Uobičajeno je za septembar da se javlja veći broj klijenata nego,

recimo, tokom leta. Verovatno razlozi leže u tome što se smanjuje broj
sunčanih, a povećava broj kišnih dana, zatim u tome što imamo više
vremena sa sobom, u tome što se vraćamo standardnim obavezama
posle letnjeg odmora i osećamo da upadamo u kolotečinu (ponovo!)
itd. Međutim, čini mi se da ono što „pojačava“ potrebu da se bavimo
sobom u ovom periodu jeste otpor prema promenama. Svi mi, kad bi
nas pitali da li želimo da promenimo neke stvari u životu kojima nismo
zadovoljni, odmah bi odgovorili sa DA! … Odmah nakon DA, kod
većine bi se pojavilo jedno veliko ALI. Baš u tom ALI je problem.
Pre svega, ne želimo preuzeti odgovornost za to što nam se dešava
(preciznije bi bilo izazivamo) u životu. Ovo ALI iza sebe obično donosi
jedno brdo racionalizacija „objektivnih“ ograničenja. Veliki deo nas je
čuo bar od nekog u okruženju kako bi možda trebalo da se obrati
„nekom“ jer deluje nesrećno i zato jer se već neko vreme to stanje ne
menja… ALI nemamo novca za terapiju (imamo za izlaske, veštačke
nokte, šminku, ne i za terapiju). ALI nemamo vremena za terapiju
(imamo za to da „blejimo“ na društvenim mrežama baveći se tuđim
životima). ALI nemamo snagu za terapiju (imamo za to da
svakodnevno budemo nesrećni i nezadovoljni sobom). ALI nemamo
pristup jer živimo u malom mestu (jer je zaista nemoguće naći
terapeuta koji radi Skype-om i sa kim možemo raditi iz komfora našeg
doma). Možete i sami dalje da dopunjujete, svi smo vični da nađemo
svoje „objektivne“ razloge koji „ne zavise“ od nas. Razlog zašto nam je
lako da „dopunimo“ jeste taj što nas drže na „sigurnom“, neće boleti,
neće biti teško, neće biti izazov za koji mislimo da nemamo snage. Sa
jedne strane, JAKO želim da živim bolje i da budem zadovoljan
sobom, a sa druge strane JAKO želim da ne moram da se potrudim
oko toga. Da ubacim jednu anegdotu u ovom kontekstu: Jednom me
suprug zatekao kako uživam i „gutam“ jednu knjigu nekoliko sati i
rekao mi kako je njegova najveća fantazija da nekako može da preskoči
„dosadni deo“ čitanja i da bi baš voleo nekim levkom da se sve moje
znanje „prelije“ kod njega. Oboje smo se smejali, ali oboje i znamo da
bez muke nema nauke.
Ovo se odnosi bukvalno na sve promene u našim životima; hoću da
smršam, hoću da budem fizički aktivnija, hoću da ostavim cigarete,
hoću da naučim da sviram ili plešem ili pevam, hoću da budem u
zadovoljavajućoj vezi, hoću da bolje/više zarađujem, hoću da naučim
da šijem… Postoji veliki broj istraživanja na ovu temu, koja su u
odnosu na rezultate stvarala modele koji bi trebalo da objasne
dinamiku otpora ka promenama.
Ovde ću pomenuti dva:
1. Bekardova formula promene

N – Nezadovoljstvo postojećim stanjem

V – vizija željenog budućeg stanja
PK – prvi koraci ka ostvarenju promene
OPP – otpor prema promeni
Ova formula objašnjava da ono što je neophodno da bi se prevazišao
otpor prema promenama je nabrojano na levoj strani. Znači, trebamo
biti nezadovoljni trenutnim stanjem, da imamo ideju gde želimo da
idemo, tj. u kom smeru da se krećemo i da preduzmemo prve korake,
tj. da pokažemo inicijativu. Možete potražiti pomoć za sve, osim za
prvi korak.
2. Kubler-Ross kriva dijagram o promenama
1. Šok – pretvaramo se da se ništa ne dešava i da promena ne postoji
2. Poricanje – neverica, traganje za dokazima da se promena nije zaista
desila
3. Frustracija – postajemo svesni promene i tražimo krivce, ponekad
smo ljuti ili besni
4. Depresija – nizak nivo raspoloženja, nedostatak energije i
motivacije, tuga
5. Eksperiment – početni pokušaj povezivanja sa novom situacijom,
razgledanje opcija
6. Odluka – momenat gde ljudi uče kako da se nose sa novonastalom
situacijom, osećaju se pozitivnije
7. Integracija – promene su integrisane, osoba je „obnovljena“

Ukoliko vam je ovo pomoglo da razumete zašto se dešavaju otpori, da

pokušam da vam dam nekoliko ideja, šta bi mogli da uradite:
1. Postavite ciljeve tako da budu realni i izvodljivi (umesto da cilj bude
smršaću 20kg, nek bude prestaću da jedem slatkiše i počeću da
vežbam)
2. Smislite faze koje vode ka cilju (prva etapa će biti istraživanje o tome
koji mi se terapijski pravac dopada i čini mi se da bih se pronašao u
njemu, druga da vidim da li u mojoj blizini imam terapeute tog
opredeljenja, treća da pozovem nekoliko terapeuta da se raspitam o
uslovima itd.)
3. Tražite podršku prijatelja ili ljudi koji imaju slične ciljeve, potrebe i
želje
4. Svakog dana/nedelje nagradite sebe za upornost i istrajnost
5. Potrudite se da nađete uživanje u svakom koraku jer je to nešto što će
vam doneti sjajan osećaj sa sobom i postaćete neko „novi i bolji“

Ako uz pomoć navedenih predloga budete održavali mentalnu

higijenu, vaša podsvest neće se buniti zbog promena u
dnevnom/nedeljnom režimu ili stilu života, nego će vam pomoći
prihvatanjem novih zdravih navika.

Ljudi se u suštini plaše promena, što je i normalno. Promena ima

elemente krize, dok nas protivljenje promeni štiti od nama teško
prihvatljivih istina. Isto tako, veliki broj ljudi ima sniženu toleranciju
na frustraciju koja dolazi zbog neprijatnosti koju donosi promena. To
je fantazija da možemo „lako“ proći kroz proces promene, i da ako je
put težak, mi ga uopšte ne možemo izneti do kraja („raspašću se“).
Neki drugi ljudi veruju da na putu uspeha nema prilike za neuspeh,
sve mora da teče glatko, inače je to onda put kojim uopšte i ne vredi
ići. Ljudi koji ovako razmišljaju se lako obeshrabre pri prvom
neuspehu, a onda se upetljaju u celi samooptužujući proces,
okrivljujući sami sebe. Ovakve osobe toliko sumnjaju u sebe te, iz
razloga što je svaka promena nužno i potencijal za neki promašaj, to za
njih predstavlja razlog za jačanje otpora ka novom i drugačijem.
Promena, ima aspekte krize, a bez krize nema razvoja i napretka.
Jako rano u razvoju smo kreirali naše specifične modele u borbi sa
realnošću, sa ciljem kako bi nam bilo lagodnije, koliko god da sa strane
 to i ne izgleda baš tako. Uhvaćeni u mreži uverenja da stvari, ljudi ili
okolnosti ne smeju da se menjaju, bude se nefunkcionalna osećanja,
dakle predstavljaju potencijal za depresiju, anksioznost, problem sa
besom, niskom frustracionom tolerancijom itd.
U osnovi straha od promena, leži nekoliko njime povezanih strahova:

 Strah od neuspeha
 Strah od odbacivanja
 Strah od uspeha
 Strah od konflikta
 Strah da maštamo i sanjarimo

Kao i nekoliko disfunkcionalnih oblika ponašanja:

 Loše određivanje prioriteta

 Samodestruktivne navike
 Duboko ukorenjena iracionalna uverenja

Za kraj, setite se kroz koliko razvojnih perioda i promena smo već

prošli. Sama ta činjenica govori o tome da mi te sposobnosti već
imamo, samo smo iz nekog razloga odlučili da ih ne razvijamo dalje.
Dozvolite sebi da promene budu sastavni deo vašeg  svakodnevnog
života kako bi razvili svoje sposobnosti i uživali u svom razvoju.
Ukoliko se neka promena desila van vaše kontrole (gubitak osobe,
odnosa, posla), ne libite se da zatražite stručnu pomoć. Uz podršku se
promene mogu prevazići, brže, lakše i podnošljivije.
„Kao ljudskim bićima, naša veličina ne leži toliko u mogućnosti da
promenimo svet – jer to je mit atomskog doba – već u mogućnosti da
promenimo sebe.“
– Mahatma Gandi