Koji si tip ličnosti − ekstravert ili introvert?

Postoje ljudi koji su komunikativni, pričljivi, lako stupaju u

kontakt sa drugim ljudima i sklapaju poznanstva. Vole da ćaskaju i uvek su spremni za neku akciju i
druženje. Što više ljudi oko njih − to bolje. Samoća im ne prija i osećaju se nelagodno kada nisu
okruženi ljudima ili angažovani u nekoj aktivnosti. Izvor energije im je u spoljašnjoj sredini. Postoje i
oni drugi, koji su okrenuti ka unutra. Vole da razmišljaju i čitaju, samoća im prija i ne osećaju se
prijatno u gužvi. Bolje rade u samoći i tišini. Smeta im buka. Okruženi su bliskim prijateljima i
porodicom i ne prijaju im velika okupljanja sa mnogo ljudi. Lakše će održati govor pred 500 ljudi nego
ćaskati sa nekoliko njih. Izvor energije im je u njihovom unutrašnjem svetu. Ljudi iz prvog opisa su
ekstraverti, a one iz drugog nazivamo introvertima. Šta je bolje biti − ekstravert ili introvert? I zašto je
bitno da ih razlikujemo? Odgovor na prvo pitanje je − ni jedno ni drugo nije bolje ili gore.
Ekstraverzija i introverzija su osobine ličnosti, nešto sa čim se rađamo i na šta ne možemo da utičemo
u velikoj meri. Kao što pitanje šta je bolje biti − bor ili hrast nema mnogo smisla, nema ga ni pitanje
šta je bolje biti − ekstravert ili introvert. Činjenica je da je veći broj ljudi ekstravertan i da se u
savremenom svetu i društvu ekstraverzija više vrednuje. Iz tog razloga se oni koji su rođeni kao
introvertni često osećaju čudno, neprilagođeno, kao da ne pripadaju ovom svetu. I često misle da
nešto nije u redu s njima. Biti drugačiji i u manjini nije lako i može se dogoditi da samo na os198 novu
toga zaključite da sa vama nešto nije u redu. Meni je saznanje o ovoj podeli ličnosti donelo veliko
olakšanje. Shvatila sam da to što više volim da čitam nego da odem na neku ludu zabavu i što mi, bez
obzira na to koliko nekog volim, treba vreme samo za sebe, vreme bez komunikacije i interakcije sa
drugima, ne govori ništa loše o meni. Ne znači da sam manje vredna. Ovo delim sa svojim klijentima
koji su uglavnom introverti i uživam svaki put kad vidim olakšanje na njihovom licu i radost usled
saznanja da je sa njima sve u redu. Nisu čudni ili pogrešni zato što su takvi kakvi su − introvertni.
Takođe mi je pomoglo da shvatim da neki ljudi nisu površni i napadni, samo su drugačiji od mene. Oni
su ekstravertni. Ova podela je korisna da bismo mogli bolje da razumemo i sebe i druge ljude. Da
umesto što lepimo etikete jedni drugima, pronađemo načine da budemo zajedno iako smo različiti.
Važno je imati na umu da su ekstremni ekstraverti i introverti retki. Većina ljudi je negde između i u
različitim fazama života se kreće ka jednom ili drugom polu. Takođe vrlo važno − introverzija i
stidljivost nisu isto! Introverzija je, kao što sam već napisala, osobina ličnosti. Stid je emocija koja
potiče iz uverenja da neko kao biće u celini ne vredi dovoljno. Stida možemo da se oslobodimo i
možemo da steknemo uverenje da smo dovoljno dobri i vredni kao ljudsko biće. Introverta ne
možemo da pretvorimo u ekstraverta i obrnuto. Ako se prvi put srećete sa ovom podelom, nadam se
da vam je koristila i da sada bolje razumete sebe i ljude oko vas. Ako se pitate šta sa ovim
informacijama i kako mogu da vam koriste u životu i odnosima sa ljudima, sledi nekoliko smernica.
Kako negovati ekstraverte? • Poštujte njihovu nezavisnost; • Delite im komplimente u prisustvu
drugih; • Prihvatite i ohrabrite njihov entuzijazam; • Dozvolite im da istražuju i govore; • Pažljivo ih
iznenađujte; • Razumite ih kad su zauzeti; • Dozvolite im brzo stupanje „u akciju”; 199 • Ponudite im
više mogućnosti; • Pokazujte im verbalne i fizičke gestove privrženosti; • Dozvolite im da sijaju. Kako
negovati introverte? • Poštujte njihovu potrebu za privatnošću; • Nikad ih ne postiđujte u javnosti; •
U novim situacijama dozvolite im da prvo posmatraju; • Dajte im vremena da razmisle, ne zahtevajte
brze odgovore; • Ne prekidajte ih; • Obavestite ih unapred o promenama koje slede; • Dajte im 15
minuta najave da završe to što rade; • Ako ih grdite, učinite to nasamo; • Nasamo ih učite novim
veštinama; • Omogućite im da pronađu jednog najboljeg prijatelja sa sličnim interesovanjima i
sposobnostima; • Ne forsirajte ih da sklapaju mnogo prijateljstava; • Poštujte njihovu introverziju i ne
pokušavajte da ih pretvorite u ekstraverte.Da li vreme leči sve? „Vreme leči sve rane.” „Pusti vreme
da učini svoje.” „Ne brini, to će vremenom proći.” Koliko puta ste čuli ove reči? I da li ih vaše životno
iskustvo potvrđuje ili negira? “Vreme menja sve. Tako ljudi govore, ali to nije istina. Kada nešto
preduzimamo, stvari se menjaju. Kada ništa ne preduzimamo, stvari ostaju takve kakve su.” Doktor
Haus Verovanje da vreme ima tu moć da reši probleme, odagna tugu i zaceli rane potencijalno je
opasno zato što nas stavlja u pasivnu poziciju. Ako verujemo da će se pukim protokom vremena
nešto promeniti, mi nećemo preduzeti ništa. Tačno je da je za neke procese potrebno da prođe neko
vreme, ali ono nije dovoljno. Potrebno nam je određeno vreme da, na primer, završimo neki projekat,
spremimo ispit, naslikamo sliku ili napravimo neki komad nameštaja. Ali ništa od toga se neće
dogoditi ako samo čekamo da vreme prođe. Neophodno je da preduzimamo aktivnosti koje vode ka
ostvarenju cilja koji smo sebi postavili. Kada su emocije u pitanju, zabluda da vreme leči sve rane
posebno dolazi do izražaja. 115 Gubitak, kao što je na primer prekid ljubavne veze, ne može da se
preboli preko noći; potrebno nam je vreme, ali od toga šta radimo tokom tog vremena koje prolazi
zavisi da li ćemo se vremenom oporaviti i nastaviti sa životom, bogatiji za jedno iskustvo. Ako
ponavljamo sebi rečenice poput: „Ne mogu da živim bez njega.”, „Ona je bila moja prava ljubav,
izgubio sam je svojom/tuđom krivicom.”, „Nikada više neću voleti.”… mogu da prođu i godine i
decenije, a da rana zbog prekida ljubavne veze i dalje boli, da gubitak dovede do toga da se
zaustavimo u životu i uskratimo sebi šansu da volimo i budemo voljeni. Sa nekim drugim, na neki
drugačiji način. Da li to što tako dugo boli znači da je ljubav bila toliko velika? Ne, to samo znači da
odbijamo da prihvatimo realnost i nastavimo sa životom. Koje bi bile konstruktivne aktivnosti u
primeru raskida ljubavne veze? Ne postoji formula za isceljenje i ne postoje unapred određeni koraci
koje treba da preduzmemo da bismo zacelili svoje rane, ali evo nekoliko primera: „Sada sam tužna,
žao mi je što ova veza nije uspela. Daću sebi dovoljno vremena da tugujem, dozvoliću sebi da plačem,
ali znam da je ispred mene još mnogo mogućnosti.” „Učiniću sve što je u mojoj moći da učim iz ovog
iskustva i daću sebi novu priliku za ljubav.” „Dešava se da se ljudi vole i raziđu. Ja nisam kriv za to,
imam mnogo dobrih osobina i nekome ću biti dobar partner.” Umesto samosažaljevanja, krivljenja
drugog i ljutnje na život koji nije fer, bolje je preispitati se, videti gde smo pogrešili, razmisliti kako to
da ne ponovimo i nastaviti dalje sa životom. Isto važi i za neuspehe u poslu. U redu je da nam bude
teško kada u nečemu ne uspemo i da privremeno pokleknemo. Ali ako se obeshrabrimo posle jednog
neuspeha i prepustimo se tugovanju, nemamo pravo da se ljutimo na život, sudbinu i druge ljude.
Teški trenuci, povrede, neuspesi i gubici su sastavni deo života. Ne mogu da se prebole preko noći;
bol neće nestati ako ga negiramo, ali od nas zavisi da li ćemo na svoje rane sipati so u vidu
fatalističkih uverenja ili stavljati meleme u vidu podrške, nege i uverenja da imamo pravo i kapacitet
da prevaziđemo bol