Нишки универзитет

Филозофски факултет

Департман за србистику

Семинарски рад из предмета:

Књижевност за децу

Тема:

Тема смрти у књижевности за децу: „Девојчица са шибицама“,

Ханс Кристијан Андерсен

Професор: Студент:

Данијела Костадиновић Милош Аранђеловић

Ниш, јун 2016.

 Увод:

Живот је саткан од момената среће, радости, туге, бола, жалости, блаженства,

патње и ко зна још каквих, али у последњем моменту живота свих бића је смрт. Она је
стално присутна у животима људи, родитељи остају без деце, деца без родитеља, умиру
рођаци и комшије, али и они наизглед бесмртни, великани и генији. Како ништа што је
константно у животу није остало мимо књижевности тако су се и тема и мотив смрти
сместиле у књиге, уосталом, књижевност подражава живот, а живот, рекосмо, завршава
смрћу. Од самих почетака књижевности смрт је била њен важан део, умрли су: Енкиду и
Гилгамеш, Ахил и Хектор, Полиник и Антигона, Ромео и Јулија, Хамлет, Дон Кихот, Ана
Карењина, Доријан Греј... низ је бесконачан. Смрт, из истих разлога, није заобишла ни
књижевност за децу. Наравно, овде је њена улога поједностављена, упрошћена, али се без
ње свакако није могло.

О смрти у књижевности за децу:

Славољуб Обрадовић каже: „Књижевна дела за децу имају одређену генетичку,

гносеолошку и онтолошку структуру. Онтолошка структура књижевности за децу не може
се поистоветити са онтолошком структуром књижевности за одрасле.“ 1
Како Обрадовић
објашњава, у књижевности за децу поруке су читаоцу дате јасније, једноставније, дакле
књижевни свет и израз је прилагођен дечјем узрасту. С тога, то прилагођавање није
изоставило ни смрт, она је остала присутна, с тим што је сада њена улога постала
позитивац. То је у дечјој књижевности готово правило, смрт увек сналази зле, па су тако
бајке пуне мртвих чудовишта, вештица и осталих зликоваца.

Позитивне ликове у књижености за децу може снаћи смрт али је она привремена
јер је добро увек савлада. Најпознатији пример за преживљену смрт је бајка браће Грим
„Снежана и седам патуљака, где Снежана, иако отрована, уз мало среће остаје жива. Још

1
Славољуб Обрадовић, Књижевност за децу 1, Виша школа за образовање, Алексинац 2005, стр. 1.

2
један пример је и „Црвенкапа“, такође браће Грим, која са баком излази из вуковог
стомака жива и здрава наком што их вук поједе. У „Трновој Ружици“ смрт бива побеђена
добротом и љубављу, прво је последња вила изменила клетву, а затим је заљубљени
младић пољупцем скинуо клетву са принцезе. У бајкама „Ивица и Марица“ и „Три
прасета“ можемо видети ликове који се боре за своје животе, дакле против смрти.

Смрт је представљена деци као нешто што сналази само лоше док је добри увек
надживе. Она нема неку комплексну улогу у смислу места у структури као што може
имати у књижевности за одрасле. Смрт је у књижевности за децу најчешће у заплету, она
као мотив покреће радњу дела, или у расплету, тј. она окончава радњу и дело приводи
крају.

Занимљива чињеница у вези народних бајки је да су многе у својим изворним

верзијама имале много више смрти и језивих сцена као из савремених хорор филмова.
Тако на пример Црвенкапа у изворној бајци не остаје жива већ је вук поједе и с тим се
бајка завршава. Ивица и Марица одсецају главу жени врага на машини за сечење дрва
како би побегли. Није нетачно рећи да неке од најпознатијих народних бајки које данас
знамо почивају на својим страшнијим, смрћу испуњенијим верзијама.

Смрт у делима Ханса Кристијена Андерсена:

Дакле смрт је већ била доживела промене због књижевности за децу, међутим, са
Хансом Кристијаном Андерсеном, смрт се променила поново.

Андерсен важи за краља дечје књижевности, несумњиво је најзначајнији или бар

један од најзначајнијих писаца за децу. Велики број његових бајки доживеле су огромну
популарност у свету, неке су и екранизоване. Он се у свом писању одвојио од традиције и
устаљених мотива и тема, разуме се, онолико колико је сматрао потребним да би остварио
своје стваралачке замисли. Није се либио да своје приче пише другачије од свих пре њега,

3
а када се на то дода вештина и таленат јасно је зашто важи за највећег писца књижевности
за децу.

Једна од особености дела чувеног Данца је свакако смрт. Андерсен је умео да смрт
искористи као крај у својим бајкама, то су његове бајке са тужним крајем. Једна од
његових најчувенијих бајки, „Мала Сирена“, је управо од тих са тужним крајем. Мала
сирена скаче у море на крају приче и претвара се у пену. И „Оловни војник“ је таква бајка.
Оловни војник и балерина заврше у ватри... још један тужан крај. За разлику од ове две
бајке које се завршавају смрћу, Андерсен бајку „Мртво дете“ њоме започиње.

У кући умире четворогодишње дете, најмлађе и једино мушко дете. Мајка је

скрхана болом и у својој тузи више не види мужа и ћерке, одриче се Бога и повлачи у
своје мисли. Бајка се завршава срећно (колико је то могуће с обзиром на смрт са почетка),
мајка на гробу свог сина заспе и утоне у сан. У њему јој син и Бог помажу да схвати да
није изгубила све и да и даље има породицу. Ово је још једна тужна бајка, за коју ја лично
је знам колико је примерена деци због своје озбиљне и тешке тематике, али је свакако
ваљало навести је као пример јер је смрт у њој у уводу, у експозицији, што је потпуно
мимо свих могућих правила традиционалних бајки.

Девојчица са шибицама:

У свему пређашњем поменутом смрт је била углавном један од мотива, мање или
више доминантан, међутим у бајци „Девојчица са шибицама“ Андерсен је смрт поставио
као главну тему што је у дечјој књижевности било преседан.

Прича говори о сиромашној девојчици која се боса и оскудно обучена враћала кући
по снегу и хладноћи у новогодишњој вечери. Продавала је шибице али тог дана није
продала ни једну. Због страха од очевих батина није отишла кући већ се склупчала у некој
уличици и, у жељи да се угреје, палила шибице. Са сваком шибицом јавља се по једна
халуцинација, са првом топла пећ, са другом богата трпеза и печена гуска, са трећом

4
новогодишња јелка и са четвртом шибицом њена покојна бака. На крају, бака девојчицу
води са собом а ујутру у уличици људи налазе мртву, смрзнуту девојчицу са осмехом на
лицу.

Бајка се дели у три дела: први реалистични, други фантастични и трећи поново
реалистични део.

У првом делу доминира опис сиромаштва, несреће и туге које сиромаштво носи са
собом. Девојчица је по снегу ишла боса, изгубила је папуче, и без одеће за хладно време
на којем је. Због страха од оца реши да се склони у улицу, а следи и опис куће у којој
станују, каже прича, у њој и није топлије него у тој споредној улици.

Следи фантастични део приче, халуцинације девојчице. Оне су дате градацијски:

1) Види велику гвоздену пећ, са месинганим постољем, осећа топлоту – Девојчица је

на зими, смрзава се и привиђа јој се извор топлоте.
2) Види лепо постављен сто са скупоценим посуђем и печену патку која хода ка њој –
Напољу је мрак а она продаје шибице од јутра и вероватно није јела ништа цео дан,
можда није имала ни доручак, па јој је глад тежа од хладноће.
3) Види велику новогодишњу јелку, са хиљаду свећа и слика – Девојчица код куће
вероватно једино што може да назове украсима јесу закрпе од сламе којима су
покушали да затворе рупе у зидовима и као и сва деца жели јелку, украсе, играчке.
4) Види своју баку, покојну, која ју је једина волела и тражи од ње да је поведе са
собом – Девојчица је жељна љубави и пажње, нежности коју не добија откако јој је
умрла бака. Бака подиже девојчицу и носи је у „сјај и радост“.

Следи трећи, последњи део бајке који је опет реалистичан. Ујутру људи проналазе
девојчицу смрзнуту са изгорелим шибицама у рукама и осмехом на лицу.

„Али, у хладну зору, у углу крај куће седела је девојчица румених образа с осмехом на
уснама. Била је мртва. Смрзла се последње ноћи старе године. Новогодишња зора јави се
над малим телом девојчице, која је чврсто држала свежањ изгорелих шибица. Хтела је да

5
се огреје, говорили су. Нико није знао шта је све лепо видела и у какав је сјај ушла са
својом баком да се радује Новој години“. 2

„Андерсен“, каже Обрадовић „с медицинском тачношћу описује процес смрзавања

девојчице, који прати гашење можданих центара и замирање свих чула с којима се, при
пуној свести, може успостављати комуникација са спољашњим светом.“ 3
Смрзавање,
према медицини, изазива халуцинације и Андерсен нам их је описао на заиста потресан
начин.

Данац је овом бајком показао саосећање и разумевање према сиромаштву, али није
устао против њих: „Он је писац, а не револуционар...“ 4

Славољуб Обрадовић примећује да је: „ У овој причи изостао плачљиви

сентиментализам, а управо је тиме остварена снажнија оштрица сиромаштва и живота који
шиба најнемоћније.“5 Девојчица је смрћу побегла у мир, али ако је то једини спас од беде
онда је ова прича песимистична. Овакав крај можемо окарактерисати као срећан, али је
рећи да је смрт срећа - права иронија.

„Живот боли далеко више од смрт. Када умрете, бол престаје. Да, претпостављам
да је смрт пријатељ.“ (Џим Морисон) Андерсен је, можемо тако рећи, девојчици дао
пријатеља, дао јој је баку, дао јој је смрт. Дакле, она јој је донела мир, бекство, одмор,
можда можемо рећи и срећу што је парадоксално. Тако је Андерсен у бајку ставио
својеврсну иронију живота... и смрти.

Вуди Ален је рекао: „ Не плашим се смрти, само не желим да будем присутан када
се деси.“ Овакву смрт је управо Ханс Кристијан Андерсен дао девојчици: благу,
неприметну, чак лепу и срећну.

2
Девојчица са шибицама, Ханс Кристијан Андерсен
3
Славољуб Обрадовић, Књижевност за децу 2, Виша школа за образовање, Алексинац 2005, стр. 177.
4
Исто, стр. 178.
5
Исто, стр. 178.

6
 Закључак:

И док је смрт у народним бајкама била ужас лошима, Андерсен је смрт представио
као мир и тако показао истинитим речи Лао Цеа: „Смрт је починак за добре и ужас за зле.
Смрт је, дакле, искушење моралности.“

Тако су бајке и Андерсонове и традиционалне и народне остале у служби моралног,

мада је Андерсен показао и неморалну страну света скрећући пажњу на друштвене
проблеме и неправде.

7
 Литература:

1. „Девојчица са шибицама“ – Ханс Кристијан Андересен

2. Славољуб Обрадовић, „Књижевност за децу I“, Виша школа за образовање,
Алексинац, 2005. год.
3. Славољуб Обрадовић, „Књижевност за децу II“, Виша школа за образовање,
Алексинац, 2005. год.