Milo Crnjanski

(1893-1977)
Novica Petkovi: L I R I K A I T A K E

Jedina pesnika zbirka M. Crnjanskog je Lirika Itake, 1919. Zbirka ima 56 pesama, 5 pesama nije uvrteno u zbirku, i one su tampane u periodu od 1917/19. U pesniki opus ulazi i programska Sumatra objavljena 1920. u SKG. Do 1929. e objaviti jo dve poeme Strailovo i Serbiu uz jo 12 pesama. Poema Lament nad Beogradom je objavljena 1962. Izvrnuo je uspostavljenu lestvicu vrednosti, postupkom kubo-futurizma klovski: Pesnik skida sve firme s njihovih mesta, umetnik uvek produbljuje stvari. Kod pesnika se stvari bune odbacujui sa sebe stara imena, i sa novim imenima uzimaju i novi oblik. Vinaver je konstatovao da je poremeena ravnotea, a ono to je posebno znaajno za likriku Crnjanskog jeste zahtev: Uneti novu dinamiku, i nova obrazloenja, nov ritam i nov zvuk, u staru stvarnost ukoliko je to mogue. Dao je prednost Crnjanskom, jer je njegov osnovni postupak: uzajamno tumaenje dveju meusobno nesamerljivih pojava da to neminovno izaziva nedoumicu i uenje. U Lirici Itake Crnjanski je pokuao da ostvari krunu, prstenastu kompoziciju. Uvodna pesma naslovljena je kao Prolog, a poslednja kao Epilog. U pitanju su autopoetine, programske pesme koje najavljuju jedan nov pesniki svet, koji e provocirati i u najveoj meri biti antitradicionalan. Lirika Itake se tako pojavljuje kao zbirka koja izvre uspostavljenu lestvicu vrednosti u srpskom pesnitvu, a posredno i u srpskoj kulturi. Ta nova lirika koju peva savremeni Odisej, ratnik-povratnik-pesnik, nee laskati i veliati patriotizam, ve e udarati u sasvim druge ice. To e biti poezija kako Crnjanski kae u Objanjenju Sumatre koja donosi nemir, prevrat u rei, u oseanju, u miljenju. STILSKO-TIPOLOKE ODLIKE parodiranje vaeih drutvenih, kulturnih i knjievnih konvencija. Moda nita nije toliko sablaznilo tadanju konzervativnu knjievnu kritiku, a u dobroj meri i publiku kao prvi odeljak Lirike Itake: Vidovdanske pesme. Visokoartistinu, profinjenu i cizeliranu poeziju Duia i Rakia zamenie poezija jednog ''pustahije''. Sasvim je razumljiva otra, polemika kritika B. Lazarevia, jer je upravo on 20-ih godina XX veka u knjievnosti kanonizovao vidovdansku etiku digavi je na sam vrh vrednosne lestvice. DEKANONIZACIJA VIDOVDANSKOG KULTA samo iz ove perspektive moemo prihvatiti sniavanje srpskog nacinalnog i istorijskog panteona u pesmi Naa elegija (Graanica, Takovo, Marko Kraljevi). Samo iz tog ugla moemo razumeti groteskno izoblienje vidovdanskog hrama u pesmi Groteska (hram sa crnom sfingom na sebi umesto krsta, a hramom se eta mesec).

PARODIJA ANRA: Crnjanski ne parodira samo tradicijom osvetane simbole istorije i kulture, ve i sam lirski anr, odnosno, morfoloke i funkcionalne osobine anra se dovode u deliminu ili potpunu opreku, to nesumnjivo slui i za pojaavanje anrovskog fona u tekstu, a pri tome se tematski sadraji daju prema jednom pomerenom ili oprenom izboru. Naslovi pesama su Molitva, Himna, Oda, Zdravica, njihov tematski sadraj dat je u otroj suprotnosti sa samim anrom. Tako naslov pesme izneverava ulogu metateksta, a uz to se postie i efekat izneverenog oekivanja kod itaoca. Tako pesnik u potpunosti uspeva da empatira, sablazni, okira i isprovocira.

Tako u Molitvi Crnjanski parodira visokokanonizovan tekst sa samog vrha oficijelne kulture, Oe na. U Himni obre vrednosni poredak, porie postojanje Boga i jedan vanvremenski autoritet zamenjuje biolokim supstratom krvlju: Na bog je krv. U Zdravici sve je obrnuto: eli se da ni jedan vrt ne zamirie, da ivi groblje, kamen i ruevine, smrt Mi smo za smrt!. Smrt u zdravici daje jednu oksimoronsku strukturu, a oksimoronski je i poetak Nae elegije. anr tugovanja za prolim i prolou preokrenut je na nalije, jer se usred tugovanke pojavljuje ne boli nas nita i nita ne oplakujemo. Izvrtanje natpisa i premetanje firmi mogli bismo uzeti kao doslovnu sliku o tome ta Crnjanski ini s ustaljenim knjievnim oblicima kao to su lirski anrovi. Parodiranje lirskog anra nije novina avangarde. Slian primer nalazimo u Utopljenim duama V. P. Disa, u pesmama Idila, Jutarnja idila ili podoknicama Promenada i Pod prozorom. Meutim, Crnjanski ide korak dalje od Disa. U Odi vealima Crnjanski uzima veala za predmet poezije ime u stvari bira predmet koji se nalazi izvan vrednosne lestvice, koji izaziva strah i ledi osmeh, jer simbolizuje samu smrt, kao sprava nitenja. S toga tu nema humora, osim onog subverzivnog crnog, i gnevnog cinizma. KATEGORIJA RUNOG groteskno i karikaturalno uveo je u nau modernu poeziju S. Pandurovi u Posmrtnim poastima iz 1908. Zato ne moe a da nas zaudi injenica da upravo Pandurovi nije razumeo pesnike slike Lirike Itake. Crnjanski ak eksplicitno, pripremajui tako itaoca, dve svoje pesme naslovljava kao Karikatura i Groteska. Druga pesma nastala je iz dekompozicije vidovdanskog hrama u konkretnoj njegovoj zamisli. Sve osobine rane lirike Crnjanskog vodile su ka latentnoj pojavi groteske, jer je groteska u ekspresionizmu i futurizmu sredstvo i u isti mah i posledica remeenja jednog opteg poretka u kulturi i knjievnosti. Groteskne slike, sablasne koliko i strane prepoznajemo ak i u erotskim pesmama. Spoj erotskog i destruktivnog postaje opta stilska odlika rane poezije M. Crnjanskog. ini se da ni u emu Crnjanski nije toliko daleko iao ak do donjeg praga kulture koji ukida razdvajanje erotskog od nasilja i zloina. Strane, sablasne i jezive su pesnike slike iz Tradicije i Pesme u kojima na taman i uasan nain Crnjanski vezuje porodilju za blud, za ubicu i krv. KARIKATURALNO ISKRIVLJAVANJE ne izdvaja se osobito u Lirici Itake, ono je latentno prisutno u pretenom delu knjige, kao to je i parodiranje prisutno u mnogim pesmama, ali nije dovedeno do pune parodije. Nova pesnika slika gradi se uz istovremeno,

manje ili vee, razgraivanje stare slike ili znaenja. ok se javlja kada karikaturalno iskrivljavanje pone da pokazuje sakralne prizore, koji u stvari i nisu bili skrivani, nego, naprotiv, naslovom pesme navode itaoca na ispravno itanje: karikatura. Izvrtanje po suprotnosti povezanih slika i znaenja s lica na nalije, udnovate oksimoronske strukture, obrtanje lestvice vrednosti, parodijska pomicanja i karikaturalna preterivanja, ak do rugalakih izobliavanja, sve su to postupci osporavanja i destrukcije avangardne dehijerhizacije kulture. MOTIV MRTVE DRAGE transformirasan. Dok je kod Kostia, Radievia, Disa bio posrednik izmeu ljubavi i smrti, kod Crnjanskog ljubav se neposredno dotie sa smru, uz uvek sablasni dodir erotskog i nasilja. U pesmi Mramor u vrtu dat je groteskni spoj erotskog (koa obnaene drage), nasilja (muka prosuta krv) i opasnosti, straha (zmija) koji je uz to ukoviren ljubavlju u neposrednom dodiru sa smru. Mrtva si mi gola, kae Crnjanski u prvom stihu pesme spajajui Eros i Tanatos. U pesmi Moja Ravanica sablanjava spojem nespojivog i dosee do blasfemije. Bogorodica se ovde pojavljuje kao sveto bie, ali i jedina dragana pred kojom lirski subjekat klei, koja izmamljuje njegov bludni pogled, ali koja ga i ponitava jer ga odbacuje. DINAMIZACIJA OPISA opta pojava u knjievnim pokretima avangarde posebno u futurizmu. Kod Crnjanskog ovaj postupak je vrlo est, tesno je povezan sa sumatraistikim doivljajem prirode i podrazumeva neophodne promene u jeziku posebno u sintaksi. Ona podstie i projekciju unutranjeg doivljaja u prirodu, projekciju jedne tipino lirske ekstaze. Tako pesnik kae kada ga se sete, ume se stidno i radosno zarumene. Stidno i radosno upuuju na erotski doivljaj prirode. Erotsko je, u stvari, projekcija pesnikovog unutranjeg doivljaja na samu prirodu. Erotizovani pejza u koji pesnik unosi opsesivni Bogorodiin lik bie savren okvir za pojavu mistine erotike u vidu obrade najstarijeg mita koji pamti civilizacija, mit o Svetoj Svadbi (Hieros Gamos ). Takoe, boansko je esto prisutno svojom odsutnou, to je jedan vid negativne, prazne transcedencije. Tako se pesmom Blagovesti Crnjanski pridruuje pesnicima kao to su Sibe Milii, Momilo Nastasijevi i Rastko Petrovi koji su 20-ih godina XX veka okrenuti tzv. etvrtoj dimenziji. Ako je u pesmi Blagovesti sadran odnos prema enskom naelu, tj. Bogorodici, u pesmi Pod Krkom dat je odnos prema mukom naelu. Programski razgraujui sintaksu, koristei se protazom bez apodoze (i da ga ima, ako me vidi) pesnik sasvim svesno govori o hipotetinosti samog ''mukog naela'' koji je i mogu i nemogu. Mukom bojem naelu pesnik e, sasvim u duhu avangardne poetike, pretpostaviti prirodu kao suprotnu kulturi i konvencijama u koje se sumnja. Pejza uvek odnosi prevagu slike u zbirci obru se od kulture ka prirodi: kao od neega to je odvrgnuto sumnji, i naputa se ka suprotnome, emu se tei. Da je Lirika Itake zaista donela prevrat u rei, oseanju i miljenju to je jasno, no da li je ona donela apsolutne promene u stihu, strofi, rimi i ritmu kako je to Crnjanski eksplicitno tvrdio u

Objanjenju Sumatre 1920? Ono to je Crnanski najvie izmenio obuhvata metar i rimu . U jednom broju pesama odbacivao rimu i prelazio na slobodan stih, ali je u drugim to odbacivanje bilo samo delimino. Ipak, zbirka je sva u komeanju: od nesigurnosti i ogreenja u jeziku do povremenih nesklada u stihu, strofi i optem (kompozicionom) sklopu pesme. REALIZACIJA TROPA (re upotrebljena u prenesenom znaenju kao pesniko ili retoriko sredstvo trop) u Sumatri je uinjen korak koji obre odnos: nizanje paralelnih a nepremostivom daljinom oponiranih slika (ovde/tamo, blisko/daleko, zaviaj/tuina), to je dovelo do toga da na kraju pesme, doslovno i prenosno znaenje iz latentne jezike sinestezije zamenjuju mesta: prenosno se realizuje u doslovnom da ispruim ruku i pomilujem daleki, visoki Ural. Realnost je postala tropina. Trop je realizovan. Upravo se rukom a ne zamislivim pogledom miluju daleka brda i ledene gore, to se inae, rukom, bukvalno, ne moe dosegnuti. Tenzija dolazi od isticanja mogueg i nemogueg u obrtu da je nemogue mogue. Realizacijom tropa se nestvarno prevodi u stvarno. Uz pomo ovoga Crnjanski e realizovati svoj sumatraistiki svet. Tome mu je prethodio Dis pogled trava iz Tamnice, i oi bilja, to je posledica sintaksike deformisanosti. METAR I RIMA rima je dekanonizovana, daljinska, dakle u pitanju je RIMOID koji se protee po vertikali i zahvata sve stihove u strofi i po horizontali odnosno po dubini stiha idui ka njegovom poetku. Poto se rima odvojila od metriki utvrenog mesta i postala pokretna i promenljiva znai da je metar, a sa njim i ritam, potisnut u drugi plan, dok intonacija izbija u prvi plan POLIRITMINOST. Melodija ne ide uz ritam, nego proistie iz samog konstituisanja ritmikog niza, pa je ona nedeljiva od njega koliko i on od nje. Otuda se u lirici M. Crnjanskog najvie osea talasanje melodije. Potiskivanje metrikog naela u drugi plan kao i pokretanje rime uslovilo je jo jednu bitnu novinu stih M. Crnjanskog ne poznaje cezuru. Iako sasvim nov u srpskoj poeziji stih Crnjanskog nije slobodan stih jer u njemu prepoznajemo meru periodinog ponavljanja, segmentovanja na kojoj se zasniva i tradicionalni stih, s tim to je ta mera kod Crnjanskog iz statike prevedena u dinamian odnos podrazumeva variranje. STRAILOVO RITMIKI IZOMORFIZAM (isto, jednako kad dva ili vie objekata imaju istovetnu strukturu) poema ima 42 strofe, svrstane u 6 grupa od po 7 strofa. Svuda se prva strofa ponavlja kao sedma. Strofe su sainjene od 4, 5 i 7 stihova. Postoji tenja da se izomorfizam ritma potpuno sprovede: idui od viih ka niim ravnima, i obrnuto, tako da se celina strukturno ogleda u delovima, kao i delovi u celini. Pesnikov rad na ritmikom ureenju svodi se na uspostavljanje dinamike ravnotee izmeu ujednaenog (stalnog) i raznolikog (variranja). PROSTOR: ima osobitu ulogu: slike su razapete izmeu prostornih taaka, prelamaju i podvostruavaju se na dve ravni koje je sklop poeme doveo u uzajamnu zavisnost. Poema je ispunjena pejzaom, samo to je on oneobien: toskanski je, i u isti mah frukogorski,

kao da se okree s lica na nalije, s onog to se vidi na ono to se privia, s prisutnog na odsutno. U Toskani vidi se svelo lie u zaviaju. Jedne slike uvode u druge, jedne u druge prelaze, u usporenom ritmu, iz statinih prelaze u dinamine: iste su a druge. To je sveprisutan postupak kod Crnjanskog: PROSTORNO OPONIRANJE PO UDALJENOSTI. SERBIA ovde su prevagu uzele sasvim tamne, ak mrane slike. Serbia je ime za himerini zaviaj Serbia dignuta do utopijskog hronotopa. Ona svetli tek izdaleka, kao Zornjaa za kojom se traga. Stoga i ovde postoji prostorna udaljenost, ali poloaj pesnikog subjekta vodi ga nanie, a ne navie. Izabrano je ostrvo u tuini, nastanjeno kostima i senima srpskih ratnika, koje se jo nisu smirile Krf. Put iz njega, put iz grobla vodi dole, u slike gole zemlje, koje seu i po dubini. I prvi put e se ovde pojaviti zaviaj sveden na obian zemljani grob, prost jarak, koj je u Strailovu tek bio sluen kao Brankov grob kao jarak sad eka zaviaj / da trulim, i da se nikud vie ne vinem, iv. Najvaniji postupak nalazi se u prvim strofama: uvoenje u paralelni niz kontrastnih detalja, kao to su toskanske trenje u cvetu i zaviajni jablanovi, smeh i tamna slutnja, ne zasniva se na poreenju nego na prelamanju na dva plana, svetlom i tamnom. Kao da je pred nama stvar i njen prelazak u senku. Tako se smeh prevodi u tamnu slutnju. Senka sobom oliava strepnju i zebnju. PROMENA PERCEPCIJE Izbor pejzaa, ugao pod kojim se prikazuje: on je raspet izmeu neba i odraza u vodi iza gora / pod vodama. To su granice na kojima se u Strailovu izlazi iz onoga to je oku neposredno dostupno. Nebo i voda, sa senkama i odrazima, zapravo tome slue i ine samo sredite pejzaa. Postoje jo dva bitna postupka: UDVAJANJE samo prividno: dolinom pored Arna Dunav tajno tee; i OBRTANJE SLIKE prevrnuta slika pejzaa koja je zloslutna i vodi u teku tamu Frukog brda. Udvajanje i obrtanje u odrazu izvode sliku iz ustaljenog poretka, a sa novom i pomerenom percepcijom pomera se i smisao. To je dvosmerna prevrnuta vizuelna dinamika pri tome se udvaja i sam pesniki subjekat: u odrazu i senci. Ovaj postupak Crnjanski e koristiti i u putopisima i u romanu. Dinamika gledanja (aktivan subjekt) kubisti. Dinamika predmeta (aktivan objekt) futuristi. To su promene koje se sprovodio u jeziku prekoraujui granice prema onome KO opaa, i onome TO se opaa. U prvom sluaju aktivnost prelazi na ono to se opaa, a u drugom na onog ko opaa. Lirika Itake se moda najbolje moe opisati reima M. Crnjanskog to je lirika ''nove osetljivosti'' koja nema ''protumaenih misli'', ''svakidanjih metafora'' i ''cile-mile stihova''. To nije poezija za razbibrigu, to je poezija za prouavanje. ***

Ala Tatarenko: TRI ZUMBULA U PROZORU: U POTRAZI ZA JUNAKOM "DNEVNIKA O ARNOJEVIU"

"Vidite, umetnik to je 'sumnjivo lice', maskiran ovek u mraku, putnik sa lanim pasoem", upozoravao je Ivo Andri. Meutim, niko nam nije skrenuo panju da budemo isto tako oprezni sa knjievnim junacima. Sumnja u identitet glavnog junaka Crnjanskovog romana u ime glavnog junaka. Kad u veini radova stoji da je to knjiga o Petru Rajiu i njegovom alter egu arnojeviu (koga ponekad, za promenu, zovu jo sinom Egona arnojevia), kad se na tome grade izuzetno podsticajne misaone konstrukcije, koje veoma ubedljivo tumae neobinu zamisao Crnjanskog da napie "dnevnik o drugom", spojivi na taj nain lirsko i epsko, da postigne tako podvajanje junaka... Zato Nikola Miloevi u svojim radovima zove glavnog junaka-pripovedaa arnojeviem? To je za njega oigledna injenica kojoj nisu potrebni dokazi. TRAGANJE ZA IMENOM: Ime junaka u Crnjanskovom romanu nalazi se u sferi

podrazumevanja, kao deo sporazuma izmeu pisca i njegovih italaca , a istovremeno predstavlja neto poput sna kojeg ne moemo da se setimo, ali koji neuhvatljivo lebdi negde na granici svesti. Na vie mesta narator usmerava na njega nau panju, seajui se kako se potpisivao kao "siromah Jorik" (dvorska luda u Hamletu, nad njegovom lobanjum Hamlet postavlja ono uveno pitanje) kako ga je lekarka zvala "Pubi" ili kako ga je neko u Primorju pozdravio sa "Addio Pierre". Meutim, i Pjer, i Pubi mogu, ali ne moraju biti putokazi ka junakovom imenu. Nadimak Pubi asocira na puba mladi bolesnik mogao je podseati lekarku na lepa, otmena u svojoj strogosti lica naslikana na kartama. I njegova uloga u sopstvenoj sudbini ratnika ni izdaleka nije bila kraljevska. Na pozdrav sa obale narator odgovara: "A ja veselo viknuh: 'Dobro vee'. Pa i zato da ne, bio sam ja prijatelj svakom na svetu". Junak moe da se stvarno zove Pjer iliti Petar. Moe ali ne mora... Pisac odvikava itaoce svog romana, ija se radnja odvija "meu javom i med snom", od jednostavnih, jednoznanih odgovora. Imamo jo jedan "krunski" dokaz: tablicu iznad bolnikog kreveta na kojoj pie Petar Raji. Napisano, setimo se, "kao od ale, od veselih drugova"... Jer ako verujemo u istinitost tog podatka, moramo da verujemo i u ostale, ispisane na tablici. Da je bolniko osoblje zaista zabeleilo in "hrana za top" i zanat "kraljeubica"... Klju ove scene moemo da potraimo u njenoj prvoj reenici: Teko i lagano su me nosili uz stepenice... Lako i teko to je tako prirodno, u snu, spajanje nespojivog. Iz te perspektive a narator stalno mea javu i san, briui njihove konture ni ime na tablici ne izgleda pouzdano. Zvui vie kao zla ala, kao podsmeh pionskoj sudbini junaka: Petar Raji, Sveti Petar koji dri kljueve od raja. Junak nije svetac, daleko je od raja, ak i ako se zaista zove Petar. Ali da li se preziva Raji? PREZIME JUNAKA pitanje postavlja Izabela, pre noi ljubavi. Junakinja sigurno dobija odgovor, ali ne i italac. Uostalom, u svim (u tom broju ranim) verzijama naslov romana sadri ime arnojevia: ivot komedijaa arnojevia, Mladost uenog gospodina arnojevia. Pisac ga uvek spominje kao knjigu o arnojeviu. Taj bezimeni sumatraista,

Dalmatinac, alter ego pripovedaev, jedan mladi u svetu, nije bio ni komedija, ni ueni arnojevi, dok narator nebrojeno puta opisuje sebe kao takvog. I, na kraju, ono to je bilo na samom poetku mog traganja za imenom: udna crtica u fragmentu, gde se pojavljuje mornarski asnik-sumatraista. Ona stoji ispred fraze na kojoj se temelji varljivo znanje o tom junaku: - Dragi moj, jeste li sluali za moga oca?... pitajte za njegovo ime po manastirima sremskim, svud ga znaju, pitajte samo za drvara Egona arnojevia... "Dragi moj" poetak fraze upuuje na to, da to je jo jedno u nizu obraanja naratora svom odsutnom sagovorniku. Pripovedaev otac bio je poznat u Sremu kao drvar: u prethodnom pasusu doznali smo da je otac Sumatraiste bio pisar na faru. I paljiviji italac sea se drvara ije su vlasnice (sad!) naratorove tetke, te se drvare spominju u romanu na vie mesta. Pripoveda je sin Egona arnojevia, arnojevi... SLIKA PROZORA Bolesti su bile moji najlepi doivljaji. Oblaili su me u belo i metali me u prozor, a ljudi su zastajali i gledali mene. O, ta sve nisu inili sa mnom. Bolest kao stanje uukanosti, zatienosti, upijanja ljubavi vie puta pojavljuje se u romanu poev od slika detinjstva kad se junak igra majinim adiarima, biserima i svilenim vezovima do njegovih romansi zainjenih saaljenjem, koje se odigravaju u bolnici ili u njenoj senci. I tada, kao u ranim danima ("O, ta sve nisu inili sa mnom"), on se preputa rukama ena: sigurnim rukama bolniarki i strasnim rukama Poljakinje. Malog arnojevia oblae u belo i meu u prozor, a on uiva u pogledima ljudi, a zapravo, u sebi samom. Slika prozora javlja se opet, kada junak pria o krakovskim danima. Opet taj most izmeu vremena, opet ista paralela: detinjstvo ljubav u bolnici. U prozoru su tri njena zumbula... Jedan stoji levo. On je ruiast i tih. Kad ga jutrom zalivam, on je tako mio, miran. On mi vene. Po sredi je jedan beo. Svako jutro me sea bledih lica koja sam ljubio i koja su sad ko zna gde. On je suzan i plah ko jagnje. Trei stoji desno. On je rumen. O njemu ne mogu nita da kaem. Sada arnojevi sam stavlja sebe u prozor, kao ona tri zumbula... Moda u tom "potrajanju" junaka, koje predoi narator, lei objanjenje prividne kontradiktornosti njegovih iskaza? RUIASTI ZUMBUL mio i tih nije li to arnojevi, koga su popadije u njegovom zaviaju nazvale "frajlom" i ceo ga je grad od tada imenovao tako? Uostalom, sasvim bi logino izgledao njegov odlazak sa scene kao jo jednog dobrog jektiavog junaka koji ba i nije za ovaj svet. I nije vano to dosadni lekari tvrde kako e arnojevi iveti bar tridesetak godina. Taj mu zumbul vene. BELI ZUMBUL sredinji cvet, bled i plah. Najbolja slika arnojevia junaka u stalnoj promeni. Bela boja je jedna od dominantnih: obeleeni su njom pejzai i portreti, a ponajvie autoportret junaka. Bele su varoice i kue, jedra, rublje, rue koje mu poklanja Poljakinja, arnojevieve rukavice i rukavice njegove majke. Ali, takoe i junakove vizije, njegova krila i plea, u mladosti. Belo se postupno povlai pred bledim Belo kao tradicionalni simbol nevinosti i bledo kao znak telesne poude takav spoj sasvim je

u duhu naeg pripovedaa, koji je "frajla", a istovremeno "gori od Sanjina". Ali je uvek arnojevi. Zato emo se jo vratiti belom zumbulu. RUMENI ZUMBUL pridev "rumeni" jedan od najzastupljenijih u Dnevniku o arnojeviu. Rumene su galicijske ume, rumena je meseina, rumeni su mostovi, rumeno je more, i krst na crkvi, i kruka, i drvee na ostrvu, i sneg, i krv po ulicama... Rumene su uspaljene ene: najee se zarumeni Maca; rumene se od strasti. Meutim, ta boja povezuje se i sa nebom: tek u njegovim rumenim prugama ona dobija sakralnu nijansu. Ovo je boja korala, trenji, rumenih potoka boja sumatraizma. Ali, rumeno je uvek izvan glavnog junaka, nikad u njemu ili na njemu. Moda, zato arnojevi o tom zumbulu nita ne moe da kae? U potrazi sa samim sobom, junak prepriava avanture sopstvene due, ostavljajui u senci avanture tela. Ima u romanu jo jedne velike, neprolazne ljubavi: ljubavi prema nebu, promenljivom, a uvek istom. Stalan u svojoj nestalnosti, veran svojoj promenljivosti ostaje i junak romana. I kad kae: "Meni je mnogo ega ao" da bi rekao posle "Nieg mi nije ao kao sebe samog", "Nieg mi nije ao, a najmanje sebe samog", neizbeno prisutstvo "ja" svodi te iskaze na najkrai od njih: "ao mi je sebe samog". Prkosni egoista u vremenu kolektivnog ludila rata, arnojevi brani svoje pravo da bude sam, da bude nesrean, da bude veran samo sebi samom. TRAGANJE ZA STRUKTUROM: Granina, skoro bolna iskrenost ovog romana stvara varljiv oseaj podvojenosti junaka izuzetno doslednog i vernog sebi u dobru i zlu. Uostalom, i sama struktura knjige tek na prvi pogled izgleda haotinom. Uvreenost miljenja o njoj kao takvoj dugujemo tome da je rukopis bio skraivan, a na kraju krajeva ispreturan od strane urednika ("Vinaver je vrio korekturu Dnevnika, dok je tampao, pa je pomeao i raspored pojedinih poglavlja") i u takvom, silom prilika udnom, obliku objavljen 1921. arnojevi kae: "Bio sam izgubio vezu i smisao ljudskih dela i uspomena. Sve se to izmealo u meni". I tako, izmeano, ulo je u njegov dnevnik. Dodatnu nedoumicu kod itaoca naviknutog na nereversivnu knjievnost izazvae neodreenost vremena i mesta, stalno susedstvo sadanjosti i prolosti, a jo vie uzajamno pretapanje jave i sna. Ali, i taj dnevnik snova i jave temelji se na veto promiljenoj umetnikoj konstrukciji, koja se ukazuje malo paljivijem posmatrau. Jedan od njenih aspekata moe se sagledati kroz ljubavne prie junaka, od kojih se svaka uklapa u sliku jeseni, zime, leta ili prolea. Dakle, ETIRI GODINJA DOBA: JESEN, i ivot bez smisla. Jeseni pisac daje izrazito povlaeno mesto slikom tog godinjeg doba, koje najee vlada i u unutranjem pejzau junaka, poinje i zavrava se roman. Boje jeseni rumena i uta obeleavaju najrazliitija stanja njegove due i tela. uta boja to je boja arnojevia, za koga tetke kau da je ut k'o smilje, ne slutei da se ne radi samo o znaku bolesti koju junak neguje, kojom se on zapravo ponosi. Te jeseni, tog kratkog trenutka

on je olienje mladosti same. Jesen je njegova alfa i omega, poetak i kraj. Zato je bled i ut...

ZIMA Poljakinja, kojoj je dato najvie mesta u Dnevniku, ulazi u ivot junaka u novembru. arnojevi, jesenji ovek, zaljubio se kao nekad: "opet sam bio mlad i iv". To oseanje ima zimske boje: belu boju snega i krakovske bolnice, crnu boju golog granja, bledu boju bolesti i strasti. Kraj ljubavi dolazi sa proleem, ona kopni sa snegom. Ljubav se povlai pred snom, nebom i pred idejom Ljubavi: Ljubav, kako je ljubav neprolazna. ini mi se jedino ona i jesen postoje, sve je drugo samo varka . Ko zna ta je ivot? pita se arnojevI na kraju zime. Ta misao odvodi ga u dane kada je prvi put nauio da ljubi, u Primorje, gde je ve poelo PROLEE Seajui se dalekih dana radosti, umoran junak ponavlja da je u Primorju, kraju njegove mladosti, sada prolee: A na Jadranu ide sad prolee po vodi od otoka do otoka. Po krovovima pada neka uta tama zorom, topla, blaga, sjajna... Greh? ivot? Ko zna ta je to arnojevi se vraa u dane kad je prvi put nauio da ljubi, kad je bio "veseo i mlad", kad je, moda prvi put, gledao rumene vrhove drvea. Tada je spoznao dva lica ljubavi, duhovno i telesno, koja se nisu stopila u jedno prvo je ostalo daleko i tue, drugo je izneverilo oekivanja. Tu je nauio da udi za onim to je za njega nedostino: ne samo za Marijom kao olienjem visokog sna, ve za potpunim spajanjem dua i tela. ivot, greh, red, zakoni, granice, sve je to tako mutni pojmovi za mene. Ja tome nisam kriv. I bio, kakav bio, ja znam da u umreti sa umornim, ali svetlim osmehom, mada mi je nejasno sve to sam uinio i preiveo. Junak ni sada ne zna kud vode njegovi putevi. Prolee je varka, postoji samo jesen. arnojevi prvi osea njen dolazak dok ostali svet misli da je LETO Ovo godinje doba puno boja i bujanja ivota "rezervisano" je u romanu za Macu, arnojevievu enu. Samo ime junakinje aludira na njenu nagonsku, ivotinjsku prirodu prirodu grabljive, pohotne make. Ona je bila svud. Miris njenog tela, neki teak, opojan miris, susretao me je u zidovima, u vratima, u peima, po stolovima, u jelu i u vodi, u postelji i u mome odelu, samo ga u vinu ne bee. Bujno leto zapamtiemo po blatu i stalnim kiama. Kao da je jesen...

TRAGANJE ZA PISCEM: Ja sam za vreme rata imao dnevnik koji sam vukao za sobom, kao neku kupusaru. Bio je strano narastao. Ono to sam bio reio da tampam na Univerzitetu u Beogradu iznosilo je, ini mi se, najmanje dvanaest tampanih tabaka, sea se u Komentaru uz pesmu Ti, ja, svi savremeni parovi. Dnevnik kao lirski roman nudi sjajan primer brisanja granica realnog i fiktivnog u tekstu. Njegova fragmentaristika, disperzivna struktura svedoi kako o doivljavanju sveta kao haosa, tako i o stvaranju uslova za slobodno proticanje literarne grae, koja realno pretvara u knjievno, a knjievnom daje status realnog. Protagonistkinje pievog stvarnog

ivota pretvaraju se u sluajne prolaznice, likove-statiste koji ostaju u senci knjievnih junakinja romana. Zametajui tragove iskustvene stvarnosti, a ne elei da je se odrekne, M. Crnjanski na vet nain uklapa ih u romanesknu sliku. Mada se obino razmatra kao ekspresionistiko svedoanstvo o Prvom svetskom ratu, Dnevnik nudi i vie i manje od toga. I dok dnevnik obino slui kao utoite dragih uspomena ili bar onih dogaaja koje autor smatra vrednim seanja, Dnevnik o arnojeviu to oito nije: "ja piem mnogo ta, ega se nerado seam". Pravi dnevnik "otkucaja srca" ostaje u nasluivanom podtekstu. Nije beznaajno ni insistiranje na "pisanju" a ne, recimo, "beleenju" uspomena, to korespondira sa postmodernim postupkom, u kojem se naglaava knjievni karakter zapisa. Fikcionalno iskustvo zamenjuje stvarno, koje pisac ljubomorno uva za sebe i koje se na momente javlja kao proplamsaji retke svetlosti. AUTOCITATNOST Dnevnik podrazumeva ispovest, zapisi o drugom odreenu distancu, koja moe biti izuzetno povoljna u sluaju ako pisac, stavivi masku naratora, progovara o sebi. Kad bi Crnjanski iveo u postmoderno doba, sigurno bismo mogli da se oslonimo na njegove autopoetike iskaze (o njegovoj sklonosti istim svedoe Komentari uz Liriku Itake) ali zato moemo da se obratimo tekstovima, gde progovara o delima koja smatra bliskim. Progovara esto na takav nain kao da predstavlja svoj credo u knjievnosti: "Senzacije Novembra nisu one scene koje gomila tako rado ita, one su one strane gde se, u krpama, po stranama prostire raskidana gola dua Floberova. Nikada se u XIX stoleu nije ovako duboko osetila velika i beskrajna veza izmeu bolova i patnji celog sveta... Nikada se u XIX veku, nije ovako osetilo, da je gola dua ono to je najdragocenije u knjievnosti". Sve ovo moglo bi biti napisano o Dnevniku o arnojeviu, ali, kao to znate, to su Crnjanskova zapaanja povodom Floberovog Novembra. Na samom poetku Dnevnika narator saoptava da pie ih "ponosno kao Kasanova". Poznato je da je Crnjanski bio skoro opsednut likom velikog ljubavnika, koga je smatrao pesnikim, oseajnim avanturistom, i njegovim memoarima. Dnevnik o arnojeviu to je roman o sinu Egona arnojevia, a istovremeno roman o Milou Crnjanskom kao o njegovom piscu. Memoari, koje on pie "ponosno, kao Kazanova", i koji "nisu doslovce verni". Pie ih, kao Andri svoje zapise, venoj uzdanici mladosti. Mladiima i mrtvacima, onima koji su otili i onima koji tek dolaze. Svima nama i sebi samom. Uavi u ovu neobinu knjigu, nalazimo se na poetku puteva koji se ravaju, na ulazu u lavirint misli i oseanja. Mogli bismo krenuti u njegov obilazak koristei kao Arijadnin konac lajtmotive Dnevnika, pokuati otvoriti vrata tajni sumatraistikim kljuem, potraiti odgonetke u pesmama Lirike Itake... Sada smo tek kod prvog raskra lavirinta "arnojevi", koji neodoljivo mami u svoje dubine svakog ko se upustio u potragu za njegovim usamljenim, do bola iskrenim junakom.

***

Isidora Sekuli: BELEKA UZ PUTOPIS L J U B A V U T O S K A N I

Pesnici ne posmatraju nego asimiluju: predmet spoljnjeg sveta uine predmetom svoga sveta. Toskana je sigurno prvi put doivela da po njoj neko putuje poslat iz bezmerne budunosti i ujedno u ime Rusa i Poljaka, Bugara i Slovaka. Crnjanski putuje u Toskanu s predraspoloenjem, s novom istoriskom i novom umetnikom inteligencijom posle velikog rata, s tekim vremenom u naruju. On ide u tu svet s grudvicom svoje zemlje u grudima. Dok vizionarno gleda u Toskanu zlatnog doba, od topline tog gledanja zre u njemu pored putopisa o Toskani, i poema o rodnoj zemlji i budunosti, prirodno, kao seme u voci. Od prvih stranica knjige javlja se sinteza: TOSKANA SLOVENSTVO SVET. Toskana stara ustaje tu kao zaviaj, kao zemlja topla i voljena; prema njoj Slovenstvo je prolee, to rudi svetu, pa i njoj. Svet, semenke iz iste ruke. Mladosti i varvara ima da se boji sve staro i prekulturno, ma koliko sjajno, ako vie zelenu granu isterati ne moe. Na elu mrtve Toskane se ita: istorija, sloboda, lepota, to je srce oveije, to je odranje sveta, niz raanja, Ljubav. Osvetljeni prostori i ljubav stvaraju svetove: Prah i voda, vazduh i osvetljenja sastavljaju kraj u kojem ivim. Gradovi koje pisac poseuje danas su mrtvi gradovi u svom pravom biu: Piza, Siena, asizi, Perua, mrtvi su gradovi Italije. To je jedan akcenat vie da se pesnik otkine od opisivaa. Za vienja u minuli svet Crnjanski je naao medijum: delirinost onovremenskog ivota po gradovima Toskane i Umbrije, a naroito Sijene. U samom sredtu je DELIRINOST LJUBAVI, kao delirinost renesansnih vekova, koje je Crnjanski osetio intuitivno. U tom smislu bitke postaju prolaznost, a ljubav trajanje sveta entuzijazam tela i duha, koji su neprijatelji jedno drugom ba naroito u trenucima ushienja, i istovremeno mogu biti ushieni samo posredstvom naivnosti ili pijanosti kojom se narodi bacaju iz materije u duh, iz duha u materiju, i u tim prelazima prorkuju i stvaraju. LJUBAV SVETA: u ime ljubavi sveta sinteza mrtvog i ivog, spiritualna lepota u mrtvoj materiji toskanskog blaga. LJUBAV SVETA TO JE VENO RAANJE, Marija Blagovesti, devojka-porodilja, koja je jedino nepomina i neprolazna u njoj je trajanje sveta. Njena slika obrazuje se od mnogih fresaka krunisanja Bogorodiinog, koje se deava u visinama. Dati ljubavi sveta poetski izraz u njoj, to je originalna ideja. Umetnost lebdi izmeu besmrtnosti, reprodukcija i tronoga praha. Umetnci su postigli i da im se ouva ime. Ljubav, ona jedina, ovekoveuje oveka i genijalnost. U misteriji ljubavi najvia je lepota: Videh da je stvaranje samo bura, to ostavlja za sobom stene kao ruevine... Unutra, u nama, neka ar dri svet, nepromenljivo i neprekidno... uvideh da je sve to se vidi prolazno, ali da je u meni mogunost zvezde. SUKOBLJAVANJE STILOVA pratave cinine upadice, poreklom iz putnih crtica za novine, i poezije - zapravo pesnik nije putopisac.

OBRADA BLAGOVESTI ispala je jednostrana u svecima i Bogorodici Crnjanski vidi iskljuivo znake proletnjih mutnih nemira i nemera, a kao inspiraciju za umetniko izraavanje kroz ikone, jedno te isto: glad i silu ploti. Blud je u ovoj knjizi poezije suvie esta re. Ljubav je i plot i misterij. Blogovesti su misterij. Oni koji su u Toskani slikali i vajali imali su snagu da misle i oseaju samo misterij. Crnjanski kao da nema mo da odvoji misterij od ploti. Takoe, prolee je celo u Blagovestima, ali Blagovesti ne mogu stati u prolee.

Reljef i dubina stvarnosti jedne zemlje nije u istoriji, nije u umetnosti, samo je u ljubavi. Crnjanski tako vidi i tako doivljava Toskanu. Sabrano je sve to se inilo ivot naroda i zemlje: i problemi sudbine, i snaga volje narodne prema ciljevima, i sva stradanja ljudskih strasti. Sve je to bilo svirepo: priroda, drave, nauka ostajala je da trpi, dela i umnoava, samo ljubav. Toskana se vidi ne kao muzej, nego kao rodna gruda. San eminjano je poslednje etapa na putu to mesto Crnjanskog vezuje neposredno za zaviaj. Tu je najzad iva Italija; leto, ito, selo, jednostavni ljudi, trava, stoka. Kraj je kao miran apat deteta koje hoe kui, ma kakvoj, ali svojoj kui. Ima u toj knjizi poezije neto od ari duge. Razapeta iroko, drhti u sedam boja, ali svi traimo pogledom: gde i kako dodiruje nau njivu. ***

OLGA STUPAREVI: RASPRAVA O PUTOPISU LJUBAV U TOSKANI

Marko Nedi je u vezi sa putopisom govorio o subjektivnom doivljaju, subjektivnoj viziji, subjektivnoj ideji, subjektivizaciji stvarnosti, stvaralakom subjektivizmu... Subjektivni znai: posmatrati svet svojim oima, dati lino vienje sveta, govoriti o vienom kroz svoju optiku. Tu se svet gradi unutra, oi putopisca okrenute su da sopstvenoj nutrini, on putuje prostorom svog unutranjeg iskustva. Putopis Miloa Crnjanskog moe se nazvati subjektivnim, ali to nije dovoljno. UNUTRANJI PUTOPIS jer je Ljubav u Toskani vie uoblienje jednog oseanja ivota, nego saoptenje o vienom na tlu umetnike Toskane, a ono to je unutranje i duhovno na sutinskom planu, dalo je lirsko i poetsko na planu izraza. Putopisac putuje zemljom kao svetom svojih intimnih misli i emocija. To je raskid s tradicionalnim. O svojem putovanju on govori kao o kratkom privienju ili snu, o prolasku kroz proletnu i cvetnu maglu toskansku. Ulazak u Italiju ravan je ulasku u neki drugi ivot. To je zato to su slike Italije u ovom putoisu u stvari poetske slike, a Italija lirski doivljaj . Sve putopisne injenice su imaginativno preobraene, sve viene stvari pomerene iz svog zemaljskog leita, osloboene svoje prave materije, obojene nekim drugim bojama. Putovanje Italijom je putovanje u dubinu, i postoje TRI DUHOVNE ETAPE TOG PUTA:

1.

LJUBAV ona je cilj i otkrovenje puta: za ljubav sam putovao, ali i najdublji smisao toskanskog tla, i nalazi se kao vrhovno oseanje koje vlada duhom toskanskih gradova, pesnika, slikara i svetitelja. PIZA uzlet. SVET KAO ZNAMENJE LJUBAVI Toskana i Srem su istovetni. U zaviaju eka ljubav koju je lutajui po Toskan traio. SIJENA pad. U SUBJEKTU OSTVARENJE OSEAJNIH SVETSKIH VEZA U meni samom se sve to dogodilo, ime se putovanje pretvara u traganje po samom sebi za nekom izgubljenom lepotom ivljenja. SAN EMINJANO konano otkrie.

2.

3.

Sve je u vezi, a veze su u njemu i ime im je ljubav. Tako se zatvara krug subjektiviteta ovoga putopisca, ije su etape samo stepeni sve dublje interiorizacije. Ovo je jedan ist sumatraistiki putopis, gde je Italija preuzela poetinu ulogu Sumatre. ************************************************************

Zoran Gluevi: ROMAN JEDNOG NACIONA

Tek uzeta zajedno, dva toma Seoba, predstavljaju celinu. Jednorodnost miljenja, koncepcije i ivone filozofije pokazuje se ve na prvoj stranici. OSNOVA: pokret, ritam, iskustvo sazdano na neprekidnoj meni stvari i ambijenta: Proe, nestane, ulazi i odlazi sainjava osnovni ritmiki splet i zaetak ivotne i istorijske filozofije, koja iz istorijskog skepticizma na kraju drugog dela prelazi u metafiziki optimizam: Ima seoba. Smrti nema. Tuga zbog traginog udesa potapa se uneminovnost istorijskog toka stvari, u samosaznanje principa univerzalnog istorijskog skepticizma, o neminovnosti i odricanju, to je penglerovska biologistika ideja o venom kruenju i opticanju stvari, o uzdizanju i propasti kultura. Kod Crnjanskog je uvek bila jasna tenja da se ovek stopi sa prirodom i kosmosom, da tako prevlada sopstveno Ja, a ona se ogleda i na kraju druge knjige Seoba. Tu se pojavljuje apsolutno jedinstvo sveg ivog u prirodi i kosmosa: sve je jedna jedina golema zajednica u kojoj pojedinac mora da je potinjen kolektivu kao zrno peska moru peska. U sutini, itav roman (roman-monolog), koji iznosi line peripetije nekolicine junaka ija sudbina postepeno postaje i mora da postane sudbina naciona, pretvara se u putovanje do tog saznanja i otkria; LINO, ono najintimnije doivljeno, DOBIJA jednu iru, kolektivnu i SVEMIRSKU PROJEKCIJU. Pavle uvia da treba iveti besmisleno, kao biljka, kao ivotinja u dravlju, da neke maije vladaju u ljudskom ivotu, i da je smisao pronaao u ivotu koji prihvata sve kako dolazi po sebi. Svako ima svoj vek, svoj svetao deo ivota, kao ptica koja, kau, uleti iz mraka u osvetljenu dvoranu i izleti na drugu stranu... ODRICANJE je lajmotiv ivotne filozofije. Ono je vedro, ali ne smo kosmiko, nego i blie, dublje, neposrednije kolektivno-nacionalno i kolektivno-bioloko, prevazilaenje mrane i po sebi apsurdne injenice smrti. Crnjanski je dao prevagu ivotu da bi suzbio fatalni utisak smrti. U svoj saznajnoj besmislenosti pojedinanog ivota, on ga je ipak zadrao u sferi istorijskog smila da se za pojedinca, na kraju sopstvenog bilansa, vie i ne postavlja pitanje smisla individualnog bitisanja. Pavel Isakovi sa istom energjom obavljae svoje obaveze prema ivotu i posle saznanja apsolutnog besmisla svakog ivota pojedinano uzetog. On samo doivljava promene u emocionalnoj boji, ali ne ispada iz leita ivota. Dobrovoljno se na kraju odrie sebe radi urastanja u sistem obaveza prema drutvu i prema riterskom idealu parada smrti i pogibija u borbi. Crnjanski je odvojio ivot od smrti jer je njegova taka posmatranja smetena u istorijsku ravan zbivanja Nije dakle ivot serbski bio besmislen, nego njihove smrti. I to je vrhunac istorijske ironije, cena kojom se osmiljava istorijska egzistencija srpskog naciona: ne sa stanovita svog ideala i svojih istorijskih interesa, nego sa stanovita tuih interesa i tue koristi, ivot srpskog naciona imao je smisla! Kada se kolektivni udes doivljava kao lina trauma, tu nastaje momenat kolebanja i line sumnje, posustajanja i odricanja pogled se okree ka odgovoru koji se moe pronai samo u sebi.

To je trenutak intenzivnog doivljaja line i kolektivne prolaznosti, a to je najelementarniji oblik besmisla. LJUBAV = IZLAZ: ali s onom koja se stapa sa zaviajnim ambijentom, koja upija njegove boje, mirise, obrise pejzaa, koja je oliena u samo jednoj eni nekrofilijski dotle doivljavana, odjednom je sazdana kao simbolika salekog pejzaa enje i vezanosti za dom (plavo kube groba znak da ima neto neprolazno u ljubavi), za jednu jedinu enu, iako ih je mimo nje, imao vie, protiv svoje volje. Ljubav je jedino stanje u kojem je sadrano neto od neprolaznosti u ivotu, i iri se i na biokolektivnu neunitivost Soldatenvolka. **************************************************************************

Milan Bogdanovi: S E O B E (1)

Roman koji daje jedno stanje: seobe nemaju svoj osnovni smisao (prelazak iz jednog mesta u drugo), ve su uzete kao pojam jednog neprekidnog kretanja, jednog neprestanog uznemirenja i nesreenosti, jedne nemoi ustaljivanja koja su obeleja haotinih stanja. U istorijskom smislu to znai da ovaj roman ne govori o preseljenju Srba, ve je slika jednoga za istoriju neuhvatljivih stanja: snalaenja mase u novoj postojbini i organizovanja novog ivota i njene istoriji u njoj. Bez datuma, bez fakata, bez vidnih i znamenitih zbivanja ti trenuci rojenja za istoriju ostaju nevidljivi; to se ogleda i na kaju II knjige Seoba, gde se konsatatuje kako istorija pamti samo grofove i generale, a pojedince i njihove male sudbine ne registurje... Ti trenuci lutanja gomile mogu biti samo lirski pojmljivi. Oni se ne mogu ispriati. Ovaj roman upravo to i jeste: na sasvim pouzdanoj istorijskoj osnovi, sa prouenim podacima o ljudima i prilikama, mona lirska sinteza jedne haotine epohe, sugestivna evokacija znaajnog trenutka, poinjana nove srpske istorije. I tako su seobe isto toliko u stalnom nagonskom nemiru neustaljene gomile etniki element, koliko u neprekidnom ratnikom pokretu masa po volji dravne sile koja ih je epala istorijski element. Ova dva elementa meaju se u isti nagona koji preovlauje naim ovekom. SEOBE su isto toliko stanje jedne unutranje nagonske potrebe, koliko i stanje nude. To je jedan omaijani krug u kome se taj svet neprekidno vrti, jedan besciljan put uprazno, koji raa i odrava pritisak traginog oseanja nesmisla i uzaludnosti. Ono je olieno u liku Vuka Isakovia. VUK ISAKOVI NEMIR, HAOS, NOMADSKA ISKORENJENOST idealna i spiritualna inkarnacija psihologije bunila. ivi fantom, mona slika svog naroda i lirska sinteza njegovog psiholokog haosa. Oliava nemirni nagon za pokret, izraz je anarhine potrebe za promenom, nosilac starinske, atavistike ratnike volje. Zvezda, golub, oblak i dim metaforiki su znaci njegove psihologije sna, mistine nastrojenosti. On je nosilac dubokih slovenskih nagona rase. Nedokuni kraj njegovih pogleda je u Rusiji, koju

vidi kao san, bez jasnih pojmova o njenom smislu, kao zrak, apsolutno prostranstvo i slobodu, kao raj, kao jednu veliku nepreglednu zelenu poljanu na kojoj e jahati. Srpstvo se javlja kao bedem odbrane sopstva u tuini, u kojoj nema korena, pa se zato gleda u daljinu. Nihilizam mistini nagon beanja, seljenja, nezaustavljanja element anarhije. ARANEL ISAKOVI MIR, STABILNOST, ORGANIZACIJA, UKORENJENOST trgovac, bogata, spahija, gospodar ivota i ljudi. On se utvruje i iz njega progovara nagon zaustavljanja i sreivanja sudbine. Stvaran je i razuman, za njega ivot nema smisao samo u rezultatu iz njega govori instinkt proizvodnje. On je sav od stvarnosti i realan je u nagonima, u porivu, i po svom karakteru. Ceo njegov psihiki mehanizam uoava se u odnosu prema Dafini. GOSPOA DAFINA OGLEDALO SUDBINA DVA BRATA Braa su kontrastirani i u odnosu prema njoj VUK: spiritualna ljubav; ARANEL ulna potreba, plot, pouda. Za Vuka ona je manje znaajna kao ivotna potreba, i one je lako rtvuje nemirnim nagonima lutanja, ali mu vie i eterinije vredi u ivotu, da mu najzad ostaje samo kao treperenje jednog sna zato ju je i naputao, jer je svuda mogao da je nosi kao to treperenje. Aranelu ona ne znai nita spiritualno, i on je za nju vezan samo lancima njene zamamne fizike, kao elja ula, a tako mu je i iezla. Ona za njega izvan fizikog akta nije ni postojala, ali mu je postala stvarno sve. On ju je stekao sraunato kao i u bilo kom poslu prisvajanja kua i zemlje. Kao tekovinu, kao imovinu. Njena smrt je za njega ne samo bol kao oseanje i duevno ludilo, ve strahovita katastrofa u ivotnom poduzeu. DAFINA ona je data kao ENA: aneo i utvara, njen lik je fini poetski kapris, data je kao ikona. Ona vie lebdi nego to egzistira, i nazire se kao ena iz sna i iz nikada ostvarene elje, kroz sve njeno psiholoko, od najuzvienijih poleta u plavetnilo, do perverzne ulnosti, u kontrastnom spletu hladnoe oblika i dranja i strastvenog senzualizma. Prosta i zagonetna, sva od suprotnosti i prozranih tamnina, pauinasto uobliena, ona je snaga koja fatalno ulazi u ivot dva oveka i svakom na svoj nain znai smisao. Crnjanski ju je dao neodreenu, neuhvatljivu, lelujavu, a ipak stvarno i definitivno putenu u ivot. LIRSKI TIMUNG/PRIRODA tajni nagoni, mistika, haos, traginost oseanja besmislenosti sudbine, lutanja, traenja, stradanja, koja karakteriu to stanje, idu pre svega u oblasti lirskog tumaenja. Lirski timung dolazi od atmosfere zemlje i prilika u kojima se sadraj romana razvija. Pejza svuda prati te horde koje su neprestano u pokretu. A priroda je punovani sudelova u sadraju romana. Ona ga dopunjuje, tumai i sugestivno oivljava. Vuk Isakovi dobrim delom svoje doivljaje emanira u prirodu i pejza, a to je srce ove knjige. PSIHOLOGIJA u konkretnim pokretima, u podacima jednog trenutka, u svim

raznovrsnostima i protivurenostima unutranjeg rada ovekova. Ovde ima mnogo vie mesta za ivotnu relativnost. Emotivnoj sadrini Crnjanski je dao emotivan stil u ekspresiji on je sav smeo i novo slikovit, s neoekivanim metaforama, uzavreo od ivih i krvnih slika. Jezik

naroito je originalan, sasvim izdvojen od uobiajenog naina pisanja rastee red rei, pretumbava, obre, izvrsno se slui participima, u znatnoj meri se odvaja od racionalne vukovske reenice dajui jednu novu, koja je nervozna, emotivna, potencirana... (1929) -------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Marko Risti: S E O B E (1)

Nesumnjiva, apsolutna i tajanstvena prisutnost poezije izbija iz Seoba. SADRAJ: roman poinje u prolee 1744. odlaskom Vuka Isakovia na vojnu, a zavrava se poetkom leta 1745. njegovim povratkom. To je jedna muna godina za sve i za one koji su otili, i za one koji su ostali, i postaje simbol ne samo ivota prikazanih linosti nego i itavog naroda, a i dalje, ljudskog ivota uopte, koji se pokazuje besmislen, jer je proivljen po tuoj volji i za tu raun. I to tragino oseanje uzaludnosti i praznine jedan je od glavnih motiva koji nose roman. Prava sadrina ove knjige pesnika obrada jednog oseanja ivota, kome su povest i pojedinosti samo sredstvo kojim se umetniki obelodanjuje. Ono izvire iz okolnosti u kojima se linosti romana nalaze. Beznadenost i nada Vuka Isakovia pojavljuju se izraene istim reenicama u poetku, u toku i na kraju romana, i to ponavljanje simbolizuje ne samo bezizlazno kruenje njegove nezasiene udnje, ve i ogromno kruenje kojim se ivot vraa i ponavlja u bezizlaznosti ali i neiscrpnom obnavljanju. Sastav, pa i znaenje romana, to je beskonani plavi krug i ona zvezda koju Vuk vidi u snu, i koju Aranel ugleda u Dafininom pogledu na samrti. POETSKI STIL preinaava ivotne podatake u umetnike vrednosti, kao pesniki postupak upravlja prvenstveno izborom pojedinosti, zatim njihovi preobraajem i rasporedom i najzad samim izrazom. Jedno od najuspelijih sredstava jesu veze, one saglasnosti u vremenu i prostoru, koje ine da se izvesni doivljaji, reenice ogledaju jedni u drugima. Jedan od tih motiva je i MOTIV REKE odgovara prolaenju, oticanju i nestalnosti, a sa njim se prepliu motivi kie i oticanja krvi. Jedini koji se die iz vode jeste Arkadije, koji se vraa u dom izvanzemaljski svetao. Ali te veze, ta ogledanja u vodi, te podudarnosti, ti mostovi, ne znae samo jedan tehniki prosede. One odgovaraju osnovnom znaenju romana, ideolokom raspoloenju iz koga su one postale. One bi se mogle tumaiti i metafiziki, a to raspoloenje moglo bi se pratiti od Sumatre, pa preko Dnevnika o arnojeviu, Strailova, pa sve do Seoba. Kao to ponavljanja reenica odgovaraju bezizlaznom kruenju nerealizovanih ivota, tako i spletene veze i korespodencije odgovaraju saznanju da je svet u vezi, da je sve deo jednog neraskidivig, nerazdeljivog jedinstva sumatraizam. -------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Nikola Miloevi: METAFIZIKI VID STVARALATVA M.C. SEOBE (2)

Pavel Isakovi glavni junak ovog romana, predstavlja sredite prema kome teku i razvijaju se sve bitne linije knjige. U strukturi njegovog lika moe se nai jedan istorijsko-psiholoki sloj. Zamiljen je kao srpski oficir u slubi Austrije, koji putuje u pravoslavnu Rusiju. Visok, hrabar, melanholian po naravi, sa vidnim znacima duevnog oboljenja na kraju puta. Ipak, on ima i dimenziju koja se ne moe podvesti pod istorijsko-psiholoku: on trai pravdu za sebe i svoj nacion. Svaki njegov susret predstavlja i izvesno etiko iskustvo, promenu na njegovom unutranjem planu, izvestan praktini ishod njegovog moralnog traganja. Svako njegovo putovanje samo je jedan deo u dugom nizu razoaranja. Nita nije onako kako je zamislio. Umesto Rusije kao olienja pravde, on e se susresti sa surovom, despotskom drutvenom stvarnosti, u kojoj caruje pokorni i ropski mentalitet i u kojoj svaki sanjar i idealista mora pre ili kasnije da ostane sam. 4 RAZOARAVAJUA SUSRETA: prvi u Austriji; drugi na samom domaku Rusije; trei i etvrti u sreditu pravoslavnog carstva, kojima se zavrava njegov san o pravdi na svetu. I porodica Boi: mati i ker se otvoreno nude Pavelu, sa gospoom Boi ak i zapone aferu, a major Joan Boi denuncira ga austrijskim vlastima da bi na kraju pokuao da mu oduzme ivot. II Vinjevski: nasre na Anu, urevu suprugu, bez obzira to je ona u drugom stanju, a zatim Varvari priprema zamku da bi je silovao, da bi na kraju radio na poniavanju i Pavela.

III Kostjurin: ogranien, samouveren, zahteva potpunu pokornost i poslunost. Njemu Isakovi odbrusi, to ga je moglo kotati jezika; situacija sa vojnom vebom i iznoenjem miljanja o prednosti oruja nad okom strelca. Posle toga Pavel ostaje sam, bez sunarodnika, prijatelja, pa ak i roene brae. IV audijencija kod carice: u carici je video svetlost koja e dati spas njegovom narodu. Jedina elja bila mu je da stane pred nju i ispria tragediju naciona. Ali on postaje rtva nametaljke svojih kolega i Vinjevskog, koji mu prikazuju Elizabetu, suprugu kapetana Miskovia.

Njegov lini ivot vezan je za pokojnu enu, prema kojoj se njegova ljubav rasplamsava tek posle njene smrti, i prati ga sve vreme kao tragini i setni lajtmotiv. Prema njoj se sve postavlja u odnos i promiljanje. Ta nadzemaljska strast godinama nije prola, ali ona je uzaludna i osujeuje njegovo napredovanje kroz ivot kao mukarca. Druga uzaludna strast javlja se i prema Crnogorki zelene oi i pepeljaste trepavice za kojojm ezne itavog ivota i sa kojom se mimiao za samo jedan dan u Kijevu. Njega u svemu prati zla srea, osim u odnosu prema konjima crna kobila pomogne mu da preskoi sve prepone i dokae se... Na sporednom planu knjige razvijaju se i nesreni ivoti njegove brae i poznanika. Istie se lepotom i dubinom pria o Georgiju Trandafiloviu veseljak i optimist koji sve ume, sve zna i sve moe. On podesa na Aranela Isakovia. Meutim, njegova sudbina oliena je likom supruge

Femke koja ga naputa, otvarajui za sobom njegov pad u tronost ivota. Njegova sudbina metafiziki je istovetna sa Pavelovom. Takoe, i njegov brat ure, koji postie uspeh u vojsci ostaje bez noge. Uspenost, prilagodljivost i efikasnost u reavanju praktinih problema obezbeuju onima koji ove osobine imaju relativno uspean i dobar ivot, ali samo do izvesne sudbonosne granice preko koje i njih stie onaj sluaj komedijant. SLUAJ KOMEDIJANT obelaava tajanstvenu mo koja uslovljava metafiziki istovetnost svih ljudskih sudbina. To je sila zahvaljujui kojoj Pavel mimoilazi voljenu enu, sila koja pojedinca ini samo zrnom peska koje more izbacuje na obalu posle velikih bura. U tom poigravanju ljudskim sudbinama ima neeg volebnog i zlog. Kao da neki lukavi i cinini demijurg ljude dovodi na domak stremljenog, ali samo da bi im predmet udnje odneo u nepovrat. MANIHEJSTVO glavni junak nalazi se u vlasti jednog zlog Boga, koji nema vidljivi obli deus absconditus. Njegovo prisustvo se sluti samo po smeru koji imaju ljudske sudbine, uvek jednake po svojim krajnjim ishodima. Ovaj cinini i surovi Bog, u vidu sluaja komedijanta, nije ipak prema svima surov. U njegovom svetu najtraginiju sudbinu imaju samo oni koji najdalje i najvie streme zavist bogova (epizoda u ergeli kada umire najlepi pastuv, a veterinar de Ronkali objanjava da zavist bogova vlada i meu ivotinjama). Ona je vidljiva i u sudbini itavih naciona. Svi Srbi koji su krenuli da pronau spas za nacionalni identitet, izgubie ga upravo tamo gde su mislili da ga mogu sauvati: nema obeane zemlje, a onaj ko za njom traga pre ili posle ostae praznih ruku.

FORMA u drugim Seobama dolazi do preokreta. Crnjanski uvodi novine: metafiziki komentari sredinjih tokova romana, zatim hroniarski komentari, pozivanje na istorijsku grau i dokumentaciju, na knjievne radove Simeona Pievia, koji su govoreni glasom autora-pripovedaa. Takoe, mogu se pronai i metafiziki komentari izreeni s take gledita glavnog junaka kada Pavel konstatuje da neke maije vladaju u ljudskom ivotu, a ne Bog, niti volja ljudska. Podudarnost komentara postoji bez obzira na taku gledita, i deo je jedinstvne mree metafizikih komentara. Ovo utie na odreivanje romana kao filozofskog.

Melodijsko-ritmika dimenzija proze dobija znatnu samostalnost, nezamislivu u delima klasinog, realistikog tipa. U tome uestvuje i upotreba slavjanoserbskog jezika, govor minulih vremena kojim se slue junaci, a pri tome ni jednog trenutka se ne remeti komunikativnost znaenjskog sloja teksta. -------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Aleksandar Jerkov: RAANJE ROMANCE O NACIONU IZ DUHA TRAGIKOG SNA

Posle I svetskog rata u knjievnosti deluje topos tragedije, propasti i razoaranja. Povratnici iz rata su usamljeni i izgubljeni, a razoaranje projektima civilizacije i odbacivanje ideje

napretka zasnovane na razumu i razvoju proizvodnih moi vladaju duhom vremena u dvadesetim godinama. Zato su ideali naeti i porueni u Dnevniku o arnojeviu. DNEVNIK O ARNOJEVIU kratki roman poetiki iskaz usamljenosti modernog junaka. U njemu je zaet odgovor na pitanje romaneskne forme te usamljenosti. Junak romana svoje uspomene pie ponosno kao Kazanova, za one koji su goreli u poaru ivota, i koji su sasvim razoarani. Uspomene se otvaraju setnom asocijacijom na Floberov Novembar, i dilema o smislu ivota (noogena neuroza): on najpre kae da je ivot bez smisla, a zatim se pita gde je ivot, a to je u stvari isto pitanje. Takoe, pripovedaki oblik romana postavlja pitanje smisla romaneskne forme, potrebe novog oblika. Pitanje o identitetu poetika dilema Dnevnika ravna je pitanju identiteta junaka: unutranja protivrenost karakterizacije dvojnici: junak i idealna projekcija kao sumatraiste ravna je poetikoj antinomiji dnevnika i modernistikog de-formisanja romana. Uspomene kao da nisu pisane sa velike distance, ali njihov ton podrazumeva nekoga ko je za sobom ostavio ivot, a za umetnost kae da e u njoj sve nestati a ona nee rei ni ta hoe, ni ta znai ono to kae. Junak ovde predstavlja jedan:::::: Autentian program modernistike umetnosti ona je svojevrsna nadoknada za svet koji se ne moe spasiti. Nerazumnost istorije svet pretvara u uas, dok u umetnosti protest protiv prepoznatljivog sveta ivota raa modernizam, odn. umetnika dela u kojima samo nestajanje dobija poetiku boju, zvuk ili oblik. Zato se junak okree ka modernistikoj negaciji, ne bi li od sebe udaljio nepodnoljivu ontoloku negaciju koja ponitava svaki smisao sveta ivota i povratka iz rata. Povratak se pretvara u dolazak ni do ega, otuda je jedino to preostaje dato u obliku pisanja. Sumatraistika vedrina nuna kao toplina, kao daleka i nestvarna utopija, ili san, nekog drugog. Ekvatorijalna uteha, egzotina povlaenost daljine, idealno mesto o kome se mora snevati ak i ako se na njemu ne moe biti, jedna simultanistika realnost daljine sve su to likovi sumatraistike potvrde vrednosti i smisla ivota, svrhe sopstvenog postojanja i tueg ivota. Metafizika uteha je tu, ona nije na nebu, ali je daleko. Treba pronai mir posle uasa, a ne mir koji je postojao pre uasa. Misao o ivotu bez smisla podrana je spoznajom dubine svetskoistorijskih procesa i uzaludnosti ovekovog ivota. Ona je znak da se moderni junak nadneo nad bunar saznanja i da ne moe da deluje. Jer, da bi delovao potrebno je da njegova dela postano odgovor na ta saznanja. Zato, ukoliko je saznao nitavilo, on dela kroz to nita koje proima sve pore njegovog bia, pa je njegovo ne-delanje zapravo oblik epohalnog delanja nitavila. Zato on komentarie svoje ne-delanje. Simboliki i poetiki prostor utvren je izmeu itanja romana (mnogo se ita) i grobova starih romana, izmeu pisanja mladiima i nade da e doi jedno bolje stolee,

1.

izmeu slike smrti i obraanja mrtvima generaciji koja je upoznala smrt i poetike volje da se ipak belei neto to e nazvati dnevnik, a postati novi oblik romana. Dnevnik o nekom drugom kao junakov roman o sebi poetiki paradoks izmicanja identiteta, modernistiko ugroavanje identifikacije ali ne i njene uslovljenosti subjektom. Motivacija pisanja fragmentarnih, dnevnikih beleaka pokazuje koliko je snana junakova potreba da se pronae tekstualno utoite od ivota. To utoite je dnevnik, pa ukoliko ne moe da prepozna samoga sebe i ustanovi svoj identitet, on upravo ima privilegiju da razume potrebu novog knjievnog oblika. Ukoliko junak govori o sebi, a svoje zapise nazove dnevnikom o nekom drugom, o arnojeviu, onda je arnojevi njegova simbolika projekcija. Dnevnik koji junak pie jeste dnevnik o arnojeviu jedino kao je arnojevi simboliki naziv za identitet koji junaku nedostaje da bi sopstvenu individualnost prepoznao kao autentini poloaj u svetu stvara idealnu projekciju identiteta, kojine moe da pronae u sebi i u svetu. Dnevnik o sebi kao potraga za nekim drugim oblik je usamljenosti od koje se ne moe pobei ni u svet ni u sopstvenu intimu. U onoj meri u kojoj moderni junak ne moe govoriti o sebi kao o drugome, neizgovorljivost i neprikazivost drugog prerasle su u modernistiku poetiku novog romanesknog oblika. Na kraju, junak kae da e ako umre pogledati u nebo, jedinu utehu. Ali pogled u nebo je simbol potrebe za trenscedentim, za viim, istinskim prostorom ivota, koji je bitan, trajan, idealan. Hoe li tu ugledati beskrajni plavi krug i u njemu zvezdu?
2.

S E O B E (1) transcedentno poreklo smisla kroz itav roman predstavljeno je figurama beskrajnog plavetnila, koje se prepoznaje ak i u oima Gospoe Dafine kao modri krugovi, posle ijeg nestanka za Aranela nastaje praznina, pusto, besmisao. I za glavnog junaka, Vuka Isakovia, ivot je praznina. Ona zahvata sve pore njegovog ratnikog bia kada izgubi vojniku, oficirsku potrebu da se u ratu istakne, jer taj rat nije vie rat protiv Turaka, u kljuu Kosovke osvete. Kosovski zavet figura Cara Lazara u predanju i narodnom pamenju nosi smisao rata i smrti. Jedino je rat protiv Turka bitan, jedino taj ratni napor nastavlja nebesku tradiciju kosovskog zaveta, a ne vojevanje protiv Francuza i Prusa. Taj evropski rat je svetskoistorijska pozornica u kojoj nema mesta za tragiki patos srpskog polka. Praznina/Samoa/Figura idealne zemlje samoa dopire iz raskida sa porodicom,

naputanja zemlje, ukorenjenosti u nebu kosovskog zaveta, udaljavanja od misli o roenosti za jedan drugaiji svet. Zato se ne moe otii, odseliti, mora se odseliti gde je mogu pravi, vedri i laki ivot, nalik na ono nebesko postojanje o kojem se sanja. Nije to samo Rusija, ve i autentina egzistencija kao takva. Treba pronai zvezdu u beskrajnom plavom krugu ija se slika provlai i varira kroz ceo roman. Ali misao Vuka Isakovia raspeta je izmeu bezdane praznine i nebeskih sfera, izmeu istone zvezde i sumnje da je i ona samo treptaj na horizontu bez smisla. Praznina je svojstvo individualne prolosti, ona

nije deo tradicije, mitske prolosti i zaveta. Ali prolost jeste ono to vie nije, ali je nekada bilo. Ipak, prilikom maskarade s Princezom od Virtemberga, koje se Vuk kloni, dovodi se u pitanje i ono to je bilo negacija je potpuna ni ono to je bilo ne moe ostati neizmenjeno. Trenutak ponovonog susreta prolost ne oivljava, ve unitava. Pitanje prolosti i budunosti pitanje je bezdane praznine, a na kraju se postavlja kao pitanje budunosti. Neshvatljivost je ovde proela sve junake. Vuka proima kao oseaj jedne strane dosade, koja postaje njegov osnovni odnos prema ivotu. U bezvoljnosti je snaga njegove rezignacije, koja nije aktivni oaj, ve obamrlost i predanost nitavilu. Dosada u njemu spaja postojanje i nitavilo tu je iv, ali ipak ne ivi. Jedino to je u njemu vitalno jeste udnja, dnevni snovi nebeska sfera i istona zvezda metafizika uteha udnje i snova. On se nalazi u spoznajnoj zagaenosti i tu se ukida svako delanje, koje je projektovano i na telesne bolove. Ostaje samo mona tradicija, koja je prolost i sadanjost i budunost istovremeno, pa se kao predanje mora i dalje iveti, i zato se iz njega raa ne tragedija, nego propast. Figura beskrajnog plavog kruga i zvezde nije samo utopijska slika na horizontu Seoba. To je i poetika fihura usamljenosti junaka, odeljenosti od sveta i ivota, i predstava neeg neprikazivog model modernistike umetnosti. Taj krug gradi kompozicioni prsten romana i svojevrsna je slika samog romana. Usamljenost junaka i utopijska predstava pokazuju poetiki raspon romana. Ono to predstavlja idealni zaviaj i eljeno pribeite, istovremeno jeste i poloaj junaka u svetu raskol ivota za koji je ovek roen, i onoga koji naprosto ivi kao prazninu.

Seobe sasvim u duhu modernistike umetnosti ne govore ta hoe da kau, ali prikazuju neprikazivo. To neprikazivo se konano pretvara u zvezdanu taku uma, poslednju to mu ostade ista u mislima, nepomina i neprolazna, u budunosti. Zvezdana taka poslednje Vukove misli je sama simbolika nit romana. To je nit nekadanje mladosti koja struji njegovim telom zvezdana taka uma i zvezdano zrno tela konani su horizont Vukovog samorazumevanja, oko kojeg se taloi budunost. SEOBE (2) druga generacija Isakovia ne preuzima istu simboliku zvezde: ona postaje tvrava. Stoga, dok se ka nebeskoj zvezdi stremi, od zvezde koja je delo ljudskih ruku valja beati. U drugoj knjizi romana otvara se raskol izmeu nebeske i ljudske zvezde. Bagremovi na poetku druge knjige simbol su kultivacije zemlje i tajanstvenog predela, traga nebeske sfere. Srpski oficiri koji se sele u Rusiju ele simboliko venavanje ruske carice sa kosovskim mitom, a ne doba raskoi i prosveenosti rokokoa, pomodne besmislice, ukrase, kuie u spavaim sobama, na svili, na enskoj postelji...

3.

Pavle Isakovi izgubio je svaku iluziju i tone u poslednji stepen melanholine bezvoljnosti. Jer, ako su besmislene smrti, a ne ivoti, onda bi valjalo iveti, a Pavle na kraju ivi u prolosti, gde zapravo niega nema. U prolosti on voli svoju mrtvu enu, no njegova prava prolost nije poprite ivota okrenutog unazad, ve onaj epski iskon, kosovski horizont na kome se

gasi svaka perspektiva Isakovia i njihovih seoba; sve seobe vode nekuda daleko samo da bi se ovek vratio svom poreklu. Onda kada utehe ispunjenog ivota za koji je ovek roen nema, sve ostaje besmisleno. Pavle se rodio da bi poginuo ovenan vojnikom slavom, ali ivot ga je snaao mimo njegove volje i njegovih elja. Tu su seobe okonane. Niko jo nije izbegao svoju sudbu, a ivot nije naruen, nego se to, to nas snalazi, bez nae volje, i ne onako, kako bismo eleli... ta ostaje posle seoba? Pripoveda i pria na mnogim mestima pripoveda se poziva na ono to je Pavle docnije priao, i to predstavlja tragove svega to mu se dogaalo. Pripoveda se dosta slobodno koristi svojim izvorom. Ovome e postupno dodavati nove izvore prie i pripovedanja: akta obersta Vuka, hronologije istoriara, dokumenta policije, carine itd. Meutim, u carstvu licemera sve se baca na papire, a razlika izmeu prie i pisanja vidi se kao razlika izmeu istine i lai, iskrenosti i obmane. Ipak, za Isakoviima ostaje bogata pisana zaostavtina, prevashodno Isaka Isakovia. Istorijski izvori kojima se slui menjaju spoznajni ugao pripovedanja kada komentarie izvore pripoveda se ponaa kao istraiva, a ne kao nemi svedok ili sauesnik. Ipak, emu pria? To je temeljno Pavlovo pitanje, i znai da razumevanje nije plod tumaenja ve slinosti tek kada svi dou u Rusiju, u istovetan poloaj, Pavle poinje da pria. Ono to je reeno ostae kao da nije ni reeno rei nisu trajne i ne uvaju istinu jednog postojanja namee se pitanje SMISLA PRIPOVEDANJA samom pripovedau. Poslednje poglavlje menja stav pripovedaa on komentarie ono to se moe znati; i ne pripoveda. Proteklo vreme smanjuje pouzdanost podataka, a u korespodenciji i papirima o Isakoviima iznenada nastaje praznina preselila se iz ivota u izvore pripovedanja. Egzistencijalna praznina postala je poetika dilema. Pavle postaje junak romana, on nije vie za pripovedaa knjievni lik. Potpis Pavla Isakovia svojevrstan je simbol itavog Pavlovog bia: u njemu se susreu simbol bagrema i sablja. Ispod toga je jo dublji sloj koji otkriva staze u bespuu, zapravo, seobe, i napokon maglu, kao mitski prizor koji otvara Seobe. Kraj seoba pojedinci se gube, njihova imena, imena sela koje su davali novim naseljima. Pojedinac je samo zrno peska koje more izbacuje na obalu. Zrno peska i buduih dogaaja zatvaraju roman kao simboli propasti i opstanka, smrti i ivota, prolaznosti i trajanja. To je ljudskom umu neshvatljivo. Zrno u sebi nosi i budunost, ali i smrt. Sve propada i sve se nastavlja to je neshvatljivo. anrovska transformcija pripovedaa prva reenica nosi ironinu anrovsku poruku, to je uvodna formula bajke: Bilo jednom jedno kraljevstvo... To je smisao prolaznosti, i moe da znai kao da nije ni bilo. Srea na kraju, nalije je propasti i zaborava, a ne ostvarenje bajke. Bajkoliko se ne moe ostvariti. Pria o pojedincu pretvara se u priu o mnogima glavni junak romana je u stvari serbski nacion. -------------------------------------------------------------------------------------------------------------

ZORAN GLUEVI:

MAGIJSKO-UTOPIJSKA HORIZONATALA I ZVEZDANO-ETERINA VERTIKALA U NOVOJ SLICI SVETA MILOA CRNJANSKOG

Crnjanski nije bio pomodarski intelekualni nihilista, nego najrasniji, najpunokrvniji i najautentiniji predstavnik izgubljene generacije u nas i jedan od najvanijih pesnikih pripadnika evropske generacije razoaranih. U poeziji na osoben nain je rastoio i obezvredio ceo duhovni poredak jednog drutva koje nije umelo, a moda ni htelo da sprei svetski pokolj. On je odbacio sve tradicionalne vrednosti itave evropske civilizacije: religiju, crkvu, naciju, dravu, drutvo, rodbinski sistem, nacionalizam, patriotizam, graanski moral. Prolog je programska pesma jer iznosi novu pesniku poziciju, koja je direktna posledica opteg sloma vrednosti i graansklog poretka, a indirektno i suoavanja sa nitavilom, koje nastaje posle, i nihilizmom koje je njegova prva misaone reakcija. Taj nihilistiki ikonoboraki stav pesnik instrumentalizuje kao univerzalno kritiko destruktivno naelo da ne bi i sam postao njegov plen i rtva. Pesimizam izraava pravo stanje stvari, dok je optimizam igosan kao prikrivanje, pa i rezultat lai. Opta oznaka njegovog ruilatva jeste unitenje tradicije ne samo kao sistema vrednosti nego i kao naina egzistencije, ponaanja, reagovanja. TUGA: on potpuno preokree smisao i znaenje tuge, iznosei ulogu tuge kao pokretaa i stimulatora pesnikog nadahnua. Tuga dobija moan vitalistiko-kreativni znaaj, i terapeutsku funkciju rastereenja. Dobija intelektualnu komponentu razornog smera i oslobaa sile apsolutne skepse i negacije koje u sebi nosi pesnik. Pozicija ukletog pesnika iz ranijih vremena kod Crnjanskog: pesnik je nezadovoljnik i usamljenik koji se nikome ne udvara i ni od koga ne zavisi.

DUA u poslednjoj strofi Prologa susreemo se sa definicijom due na koju pre Crnjanskog nismo mogli nau u naoj poeziji, ak ni kod Disa. Ovde se prvi put kod nas daje ezoterijsko-eterina definicija due: dua nije samo subjekt ili supstrat, ona je stepenica u duhovnom usponu ka nebu, ka Bogu, ist duhovni intenzitet. Tu je i VERTIKALA kao ezoterijsko uspinjanje, duhovno uzdizanje (Jedan stepen vie...). Tree, ovo za alternativu ima samo nitavilo, i vrednosni sistem koji uspostavlja podrazumeva ili-ili izbor, u jednoj strogoj formi iskljuivosti: ili predavanje tokovima ezoterijske svesti, ili predavanje avolu, nitavilu.

Saznanje da nema nikakvih izgleda za promenu, svest, gotovo uivalaka i mazohistika, liena ma kakve druge emocije sem gorine i nagona da se nihilistiki inventar do kraja objavi, saznanje o potpunoj raskorenjenosti koja nemilosrdno, moda sa potajnim gaenjem, razbija poslednje idole graanskog drutva, tradicije i civilizovanosti. Nema vie nacionalne idile, sve je socijalno razriveno i defetistikim prkosom proputeno kroz nove kriterijume koji su smeteni u prostore socijalne negacije i univerzalnog nihilizma. Ali ovaj razaraki nagon ima udnu pesniku i filozofsku putanju: poinje kao kritika drutvene ljudske pragme u svim njenim civilizovanim oblicima i sadrajima, pa se postepeno do metafizike kritike i negacije ivota kao pragmatikog i

materijalnog fenomena. Poeo je kritikom materijalnog i ulnog podruja ivota, a otkrio njegovu metafiziku ukletost. Ideal je izvan zemlje. Pad jednog poretka vrednosti za sobom ostavlja prazninu u prostoru. Strah od nita podstie na novu gradnju, na podizanje novog prostora i novog materijalnog i duhovnog poretka. U najdubljoj motivaciji kreacije ukrtaju se dve duhovne koordinate: strah od praznine i nitavila, i tenja za smislom i novim vrednostima. Autentini i originalni poetski izraz i poetska formula magijskog zajednitva koja ponitava sve prostorne razdaljine i sa svaim oko sebe ostvaruje identitet, kod Crnjanskog izraeni su kao sumatraizam: asocijativna veza ili povezanost izmeu fiziki i prostorno nedodirljivih, udaljenih bia i pojava, ostvaruje i jednu estetsko-poetsku novinu: poetski tok unutranje svesti. U magijsko-egzistencijalnoj horizontali nema hijerarhije vrednosti, sve je podjednako ravno jedno drugom, nema smisla, jer smisao je proizvod rada mehanizama hijerahije. NOVA SLIKA SVETA gradi se u dve ravni i na dva nivoa svesti: u horizontali koja je u domenu magije, i koja ima odbrambeni, egzistencijalni, utopijski, tok i karakter; funkcija idealizacija ivota, psiho-emotivno i estetsko pribeite u kojem se subjekat spasava od zemaljskih niskosti i runoe ivota, jednostavnosti i banalnosti;
2.

1.

u vertikali koja je u domenu eterino-spiritualnih moi i stremljenja due, i koja ima sabirno-fluidni, duhovno-ekspanzivni, vrednosno-smisaoni karakter stalnog uzdizanja u samoprevazilaenju subjekta; uzdizanje kao put ka vrednosti.

Vertikala ponekad se instrumentalizuje: ostvaruje uzlet u astralne visine kao izlaz ili bekstvo od zemaljskog i pragmatikog, realnog i banalnog, dok se idealno jo ee i funkcionalnije sputa iz eterinih plavih visina u ovozemne ravni i projektuje u horizontalnoj dimenziji kao zemaljska utopija. Simboli eterinosti, spiritualnosti i imaterijalnosti su: nebo, zvezda, svetlost.

TIHOMIR BRAJOVI: IRONIJSKI PESNIK MILO CRNJANSKI

Postoji nesklad izmeu prozranosti i blagosti stihova Sumatre i uoptene ocene po kojoj je celokupna poezija Miloa Crnjanskog najvii umetniki izraz posleratne duhovne klime razoarenja i klonua, beznadenog nihilistikog nepristajanja na nepodnoljive okvire graanskog morala. Imajui to u vidu, uvodni stih Sumatre pod pritiskom verbalnog i neverbalnog konteksta za nas zapravo menja svoj smisao i uvruje se u prostrano i protivreno podruje ironije, svedoei o problematinom duhu doba koje u senci sveopte propasti i zaborava iskona skoro nesvesno tone u civilizacijsku iluziju bezbrinosti i lakoe. Neobino je vano primetiti taj lelujavi ironijski ton, koji je decenijama bio neprimeen ispod oglaenog sluha za najskrivenijhe unutranje kretanje i sveoptu povezanost bia i stvari. Ironija ini Sumatru duboko modernom pesmom, a ne samo sentimentalno-boleivim izrazom pesnikovog neoromantizma konteksta. ili neoidealizma, jer se ironija pojavljuje kao obznanjivanje pritiska

U stihovima Po jedna ljubav, jutro, u tuini, / duu nam uvija, sve tenje / beskrajnim mirom plavih mora raspoznaje se neto od karakteristino ironijske ambivalentnosti i paradoksalnosti koja nas navodi da se dvoumimo o neobinoj duevnoj stenjenosti tog skoro poslovinog beskrajnog mira plavih mora. Takoe u pesmi se javlja i inverzija tipske slike Meseca-mrtvaca afektivno zagrevanje hladnog nebeskog tela koje je simbol posredne, diskurzivne spoznaje, ili izrugivanje toposu Meseca kao pratioca i zatitnika ljubavnika, koji ovde svetli tek setnim usamljenicima. Radi se o indikativno ironijskom obrtanju predstava i njihovih znaenja koje odista ukazuje na modernistiko-avangardistiko ustrojstvo pesme, pa moda i cele Crnjanskove lirske imaginacije uopte. Diskretna ironija koja proima Sumatru povezana je sa sveprisutnom i ambivalentnom bezbrinou i lakoom postkatastrofinog doba. Ova pesma nije nita drugo nego pesniki subliman i ironijski suptilan naknadni produeni epilog Lirike Itake, koja ve ima eksplicitno ironijski Epilog, i u kojoj je ironijski ton neretko izotren do sarkazma i groteske, a ironisjko vienje stvari ini princip strukture, sam duh strukture, koji se pojavljuje odmah u Prologu: Na Itaki i ja bih da ubijam, /al kad se ne sme, /bar da zapevam /malo nove pesme. Pesniki gest obnove i knjievnog prevrata je shvaen kao paradoksalna kompenzacija klonulosti, dezorjentacije i osujeenosti onih koji proli u rat. Crnjanski se priklanja spasavajuoj lakoi i izbavljujuoj bezbrinosti ironije, jer ona uvek preduhitruje oajanje, zato to voljom ironije ono to je teko postaje lako, a ono to je lako ostaje smeno teko. Cela zbirka ima svoju de-patetizovanu, de-sentimentalizovanu lirinost, svoju dubinski i sveobuhvatno ironijsku, modernistiki kompleksnu poetinost. Ve je i sam naslov ironijski dvosmislen. Lirika Itake je gorko-vesela i lepravo-jetka poezija jednog eshatolokog doba. Otuda jetki odisejski povratnik iz rata u Vidovdanskim pesmama moe sarkastino, u maniru modernistikog-ekspresionistikog poricanja kanona i svih svetinja, da ironizuje na raun tradicije. Ni puno desetlee nije minulo od Utopljenih dua, a disovski tamnu, mada takoe u osnvi ironijsku viziju u kojoj Zalaze sva bia, i propast ih nosi, nasledila je crnjanskijevski leprava vizija u kojoj pesnikove misli u slast vitlaju eljom neobuzdanom, / ko svelo lie, sva bia. Rani modernistiki nihilizam zamenjen je zrelim modernistikim relativizmom. Itaka i Sumatra su ostrvski prostori od kojih ima dugu pesniku povest, a drugi je pesniki roen u poeziji Miloa Crnjanskog, ali njihova posebnost pre dolazi od onoga to oni nisu, nego od onoga to jesu. I Itaka i Sumatra su tek svojevrsne lirske fikcije, simbolike predstave lirskog junaka koje zapravo predstavljaju o d s u s t v o. ATOPINOST Poezija Sumatre je poezija pseudoperifraze, deskriptivno razvijenog imenovanja koje itaoca vodi ka uvianju nesaglasja izmeu naslovnog obeanja i tekstualnog ispunjenja, jer prostor pesme je okeanski, a ne ostrvski, naznaen toposom Sumatre. Shodno tome, ceo smisao doivljaja sveta u pesmi se posredno otkriva u postupku izneveravanja oekivanja i stalnoj smeni imenovanih toposa, od ojih ni jedan ne pokriva naslovno znaenje. Poetika pesme ostvarena je upravo u tom odsustvu vstog i

jednoznano imenovanog mesta, stabilnog toposa, odnosno u svojevrsnoj atopinosti pevanja koja je jedina bila kadra da izrazi sumatraistiku ideji univerzalnih analogija. Atopinosti Sumatre prethodi atopinost Lirike Itake: Odisejevo mitsko ostrvo javlja se samo na rubovima Prologa i Epiloga, i u naslovu zbirke, i to kao nesumnjiva alegorijsko-parabolina predstava koja figurativno usmerava itanje. Itaka je fiktivni ekvivalent izgubljene, nepostojee zaviajnosti onoga koji je u rat otpremljen iz sablasne zemlje, i vratio se u provizornu i nestalnu novoostvarenu zemlju. Turbulentno iskustvo rtvovane i izgubljene generacije dovelo je do spoznaje varljivosti geografije i istorije. To je postalo ishodite osobenog spoja atopijski nesmestivih slika i ironijski ambivalentnih struktura. Duboko ironijska priroda Crnjanskove poezije neprestano se oglaava u svojoj opsesivnoj atopinosti, zato to upravo nesmestivost i rasprenost najverodstojnije izraavaju sutinski ironijski poloaj subjekta te poezije, egzistencijalno baenog u jedan postkatastrofini, avetinjski svet nestalniji od njegove vlastite udnje i enje. Deklarativna sinoptinost Sumatre, njena obuhvatnost i univerzalna analoginost predstavlja odista najvredniju i najneniju stranu ove epohalno ironijske poezije. IRONIJSKA ATOPINOST svet vidi i doivljava prevashodno kao pomerenost, nesaglasje i nepodudarnost sa sanjanim mestom vlastite duevnosti, eljne celog tog sveta ili makar nekog njegovog povlaenog i posveenog neugrozivog toposa. Modernistiki lirski junak, tanije avangardistiki decentrirano lirsko Ja Crnjanskove poezije po svom unutranjem ustrojstvu nikada nije na pravom mestu i stoga je ono uvek zaista atopos izmeteno, ironijski neprilino i neobino, budui da vlastitom nesmestivou neprestance raskriva i iznosi na videlo metafiziku raspuklutost i decentriranost samog sveta o kom peva. I sam Crnjanski je svet doivljavao oima apatrida i bespovratnog raseljenika, bezzaviajne osobe.

STRAILOVO poetski junak je i ovde metafiziki raspoluen, u rasparanom, raspoluenom svetu, i otuda odluujue diskontinuiran u svom delovanju na njega. Ironija tei onome to je diskontinuirano. Ironiar rastae ozbiljnost predmeta ne samo zato to se uzdrava od pronicanja u njega, nego i zato to ga rasparava Jankelvi. Samo zato to pati od diskontinuiranosti, onaj to luta, jo, vitak dospeva u protivrean poloaj eznutljivosti za tuom-svojom, smru kanonizovanom telesnou i topoloki apstrahovanom smetenou kao jemstvom sopstvene razdrobljene duevne prozranosti. Vesela rugobnost koja se javlja u ovom paradoksalnom meuprostoru (sve)prisutnog odsustva moe se uzeti kao unutranja, psiholoka formula bivstvovanja ironije u samosvesnom glasu ove pesme. SERBIA isto vai i za njenog lirskog junaka, koji hodoastei za domovinskim senima Velikog rata, smisao svojeg domoljublja prepoznaje ba u neutaivoj enji izmetenosti i protivrenom idealizmu odsutnosti: Povie me u bedu, da Te divnu, rajsku, znam / ali ne dodirnem disanjem i ne sagledam, prepoznajui i ironijsku paradoksalnost vlastitog psiholokog poloaja: Serbiu, jedinu jo, huala je ta bura, / koje se sad, modar od davljenja,

gorko, stidim! // Urlah, sred ludog skakanja mora i mehura, / da tiinu vanrednu nad zaviajem vidim. To je ozbiljna metafizika ironija sopstvene bezzaviajne pozicije u svetu. LAMENT NAD BEOGRADOM poslednja poetska iluzija, kontroverzni spoj atopije i utopije, onoga to postoji svugde i to ne postoji nigde. Cooden Beach, 1956. kao paradoksalni topos konanog stranstvovanja i krajnjeg, nepovratnog predsmrtnog izmetanja, a poetskim sieom kao setno i eterino prizivanje idealne zaviajnosti. To je metafizika jadikovka u kojoj eterino-idealni i sanjani, projektovani lik Beograda treba da nadomesti svekoliku rastoenost sveta i modernistiki nepovratnu decentriranost lirskog junaka. To je labudova pesma, kompozicijski i semantiki raspoluena na dva pola i dva prostora: raspadajue-satrulimi u kojem to vie nismo mi, ni ivot, a ni zvezde / nego neka udovita, polipi, delfini;
2.

1.

utopijski evocirani, a nedostini u kojem nema besmisla, ni smrti.

To je pesma najzad prevladane atopinosti, ali i pesma konanog raskola to se sluti u krhkom intervalu neskrivene iluzije u kojem se budi veselost, to je nekad bila, / kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju... To je superiorni tamni vrhunac Crnjanskovog pesnitva, krunska pesma jedne autentine pesnike avanture, u kojoj vie nema prvobitno ambivalentno-ironijske bezbrinosti, lakoe i nenosti, pa ni one sinoptiki svevidee perspektive to u eterinosti zbliava i spaja daleko i nepoznato preostala je tek svekolika raspoluenost u nedogledno utopijskom. To je pesma u kojoj najzad lagano gasne i prelazi u venu teinu, zlokobnost i okrutnost i ona neponovljiva poetska tenzija kojom je decenijama zraila njegova poezija.