Samoispunjavajuće proročanstvo −

kako se naša uverenja pretvaraju

u realnost?

„Znala sam da će tako biti! Rekao je da će zvati i ništa.”

„Jesam li ti rekao? Posao se dobija preko veze; neću više ni da idem na

razgovore, to je gubljenje vremena.”

„Mislila sam da je on drugačiji, ali nije. Sve je bilo super dok nismo

spavali. Posle je nestao bez traga. Svi su oni isti!”

„Sve sam joj dao, bio pažljiv, nežan, slušao je. Ostavila me zbog onog

Milutina koji ne zna dve da sastavi, ali vozi džipa. Današnje devojke

gledaju samo novac.”

„Znala sam da neću položiti taj ispit. Niko još nije položio iz prvog

puta.”

I tako dalje, i tako dalje...

Kada bismo se detaljno posvetili analizi svake situacije koja nam se

desi ili svake osobe koju sretnemo i kada bismo pažljivo obrađivali

svaku informaciju koja dopre do nas, ne bismo imali vremena za život.

Iz tog razloga, svi mi imamo razna uverenja o sebi, drugima, životu i

svetu oko nas koja nam olakšavaju da se snalazimo u životu i među ljudima. Skup svih tih uverenja je
neka vrsta mape koja nam olakšava da

se krećemo kroz život i međuljudske odnose. Mapa nikada ne može da

bude identična realnosti, ali kada je u dovoljnoj meri tačna, omogućava

nam lakšu orijentaciju i snalaženje. Problem nastaje kada je mapa netačna, a mi verujemo da je tačna
i slepo je se pridržavamo.

To važi i za naša uverenja. Kada su približno tačna, ona nam omogućavaju da lakše idemo kroz život.

Kada su pogrešna, ona nam otežavaju život. Dodatni problem nastaje

kada smo emotivno vezani za našu mapu, pa umesto da je prilagodimo

realnosti, mi realnost pokušavamo da uglavimo u nju. To nam polazi

za rukom zahvaljujući mehanizmu koji se zove selektivna percepcija,

a označava pojavu da opažamo samo ono što je u skladu sa našim uve85

renjima. Nakon toga sledi i tumačenje opaženog, takođe u skladu sa

našim uverenjima.
I sve to zajedno dovodi do samoispunjavajućeg proročanstva, pojave

da unapred znamo šta će se dogoditi.

Ako neko veruje da se posao dobija isključivo preko veze, već u startu

se oseća obeshrabreno i nemoćno. Taj neko će se na razgovoru za posao

pojaviti sa svojim uverenjem, odgovarati učtivo na pitanja, ali vrlo verovatno neće ostaviti dobar
utisak. Neko drugi, ko veruje da ima dovoljno kvaliteta i da je moguće doći do posla i na pošten način,

verovatno će na tom istom razgovoru dati sve od sebe, pokazati inicijativu i možda dobiti posao.

Isto tako, ako neko veruje da nije mnogo sposoban (iako možda i jeste),

neće se mnogo truditi i vrlo verovatno neće ni ostvariti dobre rezultate.

Loše rezultate će objasniti svojom nesposobnošću i na taj način pribaviti sebi još jedan dokaz da je
nesposoban. Sa druge strane, neko ko

veruje da je sposoban će se truditi, biće uporan i pre ili kasnije će ostvariti dobre rezultate. Takva
osoba će neuspeh objasniti nepovoljnim

okolnostima ili greškama koje je napravio, ne dovodeći u pitanje svoju

sposobnost.

Neko ko veruje da je ljubav patnja, nesvesno će birati partnere i kreirati

situacije koje potvrđuju to uverenje. Neće primećivati one drugačije ili

ga neće privlačiti, ali će zato, kada sretne nekog za koga oseti da može

da potvrdi njegovo uverenje i životni scenario, imati osećaj „to je to!”.

Da, to je to što će potvrditi da je ljubav patnja i da se muškarcima/ženama ne može verovati.

Neko drugi, ko veruje da postoje ljudi kojima se može verovati i da ljubavna veza može da bude lepa i
trajna, biraće partnere sa kojima će

moći da izgradi upravo takvu vezu.

S obzirom na to da najčešće nismo svesni naših uverenja i mehanizama

kojima obrađujemo podatke, vrlo lako se stiče utisak da se stvari događaju i ponavljaju nekako
sudbinski ili pod uticajem neke magije i čarolije.

Zašto nam je toliko važno da potvrdimo svoja uverenja? Razlog leži u

tome što ih stičemo često i nesvesno u najranijem detinjstvu. Toliko

su deo nas da ih posmatramo kao deo sebe i odricanje od njih bismo

doživeli kao odricanje od sebe. Kakva god da su, ulivaju neku vrstu sigurnosti koja je nekim ljudima
toliko važna da je čuvaju po cenu življenja života ispunjenog poteškoćama i neuspesima.

Još jedan, veoma važan razlog zašto ostajemo verni tim uverenjima

jeste i to što ih u najvećoj meri nasleđujemo od roditelja i šireg porodičnog sistema, te se na veoma
dubokom nivou promena tih uverenja
86

doživljava kao odbacivanje roditelja.

Kako prekinuti taj začarani krug destruktivnih uverenja?

Nije lako i ne može preko noći, ali prvi korak svakako jeste svest o tome

da život može da bude i drugačiji.

Pomaže svest o tome da naša uverenja možda nisu tačna.

Korisno je i posvećivanje određenog vremena preispitivanju svojih

uverenja.

Dobro je da, kada se nađete u situaciji da znate kako će biti, zastanete

i zapitate se da li je stvarno tako.

Sudbina kao takva ne postoji, svako ima mogućnost izbora.

I svako je odgovoran za način na koji živi svoj život.

Prepustiti se sudbini svakako je lakše nego živeti svestan i aktivan

život. Baš iz tog razloga mnogo više ljudi se prepušta svojim uverenjima i životnim scenarijima.

87

Da li su novogodišnje odluke efikasne

i zašto nisu?

„Veju, veju pahulje, mraz po staklu šara, stiže nova godina, a odlazi

stara...”

Znate tu pesmicu?

Bliži nam se Nova godina.

Bez obzira na godine, većina ljudi se nekako dečje raduje Novoj godini.

Nova je, sveža, puna obećanja i mogućnosti... tako nova i sveža nosi sa

sobom nagoveštaj mogućnosti i promene.

Predstavlja priliku da sve staro ostavimo iza sebe i da nastavimo sa

novim, dobrim, korisnim.

Ovo je vreme u godini kada se svode bilansi i donose nove odluke. Novogodišnje odluke.

Najčešće su to odluke tipa:

• Počeću više da vežbam;

• Zdravije ću se hraniti;

• Ostaviću cigarete/alkohol;

• Provodiću manje vremena na Fejsbuku;

• Bolje ću se organizovati na poslu;

• Manje ću trošiti na nepotrebne stvari;

• Više i redovnije ću učiti;

• ...

Ukratko, u Novoj godini biću neka Nova, Bolja Ja!

88

Fejsbukom je kružila šaljiva slika na kojoj piše sledeće:

„Moj cilj za 2015. je da postignem ciljeve iz 2014. koje je trebalo da

postignem 2013. zato što sam to obećala sebi 2012. i planirala još

2011.”

Kratko i veoma ilustrativno. Ujedno i odgovor na pitanje iz naslova.

Da li su novogodišnje odluke delotvorne? Nisu.

Odgovor na drugo pitanje zašto nisu leži u činjenici da je nemoguće

promeniti se preko noći.

Nemoguće je danas biti jedna, a sutra druga osoba. Nemoguće je preko

noći promeniti ponašanja, uverenja i navike koje imamo godinama ili

decenijama.

Novogodišnje odluke su uglavnom neefikasne zato što su preveliki zalogaji, koji kao takvi nisu
podržani našim identitetom. Nemoguće je

preko noći postati „zadovoljna, uspešna, organizovana Ja”.

Ne kažem da nijedna novogodišnja odluka nije delotvorna, niti da nikada niko nije realizovao neku
novogodišnju odluku.

Dešava se i to, ali veoma, veoma retko.

„Stari načini neće otvoriti nova vrata.”

Zig Ziglar

Nova godina sama po sebi neće doneti ništa novo ako nastavimo po

starom.

Neće nam doneti ništa novo ako zadržimo stara uverenja, navike, ponašanja...

Da bi Nova godina bila nova, ne samo kalendarski nego i suštinski, trebalo bi da u nju uđemo sa
novim, drugačijim uverenjima, navikama i

ponašanjima.

Dragana Đermanović je to jako lepo ilustrovala u svom tekstu „Život

je knjiga”, koji završava rečima:

„Kakvu knjigu pišeš?

Ima li ona uzvičnike?

Ima li tačke? Ima li dovoljno često tačke?

Ima li sočnih prideva, dovoljno introspekcija… dovoljno dijaloga?

Da li si dobar pisac?

89

Učiš li da pišeš pišući knjigu ili si i dalje (kroz sve njene faze) bespomoćni početnik?

Da li živiš?”

„Da li živiš” je, po mom mišljenju, ključno pitanje.

Da li živiš svaki trenutak, svaki dan? Ako da, onda imaš mnogo prilika

za novo i bolje.

Ako u Novu godinu uđemo sa navikom da primećujemo dobro oko nas,

da budemo zahvalni za svaku sitnicu, da slobodno želimo i vredno radimo da te želje ispunimo, velika
je verovatnoća da će nam i ova i svaka

naredna biti srećna i radosna. Živa. Bez obzira na spoljašnja dešavanja

ili čak uprkos njima.

Jer samo kada cenimo male stvari i činimo male korake, spremni smo

i sposobni za velike ciljeve