Zdravo dragi moji ljudi, i dobrodošli u prvi dan ovog izazova!

Spremni?
Krećemo.

Kada čujete pojam ,,autentičnost’’ šta vam prvo pada na pamet?

Šta je zapravo autentičnost? Možda prvo pomislite ono ,,pa autentičan je neko ko je poseban,
ko je svoj, ko je drugačiji..’’. To jeste istina, ali ne potpuna.
Da se bolje izrazim, tom definicijom smo samo zagrebali po površini.
Autentičnost je istina. Neskrivanje. Svrha.

Da li verujete da ste takvi sa razlogom? Da vas je Bog / Univerzum / Izvor, napravio takve baš
sa razlogom? Ćemu onda skrivanje, od koga se krijete?
Možda vam je teško da prihvatite svaki deo sebe, ali baš svi ti delovi vas čine autentičnu verziju.

Autentična verzija je iskrena, ne krije se, mašta, veruje u sebe i u Univerzum, zahvalna je…
Autentična verzija sad nikad neće prećutati svoje mišljenje jer se plaši da je glupo ili nebitno,
nikad neće želeti da bude neko drugi jer kada živi svoju svrhu onda je zadovoljna sobom.

A šta je to vaša svrha? Ili bilo čija, zapravo?

To je tako apstraktno i meta pitanje. Svrha kao- što nas je Bog poslao na ovaj svet, nešto što
moramo da ispunimo? Svrha kao neki apstraktni pojam koji većina ljudi ne provali i onda šta,
živi život uzalud?

Zaustavite se malo i razmislite o toj svrsi. Šta je vaša definicija nje…

Meni je u jednoj meditaciji došla moja svrha. Samo je došla kao odgovor na postavljeno pitanje.
Ne znam kako izgleda vaš proces dobijanja odgovora od Višeg Ja, duhovnih vodiča ili Boga, ali
meni se odgovor samo pojavi u glavi odjednom, kao potpuna misao.
Naravno nakon ubacivanja u neko drugo stanje, ne samo kad pomislim na to. To drugo stanje
se dešava nakon meditacije i u toku rada sa senkom, logično.
Uglavnom došao mi je odgovor tako kada sam meditirala sa pitanjem ,,šta je moja svrha’’ u
glavi.

Da pomažeš.

Samo mi je to palo na pamet. Nisam imala nikakve misli pre toga, samo mi je stiglo. Eto, toliko
širok pojam i zapravo veoma nekonkretan. Ali meni više nego dovoljan. Savršen. I od tad znam
da mi je to svrha (ili bar da to trenutno osećam da je svrha) i onda se trudim da se to pomaganje
prožima kroz što radim i čime se bavim, počevši od mojih izbora i odnosa u okolini do mog
posla. Kako je ova priča vezana za autentičnost?
Ja mislim da je svrha sve ono što te ispunjava. Mislim da smo svi došli sa svrhom, i da je ta
svrha uvek tako vague i naširoka sem u nekim retkim slučajevima, što je divno u svakom smislu.
Svrha je osetiti sve što se može osetiti.

I da znate i da ne znate koja je vaša svrha, i da vam ova moja definicija paše ili ne paše,
činjenica je da je nikad nećete živeti ako ne dopustite sebi da izađete iz vašeg oklopa, te fasade
koju ste stavili na sebe.

Ako ste vi neiskreni prema svetu o tome ko ste i šta ste, onda ćete takve stvari privlačiti.

Ako se pravite da ste neko drugi, Univerzum će vam slati događaje, ljude i situacije namenjene
za tog nekog drugog.

Ne za vas. Jer ko ste vi?

E to je glavni razlog zašto je autentičnost toliko bitna, kompleksna i duboka.

Ja sam svesna koliko je teško osvestiti svoju vrednost i zavoleti sebe u potpunosti. Promeniti
uverenje iz -ja sam nedovoljna- u -savršena sam ovakva kakav me je Univerzum napravio-. Ali
ono što je činjenica je jeste autentični. Zaista jeste.

Zapamtite, svako je autentičan. Neki ljudi su možda više eklektični od drugih, ili vama više
zanimljivi, ali je baš svaka osoba na svetu autentična, pa makar vam se ona činila
najdosadnijom osobom na svetu.
Podsećam vas da smo redefinisali značenje autentičnosti i na dubinu te reči.

Čak i ta najdosadnija osoba je posebna. Niko nije isti, niko nema iste misli, iste želje, iste
nagone i porive, nikog Bog nije isto napravio… Baš je svako autentičan. I zato želim sada da
vas podsetim koliko ste vi autentični.

Jer znam kako je misliti da ste kao svi drugi, da nema ničeg posebnog u vama, da ste nebitni i
mali u poređenju sa tamo nekim. I onda odbacujete sebe.

To su sve vaša negativna uverenja dragi moji. I one misli koje nam je svima društvo ubacilo
glavu i koje nam srozavaju samopouzdanje; da smo nebitni i da nam je potrebno to i to da
bismo se osećali kao neko ko je samopouzdan ili poseban, prosto jer društvo i kapitalizam
profitiraju od toga da ljudi, pogotovo žene, nemaju samopouzdanja i misle loše o sebi.
Zaustavljam se sa politikom, ali bitno je spomenuti u kakvom svetu živimo.

U svetu gde je ljudi profitiraju na tome da nemate samopouzdanja i da mislite da ste nebitni.
Gde nemate platformu da budete ko jeste. Da budemo deo hiveminda, svi tako isti. To je
gušenje slobode, ličnog izraza i autentičnosti. I tako je od naših najranijih dana.

Kakva god da je vaša autentična ličnost, bilo bi bolje da je drugačija i da ste malo više ovakvi i
malo manje onakvi, je l’ da?
Biti autentičan je hrabrost. Ako želite da živite vašu svrhu, onda je bitno da živite život kao vaša
autentična, i jedina ispravna, verzija. Bez razmišljanja šta će neko drugi reći ili pomisliti o vama.
Bez brige o tome da li će neko za vas pomisliti da ste čudni ili neadekvatni.

Vi niste stvoreni za svakog, zapamtite to. Stvoreni ste za sebe. I za sebe treba da živite, i za
sebe treba da postojite. Sve drugo je izdaja sebe.

Sa ovakvom dozom hrabrosti otpadnu ljudi koji nisu tog kapaciteta, koji imaju neizlečene
komplekse, koji bi da budu poput vas ali nemaju hrabrosti, oni koji nemaju granice prema vama,
i oni koji profitiraju od toga da ste vi mali, neiskreni prema sebi i očajni.

I neka ih. Ne razmišljajte o njima.

Niko, ali niko na celom svetu nije vredan toga da vi odbacujete sebe, da potiskujete vaša
osećanja i želje, da se pretvarate da ste neko ko niste. I sa tim smo završili sada.

Kako pristupiti toj autentičnoj verziji ako ste je godinama zatrpavali?

Ona doza hrabrosti koja vam je potrebna da budete autentični, e ista tolika doza ranjivosti je
potrebna.

Ranjivosti da priznamo sebi. Da kažemo sebi neke stvari. Da oprostimo sebi za to što smo
potiskivali pravu ja.

Ranjivost prouzrokuje hrabrost.

I ja to potpisujem. Znam da se u našem društvu ceni kad je neko jaka ličnost, šta god to značilo,
ponovo apstraktan pojam kad malo bolje razmislite. Kad je neko kao stena, i stabilan i jak, kad
ne plače, kad ne pokazuje da mu je teško, kad je uvek nasmejan šta god da mu se dešava. Kad
je neko ranjiv on je onda kukvica i pička. Znam da psovanje ne ide uz moj način izražavanja niti
ja volim da budem vulgarna, ali koliko puta sam čula ,,plače kao neka pička’’.
To su jebene gluposti i gaslajtovanje od strane društva.

Ranjivost samo znači spremnost na to da dobijemo rane.

Neko ko je ranjiv spreman je da zadre tako duboko u sebe, da otvori sebi rane da bi otišao
ispod površine, video suštinu i zacelio se.

Nema veće snage no u ranjivosti. Nema veće snage od toga da prihvatiš svoja osećanja i jasno
ih pokažeš. Kukavice se skrivaju. Pičke ne plaču.

Smatram da je jedna od mojih najvećih vrednosti što uvek dopuštam sebi da osetim sva
osećanja, da kažem šta mislim, da sve proteče kroz mene, nikad se ne foliram ili pretvaram,
odnosno prestala sam sa tim (pisaću vam posle o tome)...
Kada sebi to dopustimo onda sebi dopuštamo tu autentičnost. Dopuštanjem ranjivosti,
dopuštamo da smo uvek svoji i da se nikad ne pretvaramo niti umanjujemo.

Pa, spremni za ranjivost?

Odgovarajte na pitanja sporo i predano, razmšljajući duboko o svakom. Svako pitanje će povući
još mnogo pitanja sa sobom, ili otvoriti neke rane ili stvari iz prošlosti i to je skroz okej. Samo
polako i ranjivo = hrabro.

● U ovom trenutku i na ovom mestu gde se nalazim ja sam ________ (opiši sebe
detaljno), a osećam se da sam zaista ______ (opiši ko osećaš da si zaista, iznutra).

● Kad bih mogla da promenim jednu stvar u vezi mene koja bi me odvela korak bliže svojoj
autentičnoj verziji, koja bi to stvar bila?

● Koji mislim da su moji najveći kvaliteti, odnosno gde leži moja vrednost? (ovde vodite
računa da ne upadnete u ego igru i da ne pišete šta su vam drugi rekli da su vam
kvaliteti već šta vi osećate)

● Da li sam ikada davala nekom drugom moć da mi određuje vrednost, kome i kako je to
uticalo na mene?

● Kad bi odjednom sve postalo moguće, bez bilo kakvih granica, kakva osoba bih izabrala
da postanem da bih bila konačno spokojna?

● Šta je tačno to što me sprečava da budem autentična verzija sebe?

● Kad bih sad počela da se ponašam kako hoću i kako osećam, šta bi se promenilo?
Da li se plašim nečega i odakle strah dopire? (razmislite da li je to što ili čega se plašite
esencijalno u vašim životima i šta bi se desilo da i to nestane)

Dovoljno za prvi dan. Nisu mnogo strašna pitanja, je l’ da?

Želim vam sreću i predanost dok ih odgovarate, i zaista pokušajte da pišete što duže. Nakon što
pišemo i pišemo malo duže vreme desi se neka magija. Reči same izleću, uvidi se sami javljaju,
sami sebe prosvetlimo. I to ćemo uraditi sa ovom senkom. Prosvetlićemo je.

Sutra pričamo o unutrašnjem detetu i kako je naše odrastanje uticalo na naša negativna
uverenja. Jako je duboka tema, i definitivno se ne može preći samo sa jednim pismom i setom
pitanja, ali verujte mi da vredi, i da je bitno da se uđe u to. Posle ćete vi osetiti potrebu da radite
sa unutrašnjim detetom, i možete produbiti taj proces.

Hvala vam što ste ovde i što radite na sebi <3

Šaljem vam svetlost,
Jovana