Čovek je najjači kada stvara i kad voli

Rodjeni protiv svoje volje, ili bar, nekonsultovani da li to zaista i želimo, u ambijentu koji
nismo odabrali, možda ni želeli, prepušteni struji životnih dešavanja, moramo svoj život ispuniti
sadržajem, koji će biti naš lični pečat, lični čin...Tragika života, a u isti mah, najveća vrednost,
leži u činjenici da je neponovljiv, jedan, dat nama kao pojedincima, da osmislimo stadijume na
putu razvoja, zrelosti i postupnog gašenja postojanja. Pitanje kreiranja egstistencije svakako je
najvažnije pitanje svakog pojedinca, aktuelno od davnina, nikad apsolutno realizovano, ni
objašnjeno.

Iako došavši na svet pasivno, bez uticaja lične volje, covek preuzima sve aktivniju ulogu u
upravljanju svojim životom. Jedna od najizraženijih ljudskih potreba jeste potreba za
prevladavanjem usamljenosti, za napuštanjem mračne tamnice sopstvenosti...Nihilistički gledano,
čovek je nemoćan pred silama prirode, bez spoljašnjeg saznanja o svojoj budućoj ulozi, bez
saznanja o dužini trajanja na Zemlji, sto može izazvati teške lomove unutar psihe, možda čak i
rascep. Stoga, nužno je da prevaziđe okove svoje izolovanosti, da se sjedini i stopi sa bližnjima,
čime će zadovoljiti svoje biološke potrebe za komunikacijom i interakcijom. Način na koji se to
ostvaruje, svakako, nije jednoznačan, ali nije ni, kako bi u prvi mah delovalo, na raspolaganju
neograničen broj odgovora. Ako se različite varijante pažljivo analiziraju, očiste od suvišnih
ukrasa, doći ćemo do zapanjujuće malog broja mogućih odgovora, uprkos toliko bogatoj i
obimnoj istoriji ljudskog roda. Zapravo, istorija ljudskog roda nije ništa drugo do zapis o
pokušajima i načinima prevazilaženja osamljenosti pojedinca. Sve što je pojedinac činio kroz
istoriju, od faraona do najsirotijeg i bolesnog roba, imalo je isti cilj, samo drugačije oblikovan i
nametnut svesti.

Kreativna misao, aktivnost ljudskog uma, pomerala je granice civilizacije unapred, ka

horizontu mogućeg i nestvarnog, i to čini i danas. U činu stvaranja, bilo naučnog, umetničkog,
apstraktnog ili konkretističnog, ugradjene su sve manifestne, ali i latentne snage i motivacije
stvaraoca. On napreže svoj um, psihu, ali i podsvest do krajnjih granica izdržljivosti, dajući
maksimum iz sebe, u želji i nadi da delo, kao proizvod aktivnosti, bude što uspelije, što bliže
njegovom poimanju savršenstva. Osećaj estetskog uživanja u posmatranju dela najveća je
nagrada stvaraocu, koja mu daje osecaj vrednosti, posebnosti, orginalnosti koja obezbeđuje
besmrtnost i nakon fizičkog odlaska. Sem toga, proizvod stvaralačke imaginacije pruža stvaraocu
osećaj neraskidive povezanosti sa nečim što je izvan njega, što ima realitet postojanja, i kao takvo
ublažava osećaj osamljenosti. Stvaralac, kako bi rekao Sokrat, „majeutikom“ (veštinom
poradjanja) donosi na svet umetničko ili naučno delo, „radjajući ga iz svoje trudne duše“.

Medjutim, čini se da ni ovaj vid pobede nad izdvojenošću nije potpun i da pruža samo
privremeno olakšanje, ali ne rešava problem u srži. Naime, nedostaje povratna sprega, koju
stvaralačko delo, ili sam čin, kao nežive pojave, ne mogu obezbediti. Nedostaje podrška u
drugom smeru, ka stvaraocu, i to ne na polju stvaranja, već na drugim životnim terenima, koji mu
nisu toliko bliski, a preko kojih se mora kretati. Nameće se da najpotpuniji odgovor leži u
nalaženju srodnog ljudskog bića, kojem ćemo posvetiti svoju pažnju, nežnost, ljubav i srce, čime
će se dva bića, duhovno, stopiti u simbiotičku celinu. Da li su to „jing i jang“, ili Adam i Eva, u
smislu arhetipova, ili nešto treće, više nije ni bitno, jer je reč o varijantama jedne iste priče, kroz
vekove prenošene dolazećim generacijama. Svakako najvažnija je sposobnost da se voli, i u toj
ljubavi nesebično postupa, čak važnija od pronalaženja drugog bića, kojem je usmerena ljubav.
Ljubav zahteva odricanje, žrtvovanje, podnošenje bola i patnje, što je suprotno urodjenom,
sebičnom principu zadovoljstva, te zato voleti znači pobediti samog sebe, svoju urođenu prirodu,
a to svakako predstavlja izvor najjače moguće snage pojedinca. Pružiti nekome istinsku ljubav
jeste veoma teško, zahtevno i puno prepreka, ali je cilj vredan, jer on, kako sada deluje nema
alternativu-sjedinjenje sa voljenom osobom i dosezanje istinske harmonije postojanja.