ПАВЛЕ ПОПОВИЋ И ИСТОРИЈСКА КРИТИКА

У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ1

Начела историјске критике (прва објава): „У једноме од најпознатијих радова [„О

проучавању српске књижевности уопште“, СКЗ (Београд), XII/1-2, 4 (1904), стр. 671-
686, 756-769, 915-929.], 1904. године, на самоме почетку дуге и плодне универзитетске
и научне каријере, Павле Поповић је објавио начела историјске критике у српској
књижевности.“2
„[...] у тренутку објављивања основних начела те критике, Павле Поповић [је]
деловао више као критичар него као научник, и то као критичар који се тек спрема да
повеже књижевну критику и књижевну историју и да свој будући рад развије на
принципима науке.“3
Начела историјске критике (задатак): „Врста критике, за коју се Поповић определио,
названа је историјском, док је њен задатак био не толико да оцењује колико да
објашњава књижевна дела, да осветљава њихов постанак и да утврђује све оне чиниоце
који могу допринети бољем разумевању књижевности.“4
Историјска критика (компромис / стваралачка синтеза филолошке и естетичке
критике): „[...] решен да, ако му то пође за руком, уздрма превласт филолошког метода
у историји књижевности, а да се ипак не приклони ни мерилима естетичке критике
укуса. Иако је катедру на Великој школи наследио од Светислава Вуловића и Стојана
Новаковића, који су учинили веома много на јачању позитивистичке праксе, Поповић је
нашао довољно снаге и разлога да се супротстави већ отврдлој традицији филолошке
критике и да свој приступ књижевности заснује на гипкијим и нешто модернијим
критичким основама. Рођени брат угледног и утицајног критичара Богдана Поповића,
које је у то време већ давао тон тек започетој великох епохи модерне српске
књижевности и уносио у њу европска мерила, Павле Поповић се није определио ни за
његова схватања него је потражио средњи пут и тако започео са утврђивањем начела
историјске критике. Она је у себи требало да обједини много одлике позитивистичкога
метода, пре свега брижљиво изучавање књижевнога текста и проверавање примарних
историјских података, али се није заустављала пред задатком да испита и утврди
естетичку вредност литерарног дела и да у њему, испод спољашњих одлика и
филолошких својстава, наслути и препозна лице једног човека, или судбину једног
доба. Напротив, полазећи од претпоставке да је критика укуса за историју књижевности
прва и најпреча [стр. 7], јер метод научне критике може бити примењен само на она
дела која ’критика укуса одабере у књижевност‘ [стр. 7-8], он је естетичкој критици
давао извесну предност у односу на позитивистичку праксу филолошке критике.
Критика укуса, недовољна за проучавање и тумачења свих слојева у књижевности, била
је, по његовом мишљењу, ипак најнепосредније везана за књижевне и уметничке
особине датога дела и, самим тим, ближа природним законима уметничког стварања
него хладна и механичка, неутрална позитивистичка критика текста.“5
1
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, предговор у:
Павле Поповић и историјска критика. Српска књижевна критика, књ. 11, прир. др Предраг Палавестра,
Матица српска – Институт за књижевност и уметност, Нови Сад – Београд, 1979, стр. 7-46.
2
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 7. Курзив: А.
К.
3
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 9.
4
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 8. Курзив: А.
К.
5
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 8. Курзив: А.
К.
 „[...] Поповић је изабрао пут помирења и покушао да увођењем нове критичке
врсте премости нескладе и искључивости међу опредељењнима српских критичара.“6
Историјска критика (компромис): „Нашавши се на простору између две већ
утвршене критичке струје, између рационалистичке аналитичности Богдана Поповића и
културнога динамизма Јована Скерлића, а уз то на катедри Велике школе коју је
основао Стојан Новаковић, Павле Поповић није имао бољега избора него да у српској
књижевности заснује метод историјске критике. Та критика неће бити ни схематична и
механичка као Тенова, нити догматична као Бринетјерова, мада ће у себи имати доста и
теновског позитивизма и бринетјеровске ауторитарности. Она би требало да има
окретност духа, чиме се одликује дневна критика која врши процену и одбир у текућој
литерарној продукцији, и да има систематичност истраживачке стрпљивсоти, која је
својствена филолошко-историјском поступку стручне, универзитетске критике.“ 7
Историјска критика – синтеза филолошке и естетичке критике (Виктор Кузен):
„Поред тога, Поповић је у ставу према књижевности имао неке црте које је Сент-Бев
сматрао добрим критичарским предусловима. Имао је, као и Кузен, ’неки двоструки
инстинкт, двоструку страст, а противуречну: он је човек који се занима текстовима,
тражи рукописе, интересује се за сколије и коментар, преписује их до последњег слова,
неће ни за себе ни за друге да жртвује ни једну варијанту и ни једну лекцију; а ипак се
кроз све то уздиже, шири све више, генералише, долази до концепција једнога вештака
и живости једног беседника. Приликом објаве методолошки усмерења историјске
критике, Поповић се позвао на ту оцену Сент-Бева о Кузену и тиме назначио да ће се
као присталица историјске критике кретати управо у тим оквирима. Тај пут омогућавао
му је да комбинује две врсте критике: филолошку критику текста и естетичку критику
укуса, ситни позитивистички рад и орловски поглед на целину.“8
Историјска критика (извори и узори): „[...] у извесној мери [...] и своје схватање
историјске критике засновао на моралистичким идејама, и то нарочито на оним које је
могао наћи код госпође де Стал, код Сент-Бева и код Ренана, па и код Виктора Кузена и
Иполита Тена, од кога је, по сопственом признању, и поред многих резерви, преузео
главна методолошка решења и то на начин како их је дефинисао Фердинанд
Бринетјер.“9
Историјска критика Павла Поповића – извори и узори (Иполит Тен): „Поповића,
међутим, није узнемиравала сумња да се Тенов метод историјског детерминизма, због
сродности са индуктивним поступком природних наука, неће моћи дуго задржати у
историји књижевности, као што се није одржао ни у политичкој историографији. Од
три битна начела Теновог детерминистичког метода: расе, средине и момента – он је за
своју концепцију историјске критике усвојио два: однос према средини и однос према
моменту [стр. 8]. Појам расе везао је поглавито за личност писца, за његово порекло,
васпитање, карактер и психологију. Тиме се знатно приближио биографској и
психолошкој критици онога времена. У практичном раду задржавао се претежно на
спољашњим изразима психичких стања и расположења, без дубинских анализа у
области подсвесних стања и нагона, што их модерна психолошка критика везује за
испитивање стваралачког процеса. Поповићева концепција историјске критике [...]
дуговала је Теновом детерминизму највише онда када се бавила изучавањем односа
књижевности према средини у којој је та књижевност настала и деловала.
6
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 8. Курзив: А.
К.
7
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 17.
8
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 14. Курзив: А.
К.
9
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 8. Курзив: А.
К.
Опредељујући се за тај поступак, он је био на доброме трагу и каснији развој критичких
врста, нарочито социолошке и марксистичке критике са свим њиховим смеровима и
модалитетима, потврдио је оправданост везивања историјске критике за истраживање
средине и времена настајања књижевног дела. [Питање порекла идеја и осећања –
генерцијска/сталешка детерминисаност/обичаји/историјски догађаји.] Појам момента
Поповић је везао за ’душу једнога века‘ или ’дух времена‘, за континуитет у култури, за
оно што је одређивало карактер књижевног дела, литерарне идеје, стилска решења и
уметничку форму. Наглашавао је да је на томе послу историјска прожета и искуствима
и резултатима такозване ’критике извора и узора‘, филолошке у ширем смислу, а не
само оне која се држала искључиво критике текста.“10
Однос критике и историје у делу Павла Поповића: „[...] Поповић био је и остао
критичар, чак и када се определио за научни рад и историју књижевности.“11
Критичка начела Павла Поповића (две објаве): „Павле Поповић је и започео
књижевни рад, објављујући да ће, као хроничар српске књижевности у листу Ред,
држати корак са идејама и тежњама онога времена. Ниједан критичар у српској
књижевности пре њега није на почетку рада објавио тако смишљен и разрађен програм;
напротив, и највећи критичари су се увек устручавали да унапред саопштавају своја
начела и да истичу борбене заставе, свесни да ће их живот принудити да сва начела
прилагоде или измене, и да ће све заставе једнога дана избледети. Наоружани духовном
снагом, својственом његовоме нараштају, Поповић се није устручавао да изложи начела
критичарског рада, и то је учинио чак два пута: на самоме почетку рада на
књижевности, чланком ’Критика у српској књижевности‘, и у тренутку када је
преузимао катедру на Великој школи и приступним предавањем ’Проучавање српске
књижевности‘ назначио основе историјске критике.“12
Критичка начела Павла Поповића („Критика у српској књижевности“): „Као млад
критичар, пошао је од уверења да је критика у српској књижевности оскунда и
недовољно развијена, да нема снаге која би могла управљати књижевним стварањем и
помагати да се књижевност подигне. Дао је преглед затеченог стања у критици и
побројао задатке које ће она морати да извршава како би се што више унапредио
књижевни живот.“13
„Цео његов програм почивао је на уверењу да су критичари ’људи који разумеју
ток литерарних периода, који то разумевање умеју да унесу у јавно мњење и да даду
други правац литерарном поколењу‘.“14
„У тренутку када је као дневни критичар амбициозно започињао сарадњу у
књижевном подлистку крактовекога Реда, Павле Поповић још није био дорастао до
теоријске зрелости, какву је исказао доцније, у разради методолошких начела
историјске критике [стр. 12]. Иако су и у његовоме раном прегледу развитка критике у
српској књижевности дошле до израза урођена и природно развијена историјска свест и
изразита способност за синтетичко сагледавање књижевних раздобља [стр. 12-13],
главни елементи историјског детерминизма једва да су били и наговештени. Иполит
Тен и његов историјски метод Поповићу очевидно још нису били ближе познати; он се
с њима боље упознао највероватније тек за време боравка у Женеви и Паризу.“15
Критика Павла Поповића – извори и узори (Сент-Бев): „Велики критичарски узор
Павла Поповића био је у почетку Сент-Бев, а не Тен, и траг тог угледања остаће до
краја сачуван у његовоме делу, чак и када као историчар књижевности буде извршио
10
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 9.
11
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 10.
12
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 11.
13
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 11.
14
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 12.
15
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 13.
примену неких Тенових начела у огледима и студијама писаним у духу историјске
критике. Сент-Бев је за Поповића био идеал критичара који подиже и води књижевност
једнога народа, његов најмилији критичар ’који је толико допринео да се развије
историјска критика, да се отежа и компликује онај лепи и пријатни начин испитивања
књижевних дела за које је критика укуса некада једина знала‘.“16
Критика Павла Поповића – извори и узори (Сент-Бев / Иполит Тен): „Сент-Бев је
Павлу Поповићу одговарао као узор по два основа: прво, као моралиста, који се
непосредно настављао на школу великих француских моралиста о којима је Поповић у
младости писао; и друго, као човек који је донекле ублажавао тврдоглави догматизам
немачке филолошке критике и помогао да се њена археолошка упорност доведе у везу
са проучавањем књижевности као израз стваралачке индивидуалности. Критички
портрети Сент-Бева [... – 14-15] давали су критичару историјскога опредељења више
духовне слободе него аналитички метод Иполита Тена, чија се схема културе заснивала
на тврђем детерминизму и одржавала механички чак и када је подстицала шира
истраживања социјалних, политичких, економских, националних, регионалних,
наследних и психолошких чинилаца који су могли утицати на књижевност и који су
били обухваћени Теновим критичким појмом средине (milieu). Позивајући се често у
својим радовима на пример и мишљења Сент-Бева, Поповић је код тога критичара
истицао управо оне одлике које говоре о критичаревој индивидуалности. [...]
Истицањем примера Сент-Бева, Поповић се, несумњиво, опредељивао за један
одређени модел критике. Као и Сент-Бев, који књижевна дела није одвајао од човека
што је иза њих стајао, Поповић је посао критичара сматрао моралном активношћу.
Њега је ’проучавање књижевности водило проучавању морала‘, па је Тенов метод
прилагођавао оним блажим варијантама историјскога детерминизма [...]. Поповић је
био човек изразитога критичарског темперамента, с несумњивим смислом за
књижевност, чега су понекада лишени припадници позитивистичке филолошко-
историјске критике; био је, штавише, писац са развијеним приповедачким даром [...], па
је у приступу књижевнсти тражио оне путеве који не би ограничавали радозналост духа
и заробљавали машту, већ подстицали нова, шира интересовања и помагали да се што
потпуније испита цео процес настанка дела, све оно што је у њему згуснуто и што му је,
на овај или онај начин, претходило. У томе смислу Тенов историјски метод није био
довољно развијен. Као и другим критичарима његовога времена [стр. 15], Поповићу
није одговарала ускост и нееластичност Теновог метода и његова доктринарна примена
у књижевности [стр. 15-16]. Није му, као ни Скерлићу, била драга догматичка принуда,
утеривање свих слојева и значења књижевности у геометријске схеме и унапред
утрвђене калупе.25 [25 Јован Скерлић, „Урош Петровић о Хиполиту Тену“, Сабрана дела Јована
Скерлића, књ. VI, Београд, 1964, стр. 221] Када је писао о Светомиру Николајевићу, Поповић
је разговетно назначио резерве према примени Теновога метода.26 [26 Павле Поповић,
„Светомир Николајевић“, Српски књижевни гласник, н. с. (Београд), VI/2 (1922), стр. 127-135] У
најбољим биографским радовима, о Јоакиму Вујићу и о Миловану Видаковићу, улагао
је доста труда да тај метод допуни и превазиђе. У томе послу он је најзначајнијег
помагача има у Сент-Беву који је био више човек књижевности, нека врста јавног
посредника измешу писаца и читалаца, а најмање хладни позитивиста, објективни
научник, бранилац начела или војник вере и политичкога уверења. Уз помоћ Сент-Бева
и њговога критичког персонализма, који је свест о могућностима и достојанству човека
и његовога рада дуговао великим хуманистичким и моралистичким идејама, Поповић је
своју концепцију историјске критике градио на ревизији, проширењу и обогаћењу
Теновог историјског метода. Трудио се да помири књижевну критику и научку о
књижевности и да проучавање књижевности повеже са човеком који је ту књижевност
16
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 13.
стварао и коме је она намењена. Метод историјске критике Павла Поповића разликује
се од Теновог историјског метода и утолико што у његовоме детерминизму моралне и
индивидуалне особине књижевних дела добијају већи значај и што се позитивистичко
проучавање књижевности не зауставља у затвореном простору скупљања података,
описа грађе и обраде историјских извора него се проширује на друге слојеве дела и
тежи разумевању тоталитета књижевних творевина.“17
Критика Павла Поповића – извори и узори (Сент-Бев / Виктор Кузен): „Уместо за
критику, која је према Сент-Бевовим назорима, требало да буде ’осматрачница идеја‘,
истурена претходница духовнога развитка једне књижевности, чему га је вукла страст
дневног критичара као сабеседника јавности, Поповић се определио за критику стручну
и ауторитарну, за такозвану ’критику учитеља‘, какву је представљао Виктор Кузен
[...].“18
Павле Поповић / Љубомир Недић: „Прилике у којима се Поповић нашао када је
објавио начела историјске критике и тиме у српску књижевност увео нов критички
правац, изванредно су одговарале управо таквоме покушају помирења спонтане и
стручне критике. После смрти Љубомира Недића, код кога је ценио поштовање
критичара за стваралачку индивидуалност и психолошка својства писаца, Поповић се
могао вратити биографскоме методу што га је Недић оспоравао. Недић је у младости
привлачио и занимао Павла Поповића, и овај је у Српском прегледу објавио прегршт
критичких радова; али Недић није могао да буде његов учитељ и да преобрази његово
схватање књижевности. Разлике међу њима биле су знатне и дубоке, а захтеви према
књижевности готово супротни. Док је Недић личност писца тражио једину у делу [стр.
16], где се у пуној мери остварује његова индивидуалност и потврђује његова
стваралачка психологија [стр. 16-17], Поповић је писца тражио иза дела, па је осуду
биографске критике морао сматрати неодрживом, јер је управо таква критика у српској
књижевности могла имати ослонца, поготову ако би се прилагодила позитивистичкој
традицији филолшко-историјске школе. Као и већина људи његовог нараштаја,
Поповић је имао развијено осећање за историјску улогу националне културе и није се
могао помирити с тиме да се, макар то захтевао и паметни Недић, прекину
континуитети у култури народа, покренутог жељом да се што пре нађе раме уз раме с
другим културним народима Европе. Извесно закашњење у критичким и књижевним
идејама епохе чинило му се мањом невољом од напуштања већ уобличене традиције,
тим више што је његово поколење било спремно да културне утицаје са стране прима с
доста прагматизма, и да их, кад год се могло, прилагоди потребама националне
културе.“19
Историјска критика (против раздвајања историје књижевности и књижевне
критике): „Насупрот ставу потпунога раздвајања књижевне критике и књижевне
историје, на коме је Недић инсистирао, Поповић је нудио помирљивије решење. Као и
Албер Тибоде, Поповић је добро знао да су књижена критика и историја књижевности
две различите обале исте реке, али да ’критик, који не позна књижевну повијест, нема
никакве наде да и сам траје у књижевној повијести, и да књижевни повијесник којему
недостаје критички смисао [стр. 17], пропада сасвим у суморном педантизму‘ [стр. 17-
18]. У тражењу средњега пута, Поповић је историјску критику схватио доста широко,
мада није имао воље да усвоји све критчке и историјске теорије свог времена.
Признавао је изузетну важност историјских истраживања архивског материјала и
документарне грађе и високо је ценио позитивистичку упорност и филолошку
акрибију, али није следио херменеутички напор модерних историчара да се утврди

17
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 16.
18
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 13.
19
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 17.
разлика између описа и разумевања књижевних дела прошлости. [Његова концепција
историјске критике] испитивала је средину и доба када је неко дело настало, и моменат
који је то дело својом појавом обележило. Највећу пажњу посвећивала је самоме писцу,
његовоме животу и целокупном његовом духовном и материјалном окружењу,
његовоме менталитету, карактеру, психологији и индивидуалним особеностима које су
нашле израз у делу. У исти мах та критика се трудила да не занемари потребу за
просуђивањем и оцењивањем естетичких вредности, чиме је на себе преузела и обаезу
некадашње критике укуса, јер је потреба ’оценити дела (каквих у нас има) која скоро
никад нису у ствари ни оцењивана, или обновити и кориговати оцене које су пре
двадесет тридесет година дате а још важе, а то тим пре што су многе, као што смо већ
нешто и видели кад смо говорили о филолошком правцу у нас, дате једностано,
искључиво, нетачно и без разумевања ствари. Критика историјска тако исто је овде
употребљива у свој својој пуноћи и важности‘.“20
Измирење критичког поступка Богдана Поповића и Јована Скерлића: „Изразити
полихисторик у проучаању књижевности, Поповић је увођењем историјско-
биографског научног метода у српску критику употпунио и обогатио правце
критичкога испитивања, повезао неке елементе разнородних критичких система и
покушао да измири традиционалну одбојност између катедарске и журналистичке
критике.“21
„Мање социјалне енергије од Скерлића, који је неку годину раније, такође
приликом доласка на Велику школу, повукао разлику измешу догматске и
импресионистичке критке у име начела друштвенога морала, али и са више смисла за
значење историјске свести у књижевности него што је у то време испољавао његов брат
Богдан, Павле Поповић је објављивањем начела историјске критике отворио нов ток у
развоју српске књижевне критике, утврдио му метод и назначио будући смер.“22
О Чедомиљу Мијатовићу као путописцу (Цариградксе слике и прилике): „где је
стари историчар и уважени српски посланик прекорен за расипање духовне снаге на
лична задовољства и приватне бесмислице, и то у часу када је ново доба захтевало
организован заједнички рад свих посленика на пољу културе [стр. 19]. Десетак година
касније Скерлић ће с истим разлозима одбити да прихвати скандинавске теме и
Сапутнике Исидоре Секулић [стр. 19-20]; он је делио Поповићево мишљење да у
њиховоме времену ’сваки озбиљан књижевник ваља увек да има пред очима праве
потребе књижевности, и према њима свој рад да удешава. За шта је ко способан, нека
ради; али нека увек гледа како се то слаже с главним, познатим циљевима којима
књижевност тежи. У нашој књижевности има толико празнина да их само добро упућен
рад свију књижевника може попунити, а сваки књижевник може да види које су то
празнине. Данас кад елементарне књижевне и научне потребе нису задовољене, кад
главна дела по појединим, нарочито научним, струкама и родовима нису написана; кад
преводној књижевности, на пример, која је данас, у многим књижевним радовима,
скоро најпреча, није ни здрав темељ постављен – данас је свако књижевно пословање
које не иде на то да потребе и празнине подмири, просто ћердање времена и узалудно
трошење снаге. Књижевност има свој циљ, и књижевници своју дужност.’34 [34 Павле
Поповић, „Чедомиљ Мијатовић, Цариградске слике и прилике, Српски књижевни гласник 1902, књ. V, св
1, стр. 45] Као и Скерлић, које би те речи могао потписати, Павле Поповић је живео у
сагласности са својим временом, па је и његовој историјској критици мето у томе
времену, изван кога мног критичарске и научне врлине Павла Поповића, као и његови
идејни ставови, морају деловати застарело и превазиђено.“23
20
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 18.
21
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 18.
22
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 19.
23
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 20.
Критичар и кад се бавио старим писцима, „на које се, као је сам једно време мислио,
нису могла применити мерила естетичке критике укуса“ 24 – радови о Константин
Филозофу и Анђелији Лазаревић.

Рад о Стевану Сремцу: „Далеке претходнике изучавао је с једанаком историјском

одговорношћу као и своје савременике. Велика студија о Стевану Сремцу најбољи је
пример критичког континуитета у раду Павла Поповића као полихисторика и
књижевног критичара. У томе раду он се исказао као књижевни критичар с развијеним
и живим осећањем за историјску дистанцу, књижевну анализу и естетичка вредновања,
па се управо тим текстом појачава онај парадоксални закључак да је, иако творац једне
књижевноисторијске школе, Павле Поповић у ствари био противник академизма те
школе и да се борио против затварања књижевности у преграде и регистре. Његов
сопствени пример говори о плуралистчким могућностима историјске критике, која
после његове смрти није имала природан и равномеран развој. У времену све ужих
специјализација, остаци тога метода могу се препознати у некој врсти једностраности
позитивистичкога историзма.“25

Проучавање биографија: „У посебној расправи, писаној за научну јавност Русије, он

је биографску критику везао готово искључиво за проучавање архивског материјала. 43 [43
Павле Поповић, „Проучавање дубровачке књижевности и његови новији методи“, Српски књижевни
гласник (Београд), XXV (1910), стр. 833-841] У самоме Дубровнику је, поред осталога,, од
раније постојала јака биографска традиција, из које је у XVIII веку израсла засебна
књижевна врста, такозвана ’дубровачка биографија‘, за чије је изучавање заслужан
управо Павле Поповић, који је многе млађе историчар упутио у рад на проучавању тих
биографских дела. По узору на немачке, француске, италијанксе и енглеске књижевне
историчаре, који су се бавили биографским студијама и изворима за књижевне
биографије Гетеа, Молијера, Дантеа и Шекспира, Поповић је мерила компаративне
биографске критике примењивао и на сасвим мале и безначајне дубровачке писце,
задовољавајући се понекад више реконструкцијом живота него књижевним
резултатима анализе, што је неизбежно условљавало нескладе и поремећаје у
историјској критици и водило сужавању њенога метода. Без довољно примарних
историјских извора о српским песницима тога времена [стр. 24], Поповић је прешао
опреко сивх других историјских пројекција и у дубровачким изворима потражио доказе
за проверу историјскога метода [стр. 24-25]. Сматрао је да је историјска позиција
Дубровника, његова вишевековна самосталност, као и књижевност која је у њему
столећима била писана на народном језику, дају довољно основа да се дубровачка
књижевност с једнаким правом може сматрати српском и хрватском; попут свих
учитеља, он ју је у почетку недвосмислено укључио у српску књижевност. Суочен са
друкчијом аргументацијом, доцније је унеколико изменио тај став, који се временом
претворио у неуралгичну тачку свих разговора о историји српске и хрватске
књижевности, што је омогућило да се понекад ненаучно замењују тезе књижевности и
књижевне историје са тезама политчке праксе.“26

Биографски подаци + подаци о средини: „Таквим комбиновањем биографске критике

са историјском Поповићев књижевноисторијски метод је добио у гипкости; његова
позитивистичка својства помогла су да се о књижевности ренесансе и

24
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 22.
25
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 22.
26
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 25.
противреформације добију поуздани подаци и тиме олакша њихове тумачење. На
другој страни, иако местимично сасвим узгредна, примена неких инструмената
такозване критике укуса омогућавала је вредновање и преоцењивање уметничких
одлика, што је још више истакло плуралистичка својства историјске критике.“27
Проучавање „нове књижевности“: „Такозвана нова књижевност, у коју је сврставао
све што је било писано од краја XVIII века до његових дана, означена је као област
деловања критике укуса, чија је задаћа, између осталога, била и у томе да обнови и
исправи пређашње оцене, дате још у врме кда се о књижевности судило једнострано и
догматично, према тврдим филолошким законима.“28
„Радећи на проучавању књижевности XIX века, Поповић је имао на уму
историјско и револуционарно значење те епохе у српској књижевности, када се у
живом и динамичном ритму супротстављања и настављања различитих настојања
надикнађивало оно што је вековима било пропуштено. Као прави полихисторик,
Поповић се трудио да у томе веку осветли књучне појаве.“29 О Његошу, нпр...
„Биографска студија Милован Видаковић, која у методолошком погледу
представља занимљви пример повезивања историјскога метода са биографским, нема
значаја само као доказ Поповићевог научног и критичког метода, већ и као продор у
књижевно доба када се, у драматичноме судару, поучнозабавна литература клонуле
епохе просвећености рушила пред навалом тек ослобођене стваралачке енергије
националног романтизма. Поповићеви огледи о Доситеју Обрадовићу, нарочито о
Собранију, о Јоакиму Вујићу, о Стеријиним комедијама, о песми ’Туга и опомена‘
Бранка Радичевића, о путописима Љубомира Ненадовића или о књижевном делу Вила,
оштрином запажања и бриткошћу историјскога разумевања изузетно много значе за
упознавање књижевнога сензибилитета прошлога столећа. То најчешће и нису
конвенционалне књижевноисторијске студије, већ прави обрасци историјске критике.
Радећи на њима, Поповић се није устручавао да изрази свој лични доживљај, да
саопшти и образложи естетичку оцену и да једноставном и разумљивом реторичком
стилу, какав се неговао на универзитету, дода топлину субјективног односа према
материји. Тим поступком он је, с једне стране [стр. 33], постигао већу комуникативност
текст и критички израз учинио непосреднијим [стр. 33-34]; с друге стране, тај поступак
је показао да је, што се више приближавао своме времену, Павле Поповић о
књижевности говорио као критичар, а не само као историчар књижевности, и да је
пажљиво водио рачуна о томе да критичар не буде подређен историчару.“30
Историјска критика – начелни осврт и вредновање: „У ономе тренутку када је пред
студентима Велике школе 1904. године излагао начела историјске критике, Павле
Поповић није могао предвидети њен развој нити знати њену даљу судбину. Мада је већ
тада донекле заостајала за критичком и историјском методологијом оног времена, у
коме су се јављали све одређенији отпори позитивистичком проучавању прошлости,
историјска критика у српској књижевности с почетка ХХ века није деловала
анахронично. Напротив, њен метод, њена мерила, њене идејне претпоставке и њена
усмереност ка синтетичким захватима одговарали су тежњама и очекивањима онога
доба, посебно духовним хоризонтима интелектуалних, научних и књижевних кругова,
који су, добрим делом школовани на страни, осећали дух епохе и настојали да му се
приближе и прилагоде, како би учврстили модерну европску концепцију културе [стр.
44], не одбацујући тековине националне традиције него их уграђујући у нове системе
општег друштвеног преображаја.“31
27
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 25.
28
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 26.
29
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 33.
30
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 34.
31
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 44-45.
 „Тек каснија побуна против позитивизма показала је да методолошке
претпоставке историјске критике нису могле бити довољне за модерне студије
књижевности и да нагомилавање података, истраживање ’најситнијих појединости
живота и размирица аутора, лов на паралеле и ишчепркавање извора‘ не одговарају
модерној критици, у којој се ослобођени дух индивидуализма све оштрије
супротстављао догматскоме историзму.“32

32
Предраг Палавестра, „Павле Поповић и историјска критика у српској књижевности“, стр. 45.