Kako na brz i jednostavan način napuniti baterije?

Zamislite šta bi se dogodilo da automobil vozite

bez prestanka, maksimalnom brzinom. Bez stajanja, bez zamene ulja i delova. Koliko dugo bi taj
automobil funkcionisao? Šta se događa sa mobilnim telefonom nakon nekog vremena? Isprazni mu
se baterija i neće da radi sve dok je ponovo ne napunimo. Što više koristimo telefon, baterija se sve
brže troši. Tako nekako funkcionišemo i mi ljudi. Imamo određenu količinu energije na raspolaganju, i
kada je potrošimo, samo stanemo i ne možemo dalje. Mali broj ljudi dođe do tog stadijuma, ali zato
velika većina funkcioniše na minimumu. Velika većina ljudi koristi samo mali procenat svojih
potencijala. Vikende koristimo da poobavljamo zaostale privatne i kućne poslove, tako da za odmor
najčešće ostaje samo godišnji odmor. To nikako ne može da bude dovoljno. Nemoguće je za 15 dana
nadoknaditi 350 dana neodmaranja. Još ako uzmemo u obzir stres oko putovanja, vreme potrebno da
se adaptiramo na novu sredinu, pa posle vreme da se adaptiramo na povratak kući... A tek stres oko
toga kako nabaviti novac za odmor, stres oko čekova za godišnji odmor koji pristižu sve do kraja
godine, to neću ni da spominjem. Ispada da se ni od godišnjeg odmora većina ljudi ne odmori, nego
se samo dodatno umori. Da li je u današnje vreme uopšte moguće odmoriti se? Jeste, moguće je! I
veoma jednostavno! Kako? Prvo, važno je dati sebi dozvolu da se odmorimo! Danas je skoro pa
moderno „biti u gužvi”, „nemati vremena za sebe”, „biti umoran”. Razlog za to je što većina ljudi
poistovećuje umor sa vrednoćom. Vredno smo i kvalitetno radili samo ako smo se jaaaaako umorili.
Ako je neko svež i odmoran, znači da ništa ne radi ili da radi površno. 120 Ništa dalje od istine!
Moguće je raditi vredno i kvalitetno, a pritom ostati odmoran! Kako? Tako što ćete se odmarati
redovno i pre nego što se umorite! Redovno znači svaki dan izdvajati vreme za sebe i svoj odmor,
punjenje baterija. Tu dolazimo do sledećeg problema − kako se odmarati? Odmor može da bude
pasivan (spavanje, ležanje, izostanak bilo kakvih aktivnosti...) i aktivan (bavljenje nekom fizičkom
aktivnošću ili aktivnošću koja je drugačija od posla kojim se bavimo). Za sve ovo najčešće je potrebno
vreme i moguće je da ne možemo svakog dana da izdvojimo dovoljno vremena za neku od aktivnosti.
Ponekad i nismo raspoloženi za bavljenje sportom ili hobijem. Zato je važno na svakodnevnom nivou
učiniti nešto što će nam pomoći da napunimo baterije. Kako izdvojiti vreme za sebe? I ovde je prvo
važno dati sebi dozvolu da izdvojimo vreme za sebe. Dozvolu da sebi budemo važni. Dozvolu da
budemo dobri i nežni prema sebi. Ako volimo sebe i izdvajamo vreme za sebe, to ne znači da smo
sebični. Naprotiv, to znači da činimo sve što je u našoj moći da svoj život živimo na najbolji mogući
način i tako svojim bližnjima pružimo najbolju moguću verziju sebe. Majke koje umeju da vode
računa o sebi i da neguju sebe tu veštinu prenose i svojoj deci! Ima li boljeg nasledstva? Radnici koji
umeju da vode računa o sebi produktivniji su i njihov rad je kvalitetniji i kreativniji. Partneri koji
umeju da vode računa o sebi prijatniji su u vezi. Oni ne očekuju od vas da vodite računa o njima. Oni
umeju da vole kao odrasle osobe. Kada smo sebi dali dozvolu da svakodnevno izdvojimo neko vreme
za sebe, dolazimo do sledećeg pitanja - kako se to radi i šta to zapravo znači? Jedan od načina jeste
da uvedemo naviku da svakodnevno slušamo neku opuštajuću muziku. Muzika je veoma 121 moćna
zato što prodire do dubokih nivoa ljudske duše. Preporučuje se da to bude neki instrumental, bez
reči. Zvuk prirode takođe ima jak i dubok uticaj na nas. Izaberite nešto što vama prija (na Jutjubu ima
mnogo lepih instrumentala) i slušajte svaki dan. Poželjno je da to uvek bude ista muzika zato što se
vremenom, kroz određeni broj slušanja, stvara jaka veza između određene muzičke numere i stanja
mira i opuštenosti. Vremenom se to dejstvo pojačava. Slušanje muzike nam omogućava da skrenemo
pažnju sa svakodnevnih razmišljanja; dok aktivno slušamo i obraćamo pažnju na zvuk, ne možemo da
mislimo uobičajene misli i da brinemo svakodnevne brige. Zašto? Zato što muzika naše moždane
talase snižava na alfa nivo funkcionisanja. Na tom nivou smo mirniji i opušteniji, misli su sporije i bliži
smo svom autentičnom biću i svojoj kreativnosti. Desetak minuta zvuči malo, ali je sasvim dovoljno
da se osvežimo, odmorimo i napunimo baterije. I niko ne može da kaže da ne može da izdvoji desetak
minuta dnevno za sebe. Probajte sada, i vidite kako utiče na vas. Ako vam se dopada, probajte da u
narednih sedam dana svakodnevno slušate tu ili neku muziku po svom izboru. Samo deset minuta
dnevno. Bićete zapanjeni rezultatima! 122 Ključni sastojak recepta za sreću je... Šta radimo kad
vidimo da je neko tužan i plače? Ako ste dobra, saosećajna osoba, požurićete da utešite tu osobu.
Uradićete sve što je u vašoj moći da taj neko prestane da plače. Zasmejavaćete ga, usmeravaćete
pažnju na nešto veselo, reći ćete „nije to ništa strašno, proći će”. To ako ste dobra, saosećajna osoba.
Ja važim za dobru, saosećajnu osobu. Pobogu, pa psiholog sam. Bavim se emocionalnom
inteligencijom, najviše srećom. Pišem o tome kako je život lep i kako je radost svuda oko nas i u
nama. Učim ljude kako da pronađu tu radost u sebi. I sada želim nešto da vam priznam. Kad vidim da
je neko tužan i plače, meni bude drago. Kad je to neko za koga znam da inače ne plače, čak se i
obradujem. Ili ne kažem ništa, samo budem tu, ili kažem samo „u redu je da plačeš, suze su dobre,
pusti ih”. Ne tešim druge kad plaču. Ne govorim im da to nije ništa strašno i da će proći. Možda je to
zato što sam hladna, nesaosećajna osoba, a možda samo znam koliko bole i peku neisplakane suze.
Možda znam da radosti nema kad je zatrpana neisplakanim suzama. Ja mnogo volim suze. Svoje, i
suze drugih ljudi. Ako mislite da sam to o suzama naučila na fakultetu ili pročitala u nekoj knjizi,
varate se. Kada sam imala 18 godina, dogodilo se nešto jako strašno. 123 Moj brat od ujaka Velibor je
u svojoj dvadesetoj godini umro. Od raka. Nisam plakala kad sam to čula. Bila sam ljuta. Nisam
plakala ni na sahrani. Tamo mi je bilo dosadno. Jako dosadno. Nastavila sam svoj život. Hrabra i jaka.
Upisala fakultet, završila fakultet. Bila uspešna na svim poljima. I život mi je bio ok. Jedino što se
nisam baš mnogo smejala onako celim telom, od srca. Nisam se ni radovala. I mislila sam da je to ok.
Da je život takav. Sad sam već odrasla i to je to. Radost je za malu decu. Život je ozbiljna stvar. I tako
je bilo sve dok nisam upisala edukaciju za geštalt psihoterapeuta. Radovala sam se tome što ću svašta
naučiti. Biti još pametnija. Nisam ni slutila šta me čeka. Nisam ni slutila da su Goca i Anica,
terapeutkinje i edukatorke, koje su delovale kao dobre i saosećajne osobe, zapravo hladne i
nesaosećajne. Ne samo da su primenjivale neke tehnike od kojih se rasplačemo, nego su, kada se
neka od nas rasplače, delovale zadovoljno. I samo bi rekle „u redu je, pusti, ostani sa tim osećanjem”.
Malo sam bila ljuta i frustrirana u početku. Išla sam tamo da budem srećnija, a one me rasplakuju. I
još neće da me teše, nego me puštaju da plačem. A vide koliko mi je teško. A onda, kada sam
isplakala dovoljno neisplakanih suza, zajedno sa njima, kroz mene je ponovo počela da teče radost.
Ono osećanje koje sam već zaboravila, za koje sam verovala da je rezervisano samo za detinjstvo. Od
svega korisnog što sam naučila od njih, najviše sam im zahvalna što su mi vratile moje suze.
Sposobnost da plačem i da budem tužna. Tek kada sam to savladala, shvatila sam i osetila šta su sreća
i životna radost. Od tada redovno plačem i još redovnije se smejem. Onako, od srca. Celim telom. 124
10+ zdravih načina da se utešite Svima nam je ponekad potrebna uteha. Bez obzira na to koliko smo
odrasli, pametni, jaki… svi mi se u životu srećemo sa situacijama u kojima nam je, pre bilo kakve
akcije i rešavanja problema, potrebna uteha. Dobro je da imamo mrežu podrške, ništa ne može da
zameni rame za plakanje i saosećajnog slušaoca. Nekada nam drugi ljudi nisu na raspolaganju baš
tada kada su nam potrebni, a nekada nam nije dovoljna uteha koju dobijamo od drugih. Postoje
različiti načini, vežbe i tehnike da popravimo raspoloženje i da podržimo sebe. Nisu svi ti načini dobri
za sve ljude i za sve prilike. Ako vam je nešto pomoglo u jednoj situaciji, ne znači da će i u drugoj biti
od koristi. Zato je izuzetno važno pitanje ono koje mnogi zaborave da postave sebi: Šta mi sada, u
ovom trenutku treba? Odgovor može da bude različit: ‒ Sada mi treba: • mirovanje, • aktivnost, •
društvo, • samoća, • čitanje, • muzika, • zabava, • plakanje itd. 125 Ako vam treba mirovanje, a vi
terate sebe na aktivnost jer piše u knjigama da aktivnost popravlja raspoloženje, radite protiv sebe.
Ako vam treba samoća, a svi kažu da društvo popravlja raspoloženje, radite protiv sebe. Naše potrebe
se menjaju, nekad čak iz sata u sat, nekad i brže. Ako ste imali potrebu za samoćom i zadovoljili je,
prirodno će se javiti potreba za društvom. Veliki gest ljubavi prema sebi je kada više puta tokom dana
sebi postavite ovo moćno pitanje: Šta mi sada treba? Nekada svoje potrebe ne možemo da
zadovoljimo istog trenutka. To je u redu, dovoljno je da ih samo priznamo sebi. To je mnogo bolje
nego da ne obraćamo pažnju na svoje potrebe. Ili, još gore, da krivimo sebe što imamo potrebe. U
trenucima kad nam je teško, mozak obično ne sarađuje i ne pada nam na pamet šta bismo mogli da
uradimo da se utešimo, umirimo i smanjimo intenzitet neprijatnih osećanja. Zato je dobro da imamo
na raspolaganju različite načine da utešimo i umirimo sebe i da unapred znamo šta sve to za nas
može da bude. To je jedna od veština koje čine emocionalnu inteligenciju. Većina ljudi prvo poseže za
nezdravim načinima izbegavanja osećanja i tešenja, kao što su alkohol, cigarete, narkotici, nezdrava
hrana… U knjizi „Running on empty” („Vožnja s praznim rezervoarom”) Dženis Veb navodi neke
zdrave i konstruktivne načine da utešite sebe kada vam je to potrebno: • mirišljava kupka; • dugo
tuširanje toplom vodom; • slušanje muzike; • vežbanje; • sviranje gitare ili nekog drugog
instrumenta; • kuvanje i pečenje (kao proces opušta i umiruje, vodite računa da ne preterujete u
tešenju hranom); • igranje sa kućnim ljubimcem; • igranje sa decom; 126 • šetnja; • mirisanje nekog
utešnog prijatnog mirisa; • ležanje na zemlji i gledanje oblaka ili zvezda; • čišćenje i spremanje; •
odlazak u bioskop; • sedenje i gledanje kroz prozor; • umirujuće obraćanje sebi (podsetite se da u
vama trenutno pati malo dete i obraćate mu se kao dobar, nežan roditelj). Još neki od načina
samotešenja koji meni prijaju su: • ispijanje čaja; • mirišljave sveće; • samomasaža; • grljenje sebe; •
zamotavanje u ćebe i ležanje; • plakanje; • pisanje; • čitanje; • gledanje filmova i serija; • ples; •
vođene meditacije; • svesno disanje; • bazen i sauna; • pomisao na ljude koji me vole, čiju ljubav
osećam; • prisećanje na probleme koje sam imala i rešila; • zapisivanje zahvalnosti. Nadam se da su
vam ovi primeri dovoljno inspirativni da napravite svoj spisak zdravih aktivnosti za utehu i podršku.
Podsećam da ovo ne isključuje potrebu za društvom i podrškom drugih ljudi ili stručnom podrškom
psihologa ili psihoterapeuta. 127 Posmatrajte ove aktivnosti kao prvu pomoć koju možete da ukažete
sebi. Napravite svoj spisak aktivnosti koje vas teše i umiruju i kada vam zatreba potražite u njemu
aktivnost koja baš u toj situaciji može da vam pomogne. Tešenje nije bežanje od problema. Tešenje je
način da prikupite snagu da pristupite rešavanju problema. Ranjivost, kada je dozvolimo sebi, postaje
naša snaga.