreiranja. Nema nigde takve radosti, kao što je radost kreiranja!

Način na koji sam ja došao natrag do svog duha je sledeći: počeo sam da dopuštam sebi da razmišljam.
Zvuči skoro suviše jednostavno, ali ja sam shvato da prave žrtve ne razmišljaju. One ne razmišljaju. One
su u stanju konstantne zabrinutosti. I onda su depresivne. I onda su besne. I tako u krug. Kao što mi je
jednom jedna žena, na seminaru rekla: ” Samosažaljenje je kao zmija, koja se ugmiže u tvoj mozak i tamo
leže jaja. ”
Evo šta sam ja konačno dozvolio sebi da razmišljam: Šta ako je istina da ja zaista postajem ono o čemu
razmišljam ceo dan? O čemu bih onda voleo da razmišljam? Ako bih ja stvarno postao to o čemu
razmišljam, šta bi ja to voleo da budem? To je bio moj prvi korak ka oslobodjenju. To takodje može biti i
tvoj prvi korak, bez obzira gde se sada nalaziš. Plato je to već govorio, samo što mi nećemo da slušamo :
“Razmišljanje je duša koja razgovara sama sa sobom.” Da bih spasao spstvenu dušu, morao sam da je
pustim da razgovara sa samom sobom. Morao sam je pustiti da se razdvoji na pola. Posmatraj šta se
dešava sa tvojim životom, kad savladaš ovu lekciju.

Ona višlja Ti, može postići baš sve! U vreme neke krize ili bolne situacije, ona viče za tvoju pomoć, i ti
odgovaraš bez oklevanja. To je glas ljudskog duha. U normalnim uslovima on ostaje tih, dok stari glasovi
prošlosti zauzimaju njegov presto u našem mozgu. Ti stari glasovi prošlosti pripadaju našim učiteljima,
rodjacima, roditeljima. Njihova osudjivanja i okrivljavanja, odzvanjaju našom lobanjom, dok nam oni
govore da su baš oni glas naše svesti. Bez razmišljanja, mi prihvatamo te glasove kritike kao naše:
Trebala bi to da uradiš! ” -kaže jedan glas, ” To je tvoja dužnost, ti to moraš i prestani da budeš tako
sebična. Svaka iole organizovana osoba bi to do sad završila.” I na kraju završimo tako što to ne uradimo.
Zato što glas sramote i osudjivanja nije baš glas koji nas inspiriše. To je glas koji nam ide na živce, a u
svima nama, postoji jedan mnogo dublji, jači glas, koji na posletku počne da odgovara natrag. On kaže:
“Nemoj mi govoriti šta treba da radim.” Mi nekako volimo taj glas! To je naš pobunjenički glas. Deo nas
koji ne podnosi svakodnevna ‘moranja’. To je najvelinčanstveniji deo onoga ko smo mi. To je glas kojem
želimo da pojačamo ton, jer što glasniji postane, to smo mi slobodniji.

Glasu iz prošlosti se može smanjiti ton, malo po malo, svakog dana, sve dok tvoj glas, glas tvog duha, ne
izleti napolje da vlada tojim životom i odvede te na tvoj pohod na sreću. “Oni koji prate deo sebe koji je
uspešan, postaće uspešni. ” – Reče Mensijas, ” a oni koji prate deo sebe koji je ništavan, postaće
ništavni. ”

Glas snage koji čujemo u doba neke krize, je glas koji nas vodi kroz put do naše sreće. Samo treba da
shvatimo vrednost tog puta.

Mnogi od nas su zbunjeni u vezi te potere za srećom. Izgleda da su na nas toliko puta vikali kako smo
sebični, da smo sopstvenu sreću poistovetili sa apsolutnim zlom. Medjutim, gajenje i jačanje naše
sopstvene sreće nije zlo. To čak i doprinosi drugima.

Na primer, jedan od najboljih poklona koje jedan roditelj može dati svom detetu je da bude srećan
roditelj. Jedan od najboljih poklona koje žena može da pokloni svom mužu je njena lična sreća. Njena
radost življenja je jedna od najvećih nagrada koje on može da doživi. Ako se ona poveže sa njim na jedan
zavisan i depresivan, emotivni način, njihov odnos postaje potreba, a ne ljubav. Srećni ljudi imaju mnogo
toga da daju drugima. Imaju više energije i imaju više života. Srećna osoba poseduje duh, uvećava moć
svakom davanju. Osoba koja je besna, ljuta i koja nekom služi iz osećaja obaveze, truje svoj akt davanja
sa ozlojedjenošću. Takva vrsta davanja, nije istinsko davanje. To je delanje iz osećaja moranja. To je
dodvoravanje tudjim očekivanjima. To je svakodnevnica jedne žrtve.

Takvi ljudi su pasivni posmatrači, sopstvene mentalne umrtvljenosti i tuge. Oni misle da tu ne postoji
ništa što bi oni mogli da promene. Oni ne razumeju da postoji još jedna polovina u njihovom mozgu, koja
samo čeka da je aktiviraju, još jedan glas koji samo čeka da ga pojačaju do daske. To je glas ljudskog
duha. Žrtve postaju pasivne kada ne umeju da pronadju hrabrosti, vere i samopouzdanja da nešto urade.
A onda kažu sebi, da nemaju moć za tako nešto.

Vlasnici znaju, da vera i hrabrost dolaze tek kasnije i da su one nagrade za obavljenu akciju, ne nešto
neophodni. Moć da nešto uradimo se pojavljuje tek negde oko već napola uradjene akcije, ne pre toga. “
Uradi tu stvar! “- rekao je Emerson ( Ralph Valdo Emerson), ” i imaćeš moć.” Sama akcija je izvor
hrabrosti. Samo radjenje nečega, briše strah od toga.

Jednom sam rekao mom konsultantu, Stivu Hardisonu, glasom divljenja: ” Ti radiš stvari kojih se drugi
ljudi plaše da urade. “-on je priznao da je to istina i rekao: ” Ali jedini razlog zbog kojih mogu da ih
uradim je taj što sam ih već radio. Naučio sam da ih radim, radeći ih.” Strah se prevazilazi tako što
radimo ono čega se plašimo. Akcija pobedjuje strah, ali je moraš sam započeti, sama se neće pokrenuti.
Ta akcija koju započneš, ne mora čak ni biti savršena. Ona će sama početi da se hrani sopstvenom moći
da nastavi dalje. Kao što pališ kola tako što ih prvo poguraš. Ali ona su se upalila jer si ti prvi krenuo da ih
guraš, ti si taj koji je krenuo.

Hrabrost kad jednom probaš, uvek joj se vraćaš. Suvišna briga pre nego što ćemo započeti neku akciju, je
jedini proces koji stopira sve. Kada si bila mala radila si to mnogo puta, stavljala si svoj strah negde u
džep i skakala u nepoznato! Sećaš se? Samo si se u jednom momentu otpustila i sama počela okretati
pedale na biciklu, u jednom momentu si samo skočila sa ivice stene u duboku, tamnu vodu… Jednom
kada odrastemo, nagovorimo sami sebe da mi ništa ne možemo da uradimo čega se jako plašimo. Biti
uplašen da nešto uradiš, nama je isto kao i da nisi sposoban da nešto uradiš. Medjutim, potrebno je
samo malo prakse i ova teorija se pokazuje kao lažna pretpostavka. Akcija stvara hrabrost, ne obrnuto.
Otidji negde sama i ponesi svesku. Napiši na papir 10 stvari koje bih uradila u svom životu, pod uslovom
da se ničeg ne plašiš.Kada završiš izaberi jednu koju ćeš uraditi. Ta stvar koju si izabrala te možda plaši i
kad samo pomisliš na nju, ali ne brini, to je ok. Stani na trenutak i seti se, da su svi hrabri ljudi imali strah,
samo su stvari ipak odradili. Osetićeš, kako se budeš suočavala sve bliže sa tim strahom, jednu vrstu
radosnog uzbudjenja, osećanje straha dok ga pobedjuješ. I kako vreme prolazi, a ti uporno radiš svoje,
strah nestaje kao zrno soli u vodi. A ono što za tebe ostaje je čista radost. To je radost toga, da si neko ko
nikad nisi bila. Ne idi kroz život uskraćujući sebi ovu radost. Svaki put kada je budeš osetila, ojačaćeš
sebe.

Problem kod žrtve je, što ona pokušava da obogati svoj život izbegavajući problem. Iako je rešavanje
problema sam izvor srećnog života, žrtva uporno provodi svoje dane tražeći načine da preživi bez
napora. Žrtve najviše žele sigurnost. Žele jedan udoban život. One ne žele da moraju da razmišljaju o bilo
čemu. Specijalno u intelektualnom smislu. Žrtve obično, po završetku srednje škole imaju običaj da kažu:
“Kunem se da više u životu neću ni jednu jedinu knjigu otvoriti ! Dosta mi je!” One zalupe svoje
udžbenike sa zlim sjajem u oku i spreme se na jedan lagodan život komfora. Dosta su oni vežbali svoj um.
Sada samo hoće da gledaju TV do kraja života. Neka njihov omiljeni fudbalski tim živi umesto njih, neka
njihova omiljena zvezda dobije oskara…

Ono što žrtva najviše izbegava- problem, je baš ono što nam najviše pruža osećaj života. Nadji nešto što
si izbegavala: kontaktiraj službenika iz tvoje banke, rodjaka kome si htela da se izvineš, kolegu sa posla sa
kojim si nameravala da se ispričaš od srca i uradi to. Obruši se na to! Skoči u duboku tamnu vodu, bez
imalo brige. Nakon što osetiš ogromnu količinu radosti koja prati takvu akciju, kreni sutra opet, uradi
sledeću stvar. Uskoro ćeš uživati i poštovati osobu koju upravo kreiraš u sebi.

Jedna od najgorih stvari u našem društvu danas, je reč PROBLEM. Godinama smo toliko straha uložili u
tu reč, da je postalo nemoguće razmišljati o svojim problemima na jedan racionalan način. Ta reč je
toliko natovarena negativnim teretom, da je postala najomiljeniji termin koji koristimo kada opisujemo
ljude čiji su životi zaista upropašteni:

“Kako je Džon ? ”

-“Ma nikako …”

“Stvarno ? ”
-” Ima jako puno problema…”

“Baš šteta, bio je dobar čovek. ”

Demonizujemo reč problem i time sebi činimo veliku štetu. Uskraćujemo sebi jednu od najvećih životnih
radosti. Rešavanje problema! Čak šta više, rešavanje problema je takva radost za čoveka, da mnoge
kompanije uklanjaju probleme sa svojih kompjutera. Mnoge kompanije brišu sve igrice sa svojih
kompjutera jer su one toliko zarazne, da zaposleni ništa drugo ne rade osim što ih igraju! A upravo te
igrice jesu zamaskirani problemi. Seti se koliko uživaš da prelaziš sa Larom Kroft na sledeći nivo, a to
samo zbog toga jer je smatraš IGROM. Mi obožavamo da rešavamo zadatke koje nam zadaje
kompjuterska igra više nego sopstvene životne zadatke, jer o tome razmišljamo kao o igri. Istina je, da su
problemi uvek potencijalna zabava. Oni su uvek prerušena avantura. I takvi će uvek i biti sve dok ne
unesemo strah u njegovu jednačinu. Sve dok ih ne dovedemo do dna lestvica i personalizujemo. Na
primer: zašto mi toliko volimo tudje probleme? Sigurno ne zato što volimo da drugi ljudi pate, već zato
što volimo probleme i tačka. A kada su ti problemi tudji, mi nemamo straha. Jednom kada se ratosiljamo
straha, možemo radosno uskočiti u problem. Zato volimo misterije i kompjuterske igrice. Ako me pozove
prijatelj i kaže mi da će doći jer mu treba savet od mene da bi rešio neki problem, ja tajno uživam u tom
iskustvu. Volter je rekao da nijedan problem ne može da preživi napad fokusiranog razmišljanja. I bio je
upravu, nijedan problem to ne može.

Kada na sopstvenom seminaru koji držim na temu rešavanja problema, predstavim ovu Volterovu
deklaraciju, obično volim da pitam učesnike da li se slažu sa tim. Nik se nikad nije usprotivio, jer je niko
niakad nije ni primenio. Mi ne znamo šta je to kada primenjujemo fokusirano razmišljanje na sopstvene
probleme, ali zato znamo šta je izbegavanje na osnovu neprijatnog osećaja.

Ako teška situacija može i bez fokusiranog razmišljanja, onda to i nije problem. Zapamti, važna pozicijia
vlasnika je: ako nema rešenja, nema ni problema. Ako nema rešenja, suočeni smo sa nekom životnom
činjenicom koju još nismo prihvatili. Svaki problem ima svoje rešenje, bez obzira da li ga mi vidimo ili ne.
Svako rešenje, takodje, mora imati problem, rešenja su zabavna, ali da bih dobio jedno treba ti problem.
Znači, šta onda fali problemima?

Problem sa problemima, je naša upotreba reči problem. Reč problem okida u nama jedan ogromni
negativni šok, da je naša automatska reakcija kada čujemo tu reč : “Ne želim da razmišljam o tome!”
Zato idemo kod psihijatra, savetnika ili psihoterapeuta. Jedini razlog što psihijatrima ide tako dobro je
činjenica da je njima drago što mi imamo problem. Baš zato što uživaju, oni su onda u stanju da u celu
priču ubace entuzijazam i fokusirano razmišljanje u problem. A nijedan problem ne može da podnese
napad fokusiranog razmišljanja. Kada mi neko pridje i kaže da moramo da razgovaramo jer je izbio neki
problem, ja automatski potonem na dno svog stomaka, osećam male leptire u stomaku, više ne
razmišljam, počinjem da brinem. Briga je zloupotreba mašte. Briga nije razmišljanje. Briga samo imitira
razmišljanje, ali nikad ne postiže isti rezultat. Niko nikad nije izbrinuo rešenje. Da bi došli do rešenja, mi
se moramo popeti koji stepenik višlje od brige.

Albert Ajnštajn (Albert Einstein) je bio u pravu kada je rekao : “Značajni problemi sa kojima se
suočavamo, nikada ne mogu biti rešeni sa istom količinom razmišljanja kao kada smo ih stvorili.” Radost
dolazi kada nismo oni uobičajeni Mi. Zato, da bi iskusili radost mi moramo uraditi nešto što nismo
očekivali da ćemo raditi. Moramo proširiti ono što smo, i postati oni koji nismo bili do tada. Deca znaju
gde da odu da bi dobila taj osećaj radosti. Oni konstantno pokušavaju da rade stvari koje nikada ranije
nisu radili. Legendarni uzvik: “Pogledaj mama, vozim bez ruku !!! “, je tipični primer uzvika radosti.
Detetu nije dosta što samo vozi bicikli, ono hoće i bez ruku, i hop, uzbudjenje i oduševljenje su tu! Ne
postoji radosniji uzvik, nego onaj kada dete uzvikne: ” Uspeo sam!!! Uspeo sam!” Dete radi stvari, i to je
ono što mu donosi radost. Mi kao odrasli, potpuno smo zaboravili na to. Mi mislimo da će nam osećanje
nečega doneti sreću. Izgubili smo dodir sa onim što smo nekada davno znali: diskonektovali smo se sa
duhom. Kao odrasli, računamo moguću količinu radosti, tako što konstantno tražimo načine da živimo
bez imalo mučenja. Mi tražimo zonu komfora. Konstantno smo u potrazi za sigurnošću, umesto za nečim
što će nas izazvati i učiniti da napredujemo. Nalaženje sigurnosti, je kao spremanje na život u jednoj
svršenoj ličnosti. Vidi mama nemam radosti!

Komfor je reč koju nam pruža glas viktimizacije, kao sredstvo za smirenje da se navučemo do kraja
života. Dok za to vreme, naš duh, dahće ,cvili i skakuće u nama, kao pas koji čeka da ide napolje i trči. To
cviljenje je tužno slušati i većina nas ne može da ga podnese, pa ga zato brzo kamufliramo sa spavanjem,
hranom, zabavom za odrasle, pušenjem, televizijom ili sa svim tim odjednom. Ljudi non stop ponavljaju
pitanje u svojim glavama:” Kako da mi bude još udobnije?” Ali ti možeš biti drugačija. Možeš da se
obavežeš da ćeš se konektovati sa svojom radošću, kao što si to činila u detinjstvu. Pitaj sebe: ” Šta bih to
mogla raditi danas, a za čega mi treba mnogo truda?” Sa time ćeš mnoge dane završiti sa zaključkom :
“Bilo mi je teško, ali veoma zabavno.”

Ono što ulazi u tebe, širi se dalje tobom. Slike i zvukovi koje puštamo u svoj mozak nas nikada neće
napustiti. Samo se gomilaju, sve dublje i dublje, i utiču na nas zauvek. Svaki momenat na planeti Zemlji je
važan. Svakih 60 sekundi koje potrošim na reklame, je 60 sekundi mog života koje nikada neću moći da
povratim. Tih 60 sekundi sam mogao provesti tako što sam ti napisao poruku. To je mogla biti poruka u
kojoj bih ti rekao da te još uvek volim. Kada sam završio sa gomilom razgovora, shvatam da imam
vremena za još jedan poziv, pre nego što krenem kući. Moj posao je završen, tako da mogu pozvati koga
god želim. Ima jedan prijatelj, koji me uvek oraspoloži i okaže vedru stranu života. Moja odluka da
pozovem baš njega, je jedna od najvažnijih. Smeh leči i daje još života. Knjiga Noramana Kazinsa, koja
govori o bukvalnom lečenju smehom, “Anatomija bolesti”, je dokazala kakav moćan uticaj smeh ima na
žive ćelije našeg organizma.

Mi sviramo za publiku ćelija. Postoje stvari koje me nasmeju, postoje stvari koje me navode da zapevam,
postoje stvari koje me teraju da ustanem i zaplešem , to su stvari kojih jedino želim da budem svestan u
svom životu. Želim ih konstantno uz sebe. Postoji muzika koja me natera da uzviknem: “To!”, i natera da
lupim šakom o volan dok se vozim na posao. To je muzika koju želim na dohvat ruke, svo vreme. Želim
da obraćam pažnju na svoj duh. Želim da mi moj duh bude toliko važan, da svaka njegova akcija ka višljoj
poziciji, makar i ona najmanja, bude primećena, zabeležena i zapamćena za ubuduće. Želim da
zapamtim, da sebe jedino mogu ponovo izumeti, ako se konektujem sa duhom i pustim ga da proširi
moje horizonte.

Kada postaneš malo svesnija kako programiraš svoj biokompjuter, biće ti mnogo jasnije šta je to što te
uznemirava, a šta je to što te usrećuje. Shvatićeš da to što gledaš,čitaš i slušaš ima veliki uticaj na tvoj
duh. Kada prevrćeš kanale na TV-u i uhvatiš scenu koja te učini nesrećnom na par trenutaka, shvatićeš
kristalno jasno i svesno, da si samu sebe učinila nesrećnom, sopstvenim izborima i akcijom. Daljinski
upravljač je tvoja stvar, ti ga poseduješ. Uskoro ćeš preuzeti kontrolu nad njim i načinom kako
programiraš svoj um. Način na koji programiraš svoj um će kreirati novu tebe.

Istinska prekretnica u životu jednog vlasnika je, da li vežba optimistični ili pesimistični način razmišljanja i
odgovora. Arhimed je rekao: “Dajte mi dovoljno dugu polugu i ja ću pomeriti svet.” I on je bukvalno bio u
pravu. Da ste mu dali polugu, dovoljno veliku, on bi snagom svojih ruku, pomerio čitavu planetu sa
njenog ležišta.

Jezik koji koristimo u svom umu, i u toku razgovora, je upravo ta poluga koju tražimo. Optimista se baš u
tome razlikuje od pesimiste. On ili ona, su svesni izbora. Postoje samo dva načina da posmatrate sve oko
sebe. Svetla strana i tamna strana. Ako sam svestan mogućnosti izbora, ja znam ishod. A ako ne vidim
izbor, ja sam samo žrtva u zamci.

Psihijatar Piter Brejgan (Peter Breggin), koji je napisao čuvenu knjigu “Razgovori sa prozak-om” (Talking
Back To Prozak), uvek vidi nešto svetlo i u najtamnijim depresijama njegovih pacijenata. On kaže:
“Dubina njihove depresije reflektuje goreću strast koju imaju u sebi.” Ja objašnjavam: intenzitet tvoje
patnje, reflektuje intenzitet tvoje životne energije. Zamisli koliko bi potpunije živela kada bi je naučila
koristiti kreativno.

Unutar svake žrtve, nalazi se vlasnik, spreman da živi. Prvi korak ka novom životu je znanje o tome da
optimizam nije karakteristika ličnosti, već izbor. Počni još danas da proučavaš tvoje standardne načine
kako ti opisuješ situacije. Kada vidiš da si zauzela negativan stav, nemoj osudjivati sebe ili misliti kako je
to deo tvoje svršene ličnosti, jednostavno samo postani zainteresovana za to. Eksperimentiši sa svojim
stavom. Upitaj se šta bi to moglo biti dobro u vezi cele te situacije. Kako me ova situacija može učiniti
snažnijom? Gledajući ovako na svoj život, počećeš da osećaš novo uzbudjenje u vezi svog uma. Shvatićeš,
da ti je tvoj um dat da bi stvarala ličnosti kakve želiš da budeš. Donesi danas odluku, da ćeš potpuno
preuzeti najmoćnije oružije, koje postoji u bitci protiv mediokritetnog života, to oružije se zove
VEŽBANJE. Ovo je zapravo jedna tajna, ako je ti prihvatiš i primeniš u svom životu, steći ćeš prednost nad
svima koje poznaješ. Dobitnik nagrade Akademije, glumac Entoni Hopkins ( Anthony Hopkins), praktikuje
prevežbavanje. U toku priprema za svoj film ” Nikson”, njegov najveći izazov u karijeri, uvežbavao je
svaku scenu preko 100 puta, pre nego što ju je snimio. Ja lično, znam neke od najboljih ljudi iz oblasti
prodaje, koji se pripremaju na sličan način. Oni se toliko pripreme za sastanak sa mušterijom, da saznaju
sve o biznisu mušterije, sve u vezi oblasti oko koje mušterija posluje, i to ostavi takav utisak da na kraju
prvog sastanka vlasnik kod koga su došli želi da ih zaposli kao partnere! Prodaja postaje laka! Postaje
irelevantna naspram zajedničkog entuzijazma izmedju mušterije i prodavca.

kako zapaliti sopstveni duh?

Kao mali dečak, bio sam fasciniran mjuziklom Petar Pan. Mislim da sam se identifikovao sa Petrovom
drskom odlukom da ne želi da odraste. Jednog dana, majka mi je pročitala članak iz novina o Meri Martin
(Mary Martin), novoj zvezdi Brodveja. Meri Martin je vežbala svoje muzičke nastupe za Brodvej, tako što
je navlačila bokserske rukavice i lupala u džak, dok je pevala punim plućima. Dok je lupala o džak
pevajući svoje pesme iznova i iznova, Meri je stekla fenomenalne vokalne mogućnosti. Kada je jednom
savladala da peva, svoje pesme uz takav napor, na sceni su joj išle bez po’ muke. Pre ere sofisticiranih
mikrofona i opreme koja se danas koristi na predstavama, Meri Martin je bila poznata po tome da je sa
svojim glasom punila velike dvorane. “Kako je jedna tako mala žena, mogla naslediti tako moćan glas?”,
pitali su se kritičari. Nije bio nasledjen, bio je rezultat inspirisanog prevežbavanja. Ne postoji gen za
ljudski duh.

Ljudski duh, poput vatre, mora biti zapaljen svaki dan. Mi razumemo kako vatra funkcioniše, jer možemo
da se udaljimo korak u nazad i posmatramo je. Kada se posle kamperske noći ujutro probudimo i
izadjemo iz naših šatora, sa zadovoljstvom primetimo da je vatra potpuno utihnula. Ne proklinjemo je
što se ugasila, niti mislimo da je život nefer, jer ćemo morati za večeras da upalimo još jednu vatru, ali
smo zato zbunjeni ljudskim duhom. Mislimo da nešto nije u redu sa Univerzumom, jer se duh mora
obnoviti svakog dana. Ne vidimo dar u tome, jer ne vidimo da je naš duh, kao i vatra. Baš je dobro to što
se vatra mora paliti svaki dan, jer nam to daje kontrolu nad njom. Možeš je upaliti, ili je politi sa vodom i
ugasiti. Kada shvatiš da imaš istu takvu kontrolu i nad ljudskim duhom, znaćeš kako da budeš srećna
zauvek. Ne kažem da ćeš uvek bit srećna, ali ti kažem da ćeš uvek znati KAKO da budeš srećna. A znajući
da znaš, će učiniti sva tvoja iskustva nesreće trenutnim i bez posledica. Biti nesrećna više neće biti tako
traumatično za tebe, jer ćeš se samo osećati kao kada si umorna. A jednom kada se plamen otme
kontroli i zahvati sve živo, još ćeš više imati osećaj da je duh kao vatra. Obuzima sve na svojoj stazi, i
pretvara sve u svoju prirodu. Videla si kako plamen zahvata šumu, a videla si i ljudski duh koji čini isto.
Kada se istinski inspirisani lideri zapale za neki cilj u gorećoj strasti, njihov entuzijazam je toliko zarazan
da ljudi oko njih pokupe vajb i zapale se! Kada je plamen razbuktao, obuzima sve na svojoj stazi
osećajem uzdignotosti i samopouzdanja. A sve to je čista inventivnost, kreiranje novog, izmišljanje. Ne u
smislu da je lažno, već istinsko. Kao što je i svetleća lopta, koju je izmislio Tesla, bila stvarna. Osoba sa
duhom, koju ti izmisliš, je stvarna i može se lako pokrenuti.

Kada budeš imala neki sastanak ili razgovor sa nekim osobama, pitaj se uvek po završetku da li su te
osobe otišle od tebe osećajući se višlje ili niže nego kad ste se sastali. Da li su se popele višlje ili su
skliznule niže na njihovim lestvicama, kao rezultat kontakta sa tobom. JEDNOM KADA RAZVIJEŠ OVU
NAVIKU, OČEĆEŠ DA OBLIKUJEŠ SVOJE RAZGOVORE NA PRIMEREN NAČIN. Ljudi će se radovati da se
sastanu sa tobom. Tvoj duh će biti nešto čime se oni hrane.

Mi kroz ceo život tražimo ljude, koji će nas načiniti srećnima i upaliti našu vatru, umesto nas. I tako,mi
tražimo i tražimo…Medjutim, mi tražimo uzalud, jer je vatru moguće zapaliti samo iznutra, ne spolja.
Preuranjeno smo tražili pomoć van sebe. Moramo da naučimo da izadjemo iz sopstvenog zatvora
samoće. To i nije pravi zatvor, to je elektrana. To je mesto gde su smešteni prekidači. To je mesto gde se
atomi razdvajaju.

Greška koju smo napravili je to, što smo uporno verovali da postoji nešto što je van nas, i da to nešto
moramo savladati da bi našli svoju sreću. Mi mislimo što je to nešto dalje, van nas, to bolje. Ta čežnja za
osvajanjem nečega što je daleko van nas se najbolje ogleda u legendarnim pesmama Dors-a. Džordž Vil
(George F. Will) je napravio najbolju observaciju Dorsa: ” Kratak i prazan život, Džima Morisona i njegov
čudni eho današnjice izražava žudnju koja poništava sve pred sobom poput infekcije, ali nikada zapravo
ne nestaje iz racionalnog, privremenog buržujskog društva. Ona reflektuje zamagljenu, mutnu želju,
rečima Dorsa: ‘…Da bi probili na drugu stranu.‘ Da probije šta? Kroz šta? Ne pitajte, nisu ni Dorsi. Ljudi
koji pričaju kao Dorsi, kažu, da oni ne ulaze baš u detalje. Ali ja mislim da mi znamo kroz šta. Poetična
muzika Dors-a, koju ja i dalje volim da čujem, govori o verovanju, da je naša sreća tamo negde, sa druge
strane duge, negde daleko… Mnoge pesme, poput pesama koje su Dors-i snimali, su verzija ljudskog sna,
da će jednog dana moj princ doći… Žudnja je potreba, da naš put predje neko drugi umesto nas.
Medjutim, kraljevstvo nebesko nije negde iza zvezda, ili u nekoj zemlji budućnosti, ono je u nama, baš
kao što je jedan učitelj, pre mnogo godina rekao na svom seminaru: “Misao da kraljevstvo nebesko nije
u nama je tragična iluzija, koja nas tera da traćimo naše živote pretvarajući ljude u idole, koji nisu
sposobni ni za šta .” Dipak Čopra( Deepak Chopra), citira jednu indijsku izreku, koja savršeno opisuje ovu
iluziju: “Sva tvoja patnja je prouzrokovana jednim jedinim sujeverijem, a to je ,da ti veruješ da živiš u
svetu, dok zapravo svet živi u tebi.” Da li zaista možemo da sagledamo kristalno jasno, koliko mnogo
duha mi imamo u sebi. Dobro je znano, da je grupa Dors nazvala sebe tako po pesmi Wilijema Blejka
(William Blake) “Vrata percepcije” (The doors of perception), ali je takodje poznato da ta muzička grupa
baš i nije shvatila pravo značenje Blejkovih reči: “Da su vrata percepcije očišćena, čoveku bi se sve činilo
onakvo kakvo zaista jeste, beskonačno.” Vrata percepcije su u našem sopstvenom umu. Ona nisu tamo
negde. Posao čišćenja tih vrata je unutarnji posao. Možeš počistiti svoj život i otvoriti ta vrata. Možeš da
registruješ svaku misao žrtve koju pomisliš. Možeš da slušaš sebe dok pričaš, i primetiš kada si postala
cinična bez imalo razloga. Možeš da proučiš povezanost izmedju umrtvljenosti i pesimizma, i naučiš
načine kako da u tim trenutcima svoju energiju popneš na gore. Možeš na sebe da primeniš Gandijevu
filozofiju, da budeš promena koju želiš da vidiš u drugima.

Pesimizam se specijalizuje za kritikovanje drugih i mišljenje da sopstvena sreća zavisi od toga da li će se ti

drugi ljudi promeniti. Možeš da primetiš, kada se i ti sama specijalizuješ u tome. Možeš da naučiš da
takvo razmišljanje zameniš malo kreativnijim. Možeš da naučiš da počistiš sve što blati tvoju percepciju,
i što te sprečava da vidiš beskrajne mogućnosti koje imaš u sebi. Možeš da kreiraš nekog zapanjujućeg,
ako to želiš.

U našim tinejdžerskim godinama, nesvesno napravimo sebi smrtnu masku koju dalje nosimo. Ona je
vajana našim blamovima i sramotama, stvarnim i onima koje smo izmislili. A masku zovemo- naša
LIČNOST. Maska sakriva ljubav prema životu koju smo imali kao deca. Ta ljubav je sve što smo imali, a
sada smo je sakrili i pokrili, tako da vazduh ne može da prodre unutra. Ličnosti nisu zabavne i živahne
stvari, one su ono u šta upužemo da bismo tu umrli. Oslobodjenje od ove maske, možemo naći u
uzbudjenju i entuzijazmu. Možemo je naći u kreiranju sopstvenog duha koje je inspirisano nekim
projektom, svrhom ili igrom koju smo odlučili da je vredna našeg igranja. U igrama, mi nalazimo našu
davno izgubljenu ljubav prema životu. Kada bi postali svesni svih mogućnosti koje krije stalno rastuće
samokreiranje, mogli bi da se ispoljimo i iznenadimo sebe svaki put!

Takodje, to ne moramo činiti grandioznim načinima, možemo i na male načine. Što manji, to bolji.
Majušne, povremene promene u našim ličnostima, inspirišu konstantni rast u nama. Kolin Vilson na te
promene ličnosti gleda kao na spiritualne metamorfoze, on kaže u svojoj knjizi ANATOMIJA LJUDSKE
VELIČANSTVENOSTI: “Odbijanje da se taj akt spiritualne metamorfoze konstantno ponavlja, je razlog
zašto neki veliki umetnici prestanu da se razvijaju.” Poput Pikasa, koji je prigrlio nezrelost u svojim
kasnijim slikama, kao Elvis Prisli, koji je svoj put okrenuo u nazad prema dnu, ili Dilan Tomas, koji je
ugmizao u svoju matericu alkoholizma. Iza te smrtne maske, ljudske ličnosti, stoji životna sila koja umire,
jedva čekajući da se ispoljii i bude srećna! To je ta dečija, spontana ljubav prema životu.

Kada je Emerson rekao da ništa veliko u životu nije stvoreno bez entuzijazma, on nije mislio samo na
umetnička dela, on je mislio na individualne živote. Niko ne proživi kvalitetan život, a da se ne konektuje
opet sa tom ljubavi prema životu, koju je imao kao dete. A svako može da ostvari tu konekciju, kada god
to poželi. I to nema nikakve veze sa tim koliko ste stari. Mnogi ljudi koriste godine kao izgovor, da sakriju
svoje izbegavanje truda. To nema nikakve veze sa okolnostima i nema nikakve veze sa drugim ljudima.
Duh je već u nama. To je ljubav koja se krije iza smrtne maske.

Kada bih ti ja danas pisao pismo, napiso bih ti sledeće:

DRAGI ČITATELJU,

TI ZAISTA MOŽEŠ PONOVO KREIRATI SAMU SEBE. RADILA SI TO KONSTANTNO KADA SI BILA DETE, I
MOŽES SADA OPET.

CELOG TVOG ŽIVOTA SU TI GOVORILI, ‘SAMO BUDI ONO ŠTO JESI’. A TO JE BIO ČUDAN SAVET. TO JE
BILO NAJGORE ŠTO SI MOGLA POSLUŠATI. LJUDI U STRAHU, POKUŠALI SU TE ZAVESTI U SVET PUN
LJUDSKE ZAVERE ZAMRZNUTIH LIČNOSTI.

KAO DETE, OSEĆALA SI U SVOJOJ DUŠI, DA NISI ZNALA KAKO DA BUDEŠ ONO ŠTO JESI. ZNALA SI DA TAJ
SAVET NIJE IMAO SMISLA, JER NE POSTOJI NAČIN DA BUDEŠ JEDNA TI. POSTOJI MNOGO TVOJIH
LIČNOSTI. A NOVE SI STALNO IZMIŠLJALA, NON- STOP. BILO TI JE ZABAVNO.
KAO DETE, IMALA SI ENERGIJE. KADA SI RODJENA, UŠLA SI U OVAJ SVET ZAMENJUJUĆI OBLAKE ZA
SLAVU. BILA SI POVEZANA SA SVOJIM DUHOM, ZNALA SI DA SREĆA DOLAZI TAKO ŠTO ĆEŠ PREUZETI
EFEKTIVNU AKCIJU NASPRAM UNIVERZUMA. TO JE BILA TVOJA ZABAVA.

VIKALA SI OD RADOSTI DOK SI TRČALA PREKO IGRALIŠTA DA SE SASTANEŠ SA PRIJATELJICOM. IŠLA SI NA

PLAŽU I IGRALA SE RADOSNO U LEDENOJ VODI I TALASIMA. KOPALA SI U PESKU DUBOKO I PRAVILA
ZAMAK. SPASILA SI ŽIVOT MALOM PTIĆU. BILA SI BILO KO, KO SI HTELA DA BUDEŠ, BILO KAD. BILA SI
SNEGULJICA, SUPERMEN, PLOVILA SI PO SVOJOJ SOBI U SNOVIMA KOJE SI SAMA KREIRALA. PROBUDILA
SI SE RANO UJUTRU, OTIŠLA PO SVOJ BICIKLI. CEO SVET JE SPAVAO, I TI SI VOZILA BICIKLI BEZ RUKU, A
TO SVE MOŽEŠ OPET.

MOŽDA MISLIŠ DA SADA, KADA SI ODRASLA VIŠE NE ZNAŠ ŠTA TREBA DA RADIŠ SA SVOJIM ŽIVOTOM.
ALI NEŠTO SVAKAKO MOŽEŠ ZAPOČETI. DOK BUDEŠ TO NEŠTO RADILA, SAMO ĆE TI SE OTKRITI ŠTA JE TO
ŠTO ĆEŠ SLEDEĆE RADITI. TO JEDINO MOŽEŠ I OTKRITI USPUT.

ZNAM KAKO SU TE TVOJI RODITELJI TRETIRALI, VIDEO SAM SLIKE. TVOJI RODITELJI NISU PROBLEM, TI SI
PROBLEM. AKO TVOJA LIČNOST MOŽE DA KIDNAPUJE TVOJU TRENUTNU SREĆU, TI SI PROBLEM. A TO SU
DOBRE VESTI. JER AKO SI TI PROBLEM, ONDA SI TI I REŠENJE. ZATO, POKRENI S, TAKO ŠTO ĆEŠ SEBE
ZAPALITI KAO VATRU.

PIŠEM TI DANAS, SAMO DA BIH UDAHNUO SVOJ ŽIVOT U TVOJ, TO ZAPRAVO I ZNAČI REČ INSPIRISAN.
ZNAČI, DA AKO JA MOGU OVO, MOŽEŠ I TI. BAŠ ZATO ŠTO SAM PROMAŠIO TOLIKO MNOGO PUTA, JA
SAM USPEO. GUBLJENJE NIJE ISTO ŠTO I BITI PORAŽEN. SAMO VERUJ OVIM ČINJENICAMA:
LJUDI SE MENJAJU, LJUDI POSTAJU SREĆNI. SREĆA POSTAJE STVAR KOJA SE NAUČI.

UVEK ĆU ODBITI DA POVERUJEM U TVOJ STRAH, DA TI NE MOŽEŠ DA LETIŠ . TI MOŽEŠ DA LETIŠ. TO JE

MATEMATIČKI ZAKON, MOŽEMO DA VOLIMO BILO KOGA, A CEO ŽIVOT JE MATEMATIKA.

JESI IKAD IGRALA OVU IGRU KAO MALA: IGRALO BI NAS DVOJE, BROJALI BI NA JEDAN, DVA TRI , I NA TRI
OTKRILI BI SVOJE RUKE. ZATVORENA PESNICA BILA BI KAMEN, A OTVORENA RUKA -PAPIR. DVA
OTVORENA PRSTA- MAKAZE. MAKAZE SEKU PAPIR, PAPIR JE POKRIO KAMEN, KAMEN JE POLOMIO
MAKAZE. EVO I ZA TEBE SLIČNE IGRE KOJU MOŽEŠ DANAS IGRATI:

DUH SEČE PROBLEME .

DUH POKRIVA PESIMIZAM.

DUH LOMI LIČNOSTI.

TI MOŽEŠ POKRENUTI I PONOVO ZAPALITI SVOJ DUH, TAKO ŠTO ĆEŠ SE ZALJUBITI U NEKI PROJEKAT KOJI
VOLIŠ, ILI U NEKU OSOBU ILI U NOVI NAČIN RAZMIŠLJANJA. OBEĆAVAM TI DA JE DUH U TEBI. AKO U
TEBI POSTOJI RITAM, AKO TI SRCE LUPA, SPOSOBNA SI DA IGRAŠ OVU IGRU.
SVAKA TUGA KOJU SADA OSEĆAŠ, JE SAMO TVOJA UMRTVLJENOST. ČINI TI SE KAO DOM. TVOJA TE
TUGA UČI KAKO DA NASTAVIŠ DA ŽIVIŠ U PROŠLOSTI. TO JE NEGATIVNO LASO, KOJE TE VUČE ZA ČLANAK
NA DOLE, NIZ TVOJE SOPSTVENE LESTVICE.

PARADOKS JE TAJ, DA JE UMRTVLJENOST PROUZROKOVANA OSEĆAJEM PORAZA, A ISCRPLJENOST

DOLAZI IZ LEŽANJA.

DA LI JE OVDE HLADNO ILI SI TO SAMO TI?

AKO TI JE HLADNO, MOŽEŠ UZETI MALO OVE SVETLOSTI I PUSTITI JE DA SVETLI. PUSTI JE DA SIJA KROZ
UVELIČAVAJUĆE STAKLO TVOGA UMA I ZAPALI VATRU KOJA ĆE IZGORETI DO TEMELJA SVE TVOJE
PROŠLE LIČNOSTI, SVE SOFISTICIRANE ULOGE KOJE SI RANIJE NAVIKLA DA IGRAŠ. TI MOŽEŠ DA IGRAŠ. TI
VEĆ ZNAŠ DA TI TO MOŽEŠ. JER SVE ŠTO JA MOGU, TI MOŽEŠ JOŠ BOLJE.

JEDNOM JE NEKO SA UDALJENE ZEMLJE NA MORU REKAO ,U ČEGA JE MALO LJUDI POVEROVALO, A TI NI
NE MORAŠ DA POVERUJEŠ DA BI POČELA:

“KREIRANJE SEBE, JE JEDNOSTAVAN I NEŽAN NAČIN DA SE POKRENEŠ.”