Филолошко-уметнички факултет

Универзитет у Крагујевцу

Семинарски рад из Књижевности за децу

Деца Иво Андрић

Ментор: Студент:

проф. др Маја Анђелковић Јелена Павловић 130019

Сретенка Станисављевић 130004

Крагујевац, мај 2016.

Иво Андрић
 Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. у Травнику. Са само две године остаје без
оца, када га мајка односи у Вишеград, сестри свога мужа која није имала деце.

Основну школу је завршио у Вишеграду, а затим се уписује у Велику гимназију

у Сарајеву, где је запажен као припадник националистичке омладине. Након што је
матурирао, уписује се на Мудрословни факултет Краљевског свеучилишта Фрање
Јосипа I у Загребу. Сарадник је хрватских часописа, у којима објављује рецензије о
књигама, потoм песме и белешке о ликовним изложбама. У Хрватском покрету
објављује четири Писма из Кракова. Хапшен је као припадник национално-
револуционарне омладине, али је касније помилован, и одлази у Вишеград.

Године 1918. објављена је прва Андрићева књига Ex Ponto, песме у прози.

Једно време био је вицеконзул у Грацу (где је завршио и Филозофски факултет), а затим
је премештен у Посланство у Мадриду. Први пут Другог светског рата долази у
Вишеград 1953. године.

Андрић је преминуо 13. марта 1975. након што је оболео од тешког поремећаја
можданог крвотока. Урна му је положена у Алеју заслужних грађана на Новом гробљу у
Београду.

Дела: Ex Ponto, Немири, Приповетке, Мост на Жепи, На Дрини Ћуприја,

Травничка хроника, Госпођица, Злостављање, Проклета авлија, Јелена, жена које нема.

Приповетка Деца

У фази настајања белетристике усмерене младежи, дечји писац свој позив схвата
као учитељски. Приповедачка књижевност слика сиромашно и несрећно детињство и
децу без родитеља, приповедају се приче са жалосним завршетком. За тему се узимају
животни преокрети и крупни догађаји. Аутор описује целу повест, од рођења до смрти,
не задржава се на неком доживљају. Чести мотиви су сива и опора животна проза, деца
са угашеним сјајем у очима, потиштеност, самоћа, поремећена и сиромашна младост
која потискује сан и игру.

Андрићеве приче за децу нису увек једноставне и читљиве, јер углавном

премашују дечје моћи разумевања дубљих дечјих брига, траума, немира и њихових

2
болова. Међутим, Андрић је један од ретких писаца који је на изузетан начин дочарао
слику социјалног живота деце и њиховог психолошког преживљавања. Он се у свом
стваралаштву стално враћао детињству, налазећи у њему инспирацију за своја дела
посвећена деци. Андрић је и сам изашао из детињства са одређеним траумама, што му
је у великој мери омогућило да истински, кроз уметност снажно и сетно проговори о
немирима, недаћама, бригама живота које је и сам у детињству проживљавао.
Приповетку Деца Иво Андрић је направио као скуп размишљања о детињству у свету
одраслих. Ова приповетка собом носи нека суштинска, егзистенцијална питања па се с
те стране баш и не може уврстити у књижевност за децу.

Детињство у Андрићевим причама није идеализовано: деца нису лишена радости

игре, али ни брига, проблема, замишљености над животом, а чак ни игра није увек
наивна. Андрић нам у својим делима о деци указује на то колико одрасли нису у стању
да осете суптилност душе детета. Он је заговорник тежње да се дете схвати, да се не
оптерећује траумама које руше наивну дечју представу о лепоти и чаролији света.
Период детињства који Андрић најчешће дочарава јесте време када деца треба да
закораче у свет спознаје, када се први пут суочавају са животним недаћама и
препрекама које се испречују. Тако његови мали јунаци постају страдалници, насликани
у тренутку рушења илузија о савршеном свету.

За тему својих приповедака, Андрић најчешће узима несхватање тајновитих

збивања у деци, често праћено страховима, несаницом и немирима детета. То су
уплашена и психолошки разарана деца. Туђем оку и уху недоступан је свет њиховог
заточеништва и преживљавања онога што их, на јави и у сну, у кући и на улици, черечи
и тишти: ,, Мали људи које ми називамо деца - каже писац - имају своје велике болове и
дуге патње, које после као мудри и одрасли људи задовољавају, управо, губе из вида. А
кад бисмо могли да се спустимо натраг у детињство, као у клупу основне школе из које
смо давно изишли, ми бисмо их опет угледали. Тамо доле, под тим углом, ти болови и
патње живе и даље и постоје као свака стварност“.

Посебну врсту деце код Андрића чине она виђена у групи, али која се из ње
издвајају, која се у њој не проналазе. Управо таква слика дата је у приповеци Деца.
Писац поглед зауставља на детету које се издваја из групе, и на тај начин он осећа његов
терет. Дечак схвата да му у тој групи није место, и да у њој не може пронаћи потврду.
Он у својој свести ствара мишљење о појавама и стварима, долази до самоиспитивања,

3
страдања и патње, што све дубље копа јаз између детета које је отуђено и света који га
окружује.

Чест мотив приповедака о деци јесте мотив игре, који је често узгредан и
подређен другим мотивима. Игре Андрићеве деце нису радосне. Њихово детињство је
помућено и озлеђено, а сан о лепоти замењен је грубом реалношћу, која их потреса и
исцрпљује. Јединка се у лику детета, у незадовољству и незадовољености, издваја као
свет довољан сам себи, испољавајући се унутрашњим, више несвесним реаговањима и
преживљавањима. Ова приповетка може се окарактерисати као хроника сумње, страха и
испаштања невиног младог бића.

Приповетка Деца има два значењска слоја. Први обухвата садашњост, а други
прошлост. У оба слоја је приказано сећање одраслог човека на један страшан догађај из
детињства. Прошлост је приказана из перспективе дечака, а садашњост је углавном у
знаку минулог догађаја.

На самом почетку ове приповетке, која представља једну ретроспективну причу,

Андрић уводи главног јунака, који је и наратор. У питању је проседи инжењер који
приповеда о свом детињству, посебну пажњу посвећујући једном догађају и то
представља основну тему ове приповетке. Тај догађај је оставио дубок траг у животу
наратора. Наиме, група дечака из улице се договара да туче дечаке јеврејског порекла и
то на њихов велики празник – Велики Четвртак. Позвали су и наратора ове приповетке
да им се придружи. Када је живот груб, без неопходне љубави, игра, која треба да буде
безазлена и да има функцију да спаја децу и зближава их, прераста у мржњу која разједа
невина дечија срца. Деца свет доживљавају као пун ругобе и зла, мучнине и страве. Све
им је туђе, неприхватљиво, страно, неприступачно. Поступци детета и њихово
одређивање, условљени су, с једне страна средином која га окружује, а са друге строгим
патријархалним васпитањем и чврстом, суровом родитељском руком. Заплет настаје
када се та група приближава четворици јерврејских дечака са намером да испуне то што
су планирали. Ови уплашено беже, али на крају је четврти пронађен међу оближњим
рушевинама. На самом врхунцу радње догађа се преокрет – главни јунак је суочен са
јеврејским дечаком. То је посебно упечатљив тренутак ког се наратор одлично сећа и
подробно га описује: „За трен ока видех га пред собом, са уздигнутим рукама, једна му
подланица сва у крви, са забаченом главом као код самртника. У том тренутку први пут
угледах његово лице. Уста му напола отворена, усне беле, очи без погледа, разливене

4
као вода, без икаква израза више и одавно избезумљене. Ту је требало ударити.“ Управо
је ово тренутак закорачења главног јунака из детињства у свет спознаје. Када се нашао у
дугоочекиваном свету и када је требало да се докаже како би постао део тог света,
одједном је схватио да је то само илузија, погрешно виђење света. Колико год да је
желео да се уклопи и постане неко други, није могао против себе самога, против својих
схватања и свог карактера.

Не подлеже под притисцима осталих из групе, у њему надвладава оно људско и

пушта дечака да побегне. Дечаци из његове групе не схватају величину његовог
поступка, нити да је то што је учинио једино исправно и исмевају га, а с друге стране,
главни јунак тада престаје да буде дете, постаје човек, свестан какве све лоше ствари
постоје у свету, али и свестан врлина, правих људских вредности. Хуманост и човечност
овог дечака надвладавају његове тежње за славом и доказивањем, побеђује његова
људска страна. У том тренутку делује дечаково унутрашње биће, његов карактер, оно
што он заиста јесте, а то је племенита особа.

Он се супротставља насиљу, штити малог јеврејског дечака, са којим би се ко зна

шта десило да га је дечак ударио. На тај начин, и сам схвата да он том суровом свету
немилосрдних "ратника" не припада, да је његово срце племенитије од тога, а његов
свет много лепши. Он бира да буде другачији, пре свега боља особа, и по цену презира
целе групе..

Колико деца могу да буду окрутна према вршњацима најбоље видимо из

понашања остале деце према дечаку. Један од вођа га карикира и збија шале на његов
рачун пред свима, а кад би пролазио улицом, овај би увек уперио прстом у њега. Дечак
пати у тишини због тога, нема коме да се повери, чак му ни родитељи нису од велике
помоћи. Ипак, он зна да то што је урадио није нимало погрешно, напротив.

Овај немили догађај из детињства оставља итекако дубок траг на читав живот
нашег наратора. Он чак и у старијем добу памти до детаља тај тренутак и тада осећа
кривицу, мада је свестан да ни тада он није хтео да злоставља било кога. У њему има
слабости, као и у сваком људском бићу, али изнад свега овај дечак је личност високог
морала, хуман и добар. Спреман је да упркос подсмевању осталих не одступи од својих
начела и моралних норми, онога што човека чини човеком. Не жели да постане звер као
његови другови. Бира исправнији и човечнији пут и на тај начин даје и основну поруку
ове приповетке: Човек треба да остане доследан себи у сваком смислу те речи и у

5
сваком тренутку, чак и онда када ће га та доследност коштати друштва и положаја у
њему. Не треба слепо пратити било кога, а посебно оне који очекују од нас да се
понашамо противно нашем карактеру и основним врлинама.

6
 Литература:
Андрић, Иво Деца , Просвета, Београд, 1996.

Зорић, Драгољуб У свету књижевности, Кадињача, Ужице, 1999.

Марјановић, Воја; Ђуричковић Милутин Књижевност за децу и младе у

књижевној критици књига 1 и 2, Libro company, Краљево, 2007.

Огњановић, Драгутин Ствараоци и деца, Нова књига, Београд, 1978.