Nekoliko refleksija iz umetnosti

Dok se god jedna stvar bude poimala po njenoj kori, a ne po

njenom jezgru, dotle e se po pravilu o njoj uvek govoriti s vie ili
manje proizvoljnosti (po njenoj formi, a ne po sadrini ). No ako se
ue u sredinu stvari, ako se istina postavi za temelj neemu to ima da
se stvori, onda e taj temelj moi izdrati veliko delo. Tu je osnovna
razlika izmeu uzvienog i fantastino-romantinog.
Ko je samo jednom uspeo da se, kao Buda, Hristos, sv Franjo,
otrese svih mera, sistema i ideja, i ostane sam samcit lice u lice sa
prirodom, taj je ve i zavoleo sve stvari i uspeo se saaliti na njih, a tu
je poetak stvaranja iz sebe. Spoljanji uticaji, tehniko znanje, stupanj
obrazovanosti, od tog trenutka prestaju biti glavni, mada ne gube
svaku vrednost.
Nastasijaviu izgleda prilino sumnjivo kada se jedan stil ceni po
tome da li je kitnjast, prost, elegantan, rogobatan, prefinjen. Ti nazivi
esto navode na pogrean put. U mnogim sluajevima se govori o stilu
tamo gde ga apsolutno nema i to je zato to se stil esto trai u rei i
frazi samoj po sebi, dakle u onome ime se ona najlake moe
falsifikovati.
Umetnost radi umetnosti je poslednje pribeite bankrotiranih
pesnika i njihovih uitelja teoretiara. Stil nije fraza, nije konkretan
niz fraza, nego jedan siguran stav koji je ovek zauzeo prema sebi i
prema svetu, materijalni oblik njegovog oseanja i miljenja, jednog
velikog ubeenja, jedne religije. Istinski stil neposredno ubeuje. Ono
to frapira kod pravog umetnika je preveliko bogatstvo unutranjeg
ivota koji se preliva. Najsugestivnije deluje ono to je samo
nagoveteno, naslueno, neiskazano.
Gde je nemoral podrio ve i porodicu, javljaju se moralisti; gde se
crv skepse uvukao u umetniku veru, javljaju se kritiari. Oni su vrtlari
u vrtu lepoga; oni to upaju korov, seju, rasauju, potkresuju.
Nastasijevi se obraa kritiarima i kae im da se prime posrednikog
posla izmeu umetnika i nagonski inertne gomile, ali da se ne meaju
u umetniko stvaranje.
Umetnik je prvobitno svetenik, mag, ovek koji ima veze sa
nadstvarnou, sa onim to stvarnost delimino ili simbolino
predstavlja. On je posrednik izmeu Boga Univerzuma i ostalih ljudi;
1

on ima mo izraza koji otkriva, pa slepi vide, a gluvi uju, bez njega bi
hod oveanstva bio veoma spor, a moda i doveden u pitanje.
Neisti i nedovoljno posveeni meu njima, nemajui nagona da
odbiju teoriju kao princip mrtvila, oberuke se hvataju za nju, daju joj
poasno mesto u sebi i onda su klasiari, romatiari, realisti,
impresionisti. Oni su istovetni u svojoj prirodi i svi kazuju raznim
sredstvima isto. Oni ne idu neposredno u transcendentno, nego ga
otkrivaju kroz stvarno. Ne treba im verovati, oni u najboljem sluaju
lau sami sebe.
Ako iz konkretne slike ne zrai misao, onda je ta slika mehanika
kopija; ako se misao nije nagonski konkretizovala, onda ta misao moe
biti tana, ali iva nikada. Kuda god poli, izlazimo na isti put: to je
umetniko, nadstvarno je.
Neto se ne da pojmiti kao celina ako se kroz sve prividno
razdvojene stvari ne oseti naelo koje spaja i miri. Najvei duhovi su
redovno to naelo nalazili u Bogu: on je s ove strane stvarnosti u
njihovoj dui; u samoj stvarnosti kao naelo lepote; s one strane
stvarnosti kao tajna. Lepota jedne stvari u osnovi je tajna te stvari.
Prvi koji je osetio tu tajnu, prodro je i s one strane nje. To je ve
svetenik-pesnik
Da se iz umne reke oveanstva nije uzdigao jedan Homer, jedan
Hristos, jedan Platon, jedan Dante, jedan da Vini i itava loza vrlo
bliskih srodnika po geniju od najtamnije prolosti do najneposrednije
dananjosti, lepote bi bilo mnogo manje u svetu samo zato to je ne bi
imao ko otkriti svim srcima i svim duama.
Ko se god spustio u dubine pakla, taj je istim zamahom uzleteo u
najeterinije visine raja. Jedno bez drugog se ne da zamisliti. Jedina
pozitivna i trajna srea je ne preiveti nita ili preiveti sve, biti dete ili
biti genije. Svi filozofski sistemi mogu biti izrazito i isto optimistiki
ili pesimistiki, dok su religije i umetnosti sinteza oboga. Za najvee
umetnike ivot i svet su izvor velike radosti i velikog bola utelovljenih
jedan u drugome.
Umetnost nema za svrhu neku apstraktnu lepotu zasnovanu na
zakonima razuma, dakle geometrije. Ona je, naprotiv, u svojoj bitnosti
religija, i kao takva tei da skine veo sa neprobojne stvarnosti, te da
otkrije istinu postojanja. Otkriti istinu postojanja znai u svemu osetiti
jedno i u jednome sve, i u svemu sebe samog. Nadstvarnost se ne da
2

pojmiti, ali se da osetiti. Due izabranika nagonski se kroz materijalno

vezuju za nadstvarno, i ishod toga spajanja je mistika, so umetnosti.
Sve teorije o znaaju ili cilju umetnosti su ili nepotpune ili
netane. Rei umetnost radi umetnosti znai izolovati je izvan oveka i
ivota. Umetnost radi istine, radi lepote, morala, radi koristi, sve uzeto
ukupno ipak daje samo jednu stranu stvari, upravo zbog toga to bi te
teorije htele da budu tane i nepogrene kao nauka, a meutim
zaboravljaju da se ovde radi o neemu to je razumom nemerljivo i
neizmerno. Zato ne rei: Umetnost radi ljudske due?