Miloš Crnjanski, poezija

Lirika Itake

Jedina pesnička zbirka M. Crnjanskog je Lirika Itake, 1919. Zbirka ima 56 pesama, 5
pesama nije uvršteno u zbirku, i one su štampane u periodu od 1917/19. U pesnički
opus ulazi i programska Sumatra objavljena 1920. u SKG. Do 1929. će objaviti još
dve poeme Stražilovo i Serbiu uz još 12 pesama. Poema Lament nad Beogradom je
objavljena 1962.

Izvrnuo je uspostavljenu lestvicu vrednosti, postupkom kubo-futurizma – Šklovski:

Pesnik skida sve firme s njihovih mesta, umetnik uvek produbljuje stvari. Kod pesnika
se stvari bune odbacujući sa sebe stara imena, i sa novim imenima uzimaju i novi
oblik. Vinaver je konstatovao da je poremećena ravnoteža, a ono što je posebno
značajno za likriku Crnjanskog jeste zahtev: Uneti novu dinamiku, i nova
obrazloženja, nov ritam i nov zvuk, u staru stvarnost – ukoliko je to moguće. Dao je
prednost Crnjanskom, jer je njegov osnovni postupak: uzajamno tumačenje dveju
međusobno nesamerljivih pojava da to neminovno izaziva nedoumicu i čuđenje.

U Lirici Itake Crnjanski je pokušao da ostvari kružnu, prstenastu kompoziciju.

Uvodna pesma naslovljena je kao Prolog, a poslednja kao Epilog. U pitanju su
autopoetične, programske pesme koje najavljuju jedan nov pesnički svet, koji će
provocirati i u najvećoj meri biti antitradicionalan. Lirika Itake se tako pojavljuje
kao zbirka koja izvrće uspostavljenu lestvicu vrednosti u srpskom pesništvu, a
posredno i u srpskoj kulturi. Ta nova lirika koju peva savremeni Odisej, ratnik-
povratnik-pesnik, neće laskati i veličati patriotizam, već će udarati u sasvim druge
žice. To će biti poezija kako Crnjanski kaže u Objašnjenju Sumatre koja donosi nemir,
prevrat u reči, u osećanju, u mišljenju.
  STILSKO-TIPOLOŠKE ODLIKE  parodiranje važećih društvenih,
kulturnih i književnih konvencija. Možda ništa nije toliko sablaznilo tadašnju
konzervativnu književnu kritiku, a u dobroj meri i publiku kao prvi odeljak Lirike
Itake: Vidovdanske pesme. Visokoartističnu, profinjenu i cizeliranu poeziju
Dučića i Rakića zameniće poezija jednog ''pustahije''. Sasvim je razumljiva oštra,
polemička kritika B. Lazarevića, jer je upravo on 20-ih godina XX veka u
književnosti kanonizovao vidovdansku etiku digavši je na sam vrh vrednosne
lestvice.

 DEKANONIZACIJA VIDOVDANSKOG KULTA  samo iz ove

perspektive možemo prihvatiti snižavanje srpskog nacinalnog i istorijskog
panteona u pesmi Naša elegija (Gračanica, Takovo, Marko Kraljević). Samo iz
tog ugla možemo razumeti groteskno izobličenje vidovdanskog hrama u pesmi
Groteska (hram sa crnom sfingom na sebi umesto krsta, a hramom se šeta mesec).

 PARODIJA ŽANRA: Crnjanski ne parodira samo tradicijom osveštane

simbole istorije i kulture, već i sam lirski žanr, odnosno, morfološke i
funkcionalne osobine žanra se dovode u delimičnu ili potpunu opreku, što
nesumnjivo služi i za pojačavanje žanrovskog fona u tekstu, a pri tome se
tematski sadržaji daju prema jednom pomerenom ili oprečnom izboru. Naslovi
pesama su Molitva, Himna, Oda, Zdravica, njihov tematski sadržaj dat je u oštroj
suprotnosti sa samim žanrom. Tako naslov pesme izneverava ulogu metateksta,
a uz to se postiže i efekat izneverenog očekivanja kod čitaoca. Tako pesnik u
potpunosti uspeva da empatira, sablazni, šokira i isprovocira.

Tako u Molitvi Crnjanski parodira visokokanonizovan tekst sa samog vrha oficijelne

kulture, „Oče naš”. U Himni obrće vrednosni poredak, poriče postojanje Boga i jedan
vanvremenski autoritet zamenjuje biološkim supstratom – krvlju: Naš bog je krv. U
Zdravici sve je obrnuto: želi se da ni jedan vrt ne zamiriše, da živi groblje, kamen i
ruševine, smrt – Mi smo za smrt!. Smrt u zdravici daje jednu oksimoronsku
strukturu, a oksimoronski je i početak Naše elegije. Žanr tugovanja za prošlim i
prošlošću preokrenut je na naličje, jer se usred tugovanke pojavljuje ne boli nas ništa i
ništa ne oplakujemo.

Izvrtanje natpisa i premeštanje firmi mogli bismo uzeti kao doslovnu sliku o tome
šta Crnjanski čini s ustaljenim književnim oblicima kao što su lirski žanrovi.
Parodiranje lirskog žanra nije novina avangarde. Sličan primer nalazimo u
„Utopljenim dušama” V. P. Disa, u pesmama Idila, Jutarnja idila ili podoknicama
Promenada i Pod prozorom. Međutim, Crnjanski ide korak dalje od Disa. U Odi
vešalima Crnjanski uzima vešala za predmet poezije čime u stvari bira predmet koji
se nalazi izvan vrednosne lestvice, koji izaziva strah i ledi osmeh, jer simbolizuje samu
smrt, kao sprava ništenja. S toga tu nema humora, osim onog subverzivnog – crnog, i
gnevnog cinizma.

 KATEGORIJA RUŽNOG  groteskno i karikaturalno – uveo je u našu

modernu poeziju S. Pandurović u „Posmrtnim počastima” iz 1908. Zato ne može
a da nas začudi činjenica da upravo Pandurović nije razumeo pesničke slike
Lirike Itake. Crnjanski čak eksplicitno, pripremajući tako čitaoca, dve svoje
pesme naslovljava kao Karikatura i Groteska. Druga pesma nastala je iz
dekompozicije vidovdanskog hrama u konkretnoj njegovoj zamisli. Sve osobine
rane lirike Crnjanskog vodile su ka latentnoj pojavi groteske, jer je groteska
u ekspresionizmu i futurizmu sredstvo i u isti mah i posledica remećenja
jednog opšteg poretka u kulturi i književnosti.

Groteskne slike, sablasne koliko i strašne prepoznajemo čak i u erotskim pesmama.

Spoj erotskog i destruktivnog postaje opšta stilska odlika rane poezije M.
Crnjanskog. Čini se da ni u čemu Crnjanski nije toliko daleko išao čak do donjeg praga
kulture koji ukida razdvajanje erotskog od nasilja i zločina. Strašne, sablasne i jezive
su pesničke slike iz Tradicije i Pesme u kojima na taman i užasan način Crnjanski
vezuje porodilju za blud, za ubicu i krv.

 KARIKATURALNO ISKRIVLJAVANJE ne izdvaja se osobito u Lirici Itake,

ono je latentno prisutno u pretežnom delu knjige, kao što je i parodiranje
prisutno u mnogim pesmama, ali nije dovedeno do pune parodije. Nova pesnička
slika gradi se uz istovremeno, manje ili veće, razgrađivanje stare slike ili
značenja. Šok se javlja kada karikaturalno iskrivljavanje počne da pokazuje
sakralne prizore, koji u stvari i nisu bili skrivani, nego, naprotiv, naslovom pesme
navode čitaoca na ispravno čitanje: karikatura.

 Izvrtanje po suprotnosti povezanih slika i značenja s lica na naličje,

čudnovate oksimoronske strukture, obrtanje lestvice vrednosti, parodijska
pomicanja i karikaturalna preterivanja, čak do rugalačkih izobličavanja, sve su
to postupci osporavanja i destrukcije avangardne dehijerhizacije kulture.

MOTIV MRTVE DRAGE  transformirasan. Dok je kod Kostića,

Radičevića, Disa bio posrednik između ljubavi i smrti, kod Crnjanskog ljubav
se neposredno dotiče sa smrću, uz uvek sablasni dodir erotskog i nasilja. U
pesmi Mramor u vrtu dat je groteskni spoj erotskog (koža obnažene drage),
nasilja (muška prosuta krv) i opasnosti, straha (zmija) koji je uz to ukoviren
ljubavlju u neposrednom dodiru sa smrću. Mrtva si mi gola, kaže Crnjanski u
prvom stihu pesme spajajući Eros i Tanatos. U pesmi Moja Ravanica

...