ПРИКАЗ ДЕЛА АСКА И ВУК

Иво Андрић

На самом почетку анализе овог Андрићевог дела, потребно је одредити којој

књижевној врсти и роду припада. Аска и вук је приповетка, која припада епици као
кеижевном роду. Као главну тему наводимо Акину борбу за живот која се дешава на
Стрмим Ливадама. Такође, уколико кратко прикажемо приповетку можемо рећи да се у
уводу говори о опису младе овчице - Аска је дугачија од осталих овчица. Радознала је,
смела, немирна и неукротива. Не уклапа се у своју средину и често сама лута по околним
пашњацима, не бојећи се ничега. Ћудљива је и до ње не допиру мајчини савети и
упозорења. У заплету се говори о Аскином сусрету са вуком и њеном игром за живот, на
врхунцу је вукова занесеност и очињеност Аскином прелепом игром. У расплету чобани
убијају вука јер је због своје занесености Аскином игром постао неопрезан, док је на
самом крају велика радост младе овчице јер је успела са спаси свој живот.
Прича је алегорична, заснована на контрастима; писац преко животиња алудира на
људе. Изузетно је снажна слика овчице Аске која је час сивкаста, кад уђе у прамен магле
и светло провидна кад је обасјана сунцем. Богатство епитета доприноси експресивности
слика: оба описа су толико поетска да делују као чиста лирика. Лепоти стила доприносе
предивна поређења. На пример: као бела врбова маца, метафорично изражавање: саткана
од чистих сокова животне радости.
Андрић је приповетку наменио деци, али јој је дао много шире и сложеније значење
истичући проблеме који захтевају зрелију личност, истиче Вук Милатовић. Приповетка
Аска и вук покреће низ питања која су за ученике шестог разреда основне школе
несхватљива, што пред наставника ставља читав низ осетљивих питања: значак уметности
у животу човека, несигурност уметности као позива, став родитеља (мајке) по овом
питању, трагање за смислом живота кроз уметност и слично.
Аска и вук је једина алегоријска приповетка коју је Андрић написао, она има и
одређене одлике параболе и басне (односи и сукоби између животиња говоре о односима
и сукобима унутар људског света, а приповедањем се саопштава темељна истина о
моћи уметности и лепоте), те је већ по томе изузетак у његовом књижевном опусу.
Басна, врста алегоричне, поучне приче, која може бити у стиху (прича у стиху) или у
прози, у којој се животиње понашају и делају као људи, и у којој се радњом, каткад путем
инсценације, представља и илуструје одређено морално начело. 1При том, ова парабола је
изузетна како по значењу тако и по месту које јој у овом опусу припада. Тумачи ове
кратке Андрићеве прозе виде у њој и бајку, и уметничку басну, и параболу, и поучну
дидактичку причу и симболично-алегоричну новелу. Као и сва друга значењски богата
дела, ова прича се и не може до краја разврстати, јер својим значењем превазилази оквире
сваке посебне врсте. По речима Иванке Јовановић, приповетка Аска и вук је у њеном
пренесеном начењу песничка слика исечка из живота грађанског друштва у једном
тренутку његовог азвоја, његових схватања и израз пишчеве личне концепције о
вредности ствара-ња у борби против зла, са посебно истакнутом улогом уметно-сти у
томе.2 Уз помоћ алегорије, користећи симболе широког значења, Андрић је овом
приповетком дао синтезу свог целокупног погледа на свет.3
Симболи су присутни већ на самом почетку приповетке: Ово се десило у овчијем
свету на Стрмим ливадама. У Андрићевој визији света људски живот је несигуран и личи
на живот овчијег стада изложеног вечитој опасности док, несвесно свога положаја, кротко
пландује на стрмини, на опасној низбрдици, са које се сваког часа може да стропошта у
амбис. У Аскином лику садржана је вишеструка симболика. Пишчево истицање да је Аска
рођена као сироче (И било је сироче, јер је Аја управо тих дана изгубила мужа кога је
много волела), може се довести у везу са Сартровом филозофијом, сматра Д. Жутић, са
схватањем да је човек у животу усамљеник. Аска је исто тако и симбол даровитих бића (У
школи је Аска прилично учила и доста добро напредовала. Али кад год би мајка отишла да
се распита за њене оцене из владања, учитељица би је одговарала да је дете даровито и
могло би да буде први ђак само да није тако расејано. Једино из фискултуре имало је
стално одличну оцену). Аска је и ћудљива, не држи се мајчиног скута, не слуша њена
дозивања ни куцање звона на овну претходнику, него воли да лута путевима које сама
налази, да тражи одвојену пашу на удаљеним местима.4
1
Тања Поповић, Речник књижевних термина, Логос Арт, Београд 2007, стр. 82
2
Иванка Јовановић, Иво Андрић: Аска и вук, у: Методички приступ кимжевноумјетнинком тексту,
приповијетка, Веселин Маслеша, Сарајево 1973.
3
Павле Илић, Аска и вук Ива Андрића или шта школа треба да нам да, у: Ученик, књижевно дело,
Настава, Школска књига, Загреб 1983, стр. 7-13.
4
Павле Ивић, У свету Андрићеве уметности, Наставно тумачење Андрићеве прозе, Завод за
уџбенике, Нови Сад, 1999.

2
 Аска је необична овчица из овчијег света на стрмим Ливадама која је волела балет и
желела да постане позната балерина. Док је у балетској школи учила своје прве кораке
није ни слутила да ће најважнија представа у њеном животу бити игра за живот, да ће
мортати да игра како би се спасила, што се једног дана и десило због њене непажње и
велике радозналости.
Вешто компонујући причу о Аски, писац у њено ткиво уплиће мајчине опомене,
савете, прекоре и предочавања свих опасности које владају у крају као што је њихов, где
има увек понеки лукав и крволочан вук, коме чобани ништа не могу и који коље овце и
њихову јагњад, нарочито кад се одвоје и залутају. Аскиној жељи да учи балетску школу
мајка се, у почетку, одлучно опире: Уметност је, говорила је мајка, несигуран позив који
нит храни, нит брани онога ко му се ода. Пут уметности уопште је неизвестан, варљив и
тежак, а игра је понајтежа и најварљивија од свих уметности, чак озлоглашена и опасна
ствар. Тим путем није пошла ниједна овчица из добре куће. И све тако. Шта ће, најпосле,
казати цео овај наш овчији свет кад чује да је моја ћерка пошла управо тим путем?
Мајчини разлози, диктирани схватањем средине у којој живи, неће опстати пред снагом
талентоване овчице. Малопомало, мирила се мајка са жељом своје кћери, надајући се да ће
тако укротити немир свог детета. Почела је другачије да гледа на ствар, питајући се шта
може бити ружно у уметности, јер игра је најплеменитија од свих вештина, а Аска је
заиста показивала много дара и воље за игру, и видно напредовала.
И као што то иначе бива код Андрића да се све страшне и ружне ствари дешавају
изненада, тако се и Аска, док је занесена и расејана шетала шумом, уживајући у природи и
опијајући се обраслом маховином као причом о необичном доживљају, претрчавајући
светле, зелене чистине, одједном нашла лицем у лице са вуком:

Дивни предео, који је опијао и заносио Аску, дигао се одједном као танка и
варљива завеса, а пред њом је стајао вук ужарених очију, подвијена репа, и као
на смех мало искежених зуба, страшнији од свих мајчиних опомена. Крв се у
Аски следила, и ножице су под њом одрвенеле. Присећала се да треба да
дозове своје, и отварала је уста, али гласа није било. Али смрт је пред њом
била, невидљива а једина и свугдашња, грозна и невероватна у својој грозоти.

3
 Насупрот Аски, искусан, стар и дрзак вук се са неверицом, сумњом и страхом од
замке питао како је ово младо, бело и лепо шиљеже могло залутати чак овамо и доћи му,
такорећи, под зуб. Тренуци између самртног ужаса и чињенице о готовој смрти дали су
Аски само толико времена колико је могла да смогне снаге за покрет који је био далеко од
игре, тек да заустави изненађеног вука.

И када је једном почела, Аска их је низала један за другим, са ужасним

осећањем да не сме стати, јер ако између једног и другог покрета буде само
секунд размака, смрт може ући у ту пукотину.

Почетнички кораци су се убрзо потрошили, а овчица, знајући да ће живети само

колико буде играла, кренула је у игру изнад школа и познатих правила, мимо свега што се
учи и зна. (...) Аска није мислила ништа, само је из свог малог тела, које је било саткано
од чистих сокова животне радости и осуђено на неминовну смрт, извлачила неочекивану
снагу и невероватну вештину и разноликост покрета. Знала је само једно: да живи и да
ће живети док игра, и што боље игра. И играла је. То више није била игра, него чудо.
Ова чудесна, животом надахнута Аскина игра, мења и осећања крвожедног вука:
суочен са лепотом јагњета, он је у почетку изненађен, њени покрети затим изазивају
чуђење, које све више прелази у неодољиву радозналост, па у дивљење, да би обезнањен
ишао за Аском која као да га води на невидљивој али чврстој узици, везаној за невидљиву
алку која му се протурила кроз њушку. Аскина игра и вукова занесеност њоме слили су се
у свега две пишчеве реченице, којима се укидају и простор и време: А ни време ни дужину
пута нису мерили ни вук ни Аска. Она је живела а он је уживао. Даљи ток догађаја јесте
опис исте ситуације, виђен очима чобана:
Тек што су ушли мало дубље у шуму и испели се на малу узвисину, угледали су у
дубини испред себе чудан призор. (...) Кроз дубок отвор у грању могли су
непримећени да виде: у смелим а правилним пируетама овчица Аска прелази
зелену чистину, а за њом, на одстојању од неколико корака, клипше олињали
вук, и оборене њушке, сав у погледу, повлађује репом.
Ова трансформација вука од крвожедног вука до вука жељног лепоте јесте тријумф
уметности сазнање да се свако зло може победити лепотом. Такође, у основну идеју дела

4
улива се и пишчева мисао да човек често не зна какве све снаге носи у себи, а да се оне
испоље у тренуцима као што су ови у којима Аска игра за свој већ изгубљени живот.
На Стрмим Ливадама након Аксиног повратка настало је огромно весеље. Сви су
срећно дочекали изнемогло јагње. Највећу срећу осећала је Аскина мајка која је поново
видела своје једино дете. Сада су сви уведили да је се Аскина упорност да заигра балет
исплатила, чак јој је то и одржало у животу. Како је усамом делу забележено да се о
најтежим стварима у животу ретко, а скоро и никадане проговара. Аска се након дужег
времена опоравила, њено тело је ојачало и моглаје поново да се посвети оном што воли.
Када је смогла снаге саставила је своју игруи само ју је назвала Игра за живот.
Аска представља личност немирног духа, личност у којој је отелеотворена тежња за
самосталношћу, за уживањем и слободом. Заправо, она представља судбину уметника који
својим уметничким стваралаштвом, својом игром, говори о лепоти и снази уметности у
човековом животу. Смисао живота није у слабости, попустљивости, паници, страху,
очају, већ у пуној и несебичној борби. Аскин чувени балет Игра са смрћу, који је Аска
назвала Игра за живот, заправо говори о томе како се уметношћу, упорношћу и вољом
побеђује зло. Зло се, дакле, може победити само духовним особинама, умним радом,
креативношћу. Напори човековог духа и тела никада нису узалудни. Човек може да учини
много – да победи зло далеко снажније од себе, да и онда када му се учини да је напор
бесмислен, да је на измаку снаге да је свака нада илузорна, ипак тријумфује. У томеи јесте
посебно значење ове Андрићеве приповетке.
У овој бајковитој, мисаоно дубокој причи, која подсећана на басну, Аска и вук су
прави антиподи – као оличење доброте и зла. Дескриптиван начин приповедања преноси
нас у нестварни свет у коме је све вероватно и могуће. Човек често запада у непријатне
ситуације, тешке, понекад безизлазне, а циљ се може постићи квалитетним знањем,
креативношћу, жељом, вољом, упорношћу. За Аску смрт није био једини избор. Она је
изабрала да њен последњи покрет буде игра и играла је као нико да тада. Њена игра није
била само игра, она је била чудо невиђено. Својом вољом за животом, снагом и
уметничком лепотом, Аска је победила смрт и показала свима да уметност и воља за
отпором побеђују свако зло, па и саму смрт. Андрић овом приповетком поучава да треба
стварати, да се зло може победити, да свако решава проблеме на свој начин. Шире

5
гледано, приповетка нас учи да је потребно применити знање стечено у школи, као што је
Аска приенила знање о игри.

Литература

Ивић Пале (1999). У свету Андрићеве уметности, Наставно тумачење Андрићеве прозе, Завод за
уџбенике, Нови Сад

Илић Павле (1983). Аска и вук Ива Андрића или шта школа треба да нам да, у: Ученик, књижевно
дело, Настава, Школска књига, Загреб

Јовановић Иванка (1973). Иво Андрић: Аска и вук, у: Методички приступ кимжевноумјетнинком
тексту, приповијетка, Веселин Маслеша, Сарајево

Николић, Милија (2006). Методика наставе српског језика и књижевности, Завод за уџбеникеи
наставна средства, Београд

Поповић Тања (2007). Речник књижевних термина, Логос Арт, Београд