Rešavanje konflikta

Autorka: Sonja Simonovska

Rat! Rat kao najekstremniji oblik konflikta stvaraju ljudi. Kako je život vani oličenje života
iznutra, to znači da što manje unutarnjih i ličnih konflikta imaju ljudi, to je manje i šansi za
ratovanje. Zato je veoma bitno da rešavamo konflikte. Bitno je i za nas i za naša pokolenja, bitno
je za opstanak ove planete.
Autorka Sonja Simonovska
Sadržaj
Predgovor............................................................................................................................... 2
Uvod o konfliktima................................................................................................................... 3
Put mog ličnog razvoja.............................................................................................................. 5
Iskustva iz austrijske prakse...................................................................................................... 8
Lično iskustvo......................................................................................................................... 11
Razumevanje........................................................................................................................... 20
Integrativno disanje.................................................................................................................. 21
Predgovor
Ova knjiga je posvećena svima onima koji žele da reše neki konflikt, onima koji su na putu boljeg
upoznavanja sebe, kao i onima koji žele da ovu planetu napravimo boljim mestom za život.
Opisani su neki konkretni primeri iz moje prakse, kao i moj lični primer, na kome sam radila
dobar deo svoga života. Nadam se da Vam to sve može dati inspiraciju za rešavanje konflikta u
Vašim životima.

S ljubavlju,
Sonja Simonovska

Uvod o konfliktima
Ovo je knjiga o rešavanju konflikta, a istovremeno i o ljubavi. Ne samo o onoj romantičnoj ljubavi
između dvoje zaljubljenih, već o univerzalnoj, sveprožimajućoj ljubavi, koja predstavlja srž
Univerzuma.
Ljubav! Mi polazimo od pretpostavke da je ta reč svima jasna.
Ali ako na sto ljudi date naizgled jednostavan zadatak da napišu par reči ili rečenica šta je ljubav,
bićete iznenađeni dobivenim odgovorima. Svaki od tih sto odgovora biće bar malo drugačiji od
ostalih. Imajući ovo u vidu, postaje jasna činjenica zašto ima toliko nerazumevanja i konflikata
među ljudima. To nije samo zbog toga što olako prihvatamo činjenicu da mislimo da pod rečju
ljubav svi podrazumavamo iste stvari. To se događa i sa mnogim drugim pojmovima, kao što je
Sloboda, Bog, Razumevanje...
Evo jednog još lakšeg zadatka. Dajte na sto ljudi zadatak da nacrtaju jedan sto. Dobićete sto
crteža različitih stolova. Biće tu stolova za ručavanje, radnih stolova, kuhinjskih stolova, okruglih
i pravougaonih, većih i manjih. A da ne govorimo o bojama ili materijalima od kojih su ti stolovi
napravljeni. Pa kada ima toliko različitih predstava o stolu, koji je jedna konkretna stvar, postaje
sasvim jasno da ako ne više, ono barem isto toliko različitih predstava ima o apstraktnim
pojmovima, kao što su: ljubav, poverenje, istina, sloboda, iskrenost, ravnopravnost,
poštovanje....
Evo nekih izjava, koje ako nismo sami izgovarali, ili nisu nama lično bile upućene, bar smo ih
negde čuli:

1
„Ako me zaista voliš ti bi znao da je sada meni potrebna tvoja podrška, a ne da me u ovim
trenucima ostavljaš samu i izlaziš sa tvojim prijateljima...“
„Ako me voliš, zašto toliko često razgovaraš sa tvojom koleginicom telefonom?...“
„Ako me voliš rekla bi tvojoj majci da prestane da mi stalno nešto prigovara i da me provocira,
jer ja sam tvoj muž, a ne njen sin...“
„Ako me voliš, ne bi dozvolio da stalno kada odem kod tebe u školu crvenim pred tvojim
nastavnicima koji pričaju kako je moj sin aljkav i nediscipliniran....“
„Ako me imalo poštuješ kao oca, trebao bi da uradiš onako kako ti kažem, jer ja znam šta je za
tebe dobro...
„Ako me i malo voliš, trebao bi da shvatiš da ja ne želim da idem u tu školu, to me uopšte ne
zanima...“
„Ako zaista verujete u Boga, u ime ljubavi prema njemu, obračunaćete se sa svim
bezbožnicima...“
„Ako i malo ceniš moje mišljenje i iskustvo, trebala bi tog momka da ostaviš...“
Sve ove i njima slične izjave govore o postavljanju izvesnih uslova. I ako druga strana to ne
prihvati, automatski znači da ne voli, ne poštuje, ne ceni onoga ko je to izgovorio. U ovim i
sličnim izjavama se vidi da onaj ko ovakve ili slične izjave saopštava automatski podrazumeva da
svi ljudi imaju iste predstave o tome šta znači međusobna ljubav ili međusobno poštovanje. I evo
konflikta!
*
Konflikti i njihovo rešavanje su jedan veliki segment moga života. Imala sam ih jako mnogo u
svom ličnom životu, a i profesionalno se njima bavila (bavim se još uvek) obavljajući različite
radne zadatke.
Kako sam se jako puno bavila svojim ličnim konfliktima, a po nepisanom zakonu privlačosti, nije
ni čudo da prvo zapošljenje koje sam dobila u Austriji bilo da radim kao savetnik za konflikte
između stranaca i Austrijanaca. Bila sam posrednik u stotinama konflikata. A i u mojoj privatnoj
praksi, gde radim kao psihološki savetnik i energetičar, problemi najvećeg broja klijenata svode
se na neki konflikt ili na neki problematičan odnos sa nekom bliskom osobom, roditeljma,
životnim saputnikom, decom, kolegama, rođacima... A i oni koji dođu prvično zbog nekog drugog
problema, čim se taj problem malo rasčlani, na videlo izađe neki konfliktan odnos, najčešće u
okviru uže porodice.
Jedan od najvažnijih koraka u rešavanju konflikata je da se razume druga strana, da se razume
vrednosni sistem druge osobe i iz koje svoje potrebe ona reaguje nerazumevanjem,
neodobravanjem ili svađom. A to je ujedno i najteži korak. Razumeti tuđa ubeđenja, stavove i
razmišljanja, koji se u mnogome razlikuju od naših sopstvenih je proces koji traje i iziskuje dosta
energije i truda. Razumeti drugoga ne znači automatski i odobriti to što ta osoba radi, ali mnogi
ljudi te dve stvari automatski odrazumevaju da idu zajedno. Znate onu izreku: „Ja razumem tvoju
potrebu da želiš da me ubiješ, li ti to ipak neću dopustiti da uradiš.“
Konflikti proizilaze iz čvrstih ubeđenja i verovanja o nekim stvarima. Kada su ta čvrsta ubeđenja
prisutna, tada se očekuje da se i drugi ljudi ponašaju u saglasnošću sa tim ubeđenjima. Ali, te
neke druge osobe imaju sasvim različita ubeđenja, mišljenja ili stavove o tim istim stvarima. I eto
konflikta!
Mnogo puta se u konfliktima ne radi o tome ko je u pravu, a ko ne, ili čija su ubeđenja ispravnija,
jer to jednostavno i nemože da se utvrdi. Stvar je u tome da se podigne nivo razumevanja
između dve „zaraćene“ strane i da se na osnovu obostranih potreba nađe odgovarajuće rešenje
u obliku dogovora. Ovo se odnosi na sve vrste konflikta. Koliko i da nekima zvuči hladno i
proračunato, to važi i za emotivne odnose. Mnogi će reći, pa mi se volimo, ljubav je u pitanju,
kakav sada tu dogovor? Ite kako je potreban dogovor! Odakle smo mi sigurni šta druga osoba

2
podrazumeva pod pojmom ljubav, ili pojmom veza, ili pojmom brak? To što je za jednu stranu u
nekoj emotivnoj vezi sasvim normalno, kao na primer, čim smo u braku i volimo se, to znači i da
smo verni jedan drugome, za drugoga uopšte nemora biti tako. Pitanje je i šta podrazumevaju
pod pojmom „vernost“ dve osobe koje su u jednoj emotivnoj vezi. Ima i izjava poput „Ja sam u
braku i imam povremene kontakte sa drugim ženama, ali to neznači da svoju ženu ne volim i ne
cenim. To su kratkotrajne usputne veze koje samo osvežavaju moj seksualni život. To ne znači da
ja svojoj supruzi nisam veran. Ne bih joj bio veran kada bih paralelno imao još jednu dugotrajnu
ljubavnu vezu. A ovi izleti, to je samo jedno malo osveženje, ja na to ne gledam kao na
neverstvo.“
Mi smo svi međusobno povezani. Svako na ovoj planeti ima svoj cilj i zadatak zašto je ovde. Pri
tome ne mislim samo na „velike“ ciljeve i dostignuća. Šta su uopšte velika dostignuća? Biti
čuveni naučnik, ili biti poznati glumac, ili veliki učitelj, ili prebogati biznismen...? To uostalom
zavisi od ličnog sistema verovanja. Ja ovde ne govorim o gradaciji pojedinih dostignuća, već da
svako od nas, bez obzira kojom se profesijom bavio, bilo da je zidar, lekar, domaćica,
profesorica..., da ima svoju ulogu u celokupnosti dešavanja u celom Univerzumu. I svako od nas
svojim mislima, osećanjima, svojim delanjem i svojim postupcima utiče na dalji razvoj ove
planete.
Na osnovu svog dosadašnjeg životnog iskustva verujem da je glavni razlog što smo na ovoj
planeti da upoznamo, spoznamo i širimo ljubav. I apsolutno sve što nam se u životu dešava,
svaki izazov ili udar sudbine je samo poziv na buđenje. Dalji opstanak planete zavisi od širenja te
kolektivne svesti i univerzalne ljubavi.
Put mog ličnog razvoja
Slušala sam nedavno govor Lujze Hej, poznate autorice i jedne od pionirki takozvanog novog
doba na polju ličnog razvoja, koja je u tom svom govoru među ostalom na šaljiv način rekla
jednu veliku istinu:
„Ja želim da meni bude dobro. I pošto znam da misli i način života svakog pojedinca utiču na
kolektivnu svest, želela bih da svaki pojedinac bude zadovoljan i srećan, jer će tako i meni biti
bolje.“
Prvu knjigu Lujze Hej sam pročitala pre više od dvadeset godina. Tada sam taj holistički pogled
na život o kojemu je ona pisala intelektualno shvatala. U tom periodu sam završila i Silva metod i
to su bili počeci mog aktivnijeg rada na sebi, koje se i dan danas nastavlja.
U cilju da zadovoljim glad za znanjem gutala sam školovanja, seminare i edukacije jedno za
drugim.
Nedavno sam izračunala da sam za sve te edukacije koje sam završavala po Austriji i Nemačkoj
dala oko 50.000 eura. U ovu sumu nisu uzete u obzir edukacije koje sam završavala pre toga na
ovim našim domaćim prostorima. Sećam se da kada sam otišla u Austriju, i kada sam videla
koliko ima interesantnih školovanja i seminara iz oblasti psihologije, spiritualnosti i ličnog
razvoja, onako željna znanja nisam mogla da se opredelim šta pre da upišem. A sve to je bilo
prilično skupo. A trebala sam pre toga da naučim i nemački jezik, jer ga uopšte nisam znala. Kako
po tadašnjem austrijskom zakonu nisam imala prava da prvih četiri godina radim (došla sam sa
familijarnom vizom, radio je samo moj muž), mogla sam da napravim izbor: da sedim kući i
staram se o deci i jadikujem što nesmem da radim, ili da pored svih tih domaćih obaveza i
staranja o deci uradim nešto i za sebe.
Kako sam bila navikla da budem aktivna, odlučila sam se za ovu drugu varijantu. Prvo sam
plaćala kurseve nemačkog, a zatim pored želje da se edukujem bio mi je potreban i novac za te
edukacije. Da bih ga obezbedila, prodala sam svoje nekretnine u Skoplju (gde sam živela sa
porodicom pre nego što sam otišla u Austriju). Tada su me moji rođaci i prijatelji pitali da li je
samnom sve u redu, jednostavno su se jako puno čudili toj odluci i brinuli se o meni. Drugi su

3
pak mislili da sam „skroz odlepila“ ili da me je zavela neka sekta i da će da mi pokupe novac.
Jedna prijateljica mi je rekla:
„Ljudi odlaze u inostranstvo da bi tamo nešto stekli, pa kada se vrate ovde da nešto imaju. A ti,
šta ti radiš? Prodaješ nekretnine ovde da bi tamo negde u belom svetu upisala neka školovanja o
kojima ovde niko i nezna da postoje! Da li si ti normalna?“ Moram da priznam da sam se i sama
u tim trenucima ponekad pitala da li sam normalna. Ali želja za znanjem i želja za sopstvenim
razvitkom je nadvladala i ja sam ipak novac od nekretnina uložila u sebe i svoje edukacije. Sada
mogu reći da je to u mom životu bila najbolja investicija.
Pored novca koji sam na taj način sebi obezbedila, problem mi je bio i nemački jezik. Iako sam ga
marljivo učila, u početku su mi predavanja bila jako naporna, jer bilo je tu puno stručnih izraza
koje na kursu nemačkog nismo učili. Posle svakog predavanja sam detaljno čitala tekstove i
prevodila reči i izraze koje u toku predavanja nisam razumela. I ne samo da je ta odluka o mojim
daljim edukacijama probudila negodovanje kod mojih zemljaka u rodnoj zemlji, i u Beču su me u
početku na školovanju za Psihološkog savetnika gledali kao „belu vranu“. Bila sam jedan od
retkih „jugovića“, koji sebi plaćaju jedno takvo skupo školovanje. Samo to jedno trogodišnje
školovanje je koštalo 15.000 eura.
Jednom me je jedna koleginica iz grupe upitala:
„Sonja, želim nešto da te pitam, znam to se obično ne pita, ali evo mi bar ovde na ovoj edukaciji
učimo kako da se otvaramo jedni prema drugima. Ako ne želš, nemoraš da mi odgovoriš, u redu
je.
Moje je pitanje, da li ste vi bogati?“
Ovako je tekla dalja konverzacija:
Ja: „Na koga misliš kad kažeš „vi“?“
Ona: „Pa mislim na tebe i tvoga muža“.
Ja: „A zašto te to interesuje?“
Ona: „Zato što sam veoma radoznala i zato što prvi puta vidim ovako nešto.“
Ja: „A šta je to nešto?“
Ona: „Ti ne radiš, a ne samo što plaćaš ovo skupo školovanje (veruj da i nama Austrijancima je
ovo skupo), pored ovoga ideš na još jedno školovanje iz Ajurvede, koje je još skuplje od ovoga.
Čudi me i to kako si uspela vremenski da usaglasiš, ali me još više čudi odakle ti taj novac. Koliko
i da ti muž zarađuje, ipak vi niste tako dugo u Austriji da bi imali baš toliko ušteđenog novca. A
ustvari me najviše čudi to, što ja poznajem puno ljudi koji potiču iz bivše JU, ali još nikoga od njih
nisam videla da ulaže toliki novac u svoje obrazovanje“
Odgovorila sam joj pitanjem:
„A zašto ti generalizuješ stvari? Ako poznaješ mnogo ljudi iz bivše JU koji ne ulažu u svoje
obrazovanje, to neznači da svi u Beču koji su došli iz bivše JU ne ulažu u svoje obrazovanje. Ja ću
ti evo sada u momentu reći nekoliko ljudi iz moje zemlje, koje ja lično poznajem i koji ovde sebi u
Beču sami plaćaju doktorate, specijalizacije ili neka slična školovanja. Ako želiš, upoznaću te sa
nekima od njih, svi pričaju perfektno nemački. A što se tiče onog prvog pitanja, da li smo mi
bogati ili ne? To je relativan pojam, zavisi od toga šta ti pod tim pojmom podrazumevaš. Isto
tako, to što kažeš da mi kratko živimo u Austriji da bi imali ovaj novac, reći ću ti sledeće: ja imam
sada 41 godinu i evo dve godine kako sam u Beču. Pre nego što smo s mužem došli u Beč mi smo
u jednoj zemlji na Balkanu imali svoj posao, koji nam je nosio veći prihod od životnih troškova.
Znaš, i u zemljama koje nisu u EU može da se zaradi. Isto tako, nisu svi stranci došli u Austriju
samo da bi zaradili novac, neki eto dolaze i da se edukuju.“
Dok sam joj ja mirno izlagala svoj odgovor, ona me je iznenađeno gledala poluotvorenih usta.
Zatim me je zagrlila i rekla: „Oh, hvala ti Sonja veliko. Ti neznaš koliko si mi mojih predrasuda o
strancima jednim potegom srušila. Kakav si mi vidik otvorila! Eto ja sam na osnovu tih možda

4
desetak, petnasetak ljudi koje poznajem iz bivše JU sebi stvorila sliku o dvesta i više hiljada
„jugovića“ koji u Austriji žive. Sve sam ih bila stavila u istu „fioku“. Zamisli, mi ovde na ovoj
edukaciji toliko učimo o predrasudama i generalizacijama, i ja sam za sebe mislila kako sam
toliko širokih shvatanja, a vidi kako sam neprimetno bila puna predrasuda i pogrešnih
ubeđenja!“
*
Naša ubeđenja i čvrsta verovanja su postulati po kojima se kreira naš život. Ali neka uverenja su
toliko „podmuklo“ zalepljena za nas, da ih uopšte i nismo svesni da ih imamo. Postala su deo
naše svakodnevice i upšte ne razmišljamo o njima i ne preispitujemo ih, jednostavno živimo po
njima.
Sećam se izjave jednog spiritualnog učitelja, koji nas je samo jednim pitanjem dobro prodrmao
baš na ovu temu. Naime, bila sam na jednom njegovom seminaru u Austriji i u pauzi smo nas
nekoliko otišli u obližnji kineski restoran da ručamo. Ali ono što su nam doneli, nije baš ličilo na
kinesku hranu.
Jedino su nazivi jela bili kineski. Kada smo se vratili, učitelj nas je upitao kako smo prošli na ručku
i mi mo mu izneli svoje negodovanje u vezi hrane.
A on nas je upitao: „Zašto ste toliko nezadovoljni?“
Jedan od nas mu je odgovorio: „Pa zato što to nije bila kineska hrana, već samo pirinač sa
povrćem i alo soja sosa odozgo.“
Učitelj je upitao: „Da li je hrana bila ukusna, sveža?“
Kolega: „Da, bila je ukusna i sveže pripravljena, ali... nije bila kineska.“
Učitelj: „U čemu je ustvari problem?“
Kolega: „Pa očekivali smo pravu kinesku hranu, sa njihovim začinima, ukusima, znamo kakva je
kineska hrana, a nismo je dobili.“
Učitelj: „A zašto ste očekivali da to bude prava kineska hrana?“
Kolega: „Pa zato što na restoranu vani stoji napisano velikim kineskim slovima, a ispod njih i
nemačkim slovima, da je to Kineski restoran.“
Učitelj: „ A odakle vam to uverenje da ako na tabli napolju stoji napisano kineski restoran, da vi
automatski verujete da ćete unutra dobiti pravu kinesku hranu?“
Uffffff! Buđenje!
Naravno, mi očekujemo da se u italijanskom restoranu služe italijanska jela, u kineskom
kineska... Mi ČEKUJEMO! Eto, ne mora da bude tako. Jasno je, očekivanja su ta koja nam
„zabibere“ život.
Automatizam! Mi živimo po automatizmu.
Veliki deo konflikta se zato i događa. Život po automatizmu, nedovoljna otvorenost da
razumemo uđe stavove koji su različiti od naših vode nas pre do osuđivanja „onog drugog“ nego
do razumevanja „njegovog sveta“.
Iskustva iz austrijske prakse
Beč je grad u kome pored Austrijanaca živi veliki broj ljudi poreklom iz različitih zemalja i
kontinenata, iz najrazličitijih kultura, različite verske i etničke pripadnosti i svi oni imaju različite
stavove, poglede i shvatanja života. U Austriji se velika pažnja poklanja integraciji stranaca radi
boljeg međusobnog razumevanja i mirnog i kvalitetnog suživota. Za postizanje tih ciljeva postoje
mnoge organizacije i projekti koji nude programe za komunikaciju, bolje međusobno
razumevanje i miroljubivo rešavanje konflikta. U jednoj takvoj organizaciji u Beču sam i ja
izvesno vreme radila kao savetnik za konflikte između Austrijanaca i stranaca.
Austrijanci su se žalili na strance, njhove navike i njihov način života, a stranci su se pak žalili na
Austrijance i njihove navike i način života. Austrijanci su tvrdili da stranci koji su došli u Austriju
trebaju da se prilagode tamošnjim prilikama i načinu života, jer su oni ti koji su odnekuda došli i

5
trebaju da se prilagode uslovima života „domaćina“. Stranci su pak tvrdili (bar većina njih) da oni
žele da se prilagode domaćinima i njihovoj organizaciji života, ali da su neki zahtevi domaćina
takvi, da zadiru u njihovu privatnost, što njih iritira i ljuti.
A mi smo u našoj organizaciji gde sam radila bili arbiteri, bili smo most koji bi trebao da poveže
ljude različitih kultura da se bolje razumeju.
Jedan od čestih problema između Austrijanaca i stranaca je bio i u tome što su se Austrijanci
žalili da se mala deca stranaca igraju sama ispred zgrade, bez nadzora roditelja i da mnogo viču i
galame.
Spoj dvaju sveta! Različite kulture! Za mnoge Turke i ljude iz bivše JU sasvim je normalno da se
deca od 5,6 godina igraju sama ispred zgrade. A to što galame, to je za njih normalno, pa to su
deca.
Prirodno je za decu da trče, viču i galame.
Za mnoge Austrijance to predstavlja zapostavljanje dece. Oni smatraju da deca u toj uzrasti
moraju napolju da budu pod nadzorom roditelja i zbog same dece kao i zbog uviđavnosti prema
susedima, kako deca ne bi previše galamila.
Čuvši komentare jedne Austrijanke, koja se žalila na galamu dece, jedan stranac je toj Austrijanki
grubo odgovorio: „A šta vi mislite, da decu čuvamo ko vi vaše kučiće, ajde na lanac, korpa na
usta i ćuti. E pa nemože tako, ima razlike između dece i kučića. I kako da vam to ne smeta što
vaši kučići laju, a smeta vam samo ako naša deca su malo glasnija dok se igraju?“
Naravno, ovakav odgovor samo raspaljuje vatru. Austrijanka na to odgovara: „U Austriji se zna
red!
Ako vam to ne odgovara, vratite se odakle ste i došli“.
I tako, ako se ne pokuša da se razume pozicija druge strane, konflikt može da uzme još veće
razmere.
Većina Austrijanaca su po prirodi dosta tihi i poštuju zakon i red. Za njih je kućni red koji je u
zgradama uredno zakačen nešto što treba da se ceni i poštuje i da se toga reda pridržava.
Većina stranaca, barem onih kojih ima najviše, Turaka i Srba, su po svojoj samoj prirodi glasniji,
češće primaju goste, druženje s gostima je ponekad glasnije. Čak i oni stranci koji žele da se
pridržavaju kućnog reda, nemogu da shvate šta su to loše uradili. Kada im se prebaci da su
glasni, oni pitaju: „Ali mi se ne svađamo, imali smo goste, prijatelji imaju decu, deca ko deca viču
pomalo. Pa šta da radimo, zar da šapućemo u rođenoj kući? I rađa se netrpeljivost prema
Austrijancima.
Ali ta galama kojima je jednima sastavni deo života i uopšte je ne primećuju, drugima može
itekako da utiče na smanjenje kvaliteta života.
Na primer, bračni par Austrijanaca, koji su godinama mirno živeli u svom stanu, odjednom iznad
sebe dobiju nove komšije, porodicu sa tri deteta, koja non stop po stanu trče i viču. A tu je i
glasna muzika do kasno u noć, stalna gužva i galama. Njihov život postaje „pakao“, nemaju više
svoj mir, nemogu da otvore prozor jer se tada sve još više čuje, kad zaspu neka galama ih
probudi... I rađa se netrpeljivost prema strancima.
Tek kada se omogući da te dve sukobljene strane sednu na zajednički sto i počnu da razgovaraju
o tome šta ih muči i kako im ponašanje onih drugih otežava život, tek kada se postigne to
međusobno razumevanje, tek tada je moguće da se nađe zajedničko adekvatno rešenje.
*
Veliki konflikti najčešće proizilaze iz naših predrasuda i ubeđenja. Zato trebamo uvek da kod
sebe preispitujemo neke izjave i pojmove koje smo putem automatizma nesvesno usvojili. Da
osvestimo svoja ubeđenja koja počinju sa „Svi“. Na primer:
„Svi Austrijanci su...“
„Svi Srbi su....“

6
„Svi Turci su...“
„Sve žene su...“
„Svi muškarci su...“
*
Često smo sa ekipom izlazili i na „lice mesta“, i u cilju preventive, a i u cilju intervencije tamo gde
su konflikti među strancima i Austrijancima dobijali veće dimenzije.
U toku jednog takvog uvida desilo se sledeće:
Jedan Austrijanac je tvrdio: „Svi Srbi nose pištolje. Šetaju se Bečom i nose pištolje. Ja se u takvoj
situaciji osećam ugroženim“ Pitala sam ga: „Odakle Vam to uverenje?“ Rekao je: „Znam, viđam
ja to često.“
Ja: “A da li baš svi Srbi u Beču nose pištolje, i žene srpkinje?“
On: „Ako ne pištolje, svako ima po neko hladno oružje, nož ili nešto slično, i žene i muškarci.“
Ja: „Evo vidite mene, ja sam srpkinja, pogledajte mi džepove i tašnu. Nema oružja, nema
pištolja...“
Zbunio se čovek, nezna šta da kaže. Gleda u mene, gleda u moju zakačenu karticu sa
prezimenom i pita: „Ali kako, vaše prezime nije srpsko, izgleda mi kao poljsko.“
Ja: „Zar mora da ako sam srpkinja da mi prezime isključivo bude srpsko? Da li svi Austrijanci
imaju austrijska prezimena?“
Rekla sam mu to smireno, čak kao u nekoj polušali, sa osmehom na licu, kako ne bih
podgrejavala njegovu već dovoljno veliku ljutnju.
Samo me je gledao par trenutaka bez reči. Tako obično svi mi reagujemo kada nam se pred
očima rasprsne neko uverenje za koje smo bili sigurni da je baš ono istinito. To su jako bitni
trenuci, to su trenuci spoznaje. U tim trenucima um se povlači, razbiven je. Ali se i jako brzo um
ponovo vrati i grčevito traži načine i situacije da ponovo bude u pravu (jer to je jedan od
zadataka uma, da uvek bude u pravu). Tako je ovaj čovek produžio s pričom, malo menjajući
temu, rekavši: “Ali, tek da vidite Turke...“
*
Pri jednoj drugoj poseti dveju sukobljenih strana bila sam na uvidu zajedno sa mojom
koleginicom, Austrijankom. Jedna žena, Srpkinja, uporno je ponavljala:
„Svi Austrijanci mrze strance. Svi Austrijanci čuvaju kući kučiće. Austrijanke nikada ne kuvaju!“
Moja koleginica me je pitala da joj prevedem šta ta žena govori. Zatim joj je mirno odgovorila:
„Da li ste sigurni da baš svi Austrijanci mrze strance? Da li ste sigurni da baš svi Austrijanci čuvaju
kući kučiće? Da li ste sigurni da baš sve Austrijanke nikada ne kuvaju?“
Žena ju je iznenađeno pogledala i promucala: „Pa da, mislim da sam sigurna, to viđam
svakodnevno.“
Moja koleginica joj je mirno odgovorila:
„Ja sam Austrijanka i ne mrzim strance. Evo tu je i moja koleginica Sonja, koja je stranac, i mi se s
njom često viđamo i družimo i van radnog vremena. Kučiće kući ne čuvam. Inače često kuvam, i
uživam u tome. Sonja je probala više mojih domaćih specijaliteta.“
*
Različite kulture, različit način života i različit vrednosni sistem nose mnoga iskušenja za suživot
bez razmirica.
A prevazilaženje tih razmirica može značiti pravo bogatstvo, jer mešanje kultura to i jeste, donosi
svima bogatstvo u otvaranju novih horizonta i novih pogleda na život. I svi mogu puno jedni od
drugih da nauče. Ne samo što mogu da čuju drugu muziku ili okuse drugačija jela, već mogu da
nauče dosta i o životu, posmatrajući kako druge nacije gledaju na neke životne situacije, kako
donose odluke, kako razmišljaju...

7
A tako je i u mnogim drugim konfliktima, bez obzira o kome se radilo: s kolegom s posla, s
mužem, sa sinom... Kada pokušamo da zaista doživimo svet onog drugog, tada se otvaramo i
prema novim aspektima života, novim mogućnostima.
Kako sam veoma dugo radila na svojim ličnim konfliktima, ispričaću vam deo mog iskustva.
Možda Vam pomogne u boljem razumevanju Vaših odnosa.
Lično iskustvo
Prvih stvari koje se iz svog detinjstva sećam su pitanja koja sam sebi postavljala: „Zašto se ljudi
svađaju?“, „Zašto se neki ljudi smeju, a neki su stalno tužni?“
Od malena sam se osećala često zbunjeno i tužno, kao da nigde ne pripadam. Do moje
trogodišnje uzrasti me je čuvala moja baka, a zatim sam živela sa roditeljima. Sećam se mojih
prvih konflikta sa roditeljima. Još od predškolske uzrasti sam volela puno da čitam i radije sam
ostajala kući sa svojim knjižicama nego da izlazim napolju i igram se sa decom. Sećam se da mi je
mama bila kupila sto dečjih slikovnica, edicija se zvala „Žar ptica“. Nisam shvatala zašto se onda
ljutila na mene kad hoću da ih čitam i zašto me uvek terala napolju da se igram. Ja sam samo
želela da te knjizice sve odjednom pročitam.
Kako sam rasla, konflikti s roditeljima su bivali sve veći i veći. Nisam više ni znala oko čega se
svađamo, važno svađali smo se. Svađala sam se i sa mojim četiri godina mlađim bratom. Sve više
sam pomišljala da nešto samnom nije u redu. Iako sam bila odličan i primeran đak, iako su me
moji nastavnici hvalili, sve to kao da mi puno nije značilo. Bila sam konstantno tužna i nesretna.
Pakao je nastupio kada sam ušla u pubertet. Bila sam izuzetno lepa i zgodna i mnogim mladićima
„zapala“ za oko. Tada osim statičnog telefona nije bilo drugih tehničkih komunikacionih
sredstava. U današnje vreme mladi se dopisuju SMS-om na mobilnim telefonima, koriste
fejsbuk, skajp i druge oblike internet komunikacije. Tada je komunikacija među mladima bila
preko kućnog telefona. A kućni telefon kada zvoni čuju ga svi ukućani. Mnogi mladi su imali
svoju „igru“: zivkanje telefonom i spuštanje slušalice ili da nešto šapnu u slušalicu i onda je
spuste. Mene su često zivkali i to baš u vreme kada se miji roditelji vrate s posla i žele da se malo
odmore. To je bilo ono vreme kad se radilo od sedam do tri, pa ljudi kad dođu s posla, ručaju i
malo prilegnu. A mene su mnogo zivkali. Moji roditelji, pogotovu moj otac je besneo zbog toga.
Svađe među nama su bivale sve veće, a nezadovoljstvo na obe strane je raslo. Vladalo je totalno
nepoverenje mojih roditelja prema meni, zabranjivali su mi ili ograničavali izlaske pitajući stalno
gde i s kim sam bila. Osećala sam se tužno, neshvaćeno i nevoljeno. S jedne strane nisam mogla
da shvatim toliki interes mladića za mene, jer ja sebe uopšte nisam doživljavala kao lepu i
zgodnu, iako su svi drugi pričali da je to tako. S druge strane, nisam mogla da shvatim reakcije
mojih roditelja i njihovu ljutnju i okrivljavanje. Nisam znala zašto mi se toliko ljute i zašto mi ne
veruju.
*
Evo nekoliko primera koji su mi ostali u sećanju:
Jednom, imala sam oko sedamnaest godina, vraćam se uveče kući posle izlaska u grad (morala
sam najdalje u 21:00h da budem kući, kasnije je to produženo do 22:00h) i ponovo me dočekuju
razljućena lica mame i tate. „Gde si bila? S kim? Da li znaš da nam je telefon sto puta zvonio? Šta
ti uopšte radiš? Pa nisi ti jedina devojka u gradu, nemože samo tebe svi da traže! Pričaj s kim se
ti to nalaziš i gde ideš!“
A onda sam ja na to vikala, galamila i lupala vratima, ponavljajući: „Ostavite me na miru, samo
me ostavite, neznam šta hoćete od mene, pustite me!“
Kada su svađe eskalirale, vikala sam: „Epa idem gde hoću i skim hoću, moja stvar, dosta me
kontrolišete!“ Na takvu neposlušnost mnogo puta je „zaigrao i kaiš“. Tata me je tukao, a mama
je samo gledala sa strane ne preduzimajući ništa.

8
Počela sam svoje roditelje da mrzim. Mrzela sam i sebe i ceo svet. Mrzela sam i muškarce i
njihova udvaranja. Ništa mi nije bilo jasno. Imala sam sedamnaest godina, skoro sve moje
drugarice su imale mladiće, ja nisam, a kod mene kući se stalno odvijala drama oko mladića i
mog ponašanja.
Jednom smo porodično otišli na zimovanje sa prijateljima. Jedne večeri pristupa nam šef hotela i
upita mog tatu sledeće: mi organizujemo izbor za lepoticu u ovom hotelu, pa bih želeo da vas
pitam da li bi mogla vaša ćerka da učestvuje? Sećam se kako je moj tata naglo pocrveneo, ali mu
suzdržano kratko odgovorio: „Ne, nemože.“ Čovek nije odustajao, počeo je da priča o
mogućnostima dobijanja raznih nagrada, kao i da sigurno veruje da ću ja nešto da osvojim, zato
što sam izuzetno lepa. Na to je moj otac postajao još nervozniji i odlučno odbio ponudu.
Naravno, mene nije ni pitao da li to želim.
Šef sale nije odustajao, izneo je svoju drugu ponudu, da budem voditeljica programa. Oni imaju
jednog profesionalnog voditelja, a ja da se uklopim s njim. I to je moj otac odbio sa izgovorom:
„Ma ona nije za to, nezna ona dobro ni da priča, ima govornu manu.“ Nisam mogla da
poverujem svojim ušima. Mrzela sam ga, jedino to sam znala.
*
Jednom, išli smo krstarenjem brodom po sredozemlju. Imala sam dvadeset godina. Moj brat je
tada imao šesnaest godina i odbio je da ide na odmor sa nama, jer je otišao sam sa svojom
devojkom na odmor. Moji roditelji su to dopustili, jer „on je muško“. Nisu se upitali da to muško
ide na odmor sam sa jednom osobom koja je žensko, koja je istog pola kao i njihova ćerka, i još
četiri godina mlađa od te ćerke, i da „to žensko“ isto ima roditelje koji se o njoj brinu, a ipak je
puštaju da ide sama na odmor sa dečkom. Ludeći od te neravnopravnosti u pogledu na muško i
žensko nisam mogla ni da se radujem predstojećem putovanju.
A na brodu, ponovo drama. Sedimo jednom za večerom i dolazi kelner i kaže: onaj mladi
gospodin što sedi za onim stolom pita vas šta ćete da popijete na njegov račun. Moj otac se
zahvalio i rekao da neželimo ništa da popijemo od tog mladog gospodina. Ali, gospodin je bio
uporan, tako da se kelner nekoliko puta šetao tamo-vamo. Otac je komentarisao: „Eto, ponovo
problemi oko tebe. Vidi, to su neki Arapi, celo vreme te gledaju!“ Ja nisam znala šta sam to loše
uradila, šta ja imam s tim što me gledaju?“
Brod stiže u Istanbul i tamo ga napuštamo, s namerom da ostanemo tamo nekoliko dana i posle
se vratimo kući. Ulazimo u jednu prodavnicu kože da kupimo kožne jakne za mene i moju mamu.
Gazda dućana, jedan mladi ljubazni Turčin počeo je odmah da se vrti oko mene. Rekao je mom
tati kako ima lepu ćerku i da bi mu bilo drago da me oženi, naravno ako tata pristane. Kako je
Turčin celo vreme bio veseo i dobro raspoložen, moj tata ga uopšte nije shvatao ozbiljno i počeo
je s njim da se šali. Ali Turčin je bio ozbiljan, počeo je da daje ozbiljne ponude u vezi miraza,
nudio kuću, fabriku za kožu, zlato. Uopšte neznam kako je do toga došlo, da mu moj tata pruži
ruku kao ono, dogovoreno. I, Turčin odmah zaključa vrata dućana i reče, čim je dogovoreno, ona
odmah ostaje ovde, a vi idete.
Natezali smo se snjim četiri sata, dok nas konačno nije pustio da izađemo.
Jednom, vraća se moj tata sa roditeljskog. Bila sam tada u trećem razredu gimnazije. Ti dani kada
se održava roditeljski sastanak su mi obično bili sretni dani, zato što me razredna uvek pohvali.
Moji su roditelji tada sretni i zadovoljni, pogotovo kad čuju koliko ima loše dece koja neuče i
beže iz škole, a njihova ćerka je tako primerna. Ali tog dana nije bilo tako. Tata se vratio besan sa
roditeljskog. Počeo je da me bije kaišem ponavljajuči samo reči: „A ti tako, tako znači, u školi se
vucaraš, i to sa muslimanom! Koske ću da ti polomim!“ Dobijala sam udarce, vikajući i vređajući
ih: „Umrite, idioti, mrzim vas.“ Tu sam rečenicu toliko često izgovarala i na glas i u sebi, da je
postala moja „afirmacija“.

9
Uopšte nisam znala zašto dobijam batine, o kome muslimanu tata priča, ništa mi nije bilo jasno.
Tek kasnije mi je ispričao šta mu je moja razredna nasamo, posle roditeljskog sastanka rekla.
„Znate, Sonja je toliko zlatna i primerna, ali ona je izgleda počela da se zabavlja sa jednim
dečkom iz odeljenja. On baš nije dobar učenik, a i musliman je, obratite joj pažnju na to.“
Kada mi je to tata ispričao, rekla sam mu da je taj musliman moj drug i da su nas godinama učili
na bratstvo i jedinstvo, da bez obzira na religioznu veroispovest, svi smo jednaki i da trebamo da
se međusobno volimo i poštujemo. A sada, kada to praktikujem u životu, dobijam batine zbog
toga! Na to mi je tata odgovorio da nemoram baš toliko da širim bratstvo i jedinstvo, vucarajući
se po školi sa muslimanima. Plakala sam i vikala. Nisam mogla da se smirim. Tata mi je rekao da
ako još jednom čuje od razredne da se družim s tim dečkom, da će me ispisati iz te gimnazije i
naređao pri tome još puno drugih kazni. Inače, to je bila jedina gimnazija u Skoplju, koja je imala
i srpske razrede. To je bilo vreme Jugoslavije, vreme bratstva i jedinstva. Moj razred je bio
Jugoslavija u malom, bilo nas je iz svih republika, različitih nacionalnosti, nismo čak ni znali ko je
Hrvat, ko Srbin, ko je došao iz Bosne ili Crne Gore. Bili smo složni, družili se i voleli se. Tako su
nas učili, da nije bitno ko kojoj veri i nacionalnosti pripada. Zato su me reči moje razredne još
više bolele nego tatin kaiš. Srušile su moja verovanja, videla sam dvostrukost morala, rušili su se
moji ideali.
Kako sam bila dosta energična i ratoborna (bila sam predsednik razreda), počela sam otvoreno
da se sukobljavam sa razrednom. Bila sam buntovna, mrzela nju, mrzela svoje roditelje, mrzela
ceo svet.
*
Tada sam potražila pomoć u jednom savetovalištu za mlade. Jedina osoba u to doba koja je
radila savetovanja sa mladima bila je jedna žena, psihijatar. Veoma mi se dopala i ja sam
redovno počela kod nje da odlazim. Ona je insistirala da dođu i moji roditelji. Mama je došla
samo jedamput, a tata nijedamput. Nakon tog odlaska, mama je bila ljuta, rekla je da ta žena
ništa nezna, pričala pogrdne stvari o psiholozima i psihijatrima. Pričala je ružne stvari o toj
psihijatrici i negodovala što ja uopšte idem tamo. Ali, ja sam odlazila kod nje, to mi je bilo jedino
utočište od svakodnevnih svađa i rasprava.
Ali u radu sa tom psihijatricom, ona mi je jednom rekla: „Svi tvoji problemi potiču od idiotskog
vaspitanja tvojih roditelja. Trebaš što pre da se osamostališ i da se odvojiš od njih.“ Ta izjava je
odgovarala mojoj mržnji prema roditeljima i ja sam počela još više da ih mrzim. Taman sam našla
svog „dežurnog krivca“. Godinama nadalje sam za sve što mi se u životu dešavalo krivila
roditelje. Bila sam ubeđena u sledeće: „Da, oni su mene kao bebu dali da me čuva baka, nisu se
starali o meni, da, ja zato imam problema u ljubavniom vezama, jer podsvesno uvek naletim i
zaljubim se u agresivnog muškarca kao što je moj tata, da, ja zato nemam samopouzdanja, jer su
me roditelji stalno kritikovali...“
Tek kada sam počela da se intenzivnije bavim sobom i svojim ličnim razvojem i kada sam
upoznala i neke spiritualne škole i pravce, počela sam da širim svoje poglede na život. Počela
sam da shvatam da uzroci problema nemoraju stalno da se traže u detinjstvu, postajala sam
svesna da postoje neki viši razlozi zbog čega se rađamo baš u određenoj državi, u određenom
opkruženju i kod određenih roditelja. Počela sam polako da posmatram „i drugu stranu“.
Evo druge strane:
Dvoje mladih su se zaljubili i venčali. To su bili moji mama i tata. Dok su se zabavljali, mladić je
svojoj devojci pevao često jednu rusku pesmu o nekoj Sonji i u svom ljubavnom zanosu su se
dogovorili da ako imaju devojčicu, ona će se zvati Sonja. Kada su se uzeli i bili presretni što će
dobiti bebu, evo udara sudbine. Dobili su devojčicu, koja je živela samo nekoliko časova. Nakon
toga, ta žena je imala velikih zdravstvenih problema i lekari su joj rekli da zbog komplikacija na
porođaju ne bi smela da ima više dece, jer to može da bude opasno po njen život. Ali ta žena je

10
bila uporna i kada je zatrudnela, celo je vreme ležala, želeći da ipak rodi to dete. Njeni otac i
majka su se starali o njoj dok joj je muž radio u drugom gradu. Kada je već bila u devetom
mesecu trudnoće, desio se veliki zemljotres i njoj su javili da joj je muž poginuo. Nakon dva dana
joj javljaju da je ipak živ. U tom velikom šoku, ona se porađa i donosi na svet devojčicu. Dali su
joj ime Sonja. Beba je od samog rođenja bila slabašna i bolešljiva, a po tadašnjem zakonu, žene
su imale samo tri meseca trudnićkog bolovanja. Muž i žena su se dogovorili da brigu o bebi
preuzme ženina mama, dok beba malo ne ojača, a zatim da je oni uzmu. Mislili su da je to
najbolje za njihovu devojčicu. Naporno su radili dok je bebica rasla, kako bi mogli da sebi i detetu
omoguće dobar zajednički život. Sanjali su o tome kako će njihova mala devojčica neometeno da
raste i krojili planove o budućem porodičnom zajedničkom životu. Kada je Sonja napunila tri
godine, konačno su se stvorili uslovi da svi zajedno žive. Ali, tu su počela i njihova razočarenja. Ta
mala Sonja je bila ćudljivo i čudno dete. Nije želela da se igra sa svojim vršnjacima, ili je bila ljuta
ili se povlačila u sebe. Kada je dobila i brata, bila je još nepodnošljivija.
Majka je bila rastrzana svojim problemima, starala se o novoj bebi, o sinu koji je rođen isto
bolešljiv.
Sticajem okolnosti, morala je sama da se brine o dva mala deteta, jer su njeni roditelji otišli u
inostranstvo, a ubrzo i njen muž je otišao na specijalizaciju u jednu drugu stranu državu. Kada joj
se muž vratio, zajedno su se pitali šta sa tom njihovom devojčicom nije u redu. Zašto ne želi da
se igra sa drugom decom, zašto samo postavlja neka čudna pitanja, zašto je tako različita od
druge dece, zašto ne podnosi brata. A bila je često i veoma bolesna.
A tek kada je ušla u pubertet, nisu mogli da je prpoznaju. Nije želela da ništa s njima komunicira.
Počeli su muškarčići da se interesuju za nju, a njima, njenim roditeljima je to izgledalo da je
suviše rano. Plašili su se za nju i njen život. Kada su počela intenzivna telefonska javljanja i
spuštanja slušalica, Sonjin otac je bio u panici, jer nije znao sa kim se Sonja druži i zašto se sve to
dešava.
Probavali su na sve načine da dopru do nje i da je „urazume“, koristili su i fizičke kazne, samo u
cilju „da je odvedu na pravilan put“. Bili su s jedne strane sretni što imaju lepu i pametnu ćerku,
ali s druge strane su veoma brinuli i plašili se za nju. Bila je toliko buntovna i samovoljna, da nisu
znali kako da se sa njom ponašaju. Bila je sve suprotno od onoga što su očekivali. Želeli su da
imaju finu, ljupku, mirnu i poslušnu devojčicu. A njihova ćerka je samo po izgledu bila nežna i
ljupka. Karater joj je bio užasan, tako su je bar oni doživljavali.
Osnovno osećanje kod njih je bio strah. Plašili su se za nju kako će sa tim karakterom u životu da
prođe. Pokušavali su da je promene koristeći metode koje su znali od svojih roditelja. Radili su
ono najbolje što su znali i umeli. A iznad svega su je mnogo voleli. Nisu mogli da shvate da ona to
ne vidi.
Zadužili su se i kupili joj stan, omogućili jedan visoki životni standard, kupili joj kola, a ona je
stalno nezadovoljna i govori im kako ih mrzi. Kod njih su se stalno bili prisutni te očajanje, te bes
prema njenom takvom ponašanju. Nisu im se dopadale ni njene životne odluke, niti je pak ona o
tome njih kao roditelje pitovala, samo ih je obaveštavala: ja ću da se udam, ja sam se razvela, ja
se ponovo udajem, dala sam otkaz, otvaram svoju firmu, ne, ponovo sam sa mužem, idemo u
inostranstvo, menjam struku, upisujem se na drugi fakultet, ne nesmete mojoj deci (vašim
unucima) da dajete čokaladu dok ne napune tri godine, nesmete da im dajete slatkiše, ako to
uradite, neću više da vam ih donosim, ne, ne interesuje me što vi mislite o tome... Pitali su se
gde su to sa svojom ćerkom pogrešili, zašto nemože jednom da se skrasi i živi kao sav normalan
svet.
*

11
Kada sam u toku svog dubokog rada na sebi počela da se osvešćujem, počela sam da razmišljam
malo šire o tome zašto su moji roditelji baš tako reagovali, gde je uzrok tome što smo mi
godinama u prepirci i svađi.
Evo jednog od prvih konstruktivnijih razgovora sa mojim ocem. Tada sam imala 38 godina.
Ja: „Tata, želela bih da nešto razgovaramo.“
On: „Šta, opet ćeš nešto novo da mi saopšiš, neku tvoju novu odluku. Tvoj život, tvoja stvar. Radi
šta hoćeš, udaj se, razvodi se, ne interesuje me više ništa.“
Ja: „ Ne, tata ne radi se o nekoj novoj odluci. Želim da pričamo o nama.“
On: „Štaaa? O nama? Šta tu ima još da se priča? Dobili smo toliko nepoštovanja od tebe, šta još
hoćeš?“
Ja: „Baš o tome i želim da pričamo, želim da razumem zašto se toliko mnogo godinama
svađamo.“
On: „Zar ti neznaš zašto se mi toliko svađamo? Sve smo ti omogućili što smo mogli, a ti si stalno
nezadovoljna i stalno nas za nešto okrivljuješ. Šta hoćeš od nas?“
Ja: „Hoću malo više obostranog razumevanja. Hoću da mi odgovoriš na neka pitanja.“
On: „Mislim da je kasno za to, previše smo boli naneli jedni drugima, previše je obostranog
vređanja i nezadovoljstva, tako da to nemože tek tako da se zaboravi. Ja nemogu da ti oprostim
mnoge stvari koje si uradila“
Ja: „Ne radi se o tome da se zaboravi, već da pokušamo da razumemo zašto jedni druge toliko
vređamo. A kad smo kod praštanja i meni je teško mnogo štošta da vam oprostim. Baš o tome i
želim da razgovaramo. Ali ako počnemo da pričamo o tome šta nemožemo jedni drugima da
oprostimo, opet ćemo da se posvađamo. Ja želim da ti kažem kako se osećam u vezi svega.“
On: „Epa dobro, eto kaži mi kako se osećaš i ja ću da ti kažem kako se osećam i reći ćemo jedan
drugome oprosti, izvini i živećemo nadalje u miru i slozi. Jel te tako uče na tim tvojim
psihološkim glupostima, u koje si se uvalila?“
Ja: „Ne uče me baš tako. Želim da te pitam, zašto si uvek toliko sarkastičan? To je ono što me je
kod tebe najviše bolelo i nerviralo. Stalno si me kritikovao, kritikuješ me i dan-danas, stalno je
tvoje obraćanje prema meni bilo puno ponižavanja i ironije. Nisam nikad dobila neko
uvažavanje, pohvolu, samo kritika, kritika i pri tome i česte batine.“
On: „Vidi Sonja, ja sam samo tako znao da te vaspitavam. I moji su roditelji bili strogi prema
meni. I mene je moj otac ponekad tukao kaišem. U našoj se porodici znalo za poštovanje. Moji
braća i sestre, mi smo svi poštovali naše roditelje. Njihova reč je za nas bila zakon. A ti nas
nikada nisi otpoštovala.“
Ja: „Zašto si me stalno kritikovao, a nikad me nisi ni za šta pohvalio?“
On: „Mislio sam da ćeš na taj način da se trudiš da budeš sve bolja i bolja. A ako te hvalim, da ćeš
s time da se zadovoljiš i da nećeš da postižeš još bolje rezultate. Možda te nisam hvalio u tvom
prisustvu, ali sam među svojim prijateljima uvek pričao o tvojim uspesima i radovao se njima.“
Ja: „Ah, tata, ti si se stvarno radovao mojim uspesima? Mislila sam da ih ne vidiš?“
On: „Da, Sonja, kako neki roditelj može da se ne raduje detetovim dostignućima? Pa nisam ja
nenormalan! Radovao sam se svim tvojim peticama i diplomama. Ali, eto, možda je trebalo da ti
to lično kažem, neznam zašto ti to nisam nikad rekao, stvarno neznam.“
Ja: „Vidiš, to me je bolelo, nikad nikakvo priznanje od tebe i mame. Najbolja u razredu, pokažem
vam svedočanstvo puno petica, a vi to i nevidite, ne obratite pažnju, već odmah nađete nešto
drugo za šta ćete da me kinjite.“
On: „Sonja, ne radi se o tvojim peticama. Radi se o tvom privatnom životu. Plašili smo se za tebe.
Mnogo smo se plašili za tebe. Dok su tvoje drugarice imale stabilne višegodišnje ljubavne veze,
dok su njihovi roditelji znali s kime one izlaze, ti si samo nekud lutala, nešto tražila, tvoje nam se
društvo nije svidelo, sve neki sumnjivi tipovi... Nisi prihvatala nikakve norme, živela si po svome.

12
Plašili smo se da ne zaglaviš u neku sektu. Sećas se kad si počela da jedeš samo one trave i alge,
da se družiš sa onim zanesenjacima. Pa kad si se udala, pa si se sa mužem razdvojila, pa si javno
imala ljubavnika, a on oženjen... Pa šta misliš, kako je meni i tvojoj mami bilo, nesmemo ljudima
da pogledamo u oči, neznamo šta da kažemo, u našoj sredini se svi poznajemo. Pa onda, menjaš
zanimanja, upisuješ se na drugi fakultet u zrelim godinama, kad ti ćerka istovremeno kreće u prvi
razred, jedan ti fakultet nije bio dovoljan, menjaš države, nikako da se skrasiš, kako sve to da
prihvatimo? I nikad se ne savetuješ s nama, tek nas nešto obavestiš. Kako bi tebi bilo da ti se
padne takvo dete? Tvoja su deca sad još relativno mala, ali videćeš kad malo porastu, nije to
uopšte jednostavno.“
Ja: „Upravo se o tome i radi, niste me prihvatali takvu kakva jesam.“
On: „Da, o tome se radi, nisi ni ti nas prihvatala takve kakvi jesmo.“
Ja: „Ja sam samo želela da me ostavite na miru, da me ostavite da živim život po svome.“
On: „Mi smo samo želeli da ti ukažemo na pravilan put. A voleli smo te iznad svega. I još te
volimo. Ali eto, toliko smo znali i umeli. Sada ti imaš šanse da sa tim tvojim učenjima u koja si se
upustila da bolje vaspitaš svoju decu.“
Ja: „Nemoj ponovo da postaješ ironičan, molim te.“
On: „Ne, nisam ironičan, dobro, možda pomalo. Eto, ajde počni sa prihvatanjem. Prihvati to da je
tvoj otac ponekad ironičan.“
Ja, uz osmeh: „A ti prihvati da je tvoja ćerka različita od onoga što si se ti nadao da će da bude.“
Tada smo se prvi puta iskreno zagrlili.
Tata je odmah produžio:
„Nemoj da misliš, eto sada je sve gotovo, u redu je, pomirili smo se. Mene još bole tvoje uvrede i
još čujem tvoje reči: mrzim te, mrzim. I još uvek mislim da nije u redu što sad u ovim godinama
menjaš struku. Zlatno si zanimanje imala i firmu i sve. Plašim se šta će biti od svega ovoga.
Previše rizikuješ.“
Ja: „Tata, i mene još bole tvoji udarci kaišem i pogrdne reči. Ali ako se koncentrišemo samo na te
pretrpljene međusobne bolove i uvrede, nećemo nikuda otići. Ne znači da ih zaboravimo i
potisnemo, već da im nedamo više toliku snagu da gospodare našim životima. Da prihvatimo da
se iz nekih razloga to dešavalo i da pokušamo u buduće da na konstruktivniji način
komuniciramo.“
On: „Ajde, ajde, ne drži mi predavanja, videćemo, ne ide to tako odjedamput. Polako. Zabrinut
sam samo za tvoj život i sve te rizike koje preduzimaš.“
Ja: „Razumem tvoju zabrinutost, ali tu hrabrost da rizikujem sam dobila od vas i zahvalna sam i
tebi i mami na tome. Sećaš se kroz šta ste vi sve prolazili i koliko ste u životu rizikovali?“
On: „Da, ali to je bilo nešto drugo, ovo tvoje je suludo.“
Ja: „ Ah, tata, možda jeste sve to ludo i glupo što radim, ali nešto iznutra me tera da to radim.
Ako to ne odobravaš, molim te bar nemoj više da mi to uvek prebacuješ kad se vidimo“.
Ponovo smo se zagrlili. Ti prvi naši zagrljaji su bili tako nespretni, ali su se desili.
Ovo je bio jedan od prvih razgovora međusobnog prihvatanja i pomirenja sa mojim ocem.
*
Kako su etnički sukobi na našim prostorima bili deo svakodnevice, diskutovali smo sa tatom
jednom o tome. On je pri tome osuđivao ratne sukobe, govoreći o jednakosti i pravima ljudi, bez
obzira kojoj veroispovesti pripadaju i kako je glupo ginuti zbog nekih religioznih i političkih
podela i naveo da u jednoj multietničkoj i multinacionalnoj zajednici moraju da se nađu
konstruktivnija rešenja za suživot osim ratova.
Ja sam ga pri tome upitala:
„Da li ti zaista misliš tako? Ovom prilikom moram da ti nešto kažem, ali nemoj da misliš da
ponovo „vadim prljav veš“. Još uvek se sećam kako si me bio zbog onog incidenta sa mojom

13
razrednom, kad ti je ona rekla da se zabavljam sa muslimanom. To je za mene tada bio ogroman
šok. Prvo, nisi me uopšte pitao da li je to tačno, nego si odmah mojoj razredni sve poverovao.
Drugo, srušili su se svi moji ideali o bratstvu i jedinstvu o kojima su nas godinama učili. Nisam
znala više u koga i u šta da verujem. A sada ti ponovo govoriš o bratstvu i jedinstvu i mirnom
suživotu. Zato te i pitam, šta ti stvarno misliš o tome?“
On: „Veoma mi je sada teško da govorim o tome. Teško mi je zaista što sam te za to tada tukao.
Bilo je to dosta davno. I neznam zaista šta je to tada toliko upalilo vatru u meni da toliko
pobesnim. Ne mogu da nađem adekvatno objašnjenje za tu moju reakciju.“
Zatim smo izvesno vreme ćutali. Njemu je bilo vidljivo teško što se prisećao tog događaja.
Posle jedne duge pauze je nastavio:
„Znaš Sonja, ti ideš na sva ta školovanja i kažeš da radiš na sebi. Međutim i ja i mnogi drugi ljudi
koji ne idu na seminare i mi se ipak razvijamo i menjamo. Kako su se svi ovi ratovi izdešavali i
kako se raspala ta naša Jugoslavija i kako sam bio svedok tolikog stradanja nedužnih ljudi puno
sam razmišljao o tome zašto se sve to zbilo. Kao da je u mnogim ljudima tinjala ta neka mržnja
prema ostalima. I kao da se samo čekao povod da ona izađe na površinu. A kada je izašla, eto
odnela je mnoge živote. Stvorili smo pakao umesto raja. Čini mi se da se ratovi baš zbog toga i
dešavaju, da svedoci tih dešavanja, kao i generacije posle njih vide suludost verovanja u neke
političke i religiozne ideale.
Ja sada sasvim drugačije gledam na ljude druge etničke i religiozne pripadnosti. Sada zaista
nikada više ne bih reagovao tako kao tada pre mnogo godina. Vidiš, čak se i tvoj stari otac
promenio.“
*
I moj odnos sa mamom je dobio novu dimenziju. Ja sam njoj mnoge stvari zamerala: što je bila
uvek tako stroga, što me nije nikada odbranila kad sam se svađala sa tatom i bratom, što nije
nikada zaustavila tatu kad me je bio s kaišem, što mi nikad nije verovala, što me je nazivala
pogrdnim imenima, što me je uvek kontrolisala, što me nikad nije pohvalila, što me je kao bebu
dala svojoj majci na čuvanje( iako sam ja svoju baku mnogo volela) ali, zašto me je dala, ostavila,
što nikada nije želela da me razume, što je uvek osuđivala moje postupke, ne pitajući me
prethodno kako se osećam i zašto nešto radim, što...
Spisak je bio dugačak. A i spisak moje mame u odnosu na njeno nezadovoljstvo sa mnom je bio
dugačak. Kada smo zaista uspele otvorenije da sednemo i pričamo, počela je da mi priča o svom
životu. Bila je jedinica i roditelji su joj bili izuzetno strogi. Nikada od svoje majke nije dobila
nežnost i zato je bila veoma ljubomorna kada je ta njena toliko stroga majka pokazivala toliku
nežnost prema svojoj unuci, odnosno meni, kada sam se rodila. Posmatrala je zatim kako je
njena majka mene mazila i milovala i pitala se kako to da ta ista žena nju nikad nije tako mazila.
Ali to je nikada nije pitala, čak ni kada je bila već odrasla, zrela žena. Zatim mi je pričala o svom
prvom mrtvorođenom detetu i svojim natčovečanskim naporima da mene donese na svet. Devet
meseci je ležala i imala rane na leđima. Ali ta njena sa toliko ljubavi očekivana novorođena
devojčica je bila tako slabašna i bolesna, tako da se veoma mučila razmišljanjem kako da joj
pruži najbolju moguću negu. I u dogovoru sa svojim mužem odlučili su da pitaju njenu mamu
(moju baku), da li bi htela da čuva za izvesno vreme svoju unuku.
Baka je to oberučke prihvatila.
Pri tome, mama mi je rekla:
„Vidiš Sonja, nije da sam te ja dala ili ostavila, žao mi je što si ti to tako doživela, ja i tvoj tata smo
samo želeli da te zaštitimo, jer ja sam morala da idem na posao, a u mestu gde smo živeli nismo
bili sigurni da neko može da ti pruži adekvatnu negu. Bila si tako slabog zdravlja, da su te doktori
na nekoliko puta jedva spasili. Zato smo se odlučili da te baka čuva, da bi ti spasili život.“

14
Nisam u tom momentu imala komentar na ove mamine reči. Ono što sam ja sebi bila uvrtela u
glavu i godinama to ponavljala, kako eto, moja je majka mene dala baki na čuvanje, ostavila me
je, nije se dovoljno brinula o meni, nije me volela... to sam sve sada videla iz sasvim drugog ugla.
Faktički, zato što me je mama toliko volela dala me je baki da me ona čuva!!!
Mama je nastavila:
„A zatim, šta da ti kažem. Kad smo se preselili i počeli da živimo s tobom zajedno, ti si bila toliko
divlja i gruba s nama, tražila si samo tvoju majkicu (tako sam zvala moju baku). A ona tada nije
bila više pored tebe, jer je tada otišla sa tvojim dekom da radi u inostranstvo. Tugovala si za
njom i bila si jedno zaista nepodnošljivo i tvrdoglavo dete. A tek kada ti se brat rodio, nisi mogla
da ga podneseš.
Očigledno si ga mrzela. A ja sam po drugi puta rizikovala svoj život da bi rodila još jedno dete, jer
nisam želela da ti kao ja budeš jedinica. Ja sam bila stalno usamljena i rekla sam, kad se udam
imaću najmanje dva deteta. Ti nisi jednostavno prihvatala tvoga brata. Nisi htela da se igraš ni sa
drugom decom, zatvarala si se u sobu i samo čitala, jer naučila si sama da čitaš još pre nego što
si krenula u školu.
Pričala si nam o tvojim snovima, projavljivala neobične želje, na primer jednom si tražila da te
vodimo noću na groblje da bi videla šta se sa mrtvima dešava u toku noći. Kada sam te pitala
zašto te to interesuje, rekla si da ti mrtvi dolaze u san. Plašili smo se za tebe, postavljala si stalno
čudna pitanja, koja su nas zbunjivala. Ne zaboravi, tada smo živeli u jednom socijalističkom
vremenu, u kome su se ovakva interesovanja smatrala neprimernim. Nije tada bilo ni knjiga o
spiritualnosti, niti su pak meni bila poznata neka takva učenja kao što ih ima danas. Mi smo se
jednostavno za tebe plašili. A ti si postajala sve čudnija. Tek kada si ušla u pubertet, to je za nas
bilo nepodnošljivo. Nisi htela s nama da razgovaraš, zaključavala si se u tvoju sobu, a tek momci,
pa one stalne zvonjave telefona... Mislili smo da je to isuviše rano da se družiš sa mladićima, bilo
ti je tek petnaest godina. Čudili smo se šta ti radiš kad si napolju, kad te toliki mladići telefonom
traže.
Ja: „Mama, vi me nikada niste pitali šta ja radim kad izađem, vi ste me odmah optuživali da ja ko
zna šta radim napolju. To nepoverenje ja nisam mogla da podnesem.“
Ona: „Mi smo radili kako smo znali. Valjda automatski sam se ja ponašala prema tebi kao i moja
majka prema meni, iako to ustvari nisam želela i mislila sam da sam mnogo popustljivija prema
tebi nego što je moja majka bila prema meni. Ali eto, nisam ti pogodila. Ti nisi htela ništa da mi
govoriš, gde si i šta radiš i to me je mučilo, plašila sam se ta tebe. “
Ja: „Mama, mnogo si me vređala i kažnjavala za gluposti, kako si očekivala da ti se posle
poveravam?
Nisam dobijala od tebe razumevanje, stalno osude, kako onda da ti se poverim?“
Ona: „Žao mi je što je sve tako ispalo. Ali, da li si primetila da sam se dosta promenila? Kada si
nam saopštila da si upisala drugi fakultet, ja sam ti se odmah ponudila da ti pomažem oko dece.
Nisam te za to uopšte osuđivala. A to što je za tu tvoju odliku tvoj tata tako reagovao, to je samo
zato što mu je to izgledalo veoma rizično, a malo su ti poodmakle bile i godine za novo
studiranje.“
Zatim je nastavila: „Znaš Sonja, i meni je teško da ti mnoge stvari oprostim, još uvek čujem tvoje
reči, mrzim te, mrzim te. To je za roditelja strašno.“
Pričale smo od tada mnogo puta o našem odnosu, shvatile smo da smo u mnogo čemu slične, ali
da i oko nekih stvari imamo sasvim različita mišljenja i poglede. Polako, sasvim polako počele
smo da prihvatamo jedna drugu onakve kakve smo bile. Ona nije očekivala da ima takvu ćerku,
ja nisam želela da imam takvu majku, ali posle smo se tome smejale, jer eto ispala je baš takva
kombinacija, pa sad s njom negde trebamo da se snalazimo. Uspele smo da se mnogim stvarima
koje su nam ranije zadavale bol i patnju sada smejemo. Iako se i dan danas u mnogim stvarima

15
ne slažemo i imamo različite poglede na život, shvatile smo koliko se volimo i shvatile smo kako
da jedna drugoj tu ljubav iskazujemo.
*
A jednom sam i sa mojom bakom, maminom mamom pričala o mami. Baka je tada meni rekla:
„Neznam sine, izgleda da sam ja sa tvojom mamom mnogo pogrešila. Bila sam mnogo stroga
prema njoj. Izgleda da nije trebalo tako. Mnogo smo ja i deka voleli tvoju mamu, bila je tako
slabašna i nežnog zdravlja, mnogo smo je čuvali. Ali, eto mnogo sam ja bila stroga s njom. Valjda
mi je to ostalo od mojih roditelja. Da vidiš kako su oni bili strogi samnom, kako su me tukli, kako
su me bili. Zamisli, iako imam već 86 godina, ponekad još uvek sanjam prut moga tate.“
*
Da, zato i glasi jedna izreka: „Svi smo mi žrtve žrtava.“
Razumevanje
Posle toliko godina stalnih konflikta počela sam da razumem moje roditelje što su se tako
ponašali prema meni. To ne znači da odobravam sve što su radili, ali ih razumem. U meni je
počela da se rađa zahvalnost prema njima i počela sam da na mnoge stvari u svom životu
gledam drugačije.
Nisam ih više osuđivala što mi nisu bili dozvolili da sa osamnaest godina upišem Fakultet
Psihologije, nego sam prvo završila mašinstvo, pa tek kasnije počela da studiram psihologiju.
Shvatila sam da mi je studiranje tehnike ite kako pomoglo kasnije u radu s ljudima, jer mi se na
taj način razvilo logičko razmišljanje, tako da sam bila u mogućnosti da jako brzo sagledam
uzroke problema ljudi. To mi je pomoglo i da više razumem fiziku, a kasnije i njen spoj sa
spiritualnošču. Tražeći izlaza za svoje probleme naučila sam da svoj talenat za rad sa energijama
produbim i da koristim energetski rad u pomaganju ljudima. Počela sam da bivam zahvalna i za
mnoge druge stvari koje su mi se dešavale u životu. Na primer, da moji roditelji nisu bili takvi
kakvi su bili i da nismo imali toliko konflikata, možda ne bih naučila sve ovo što sada znam.
Možda ne bih imala toliki kapacitet da razumem boli i probleme drugih ljudi.
Sada mogu da kažem da jedno od najboljih ulaganja u mom životu je bilo ulaganje u moj lični
razvoj i edukacije koje sam prošla. Sada živim od onoga što mi je ležalo na srcu još od mog
rođenja. Put nije bio lak, ali doneo je rezultate. Upravo otvaram i svoj Holistički centar za lični
razvoj Sunce u Skoplju, u kome će se redovno odvijati radionice i seminari iz oblasti ličnog
razvoja. Preko tog programa kao i preko seminara koje držim u drugim zemljama imam želju da
sva ta iskustva i znanja koje sam stekla kroz mnogobrojne edukacije u inostranstvu prenesem na
naše prostore, na kojima se još uvek malo zna o nekim veoma delotvornim metodama ličnog
razvoja.
Želim i da ohrabrim sve vas koji ste na putu svog ličnog razvoja, da ako zaista nađete ono što je
Vaša prava suština, da sledite taj put u realizaciji Vaših snova.
*
Nadam se da će Vam ovaj moj lični primer pomoći da shvatite neke vaše konflikte. Možda
dobijete ideju kako da ih rešite. Ono što bih preporučila kod konflikata, je da prvo sami
pokušamo da razumemo iz koje svoje potrebe se druga strana tako i tako ponaša. I ponovo
potenciram, nemoramo to da odobrimo, bitno je da razumemo.
*
Sama sam proživela mnogo patnje i bola, razna iskušenja, bolesti i mnoge životne krize. A imala
sam prilike da čujem i mnogobrojne ispovesti ljudi iz različitih zemalja, različitih nacionalnosti i
veroispovesti. Duboko su me dotakle njihove patnje dok su mi pričali o svojim životima.
Dešavalo mi se da u jednom danu čujem nekoliko priča ljudi koji su bili izbeglice iz nekog
zaraćenog područja, a poticali su iz obe od zaraćenih strana. Bila sam svedok ogromnog bola koji
se iz njih izlivao kada su se prisećali izgubljenih članova porodice, izgorelih kuća i uništenog

16
imanja. Imala sam prilike i da radim sa mladim ljudima koji su imali razne vrste konflikta,
pogotovu sa roditeljima. A upoznata sam bila i sa ispovestima roditelja koji nisu mogli da se
snađu sa svojom decom u pubertetu. I koliko da su naizgled sve te priče različite, kroz sve njih se
prožimaju teme: ljubav, razumevanje, prihvatanje kao i odsustvo ljubavi, razumevanja i
prihvatanja kada se dese konflikti....
*
Rat! Rat kao najekstremniji oblik konflikta stvaraju ljudi. Kako je život vani oličenje života iznutra,
to znači da što manje unutarnjih i ličnih konflikta imaju ljudi, to je manje i šansi za ratovanje.
Zato je veoma bitno da rešavamo konflikte. Bitno je i za nas i za naša pokolenja, bitno je za
opstanak ove planete.
Integrativno disanje
Upravo su me takve izjave o zajedništvu i o željama za život u svetu bez granica i konflikata
privukli na jedno školovanje iz Integrativnog disanja u Beču. Integrativno disanje predstavlja spoj
psihologije i spiritualnosti. Moj prvi sešn iz Rebirthinga - Preporađanja radila sam pre
petnaesetak godina. Ta jedna sesija je dosta uticala na moj tadašnji život i donela mi značajne
životne promene.
Zainteresovala sam se da malo više doznam o toj tehnici i da se edukujem, ali nije bilo takvih
edukacija u našoj zemlji. Kada sam otišla u Beč, videla sam da postoji više škola Integrativnog
disanja.
Privukla me je škola „Atman“, baš zbog tih izjava o svetu kao o jednoj zajednici bez granica.
Prolazeći kroz iskustva na toj edukaciji uspelo mi je da na telesnom nivou otpustim opterećujuća
osećanja. Jer, iako su mi mentalno mnoge stvari bile jasne, iako više nisam bila u mržnji prema
svojim roditeljima, negde na nivou tela je još bilo zategnutosti, jer telo ima svoju sopstvenu
inteligenciju, telo pamti. Samo kroz dubinski rad na telu možemo zaista biti oslobođeni od
uticaja svih traumatičnih i neprijatnih iskustava.
Dobila sam još širi pogled na svet, iskustveno shvatila da smo mi mnogo više od naših tela i naših
misli i osećanja. Shvatila sam da mi, odnosno naše „više ja“ bira svoje roditelje, kao što i roditelji
biraju svoju decu, sve u cilju da kroz ta iskustva zajednički rastu i razvijaju se.
Kada sam kroz tehnike Integrativnog disanja prolazila kroz svoj prenatalni period, kada sam
doživela sebe kao još nerođenu bebu, još bolje i još više sam shvatila svoju mamu, njene
strahove i dileme i njene poglede na život i kako sam ih ja još kao nerođena beba telesno i
energetski „sakupila“.
Shvatila sam i kako sam energetski sakupila stavove i uverenja svojih daljih predaka i njihove boli
i patnje. Ali to shvatanje je sasvim različito od mentalnog i intelektualnog shvatanja stvari. Ovo
shvatanje je na nivou saznanja, nečega mnogo, mnogo dubljeg, nečega što izvire iz same suštine
bića.
A kada se to shvatanje na tom dubokom nivou odigra, tada se od tih stranih uticaja i
oslobodimo.
Tada nema više mesta za okrivljavanje drugih zašto nam se nešto u životu dešava, shvatamo da
je to deo životnog iskustva kroz koje imamo priliku da nešto naučimo i da se razvijamo dalje.
Na seansama Integrativnog disanja prolazeći kroz iskustva prošlih života shvatila sam da sve što
nam se u ovom životu događa ima smisla, da ništa zaista nije slučajno, da u ovom životu
dobijamo određene zadatke koje trebamo da rešimo i da idemo dalje.
A kroz transpersonalna iskustva koja sam iskusila primenom specijalnih načina disanja osetila
sam duboku ljubav i povezanost sa svime na ovoj planeti, sa ljudima, prirodom i kosmosom.
Sada i sama vodim seanse, radionice i seminare Integrativnog disanja, želeći da što više ljudi
prođe kroz ta blagotvorna iskustva. U tom radu je izložena esencija mog dugogodišnjeg

17
prikupljanja raznih znanja i iskustava. U njemu se koristi holistički pristup, gde su uzeti u obzir svi
aspekti čovekovog postojanja: mentalni, telesni, emotivni, energetski i socijalni.
I Univerzum se malo postarao da te seanse Integrativnog disanja budu još jače i dublje, tako što
mi je dao mogućnost da odem u Afriku i tamo upoznam izvrsnog bubnjara, koji je baš obučen u
sviranju spiritualne šamanske muzike. A sve tehnike disanja koje se u Integrativnom disanju
primenjuju vuku svoje korene baš iz tih spiritualnih znanja drevnih kultura i šamanskih rituala.
Sada taj bubnjar živi ovde na našim prostorima i svojom energijom i zvucima afričkih bubnjeva
daje svoj doprinos seansama Integrativnog disanja, čineći ih još delotvornijim.
*
Biće mi veoma drago ako ovaj tekst inspiriše nekoga u rešavanju nekog svog konflikta ili nekog
svog drugog aktuelnog problema. Drago će mi biti i da čujem vaše komentare i iskustva.
S ljubavlju,
Sonja Simonovska
www.kvantna-transformacija.com

2. Seminar: Prošli (paralelni) životi

16,17,18. Novembar 2012
Mesto: Vila Marija – Bela Crkva
Vreme: petak od 18h do nedelje do 17h
Informacije i prijavljivanje:
Tel: 061 3180 179
Tel: 062 8531 635
E-Mail: seminari.info@ymail.com
Nekada kada odemo po prvi puta u neku državu ili grad ili prolazimo kroz neku situaciju u životu,
imamo osećaj nečeg poznatog, već viđenog. To se može među ostalom objasniti i uticajem iskustava
iz prethodnih, t.j. paralelnih života (jer vreme u suštini nije linearnog karaktera kako ga mi merimo).
Bez obzira da li u teoriju o prethodnim životima verujemo ili ne, iskustva koja se stiču uz pomoć
tehnika za „odlaženje“ u neki prethodni život itekako mogu pomoći da osvetlimo neka područja ovoga
života. Neki se pitaju da li je to samo naša fantazija ili se to stvarno desilo. U suštini, to nije ni bitno.
Čak i da je samo fantazija, može nam dati duboke uvide za neke oblasti u životu u kojima nismo
zadovoljni, a samim tim možemo osvestiti i načine kako da ta područja poboljšamo.
Na seminaru se kroz tehnike Integrativnog disanja proživljavaju iskustva nekog prethodnog života. Uz
to se koristi telesni i energetski rad, muzika, meditacija, pokret. Posebna pažnja se poklanja integraciji
doživljenih iskustava i njihova primena u svakodnevnom životu.
Seminar je rezidencijalnog tipa, odvija se u objektu objektu
Vila Marija, koji se nalazi na ulasku u Belu Crkvu, na oko
90 km udaljenosti od Beograda. Počinje u petak u 18h, a
završava u nedelju u 17h. U petak uveče se rade tehnike
aktivne meditacije i telesne terapije. U subotu ujutru rad
počinje u 6:30h sa šetnjom u prirodi i vežbama, koje traju
do 8.00h. Zatim sledi doručak, a posle doručka se rade
seanse odlaženja u prošle živote. Posle pauze za ručak,
koja je oko 13h, radi se do 19h, do večere. Posle večere se
rade meditacije, kao i vežbe „WOW pokreta“. Ceo rad se
odvija uz specijalnu muziku. U nedelju se nastavlja sa
radom u 6.30h ujutru po istom terminskom rasporedu kao
prethodnog dana. Seminar sadrži oko 20 sati aktivnog
rada.

18