TOMAS MAN – TEORIJSKA SHVATANJA :

„Umetnost romana“:

Školski estetičari ubrajaju roman u epsko pesništvo koje, kao umetnički oblik, zauzima tek drugo
mesto po vrednosti – drama u sebi spaja sve ostale pesničke vrste i predstavlja vrhunac
poezije.

- možda je upravo epski duh, koji je kadar da u sebi obuhvati i lirski i dramski elemenat,
pesnički oblik najviše dostojan poštovanja. Na pitanja ukusa ne može se objektivno
odgovoriti – zato njega uvek zanima samo umetnost, a ne rod.

- drugi argument: roman je oblik raspada stvarnog, „stihovanog“ epa.

- istina je da roman predstavlja kasniji, manje naivan, „moderniji“ stadijum u epskom životu
naroda (Apulej sledi Vergilija).

Leksikografska definicija romana: novel, fiction, ali i romance (engl), Roman (nem), roman (fr),
romanzo (ital). = označava pripovedno delo koje je u nekom romanskom narodu sastavljeno
na narodnom jeziku.

- i Božanstvena komedija zadovoljava taj uslov.

- Don Kihot – nastala iz prvobitne namere da se napiše samo satira na idealističko-herojsku
vitešku romantiku – stvaralačka pojava u kojoj se potpuno ukida teorijsko-estetička
razlika između epa i romana.
- ako je Božanstvena komedija roman, ako je i Odiseja roman, onda je Don Kihot ep, i to
jedan od najvećih.

Epski umetnički duh – snažan i veličanstven, ekspanzivan, pun života, sveobuhvatan i precizan,
teži za celinom, za svetom koji je pun bezbrojnih epizoda i pojedinosti. Umetnost epike je
„apolonska“ umetnost – Apolon, koji pogađa nadaleko, jeste bog daljine, bog distance,
objektivnosti, ironije.
- objektivnost je ironija, a epski umetnički duh je duh ironije.

- reč ironija upotrebljava u smislu širem od romantičkog subjektivizma: u smislu umetnosti same –
svepotvrđivanje, koje je i sveporicanje, pogled koji obuhvata celinu, pogled najviše slobode,
spokojstva i predmetnosti koju ne zamućuje nikakav moralizam
- takav je bio pogled Getea: „Ona je zrnce soli koje nam tek i omogućava da uživamo u
onome što je izneto na sto.“
- ova ironija nije hladnoća i nedostatak ljubavi, podsmeh i podrugivanje – epska ironija je ironija
srca, ironija puna ljubavi; ona je nešto veliko što je puno nežnosti prema svemu što je malo.

Epsko delo – neiscrpno more, pravo čudo od poduhvata – gigantski minijaturizam: opsednuto
pojedinostima, ali pri tom nepokolebljivo ne gubi iz vida celinu.

- Man nije sposoban da napravi razliku između Božanstvene komedije i Ljudske komedije –
između epa i romana.
- i Tolstoj je moderan romanopisac (najsnažniji od svih) – zbog njega se može zaključiti i da
nije roman oblik propadanja epa, već da je ep primitivan prethodni oblik romana.

- „propadanje“ može značiti i utančavanje, produbljivanje, oplemenjivanje – ne mora imati

nikakve veze sa smrću, već može biti potenciranje, uzvišavanje, usavršavanje života.

- stihovani ep ima arhaično obeležje – kao što i sam stih nosi u sebi arhaičnost i zapravo još
predstavlja oruđe magijskog osećanja sveta.

- roman je isprva zaista predstavljao zbrkano i proizvoljno-pustolovno izopačenje epike u

vezanom slogu – ali je u sebi nosio mnoge mogućnosti razvitka.
- a princip koji je omogućio romanu da krene tim putem je princip pomeranja težišta na
duševna zbivanja.

Šopenhauer : „Roman će biti utoliko uzvišeniji i plemenitiji ukoliko više unutrašnjeg i ukoliko
manje spoljašnjeg života prikazuje.“ Tristram Šendi, Nova Eloiza, Vilhelm Majster, Don
Kihot imaju gotovo nikakve ili sraznenro malo radnje, a oni su kruna celog roda. Uvek preteže
unutrašnji nad spoljašnjim životom – ovaj drugi se uvek javlja s namerom da pokrene onaj
prvi (dok se u lošim romanima javlja samo sebe radi). „Zadatak romanopisca nije da
pripoveda velike događaje, nego da male načini zanimljivim.“

- šta je nemački obrazovni, vaspitni i razvojni roman Vilhem Majster drugo do intimizacija i
sublimisanje pustolovnog romana – pri tom, tu dolazi do unošenja magije u sve što je malo i
jednostavno, i do davanja građanskog duha poeziji.

- Novalis je kritikovao Vilhema Majstera: u krajnjem stepenu nepoetična knjiga, ma koliko da

je poetičan sam način prikazivanja – to je satira na poeziju, religiju itd; govori samo o
običnim ljudskim stvarima, a priroda i misticizam su potpuno zaboravljeni. Gete je
sasvim praktičan pesnik – on ima, kao i Englezi, plemenit ukus, koji je po prirodi
ekonomičan, kao i onaj koji je razumom stekao.

Tu se istvari ističe građanski karakter romana uopšte, odnosno njegov urođeni demokratizam, koji
ga u pogledu oblika i duha istorijski razlikuje od feudalizma epa.
 - čudesan procvat romana u Evropi 19.v. nije nikakav slučaj – povezan je sa savremenim
demokratizmom romana, s tim što je on prirodno podesan da služi kao izraz modernog
života, a zbog zanimanja za društveno i psihološko područje postao je reprezentativni
umetnički oblik epohe. Romansijer – prvi moderni pojavni oblik umetnika.

Treba pomenuti značaj koji ima kritički element u odnosu na modernu književnost.
- Mereškovski je povodom Puškina i Gogolja rekao da čistu poeziju smenjuje kritika – prelaz
od nesvesnog stvaranja ka stvaralačkoj svesti.
- Šiler je tu istu suprotnost sveo na razlikovanje naivnog i sentimentalnog, gde je
sentimentalno noviji, moderniji stupanj.

- ova distinkcija spada u karakteristiku romana: roman kao moderno umetničko delo predstavlja
stupanj „kritike“, nakon stupnja „poezije“. Odnos romana prema epu je odnos „stvaralačke
svesti“ prema „nesvesnom stvaranju“.
- roman, kao demokratski proizvod stvaralačke svesti, uopšte ne mora da zaostaje po
monumentalnosti.

Veliki društveni romani 19. veka : Dikens, Tekeri, Tolstoj, Dostojevski, Balzak, Zola, Prust –
nema nemačkih imena – doprinos Nemačke se poglavito sastoji od vaspitnog i obrazovnog
romana (Vilhem Majster).
- ali, veličina evropskog romansijerstva može se u Nemačkoj naći u muzici Vagnera – čije
delo ima mnogostruke veze s epom, no ipak je muzička drama. (to nešto govori o odnosu
nemačkog duha ne samo prema urođenom demokratizmu romana, već i prema
demokratiji uopšte):

- izvanredan doprinos romanu Nemačka je dala u vreme romantizma: Žan Pol, Novalis, Tik,
Šlegel, Arnim, Brentano, E.T.A.Hofman.

- sličan uticaj na književnu Evropu u tom trenutku ima delo tada već preminulog Kafke, čija
religiozno-humorističa kazivanja o snovima i strahu spadaju u ono najdublje i najneobičnije
što je svetska književnost stvorila u proznom obliku.
„Pripovedač kao sredstvo pripovedanja“:

- 23. maj 1943. – početak Manovog rada na Dr Faustusu, i datum koji stoji kao početak rada
pripovedača Serenusa Cajtbloma na njegovom delu.
- odluka da između sebe i svog predmeta uključi medijum „prijatelja“, da ne govori sam već da to
prepusti pripovedaču, i da tako ne piše roman, već biografiju.
- ideja da se demonsko prelomi kroz prizmu egzemplarno nedemonskog, da se teret prikazivanja
svali na jednu humanistički pobožnu i jednostavnu dušu – ostavlja mu odrešene ruke da sva
ona uzbuđenja koja prate direktan, lični i ispovedni ton pomeri na jedan indirektan plan.
- najglavnije: mogućnost da se pripovest odvija istovremeno na dva vremenska plana, da se
događaji koji potresaju pripovedačevu dušu u času dok ispisuje svoju pripovest polifono
prepliću sa onim zbivanjima o kojima govori sama pripovest.
- montiranje faktičkih istorijskih, ličnih, pa čak i književnih činjenica – tako se, brišući sve
granice, sva opipljiva stvarnost pretapa u perspektivističku sliku i iluzionizam.
- tehnika montaže – sastavni deo koncepcije, činilac „ideje“ ove knjige – povezana sa izvesnom
žudnjom za pražnjenjem i sa prenesenom, ogoljenom neposrednošću knjige, s njenim
karakterom šifrovanog pisma i životne ispovesti.

„Josif i njegova braća“:

- tačnost i realizacija su obmana, igračka, umetnička varka, ostvarenje i prenošenje u sadašnje

vreme iznuđeno svim sredstvima jezika, psihologije, predstavljanja i komentatorskog
raspravljanja nečega čija je suština, pored sve ljudske zbilje, samo humor.
- piščevo mešanje i raspravljanje ne mora ispadati iz okvira umetnosti, ono može biti njen sastavni
deo, pa i umetničko sredstvo.
- u izvesnim godinama postepeno se gubi ukus za sve što je čisto individualno i izuzetno, za
pojedinačne slučajeve, za „građansko“ u najširem smislu te reči. Umesto toga, u prednji plan
interesovanja stupa ono što je tipično, uvek-ljudsko, uvek-povratno, vanvremensko, ukratko:
mitsko.
- spreman za takvu temu zbog dispozicije za čovečansko osećanje i mišljenje, koja je proizvod
vremena uopšte, „našeg vremena“ i istorijskih potresa kojima se pitanje čoveka, pa čak i
problem humanosti u celini, stavljeni pred nas.
- Čarobni breg – na njegovom kraju stoji grom objave rata 1914. – a u stvari je stajao na
njegovom početku i izazvao sve što se u njemu dešava. To je bio udar koji je razbio, probudio
i izmenio svet – okončao jednu građansko-estetsku epohu.
- junak tog vremenskog romana bio je samo na izgled simpatični mladi čovek, Hand Kastorp, na
čiju se podsmešljivu nevinost pedagoški sručuje čitava dijalektika života i smrti, zdravlja i
bolesti, slobodoumlja i pobožnosti – u stvari, sam čovek sa svojim religioznim pitanjem o
samom sebi, o pitanjima otkud i kuda, pitanjima o svom biću i cilju, o svom položaju u
svemiru, o tajni svog postojanja i večno zagonetnom zadatku humaniteta.
- mitski roman – ne samo što nije sporedno, udaljeno i nesavremeno delo, nego je to jedan
humoristično obojeni, ironično prigušeni, sramežljivi ep čovečanstva.

***
- Tomas Man, Razmišljanja apolitičnog čoveka – opsežni esej-knjiga, nastao za vreme I svetskog
rata, završava se poglavljem „Ironija i radikalizam“.
- Man je sebe definisao kao umetnika koji se ne zanima niti se može zanimati za politiku.
„Radikalizam“ je svojstven biranju između da i ne, tamo i ovde, ali nije u skladu sa
spisateljskim pozivom da se uvek uzima u obzir i da i ne, i tamo i ovde.
- pravo polje književnosti je sfera unutarnjih sukoba i nedoumica, prelaza i nijansi.
- formulu ironije Man vidi u pitanju: „Zar je istina neki argument – kada je na snazi život?“
- preuzimajući od Ničea ideju o sukobljenosti istine (pa samim tim i duha koji ka njoj teži) sa
životom (kome su potrebni stimulansi, makar se zasnivali na prividu i zabludi) – Man ne želi
da ostane u vlasti ovog razlikovanja. Više mu je stalo do pomirljivosti i melanholije, koje
treba da proizađu iz saznanja.
- u dualizmu duha i života, Man nije za radikalizam, nego za uviđavnost – a mogućnost da se
postigne takva pomirljivost pruža ironija.
- život čezne za duhom, kao što i duh čezne za životom – njih spaja svojevrsni eros. To erotsko
privlačenje neoduhovljenog života i za istinu zainteresovanog duha, Man naziva ironijom.
Izvor ironije vidi u poslanju umetnosti koje počiva u tome što ona održava diplomatski
podjednako dobre odnose i sa životom i sa čistim duhom (u isti mah je i konzervativna i
radikalna).
- ironija je način da duh i život, u melanholičnoj i dvosmislenoj sferi umetnosti, daju jedno
drugom ono što ih međusobno privlači, a što je inače i u istoriji i u životu jedinke tragično
sukobljeno.
Helmut Kopman – Humor i ironija kod Tomasa Mana:

- sva zapažanja Tomasa Mana o ulozi humora u njegovom stvaralaštvu polaze od činjenice da su u
humorističkom prikazivanju nekog zbivanja ili neke osobe primetne dve ravni koje su
međusobno naizgled nespojive, ali koje se sa jednog višeg stanovišta mogu približiti.
- primer: uloga Cajtbloma u Dr Faustusu – humoristična je već i sama zamisao da se demonsko
prikaže jednim izrazito nedemonskim medijumom.
- pripovedanje je za Mana oduvek bilo moguće samo kao humorističko pripovedanje, ono se
jedino i legitimisalo putem tog tobožnjeg prelamanja kroz prizmu stvarnosti – ono, međutim,
u isti mah rezultira pobedom nad stvarnošću koja se uvek doživljava kao problematična.
- o Budenbrokovima: humoristička napetost dobrim delom proizilazi iz tog jaza koji postoji
između melanholije propadanja i humorističkog samoraskrinkavanja.
- humor nije samo sredstvo kojim se nešto neprijatno ili pesimistično prikazuje na vedriji način –
on pre svega služi razlaganju stvarnosti s namerom da je tako prevlada.
- ironija nije prevashodno povezana s fenomenom smeha, smešnog i komičnog – nego sa
određenim stavom prema životu.
- Razmišljanja apolitičnog čoveka: ironija predstavlja sposobnost i neophodnost ostajanja između
krajnosti, kritikovanja suprotnosti sa one druge strane i relativizovanja njihovog zahteva za
dominacijom. Ironija je sposobnost uravnotežavanja nespojivih snaga.
- ironija posreduje između duha i života – a to je istovremeno i zadatak umetnosti. Odbijajući
sterilnost i hladnoću larpurlartizma, Man zaključuje da je „Erot uvek bio ironičar. A ironija
erotika.“
- izvori Manovog učenja o ironiji kao sredini sa koje se mogu kritikovati krajnosti: Ničeova ideja
o „dvostrukoj optici“ koja fenomene više ne vidi u njihovoj jednostranosti, već objektivno –
tamo gde se u isti mah podrazumeva suprotnost nekog stanovišta, postoji i ironija, a istina
postaje dostupna; ideja o ironijskoj skepsi spram svega što je konačno fiksirano dolazi od
Šopenhauera; Kjerkegor je ironiju prvenstveno shvatao kao jedini mogući stav pesnika prema
sopstvenom pesništvu.
- ironija je u pozitivnom smislu dvoznačnost. Gde god se dvoznačnost primenjuje kao
konstruktivni, praktični pripovedački stav, gde god se pripovedač ne zadovoljava stvarnošću,
već podrazumeva i izgovara suprotno od onoga što se čini neospornim, gde god se duge
diskusije završavaju bez konačnog rezultata – tu je pripovedanje ironično (Čarobni breg –
pravi primer).
- nakon iskustva iz doba vladavine nacizma, Man je uvideo da mora da ukine i prevaziđe vlastito
nepostojanje stanovišta, u korist načina prikazivanja koji koristi i druge mehanizme
relativizovanja, a ne samo ironiju.
- pođemo li od toga da se za Mana pojam ironije uglavnom ne da razdvojiti od pojma sredine,
ironija iskazuje njegov politički stav, i predstavlja rešenje njegovog odnosa prema stvarnosti.
- iskrivljen odnos prema stvarnosti karakteriše i humor i ironiju – zajednička im je principijelnost
u neprihvatanju stvarnosti onakvom kakva se ona čini. Ironija i humor nisu poetološke
kategorije – već izraz egzistencijalnog odnosa prema svetu.
 Tomas Man - „Gete kao reprezent građanskog razdoblja“ (1932) :

Dostojanstveno-građanska sfera kao postojbina sveljudskog, svetska veličina kao dete

građanskog sveta... Gospodar i majstor jedne nemačke epohe obrazovanja, klasične epohe kojoj
Nemci zahvaljuju počasni naziv naroda pesnika i mislilaca, epohe idealističkog individualizma...
Reprezent onih 500 godina koje nazivamo građanskom epohom (od 15. do kraja 19.v.) – sin
18, 19, ali i 16.v, doba reformacije, brat Luterov i brat Erazmov, istovremeno.
Mora biti smelosti, ali ako je smelost obeležje umetnika, onda se ono srednje, odmereno u njoj,
može nazvati građanskim.
Drugi teže da ostvare poetsko, a pri tom ispadaju sve same gluposti – „Duh stvaranja
((stvarnog?))“ jeste ono pravo idealno.
Francusku revoluciju je doživeo kao nešto strašno neprijateljsko – njegovo duhovno-kulturno
građanstvo (apolitičan = konzervativan). On je bio borac i oslobodilac u oblasti moralnog,
duhovnog, naročito erotskog, a ne u oblasti državnoj i građanskoj. (Priroda ne daje mir,
jednostavnost, jednosmislenost; ona je element nesigurnosti, protivrečnosti, odricanja, široke
sumnje).
On je uporno živeo protiv glavne struje svog veka – demokratske i nacionalne ideje.
Građanski životni stav – tj. čvrsto stajanje u životu, životu aristokratskog bića koje je priroda
povlastila i naročito istakla, koji, brutalnom ne sasvim dalek, gleda na „čežnjive gladnice za
nedostižnim“.
Spojem senzibilnosti i otpornosti odista je jednom zauvek određen naročiti vitalitet genija.
Gete : „Nemci vole smrt. Pogledajte njihovu literaturu, oni u osnovi vole smrt.“
Njegova simpatija prema životu ispoljava se pre svega u tome da se kod njega, bez obzira na
sve negiranje političnog i na sa tim povezanu naklonost da se sve održi i očuva, ne može naći ni
najmanji trag reakcionarnog duha (nije moguće pozivati se na njega u interesu bilo koje duhovne
reakcije). On je voleo red, ali on je u njegovu službu izričito stavljao razum i svetlost, a prezirao je
glupost i mrak.
Gete : „Umesto da se ograniči u samome sebi, Nemac mora da primi svet u sebe, da bi na svet
delovao... Volim da vidim sebe kod stranih nacija... Došla je epoha svetske literature.“ – i sad
svako mora raditi da tu epohu ubrza.
On nije građanin samo jednog stoleća, a ima osećaj i za savremenost i budućnost. On drži za
ruku onoga koji sprema „Svet kao volju i predstavu“ – standardno delo evropskog pesimizma
(druga polovina visoko-građanskog 19.v.), koje je tako odlučno delovalo sa jedne strane na
Vagnera, a sa druge na Ničea.
Odakle li su došla velika oslobodilačka dela prevratničkog duha „ako ne od građanina“? – „Da
se to još vidi (tehnička pitanja – npr. S.... r....) isplatilo bi se izdržati na zemlji još 50 godina.“
Veliki sinovi građanstva, koji su iz njega prerasli u oblast duhovnog i nadgrađanskog, svedoci
su za to da u građanskom leže bezgranične mogućnosti, mogućnosti neograničenog sopstvenog
oslobođenja i prevladavanja.
''Otrgnite se od mrtvih trica, / Volimo ono što je živo''.
 U eseju Gete i Tolstoj, gde su oni naivni, a Šiler i Dostojevski sentimentalni, izlaže shvatanje
obrazovnog romana sa težnjom izvrtanja tradicije: suprotno tradicionalnom obrazovanju kroz
suočavanje sa svetom, u Čarobnom bregu lik se povlači od života u sanatorijum (blizinu smrti).
Obrnuo je i podzemlje i život, gore je smrt a dole život.
U suštini, to je samosvest iz Razmatranja nepolitičkog i uverenje o slobodi Nemca koje
proističe iz kulture, u Čarobnom bregu dodat sluh za demokratiju. Položaj zlatne sredine između
istoka i zapada.

Gete i Tolstoj ( – ovaj esej istovremeno izražava i piščevu promenu pogleda, prelaz sa nemačkog
na evropsko tle + anticipira roman ) :
Jedan element duševnog sklopa bio im je zajednički – Ruso, dakle pedagogika i
autobiografija.
- oni nisu bili sentimentalni, nisu imali razloga da čeznu za prirodom, jer su oni sami bili
priroda.

- ironija – Sokrat, znam da ništa ne znam, pita druge...

- ironija može biti način izražavanja, ali i jedan životni stav.

Retoričari svrstavaju ironiju i među figure i među trope. Ako se umesto jedne reči stavi druga,
suprotnog značenja, a neposredni jezički kontekst omogućava da se shvati upravo željeni
smisao, posredi je trop. Ako se ironija proteže celom mišlju koju izražava rečenica ili ceo
tekst, onda je reč o figuri.
Kvintilijan definišući ironiju kaže da se tu „jedno govori a drugo misli“, „treba razumeti nešto
suprotno od onoga što se kaže“.
Kjerkegor – suprotnost rečenog i mišljenog.
Šlegel – ironija je permanentna parabaza – to je dakle instanca sa koje pesništvo samo sebe
tumači, kao što hor tumači događaje.
- jedinstvo „genijalnosti“ i „kritike“; „poezija i poezija poezije“.
''Gete i obrazovni roman'' :

- Šlegel : glavne tendencije epohe su Francuska revolucija, Fihteova filozofija i Geteov Vilhelm
Majster (pre je Kantova filozofija bitna, nego Fihteova; Fihte je živeo u Jeni, kao i Šlegel).
- ceo drugi period Geteovog stvaralaštva obeležen je sa dva uticaja : došao je u Vajmar kao
lakomisleni mladić i naišao na gđu Šarlotu fon Štajn. Vajmar je tada imao oko 6000
stanovnika. U susretu sa Napoleonom, ovaj je za Getea rekao : „Evo čoveka!“.
- Geteov sindrom bežanja od vezivanja za žene. Odnos sa gđom fon Štajn je bio poseban – trajao
je 14 godina. „Seelenfreundschaft“ – platonska ljubav. Napisao joj je oko 1600 pisama
- postoji mišljenje da je ona bila prototip za Ifigeniju, zbog svoje uzvišenosti, hladnoće, manira
dvorske dame.
- tada počinje da piše Godine učenja Vilhelma Majstera.
- Viland, Herder, Šiler - tada žive u Vajmaru.
- neko ko je rođen u građanskoj porodici, može se izboriti za neku javnu ulogu, funkciju,
egzistenciju – samo kao umetnik. Sve ostalo (sudstvo, vojska, senat, diplomatija...) bilo je
rezervisano za plemstvo.
- nacionalno pozorište ima normativan značaj; Hochdeutsch – književni nemački jezik, još se
naziva i Teaterdeutcsh. Geteova Ifigenija reprezentuje najčistiji nemački jezik.
- Društvo iz Kule – sekularizacija božanskog vođstva junaka iz epa (Eneja ima zadatak da osnuje
Rim, druga vrsta egzistencije mu nije dozvoljena).
- Lepa duša – povlačenje iz sveta radi sticanja moralne čistote, zamenjivanje aktivnog, delatnog
života religijom.
- Pijetizam – stalno preispitivanje sopstvenog života; jedna struja protestantizma (nije potrebno
nikakvo duhovno vođstvo, sveštenik, dovoljno je Sveto pismo, lični odnos sa bogom, vođen
sopstvenom savešću); čovek preko svoje savesti direktno komunicira sa bogom.
- Lepa duša – samoodricanje od delatnosti. Faust – simbol delatnog čoveka i života.
- ni za koga ne želi da se vezuje dok se sam ne razvije kao ličnost koja može da se na delatni način
suoči sa svetom.
- Gete nije podnosio metropole – taj život je zvao „Velociferisch“ ( - kovanica : brz i đavolski).
- Kondorse (?) - ideja beskrajnog usavršavanja (ljudskog društva); spis o beskrajnoj perfektnosti
svega.
- ideja obrazovanja i obrazovnog romana se u Nemačkoj formirala već desetak godina po izlasku
romana.
- između 1919. i 1924. - dva teksta :
- Gete i Tolstoj (1922. – o obrascu u obrazovnom romanu – polazi od podele na naivno i
sentimentalno),
- O Nemačkoj republici (napušta poziciju velikonemačkog nacionaliste – protiv monarhije, za
republiku i demokratiju (razumom)).

- 30-ih g. esej o Šopenhaueru.

- tekst Gete i demokratija, O Šileru.
- 1939. – Umetnost romana – predavanja američkim studentima.

- Razmišljanja jednog apolitičnog čoveka – spis od oko 1500 strana.

- umetnost se, po Manu, bavi suštinskim egzistencijalnim i sudbinskim pitanjima, uvek u
nekom istorijskom kontekstu.
- umetnost se ne može upregnuti u službu nečega.

- esej o Lesingu (1927) - gde se Man strogo distancira od ludila nacionalizma i šovinizma u
Nemačkoj.

- Man je najveći majstor ironije; od satirske igre, kao pandan Smrti u Veneciji, Čarobni breg
postaje roman ideja. Roman ima ideju Nemačke kao zemlje sredine, između istoka i zapada;
zadatak Nemačke je da posreduje.
- Istok ima dubinu, ali nema formu; Zapad ima formu, ali nema dubinu – Nemačka bi trebalo da
predstavlja sintezu istočne dubine i zapadne forme.

Meditacije o muzici, o parodiji kao modernom obliku umetničkog dela, o demoniji stvaralaštva.
„Ja sam staložen pesnik – prilikom pisanja ostajem građansko-razumski čovek“.
- sreća i harmonija su za njega pre stvari ljudskog duha, nego ljudske prirode.
- Verter – zbog njega mu je sa distance neprijatno.

Rihard Vagner i „Nibelunški prsten“:

- divljenje
- ja sam učenik ogromnog umetnika
- on je nemački geteovski čovek
- mit je za Vagnera jezik naroda koji još pesnički stvara – mit za njega znači biti jednostavan,
tuđ obrazovanosti, uzvišeno čist – to je ono što je jedino muzikalno
- mešavina erosa i logosa

Man je shvatao da više ne može da piše u tradiciji realizma poput Maksima Gorkog, ali nije hteo
da raskine sa tradicijom 20.v. Izlaz je našao u parodiji.
- glavno teorijsko delo Riharda Vagnera o operi je mnogo uticalo na Mana i njegovu
generaciju.