МИЛУТИН БОЈИЋ

(1892-1917)

Милутин Бојић је био песник, драмски писац, књижевни и позоришни критичар.

У Првом светском рату Бојић се повлачи са српском војском преко Албаније и доспева на
Крф. У периоду између 1916. и 1917. године врло активно ствара и издаје чак и збирку
песама. Умро је млад у двадесет и шестој години, 1917. године у Солуну. Стваралаштво
Милутина Бојића врло је разноврсно и плодно. Објавио је збирке песама Песме (1914) и
Песме бола и поноса (1917) и две драме: Краљева јесен (1918) и Урошева женидба (1921).
Овај опус је за поштовање, а његова прерана смрт од туберкулозе одузела је српској
књижевности још једног талентованог писца.

Два су јасно одвојена пола у певању Милутина Бојића. На једној страни је

изражавање егзалтираних осећања и расположења, чулност као тематска заокупљеност,
животни оптимизам. На другој страни је поезија сумње, меланхолије и туге из које
провејавају песимиситични тонови. Овај прелом је настао под деловањем спољашњих
околности — балкански ратови, предосећај светског рата, голгота српског народа у Првом
светском рату.

Има у Бојићевом певању једна особина која је одмах скренула пажњу књижевне
критике: ритмичан, звучан, добро обликован стих, који настаје лако и спонтано. Тај стих је
изражајно богат, врло речит, раскошан у сликама, снажан у осећањима, силовит у
унутрашњем набоју и снази. И баш та лакоћа у писању стихова, то самонадолажење речи,
постало је мана — Бојић је низао речи занет њиховом лепотом или звуком па се песма
претварала у празну реторику.

У Бојићевој поезији, када се она посматра пажљиво и систематски, уочавају се неке

озбиљније мане. На првом месту треба споменути тематску деконцентрацију: у току
песме долази до промена у тематском и мисаоном тежишту да би се задовољиле неке
версификацијске потребе — из тога произилази некохерентност и лабава композиција песме.
Бојић је неговао егзалтирани и снажно обојен песнички исказ и то га је водило у
декоративност и реторичност. Најзад, има код њега чисто версификацијских мана које
указују на недорађеност и недовољну избрушеност стихова. Све наведене мане могу се
разумети ако се има у виду песникова младост и врло кратак живот — тек што је закорачио у
живот и поезију, стигла га је смрт.

"Пред рат, српска књижевност се попела до висине на којој прије, у једном тренутку,
никад није стајала. Не само њени поједини представници, него читави књижевни родови су
имали европских квалитета. Много наде у јак развитак српске књижевности давала је
чињеница што су јој главни заступници још млади људи и тек у почетку свог рада...

Милутин Бојић је припадао најмлађем нараштају српских лиричара: кад је умро, једва
ако је навршио 25 година. Све што је написао, написао је између осамнаесте и двадесет
треће године. Прву своју пјесму, "Вране", штампао је у омладинском листу В е н а ц,
1910.; од тог доба је писао много, сарађујући по свим бољим часописима, српским и
хрватским...
 Рат је затекао Милутина Бојића у почетку његова стварања и зауставио га, такорећи,
прије него што се и кренуо. Судећи по плодности коју је показивао у почетку, својим
досадашњим радом Милутин Бојић није дао ваљда ни десети дио оног што би дао да је остао
у животу. Његова смрт је велика несрећа по српску, дакле цијелу југославенску књижевност.
Јер, понављамо, Милутин Бојић је био и најдаровитији и најплоднији пјесник у најмлађем
књижевном покољењу српском...

Инспирисан догађајима 1912., Милутин Бојић је пјевао и о свом народу,

показавши и у тој врсти поезије свој моћан темперамент и оригинално схватање. Он је био од
оних рјеђих пјесника српских који није пјевао о "полумјесецу" и "крвницима", него се
издигао на потребну висину изнад садашње и говорио у име цијелог једног народа...

Кад се читају његови стихови, изгледа да овај младић ни у животу није говорио
прозом, већ стихом – тако му је ритам урођен и звучан! У читавој српској лирици, он има
најсавршеније риме..."

*На почетку (1910-1912) лиричар изразито субјетктивног тона и отворене чулности,

Бојић се 1912/1913. преображава у песника националне истоирије – чији полет, међутим, од
средине 1914. све дубље сенчи својим лирским објективисањем с једне стране родољубља и
јунаштва, с друге стране бола и мучних стрепњи пред будућношћу.

Меланхолично размишљање о историјској трагици српског народа и горда увереност

у његову величину у неким песмама прелазе у химну будућој победи. врхунац тог химничког
расположења достигнут је у Бојовићевој најпознатијој песми Плава гробница. Ова песма,
као и цела збирка песма у кјоој се налази ова ,,Песма бола и поноса'', инспирисана је
величином српске трагедије.

ПЛАВА ГРОБНИЦА Тиха као поноћ врх острвља јужна,

Мрачна као савест хладна и очајна.
Стојте, галије царске! Спутајте крме
моћне, Зар не осећате из модрих дубина
Газите тихим ходом! Да побожност расте врх вода просута
Опело гордо држим у доба језе ноћне И ваздухом игра чудна пантомина?
Над овом светом водом. То велика душа покојникā лута.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.
Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.
То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,
Стојте, галије царске! На гробљу браће
моје
Зави'те црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!
Јер проћи ће многа столећа, кô пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.
Али ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ' недра земље и небеског свода.
Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
Побожно и нечујно.
Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.
Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.
Зато хоћу мира, да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
уз тутњаву муклу добоша далеких.
Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом!
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!
(1917)

Ова песма има историјску основу: пева о несвакидашњем гробљу у дубинама

Јонског мора, поред обала острва Крфа, где је од јануара до марта 1916. године сахрањено
4847 српских војника.

Иако свваки од стихова позива на тишину, сами су понекад, нарочито у рефренским

строфама бучни, громогласни. Песма има особену структуру. Има 14 строфа и све су
катрени. 10 строфа се састоји из дванаестерачких стихова, а у четири строфе се смењују
четрнаестерци и седмерци. Четрнаестерачке строфе имају заједнички полустих првога
стиха ,,Стојте, галије царске'', али још много заједничких елемената (искази, слике, тон),
који варирају из строфе у строфу задржавајући оно што је заједничко: химнични тон, патос,
емоционалност. Строфе ,,Стојте, галије царске'' кључне су строфе јер би без њих говор
остали строфа био непотпун и естетски и смисаоно мање ефикасан.

Њих одликује САКРАЛНОСТ (коај се тиче црквених ствари светиња и обреда) и

РИТУАЛНОСТ, а смењивање херојског пркоса из четрнаестераца и свечаног мира и тишине
седмерца, доприноси особеној ритмичности у одржавању емоциналне тензије током целе
песме. По тим особинама, ове строфе имају рефренску функцију и оне творе три оделите
мисаоне целине. Свака од поетских целина започиње стиховима: ,;Стојте, галије царске''.

У ПРВОЈ СТРОФИ наставља се: ,,спутајте крме моћне/газите тихим ходом''. Ови стихови
уносе реторички набој, сакралну атмосферу, свечани тон и гробљански мир. Реторички
набој избија из интонације, али је појачан употребом императива. Сакралну атмосферу
предочавају искази ,,опело држим'', ,,светом водом''. Бојић осећа да сама реч није довољна
за свечаност тренутка; тражи учешће прирорде и оних којима се ратници су смрти
придружују: светлих царских ликова старе историје.
 Изречени захтеви (императиви): стојте, газите и предочена атмосфера, добијају
образложење у наредним строфама (обликоване су од дванаестераца). У тим строфама се
налази разрешење коме се држи опело, зашто је вода света, због чега се инсистира на миру и
тишини:

,,Ту на дну где шкољке сан уморан хвата,

и на мртве алге тресетница пада,

лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,

Прометеји наде, апостоли јада.

Чак и море мили да не би нарушило вечни покој палих чета. У наредним

строфама слика ,,гробља храбрих'' даље се конкретизује:

,,То је храм тајанства и гробница тужна''.

палих чета, а у ваздуху се осећа како:

,,велика душа покојника лута''.

ДРУГА ПОЕТСКА СЛИКА окренута је у будућност у којој ће страдање ,,браће моје'' и

,,ово гробље'' бити светла прошлост, понос, вечни бол, али и ПОДСТИЦАЈ.

Лирски субјект сада упућује позив царским галијама:

,,На гробљу браће моје,

завите црним трубе''.

У том позиву је жеља да се црнином изрази поштовање према онима који су ту

сахрањивани, али и жеља да трубе занеме и не наруше тишину плаве гробнице. дела оних
који су сахрањени зрачиће кроз ,,многа столећа'' и будућим генерацијама (,,велика смена'')
служиће као наум и узор.

Значење плаве гробнице за будућност целог народа:

,,Али ово гробље, где је погребена,

Огромна и страшна тајна епопеје

Колевка ће битибајка за времена

Где ће дух да тражи своје корифеје''.

То је несхватљив подвих достојана великих херојских епопеја; оно нестварно као

бајка, али ће вечно трајати као бајка која се преноси с колена на колено. У тој бајци ће
будућа поколења налазити своје корифеје, узоре и идеале.

ТРЕЋА ПОЕТСКА СЛИКА. Ова целина враћа у актуелни тренутак загледаности

лирског субјекта у плаву гробницу. Сада је ту захтев да утрну буктиње, да хујно веслање
умре и да галије, пошто се опело сврши, побожно и нечуно клизе у црну ноћ и даљину.
Овај захтев сада више није израз жеље да се тиме ода пошта мртвима, него да кроз
тишину ,,мртви чују хук борбене лаве''.

,,Јер тамо далеко, поприште се зари;

Овом истом крвљу што овде почива:

Овде изнад оца покој господари;

Тамо изнад сина повесница бива''.

Тамо далеко, у отаџбини, чује се хук борбеног покрета и наслућује светлост

ослободилачког попришта. Док овде, над гробницом очева господари самртна тишина, тамо
у отаџбини, синови стварају историју.

То сазнање мења емоционално стање лирског ,,ја'', а у његовој души сједињују се тиха
молитва и бојни зов ,,добошара меких''. Над плавом гробницом више не лебди само туба,
него се буди нада и уверење да ће бити извојевана победа и слобода.

На крају се опет чује реторски узвик ,,стојте, галије царске'' – лирски субјект држи
опело какво још није видело небо над овом светом водом. Јонско море је тако остало света
вода и сведочанство прометејског страдања једног народа.

Деретић: У свом песничком формирању Бојић је показао више ширине од других

савремених песника. Осим Дучића и Ракића, који су и на њега утицали, и француских
песника на које су се сви угледали, он се занимао и за немачке и енглеске песнике, за
немачке филозофе, читао је и преводе јапанскихпесника и био добра познавалац Библије,
чији се утицај код њега осећа више него ли код једног другог песника тога доба. Као и други
тежио је савршенству, од свих облика стиха највише је неговао дванаестерац који је код њега
снажан, еруптиван, звонак, као и расположења која је њима хтео да изрази. Прихватајући
ирзаз и стих наших парнасоваца, посебно Дучића, он не прихвата њихов песнички свет,
њихову сентименталност, њихово безнађе и песимизам. Национална трагедија, коју је Бојић
проживљавао у последње тригодине свог живота, још вишеј е учврстила његов основни смер,
давши му као подлогу читаов историјско исксутво народа.

Радован Вучковић каже да у Бојићевим ратним песмама се уочавају два пола тадашњег
авангардног песништва: једна је слика хаоса и земаљског мрака у коме гамиже болан
човек, а други је симбол светла које повремено искрсава на голготском путу. Смао ,аз
разлику од револуционарно-активистичке лирике, у Бојићевој поезији преовладавају
библијски симболи и ликови, песнички језик је трагична нарицаљка проклетог песника који
прати кретање народа у пустињи рата. Разлика је у ономе већ подвученом: симболи српске
лирике немају интернационално, већ национално значење. Његов човек је појединац малог
народа на кога се устремила велика стихија. Бојићев основни мотив није човек,
човечанство, већ НАРОД, ПОРОД, РОД.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Јовичић Владимир, Српско модерно песништво: Милутин Бојић;

2. Лалић В. Иван, О поезији: О поезији Милутина Бојића;
3. Деретић Јован, Историја српске књиежвности;
 4. Вучковић Радован: Поезиај српске авангарде.

*** Песму чине 3 целине. Свака целина почиње стиховима „Стојте, галије царске!“:
1. У првом делу, песник одаје поштовање палим војницима Првог светског рата. Његово
поштовање је дубоко, а његова љубав према земљи и туга су велике. Овај део позива на
тишину и на дуг минут ћутања.

2. Други део песме се односи на будуће генерације. Песник нас позива да никад не
заборавимо наше претке који су далеко од своје отаџбине оставили своје кости као
темељ наших живота.

3. У трећој целини, песник се враћа својим осећањима над Плавом гробницом. Позивом
на тишину у којој замишљене галије треба да напусте гробове поново показује своје дубоко
поштовање. Песников мир над оваквим гробљем је само привид. Његова туга и немир су
много већи. Зато песник жели да се бар мало одужи јунацима, јер жели да „мртви чују хук
борбене лаве“ и увери их да су донели слободу својој деци.Метафора – главна стилска
фигура у песми „Плава гробница“. Да би дочарао своје поштовање али и тугу, песник
као да недовољно може да опише своја осећања, народне хероје и незапамћено, језиво
гробље у Јонском мору.