„Наредник Велибор“1

Два је дана борба грмела планином

Топови се вичу, пролама се јека...
Замуче... И урла са новом жестином:
Два крвава дана трећи крвав чека!...

Два војника журно копају сред блата,

Рака је огромна, суморна, дубока;
Наредник Велибор, рањен у три рата,
Џин вечитих шала, насмејана ока,
Погибе у борби... И, крај весељака,
Ракију су пила два мрка сељака.

„Писано у Албанији“2

Анђео огромни са огромних храма

У маглама белим, врх световља цела...
(Огромне су магле с мостовима тама
И бели одблесци и тишина бела...)

„Духови о чујте, мистични чувари,

Кроз мистична мора далеког пространства,
Проносите шапат значења свих ствари,
Предајете тајну сневаног посланства“.

„Духови, о међе, стубови мермерни,

Кроз безброј векова цвет мистичних врта,
Ви, истога смисла значају свуд верни
И једнога лета потез једних црта!“

„Безбројних и смелих летачи прелета

Дубоке су ваше тежње, смер, циљ бића,
Духови огромни!... Чудесни сјај света –
А ипак
Скрушени!
Сазнајте:
Открића!...!“

Анђео огромни врх тамних звоника,

1
Из збирке „Пешаци“, у: „Подлистак“, Српске новине (Крф), LXXXIII/48
(Четвртак, 28. јули 1916), стр. 2.
2
У: „Подлистак“, Српске новине (Крф), LXXXIII/53 (Уторак, 9. август, 1916), стр.
2.
Наредио грдних звоњења звон мутан
Тамну игру боја пуну болног крика
Уз оргуља лелек, огроман, злосутан...

„Духови! прастара предања су била

И ви с[т]е за њима стремили, – чувари!
Анђео огромна разастро је крила...
Није Тајна Ствари – Давна тајна ствари...“

У беломе ви сте свагда ваша знања

Јављали...
У белом исконских белина,
У белом снегова белих миловања,
Белом беле мисли, јасних виолина...“

„Белом чисте душе, белом белих снова,

„Бедноме белом у слатких јасмина,
„У Тихоме белом у белих духова,
„У мирноме белом у болних врлина.“

„Од данас метали песму брује строгу,

Од данас Црвено – смисла вечног знамен
Од данас кроз пожар молење је Богу,
И Бог је од данас ужасан и пламен...“

И вечна је љубав далек химера,

И тежња ка тишем – тајни тихог крина,
Громови су данас у шапату сфера...
У хујању вихра утеха једина...“

Анђео огромни са огромних храма

Нестаде у магли...
Врх световља цела.
Свуд крваве магле с мостовима тама,
Крвави одблесци...
(Вај! Тишино бела!)

„Визије пред Скадром“3

Хтео сам вам рећи, са поздравом брата

Најмирнијом речи, тихо, са свог места:
Појмова бескрајних замишљена јата

3
У: „Подлистак“, Српске новине (Крф), LXXXIII/61 (Субота, 27. август, 1916),
стр. 2
И летења многа – скромно, и без геста.

Вашом бласфемијом прекиде се свила

Нежних, танких веза мене и тишина,
И наслонивиши се на уморна крила
Завапих у болу, бескрају даљина.

Завапих за снагу и звон јасни гласа

И за гест широки, и простран, ко плима...
(Јер речи су биле надања, и спаса)
(А хтели сте силно, и светло, и свима).

Јер претихи значај, дат мени, и смисо

Не беху за масу: да руши и слама,
Јер за хујно море треба хучна мисо
А за пожар патње треба говор плама!

И склопивши руке молио сам смерно

Даљину сестринску, да да речи нове
За вас, тамна браћо... Моћ за неизмерно
И гласнији замах...
И светлије снове...

„Полазак са Вида“4

Када сам без моћи, са последњом снагом,

Рукама уморним, с високог балкона,
Благосиљо земљу у покрету благом,
У гесту последњем пут тамних милјона.

Кад звездани моји призиваху пути

У етерна мора светлих измирења,
У звездана знања, у звездана бдења,
Када се најтиши, вечерњи час слути
Јављао с осмехом тихог разумења:

Вај!.. чуо сам и ваш језовит јек мутње,

Није ме омано несклад, шкргут кобан,
Туге су допрле чемерне, и слутње...
– Ал био сам далек, леден вам – и гробан...

Љубављу висина обузет и страсан,

4
У: „Подлистак“, Српске новине (Крф), LXXXIII/77 (Уторак, 4. октобар, 1916),
стр. 2.
Нисам имо снаге до за наде просте,
Нисам имо моћи до:
Мој осмех јасан
(Замишљеност мирну – звездама у госте!)

И тако не рекох!...
(Звездана је басна
Једне светле земље водених белина,
Кроз зелена поља и кроз жита јасна,
Где се сунча плава мисленост планина
Кроз мир насмејани блиставих тишина!..)

И, на јасни поздрав – тамном земље сину

Мој се осмех
јасан!
ка звездама вину!...

„У 1915.“5

Природа је данас бескрајна и нема

Нека црна туга хоће некој тами,
Већ ред црних тица црна крила спрема...
(Још тренутак који...
Остаћемо сами...)

И могла је негде одблудела сива,

Потоњи облачак даљинама чами,
Ред сињих планина о даљнама снива...
(Још тренутак који: остаћемо сами...)

И узалуд сунце светло обасјава,

У таласу рујем одблесне, заплами,
Узалуд шум класја и небеса плава...
(Још –
Тренутак –
Који...
Остаћемо сами!...)

5
Из збирке „Пешаци“, у: „Подлистак“, Српске новине (Крф), LXXXIII/89 (Уторак,
1. новембар, 1916).