ДЕЛА ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА

ВРЕМЕ СМРТИ 1
 Добрица Ћосић

ВРЕМЕ
СМРТИ

прва књига
роман

БЕОГРАДСКИ ИЗДАВАЧКО-ГРАФИЧКИ ЗАВОД

1984.

MMXVI
ПРЕДГОВОР
 НАДСМИСЛОВИ ИСТОРИЈЕ И
УМЕТНОСТИ

Као и сва велика дела, и Време смрти нагони на стара размишљања и

старе теме, на битне проблеме естетике и књижевности. Откако постоји
књижевност, над њом лебди непрестана сумња и питање: шта је она
заправо, та књижевност која се бави људским судбинама, која се нагне над
историјом, или над трагиком појединца, шта она, заправо, нуди човековом
сазнању и свести, у каквом је односу према питањима постојања, морала и
историје.
Време смрти сва та питања изазива; књижевност није само и искључиво
језички израз, нити је само конструкција, мада и то јесте, она је, у исти мах,
и смисао и значење; када се у књижевном делу зачне дијалог са трагиком
постојања народа и његовом отпору тој трагици, онда се та значења
проширују, па књижевно дело, као што је Време смрти, почиње да бива не
само проблем критике, већ и филозофски проблем у најширем смислу те
речи.
Извиру из ове величанствене грађевине добро знана питања: у каквом
је односу књижевност према трајању, шта значи однос књижевности према
такозваној стварности, постоји ли нешто — што су мислили и мисле сви
рационалисти — што се може назвати уметничком истином, може ли
књижевност да буде стварни надсмисао трајања, и шта тај надсмисао
значи?
Време смрти сва та питања покреће својим постојањем; али, у исти
мах, овај роман је и првенствено проблем вредности и односа уметности
према догађајима који су значили један судбоносни тренутак у историји
српског народа — први светски рат. Да ли нам је писац понудио једно од
могућих уметничких решења и теоријских одговора на питање које нам се
чини основним: може ли једна велика књижевна творевина да тече
паралелно, као аутономна естетска вредност, са историјским збивањем
које му служи, истовремено, и као грађа, и као мотив, и као инспирација, и
као основа?
Ако се дело посматра као целина, иако састављено из четири тома, онда
ће се брзо открити да је, ваљда, једна од највећих вредности овог романа у
томе што аутор само збивање, и чињеница и историје, у својој стваралачкој
визији остварује као ново постојање и као нову, а не само естетску,
реалност.
У први мах ова тврдња зазвучи нејасно; јер Време смрти се бави
догађајем који је јединствен у историји европских народа; ради се о
реалној драми која снагом своје драматичности опасно може да угрози
пишчеву способност да је до краја укроти и превазиђе, и да је оствари као
систем естетских вредности. Историја књижевности нас учи да је таквих
уметничких сламања пред историјским чином било подоста, јер су све то
замке на путу стварања романа који се надкриљује над историјом која
својим интензитетом и трагичношћу може да постане јача од уметничке
транспозиције.
Тако је, Ћосић преузео велики ризик и, на срећу наше књижевности, тај
се ризик вишеструко исплатио, доказујући да су сва велика књижевна дела
увек транспонована реалност, односно да и најтрагичнија чињеница може
да постане део структуре романа. Време смрти у себи садржи све
компоненте реалности, па би се у академском, или у формалистичком,
класификовању могло назвати реалистичким делом; али, оно је, у исти
мах, и нешто друго од историје — нова нека историја која и јесте и није
истина, која јесте и није реалност, уметничко обликовање онога што је
било, у име онога што јесте — остваривање, значи, оних нама тако
неопходних и драгоцених континуитета и веза између историјског трајања
и књижевности, које велике културе познају много раније од појаве овог
дела.
Стојим, тако, замишљен над Ћосићевим романом и питам се може ли се
установити некакав општији принцип помоћу којег ће се то дело ставити у
систем вредности које су код нас стваране, или ће оно, као и друга нека
наша велика дела, остати у системима вредности усамљено?
Замишљеност се брзо претвара у извесност: наша књижевност не
познаје дело овакве врсте, иако смо имали и имамо више романа који би
се могли промишљати у односима измећу историјског трајања и
књижевности. То је, чини ми се, увек одлика великих дела да остају некако
усамљена у историји уметности, као да се око њих шири некакав празан
простор који се иначе зове оригиналношћу. Ако успемо да докажемо да је
Ћосић остварио до сада непознат систем естетских вредности који нуди
неке друге, историјске, визије, и нека друга решења оног што постоји у
самом бићу српског народа и српске културе, онда је, вероватно, смисао
овог огледа испуњен.
Од Времена смрти, први светски рат и сва његова драматичност нису
више исти као што су били у досадашњим представама и историјском
сећању. Изгледа да се питање прошлости, као мотива у књижевности,
друкчије мери — књижевност има друкчије часовнике и друкчија значења
него што их има реална историја: у историјској реалности, један догађај
буде па прође; у књижевној реалности, историјски догађај се збуде па, као
естетска вредност, остане изазов трајању и безвремености. У томе и јесте
она разлика, добро знана, коју је Ћосић тако добро остварио — разлика
измећу историјске равни и уметничког односа према тој равни. Касније
ћемо видети како је, уосталом, и само историјско трајање вишесмислено.
За сада је довољно закључити: да је Ћосић остао само у историјској равни,
односно да су га снага, трагика, узбудљивост докумената и чињеница
повеле на пут описивача, ми свакако сада не бисмо били са делом такве
вредности као што је Време смрти.
Као да се наш проблем већ сада решава. Време смрти јесте дело које је
превазишло историју, које је својом уметничком лепотом, лепоту и
трагику збивања учинило трајнијом но што то реалност уопште омогућује.
Јер, то је иронија историјског постојања: историјска сећања, у равни
реалности, су кратка, она живе у оној мери у којој живи нараштај који их је
проживео, или се негде још одблескују у наредном нараштају, да би, по
некој ироничној и меланхоличној законитости историје, пала у заборав.
Али, ту је уметност да сачува и одбрани збивање од њега самог; кад се
историјска реалност оствари у великом делу, она нема више своју
пролазност и на њу не пада тако лако заборав. Истини за вољу, велике
историјске драме, као што је, на пример, српско ратовање у првом
светском рату, живе и ван уметности — у легендама, митовима, који се
лагано, опет по неким законима историје, претварају у архетипове једне
културе и трајно одређују њен унутрашњи идентитет. А Време смрти је
убрзало то нејасно, нерационално уобличавање у трајност, као што то и
чини велика уметност. Који су то елементи овог сложеног дела који нам
омогућују да закључимо да је оно надживело историју, да је од ње створило
нов ред вредности и тиме јој омогућило да живи и траје, изражено у
посебности која има и свој смисао и своју аутономност? Разуме се, ова
посебност не подразумева никакву категорију у Лукачевом смислу, који је
трагао за гносеолошким и идеолошким значењима уметничких дела; ради
се, по мом мишљењу, о нечему много сложенијем. Време смрти је дело
које је показало да ствари и збивања нису тако једноставни као што нам је
то до сада нудила наша књижевност, па и наша историјска наука, да се
један тако крупан догађај, као што је први светски рат и учествовање
читавог једног народа у њему, могу уобличити на други начин, да му се
могу открити нека значења која су до сада била непозната, неки смислови и
лепоте који су остали скривени пред гвозденом логиком једне од
историјских равни.
Да немамо Време смрти, не бисмо могли до краја да доживимо,
разумемо и осетимо не само трагичност збивања, већ и преломност епохе,
чудесне управо због те преломности. У Времену смрти се са изузетном
јасноћом види да је могуће од реалности направити драму која ће,
згушњавајући историјско време, успети да покаже да се живот и све што уз
њега иде — идеје, идеали, победе, сумње, страх, подвале, могу уобличити у
реч, у лагано настајање архетипова, у драму која ће, као и свака велика
драма, бити трагично виђење света; да су то осећања и свест о томе да су та
збивања део једне општије трагике хуманитета која се расцветава у овом
нашем веку и бива пресудна за разумевање наше епохе. Јесте Време смрти
по много чему роман који припада српској култури и српској књижевности;
он је у њој нов и усамљен баш зато што превазилази конкретност збивања и
што драму српског народа претвара и у драму општијег значења и
општијег смисла и вредности. Суочени са овим романом, уверавамо се да
он разбија многе укорењене, стечене, и данас често наглашаване,
предрасуде да се ту радило само о рату једног малог народа који се борио
за одржање голог опстанка, борио онако како је знао и умео, без неких
сложенијих, моралних, интелектуалних и метафизичких односа према тој
борби. Зато, у овом првом прилазу Времену смрти, треба закључити да је
оно не само уметничко, него и интелектуално преовладавање заблуда и
предрасуда о смислу првог светског рата у Србији, што је од изузетног
значаја за разумевање положаја овог дела и уметности, и у култури и у
историји нашег народа. Ћосић је успео да покаже да је тај епохални
тренутак био бескрајно сложен и вишезначан, да је наносио читаве бујице
проблема и питања односа према постојању, да се кретао у распону од
хероизма до трагике, од патње до среће, од лажи до кукавичлука, од издаје
до жртвовања — све до размишљања о смислу и бесмислу постојања, у
тренуцима кад је то постојање било смртно угрожено и рањено.
И не само то. Време смрти не би било оно што јесте да по својим
унутрашњим структурама није стварано тако да се одмах, у првом додиру
са њим, не види да је оно прављено не по уобичајеним драмским
захтевима, већ друкчије него што смо до сада навикли да читамо. Да није
било тако, да Ћосић није успео да створи једну наддраму — која се,
видећемо, везује и за надрационалну историју — да његово уметничко
остварење није ишло тим засенченим, тајним, путевима откривања
људских судбина, или уобличавању идеја које су лежале некако скривене
испод грубе драматичности збивања, ми бисмо добили дело мањег значаја.
Јер би оно, поведено патетиком самог тренутка и само склизнуло у
патетику, што би, такође, у великој мери смањило његову унутрашњу
чврстину и лепоту, па не би испунило оно што читалац увек тражи од праве
књижевности — не би остварило драму која није само драма догађања, већ
драма морална, људска, национална и филозофска, која, у оквирима једног
рата, у ситуацијама у којима многих избора нема, показује како српски
народ, стешњен између сурове дилеме опстанка или неопстанка, бије битку
за свој смисао постојања. Тиме и за свој идентитет, и за своје сопствено
биће, разуме се. Зато овај роман има у себи читаве мисаоне слојеве и
мноштво структура које се остварују као бесмисао и као лепота, као
нужност и као слобода, као грозничавост и мир уверења, као истина и као
лаж, да би се све то слило у уметничку целину трагичног значења које, на
свој начин, исказује сву слојевитост историјског збивања. Уосталом,
постоји ли иједно велико књижевно дело које није трагично? А кад се
трагика споји са реалном трагиком читавог српског народа, кад се трагика
историјског збивања транспонује у уметничку лепоту, онда је јасно зашто
сматрамо да Време смрти спада у ред наших најзначајнијих књижевних
дела.
Време смрти намеће општа разматрања којима ће се овај оглед и
завршити. Без њих тешко да бисмо разумели начин на који је писац дело
остварио; чак бисмо, у извесној мери, умањили његово опште значење
неком „чистом“ критичарском анализом пишчевог поступка у грађењу
ликова и стварању композиције романа. Чини ми се важнијим првородно
наглашавање општег значења Времена смрти од саме критичке анализе;
јер, не може се изгубити из вида да је овде јунак романа, како би то рекли
стари теоретичари, читав српски народ; а кад је тако, онда је то изузетно
сложен посао, то многогласје, изукрштаност, та до бескраја испреплетана
слика људског мравињака, српског народа који се нашао у реченој дилеми.
Ван тог општијег значења, како би се могли разумети историјски
документи које Ћосић тако слободно користи у свом романсијерском
поступку? На њима се управо може испитати једна од основних техника
његовог поступка, јер ти документи, контрапунктски уклопљени у роман, и
сами постају актери драме; тиме губе обележја суве и хладне дипломатске
преписке, или преписке измећу царева. Ћосић нам је показао, што
уосталом све више показују модерна књижевност и њена теорија, да
историја и њена документација, у својој безличности, суровости и
хладноћи, могу да постану изузетно узбудљив део драме, тако да сувоћа
документа преузима на себе улогу живог лика; ваља само прочитати, у
првој књизи, уводне документе, преписку тројице царева, Русије, Енглеске
и Немачке, па видети како испод те надмене, хладне и опрезне преписке, у
ствари, настаје драма српског народа. Без те преписке, мање би се
разумело до које је мере почетак првог светског рата имао општије
значење и како је српски народ био окружен силама далеко моћнијим од
њега, које су га приморавале, логиком своје снаге, да изнедри из себе
скривене енергије које се, иначе, не би можда ни јавиле да времена, а и
сам идентитет српског народа, нису били такви као што су били.
Само, овде ваља бити опрезан: све ове општости у Ћосићевом роману
истовремено значе и уметничку конкретност; ако би задржале само
карактер општости, оне би остале у равни историјске документације.
Овако, уклопљене у саму композицију романа, оне постају уметничка
чињеница, мада и даље, као нека позадина, одблескују историјску
стварност.
Ако је Време смрти успело да уобличи судбину и као трагику
постојања, и као снагу и лепоту одговора на историјски изазов, и као
сумњу, као очај и као лепоту, и то да оствари романсијерским поступком
који ћемо још имати прилике да испитамо, онда поменуто питање
усамљености овог дела у нашој књижевности, чини ми се, постаје нешто
јасније. Јер, велики наши историјски романи као што су, рецимо, Сеобе М.
Црњанског, или Андрићева туробно-филозофска враћања у прошлост,
Лалићево уобличавање истог овог периода о којем говори и Време смрти,
разликују се од Ћосићевог дела по овој општости која је згуснута у
уметничку реалност; због тога су неки испитивачи овог дела и били
наведени да закључе да ово дело личи, подсећа, или да је слично, највећем
историјском роману наше епохе — Рату и миру.
Сличност, међутим, измећу ова два дела постоји само у понеким
објективним историјским општостима, јер је и Толстој, као и наш аутор,
сажимао судбину читаве нације у ратне оквире, у историјску дилему, у
изазов. Али, ту сличност престаје. Толстој је писац који је припадао
великој руској реалистичкој традицији и школи; његов метод и моћ
уобличавања везани су за ту племениту традицију, а његов се гениј и огледа
у томе што је, остајући у тој традицији, истовремено њу и превазилазио.
Међутим, код нашег аутора, узора такве врсте нема; он се од Толстоја у
великој мери разликује и по романсијерском поступку и по виђењу света, и
по основној идеји по којој је прављена ова књига, и по томе што припада
једном другом кругу културних, идејних и филозофских равни. Вероватно
би требало оставити академским испитивачима да утврде до које мере
постоји нека сличност између ова два писца; моје је уверење да је та
сличност само мотивска, и да ће свако инсистирање на компаративној
анализи показати управо ове разлике које нас интересују. Јер, Ћосић је у
нашој књижевности усамљена појава, не само зато што се његов приступ
разликује од приступа помињаних писаца, већ и зато што је стваралац
особеног талента; та се особеност огледа у моћи да се из нације, као
општости, уобличи више ликова, око којих се плету и преплићу судбине
многобројних других, мање знаних и мање познатих, да би из свега тога
проистекло једно унутрашње, структурално чврсто јединство које од
Времена смрти и чини нову и самосвојну уметничку творевину.
Намеће се ту један проблем: коју бих то слику употребио, у ближој
анализи овог дела, која би дозвољавала најједноставнији пут за јасније
објашњење Ћосићевог романсијерског поступка? Јер, ту су и две врло
видне чињенице које нису изражене само у Времену смрти, већ и у
ранијим његовим делима. Писац је, наиме, већ у Коренима показао (ставио
бих, у неком будућем критичком издању целокупних његових дела, Корене
као пролог Времену смрти), можда још и не слутећи да ће писати ово
дело, да су континуитети изузетно важни и за разумевање ликова и читаве
историје Србије; а касније, у Деобама, већ је у великој мери изразио своју
мисао и способност да се ухвати укоштац са крупним плановима, са
збивањима која имају општије значење. Да би то решио, већ у Деобама је
Ћосић употребио један изузетан и сложен романсијерски поступак који је
већ назван контрапунктским, или полифонијским — најсрећнији и, чини ми
се, прави метод којим се могу тако општа збивања свести и уобличити у
уметничку творевину.
Читам, у једном уџбенику музике, принуђен да тачно дефинишем појам
контрапункта, о контрапункту: „Контрапункт — техника израде
вишегласног става образованог од међусобно равноправних и самосталних
мелодијских линија, односно музичко теоријска дисциплина која се овом
методом бави. Још уопштеније, контрапункт често узима као синоним
полифонију — композиционог стила заснованог првенствено на
хоризонталном начелу.“
Знамо да је у историји европске књижевности Хаксли први, својим
методом контрапункта, створио роман истог наслова; Ћосићев метод
полифоније, далеко шири и свеобухватнији од Хакслијевог, је један од
путева којим се може објаснити како је Време смрти постало и изузетно
спретно сложена уметничка творевина.
Ако тако посматрамо Време смрти, онда је оно дело које је
композиционо састављено тако што у њему постоји неколико вертикала,
неколико основних ликова који се преплићу и међусобно су прожети са
хоризонталним постојањем многих других ликова и трагичним збивањима
у читавој нацији. Разуме се, тешко је издвојити ове вертикале; јер
вертикала може бити чак и сама историјска судбина — једна велика битка,
Прва армија, пегавац, и повлачење у Албанију. Може, али се мени чини да
је Ћосићев метод тако стваран, да ће све ове велике историјске планове
обасјавати и сажимати кроз неколико ликова који и јесу путокази за
разумевање значења читавог дела.
Како би се, на пример, могло разумети Време смрти без војводе
Мишића? Или, како би се могло исказати и остварити без Вукашина
Катића? Како би се, такође, могло разумети без мајора Гаврила
Станковића, без доктора Радића, без Незнаног Болесника, без војводе
Путника, и без четврте књиге у којој се све слива у трагични полифонијски
крај? Закони уметности су такви: Време смрти, у својој дубини, у својој
филозофији, оличено је у јунацима који држе књигу у драмској целини и
тиме представљају и њен унутрашњи смисао и њену разуђеност. Све остало
је ту, врло живо, врло пластично, али све извире и стреми, у самосвојним
мелодијским линијама, из величине трагичног збивања и ка овим
централним ликовима. Разуме се, у пишчевом романсијерском поступку
радња не тече праволинијски, нити у равни дескрипције, већ је сва
испрекидана, испресецана различитим ситуацијама и различитим
срединама; то, природно, отежава теоријска и критичка сажимања која би
исцрпла сложеност дела. Уосталом, ни амбиција овог огледа се не састоји у
томе, већ у покушају да се сложеност овог дела објасни у могућим
аналитичким претпоставкама.
Погледамо ли поближе пишчев поступак, видећемо да је он доследно
спроведен кроз све четири књиге и да представља основу његовог
стваралаштва. Како писац то чини? Најопштије узев, роман стреми ка свом
четвртом делу, у коме се поменуте вертикале претварају и саме у флуидну,
трагичну симфонију једног претпостављеног краја којем тек историја
слути будућност. Природно, у тој се полифонији стапају реалне чињенице
са стваралачком маштом, документ са размишљањима, историјска
ситуација са људским реаговањима, смрт с љубављу, лирско са епским.
Такав начин стварања омогућује Ћосићу да своје дело ослободи свих
унапред познатих и датих оквира, и да своје уметничке претпоставке и
полазишта разграна тако да ће Време смрти постати читава једна
оркестрација, састављена од веома великог броја ликова, токова, линија,
структура и значења. Томе треба додати још један елемент који прожима и
краси ово дело: Ћосић је писац који, поред свог изразито филозофско-
уметничког односа према збивањима, има и веома развијено поетско
осећање света и стварности. Лиричност, као нека врста ослобађања од
море, појављује се готово свуда, а нарочито тамо где природа почиње да
чини саставни део атмосфере, где светлуцају љубави у мраку, и сете у
интелектуалним одређивањима.
А то је још једна драгоцена особина овог дела, тај спој мисаоног и
лирског, непрестано преплитање идеја са осећањима, ставова и
размишљања са страстима и нежностима, која од њега чини симфонију у
којој се лирска кантилена, као некаква нежна нит, провлачи кроз
драматичне тонове и збивања која одјекују кроз роман. Али, и та
лиричност је особеног кова: она је лишена сентименталности, то је
рефлексивна лирика која се меко приљубљује уз основне вертикале и
хоризонтале дела и даје му меланхоличнији тон.
Тако се у више планова, са многим вертикалама и хоризонталама, са
многим прожимањима и одступањима, са структурама које се различито
уклапају у основни ток радње, Време смрти раскриљује као дело у којем
се, поред уметничких, филозофских и интелектуалних значења, лирско
стапа са прозним, све у исти мах, све на истом месту, све у ковитлацу
судбина и збивања, а све уметнички и унутрашње веома дисциплиновано и
савладано.
Шта су ти ликови, које условно називамо вертикалама романа?
Свакако да је Вукашин Катић једна од најсложенијих вертикала у
Времену смрти; то је, уосталом, лик који Ћосић прати још од Корена,
човек којег је писац замислио као неку својеврсну синтезу оних
слободоумних, интелектуалних делања у Србији његова времена, које
означују укључивање српске интелигенције у велике европске мисаоне
токове. Али, ваља имати на уму: Вукашин Катић није никаква шема или
апстракција; он је интелектуалац, лик који својим сложеним реаговањима
синтетизује основна духовна кретања у Србији тога доба, али је то и човек
кога је срећа, или несрећа, одредила тако да су његови лични односи у
сталном сукобу са принципима, па због тога мора да брани своје основне
ставове од своје осетљивости, од љубави према сину, кћери, жени, од
љубави према земљи.
Посматран као књижевни лик, Вукашин Катић је једна од вертикала
Времена смрти зато што се у њему веома јасно огледа Ћосићев
романсијерски поступак; Вукашин Катић је оличење једног стања духа
епохе, значи, историјски продукт, ако се тако може рећи. Он је оно што се
и могло очекивати од писца који непрестано води дијалог са смисловима
историје; он и јесте и није историјска личност, али је несумњиво и дубље
одсјајивање идеја у српском друштву које су већ увелико у њему биле
изражене.
Вертикала је Вукашин Катић и зато што у себи повезује опозициони,
слободарски принцип супротстављен многим тадашњим схватањима, а
негде у себи, истовремено, је стопљен са неизбежном и општом судбином
српског народа који се нашао у већ реченим дилемама; јер његови људски
односи — од Пашића па преко војводе Мишића, до породичних и личних —
непрестано указују на још једну драму интелектуалног живљења у Србији,
која је нама добро знана. Тешко је живети у оквиру идеја које се
супротстављају, а у исти мах бити тако крвно непосредно везан за свој
народ и за идеје које се комешају његовим бићем. Зато су и његови
породични односи, и сви разговори и политичке одлуке, приватна
размишљања и јавни иступи, у ствари једна драмска линија која спаја
роман и чврсто га држи. Најмање два принципа се могу открити у
стваралачком поступку Ћосићевом, не само код Катића него код главних
ликова уопште: један би се могао назвати чак и објективним, историјским,
а други субјективним, личним, оба спојена у романсијерској визији, која
употребљава објект, историју, истовремено и као субјект, а субјекте
историје истовремено као њене објекте. Ваљда ту треба тражити једну од
основа Ћосићевог поступка, и ту се и могу откривати спојеви који чине од
овог великог дела композиционо јединство.
Јер, да нема Катића, његове породице и њихових односа, вероватно би
се роман растресао у оба речена принципа: не би се видело, у историјском
приступу, да су такви ликови уметнички и историјски могући у Србији, а
тиме би и онај други, рекао бих људски, приватни, субјективни део био у
великој мери осиромашен. Чини ми се да све то, у најбољем значењу те
речи, личи на једну велику трагичну игру, естетску игру у којој се ликови
крећу према вољи ауторовој, задржавајући у себи и начелни, објективни
историјски смисао. Како би се, иначе, друкчије могло разумети сложено и
чудно пријатељство између Вукашина Катића, тог увереног и привидно
хладног опозиционара, и војводе Мишића, који представља једно друго
начело, другу психолошку структуру? За разлику од Катића, Мишић је, пре
свега, историјска личност — командант, победилац, човек којег ни у
тријумфу победе не напушта уверење да је рат један тврди рад, да спас
српског народа у таквом једном рату лежи, пре свега, у организацији, у
трпљењу, а потом, као некаква тајна која се више сугерише него казује, у
убеђењу да у српском народу живе енергије које се кроз ратни рад могу
претворити у неку врсту коначног тријумфа. Свакако да је Мишић у овом
делу јединствен лик војсковође, са тим уверењем да рат постаје нека врста
пакленог рада, да се мука мора издржати, и то без икакве сујете. Ако је
Вукашин Катић рационалан принцип политичара, идеолога, опозиционара
и човека који, и по цену личног бола, стално тежи ка осавремењивању
српског друштва увођењем нових идеја и схватања у његово биће, војвода
Мишић је, у великој мери, принцип трајања, онога што смо на почетку
назвали архетипом, у име неких других значења и слојева који се откривају
у Времену смрти. Јер, не треба сметнути с ума чињеницу да је војвода
Мишић и реално, историјски, постојао; да је у овом делу аутор био суочен
са реченим проблемом односа измећу реалне чињенице и књижевног
уобличавања. Зато је, по мом мишљењу, Мишић друга вертикала овог
романа, јер почива и на објективном принципу, зато што је командант
Прве армије, зато што је непрестано у самој сржи историјских збивања;
али Мишић није дескрипција, он је књижевни лик, пишчева визија,
необичан командант који не дозвољава да га опије победа, ни да му
подвали ласкање, забринут, мудар, видовит и меланхоличан. Чак је у неком
уметничком парадоксу, он и антиратник, јер би, по шеми, командант увек
требало да буде на страни логике и хладног прорачуна.
Али, није само он вертикала у овој књижевној симфонији. Она сва тако
тече, и тако се ствара, да у сваком њеном делу откривамо по један драмски
елемент који чини саставни део романа у целини. Док је први део Времена
смрти једна лирска, бескрајно сетна и језом испуњена књига, која
представља увод у праву Смрт, док су друга и трећа усмерене на велике
битке и на оне тренутке који се, опет, тешко даду објаснити ма колико их
војна наука са прецизношћу објашњавала — и на Болест, која се, опет,
појављује као надрационална чињеница, четврти је део ове симфоније
трагично разрешење које се остварује као дубоко болна смиреност и
решеност, без кајања и без много наде.
Зато свуда у овом роману откривамо један мисаони и уметнички напор
да се трагика и историја доведу до свог врхунца. Према томе, Мишић
израста на једној реалној историјској позадини, њу оличава у великој мери,
али се његов лик, поступно, сложено, гради, све до оне изузетно узбудљиве
и снажне сцене посматрања набујале Дрине, и његовог тихог, унутрашњег
опирања идеји да се рат у том тренутку продужи. Ако смо у праву у тврдњи
да Време смрти нараста ка трагичном финалу, онда откривамо још неке од
могућих вертикала. У трећем делу Времена смрти, све је, или готово све,
збијено у Ваљево, у епидемију пегавог тифуса, у Болест, па је тај оквир
пружио Ћосићевом дару још једну сјајну могућност да повеже у један лук
неке ликове који би, иначе, имали разнолике судбине, да нису, као некакав
светао и сетан смисао, никли из таме збивања која се згуснула над Ваљевом
тих неколико месеци; да нема тога, никада не би било Незнаног Болесника,
тог метафизичара смрти, као што не би било ни доктора Радића, ни његове
сетне идеје да трагедија која је задесила српски народ може бити пресудна,
усред болести, за остваривање хуманитета који је, без обзира на примере
хероизма, бивао тако опасно угрожен изузетно тешким, болесним,
околностима у којима се нација нашла.
Зато се и доктор Радић и ваљевска болница могу да окарактеришу као
једна од чврстих композиционих тачака овог романа. Она је нешто
друкчија, у пишчевој полифонији, од рационализма Вукашина Катића, или
од здраворазумске филозофије војводе Мишића; животна филозофија
доктора Радића се открива у уверењу да су јад, несрећа, вашке, болест,
беда, глад, прави разлози због којих се ваља жртвовати. То је хуманистичка
претпоставка која има друкчије психичке корене и друкчија значења него
код Катића или Мишића, или било којег другог лика уграђеног у ово дело.
Доктор Радић свакако није само хуманист, нити је само човек који савесно
извршава своју дужност; он је и нешто више, сложеније, јер је његова идеја
о преовладавању несреће, као основног смисла човековог постојања, идеја
вишег реда, па се опет драматично уклапа у своју антитезу, у реално стање
у болници, значи, са општом историјском основом која се тмурно блеска у
том истом Ваљеву. Тако се остварује још једна унутрашња, књижевна и
филозофска спона измећу ових ликова који, сваки на свој начин,
изражавају сложеност збивања у Србији тог доба. А, разуме се, збијеност
читавог народа и свеколиког историјског времена у варошицу која се гуши
под теретом болести и очајања, још једном су послужили писцу да оствари
своје, уметничко време. Јер, у том Ваљеву, у епидемији, вредности почињу
да се померају, па оно што се реално збило непосредно пре Ваљева (слање
Ђачког батаљона на фронт, седница Врховне команде, тријумф битака)
бива померено у корист основних људских дилема, суштинских
размишљања о вредностима жртве, о смислу постојања, о пристајању и
непристајању; роман се, тако, помера у правцу свог краја, у правцу
духовног, интелектуалног, односно, трагичног. Можда је доктор Радић
својим хуманизмом, својом суморном унутрашњом самодисциплином и
постао тако потпуно остварен лик, јер ово померање вредности ка битно
трагичном, које доживљава врхунац у четвртом делу, се у њему јасно
оличава. Тако, и његова дубока, прикривена, спутана, љубав према Олги
Катић, усред ужаса болести, добија један дубљи, готово метафизички,
призвук.
У том трећем делу, Време смрти дораста до уметничке лепоте највишег
и најчистијег кова; то померање вредности ка битно трагичном извршено
је тако што је оно постало основна и носећа тема романа, па се људска
судбина све мање испољава као ведрина или као чин храбрости, а све више
као питање. Трагике, разуме се, има и у прва два дела, али трагика коју
Ћoсић уобличава у трећем, а доводи је до врхунца у четвртом делу, трагика
је људског постојања доведеног до самог зида већ помињаних дилема; нема
могућности отпора, бар не оног који има епски призвук, који се може
решити одлучношћу, проницљивошћу, способношћу да се остваре неке
преостале наде. Као да се у неком подтексту трећег дела, намах, слути
суморна визија краја; као да се губе ликови, и доктор Радић, чак и војвода
Мишић, и Вукашин са својом очинском патњом, и сви они многобројни
сељаци, рањеници, болесници, коцкари, пијанице, љубавници, као да се све
то растаче у једну тешку замишљеност над трагиком која надолази и која
се тешко може разрешити.
И то нерешавање трагичног, тај контекст који стоји и буја иза сваког
драмског уобличавања, иза сваке структуре, управо оно представља једну
од лепота и величина Ћосићевог дела. Јер, нерешавање трагичног, то
довођење људског постојања до граница преко којих се више не види
никакав пут, изазива, у име неких других, виших, вредности, отпор и
потребу за духовним, интелектуалним, или чак метафизичким,
реаговањима на ову јединствену ситуацију. Нема у српској књижевности
дела које је суштину драме читавог народа уздигло на овај степен и заувек
га ослободило примитивних представа да се ту радило само о голом,
биолошком опстанку. Масовност пегавца, згуснутост болести која у
читавом Ваљеву зрачи мирисом смрти, у Ћосићевој визији су омогућили и
питање велике, последње битке, коју даје само људски дух, у име свог
достојанства, својих сумњи, очајања или потребе да се одупре нечему што
се тако сурово наметнуло. Тако се историјски контекст Времена смрти још
једном претворио у велику уметност; померање вредности ка духовном
извршено је тако што се мисаоно и трагично решава питањем могућности
постојања и онда кад као да излаза више нема. Теку, тако, у том
контрапункту, лепота и трагедија српског народа. Све је, на први поглед,
исто, све је то рат, само су околности промењене. Али, те промене
околности и зрачење метафизичког чине од овог дела романа текст
изузетно згуснут и снажан, који јасно наговештава и смисао и лепоту
уобличену у четвртом делу. Просијавајући своје дело несрећом болести,
стварајући разнолика стања, од смрти до жртве, од подвале до великих
сумњи и питања, Носић је оцртао још једну вертикалу свог романа у лику
мајора Гаврила Станковића.
Мајор Станковић је још један одговор, посебан и изразит, на питања
односа према животу и смрти. Он је нека врста оличавања непристајања,
само, овог пута, непристајања не у име великих идеала који су прожимали
нацију, већ у име личног, рекао бих, естетског, непристајања на осакаћени
и обогаљени живот. То непристајање, и размишљање о мотивима, спада,
извесно, међу најбоље странице Времена смрти. Јер, мајоров лик је
остварен тако, да његов пркос према понижењу које живот доноси није
само лични и приватан, већ кроз њега дише историја. Смисао живота, за
мајора који се убија, се открива у здрављу које је могућност мишљења,
акције, борбе и вољења. Бити богаљ, значи за Гаврила Станковића бити ван
игре живота, и зато се и убија у име тог живота.
У мноштву ликова, можда би мајор био епизодан да и он не спада у
поменуто померање вредности романа ка свом завршетку: више није
једино битно да ли се ради о одређеном историјском тренутку, већ постаје
битније усамљено суочавање са смрћу, неко дубоко, пркосно, гађење од
болести и од јада, које мора да постане потреба да се самоуништењем
наговесте неке могућности за трајна решења. Јер, Станковић није
песимист, иако је самоубица; у својим размишљањима, монолозима и
разговорима, он не говори песимистичку визију света, већ неку врсту
афирмације живота који вреди само кад је потпун, отпоран, блистав и
испуњен. То је још једна Ћосићева мајсторија, јер мајор бива изузетно
значајан због привидне парадоксалности која се крије иза његовог
самоубилачког чина: он је, у ствари, антитеза болести, његов чин смрти је
извршен у име принципа живота, и као да тиме припада оним вертикалама
Ћосићевим које показују велике антитезе у самој судбини српског народа.
Смрт у име живота, зар то није у исти мах и најтрагичнија порука која се
може извући из овог дела, о судбини читаве нације, по којој један
нараштај, у изузетним историјским околностима, пркоси смрти у име
живота, чак и онда кад је призива. Узалуд ћемо тражити друкчију
рационалност у мајоровом поступку, бар не ону којом се други јунаци
романа опиру и покушавају да преовладавају околности у којима су се
нашли. Али, ако је нема у том смислу, има је као израза мисаоног односа
према животу, уколико се под тим подразумева да је мајор као лик
остварио и нека стална питања смрти и живота појединца и нације.
Тако нас Ћосић, у трећем делу, доводи до Незнаног болесника чијим се
„Извештајем“ ова књига и завршава, тог најчудноватијег умирућег
летописца, у чијим се размишљањима најјасније откривају пишчеви
ставови према рату, болести, историји и судбини.
Формално посматрано, то је лик не само чудноват, већ и загонетан,
анониман, хроничар збивања у ваљевској болници; његова су размишљања
издвојена курзивом из самог текста и тиме су изједначена са историјским
документима, која су исто курзивом издвојена из романа. Као да је писац,
овим привидно техничким поступком, хтео да нам укаже да Незнани
Болесник није романсијерска фикција, већ да његов „Извештај“ стоји у
истој, објективној, историјској равни као и други документи, телеграми и
извештаји. Тиме нам је писац дао право да закључимо да је Незнани
Болесник — та филозофско-лирска апстракција — нека врста
објективитета, широко и горко повлачење црте испод историјског рачуна,
формулисање става, закључак који ће се потврдити и разлистати у
четвртом делу књиге.
Шта то поручује тај самртник-објект, суочен са Болешћу која разара
читаву Србију, сводећи је на неку врсту недостојности, на антиидеологију,
на проблем болести као покретача зала и лепота?
Болест као инспиратор, као посматрање живота с једне друге,
истинитије, обале, омогућује да се чистије виде заблуде здравља, иронија
митова, бесмисао рата, узалудност жртве, метафизичка трагика сламања
пред смрћу која постаје једина логика. Али, и у тој горкој визији нема
класичног песимизма: Незнани Болесник је надмоћно ироничан, покаткад
сетан, стравичан сведок да се и велика историјска збивања и велике жртве
једног народа могу подвести под други низ вредности, који ниче из
привидног наличја живота, из духовних ставова, из слободе размишљања.
Та слобода размишљања пред смрт, то лако кретање по ономе што
представља општа значења лица живота, горки подсмех заблудама,
извесност да ће се жртве рата претворити у ново насиље преживелих, да је
историја најчешће бесмислено продужавање тог истог лица живота као
трајне неслободе — то је, ваљда, смисао овог лика који тако заокружује три
дела и отвара просторе ка четвртом. Несавршеност, тиранија, митови,
просветитељство, насиља — све велике категорије лица живота — постају
суморни докази људског јада; права слобода — неки далеки идеал
будућности — остварује се у бесмислу објективности историје само онда
кад човеку више ништа не може да се одузме, па ни сам живот, сведен на
тихо, заморено, последње куцање срца, још јединог преосталог знака
постојања.
Тако се све креће ка четвртом делу романа, у којем је теже открити
вертикале, јер у ковитлацу збивања и трагике почињу да учествују и
познати ликови, и народ, и историја. Можда је то, ипак, војвода Путник
који је, такође, велики војсковођа, сјајна, надмоћна фигура историјске
судбине српског народа с почетка столећа. И њега Ћосић, на известан
начин, уметнички растаче у општу трагику нације. Историјски подаци
говоре да је Путник свакако командант који је увођењем реда у претеће
расуло, сматрао да није све изгубљено до оног тренутка док српска војска
може да сачува свој интегритет. Али, то је историја, са којом се непрестано
суочавамо кад је реч о овом роману, и са којом ћемо се још суочавати. Јер,
ваља се подсетити: Путник је био један од оних који је много допринео да
се донесе готово нестварна одлука о напуштању отаџбине, са доста
неизвесним изгледима за спајање са савезницима и продужењу рата са туђе
територије. А у пишчевој визији и конструкцији, он је нешто друкчије и
нешто много више, тако да нас књига уверава да је у контексту односа
измећу естетских вредности и историјског трајања он то морао и бити, ма
колико се то по његовим спољашњим реаговањима могло тешко
откривати. Ћосићев Војвода, тај болесни, уморни старац, у којем се још
одблескује човек гвоздене воље и одлучности, постаје нека врста
промишљача, носталгичног филозофа који тражи одговор за бесмисленост
и трагичност ситуације у којој се нашла његова земља. То више није,
притиснута смрћу, ваљевска болница, ни мајор Станковић, ни доктор
Радић; можда ћемо тек у Незнаном Болеснику открити неку структуралну
везу измећу Војводе и реалне историјске ситуације 1915. Јер, он, одговор
на одлучна питања која мора да разреши у својој хладној усамљености, не
тражи само у реалној ситуацији, већ и ван ње, далеко у космосу, код
Коперника у ирационалним звезданим пространствима која су га, као
сваког мудрог и уморног човека, на известан начин смиривала. Као да је
дилема измећу опстанка, јасно наговештена већ у првим тактовима прве
књиге, и његовог судбоносног промишљања достигла свој трагични финале
у размишљањима војводе Путника. Србија није више само народ који се
бори за голи живот, него његова судбина надраста обична питања и постаје
још трагичнија кад се суочи са својом реалном ситуацијом. Не знам
лепших страница у нашој књижевности од тих Војводиних размишљања о
судбини Србије, некако уметнички тајно повезаних и са њеним стратешким
и војним положајем и са њеним односом према звездама и даље, према
сазвежђима. Војвода се, у роману, бескрајно меланхолично удаљава од
стварности ситуације, а у исти мах остаје за њу судбински везан, јер он сам
добро зна, или Ћосић слути, да је историја једно, а идеја о стању народа
или појединца друго. Чудесног ли споја! Историјски је податак да је
Војвода био болестан и да није ни дочекао ослобођење своје отаџбине;
историјски је податак да су његови покушаји увођења дисциплине у војску
и одлука о могућностима пребацивања како тако очуване оружане силе
преко Албаније, били везани за практичне, иако веома судбоносне, одлуке.
Али, ако је болест старог војсковође реалност, онда она, у Времену смрти,
постаје нека врста питања смисла смрти и живота и бесмисла. Па и не само
Војвода, већ и готово сви остали делови књиге: разговор између краља и
регента, Пашићево упорно, на њему својствен начин, инсистирање на
очувању државног интегритета; Вукашинове сумње и порази; битке без
наде; изгубљеност доктора Радића; ковитлац читаве нације; хероји, лудаци,
шпекуланти, циници, забринути сељаци, престрашене жене, све је то у
овом четвртом делу постало нека врста композиционог јединства читавог
романа. Такви су, изгледа, закони односа између велике уметности и
историје, који нас и нагоне да се, у закључку, поново вратимо на њих.
 II

Критика је увек нека врста насиља над делом. Поготову је то видно кад
је реч о сложеном делу као што је Време смрти, у којем је аналитичар
приморан да занемари читаве слојеве или епизоде који се не даду откидати
од језгра дела. Али, из тог односа се нема куд, он је неизбежан састојак
односа критике према књижевности. Само, и упркос томе, ваља испитати
још један однос који Време смрти просто намеће. На претходним
страницама смо видели да је однос између романа и историјских збивања
прва компонента коју ваља разрешити. Али, у том разрешавању свакако
нисмо допрли далеко, јер је Време смрти таква уметничка творевина која
захтева и друкчији приступ самој историји као трајању. Видели смо да
радња у роману, пратећи историјска збивања, лагано нараста до трагичног
финала у четвртом делу. Међутим, ту се одмах уочава и разлика измећу
историје и романа; роман се завршава неизвесношћу, изласком читавог
народа на море и његовог отискивања у потпуну неизвесност. Историјски,
ми знамо како се ова неизвесност победоносно завршила; али, у роману
тог завршетка нема, напротив. Па ипак, Време смрти је несумњиво
завршено дело, без обзира да ли ће писац у следећим својим делима да
остварује континуитете са неким главним ликовима који се појављују још у
Коренима. Овај крај је, значи, унутрашње, уметничке природе и у њему се
открива једна од разлика измећу историјских трајања и естетских
вредности: Време смрти завршава се, по својој логици, зато што убудуће
не би могло да пружи одговор, ни да уобличи баш те, чврсте, драмске,
унутрашње конструкционе проблеме који из њега извиру. То је опет, у
ствари, разговор о историји и роману који се бави једним њеним исечком.
Треба, чини ми се, допунити уобичајени назив историјски роман и чак
неким елементима довести га у питање и сумњу. Јер, запажамо да је
уобичајена класификација романа по темама само једна формалистичка
лагодност, врло стара по свом пореклу, лагодност која има свог оправдања
јер у обиљу и разноврсности романсијерских дела откривају извесне
формалне и садржинске карактеристике које дозвољавају одређену
типологију. Зато се и јавља тип романа назван историјским, под којим се
обично подразумева дело које у својој фабули има неки исечак или неку
личност која је реално постојала.
Али, Време смрти је најлепши пример како је назив историјског
романа услован и релативан. Знамо из историје и теорије књижевности да
је много пута расправљано о природи овог односа; знамо за многе
покушаје да се позитивистички директно доведу у непосредну везу
реалност историје и уметничка транспозиција; знамо за многе
вулгаризације, за суморне покушаје да се тако једно дело схвати као нека
врста „слике“ или „одраза“ историјских збивања којима се све објашњава;
знамо за теорије типичног и за многе, мање или више, неважне и
ванкњижевне напоре да се открије природа везе измећу реалног трајања и
уметничке транспозиције. Знамо исто тако добро и за супротне низове
теоријских размишљања који су овакве везе одбацивали у име чистоте и
независности уметничког дела, а сваки покушај суочавања реалности са
естетским вредностима проглашавали насиљем над аутономношћу
књижевног чина.
Тако долазимо до круга питања којима се надопуњују претходна:
постоји ли нешто у самом историјском трајању што нам омогућује да
откривамо неке унутрашње везе измећу њега и уметничког дела, а да при
том не крњимо ни естетску аутономност, нити да тумачимо историју
уобличену у уметничком делу? На такву врсту размишљања управо наводи
Време смрти због свог односа са историјом. Очевидно је да ми не бисмо
могли да разумемо много штошта у Времену смрти ако бисмо покушали
да га посматрамо само кроз призму одређених, реалних друштвених
збивања и околности. Време смрти ми открива да историју, у овом
контексту, ваља посматрати у најмање две равни: једна се условно може
назвати спољашњом, а друга унутрашњом историјском равни. Под
спољашњом равни подразумевам онај горњи, релативни, променљиви,
лепршави, слој историје, епохални слој у којем се сажимају и збирају
укуси, схватања, навике, идеологије, итд., одређене, разуме се, сасвим
јасним, лако препознатљивим историјским околностима. Унутрашњи, пак,
слој је већ нешто теже одредити, јер он није тако директно везан за
спољашње историјске околности, већ припада дубљим и суштинским
значењима читавих националних кретања и ширих историјских токова који
омогућују да се та кретања згушњавају у смислове који се не откривају
лако и на први поглед.
Кад не би било унутрашње равни, која као да лежи испод површине
историјских тренутака, ми бисмо врло тешко могли да објаснимо трајање
уметничког дела у времену и простору. То је стари проблем, проблем
временског надживљавања великог дела, али он добија и друкчија значења
ако се посматра у контексту унутрашње равни и уметности. У сваком
великом уметничком делу лако ћемо открити оно што припада спољашњој
равни — утицаје, навике, стил, технику, па и припадништво ширим
смисловима и значењима које једна епоха, у својој уметности, н не само у
њој, гради. Кад се унутрашње равни тиче, онда је очевидно да је то
продирање уметности у саме скривене смислове историје, односно у само
биће културе, идеја, митова, симбола које ствара једно друштво током свог
историјског трајања, једна од компоненти, основних и одлучујућих, које
називамо стваралаштвом.
Али, Време смрти нам указује да постоји још једна, изузетно сложена,
врста односа измећу историје и књижевности која, у ствари, представља
трећу могућу раван. Та трећа раван коју ово дело тако снажно намеће
могла би се назвати, по мом мишљењу, надрационалном равни историје.
Под тим појмом подразумевам да у такозваним законима историјског
постојања, у објективности историјског трајања, постоји и један слој који
измиче не само дневном тренутку, већ и шире, епоси, измиче чак и
објективним историјским или научним испитивањима, па се тек негде у
будућности показује као рационалност. Али, ако измиче објективним
испитивањима и разумевањима, не измиче великим уметничким делима;
очевидно да се та надрационалност најлакше открива управо у
уметничким делима, посебно у књижевности, а затим још посебније у
великим романсијерским облицима.
Покушајмо да будемо нешто прецизнији. Може се на први поглед
учинити да је појам надрационалносги само једна терминолошка игра која
треба да замени старе метафизичке супстанце, по којима постоје надсиле
које, суштински и трајно, одређују историјске, друштвене облике.
Међутим, овде се не ради ни о каквим метафизичким константама
историјских промена и друштвених збивања, већ о закону по којем људи
једне епохе готово никада до краја не могу да разумеју смисао и значење
објективних историјских околности које их окружују. Те се објективне
околности — управо је ту антиметафизичност овог појма — откривају тек
накнадно, почињу да бивају приступачне нашем разумевању, да бивају
рационалне тек кад се створи временска дистанца која омогућује
разумевање ове рационалности, која се најбоље разумева управо у
књижевности.
То нас доводи до закључка да је надрацноналност уочљива тек у
естетској сфери, односно да се измећу једног тешко објашњивог слоја
историјског збивања и великих уметничких дела може ставити знак
једнакости који подразумева да је уметност делатност која открива и оне
законитости које нису докраја приступачне рационалном испитивању. Јер,
појам надрационалног никако не искључује рационалност, нити представља
неку врсту мистичне концепције историјског трајања; он само треба да
покаже да је позитивистичка слабост људског духа — склоног да тврди да се
све може објаснити, све разумети, ако се има довољно знања и довољно
искуства — готово увек осуђена на неуспех јер не исцрпљује све историјске
равни, или се завршава у површној спекулацији коју демантује будући
историјски развој, или у простом низању објективних чињеница које, без
своје синтезе, не значе много.
Ни можда највећа визија законитости историјског развоја, Хегелова
визија, није у свом строгом рационализму допуштала могућност да у
законима историјског развоја постоје равни које измичу апсолуту, а
доступне су уметничкој конструкцији и естетском разумевању; код Хегела
је историјски процес, знамо, законит и објективан и посао је филозофије и
науке да ту законитост и објективност што је могуће сложеније у развоју
тумаче; исти случај је и са Марксом, разуме се, само што је он у неким
својим обазривим и успутним естетичким размишљањима ипак дозвољавао
и постојање неких тешко објашњивих питања односа између историје и
уметности. Овде, разуме се, ваља подсетити на добро познату чињеницу да
је код великих дијалектичара појам рационалности и објективности, у
ствари, увек и нека врста противречног Субјект — Објект односа, чиме се
одмах отвара нова могућност; историјска законитост није чиста онтолошка
независност и објективност, већ је и непрестано прожимање са
субјективним, она ниче и развија се у склоповима овог односа. Чини ми се,
у овом току размишљања, да се у људском делању и откривању
објективности увек крије неизбежна конструкција; шта је друго свака
синтеза и свако испитивање ширих, општијих принципа трајања и
постојања, до нека врста конструкције која, на овај или онај начин,
покушава да разуме или да објасни објективност историјског и друштвеног
постојања?
Кад смо на пољу конструкције, зашто онда не бисмо, за сада, закључили
да смо врло близу естетског феномена, јер је он у својој бити конструкција,
и то таква врста конструкције која се друкчије креће по свету објективног
но што се креће рационална мисао. Ако је конструкција нека врста основе
за људско разумевање објективитета, зашто се онда не би могла допустити
могућност да у откривању и постојању историјских закона постоји и онај
слој који припада искључиво и чисто конструкцији, значи слој који
омогућује накнадном уметничком конструисању да од реалних
историјских података створи један надреални систем уметничких
вредности који ће на врло посебан начин изражавати историјске законе,
али стварати од њих и нешто друго? Надрационалност историје се, тако,
готово до краја исцрпљује у уметничким облицима. Она припада естеској
сфери, а ми знамо врло добро да ни уметност није никакав случајан
продукт људског духа, нити игра, као што су то мислили и мисле
романтичари и неоромантичари, већ да је она сигурно резултат многих
нужности људског постојања. Шта нас онда спречава — сем уобичајене
интелектуалне опрезности — да закључимо да је историја — односно сва
збивања у њој и сви разнолики закони који одређују њену структуру и њено
биће — један врло комплексан процес у којем постоји више могућности и
за разумевање и за испољавање. Јер ако пристанемо само на откривање
линеарних или директних веза између историје, историјских и друштвених
збивања и уметничких дела, увек ће читави сплетови тих веза да остану
непознати и тајанствени. Уосталом, зашто се и устручавати од речи тајна
кад је у питању уметност, и не само она; тајна није само плод нашег
незнања, која ће престати то да буде оног тренутка кад се претвори у
знање; тајна је и изукрштаност саме историје и бескрајна сложеност
субјективног и објективног. Не може се оспорити чињеница да многа
историјска збивања — као што је, рецимо, први светски рат — оног
тренутка кад се заврше, кад постану део историје, и сами постају нека
врста чудноватог и, наоко, парадоксалног облика, јер имају, као и сви
други облици, почетак, средину и крај. Међутим, тај облик, назван реалним
историјским догађајем, испитан научно докраја, уколико је то у идеалу
уопште могуће, остаје увек недокучив по неким збивањима, реаговањима,
испољавањима и кривудавостима који, на први поглед, изгледају или
случајни, или стоје ван способности нашег разумевања, јер их наше
сазнање једноставно одбацује као мање важне, или као незанимљиве за
науку, за рационализацију једног историјског догађаја. Али, ако је први
светски рат рационални историјски догађај, он је истовремено и
надрационалан по свим оним смисловима које носи у себи као трагику, као
драму, као неку врсту нужне трагичности и нужне драматичности која
никако не може да се уклопи у схему везивања тог рата само за сплетове
објективних историјских околности које су га изазвале, које су га развиле и
завршиле. То би, уосталом, водило не само историјском детерминизму, већ
историјском фатализму, кад бисмо дали такво право историјским
околностима; али, упркос томе, не можемо избећи чињеницу да измећу
историјског податка и уметничког дела које се тим податком бави, постоји
заиста реална веза. Значи, проблем надрационалности није у одбацивању
чињенице да је и уметност део историје, већ у питању која је то раван
историје што омогућује појаву великих дела? Чим смо употребили појмове
као што су трагичност, драматичност, људска реаговања, судбине, итд., ми
смо већ, и нехотице, на плану естетског, на плану који омогућује да се
реалност једног збивања претвори у уметничку конструкцију, да се
надрационалност збивања уобличи у посебни вид људске, уметничке
реалности.
Било би то релативно једноставно закључити, кад не бисмо одмах били
суочени са питањем: ако је надрационална, или било која друга историјска
раван, садржина уметничког дела, онда значи да смо ипак негде на терену
теорије одраза, само нешто измењеном? Јер, како бисмо иначе објаснили
чињеницу да уметничко дело садржи у себи историјске реалности а да их
ипак, при том, мења и ставља у један сасвим други контекст? Ствар се
решава, чини ми се, тако, што то стављање реалних чињеница у други
контекст — и оних чињеница које припадају надрационалној равни па само
привидно изгледају нереалне, или тешко одредљиве — захваљујући већ
поменутој конструкцији и слободном кретању по свету реалног, постаје
нешто друго од реалности. То више није теорија одраза. И не само то. Овде
ваља имати на уму да су конструкције, које служе као нека врста моста за
разумевање природе односа између уметности и историје, и саме по себи
различите; конструкција којом се бави наука мора увек да се подудари са
реалношћу да би уопште била истинита; конструкција која је основа за
стварање уметничког дела не само да не мора да се подудара са
стварношћу већ јој даје сасвим други облик који, иако се не подудара,
садржи у себи све елементе онога што је још Аристотел називао
вероватношћу и нужношћу.
Слутим приговоре а и стављам их и самом себи: није ли, ипак, ова
условно названа надрационална раван историје само једна реалност која
постоји искључиво у свету уметничког, односно у сфери субјективног или
чак индивидуалног, што значи да у себи не садржи никакву објективну
структуру ? Свакако не, али су разлике знатне. Јер, директно подударање
неминовно би претворило књижевно дело у хронику, или у пуку
дескрипцију збивања, чиме би се остало на маргинама књижевности, на
подврсти инфериорног споја између историјске науке и књижевног
описивања.
Тиме се круг опет затвара: сви теоретичари „уметничке истине“ слутили
су да постоји нека врста односа између историје и књижевности која се не
може лако разјаснити. Јер, јасно је да не можемо оспорити тесне и врло
сложене односе које уметност има и гради са стварношћу. Још је теже
закључити да романи као што је
 Време смрти имају апсолутну независност у односу на историјска
збивања која су његова садржина. Па чак и сам термин „истина“ јасно
показује колико је теоријски тешко одредити ове разлике и везе; „истина“
је термин логички, он припада свету логике, а не свету естетике. Другим
речима, естетика се у недостатку бољег термина за ову особеност
уметничког односа према стварности служи термином позајмљеним из
науке чије су основе, садржине и смислови објективност. Зато и сматрамо
да је грешка многих теоретичара „истинитости“ у томе што се она схвата у
већој или мањој мери буквално, у извесном, мање-више, директном односу
са историјском садржином која је предмет уметничког уобличавања. Тако
се, познато је, не може далеко отићи, па је можда боље истаћи сву
сложеност овог односа који, у резултату, претвара историјски податак у
уметничко дело, различито од чињеница.
Другим речима, и историја, у најопштијем значењу те речи, није
саливена од једног комада, нити су чињенице онако упорне и тврдоглаве
као што су мислили и мисле сви позитивисти различитих опредељења.
Чињеница је исто тако сложена, разнострана и вишесмислена, као што је,
уосталом, и живот у целини такав. Све то зависи, чини се, из које
историјске равни чињеница помаља своје лице, како се намеће, или како се
њоме овладава. Због те вишесмислености, чињеница и пружа могућност
уметности да користи њено постојање у своје сопствене сврхе, да је
заодене у ново рухо, да јој да нов смисао, а да при том не изневери неке
суштине самог реалног постојања. Те су суштине оно што називамо
надрационалном историјском равни. Далеко би нас одвело разматрање
појма чињенице; за нас је довољно да под тим термином подразумевамо
оно што је реалност, збивање, постојање, прошло и садашње, реалност која
се може мерити и утврдити објективним анализама. Зато је њена
вишесмисленост од толике важности за односе које разматрамо. Зато се
историјски роман, као једна, рекли смо, комотна и доста формалистичка
категорија, показује као сложена творевина која постоји у вишесмисленом
односу према различитим равнима историјског постојања, а најчешће се
остварује у оној равни коју смо назвали надрационалном, јер она нуди
највеће могућности за преображавање, конструкцију и стваралачку игру.
Тако је Време смрти, у овом контексту, највећи изазов за доказивање
ових теза. Шта је у овом смислу Време смрти?
Роман о првом светском рату, свакако; дело које за своју грађу узима
реалне историјске чињенице, без сумње; уметнички облик у којем постоје и
аутентични историјски документи, аутентичне историјске личности, исто
тако. Па ипак, питање које је за нас од прворазредне важности гласи: да ли
је Време смрти историјски роман у оном смислу у којем се иначе
класификују романи овакве врсте?
Ако се Време смрти посматра у контексту односа према
надрационалној равни, онда, свакако, термин историјски роман може
условно да се примени. С том разликом што такав термин подразумева
нешто друго од уобичајеног класификовања овог књижевног рода. Чак,
могло би се поћи корак даље, па закључити да се естетско вредновање дела
овакве врсте може вршити и са историјске тачке гледишта, али само ако се
има на уму већ поменута чињеница да је историја састављена од више
равни; значи да од врсте односа књижевног дела према постојећим
равнима у великој мери зависи и вредност самог дела. Овде, нешто
допуњено, морамо поновити: ако је једно књижевно дело везано за
спољашњу историјску раван, ако остаје на нивоу описа онога што се збива
на површини историјског тренутка, онда сасвим сигурно његова вредност
мора да буде нижа, јер је спољашња историјска раван, видели смо,
пролазна у оној истој мери у којој су пролазни читави сплетови дневних
историјских околности; ако је, пак, дело дубљег значаја и ако од унутрашње
историјске равни ствара књижевну конструкцију, онда ће оно, свакако,
имати већу естетску вредност, јер ће чињенице претварати у општија
значења, а њихову вишесмисленост у реалност уметничког дела; ако,
међутим, уметничко дело досегне до надрационалне историјске равни,
онда је то, свакако, највећи естетски домет; у њему се све оно што је тешко
одредљиво, све оно што се готово никако не може рационално објаснити, а
ипак постоји негде у реалности, преображава у нову конструкцију, у нови
облик који паралелно тече са свеколиким историјским збивањем,
сажимајући све три постојеће равни, пружајући друге претпоставке и
друге смислове читавом историјском збивању.
Време смрти је управо дело такве, најређе врсте. Јер, ако сам, на
претходним страницама, Време смрти назвао дијалогом са историјом,
значи да сам имао на уму да је Ћосић допро дубоко у унутрашње смислове
историјског трајања, да је његово дело веома далеко од сваке хронике, да
су елементи спољашње историјске равни само део једне синтезе. Не умем
докраја да објасним магију оваквог поступка; документ сам по себи увек
садржи одређену чињеницу, реалност; међутим, у Ћосићевом
романсијерском поступку, документ није ту само да потврди евентуалну
драматичност збивања, већ он сам, тако срећно и чудесно укомпонован у
радњу, почиње да живи посебним животом, постаје чинилац велике
књижевне игре, губећи своја спољашња обележја и, тиме, значење голе
документарности.
 Значи да би се могло утврдити да је Време смрти дело које има за своју
грађу надрационалност историје, и то зато што је у њему сама историја са
својом трагичношћу постала један од актера драме. Али, која историја?
Свакако не само историја пуког набрајања чињеница развоја првог
светског рата до слома Србије, 1915. године; свакако не само покушај да се
ухвати нека врста логике у тим збивањима, па се она претачу у мноштво
ликова или ситуација које ће јасније показати како се овај историјски
догађај од тако преломног значаја за судбину српског народа одиграо. Под
довођењем историје на књижевну сцену подразумевам управо
надрационални тренутак историје, у којем она, у књижевној конструкцији,
постаје драматична и трагична у исти мах, па се тиме уобличава у естетски
феномен првога реда. Јер, сви Ћосићеви јунаци и све драмске ситуације
које се преплићу кроз четири дела, нису ништа друго него трагична визија
онога што се далеко испод површине реалних збивања одигравало, једна
нова претпоставка и нова могућност сагледавања трагичности и лепоте тих
збивања која је, свакако, у реалности била друкчија и теже се опажала.
Трагике је, разуме се, било и у спољашњим одсјајима првог светског
рата, као што то увек мора и да буде. Али, трагичност Времена смрти, тако
поступно, тако надарено, тако стрпљиво вођена до свог врхунца, показује
да је то довођење историје на сцену у ствари најопштија основа читавог
дела, са које се гради све оно што чини снагу и значај овог романа. Тек се
са четвртим делом књиге јасно види да је све оно што је у тим трагичним
годинама бивало мање или више знано, или остајало у равни документа, да
је све то један преломан тренутак, сударање воља и реалности, нужности и
слободе мишљења, и, најзад, сударање објективних токова самога рата са
људском потребом да се супротстави тим токовима, да покуша да учини
оно што се чинило немогућим, и да по некаквој, опет тајанственој логици,
доведе та сударања до врхунца, до границе за коју смо на почетку рекли да
представља прави, коначни завршетак: до отискивања народа у непознато,
у неку врсту бесконачности која се, као апокалиптична несрећа, сручила у
слаповима неизвесности, ужаса и смрти. Није при том битно, а у томе и
јесте надмоћ великих дела над спољашњим равнима, што су та гроза и
трагика део реалности, што је око одласка српских трупа у Грчку било
много стварних политичких комбинација, мучних игара и још мучније
неизвесности; битно је да та слутња и то отискивање у бесконачност ствара
од првог светског рата, односно од победе и пораза српске војске, извесну,
рекао бих, уметничку метафизику историје. Само, и овде смо приморани
да замењујемо термине; метафизика у класичном значењу те речи значи
нешто друго, што би нас могло навести на помисао да је и Време смрти
спекулативна конструкција која са реалношћу никакве везе нема. Било би
то тако да Време смрти не урања у надрационалност историје, да баш њу
не узима за своју основу. Јер, само у тој равни могу се откривати слутње,
само се ту могу поменуте воље и страдања, херојства и лажи, подлости и
величине уметнички откривати као носиоци драме, а људска мисао и
људски бол као неминовност постојања која има своје дубоке реалне
корене који се, у романсијерском поступку, претварају у најчистију врсту
уметничке лепоте. То је још једна магија књижевности, у овом случају
најчистијег кова; све на први поглед изгледа реално, све и јесте везано за
реалност, али је та реалност нешто сасвим друго, слободна, а у себи строга
уметничка визија.
Од Времена смрти наше обичне представе о првом светском рату
морају да се мењају; не само зато што је то роман који је израстао на
изузетно добром познавању историјских околности, већ и зато што су се те
околности претвориле у духовни, уметнички чин, у којем реалност збивања
постаје само по себи трагична лепота. При том је Ћосић изузетно спретно
избегао највећој замци која се крије у делима овакве врсте — замци
патетике. Јер је већ и само збивање, у свим својим историјским слојевима,
било патетично: ако један народ дође у положај да објективно, историјски,
бива смртно угрожен, да због те угрожености мора да кида корене са оним
што га једино може одржати — са сопственим тлом, ако се то тле одржава
још само у сећању, у ношењу реликвија, и у некој страсној потреби за
враћањем, онда патетика историје може да се учини неотклоњивом. То су
збиља ретки тренуци у историји уопште, па је утолико Ћосићев задатак био
сложенији. Наша, на жалост, доста оскудна књижевност са темом првог
светског рата ретко је избегавала овој замци; најчешће су то или дела
оптужбе која су полазила са уже тачке гледишта, прилазила феномену рата
и његовој неправди са унапред датих, теоријских или идеолошких,
претпоставки, или дела препуна патетике већ самим тим што је
патетичност реално постојала. Ћосић је слободним, стваралачким
рашчлањавањем патетичности податка дошао до оног степена уметничке
вредности у којој се све претвара, привидно, у неку врсту духовне игре,
препуне трагичности, али игре која има нека своја врло чврста и врло
јасна правила.
Основно правило Ћосићевог романсијерског поступка би могло,
отприлике, да гласи: свака чињеница која је условљена општијим
разлозима, свака појединачна судбина која је уклопљена у нешто што је
над њом надмоћно, свака ситуација у којој се налазе и масе и појединци,
морају бити носиоци драмске ситуације у роману, и од њиховог прожимања
и сучељавања и зависи вредност самог поступка. Тако је већ уочени
Ћосићев контрапунктски метод уздигао историјско збивање до оних
изузетно ретких висина на којима све постаје духовност, на којима сваки
чин, чак и кад је најједноставнији, чак и кад означава просту реакцију на
догађај, или чак и кад је сведен на неку врсту описа, постаје смислена
делатност која је, сасвим сигурно, друкчија од реалности, али исто тако
сасвим сигурно — на себи својствен начин — дубља од ње саме.
Тешко је објаснити сложеност овог поступка; намах, читаоцу се учини
да је све то до те мере реално да се и нехотице прима као реална прича о
првом светском рату; сви ликови, сви описи битака, сви порази, све сумње,
сва колебања, надања, жртвовања, сав хумор, иронија — све то, на први
поглед, изгледа као да се реалност сама по себи сажела у странице овога
дела. Али у томе и јесу његова лепота и снага; јер Ћосић је кроз сва четири
дела успео да реалност продухови, да је учини смисленијом него што је
она у свести актера могла бити. Први светски рат је у његовој визији не
само драма и трагика, већ је то сама суштина историје која се по неким
својим, надрационалним законима, сплела да се ту, на овом малом тлу,
разрешава, заплиће у једно дрхтаво коло очаја и победе, оличавајући се и
у појединачним судбинама и у збивањима општијег карактера. Изгледа као
да је све натопљено једном идејом, мада Време смрти свакако није
филозофски трактат о историји, нити је нека врста апстрактног расуђивања
о реалностима првог светског рата. Али, ако то није, то никако не значи да
оно што смо неодређено назвали прожетошћу, неком врстом духовности,
или идејом, не постоји у Времену смрти. Та идеја је, у ствари,
интелектуално, филозофско пишчево стајалиште, по којем се једно
драматично и трагично збивање као што је рат мора уздићи на степен
естетских вредности, тј., надвисити се над самим трајањем и тиме показати
онај више пута помињани паралелизам измећу уметничких дела и
историје.
Да би ово постигао — а треба ли рећи да је то постигао више него
успешно — Ћосић је читаво своје дело, у његовим горњим слојевима,
остваривао тако што се рат, осим конкретних људских реаговања, осим
конкретних патњи, љубави, страдања, итд., уобличавао у једну нову целину,
до тада подједнако непознату искуству, како историјском, тако
уметничком. Чини се да је ту новину коју садржи ово дело омогућило и
постојање надрационалне равни историје, равни приступачне само
великом стваралаштву. Тако читаво дело постаје велика дилема и велико
питање које захтева многоструке и разностране одговоре, али се све, и кроз
своје вертикале и кроз своје хоризонтале, слива у једно: уобличити, у
романсијерску форму затворити општу историјску драму, учинити је
живом на начин на који само уметност транспонује живот, и тако открити
да је у дубинама самог рата постојало нешто што је условљено разноликим
историјским околностима које се не могу објашњавати већ стварати
изнова, извући их из бића историје и слободном игром духа претворити у
уметничко дело.
Тако се надрационалност, још једном, разликује од других историјских
равни зато што омогућује великом писцу слободно кретање по тим
скривеним језгрима историје, што му дозвољава да оперише чињеницама
тако што ће оне бити час елементи игре, а час чврсти ослонци на којима
почива читаво дело. Разуме се, ваља овде разликовати појам
надрационалног од појма ирационалног; јер ирационално је оно што се
докраја не разумева, или што потпуно измиче контроли свесног;
надрационално се разумева тако што се преко уметничких конструкција
изражава као врста законитости, законитости која се не може сажети у
формуле или у строга историјска испитивања, већ се остварује само у
великим уметничким визијама и претпоставкама.
Погледамо ли само четврти део овог романа, видећемо како се овај
сложени однос између тешко објашњивих историјских суштина и
уметничке транспозиције остварује. Док је први део Времена смрти једна
лирска, бескрајно сетна и језом испуњена књига, која представља увод у
праву Смрт, док су друга и трећа усмерене на велике битке, на оне
тренутке који се опет тешко даду објаснити — ма колико их војна наука до
прецизности објашњавала — и на Болест која се опет појављује као
надрационална чињеница — иако је у својој спољашњости била врло
сурова стварност — четврти је део трагично разрешење које се остварује
као дубоко болна смиреност, без кајања и без много наде.
Али, будимо опрезни: ни та језом натопљена прва књига није
симболична, као што нису симболичне ни остале три. У првој, Ђачки
батаљон је несумњиво једна од окосница, један од главних драмских
мотива који чини све односе и структуре напетим до те мере да се јасно
наслућују будуће драме још већих сразмера. Али, Ђачки батаљон није само
уметничка фикција; он је и историјска реалност, као што је и Колубарска
битка историјски податак, као што је пегавац историјска чињеница. Тиме
Ћосићево дело отвара још један низ сложених теоријских питања. Ми
знамо, наиме, да се књижевност веома често служи симболима да би,
управо у том сложеном додиру са надрационалним, успела нешто да
ишчупа из недара историје, да реалност учини општијом, да је претвори у
наговештај, у уметничку слободу. Код Ћосића, међутим, све велике
окоснице или главни драмски блокови, од Ђачког батаљона преко
Колубарске битке, војводе Мишића и пегавца, Катића, Олге, мајора
Станковића, доктора Радића, Пашића, итд., — говорећи о прва три дела —
истовремено су и историјска чињеница и уметничка окосница дела. Они то
не би постали да писац у свим структурама свога дела не остварује и више
слојеве и више смислове него што су саме историјске чињенице у себи
носиле, ма колико оне значајне и величанствене саме по себи биле. То није
симболизам, симболичан је можда само апокалиптички крај у четвртом
делу књиге. То само, још једном, указује на недовољности теоријске мисли:
ако није симболичан, какав је то роман? Реалистичан? Али му тим
термином одузимамо оно што је најдрагоценије — неисцрпну снагу
имагинације. Зато, одлазак Ђачког батаљона на фронт и све испреплетане
судбине тих младих људи који претварају рат час у младалачко
одушевљење, час у иронично размишљање, час у неку врсту неизбежне сете
— ствара од реалности оно што бих ја радо назвао идејом књиге, односно
уздизањем историјских података на ниво уметничких идеја. Та идеја би, кад
би се прва књига могла свести само на Ђачки батаљон, вероватно била
лакше уочљива, а Време смрти, својим првим делом, мање сложено. Јер,
Ђачки батаљон не би постао потпуна уметничка надстварност, да се око
њега не плете судбина читаве нације, од врха, од Врховне команде, преко
породичних драма, до дилема које прерастају моћ једног човека, од оних
пустошних и пресудних дилема кад ваља одлучити да ли да се оно
последње што један народ има пошаље на фронт у тренутку кад већ
изгледа све готово изгубљено. У тој се романсијерској испреплетаности
Ђачки батаљон претвара у идеју књиге, не само сам по себи, већ и по првим
присним контактима са оним што је иначе тешко разумљиво: са заиста
судбинским питањима која су превазилазила не само моћ одлуке Врховне
команде да се ђаци пошаљу на фронт, већ су значила и нешто много дубље:
тренутак у којем се готово све ставља на коцку у име сложеног и тешко
одредљивог идеала, али и у име реалне наде у исти мах.
Да нема те лирске и, по мом мишљењу, поетске књиге, иако је и она сва
натопљена трагиком, тешко би се могли разумети Врховна команда, влада,
Вукашин Катић, народ, још теже војвода Мишић, који уметнички израста
баш из тих тешко разумљивих, само наслућиваних потреба за доношењем
великих одлука пуних неизвесности. Нешто је било заједничко свима
њима, као да нам поручује Ћосићев роман, нешто што се могло само
уметнички створити да би постало и део нашег доживљаја, али и
разумевања збивања. То заједништво свакако није, мада добрим делом и то
јесте, резултат само одређених друштвених и историјских околности, у
њиховом спољашњем или унутрашњем виду. То сажимање енергија,
способност за велике дилеме, то преовладавање очајања, кретање по самој
ивици Смисла и Бесмисла, свакако је израз неке треће равни.
Тако се све више ближимо закључку да је надрационална раван
историје онај њен одлучујући слој који се огледа и готово исцрпљује у
уметничким делима. Али, он свакако није видан, нити роман може
једноставно да га ишчупа на светло уметничког дана. То је, у ствари, нешто
што и постоји и не постоји, зато је надрационалан, и зато је подлога сваком
правом стваралаштву. Јер, стваралаштво је и синтеза историје као
рационалног чина и надрационални чин којим се ствара друга реалност,
друкчија од историјске, али у неком дубоком споју са њом. Нисам сасвим
уверен, разуме се, да је термин надрационално најсрећније изабран. Али
не видим бољи који би исцрпније рационализовао и ирационално и
надрационално и реално, згуснуто у једном уметничком облику. Уосталом,
теши ме чињеница да у овој области и нема коначних решења ни
апсолутних термина, јер тајна стваралаштва остаје тајна, упркос нашим
теоријским напорима за разумевање њене природе. Та тајна превазилази
стварност, видели смо више пута; историјски подаци, ма како трагични или
херојски били, одлазе у архив историје; а сваки архив, без обзира на оно
што садржи, суштином је безличан јер је постао објективан. Само свет
уметничких вредности и наднационалног не постаје безличан и објективан,
већ остаје наша вредност.
Ко зна какви су све путеви уметничког стваралаштва и какве то замисли
н претпоставке воде уметника да то надвладавање у својим делима
искаже? Можда Ћосић није био докраја свестан да, стварајући своју визију
првог светског рата и свега што се у њему и око њега збивало, и конзервира
и оживљава, у исти мах, нешто што припада и спољашњим и унутрашњим
равнима историје које су заједно са епохом ишчезле. Али, било како било,
писац је учинио оно што свака велика уметност чини: из уметничке
конзервације једног епохалног драматичног тренутка, добили смо
просторно и временски отворен трагични чин. А то ближе значи да је
Време смрти постало нов саставни део не само садашњих, већ и будућих
искустава и памћења. Тако уметност, у ствари, чува своју аутономију од
притисака идеологије, дневне политике, итд. Искуство и памћење су
надмоћни над дневним испољавањима спољашњег тока историје. Тако се,
чува и однос надрационалности и уметности која, кроз њу, постаје
вредносни систем читавих низова и сплетова околности, судбина које чине
ткиво, структуру или, неодређеније а ништа мање истинито, биће саме
нације. Не лежи ли можда у томе најдубље значење и највећа лепота
Времена смрти, у том уобличавању унутрашњих, надрационалних,
преломних збивања, на мучном и кривудавом историјском путу овог
народа који се у Времену смрти, пред нама, претворио у безброј слојева
естетских вредности?
Једно ме питање не напушта, при крају: није ли увођење
надрационалности као историјске категорије нека врста обнављања
романтичарских схватања? Било би то можда тако кад би ова
надрационалност била супериорна према другим начинима разумевања и
тумачења нас самих и света у којем живимо. Али, овде се не ради о
хијерархији приступа и постојања, старој колико и филозофска мисао, већ
о различитим могућностима људског духа да тумачи, рашчлањава,
апстрахује свет и ствара га друкчијим, чиме и он сам постаје разумљивији
и подношљивији. Нема, рекао бих, поређења између различитих
могућности тумачења и односа; ради се, напросто, о уверењу да је сама
историја вишеструка и слојевита и да је Време смрти продрло у неке њене
најскривеније дубине. А због тих слојевитости, велика уметничка дела и
имају посебно место у системима вредности и сазнања које људски дух
гради. Далеко би нас одвело разматрање проблема односа измећу
објективности и субјективности; али је свакако довољно рећи да је
уметничко дело унутрашње најслободније људско делање, јер ниче из
духовне способности да и историју и грубе обрисе чињеница преточи у
један други људскији свет. А Време смрти је велики роман и зато што се
суочио са великим историјским збивањима и од безброја података и
изукрштаности историјских равни створио један накнадни, самостални
облик који нам оставља могућност избора; ништа нам не стоји на путу да се
опредељујемо за објективно историјско проучавање првог светског рата,
али нас исто тако ништа не спречава да се сагласимо са Ћосићевим делом
које се разлистало над трајањем и над реалношћу и пружило нам људскију
и — зашто не рећи? — вредноснију визију једног од судбоносних
историјских тренутака у историји српског народа.
Опрезни читалац би морао да запази да је овакав приступ Времену
смрти пошао од једне унапред дате претпоставке, по којој смо суочени са
великим уметничким делом и његовим сложеним односом према
историјским равнима. Таква ме опрезност умирује: Време смрти ће тек
доживљавати анализе и критичка размишљања о композицији, језику,
методу, итд., свему ономе што припада категоријама критике, теорије и
историје књижевности. Зар би и могло да буде друкчије? Естетске
вредности, уобличене у тако сложеном делу, отворене су и вишесмислене
као и сваки духовни чин који се у свету вредности исказује.
 Али, једно је извесно, Време смрти се, оживљавајући прошлост,
остварило у садашњости и, као вредност, нагнуло над будућност. Такви су,
изгледа, закони трајања естетских вредности који постану саставни део
памћења и искуства.

Зоран Гавриловић
ВРЕМЕ
СМРТИ
 ПРВИ ДЕО
Прерово иде у рат
 ПРОЛОГ

Беч, четвртак 28. јун 1914.

Neue Freie Presse (посебно издање) пише:

Једна вест је данас стигла из Сарајева која је целу Монархију најдубље

потресла. Царска кућа има да објави једну страшну трагедију.
Наследник престола надвојвода Франц Фердинанд и његова супруга
госпођа војвоткиња фон Хоенберг данас су у Сарајеву постали жртве једног
атентата.
Као што нам јављају из Сарајева, грозни злочин догодио се на следећи
нанин.
Када се Њ. Ц. и К. височанство пречасни господин надвојвода Франц
Фердинанд са својом највишом супругом госпођом војвоткињом фон
Хоенберг данас пре подне упутио на пријем у Градску кућу, бачена је на
аутомобил једна бомба, коју је Њ. Ц. и К. висост раменом одбацила.
Бомба је експлодирала пошто је надвојводин ауто прошао. Лакше су
повређени оба господина гроф Фос-Валдек и ађутант земаљског поглавара,
потпуковник Мерици, који су се налазили у аутомобилу који је следио...
Атентатор је један типограф из Требиња по имену Чабриновић.
Он је одмах ухваћен...
После свечаног пријема у Градској кући, Њ. Ц. и К. висост пречасни
господин надвојвода наставио је са својом највишом супругом обилазак.
Један гимназиста осмог разреда, по имену Принцип из Грахова,
испалио је из једног „браунинг“ револвера више хитаца на надвојводин
аутомобил. Његово Ц. и К. височанство npeчасни господин надвојвода
рањен је у лице, Њено височанство госпођа војвоткиња фон Хоенберг
једним метком у доњи део тела. Његово Ц. и К. височанство и госпођа
војвоткиња превезени су у Конак и тамо су подлегли повредама.
И други атентатор је ухваћен...
Цар је одмах извештен о овом страшном догађају...

Никола Пашић, председник владе Краљевине Србије, свим

посланствима Краљевине Србије:

У Београду, 19. јула 1914.

Аустро-угарска штампа је одмах после сарајевског атентата почела

бацати на Србију кривицу за тај грозни злочин, који је, по њеном
мишљењу, резултат великосрпске идеје...
И Двор u Српска влада, примивши вест о атентату, изјавили су не
само своје саучешће, него и оштру осуду и гнушање због таквог злочина.
Поред свега тога штампа суседне монархије није престала да Србију
чини одговорном за сарајевски догађај. Српска влада је одмах у почетку
изјавила готовост да преда суду сваког свог поданика за кога би се доказало
да је имао учешћа у сарајевском атентату... Најзад је Cpnска влада
изјавила да је као и дотле готова вршити све суседске дужности које је на
то обавезује њен положај европске државе...
Српска влада сматра да јој њени животни интереси налажу да се мир и
спокојство на Балкану утврде што боље и за што дуже време. И зато што
то жели, она сада страхује да раздражено јавно мишљење у Аустро-
Угарској не да повода аустроугарској влади да предузме корак који би имао
да понизи државно достојанство Србије и истакне захтеве који се не би
могли примити...
Никад, пак, нећемо моћи примити захтеве који би ишли против
достојанства Србије и које не би могла примити ниједна држава која
noштује и чува своју независност...
Барон Гизл од Гислингена, аустроугарски посланик у Београду, Лази
Пачуу, заступнику председника владе и министра иностраних дела
Краљевине Србије:

У Београду, 23. јула 1914.

 Част ми је предати Вашем Превасходству приложену ноту коју сам
примио од cвoје владе, а која је упућена Краљевини Србији...
Из исказа и признања виновника атентата од 28. јуна види се да је
злочин сарајевски скован у Београду, да су оружје и експлозиве којима су
убице биле снабдевене њима дали српски официри и чиновници, чланови
„Народне одбране“, и најзад да је и само пребацивање злочинаца у Босну и
њиховог оружја било припремљено и изведено од стране шефова српске
пограничне службе. Поменути резултати истраге не допуштају Царској и
краљевској влади да и даље задржи улогу мирног и стрпљивог посматрача,
коју је годинама имала према агитацијама чији је центар био у Београду,
и које су се шириле одатле на територију Монархије; ови јој резултати,
напротив, стављају на дужност да учини крај тим ровењима, која су
стална опасност за мир Монархије...
Да би постигла овај циљ, Царска и краљевска влада је приморана да
затражи од Српске владе званичну изјаву:
„Краљевска српска влада осуђује пропаганду управљену против Аустро-
Угарске, тј. скуп тенденција којима се тежи, у крајњем циљу, да се одвоје
од Аустро-Угарске Монархије територије које чине њен саставни део и
сажаљева искрено кобне последице ове злочиначке радње. Краљевска влада
жали што су официри и чиновници српски учествовали у горе поменутој
пропаганди и тиме компромитовали односе доброг суседства, на које се
Краљевска влада била свечано обавезала својом изјавом од 31. марта 1909.
године.
Краљевска српска влада осуђује и одбија сваку помисао и покушај
мешања у судбину становника ма ког дела Аустро-Угарске Монархије;
сматра за своју дужност да скрене озбиљну пажњу официрима,
чиновницима и свему становништву Краљевине Србије, да ће убудуће
најстроже поступити са лицима која би учинила кривицу одајући се
таквим радњама које ће Српска влада свима силама спречавати и
кажњавати ..
Ова изјава саопштиће се у исто време Краљевској војсци дневном
заповешћу Његовог Величанства краља и биће објављена у наредном броју
Службеног војног листа.
Поред тога Краљевска влада се обавезује...
 Одговор Српске краљевске владе на ноту Аустро-Угарске:

У Београду, 25. јула 1914.

Краљевска српска влада примила је саопштење Царске и краљевске

владе од 23. о. м. и уверена је да ће oвaj одговор уклонити неспоразум који
прети да помути добре суседске односе измећу Аустро-Угарске и
Краљевине Србије . . .
Србија је дала толико пута доказа о cвojoj мирољубивој и умереној
политици за време балканске кризе да је неколико пута сачувала eвропски
мир жртвујући cвoје захтеве само у интересу тога мира.
На владу Краљевине Србије не може падати одговорност за nojaвe
приватног карактера, као што су писање штампе и мирни рад
патриотских друштава, које су готово у свим земљама обичне и које се,
као што је познато, измичу no npaвилу испод службене контроле...
Зато је Краљевска влада била болно изненађена тврђењем да су и лица
из Краљевине Србије учествовала у спреми атентата извршеног у
Сарајеву... Одазивајући се пак захтеву Ц. и К. владе, Краљевска српска
влада је вољна изићи на сусрет и предати суду без разлике положаја и
чина сваког свога грађанина за кога би се поднели докази да је учествовао у
сарајевском злочину...
У случају да Царска краљевска влада не би била задовољна овим
одговором, Краљевска српска влада, сматрајући да је у општем интересу
не пренагљивати у решењу овог питања, спремна је као и увек примити
мирно споразумевање на тај начин што би се то питање изнело на решење
пред Међународни суд у Хагу или пред Велике силе...

Гроф Леополд Бертхолд, аустроугарски министар иностраних дела,

Николи Пашићу, председнику владе Краљевине Србије и министру
иностраних дела:

У Бечу, 28. јула 1914.

Пошто Српска краљевска влада није дала повољан одговор на ноту коју
јој је предао аустроугарски посланик у Београду 23. јула 1914, Царска и
краљевска влада је принуђена да се сама побрине за заштиту својих npaвa
и интереса и да у овоме циљу прибегне сили оружја. Аустро-Угарска се
сматра, дакле, од овога тренутка у рату са Србијом.

Краљ Црне Горе Никола српском Регенту Александру, 28. јула 1914,
Цетиње:

... Суђено је српском народу да се жртвује поново за одбрану

васколикога српства...
Понос српскога народа не допушта да се иде даље у попуштању! Слатке
су жртве за истину и независност Народа. У име божје и са помоћу нашега
моћног заштитника, силне Русије, и симпатије цивилизованог света,
изаћи ће српски народ из ове велике и наметнуте невоље победоносно и
обезбедиће себи сјајну будућност. Моји Црногорци су већ спремни на
граници да падну за одбрану наше независности.

28. јула 1914. аустроугарски посланик nрu Ватикану, гроф Мориц

Палфи, извештава своју владу о аудијенцији код државног секретара
кардинала Мери де Вала и nane Пија X, које је обавестио о рату против
Србије:

... У току последњих година Његова Светост је у више махова изразила

cвoје жаљење што је Аустро-Угарска пропуштала да казни свог дунавског
суседа. Папа и Курија виде у Србији подгризајуће зло, које је, мало-помало,
продрло у срж Монархије и које ће временом да је разједини. Поред свих
експеримената које је Курија noследњих деценија чинила, Аустро-Угарска
јесте и остаје најбоља католичка држава, а најјачи ослонац и бедем вepe
који је у нашем веку остао Христовој цркви. Пад и пропаст Аустро-
Угарске значили би за цркву губитак најсолиднијег ослонца у борби
противу православља, и у томе паду црква би изгубила свог најбољег и
најјачег борца...
Тако дакле, као што је Аустро-Угарској за њено одржање потребно да у
свом организму чак и силом уништи разарајуће зло, тако је за Католичку
цркву индиректна потреба да учини све што може да служи томе циљу...
 Виљем II Николи II

28. јула 1914. у 10 часова и 45 минута увече

Са највећом узнемиреношћу сазнао сам о утиску који је аустро-угарски

корак против Србије произвео у Твом царству. Безобзирна агитација,
која се годинама врши у Србији, довела је до страшног злочина чија је
жртва био Франц Фердинанд... Без сумње, Ти ћеш се сложити са мном да
ми обојица, као и cвu други владари, имамо интереса да cвa лица која су
морално одговорна за тај гадни злочин искусе заслужену казну.
С друге стране, ја врло добро разумем колико је Теби и Tвojoj влади
тешко ићи против јавног мишљења у земљи. Сећајући се срдачног
пријатељства које нас двојицу већ подуже време тесно веже, користим caв
cвoj утицај да Аустро-Угарску побудим да се отворено и мирно споразуме
са Русијом. Надам се поуздано да ћеш Ти потпомоћи моје напоре да се
отклоне cвe тешкоће које би још могле настати.
Tвoj врло искрени и одани пријатељ и кузен,

Виљем

Никола II Виљему II

Петроград, 29. јула, 1 сат no подне

Радујем се што си се вратио у Немачку у овом озбиљном тренутку.

Молим Те живо да ми помогнеш. Један сраман рат објављен је једном
слабом народу. Гнушање је велико у Русији, а и ја учествујем у њему. Ја
предвиђам да ускоро нећу више моћи одолевати притисцима који се на
мене врше, и да ћу бити принуђен да npeдузмем мере које ће довести до
рата.
Да би се избегла несрећа европског рата, ја Те молим, у име нашег
старог пријатељства, да учиниш cвe што Ти буде могуће, да задржиш
савезника, да не иде сувише далеко.
 Никола

Виљем II Николи II

29. јула 1914. у 6 сати и 30 минута увече

Примио сам твој телеграм, и сам желим да се одржи мир. Међутим, ја

не могу — као што Ти рекох у првом телеграму — да сматрам аустро-
угарски рат као сраман рат, јер Аустро-Угарска из искуства зна да
обећања Србије, кад постоје само на хартији, не вреде ништа. По мом
мишљењу, аустро-угарска акција има се сматрати као покушај да се
добије јамство да ће се српска обећања стварно и одржати... Мислим
стога да је Русији сасвим могуће да у аустро-српском рату остане у улози
гледаоца, не yвлачећи Европу у један од најстрашнијих ратова што их је
свет видео...
Али војничке мере Русије могле би бити сматране од Аустро-Угарске
као претња и изазвати несрећу, коју хоћемо да предупредимо, те тако
учинити немогућном мисију посредника, које сам се ја врло радо примио,
следујући Твом позивању на моје пријатељство и моју помоћ.

Виљем

Виљем II Николи II

30. јула 1914. у 1 час по подне

... Аустро-Угарска је мобилисала само против Србије, и то само један

део cвoје војске. Ако се Русија, као што је сада после Твога и Tвoје владе
саопштења извесно, мобилише против Аустро-Угарске, мисија коју си ми
Ти пријатељски noвepuo, и које сам се ја на Твоју изричну молбу врло радо
примио, постаје врло тешка, ако не и немогућа. Тежина одлуке лежи сад на
Твојим плећима. Ти носиш одговорност за рат или мир.

Виљем
 Никола II Виљему II

Петроград, 30. јула 1914. 1 сат и 20 мин. no подне

Срдачно Ти захваљујем на твом брзом одговору. Садашње војне

припреме биле су одлучене већ npe пет дана, и то као мера
предострожности с обзиром на аустријске војне мере. Ја се надам из свег
срца да те мере неће спречити Твоју посредничку улогу, на коју ја много
полажем. Потребан нам је Твој јак притисак на Аустрију, да би се она
склонила на споразум с нама.
Никола

Никола II Виљему II

Петроград, 30. јула, увече

Срдачно Ти захваљујем на посредовању, које даје још наде на миран

исход. Истина, нама је немогуће обуставити војне припреме које су
изазване аустријском мобилизацијом. Ми смо далеко од тога да желимо
рат, и док год буду трајали преговори са Аустријом о Србији, моје трупе
неће никако заузети непријатељско држање, ја ти за то дајем свечано
своју реч. Имам вepe у милост Божју и надам се успеху Твог nocpeдовања у
Бечу, на добро наше земље и европског мира. Свим срцем и потпуно одани
твој

Никола

Виљем II Николи II

30. јула, у поноћ

Поводом Твога апела на моје пријатељство, и Tвoје молбе за моју

помоћ, примио сам се noсредовања измећу Tвoје и аустроугарске владе. Док
је oвa моја акција била у пуном току, извршена је мобилизација Твоје
војске против мога савезника Аустро-Угарске, што је моју мисију учинило
готово илузорном. При свем том ја сам и даље наставио рад на
посредовању. Међутим, сад добих поуздане вести о озбиљним ратним
npuпремама и на мојој источној граници. Одговорност за безбедност мога
царства приморава ме да предузмем одговарајуће одбрамбене мере.
Ја сам са својим напорима око одржања светског мира ишао до крајњих
граница. Ја нећу бити одговоран за несрећу која сад прети целом
цивилизованом свету. У овом тренутку Ти си још у могућности да ту
несрећу спречиш... Пријатељство према Теби, према Твојој земљи, које ми
је на самртној постељи мога деда npeдато у аманет, увек ми је било свето,
и ја сам остао веран Русији у најтежим тренуцима, нарочито у њеном
последњем рату. Данас, европски мир само Ти можеш спасти, ако се Русија
одлучи да обустави војне припреме управљене npoтив Немачке и Аустро-
Угарске.

Виљем

Кнез Хајнрих Пруски енглеском краљу Ђорђу

30. јула 1914.

... Виљем је врло забринут... Он је у сталној телеграфској вези са

Николом, који данас потврђује вест да је наредио војне припреме, које су
равне мобилизацији, и да су те npuпреме предузете још npe пет дана.
Осим тога, добили смо извештај да и Француска чини војне припреме, док
ми пак нисмо никакве мере предузели, али сваког тренутка можемо на то
бити принуђени, ако наши суседи продуже с тим. То би онда значило
европски рат. Ако Ти истински и искрено желиш да спречиш ту
страховиту несрећу, смем ли да Ти предложим да свој утицај код
Француске и Русије употребиш у том смислу, да оне остану неутралне?
По мом мишљењу, то би било од врло велике користи. Хтео бих још да
додам да се Немачка и Енглеска, сада више него икада, треба узајамно да
потпомажу, да бисмо предупредили страшну несрећу, која иначе изгледа
неизбежна. Веруј ми да се Виљем са највећом искреношћу заузима за
одржање мира. Али војне припреме оба његова суседа могу га најзад
принудити да у интересу безбедности свога Царства, које би иначе
остало незаштићено, следује њиховом примеру. Ја сам Виљема известио о
овом телеграму упућеном Теби, и надам се да ћеш моја саопштења
примити у истом пријатељском духу којим су она била инспирисана.

Хајнрих

Краљ Ђорђе кнезу Хајнриху Пруском

30. јула 1914.

Веома се радујем што сам чуо за Виљемове напоре да се са Николом

споразуме ради одржања мира. Моја је озбиљна жеља да се таква несрећа
као што је европски рат, која се не би дала поправити, предупреди. Моја
влада чини све што је могуће да Француску и Русију покрене да одложе
даље војне припреме, ако се Аустрија задовољи заузећем Београда и
околним земљиштем као залогом да ће се њени захтеви остварити на
задовољавајући начин, док би остале земље имале да обуставе своје ратне
припреме. Ја верујем да ће Виљем употребити cвoj велики утицај да
приволи Аустрију да прихвати тај предлог. Тиме би показао да Немачка
и Енглеска заједнички раде на спречавању једне међународне катастрофе.
Молим Те увери Виљема да ја cвe чиним, и да ћу и даље чинити cвe што је
у мојој моћи, да одржим европски мир.

Ђорђе

Немачки цар Виљем енглеском краљу Ђорђу

31. јула 1914.

Много Ти захваљујем на Твом пријатељском саопштењу. Tвoju

предлози поклапају се са мојим схватањем, као и са саопштењима која сам
ноћас примио из Беча и која сам после доставио Лондону. Овога тренутка
сам примио од канцелара саопштење да му је приспела вест да је Никола
ноћас наредио мобилизацију целокупне cвoје војске и флоте... Ја одлазим у
Берлин да се постарам за безбедност својих источних граница, где су се већ
сакупиле јаке руске трупе.

Виљем

Немачки канцелар немачком амбасадору у Петрограду

1. августа 1914. у 12.52 no подне

Уколико руска влада не буде дала задовољавајући одговор на наш

захтев, нека јој Ваша екселенција изволи данас у пет сати no подне
npедати ову декларацију:
„Царска влада се од почетка кризе трудила да се дође до мирног
решења. Одазивајући се жељи израженој од стране Његовог Величанства
цара руског, Његово Величанство цар немачки, у сагласности са Енглеском,
био се заузео да изврши улогу посредника код бечког и петроградског
кабинета, када је Русија, не чекајући резултат посредовања, приступила
мобилизацији целокупне cвoје војне снаге на суву и на мору.
Услед те мере пуне претње, која није била изазвана никаквом војном
припремом од стране Немачке, Немачка Царевина се нашла пред једном
озбиљном и непосредном опасношћу. Ако би царска влада пропустила да
предупреди ту onacност, она би тиме довела у питање безбедност, na и
саму егзистенцију Немачке. Према томе, немачка влада се нашла
принуђена да се обрати влади Његовог Величанства цара свих Руса,
захтевајући обуставу наведених војних мера. Пошто је Русија одбила да
испуни oвaj захтев, и тим одбијањем очито показала да је њена акција
управљена против Немачке, част ми је, no наредби моје владе,
саопштити вашој екселенцији oвo што следује:
Његово Величанство Цар, мој узвишени суверен, прима, у име Царства,
изазивање и сматра се у ратном стању са Русијом“.

Немачки цар Виљем енглеском краљу Ђорђу

 1. августа 1914.

Овога тренутка сам примио саопштење Tвoје владе по коме она нуди
француску неутралност под гарантијом Велике Британије. Тој понуди је
било придодато питање, да ли би Немачка, под таквим условима,
одустала од напада на Француску. Моја мобилизација, коју сам већ
наредио данас по подне на два фронта, на истоку и западу, из техничких
разлога мора се наставити према плану. Противнаредба се вuшe не може
издати, јер је Tвoj телеграм на жалост дошао сувише доцкан. Али ако ми
Француска понуди своју неутралност, која мора бити загарантована
енглеском војском и флотом, ја ћу, наравно, одустати од напада на
Француску и на другом месту употребити своје трупе. Надам се да
Француска неће постати нервозна.
Виљем

3. августа 1914. Немачка је објавила рат Француској.

4. августа 1914. Велика Британија је објавила рат Немачкој...
Тако је почео први светски рат.
А почео је нападом на Србију. Аустро-Угарска Царевина упути на
Краљевину Србију своју Казнену експедицију (Strafexpedition) да је сатре и
германском завојевању отвори пут за Босфор и Исток. Први куршуми
првог светског рата испаљени су у српске војнике; на десној обали Дрине
погибе први човек у светском рату; прва топовска граната бачена је на
Београд и срушена прва кућа у дотад незапамћеном рушењу кућа на
земљи; прва победничка вешања цивила и жена, убијања деце и стараца,
силовања и пљачке, прва рушења православних цркава и тровања сеоских
бунара, извршише се августа 1914. на делу српске територије окупиране од
војске Аустро-Угарске Монархије.
ГЛАВА ПРВА
 1

Добош се у сутону огласио Преровом, око општине, не залазећи дубље

у сокаке, без жеље да га чује цело село. Па ипак, жене и старци, на то
муцање добоша, окупише се пред каменим степеницама општине брже
него икад у своме веку: десетак дана у село није стигло ниједно писмо с
фронта, и ниједна депеша из Команде није јавила ничију погибију, рану
или нестанак, а Аћим Катић, читајући „Политику“, тврдио је све тише и у
поверењу да је на фронту Србији кренуло много наопако.
Док су се други шапатом и стрепњом брзо дозвали и прикупили, Аћим
Катић стиже једва и последњи. Нема гомила жена, нешто стараца и дечака,
збијена око степеница и одшкринутих врата општине, заустави га на свом
крају, где он никад не стоји. Ослони се лећима о нагорело брестово дебло,
придржавајући се и за штап: петнаести је дан како му од Адама, унука, није
стигло писмо.
Сумрак гаси белину зидова и женских марама; људска лица се не
разликују од боје ћерамиде и брестове коре. Дисање и уздаси мешају се, и
таласају међу плотовима, у ретком лавежу.
Из општине, кроз прозор у решеткама, лину жутњикава светлост:
добошар отвори прозор. Не појављујући се на прозору, кмет скршеним и
претећим гласом повика из општинске канцеларије:
Јавља Команда да су од последњег саопштења, из Прерова погинули ови
војници...
Аћим Катић издржа до краја списка изгинулих и регрута што се сутра до
седам морају јавити Команди у Паланци. А кад се одмах затим у општини
угаси лампа и лелеци пођоше сокацима, он се суљну низ дебло и оста тако
седећи, на земљи, док се гомила не погуби у сумраку. Тад устаде и пође
селом куд га сокаци воде и свијају. Не може кући. Говори, шапуће, мисли:
Ућутите, несрећнице, престравићете децу. До зоре, бар. За један сан
деци и стоци, људи. Ућутите да поспе регрути. Последња им је ноћ у
постељи и сувоти. Није добро кукњаву да понесу на бојиште. Мора се
живети. Још није дошло најгоре, људи.
 Пролази поред кола пуних кукуруза, остављених пред вратницама, ћути
поред кућа непогинулих, застаје пред раскриљеним вратницама
мобилисаног: у отвореној кући, на огњишту велика ватра, у мраку, под
ножем, кркља прасе:
Љубо, са срећом пошао. Лези и спавај, синко. Запамти: ако хоћеш да
живиш, ништа ти смрт не може.
Зову га да уђе у кућу, али он продужава мимо тумарања по авлијама
мобилисаних, хвата се за плот погинулог:
Смирите руке, жене. Кукуруз нисте обрале. Виноград вам иструли. Ни
зрно нисте посејале. Снег ће, дрва нисте спремиле. Децу и унуке имате.
Ако децу немате, стоку имате. Биљке имате, мора да се живи.
Стиже пред школу: из отворених прозора учионице пламса светлост и
мирише восак. Прилази прозору, хвата се за окапницу, види:
Учитељ Коста Думовић, гологлав, ћутећи, лагано хода по учионици; на
скамијама где су седели и учили Преровци изгинули на бојишту горе
воштанице које им је за покој душе припалио он, њихов учитељ. Како су му
ћаци гинули, тако им је имена кредом исписивао на табли; том списку
започетом летос, вечерас је дописао осамнаесторицу и готово испунио
таблу. Застаје између скамија, надгледа воштанице: слабе, које падају под
скамије, поново припаљује на парњаку и ставља на своје место; немирне
пламичке уштине ноктима; оне што догоревају мотри да не упале скамију
и, кад пламичак затитра у последњој капи воска, гаси га дахом. Враћа се за
свој сто да у деловодник запише нешто. Опет стоји замишљен измећу табле
и рачунаљке; слуша и гледа воштанице.
Како ћемо из ове ноћи, Коста?
Ћутећи, Аћиме.
Изићи да кажемо неку.
Сутра, Аћиме.
Ујутру из Прерова одлази у Команду још дванаест младића. Знаш ли?
Учитељ наставља да корача по светлости, између празних скамија и
воштаница.
Аћим Катић се окреће ка селу: преплићу се нарицања и јауци. Полази
ка учитељевој кући; с његовом кћерком Наталијом људски да поразговара.
Њу је одавно у себи усвојио за унуку. Тако је и воли.
Дршком штапа лупа у њен прозор:
Нато, дете, чујеш ли, сатреше Прерово.
 У заранке позваше је у Шљивово да женама чита писма. Стигла данас с
фронта — из таме се јавља Наталијина мати.
Зла ноћ. Нема човека ни за реч — каже за себе Аћим и полази према
кући.
По небу, у облачини, трули му месечина. Плотови му стешњавају пут;
прошће се устремило на њега. Једва пролази од очију паса и жена. Неко га
зауставља из мрака:
Аћиме, тражим те. Имаш ли банку да ми даш за Светозара? Чуо си,
мора ујутру у Команду. Даћу ти грожђе.
Ево ти три. И ниси ми дужан, Гвоздене.
Напипавају се рукама: Гвоздену дрхте прсти, једва купи динаре из
његове шаке. Без речи се растају. Аћим полази; чује свиралу. То Тола
Дачић свира. Жури к њему, треска штапом по вратницама:
Прерово кука, а ти певаш, безумниче! Син ти погинуо, четрес дана било
у суботу, а ти свираш.
Свирам за тројицу живих. Певам што ми од четири сина, фала богу,
само Живко погибе. А могло је и црње да буде.
Пусте куће остале, живот се затро, бесловесниче!
Кажем ти: за живот певам, Аћиме.
Чујеш ли Прерово, будало боса!
Ко мора да кука, нека кука. На овом свету, одвајкада, један кука, други
пева. Кука ко мора, пева ко сме. Никад није било да сви кукају. Од сваког
зла постоји горе — наставља да свира.
На прагу куће седи Ђорђе и пуши. Застаје: шта сад да каже сину? Нема
шта ни да га пита. Он није смео да слуша читање депеша из Команде. Кад
се читају спискови изгинулих, или кад стигне Адамово писмо, он се опије
љутом ракијом.
Где си досад? — промуца Ђорђе и ухвати га за ногавицу.
Нашег не помену.
Чу л' ти добро?
Јесам. Ниједан од коњаника. А осамнаест пешака погинуло. Осамнаест,
синко!
Чује пад секире на калдрму.
Шта ће ти секира, Ђорђе?
Да исечем бачве и источим вино. Ја ћу у вино.
 Аћим седе на праг бачваре и припали цигару.
Ђорђу се лице не разликује од цигле; од кукњаве из села не чује му
дисање. Тола свира.
Кратко, кроз кашаљ, Ђорђе заплака.
Најежен, Аћим устаје и жури у своју стару кућу. Застаје на доксату. Дуго
слуша Ђорђево продужено јечање; сети се да му је при сусрету рекао
„синко“. Од Адамовог рођења, од Вукашинове издаје, од Симкине смрти, до
Адамовог одласка у рат, није га тако назвао.
Синко, шапну, да чује ту своју, само унуку Адаму изговарану реч. Он ће,
Ђорђе, и сахрану да му спреми, ко ће други. Вукашин, можда, ни тада неће
доћи у своју кућу у Прерово.
Улази у собу, припаљује лампу да прочита унукова писма. Примио је
само три. Једно му приграбио Ђорђе и не показује му га, чита га сам. По
реду ће. Ово је прво са бојишта. Шапуће:

Здрав ми буди Деда и ти Оцо. Драган ми се у овом кркљанцу много

лепо снашао. Ви не верујете али он је најмирнији коњ у пуку. Толико се
уозбиљио за отаџбину и краља као да је трећепозивац.
Јуче у свануће јурнусмо у прву пуцњаву. Сложише пушке једна преко
друге па митраљези заравнавају. Црно Деда. Зукће ли зукће. Жив нисам
знаш колики је Драган мора да налети на стршљена.

Ти, несрећниче, да не налетиш на стршљена. Ти!

Драган се стањи и смањи као кер па полети и све ради као да је

пуковник. Чим чује разорну или шрапнелску он полегне.
Би свашта и на једној утрини осташе да се тамне и наши и они а нас
двојицу није ни прљнуло. Само се много мучим за зоб.

Чиновници и лиферанти све поједоше. Откуд да стигне и за коње и

војнике?

Зато ми пратите још пара нек ми се нађе ако овац још поскупи. За
мене се не секирајте и у здравље свима Адам. Коњички ескадрон Моравске
дивизије другог позива у саставу Прве армије.
 Вечерас је више изгинуло из Моравске првог позива. То је тамо по
планинама, иза Ваљева. А кад ступе у равницу, онда коњица јуриша.
Чита гласно друго Адамово писмо:

Прошле ноћи код села Липолиста ранише ми Драгана. Фала Богу само
му шрапнел расекао кожу на левој плећки.

Фала богу. Несрећниче, шашавко мој.

Осетио сам кад га жацнуло. Мозгом ми cвићну жарић. Кад се та

јурњава и тутњава заврши скинух се да му попустим колан, а рука ми
мокра и лепљива. Креснем жигицу и видим крв. Драган искренуо главу
улево и ћути. Видех шта је па му рану оперем ракијом а он сиромах дрхти
као шибљак.

Што ми не пишеш кад ти се коњ упишао, а ја ћу за твоје здравље да

гледам у звезде.

Намазао сам рану машћу за ране и крв му престаде. На срећу беше се

завршила та Церска битка у којој смо Швабе истерали из Србије. Ми се
сада излежавамо близу Дрине и Драгану зарашћује рана. Замисли Деда и
ти Оцо да је Драган само за шаку касао улево шта би било с њим.
Поздравите све који питају за мене. Ако Наталија не пита баш ме брига.

У тај ли си се чвор завртео. Не да свако женско. Боље да то од Наталије

појмиш но да ти нека курвештина попари мозак.
Одгурну писмо у сенку: Као да је коњ Драган мој унук, а Адам његов
коњушар. Пухну у лампу. Обави га помрчина изукрштана нарицањима по
селу. Изу штивлете и у оделу леже на кревет. Стави шаке на уши. Тај
несрећник, тај несмајник, та будала моја, то једино што ми оста да ме
надживи, због коња ће изгубити главу...
 2

Прсти му се смирују и остају у бради; поново се сећа како је Адам

отишао у рат:
Брујала су звона, добош лупао, жене кукале, а сиромаси и надничари из
Прерова и околине у сумрак му пунили авлију, долазећи из јабучара, преко
плотова, као да им је капија била тесна за последње задуживање: долазили
да затраже по неку банку за рат, себи, сину, брату; Ђорђе први пут никог
није одбио, за невраћени дуг ником није замерио, дао благом руком све
што му затражише. „Дај, помози им!“ довикивао и погледао ка јабучару,
чекао Адама, који је шмугнуо иза сењака чим се чуло за мобилизацију.
Чекао да га се нагледа, посаветује, о својој сахрани да му каже све што је
наумио. Чекао и сећао се:
Како је и до тада ишчекивао унука да му се кроз јабучар, лајање истих
паса, крцкање Толиног плота, шумор јабукових грана, опрезно, лоповским
кораком врати из жена; увек сврати код деде на доксат да се из тестије
напије воде, и тек онда га поздрави и седне на праг; ћуте: он је удисао
унука, ловио му мирис и зној жене, дрхтурећи, мучио се да га не пита код
које је ноћас био и каква је била. Адам би опуштено и гласно зевао и ћутао,
а он би му рекао: „Сад је најбоље да се напијеш хладног млека. Па спавај
док те не пробудим.“ По његовом одласку, дуго би пушио, женама пунио
собу и таму, Адамове мешао са својим, негдашњим, увек на земљи, међу
биљкама што ћуте и миришу.
Један једини свитац оказивао се тад у јабучару, око будимке; Адам се
није враћао: ни последње ноћи пред одлазак у рат, од женског ништа му
није прече. Издаће га и он. Ти који много воле жене, воле само себе.
Капија је непрестано шкрипала. Авлијом се таласао жамор. Можда више
неће доживети да види толико људи на окупу. Рат је, одлазе бирачи и
присталице. Ово је његов последњи збор. Устао је са столице, она је пала
иза леђа, ухватио се за дирек доксата, загледао у гомилу људи у авлији, у
тами. Повикао је:
„Куда ћете, браћо? Рат им у кући. Нека не убијају швапске цареве, нек
вешају наше лопове из владе и Скупштине. Пашић губи изборе, па гура
Србију у рат. С чим ћемо у рат, питам вас, браћо и децо? Добро, с Турцима,
морало се. И с Бугарима, заслужили су. Али како ћемо сад на Аустрију и
Немце? На две царевине. Народ је го и бос, рат и неродица нас исцрпли.
Презадужени смо толико да нас ни чукунунуци неће моћи да раздуже. Већ
две године није родило. Метиљ сатро стоку. Кише убиле земљу, шта смо
посејали? Шта смо пожњели, питам вас, браћо? Амбари празни, торови
пусти, народ смршао и проређен ратом и заразним болештинама, а Пашић
тера у рат. И шта ће нам држава без народне правде и закона за све? Може
ли бити горег рата од нашег рата за тај јадни живот?“
Тада је Тола Дачић преко плота, из мрака, засвирао у свиралу, жамор и
кукњаву села засуо колом, њега, Аћима, онемио. Гомила сељака ћутала је у
тами. Кад он говори, сељаци не ћуте. Никад му реч нису оћутали. Друго
сада мисле? Он им више није оно што је некад био? Напипао је штап,
устукнуо у своју собу, легао на кревет.
Ђорђе је викао на Толу: „Ако си пијан, спавај, а ако си полудео, да те
вежемо.“
Свирка није престајала. Увијала се око жена и лавежа.
Дрхтао је, чуо гребуцкање браде по гуњу: ако умре док је рат? Умре док
је мушки народ на бојишту? Отићи ће, изгинуће сви његови гласачи и
присталице. Само нешто стараца, богаља и деце остаће у селима. Зар
Аћима Катића жене да испрате до гробља и сахране. Жене и мук. А све је
своје жеље у ту сахрану завезао. Петнаест година ни на једним изборима
није учествовао, у Чаршију и Паланку није одлазио. Издао га син Вукашин,
Пашић му у Главном одбору Радикалне странке смрсио конце и сатерао га
у Прерово. Остало му још једино да се у своју сахрану узда, када ће се цела
Србија уверити с ким је и за кога је моравски народ. Кад друкчије није
могло, нека свећама, воштаницама гласа народ за Аћима Катића. А ти се
гласови неће моћи да купе чокањима ракије и опанком. Те изборне
спискове што ће се отегнути за његовим ковчегом неће моћи да скроји
Пашић са својим среским писарима. Кад друкчије није могло, својом
крстачом клепиће Пашића по глави. На преровском гробљу оро ће да се
вије и пева сељачка песма из тимочке и преровске буне. То мора заболети
и Вукашина, несина, издајника.
Из авлије се више није чуо жамор мобилисаннх сиромаха и молилаца.
Отишли да се спремају за одлазак у Команду. Тола је на свирали започињао
песме, али их није завршавао.
Извукао се из собе, опет сео на доксат и загледао се у јабучар, одакле се
увек ноћу враћа Адам. Онај један једини свитац још је везао исту стрепњу
око јабуке будимке и колачаре. Густ немир и ситан лавеж таласали се
Преровом.
Зар баш мора и последњу ноћ пред полазак у рат да буде на жени. Ти
који воле да уживају, воле само себе. Ти све и сваког издају. Деда се воли
кад се постане деда. Спомиње само пред унуцима и у мраку. Је л’, ти то већ
знаш, Адаме? И ти ћеш се, несмирниче, уплашити једаред себе и људи. Кад
навале непогоде и зла, кад останеш сам на путу, синко, требаће ти велико
дрво за спас и деда за душу. Жилу, дебелу жилу мораш из себе да усадиш, да
те не убију припеке, не ишчупају лопови и силници, не одувају ветрови са
моравске обале. А теби је ноћас све под тобом. Ти си сада себи само ти.
Волиш се. Ничега те није страх. Све можеш. Рат још није у теби.
Свитац се пео уз јабуку. Стрмо, зеленкасто.
Уживај, синко, расти, расти, момчино, не сламај се, расти. Нек те не
заборави ниједна, нек јој буду пуна недра жеравица када мене сретне. Хоћу
да порумени кад мене види, сваку Преровку хоћу да знам којој си био ти,
мора свака да ме пита за тебе, шапатом да пита кад ћеш да дођеш на
одсуство. Мора да застане кад пролази поред нашег, да мили поред наших
јасенова, ливада и њива. Очи да не одваја од нашег. Хоћу по сву ноћ да те
не заборављају и босе да излазе у сењаке и ћуте тамо где си им долазио. Да
те чекају као јасике. Да зебу и зуре у плот.
„Шта ради сву ноћ, тај несмајник! Скоро ће поноћ, кад ће да се
наспава?“ довикивао му Ђорђе иза жишке цигаре, са прага бачваре.
„Ако га нема. Ако“, одговарао сину гласно, а у себи стрепео: нема
слађег од тога најкраћег белог сна, може заспати и не стићи да чује аманет:
каква треба да буде сахрана Аћима Катића, старог радикалског првака
Поморавља. Њега што је штапом јурио министре са скупштинске
говорнице кад слажу и против сељака скроје закон, а среске начелнике и
порезнике млатио као волове кад згазе закон и правду. И краљ Милан је
бледео кад му име чује. Док га син Вукашин није издао. До тада. Тај
господин, париски доктор права, узданица, несин. Његовим рукама удавио
га Пашић. Закопао га жива. А против сина није могао. Није хтео. Да сину
згази чело, сломи руке, и корак.
 3

„Па где је досад, траг му његов?!“ викнуо је Ђорђе, бацио цигару и

пошао јабучаром ка плоту, преко кога Адам прелази кад се ноћу враћа
кући: Што мора и ноћас по тој смрдљивој женетини, навући ће болест,
смрт јури на те што се ћушкају по женским ракљама. Што и ноћас мора да
гази цвеће око нечије куће, домаћину чупа сено, плаши кокошке
сиротињи. Што и ноћас мора, као за вампиром пси да реже и лају за њим,
што? Сео је уз плот који Адамова нога прескаче, ухватио се за прошће што
Адамове руке сваке ноћи стежу; запамтио је: „Ти што се сатиру по женама,
кратког су века. Убија их нека звезда поноћница коју само они виде, кад
обневиде. Њена жишка падне им у срце и нагори га. Тад почне јектика.“
Каква звезда, каква жишка! Те који због жена људима ломе плотове, њих
колац убија, секира. На њих трчи пас, нож, куршум, свакојака усмртија.
Јури смрт те што жене јуре и на њих смрде. Ноћу гину.
Ослушкивао псе, по њима га тражио селом, слутио код које је, пратио
лавеж. А видело се све: месечина припалила зелене јабуке и лишће. Неће
се вратити ни до сунца.
Устао и обема рукама се ухватио за прошће, спустио главу на повију:
Боље је да не стигне у Команду. Нека не стигне. Као да ће он Аустрију
задржати и Србију сачувати. Шта ће Србији један коњаник? Торбом дуката
ће да га откупи, генерале ће да поткупи, клекнуће пред Путником и
Пашићем, рећи ће да се никад политиком није бавио, нити Аћима слушао.
Све ће дати и учинити да га спасе. Лагум под Моравом ће ископати,
дивизија га не може пронаћи. А рат неће дуго, чиме и како против две
царевине? Није се он рату надао, није стигао у Команди да среди, склони га
у штаб, болницу, нека буде телефониста, писмен је. То може Вукашин да
учини, може, само ако хоће. Да му је бар коњ за ратовање, али он запео с
Драганом у рат. Како је цикнуо и издрао се на њега кад га је замолио
вечерас: „Да ти спремимо Цвету, синко. Кобила је, мирна и послушна. Шта
ћеш с Драганом кад пукне топ?“ — „Цвету? Јашите ви раге. Драган је мој
коњ. С њим ја идем у рат.“ Јао, коњ је мета коју ни ћорав не може да
промаши. А тек Драган, колики је и какав! Да хоће бар да га испрља, да
није леп и да се издалека не види. Мислиће Шваба да је генерал на тако
лепом коњу, па ће га нишанити, пси. Аћим је крив што је Адам у коњици
служио војску, та старчина излудела што више није посланик и власт, па
запео да му унук буде коњаник и да се њиме хвали у механи. Само три дана
да има до поласка, средио би он у Команди. Три дана да има, па да стигне
до Београда и Вукашина, али вечерас су звона звонила и добош лупао — до
сванућа да је у Команди.
Пукла повија, тргао главу из прошћа, јекнуо: Враћа се. Загледао се у
Толин шљивик. Тола брзо пролази по месечини и сенкама, носећи јагње у
наручју. Украо.
„Из чијег тора, Толо?“ довикнуо му да га заустави, бар с њим ноћас неку
реч о Адаму да прозбори. С њим, кад мајке нема. Не може са Аћимом.
„Из твог тора није, газда-Ђорђе. Четири војника, четири плећке печења
мора да понесу. Кад немам сваком по прасе.“
„Виде ли где Адама, ноћас?“
„Како да га видим кад се зна где је он сада.“
„Је л’ ти треба нешто? Не кради ноћас. Доћи и узми што ти треба. За
паре не брини. Ја ћу свој четворици да дам по дукат за рат.“
„Немој дукат, молим те. Моји синови нису имали дукате ни за мир, па
им не треба ни за рат. Дај ти њима по банку, ако си одлучио да даш. И
донеси им по флашу старе ракије. И оног вина што ви само с великим
гостима пијете.“ — Јагње заблејало. Тола га стегао за гушу и пожурио кући.
Запалио је цигару, ослонио се на стабло јабуке: Да му је мати жива, да је
Симка жива, не би он ни по женама толико луњао. Човек без мајке стида
нема. Ко не зна шта је мајка, тај не воли ни оца. Ако, синко. Само ми ти
живи. Потрај, и мрзи ме. Мрзи ме што игда можеш, али живи.
Одједном обамро, једва стигао до бачваре, наточио вино, испио пун
бокал, дотетурао се до штале, сео на јасле, уз Адамовог коња Драгана;
прислонио се лицем на његову плећку, па на груди, мазио га по врату,
миловао главу, плакао, молио га: Сачувај ми га, Драгане. Кад припуцају,
лези. Бежи у заклон. Немој да јуриш. Не тркај се, рат је. Буди најбржи само
кад вас појуре. Сачувај га, створе. Неће ни у рат без тебе. Дукатима ћу да
те поткујем.
Коњ је ћутао, њушио га, дисао му у леђа и врат; он га миловао и плакао,
све док није зачуо Толину свиралу. Тргнуо се и изишао: калдрма се љескала
и кључала на месечини. Пси се смирили.
Под Толиним вајатом видео: разгорела се велика ватра. Да испече
украдено јагње. Синови му спавају, одмарају се као људи. Сви мобилисани
сад спавају. Једино Адам, једино он у Прерову не спава.
Опет ушао у бачвару, поново испио пун бокал вина, па сео на праг:
слушао Аћимово накашљавање на доксату и Толину свиралу поред ватре,
уз коју је Анђа окретала јагње на ражњу. Мрзео је Аћима што чека Адама:
отеће му га; мрзео је и Толу што може да свира, а четири сина у свануће
отићи ће да изгину.
Прешао му у авлију, стао измећу њега и Анђе:
„Је л' баш мораш ноћас да свираш?“ запретио му главом.
„Хоћу синовима да разгалим душу. Нећу да оду у рат забринути и
тужни. И у инат свирам. Тако ми дошло.“
„Како смеш?“
„Кад неко даје држави четири војника, кад ће за Србију да пуцају три
моје пушке и Алекса топом, може ми се, па свирам.“
„Како то смеш, ноћас?“ шапатом је рекао и вратио се на праг своје
бачваре.
 4

А Тола је наставио да свира. Тихо, све песме које зна да му воле синови.
Одлагао је свиралу кад мора, да се обрецне на жену што цмиздри, па
ражањ не окреће равномерно; није свирао ни док чарка ватру: Ђорђе није
видео кад му је украо нарамак букових цепаница. Катићевим, газдиним
вратима и соврама ложиће ватру и испећи синовима печење да понесу у
рат.
Повукао би из пљоске по неки гутљај ракије и опет наставио да дудуче
песме и кола која му синови воле.
Све што је до њега било, што је могао и стигао, учинио је и за државу и
за синове. Дошао рат, и шта човек може. Шта вреди човеку да неће кад то
цареви хоће. Није им свет по вољи и хоће људи да имају више но што
имају. А други не дају то што имају, а хтели би да имају и мало више но
што јесте. Сад ђаво хвата бога за браду, а бог ђавола за рогове.
Гурнуо је свиралу у џеп, набацио још дрва, па се поново загледао у
свиралу:
Четири војника из куће, четири сина, нико из Прерова, из округа нико
за државу не даје. Кад се та несрећа сврши, неко то мора да зна и награди.
Ако неће држава, биће правде у краља, ако и он зажмури, Бог ће, ваљда,
знати. Не може и после рата Тола Дачић да остане Тола Дачић до рата. Рат
по своме сложи и размести. Крв мора да се плати. Мука и дангуба мора да
се надокнаде. А ко ће жив да се врати, ко ће тамо да остане, није очево и
његово. Колико је деце угинуло од болештина, њему само двоје. Четири, и
то мушка, остала. Ко има века, има и пута и заклона. Онај коме је суђено,
са шљиве гине. Ако пропадне Србија, за то неће бити крив Тола Дачић са
синовима. Ако, боже дај, победи Србија, победили су синови Толе Дачића.
Четири војника, три пушке и један топ. Шта се сада издире газда Аћим? Јед
и чемер спопали газдурине. Одоше вам надничари и слуге. Опустеће вам
њиве и виногради, нема ко ливаде да вам покоси. Вама је рат, Катићи. Сад
смо исти и равни. Није рђаво, газда-Аћиме, и правда је да нас макар рат
мало поравна, па да нас иста бољка боли, од истог да нас је страх, истом да
се надамо.
 „Рат је, чича-Аћиме! Рат!“ продрао се осветно и наставио да свира
коло.
 5

Аћим је опсовао и затрескао штапом по перди, па замукао и испустио

штап мећу ноге: из јабучара, носећи нешто у наручју, лагано је долазио
Адам и још спорије, бојећи се, неодлучно пришао Ђорђу, који је седео на
прагу бачваре, пушио, знао је да се и опио. Аћим се кашљем јавио,
опоменуо га да он чека, позвао га к себи. Адам то није чуо: секао је Ђорђу
лубеницу; чуло се прскање коре.
Украо му лубеницу, ми немамо бостана. Зна да воли лубеницу. И ноћас
се сетио да му донесе лубеницу. А мене заборавио. Баш га брига за деду.
Отац има живота и да презре и да опрости. Деда не сме ни да се наљути.
Остало му мало, мора да воли. Морам. Он ми је и корен и лист.
Подрхтавајући, зурио је у Адама, који је на калдрми, при месечини,
секао лубеницу на кришке. Онда је смогао снаге да викне:
„Адаме, чекам те!“
Ђорђе је нешто рекао Адаму, он је ћутећи пришао доксату и нагао се к
њему. Петлови су закукурикали Преровом кад је Адам љутито рекао:
„Деда, спава ми се, чујеш ли, спава ми се.“
„Да ли ти слутиш куд идеш и шта те чека?“
„То ћу да мислим кад узморам.“
„А знаш ли бар зашто идеш у рат?“
„Јавићу ти то у писму, деда. Сад ми се спава.“
„Добро, Адаме. И тамо, на бојишту, да спаваш кад год можеш. И старај
се да имаш верног друга, пуну торбу и суве чарапе. Ал’ никад немој да
једеш сам. Ако ти је командир паметан, ти га слушај боље но што си мене и
оца слушао; ако је глуп и будала, ћути и склањај му се с очију. Буди увек с
људима и где је већина. Кад се јуриша, немој да будеш ни први, ни
последњи. Кад бежите, буди опет у средини. А сад иди и спавај. Отац ће те
звати кад буде требало да кренеш.“
Тола је из све снаге дунуо у свиралу, заврзао коло, засуо њиме шкрипу
бачија и тандркање бунара, охрабрио жене да закукају за јединцима а
старце да псовкама поплаше и псе.
Адам је без речи, спорим кораком одлазио у нову кућу, на последњи
сан. „Лака ти зора, синко“, шапнуо је Аћим, бацио најгорчу цигару коју је у
свом веку пушио, ушао у своју собу и шакама и челом се ослонио на врата
Вукашинове собе: после његовог одласка, на Божић ујутру, пре двадесет и
две године, нико сем њега, Аћима, није крочио у ту Вукашинову собу.
Никоме то није дозволио, кључ је носио са собом, привезан за ланац на
коме и сат носи. У ту собу он улази сваке јесени, да избаци иструлиле
сасушене дуње и јабуке са ормара а евенке из прозора, да их замени
најкрупнијим дуњама, најцрвенијим јабукама, најлепшим гроздовима из
старог винограда. Тај му је дан парастос; ћути га, опрезно и крадом га
издахује, не иде у механу, не чита новине. У Вукашинову собу улази и кад
му се све што памти и мисли сасвим склупча у стару и исту патњу за
Вукашином, па не може никуд из себе, згорелог од патњи за сином
издајицом; тад мора да погледа њихову заједничку фотографију: Вукашин,
студент Велике школе, у сељачком оделу, и он, Аћим Катић, потпредседник
Српске народне скупштине. Поћутао би загледан у лепога, озбиљног,
високог младића који је за све, па и за професоре био Аћимов син, и учио
да Србији буде памет и правда, у Радикалној странци, уз очево колено и
леђа, сељачка песница против ћифтарије и гуликожа народа, зато га у
Париз и послао, капуташе знањем да надјача, а он, он друго постао. Он
изневерио. Вукашиновим рукама задавио га Пашић.
У тој Вукашиновој соби, за двадесет и две године, провео је и један
читав дан: још није било ни свануло а у собу му утрчао учитељ Коста
Думовић, блед, дрхтећи, као да му Вукашинову смрт јавља, промуцао:
„Самосталци образовали владу, Вукашин постао министар“, и изишао
одмах, не затворивши ни врата за собом. Некако се обукао, руке су му се
тресле. Ушао је у Вукашинову собу и до ноћи преседео гледајући у њихову
заједничку фотографију. Било му је мило што је Вукашин постао министар.
Било му је мило, никад тако жалосно и мило у исти мах, али је неколико
пута сам себи рекао: „Ја сам ти опозиција, да знаш.“ А кад је пала влада у
којој је Вукашин био министар, када га потом више није било ни у једној,
он би после сваке промене владе, узгред, у мраку, промуцао Ђорђу: „Оног
опет они лопови пребацише преко кука.“ Па би о Вукашину поново ћутао,
као о бегунцу с робије, скривеном у њему и празној соби иза његовог
узглавља, с вратима која су му тада, кад је Адам пошао да заспи пред
одлазак у рат, опекла дланове и приљубљено чело.
Узео је кључ што му стоји у прслуку привезан за сребрни ланац заједно
са сатом, некако откључао Вукашинова врата, ушао и, погружен, застао
пред њиховом заједничком фотографијом из дана кад је веровао да у
Србији нема срећнијег оца од њега, кад је моравском народу био закон и
заклон. Кад је могао Мораву у Ибар да наврне... Вукашин и он тамнели су
се на зиду. Хтео је да кресне жигицу и види га, али му је рука задрхтала.
Тада је први пут легао на Вукашинов кревет; у ствари, стровалио се у сенку
која је шкрипала и шумела: И Вукашин је ноћас отац. Ни он не спава. И
њему одлази син у рат. Мој унук Иван кога нисам н и видео. Ни то женско,
Милену. Која то сила и утвара ископа њему толику урвину у кући? Зашто
се то у истој крви тако зарати на огњишту Катића?
Смрачило се, замрсило у њему. Вукашинова постеља га није примала.
Вратио се у своју собу и легао. Тола је свирао, свитало је. За рат. Први
његов дан.
Ако се Адам из рата не врати, у оџак ће му се уселити кукувије и слепи
мишеви. Лопови и кише разнеће куће и зграде. Толини ће изгорети
плотове и покрасти све што може да се покраде. Виногради ће бити
парлози. Њиве и ливаде постаће трњаци. Сиротиња ће посећи јабучар и
шљивике.
Господе, има ли те? Сачувај ми Адама! Знаш како сам га на своју крв
накалемио и колико ми се у душу ужилио. Сад ми је он све што сам живео
и све моје што ће да остане. Спаси ми га, Господе, не дај да сатру све што
је српско.
 6

Сунце је било у доњим гранама јасенова кад је Адам пред шталом

узјахао коња и дојахао до њега, Ђорђа, занемелог насред пусте авлије.
Скочио је с коња и пољубио га у руку, па се усправио онако висок и окат на
мајку; гледао га сузним очима, одозго.
„Кад порасте тако висок и леп, кад брже стиже за војску и рат?“ —
промуцао је Ђорђе.
„Замисли да сам богаљ. Сваког дана би ме гледао као да идем у рат.“
„Не би ми овако било.“
„Кад не би сада пошао са свима, ја бих мрзео и сунце.“
„Што ми порасте, синко?“
„Не могу ми Швабе ништа. Не брини, оцо.“
Још је нешто рекао и повио се да га загрли и пољуби у оба образа; а
Аћим је у својој соби треснуо штапом баш тада кад је видео да га Адам
љуби, с њим се поздравио у соби, а с бабом Милунком и маћехом Зорком у
кухињи, јер је он, отац, тако наредио. Отац сина испраћа у рат, то последње
припада мушкима. Да су сами кад се одлази: да се гледа син и слуша отац.
Адам га загрлио и пољубио у оба образа, тако први пут у веку. Коњ је
плакао, лепо плакао као отац, док су се поздрављали. Зна се одувек зашто
стока плаче. Он, Ђорђе, није могао да се макне: упадао је у калдрму,
облуци су надолазили, надолазили као вода, па је до гуше, до јабучице био
мећу облуцима у калдрми; стегло се камење, једва се чуо:
„Обећај ми, Адаме.“
„Шта да ти обећам?“
„Молим ти се, сине.“
„Хоћу све. Кажи.“
„Док је рат, немој да јуриш за сукњама.“
Адам је осмехом стамнио јасенове и нешто рекао. Нестало га. Прштала
је калдрма, а сокаком су певали и викали Толини и Чађевићи. Јасенови га
опколили, стегли га у своју лесу и сноп, па није видео како је Адам отишао
сокаком, којим су певали Толини и Чађевићи.
На прагу бачваре расла је расечена румена лубеница и две непоједене
кришке се гуркале, њихале као чамци. Ишчупао се из калдрме, стигао до
лубенице, узео је у наручје, унео у таму бачваре, ставио је на буре и
заплакао.
Дошао Тола, сео на праг бачваре и рекао:
„Злу, Ђорђе, треба све у инат. На земљи нико не може да победи човеков
инат.“
Тола је још нешто промумлао и изгубио се У јабучару.
У заранке, Аћим се наднео над Ђорђем и рекао:
„Мора се, синко. Шваба напао, мора се. Проклето је српско племе и
семе. Ратови чешћи од неродица и поплава. Има да се трпи. Устани.“
 7

Од ове јесење кише не може ни птици под крилом да остане суво. А шта
ће тек с човеком бити? Кад не може и не сме ни ватру да наложи. А
пљуштаће и идуће ноћи, мисли Ђорђе.
Ослоњен уза зид, стоји под лименом настрешницом, по којој пљушти
киша, и слуша нарицања што се цепају селом. Куда прво: Вукашину, у Ниш,
да замоли, или с Толом на ратиште, ка Ваљеву? Више од петнаест година
није видео Вукашина, мора к њему одмах ради Адама, ако тај небрат душу
има, ако није заборавио да их је иста Живана родила, из истих недара
порасли, а што га школовао у Паризу и на онај последњи Божић триста
дуката му дао, нек му је богом просто. Ал' прво мора Адаму. Ко зна где је
сада? Најпре у Ваљево. Ту да сазна где је Моравска дивизија другог позива.
Ако се то још зна. У бунар ће га склонити док протутњи фронт. А после?
После ће пред једнима сузе, другима дукате. Нека влада Фрања Јосиф,
Виљем немачки, нека влада Јоса Циганин, жив ми је. И роб је мој син.
Камени се уза зид, слуша: Прерово пред зору постаје гробље. Базде торови
и штале.
У својој кући Аћим срдито лупка штапом о под: муку мисли. Страх или
зло му је у глави кад год му је штап у руци; кад год са штапом овако збори.
Са сокака дозивају га жене, прилази плоту: распознаје их по гласу.
Синови су им мобилисани, кад сване, отићи ће у Команду. Казују
истовремено и молбено.
Све што вам треба, тражите.
Неки динар.
Је л’ вам доста по сто?
Много. Како да вратимо толике паре?
Паре ће да ми врате они. Кад се врате из рата.
Даје им радостан што им даје, мислећи на Адама: он је уживао да даје
сиротињи; све што би затражили, дао би. Тај Бог мора то да зна.
Улази у Толину авлију полако, кисне, проверава кишу, кроз њу и студ
улива се у њега Адам; сву ноћ на киши, гладан, није спавао. Ако није. Ако је
кисао. Ако му је зима. Само нека кисне. Нека не спава. Нека цвокоће од
воде и зиме.
Лупа у Толин прозор, зове га, среће га у вратима:
Ти си обучен?
Сањао сам: Алексином топу пукла цев. Лепо пукла, као да је од зове. Па
сам се обукао и слушам кишу. Мислим, Ђорђе, најтеже је мртвом на киши.
Чујеш ли, изгинуше сви. Скршише Швабе Србију.
Гину. Али неће сви.
А шта ћемо кад одједном погине све?
Па постоји, ваљда, неко ко у овој васељени и злу одређује меру и век.
Ако и постоји, ја не смем само у њега да се уздам. Да кренемо у Ваљево
и пронађемо Адама и Алексу.
Да кренемо. И однесемо деци мало хране и нешто за преобуку.
Чим сване, крећемо. Спремај се. Дођи да узмеш што ти треба.
 8

Тола Дачић остаје у вратима, шакама се ослања о довратак и шапуће за

Ђорђем, који одлази: Нећу твоје, газда-Ђорђе. Нећу поклоњено на фронт
да им носим. Никако. Из моје руке мора да буде. Шта да им понесе?
Полази ка шљиви где му ноћивају кокошке. Једног петла има, а три
војника. Једног петла има, а у миру осам копача из његове куће
прекопавало преровску земљу, у рату четири војника, четири Дачића,
пошла пред царевину швапску. Да је знао да се полази, снашао би се ноћас
за ћуране. Лепа ноћ за хватање ћурана. Пуну врећу могао је да похвата.
Чије ли су кокошке на ниским седалима и ко добро храни живину?
Иде преровским шљивицима, опрезно прескаче плотове: неће онима
што изгибоше. Ни онима што у зору одлазе у Команду. Онима ће што никог
не пратише у рат, њима који спавају и који ће као кртице да преживе рат,
њихове петлове ће својим јунацима. Пси га осете, па лају; жене кукају из
вајата. Завлачи се под ниску дуњу: тај танкодушац није ратовао ни с
Турцима ни с Бугарима, па сад ни против Шваба. Хвата му кокошке за
шије, пропипава их по репу и крести, тражи певца. Кокошке се
раскокодакале, уплашиле, слећу, петлови лете на дудове: празних шака,
прескаче плот, иде даље, жури до седала на дуду: тај лопов је на робији,
њему је глава сигурна. Не мора још и печене петлове да му жена једе. Али,
и кокошке су му лопови, па на врх дуда одлетеле. Од лопова, све је
лоповско. Жури путем, присећа се чије све кокошке ноћивају на дрвету
поред пута. Тражи ниска седала, нигде петла да пронађе. Ако су седала
ниска, ту се кука; тамо где се спава и ћути, кокошке се посадиле на врхове
дрвећа. Селом се разлеже кукњава, лавеж, кукурикање.
Без петла, љут, враћа се кући; од муке комшији хвата кокошку; она
крешти. Стеже је за главу, прескаче плот, заклаће је на дрвљанику. Дозива
жену и снахе да ложе ватру, греју воду, да не труле од сна док српски
војници, гладни и боси, сву ноћ кисну на неком камену или у рову од жуте
иловаче. Мора опет под своју шљиву: хвата кокошке, опипава, сиротињске
су, мршаве. Једва једну изабра, остале се разлетеше по мраку и авлији.
Виче на снахе да ухвате још једну, али највећу. Коље их; жене их, хукћући,
односе у кућу, он остаје да седи на дрвљанику: Алекси ће петла. Он је
артиљерац, једини из Прерова, заслужио Карађорђеву звезду, најбољи
тобџија Моравске дивизије. Благоје и Милоје неће да замере кад знају да
само још једног петла имамо. Погаче биће исте, флаше са Ђорђевом
љутом ракијом — исте. Дуње — исте. По комад сланине, исто. Дао би Ђорђе
и по дукат, колико затражи дао би он, даје свима откако је рат, али куршум
трчи на дукат и пару. Ако им је суђено, нек погину као сиромаси. Војници с
празним џеповима. Нек види Шваба да смо поштен народ. Нек се и за небо
зна да су Дачићи били надничари. Исто у рату остали за државу и слободу.
Ал’ за дирек чије куће оста му Живко на Церу? Без гроба му син на земљи
за коју и погибе. Човек без гроба није се ни родио. Без белега за собом,
човек није ни постојао. Зашто је газио земљу кад се ни крстачом не закити?
Најбољи копач у Прерову го оде у земљу. Онолики човек оста без гроба.
Нема га. Не био Живко Дачић.
Анђо, жене, где сте? Гибаницу да направите. Да се моји не стиде пред
војницима и капларом кад отворе торбу.
Од чега гибаницу?
Отмите од оних који имају. Ако педесет година ко надничари нису једну
гибаницу за рат зарадили, нема рашта ни да ратују.
Устаје с дрвљаника, стаје под стреху: нека врео катран лије из неба,
мора да тражи синове и буде с њима у пропасти. Ако су живи, да их славски
нахрани, преобуку им донесе; ако су м орали да пропадну, онда као људе да
их сахрани, крстачом обележи, да им се не затре постојанство. Где ли је
оно у Ђорђевој авлији ових дана видео изрендисану, лепу јасенову даску?
Од те беле даске могу да изиђу три прописне крстаче. Има места за цело
име и презиме, да се као у буквару разговетно напише. Моје име у средини.
Дан кад се родио, Прерово, Моравска дивизија. И година кад настрада
Србија. Даске за сандук ће тамо, на лицу места да нађе. Кућу ће неком
развалити, али ће сандук сину војнику направити. Док сам ја жив, мој син
неће го у земљу. Нити на земљу кучићима и зверкама да остане. Да кисне
мртав у глибу, а биљкама је земљетину претурао, мрвио, жилицама
удешавао. Алат за прављење сандука мора да понесе. Шваба пљачка, народ
бежи и носи што може да понесе. Алат му треба. Секиру, теслу, ренде,
тестеру! И ексере. Има једино секиру. Газда Ђорђе има све. Где да нађе
плаву фарбу? Плаву фарбу где да нађе? Неофарбану даску нападну
лишаји, поцрни. Старо, ружно. Много старо. Још ова кишурина,
неофарбана даска иструли пре човека. Мора плаву фарбу у Паланци да
нађе. Ако је рат. На бојно поље без плаве фарбе, јок. Свеће, тамјан, зна се.
Кадионица. Кадионицу би заборавио. Киша може да лије, па гаси свећу.
Прво ону белу, изрендисану, јасенову даску да пронађе.
Прескаче плот, нема времена да иде на капијицу; пси скиче, познају га;
жури да по Ђорђевим вајатима купи алат и у првом прамењу свитања
тражи белу јасенову даску.
 9

Из Аћимове собе спази га Ђорђе, али га није брига што Тола тумара по
вајатима док му Аћим прича како је ноћас сањао Адама:
Одлучио сам да пођем с Толом ка Ваљеву. Да му се нађем. Ишчупам га
како знам. С војском и државом, види се шта ће бити — рече Ђорђе и
испљуну цигару.
Аћим га узима погледом, тамног, урезаног у прозор и свитање; каже
дрхтурећи, гласно:
Смемо ли то, Ђорђе? Кад су несреће велике и кад на народ падну, не
сме човек сам да им узмакне.
Једна се глава има и мора да се узмакне.
Аћим дуго ћути, па промуца:
Адам неће пропасти! Не може, Ђорђе, све наше да пропадне. Ни рат не
узима без мере и рачуна. Ни најгоре зло није без правде. А ми смо се
испатили и за Мораву. И ти и ја.
А ако пропадне, шта ћу онда? — шапну.
Иди, види га. И дај му што му треба. Ал’ нека остане с људима и с
пушком, Ђорђе. Све друго горе ће му бити.
Ђорђе натуче шубару и без речи изиђе на кишу.
Имаш ли плаву фарбу, Ђорђе? — викну Тола из даљине, носећи белу
даску, тестере и још нешто.
Не разуме га: зури у даску, заглушен нарицањем преко пута, иза
јасенова.
А што мора да је плава? — промуца.
Тола диже главу ка тмурном расванућу, кишном небу:
То не знам. Не знам што се крстача и мртвачки ковчег фарбају у плаво.
А рат је. Али, треба да је плаво.
Ђорђе га остави без речи, пожури ка штали, повика на слуге да устану и
спреме коње и кола за далек пут.
 Аћим обучен седе за сто уз прозор кроз који види авлију, главну капију,
пут иза јасенова. Село се утиша у њему, али је све гласније презање коња и
спремање за пут. Све му је тако у свануће отишло: Вукашин, Адам, сад и
Ђорђе. Загледа се у та сванућа и та одлажења, искидана, изукрштана. Без
повратка. И шта му на крају оста од његовог толиког и таквог живота? И
које добро и које зло он не учини да не дочека то што је дочекао?
Из неке тмуше и даљине чује топот коња и кола по калдрми. Са
преровске цркве јави се мало звоно; придружише му се велика
оглашавајући смрт мушкарца.
Звона га раскивају и стањују у измаглице неких сећања. Одсутно зури у
прву страну јучерашње непрочитане „Политике“:

Саопштење Врховне команде српске војске. Услед велике бројне

надмоћности са којом је аустроугарски непријатељ продро у нашу земљу,
наше се трупе постепено повлаче да би примиле битку под што
повољнијим околностима... Бугари траже Македонију... Хоће ли Бугарска
напасти Србију?... Чека се улазак Турске у рат... Руси напредују... Докле
ће се ратовати?

Одгурну новине и испи охлађену кафу. Сваког јутра после кафе он

одлази у своју механу да сељацима преприча новине, испсује Пашића и
владу, да предсказује пропаст Аустро-Угарске и Немачке, тврди победу
велике Русије; сваког јутра исто, само сада узима штап, али остаје уз
довратак: заустављају га звона са цркве.
Из неке даљине, на капију улази Наталија Думовић. Не радује јој се. Ни
она му се не осмехује као увек кад му прилази да му прво пољуби руку.
Нешто му довикује. Не чује је од звона.
 10

Наталија застаје под стрехом и крајем модре мараме, којом се

повезала, брише мокро лице. У недрима јој расте Богданово писмо. Моћ и
топлина. Радост која и пред Аћимом хоће из ње. Иако звоне звона,
оглашујући погибију Прероваца. Загледа га, ипак, бојажљиво. Јер он се
држи за довратак и гледа некуда преко ње.
Остарео од јуче, неће дуго. Никад га овако несрећног није видела. Како
да му каже? О Вукашину и унуцима из Београда никад јој ни реч није
рекао. Зна се у Прерову и народу: ако неко хоће да га увреди и разјари,
нека само помене Вукашина. Али га сада вест о унуку мора обрадовати.
Звона брује, клати се његова бела ракљаста брада. Пита је сваког дана:
Да ли је стигло Богданово писмо? Онда је теши, грдећи мушке. Воли да
слуша о студенту и социјалисти Богдану, распитује се о њему.
Деда, стигло ми писмо — застаде: он гледа преко ње у кукњаву иза
јасенова као да је не чује. Коракну к њему, подиже глас: — Пише Богдан да
је с њим у чети Иван Катић. — Он трже главу и оста загледан у јасенове. —
Каже да је паметан и добар младић. А Богдан је много строг према људима,
причала сам ти. — Преломи му се брада, лупну штапом о праг. Као да се
није обрадовао?
Прочитај ми шта пише.
Није то очекивала, ни желела. Како да му чита писмо кад Богдан
свашта пише?
Читај ми, Наталија.
Ево, деда... „Са мном је у чети и Иван Катић, син свима знаног
Вукашина Катића. Наравно, студент на Сорбони. Јер где би, забога, сем на
Сорбони могао да студира ..
Не прескачи, Наталија, молим те. Примаче се к њој: она од страха
хитро завуче писмо у недра.
Наталија, прочитај све што каже тај твој. Редом. Све, из почетка.
Богдан воли Ивана, деда. Хвали га. Иван је диван младић и друг.
 Кажем ти, читај редом.
„Тај ивер је одлетео далеко од кладе да још јаче потврди старо
правило“ — застаде јер је старац уздахнуо:
Мој несрећниче.
Деда, опрости ми, молим те. Ја сам хтела радосну вест да ти кажем.
Богдан воли Ивана.
Читај редом, не жали ме и ти.
„... Млади Катић не мисли очевом главом...“
Зар је и он изгубио сина? — шапну, па додаде строго: — Читај, Наталија.
„... а није му ни Скерлић идол. Презире реформисте и буржујске
прогресивце. Има јаку памет и много смисла за правду и доброту. Што до
сада није постао социјалиста, криви су услови у кући и његова чудачка
занетост књигама.“
Не прескачи!
„Тај млади Катић својим непознавањем живота тешко оптужује свог
однарођеног оца и своју класу. У њему откривам нешто несрећно и
трагично. Нешто за сажаљење и тугу.“ Ето, деда-Аћиме.
Прочитај ми поново те последње реченице.
То је онако. Једно размишљање. Не мора да важи и за твог унука.
Немој ти мене да тешиш. Читај, богати!
Не љути се, деда, прочитаћу све. „Они — Богдан мисли на господу — они
својом децом осуђују себе на пропаст. Њима у кући, на крилу им, међу
ситом и размаженом децом, расту Базарови и Лизогуби, у сваком случају,
прави противници. Они их учине неспокојним и несрећним и кад су
најмоћнији. Тлачитељима клица пропасти клија у срцу.“
Откуд му је Вукашин тлачитељ? Том твом Богдану куршум клија у
глави, да му матер ђачку! Читај даље. Читај даље кад ти кажем!
„... Ја придајем велики значај бунтовницима и незадовољницима из
буржујских кућа. Ако нису увек семе будућности, они су живе ране на
сваком героку и сваком мундиру. Прво од њих, такве деце, бивају побеђени
буржуји и тирани.“
Старац лупи штапом о степеник: И Вукашин изгубио сина! — промуца и
неста у тами собе.
Не сме за њим у собу, прилази прозору: не зна шта да чини. Желела је да
му прочита само прве реченице и обрадује га. Мало јој било да за писмо
зна само мати и да га небројено пута чита до сванућа. Ноћас није тренула:
читала писмо и слушала кишу како капље по његовим речима.
Звона утихнуше; њихову замирућу јеку прели жубор стреха. Пуних,
тешких недара, отисну се од зида. Велика капија тресну за њом. Мало звоно
поново поче да опева смрт неког преровског копача; високо над селом, у
облачини, сустижу се његови небесни гласови. Да није и небо раскаљано
као пут, препознала би тога што се сада у два гласа последњи пут чује над
Моравом:
Жена опкорачила праг, ухватила се за довратак и промукло јечи
клатећи се, док дечачић седи на гомили жутих тикава и прутом буши једну,
несазрелу.
Отац му црномањаст, трапав, лако се смејао; неколико пута га видела
како зајапурен, знојав, душмански туче волове, липтала им крв из ноздрва.
Где ли га је погодио куршум? У сваком писму бринуо за волове.
Стаје под стог шаше зденуте на дуду уз плот, вади из недара Богданово
писмо, шапуће га:

Ноћу, на стражи, забленем се у звезде. И ошамутим се од осећања: да

немам тебе, ја бих посумњао и да постојим. Хоћемо ли моћи да се волимо
и у ропству? У овим данима, међу нама у Ђачком батаљону, свака сумња
личи на издајство.

Заглушују је звона.
Старац окачиње црно барјаче на вратнице:
И Радош. Заједно у школу ишли, доносио јој јаја мисирке. Најбољи
певач у Прерову; деда му полази према кући пуној лелека, али продужава
ка сењаку и зарива главу у стог сена.
Жури сокаком и схвата: бронза за сваког има исти глас, истом снагом и
трајањем звука црквењак прича свачију смрт, истом депешом јављену, на
истом списку записану. А они нису били исти. Они су били добри, зли,
глупи, смешни, јадни, храбри... Били.
Чује, иза окуке неко почне песму па замукне; стаје: иду два регрута
пртећи торбе, праћени дедовима и мајкама. Познаје их. Шта да им каже?
Срећан вам пут? Не може да се склони. Стаје и чека да они прођу па да
продужи. Један од регрута, Здравко, ћутљивко, намћор, почиње песму, неке
речи узвикује, мати га хвата за рукав, моли да ћути.
 Хоћу да певам. И ја ћу да погинем — виче, млати рукама. — Добро
јутро, Наталија! Збогом, Наталија!
Срећан ти пут, Здравко — муца.
Какав пут кад идем да погинем! Слушај, обећај ми пред мајком и дедом
да ћеш да ми пишеш писма док сам жив. Они то не умеју.
Обећавам ти, Здравко.
А моја да читаш гласно. Целом комшилуку, хоћеш ли? — пита је други
регрут што је шајкачу дубоко натукао на очи, да скрије сузе.
Хоћу. Само ти често пиши.
Здравко опет почиње песму, мати му плаче и дрма га за торбу да заћути.
Наталија убрзава корак да их не слуша и не гледа, али мора да застане
пред кућицом без плота, једином у авлији, најбеднијом у Прерову:
Жена, марама јој спала за врат, лагано и немо иде око куће, за трен
застане да се лупи песницама у груди, па продужује да корача укруг, око
куће, а за њом, држећи је за сукњу, боса и голуждрава девојчица суљка се
по раскаљаном.
Дука, свињар Ђорђа Катића. Од њега ниједно писмо није стигло с
фронта. А три му писала. У последњем га грдила: „Срам те било. Ти си
једини Преровац који није писао кући. Пиши одмах, јер ћу ја, Наталија, да
напишем твом командиру какав си ти отац и муж.“ Без њега, оне ће
поскапати од глади.
Наталија, сврати да попијеш Боривоју за покој душе. Ишли сте у школу
заједно — зове је преко плота Боривојев отац.
Брише очи и улази у кућу. На столу Боривојево ново, момачко одело,
оно има облик тела коме је глава лонац с припаљеним свећама, око кога
тихо јече мајка и удовица.
Из празног, згужваног одела заувек нестао црномањасти кавгаџија,
играч што се о свим богомољама и саборима тукао с момцима, кидао кола,
јурио ножем супарнике.
Је л’ то опет пропада Србија, Наталија? — шапуће Боривојев отац
загледан у синовљеве опанке.
Не може Србија пропасти. Русија с нама ратује.
Жене, послужите Наталију како је ред. Шта можемо. Бог нам га дао, Бог
нам га и узео. Могла болест да га однесе још док је на сиси био. Али
дочекасмо да буде момак и војник. Имала од њега вајду и њива и држава.
Умео и да обрадује и да забрине. Ваљда је главу откупио.
 Боривојев отац шапуће над празним, спљоштеним оделом на столу.
Опет је на путу мећу плотовима, суља се по глибу праћена лелеком и
звоњавом, среће регруте који одлазе у Команду, уплаши се кад им зажели
срећан пут. Стаје под стог сена зденутог на јасену, вади из недара
Богданово писмо:

Наша војска се повлачи. Можда се налазимо пред поразом. А ми се Ђаци

осећамо као победници. Схваташ ли да то није безумље? Грозно ми је да
пуцам у људе, али убеђујем себе да ћу ратовати за људску правду и слободу
бедних и потлачених. Они су моја отаџбина. И ти, Наталија. Часна реч,
осећам тако: ти си мој други ратни циљ.

Схватам и не схватам, лепи, шашави мој. О боже, зашто сам изишла из

воза у Лапову? Шта ме толико уплашило? Те његове крупне речи, као
облуци. Жеља ме обезнанила. Свест ми се помрачила. Само сам на то
мислила кад сам прешла Мораву, не, чим сам прочитала:

Да свакако стигнеш у среду по подне, јер у четвртак одлазимо у

Скопље. Одлазим у рат. Наталија, доћи једну ноћ раније. Дођи, ако ме
верујеш. Неизоставно. Свакако. Једну ноћ пре одласка. Рат је, Наталија.

Зато сам и пала из воза. Гурнуо ме неко, нисам то смислила путујући,

нити желела иједног трена. Одједном се уплашила, привидело јој се: он се
надноси над њу, обасипа је речима и засењује очима; скочила је из воза,
побегла иза станице, у кукуруз, у тиквине вреже: воз је писнуо, далеко,
одлазећи ка Раљи, без ње. Желела је да заплаче, мучила се, није могла.
Ухватила се погледом за мрке грудве, замесила их у сутон, у мрак. Па се
уплашила себе, немоћи и даљине, довукла се до дрвета, на које се
ослонила: зашто га се толико боји? Замислила се и није нашла одговор.
Кад су се пред зору зрикавци утишали, изишла је из кукуруза и пошла
на станицу да се у свануће попне на јутарњи воз ка Београду. Пред подне
стигла у Раљу, зборно место ђака, студената, младића добровољаца. Некако
се пробила кроз редове другова, поздраве и веселе повике у шљивику
поред пресушеног потока, а од Земуна и Срема — грмели су топови.
Угледала га је како лежи на лећима, с главом на шакама, није се ни
помакао; сачекао је да му приђе, једва се придигао, први пут јој се није
осмехнуо, руковао се млако, врховима прстију, а не пуном шаком, снажно,
да уплаши срдачношћу и снагом, како он то увек чини. Није јој ни речју
поменуо што није синоћ стигла; нити јој је напоменуо да ни с ат времена
немају до његовог поласка у рат. Причао јој о свом растанку с Димитријем
Туцовићем, а она гледала преда се и у тузи стидела се себе. Зашто га се
уплашила? Зашто му не верује? Њему друкчијем од свих осталих што су
долазили у Салу мира Радничког дома, друкчијем све до сада — сад
побеђеном мушком таштином, обичном студенту и добровољцу који прти
торбу и, на вику официра, лако, као на излет, полази на перон, где стоји
постављен воз. Више није могла да се савлађује:
„Богдане, треба да ми опростиш.“
„Шта сада да ти опростим?“
„Страх да ми опростиш. Оно што нас разликује од вас, мушких.“
„Оно што мушкарцима даје право на надмоћ?“
„Оно што вам одузима такво право, Богдане. Не гледај ме тако. Ја се не
стидим што плачем.“
Побегла би у кукуруз, оставила га пред фургоном да није одмах тихо и
муцаво рекао:
„Схваташ ли шта је то поћи у рат? Ако се и вратим, нећу бити онај што
је отишао. Ја се, Наталија, не бојим смрти, ја се бојим рата. Ужасно се
бојим рата.“
Тога што шапуће воли она, тога што дрхти, а не оног што говори
крупне речи, што прети. Касније јој је само име шапутао у чело: лагано,
молећиво, несрећнички: Наталија, Наталија... Стајали су уз фургон у који
су већ ушли и певали загрљени ђаци и студенти које нико не испраћа. Она
је дрхтала под његовим широким, меким шакама на раменима; њишући се,
челом му дотицала браду; у очима јој се згушњавала шумица у страни и
пламсали кукурузи: ту би била њихова постеља да је синоћ стигла. Више га
никад неће видети. Зарила му главу у груди у којима су тутњале неке речи
које није разумела. Па је утрнула од бола у који се сва згрчила да остане у
његовим шакама. Једино је смех видела, пуне вагоне смеха што су
промицали поред ње, удаљавали се, у рат.
ГЛАВА ДРУГА
 1

Председник српске владе Никола Пашић стојећи за својим столом

одсутно слуша свог помоћника за спољне послове Јована Јовановића:
Опет нота енглеског посланства, господине председниче. Енглески
конзул у Скопљу жалио се свом министарству да смо ударили велики порез
неким Турцима, трговцима, који су њихови пријатељи.
Јави окружном начелнику да скине порез тим Турцима.
И вицеконзул из Битоља се љути што наплаћујемо порез у два села где
он лови јаребице. Господин Греј нема ловачког пса, па му сељаци у лову
замењују псе.
И те сељаке ослободите пореза. Нека се господи конзулима све угоди
само да нам енглеско посланство не шаље и такве ноте.
Кад Јовановић оде, саопшти секретару да данас не може примити више
никог. Ни своје министре, ни стране посланике. Ни пријатеље, додаде
оштро. А на телефон ће се одазвати само краљу Петру и војводи Путнику.
Оста сам, али не седе; ослони се шакама о сто пун јутрошњих
неповољних телеграма из савезничких престоница и извештаја са бојишта
које му је малопре предао министар војске: „Критично! Критичније не
може бити, господине председниче.“ „Биће још критичније, господине
пуковниче, биће“, узвратио му с помишљу: Човек који у свакој несрећи не
мисли да може бити још теже, није за министра у мојој влади. Тако повијен
над столом и с погледом упереним у го зид, замисли се: У свом сутрашњем
експозеу на тајној седници Народне скупштине, сазваној због нагло
погоршаног положаја Србије, шта је најважније што не треба да каже? О
положају у ком се нашла Србија, којој један крај освајају непријатељи, а
други отимају пријатељи, кад војска једва одолева на фронту, а савезници
Бугарској дају Македонију и не шаљу муницију и ратну опрему, док
опозиција у Скупштини и новинама виче — „Пашић је кривац за ову
несрећу“, и светина јој верује, како да најмање каже кад сви очекују да све
и најгоре каже? Јер у великим несрећама људи виде и оно што не виде, и
знају и оно што не знају. Данас и свака будала може да докаже да је
положај Србије безнадежан. А његова је дужност да укаже на разлоге за
наду. Да казује наду, не доказујући је много. Због нечега, људи не верују у
политику са доказима. Али ту је опозиција која против такве политике има
сада све доказе, а намерна је да га сруши. Кад би сутра у Скупштини, а
нарочито у новинама, оног Вукашина Катића некако ућуткао. Он је једини
опозиционар који и паметно збори, а људи му верују. Такав му министар
сада треба. Нема политичке слоге без Аћимовог сина који се свакој
политичкој слози највише опире. Како за своју политику да придобије баш
њега, свог старог, опаког противника? У летошњим скупштинским
изборима, пораза од њега спасао га аустро-угарски напад на Србију.
Господине председниче, на телефону је начелник Врховне команде —
обраћа му се секретар и додаје: — Моја канцеларија је пуна страних
новинара који вас моле за пријем.
Реци им да ћу их примити прекосутра.
Кад секретар изађе он седе, лагано подиже телефонску слушалицу и
сачека да војвода Путник проговори:
Ја сам, господине председниче, дуго размишљао док сам одлучио да
вам саопштим: војска нам је пред катастрофом.
Војска је, ваљда, још у рововима, господине војводо. И одолева
Аустријанцима и Мађарима.
Не одолева више. У Мачви и на Јагодњи распукао нам се фронт. Швабе
провалиле и незадрживо надиру ка Ваљеву.
Зауставите их како знате.
Пушчане муниције имамо још за десетак дана, а артиљеријске само још
по десетак граната на топ. Без озбиљне савезничке помоћи, тешко ћемо две
недеље издржати.
Ја ћу за муницију одмах поново да ургирам код савезника. А што се
њихових трупа тиче, не смемо им се надати.
Врховни командант ме овластио да позовем вас и целу владу да одмах
дођете у Ваљево. Да се заједно договоримо шта још може да се учини. Ало
Ниш. Чујете ли ме, господине председниче?
Сутра заседа Народна скупштина, па влада не може да дође у Ваљево
док Скупштина не донесе неке важне ратне одлуке. Нека Врховна команда
као и до сада сама одлучује шта треба на фронтовима чинити.
Господине председниче, понављам вам: стање на фронтовима је толико
тешко... Можда... крајње критично. И молим вас крените одмах.
 Ако је стање тако како кажете, онда о њему треба што дуже
размишљати и не одлучивати по хитном поступку.
Ја сматрам да ми стојимо пред судбоносном одлуком.
А ја сматрам да смо ту судбоносну одлуку донели одбијајући ултиматум
Аустро-Угарске Царевине. Све остало треба одлучивати према тој
судбоносној одлуци. И радити за њу. То је моје чврсто уверење, господине
војводо. Не, не. Не бежим ни од једне одговорности. Не бежим. Молим вас,
то пренесите Регенту. Размислићу. Кажем вам, размислићу и јавићу вам се
сутра увече.
Одлучно спусти слушалицу н први пут прекиде разговор са војводом
Путником. Тај свагда разборити и присебни војник који увек промишљено
поступа, говорио је тако као да око Врховне команде већ падају швапске
гранате. Глас му је дрхтао. Војска пред катастрофом! Ако то Путник каже,
онда је то истина. А то је крај Србије. Шта он треба да чини пред том
истином? И које то судбоносне одлуке они могу поново донети да та
истина не постане судбина Србије?
Устаде и лактовима се ослони о сто, као на ограду над провалијом:
Чекај Никола, сад полако, од почетка. У свему великом треба се враћати на
почетак. Где си погрешио, да ли си могао д а чиниш нешто друго од онога
што си чинио, је л’ било начина да се избегне рат, пре његове објаве Србији
— отвореним телеграмом грофа Бертхолда?
Чим је 23. јула примио ултиматум аустро-угарске владе, он није ни
помишљао да је убиство Франца Фердинанда главни повод за рат Беча
против Србије. Јер је српску победу над Турском, Аустро-Угарска доживела
као објаву рата њој. А тако и јесте. Турска је бранила Хабсбуршку
Монархију од Јужних Словена, али је и Турска својим присуством на
Балкану одлагала напад Аустрије на Србију и остварење немачког Drang
nach Osten. Није могао поверовати да је тек тај дечак Гаврило Принцип
својим револвером дао Бечу повод за започињање европског рата. Својим
победама над Турском 1912. и над Бугарском 1913, Србија је себе довела у
непосредно ратно стање са Дунавском монархијом. И одбијањем да га
прими у посету са жељама и гарантијама за добросуседске односе, Беч му
је 1913. недвосмислено ставио до знања да међу Србијом и Аустро-
Угарском нема мира док се граниче и заједно постоје. Међу нама је могло
бити само примирје. А Србији је било неопходно примирје. Потпуковник
Апис је веровао да ће смакнуће Фрање Фердинанда продужити то
примирје. За ту завереничку, за ту кобну погрешку није одговоран он,
Никола Пашић, ни српска влада. Уосталом, ниједан велики догађај у
историји није започет по налозима разума, нити се у њему деловало по
моралним начелима. Мало дело добро смисли човек; у ситном послу он
може и поштено да поступа. У великом тешко.
А Беч је нашао изговор за своју намеру и поступио најкорисније за себе:
да нас нападне кад смо најслабији, после наша два исцрпљујућа рата.
Читајући аустро-угарски ултиматум, њему је свака њихова реч казивала да
су одлучили Србију да униште; прочитавши ултиматум до потписа и
датума, дуго је лебдео у некој празнини, па је осетио чудно брујање у
глави: ово је објава рата у коме ће нестати Краљевина Србија или
Хабсбуршка Монархија. Ми или они. Рат је неизбежан. Али је добро знао
да такав рат Србија мора само мирољубиво да прихвати. Помирљиво
одговарајући на ултиматум, он је одговарао не Бечу и Пешти, но Лондону,
Паризу и Петрограду: требало их је уверити да Срби ја никако не жели рат,
и да је спремна да задовољи аустро-угарске захтеве све до оне линије од
које се руши њена независност и поништава национално достојанство које
један народ чини народом. Истовремено, морао је учинити све да пред
Европом и читавим светом Србија остане жртва германског завојевања,
прва жртва у његовом наступу на Дарданеле и Исток. А био је сигуран да
ће Русија бранити Србију; чврсто је веровао да ће и Енглеска и Француска
имати интереса да је узму у заштиту и признају за савезника. Тако се и
догодило. На томе је саздао наду: овај рат Србија може добити. Без обзира
што је толико неравноправан. Ту му је веру подстакао и аустроугарски
посланик барон Гизл коме је 24. јула лично однео одговор српске владе на
ултиматум Беча, а он га дочекао у ловачкој униформи, са шеширићем
искићеним перцима. По старој традицији аустријске и мађарске
аристократије, исказујући свагда презир према Србима, тај је дипломата
енергично вукао оловком по српском одговору упоређујући га са
одредбама бечког ултиматума, ловећи прву реч српске непокорности. И
уловио је после неколико реченица, па је с циничним осмехом подигао
главу и одгурнуо српске папире? ,,Jawohl, jawohl!“ На то је он у себи рекао:
Да, да. Али још док је посматрао с каквим изразом лица и гестовима тај
царски ловац чита српски одговор, у њему, Николи Пашићу, одвезао се онај
чвор страха у грлу с којим се упутио у аустријско посланство, попустио
онај дуги грч пред несагледном неизвесношћу и сопственом одговорношћу
за жртве које се морају дати, а душу му је обузео осећај самоуверења:
одговорено је како треба одговорити, рат је неизбежан, рат се може
добити! Противник који те толико презире, без обзира колика му је снага,
није непобедив. Такав противник увек се упорношћу победи; против
упорног њему због нечег смалакшу песнице и понестану опрез и воља. И
кад му барон Гизл на растанку није пружио руку него је само гледајући
преко његове главе оштро лупио пету о пету својих ловачких чизама, он је
стајао непомично и мирно га посматрао све док царски дипломата није
мало приклонио главу са маслинастим шеширићем, па је одсечно тргао.
Тада је помислио: упорно, само упорно с њима! А онда му рекао:
„Екселенцијо, молим вас пренесите вашој влади моје искрене жеље за
миром и добросуседским односима. И, молим вас, будите тумач нашег
поштовања и дивљења према великом аустријском и храбром мађарском
народу.“
Изговарајући лагано и смерно те две реченице, он је осећао да управо
њима објављује рат Хабсбуршкој Монархији. Рат до своје победе.
И зар после три месеца успешног ратовања, велике победе на Церу и
једног протеривања царске Балканске армије преко Дрине и Саве, после
Антантиног прихватања Србије за свог савезника, да поново донесе другу
судбоносну одлуку? А којом се то другом судбоносном одлуком иде у
победу?
Оста замишљен док му не утрнуше лактови и рамена. Прошета по
кабинету и седе на наслон црне кожне фотеље, присећајући се сваке
Путникове речи и дрхтавог гласа. Ако је, заиста, српска војска пред
катастрофом, онда је, сигурно, најпаметније да владу још вечерас поведе у
Ваљево и смири Врховну команду. Али зашто опозицију лишити највеће
одговорности и бриге, зашто је не приморати да заједно с владом, с њим и
погреши сутра, ако је баш тако како Путник рече?
Улази секретар и каже му да је стигао фијакер да га одвезе кући на
ручак и да га страни новинари упорно чекају.
Откако је почео рат, он се још није лишио задовољства да руча са
женом и децом, да се мало одмори слушајући их и уживајући у свим
њиховим радостима. Треба ли данас то да не учини? После саопштења
војводе Путника вероватно је наступио час да се и у ратној престоници
живи као на бојишту:
Обавести моју жену да сам спречен да дођем на ручак. А ви сви идите
на обед, па се одмах вратите на дужност.
Шта ћу с новинарима, господине председниче?
Замисли се: шта њима да не каже? Пође за секретаром, у отвореним
вратима учтиво им се поклони и рече на француском:
На располагању сам вам, господо.
Шта нам, господине председниче, можете рећи о данашњој ситуацији
Србије? — пита Анри Барби, француски новинар.
Господине, људи у рату треба што мање о рату да говоре.
Ипак реците нам: шта ће бити са Србијом, ако се настави аустро-
угарско напредовање?
Грдно ћемо се намучити, господо.
Ситуација је врло критична, господине председниче.
Није, господо. Решени смо да победимо.
Новинари занемеше, гледајући га запањено. А Никола Пашић се лако
поклони и врати у свој кабинет.
 2

У заранке, Вукашин Катић опет жури из вароши ка Нишави и мосту. У

исто време сваког дана истим путем, гледају га ратни забушанти и
свакојаки радозналци које је рат из пола Србије згомилао у Ниш, како у
црном героку и са штапом, „смрачен као да иде по своју посмртницу“,
крупним кораком излази у дуге шетње по пољу и виноградима.
После избегличке канцеларије, у којој за два стола седи са седморицом
народних посланика који непрекидно грде Пашића и нападају савезнике
што не помажу Србију, пошто последњи руча у кући у којој се сабило
неколико београдских породица, неиздржљиво му је у соби претрпаној
стварима и коферима, где једино може да лежи и ћути ако Олга није у њој;
неподношљиво му је и у кафани, где за сваким столом седи по десетак
ратних стратега и националних пророка, и где се сатима чека на столицу и
чашу вина; куда ће на улицу којом не може да прође од престрашених
жена, узнемирених девојака, утучених избеглица, рањеника, дечурлије,
којој је рат донео неограничену слободу. Мора у поље, тишину, мећу
биљке. Свет који ћути и трпи све; једини живи свет који, по његовом
мишљењу, има нешто од савршенства.
Чим пређе Нишаву и нађе се на друму, у пољу, она мрклина као да му се
разиђе с лица: слободан је и сам. Окреће се, разгледа: велико нишко небо
коме планине дају узнемирену дубину скратило се, сишло на брежје око
вароши; пепелно је и спљоштено. Северац витла опало лишће и бере
последње са врхова топола; јежи се згорело, мрко поље. Дах умирања
биљака облива га стрепњом. За све што има и што јесте. Како ће у ове
заранке смислити говор за сутрашњу тајну седницу Српске народне
скупштине?
Дугим кораком, али лагано, иде влажним путељцима мећу обраним
баштама, и пуним грудима пожудно удише мирис трулих плодова и остатка
лета. Под великом јасиком, којој је прошле ноћи слана сручила златасто
лишће, застаде пред последњим раскошјем јесени: не може да га прогази.
Откопча герок, спусти штап, клече: захвати пуне шаке лишћа, загледа се,
поче да га мирише. Њим се разастре језа старости, можда н икад тако јасна
у осећању: густа наслага око срца; некакав опор, мрк талог времена кроз
који протичу и крв и све мисли, па се свему умањио значај, скратила
размера, велике циљеве сумња гура у страну. Гребе ноктом рђасте, пеге,
цепа се лист. Тај остатак лета и сунца, згуснуту светлост, умрло време,
ускоро ће, после првих киша, прекрити сува трулина; обузеће га
распадање. Његов слаткасти задах — ипак је задах леша. Најлепшег леша
на овом ругобном свету. Отвара шаке, испушта лишће. Чује му шушањ и
пад. Какав ли је глас последњег откуцаја срца? Имало би смисла то
сазнати. Много више но први удар.
Узима штап, полази, опрезно, гази по лишћу, слуша крцкање сувих
петељки и капилара. Не опире се осећању: све што види, пред некаквим је
крајем. А слобода има смисла једино за онога ко има наду. За онога ко не
осећа како му се и падањем лишћа таложи смрт. Како ће, онда, прво себе
уверити да слобода нема цену? И да ће држава што ће из овог рата настати
имати толико добра и правде да надокнади оволико српско жртвовање?
Заобилази жене које, ћутећи, беру последњи род несазрелих паприка и
парадајза, удаљује се чим спази чобанче или старице које купе суво грање
по обали реке: да је сам; треба добро да одмери сваку реч коју ће сутра на
Скупштини да изговори. Мора се определити и потврдити доследност. Од
јуче, иста му је мисао за почетак:
Народ који је слободу поистоветио са својим постојањем изабрао је
патњу.
Патњу или неизвесност? И једно и друго. Пред њим, из бусена увелог
острика, подиже се зец, загледа се у њега, па лагано, као да се игра,
одскакута у непосечен кукуруз.
Рећи:
Неопходна нам је савест за истину и храброст да је данас кажемо.
То да буду прве реченице. Рећи неку реч више о народу коме су
завојевачи опљачкали време. Скратили га за епоху. Остали смо без
историјског времена за историјске одлуке. Одузета нам је слобода и да
погрешимо пут. Изговорити то одлучним гласом, али се загледати у
Пашића, оптимисту и чекалицу. Сви то да уоче. На упадице министара не
обраћати пажњу. Не говори у парламенту за новине и гласаче. Говори
Скупштини у изгнанству, војницима на бојишту, можда уочи српске
катастрофе.
Пролази бостаништем, саплиће се о сасушене вреже диња и лубеница;
прхну мало јато јаребица, изви се у ниском, кратком лету, паде у паприку;
шапуће:
 Има државника који патриотским изговорима приграбе права на тајне
седнице и тајне одлуке.
То је општа мисао. Рећи кратко:
Једино тирани тајно одлучују о судбини народа. Тирани и завереници
тајно већају о државној политици. Људи којима је политика служба
отаџбини, служе је јавно.
То је непотребно. Како смислити и изговорити реч која данас мора да
се каже? Баш данас, а да претраје овај дан. Да значи и сутра. Реч која значи
свима и чује се и на бојишту. Ником не одговарати на упадице. Говорити за
записник.
Свакако је боље не напасти одмах Пашића. Почети разматрањем
општег стања. Али, шта чини наду? С којом вером да се гине и убија? Са
оном коју имају његова деца, Иван и Милена? С том вером се једино гине.
Зар је она све што се данас може осећати и мислити?
Полази, спотиче се о главице, излази из купусишта, стаје под врбу,
ослања се на стабло. Некако просто рећи истину. Рећи једноставно,
достојно тренутка:
Људи, сами смо. Србија је сама у овом европском покољу. Сама је, иако
је са савезницима и на њиховом фронту.
Није добро за почетак. Тон безнађа не сме да превлада. Без наде се не
ратује. Али како од наде одвојити толике наше илузије, слепило, домаћу
глупост? Да ли је то уопште могуће данас? И икад. Лаковерје је наша прва
национална одлика. Коб. На њему почива и Пашићев ауторитет. Сутра
поново интерпелацију влади због лоповлука и саботаже у лиферацијама за
војску. Песак у брашну. Опанци од картона. Крађе у слагалиштима. Свуда
протекција. Дивизија ратних забушаната разара позадину.
Не о томе. Данас се убија један народ. Сутра ће убити Ивана и Милену.
Друге речи треба сутра рећи. Оне што се казују сину на растанку. Оне што
није смео да каже Ивану пред полазак у добровољце.
Поглед му се загуби у обали реке, у врбама, с којих капље последње
лишће.
Он стеже свој црни штап и пожури обалом Нишаве, у поље, даље од
Ниша, у сумрак што се помаља из врбака, врзина, и рубова поља.
Па колики вам је то корак, побогу, господине Катићу!
Застаде и окрену се: жандарм трчи према њему.
Шта желите?
 Господин Пашић лично ми наредио да вас хитно доведем.
Зашто трчите? Ко вам је рекао где сам? Нисам ја Пашићев писар —
продужава даље истим журним кораком. Њега Пашић зове? Зашто?
Дванаест година они разговарају само преко скупштинске говорнице. Шта
хоће сада?
Господине Катићу, молим вас... Станите. Ја морам да вас одведем до
његовог кабинета. Извините. Нешто је много зацрнело. Знам ја шта ви
мислите. Али су стигле неке опасне депеше.
Успорава корак, не стаје. Пред једним жандармом он не може рећи:
Шта ја имам с Николом Пашићем и дипломатским депешама?
Молим вас, не спроводите ме. Идите напред. Ја знам где треба да
дођем.
Није ни приметио кад се окренуо ка вароши, корачајући за жандармом,
споро, неодлучно.
Зар га и после летошњих изборних говора, кад му је био
противкандидат, и то у његовом изборном округу, намеран да га победи ту
где је најјачи, после чланка „Крај Николе Пашића и старе политичке ере“,
и после онаквог напада на његову спољну политику пре неколико дана у
Скупштини, зар га после свега Пашић зове...
Стоји. Над Нишем, дрвећем и оџацима повили се и уплићу се модри,
вечерњи димови. Кад се упале сијалице, ући ће у варош. Не треба људи да
виде како за жандармом улази у Пашићев кабинет. Рат је људску глупост
учинио глупљом и безочнијом. Седа на оборену врбу, припаљује цигарету.
Иза леђа, студно, жубори река.
 3

И онда је био сумрак, август, спарни београдски сумрак. Милена је тих

дана проходала кад су њих двојица први пут насамо разговарали. Са
стрепњом и лагано пробијао се кроз вреву шетача, поред столова и
столица на Теразијама, натопљеним непријатним мирисом ћумура,
ћевапчића, исецканог лука. Тај мирис се увек надвија над тим сећањем.
Ипак је са страхопоштовањем ушао у Пашићеву кућу и собу, у којој га у
тами сачекао он, са седом, великом брадом. Тихо, шапатом га поздравио,
није га ни понудио да седне, а пружио му кришку крушке. Ћутао је дуго и
полако мљацкао једући крушку.
„Могу ли да седнем, господине Пашићу?“ упитао га збуњено и мало
увређено што је неколико минута остао стојећи пред њим.
„Седи, синко, као у својој кући.“ Казао је то тако присно, очински, да је
постидео осећање повређеног поноса.
Тек кад су појели крушку, рекао му:
„Позвао сам те да ти кажем. Намерни смо да те на скупштини Странке
изаберемо у Главни одбор, па онда да те гурнемо у изборе за посланика.
За даље и за навише, ти, хвала богу, имаш памети. А и Аћимов си син.
Ето, то да знаш. Ти се према томе и равнај.“ Изговорио је то тихо, са
застанцима, реч по реч.
Госпођа Ђурђина појавила се са упаљеном лампом, Пашић је одмахнуо
руком: „Не треба нам лампа.“ Остали су у тами; пси су лајали из Савамале;
небом је севнула широка муља. Био му је захвалан што је одбио лампу. Као
да је тог тренутка, у тој тами, сасвим јасно схватио: све што је у Паризу
наумио да учини и све што је покушао по повратку у Београд, несрећно се
завршило. Не само несрећно. Неуспех у нашој средини учини човека
будалом. Осрамоти га. Понизи, испрља. Идеји се нико не супротставља
идејом, него ниподаштавањем и псовком. Знање се исмејава. Истина мрзи
и презире. Зато је Пашићу и дотакао руку у осећању благодарности за ту
неочекивану благонаклоност, не измољену, него понуђену благонаклоност,
помоћ с којом ће он, стварно, по својој памети, наставити „даље“ н
„навише“. Да, учинио му се спасиоцем. Поверовао у то. Морао да поверује.
Јер, после онако мучног растанка с оцем, а пре тога, и коначног раскида са
социјалистима и друговима из ране младости, нарочито после тастовог
одлучног одбијања, понижавајућег одбијања да му да новац за подизање
фабрике плугова, посумњао је у могућност свог „раскида с прошлошћу и
приликама“. Била му се замутила вера да ће са својим, новим схватањима
нешто значајно моћи да учини у Србији; већ се спремао да се заувек
одрекне политичке борбе и оде за професора Велике школе. А сада,
неочекивано, један Пашић, један страначки моћник, зове га у вођство
највеће странке! Лако, с неколико речи, без услова нуди му могућност да
успе. И то чини човеку који је у свим приликама исказивао противништво
према њему; чини сину свога најжешћег непријатеља у странци. Не, тада
сигурно није размишљао зашто то Пашић чини.
Не сећа се да је и реч изговорио после тога Пашићевог издашног
обећања; не памти ни да му је он нешто рекао после „Ти се према томе
равнај“. Памти јасно да су седели у спарном мраку и јели крушку, коју је он
сецкао на кришке и нудио му додирујући га кришком по руци. Он је јео
Пашићеву крушку а већ видео и чуо себе како држи говоре на скупштини
Радикалне странке, великим зборовима, у Народној скупштини. Видео је
себе посланика, министра, председника републике који препорађа Србију и
уводи је у Европу. Да, да. Ништа мање и ближе у тим годинама он није
видео. И не само он. Некаквим лудилом историјске величине биле су
натопљене њихове младићке амбиције. Рајетини су постајали кнежеви.
Сељаци су постајали трибуни. Ђаци су били пророци. У историју се улазило
из торова и шљивика. Великим идејама, новом вером разгоревале им душе
руске и француске књиге.
Не зна колико је дуго остао први пут насамо с Пашићем, у оној
нарочитој тами његове собе, једући крушку с њим, а био далеко у
будућности којом су севале муње од Земуна и грмело Сремом. Кад је
хладан и хучан ветар ускочио у собу, Пашић је стајао крај прозора,
загледан у запад, а муње су припаљивале његову браду, коју му је повијао
ветар. Учинио му се моћним и великим у том предолујном призору,
поличио му је на онога Пашића који је био Бакуњинов ученик и друг;
неколико тренутака гледао је Пашића као следбеника Светозара
Марковића, Пашића до тимочке буне, био је сасвим заборавио да је он
бегунац из ње и да се после ивањданског атентата на краља Милана
одрекао својих уверења. Али се потом сетио оца Аћима, који је тог лета
Поморављем држао зборове против „издајника Пашића, шефа ћифта и
мутавка“, и свим силама радио на његовом најуривању из вођства
Радикалне странке. Не, није о томе дуже размишљао. Није, сигурно, јер би
морао да извуче закључак. Или бар да посумња у Пашићеве искрене и
добре намере према њему. Касније, много касније, зажегао се онај бол,
стид и кајање. Можда је и без поздрава изишао на улицу, коју је олуја
празнила, претурала столице пред кафанама, док су ћевабџије водом из
кофа гасиле жар у фурунама. Најзначајније по повратку из Париза, можда
је, ипак јесте, одлучено те предолујне вечери; догодило се те вечери у
Пашићевој соби, а не у Прерову, у очевој кући, крај огњишта на Бадње
вече, кад се челом сударио с оцем. Тада кад је појео Пашићеву крушку, из
његове руке појео ту крушку, била је слатка, лепљива, мирисала на мед, гад
му се опет свио животни пут, под правим углом се преломио, а не на оној
скупштини Радикалне странке, кад је одржао говор против стараца и
назадњака, после чега се догодио онај, у свим новинама препричавани
призор Аћимовог напуштања скупштине. Само је неколико тренутака био
располућен док је слушао оца шта говори о народу и држави какву он
жели; тих неколико тренутака је патио док је отац казивао о беди и
безакоњу у Србији, али су му се осећања изменила чим је отац први пут
треснуо штапом о говорницу претећи „капутлијама, мастиљарама и
гуликожама“, заглушен одобравањем букача истомишљеника, стараца и
сељака. Они су га изгледом и дреком, не мање од Аћимових речи,
подстакли да се не повуче и заћути пред оцем. Изазов је, свакако, био
дубљи и мутнији. Много мутнији од страсти да ни пред ким не устукне. И
дубљи од воље да свуда потврди снагу презирући последице. Ипак је некако
лако поверовао да се ту, баш у јавном судару с оцем, нешто коначно
разлучује и прелама за његову будућност. Није се осећао кривим што су
противници. У ствари, отац га одавно, и својом љубављу, учинио
противником брада и ниских таваница. На српски начин одиграла се стара
прича о жртвовању и издајству, сукобу старе и нове вере, о оцеубиству и
синоубиству за власт и моћ. Само, док су се те оригиналне трагикомедије
играле по градским трговима и у краљевским одајама, ова наша, српска,
догодила се у кафани „Париз“. Њен редитељ није била Судбина, ни
невидљива сила која влада људима и светом; њен редитељ седео је ту, за
кафанским столом, уз келнерај, мирно слушао и гледао у крај своје дуге
браде. Сви су добро знали своје улоге и све је било онако како је било
предвиђено. Како се морало. Зато га је и прожело осећање: можда ће бити
само жртва оне више неминовности; оне ко ја све људске жеље и моћи
свеже у свој чвор истог бесмисла, вечне узалудности. Тим дубље што је
снага жртве већа. Та језа прожела му цело биће. Ни данас не зна да ли је
говорио одмах после Аћима. Или то не жели да зна? Свеједно. Та
чињеница није одлучила. Одлучило је то што није могао да се одрекне
својих идеја. Није могао, ни реч друкчију није могао да каже. Иначе,
преостало му је било само да узме шешир и штап, напусти скупштину,
заувек оде из јавног живота и одрекне се својих великих циљева. А чисто је
веровао у њих. Али, зашто није прекинуо тај говор кад је Аћим устао и
набио шубару на чело? Бар то да је учинио. Није престао да говори ни кад
је Аћим треснуо штапом о столицу; по неком крупном смеху што се
зацрнео, Аћим се једва пробио до излаза, поводио се и спотицао, пред
вратима стао, окренуо се, погледао га... Говорио сам као да је најдубља
тишина. Тврде да ми глас није ни затреперио. Не, то не може бити истина.
„Тада је Аћим Катић пљунуо ка говорници“, прича се. На њега или
Пашића? То се тврдило и препричавало према политичком уверењу и
наклоностима.
 4

Простор му се нагло згусну, скрати, приђоше брда. Изнад Ниша, димови

из оџака спојили се с небом и потамнели га. Откако је рат, откако му је
Иван отишао у добровољце а Милена у болничарке, све чешће се сећа оца
и Прерова. Мучи напуштено. Устаје и полази за жандармом, са стрепњом
која расте како се приближава Нишу.
Кроз варош, сутон га не скрива од људи, не спасава га те угрожености:
Господине Катићу, је л’ истина да напуштамо Ваљево и Београд? Чујте,
станите, ја сам за вас гласао. Нема више државних тајни, с нама је
свршено. Кад се влада сели у Скопље? Ал’ средисте Србију, за шта нам деца
изгинуше? Кад се Ниш евакуише, господине Вукашине, преклињем вас?
Шта ће бити кад капитулирамо? Где су нам савезници? Шта је с Русијом,
побогу?
Понеком одговори, неубедљив и себи. И псовке чује. Не вређају га.
Дубље навлачи шешир.
Чим уђе у слабо осветљен ходник, сасвим успори корак и стаде пред
вратима Пашићевог кабинета: „Издаде ме оно Аћимово пашче које сам и ја
хранио“, одавно и често мумла Пашић себи у браду, а у свом предизборном
говору рекао за њега, Вукашина, не помињући му ни име: „Оном који је
прво издао оца није било тешко да изда странку. А богме, оном који је
издао оца и другове неће бити мука ни Србију да изда.“ Не врећа га то, нити
га на нешто подстиче.
Жандарм му отвори врата: за столом види осветљену широку браду. Па
одмах, чим прекорачи праг, не сачекавши да му се врата затворе за
леђима, рече званично:
Ви сте ме звали, господине председниче?
Пашић ћути и гледа кроз њега.
Жандарма сте послали да ме спроведе — додаје осорно.
Добро, Вукашине. Седи и пуши, сад ћу ја. Само једну депешу да
завршим — каже присно као да су заједно ручали, као да пред њим стоји
сестрић, а не најљући противник, онај што му је летос, недељу дана пре
напада Аустро-Угарске на Србију, објавио изборни рат чланком и летком
„Крај Николе Пашића и старе политичке ере“, који знају напамет сви
његови противници и већина присталица, а на шта је он, Пашић, пред
новинарима, као уз пут, рекао: „Ја, господо, не читам туђе новине. А
опозицију треба демантовати само кад ситно лаже. Од крупне лажи брани
те народ.“ И због нечега далеког, давног, а незаборављеног, неће да седне и
прихвати Пашићево фамилијарно понашање. Зна му добро ту моћ да пред
сваким скрије право осећање и стварну намеру, да најважније каже напола
или само узгред напомене. Стоји и гледа како споро, неспретно, шкрипећи
пером, исписује неке речи: чека да устане од свог стола и седне у другу
фотељу, поред њега; тад ће се наместити да га слуша.
Како Аћим са здрављем? — тихо и љубазно пита не дижући главу; перо
тише шкрипи у ослушкивању одговора.
Вукашин коракну ка столу, премести шешир из леве у десну руку, али се
само осмехну. Чека и слуша.
Кад му пишеш, много га поздрави с моје стране — казује полако и
тихим гласом, настављајући да пише. — Ја ћу само да завршим депешу за
Петроград. Апелујем на царску владу да не преговара са Италијом на
рачун Далмације и Хрватске које су одлучне да се уједине са Србијом.
 5

И онда је питао за Аћимово здравље и поздрављао га, исто овако му је

гласно шкрипало перо кад је пре дванаест година последњи пут био насамо
с њим, у канцеларији Радикалне странке. Ушао је не куцајући, памти, то
није био његов став и почетак рата против Пашића и духа који је он
оличавао и разносио земљом.
Пашић је зауставио шкрипу пера и осмехнуо му се. Како је било позно
зимско јутро, од вејавице и леда што је оковао узак прозор, канцеларија се
сасвим смањила; они су се некако и одједном нашли лицем у лице. Није му
било јасно што Пашић устаје од стола, он увек седи за столом — својом
бусијом, погурен као сада, с брадом на столу, тим штитом од којег се не
виде његове сиве, стегнуте очи, па тако заштићен брадом и канцеларијским
столом ћути и прати сваку реч, просто је лови како се сабеседнику откида
из уста. Јасно су чули један другом дисање, били неиздржљиво близу: из
такве близине настаје загрљај или почиње рвање. Савршено јасно памти
ону навалу надмоћи, која га зањихала, када је из неког беса ударио ногом у
сандук с дрвима: тресак се разлегао, морало се чути у ходнику и суседним
одајама, што га је још више разљутило. Али и средило, збило у отпор
према том старцу, том другом старцу, тој другој бради која се уоквирила у
његово небо, снизила га до канцеларијске таванице и пореске касе,
смрачила му дане, сплела му корак. И он ће сада ову другу, широку и седу
браду ухватити обема шакама и ишчупати из свога живота. У то је био
сасвим убеђен. Ишчупати је и склонити испред себе, као што је на Бадње
вече у Прерову, у оџаклији, спалио и ону Аћимову, ракљасту, модрикасту
тада. Пашић га благо, рођачки гледао, поново сео за свој сто, гладећи
браду врховима прстију једне руке.
„Скини капут и седи, синко. Биће ти после зима.“ То га подстакло да
одмах почне:
„Дошао сам, господине Пашићу, да вам отворено кажем: више вам
нисам следбеник. Ви ме обавезујете на то. Осећам се дужним због оне
крушке коју сам пре четири године појео у вашој соби.“
„Тесно ти је поред мене?“ упитао је тихо, рођачки, након дужег ћутања.
 „Истину да вам кажем: тесно и мрачно.“
„Таква су ти времена, шта ћеш. Мора се понекад и угарком махнути.“
„Велике ватре морају да се ложе, господине Пашићу. У овој нашој
политичкој тмуши, само се до канцеларијских врата и министарске
столице види будућност. Мора се за друго и друкчије живети.“
„То што причаш о будућности, у политици ти је данас тако: ако нећеш
на канцеларијска, мораш на апсанска врата. С министарском столицом ти
је слично. Близу ње, некад мало лево, некад мало десно, стоје вешала или
колац с белим пешкиром. Мислим на оне који далеко и високо циљају.“
Није претио; говорио је споро, равно, гледао у страну.
„Чак и да је баш тако. Али, у мојим годинама, ви то добро знате, виде се
и трећа врата.
Види се висока капија. Далеко је, знам, али је висока. И ја више нећу да
шапућем идеје за које верујем да могу овај народ повући из ове балканске
беде.“
„Тако и треба. Мора човек док је жив да тражи пут. То ми се допада,
Вукашине.“
„То се вама, господине Пашићу, данас не може допасти. Али, то је ваша
ствар.“
„Само нешто мало можеш да погрешиш. Мало, а занавек.“
„Можда. Али баш те погрешке — мале, а занавек — понекад нам доносе
и највећу радост. И сав значај у животу. А уз то, без тих погрешака у
младости, нема ни мудрости у старости“, осмехнуо му се широко и
убеђено.
„Није ли мало прескупа, Вукашине, та мудрост коју ни ти сада не
признајеш?“
„Како коме. И то знају само они који је стекну грешећи.“
Пашић је врховима прстију прешао преко усана, као да жели да обрише
њихов ситан грч због неугодног подсећања на своје „погрешке“, на своју
младост.
„Мислио сам да ти нешто кажем о идејама. Оне ти, синко, вреде само
док се шапућу. И што их тише казујеш, све се даље чују. Чим почнеш да
вичеш идеје, нико ти не верује. Нити ваља да се по новинама пишу. Јер се
новина за свашта употребљава, и чим покисне, није ни за шта.“
„Знам, има разних идеја. Неке су, одиста, само за шапутање. Неке се
вичу и певају. И одатле почињу многе наше разлике. Ја, на пример, нисам
присталица шапутања о судбини нашег народа. Ти који шапућу, не шапућу
ради његовог добра.“
„А шта то, Вукашине, ти хоћеш да вичеш?“
„О томе ћете сазнати касније. На прави начин. А сада сам дошао да вам
кажем да с групом истомишљеника излазим из странке. Оснивамо нову
странку. Младих, правих радикала.“
„А што, забога, идете тако уз оџак? Шта ће вам нова странка? Кад ти
неко у кући смета, много је боље да га некако натераш у ћоше но да ти
изјуриш напоље и правиш нову кућу.“
„Кад већ тако кућанички разговарамо, онда, господине Пашићу, морам
да вам кажем: ви сте, својим властољубљем и пузањем пред двором, дубоко
подлокали темеље те наше, односно ваше куће. А коју сте ви некад храбро
и поштено градили. Била је то она велика погрешка. Она што се почини у
младости.“
„И шта сте све, ви храбри и поштени, данас наумили?“
Иако у његовом гласу није било ни труни ироније, рекао му је:
„Иронија вам је неумесна. И ми смо наумили да учинимо своју велику
погрешку. Објављујемо свој политички програм. На изборе идемо против
вас.“
Тада је настало подуже, оно његово ћутање с потпуним миром на лицу
и послушним рукама.
„Па, овај, Вукашине, ако сте тако одлучили, нека вам је са срећом.
Млади сте, па имате времена и да убијате и да одробијате.“
Глас му је остао исти, обичан. Можда му је само поглед, укопан испод
чела, постао мрклији. Тај поглед га подстакао на одлучност:
„Не, господине Пашићу. То с младошћу и временом стоји сасвим
супротно. Ми немамо ни часа времена. Ни дан не можемо више по вашем,
старачком. Србија нема више времена да било кад застане и било где
залута. Ово је двадесети век. Струја и мотор су измишљени. Наука је
завладала светом. Европа је давно јурнула напред. А шта је наша
будућност? Шта ми радимо?“
Пашић је слегнуо раменима у некаквом искреном и равнодушном
незнању. Још при првим сусретима с њим запазио је да он, кад год се пред
њим казују идеје и начела, слеже раменима, повија обрве, глуми незнање и
збуњеност. Зато је и наставио подигнутим гласом, газио у своје,
понављајући питање:
 „Шта ми радимо? Рвемо се око династија и давимо се око власти. За
власт смо везали судбину. Није нам добра једино она власт која није наша.
Дотле смо морално стигли. Власт је наше проклетство.“
„И шта потом бива, млада господо?“
„Потом идемо вашим стопама. Отимамо се око каса и чиновничких
класа. И ту је крај нашем знању. Србија постаје држава неспособних
чиновника а способних проневеритеља. Док се у Европи мисли и гради.“
„Јест, чујем. Свашта се прича о Европи. И видим, ради се и смера
свашта. Ко доживи, видеће. А ко ти га зна шта се све кува. То са срећом и
будућношћу, то се, Вукашине, гата од Евине јабуке. Ко шашавије смисли —
већи је пророк. Ко луђе страда — већи је светац. Пун ти је календар
светаца и пророка. Како је Аћим са здрављем?“
Ни тада није пропустио да га пита за Аћимово здравље; као да су
најбољи пријатељи; као да га није изјурио из Главног одбора Радикалне
странке; као да му није сина подметнуо да буде против њега, оца. Свладао
се, у ствари, ипак му се допале речи о пророцима и свецима; чак му се и
осмехнуо:
„Нећу имати ни разлога ни прилике да му пренесем ваше искрене
поздраве.“
Али Пашић ни тад није имао слуха за иронију. Ни за увреду. Он ни
псовку не чује. Он чује само оно што му је корисно да чује. А кад му је
рекао, стављајући шешир на главу, „Желим да знате, будите сигурни, ја
нећу никада свој лични рачун с вама ставити у свој политички програм“,
глас га мало издао. Ако. Ако и због оних речи после дугог, спорог глађења
браде, после ћутања које је само личило на размишљање: „О томе ћеш ти,
синко, сам са собом. Кад будеш морао. Имаћеш времена да смислиш како
ваља. А ја ћу нешто да ти кажем што нисам знао у твојим годинама.“
„А ја могу одмах да вам кажем: то што ви нисте знали у мојим
годинама, имало би за мене неког значаја једино када бисте и сада мислили
како сте мислили док сте били млади.“
Није ни трепнуо. Прсте заборавио на корену браде. Започео своју причу
о Бакуњину и старцу: „Био ја студент у Цириху, па тако, сели ми с
Бакуњином, тако сваке ноћи, а Бакуњин се разгрмео о револуцији и
претура свет. А ми му се загледали у уста као мачићи у кашу. После, глава
ти бруји, не можеш да спаваш док не сване.“
„Чуо сам ту причу. Извините, морам да идем.“
„Чекај часак. Треба ово да чујеш. А један старац, старчић, намести се
нама иза леђа и слуша. Бакуњин сумњао да је шпијун, па га је више пута
терао од стола. Несрећни Михаил, у сваког ко ћути или му је за лећима,
сумњао да је шпијун.“
Опет га прекинуо, да му буде јасно: крај је причању таквих прича; крај
је сваком његовом слушању било каквих Пашићевих прича. Ако је до те
приче, осим моралног и политичког противништва, нетрпељивости, жеље
за осветом Аћима, било у њему и мало страха од те моћне браде, од тога
смиреног и тихог, тајновитог, у себе скривенога противника који је
најопаснији онда кад су сви уверени да је најнемоћнији, чији се ударац не
може предвидети, чија се песница неочекивано шири у миловање а шака из
миловања скупља у песницу, ако је све до те приче о старцу и Бакуњину
савлађивао у себи отпор, после ње је у њему почело да расте осећање
самоуверености. Тог часа, то се не заборавља, постао је још сигурнији у
своје идеје и опредељење. Брада на столу удаљавала се и тамнела,
канцеларијски сто се смањивао и тонуо пред њим, узмицао ка крају те
прљаве, издужене собетине с натрулим и ископаним подом.
„И настависмо да слушамо Бакуњинову грмљавину, а старац приђе и
рече: ,Чујте, млада господо. Слушам вас више од педесет ноћи — ,Кад ти
изброја баш педесет ноћи, жбиру, пацове!‘ повика Бакуњин, али старчић
настави: ,Е, па ако сте прави револуционари, дозволите да вам кажем
неколико речи.' Бакуњин беше устао и кренуо да опет изнесе старца
напоље, али застаде и оста стојећи, а ми ти остали наћулисмо уши. ,Све
што ви желите народу и човечанству, то се мени много допада. Ја се дивим
вашој памети и племенитости. Једино ми се не допада та ваша револуција.
Бакуњин ти повика: ,Гле мудраца! Допадају му се циљеви револуције, али
му се једино револуција не допада. Чепуха!' — ,Дозволите, млада господо,
дозволите …'“
„Слутим, господине Пашићу, шта је мудри старац рекао лудом
Бакуњину. Али је то ваше поређење с нама двојицом неумесно. Нити сам ја
бунтовник нити сте ви мудрац.“
Али Пашић није прекидао своју причу.
„ ,Морам вам рећи истину, господо', рече нам старац. ,Ви сте племенити
и паметни младићи, па треба да знате. Револуција ми се не допада, не због
тога што она претура дворце, много убија и што тече крв. Људи гину и
липсавају откад постоје. Земљом непрекидно тече крв и гној. Шта је само
бесмислених ратова било у историји! Каквих је величанствених храмова
порушено у име другог бога! Зашто да жалимо племићке дворце?
Половина рођених на овој земљи поклана је у име предрасуда. Да не
помињемо колико је људи и деце за Христа и Мухамеда побијено.' — ,Чујте
га, браћо', повика у бесном одушевљењу Бакуњин. ,Старац, овај мали
бедник, наш је истински непријатељ. Чујте га!' И још нешто, по своме,
извика Михаил Александрович, а старац се не уплаши, него и он подиже
глас: ,Револуција ми се не допада, млада господо, што претура и оно што је
време, творац дуговечнији од нас и нашег, створило и сместило ту где
јесте. А замислите шта би било од земље кад би нека сила почела да
премешта реке и планине и размешта их по своме. Замислите, добро
размислите, млада господо', повика старац и запрети прстом.“
Тада, баш кад је у причи Бакуњин ударао шаком Пашића по рамену,
последњи пут га прекинуо, са смешком:
„Признајте да сте сујетни што носите раме по коме је шаком лупао
пророк анархије?“
„Признајем, Вукашине. И није ми тешко због тога.“
„Верујем. С таквим раменом се лакше клечи пред књажевима.“
Пашић није ни трепнуо. Мирно, истим гласом, наставио је да
препричава разговор Бакуњина и старца.
„Хвала вам на политичкој басни коју сте веома лепо испричали. И ја ћу
је препричавати другима. Међутим, жао ми је, ја не могу ни после
Бакуњина и тога вашег мудрог старца да поверујем у неке мудрости. Волим
неке заблуде и погрешке. Али, без компромиса.“
„Чуј ме, Вукашине. Мене је много страх људи који неће компромисе и
споразуме с људима. Није ми мило да народне и политичке послове
обављам с фанатицима и сличним усијаним главама. Нека такви, ти што
нису за компромисе и споразуме, праве воловска кола, бурад, кују неки
алат. Ако умеју, могу и песме да склапају. Само нека не буду близу мене и
ту где се о народу и држави брине. Ти што могу све и што желе највише.
Далеко им лепа кућа.“
Двапут је сасвим мирним гласом поновио „Далеко им лепа кућа“,
гледајући га нетремице, с рукама прекрштеним испод браде. Тада, сигурно
више изазван миром тих дугих, белих шака него изговореним речима,
указао се неугодан немир, трајао неколико тренутака, па се њим поново
разлила она надмоћ с којом је ушао у канцеларију.
 6

Исти тај нелагодни немир, пред том брадом и погледом, осећа Вукашин
и сада док га стојећи посматра за столом како секретару предаје депешу,
како му нешто „државно“ шапуће, оставља перо на мастионицу, скршта
руке, загледан кроз њега, а велики сат у углу кабинета откуцава неко време
и испод прозора густо жубори Нишава. Кад замре метални јек, Пашић, као
да сам са собом разговара, казује реч по реч:
Врховна команда јавља да нам војска нагло одступа. Путник ми каже да
без савезничке помоћи не можемо ни две недеље да одржимо фронт —
заћута и загледа се у Вукашина, нежно, као плашљиво гладећи браду.
Сусреће му поглед: у његовој уобичајеној смирености и равнодушности
први пут препознаје узбуђену забринутост која, очигледно, није срачуната
на утисак, па му је некако неприлично што са шеширом и штапом, у
закопчаном героку, стоји пред њим као случајни посетилац. Али да седне у
фотељу, то би овом разговору и сусрету могло дати тон који он не жели.
Сутра, на седници Скупштине, ви ћете, ваљда, изнети наше целокупно
стање. Ја ћу захтевати да седница буде јавна и да народ сазна шта га чека.
Шта га чека, то народ много боље зна од нас. И сад му баш ништа не
треба да сазна још и то да ми не знамо шта нас све сутра чека.
Ваше „ми“, господине председниче, ваљда се односи само на владу. Јер
многи у овој земљи одавно знају шта чека Србију с вашом политиком. То
добро зна наш народ.
Знам ја, Вукашине, да то зна народ. Али ја то сад не знам. И то је оно
зло. Сад сам ја највећа незналица. А народ и ви, опозиција, видим и чујем,
све знате. Па сте притисли и нагазили. Као да смо пред изборима — клима
брадом стежући је у корену, поглед и глас му све забринутији.
Да. Могуће су неправде и према онима који владају — рече Вукашин и
заћута. Ништа с њим у четири ока. Никакве изјаве. Између њих, у ћутању,
откуцаји се слажу у сумрак. Дрвеним мостом преко Нишаве клопарају
воловска кола. Кад се мало удаљише, Пашић проговори мукло:
Морам, Вукашине, да ти кажем да су нам и Савезници ставили нож под
грло. Ножину. Или одмах да дамо Бугарима пола Македоније, или да више
не рачунамо на њихову помоћ и испоруку муниције. Да пошаљу трупе на
балканско ратиште, неће ни да чују. А фронт нам пукао, рекох ти шта
Путник јавља.
Секретар уноси лампу и ставља је на сто поред телефона. Блесну брада.
Зашто не упалите сијалицу? Шта ће вам лампа?
Не волим светло више главе.
Светлуца, блешти брада. Прилика је да понови своје мишљење:
Ваљда ме толико познајете и знате да ми није у нарави да ликујем у
општој несрећи. У нашем народу срамно је бити пророк зла и несреће.
Али, данас је очигледно: наша прошлогодишња победа над Бугарском већ
се претвара у пораз.
Па шта је требало да чинимо пред бугарским лоповлуком?
Требало је радити тако да у Бугарској више немамо непријатеља. Били
сте дужни све да учините да не дође до рата с Бугарском. Рат с Турском
морао је бити последњи рат Србије.
Док постоји Србија, Бугари, Аустријанци и Мађари биће јој крвници. И
Арбанаси, ако с њима не средимо како треба. Зар смо, Вукашине, могли
Бугарима дати пола Македоније после онаквог бугарског забушавања у
рату с Турцима? Па им још и Једрене ослободисмо. А Бугари, ништа мање:
Наше је до Охрида! Која би влада, питам те, смела то да учини?
Она која би више мислила на будућност.
Којој би било свеједно што је српски народ искрварио на Куманову,
Битољу и Овчем пољу. То би била влада будала и слепаца.
Али њу би историја оправдала само годину дана касније. Данас,
господине Пашићу. Било је могућности да се избегне рат с Бугарима.
Покојни Јован Скерлић и ја смо о томе говорили у Скупштини. Ако се
сећате.
Знаш шта, Вукашине. Ако је народ у заблуди, њега из те заблуде не
изводе ни мудраци ни пророци. Него време и несреће.
Извините. Од оних који претендују да воде народ захтева се да не следе
несреће и не иду за временом. Него да раде тако да се избегну несреће и
сустигне време.
Не знам да ли је добро трчати за унуке и потомке.
Мора се трчати и за унуке ако се влада њиховим дедовима и очевима.
Ништа се не прашта онима који владају народом, господине председниче.
 Што се, Вукашине, историје тиче, ја немам много вере у суд историје.
Нико ми није ни дао политичко поверење да бринем о будућности. Народ
ме изабрао да радим за садашњицу. А право да ти кажем, не верујем ни у
поштовање потомака. Кога ће и зашто ће они неког да поштују, то је
њихова ствар. И није ме брига.
С таквим погледима, признајем, добијају се избори. Рат — не верујем.
Националној ствари, извините што овако говорим, служи се радом за
сутра. Бар је тако до сада било — казује с наглашавањем, сасвим смирен.
Пашић ћути загледан преда се, па не дижући поглед, као за себе, тихо:
Кажи ти мени, Вукашине, шта ћемо сада, у рату, против много јачег?
Сада кад су и непријатељ и савезник против нас.
Мислим да је у овим данима најважније да Србија што пре рашчисти
старе рачуне с балканским комшијама. И у бригама окрене леђа Истоку.
Зар сада Истоку?
Да, Истоку. Ако то у овом рату одлучно не учинимо, ми смо народ без
спокојне будућности. Испиће нам крв Бугари и Арбанаси. А геополитика
даће право великим силама да нам суде и пресуђују док постојимо. И
остаћемо или под руском или швапском чизмом. Ништа треће не видим.
Како то мислиш, Вукашине?
Није прилика за неке дубоке разговоре, господине председниче.
Изгледа да јесте, Вукашине.
Рећи ћу вам само ово: ми смо још поразом на Марици потерани с југа
Балкана. Душаново царство је Византијско Царство. На тој историјској
рушевини никакав национални циљ и државни програм не могу се данас
градити. Не трујмо се више старим заблудама.
Најлакше је, мој Вукашине, веру народну назвати заблудом. И
најопасније. Поготово у рату. Данас.
А ја одувек мислим да је у политици најтеже бити против онога што ви
називате вером народа. Али је за добро народа неопходно бити против
његових заблуда. Уосталом, у томе се ви и ја одувек разликујемо.
Сад не желим да се разликујемо. Кажи све.
Рећи ћу вам. Немамо снаге, а сумњам да ћемо је икад имати, да
државом и културом покријемо сав простор нашег етничког простирања у
последњих неколико векова. Нашег пресипања и тумарања по европском
југоистоку.
Али, држим, мора свагда да се чува корење и велико огњиште. Мора,
синко, јер ће нам и кожу одувати ветрови. Појешће нас зверке. Ове око
нас.
А ја желим да вам кажем, не само као ваш политички противник: не
проливајмо крв залудно и не губимо време. Не настављајмо средњи век. То
није ни могуће, тврдим вам. На националне заносе и уздахе имају право
стихотворци. Ви и ја, не. — Изненађен је толиким својим речима. Осећа да
разговор, његовом кривицом, добија ток и карактер који није желео.
А због чега то треба, кажи ми, једино ми Срби да се одрекнемо своје
државне постојбине и прошлости?
Ради мирније и спокојније будућности, господине председниче. Због
неопходности да се национално групишемо и збијемо у снази и простору.
То је наш први национални задатак. А, при томе, не треба заборављати да
смо ми Срби и великим сеобама коначно кренули ка северу и западу. У том
правцу су засвагда, убеђен сам, усмерени наши национални путеви и
циљеви.
Пашић се мало склони иза лампе и рече:
Руска влада је чврсто решена да Бугарској предамо Македонију до
Охрида. И Охрид. То нам је поздрав из Петрограда — згужва крај браде и
заћута.
Вукашин чека да се изјасни докраја. Тражи ли у опозицији, њему,
савезника за капитулацију или подршку за неку своју нову политичку
комбинацију? Никад га до сада није видео овако забринутог и тронутог. И
оволико распричаног. Усне му подрхтавају.
То, синко, дочекасмо од наше мајчице Русије. Наше прародитељке.
Баћушке нашег, цара Николе. Биће да није с његовим знањем — шапуће
дрхтаво, узбуђено.
Не крије колико га боли Русија. Тако се од Михаила Бакуњина до цара
Николе Романова вијуга и савија један његов пут. Првог је он напустио,
други напушта њега. Хоће ли и даље остати веран Русији? Он, човек једне
догме: да нема догму и истог савезника. Као да више није оптимиста? Или
глуми тронутост и несрећу? Оптимизам је његова политичка философија.
Јер та чекалица верује у време. Сад га догађаји притерали уза зид. Не,
стрпљење је његов једини талент. Стрпљење, које му народ приписује у
мудрост. Кад га сви изгубе, он га има напретек. Да ли му је то и данас моћ?
Какву ли је улогу наменио мени? Ћутаће да искаже све.
Пашић се прену, глас му очврсну:
Што ти стојиш, Вукашине? Седи, забога.
 Седајући у најближу фотељу, раскопча герок. Говори споро и тихо:
Нема смисла, господине председниче, да вам сада понављам своје
мишљење о нашој трагичној заљубљености у Русију. О тој нашој
тврдоглавој и великој заблуди — срете му раширен, пренут поглед, застаде.
Ако, ако. Кажи ми све што мислиш.
Спорим, меким покретима Пашић почиње наизменично да глади своје
надланице, сужено се загледа у неодређено. Опет му је по изгледу и
држању онај радикалски „Баја“ који се бачен на главу увек дочекује на
ноге, онај грозно стрпљиви властољубац, завереник и према својој странци,
па такав и у спољној политици, борац са отвореним вратима за одступање
чим осети да губи, политичар који скрива циљеве и путеве, и има кривце за
сваки неуспех. Треба га отерати са раскрснице. Припаљује цигарету,
наставља:
Зар се нису, господине председниче, од 1804. до данас, сви наши
национални циљеви сукобљавали с руским циљевима на Балкану?
Уосталом, томе и ми доприносимо својим националним карактером и
претензијама. Срби су за све велике силе најгори народ. Непослушни смо и
непокорни. И хоћемо да смо слободни по сваку цену. Бугари су, то ви боље
знате, сасвим супротни нама. И Русија ће увек бити на њиховој страни.
Јесте све тако, али Словени смо, и то ће, Вукашине, на европским
теразијама и у ратовима, док постојимо, да нам одлучује судбину. Ми Срби
немамо другог заштитника. А зна се шта чека малог у овом вучјем свету.
Нисам у то убеђен, господине председниче. Што се тиче руског односа
према Србији, он је, на жалост, доследан.
А кажи ти мени шта би било са Србијом да Русија не зарати летос, и чим
нас нападоше Швабе? Да нам Русија не даје ратну помоћ? Она нас и
најбоље разуме — казује полако и без жеље да гласом прида значај својим
речима. Гледа га оним истим, суженим погледом. — Да нас Русија не брани
и помаже, оде Србија у амбис.
Сударају се погледима и нагињу један ка другом с тежином разлика и
дугогодишњег непријатељства, утврђених мишљења. Али то у Вукашину не
траје дуго, смењује се друкчијим осећањима.
Пашић га опомиње:
Па шта онда да се чини, без обзира на истину и твоје опште чињенице?
Јер нама се руши кров над главом. И темељ нам тоне — скреће поглед у
угао, у сенку.
Да се више ради са Европом и за Европу. То нам је једино — каже
сасвим тихо.
А кад нас та Европа неће? — шапуће Пашић гледајући га искоса. — Кад
нас још пре пет векова остави Мухамедовој деци, под нож и копита.
Куцање сата затрпавају пролажење фијакера и прасак копита по
калдрми. Вукашин дубоко увлачи дим. Жубор и хук Нишаве нараста у соби.
И стрепња нараста. Од неминовности несреће која веје и из гласа реке,
великог зла што обесмишљава његове чињенице и идеје. Став и разум. На
другој логици, која је супротна његовој, све се данас заснива и догађа. Шта
је то бити у праву у историјским догађајима на чији се ток не може
утицати? Потврдити таштину? Смешно самољубље. Може ли се још
веровати да је врлина доследност у пословима око слободе и судбине
народа? Говори, у диму су му речи:
Али нас овај рат сада ипак уједињује с Европом. После неколико
векова, целим бићем и са огромним жртвама улазимо у њу, постајемо
Европа. Делимо њену судбину. Сада и ми кројимо мапу Европе. И морамо
постати европска држава у сваком погледу, или овај рат за нас нема
историјског смисла.
Данас ми, Вукашине, и енглески и француски посланици, јесте, и
француски, баш господин Боп, саопштише мишљење својих влада — поћута
не гледајући га. — Што се тиче бугарске анексије Македоније, они имају
исто гледиште као и руска влада. У длаку исто. Да се одмах уступи
Македонија.
Је л' то пријатељска препорука или званична одлука?
Најтежа одлука, Вукашине, пријатељска одлука — обема рукама хвата
браду; поглед му је пободен у под; глас стегнут, раван. — Тврде да Србија
само погоршава свој положај и губи на другој страни, на Западу, ако
одлаже уступање Македоније Бугарској. Тако наше ствари стоје, мој синко.
У последњој реченици као да му је уздрхтао глас. Зар заиста нема
другог излаза? Сутра ме доследност може учинити и издајником. Стварност
ће ме учинити будалом. Слуша сат, чека да му Пашић каже шта је он
одлучио. Свакако га није позвао да му каже то што је до сада рекао.
Звони телефон, крупно, разговетно. Пашић устаје споро, старачки;
устаје и он и прилази прозору. На обали Нишаве, под оголелим
кестеновима и шкиљавим сијалицама, гомиле људи чекају последње и
поуздане вести од министара, секретара, ордонанса и телефониста, које,
кад увече излазе из Председништва владе, хватају за рукав, за гушу: „Шта
каже Пашић?“
 Вукашин челом дотиче зид, угодна му је та тупа хладноћа.
Људи што чекају последње вести пред зградом владе смирили се, збили
у гомилу, подигли главе к њему; они што су се забављали скупљањем
опалог кестења стали и зуре у прозор, у њега. Нагло устукну и поново седе,
потону, смањи се у црној кожној фотељи.
Пашић полако спусти телефонску слушалицу. Неколико тренутака
стоји погнут над телефоном, загледан у њега. Седајући за свој писаћи сто,
хукну:
По томе што ми Путник јавља, Србија нам је на умору, мој Вукашине.
Проже га језа од те Пашићеве реченице. Од тога неочекиваног, њему
непознатог гласа којим се изрекао. Хтео би по навици, по свему
досадашњем, да не верује том одједном сломљеном гласу из широке,
осветљене браде, ни тим епископски скрштеним рукама: беле су, снажне,
лепе и мирне те руке о којима је он писао да су „прљаве и смрадне“ од
протекције, корупције, странчарства. Сад не може да му не верује. Од тога
није само збуњен. Муца:
Какви смо ми то људи? Какав смо ми то народ?... Између Азије и
Европе, на граници вера, царстава, гинули смо нежално и глупо, више за
друге него за себе... и не стекосмо ниједног верног пријатеља. Тај несрећни
и проклети српски народ! У Европи смо данас једина држава која нема
ниједног истинског пријатеља. Ниједног! Да. — Није желео све то да каже.
Неумесно је, осећа. Лакну му кад Пашић најзад проговори:
Све је то, ваљда, тако. Али Бог нас опет сачува. Сачува нас због нечег. И
за нешто.
Бог чува све, али по својим разлозима. Искључиво под својим
условима. А ми нећемо његове услове. То је она клица трагичног у нама.
Ми хоћемо слободу, хоћемо демократију, хоћемо да се ујединимо у
велику државу, ми хоћемо... Бог не чува такве!
Па шта ћемо онда? Шта сутра да чинимо, Вукашине?
Среће му строг, немилосрдан поглед. Ноћас ће смислити свој прави
одговор на то просто и страшно питање. Говори да не би ћутао:
Мали народ можда може да опстане у овом свету, и у овом времену,
једино ако му је памет бржа од памети великих. Не лоповско лукавство,
које слаби и глупи имају у изобиљу. Сад нам треба творачка памет. Она
памет која у миру један народ чини великим.
А шта ћемо сада, у рату? Кад смо се ухватили у коштац. Кад ни војводе
више неће да командују војском. Шта ћемо, Вукашине, с нашим државним
и националним циљевима? Њих смо наследили као и земљу што нас храни.
И у коју се сахрањујемо.
Наше државне и националне циљеве морамо прилагодити времену и
условима, господине председниче. И себе њима да прилагодимо.
Али прво рат мора да се добије. Аустро-Угарску морамо да победимо.
Свакако. Једино је спорно по коју ће цену то да се постигне. И којим
путем. Ми се у томе, по свему, разликујемо — застаје. Пашић спушта
поглед и руке преда се.
Како то мислиш, Вукашине?
Дошло је време кад мали народ више не може да изгуби рат. Он само
може да изгуби мир. — Неће више о томе. На Пашићевом лицу, сем
укопане замишљености, ништа друго не примећује. И то је његова заседа.
По одређеном плану саопштава чињенице и поставља питања:
И кажи ти мени, Вукашине, шта ти мислиш да ми треба сутра да
учинимо? Војска гине, Врховна команда кука, позадина псује. Ви,
опозиција, мислите, мислите... А сад нас једино наша слога може спасти.
Немојмо о томе у четири ока, господине председниче. Нећу да
учествујем у политици иза затворених врата, нити о државним циљевима и
интересима да одлучујем у четири ока. Ја нисам човек те врсте. Сутра, у
Скупштини, изнећу своје мишљење.
Путањем и улицом пршти калдрма од коњских копита.
А ја сам мислио — почиње Пашић збијеним гласом и споро — кад су
кола претоварена, и кад се иде узбрдо, најбоље је ићи старим путем. Оним
који се добро зна.
Ако смо сигурни да нема бољег.
Ја га не видим. А свој пут народ не бира по памети него по муци.
Узима са сточића шешир и штап, спрема се да устане:
Да је народ икад изабрао свој историјски пут, у то ћемо се теже убедити.
Зна се добро ко му, и како, те путеве бира. Наравно, демократија је
озаконила хипокризију. Учинила је легитимном — устаје, закопчава
пелерину под грлом. — Да, лепо смо се наразговарали. Никад овако и
оволико нисте говорили — застаје, мења глас и израз, додаје: — Јасна ствар,
у вашој политици је много важније оно што се не каже.
Све зависи од прилика, Вукашине.
Ипак, сад ми реците, шта сте желели да ми кажете пред сутрашњу
седницу Народне скупштине? Време и наш положај не дозвољавају нам да
се одгонетамо и сачекујемо у заседама.
Пашић устаде и коракну к њему:
Звао сам те, Вукашине, да ти кажем: више ми ниси опозиција. Сад ми
ниси противник. Сад смо једно, синко. Србија је сада једно. Ја је не волим
више но ти. И не знам да ли јој сада твоја памет и твоја рука нису
потребније од моје. Биће да јој је нужна свачија памет и све руке. Сврати
сутра, што можеш раније.
Хвала вам на поверењу, господине председниче — казује брзо и полази.
Јесу ли ти здрава деца, Вукашине?
Пашић му прилази и узима му руку са штапом. Вукашин уздрхта:
дванаест година био је убеђен да до смрти неће дотаћи руку Николе
Пашића. Он га стеже присно и одозго.
Полази ка вратима без речи и чује за леђима:
Сврати раније, молим те, чим устанеш.
На степеништу министарског Окружног начелства застаје иако му је
онај исти жандарм опет за лећима: Зар смо стварно у тако безнадежном
стању да и мене Никола Пашић позива на слогу и сарадњу? Или је и сада,
као и увек, онај који никад толико не мрзи своје противнике да с њима не
може да сарађује кад му је то корисно, као што ни своје истомишљенике и
пријатеље не воли толико да не може да их напусти кад му више нису
потребни?
Брзо силази низ степенице на улицу; дочекује га гомила људи на обали
Нишаве, нека тамна заћуталост и чекање.
 7

Скреће у прву улицу, некалдрмисан, неосветљен сокак, не зна куда ће: у

кући га чека пуно предсобље избеглица да питају за последње вести, а кад
се пробије кроз тај избеглички брлог устрашености и патриотске
избезумљености, чека га Олгино напрегнуто ћутање, које пред поноћ
напукне шапатом: „Кажи нешто. Било шта.“ — „Немам, Олга, ту реч од које
би заспала“, промуца јој па се заплете и загуби у оној зебњи што му сан
сабије у свануће, у прва тандркања сантрача и пад кофе у бунар, на
неколико корачаја од прозора. Кад би макар овај сокак био дуг до сванућа,
кад би ова тама трајала до уласка на седницу Скупштине, кад га не би
пресретале пожутела светлост и гомиле људи под њом што глођу последње
вести и насладно се трују очајем.
Враћа се, споријим кораком: Шта ли је то наумио Пашић? Нисам му
више опозиција. А шта сам му друго кад мислим супротно и нећу с њим?
Шта друго треба да му будем кад је он оно што дванаест година желим да
срушим? Да се ујединимо да бисмо пораз поделили равноправно.
Великодушног ли патриотизма! Да свратим рано, чим устанем. Ни говора.
Нас двојица сутра у Скупштини јавно разговарамо. За записник и историју.
Али, ако ме доследност у идејама учини издајником у рату? Искреност
будалом и смешним у овом безизлазу? Ако нас сломи Аустро-Угарска,
можемо ли се у поразу разликовати ми што смо по тим разликама и били
значајни, у њима постојали? Увек докраја једни против других. Ко сме да
верује да ће нас рат ујединити. Једино у смрти. Трагично и бесмислено.
Али рат је наше једино време у коме ми радимо за историју. Кад патњом и
погибијом стекнемо нешто поштовања. То што у миру нема ни народ ни
појединац. Да, само погибијом за отаџбину, и страдањем у рату, ми
искупимо свој грађански живот. Једино га смрћу учинимо часним. Гнусне
ли судбине! Стоји ослоњен на тарабу; из таме миришу хризантеме; јако
миришу хризантеме у башти, иза тарабе, за леђима.
Чује своје име и ситан, брз корак: Она! Или му се привиђа? Назре је и
препознаје по препадном корачању и шалу у који се умотала као и свагда
кад га ноћу сачекивала. Откуд, како? Није могуће? После артиљеријског
бомбардовања и рушења свих кућа око Васићеве магазе, зар је жива? Зар
швапска граната није најзад окончала оно из студентског доба што из себе
није успео да прогна и ишчупа? Оно што га је у младости дубоко
узбуђивало, по повратку из Париза и после женидбе мучило као
прикривено злочинство. Нешто без чега није могао дуго, да би се касније
само кајао и патио. И поново се одједном, у трену, суновраћао. Зар се опет,
у рату, све то наставља?
Као да је го пред исуканим ножем. Сламају му се колена, стаје да је
сачека, ослања се о штап: чује јој уздахе. Стала је и она на неколико
корачаја од њега. Не види јој лице и не зна да ли и сада, у рату, има онај
израз и очи детета које је јуче доживело велику несрећу.
Ја сам, Радмила, Вукашине.
Понавља се она мучна и дуга дрхтавица, последњих година сажета у
једно осећање: Радмила није једино љубавница, ни жудња која се не
уразумљује, ни порок који га разара. Она је нешто друго. И кад му се
учинило, кад је најзад поверовао да му је рат преломио ту судбину, спасао
га од себе самога, окончао му један живот за којим он није могао дуже и
дубље да жали у страху за Милену и Ивана, у свеопштој несрећи која се
наднела, ево је, стоји пред њим у мраку, ћути и чека.
Рат је, деца су ми на фронту. Ко зна шта ће са свима нама бити. Не
треба Радмила обнављати нешто што је засвагда умрло.
Немам више ништа. Сем тебе, Вукашине. Знам да не волиш то да чујеш.
Остарели смо, крај је нашем безумљу. Грешан сам и пред тобом. То ме
мучи.
Ниси. Не говори тако ружно. Ти и ја смо нешто друго.
Али смо били. Све је свршено. Чујеш ли ме?
Ти си ми једино. Тако има да остане и после сто ратова.
Не може тако да остане. Нема више шта да траје, Радмила.
Мора, Вукашине.
Пришла му, јасно јој чује изломљено дисање.
Имаш ли од чега да живиш? Могу ли нешто да ти помогнем?
Станујем у оној жутој кућици до саме болнице. Ту су руски лекари.
Нико те не познаје. Ја те чекам.
Сада немам снаге ни да те понизим, Радмила.
Имаш. Рекла сам ти где сам. Чекам те.
 Никад, појми заувек! — викну и пожури напред, ка светлости и главној
улици.
Из мрака, хризантема, зауставља га:
Стани, господине. За сто динара имате заробљеника.
Шта хоћете? Какав заробљеник?
Не вичите. Довешћу вам Швабу заробљеника за сто динара. Ноћас —
сто. А кад падну Ваљево и Београд, ни за триста га нећеш добити.
Шта ће мени швапски заробљеник? Ко сте ви?
Хрвата и Босанца можеш да добијеш за пет банки. Чеха ти дајем за
седам. Правог Швабу не дам испод сто динара. А ако хоћеш официра, онда,
господине, да се погађамо.
Зашто да се погађамо? Шта ће ми швапски заробљеник?
Како шта ће ти, будало? Склониш га на таван или у шупу и храниш док
не стигну њихови. За десетак дана су овде. А после си миран до краја рата.
Марш, лопове!
Кад се охладиш, сврати у Зонино сокаче. Ја сам тамо — шмугну у
шибље, у хризантеме.
 8

У мраку избегличке собе, опкољена коферима, кутијама, дењковима,

Олга чека Вукашина стојећи уз одшкринут прозор: да га што пре угледа,
додирне му руке и лице, шапне: Иван иде на фронт, знаш ли? Шта ћемо?
Зар је политика значајнија од живота деце? И сва начела овога света. Знам,
закон. За све. Свагда твоја начела. И ја сам мислила да могу и сина да
жртвујем отаџбини. Веровала сам. Нисам знала да не могу. До рата много
шта нисам знала.
Низ сноп светлости сијалице пада орахово лишће. Један за другим,
тамножути листови тешко слећу на калдрму и хризантеме. Мирис њихов
доноси јој ветар; његовом опорошћу прелива слутњу.
Ноћас га неће сачекати у кревету, с марамом преко очију, како га
одавно дочекује увече и испраћа ујутру, уверавајући себе, не, великодушно
обмањујући њега да јој смета светлост да брже заспи и дуже спава с том
мамином модром марамом преко очију, са црним источњачким цветовима
и чудним, неизветривим мирисом, коју јој је мати донела из Пеште, са свог
последњег путовања. Одавно тако том марамом као обмањује себе и њега:
да не осећају нелагодност што једно другом имају све мање да кажу и
покажу кад се он смрачен врати доцкан ноћу, и кад ујутру, тачно у девет,
све натмуренији одлази од куће.
Полазак у своју поподневну шетњу данас није хтео ни пола часа да
одложи и сачека пошту, писма од Ивана и Милене. Зар је икад друкчији
био? Она га таквог волела, баш таквог, занетог, часног, бандоглавог.
Строгог према себи и свакоме. Није се обмањивала; управо је те његове
особине поштовала и волела. Хтела је тако. Ни пред ким живим није
показала неко своје разочарање. Ни пред њим. Он то мора да зна. Зато има
право да му ноћас каже: Не могу све, Вукашине.
Мотри на капијицу међу жутим георгинама, које њише маховити ветар
гасећи у сенци зида њихово буктање под сијалицом. Кад са улице не чује
ничије кораке, окрене се и загледа у писма, раскриљена уз јастук, на
нераспремљеном кревету.
 Читала их небројено пута док се није смркло; сијалицу није смела да
упали, јер јој под њеном светлошћу тај избеглички неред у туђој соби, та
избегличка беда постаје неподношљива. Читала, разгртала око сваке речи,
завиривала у свако слово; слушала глас који их није изговорио; видела им
лица, очи, уста. Ивана како пише толико нагнут над свеском да му оловка
удара у наочаре, придржавајући се левом руком за ивицу стола; у таквом
ставу увек је писао школске задатке. Неће да га замишља у касарни, у некој
смрадној спаваоници. Кад понекад, и за тренутак, покуша да замисли ту,
њој тешко замисливу собетину у којој спава четрдесет прљавих мушкараца,
увек се сети оног смрада мушких ногу који је за цео живот запамтила из
болнице пуне рањеника, после победе код Куманова, када је обилазила
Милену, први пут ратну болничарку. И ово Иваново писмо из Скопља,
упућено њој, оца само поздравља на крају, замишља да је написано у
његовој „дечјој соби“, на његовом савршено уредном, стилском столу, под
њеним најдражим портретом, рађеним у Пешти, пред удају. Само одатле,
из своје собе, из њихове старе господске куће на Врачару, Иван њој пише
писма. И ово последње, на кревету.
Свеједно што је граната пала на кућу, срушила таваницу, Сручила цигле
и малтер на ствари, Иванове књиге и сто. Ако. Ништа своје и драго неће, не
може да замишља ван своје куће и својих ствари. А о срушеној кући,
готово равнодушно, испричао јој Вукашин после повратка из
бомбардованог Београда; није хтела ни да чује да иде у Београд и види
срушену и опљачкану кућу. Из поноса ником не казује, никоме се не жали
да јој је уништено наслеђе, велико богатство, стари намештај њене мајке,
ствари у којима је осећала душу и руке свих које воли, и била нарочито
поносна не што су скупе него што не личе ни на једне виђене по
београдским кућама. Ако је неко о бомбардованој кући пита, она призна да
је граната погодила летњу кухињу и мало оштетила кров куће, па нагласи
да њена кућа стоји недирнута и пуна, онаква какву је једног сутона
напустила, једва приставши да пође у Ниш. На то је принудио Иван, не
Вукашин, а она одбила да било шта сем хаљина и породичног албума
понесе у избеглиштво. „Кућа и гробови се не селе. Војска зато и постоји да
то одбрани. Ако пропадне Србија, нека пропадне и моја кућа,“ рекла је
пред гомилом уплашених комшија; Вукашин јој се није супротставио, чак
се и насмешио, а Иван је казао: ,,У праву си, мама. Нема смисла да нас
надживе бакине фотеље и тањири.“
И Милена се нагла над хартију, дише у слова, оловка јој додирује усне;
откако је из буквара почела да преписује косе танке и прва слова, и она је
гњурала главу у свеску, видела то од брата. Њено писмо мирише на
јодоформ; хтела је да се угуши од тог задаха у лекарској собици, где га
оставила при последњој посети. Око ње се мували лекари, пушили, пили
коњак из флаша и грубо се шалили с болничаркама, које мало разметљиво
носе окрвављене беле мантиле. Ово је најкраће Миленино писмо.
Можда јој је тај њен груби потпоручник опет писао љубоморно. Господе
боже! Та мушка чудовишта. Љубомора из рова, испред бајонета, под
куршумима, на девојку у ратном превијалишту, с мушкарцима без ногу и
руку, рањавим и гнојавим! И на самртничкој постељи сећаће се растанка с
њом, крај болничке капије. Биле су се поздравиле, пела се у фијакер, кад је
Милена довикнула:
„Мама, ако можеш, објасни ми некако: зашто мушкарци сумњају и кад
их волимо?“
Тад је схватила да јој није само од напора и болничког ужаса она сенка
на лицу, она гутица мећу обрвама, што је пренеразило чим је из воза
угледала на перону ваљевске станице. За два месеца у болници, десет
година је остарела.
„Какав је то човек, Милена, који данас може бити на тебе љубоморан?
Дете моје!“
„Он страшно пати, мама. Каже, ако не напустим болницу, да ће ме
оставити и погинути. А како то сада да учиним?“
Свладала је сузе и бес на тог глупог Отела с медаљама за јунаштво и
четничком славом. Али је дуго ћутала док се прибрала и смислила:
„Мушкарци, ћерко, верују само оним женама које не воле. А тебе тај
Владимир воли.“
„А зашто тата није љубоморан?“
„Твој тата је нешто друго.“
Да, твој тата је нешто друго. Нешто друго. А нас две смо исте. И она се,
несрећница, предала чим га је угледала. И то рањеног. Она која је пред
сваким страним и новим човеком осећала непријатност, неповерљивост.
Сваки сусрет, свако познанство доживљавала као опасност. Да се потом на
први поглед заљуби у рањеног четника! То је, заиста, несрећа. Има право
Вукашин. Неколико косих, збрзаних реченица, рука није стизала мисао.
Речи без свих слова, ништа о себи, опет највише о Владимиру. Том
фаталном Владимиру, како каже Вукашин. Чим је сазнао за њега, уплашио
га се.
И Иваново писмо је без речи нежности. Чак је и некако јетко кад тражи
наочаре. Као да јој пребацује, чини је кривом што га је родила тако
кратковидог. „Ових дана ћемо сигурно на фронт. Једва чекам.“ Ту реченицу
непрестано чује у себи; види је као запаљен ланац на зиду баште и на
тамном прекривачу кревета. Па је пажљиво прецртано неколико речи.
Није успела ни слово да разазна. Сигурно се сажалио на њу, па ижврљао
најтеже речи.
Како ће такав да пуца у људе и боде их бајонетом? Ако су и Швабе,
како? Не памти да се икада потукао с децом. Ни рвао се није с вршњацима.
Колико га пута Милена ударила.
Груну му сузе и оде у своју собу. Ником шамар, никог огребао, а сад
бајонетом на човека. Како ће побећи кад га бајонетом појуре, зликовци.
Њега ће у првој борби, Богородице! Чим стигне на фронт. Па он не види, с
балкона до капије није своје другове распознавао, шта ће ноћу, у шуми? А
кад је магла? Јесење кише долазе, магле су. Не помажу наочаре, три пара
што тражи, ко на овом свету с три пара наочара одлази у рат?
Кад се гвоздена шипка угреје од чела, одмакне га да се охлади, па се
опет прислони на густу, чврсту студ. Напољу, у башти, пада орахово лишће;
миришу хризантеме.
То дете као да побеже од куће. Некако и у инат оцу. Никад се с њим није
људски поиграо. Све озбиљно и строго. Начела некаква. Модерно
васпитање. Слобода личности. Васпитање воље. Слобода, а без љубави.
Идеје, све без нежности. Од колевке тако. Још раније, пре но што се Иван и
родио, Вукашин је осећао нешто „преровско“ према још нерођеном сину.
Нешто што никад није схватила. Није хтела. Или није могла да сазна.
Сећала се и одмах заборављала оно светло недељно поподне кад су јели
трешње у башти и она га запитала:
,,Да ли ће ти бити много жао ако ти не родим сина?“
„Више волим да ми родиш ћерку.“
„Не верујем ти. Ти, сељачки син, Србин, па да више волиш ћерку?“
„Страх ме да ми не родиш једног Вукашина.“
„Да не личи на тебе?“
„Да. Да не буде ја.“
,,А зашто? Боже, па зар мушкарац треба да буде друкчији од тебе?“
„Само ми ти роди ћерку. Још више ћу те волети.“
До порођаја, неколико пута је започињала такав разговор. А Вукашин
прећуткивао одговор на питања о њиховом сину, показујући да му је врло
непријатна таква радозналост.
 Чему сада то? Како ноћас сме њега, оца, у љубави да сумњичи?
Сумњичи? Зар га сумњичи?
Али је и на порођају на то прво помислила, кад је, долазећи к свести,
чула пуцњаву с балкона и схватила да се то њен отац весели унуку. Одмах
је позвала Вукашина; желела је да га види и провери колико се радује. У
расвануће, гасили су лампе, он је неиспаван и замишљен стајао крај њених
ногу и држао се за кревет. Посматрала га кроз спуштене трепавице: Као да
није срећан? Он јој се осмехнуо. Дуго, дуго јој се осмехивао топло и
љубавно, загледан у њу из неке даљине. Цело му се лице претворило у тај
незаборавни осмех. Није му видела ни главу ни руке, ништа од тела. Био је
само један невиђен осмех, који је успавао. У сну је заплакала, вероватно од
среће, а бабица је будила, брисала јој влажно лице, тешећи је: „Не бој се
више. Син ти је крупан као Краљевић Марко.“ И није се више ничег бојала;
била заборавила онај разговор кад су јели трешње оног светлог, недељног
поподнева у башти. Није имала разлога да га памти. Зашто се сада сећа
како је затекла Вукашина снужденог, замишљеног над колевком:
„Што га тако тужно гледаш, Вукашине?“
Зажмури да не гледа како тешко, последњи пут, пада орахово лишће.
„Има моје чело. Замислио сам шта све може смислити и помислити под
тим челом. Ако се наслеђују и склоности према одређеној боји и мирису,
како се тврди, онда се наслеђују и све склоности.“
„Зар те то брине? Што ће син да личи на тебе?“
„Биће немилосрдан. И несрећан.“
Тако је некако чудно заћутао и одмакао се од колевке да се препала, ни
реч му није рекла. Дуго, затим, кад год би се наднела над колевку, питала
се: Зашто ће Иван бити немилосрдан и несрећан? Борила се и успела да из
тога не изведе никакав закључак. Ни Вукашин је на то није подстицао. Али
је остао увек уздржљив, шкрт у нежности.
А кад се Милена родила, он је био искрено тужан што, тобоже, има
грубе, „преровске шакетине“, па не може да купа дете. Ноћу, чим би
заплакала, устао би, узимао је у наручје, тепао јој и певао неке смешне,
његове песмице. Па да оправда толику нежност према Милени, често је
говорио:
„Јадна су женска деца. Ако у очевој кући нису мажена и вољена, могу
живот проживети и не сазнати шта је нежност. Ако отац није према њима
нежан, онда …
„Шта онда? Отац није цео свет“, бунила се.
 „Женско дете треба отац да изволи за све мушкарце. Ако га и поред оца
још неко буде волео, онда је то оно што жене сматрају срећом.“
Опет је на онај свој начин ућутао; није успела више да га чује како
прича о женској судбини. Било је и тада разлога за извесне помисли; није
их имала, није хтела. Могла је да их нема.
Зашто је према Милени био онако неразборит у нежности, играма,
поклонима; великодушан према свим њеним ћудима и поступцима?
Смешкао се док је слушао како је на забавама, протестно, као Српкиња,
одбијала да игра полку, кадрил, валцер, све што није национално коло.
Није јој ни реч рекао кад се из националних разлога одрекла да учи
клавир. „После швапске анексије Босне и Херцеговине, срамота је да
Српкиња свира на клавиру. Је л' тако, тата?“ А он је на то праснуо у смех и
повукао је за кику. Чак је није ни укорио кад је из шестог разреда
гимназије, по објави рата Турској, побегла у Врање да буде болничарка.
Према њој је понекад показивао нерасположење, више растуженост него
злу вољу, само кад је сазнао да се заљубила у Владимира, поручника и
четника у Македонији.
А према Ивану, други човек: васпитање и начела, очинска строгост и
мушка, сељачка равнодушност и кад је болестан; ретки разговори за
ручком, увек о идејама и историји; награда за најбоље успехе у школи и
рођендан — старе француске књиге; једно цело вече насамо с њим пред
Иванов одлазак у Париз; написао му неколико писама, можда. Кад се Иван
вратио из Париза, два дана уочи мобилизације, није му се обрадовао.
Заиста му се није обрадовао. И горе: није се ни трудио да сакрије своје
незадовољство, али га, по обичају, оћутао. Сем распитивања о мишљењима
Француза о сарајевском атентату и шта о рату говоре студенти словенских
народа који живе под Аустро-Угарском, она није чула да су отац и син било
о чему другом разговарали. Па онај разговор оне кобне вечери кад му је
Иван после избегличке вечере саопштио да сутра одлази у добровољце, а
он се у њега загледао запрепашћено, укочених вилица, цигарета му
догоревала у устима, запуцкетали му бркови. Иван је покушао да устане,
он је хитро бацио опушак у чашу вина, у своју неиспијену чашу црног вина,
било је неиздржљиво гледати их. Хтела је да викне, да зарида, али су у
предсобљу пљескале карте и чуло се објашњавање картароша избеглица.
Она није знала шта ће с рукама и куд ће опкољена избегличким коферима,
сандуцима, кутијама, кад је Вукашин промуцао:
„С таквим очима, наочарима, са минус седам у добровољце?“ и
зауставио Ивана који је устао да пође некуд.
 „Ја, тата, за то нисам крив. Ратује се с оним што се има.“
„Јеси ли добро промислио?“
„Темељно и свестрано сам промислио.“ Иронично му се смешкао, онда
се сав намрштио, и срдито додао:
„Зато сам се и вратио из Париза. Желиш ли да будем подлац пред
својим вршњацима?“
„Чуј ме, Иване. Ја сам срећан што си ти частан и храбар младић.
Васпитавао сам те да поступаш само по своме уверењу. Ако је твоје
уверење да треба и такав, полуслеп, да идеш у рат, онда иди. Иди, Иване.
Иди, сине.“
Изговорио је то измењеним, чудним гласом. Као из неког свог мрачног
вира. У који она никад није успела да завири. Никад. Иако је одавно,
одавно заслутила да постоји. Тада, док је ћутао, она се, ваљда, придигла са
столице да му боље види лице, очи, чује дисање, јер он више није личио на
себе кад је изговорио:
„Иди, Иване, иди, сине.“ С некаквим пркосом, осветом, мржњом. Са
изразом лица који дотад није видела. Био је то неки други, њој незнани
Вукашин, тај што је наискап испио своју чашу вина а опушак испљувао у
тањир. Његов израз, глас, поступак толико су је пренеразили да није могла
ни реч да каже. Ни „то је безумље и самоубиство“, што је викало у њој кад
је Иван изговорио своју намеру. И Иван је био збуњен његовим речима,
изненађен оцем, не изненађен, него уплашен, толико престрављен да је
скрушено, с нескривеним осећањем кривице и жалости, поново сео за уски
сточић уз прозор, побо колена у њена, чекала је да груне у плач и замоли
оца за опроштај. Дрхтале су му усне, гледао је преда се. Она је зарила
нокте себи у бутине да не јаукне и зарида, да остане нема, скамењена пред
оцем и сином који то један другом сада стварно постају после двадесет
година, приморани најзад да напусте те своје одвратне мушке игре начела
и идеје, те своје огавне улоге „модерног оца“ и „модерног сина“, то
свирепо надметање таштина. Али она није успела да се победи и остане
нема, она је плакала. Безгласно, сигурно безгласно. А њих двојица, јесте,
обојица су је гледали презриво. Мушки и још некако. Прибрали се.
Повратио их њен плач. Нису, забога, очекивали да ће она заплакати у
таквом часу. Изневерила их. Јер она се бавила јавним националним радом
у Колу српских сестара. Како је могла да не заплаче? Како је, још теже,
могла све то да оћути, оца и сина који су само гласним дисањем један
другом нешто казивали? Иван не би издржао, морао би да проговори и
призна да му је намера безумље и самоубиство да није Вукашин, са
уобичајеном смраченошћу и строгошћу, онај Вукашин с начелима, устао
од те бедне избегличке трпезе и рекао сасвим обичним, сувим гласом:
„Сада се вас двоје договорите шта од рубља и ствари треба да ти се спреми
за рат.“ И изишао из собе. Није заборавио ни шешир ни свој париски штап.
Закопчао је герок. Ни те вечери није раскопчан изишао из собе, у нишки
мрак.
Соба јој се заљуљала и нагнула; заљуљало се и нагнуло све у њој, почело
да чупа. Ни једну једину реч није рекла Ивану. Због тога свог проклетог
поноса. Не због отаџбине, не. Не зна колико је дуго у грозници трајао тај
неми плач. Иван је ћутао и из самилости гледао преда се. Није је погледао
ни када јој је узбуђено промуцао: „Мама, ти знаш да ја не обожавам мајку
Југовића. Нити су ми икада Југовићи и јунаци били идеал. То су твоји и
Миленини идеали. Сети се шта си толико година говорила. Али те молим,
молим те, мама, да ово вече не памтим по твоме плачу.“ О, боже, како је
изговорио: „Али те молим, молим те, мама... “ Сагорео је све сузе у њој.
Сагорео тим гласом и тим речима „молим те, мама“, у које је сав стао, од
првог плача, кад јој га бабица принела да га први пут подоји, до „Збогом,
мама“ на железничкој станици, са папуче вагона, у гомили ђака и
студената које је с песмом, Иван једини није певао, воз однео ка Скопљу. А
ни тада, на растанку, тада, пред одлазак у рат, Вукашин га није загрлио.
Нису се загрлили. Разговарали су о некаквој будућности у којој ће возови
пролазити кроз сва српска села. Озбиљно и зането су о томе причали. Да ли
су се још неки отац и син тако растали у рату, боже? А ни она, опет, није
хтела пред светом ни сузу да пусти. Смешкала се, махала руком, као да му
је љубавница, а не мајка. Као да јој син не одлази у рат, него на екскурзију.
О, како сам то могла?
Кроз зидове и врата чује сат, пригушену, из даљине звоњаву. Пући ће јој
срце. Броји му звонове. Једанаест је сати, а још га нема. Да није тог сата,
побегла би из овог тора, овога избегличког магацина где се само грди
Пашић, игра санс и таблићи, хрче, гата гледањем у шоље и карте, спрема за
бежање у Скопље и Солун. Али овај сат је исти као њен у трпезарији,
двојник му је, нигде није чула сат с лепшим гласом; због тога сага је и
остала у овој кући, пуној као тор. Кад га је први пут чула, мислила је да
сања, да је у својој кући. Није хтела да се пресели код Вукашиновог
пријатеља, који им је нудио две собе, већи мир и удобност. Остала је ту, да
слуша тај сат. Свој сат, који је њена мати купила о д неке старе чешке
грофице у Карлсбаду, а који је, по Вукашиновом причању, разнела граната.
Играчи карата из предсобља, свађајући се, одлазе на спавање. Јато
ораховог лишћа слеће на калдрму и цвеће. Загледа се у капијицу међу
жутим георгинама. Ветар меша и мути њихово буктање. Пригушује нечије
кораке на улици. Не види га од зида; кад пролази, Вукашину се види врх
шешира. Капија остаје непомична. Само је ветар у георгинама и
хризантемама испод прозора и око куће. Сачекаће га, да га види, додирне
рукама: Иван је полуслеп; побогу, погинуће у првом мраку. Уреди некако
да остане у команди. Не мора код Мишића. Само да није у рову, шуми,
њега ће прве ноћи бајонетом. То није протекција. То је правда, Вукашине.
Шта ме се тичу твоја странка и твоја начела! Злочин је пустити га да
погине глупо. Спасавај га. Не треба нико тако без потребе, неправедно,
свирепо да погине. Није то протекција, Вукашине.
Притиска до бола чело на гвоздену шипку, једва стоји на ногама, али не
може да се одвоји од прозора. Зури у капијицу; до ње, до улице, мора да се
чују њени дамари. Њишу се хризантеме.
Капијица се нечујно одшкрину: Он! Срце јој се смести под грло. Корача
споро, прикрада се, гази врховима ципела по ораховом лишћу на
калдрмисаној стази међу георгинама и хризантемама, које под светлошћу
сијалице таласа ветар. Стао је, ослушкује, гледа у прозор. Зашто се он
ноћас овако прикрада кући?
Одгурну себе од прозора и седе на кревет. Завуче руку под јастук да
извуче своју модру свилену мараму за очи, али трже празну шаку. Сада га
неће дочекати с марамом преко очију. Леже поред писама, оглувела од
њиховог шуштања. Гледа.
Улази настојећи да буде што тиши; да је не пробуди, то је највише што
може ноћас да јој учини. Веша шешир и герок на чивилук, оставља штап,
почиње да се изува.
Не примећује ме, или му је свеједно што ноћас немам мараму преко
очију?
Упали сијалицу, Вукашине — шапну.
Ти си ту? — шапну и он, свикнут да у овој соби шапуће и дању.
А где бих могла бити у поноћ?
Мислио сам да си на том вашем концерту за рањенике.
Од ручка нисам се макла из куће. Стигла су нам писма од деце. Упали
светло и прочитај писма.
Испричај ми шта пишу.
Не могу да ти препричам.
Он ћутке, крив пред собом, пали сијалицу; она пружа писма и загледа
му се у лице. Па он очајава! хтеде да узвикне. Боже, па он је истински
несрећан. Није, ваљда, само због Србије увек забринут, због стања на
фронтовима несрећан. Ипак је он одавно несрећан човек. Откако се
смрачио и ућутао. Ако није једино разочаран у своју каријеру, у ту прљаву
политику и странку, онда, можда је и она крива за ту његову промену. За те
боре, седу косу, ноћно пушење, оне одваљене уздахе кад је сам у соби.
 9

Али он никада није спадао у оне такозване симпатичне људе, лаке и на

смех и на псовку. Био је одувек озбиљан, уздржан и отмен. Кад му је на
поселу код Крсмановићевих први пут чула глас из „мушког салона“, и на
тај глас устала и пошла да види лице човека који тако тамно и смирено
говори, већ тада је брзо закључила да је тај Вукашин Катић, обожаван од
девојака, а омражен од многих младића, пре свега и у свему достојанствен
и отмен. Стајала је у вратима „мушког салона“ и помно га посматрала: не
размеће се страшћу и осећањима, не виче и не млатара рукама — то јој се
одмах допало. Није одушевљен народом. Задивио је први великошколац
који не обожава народ и село. Обучен по европској моди, али с каквом
лежерношћу он то носи! Као да је из неког старог замка залутао на
београдско посело. Све што је говорио, разликовало се од онога што су
викали други, тадашњи младићи, великошколци и „јевропски доктори .
Мрски су јој били сви Базарови, реформатори и револуционари. Вукашин,
међутим, ни по чему није личио на Базарова. Била је опчињена његовом
појавом, озбиљношћу и отменошћу.
А први пут је нешто напукло у њој кад се посваћао с њеним оцем због
градње фабрике плугова, за коју му таст није дао новац, а она била на
Вукашиновој страни против уверења, била прегласно, прејако на његовој
страни, а против оца. Како је то покосило старог Тодора Тошића! Њега,
суровог према целом свету; безмерно нежног према њој, јединици.
„А ти си, ћерко, против оца? Је ли, душо? Против мене?“ Прву
реченицу је прошапутао, а последњу је урликнуо. Она је мало поћутала, не
зато што се колебала, него да би било убедљивије обојици између две
упаљене лампе на табернак-лима: „Ја ћу, тата, увек бити на Вукашиновој
страни. Увек“, рекла је а запитала се док је отац претио да му ни марјаш
неће дати и лупао чибуком о сто: Боже, откуд му идеја за фабрику плугова?
Сви су очекивали да ће Вукашин Катић бити посланик у Паризу, министар
иностраних дела, у најгорем случају, професор Велике школе, а он запео
да гради фабрику плугова! То што је помислила, никада му није рекла. И
ничему што је он чинио, говорио, мислио, никада се није супротставила.
Не из потчињености и страха; она је уживала, била истински срећна да га у
свему следи. И у пропадању. Његови политички неуспеси учинили су је
страсније приврженом свему што он чини, налазећи у томе увек нешто
достојно дивљења и њеног поноса.
Да, те године кад се у свађи за фабрику плугова разишао с татом, он је
почео дуго да ћути и пише оне заиста отровне и већини њихових познаника
непријатне чланке по новинама, нападајући и владу и опозицију. „А шта
хоће и ко је тај Вукашин Катић кад му нико на овом свету није поштен и
паметан?“ А њој је баш и годила таква његова изузетност; доживљавала је
то као једно ововременско витештво, и то у политици, која је, иначе, за њу
најпрљавија страст. Волела је што га улица и кафана не воле. Никад се није
осетила повређеном кад је та нападнута господа и не поздраве после
његовог чланка; презриво и без речи смешкала се на лажи које су о њима
двома кренуле Београдом. Била је поносна на њега што се тако јасно
издвојио и разликовао од карађорђевићевске циганије, Аписове банде и
радикалске сељачије, која је после 1903. освојила Београд. Не само
поносна. Она, ћерка истакнутог либерала и великог пријатеља династије
Обреновића, мати јој је била међу првим дворским дамама, била је
захвална своме мужу што јој је дао и грађанске разлоге да јавно презире ту
фукару која је преко краљеве и краљичине крви засмрдела Београдом. Ако
је некада у себи осетила незадовољство њиме, неусхићена његовим местом
и улогом у друштву, било је то само док је Вукашин био министар у једној
влади самосталаца; док је био на власти.
 10

Гледа му суве, дуге шаке: И руке су му несрећне. Кад су ти прсти

престали да лутају по њој и мрсе јој по срцу? А шта да чини ако је, ипак,
она крива за његове дуге осамљеничке шетње? Ех, кад би то било истина.
Кад би она била кривац макар за једну његову несаницу. Нешто је друго и
страшно заорало по његовом дугом, лепом лицу. Сада је у сенци, не види се
јасно. Не, није овакав само због стања на фронту, будућности Србије, тих
својих проклетих идеја и начела. Јер о Милени и Ивану ћути. Упорно, каже
само оно што мора.
Шта ти се догодило, Вукашине? — шапну му иза леђа и зажеле да их
помилује.
Он се опуштено погурио и чита писма.
Има нечег необично узбудљивог, несрећног у тој његовој погурености
над писмима. Ако јој нешто у његовој фигури није било нарочито лепо и
драго, онда је то та његова изазовна испршеност. Она никад није волела да
га испраћа, ни онда кад није био смрачен, кад је умео лепо и ведро да се
осмехне и одмерено нашали, ни тада није волела да га испраћа гледајући
му стрма леђа, ту безобзирну и претећу усправност, па је и пред собом и
пред њим то оправдавала: „Ја желим само да те дочекујем.“ И у то је
веровала; то јој се допало као њено женско начело. У ствари, у његовој
усправности и испршености, у тим снажним, мало заметнутим плећима,
осећала је и ону мушку безобзирност и бруталност, а не само пркос и
лепоту снаге, у шта је себе уверила. Била уверила. Јер сви други мушкарци
који су јој се свиђали, које је волела да гледа, били су мало погурени.
Шта ће му три пара наочара? Три пара наочара... Пре десет дана смо
му послали наочаре — шапуће за себе, не окрећући јој лице. — Он ме мучи
тим наочарима. Чини ме кривцем, свети ми се. Шта сам ја толико
погрешио према том детету?
Сва уздрхтала, она устаде, обиће брачни кревет, седе на кофер пред
његовим ногама. Сваког трена може лице да му прислони уз колена; гледа
га одоздо и види да пати.
 Молим те, кажи ми шта ти се догодило?
Пашић ме позвао к себи. Послао жандарма у Нишко поље да ме нађе.
Два сата сам остао код њега. Сами.
И шта ти је рекао?
Да је наше стање веома критично. Србија је пред сломом, Олга. Ако се
неко чудо не догоди. Велико чудо.
Ништа ти се друго није догодило, Вукашине?
Не. Зашто питаш? — откако је ушао, први пут јој срете поглед. — А шта,
Олга, може друго да ми се догоди? — помери се на јастуку, али се и она
помаче на великом коферу и опет су јој његова колена близу лица.
Није ти господин Пашић рекао да су одлучили и ђаке да жртвују?
Како жртвују? Ко ти је то казао? — саже се к њој: лица су им у сенкама,
али једно другом јасно виде како им се дубе боре и грче уста. — Од кога си
чула да ћаци одлазе на фронт? — понови мало гласније. Тек да му дрхтај
гласа буде разговетнији.
То цео Ниш зна, Вукашине. Све мајке чији су синови у Ђачком
батаљону, од подне месе колаче. Спремају рубље и чарапе. А очеви се
растрчали по командама.
Не разумем. Шта ће тамо?
Она клону главом и поћута.
Да траже писма од виших официра и министра војске.
Обореног погледа, он брише дланом чело.
То су коморџијске вести, Олга. То су обавештења тетака телефониста.
Свастике посилних шире такве вести.
Опрости што ја тебе, политичара, народног посланика, не знам шта све
ниси у овој држави и овом Нишу, обавештавам шта су наумили Путник и
Карађорђевић.
Њена суздржана јеткост га мало постиде а више заболе.
Влада о томе нема појма. Пашић би то мени морао да каже кад ме већ
звао и толико ми ствари рекао.
А зашто нам, забога, Иван тражи три пара наочара? И, ваљда си
прочитао: „Ових дана ћемо сигурно на фронт. Једва чекам“ — више не
жели да прислони лице уз његова колена.
Он припаљује цигарету да би ћутао. Она га, очигледно, чини кривцем
што је Иван отишао у добровољце.
 Драга моја, ти си трипут дневно понављала деци: Од вас тражим да
волите отаџбину и поезију. Отаџбину и поезију! — каже прекорним
шапатом.
А да ли је требало за нешто узвишеније да васпитавам децу?
Нема, Олга, никаквог смисла да ноћас расправљамо оно што ни за
двадесет година, мешајући кожу и кости, нисмо расправили.
Лице јој као ошамарено. Сагиње се к њој:
Куд ћемо ноћас стићи ако овако наставимо, Олга? Можда ћемо
осванути као робови.
Молим те, седи. И смири руке. Некад су ти руке као свецу мировале.
Бол у њеном гласу га посече. Жао му је. Откуд им овај тон који води у
оно брачно разрачунавање кога су се они до сада некако спасавали? Она
обухвата шакама лице и шапуће:
Нешто ће се ужасно догодити. Замисли кад би ти одједном моја сенка
на зиду престала да буде само сенка. Да ти та сенка говори нешто страшно,
да дише, гледа те друкчије но ја жива. Као твоја сада мене. Замисли, ако
можеш.
Да. Све је дошло у питање. Апсолутно све.
Она скида шаке с лица, да га загледа: Он и сада мисли на све. И Иван му
је у томе све.
Њен уздах га прену: у угловима пренеражених, сувих очију, ровашених
временом, и око нагло стањених усана набрекле јој гутице презира. Само
неколико пута овако према њему исказаног. Она која иначе увек,
неуморно, сваког поред себе жели да опчини лепим осећањима и
узвишеним мислима.
Кажи ми шта намераваш да предузмеш за Ивана? — неочекивано и
мукло рече.
Како шта намеравам? А шта могу да предузмем? — каже гласно.
Да спречиш његово самоубиство — још муклије шапуће гледајући га
одоздо, с кофера, заметнуте главе, претећи.
Он се трже као од неочекиваног ударца:
Како да спречим?
То свако у овој земљи зна. Свако.
Али ја то не могу да учиним. Ја не могу да молим за протекцију сину
добровољцу — каже гласно, стежући шакама колена.
 Не можеш да молиш за јединог сина? За Ивана не можеш да молиш?
Постоји нешто што не можеш да даш за његов спас? Нешто ти је прече и
веће? — шапуће запањена.
Не могу — каже гласно. — Не могу да тражим писмо министра војске и
молим протекцију за сина. Ја сам пре десет дана у Скупштини напао владу
због протекције и корупције у командама за мобилизацију. Због дивизије
трговаца и забушаната по штабовима и у позадини. Прошле недеље сам
објавио чланак „Vicium cordis или срамно срце“. То што нападам, сам да
чиним, ја нисам кадар. Не могу.
Генерал Мишић је твој пријатељ. Наш пријатељ. Он зна какве су Ивану
очи. Он зна да ти не молиш за протекцију.
Такву услугу од свог пријатеља не могу да тражим. Од Путниковог
помоћника — шапуће.
Онда ће Ивана убити чим стигне на фронт — каже гласно и с толико
бола да он занеме. — Због твојих начела! Зар је то могуће, Вукашине?
Довикује му клечећи измећу кревета и кофера. Он не примећује да је
она клекла и примакла му се, упиљивши се у њега: Јеси ли то ти,
Вукашине? понавља у себи. Човек с начелима. И сина за начела. И Ивана за
идеју. Самољупче!
Шта кажеш, Олга? — пита уплашен њеним очима и брзим грчевима на
уснама. — Желиш ли да пођем с Иваном на фронт? Ја сам о томе
размишљао. Могу да замолим генерала Мишића да ми омогући да будем с
Иваном у истој чети. За такву протекцију могу да молим. И ни за коју другу
— каже подигнутим гласом.
И данас частољубље. Начела. Боже, шта ће бити с нама? — шапуће и
седа на кофер. Налакћује се на бутине и спушта главу на раширене шаке.
— Угаси сијалицу.
Као да му лакну што може да се покрене, нешто учини, промени. Угаси
сијалицу и оста ослоњен уз врата.
Зар је само човек начела мој човек? Онај који верује да су му идеје
оправдање за нанесени бол. Онај који има право и децу да жртвује.
Шта то говориш, Олга?
Себи. Не теби.
На балкону мауче мачка и гребе врата; раздали су јој мачиће. Сат
одбројава време. Она ћути, слуша га. Глас њене куће и мајке. Тај њен лепи,
одани сабеседник из света који се руши.
 Он чује петлове и схвата да је поноћ.
Не могу да га спасем. Не могу — леже и загледа јој се у очи молбено и
очајнички.
Уплашена тим речима, неком распуклом коначношћу, она једва устаде
с кофера и леже на кревет, поред писма, с лицем заривеним у јастук.
Мачка болно мауче и скаче уз врата. Гребе их. Гребе им и дисање.
Он напипава столицу, седа уз прозор и припаљује цигарету.
Она се окреће, диже, загледа се у њега, па гневно, прегласно за ову собу
и досадашњи њихов разговор:
Љубав све може, тврдим. И све сме, Вукашине Катићу.
Од њених очију, дуго не може ни да уздахне.
Све сме само једна љубав.
Једна?
Она из коже и жила. Та љубав све сме.
А љубав оца?
Она има други закон. Свој закон — устаде, она му оста доле, негде
дубоко.
А који је, оче, тај твој закон? — шапну му у колена.
Да не могу све. И да не смем све — промуца.
Она задрхта и обневиде од суза. Неке много вреле речи остадоше јој у
грлу. Грчевито се ухвати за кревет. Из даљине чује његове тешке, скршене
уздахе.
Сажали се на мене, Вукашине. Ако можеш — шапну касније. — Ако ти је
стало да те још поштујем — рече гласно.
Свлачећи герок, он не чу све њене речи. Леже на кревет сасвим клонуо.
Касније прошапута:
Зар ми ти заиста не верујеш да ја Ивана не могу протекцијом и нечасно
да спасавам?
Она лагано сиђе с кревета, пажљиво навуче дебелу завесу на прозор и
несвучена леже на кревет, пазећи да им се ни хаљине не додирну. Своју
мараму стави преко очију.
 11

Када је то учинио ону погрешку која се једанпут учини? Ону коју ни

отац не успе да преда сину за наук и искуство. Онда кад је у Сену бацио
своје сељачко одело и порекао први очев завет? Када је поверовао да је у
животу бити у праву веће од сваког успеха у том животу? Када је морални
значај у друштву и у свом времену претпоставио каријери? И поверовао да
је од јуначке погибије за освету Косова већи подвиг смелост да се казује
истина и своје мишљење. Смети свакоме рећи — не, није истина, ниси у
праву. Па поверовао да то није само ствар морала, да је то страст ума.
Права човекова победа.
Не, све се то друкчије догодило? И много раније. На почетку је све
одлучено.
У оној ноћи пред његов полазак у гимназију, кад је заспао слушајући
мајчино нарицање што јој „Аћим, пусник и крвник, одводи дете у бели
свет“, а Аћим викао: „Имаш Ђорђа, доста ти је он. Овом не дам да остане
слепац и каљавко. Хоћу памет да стекне, толику памет да стекне мој син да
пред њим савију шију сви писмени лопови и разбојници из канцеларија. И
пут и Морава пред њим да устукну!“ Шта ли је то, где ли је то канцеларија?
питао се покривен чергом преко главе да их не слуша, плакао и молио се
слави, Светом Ђорђу, да му до сванућа умори оца, да се Морава излије и
поплави Прерово и Паланку, до кровова и оџака, све до Планине. Тако
заспао, али му сан поцепали и разнели фијукави ударци и мајчини јауци,
очево стењање од запињања и ударања. Устао некако, одшкринуо врата
оџаклије и видео: уз огњиште превија се гола мати, а Аћим је шиба
кратким конопцем. Он се бацио на оца, а овај га шчепао за врат и убацио у
собу, одакле је викао из све снаге: „Убиј ме, нећу у школу! Убиј ме, нећу!“
Више није могао да заспи од плача, и мајке голе поред огњишта, притеране
уз ватру, једино у ватру могла је да побегне од њега, „пусника и крвника“. У
расвануће дошао учитељ Мика и извукао га из постеље. Отац је већ седео у
колима са упрегнутим коњима; мати је, плачући, товарила вреће брашна,
пасуља и кромпира, отац га позвао да се попне у кола, а он је из све снаге
јурнуо у сењак. Учитељ Мика га стигао, и више се ничег не сећа, док се нису
нашли на скели, на Морави, кад је лежећи у кочијама, мећу учитељевим
ногама, стегнут његовим стопалима око слабина, некако појмио да заувек
прелази Мораву. Још једанпут заплакао. Зажелео да плаче, али га учитељ
Мика страховито стегао стопалима. Нагазио га. Као везано јагње. Оцу
жртвован. Његовој вољи да господари људима.
Све је то, ипак, почело одласком у Париз. Тада је преломио у себи и
пошао у Европу да започне ново. Сем социјалистичких идеја, завета оцу и
сељачког одела на себи, из Београда друго није хтео да понесе; волео је
оца, завичај и неколико пријатеља, а то није било мало за самовање и
туђину.
Али, то му се тако чинило, јесте, тако је веровао док није стигао у
туђину и док се у њој нису завитлале укруг све његове дотадање стране
света, замрсиле велике одлуке, замучило осећање властите безначајности.
Ивана је, ваљда, нешто друго мучило. Друго, чим му је на питање о
томе, по повратку из Париза, одговорио са ироничним смешком. И
ћутањем.
Веома брзо био је принуђен да призна први већи пораз: за самовање,
које је сматрао условом озбиљног учења и дубљег прочитавања света, он
није имао снаге. Уместо размишљања, посматрања и студирања, њим се
отегло очајање. Он у Паризу није могао дуго да борави непознат и свима
безначајан, није могао, као миш или лисица, нечујно и непримећен да
пролази кроз ту несагледиву и запањујућу шуму света; имао је неодољиву
потребу да кроз ту шуму Париза пролази кршећи пред собом и око себе, да
му се далеко чује пролажење, као јелену и дивљем вепру.
Све је то, у тим сликама, уопштио десетак година касније, приморан
другим неуспехом да се дуже замисли над собом.
Жене, не једна као Радмила, него многе, понудиле су му могућност
најлакшег успеха и најслађег значаја. Тада, у Паризу, нарочито у првим
двема годинама студија, благодарећи својствима које су жене оглашавале
у три речи — ,,Un Slave, farouchе mais formidable“ — ниједна потврда није
му била извеснија од потврде заводника. Зато он није волео лепотице, он је
волео жене; он се није борио за изузетне, он се борио за све: он није желео
љубав, он је хтео уживања. Промена му је више значила од верности;
неизвесност новог и првог више га радовала од знаног и поузданог; разврат
му је био узбудљивији од сваке чедности. Зато је и тврдио: разврат је дар,
највећи дар жена.
Сада, при крају пете деценије, он мора одлучно да пресуди себи: његова
страст према женама није носила ниједну врлину, била је лишена сваке
духовности. Та страст била је само порок, порок који су премор и гађење
смиривали. Али и у тим данима он је смишљао своје „чупање из прошлости
и прилика“, у себи се припремао за раскиде са светом Прерова, дугих брада
и ниских таваница. Чврсто је одлучио да мисли својом главом и иде својим
путем. Не, нису то књиге учиниле. Него страх. Страх од заблуда и стид пред
својом, српском бедом. Када је одједном, погледом из Европе, све вредно у
њему и завичају било угрожено и понижено.
Ако постоји нешто што је оцу вечно, нераздуживо дужан, онда је то што
га у Париз није послао да буде сиромашан студент. Што није учио гладан.
Што није прозебао и мокрих ногу гледао свет. Што није патио од
немаштине, тога најчешћег понижења.
Тада је и посумњао да се може веровати у истину коју види сиромах; и
почео веровати да сиромах и немоћан може бити неправеднији према
људима од богатога и моћнога. И да је циљ сиромаха и слабога — лак циљ а
пут до њега кратак.
У моћ своје воље није сумњао. И убеђивао се: најлакше је моћи све;
много је теже моћи једно. Моћи једно што не могу они који мисле да могу
све. Тиме је себе разликовао од већине. А затим су следили и општи
закључци: жене подмићују целог човека, чине га површним, потру
вредност времена; постаје се слеп за опасности, мек и огољен пред
лукавима и злима. Онда нагло окренуо у друго. И по својем. Свезао се и
забринуо. Осамио. Занео се осамљеношћу, стао да ужива у том подвигу.
Улога коју је себи наменио у Србији на раскрсници векова, како је за
себе разумео своје време и услове, захтевала је најтеже од младића:
уверити људе да им жели добро. А то је најтеже на свету. Поготову у народу
у коме већина није имала никаквих разлога да верује да јој неко, без свог
рачуна, може желети добро. Затим се требало одрећи уживања и свега
онога што не доноси углед код свих, али што и противника приморава на
поштовање.
Да, да, тако је себи говорио: човек који је наумио да стекне моћ да
разумно уреди једну неразумну државу мора, пре свега, разумно да заведе
ред у себи.
У том великом распремању себе и сређивању схватања пред повратак у
Београд, дуго је размишљао и о реформаторима, „Јевропејцима“, онима
што су с дипломама европских универзитета и героцима доносили у Србију
и велике амбиције да преуреде живот, а потом, и најчешће, постајали само
„добри Срби“ и „угојена господа“. Да га мимоиђе таква судбина, био је
спреман и на поразе који следе „усијаним главама“, како су старци и сви
брадати у Србији с презрењем и насладном мржњом називали оне „што
неће у јарам“. Не само по схватањима, него ни оделом, ни јелом, ни
начином поздрављања, ни по чему није хтео да личи на „овдашње“, „наше“
младе високошколце. Желео је да буде друкчији и свој: мењао је и градио
целог себе. И дуго подносио најнепријатнију освету средине: исмевање и
лак презир. Имао је снаге да из убеђења не испуни нека велика очекивања
породице, околине, генерације; још и данас верује, то је најмучнија
провера личности. У свему томе Олга му је била подршка. Нежни,
поуздани ослонац.
Зар он губи Олгу? Олгу коју је заволео без недоумице, чим је упознао.
Чим је угледао лако ослоњену на довратак Крсмановићевог салона, са
зеленим очима које су, учинило му се, одједном виделе све у њему. Ако је
светлоплаву хаљину имала као још неке девојке, оне нису имале тако
храбар деколте као она, назначен некаквим нежним цветом, до тада
невиђеног облика.
Пренуо се, од њеног погледа му се преломила и замрсила реченица. „То
је та!“ говорио је у себи. После јој кришом гледао само руке, изазовно
нежне, распусне у својој белој, виткој наготи, и понављао: „Да, то је“. Отад
је чинио све да је сретне, гледа и слуша сваког дана. Једино њу тако. Куће
су му расле и палилулске улице се исправљале кад је одлазио на састанке с
њом. Жао му било после да заспи. А никад иста, увек друкчија, увек нешто
ново говорила и чинила. Одушевила га њена слобода, машта, оштроумље.
У Београду није било девојке која је од ње имала лепше очи и више поноса.
А потом, ни жене сличне њој. И кад то преста да га радује и узбуђује?
Можда је баш оно друкчије, оно само њено, најпре почело да губи чар и
значај. Ако су им у почетку разлике у карактеру и схватањима чиниле
љубав убедљивијом, страст чистијом, њихов брак друкчијим,
занимљивијим, сад се то у нешто друго преобратило. Није један узрок.
Време је навалило да ништи баш то изузетно у њој, најпре то. Или, да га
чини тешким? А он њој? Изневерио је с Радмилом. Разишао се с њеним
оцем. Посветио се политици, коју она не воли. Разликовао у васпитању
деце. Није трпео њене пријатеље уметнике. И чиме је још унесрећио?
Собом? Да, собом. То је стварни разлог и права истина. Собом, свим што
јесте. Али он није могао друкчије да живи. После разлаза са оцем, следио
је онај гадни разлаз с тастом.
Кад је Иван боловао од богиња, пошто су испратили лекара, њих троје
остали сами у трпезарији. Дувала је незапамћена кошава. Тодор Тошић
стао да га наговара да уђе у Либералну странку, а он му чврсто рекао:
„Нећу живот да сатрем ни у твојој ни у Аћимовој странци. Нећу
политику и власт. У Србији сви писмени успевају у политици.“
„А зашто си, онда, учио школу и трошио по Паризу Аћимове дукате?
Кад нећеш у странку и на државне јасле. Кад нећеш да јашеш коња кога
други хране. Кога храни цела Србија. Нећеш да улазиш на врата која ти се
сама отварају, је л’? Не волиш да повијаш неповијене вратове, а, зете?“
„Не волим, и нећу. Хоћу знањем и нечим другим да послужим овој
бедној земљи. Прогресу хоћу да служим.“
„Додуше, ја знам многе часне и породичне људе који су пре женидбе
били у бурделу. И кад год оду у Пешту, сврате у бурдел. Али не отварају
бурделе по Београду и Крагујевцу.“
„Буди сигуран да ја не спадам у такве часне и породичне људе.“
„А кажеш, тврдо си одлучио да нећеш у политику и на власт?“
„Србији су потребни фабрике и професори, а не странке и политичари.“
„Само још фабрике требају Србији. Да сасвим покваре и докусуре овај
већ натруо народ. Европа има фабрике, мој господине докторе, зато што
нема наш кукуруз, нашу шљиву, наше „свињче.“
Лупао је чибуком по длану, а Иван је заплакао у њиховој соби.
„Ти си у ову кућу унео врећу крпа и штап. Да ме подсећаш на твог
Аћима. Је л’ зато носиш штап?“
„Волим штап и зато што мој отац воли штап.“
„Нека ти га. Да запамтиш, зете Вукашине. То што си ми вечерас причао
о фабрикама и осталим европским шпуријама и бурдељима, пошто си
породичан човек, не бих ти саветовао ни у новинама да пишеш. Иако
хартија трпи све. За ту своју фабрику плугова нећеш од мене ни марјаша
добити. Мене наслеђују унуци. А ти од мене можеш да ућариш дукат само
у божићној чесници. Ако си таличан.“
Тад му је Олга пришла, ставила руке на раме: „Ја сам на твојој страни,
Вукашине.“ Јесте, у свим таквим приликама она је умела да му стави руке
на раме.
А он се после разлаза с тастом коначно одлучио да се не нагађа с
домаћим приликама н људима, одбацио modus vivendi као животно начело
и порекао моћ и вредност лукавства. То је, можда, било кобно. Одрекао се
тога првог дара за живот, опстајање и побеђивање. Постао чиновник,
разишао се с Пашићем и старим радикалима. Није хтео да буде под
Пашићевим скутом, јер је одбацио политику као вештину која се учи код
Макијавелија. Пао је, потом напустио Министарство иностраних дела,
ушао у вођство нове странке самосталних радикала, постао уредник
опозиционог „Одјека“. Од „свога“ и „нашега“, ставом и начелима одвојио се
толико да више није могао да им се врати а да му не буде теже но што
јесте. Скупо је платио некакво поштовање и поверење људи. Некакав углед
часнога и тврдоглавог особењака.
Да ли само то? Свакако, више је био поштован но вољен. Да, желео је
то. А исход?
Какву је он ту улогу одиграо у превођењу Србије у ново доба? Где је
стигао са својом тврдоглавом начелношћу, са доследношћу непријатном
људима, с тим својим гломазним, народу неразумљивим и непријемчивим
идејама? Најпопуларнији је опозиционар Пашићу и „старцима“. Вечити
полемичар. „Морални мач Србије“, говоре неки неодмерени професори и
студенти. Тај је мач без дршке и каније, у руци голо сечиво. И шта је још
постигао, докле се успео?
Од поласка у гимназију, отац му је утувљивао у главу: ,,У Србији, и са
великом школом постаје се пандур; и с великим имањем умире се уз плот;
и с памећу завршаваш међу будалама. Ако хоћеш нешто веће да
постигнеш, чувај се, синко, да ти овај злобни и лоповски свет не сазна шта
волиш.“
И кад, онда, није погрешио?
 12

Вукашину врапци циком објављују свитање. Преплашено, расрђено, у

јатима насрћу и кљуцају то сивило што се прибија уз дебеле, њеном руком
нашушкане завесе, да им продуже ноћ. Последњи му је тренутак да се бар
за који минут спасе сном. С оваквом главом, оволиком мучнином, како ће
се данас определити? За шта он још може и треба да се определи? За
потомство? За издајника и потомство. Издајник за потомство? У име
будности, које и чије? Треба му сан, макар за неколико тренутака да му
поништи свест, да му се тама прелије мозгом и угаси то неиздржљиво
горење. Окреће се на леђа, опружа руке низ бутине, опушта се. Врапци
кљуцају у мозак. Ставља прсте у уши да их не чује. Боли и тај хук. Сан не
може да се склопи. Све што је дотакла ова ноћ, што је од синоћ изговорио,
и оно што је остало неисказано, не само да мучи него је и нагрђено нечим
засвагда. Ништа људско није тако прљаво и гадно као што су прљаве и
гадне неке изговорене речи. Ни страх за Миленин и Иванов живот ни тај
мукли бол који је усадио рат да свему у његовом животу промени место и
значај, сада не личе на себе.
Уплашен сопственим уздахом, отвори очи. На дну је вреле и меке
јазбине, опкољен, затрпан праскозорним сивилом и стварима, остацима
негдашње његове куће, њене господске куће, негдашњег њиховог живота.
Кофери, сандуци, кутије, заљуљало се сиво у сивилу, у зверињој цичи
врабаца по олуцима куће и ораху. Те ствари око њега не би гореле ако би
их сад запалио. Не би, од његових речи. Гомила је њихових речи по кревету
и стварима, ишаптаних ноћас. Да је говорио гласно, да је могао да виче,
било би друкчије мучно.
Њу одавно не чује. Непомична је, али из ње избија прекор. Њено
разочарање пуни собу до таванице. Кад би скинула мараму с лица и
погледала га, јаукнуо би. Напрегнуто јој слуша дисање. Ни оно није исто,
њено, некадашње. То што сада осећа према њој нема име, нити личи на
позната му осећања.
Врата се отварају у предсобљу, клопарају папуче калдрмом: старци
одлазе да мокре. Служавке и домаћице се довикују да пођу на пијацу.
Сантрачи тандрчу по комшилуку, лупају кофе. Искашљавају се пушачи.
Склопи очи за трен сна. Бар један прамичак таме да промине мозгом.
Војничка труба однекуд. Свира појутарје. Никад је у Нишу није ујутру чуо.
Често слуша повечерје у касарни, кад се враћа из |шетње: тада је у
мислима само са Иваном. Далек и оштар писак трубе сврдла му у свим
жилама: Сад Иван устаје. Бунован се облачи, намешта кревет, јури да се
умије... У једном писму које је њему било упућено, у свим другим мајци се
обраћао а њега поздрављао, жалио се на рано устајање. Једино се на то
жалио, али у једној реченици, узгред. Све остало, каже, добро је и
занимљиво. Нема шта, врло је занимљиво у скопској касарни. Њему који је
касно легао, читао до зоре, а о распусту спавао до ручка. Сада устаје у
свитање. А ако их заиста потерају на фронт?
Чује њен уздах. Можда и она о истом мисли: како се у овом часу Ивану
много спава. Ако не престане да уздише, угушиће се од тог туча, сећања на
заједничко, бола.
Укочио се, стегао, успео да додирне сан. У свитање, и предсмртник
заспи. Али труба још свира Ивану за устајање. Можда већ зове на
постројавање за доручак. Чај или некакав чорбуљак? „Мама, молим те, не
шаљи ми храну. Ни колаче. Ја уживам у овој најгаднијој храни, од које сам
се два кила угојио.“ Он, мрљавко, што ништа не окуси док не помирише.
Одмах после седнице Скупштине сешће на воз и отићи у Скопље. Однеће
му наочаре. Предаће му оно заветно писмо, написано пред одлазак у
Париз, које се није усудио да му преда на растанку, на станици. У том
писму му је рекао шта жели од сина. Каквог га чека из Париза. Али се на
растанку уплашио таквог заветовања. Уплашио се да га оптерети и љубављу
и својом амбицијом. Не, уплашио се да му не открије циљеве и ране.
Уплашио се Вукашина у њему. Аћимове судбине се уплашио. Сад ће му
предати то писмо адресирано — „Ивану, за неку ноћ у Паризу“. Нека га
прочита у касарни. Њему рећи оно што није Олги рекао. Што јој не може
рећи. И оно што није могао Скерлићу, и што не може ни генералу Мишићу
да каже. Наразговараће се; објасниће му зашто се с њим није играо ни
шалио. Друговати мало с њим. Показати му колико га воли. Зар он то не
зна? Сме у то да сумња? Зато што је био на одстојању и строг. Из страха за
њега, такав је био. Из страха од љубави. Да, само из страха.
Гори му сам корен мозга. У свитање, и самртник мора да заспи. Трубач
му се заглибио испод самог темена. Зрикавац у зиду.
У трпезарији се ложе пећи и чују јутарњи поздрави, запиткивања о
сновима, захтева се слатко и свежа вода. Објављује се почетак дневног
паћења за отаџбину. Чули су, сигурно, оно што су њих двоје изрекли ноћас,
иако су шапутали. Што пре побећи одавде. Нагло устаје.
Стоји у усеку између кревета и кофера, зауставља дах: само да она не
скине мараму с лица.
Станује ли ту господин Вукашин Катић? — чује из предсобља.
Ко га тако рано тражи? Хитро се облачи. Само да она не скине мараму с
лица. Суседи куцају на врата, зову.
Ево, излазим одмах!
Обучен, узима шешир и штап, чује јој уздах и шапат, стоји, али јој се не
окреће:
Нисам желела да се ти понизиш. Ја сам само покушавала да спасем
Ивана. С тобом. Другог за то нисам имала.
Знам.
Желим више од тога.
А ако немам, Олга?
Не сме да је погледа. Од галаме у предсобљу не чује шта му она
шапуће. Нагло отвара врата и ступа у велико предсобље: око жандарма
који га синоћ одвео Пашићу згомилале се избеглице у собним огртачима и
пижамама.
Шта ви желите, поднаредниче?
Господин Пашић хитно вас зове у кабинет. Што хитније, молим вас.
Доћи ћу кад почне редовно канцеларијско време. Немојте ми, молим
вас, ништа објашњавати. Знам шта је данас хитно и шта ми је дужност.
Мрмор и радознале очи суседа. Чека да жандарм оде па ће одмах за
њим. Гуше га постељни задах и њихов ноћни зној; не може да гледа ту
изгужваност и разбарушеност паланачко-господског јутра. Гади се те
фамилијарности избеглиштва, које је с националног менталитета
сљуштило и ону покорицу некаквих друштвених правила која су бар мало
скривала нашу праву природу. Сад смо, заиста, сви разголићени, у
униформама или у постељним крпама, свеједно. Слободни смо да будемо
оно што јесмо. Лишени смо обавеза да се претварамо. Ни за лаж више
немамо разлога.
Немам појма о преговорима за мир. То су коморџијске вести,
господине Живаичевићу. Кажем вам: није истина да тражимо мир од
Аустрије. Шта ћемо друго него до Ђевђелије да ратујемо. Па, госпођо,
откуд знам какву је наредбу ноћас издао војвода Путник? Ко вам је рекао
да је краљ побегао у Црну Гору? И ви верујете вестима које вам је
служавка донела с пијаце? Пустите ме, молим вас!
Чим за њим тресну гвоздена капијица и нађе се на улици, застаде да
удахне ваздух. Да се најпре надише не би ли се мало разредила и
разбистрила мучнина ноћи. Куће и дрвеће љуљају се и плове у сивилу
облачине. Шта Тај Пашић хоће с њим овако рано? Слом фронта,
Македонија, притисак савезника. Било шта да се догоди, не може бити
несрећнији но што је сада. Но што је одавно. Отпутовати у Скопље, Ивану.
Отпутовати одмах. Разјаснити му разлоге и смисао оне привидне
равнодушности према њему, савладане нежности, оног система грубости
што се зове очинска педагогија. Отпутовати у Скопље пре седнице? Данас,
свакако. Сине, ја те не жртвујем. Ничему те нећу жртвовати. Ничему.
Талас корачања, бат, жагор. Наилази колона аустроугарских
заробљеника праћена женама и цивилима који им нешто дају и за то новац
узимају. Тргују Српкиње и Срби. Продају им храну, продају и њих, побеђене
непријатеље. Све се продаје. И све убија. Вуче се, застајкује, мили поред
њега згомилана колона заробљеника. Не може упоредо с њима да иде. Нека
прође тај једини живи остатак летошње српске победе на Церу. Они што су
својом заробљеничком бедом угасили нашу ратну мржњу и освојили
српско сажаљење. Вековним робовима постали први робови, па се не
гледају као непријатељи, него као некакви несрећни туђинци. Жале се,
искрено се жале. Војници велике царевине што посташе заро6љеници мале
српске војске, те јадне кукавице које нас лако убедише да смо највећи
јунаци првог светског рата. И ови бедници дадоше нам историјско право на
лудило величине, то опако српско својство. Болест којом се цело Српство
зарази на Куманову и Брегалници. Ко овим пораженицима није захвалан
што постоје и што свакодневно, на хиљаде њих, пролазе улицама Ниша да
му дају значај и потврде га за српску ратну престоницу? Смешкају му се?
Окренули му необријана лица и смешкају се. Протрља очи: зашто се
смешкају? Међу њима нико њега не познаје. Можда зато што виде српског
„господина“, па ликују што њихови напредују.
Полази дуж зида, тротоаром, спорим, клецавим кораком проверава
узгибану калдрму; за леђима букте швапски жагор и смех, шта се то догађа
с њим? Запиње, вуче себе напред оним својим дугим кораком низ таласаву,
замућену улицу коју стешњавају кровови. Некуда отиче ћерамида.
Поверова у спасење кад отвори врата празне бербернице. Запахну га
кисео задах и смрад прљаве сапунице. Берберин му се клања, не може
натраг, куда ће необријан? Веша шешир и строваљује се у берберску
столицу; у огледалу среће себе: глава му је избушена сувим, рђастим
рупама. Нема једно око, рупа на подносници оставила само крајеве густих
подрезаних бркова; чело му је ископано, сребрнаста коса му зарђала на
неколико места, нема ува, испод самог грла, уместо кравате — велика
мрља рђе и упљувака мува.
Молим бријање и масажу лица.
Не брините, господине Катићу. Све ће бити предратно.
Хоћу чисто, а не предратно.
За који дан па у Србији неће бити ни глава ни бербера. Биће чисто.
Помера главу, намешта је да бар оба ока постоје на тој раскопаној
глави. Клати главу, ништи нос. Оре меке, изборане подочњаке.
Умирите главу, господине Вукашине.
Дрхте вам руке.
Заклаће га овај стари костур. Ћутаће. Нека брбља. Седница Скупштине
почиње у десет. На тај српски рулет, који сада окрећу и ветрови
Петрограда, Париза, Лондона, и који по своме кочи или гурка Пашић,
треба данас да заложи све што је за дванаест година стекао. Тај свој
такозвани морални и политички ауторитет. Опозиционарски углед. Славу
Пашићевог непријатеља. Слободу да говори по својој савести. Ако се
изјасни за извршење савезничких захтева и предају Македоније (Бугарској,
народ ће га сматрати издајником. И деца. Милена, свакако. Натовариће
деци срамоту за цео живот. Пашићу више не може бити истински
противник. А то је његов политички крај. Ако се супротстави савезничком
притиску и брани ту кобну Македонију, ризикује се постојање српске
државе, ризикује се све што је за један век створено. Опредељује се за
неизвесност и неизмерне жртве. Каква неизвесност! То је самоубиство
Србије. Непристајањем на бугарску анексију Македоније прихвата
Пашићеву алтернативу. Шта ли мисли генерал Мишић? Да оћути на
данашњој седници? Ако данас ћути кад се о судбини земље одлучује, губи
право да се икада њеном судбином бави. Онда заувек треба да заћути. И
опет је крај његовом животном циљу, крај је нади и сновима о великој
улози којој је подредио живот, навукао мржњу, толике непријатеље. Остао
без спокојства и радости. И деце. И деце, чак. Доживео прошлу ноћ. Ноћ
што га изровала.
Дрхтите, зима вам, господине Катићу. Мораћу од сутра да ложим. Скупа
дрва, сељаци господи наплаћују ратовање.
Није ми зима. Ви дрхтите — стеже наслон столице да смири језу. Из
онакве ноћи мора настати још грознији дан. Милени одмах писмо. Ваљда
ће на време повући болницу из Ваљева. Када животом владају вечни
закони, кад се свему знају исходи, зашто људи увек судбоносно греше?
Зашто ка гробљу не пођемо неким другим путем? Постоји ли?
Малопре сврати Бацко и исприча ми ноћашње депеше. Добро нам
забиберише наши велики савезници. Тако и треба кад ми као стока гинемо
за буржује и империјалисте.
Ви сте социјалиста?
Ја сам, господине Катићу, црвен откад знам за себе. Такав ћу и да
умрем. Светозара Марковића сам слушао у Крагујевцу и неколико пута
сам га бесплатно, другарски обријао. Мрзим Пашића и његове радикалске
лопове више но Турке. Нек влада и Бугарин и Шваба и Турчин, само нек се
Пашић скине Србији с врата. Кажите ми, ви самосталци се, бајаги, мало
разликујете од пашићеваца, зашто мени Швабе да убију сина јединца? За
чију државу он гине, питам вас, господине посланиче? За краља и буржује?
Вашу слободу да нас гоните и јашете?
Посече га, трже се:
Па ви ме закласте! Смирите се, молим вас!
Баш ми је мило што сте ми ви данас прва муштерија. Сматрају вас
поштеним и спремним. Не знам, мало сте били министар, кратко стајали уз
касу.
Човече, престаните, одрасте ме!
Кад ће та лопужа Пашић да бежи у Скопље? Рече ми Бацко да сте синоћ
два и по сата с Пашићем били у четири ока.
Неће влада да се сели у Скопље. Син вам је на фронту, нема смисла,
пријатељу, да ширите лажне вести и панику. Данас је најважније сачувати
мир и веру у себе.
Данас је, мој господине Катићу, најважније то што су сељачке и
радничке главе јевтиније од овчијих. Кафеџије, трговци, господа завукли
дупе у позадину и штабове. Питам вас, за чију отаџбину гину сељаци и
радници?
Мој син је добровољац. И ћерка ми је болничарка у Ваљеву. Извињавам
се што морам то да вам кажем.
Због тога, свака вам част. Што вам крв није сасвим побелела. Чуо сам
шта сте говорили у Скупштини. Ја имам и новине у којима се описује како
сте ви ослободили Васу Пелагића из луднице. Чувам и твоју слику с Васом
Пелагићем, кад си нам био друг. Хоћеш ли да ти је покажем?
 Не желим. Журим се.
Берберин расрђено наставља да псује Пашића, савезнике, капиталисте.
Не слуша га. Какав је ово дан! Прошао је неколико берберница и ушао
код социјалисте. Да га и он подсети на прошлост, нагази, испљуцка том
радничком, ситном мржњом у име велике идеје. Фаталне идеје за мали
народ. Духовна грандоманија балканске беде. Српска трагикомедија. Да, и
у то је озбиљно веровао. И социјалиста је био. Зар га сада једино још Иван
и Милена спасавају презира овог гневног брице? Иваном и Миленом мора
да сведочи своје грађанско поштење и свој патриотизам. Куд се то стигло
са животом? Сад му је лице без ока и браде. Зашто га опет овако рано зове
Пашић? Можда се одиста спрема на капитулацију. Захтева подршку да
поведе преговоре о миру? Он никад не игра на све или ништа. Никад није
само за једно. Више воли мало сигурне власти но потпуну а несигурну
власт. Тај мајстор, вероватно, није ни за рат ни за капитулацију. За царство
небеско, сигурно није. И не муче га начела и доследност. Ако данас врда,
захтевати да поднесе оставку. Напасти га као неспособног и уплашеног
ратоборника.
Немојте ми масирати лице. Дозволите ми да се сам умијем. Бар воде
има, иако је рат. Полијте ме хладном.
Чуо сам, господине Катићу, да у Пешти и Бечу не смрде бербернице.
Оћута и плати му двоструко.
Берберин му с неким гађењем врати новац и обрецну се:
У рату не примам бакшиш.
Без поздрава излази на улицу. Мучно му је, повраћа му се.
Полази лагано ка председништву владе. Четврт до осам. Мора да попије
кафу и прибере се мало. Наилази на крчму „Код Калче“. Пуна је људи.
Ваљда ће га ту пустити на миру да попије кафу. Некако се прогура кроз
разгаламљену гомилу до келнераја; притиснут је уза зид, и то му годи.
Смрди ракија, смрде цигарете, смрде људи. Моли за две горче кафе, чека,
слуша:
Ћиро, дуплу љуту. Бацко, чуо си нешто много рђаво? Благо вама што не
знате. И мртвима. Казуј, Бацко, ноћас нисам ни тренуо. Повлачење се
наставља. И ја од кукања и јаукања, пре зоре, побегох од жена. Друга
армија бежала сву ноћ. Дете, не пери сад судове. Не лупајте сабајле
доминама, ви у ћошку. Је л' се напушта Београд? Да, јадна моја господо.
Свет је крвав и мрачан. Пашић од зоре седи сам у кабинету. Нико не зна
шта телефоном разговара с војводом Путником. Никог не прима. Ни
Протић ни Пачу не смеју да провире. Само Јоца уноси депеше. Деведесет и
два посто човекове тежине, моја господо, чини вода. Пара, смрдљива пара.
Свету је корен иструлио. Откако је Каин убио Авеља, горе неправде није
било. Србија плаћа све балканске рачуне. Шта да вам кажем? Кажи шта
Пашић каже. Ћути. Ломи браду и ћути. Браћо, свршено је с нама. Ћиро,
свима по једну. Бацко, сви смо Срби и кажи шта царев министар Сазонов
пише у депеши. Лако би Пашић са Сазоновом. Шапнуо би цару шта треба
да се шапне. Ал’ су ноћас стигле нове депеше енглеског министра Греја и
француског Делкасеа. Не дају нам муницију, а продају Македонију. То су ти
Французи и Енглези, јадна моја господо. Јуде искариотске. Браћо,
уздржимо се, не псујте савезнике. Пун је Ниш шпијуна. Ма какви твоји
шпијуни, докторе. Мала смо ми држава за шпијуне. Људи, баците
секирацију. Издржали смо ми пет векова под Турцима и пет везира на
врату. Издржаћемо и ове данашње цареве и све те Грејове и Сазонове. Ал’
није добро што Пашић ћути. Имаш право, не ваља. Добро, људи, зар овај
наш пишљиви Ниш нема куће без мишева? Шта те сад, надзорниче,
мишеви спопали кад Швабе узеше Мачву. Какве Швабе. Степа и Путник
средиће Поћорека, не брините. Сад судбина Србије од мишева зависи. Е да
те, земљо, посред срца. Руски посланик Штрандман опет ноћас од мишева
није спавао. Ни ока није склопио. Па зар се посланик једне царевине,
Русије, плаши једног нишког миша, аман, браћо? Русија је пуна медведа,
људи, и сад се тај Штрандман боји српског миша. Не дери се, буди уљудан,
човек има танке живце, а још неиспаван, па сад можеш да замислиш какве
он депеше пише цару из Ниша. Па онда, браћо, дајте да похватамо мишеве.
Људи, знајте, мишеви ће прегристи конопче за које се ухватила Србија.
Није Србија, него Пашић. Ћиро, точи свима за покој душе мом сину
Слободану. Кад, господине судија? Синоћ ми саопштише. Од гранате. Бог
да му душу прости. Затреће нас све. Српска артиљерија три дана не
дејствује. Без граната су српски топови! Ћуте српски топови! — виче
Слободанов отац.
Уздрхта загледан у њега. Више је огорчен него утучен тај Слободанов
отац. Не жели сажаљење, не. Жели да се схвати значај српске артиљерије.
Овај је рат, рат артиљерије! — узвикује Слободанов отац.
Не може да попије другу шољицу кафе. Плаћа, полази. И он сад да
тражи протекцију за сина? Гнусно.
А шта ви, господине Катићу, кажете о овој ситуацији?
Тај Бацко га хвата за ревер. Никада у животу није видео тако
изровашено лице под великим црним шеширом. Око њега се утиша.
 Говорићу данас у Скупштини. Чућете. Извините, журим. Да, стање јесте
озбиљно. Немамо артиљеријске муниције. Али нисам песимиста. Не, нисам.
Корача лагано, зури у опало, мртво лишће. Нема права на тугу. На
осећање несреће, још мање. Јер може, има потребу, мора због нечег да
обмане људе и изјави да није песимиста. И т о данас, гласно. Пред оцем
који у крчми сину даје парастос. Бедне ли хипокризије. Недељу дана остати
с Иваном. Сваке вечери биће с њим. По повратку из Париза само су узгред,
за време обеда, разговарали о фронту и којештаријама. Рећи му све што
треба да зна. Предати му оно заветно писмо. Доцкан. Љубав се не
надокнађује. То осећање има своје и само једно време.
Зауставља га нагла тишина:
Од железничке станице наилази гомила српских рањеника. Људи се,
ћутећи, ређају поред коловоза као да наилази сахрана. Повлаче се уза зид,
стоје. Непристојно је корачати док они завијених глава, с рукама у
завојима, са штаповима и штакама, необријани и измучени, без шињела, у
поцепаним униформама, изнемогло миле и косо погледају у занемеле
цивиле и жене. Пролазе: нико од рањеника не носи наочаре. Пролазе
стотине: не види ниједног рањеника с наочарима. Мислећи само о томе,
жури преко моста ка председништву владе.
У предсобљу Пашићевог кабинета затиче десетак министара и вођа
странака тако уозбиљених и занемелих да он остаје уз врата,
поздрављајући смерно као да је ушао у кућу у којој лежи мртвац. Ослања
се на штап, гледа преда се: због некаквих политичких послова, он за два
месеца није стигао да посети сина у подофицирској школи. Није стигао.
Можда прегласно уздахну, али то не привуче ничију пажњу.
Из одшкринутих врата вири Пашић и тихо га зове. Гледајући преда се,
брзо уђе у велику канцеларију и осети мало олакшање кад послужитељ
затвори врата за њим.
Пашић се повија и налакћује на празну кожну фотељу:
Размишљао сам о ономе што ми синоћ рече — замуче замишљено
загледан преда се. — Ако се капитулира, онда смо опет тамо где смо били
пре првог устанка. Или да ратујемо док нас има? — подиже поглед на њега.
— Видиш ли ти, Вукашине, нешто треће?
Не знам, господине председниче, да ли сам вам ја у овом часу добар
саветник — сувих усана, после ћутања рече. Лакну му од те спонтане и
искрене реченице.
Видиш ли нешто што можемо да скинемо народу с грбаче? Нешто да
олакшамо. Пући ће нам кичма.
Па ви знате моје мишљење. И мишљење опозиције о вашој политици.
Ко зна да ли је све право и објективно. Не знам. Можда је ово време других
истина. — Као да му се Пашић осмехује? Види му оне жуте искрице у
очима.
Мени, Николи Пашићу, никад није сметала опозиција. Незгоде су ми
стварали и највише зла наносили моје присталице и истомишљеници.
Ви сте, свакако, желели нешто да ми кажете о данашњој седници
Скупштине? — прекиде га измењеним гласом и намргођено.
Одложена је седница Народне скупштине. Путник захтева да влада буде
сутра у Ваљеву у Врховној команди. Војска је, кажу, пред сломом, па
заједнички да одлучимо шта ћемо. А ја о судбини Србије нећу да одлучујем
без опозиције. Па ћемо одмах сви заједно да кренемо за Ваљево. И ово сам
хтео да ти кажем. Сматрам, Вукашине, последњи је час да образујемо
коалициону владу. Да се сложимо и ујединимо, ако није касно.
Нагнуо се к њему, браду му приљубио уз лице, њоме му испунио поглед.
ГЛАВА ТРЕЋА
 1

Р. А. Рајс. Како су Аустро-Угари водили рат у Србији.

„Већ одавно је моћна Аустро-Угарска одлучила да смрви мали српски
народ, народ демократски и заљубљен у слободу. Слободна Србија
привлачи аустро-угарске поданике српске расе, а уз то, испречила се на
толико жељеном путу за Солун. Народ двојне монархије требало је
припремити на погубљење незгодног суседа. У том циљу аустро-угарска
штампа, верно праћена немачком, отпочела је кампању систематског
клеветања Срба. Читајући их, нема већих вapвapa ни гнуснијег народа од
Срба. Вашљивци, лопови, краљоубице, ти грозни Срби су и крволоци.
Cвoјим заробљеницима одсецају носеве, уши, копају очи, ушкопљавају их.
Аустроугарски војници који су стигли на српско тле и нашли се у
близини људи о којима су им одувек говорили као о варварима, осетили су
страх, те су вероватно из страха да сами не буду мрцварени починили
npвe суровости. Али, угледавши крв, човек се мењао у крволочну
животињу. Трупе је обузео прави наступ колективног садизма.
Одговорност за свирепа дела не пада, дакле, на просте војнике, жртве
нагона дивљих животиња, који су у човеку успавани, него на њихове
претпостављене. Оно што сам управо описао, као и сведочанства
свирепости аустроугарских војника, откривају смишљено припремање
покоља од стране вођа.
Невероватан документ који верно преводим са немачког почиње овако:
,К. und. К. 9. Korps Kommando.
Упутства за понашање према становништву у Србији.
Рат нас је довео у земљу коју насељава, становништво надахнуто
фанатичном мржњом према нама, у земљу у којој је убиство, као што је
показала катастрофа у Сарајеву, законом дозвољено од виших класа као
јуначко дело.
Према таквом становништву погрешно би било показивати
човечност и доброту срца; чак је и штетно, јер такви обзири, понекад
могући у рату, овде озбиљно доводе у опасност наше трупе.
Сходно томе, наређујем да се током читаве војне акције према свима
показује највећа строгост, највећа чврстина и највеће неповерење.
Ово је написао аустријски генерал, представник владе која је хтела, као
што знамо, да пошаље на губилиште огроман број људи на основу лажних
докумената сачињених у њеном посланству у Београду.
Упутства се настављају:
,Пре свега, не допуштам да се људи непријатељске земље, без униформе
а наоружани, који се сретну појединачно или у групама, заробљавају. Њих
треба безусловно погубити
Аустроугарски генералштаб знао је као и сви други да српски војници
трећег позива и добра половина војника другог позива никада нису
npuмили униформе. Прописивање упутстава јесте, дакле, неприкривен
позив на покољ ових војника, позив који је војска дословно следила.
Даље, у вези са таоцима, налазимо:
,При проласку кроз насељено место водити их, ако је могуће, док
колона не npoђе и безусловно их побити ако у месту иједан хитац буде
испаљен на војску.
Потпуно се забрањује да звона звоне, и ако је потребно, звона ће бити
скинута; no једна патрола треба да запоседне сваки звоник.
Служба божја допустиће се само на отвореном простору, испред цркве.
Један вод приправан да пуца стајаће у близини цркве за време службе
божје.
Сваког становника који се нaђе ван насеља, нарочито у шуми, треба
сматрати за члана банде који је сакрио оружје; за оружјем немамо
времена да трагамо: погубити их, колико год изгледали мало сумњиви...'
Ево неприкривеног позива на убиство. Свака особа нађена у пољу,
комита је кога треба убити!
Овај извод могу да оквалификујем једино као позив на покољ цивилног
становништва...“ (R. А. Reiss: Comment les Austro-Hongrois ont fait la
guerre en Serbie. Observations directes d’un neutre, Paris, Armand Colin,
1915)
 2

Телефонски разговори c Пашићем изазваше у војводи Путнику најтеже

командантско неспокојство: несигурност у своју процену пораза
претрпљених последњих дана. Страх од преувеличавања пораза имао је и
пре првог разговора с Пашићем, па се проверавао у разговору с генералом
Живојином Мишићем, својим помоћником, до чијег му је мишљења
највише стало:
„Да сте врховни командант српске војске, како бисте ви Мишићу,
проценили њен садашњи положај?“
„И моје је мишљење да је наш положај врло неповољан“.
„Само врло неповољан?“
„Да. Све док се људи боре, сматрам, нема неповољног положаја који се
не може изменити“ — одговорио је као на мајорском испиту, кад му је био
председник испитне комисије.
„Ви, Мишићу, у ту могућност верујете, иако нам је само после три
месеца ратовања војска скоро преполовљена? Те преполовљене трупе су
без муниције, о чему ми сваког јутра реферишете. Па су и босе и голе, а
зима наступа. А непријатељ удвостручује снаге и продире незадрживо на
фронтовима Прве и Друге армије. И ви сте, дакле, оптимист?“
„Јесам, господине војводо. Овај ће рат добити онај ко може најдуже да
трпи поразе. А ја не знам који нам је непријатељ раван у снази да се трпи.“
Ту се разговор и завршио. Супротстављати се таквим оптимистичким
доказима било му је бесмислено. Од сарадника који тако упрошћено и
сужено види садашње стање српске војске, не може да очекује прави савет.
Чак га је такво Мишићево мишљење утврдило у свом уверењу и подстакло
да Пашићу онако без оптимизма саопшти свој став. Али га много помело и
уплашило Пашићево хладно и упорно неприхватање његове процене стања
и изгледа у којима се налази српска војска. Иако је у другом разговору
пристао да сутра с владом дође у Врховну команду, у бездушној тврдоћи
Пашићевих речи о страхотним губицима војске, било је и надмоћи која је
изнад положаја и функције које тај човек има у држави. Та надмоћ је
најпре подразумевала здравље које он нема, а које му се и погоршава с
јесењим кишама и захлађењем; али, у Пашићевој надмоћи има и снаге да
се не подлегне догађајима ма колико били тешки, те снаге коју управо он
сада мора да има више од свих у Врховној команди. И не само у Врховној
команди. А можда је већ нема свеједно што то до сада није испољио, не
пристајући ни на какву промену рада и односа у Врховној команди који би
личили на ванредно стање, одговарајуће стању на фронтовима (што иначе
захтева регент Александар као врховни командант, чему је склон и генерал
Мишић, као његов помоћник). Са тим настојањем да одржи „редовно
стање“ у Врховној команди, чини напор да задржи и своје свакодневне
навике. Позвони посилном да му принесе плетену наслоњачу уз прозор: да
сачека ноћ посматрајући разголићене липе на киши и капање последњих
листова. Да нису облачине смотале земљу, он би се вечерас одвезао на
брежуљак више Ваљева, и загледао у небеска јата мећу којима налази
највише смираја и има своју најдужу мисао: о вечности и бескрају.
Огрнут шињелом крену ка прозору већнице Окружног суда али га
насред огромне празне собе с његовим столом и једном плетеном
наслоњачом, заустави генерал Мишић:
Господине војводо, војвода Степа најодлучније захтева да дођете на
телефон.
Кажите му да ћемо сутра овде разговарати. Ваљда је примио депешу за
сутрашњу седницу.
Примио је. И каже ми да сутра неће доћи у Ваљево.
Војвода Путник домиле до свог стола и подиже телефонску слушалицу:
Слушам те, Степо.
Овог часа вратио сам се с положаја Моравске дивизије. Гледао сам како
швапска тешка артиљерија заравнава ровове и разбацује артиљеријска
утврђења. А моји топови морају да ћуте, јер сам наредио да сачувају по
три последње гранате.
Слушам те, Степо.
Требало је, Путниче, видети како нам баражном ватром у једној паљби
убијају читаве чете... Касапница је то! Права касапница српске војске!
Војвода Путник стави шаку на слушалицу и шапну Мишићу: Па он
плаче! — каже у телефон: — Чекај, Степо... И мени је ово пети рат. И ја
знам шта је баражна ватра!
Не знаш, Путниче! Ово није рат две војске! Ово је само убијање српске
војске! Убијање немоћних!
 Ја сам ти, Степо, синоћ рекао да сам и код Пашића и код савезничких
војних изасланика трећи пут ургирао да нам се најхитније испоручи
артиљеријска муниција, коју смо већ платили.
Ништа ја немам од твог ургирања! И ја више нећу да командујем
армијом која нема артиљерију. Звао сам те да ти саопштим: подносим
оставку на команду Другом армијом. Пренеси то Врховном команданту.
Часно, Степо. Часно, војводо... — да се смири седа на столицу,
прекривену војничким ћебетом.
Стојим вам на располагању и молим да одмах поставите новог
команданта армије.
А коме ћу ја да поднесем оставку што сам начелник Врховне команде у
земљи која нема фабрику оружја, а нападнута је од европске царевине која
има педесет фабрика оружја и муниције? Пред ким ја могу да будем очајан
и увређен што у неравноправном рату трпим поразе, што ме овако
незаслужено премлаћују Хоенцендорф и Оскар Поћорек? Коме, Степо
Степановићу, у име своје части и сажаљења према војсци данас ја могу да
поднесем оставку?
Краљу и Пашићу! Политичарима! Нека та господа дође у ровове!
Зашто теби твоји потчињени команданти не подносе оставке...? Питам
те, зашто их не подносе кад на то имају веће право, но ја и ти?
Генерал Мишић излази из већнице.
Имају, имају, Путниче! Јер постоји кривац што смо ми овако голоруки и
немоћни у рату. Ти добро знаш ко је тај кривац.
Чуј, Степо... Ти и ја смо стари војници. И још смо у првој години
Артиљеријске школе у Крагујевцу научили шта је војничка дужност и шта
је командантска компетенција. Не узимајмо ни сада права која нису наша.
Јер ће нас швапски наредници претворити у своје сеизе!
То они не могу, војводо! Ја увек могу усправно да умрем!
Сад треба усправно мислити. Мислити, наша је дужност, а не гинути.
Али о томе ћемо у четири ока. Одмах крени к мени.
Спусти слушалицу и оста да седи за својим празним столом. Не
прихвати Степин поновни позив.
Уђе регент Александар и без речи и погледа, као да је сам, с рукама на
леђима, стаде уз војне карте обешене на зиду и загледа се у њих. То његово
често зурење у карте, па захтев да то чине заједно и да о стању фронтова
разговарају пиљећи у коте и изохипсе, изазива му срџбу коју једва
савладава. Тако над картама поручници замишљају велике команданте.
Нека га. Само да му данас не предложи ниједан бочни удар. Ти бочни удари
су његове сталне командантске идеје. И да се опет не љути на своју
црногорску браћу што не испољавају никакву активност на свом фронту.
Неће му рећи разговор са Степом. Нека сутра тај сентиментални војвода
лично принцу војсковођи поднесе оставку.
Генерал Мишић спушта му на сто неке папире. Не чу чији је то
извештај. Не занима га. Зна много више чињеница но што му је потребно
за паметну одлуку. Посматра Мишића како лагано са неком смраченом
самоувереношћу излази. Увек самоуверен, Увек намргођен. Доноси само
извештаје, а ниједан значајан предлог. Кад није питан ћути, а кад га пита за
мишљење оно је, наравно, оптимистичко. И редовно понавља захтеве за
артиљеријском муницијом и митраљезима. Уз пут кресне и љутњу на
савезнике. А не испољава никакву иницијативу, што је, иначе, његова
одлика, због чега га и узео за свог помоћника. Таквим држањем, јасно је,
свети му се за прошлогодишње пензионисање. Нека и он истерује своје.
Дринска дивизија још вечерас мора да се повуче са кота 420 и 426 —
каже Александар не гледајући га и излазећи.
Шта ме се сада тичу дивизије и коте! — зажеле да му добаци.
Између Степе и Мишића, над Степом и Мишићем, а под Пашићем и
Александром, како он усправно да мисли и одмерено да поступа? Кад
искрено и часно није и разумно, кад нада нема праве разлоге, а без наде не
може се водити ниједан рат и командовати војском... За Пашића све су
велике одлуке о рату донесене онда кад је рат прихватио. А кад је рат
прихватио, од њега, Путника, очекује једино победу. И он је оптимист. Ех,
ти оптимисти, тај оптимизам, та риболовачка философија!... Један му је
помоћник, други му је председник владе! Међу њима он може бити само
песимист. Ако се рат заврши поразом, Пашић не сноси кривицу. Поражен
је он, командант поражене војске. Пашићу остаје слава: у одбрану слободе
и независности, имао је части и смелости да прихвати рат са две европске
царевине. Сад му је најтежа дужност да буде истрајан. Упоран. Моћ глупих,
одлика бездушних. За овај српски рат, он, Радомир Путник, најодговорнији
је пред Богом и људима. Мање за победу, више за пораз. За величину
пораза. Величина пораза! Шта је то? Усправно умрети, како Степа каже,
српски гинути до последњег даха, како ратоборни патриоти узвикују из
позадине. Или поступати тако да пораз буде са што мање жртава, да у
народу остане снага за живот и други рат. А тад се разумом поступа. Разум
сад твори и част, и јунаштво, и величину. Бити велики у поразу, мисле
ратоборци, то је погинути јуначки. Бити велики у поразу, то је бити частан
пред поразом: мислити јуначки. Мислити разумно... По своме, усправно,
без обзира како ће га и надређени и потчињени схватити.
Звони посилном и лагано одлази до плетене наслоњаче постављене уз
прозор. Свагда га опчињава та смена светлости и таме. То настајање поћи,
појава звезда, објава васионе... Никад у сутону није волео да је у соби и
затвореном простору; у тим тренуцима не може да ради; тад жели да је
сам. Нека узбудљива стрепња га испуни, сва му се осећања избистре и
рашире, мисли пропну. Пред неизвесношћу васионе, извеснија му је своја
неизвесност; у неизвесности таме и звезданих јата расутих по бескрају, све
у себи и око себе сагледава јасније но дању. А оно најважније — сасвим
јасно: трун смо и трен. Посилни га ушушка ћебетом и пође да наложи пећ.
Врати га да му отвори прозор; жели да осети простор, земљу, јесен.
Напољу је тешка влага, господине војводо.
Косо погледа наредника Зарупца и овај хитро отвори само једно
прозорско крило. На толику непослушност пристаде. Жудно удахну
свежину јесењег сутона и мирис мокрог дрвећа свладавајући кашаљ.
Посилни му принесе припаљену цигару за астму, одмахну му шаком да се
удаљи; оста само с ватром у пећи, за леђима. Смета му и она да
усредсређено мисли о граничној моћи српске војске на којој и треба да
утемељи свој став за сутрашњу седницу Врховне команде и владе. Загледа
се у разголићену црну липу на киши, са које ветар кида последње листове.
Покушава да понавља своја размишљања о дрвећу с краја јесени, кад је у
свом винограду прислањао уво уз дебло ораха да чује силазак сокова у
корење. Кад би се у шуми чуло струјање сокова у дрвећу, у јесен силажење
а у пролеће успињање, каква би то музика, каква би то песма била! Али
човек то не чује, као и што не види најлепше, као и што не зна најбитније.
И као што не може најбоље да уради. Проклет је да све то жели, тај
несавршени створ, што на своју несавршеност не пристаје, и не схвата је,
па свагда тежи за већим но што му треба и полази даље но што има снагу.
Зато и страда. И праведно је што пати.
Као што је и праведна ова његова мука суочавања са судбином своје
војске. Види: у тами западне и северне Србије разломила се, скршила се
дуга линија српског фронта; његова одбрана нема облик. Лукови, па ништа.
Тачкице, па гомиле. Неред с једним смером. Расута енергија. А људско
делање које изгуби облик, са снагом губи и смисао.
 3

Откуд оволике вране, каква је ово најезда на Ваљево, пита се Вукашин

Катић, који се враћа из ваљевске болнице и жури на седницу у Врховну
команду српске војске.
Мора се супротставити бацању ћака на бојиште у овом часу. Какви да су
ратни разлози, жртвовање целокупне интелигенције сасвим је супротно
животном интересу Србије. Рећи им то, без обзира шта ће сутра говорити и
мислити о њему. Казати: минула су времена кад је народ губио рат. Данас
само једна генерација може да изгуби слободу. Ако у овом времену једна
нација изгуби своју интелигенцију, она је изгубила рат, без обзира како се
он на бојишту окончао. Официри ће ме растргнути.
Једва се пробија идући плочницима препуним грађана и избеглица из
Мачве, који неми стоје уз ограде и поред коловоза, загледани у дугачак воз
воловских кола препуних рањеника који са фронта силази у Ваљево.
Шкрипа и тандркање кола разлежу се раним сутоном и испуњавају му
улицу некаквом срџбом и очајем:
И рећи им: народ који данас остане без ума и знања нема разлога да се
радује миру; каква будућност може да оправда оволико жртвовање? Овај
рат за Србију може бити значајнији по ономе што се у њему изгубило него
по ономе шта се њиме добило. Да ли је разумно то рећи вечерас?
На крововима кућа, шупа и нужника равнодушно и надмоћно ћуте
чавке и вране. Два велика јата витлају се и гачу над њим, избеглицама,
колима с рањеницима, под тешким облацима, из којих на махове сипи
киша.
Хоће ли га неко разумети, хтети да схвати побуде? Мишић би морао,
иако је генерал. Ко још? Његови другови из странке нису сагласни. Боје се
јавног мнења и узмичу пред заблудама. Сме ли се у исти мах супротставити
Пашићу и Врховној команди? У оба случаја може бити издајник. То је оно
страшно: бити у праву данас, могло би значити — бити издајник.
Стаје пред улазом у Окружни суд, у коме је смештена Врховна команда
српске војске. Дежурни официр га поздравља са степеница, а он стоји
неодлучан: шта год да каже и учини, у току догађаја он не може ништа
променити.
Без речи полази за официром, осећајући малу нелагодност што
последњи стиже на то саветовање које, како му је Пашић у возу тврдио,
„треба да нам донесе националну слогу“. Биће да нам је судбина већ
решена, а ми се скупљамо да сачинимо кратак записник.
Официр му отвара врата и он ступа у мрачну судницу, у ћутање око
другог стола прекривеног војним картама, запоседнутог с једне стране
командантима армија а с друге министрима и шефовима опозиционих
странака. Око тог стола остале су празне само још две столице: у прочељу,
очигледно за престолонаследника Александра, званичног врховног
команданта српске војске, у зачељу — за последњег, њега. Лаким поклоном
немо поздравља, скида шешир и пелерину, коју официр прихвата, и седа
смештајући штап међу колена. Сем Пашића, нико му не отпоздрави; и
генерала Мишића, који то учини са знатним закашњењем, али гласно и
приметно обрадован. Ако га и он не подржи, а мали су изгледи да ће бити
на његовој страни, остаће усамљен и изложен осветној мржњи официра и
министара. У најбитнијем, с њим се не слажу ни његови другови из
опозиције. А у политици се не може бити сам. Како данас, у рату, бити сам
кад смо сви сатерани под једну косу? Кад су му деца добровољци. Сме ли се
данас у било чему разликовати од њих?
Уз гакање чавки, чује се астматичан кашаљ војводе Путника, начелника
Врховне команде, тога стварног команданта српске војске; према њему,
Никола Пашић равномерно лупка штапом о под, пратећи његов тупи и
суви глас лаким климањем главе, загледан у ратну карту Србије. Генерали
и остали официри се сиве, и сви одреда, сем генерала Мишића, имају
љутит и увређен израз. Политичари се црне, забринутост показују и својом
погуреношћу док седе загубљени у себи, као да чекају пресуду.
Коме се све суди ове вечери у овој већници, над ратном картом Србије?
Србији или политичким и војним каријерама, нама око њене карте или
онима на бојиштима, рањеницима што кисну, сељацима, избеглицама? А
ако је пресуда већ изречена? Шта је он овде? Сведок само? Или, можда,
један од оних грешника које у име отаџбине, по некој неминовности
историје, проглашавају виновницима пораза? Да се потомцима, поругом и
проклетством, у корен усади страх од сваке непокорности пред захтевом да
се слободи жртвује све. Било шта да изговори и учини, било шта да се ове
вечери одлучи у већници Окружног суда, над овом генералштабном
картом Србије, над тим савршеним хаосом линија, назива, бројева — неће
Србији одлучити рат. Не, сигурно. Јавља му се жеља да ову обредну
званичност наруши нечим што би личило на стварност ван ове суднице,
нечим сличним оном крвавом и шрапнелом исцепаном копорану који је,
држећи за оковратник, изнео болничар из превијалишта и стао пред њим
казујући му да је Милена у операционој сали и да сада не сме да је зове.
Накашљава се, шкрипи столица под њим, чека да му неко од официра
нешто каже. Гледа редом заћутале цивиле, министре и опозиционаре, жели
да им каже: „Људи, видите ли ви каква је киша?“ Не, то не би одговарало
овој туробној забринутости, застрашујућој укочености људи који владају и
командују Србијом. Жели да изговори неку сасвим обичну, људску реч о
толиким вранама, на пример, али га у томе спречава нагло устајање свих
присутних; поздрави, лупа чизмама: у судницу улази престолонаследник
Александар и отпоздравља војнички.
 4

Седајући на своје место, Престолонаследник се с нелагодношћу трже

спазивши према себи њега, Вукашина, начелног и упорног критичара
монархије: гледа га упадно и срдито. Он му се супротставља тврдом
мирноћом, погледом право у очи. Престолонаследнику се збуњују руке.
Сем Пашића, сви то примећују и чекају прасак нетрпељивих речи.
Да почнемо, Ваше височанство — каже Пашић и гледа у колена не
престајући да лупка штапом о под; сада нешто тише.
Престолонаследник Александар се нервозно окреће према прозорима;
по свему, смета му његово, Вукашиново присуство, или гакање чавки,
напољу.
Не сећа се да га је икада видео смиреног, да нешто око њега или у
присутнима није изазивало његову срдитост. Том преозбиљном и
тесногрудом престолонаследнику свуда је тесно; тај амбициозни принц,
који већ влада, задивљујуће брзо и лако схвата вечни закон власти и
владања. Али, без обзира шта је и какав је, он је тај краљ под чијом ће
заставом Иван отићи под куршуме и картече; он је та половина
националног завета и ратне заклетве „за Краља и отаџбину“, у чије име
свакодневно гину хиљаде људи. Тај мршави младић, с кратким брковима,
који своју улогу узима сувише озбиљно, док ћути делује и помало јадно
поред тих брадатих министара и седих и бркатих генерала. Нешто је тихо
рекао. Пашић престаје да лупка штапом.
Господо, не верујем да су од Косова Срби имали значајније већање од
овог нашег вечерашњег у Ваљеву. Сви устанци и ратови које смо водили од
1804. до данашњег дана поново се одлучују ових дана. Краљ, мој отац,
овластио ме да захтевам од вас ону савесност у служби отаџбини која је
равна храбрости наших војника на бојиштима. Молим господина војводу
Путника да изложи наше ратно стање.
Сви, сем генерала Мишића, гледају у војводу Путника, који почиње
тихо, сиптаво, са шакама на генералштабној карти Србије:
Господо, дужност ми је да вам саопштим најодсудније чиниоце нашег
стања — застаје да смири шкрипу у грудима, напреже се да се не накашље;
изнад венчића беле кратке браде разлива му се румен напора; креште
вране са липа уз прозоре; он шапуће: — Дивизије су преполовљене.
Старешински кадар изгинуо од четрдесет до шездесет посто. Муниција
потрошена. Пешачке има највише за две недеље, а артиљеријске — по
неколико граната на топ. Војска је, господо министри, боса и гола.
Све се главе око стола нагињу к њему; над ратном картом издужују се
вратови. Војвода Путник, гледајући некуда, изнад глава министара, мало
повиси глас:
Снег ће за који дан. А непријатељ је, по свему, неупоредиво јачи и
спремнији за ратовање. Напада незадрживо. Ваљево не можемо да
бранимо. Ни Београд. Бугари чекају да још смалакшемо па да навале с
леђа. Арнаути нам буше границу. Савезници нам, као што знате, пружају и
нередовну и недовољну помоћ. Врховна команда свакодневно а
безуспешно ургира код владе да издејствује већу и заслужену помоћ од
савезника. Ништа од тога. Трупе су нам се изнуриле и окренуле леђа
непријатељу.
Сви су зауставили дах да некако разаберу сипљиве, једва чујне
Путникове речи:
Још ми се потпис на наредби не осуши, а трупе напуштају положаје,
које захтевам да бране по сваку цену — застаје, усправља се; мало замеће
главу и иде погледом око стола; спушта шаке на ивицу карте, на границе
Србије:
Српска је војска, господо, учинила што је могла.
Ту реченицу изговори са убеђеношћу и чврстином у гласу, здравим, као
неким туђим гласом, који пренерази све.
Шта желите да кажете, војводо?
Мислим, Престолонаследниче, да је наша ратна катастрофа близу. Сад
је судбина Србије у рукама дипломатије. Треба одмах повести преговоре с
непријатељем. Ако и то није доцкан. Уосталом, то и није моја надлежност.
Око генералштабне карте Србије разлеже се мук; напољу креште чавке
и тандрчу воловска кола с рањеницима; грч се извио на лицима официра,
згранутост повранила министре у сутону суднице. Зар он, војвода Путник,
организатор војске и стратешки творац победе над Турском и Бугарском,
верује да је српска војска пред неминовним поразом? — пита се Вукашин
Катић. Зар тако мисли човек који својим знањем, трезвеношћу и
постојаношћу, војсци и народу мале Србије твори веру у победу у
неравноправном рату са Аустро-Угарском Царевином? Уздрхтао, загледа
се у војводу Путника, кога тресе густ астматични кашаљ; болестан, изнурен
старац обема рукама се одупире о сто. Гледа остале: неколицини
министара и политичара опозиционара међу прстима догоревају цигарете;
погледи им се сплели с погледима генерала, којима збуњеност мути ону
осветничку љутитост на политичаре и владу. Нико се не усуђује да кретњом
наруши погребну занемелост око великог судијског стола прекривеног
отаџбином на ратној карти. У њу зури Пашић и нечујно, као да свира
просту, дечју песмицу, добује прстима по ивици стола, по потамнелој
вијузи Саве на карти, којом су целом, сем код Београда, овладале
аустроугарске трупе. Једино Пашић не обраћа пажњу на нов и велик
догађај у судници: генерал Мишић широким, прејаким замасима креше
жигицу и припаљује цигарету. То неке ослободи да гласно уздахну и дуго се
загледају у војводу Путника. Вукашин у оваквом Мишићевом паљењу
цигарете осећа нешто што личи на ликовање. Можда је дошло Мишићево
време. А прогањали сте га, двапут пензионисали, најурили сте га из
Генералштаба, као пандура. Њега коме је убеђење увек у складу са
храброшћу и достојанством. Он се, сигурно, не слаже с Путником: мирно
пуши и гледа у прозор. Он не верује, по челу му види, он не верује у пораз
Србије. А кад чује моје мишљење? Испусти штап и он тресну о под. Прену
се од тог удара. Поново осећа прекор и срџбу у погледима официра.
Можда би нешто као извињење рекао, али престолонаследник Александар
устаје, окреће леђа столу, стоји неколико дугих тренутака напрегнут, чини
се, распрснуће се, учиниће нешто страховито, али он само, као да се
раскопчава, отвара прозор: судска већница зајеча од крештања чавки. Па
се окреће ка столу и збуњено гледа своје официре и министре. Шкрипе
столице, сви погледима беже у бојишта на карти, у дебеле искидане линије
и двобојне извијене стрелице ка средишту Србије.
Поред суднице прођоше троја кола с рањеницима. Војвода Степа
Степановић, командант Друге армије, каже:
Потерао Шваба густом ватром, па се пред фронтом повлачи и крупно
птичје.
Пред снег, увек се узнемире птице — каже генерал Петар Бојовић,
командант Прве армије.
Купе се на помије из официрске менаже — каже генерал Павле
Јуришић-Штурм, командант Треће српске армије.
Вукашин чека да се и командант одбране Београда, генерал Живковић,
и командант Ужичке војске, генерал Арачић, изјасне о птичјој најезди на
Ваљево па да се знају мишљења свих великих команданата српске војске о
тој претходници Поћорекове Балканске армије.
Молим вас, пуковниче Павловићу, нека стража опали неколико метака
у ону црну напужу на крову апсане — наређује врховни командант,
престолонаследник Александар, и загледа се кроз прозор.
Немој народ да се узбуђује, Ваше височанство. Шта ће људи да мисле
кад чују да се сада и овде пуца? На чавке — каже председник српске владе
Пашић.
Горе је оно што мисле гледајући како су нас гаврани прекрили.
Пободите и црн барјак, господине председниче — каже Врховни командант
леђа окренутих Врховној команди и влади.
Народ се не плаши црног, Височанство. Навикао је на црно. А ми не
треба да га подсећамо да је то црно и нама црно.
Пуковник Живко Павловић, начелник Оперативног одељења Врховне
команде, неодлучно стоји крај врата и упитно погледа час у Врховног
команданта, час у председника владе, па како они ћуте, он шапну да
најближи чују: Предузећу нешто — и изиђе из суднице. Војвода Путник
тешко кашље, чавке гачу и креште, улицом шкрипи и трешти воз
воловских кола с рањеницима што их са фронта вуку у болницу. Да ли то
Србија према Европи губи још једно столеће и коначно остаје на њеном
дну и Истоку? — Вукашин упитно гледа генерала Мишића. Ако и он мисли
што и Путник? Они су се, свакако, договорили. Војводи Путнику ађутант
приноси шољу са чајем; он вади бочицу с леком из горњег џепа своје
доламице и у капима га сипа у чај. Сви то посматрају и чекају да се још
нешто догоди и за сутра одложи седница.
 5

Никола Пашић осећа на себи и збуњене и срдите погледе генерала,

министара и шефова опозиционих странака. Сад је опет на њему да
преломи, као 24. јула, кад се одговарало на ултиматум Аустро-Угарске.
Осећа како му дрхти брада. Подрхтава му и штап у рукама, мећу коленима.
Мора бар неколико тренутака да им се измакне из погледа и среди неред у
себи изазван Путниковим ставом. Устаје и сасвим лагано и погурено одлази
до прозора и окренувши им леђа, загледа се у апсанску авлију испуњену
крештањем чавки које су окитиле голе липе и кров апсане.
Ако војвода Путник, стварни командант српске војске, овако чврсто
верује да је даљи отпор безнадежан и да се мора капитулирати, како је тек
убеђен у то његов војник у рову, с празним фишеклијама и празном
торбом, без шињела, у поцепаним опанцима, а засут картечом? Кад
најумнији српски војник, најприсебнија глава у Врховној команди сматра
да је наша катастрофа близу, сме ли он, политичар, то да не прихвати, сме
ли влада у друго да верује? Судбина Србије у рукама дипломатије! Значи у
његовим рукама. Шта да чини, може ли уопште нешто да учини што би
променило смер догађаја и започет пад? Сви ови што му за лећима ћуте,
чекају да се он први изјасни иако их је довео овде да ни о чему сам не
одлучи. О чему да се изјасни? Прихвати ли се сада капитулација, зашто
онда 24. јула није прихватио Бечки ултиматум, зашто је онда погинуло
преко сто хиљада војника и до сржи исцрпљен народ? Не прихвати ли
Путников предлог и настави ли рат с уверењем да је безнадежан, и кратак,
чему онда такво сатирање војске и народа? Рат за част и славу, рат за
херојски пораз, није мој рат. Једини мој рат је рат за спас Србије, а спас је
само у победи. Чим је Аустро-Угарска послала на Србију војску коју је
назвала Казненом експедицијом, и чим је та Казнена експедиција прешла
Дрину и стала да убија редом, и мушко и женско, и старо и младо, и оно
што се брани и оно што се предаје, зар може бити двојбе: Беч и Пешта су
одлучни да остваре своју стару девизу: „Serbia delenda est!“ Па како онда
од непријатеља са таквим ратним циљем да тражи мир, моли за милост,
води дипломатске преговоре с њим? Он на то не да право. Он жели само
ону капитулацију којом би се Србија одрекла себе и нестало је. Како после
три месеца ратовања да води дипломатске преговоре кад Беч ни пре рата
није прихватао никакве дипломатске преговоре с њим? Ми или они, то је
једино могућ исход овога рата. Како то Путник не види? Или сматра да је
рат за нас већ одлучен. У то ме није уверио. Болестан човек болесно види
све. Ако већ морамо бити уништени, онда нам не преостаје друго осим
борбе докраја. И то генералима мора бити јасно. Док малим прстом
можемо да огребемо нападача. Док нокте имамо, нећемо се предати. На
такав патриотизам увек се јежио. Али у таквој борби, могућа је и победа.
Свеједно колико је сада невероватна, свеједно. У људским делањима и
невероватно бива вероватно. Али у ту коцкарску наду он ни вечерас никог
неће уверавати. Остаје му нада у савезнике. Да савезници не смеју
дозволити пропаст Србије. Немају интереса, не исплати им се да пропадне
Србија. Због Балкана и Дарданела, морају нас бранити, јер т име бране
себе. А ко у то од генерала, и свих, свих, може поверовати кад им саопшти
одлучне савезничке захтеве да се Бугарској уступи Македонија? Не може
једино вером у савезнике да сузбија Путниково неверовање у могућност
даљег отпора. Не може.
Испусти штап и тај га пад прену. Не сагиње се. Прилази му Вукашин
Катић и шапће:
Нисам очекивао овакав Путников став. То је јако, јако опасно.
Разориће војску.
Сад ми треба да смо сложни. Ми, опозиција и влада. Слога нас може
спасти Вукашине. Слога.
Може нас спасти само она слога која вечерас из неслоге настане.
Биће боље да то своје мишљење кажеш после рата.
Можда нам се вечерас одиста одлучује судбина. И немојте, молим вас,
да се лако сложимо с њом.
Чуј, Вукашине. Ако се паметно не сложимо са судбином, судбина ће
сама и против нас све одлучити. Разумеш ме? Официри ће те растргнути
као бесни пси. Шта ти Александар жели, знаш добро.
Знам добро, али и ви треба да знате да не могу да вам дам подршку
против својих убеђења.
Зар су ти, побогу, убеђења важнија од опстанка државе? Рекох ти као
сину шта треба да знаш.
Из судске авлије чује се галама војника и тресак каменица о кров
апсане и грање липа; прозорска окна пресецају летови чавки у сутону.
 6

Загледана у велику рану од шрапнела, у раскопана мушка леђа, Милена

Катић мисли о поручнику Владимиру Тадићу: Нека му однесе руку, обе
ноге нек изгуби, само главу да му не нагрди. Да је гледа, да му гледа лице и
очи. Све друго може да нема. Није важно. Да му слуша дисање, ништа
више. Нека је жив. Само да постоји.
Сенка доктора Сергејева затамни рану; рањеник шкргуће зубима, једва
чујно јечи под хитрим пинсетама доктора Сергејева, који од шрапнелских
комадића чисти рану и мумла: Харашо, харашо. Рањенику се зноји и
црвени врат од напрезања. Милена га прстима леве руке милује по
потиљку.
Сад је најбоље да буде лакше рањен. У ногу, кроз бутину. Не у бутину,
може куршум да пресече вену, искрвари док стигне, рђаво га превију,
гангрена. У мишицу. Рука је близу срца, не у леву руку. Кад би био само
контузован и донесен у болницу, не, не. Потрес мозга, попуцају крвни
судови, не дај боже, контузију. Да му прође метак кроз плећку, али да не
закачи плућа и крвни суд, јунак је, двапут рањаван, нека истрпи једну рану
да га она превија, негује, гледа док спава. Да бар месец дана буду заједно.
Иако је болница.
Сестро, не шашољи ме! — обрецну се рањеник.
Она трже прсте са његове косе и осети да су јој се образи заруменели.
Па се опет зането загледа у рану, која се под докторовим пинсетама облива
крвљу.
Писмо за Милену Катић! — викну иза одшкринутих врата болнички
писар.
Она баци на сто „бубрежњак“ са инструментима, прескочи два рањеника
на поду, изиђе у ходник и узбуђено узе писмо: Владимирово или Иваново?
Иваново, шапну разочарано, стаде уза зид и поче да чита:

Сестро, у писму које сам тек јутрос примио, ти си ми нареднички

очитала буквицу за мој „непатриотски дух“ и „малодушност“. За моје
„туђинске и књишке идеје које су ми затровале душу“. Али ја ти поново
кажем: нисам срећан што си постала „права Српкиња“, „лепотица-
јунак“, „заносна Косовка-девојка“ и томе слично, како о теби пишу
новине.

Преста да чита, увређена и уплашена Ивановим речима. Зури у

коверат, болничари проносе рањеника који запомаже из све снаге. Зар њен
брат тако мисли? Поново чита почетак писма и застаје на истом месту. Да
ли је ово истина? Наставља:

Измучен најглупљим егзерциром откако сам у „школи“, и разочаран

твојим писмом, ја вечерас опет размишљам о том очевом „народу“ и
твојој „Србији“ и стварно више не разумем: ни шта је то Србија ни како
се може волети народ. Своју гимназијску Србију изгазио сам у
егзерцирима. Поцепали ми је поднаредници и потпоручници. У касарни,
пред казаном и у соби з а хркање, заувек ми се згадила руља, маса, то
људско мноштво што се назива народ. Тај народ је језив и кад је писмен и
школован, а какав ли је тек онај прави, неписмени, сељачки? Не смем ни да
мислим шта ме чека кад се нађем с њим, на фронту.
Али, не бој се, драга сестро. Твој брат неће бити кукавица и дезертер.
Дошао сам из Париза и ту сам да то не будем. За „умирање за отаџбину“
неће ми недостајати одлучност. Неће, запамти. Не због „краља и
отаџбине“. Ја ћу „погинути за отаџбину“ из сасвим личних разлога. Ти
разлози нису јуначке природе. Они су ван историје и националних идеала.
Понављам ти, Милена: на овоме свету не постоји ниједан циљ који
заслужује да ради њега људи буду натерани у касарне. Не постоји идеал
ради кога треба само један дан под поднаредничком командом
егзерцирати. Не постоји ниједна застава која заслужује да људи пред њом
у знак поздрава стоје. Чуј, молим те: „Груди напред, трбух унутра, руке
право низ тело, дуж бутина, глава горе, поглед право, без мрдања, не смеш
да трепнеш чак и да ти стршљен стане на нос!“ Теби то није бесмислено и
срамно?
За мене не постоји слобода због које треба пристати на војничко
потчињавање и хијерархију, која даје право нашем команданту и
официрима да нам псују мајку и шамарају нас. И то само због откинутог
дугмета, дечачког смеха у строју или кад се у соби не угаси лампа чим
звони за спавање. Какве су то „светле традиције“ у чије нас име no читав
дан муштрају поднаредници да маршујемо утрином „да се кидаш на
резанце“? Прво те понизе no „правилима ратне службе“, све понизе у
човеку, na онда од тебе захтевају да „јуначки погинеш за отаџбину“. Зар
теби, није гнусна та државна, војна, отаџбинска етика?

До сада није чула да иједан Србин тако говори. Ни социјалисти. Или је

велики слабић, кукавица, или му се тамо у Паризу помела намет. Мама ће
пресвиснути. А тату ће тако осрамотити.

Ја сам престао да верујем у слободу и демократију у којима постоји

такво и толико бесмислено човеково понижавање какво је војска. А војсци
не подлежу једино болесници. Ње се данас спасавају једино морална
ништавила. Да не бих био морално ништавило мећу својим вршњацима,
да бих био с неким људима у овом безмерном понижењу, с људима какав је
мој друг Богдан Драговић, с којим делим сламарицу и који ми је nap у
строју — зато сам добровољац. Зато ћу и да ратујем. То некако схвати и
немој ми више никад написати ни изговорити ниједну „националну“ и
„патриотску“ реченицу.
Твој сам брат, Иван

Заврши с читањем писма, али оста погнута над њим; поглед јој се
замрсио у последњој речи — Иван, написаној калиграфским, крупним,
необичним рукописом. Као да га је неко други потписао: толико „Иван“ не
личи на рукопис којим је написано ово писмо. Као да се из тог чуђења, те
збуњености разли разочараност у брата. Онда туга, бол. Кукавице овако
мисле, закључи несрећна, завуче писмо под болничарску кецељу, у недра, и
пожури у превијалиште.
Поново се загледа у рану: у размрскан мушки кук. И Владимиров и
Иванов.
Болничари уносе у превијалиште три тешка рањеника и грубо их
спуштају на под. Од треска носила и јаука њој задрхташе руке. Доктор
Сергејев се мршти на ситну звеку пинсета и маказа у „бубрежњаку“, па
грубље и брже вади из ране комадиће гранате.
Има ли кога из Дринске дивизије? — надјача она јауке рањеника и свађу
болничара; нико јој не одговара. Доктор Сергејев лупа пинсетом о ивицу
„бубрежњака“:
 Газа, Милена! Газа!
Као човека вас питам: из које сте дивизије?
Газа, Милена!
Додаје газу, опет пита.
Ја сам из Петог пука Дринске дивизије — са носила која леже преко
прага јечи рањеник, само главом у превијалишту.
А из кога си батаљона?
Из Трећег.
Има ли неког из Првог? Знаш ли поручника Владимира Тадића,
командира Треће чете Првог батаљона?
Не знам. Много их је напољу. И још довлаче.
Она оставља „бубрежњак“ са хируршким прибором, брише крваву руку
о кецељу и прилази носилима на којима ћуте новоприспели рањеници,
журно се сагиње и загледа у необријано, измучено лице. У сумраку види му
стврдле грчеве, па бојажљиво пита:
Познајеш ли поручника Владимира Тадића? Брат ми је, кажи кад си га
последњи пут видео?
Не знам. Сад гину и официри. Гине све редом.
А да ти, брате, ниси из Првог батаљона Петог пука?
Не знам. И баш ме брига.
Надноси се над трећег: према сијалици види му влажно лице и
сасушену крв на усни. Он немо плаче. Ставља му руку на чело:
Јеси ли и ти из Петог пука Дринске дивизије? — под руком осећа ситне
грчеве плача. — Не бој се. Све ће бити добро. Познајеш ли поручника
Владимира Тадића? Из Првог батаљона Петог пука.
Они су јутрос много гинули — шапатом каже и наставља да плаче.
Усправља се и полази напоље: Шта сам јутрос радила? У свануће сам
легла и одмах заспала. Ја спавала, а он јуришао, гранате га засипале, ја
спавала, како сам могла? Излази из ходника и застаје на степеницама: у
сумраку се пале фењери, галаме болничари, стењу људи и волови. Јаучу
они што их са кола трпају на носила. Ако му се нешто догодило, одмах ће
се ошишати, обући одело умрлог рањеника и још ноћас поћи на фронт.
Још ноћас; дрхти и силази низ степенице: ту своју одлуку није смела да му
напише. А у сваком писму то желела да му каже. Друга уверавања у љубав
нису јој више довољна. То ће му ноћас написати. Ако већ није довезен.
Онако весело, шаљиво писмо, какво је његово последње, прво без
љубоморних сумњичења, не пише се случајно. Јунаци су весели пред своју
погибију. И тад су добри и несебични. Чула је то од неколико рањеника.
Иде од кола до кола.
Има ли кога из Првог батаљона Петог пука Дринске дивизије? Не псуј,
војниче, брата тражим. Одговори што те питам, ја ћу ране да ти превијам.
Где су рањеници из Првог батаљона Петог пука? Чујете ли, возари?
Еј ти, женско! Јеси лепо, много си лепо, ал' немаш чакшире и чин да се
издиреш на нас!
Имам, чича. Имам!
А шта ти је чин?
Осамнаест година. А добровољна сам болничарка. А где је твоја ћерка,
чича? А шта ради твоја сестра? Тебе што псујеш питам?
Не чека одговор. Прескаче руде, заобилази волове, гази по балези и
барама, завирује у кола, моли:
Браћо, ко познаје поручника Владимира Тадића?
Рањеници се љуте и псују што их не уносе у болницу.
Он је мој командир.
Кад си га последњи пут видео? — надноси се над шапат из кола, из
сламе.
Јутрос. Видео сам га кад је дошла наредба: Први батаљон не сме
напустити положај. А јуче од подне до сванућа, у нашем батаљону више од
пола изгинуло. Мене избушише око малог ручка.
А он, шта је он радио кад си га последњи пут видео?
Кад сам га последњи пут видео, он псовао водника митраљеског
одељења. И отрчао према нашем митраљезу.
И више га ниси видео? Ни чуо?
Нисам. Швабе јурнуше из шумарка, стрњиште се зазеленело. А хаубица
сложила, па оре редом. Тад мени сасекоше ноге.
Она прилази болничкој згради и прислања чело уза зид.
 7

Зовите пуковника Павловића! Нека прекине с том лупњавом! — строго

наређује Врховни командант стојећи уз прозор, поред Пашића.
Сад ће ноћ па ће и птичурине да се смире, Височанство. Можемо мало
да причекамо — каже му Пашић, враћајући се за суднички сто, на своје
место.
Немамо времена.
За све се има времена, Престолонаследниче.
Упалите сијалице! — наређује Врховни командант и затвара прозор.
Пре но што он стиже да се врати на своје, председавајуће место, Вукашин
успе да седне у зачеље, али с погледом у под: стоји ли пред погрешком коју
никад неће моћи да поправи? Ничим. Људи сад не желе разумно мишљење;
у страдању се жели заједничко, исто мишљење. Припаљује цигарету. Аину
светлост са таванице, линије и стрелице на ратној карти Србије као да
покушаше да побегну са судничког стола, али ухваћене очима, укочише се
угојене напетошћу. Он се од неколико подужих димова као мало ошамути.
Али јасно чује:
Ви ми, војводо, предлажете капитулацију? — проговара Врховни
командант.
Судничким столом, Србијом, између униформи и герока, испружио се
мук: Вукашин осећа на лицу његову хладну, оштру ивицу. Светлост ће
заувек запамтити све; људи имају сенке, своје двојнике; пуна је судница
људи и сенки. Има неодређену жељу да ухвати за руку генерала Мишића,
да му се загледа у очи. Генерал Мишић замишљено посматра своје
укрштене прсте. Председник владе Пашић ноктом гребуцка ивицу мапе.
Погледи осталих су на бледом, подбулом лицу војводе Путника, круже по
његовој старачкој, седој глави. Он се чвршће ослони на сто и искашља с
нескривеним огорчењем:
Чули сте чињенице. Ја на основу њих изводим закључак. То је моја
дужност и моје право пред отаџбином.
Предлажете да молимо мир од Аустро-Угарске? Да се одрекнемо
вековне борбе за слободу и уједињење? — престолонаследник Александар
изазива погледом, врти се на столици, одупире се о њену ивицу.
Војвода Путник му окрену лице, порастоше му очи:
Предлажем, Височанство, да спасавамо оно што се још може спасти.
Ако се може спасти. То је улога сваке народне војске.
Капитулацију ми предлажете! Будите јасни, војводо!
Војвода Путник устаје, вуче поглед каргом Србије до Бугарске, па по
свима присутнима, окреће се ка Врховном команданту, и дубоким, болом и
очајањем натопљеним гласом:
Мир вам предлажем, Престолонаследниче! Мир. Мир овом јадном,
искрвављеном народу.
Срамоту! Прљав образ! Издају!
Мир није срамота за човека. Мир не прља образ народу који се брани од
много јачег Коме је трећина војске Јуначки изгинула. Мир је срамота за
пораженог освајача. Мир...
Тај би мир био наш највећи пораз! И крај српске државе! — прекидају
га политичари.
Мир је, господо, најмањи пораз од свих пораза који можемо да
доживимо у овом рату. И од... — војвода Путник се загуши кашљем и
смалакса.
Никола Пашић му приближи шољу са чајем и нешто шапну.
Вукашин, који не воли Путника због поступака према генералу
Мишићу, сада уздрхта у саосећању и дивљењу према разборитој савесности
и храбрости тога старог војника који носи најређу славу војсковође мале
земље чија је војска у два рата победила. Једино човек који своју земљу
воли безмерно може данас имати овакву моралну храброст; само истинска
храброст може бити овако разборита кад су сви погубили главе. Ни по коју
цену не смем изневерити своја убеђења. Онај ко не издаје себе, никог не
издаје. Хвата се за столицу да смири руке.
Шта ви, војводо Степановићу, имате на ово да кажете?
Стање не може бити горе, Ваше височанство — тенорским гласом,
строга погледа и лица наливеног званичношћу, казује Степа Степановић,
победник из церске битке. Шкрипа столица, покрети руку, загледања као да
показују изненађеност његовом изјавом. И генерал Мишић се некако
упадљиво мршти. Војвода Степа наставља одсечно, звонко: — После
педесет дана даноноћних битака и крварења за сваку стопу, војска нам је
доживела морални слом. Натчовечанском снагом једва одржавамо трупе
да нам се не распу. — Никола Пашић почиње поново да лупка штапом,
загледан у своја колена. — Ја сам и последње људске и муницијске резерве
бацио на положаје. Моја армија нема артиљеријске муниције. Шта друго
да вам кажем? — узвикује истањеним гласом, натмурен и некако
наметљиво самосвестан.
Вукашин се загледа у генерала који је за Србију и савезнике извојевао
прву велику победу и дао право нади у коначну победу. Војвода Степа држи
оловку и њоме се игра само док за судничким столом сви ћуте; чим се
проговори, смири се, укипи и слуша с највећом пажњом. Не може бити да
је само због своје строгости и правичности, у војсци и народу он данас
најпопуларнији командант.
Генерал Петар Бојовић, командант Прве армије, гледа редом министре
и политичаре и говори срдито као да их шамара:
Рањеници се не износе с бојишта. Војска је боса и гола. Сваки десети
има шињел и цокуле. Храна се неуредно дотура на положаје. Почеле су
пљачке и масовна дезертерства. Војници су разочарани због корупције и
протекције у позадини. Не измени ли се стање одмах, ми смо пред
катастрофом. Ако нам савезници хитно и својом војском не помогну.
И шта ми ви, генерале Бојовићу, предлажете?
Сматрам, Ваше височанство, да господин Пашић и влада треба одмах да
поднесу оставке. Неспособни су да воде државу у ратном стању.
Тако је. Канцеларије и кафане пуне су забушаната. Влада је дужна да
снабде војску за рат. А шта наша влада ради? Свађате се по Нишу и
пакујете да с госпођама и свастикама бежите у Солун. Нису Швабе
деморалисале војску. Странке, ви политичари и посланици сте нам
деморалисали војску. За кога ми гинемо, питају сељаци? Зашто ми
крвавимо гаће, господо цивили?
Вичу углас генерали и команданти не тражећи реч од Врховног
команданта, прете министрима и шефовима странака; преко судничког
стола и бојишта прашти њихово старо огорчење на Пашићеве радикале,
политичаре, цивиле. Престолонаследник Александар са усредсређеном
пажњом и готово ликујућом радозналошћу слуша свађу и ћути.
Ви, господине Пашићу, ви радикали сте криви што нам је само из
штипског округа три хиљаде мобилисаних побегло у Бугарску. Јер сте за
среске начелнике и чиновнике слали у Македонију проневераше, лопове,
своје кортеше. Вадили сте своје људе са робије и слали у ослобођене
крајеве да буду српска власт. Јесте, они су пљачкали турске куће,
уцењивали угледне људе, крали порез, продавали шуме. Народни
посланици су за симболичне суме откупљивали спахилуке. Тако је. Ви сте,
господо радикали, криви што бугарске комите имају толико јатака у
Македонији па нам руше пругу где хоће.
Да, да, све је то истина, мисли у себи Вукашин Катић. Зар је једанпут о
томе писао у „Одјеку“ и говорио у Скупштини? Али му је мучно што то
сада слуша од официра и у овој прилици. Стид га је због нечега. Зашто се
Александар смејуљи? А Пашић, зашто он ћути? Лупка штапом о под, гледа
преда се, као у нишкој чекаоници док су чекали воз. Потпуковник Апис се
заметнуо на столици, огроман, потпуно равнодушан, загледан у војну
карту, са цигаретом прилепљеном за доњу усну. Можда је овај официрски
испад против владе његово масло? Наставак десетогодишњег мучког рата
измећу његове завереничке дружине и политичара за превласт у Србији.
Ако Србија с Пашићем и радикалима нема будућности, Србија с Аписом и
овим чизмашима имаће само прошлост. Да ли да им одмах скреше? Али
им министри узвраћају:
И ви сте официри вукли ствари и ћилиме из Македоније. Пљачкали су и
пуковници и генерали, хоћете да их именујем?
Ви да ћутите, господине министре. Ви сте пред мобилизацију своје
партијске пријатеље склањали у железничаре. Богаташе, сељаке,
постављали сте за скретничаре, за ложаче и машиновође! Ко је крив за
велики судар возова у Џепу? Сад је час, господо министри, да вам
поставимо питање: Зашто је у српској војсци од почетка рата, оној војсци
која је победила Турску и Бугарску, од свих војски Европе и света, био
највећи проценат болесних и умрлих? Само у шпанским колонијама и на
Филипинима умирало се као у српским касарнама. А за то време ви сте се
отимали за портфеље и сређивали каријере. И државним зајмовима
презадужили се. Као Грчка.
Кад би српски сељак мислио о својој држави тако рђаво како мислите
ви генерали и пуковници, он би се листом предао Аустријанцима —
неочекивано и сасвим тихо, као уморно, као мало одсутно одговара
Никола Пашић, не престајући да лупка штапом о под.
Судницом се затеже тишина. Чавке и вране више не гачу: пролажење
кола с рањеницима се размакло; чује се само храпаво дисање војводе
Путника; Вукашин гледа у Пашићеву беласаву браду што се клима над
мапом Србије и слуша његове, једне од других одмакнуте и равне речи:
На срећу Србије, њен народ о својој држави не мисли да је најгора на
свету. Ако су наша држава и наша слобода толико рђаве и неподобне
људима како ви, господо, тврдите, знате ли онда шта наш народ показује
кад овако гине на бојиштима? Показује, моја господо, да је неуништив. И
толико воли слободу да и ову нашу, много рђаву слободу брани не
устежући се ни од једне жртве. Јер је и она, та наша свакојака слобода,
некаква слобода. Па сматрам, господо, да смо и ми дужни да вечерас то не
заборављамо.
Генерал Мишић се гласно насмеја. И у општој зачуђености снизи,
продужи, учини још јеткијим свој смех.
Чему се то смејете, генерале?
Свака истина има своје време и своје место. Тако мислим, Ваше
височанство.
А шта ви мислите о нашој ратној ситуацији? То ми одговорите.
Ако ме питате, онда мислим да рат још нисмо изгубили. И ако будемо
радили како ваља, нећемо га ни изгубити.
Сви чекају да генерал Мишић још нешто каже. Али он ћути загледан у
Врховног команданта, који се дуго премишља док не проговори:
А шта предлажете?
Прво предлажем да се у Врховној команди и у свим штабовима
најстроже забрани употреба три речи: пораз, катастрофа и капитулација.
Нема шта, то је велика мудрост! — обрецну се војвода Степа и не
погледавши Мишића.
То, стварно, није никаква мудрост. Али је моје уверење. Уверење које
око овог стола немају сви. А по мојему, неопходно је да га имају.
Шкрипе столице и шушти ратна карта Србије. Путник суздржава кашаљ,
очију исколачених на свог помоћника Мишића који га запањује својим
површним наредничким оптимизмом.
Вукашин не верује да је стање тако једноставно како га Мишић
означује, нити је излаз из очигледно тешког стања у тако простим
решењима које он своди на оптимизам као дужност и обавезу. Али осећа и
понос што су пријатељи.
И то је све што предлажете, господине генерале?
Није све, али почетак јесте, Ваше височанство.
Па онда нам саопштите како ви видите излаз из овог стања! — Врховни
командант лупи шаком по мапи. — Мере, мере, Мишићу! Именујте ми
мере које по вашем мишљењу треба да предузмемо.
Уместо крајњих и изванредних мера за подизање морала у војсци које
предлажу војвода Степановић и генерал Бојовић, ја предлажем само
савесно спровођење редовних ратних мера. Оних које знају сви добри
командири чета и озбиљни војници — генерал Мишић заћута и узе да
завија цигарету.
Ја сам потпуно сагласан са вама, господине генерале — каже чврсто
Никола Пашић и лупи штапом. Сад тачно зна чиме ће да се супротстави
Путнику.
Сви су погледи на Мишићевим прстима што држе олучаст папирић, у
који полако и пажљиво, с два прста, слаже жут, свиласт дуван из кожне
дуванкесе. Вукашин жели да му сретне поглед и бар покаже незадовољство,
па и разочарање у његове сасвим скромне, можда и безначајне предлоге, у
прилици која је изузетна. А почиње и да сумња да ће му Мишић пружити
подршку у противљењу да се у овом часу и ћаци пошаљу на фронт. Можда
је баш Мишић тај који је у Врховној команди најупорнији у захтеву да се
ћаци баце на бојиште. Зар и с њим сада да се сукоби?
Врховни командант нервозно устаје од стола и, с рукама на лећима,
брзим корацима полази ка другом крају судске већнице и стаје поред
прозора, на који је налегло вече. Тајац у судници залива жубор стрехе.
Разбија га Престолонаследников оштар, шиљаст корак ка запоседнутом
судничком столу, влади и Врховној команди. Стојећи поред своје столице,
он пита неочекивано молбеним гласом:
И ви, господине Мишићу, мислите да је то довољно у овом часу? Кад је
апсолутно све против нас, осим, ваљда, Бог.
Одувек је, Ваше височанство, све против нас. Нико нам није помогао да
опстанемо у прошлих неколико векова. Опстали смо само захваљујући
трпљењу и вољи да постојимо. Једино с тим. А сада нам нешто понестало
вере у себе. Све остало што немамо, не одлучује нам судбину.
То је права реч и цела истина, господо — одлучно упаде Пашић, а на то
се војвода Путник с гневом обрати свом помоћнику:
Рат се, Мишићу, води с војском, оружјем, муницијом! Храном и
одећом! Комором! Са способним командантима.
Свакако, господине војводо. Размишљајући о нашем стању, ви,
разумљиво, имате у виду пре свега рат и ратне чињенице. А ја се трудим да
видим сав живот народа. Ви сматрате муницију неопходном, а ја верујем
да је воља да се опстане важнија и да ће она да одлучи и овај рат.
Војвода Путник чупа глас са дна груди:
Па коме ви то говорите, Мишићу?
 Свима нама, ако дозволите.
Војвода Путник види, чује: с Мишићем се саглашавају Апис и још неки
генерали. Али га још теже погађа што се овима придружују и политичари,
па лупи шаком о сто да их умири и у тишини прошапута:
Ратоборство је најсумњивији патриотизам, господо. Кад су ратоборци
војници, то може бити и доказ да они знају шта ће добити од рата. Али кад
су ратоборци политичари, онда је то увек доказ... да они не знају колико се
у рату изгуби. У вашој патриотској љубави, има, господо, много... и људске
равнодушности.
Затрпава га жагор незадовољства и прекора. Ађутант му доноси
телеграме са бојишта. Сви, осим Пашића и Аписа, забринуто гледају у
Путника док чита телеграме.
Војвода Путник с телеграмима у руци испија неколико гутљаја чаја, па с
погледом у Врховног команданта казује полако и без икаквог узбуђења:
Све положаје које смо данас некако бранили, морамо ноћас напустити.
Поћорек уводи свеже трупе у напад. Врховна команда мора већ сутра
увече да напусти Ваљево.
Пред Вукашином, дубоко узбуђеним и опоменутим Путниковим речима
о ратоборству, угиба се Србија на ратној карти: кисну необрани кукурузи и
виногради, јуре мутни потоци, набрекле реке лутају по малој земљи, не
знају куда ће.
 8

А Ђорђе Катић и Тола Дачић пошли од болничке капије, па од кола до

кола, редом, траже своје; Тола иде напред и пита, Ђорђе га следи с
фењером.
Из које си дивизије, војниче? — Тола се хвата за ступац, нагиње ка
рањенику затрпаном мокрим сеном.
Моравска.
Моравска првог позива, јуначе?
Другог. Имаш ли гутљај ракије? Два дана хлеб нисам видео.
Ракију ћу да ти дам. — Хлеб не може; не може да начне погаче, ако је
рањеник, није лепо синовима начете погаче да донесе. Пружа рањенику
пљоску с ракијом.
Је л' страдала коњица? — Ђорђе хвата за рукав возара.
Него шта! Ја сам својим очима видео пун поток побијених коња.
Ђорђе спусти фењер низ ногу: светлост прели крваву барицу у коју је
згазио, клецнуше му колена, трже се уназад. Зури у крваву барицу пред
собом и види пун поток мртвих коња.
А шта је било с коњаницима? — шапуће. Возар га не чује.
Тола се наднео над рањеника, сипа му ракију у уста; мокар, мршав во
закорачи ка Толи, згази у крваву барицу и поче да лиже и њуши Толину
пуну торбетину, за коју су привезане плаве летве и секирица. Ђорђе зури у
разливену барицу, киша му залива вид, окрвављује волове, кола, помрчину;
сећа се да му је око подне рањени коњаник рекао: „Кад смо побегли преко
ћуприје, Адама више нисам видео.“
Тола полази, зове га да фењером осветљује рањенике у колима, који
кисну покривени сламом, ретко који шаторским крилом или шињелом;
Ђорђе гази опрезно, гледа преда се, страх га да не загази у крвав глиб или
окрвављену барицу. Једва чује Толу:
Познајеш ли Дачиће из Прерова? Синови су ми. Још тројица, ако је бог
рекао, живи. А Адама Катића, синко? Из ког си пука, војниче?
 Како не знаш Алексу Дачића, тобџија, треба да пришије за каплара?
Карађорђеву звезду засијао пред Шапцем. Милоје-Мика и Благоје-Блажа
Дачићи, они су пешаци у Седмом пуку, Трећи батаљон. Како, бре, не знаш
своје ратне другове? Адам Катић је коњаник у Коњичком ескадрону
Моравске дивизије другог позива, најлепши коњаник у целом дивизиону,
момчина опасна, краљу Петру га показивали, мораш да га знаш ако си
коњаник. Докле знаш да је био жив? А је л' било борбе кад сте прешли ту
воденицу? Повуци мало ракије. Повуци још; знаш ли ко је рањен у том
забрану?
Ђорђе Катић тресну челом у канате.
А где је тај забран?
Изишли су сви из забрана, чујеш ли, Ђорђе? Шта си се завукао под кола,
ти, возару? Па обојица су ти мртви. Знаш ли им имена? Како то „шта те се
тиче“. Ако човек са именом иде по земљи, с тим именом плаћа порез, иде
на кулук, запишу га у војне спискове и распореде да погине за државу, има,
мој брајко, тај кукавни човек и под земљу да иде са својим именом. Нека
иструли, ал’ с именом и презименом да иструли. Не забушавај. Тамо људи
гину, чекају те, прежи волове и правац — положај. Узми јабуку, јуначе.
Познајеш ли ти неког Дачића или Адама Катића? Шта се љутите, људи?
Моје су четири пушке пуцале за Србију, остале су још три. Тражим их, него
шта ћу! Ако не стигнем преобуку и неки залогај да им дотурим, нећу голи и
без крстаче да оду од мене. Па, војниче, у том су батаљону моји синови
пешаци. Је л’ сви изгинуше? Како, побогу, сви изгинуше? Баш Блажи ногу?
Зар баш Блажи Дачићу ногу? Како му не знаш презиме, бог те не убио. А ко
ти је рекао да ће обе да му секу? Ђорђе, чујеш ли? Ноге ће да одсеку. Ноге
тестеришу доктори.
Ђорђе се хвата за калкан; смањује се под шубаром, под кишом, у
помрчини; сећа се да му је неко рекао: „Кад смо побегли преко ћуприје,
Адама више нисам видео.“
 9

Сад ви имате реч, господине председниче — каже Престолонаследник и

седа на ивицу столице, с рукама под столом.
Војвода Путник испија чај и нагиње се ка Пашићу. Министри се
намештају. Никола Пашић мрси браду, као у чуђењу, подигнутих обрва,
зури у карту, као да не зна шта ће да каже, чини се Вукашину.
Наши савезници одлучно захтевају да Бугарима одмах уступимо
источну Македонију. До границе предвиђене уговором из 1912. — мирно
каже Пашић и управља поглед у војводу Путника.
Шта кажете? — пита генерал Мишић, ваљда збуњен или незадовољан
Пашићевим тоном.
Пашић не окреће главу; нетремице гледа у војводу Путника, чије лице
затеже грч пред кашаљ. Неколико тренутака траје занемелост у
ишчекивању да Пашић настави и каже нешто још поразније. Војвода Степа
Степановић не издржа:
Никад! — узвикну огорчено. — Ни по коју цену! — додаде. Са истим
огорчењем придружују му се команданти и виши официри:
Док постоји и последњи српски војник! Срамота! Зар смо то заслужили?
Ми гинемо за савезнике, а они Бугаре даривају српском земљом!
То је, господо, цена Бугарске за улазак у рат на страни сила Тројног
споразума. То јест, наших савезника — каже Пашић, остављајући и гласом
и ставом утисак да се залаже за савезничке захтеве.
Вукашин примећује да престолонаследник Александар не зна куд ће с
рукама. Пашић ћути и даље, гледајући нетремице у војводу Путника. На
њега се усмерио, види Вукашин, а некаква језа му се у таласима простире
телом. Да говори одмах или на крају?
Шефови опозиционих странака, Рибарац и Маринковић, журе да се
изјасне, па не убеђују Пашића, него добацују официрима преко мапе
Србије:
Ми смо суверена држава, господо! За одбрану свог суверенитета и
ратујемо против Аустро-Угарске. Па зар треба савезницима да жртвујемо
свој суверенитет? Македонијом да плаћамо њихове Дарданеле? Српском
земљом да бранимо њихове колонијалне интересе на Истоку? Ни говора!
Руси и Енглези тврде, и Париз тако мисли: ако Бугарима не дамо да
одмах окупирају Македонију, они ће отворено да стану на страну Немачке
и Аустро-Vгарске. Не ступе ли Бугари у рат на страни савезника, то неће
учинити ни Румуни и Грци — Пашић говори истим убедљивим и мирним
гласом гледајући команданте редом.
Никад Бугари неће ратовати на страни савезника — прекида га војвода
Путник уз тежак кашаљ.
Али Пашић као да не придаје значај овој изјави, с којом се слажу и
остали команданти, па наставља:
Тако нам поручују из Петрограда и Лондона. Пораз Турске и цела
балканска ствар, тврде, господо, наши савезници, зависе само од уступања
наше територије Бугарској. Да дамо Македонију, па онда и остало по
нашим леђима, браћо. Баш њих брига што ослобођење Македоније кошта
Србију четрдесет хиљада људи и толики материјал. Четрдесет хиљада.
Никола Пашић заћута пошто је последње реченице изговорио нагло
измењеним гласом: почео их је са иронијом, а завршио их дрхтаво, готово
шаптаво. Неко од официра јекну у том муку; сложише се уздаси,
изукршташе погледи. Преко судничког стола и Србије на њему, у
погледима и дисању нагло се успоставља сагласност измећу официра и
политичара, Врховне команде и владе. Престолонаследник Александар
има израз увређеног и превареног младића. Вукашину је коначно јасна
Пашићева вечерашња тактика: одбраном Македоније потпуно ућуткати
Путника и уклонити његову несагледиво опасну клонулост.
И војвода Путник јасно схвата Пашићеву вечерашњу тактику и од тог
сазнања осећа болан стид. Он који је стајао на челу војске која је
ослободила Македонију, на тој победи задобио славу и највеће признање —
војводски чин, први такав чин у српској војсци, не може ни с ада, ни с
најчаснијим разлозима да занемари судбину Македоније. Ако се због ње
мора наставити овај безнадежни отпор, он га мора наставити. Не може
сада пристати на жртвовање Македоније, а да тиме не сруши своје највеће
дело. Целог себе. У какву га ступицу сатерују догађаји! Шта ће сад с
убеђењем и чињеницама на којима је засновао свој став, ризикујући углед
и част? Зар да у одбрану свог личног става, пренебрегне своју одговорност
пред војском и народом? Само ако се определим за страдање, ја ћу војсци
и народу остати то што јесам. Ако пристанем да ратујем и сатирем војску
до коначног пораза.
Улицом пролазе кола с рањеницима и њихово трескање по калдрми
затрпава нека дошаптавања мећу министрима и опозиционарима.
Објављивањем савезничког притиска на српску владу, Вукашин у себи
наставља да сређује утиске — постаје немогућ и бесмислен даљи напад на
њену политику од стране Врховне команде и ратних команданата.
Официрско незадовољство владом и њеним председником, Пашић
претвара у гнев и скреће га на савезнике и Бугаре. А шта затим? Ниједно
судбинско питање није решено; криза се продубљује, војни слом бива
неминовнији и са све тежим последицама. Тај мајстор задобија вечерас
једну у суштини безначајну политичку победу: слогу владе п Врховне
команде у неприхватању савезничких захтева. Али, докле? И шта Србија
добија тим традиционалним опредељењем за царство небеско? Нестаје као
држава и поново тоне ка дну историје и света.
Бугарима — Македонију, Италији — Далмацију! Нашим земљама хоће
да их купе за ратне савезнике. И то су нам савезници! —
Престолонаследник наставља узбуђено да говори како српски народ од
Косова није био пред тежим искушењима.
Требало је да се одмах изјасним, мисли Вукашин, осећајући по себи
таласе дрхтавице. Сада кад су се сви овако одредили, он ће бити не само
издајник него и будала. Сам против свих. Не, не. Мора се докраја.
Ваше височанство, дозволите ми да кажем неку реч.
Изволите! — ошину га погледом.
Тај га поглед мало прибра и ободри:
Очигледно је, господо, наш национални опстанак и цео наш национални
програм озбиљно су доведени у питање. И стањем на фронту и ставом
наших савезника. Али и нашим схватањем и држањем у овим приликама —
као да му понестаде гласа, он мало поћута. Види: сви су против њега. —
Треба поћи од следећег: српско питање, чим је онако одлучно постављено
првим устанком, постало је европско питање. До сада ниједан наш
национални проблем нисмо решили по нашој сопственој жељи и тежњи.
Водили смо борбе, а велике европске силе су нам по свом нахођењу, према
својим интересима, скрајале исходе. Додељивали нам нешто победе и
потврђивали поразе.
Ми немамо времена за ваше теорије, господине Катићу.
Али немамо времена ни за заблуде, Височанство. Немамо нимало
времена за историјске странпутице.
 Реците нам тај ваш спасоносни пут, господине Катићу — изазива
Престолонаследник, а официри климају главом.
Сад је већ сасвим прибран и уверен; више не осећа оне таласе
неизвесности и страха.
Рећи ћу вам, Височанство. Овај европски рат је апсолутно условио наш
целокупни национални програм. Никад у историји није било повољнијих
услова да се најзад реши наше српско питање. Да се уједини српски народ.
Али то уједињење може да се изврши само уз пуну савезничку подршку.
С једне тачке гледишта, то ти је врло тачно, Вукашине — упада Пашић и
наставља да добује прстима по ивици мапе.
И шта нам ви предлажете, господине Катићу?
Предлажем, Височанство, да прихватимо савезничке захтеве — каже
чврсто, па застаје. Сва лица око стола имају исти, најпре згранут, па
смркнут израз. Подиже глас: — Али да им чврсто поставимо своје услове.
Какве услове и накнаде за оно што је наше више од седам векова?
Да нам после победе над Аустро-Угарском савезници гарантују
уједињење са свим југословенским народима. И да целокупне њихове
етничке територије уђу у састав наше нове државе.
Шта ће нам такве гаранције? Па ми и ратујемо за уједињење свих
југословенских племена! Ви заступате националну издају, господине
Катићу!
Престолонаследнику се гневним повицима придружују сви генерали и
већина министара. Пашић зури у ратну карту и добује прстима по њој.
Генерал Мишић смрачено, зборана лица, гледа у своје шаке скрштене на
војној карти Србије. И он мисли да сам издајник, закључује Вукашин, али га
то не боли. Гледа их редом, сигуран у себе, слуша:
Јесте ли били на Куманову, господине Катићу? Ко вам је погинуо на
Брегалници? Да Бугарима дамо Прилеп, Велес, Битољ, Охрид? Колико смо
крви пролили?! У чије име говорите, господине Катићу? Коме сте се
заклели? Ко вам је дао мандат за растурање српске државе? Ви сте већи
издајник од социјалиста!
Господо официри, молим вас да се лепо саслушамо. Отаџбина од нас
тражи да за њу сада поделимо бриге. Немојмо да се хвалимо љубављу
према отаџбини. Не волимо је ми више од Вукашина Катића.
То ви, господине Пашићу, тамо у Нишу, у Скупштини дебатујте колико
вам воља, а овде... Ми смо на фронту! Немамо времена за ваше страначке
ујдурме и адвокатска надмудривања.
 Немојте тако, Престолонаследниче. Кажи што си наумио, Вукашине —
обраћа му се Пашић.
Сматрам да је у најдубљем животном интересу Србије да Бугарској
жртвује део Македоније. До границе коју је покојни Миловановић одредио
склапајући савез са Бугарима. То прво.
Није то део. То је више од половине Македоније, коју смо ми, а не
Бугари, ослободили од Турака.
То ја, господине војводо Путниче, не оспоравам. Али ми дозволите да
завршим мисао. Ову седницу сте ви захтевали, а не ја. А кад смо ту, онда
смо равноправни, или ћу изићи напоље. — Нагло се утиша жагор. — Ево
мојих чињеница: прихватањем савезничких захтева, ми обавезујемо
савезнике на хитну помоћ и уклањамо тешко неповерење које у Европи
влада према Србији. Нарочито код Енглеза. А такође, и у Русији. Ступањем
Бугарске у рат против Аустро-Угарске, што нам савезници гарантују, а
затим и Румуније и Грчке, скраћује се рат, господо. Смањују се жртве
српског народа, које су и до сада огромне. У ствари, спасава се Србија. Да,
господо, спасава се Србија.
Не спасава се. Ако се смањују жртве, умањују се и победе. И издају се
вековне тежње српског народа.
Понављам, Ваше височанство: скраћује се рат. Излазимо из кризе, да не
кажем катастрофе. Зар нам је данас нешто прече од тога? — жели да
сретне Мишићев поглед, али он смркнуто гледа у своје шаке на ратној
карти. — И за Србију се најзад решава источно питање. Бугари нам више
никад неће бити непријатељи. Руке су нам слободне, леђа су нам сигурна за
тешке националне послове ка западу. Уосталом, ако ми сада с Бугарима
споразумно не решимо територијални спор око Македоније, Бугари ће га
сами, ратом и, наравно, са Швабама, само у своју корист решити.
У залету га прекиде Стојан Протић, одувек неугодан му противник:
Дозволите да нешто приметим том вашем трезвеном погледу у
будућност. Србија је, господине Катићу, ушла у рат против Турске и
Бугарске да ослободи народ и територије на које има сва етничка и
историјски легитимна права. Ако се данас тих права одриче, и то после два
победоносна рата, онда су цела државна идеја и национални циљ српског
народа доведени у питање.
Тако је. Одатле се гледа у будућност, господине Катићу.
Вукашину је свеједно шта официри мисле и довикују; иако добро зна
Протићево схватање националног програма, усредсређено га слуша, с
рукама под судничким столом, на коленима.
Не може се напустити Македонија а да се истовремено, са становишта
историјског и етничког легитимитета, чврсто полажу права на наше
западне и северне територије. Ми се ни у ком случају не смемо данас
одрећи ниједног дела своје земље и народа. Јер се цела ослободилачка
борба српског народа доводи у питање. Оно што нам је четири века био
национални циљ да сада испустимо, и то под притиском савезника, врло је
неразумно. Много неразумно, господине Катићу.
Врло је разумно управо са становишта будућности, господине Протићу.
У име какве будућности ви предлажете да се одрекнемо победа из два
рата? Жртвујте своју очевину, а не Македонију!
Та је жртва, Височанство, веома мала према жртвама које ћемо дати
ако на Балкану сами ратујемо против Аустро-Угарске и Немачке. Поново
подвлачим: то жртвовање пола Македоније је наш највећи улог у будући
мир на Балкану и српско-бугарске односе. Бугари ће изгубити сва
историјска и политичка права да се понашају непријатељски према Србији.
А ми ћемо се данас спасти. Како то не увиђате, забога?
Бугари, Вукашине, неће ући у рат на страни савезника ни кад бисмо им
са Македонијом и Ниш дали. Бугари ће у сваком рату бити против Србије.
Такво је геополитичко стање на Балкану. И такав је то народ — каже
Пашић не гледајући га.
Јесте ли ви, господине Катићу, све рекли?
Нисам све рекао, Височанство. Али ћу рећи. — На судничком столу
Србија му се издужује, шири, размиче у даљине; по њеним границама
попадале главе, браде, наочаре.
 10

Толу Дачића опет изгураше из болнице, низ степенице, у бару. Доктори

немају времена да погледају спискове приспелих рањеника. А од подне их
нико више и не уписује у болничку књигу. Болничарке обећавају да ће му
ујутру дати тачно обавештење. Како да дочека јутро без Блажиних ногу?
Макар да зна где су му одсекли, па да чека. Ако је једна, ако је испод
колена, онда ће још и да личи на човека. Не може да коси и прска
виноград, али може да копа.
Проговори сад ти, Ђорђе. Питај ону болничарку.
Не смем.
Па двојица нам рекоше да је и Адам прешао ту ћуприју. Еј, дете. Побогу,
ћерко, стани.
Милена застаје пред степеницама болнице и диже фењер да види: иза
крупног, бркатог сељака с некаквим модрим летвама на лећима,
престрашено је гледа старчић, сав зарастао у браду. Слути, зна због чега је
заустављају.
Молим вас, журим. Шта могу да вам помогнем?
Четири пушке дао сам да бране Србију. И ред је да ми се изађе у сусрет,
и да ме не ритате као пса из касапнице. А он, рођени брат Вукашина
Катића, тражи сина јединца. Ја још тројицу живих.
Ког Вукашина Катића?
Оног јединог, који се зна. Онога што поткива Пашића. Ал', то је њихова
ствар. Школована си, мораш да га знаш. Немој да се љутиш, дете.
Милена осети збуњеност. И стид због нечега. То мора бити нешто
страшно чим се тата разишао с њима, никад их није ни поменуо. О свом
селу и детињству није јој причао. Кад га је питала има ли деду, набусито је
одговорио:
„Имаш деду. Кад завршиш факултет, отићи ћеш у село да га упознаш.“
„А зашто ме сада не водиш?“
„Објаснићу ти то када будеш студенткиња.“
 Још га једном питала, исто јој одговорио. О деди и селу питала и мајку.
„То ће тата да ти објасни. Немој мене о томе да запиткујеш.“
Последњи пут кад је питала, мама јој, са одуженим уздахом, рекла:
„Не знам. И нећу да мислим о том Прерову.“
Сигурно је нешто страшно мећу њима. Да каже да јој је отац Вукашин
Катић?
Ваљда је Вукашин Катић толико заслужан да његовом брату кажеш: јесу
ли обе одсекли Благоју Дачићу из Седмог пука Моравске дивизије, други
позив? Иако си господско, можеш да појмиш: човек без ноге може само
кукуруз да круни и пасуљ да треби. Ако има.
Како се зовете, чича?
Тола Дачић, из Прерова. И слуга и комшија овог Ђорђа Катића који је
рођени и једини брат Вукашина Катића. До мотике смо ја и Вукашин
заједно били. Потом, као што се зна. А мој је син Благоје, Блажа, у обе
рањен. Види, тако ти бога, је л‘ донесен и шта ће да буде. Ако нису одсекли,
не дај обе, побогу, ћерко.
Милена с подигнутим фењером приђе ближе Ђорђу: не личи на тату.
Несрећан. Много несрећан.
А како се ви зовете? — спусти фењер да јој не види лице.
Па рече ти човек како ми је име. Ако можеш, учини то што те молимо.
Немој да ме запиткујеш — рече Ђорђе осорно и одмаче се од светлости
њеног фењера.
Ја сам ћерка Вукашина Катића — промуца и склони фењер иза себе.
Ђорђе трже Толу за рукав; изненађен, не зна да ли је добро што му је
она братаница.
Зури у њу: личи на оца. Ал’ је женско, ваљда не воли само себе.
А како се зове ваш син? Мој брат.
Адам.
Први човек. Дивно име — промуца узбуђено. Има још једног брата.
Можда ће и њега да превија. — Извините, нисам вам рекла да се ја зовем
Милена — збуни се још више. Какво су то зло учинили тати да им ни после
двадесет година није опростио? Или је он њих толико увредио? Не може
тата зло да учини. Зна ли Иван за ту тајну? Још ноћас ће му написати да
имају брата и како је срела стрица. — Нисам вас чула. Шта сте рекли?
Кажем ти да прво видиш за Благоја Дачића, Седми пук, Моравска
дивизија, други позив. Па се после поразговарај са стрицем.
Хоћу. Чекајте ме ту — подиже фењер да види стрицу лице.
Ђорђе се погурио, повио главу: Где ли јој је брат? Мора да је Вукашин
то удесио: пратио ћерку у болничарке, а сина склонио у писаре Врховне
команде. Па су вуци сити и овце на броју, а он опет велики Србин. А Адам
нек погине за стричев министарски портфељ, за силу и власт господску. Пас
им се меса напотезао!
Што ли ова твоја братаница овако споро иде?
Господска крв. На мајку.
А мени се чини да је ликом исти отац.
Не богорадај више, Толе. Ћути и једи сам своју муку. А ја јој не рекох да
уз Блажу тражи и Адама. Ако је прешао ту ћуприју, како рекоше, борбе су
се наставиле и гинуло се и после. Кад неко јаше оноликог коња, тај се с
трећег брда види. Као школа.
Ал’ Шваба гађа у коња, а не у коњаника. Пешак је сам и једина мета,
мој Ђорђе. Пешаци навек највише гину. Добро, једна нога, може се без
једне. Ако су обе, божје му сунце, шта ћу ако су обе?
Замукоше: болничар у кофи износи из болнице крваве удове; сиђе у
сенку и пође дуж зида, замаче за угао; Ђорђе зажмури, а Тола не могаде да
види: да ли су ноге или руке у кофи.
Није, ваљда, да одсечене ноге бацају кучићима? Сунце ли им божје,
болничарско, зар не сарањују ноге, лепо и људски? Човек има само две
ноге, и колике су муке док порасту. Ноге су пола човека. С ногама се
спасавамо и имамо своје. И играмо на њима, и путеви постоје због ногу.
Без ногу човек је пањ, крваво им сунце!
Ућути, кад ти кажем. Оставићу те. Не могу више — окреће главу да не
гледа мртвог војника кога два болничара износе из болнице; држећи га
један за главу, други за ноге, вуку га по степеницама, по бари, дуж зида, ка
углу.
Тола закорачи да пође за њима и види где их то бацају, али се на
степеницама, забринута лица, појављује Милена и лагано силази низ
степенице, загледана у Ђорђа што зури у бару пред собом, повијен под
торбом: Не личи на тату. Много је мали. И несрећан. Како да га утешим?
Шта би? — Тола јој пође у сусрет и стаде испред последњег степеника.
Вечерас је донесен један рањеник са цедуљом у копорану. Блажа, пише.
Ништа више.
 Блажа? И ништа више?
Ништа. Ни пук ни дивизија.
И?
Одсечене су му ноге. Али ће преживети, сигурно. Доктор Сергејев га
оперисао. Рус га оперисао. Још се није освестио, па нисам могла да га
питам. За презиме и остало.
Па оно су, Ђорђе, сигурно његове ноге што их малопре она стрвина
болничарска пронесе! — хвата Ђорђа за рамена, дрмуса га. — Кучићима! —
јекну.
Милена гледа у његове модре летве не схватајући им намену.
Чуј, чича! Зар један Блажа постоји у Србији? Притрпи се мало, за сат ће
да се освести па ћу га питати ко је. Дешава се да возари замене имена
рањеника.
Фала теби, ћерко. Ја ћу сам да видим јесу ли оно Блажине ноге — каже
и полази поред болничког зида, за онима што су пронели мртвог војника. И
оним што је однео ону кофу са нечим. Нека велика кокала јесу, сигурно.
Неког крупног, неке човечине, сунце му божје, могу бити Блажине.
Стриче, склоните се са кише. Дођите под стреху.
Хоћеш ли ти одмах да провериш све спискове? Адам, Коњички
ескадрон, Прва армија — муца и не миче се.
Хоћу, могу. Не брините. Знате ли да је тата данас стигао у Ваљево?
Рекоше ми да ме тражио — не види му очи. Као накашљава се. Није се
обрадовао. — Тата би се много обрадовао да вас види. Тата се неколико
пута спремао да пође у село. Да види деду и вас. Али послови, његове
дужности. Знате, за три године, три рата. А он је опозиција, и можете
замислити какав му је живот док Пашић влада.
Он се још више гури под торбом и повија главу под шубаром.
Непријатно му је, као да га је стид. Сигурно је он кривац за ту свађу, то
непријатељство. А несрећан је. Треба тата да му опрости. Мора сада, у
рату, да му опрости.
Тата ми је много причао о вашем заједничком детињству.
Лаже твој отац — прекиде је Ђорђе и подиже главу. Загледа се у њу:
личи на оца. — А ти, ако хоћеш нешто да ми учиниш, иди и погледај те
спискове што сам те молио.
Она га гледа згрануто.
Тола се врати, без речи узе фењер од Ђорђа и потрча у мрак иза
болнице. На ћошку, судари се с болничаром. Види му празну кофу:
Стани. Где си просуо кофу?
Шта се то тебе тиче?
Тола га хвата за раме и диже фењер да му види очи:
Зар су ђубре човекове ноге? — дрмуса га. — Иако су одсечене, човек су!
Ма пусти ме, чича, да и тебе не бацим у јаму.
Болничар му се чупа из шака.
Из моје руке, бик Аћима Катића није се истргао!
Па добро, шта хоћеш од мене?
Хоћу од тебе људски да ми кажеш: чије си ноге бацио и где си их бацио?
— самлеће му раме ако не каже.
Откуд ја знам чије ноге тестеришу доктори, побогу, чича? Ја потирем
крв и чистим ђубре.
Какво ђубре, бре! — дрмуса га. — Зар су теби, смрдљивко позадински,
ђубре ноге и руке што их човеку војнику уби Шваба због Србије?!
Ама, кажем ти српски: чистим операциону салу и ништа ме се друго не
тиче. И пусти ме.
Немој да си стрвина, четири сам сина држави дао. Да те ноге што си их
бацио нису Благоја Дачића, из Седмог пука Моравске дивизије?
Кажем ти, не знам.
Јесу ли од крупног човека?
Нисам их загледао. Приметио сам само да је једно стопало начисто
смрскано.
Тола пусти болничара.
Кажи ми, синко, кад је кукао, док су му их они крвници секли, кога је
мученик спомињао?
Сви кад кукају, спомињу мајку. Сви смо ми од једнога.
Пијеш ли? Имам добру комовицу — пружа му пљоску.
Не могу сад. Морам да идем.
Иди, али ми кажи, где су оне ноге одсечене?
Више колена.
Ух, сунце им крвничко! А где си их бацио?
У јаму, у ђубре. Иза багрема. Ту су гомиле свакојаких кокала и меса.
 Није ђубре, није блесавко болнички. Ништа човеково и војниково није
ђубре.
Полази с фењером ка багрему и јами. Полако, поред болничких
прозора: ослушкује јауке. Они се мешају, укрштају с виком, псовком.
Продужава ка багрему и јами, ка тешком, трулом смраду. Алексу би по
чукљу одмах познао. Чукљеви су му као у брдског вола. И Микину
цеваницу, по оном белегу од секирчета, познао би у камари цеваница. Ал’
Блажину, једино по оном кривом, згрченом домалићу. Ако је стопало
смрскано, ако га нема, како онда? Како? Зауставља га задах труљења меса
и гашеног креча. Стаје пред јамом и осветљава је фењером: неколико ногу
и две руке вире из кречног млека.
 11

Ваше је мишљење издајничко! Кад би вас чули војници, растргли би вас!

— прекиде Вукашина генерал Бојовић.
Ако је стање војске и на фронту такво каквим нам га је приказао
војвода Путник, како смемо да се одупиремо савезничким захтевима? —
поново осећа ону језу с којом је и почео да излаже своје мишљење.
Не узимајте ме у своје аргументе — преко судничког стола и Србије,
кроз кашаљ му добацује војвода Путник.
Заћута. Неће да увреди Путника. Прозори се тресу и зврји стакло:
улицом поново пролази воз воловских кола с рањеницима. Јаук и возареве
псовке. Генерал Мишић опет прегласно креше жигицу и припаљује
цигарету. Смрачен је, с погледом кратким, преда се. Мисли ли и он да сам
издајник?
Сад је јасно шта значи она ваша крилатица „Окренимо леђа Истоку“. Па
ви сте окренули леђа Србији! — узвикује Престолонаследник.
Срамота! Шта ће вам син рећи? Ћерка вам је болничарка, како ћете је
сутра погледати у очи? Напишите у „Одјеку“ то што сте овде рекли. Чик,
господине Катићу! — довикују му официри.
Вукашин каже замишљено и тихо: — Време ће, господо, сутрашњица, и
то ван ваљевске суднице, пресудити и том вашем патриотизму и овој мојој
издаји. Ја вам мирне савести поново изјављујем: ако не послушамо
савезнике и не задобијемо Бугаре за рат на нашој страни, учинићемо кобну
грешку. Србија ће изгубити рат било како се он завршио.
Жели још једну реченицу да изговори, али не може због неочекиване
занемелости око судничког стола и генералштабне карте Србије. Говори
Пашић, мора да га слуша:
Ако нико нема нешто важније да каже, имам да изјавим следеће: ја не
могу да будем председник владе која би пристала на бугарску анексију
Македоније. Сматрам да наш народ ни под којим условима не би пристао
на ту жртву и срамоту.
 Заћута и с карте диже поглед на Вукашина. Одобравају му официри и
шефови опозиционих странака. Пашић наставља:
Али треба да се зна, господо. Да се одупремо савезничком ултиматуму,
можемо једино ако упорно водимо рат. Без обзира на жртве. Чим би
савезници сазнали да ми помишљамо на мир, одмах би тутнули Бугаре на
Македонију. Тад ће и остале комшије да провале српски плот: Румуни у
Банат, Арнаути ће да насрну у Призрен и кољу по Метохији и Косову. А
Италија ће да одреже Далмацију до Дубровника... Јер, браћо, балкански
фронт мора да се одржи. Ако се у томе не успе, Србија губи свој рат и
државу. Губи све ратове које је водила за слободу. Све што наш народ
вековима тежи да оствари. — Пашић говори тихо, једва га чује од треска
калдрме под точковима воловских кола; држи се за браду и забринуто
гледа. — Слажете ли се да влада саопшти савезницима: Србија је спремна
да се бори с њима до победе ако они одустану од захтева да се Македонија
уступи Бугарској?
Министри се слажу. Шефови опозиције, такође. Официри су још
одлучнији. Престолонаследник се иронично смешка на Вукашина.
То значи да сте за рат до краја, до победе. Јесте ли сагласни, господине
Путниче?
Јесам. Али са чим да водимо рат до победе, господине председниче?
С оним што имамо. И онако како једино можемо.
Тишином пуца калдрма, трешти улица од воловских кола пуних
рањеника; тај тресак, мутно осећа Вукашин, опомиње и прети њима који у
судници одлучују о судбини оних који гину, крваре, кисну. Осуђени су. И
они који их осудише. То му потврђује и ноћ што се улила, узидала у велике
прозоре суднице.
У име мог оца краља и у своје име, изјављујем, господо: Круна неће
пристати ни на какве захтеве који понижавају Србију и који су против
њеног суверенитета — говори одсечно престолонаследник Александар,
испршено и преозбиљно, измећу два старца, Пашића и Путника.
Војвода Путник посече тајац узвиком:
Муниција! — Сви се пренуше, чак се и генерал Мишић загледа у њега. —
Шта ћемо за пушчану и артиљеријску муницију? — суздржава кашаљ,
претећим и очајничким погледом кола око стола, по свима.
Данас сам опет ургирао код Руса и Француза. Написао сам депешу: ако
нам муниција не стигне за недељу дана, српска војска мораће да обустави
борбу. Али нам и Грци праве сметње у Солуну. Бугарске комите прелазе
границу и руше пругу — каже Пашић. Секретар му пружа телеграм. Док га
отвара, мумла: — Морамо и њима да одолимо. Бог ће нам, ваљда, мало
погурати.
Вукашин се пита: куд ће одавде? Осећа се несрећним; тако несрећним
да се у њему ниједно друго осећање не може да издвоји. Људи око стола
тамне; на карти се не виде ни линије ни стрелице; угасила се та
генералштабна представа Србије; утишао се и жагор огорчења на
балканске суседе. Одмиче се и смањује све око њега. Из даљине чује
довикивања коморџија и псовку официра на улици.
Пашић једва разуме:
Треба, господо, да знате и овај други телеграм. Америчко посланство из
Беча много брине за аустроугарске заробљенике. Американци су
незадовољни висином наше плате заробљеним официрима и војницима.
Јесте. И тврде да заробљеници немају услове за нормалан верски живот и
религиозне обреде. Траже да им изградимо капеле и дамо католичке
свештенике. Добро, да им направимо капеле. Али, шта ћемо за
свештенике? Сем да их заробимо, а?
Господине председниче, доста о поповима. Наставите свој експозе.
Команданти још вечерас морају на фронт.
Па, Престолонаследниче, мислим да је стање јасно. Не дамо
Македонију. Да код савезника још јаче закукамо за муницију и помоћ. И да
се боримо до победе.
Све што може да носи пушку, одмах да се упути на бојиште. Жандарме,
писаре, последњу одбрану. Забушанте. И све ћаке одмах на фронт!
Вукашин се трже: Зар то он захтева? Генерал Мишић гледа у Пашића и
министре; над стиснутим шакама врти палцем, пресуђује:
Сву нашу националну интелигенцију уплести у војску. У преморене и
проређене трупе ћаци треба да унесу први чинилац опстанка: дух и вољу. У
сваку чету по два ћака. Ниједан ђак не сме остати у штабу.
Мишићев палац расте и врти се чудно и застрашујуће, у некаквој магли
су главе официра и министара, само он расте, расте, иако Пашић тихо
шапуће:
Зар баш морамо и ту децу да дамо?
Морамо. Скопски ђачки батаљон одмах да крене на фронт — војвода
Путник кашље.
У ровове! Него шта! — додају официри.
 Да мало размислимо. За неки дан да одложимо?
Нема одлагања. За неки дан биће касно, господине председниче —
неопозиво пресуђује генерал Мишић, његов најбољи пријатељ, и генерал
кога највише цени, и много промишљен човек, и отац коме су два сина на
фронту и кћерке болничарке, тај Живојин Мишић пресуђује и њему,
Вукашину Катићу; пред њим се клати и прети, и расте вртећи се Мишићев
огромни, жутњикави палац с великим ноктом, зарива му се у грло, у
јабучицу: не може ни реч да каже. Не може ни да дише. Осуђен је, то
сасвим јасно схвата.
 12

Зашто се није супротставио жртвовању ћака? Само из страха пред њима

што га назваше издајником? Частољубље, политички углед. Зар су то
разлози?
За његовим лећима неко кашље; тај упорни кашаљ чуо је још код
Врховне команде, чим се одвојио од генерала Мишића; кроз варош га
слушао уз трескање точкова по калдрми, шкрипу кола, бат волова и вику
возара. Окреће се: сељак, неки јадник, притиснут шубаром и погурен под
великом торбом, иде за њим. У болницу, као и он.
Иван на фронт! — шапну, укопа се. Иван у рову, водник, смениће
погинулог водника, предводиће војнике у јуришу. Гејзир земље и камења,
као на оној фотографији, букну пред Иваном. Кључа помрчина. Заудара
шалитра. Све базди на експлозију гранате. Залива га киша.
Иде поред кола, гаца по барама, клиза се, а пред њим израњављена
светлост ретких светиљки израњавила ноћ; из кола се цепају јауци и „мајко
моја“; возари ударају прутом мокре и преморене волове. Иза њега, на
одстојању, иде онај јадник сељак; с времена на време га сустигне, чује му и
корак и хуктање, мора да се о крене: црна гомилица. Можда му је син већ
мртав. Жели да му види лице. Он заостаје и као да се још више гури и
повија главу. Шта да га пита и чиме да га утеши? Продужује поред кола с
рањеницима, ка болници: на овој српској земљи све су разлике закратко.
Ратови нас равнају. Једнака нам је моћ, једнако дело, и нада; једнак нам је
и век. Нико овде не може далеко. Ни много друкчије од осталих. Уколико
то упорније настоји, утолико ће му казна бити већа и несрећа дубља. Жури
да се одвоји од сељака, да га својим хуктањем не туче по темену. Али га
сељак опет сустиже. Генерали и министри, Престолонаследник и Пашић, и
он, сви који су вечерас у ваљевској судници одлучивали и судили, мислили
су, уверавали себе и друге да, одлучују и говоре у име овог сељака, тога
живомученика згуреног под шубаром и торбом, и тих што јаучу и крваре у
колима и себи псују мајку што их је родила, и тих што мокри и гладни
пљешћу прутом по мокрим и гладним воловима. За шта се то толико гине,
чему то безмерно страдање? Каква слобода може бити накнада само за ову
ноћ тим несрећницима што им се с кишом цеди крв по слами и коловозу?
Уједињење са онима који ратују да до тог уједињења не дође? Уједињење са
онима који их убијају, које убијају, зар је то национални и историјски циљ
коме данас треба апсолутно све жртвовати? Стаје под некакво дрво,
ослања се на стабло; види: и сељак застаје, и он се прислања уз прво дрво.
Ко зна одакле иде и колико дана вуче торбетину хране и преобуку за сина.
Можда, мртвог сина. Мора Ивана да види. Питаће Мишића за распоред и
где да га сачека. На колима која пролазе гласно плаче и танко јечи човек.
Подиже оковратник пелерине и пожури напред да не слуша плач, али
сустиже друге јауке; стењу, дашћу преморени волови што базде на балегу и
мокраћу. На Прерово и детињство.
У болничком кругу препуном воловских кола, у помрчини процепљеној
светиљкама са степеништа болнице, једва се пробија кроз гомилице
лакших рањеника, које скидају возари и воде ка превијалишту. Стиже до
степеница, нема снаге да уђе: врева јаука, корака, лупа носила и лавора.
Моли болничара да позове Милену.
Шта си јој ти?
Отац.
Тај ти чин за операционо одељење не важи, господине.
Увређен, прибија се уз довратак; журно пролази болничарка:
Чекајте, молим вас. Где је Милена Катић? Водите ме код ње.
Милена је у хируршкој соби. Знате да се тамо не улази.
Молим вас лепо, реците јој да је отац зове на тренутак да изиђе.
Болничарка без речи одлази. Он дрхти; степенице се успињу уз њега:
Из осветљене собе излази Милена; угледа га и, као и увек, искошено
потрча к њему; он се прислања уза зид: стиже, блесак јој у очима; од те
радости он не може шакама да јој узме главу и пољуби.
Као да се спасава од гонилаца, разгрну му пелерину, покуша и герок да
му раскопча и загњури лице у само очево срце: шћућурена му под
мишком, без речи, дрхти крупно. Кад би могла никад више да не оде
одавде, да остане заувек ту, у тој топлини и заштити.
Он испусти штап и чврсто је стеже, нем и усталасан. Шта је под овим
небом уопште вредно без ње и Ивана? Ничег већег на овом свету нема од
њеног дрхтаја, њеног дисања, њене топлине. Како је могао, како је смео да
је пусти у болничарке, у рат?
Не знају колико траје то њихово најдуже и немо грљење. Онда он
шапну:
Да те видим.
Она још жудније притиска лице на његове груди. Само оца треба волети
у рату. Једино њега. Уплаши је жестина тог осећања и нагло се одмаче,
гледајући га раширеним очима, пуним суза.
Мало му је да је помилује по образима као увек, мало му је да је
пољуби у чело као при сваком сусрету, а не зна шта би друго сада. Жели
што пре да оде одавде.
Реци свом шефу да ћеш вечерати и спавати са мном у вароши.
Она предуго ћути. Ако Владимира донесу а ја нисам ту? То би било
ужасно.
Хајде, спреми се — додаје строже, порезан њеним ћутањем.
То није могуће, тата.
Ја сам још ноћас у Ваљеву, Милена. А и болница ће, сигурно,
прекосутра бити евакуисана.
Је ли мама много несрећна?
Треба чешће да јој пишеш. И дужа писма. Послала ти пакетић. Идем из
Врховне команде, нисам ти га понео. Узећеш га.
Тата, ја не могу с тобом да пођем — каже поправљајући своју
болничарску мараму.
Види: очи јој се осушиле. Кецеља јој умрљана крвљу. И она ће сад
отићи? Зар је то могуће?
Операције ће трајати сву ноћ, а само смо нас две асистенткиње. Како да
одем?
Ти си асистенткиња? Гледаш операцију, можеш то? — муца.
Забога, тата.
Он дуго ћути. Она не зна шта да му каже. Увредиће га ако му каже да
због Владимира не може ноћас да напусти болницу.
Али ти си данима плакала што су деца мачету пребила ногу. Ти ниси
могла лептира да ухватиш — казује гледајући у крваве мрље на њеној
кецељи.
То је било пре рата.
А сада, Милена?
Сада је рат, тата.
 За операцију треба искуство. Груба, то јест, јака личност.
Не, треба само љубав. Морам да идем. Доћи ујутру око осам.
Полази, окреће се, клати се: само још један трен да се шћућури под
његовом мишком. Заридаће. Не, то не сме.
Тата, иди одмори се. Чекам те ујутру у осам — шапну и крену брзо,
трчећи сумрачним ходником.
Занемео, он дуго зури у врата операционог одељења, у њен нестанак. Па
у свој штап, бачен у блато и прљавштину болничког ходника. То је тај бол
који гаси све друге. И обесмишљава све. Све. Диже штап и пође ка излазу.
Застаје пред помрчином, испред кола с рањеницима под некаквом
сијалицом, пред воловима који леже у бари. Загледа се у воловске очи из
којих праска зеленкаста светлост. Закопча пелерину, навуче шешир и,
чврсто држећи штап, некако сиђе низ степенице. Светиљке му се
расплињују у сузама.
На друму застаде да се ослони на дрво и појми шта се то догодило
ноћас. Чује: за леђима му се неко познатим кашљем оказује. Окрену се,
сјежи се: онај исти сељак са шубаром и торбом. Каква је то утвара?
Ко си ти, човече?
Сељак ћути у мраку.
Је л’ ти син жив? — викну. Сељак се не миче, нем; пролазе кола с
рањеницима.
Имаш ли дувана? — промуца из мрака неко однекуд познат.
Имам.
Дај ми цигару.
Сељак му приђе. Не види му лице. Можда има браду. Старац. Сада сви
очеви носе браде, сви су сада старци.
Одакле си, пријатељу? — Старац гласно хукну. — Питао сам те одакле
си? — Сељак устукну корак. — Је л' ти син у болници?
Не знам — шапну.
Како не знаш? — пружи му цигарету.
Нисам га нашао. Припали ми.
Као да је некад чуо тај глас. Негде. И давно. Нешто га молио. Због
нечега му претио. Свађао се. Јаукао и псовао. Вређао, молио. Због њега је
много патио, кајао се, стидео, презирао себе, мучио се да га заборави, ко
зна колико живота га није чуо овако и није га заборавио; кресну жигицу, у
тој светлости: он. У пламичак уноси лице, за цигаретом, у умирућој мокрој
светлости севну црна брада, ситне очи и тешке обрве, увек исти:
Ђорђе! — јекну Вукашин и коракну од дебла и њега немог и непомичног,
какав је и некад био у штали, у јабучару, у вратима бачваре, пред Аћимом,
који у срџби није крио мржњу никад, због нечега, због њега, Вукашина, кога
је волео неправедно и више зато што је он често био овако нем и
непомичан, старац, одувек старац, пред женом Симком, и за њу старац са
чекињастом црном брадом, под шубаром: Па и њему је син у војсци. Адам.
Од оног хајдука Николе сазнао му је име. Тај Адам мора да личи на мајку,
мора бити много леп. Доцкан се родио, Ђорђе му, свакако, није отац.
Свеједно, примио га, син му је. Ако тај младић погине, онда ће се у
Прерову затрти Катићи.
Где ти је син? — шапну.
Тражим га, Вукашине.
Вукашин напипа стабло загушен Ђорђевим шапатом. Кад брата поново
угледа пред собом, надохват руке, са цигаретом у устима, пружи руку да се
поздрави с њим, али му не нађе руку у мраку, и пусти да му празна, мокра
шака падне низ пелерину.
Је ли у Ваљеву? Да није рањен?
Јуче сам чуо да је рањен. Данас ми двојица рекоше да није рањен, што
је горе. И да је припојен Четвртом пуку. Пошто је његов ескадрон сатрвен
начисто. Сад ће и Четврти пук да буде сатрвен начисто. Пљушти олово,
пљушти киша — шапуће. — Дај ми машину — подиже промукао глас.
Вукашин му пружа кутију са жигицама. Ђорђе припаљује угашену
цигарету.
Човек умире онакав какав се и родио, помисли Вукашин. И ја сам исто
што сам био у Прерову. Шта да му кажем сада?
Ко ти је рекао да сам овде?
Твоја ћерка ми рекла. А мука ме натерала.
Мислиш да је мени лакше?
Сад је сваком своје најтеже — коракну к њему. — За себе те никад и ни
за шта нисам молио — промуца.
Устукну препун језе, једва га чује:
Спаси ми га, можеш то. Нека буде телефониста. Писмен је, има
разговетан и јак глас за телефон. Чујеш ли ме, Вукашине?
Какав телефониста? Зашто баш телефониста?
 Па неће, силник, да буде посилни. Неће никог да служи. Ја сам му летос
удесио за посилног код команданта пука. А он, силник, неће да служи. За
инат начинио штету и човек га најурио у ескадрон. Још сам тријест дуката
дао да га преведем у болничаре. Ал’ он, пас, ни да чује. Још се наљутио на
мене и написао: „Хоћу“, каже, „да будем болничар ако пристајеш да после
рата одсечем шаке. Болничарским рукама да једем хлеб и још нешто што
волим да придржавам, не могу никако.“ Такав ми је он, пусник.
Браћа смо, рече у себи Вукашин. Браћа смо, понови желећи да му
спусти руку на раме. Али за то нема смелости, јер му се Ђорђе примаче
опет, осећа му дах:
Аман, брате, спаси ми га.
Забога, Ђорђе, како да га спасем? Ни свога сина не могу да спасем. Ни
њу, видео си где је.
Можеш. Мораш да ми спасеш Адама. Нема за шта да погине. Нико
више Швабе не може да заустави. Свршено је са Србијом. Нека неко
преживи ову несрећу.
Морамо да се боримо. Морамо, Ђорђе — шапуће, брани се, не зна чим
да га утеши, не зна како да му помогне.
Морамо да живимо, а не да изгинемо, пси министарски и генералски!
Живели смо под Турском, под пашама и јаничарима, живећемо и под
Фрањом. Шта ће ми држава? Мени треба син.
Не могу. Никако. И мој син иде сутра у чету као водник, у ров. Не могу
да га спасем.
Можеш, ал’ нећеш. Странка, држава, та отаџбина, преча ти од живота.
Као и твој отац, више од свега волиш власт.
Не тражи од мене оно што ни свом сину не могу да учиним. Не тражи!
— у очајању викну Вукашин.
Само себе волите, Аћим и ти — јекну Ђорђе и одступи.
Зали га киша и снизи торба. Од треска и шкрипе кола с рањеницима не
чује му хуктање.
Кажи ми бар име човека који је сад моћан, а има и душу. Ја за таквог
имам — лупа се шаком по грудима: густа цика дуката. — Колико хоће,
имам.
Како ме не схваташ, човече? Коме да кажем: ево ти кеса дуката,
премести Адама Катића у телефонисте. Не можемо тако да се спасавамо.
Не можемо, Ђорђе — пресахну му глас.
 Знао сам да си пас — промуца и крену ка вароши.
Не може да га заустави ни име да му изговори а да не зајеца. Прислања
се уз стабло, дрхтећи. Пролазе кола у којима пева рањеник. Јаукне, па
настави да пева. Огорчено. Песму коју планинци певају на свадбама. И од
те песме цвокоће.
Ђорђе се загуби у помрчини. Двадесет једну годину га није видео. И
ноћас овако. Опет се одбијају један од другог као облаци, опет са увредом
и Ђорђевом мржњом. Да се потврди судбина: ни са братом се не може на
овој проклетој земљи. Али га сада боли љуће но икада.
Ђорђе! Ђорђе! — викну и потрча раскаљаним друмом. Не стиже га. Опет
викну. Не одазива му се. Киша, одвајкада. Стари ветар у голом дрвећу.
Наилазе кола с рањеницима.
Пожури ка вароши да га пронађе. Да му некако објасни све што се с
њим догодило откако је оног божићног јутра засвагда отишао из Прерова.
Њему може ноћас све да исприча. Иста их Живана родила, разумеће га
боље од Олге. Ноћас су на истом, и једнаки. Узалудно је било његово
бежање из Прерова.
Да му то каже, тражи га свуд: по улицама, кафанама, збеговима из
Мачве расутим дуж друма ка Лајковцу. Њега нигде.
Нем и обамро, прекиде тражење брата. Чека га генерал Мишић у
Врховној команди. Рећи ће м у, бар сада и бар њему, оно о ђацима и
фронту што је оћутао. Ордонанс га с наглашеном званичношћу уводи у
Мишићеву канцеларију. Затиче га за потпуно празним столом, са шапком
на глави, огрнутог шињелом, загледаног у под.
Чекам те, Вукашине — строго каже устајући.
Био сам у болници код Милене. Уз пут сам срео и неке своје сељаке,
задржаше ме — стреса кишу с пелерине и шешира, седа на једну столицу
прислоњену уза зид. Годи му што је столица прислоњена уза зид. — Како су
Лујза и деца? Имате ли вести од синова?
Добро су. Ако је неком данас добро. А они са фронта ми не пишу. Ваљда
претпостављају да ја преко њихових команданата могу да сазнам што ме о
њима интересује — скида шапку, ставља је на ивицу стола. — Желим одмах
да ти кажем нешто о нашој вечерашњој седници. Ти си, Вукашине, у праву.
Паметно и поштено си говорио. Био сам и још сам под снажним утиском
твоје политичке логике. Ум ми се веселио слушајући те.
Ти се, генерале, са мном спрдаш?
Не, забога, Вукашине. Ја ти говорим искрено и пријатељски.
 Па ти се са мном ни у чему ниси сложио.
Нисам. Али не зато што ти ниси паметно говорио. Него стога што ми
данас не смемо и не можемо да радимо и поступамо онако како ти
предлажеш.
Зашто, кад нас то најсигурније води избављењу из овог безизлаза?
Не смемо и не можемо.
Посилни уноси тањире, хлеб, шерпу с некаквим јелом које се пуши.
Отказао сам Лујзи вечеру. Желим сами да вечерамо — устаје од стола да
посилни разастре чаршав и постави вечеру. — Има, мој Вукашине, таквих
времена у животу народа кад се не поступа најпаметније, него како се
мора и може.
Желиш да кажеш: како прилике и могућности одређују?
И то.
Па управо сам ја заступао гледиште које је засновано на реалним
приликама и могућностима. Ја сам једини бранио оно што се данас може и
мора учинити за спас и будућност Србије.
Само си и ти, и мој шеф Путник, сметнули с ума народ. А тај народ
никад сав не стаје у једно стање. Нити из тог стања излази једним и
најбољим путем.
Они који га воде, ваљда, морају да пронађу најбољи пут. Тиме једино
могу и да оправдају своју владавину и остало с њом повезано.
О томе је моје мнење друкчије. Челници не морају увек да знају
најбољи пут и правац. Али су свагда дужни да знају шта народ највише
неће. То онај брадати лисац Пашић тачно зна. Наш народ сада неће нити
може то што му је најпаметније за будућност.
Ја у то нисам уверен. Нисам — устаје и покушава да хода по
канцеларији, али му је тесна, па се враћа до столице, хвата се за наслон,
једва савлађујући незадовољство Мишићевим ставовима и народским
философирањем о народу.
Знам генијалне војсковође који су у великим недаћама доносили
одлуке које ни њихови каплари по својој памети не би донели. Некад су
таквим одлукама побеђивали, некад били поражени. А кад се зрело
размисли, бива очигледно да они нису били будале. И да су морали знати
шта је паметно и најбоље. Па су због нечега радили друкчије. Јер су тако
морали. Можда и ми у овим искушењима баш тако непаметно поступамо.
Приђи да мало глоцнемо.
 За вечером, генерал Мишић је све време, као да се преслишава, без
жеље да чује Вукашиново мишљење, препричавао ратне прилике и одлуке,
од Картагине до француско-пруског рата 1871, тражећи у њима поуке за
Србију и потврду за свој став. Вукашин, опет, због нечега није могао да му
каже да је погрешна и трагична одлука о слању свих ђака и студената на
бојиште. А мучио га и Ђорђе, онакав растанак, опет неспоразум. Чим
некако окончаше ту вечеру што се одужила, са изговором да иде Милени у
болницу, ојађен, можда и разочаран у пријатеља, изиђе на улицу.
Прошла је поноћ кад, измучен узалудним тражењем Ђорђа по Ваљеву,
уђе у некакав, једини хотел, где не нађе ни собу ни постељу. Собарица му
понуди клупу у ходнику. Опружи се и покри преко лица мокром
пелерином. Мора спасти Ивана. Мора!
 13

Експлозија разнесе Вукашину несан у коме се понављало и трајало без

завршетка суђење у Врховној команди, у које су непрекидно, смењујући се,
улазили Иван, Милена, Ђорђе, и свак по своме газио Србијом на судничком
столу, ницали из ње и кисли, кисли. Сав укочен, он се суљну са дрвене
клупе, дотетура до излазних врата хотела: мутно, ниско небо по крововима
и оџацима, а улицом се ваља бежанија. Чује из гомиле:
Докле су стигли? Близу су. Куда ћете, побогу ? Путем којим ћеш и ти
сутра. Ја нећу из куће. Нисам ни ја хтео. Ал’ Швабе секу бајонетом све што
затекну. Вешају и силују.
Са запада тутњи артиљерија; свака експлозија гранате таласне реку
избеглица што тече улицом.
Добро јутро, Вукашине!
Као да не препознаје свог страначког друга Љубу Давидовића: зачуђено
зури у човека који сада може некоме да изговори „добро јутро“.
Врховна команда напушта Ваљево. Сели се у Крагујевац. И влада и ми
идемо у Крагујевац.
Како, богаму? Синоћ није тако речено.
Наш се положај нагло погоршава. Жури се Швабама, јесте. Како ти је
дете?
Па то је страшно! Ја сам се с њом само поздравио. Евакуише ли се
болница?
Знам да тешке рањенике немамо чиме да одвучемо из Ваљева. Наш
вагон полази у девет. Звао ме сабајле Пашић. Запео да одмах, по сваку
цену, образујемо коалициону владу. Стари мајстор тера своју нову
комбинацију националне слоге. Мени нуди министарство просвете, а теби
привреде.
Мени?
Теби. Ништа му не смета мишљење које си синоћ изнео. Ни бес
Престолонаследника и генерала на тебе. Одлучио да те ућутка и стави под
с кут. Знаш и сам, он одувек има меко срце за грешне и непокорне.
Шта желиш да кажеш? — заглушује га шљапат пролазника.
Код Пашића никад није само једно. Сад кад си за Александра и официре
издајник, само му користи што си му стари противник. Али си му ти,
Вукашине, сада и најпотребнији као министар. Пожури, причаћемо у возу.
Буди на станици тачно у девет.
Од неколико експлозија граната он се прибра. Давидовић се изгуби
мећу избеглицама, што он и не примети. Врати се у ходник хотела. Брзо
покупи пелерину, шешир и штап, изјури на улицу и кроз метеж жена и
оваца, говеда, стараца, кроз вреву бежаније, пожури ка болници. Пред њим,
али не може да га сустигне, жури сељак с торбетином и плавим летвама на
лећима, високо над главом, усправљеним ка небу.
Ако Милена остаје с болницом у Ваљеву? Зар да је остави да је заробе?
Како да оде?
Са леђа високог, под великом торбом погуреног сељака, плаве летве
парају ниско небо, оголеле шљивике, брегове. Пропада држава, а сељак
спасава некакве своје плаве летве. Какво ситно безумље! Мора да гледа у
две плаве летве пред собом, не заобилази баре, а плаве летве на сељаковим
леђима се губе у болничком метежу, јауцима, вици болничара који износе
рањенике и товаре их на воловска кола.
Стаје, не зна где да тражи Милену. Лакши рањеници, са штакама и
завојима око главе и руку, куљају из болнице огрнути шињелима,
ћебадима, чаршавима. Застају да погледају у небо, ослушну артиљерију,
међусобним погледима укрсте страх. Пробија се кроз гужву, пита
болничаре и лекаре за Милену, нико нема времена да му одговори; само
одмахују рукама. Ошамућен од задаха, некако се прогура у болнички
ходник. Болничари с рањеницима на носилима притерују га уза зид. Где да
је тражи? Нико га не чује и не примећује.
Добро јутро, тата — уплаши га глас иза леђа.
Загледа је нем: руке јој крваве, у очима безнађе.
Ноћас ниси спавала?
Нисам. Непрестано довлаче рањенике.
Много бринем за тебе, Милена. — Ћути, гледа јој искрвављену кецељу.
Још смо живи, тата. Кад ти одлазиш?
Он поћута, па шапну:
А ти, драга ћерко?
 Она се трже и намршти. Поред њих стају с носилима: мртав војник у
кошуљи и гаћама. Помодрело лице, отворена уста, онај задах.
Зар баш морамо овде да стојимо? — шапну.
Па где ћемо? — узе му руку и повуче га ка зиду.
Не сме да јој задржи руку због њеног пословног, грубог додира и
покрета. Заглушују га јауци, вика болничара, псовке. Чиме да је обрадује?
Шта је с Владимиром? — пита опрезно.
Она га преплашено загледа: Можда је нешто чуо?
Пише ли ти? — додаје још тише.
Јуче ујутру љут одјурио према нашем митраљезу. После не знам шта је
било.
Храбри људи знају да се чувају. Не бој се.
Заборавила сам да ти кажем, синоћ сам видела твог брата из села.
Тражи сина, Адама. Врло несрећно изгледа тај твој брат. Мој стриц. Није те
нашао?
Нашао ме.
Потресла ме његова туга за тим Адамом. Од сада ћу да бринем и за
њега. Зашто се мрштиш?
Не, забога. Зашто бих се мрштио? Адам је твој други брат.
А шта се то догодило мећу вама? Никад ми ниси објаснио зашто ми не
одлазимо деди у село. Онај сељак с плавим летвама који иде са чика-
Ђорђем и тражи синове причао ми о деди. Кад добијем прво одсуство,
отићи ћу у село.
Треба да одеш, свакако. Што пре. Знаш ли да Врховна команда данас
напушта Ваљево?
Знам. Од зоре је почела евакуација болнице. Видиш, лакши рањеници
одлазе на станицу.
А ти?
Ја остајем с тешким рањеницима.
Зар никако није могуће да пођеш са овима што се евакуишу?
Није могуће, тата. Два лекара и нас три болничарке остајемо. Неко
мора да се жртвује за неколико стотина рањеника.
И ти си себе изабрала за ту жртву? Сматраш да је то разумно и баш
неопходно, Милена? — спусти руку на њено раме.
 А шта, тата, друго могу?
Да, да — муца, ћути: То је оно, ми друго не можемо. Ми морамо само
тако. Зар већ и она све мора? Уноси јој се у лице: — Али, дете, шта ће бити
с тобом овде кад дођу Швабе? — ставља јој и другу руку на раме, грчевито
је стеже, привлачи јој лице: — Шта ће бити с тобом, девојчице? — шапуће,
тоне јој у очи.
Шта буде рањеницима, нека буде и мени — клону погледом, заћута.
Дрхти јој брада, шапуће: — Разумем те, тата. Али ја не могу друкчије.
А како ћу ја да те оставим овде?
Колико пута си ми казао: „Ми смо, Милена, некоме дужни себе.“
На лицу јој не види прекор.
Да, јесам — замуче.
Чула сам да је Владимир рањен — линуше јој сузе. — Њега донесу у
болницу, а ја побегла. Замисли његову душу.
Прислони му главу на груди, само за тренутак, па се нагло, уплашено
одмаче:
Морам да останем.
Да. Разумем те, девојчице. Разумем твоју љубав. Од тог себичлука живи
свет. Наставља се, траје од те моћи. Те неправде. Тако је то.
Ти мене правдаш, тата?
Не истеруј сва осећања докраја. Разумем те — гледа јој сузе. Грч му се
испречује речима.
Прљаве су ми руке, не можемо да се поздравимо. Збогом, тата. Пољуби
маму. Утеши је некако.
Ишчупа му се из руку и лагано оде ходником, гурајући се с рањеницима
и болничарима, који куљају из свих соба.
Он пође неколико корака за њом, повучен за корен, ишчупан, па нагло
стаде. Наиђе гомила лакших рањеника и, скоро обневиделог, изгура га низ
степенице.
Крај болничке капије судари се са сељаком с плавим летвама на
леђима. Тај га старац подсећа на неког, та погурена и забленута човечина.
Покуша да се мимоиђе с њим, али он повика:
Стани, Вукашине. Како ме, побогу, не познајеш? Ја сам Тола Дачић.
Иако си велики господин, и држиш бога за браду, да се поздравимо
комшијски. Док не оде у тај Париз, ми нешто бејасмо — за поздрав брише
мокру шаку о кошуљу под гуњем. — Помаже бог, Вукашине!
Пружи му руку с нелагодношћу, муком некаквом што га у исти мах и
љути и постиђује.
Бринеш за ћерку? Не секирај се за њу. На њу, онако гледну, може само
ватра и вода, зло без очију. Човек и зверка неће. Кад испричам Аћиму
каква му је унука, повилениће старац.
Како он са здрављем? — сети се да ноћас Ђорђа није питао за очево
здравље.
Па, Вукашине, право да ти кажем, сазрева. И то баш лепо сазрева. Јесте
још Аћим, много личи на њега, а није више Аћим. Вене и сацеђује се у
земљу.
Кажи му да му је унука болничарка, а унук добровољац. Ових дана
одлази на бојиште. Биће водник. Збогом, Толо! Журим на воз.
Чекај за неколико речи. Од Светог Илије, моја четворица раде за
Србију. Тројица с пушком и тесаком, Алекса с топом. Најмлађи, Живко,
загуби ми се на Церу. А ја тражим осталу тројицу, да им се нађем за
понешто. Па ми кажи, ти мораш да знаш: можемо ли шта да учинимо
против Шваба?
Мислим да ћемо моћи. Надам се. Морамо.
Немој то „надам се“. Мало ми је то за трпњу. Много смо се, Вукашине,
ми Срби изнадали. И у бога и у ђаволе. Па не би. Кажи ми ти оно што ће да
буде. Иако је зло.
Толи Дачићу, Преровцу, комшији, мора нешто да каже:
Победили смо летос на Церу. Победићемо опет. А ни савезници неће
дозволити да пропадне Србија — среће му поглед који неће утеху. Зар
ништа више не може да му каже?
И ја се уздам да ће Србија да победи. Ал', кажи мени ти што си близу
Пашића, иако се уједате, може ли Србија сама, без савезничког гурања да
се одржи? Свака им част, ал’ Руси и ти Енглези могу и да нам не помогну.
Не стигну због нечега. Имају прече. Знам ја шта је газда и кад има добру
душу. Добар је кад му требаш.
Толине плаве, водњикаве очи, очи не старе, светлуцају невером. Чиме
да га убеди? Самом вером, мало му је. А шта ће Тола Аћиму испричати?
Али га он некаквим великодушним осмехом испод великих, посивелих
бркова ослобађа муке:
Добро, Вукашине. Видим, жури ти се. Жури се и мени. Срећан ти пут! Па
наврати у Прерово. Било шта да настане, наврати. Биљке и стока замају и
најцрње у души. Кад си на свом, свако ти је зло мање. Збогом!
Рукова се без речи и запе низ друм, да прелази рањенике, не заобилази
баре и глиб, да стигне на воз. Пред железничком станицом стаје: па он је
Милену оставио да је заробе Швабе! Шта ће рећи оној несрећној Олги? Да
отац не може да се испречи судбини деце? Да н е сме да има толику љубав
и такав страх? Зар то некоме може бити утеха? И какав разуман доказ
може њој бити доказ? И мени. И свакоме.
Зову га на перон. У вреву и гомилу што се збија и расте око велике
браде. Угледа Пашића, на кога насрћу рањеници и избеглице:
Пашићу, злотвору, шта уради са Србијом? Куда ћемо сада кад си нас
довде довео?
У слободу, пријатељу! У слободу.
Куд? С чим? Нека ти је! Живео!
Притрпите се мало, браћо и сестре. Јамчим вам: ускоро ћемо се
вратити у Шабац.
Какав твој Шабац! Одбраните ви Ваљево и Београд. Живео! Где ти је
фамилија? Бежите у Солун! Живео!
Букнуше псовке и поздрави. Жене и старци нагрћу к њему да га виде и
додирну, да га изгазе, ишчупају му браду, баце га под владин вагон, који
наилази на перон, гуран локомотивом што непрекидно пишти и растерује
рањенике и жене с децом и дењковима ствари згомиланим по прузи.
Жандарми се испречују пред огорчену руљу.
Пашић споро диже шешир и мирним, чврстим гласом довикује:
Истрпите још мало. Победа је наша, браћо и сестре. Збогом! — и лагано
полази у вагон праћен псовкама и повицима: Живео!
Одмах за њим, понет гневом светине, полази Вукашин, мутно желећи да
му покаже нешто што личи на солидарност.
Како ти беше име сину? — пита га шапатом у ходнику вагона, око кога
се разлежу врева и вика разјарених и очајних.
Иван. Зашто питате?
Добро је, потрефио сам. Ово ћеш дати твом Ивану кад пође на фронт —
пружа му плав, запечаћен коверат са заглављем Врховне команде.
Од кога је то? Зашто? — пита, слути, узима коверат.
Тамо где га распореде, нека одмах преда лично команданту дивизије
или пука.
 Извините, ко вам је то тражио? За мог сина не долази у обзир никаква
протекција. Мој син је добровољац, господине председниче.
Знам, знам. Добро ти је дете. Рекоше ми, у београдској гимназији није
било бољег ћака. Нек се склони док не протутњи алауџа. Па после ће
лакше. За неки дан сам одложио одлазак ћака на фронт. Али Врховна
команда, видео си... Хајдемо да седнемо.
Пашић се увлачи у купе. Наилазе министри и шефови опозиционих
странака, виде му коверат у руци. Сви гледају у коверат, завирују у њега, у
заглавље, непгго га питају. Не може ни реч да изговори. Не може ни да
исцепа коверат. Ни да га гурне у џеп. Држи га да га сви виде, сви да
прочитају заглавље. Нема он ништа с тим ковертом. Нек се зна да му га је
Пашић дао. Али он је поткупљен, уцењен, ухваћен прљавим рукама за гушу.
Он сам, он лично да одлучи Иванову судбину. Да буде њен виновник.
Пашић га приковао за крст. Каква је то сатанска игра њиме? Прислоњен уз
прозор, зури кроз стакло:
На празном колосеку немилосрдно се туче неколико рањеника
отимајући се о шаторско крило. Локомотива пишти избезумљено. Вагон се
трже, поче да мили. Руља се хвата за вагон; рањеника што се најчвршће
ухватио за шаторско крило и сео на шине, једноруки рањеник боде тесаком
и смирује на шинама; тај победник не узима шаторско крило; баца тесак,
нож одскочи од шине, а он лагано полази ка пољу, праћен виком жандарма,
вриском и кукњавом жена. Рањеник са штаком га стиже и из све снаге
штаком га удара по глави; убица се тетура, савио ону једну руку преко
главе за одбрану и суља се низ насип; рањеник са штаком се враћа до
убијеног, узима шаторско крило и креће ка станици. Руља се, за владиним
вагоном, пресипа преко шина и прекрива све. Тмушно небо пада на
болницу, на Милену, која одлази ходником...
Теби је зло, Вукашине? Много си блед. Наредниче, донеси воду! — каже
Пашић.
Не треба. Не, све је у реду. Ноћ сам провео у болници. Рањеници, крв —
завлачи руку у џеп и дрхти с Пашићевим писмом мећу прстима.
Локомотива предуго пишти и воз се нагло зауставља: с неким се судара,
слећу торбе и кофери. Сви нешто грабе и држе, он ставља шаку преко џепа
с писмом. Воз је стао: министри излазе у ходник, тискају се око прозора.
Плачу и цвиле деца.
Деца! Откуд оволика деца? Шта се то догађа? Ко је скупио оволику
децу? Евакуише се нека школа. А где су им учитељи? Децо, где су вам
учитељи? Никог старијег не видим. Ни железничара нема. Несхватљиво.
Шта се ово догађа, људи? Вукашине, погледајте.
Устаје и прилази прозору: деца стоје на шинама и плачу, гомила деце
око локомотиве, по перону мале станице, из које куљају; прескачу
тарабице и крше георгине, наваљују да се попну у воз, на жандарме, који се
повлаче и не знају шта да чине, док министри ћутећи беже у купе.
Локомотива пишти и нагло полази.
 14

Кад је воз писнуо неколико пута отегнуто, тако грцаво као да засвагда
оглашава свој одлазак из Ваљева, Милени су уздрхтале руке, и то су
пинсете огласиле ситном звеком у лименом „бубрежњаку“. Доктор
Сергејев који је онесвешћеном војнику стављао газу на велику рану уз
кичму подигао је поглед са ране. Није могла да се свлада: пустила је сузе
да брзо капљу на војников крвав и исцепан копоран, бачен поред
хируршког стола. Доктор Сергејев јој нешто на руском зашапутао
преклињућим погледом. Пинсете су гласније зазврјале у „бубрежњаку“:
Можда више никад неће видети оца. А није могла ни да вечера с њим,
ни још једно вече да ћути под оном нежном и дубоком заштитом његовог
присуства. Његове тихе свемоћи. Откако зна за себе, никад се ничег није
плашила у његовом присуству. Ни вештица и вампира, ни курјака и
змијског цара, ни Турчина и змаја; с њим је смела да сиђе и на дно Римског
бунара на Калемегдану; и кроз стару шуму и клисуру, у олујној ноћи да
прође; и на гробљу да заноћи. После дедине смрти, кад је појмила да смрт
није сан, ни одлазак на небо, на зелену ливаду кроз коју протиче речица у
којој се брчкају анђелчићи као на слици у бакиној соби, она је била
сигурна да јој на татином крилу ни та смрт ништа не може. И све до
сусрета с Владимиром она је у свим младићима тражила очеву моћ,
особине, лик; није ни посумњала да може неког волети ко не личи на њега,
оца. Помно је посматрала мајку, изналазила јој мане, утврђивала очева
преимућства. Тако до сусрета с Владимиром. До тада. Отада, само му је
неколико пута села у крило и прислонила главу на груди да му слуша срце
и сат у џепу прслука; да мисли о металном гласу времена и ужива у
дубоким, моћним ударима из његових груди од којих цела кућа топлим и
тамним одјекује; да га било шта запиткује како би слушала оно његово
брујање, ону јеку у грудима. Зар је Владимир спречио да вечера с њим,
проведе прошлу ноћ с њим, слуша га, седи му у крилу, пита због чега су све
мушкарци љубоморни...
Није ни осетила како јој сузе капљу на хируршки сто. Доктор Сергејев
јој је нешто на руском тихо говорио; онда јој гласно рекао да одмах пође
на спавање, а сестра Душанка ће је пробудити за ноћну смену. Воз се више
није чуо.
Спустила је „бубрежњак“ са инструментима на хируршки сто и,
плачући, изишла из превијалишта; прогурала се кроз ходник пун рањеника
на носилима, не гледајући их. Напољу, пред болницом, стајало је неколико
воловских кола пуних рањеника, тек приспелих; идући калдрмом ка
управној згради, претвореној у собе за преноћиште лекара и болничарки,
помислила је да у колима с плавим канатама може бити и Владимир, али
није хтела да им приђе и погледа; није хтела светећи се за бол нанет оцу.
Због њега што је сумњичи да се „љубака“ с докторима и рањеним
официрима. Она „љубака“! Јер је њега рањеног, у болници, пољубила. Она
која је први пут у животу њега пољубила, и једино њега. Потрчала је у собу
пуну кревета, на којима су несвучене спавале њене другарице, легла у свој
и Душанкин кревет, зарила главу под јастук и плакала док је сан није
свладао.
Буди је мек и густ шапат; не може да отвори очи, као да је умрла, као да
је у гробу, затрпана. Кад разабра „дарагаја дјевушка“, уздрхта од знаног,
припитог шапата доктора Сергејева, тог најнеобичнијег човека кога је
срела и упознала. Осећа језу од његове угрожавајуће нежности; отвара
очи: мрак. Светлост сијалице споља, захватила само колена, крвав мантил
доктора Сергејева, који седи уз врата, с лицем у тами; пуши и шапуће на
свом, руском. Зацвокота од студи и њеног заплетеног шапата. Она ће с њим
дочекати Швабе. Он јој је од сада једина заштита. Заштита и опасност.
Болничарке и лекари смеју се његовој оњегинској заљубљености у њу.
Споља се чују само лупа кофа и лавеж.
Јесу ли отишли, докторе? — шапну.
Отишли, Милена. Отишли — шапну и он, устаде и лагано изиђе из собе.
Сада сме да се покрене: опружи се на леђа и загледа у таваницу. Можда
ће још ноћас стићи Швабе. Силоваће је, убиће је. Зар је на свету постојало
нешто што је могло спречити да прошлу ноћ, последњу, проведе с оцем?
Гуши се, не може да плаче. Напољу се свађају и псују болничари. И лају
пси.
Неко улази; трже се: Душанка. С њом дели постељу. Седе јој уз ноге.
Занесе јој се соба од њеног уздаха.
Не сме да је пита; не може ни реч да каже. Процепио би је њен властити
глас. Душанка јој благо узе руку:
Рањен је Владимир.
 Где је?
Седи, смири се.
Кажи шта је? — унесе јој се у лице.
Тешко је рањен. Али ће преживети. Доктор Сергејев га оперисао.
Сигурно ће преживети.
Ти си га видела? Док сам ја спавала? О, мајко моја! Што ме ниси
пробудила? У којој је соби? Води ме.
Смири се, молим те. Још није дошао к свести. Рањен је у главу. Не
можеш га сада видети.
Морам га видети! Води ме!
Милена, буди разумна. Не смеш га узнемиравати. Било би опасно да се
узбуди, не можеш га ноћас видети.
Милена клечи и спусти главу на Душанкина колена. Он је, сигурно,
лежао у оним колима с плавим канатама, она је прошла поред њега и
отишла да спава. Тресе се. Душанка се свија преко ње и нешто јој шапуће.

Посланицима Краљевине Србије у Петрограду Паризу Лондону

Наша Врховна команда предлаже да се затражи мир са Аустро-

Угарском или да се обустави одбрана пошто немамо муниције Влада ће
npe уступити него што ће поћи тим путем Изложите наше очајно стање
Скините са Србије сваку одговорност за неуспех у неравној борби После два
издржана рата и упада Арнаута за седам-осам месеци није се могла
спремити за рат са Аустријом Пашић

Посланику Краљевине Србије Спалајковићу Петроград

По нашем чврстом уверењу никакви српски територијални уступци

Бугарској неће њу npuволети да ступи у рат на страни савезника
Бугарска чека да пропадне Србија na да одломи целу Македонију и
Моравску Србију Бугаре једино могу да npoвepe ако их гурну на Турску
Опет кажи нашој браћи Русима Ако неће Аустрију у Солуну и на Босфору
нека свесрдно помогну Србију То је једино што могу да ураде и за њихово и
за наше добро Шта је са пријемом код Цара Лупај на cвa врата да те
одмах прими Пашић
 Посланику Краљевине Србије Веснићу Париз за Поенкареа

У овом очајном моменту кад издишемо на пољу части и одбране

савезничких интереса тражи се од нас Дајте од своје територије
Бугарској онај део који вам је Аустрија спорила и ради кога вам је рат
објавила па ће Бугарска одустати од непријатељства Уместо да нам се
притекне у помоћ од свију наших савезника и Руса нас се приморава и
пресира да јачамо Бугарску која је била и увек ће остати на страни
непријатеља Тројног споразума и мира на Балкану Последњи је моменат
да се престане са савезничким пресијама на Србију у њеном самртном часу
Србији би одржало душу ако би јој кроз седам осам а најдаље за десет дана
било ucnoручено бар десет хиљада граната за пољски топ и пет хиљада
граната за хаубице с тим да би касније добили већ обећану и плаћену
муницију Ако би остали без те помоћи онда збогом Србијо Пашић
ГЛАВА ЧЕТВРТА
 1

... Човек је, дакле, тако срећно саздан да нема никаквог поузданог
мерила истинитости, а више изврсних мерила нетачности...

Шапуће реч по реч Иван Катић читајући трећи пут узастопце ту

Паскалову мисао; у кошуљи и гаћама седи на половини своје сламарице и,
према свећи пободеној на војнички сандук, зури у студентску свешчицу
испуњену исписима из философских књига које је стигао да прочита на
Сорбони. И друго вече ће са Паскалом; после сатирућег егзерцира на
„Голготи“ једино „Беда човекова без Бога“ може му повратити припадност
његовог, наредничким малтретирањима испонижаваног и отуђеног тела.
Јер од премора и галаме око себе не може да заспи. А не може као остали у
соби: не уме да пева и не пева му се као онима насред собе, испод две
лампе; нема шта смешно да исприча, што чине засмејачи крај врата из
прве десетине, и не може да се смеје ономе чему се њих четрдесеторица у
соби смеју; да неуморно препричава недељне доживљаје с девојкама,
белим и црним удовицама, што чини „ћошак Дон Жуана“, срећних што их
неко слуша, нема таквих доживљаја, нити би могао такве баналности да
превали преко језика; да игра карте с Бором Пубом, с првим левим
комшијом, не зна, не занимају га карте; да учествује у расправи о
империјализму и милитаризму буржоазије између Богдана Брке и Данила
Историје, с којима дели две сламарице на поду, бесмислено му је са свих
тачки гледишта. Зато чита своју сорбонску свешчицу, шапуће:

... Машта: То је она претежна, господарећа страна човекова, онај

творац заблуда и кривоумља, и утолико варљивија што није увек таква...
Шапуће, али не може да не чује:
Предлажем, Рузмарини, да се наша отаџбина назове правим именом:
опанџбина. Земља коју газе опанци. Коју само опанци виде. Коју једино
опанци чују. Коју, дакле, једино опанци у свеукупности осећају. Разумете
ли? Не пристајем. Гинем само за својбину. А шта је наша музност, Саша?
Наша је музност, браћо, да нас није прпа у акању за слободу. То је добро.
Живело наше озлобоћење! А дипицлина, Саша? Дипицлина је војничка
врљика — то јест, врлина. Бркни ми Митке, под пазухе, па извади две
јабуке, нит су зреле, нит зелене, већ су таман за гризење. Пронаћи човека,
то је смисао рата. Ал’ чик, пронаћи га у касарни. Не, боље: чик га наћи у
гаћама. Ама, другови, нису важне паре. Важна је игра. Није важна победа,
важна је битка. Играјмо и ратујмо. Живело поколење играча и ратника!
Слава Дон Кихоту!

... Јер машта би била и непогрешиво мерило вредности истине кад би

била непогрешиво мерило лажи...

Шапуће Иван, али не може да не чује:

Који је закон васионе, то је једино важно. Васионом сада влада мали
хаос. Да, мали хаос у крвним судовима. Шта би више волео у шакама:
круну или сису? Не жури са одговором. Сису. Сису. Сису. Онда сте
песимисти. Пролетаријат и наука спашће свет. Кад на земљи не буде
експлоататора и експлоатисаних, неће бити ни рата. А шта ће, Брко, бити с
онима који немају ни пролетаријат ни науку? Ко је тај што не верује у
прогрес? И ти, Сремче, озбиљно верујеш да ће сви Срби носити ципеле и
кравате? Кога ти фарбаш? Тврдим вам: после нас долази смешно
поколење. Ја изјављујем: презирем потомке. Гасите лампе, свирало је
повечерје. Сутра ће нам Дон Кихот на „Голготи“ поразбијати јаја.

... Машта има своје штићенике, своје несрећнике, своје здраве, своје
болесне; своје богате, своје сироте; она наводи разум да верује, да сумња, да
пориче; она има своје будале и своје мудраце...

Шапуће Иван, али не може да не чује:

Гасите лампе, иде дежурни, часна реч. Знам да знате све делове пушке,
али из којих се делова, господо, састоји човек? А жена? Је л’ гола жена?
Кладим се у пет дежурстава да деведесет и осам и по процената Ђачког
батаљона није видело голу жену. Чујете ли, љубавници? Ја знам делове по
којима се разликујемо. Не знаш ни то. Гасите лампу, дежурни је у Петој.
Васиона је тајна. И отаџбина је тајна. И жена је тајна. Доста метафизике,
ноћас ће пасти Ваљево. Ако падне Ваљево, пашће и Београд. Ако падне
Београд, ето их у Крагујевцу. Ако дођу у Крагујевац, Ниш се не брани. Уа,
песимисти! Али Скопље неће пасти, ту смо ми. Дао бих шаку за нешто
слатко. За мамину торту, напао бих Беч. А ја за питу од вишања. То је ерц,
не дижи. Ово је кара, буразеру. Капитал доноси човечанству беду и ратове,
тиранију и незнање. Да ми је сад једна од оних госпођа што их сретосмо
прошле недеље. Енглеска је крива за рат.
Све се речи распрснуше, расцепаше у смејање: Иван преста да чита.
Између сламарица, један је кобила команданта Ђачког батаљона,
потпуковника Душана Глишића, а други, који јаше, командант је Глишић,
прерушен у Дон Кихота; они јуре собом измећу сламарица; Глишић, Дон
Кихот, млатара рукама, крешти:
Свако је способан да погине за отаџбину! Свако!
Ђаци се ваљају по сламарицама, урлају, зацењују се; командант школе,
потпуковник Глишић, због мршавости и дугих бркова назван Дон Кихот,
гуши се:
Живи сте, а није вас срамота! Докле ви мислите да живите, питам вас,
Рузмарини?
Иван се осмехну, сети се своје регрутације и речи потпуковника
Глишића: „Имаш право, младићу. Нема значаја што си слеп. Ако си слеп,
Швабе не видиш, мање ћеш и да се плашиш.
Брзо пуцај, и знај, сваки стоти куршум мора једног да закачи.“
Врата се с треском отварају: потпоручник Крвопија, дежурни официр.
Дон Кихот и његова кобила срушише се међ замукле смејаче.
Знате ли ви, да вам мајчину ђачку, откад је свирало повечерје? Знате ли
ви, господске сероње, да зајебавате једног српског потпуковника, јунака са
Куманова, једног официра коме су два брата официра већ погинула за
отаџбину? Ви, књиголисци! Мастиљаве говнаре! Мирно!
Многи устају и, у кошуљама и гаћама, стају мирно поред својих
сламарица на поду. Иван седи а осећа набрекле жиле у слепоочницама и
трновиту врелину у лицу; увреда му мути поглед, чини нестварним призор.
Богдан Брка не устаје; како је седео, он се само опружи, налакти и поче да
рашчешљава бркове. Не устаје ни Бора Пуб, скупља карте са ћебета.
Данило Историја стоји мирно и рита Ивана ногом да устане. Можда би и
устао да га Историја не рита ногом. Историја га јаче ритну и он се извуче
на ивицу сламарице да га дежурни официр добро види; дежурног, Крвопију,
он не види због његових псовки мајке и сестре. Сестре. Више га не види.
Сети се тегле са слатким од купина из јучерашњег маминог пакета. Лако је
нађе у војничком сандуку: и клечећи, са ивице сламарице, из све снаге
завитла тек начету теглу слатка у уста која му псују сестру. Тегла тресну у
дирек искићен пушкама; комади стакла и слатка засуше Крвопију. Дежурни
официр, потпоручник Драгиша Илић, звани Крвопија, најгори официрски
гад у скопским
Плавим касарнама, највећи ђакомрзац у Ђачком батаљону, брише
шаком лице и размазује купинов сок: очи му разрогачене, зинуо, нем.
Фркну сок из бркова, погледа низ себе.
Разломи се смех, пови се вод у гаћама, згомилаше се пушке.
То Ивана уплаши, али оста клечећи на својој половини сламарице.
Оста тако и кад сви полегаше, хитро се завлачећи под ћебад. Он гледа у
далека отворена врата кроз која је шмугнуо човечуљак, патуљчић у
официрској униформи. Букти и хучи светлост из огромних лампетина, из
цилиндара који су пробили таваницу и кров.
Лези, Иване — хвата га за руку Богдан Драговић Брка, и он схвати да су
му наочаре спале, или му их је неко скинуо, јер се соба отегла до краја
света: у том бескрају смањиле се сламарице и људи на њима, као у
давнашњем сну.
Пале су ти наочаре крај сандука — каже му Данило Протић Историја.
Рука му бауља по даскама; напипа наочаре и натаче их на нос. А
Винавер довикује:
Браво, Ћоро! Твој подвиг је класично ирационалан.
Богдан Брка га вуче за рукав да легне, и он леже под своје ћебе. Диже се
Богдан Брка и рече:
Другови, из нашег вода нико није гађао теглом потпоручника Драгишу
Илића. Апсолутно нико. Ни по коју цену. Је л' се слажете?
Слажемо се. Нисмо. Немамо појма. Не признајемо.
Вичу, прете, јечи соба. Тама потапа пушке и очи. Дисања почињу да тку
и језу неизвесности и наду у другарство. Плаче му се. После педесет и шест
ноћи у овој соби и оваквог дисања у мраку, први пут сада; то дишу сви
његови другови.
 2

У строју свих десет чета Ђачког батаљона, на челу Шесте чете Богдан
Драговић стоји мирно, гледа у потиљак Ивану Катићу и види како
подрхтава.
И ноћас је тако дрхтурио у несаници, нем на сва његова уверавања да се
не боји и буде сасвим сигуран да га из собе нико неће издати. Нити пак он
сме да призна. „Ни под каквим околностима не смеш да признаш да си
гађао Крвопију. Глишић и сви сабљаши треба да схвате да ми нисмо само
писмени. Морамо те глупе милитаристичке главе натерати да појме шта је
то људско достојанство и солидарност. Разумеш ли, Иване? Од тебе зависи
да ли ће Ђачки батаљон, без забушаната готово цело поколење српске
интелигенције, пре но што изгине, бар једну малу човечанску победу у
касарни да задобије. То је много значајно“, ишапутао му је неколико пута
ноћас и пре и после доласка неколицине официра у њихову собу и захтева
да се пријави „тај што је потпоручника Илића на служби гађао
смртоносним предметом“. Чврсто му је држао руку и осећао колебање и
муку у њему; осетио је да ће устати и признати: тада му је још чвршће
стегао врелу шаку и притиснуо је у сламарицу.
На сва његова убеђивања, Иван је ћутао; кад су заспали, с нелагодном
упорношћу упитно је зурио у њега оним разроким, сузним очима, неким
жалостивим очима. Али се мрштио на речи Боре Пуба: „Да знаш, Ћоро, ако
нас Дон Кихот стрпа у бајбокану, мораћеш да научиш покер. Ти си
најинтелигентнији у нашем воду и штета је да ми не будеш партнер.
Досадили су ми ови сељачки џепароши што играју да зараде.“ А кад му је
Данило Историја на умивању прекорно рекао: „Објективно гледано, нема
смисла, није поштено, Ћоро, у овим данима бити неозбиљан“, Иван је први
пут проговорио после треска тегле са слатким о дирек више Крвопијине
главе: „А зар сам ја нешто неозбиљно учинио?“ — „Јеси. Изгубили смо
Мачву, Србији пада престоница, а ти у касарни дежурном официру
разбијаш главу. Нека је и Крвопија, он је српски официр.“ — „А шта ћемо
ако је мени у мојој отаџбини нешто важније од њене престонице?“ дрхтале
су му усне када је то промуцао. Богдан га усхићено гледао: Има своју идеју,
овај Катић. Па је насрнуо на Историју и ућуткао га, не напуштајући Ивана
ни за тренутак; нежно, братски га храбрио да истраје, величао му подвиг,
уверен: рађа се бунтовник. Онај који сме у касарни на потпоручника да
баци теглу слатка имаће смелости сутра и на његовог краља да баци бомбу.
Многобројни револуционари нису пореклом били пролетери. И Енгелс је
пореклом буржуј. И Маркс је буржујски живео. И Димитрије Лизогуб и
Кропоткин били су племићи. Велика побуна рађа се у уму; побуна из
стомака и срца лако се угаси. А Иван се главом бунио против буржујске
касарне. Само ако није толики мекушац, господски размаженко, да не
може ни неколико шамара да истрпи.
Данило Историја се хитро окрену и шапну:
Долази командант! Ја сам ти, Брко, рекао да је овај скандал глуп и
сраман.
Изиђи пред строј и то свима кажи, штреберу!
Зајапурен од увреде и без речи, Историја се врати у став „мирно“.
Буразери, Дон Кихот заиста донкихотски схвата ствари. Гледајте у
каквом галопу долази. А дивно је јутро, браћо — шапуће Пуб.
Не квари строј! — сикће Историја и укопава се у непомичност.
Изнад глава постројеног батаљона Богдан види како командант Глишић
на кобили, у галопу, јури касарнским кругом ка њима, праћен својим
ордонансом на коњу, али на непрописном одстојању. Командири чета
узвикују „Мирно“ и „Поздрав надесно“; Богдану се чини да ће Иван пасти,
тако се занео при трзају главе за поздрав.
Неће издржати. А тако смело и танко уме да мисли. То што је синоћ
учинио, није до сада нико смео у Плавим касарнама. Штета. Проклето
порекло. Ипак, у крви је револуционарност.
Иване, издржи. Ко није храбар у касарни, кукавица је на фронту —
шапуће загледан му у косу испод шајкаче, која као да се костреши на
командантов шапат. Једва га чује:
Нека изиђе из строја онај што је ноћас покушао атентат на
потпоручника Илића!
Па он шапуће. Фантастично. Гледај му бркове, прави угао — мумла Пуб
не мичући уснама.
Богдан жели да види очи томе што је онемео, томе који бачену теглу
проглашава атентатом; али бркови команданта Глишића, који стоји пред
њиховим водом, на коњу, мичу се за шапатом:
 Опомињем последњи пут: атентатор на потпоручника Илића да изиђе
пред строј!
У тишини шкрипуцка сув песак под цокулама и жуље фишеклије;
командантова кобила почиње да бије предњом ногом о земљу претећи.
Ивану зашкрипа ременик на пушци: изићи ће. Шапуће:
Нећеш, ваљда, бити татин философчић и свилењак. Буди доследан,
Иване. Заслужи подвиг. Бићеш најславнији у Ђачком батаљону.
Нека сваки парни из Првог вода Шесте чете ступи три корака напред.
Иван се заклати од командантовог шапата и коракну да изиђе. Богдан га
ухвати за опасач:
Ти си непарни!
Шта бленеш, стоко интелигентска?!
Парни, парни напред, битанге студентске! За два месеца нисте ни
разбројавање научили, а знате да вршите атентат на српског официра! —
шапуће командант Глишић и трза дизгине кобили, која предњим ногама
копа, грчи враг, само што не скочи на строј. Командир чете чупа из строја
парне, који се комешају, окрећу, згледају збуњени, уплашени. Данило
Историја први се издвоји и изиђе пред строј; његов пар Бора Пуб, помаче
се за корак улево од Богдана и укипи се.
Мирно! Водниче, донесите из штале конопце. Трк по конопце! — први
пут гласно и својим гласом заповеда командант.
Разрогачених, исцеђених очију, Иван се окрену ка Богдану.
Да се ниси макао! Ја знам шта треба да се уради. Ти ћути — шапуће
Богдан, а не зна шта заиста треба сада да учини. Парне ће, сигурно, везати.
Отерати у апс или их тући цред стројем да одају „атентатора“. Ако их
потера у апсану, у реду ствар. Успело је. Тамо неће нико признати. Онда
штрајк за њихово ослобођење. Ако почне да их туче пред стројем свих
шест чета, он ће јурнути на њега и обориће га с кобиле, откинуће му
еполете: Ти си официрска битанга и краљевска стока! Сабљашу, батинашу
буржујски. Швабе удри, а не српске ћаке и добровољце. Позвати батаљон у
касарну, подићи барикаде. Одржати говор и изабрати штаб ђачке побуне.
Захтевати да Пашић дође на преговоре. Не пристати на разговоре с војним
властима. Антимилитаристичке и патриотске пароле.
Вежите побуњеничку стоку! Једне за друге — промукло заповеда
командант Глишић, а кобила избацује ђем и стреса главом.
Како обавестити грађанство о нашој побуни? Прво социјалистичке
посланике, мисли Богдан с мржњом загледан у команданта Глишића,
милитаристу, задрибалду, националног глупака, буржујског батинаша,
бркове ће му ишчупати.
Командири и наредници, приђите! Водите издајнике до грудобрана и
пострељајте побуњеничке зликовце! Шта бленете? Извршите наређење!
Напред!
Везани се зањихаше, окренуше ка строју: гледају у команданта, не
верују, ћуте. Једино се Данило Историја окрену ка Ивану и Богдану и
довикну презриво:
Ви сте будале! Ја сам под рафалима препливао Саву да се борим за
Србију, мајчина вам! — и пође ка грудобрану, покуша да корача, повуче
лесу везаних за собом, али га они сецнуше уназад, једва оста на ногама.
Иван се окрену Богдану:
Извини, ја морам да признам — промуца.
Не! Да ниси зинуо! Ја ћу са Глишићем! — ишапта му држећи га за
опасач. И они најближи везани окрећу се, чули су шта је рекао: среће
њихове уплашене погледе и расте, расте, види га цео Ђачки батаљон,
Скопље, Димитрије Туцовић, Наталија га гледа док он споро, осмехнут као
Димитрије Лизогуб, као Степњак, корача ка команданту Глишићу, свирепој
официрчини, буржујском батинашу, националној креатури. Стаје, не
мирно, осмехује се: дошао је онај његов час, гуши се од снаге, све може и
сме; а Глишић викну:
Коме се ти смејеш? Тебе, тебе питам? Како се зовеш, питам?!
Ја сам Богдан Драговић.
Тебе зову Брка?
Мене.
Ти ли си тај Драговић Брка, тицо социјалистичка.
Господине потпуковниче, рапортирам вам... — застаде, глупо је почео,
застиде се због ословљавања и подиже глас: — Ја сам потпоручника
Крвопију гађао теглом слатка право у главу.
Али сам промашио, на жалост. Моји другови су невини.
Ти? Шта кажеш?
Ја. И да сам имао бомбу, ја бих ту потпоручничку будалу бомбом гађао.
Ето, је л' вам јасно? — осмехну се опет, али осети да је то неубедљиво, јер
су му се уста одједном укочила и утрнула од слутње: стрељаће га Дон
Кихот.
Јеси ли глув? Питам те, шта си учио? Права или философију?
 Он му се само осмехну. Помисли, зажеле да му се осмехне. Јер не може,
не сме да проговори. Глас би га издао и цео Ђачки батаљон би чуо како му
срце бије и мрви глас.
Разоружај и терај у апс тог социјалистичког мангупа! У апс! Батаљон на
своју дужност! — чује изнад главе Богдан и пушта да му водник скине
пушку и опасач, гледајући како командант Глишић мамуза кобилу и
галопом јури ка својој канцеларији на другом крају касарнског круга.
Водник га муну у леђа!
Полази, правац апсана!
Он осети то толико жељено узбуђење: моћ да се жртвује. Гласним
кораком пође ка шталама и каменој апсани вукући за собом снопове
погледа. Верује: задивљених погледа.
 3

Иван би викнуо: Ја сам кривац, али то не сме, Богдан му је то забранио;

потрчао би за њим, претрчао, пре њега стигао у апсану. Богдан би му се
испречио и насмејао. Окреће се друговима: среће њихову љутњу и презир.
У очајању скида наочаре да никог јасно не види. Командир нешто
командује, он трља очи и слепоочнице: не зна шта да учини.
Данило Историја стаде поред њега, на Богданово место, ухвати га за
рукав и окрену по команди:
Сад је свршено. Идемо на занимање.
Повуче га напред, добацујући му команде: Лева, Иване! Лева!
Маршује као кроз сан, некуда низ брдо, и чини оно што му Данило
Историја говори; само његову наредбу слуша. Јуриша преко утрина, пада у
трње, пуца, пуца. Тек му умор мало разбистри главу; на одмору, леже на
леђа, поче јасније да схвата шта се све догодило од часа кад им је Крвопија
псовао сестру па до Богдановог добровољног одласка у апсану.
Прилазе му другови из вода, опкољавају га:
У реду ствар што си гађао Крвопију. Штета само што си му промашио
главу. Али, Ћоро, није другарски да стојиш у строју док нас везују и Дон
Кихот наређује наредницима да нас воде на стрелиште. Није часно да Брка
због тебе страда.
Ви мислите да је мене било страх да се пријавим? Ви озбиљно то
мислите?
А зашто се, онда, ниси пријавио?
Па договорили смо се да нико из наше собе није гађао Крвопију. Ви сте
се с тим сложили, ја сам ћутао. Нисам вас молио да ме штитите.
Али ти немаш права од својих другова да захтеваш толику жртву за
своју кривицу. Знаш добро да је Дон Кихот фанатик.
Па зар ви мислите да бих ја остао у строју да су вас повели на
стрелиште? — осећа како му кљуцају жиле у слепоочницама.
Они ћуте.
 Ви заиста мислите да је мене било страх, да ме је сада страх да се
пријавим? — муца гледајући их редом док сад леже у сувој трави око њега,
далеки и тући, опет.
Зашто си, онда, дозволио да уместо тебе Брка пође пред Дон Кихота?
Лафе париски! Татино сорбонче!
Часна реч, Богдан ме сву ноћ и јутрос убећивао да не признам. Јутрос
ми и претио. Боро, јеси ли чуо шта ми је говорио?
Јесам, буразеру. Није Иван крив, и не тропајте. Брка је страсник и једва
је дочекао своју карту. Воли човек опасну игру. Оставите Ћору на миру. Зар
није било велелепно кад се Крвопији цедило црно слатко низ светло лице и
јуначке груди.
Било је велелепно, али ће Брки ишчупати бркове. Иде на војни суд,
маме ми. Чули сте, Дон Кихот неколико пута рече — атентант, атентатор.
До мрака ће то бити војна побуна. Пуч против династије. Присталице
Фрање Јосифа покушале да заузму Скопље, леба ми. Ако Брки не ребну пет
година робије, овде сам најтањи.
Шта ће бити, видећемо. Боље је, браћо, да поделимо још једанпут пре
новог јуриша — Бора вади карте из цепа, меша их, зове партнере.
Иван скида наочаре, букти му лице, кљуца у слепоочницама.
Да си ти, Ћоро, викнуо пред Дон Кихотом: Није он, ја сам гађао
Крвопију, ти би Брки уништио подвиг. Лишио га подвига. Повредио и
понизио. Брка је срећан што може мало да страда. Ти си, Норко, свој
подвиг галантно поклонио Брки — каже Винавер.
Иван му ово никад неће заборавити: говори боље но што би он смео да
каже.
Командир командује збор.
Јуриша, пада, пуца. Трњаци и утрине пуни су непријатеља. Небо је
бескрајно и без иједног заклона, сем сунца; никад тако заслепљујућег. Чини
оно што и Данило Историја, јер Бора Пуб, по обичају, забушава. Између
плотуна зажели да додирне руку Данилу Историји, том Новосађанину,
добровољцу, до јутрошње смотре несимпатичном због националног
фанатизма, пречестог позивања на историју, претњи историјом, због које је
и надимак добио. После његовог јутрошњег одлучног покушаја да пође ка
грудобрану, на стрељање, за њега је он други човек. Тај
најдисциплинованији војник у чети неправедно је сматран улизицом. Како
да му нешто захвално каже?
Враћају се у касарне. Командир наређује песму. Данило Историја први
почиње: „Ој, Србијо, мајко мила, ти ћеш бити царевина“... Само
неколицина прихвата песму. Бора Пуб и Сташа Винавер се спрдају.
 4

Чим крочи у командантову канцеларију и њега спази како стоји уз

прозор загледан напоље, у сутон, Богдан Драговић, везаних руку, поче:
Желим прво да протестујем, господине потпуковниче — застаде да му
он окрене лице и престане да се лупка корбачем по леђима. Али се
потпуковник Глишић прибио уз прозор и не миче се, замишљен, као да је
одавно сам. — Ваш затвор није ни за творове, а камоли за српске
интелектуалце који ће сутра погинути за државу. Државу која нема ни
апсану достојну грађанина — опет мора да застане: потпуковник Глишић
ничим не показује да запажа нечије присуство у својој канцеларији. Богдан
се ослони леђима на зид и дрмну рукама да се то чује; то једино може сада:
да му не стоји мирно с ланцима, везаних руку. Други пут у животу везане су
му руке. И онда, за време шегртског штрајка, када су му први пут
жандарми везали руке, доживео је то као најгоре понижење. — А пре свега,
господине команданте, по ком сте то закону ви мени везали руке, молим
вас? — повиси глас претећи изазовно.
Потпуковник Глишић га не чује и не примећује. Загледао се некуда, у
Скопље, у Водно. Не види му очи, али као да му се по кошчатом лицу
разастро слој некакве старе патње. Још кад га је први пут видео, запазио је
тај нанос патње на његовом лицу. Кад би због недисциплине беснео и грдио
их, вређао и презирао као последњу српску срамоту и јад, недостојне „тог
светог звања — војник“, потпуковник Глишић није могао да скрије ту своју
патњу, коју он носи тако уочљиво да уместо саучествовања изазива чуђење
или страх. Богдан није, као многи у Ђачком батаљону, поверавао да он пати
једино зато што су му два брата погинула на фронту; сада пак, сасвим је
сигуран да тај милитаристички и национални фанатик носи некакав дубљи
и трајнији бол но што је бол за браћом. Одби се од зида и поново стаде
мирно. Ћутаће док му се не окрене, док се лампа не упали. Посматра га и
пита се: Није ли, ипак, људска глупост мати сваког зла на овом свету?
Кога имаш у породици, ти, Драговићу? — проговори најзад тихо и
забринуто; не промени положај и не преста да лупа себе корбачем по
лећима, лако, као репићем.
 Све то некако збуњује Богдана, па промуца:
Мајку и млађу сестру. Отац ми је умро пре десетак година.
Како ти је отац хлеб зарађивао?
На воску. На свећама. Био је воскар у Ваљеву.
И мати ти од тог заната живи?
Не. Мати ми је, преља. Ткаља ми је мајка — коракну према њему, жели
да га гледа у очи док разговарају, и настави прегласно за прилику и
Глишићев тон: — Моја мајка преде вуну ваљевским госпођама. Тка поњаве
за господске куће. За официрске кујне. Тако нас је хранила. И мене
школовала.
Потпуковник Глишић једва приметним покретом главе ублажи
оштрину свог профила, али онај слој патње као да поста још дебљи. Сад је
убедљиво несрећан човек. Зато је тако и обузет идејом жртвовања за
отаџбину као највишим човековим смислом. Очајник, сажаљиво закључује
Богдан.
Врати се одакле си и дошао — шапну потпуковник Глишић и нешто јаче
поче себе да лупка корбачем по леђима, остајући у истој непомичности и
загледаности кроз прозор.
Богдан не зна шта да чини. Не излази му се везаних руку из
канцеларије, бар те муке да га ослободи, али се не усуђује ни да проговори.
Збуњен је.
Та збуњеност га не напушта ни кад брбљиви стражар спусти ћелијску
резу за њим и он се нађе у сутонској тами празне камене ћелије с
прозорчетом у решеткама, под самом таваницом. Жртва милитаристичких
и буржоаских заблуда или батинаш с маском несрећника? Подлац или
очајник? — шапуће корачајући ћелијом док се апсаном разлежу вика и
звиждање дисциплинских кажњеника, љубавника, уживалаца, ленштина.
Како се борити против несрећног човека? Како мрзети непријатеља који
пати? Он је жртва класе чија је песница и чизма. О томе би сада Наталији
писао. Ваљда ће се тај очајник до сутра сетити да му треба одвезати руке.
Захтеваће, штрајковаће, мора му дозволити да Наталији напише писмо.
Стражар отвори врата.
Вечера, Брко.
Иди дежурном и кажи да захтевам да ми се одмах одвежу руке. Ако сам
гађао Крвопију теглом слатка, нисам убио краља. Гладан сам као вук.
Изгришћу те. Гришћу сваког кога видим у униформи. Разумеш ли ме?
Стави ми прво комад хлеба у уста.
 Стражар одлама таин и ћутке му гура у уста. Богдан халапљиво гута и
мисли шта би све сада Наталији рекао о томе како је немогуће мрзети
непријатеља који пати.
Не стиже да поједе ни пола следовања а Глишићев ордонанс дође да га
одведе у командантову канцеларију. Богдан верује да ће бити пуштен;
најпре глишићевски изгрђен у име отаџбине, па потом пуштен; и радује се,
задовољан је собом што се није преварио у мишљењу о Глишићу. Несрећан
непријатељ није способан да чини велика зла; они срећни и задовољни, ти
имају снагу за насиља и нечовештва, закључује ступајући у командантову
канцеларију, нимало зачуђен што га затиче у истом положају у коме га,
вероватно, пре један сат оставио. Али без корбача у руци. Промена је
битна, и пријатна. На столу светли лампа, нешто притуљена, али топлом
светлошћу. Стоји уз врата, посматра га, чека. Споља, из касарне, чују се
гитара и песма. И отегнут, густ лавеж паса из Скопља. Још вечерас писмо
Наталији. Три дана јој није писао. О томе ће: ако револуционар с мржњом
на тиране и експлоататоре нема у себи исто толико снажну моћ праштања,
не моћ, него потребу за праштањем непријатељу, моћ и потребу да прашта,
онда он може постати свирепији од оних које руши. Откуд у њему толико
хришћанског милосрђа? Он ће се смешкати и радовати. Правда не сме
бити освета. Где је то прочитао? Али то борца утапа у неодлучност. Велико
зло се мора с последњом жилицом ишчупати.
Шта си ти, Драговићу, наумио да постанеш? Ако нам непријатељи не
убију отаџбину — проговори Глишић тихо и строго, не мењајући положај у
коме га затекао.
Не зна шта да му одговори. Колеба се да буде искрен, гледа га
нетремице. Као да му се с мрешкао нанос оне патње. То га преломи и он
самоуверено рече:
Наумио сам да се борим против наше несреће, господине потпуковниче
— под њим шкрипну дрвени под, или се Глишић тргао? Сад самоуверенији,
додаде: — Јер, ако већ нисмо, ми ћемо сигурно постати најнесрећнија
земља. Несрећнија и од Русије.
Нисам те добро чуо.
Није му осетио иронију у гласу, у истој је непомичности, па каже
гласније:
Зар ви не мислите да смо ми много несрећан народ?
Због чега?
Па, поред осталог, и зато што је у Србију прво ушла машина за
прављење справа за убијање, па тек онда машина за рад. Као што знате,
прва наша фабрика је фабрика топова. Прво гвожђе које смо растопили у
Србији нисмо за плуг и алат употребили, него смо од њега топовску цев
лили. Па смо наставили да купујемо топове и пушке, а не гвоздене плугове
и машине.
И?
И земљу оремо ралицама, а имамо најмодернију хаубицу.
И због тога смо, кажеш, несрећан народ? — не помаче се, само му,
можда, глас мало задрхта.
Да, господине потпуковниче. Србију су властодршци гурнули на
најнесрећнији пут. Постали смо сиромашна и презадужена, лоповска
државица с највећим политичким циљевима. Хоћемо уједињење Српства,
хоћемо велику државу, а све то на сељачким и радничким лећима.
Богдан коракну к њему и подиже глас:
Шта је народ добио после рата с Турцима, Бугарима, Арбанасима?
Ти мене питаш? — шапну, још једнако непомично загледан кроз прозор,
у мрак.
Не вас лично. Ви сте частан човек, али сте у заблуди. Ви сте... — заћута
јер се командант Ђачког батаљона нагло окрену и загледа се у њега, као
увек претећи:
Стани мирно! — просикта.
Богдан разочарано заузима став мирно, гледајући му на лицу
паћеништво, које необично дуги и шиљасти бркови некако нагрђују, чине
застрашујућим.
Питао сам те шта си наумио да постанеш у овој јадној земљи коју и ти
газиш?
У овој јадној земљи ја сам наумио да учим народ истини о својој
несрећи. И да радну класу спремам за револуцију.
За рушење? — коракну к њему.
Само се револуцијом може спасти Србија.
Србија? — шапну запањено.
Да. То је моје чврсто убеђење.
Потпуковник Глишић се окрену и откорача до прозора; више му не
види профил лица, али чује шапат:
Еј, јадна Србијо! Јадна моја отаџбино, шта ћеш дочекати! Какву ти тек
судбину твоја школована деца спремају. Шта ћеш све дочекати кад овакви
завладају тобом, неписменом и бедном. Шта ће бити од тебе кад ти овакви
постану предводници? — окрену му се, упита га тихо: — Која си све зла
смислио отаџбини? Кажи.
Ја сам сматрао да ми озбиљно разговарамо, господине потпуковниче.
Кад се фронт слама, армија нам се преполовила, липти крв на све
стране, ти на револуцију мислиш — шапатом рече, окрену му леђа
узимајући корбач са стола.
Не разабира му шапат и због гласног лупкања корбачем по чизмама. То
пљескање корбача по чизмама обнавља му слику милитаристе, назадњака,
батинаша. Оног другог Глишића. Али, кад би у револуцији заробио овог
фанатичног несрећника, да ли би могао да га стреља? Не у писму Наталији,
него: шта би стварно учинио кад би му га једне вечери привели везаног,
њега, команданта контрареволуционарног пука? Или као команданта
краљеве гарде? Наредио би прво да му се одмах одвежу руке и извинио му
се за ту прихваћену традицију.
Потпуковник Глишић му прилази са ужагреним погледом и корбачем за
леђима.
Над каквим си се то злом замислио? Буди поштен, социјалисто! Ваљда
права студираш. Де-де, слушам те.
А имате ли ви, господине потпуковниче, храбрости да чујете истину?
Храбрости? Зашто је мени пред тобом потребна храброст? Зашто?
За моју искреност која вас толико интересује.
Твоју искреност? Онда говори. Кажи, над чим си се то замислио? Да те
чујем.
Богдан спази махање корбача за леђима, и то га изазва:
Размишљам о томе да ли бих вас стрељао кад бих вас заробио.
Како заробио?
Ако бих вас заробио у револуцији.
По њиховим укрштеним погледима разлеже се лавеж скопских паса.
Дуго. Богдану се чини да га напред свезане руке повијају ка команданту
Глишићу. Чује му прикљештен глас:
И шта си одлучио?
Колебам се — каже гласније.
Колебаш се? Зашто се колебаш?
 Зато што у нешто верујем.
Да се више не колебаш!
Командант Глишић устукну и из све снаге, хитро, распали га неколико
пута корбачем по лицу.
Од запањености Богдан се не помаче. Глишић, сто, светлост, разби се
све и заустави у распрскавању, у цику тишине; лице, бол расте, букти
одајом, испуњава је сву до таванице и свих зидова, све је врела тмина.
Зашто се колебаш? — виче однекуд потпуковник Глишић.
Зато што сте несрећник! Зато што патите!
А ти мене сажаљеваш? Је ли, социјалисто?
Богдан чу фијук корбача и осети да му је пала шајкача.
Ово ти је да ме више не сажаљеваш! — распали му шамар.
Ништа вам не помаже. Колебам се. Жалим вас. Искрено вас жалим —
промуца и зажмури осећајући како му глава расте и образом липти топло.
Чује кораке, продубљује се тама; лавеж паса надвисује њакање
магараца. Отвара очи: лампа је угашена, он се назире према прозору,
непомичан, нем.
Нећу вас стрељати у револуцији! — викну Богдан у инат, затетура се у
мраку и ослони на зид.
А ко ти каже да сам ја несрећан? По чему ти судиш да сам ја несрећан?
То као да не шапуће потпуковник Душан Глишић, командант Ђачког
батаљона; то га из мрака неко моли.
Зато што поступате као несрећан човек. Ваша свирепост из несреће
излази! — викну кажњавајући га.
Глишић јурну к њему, Богдан одскочи у страну и подиже везане руке, не
да се брани, него да му узврати ударац, али Глишић грубо отвори врата и
продра се:
Стражар! Води га у апс!
Силазећи из командантове канцеларије низ степенице, Богдан Драговић
се судари с месецом. Отеклом, рујном тиквом што се котрља касарнским
кругом. Букти му ознојено лице; фијуче корбач у глави. Несигурно корача
за својим везаним рукама, газећи по месечини тешко, као по песку. Као по
калдрми.
... Ваљевској калдрми. Он с лисицама на рукама, које су му ставили у
учионици, пред катедром, у присуству директора гимназије и разредног
старешине, зато што је „по налогу из Београда побунио абаџијске и
опанчарске шегрте и калфе да штрајкују и певају социјалистичке песме
пред Начелством“. Жандарми га мувају у ребра да пожури, а он намерно
иде споро да га види цела варош, све газде и сва господа, шегрти и
радници, кајући се што се у учионици мало збунио, па није узвикнуо
ниједну претњу; једино се друговима осмехнуо са врата, али то није било
довољно да их увери да се не плаши. Зато иде споро и смешка се. Хтео би
да запева као Павле Власов из романа „Мати“ и о томе да се извести
Димитрије Туцовић, да о томе пишу „Радничке новине“, али из дућана и
радњи излазе газде и мајстори, замахују на њега метрима, маказама,
опанчарским ножевима, вичу да се тај „воскарев ништак за сва времена
протера из Ваљева“, па он мора непрестано да им довикује: „Крвопије!
Гуликоже! Експлоататори!“ Ничег га није било страх. Има да се памти и
приповеда како је он везан прошао Ваљевом. Кад види мржњу, све може.
Лагано је корачао калдрмом и стизао сваком газди и газдици да извиче што
заслужује...
Чим уђе у ћелију и оста сам, обузе га дрхтавица. Од студи и таме, од
Глишићевог корбача. Од сећања. Опружи се на даске, зажмури.
... Пред апсаном су му ударили букагије, оборили га на леђа уз велики
колац пободен у калдрми, привезали му врат за колац, с руку скинули
лисице, распели их и привезали за кочеве, тако исто и ноге, па је
полицијски писар извео штрајкаче из апсане, узео дреновачу и тукао их
редом да га газе: „Нека воћа научи, и костима запамти, шта је радна
класа!“ Шегрти и калфе су јаукали под ударцима дреновака; он их гледао и
по подношењу батина бирао мећу њима чланове социјалистичког месног
одбора, храбрио их, претио батинашима, а у себи кушао судбину: ако га
буду газили, за њихова живота у Србији неће доћи до револуције. Онај ко га
изгази — једино газда може постати. Ударани дреноваком по лећима и
цеваницама, штрајкачи му долазили до ногу, сретали поглед и „Издржи,
друже!“, надносили се, повијали, падали или протрчавали поред њега,
награђени његовим „Алал вера!“ и „Ти си прави пролетер!“. Од њих
петнаест, само су га двојица газила, први је био седми по реду, тај га је
газио по бутинама, по грудима, онда одскочио, оборен дреновачом; а
други, тај је био претпоследњи, од његовог гажења се онесвестио...
Поново, сутра ће му рећи: Не, господине Глишићу, нећу те стрељати.
Нећу ти ни руке везати, глупи очајниче. Ни корбач ти нећу узети. Носи га у
гроб!
... Ниједна радост није равна оној радости кад се у ћелији освестио: од
њих петнаест, само га је један штрајкач газио. Опрашта оном што му је
стао на бутине и са груди одскочио. А с вашаришта се чула свирка и песма
народа. Као да је победничко славље, као да том свирком и буком не
почиње тродневни вашар у Ваљеву. Штрајкачи су се гомилали уз апсанско
прозорче, на смену се пели један на другога да вирну на вашариште, и
тужни, ућуткани свирком и песмом под шатрама, уздисали по угловима,
одбијали да слушају о пролетерским дужностима и циљевима. Сву ноћ се
иза апсанског зида чула свирка и песма, јурњава и туча сецикеса,
запомагање и псовке покрадених, вриска жена. А он се мучио да заспи и
одбрани се од сумње у своје другове и моћ своје вере. Пред зору, жандарми
су довели похватане сецикесе и лопове, пустили их међу штрајкаче и
тутнули на „букаче“. Па су сецикесе и лопови навалили да их туку „што се
буне против оних који их хране“ и „што су против краља и државе“.
Премлатили их, изгазили; крв је прошарала апсану. Везаних руку, изубијан,
он се бранио ногама, али кратко. Кад је поново дошао к свести, апсана је
била празна а врата отворена: добауљао је до прага и у апсанском
дворишту угледао полицијског писара са сецикесама и лоповима како на
ражњу пеку овна и пију ракију из балона.
А иза затворског зида трештала је блех-музика, роктали басови,
дудуликале двојнице. Бректао је вашар...
Отвара очи: месечина пресекла ћелију; у тами је, али му се чини да му
пламса изубијано лице. У прозорчету, међу решеткама, шетка се пацов.
Крупно дише оперважен светлошћу. Дуго га посматра, без гађења и
нелагодности. Можда му је судбина да му пацов буде једина домаћа
животиња. Ако не погине. Само на барикадама то може и хоће. Дрхти. Од
ноћне студи и студи камена. Боли лице. Зашто га је страх? Чега га је страх?
Себе, своје мрклине. Устаје, лупа на врата, дозива стражара:
Уђи, нећу те појести!
Да ти донесем мокар пешкир да туриш на убоје? Немам лука.
Гурни ми руку у унутрашњи џеп и извади свећу.
Шта ће ти свећа, Брко?
Учини то и иди напоље.
Узе воштану свећу везаним рукама и, чим стражар изиђе, он леже на
голе даске и притисну под нос воштаницу; тим се мирисом сваке ноћи пред
сан опија, кријући свећу од другова у унутрашњем џепу копорана. Греје је
дахом, жудно удише слаткаст мирис воска, пчела, цвећа. Очеве руке што су
увек мирисале на восак. Ако му је, док је био сасвим мали, до поласка у
школу можда, тај очев мирис на восак био неугодан, није ни јабуку могао
да му поједе из руку, доцније, кад је сазнао да очеви његових вршњака
заударају на штављене коже, на сукно, на балегу, он се осетио надмоћним
над свом занатлијском дечурлијом, свикао се на очев мирис, заволео га. А
ова свећа стоји негде на почетку рата; замирисала у ноћи мобилизације.
... Мати је у „радњи“ ткала, трескала су брдила, непрестано; а у његовој
собици, препуној социјалиста ћака и студената, до поноћи се расправљало:
Србији је објављен рат, треба ли социјалисти да бране буржоаску државу?
Па је одлучено да он зором поће у Београд и за „став према рату“ пита
Димитрија Туцовића. Кад је остао сам, мати је престала да тка; отворио је
врата и видео је полеглу по разбоју: тако она спава. Спустио јој руку на
главу, дуго стајао, било му жао да је буди. Али се она оказала:
„Шта ти треба, сине?“
„Спреми ми хлеб за два дана.“
„Идеш у рат?“ шапнула, придигла се, загледала одоздо укопаним очима.
„Идем у Београд да питам треба ли ићи у рат.“
„Зар се за то пита, Богдане?“
„Ми, знаш шта смо, морамо да питамо.“
„А што ти и то мораш?“
Није сачекала одговор, пошла је да меси хлеб. Тако она увек, тим истим
питањем — „А што ти и то мораш?“ — каже све, не желећи никаква његова
објашњења. Кад је у свануће забацио торбу на леђа, мати му пружила
воштаницу: „Њу је твој отац Васа направио. Тури је у џеп, молим те.“ Из
њеног тесног, сувог погледа схватио је намену воштанице коју су очеве
руке направиле. Шта мисли, чуо је у њеном праћењу на одстојању од
тридесетак корачаја, све до гомиле пијаних, распеваних и распсованих
сељака што су са свиралама и Циганима свирачима ишли ка месту
мобилизације, у рат. Само јој се једанпут осврнуо. У потиљку и темену
сврдлао му мајчин поглед, чинило му се да ће се срушити од његове
тежине, од очаја којим га налива. Тешко је корачао од немоћи према тој
неподношљивој мајчиној љубави која га обавезује да живи: зато што га
гладовањем и несаницом отхранила, даноноћним расипањем на разбоју
омогућила му да учи и човек постане. Сузама и уздисајима, без речи,
преклињала га да не чини то што чини, да га више не траже и одводе
жандарми, да се не прича о њему као да је запалио Ваљево. Кад је покушао
да јој уразуми бригу и страх, подсећајући је да му је и отац био
социјалиста, пелагићевац, она је полегла по разбоју и обезнанила се од
плача. А он је затрескао песницама по разбоју вичући:
„Нећу да ме само ти волиш! Желим да ме и људи воле, радници! Хоћу
да ме народ воли. Лако је, мајко, бити високи чиновник и министар. Ништа
лакше но бити богат! Тешко је бити .. замукао је; она му окренула лице и
запитала га:
„Шта, синко?“
Он се загубио у њеним сузама, уплашен њеним очајем; није смео да јој
одговори...
Из светлости израња пацов. Стао, загледао се у њега. Осмехује му се.
Класа није човек, буржоазија није човек. А шта су, онда, неправда и зло?
Пацов пружа руку к њему, смешка му се сажаљиво. Човек му везао руке и
тукао га корбачем. Патник с корбачем. Несрећник што шамара. Тужни
сабљаш. Пацов се усправи и ухвати руком за решетку: блесну му сабља,
еполете, одликовања. Помоз' бог, јунаци! Виче. Шапка му пада преко лица.
Слобода има право да откупи себе, разумеш ли, Наталија. Свет се дели на
шамаране и оне који шамарају. Трећих нема. Шамарани имају право на
освету, чујеш ли, Наталија. Имају, Иване. То ја тако хоћу, господине
команданте. Зашто ћемо бити сви несрећни ако нас поробе? Је ли,
Наталија, кога ћемо мрзети у ропству? Стрељати шамаре, корбаче, сабље.
Пацов се уплашено стресе, шапка му паде и бубну као буре, он крупно
задрхта: шапка се докотрља до његових ногу бубњајући као празно буре.
Опет се стресе, згрчи, пободе главу у камен, затисну нос свећом, топлим
мирисом воска, зацвокота од фијука корбача, који се згусну у ткање
мајчиног разбоја, у тупу лупу и шкрипу брдила...
Неко га дрма за раме, чује:
Командант те чека.
Нећу да се макнем одавде — каже стражару.
Ја морам да те спроведем.
Кажи том батинашу: нећу да дођем у његову канцеларију. Не
објашњавај ми ништа, рекао сам ти.
Окреће се ка зиду, дрхтури, приноси свећу, удише је. Лицем му букти
крв и гоје се трагови корбача; мутна, болна врелина комеша му се у глави.
Неко улази, свеједно му је. Само воштаницу склони уз ногу.
Зашто си ме слагао да си ти гађао теглом дежурног официра?
Глишић? Или причува?
Одговори ми поштено, војнички.
Он је. Окренуо се и погледа га, оста лежећи. Неће му стати мирно.
Питао сам те: зашто си ме јуче слагао?
 Јесам гађао теглом дежурног официра и жалим што га нисам у главу
погодио. Други пут ћу боље да гађам. И бомбом. Нећу само њега.
Потпуковник Глишић откорача ка прозору. Без корбача је.
Одвежите ми руке! — замаха отеклим, тешким рукама.
Глишић се окрену, загледа се у њега, лице му се први пут нечим
обрадова, рече:
Алал ти вера, Богдане Драговићу! Алал ти вера! Ти личиш на Србина.
Али, за лаж и обману команданта, кажњен си месец дана затвора. На
жалост, правила ми не дозвољавају да те теже казним.
Богдан не верује својим ушима, па се мало придиже и леђима ослони
на зид. Овим положајем му више казује шта осећа.
Ех, какав би ти официр био да ти нису туђим књигама и злим идејама
напунили главу — опет му окрену леђа. — Јадна Србијо! Срамну будућност
спремају ти твоја најбоља деца — шапну још нешто што Богдан не разабра
и нагло му приђе, дашћући му у лице:
Анархисто, заблудела овцо! Схвати, побогу, синко: скршена нам Прва
армија. Пашће Ваљево. Онда је готово и са Београдом. Можеш ли ти бити
роб, зли сине?
Не. И ничији.
Глишић се раскорача ћелијом, погнуте главе, говорећи као себи:
Зашто верујеш да сам несрећан? Је л’ то верују сви ђаци?
Богдан заусти да каже ,Да то верујем“, али се он продра:
Мислите да сам несрећан што су ми браћа погинула за отаџбину?
Мислите, балавци, да тугујем за браћом јунацима? И не знате, мангупи, да
се јунаци не жале. За њима се не пати. Ја им завидим. Ја им само завидим
што су умрли за Србију. Завидим сваком Србину који је данас на бојишту. А
ја сам кажњен да вама, теби, будем командант. Да учим војништву мамине
дроње, татине смоље, бакине сероње, београдске рузмарине! Вас што не
знате да се разбројите и у двојне редове развијете, а сутра треба да будете
земљи памет и предводница! Жалосно! — Отвори врата, викну: Одвежите
му руке! — изјури из апсане.
 5

У постројеном Ђачком батаљону, Иван Катић први пут стоји

самоуверен, пркосан, насмешен: верује да је због њега командант Глишић
наредио постројавање батаљона. Нико у његовој чети, нико из Ђачког
батаљона не зна да је он пре пола часа био у командантовој канцеларији и
рапортирао му истину о „атентату“ на потпоручника Драгишу Илића:
„Господине потпуковниче, неопходно је да са-знате истину о догађају у
спаваоници Првог вода Шесте чете.“
„Да“, рекао је тихо, загледан у неколико редова на половини листа.
„Ја сам, а не Богдан Драговић, гађао теглом потпоручника Драгишу
Илића.“
„Па?“ упитао је тихо, погнут над папирићем, не погледавши га.
„Па сматрам да одговорност за тај поступак треба да сносим ја, а не
Драговић. Ја треба да будем кажњен а он ослобођен.“
„И?“ није променио ни глас, нити га погледао.
„И праведно је да се Богдан Драговић одмах пусти из апса.“
Командант Глишић је и даље ћутао, замишљен као да одлучује о
судбини отаџбине.
„Јер Богдан Драговић се жртвовао за мене. А онда, и за ону десеторицу
коју сте ви хтели да стрељате.“
Заћутао је и чекао да га пита зашто није он иступио пред строј него
Драговић; чекао је да буде питан па да му скреше све што мисли о војсци,
касарни, насиљу које се у име отаџбине врши над њима ђацима и
добровољцима. Али је потпуковник Душан Глишић запањујуће тихо и
обично рекао:
„Иди у касарну.“
Кад се он није ни помакао, поновио је то и погледао га с лицем у
шакама; погружен, није сигуран ни да га је по пропису поздравио, изишао
је из канцеларије и пошао касарнским кругом, ка капији, не знајући ни сам
куда. Патио је од стида што је допустио да Богдан Драговић уместо њега
оде у затвор. А онда су се официри као у узбуни растрчали, трубач је
свирао „збор“. То га обрадовало: Глишић наређује постројавање батаљона
да њему саопшти казну. Биће порекнуте тврдње оних који су га вређали и
који га сматрају кукавицом. Сад ће он пред стројем рећи оно што му није
омогућено да каже у канцеларији. Шта мисли о милитаризму и насиљу у
име отаџбине.
Нестрпљиво погледа ка командантовој канцеларији; без страха,
самоуверено, ликујући ишчекује свој тренутак. За леђима, Данило
Историја га шапатом опомиње да не квари строј. Опуштен, Бора Пуб
растужено и гласно уздише. Да ли бар њима двојици да каже шта је учинио
и због чега су сада постројени? Не, нека се изненаде и мало замисле над
човеком. И сви остали. Винавер ће, свакако, тријумфовати. Али зашто је
батаљон У строју неуобичајено миран, некако потиштен? Као да у његово
име, за свих хиљаду триста, Бора Пуб једино сме дубоко, отегнуто да
уздише и казује ону општу стрепњу која се дању неуморно затрпава
шалама, најчешће сасвим дечјим, много пута и бесмисленим, а само ноћу,
у сну, чета је издахује, јечи је сањајући страхове. На западу, из планина,
уздиже се чудан, огроман облак. Иван верује да су сви са истом мишљу
загледани у облак и да сви исто чују слушајући чворка који весело звижди
на врху дрвета искићеног црним махунама.
Данило, како се зове оно дрво на коме звижди чворак? — тихо пита.
Гледич, једна врста багрема. Ћути.
А откуд ти, Норо, знаш да је чворак она птица што је као ђакон мећу
птицама? — суморно шапуће Бора Пуб.
Знам. Ја од свих птица највише волим чворка и сенице — каже и сам
изненађен; никад није мислио о томе које птице највише воли. Слуша:
чворак пева као да је сам у шуми, као да пред њим није постројено шест
чета Ђачког батаљона, загледаних у њега црног, мећу црним махунама, на
безлисном гледичу.
Пст. Долази! — шапуће Историја.
У Ивану загалопира срце, али не, не једино од страха. Осећа и некакву
радост коју до сада није осетио. На коњу, праћен својим штабом, касом
стиже командант Глишић и стаје далеко од њега, пред средину строја.
Зашто чак тамо?
Мирно, Иване! — шапуће му за вратом Историја. А командант виче:
Јунаци!
Шта ово значи? пита се Иван.
 Врховна команда вас зове у име отаџбине.
Шта он то говори, Боро? — шапуће.
Отаџбини су потребни ваши животи. Одужите свој дуг, синови! Вас
хиљаду триста шаљем
Врховној команди као капларе. Сутра у подне крећете на бојиште.
Уpa, ура! „Хеј, трубачу с бојне Дрине“, „Ој, Србијо, мила мати...“
Од песме и повика не чује више команданта Глишића.
Капе лете увис. Сви се грле и љубе. Данило Историја скаче у месту и
пева.
Бора Пуб се изгуби. Цео батаљон се весело распршта некуда. Није видео
кад је отишао командант са својим штабом. Иван стоји где је био у строју.
Сам. Кад спази на гледичу занемелог чворка, он збуњен, разочаран,
уплашен весељем својих другова и нечим што није бојиште и смрт, пође ка
касарни, али одједном скрену ка апсани.
 6

Апсана јечи од песме и повика дисциплинских кажњеника: Срушимо

нашу Бастиљу! И ми смо каплари! Доле дисциплина, живела борба!
Крећемо на Беч!
Слуша Богдан Драговић и не схвата шта се догађа. Лежи на даскама
прекривен копораном преко главе, са отеклим, стврднутим болом на лицу;
притиснуо своју размекшалу свећу преко трагова корбача, удише мирис
воска, трне у тузи: кад год га ухапсе, зашто га увек туку по лицу? Зашто
човеку људи туку вид, реч, смех? И докле ће тако човек човеку тући чело и
очи?
Зову га, бубњају песнице о врата ћелије. Устаје, облачи копоран:
Шта желиш?
Ја сам, Иван. Рекао сам команданту да сам ја гађао теглом Крвопију.
Бићеш пуштен, сигурно. Сутра у подне полазимо на фронт.
Зато је толика галама?
Весеље је непојмљиво! Батаљон иде у Крагујевац, у Врховну команду на
распоред.
Када се стиже у Крагујевац?
Прекосутра, вероватно.
Ја ћу ноћас побећи и поћи с вама. Сазнај када тачно полази воз. Отрчи
у Скопље и пошаљи депешу. Пиши.
Запамтићу, не брини. Говори.
Наталија Думовић, село Прерово, пошта Паланка. Стижемо у
Крагујевац прекосутра. Чекај ме на станици. Богдан. Понови — прислони
чело уз врата, али га заболе убој и он се секну уназад.
Иван понови па настави узбуђено:
Прерово је родно место мог оца. Јеси ли био у Прерову?
Нисам. Наталија је студенткиња философије. Њен отац је учитељ у
Прерову.
 Ако не погинемо, то јест кад добијемо ратно одсуство, хоћеш ли заједно
да пођемо у Прерово? Тамо су ми деда, стриц, брат. Можда ми је рођака та
Наталија. То би било дивно.
Пожури, молим те.
Је ли истина да те Глишић тукао?
Истина. Сврати у апотеку и купи нешто за лечење убоја. Како ћу овакав
пред њу?
Богдан се ослања шакама на врата ћелије. Из касарне се чују песма и
весела вика. Овако нагрђен, са затвореним оком, можда последњи пут с
њом.
Ти ниси отишао, Иване?
Морам нешто да ти кажем. Можда је неумесно. Али ти ми сада не
видиш лице, па могу. Знаш, све се прља. Мислим, као и руке. Осећања се
нагрђују као и тело. У касарни, поготову. У овим језивим данима постоје за
мене два бића. Значајна као отаџбина. То је велика ствар, Богдане. Ја сам
јој писао о теби и шта си ти мени овде.
Коме си то писао?
Извини, нисам ти рекао. Ја имам сестру, Милену. Она је болничарка у
Ваљеву.
Твоја рођена сестра?
Да, једина. Она је савршено створење. Ако такво међу људима постоји.
Ја је обожавам.
А имаш ли девојку, Иване?
Немам. У ствари, био сам се заљубио, али ме она оставила на један
веома груб начин. Побегла с неким Бугарином. Али имам сестру.
Имам и ја сестру. То је нешто друго.
Ћуте и гледају се кроз апсанска дебела, стара врата прекривена
прашином.
Ја, Иване, познајем доста људи и девојака који заслужују да се ради њих
преврне свет.
А ја сумњам у људе који воле много људи. Разговараћемо о томе на
фронту.
Чује: Иван трчи вичући на стражара. Раскорача се ћелијом смишљајући
како да побегне ако га ноћас не пусте из апсане.
Врата се отварају, стражар се осмехује:
 Честитам, господине капларе. Не верујеш ми? Чујеш ли како се
прославља капларски чин? Пожури, чека те командант.
Богдан без речи закопча копоран и изиђе, сигуран да је слободан. Ако
Глишић буде стајао у з прозор и чекао га окренутих леђа, одмах ће без
поздрава изићи.
Али га Глишић дочекује у пелерини, закопчан, по пропису му
отпоздравља и пре но што је Богдан и стигао да га поздрави.
Омогућићу ти да извршиш дужност према отаџбини. Одлажем ти казну.
Кад стигнеш на фронт, да се јавиш на рапорт свом команданту пука и
кажеш да си дужан тридесет дана затвора. И чим се на фронту створе
услови, казну да издржиш. Иди у чету. Сутра у дванаест крећете у
Крагујевац.
А ако не постоје услови за затвор?
Само ако погинеш јуначки, отаџбина ће ти опростити.
Богдан га гледа нетремице и замишљено: Као да сада мање пати? Као да
је мање несрећан? Поздравља га по пропису и покушава да му се осмехне.
Од тога га јаче заболе убој на образу и оку.
 7

Нас двојица смо се, стварно, тек данас у апсани спријатељили,

размишља Иван враћајући се из вароши и поште у Плаве касарне. У
апсанском смраду и мраку, одељени ћелијским вратима, спријатељили се
до смрти. Да му је видео лице, можда му не би рекао оно што му је
исповедио о себи. Због тога му и сада избија румен. Да ли ће и после рата,
ако Га преживи, осећати у лицу румен и плам [кад нешто значајно
доживљава и казује? Без оних неколико реченица, он Богдана сада не би
толико волео колико га воли.
Чуо му изломљен дах, свим чулима, кожом осетио КОЛИКО пати, зато
је могао, зажелео да му нешто повери. Тако, Ваљда, и Настаје истинско
пријатељство. То исказивање љубави кроз проверавање у коме сагорева
страх. Она слобода на све своје. И одједном побеђена самоћа. Одједном
поништене ругобе касарне. Заборавио се страх од сутра. Ни пакао не може
бити пакао ако човек има Милену и Богдана. Ако та Богданова револуција
заиста може људима да роди пријатељство, постаће и социјалиста. Онда су
оправдане жртве које она тражи. И има право да руши све што јој се
супротставља. То ће ноћас рећи Богдану.
Заустави |га јесење буктање оскоруше и дивље крушке у врзини, поред
пута. Данило Историја му у једном „заобилажењу непријатеља“, кроз шуму,
први пут показао то дрво — оскорушу; крушку зна из њиховог винограда на
Топчидерском брду. Никад није видео толико и таквих боја, толико
светлости, такву јесењу лепоту дрвећа! Скида наочари да то осети голим
зеницама, да му се та Светлост сталожи у зеницама, засвагда. Запамтити:
Све је дело светлости. И човека је она створила. Ван светлости нема
истине. Да ли је то негде прочитао? Али, зашто сада било чему тражити
смисао? Треба гледати, удисати, треба јесен уживати. Уз књиге имати
Милену и Богдана, једну оскорушу и дивљу крушку, шта човеку треба још?
Од касарне наилазе групе ћака, галаме, журе у варош. Полази к њима,
вичу му:
Пуштен Брка! Сви смо на броју!
 Где је? — пита обрадован.
Ено га у соби. Лечи другарство.
Шта лечи? — осећа румен у образима: Они не знају да сам се пријавио
Глишићу.
Успомену од Дон Кихота.
Ја сам јутрос рекао команданту да сам ја гађао Крвопију.
То је сада безначајно. Ствар је уредио војвода Путник. Хајде с нама у
варош, шта ћеш у касарни? Откад је света и ратова, последње мирнодопске
ноћи сви војници јуришају на Венерин брег. На његово подножје. У извор,
Ћоро.
Док се мимоилази с њима, праћен шалама, види им капларске звездице
на нараменицама. Зар њих то заиста радује? Будуће професоре, лекаре,
инжењере — чудно! Жури Да што пре нађе Богдана. Каква Варош, какво
уживање без њега. Ни трен радости без Богдана. Среће нове групе, јуре у
Скопље, галаме, сви имају капларске звездице. Па они се истински томе
радују!
Куд ћеш сада у касарну, Ћоро? Идемо да лумпујемо! Да нас запамти
Скопље! — зове га Данило Историја.
Идем по Богдана, доћи ћемо заједно — прилази му и каже: — Да знаш, ја
сам се јутрос пријавио команданту.
Знао сам.
Знају ли сви?
Не знају, али то више није важно.
Мени је много важно. И ја те молим да то некако сазна цео Ђачки
батаљон.
Не брини, само вас двојица дођите у варош. Појешћу певачицу с
даирама, видећеш!
Данило Историја отрча са својом групом, а он запе уз брдо ка Плавим
касарнама. Никада није лумповао. Било му глупо и несхватљиво то
задовољство. Никад се није ни веселио с друговима, у кафани, на јавном
месту. Оно с Миленом, кад су били сами, кад их засмејавало њено
прерушавање у разне, смешне личности, облачење маминих хаљина и
татиних одела, неколико вечерњих посела у винограду, кад су певале
Миленине другарице, то је све. Углавном све. Ниједну жену није загрлио.
Ниједна девојка га није пољубила. Сем Милене. Иванка му само случајно
додиривала руку. Грлио се с књигама и спавао с књигама. Последњу годину
занет мишљу о Светлом, подстакнут текстовима из индијске философије. А
ако у овом часу живи последње јесење заранке у миру? Ако живи последњи
нератнички дан? Последњу мирнодопску, цивилну ноћ? Ако му је од оног
чворка на гледичу све последњи пут?
Мимоилази се с њима, раскалашно веселим капларима што помамљено
јуре за тим последњим радовањем и уживањем, тужно им се осмехује: он је
једини каплар који се у ове заранке из вароши враћа у касарну.
Улазећи у спаваоницу кроз широм отворена врата, застаде пред
невиђеним нередом: само што су изишли пљачкаши и освајачи.
Јеси ли послао депешу? — пита Богдан лежећи на кревету с мокрим
пешкиром преко лица.
Све је у реду. Не брини — каже радосно, прескачући отворене сандуке,
јастуке, прљаво рубље, празне кутије. Баш је лепо што су сами. Седа на
сламарицу.
Ту сам и ја, Ћоро — јавља се Бора Пуб, који лежи у цокулама, затрпан
јастуцима, и пуши. — Дивно изгледа наша спаваоница, је л’ да, Ћоро?
Најзад људско стање. Прави поредак. Осветисмо се двомесечном собном
реду и дисциплини. Ја не бих пошао на фронт док не изгазим наше
сламарице које су по Крвопијиној формули биле „ки пакетић дувана“.
Погледај шта је Дон Кихот учинио Брки. Дон Кихот или проповедник
смрти.
Иван се наднесе над Богданом, овај помаче пешкир, откри затворено
око и убој подливен крвљу на образу.
Није могуће! — шапну уздрхтао: Због мене је тучен.
Нема значаја. Проћи ће. Главно је да ми је десно око здраво. За
нишањење и још понешто — каже Богдан, а питао би их: да ли ће му
нестати убој до прекосутра, до Крагујевца? Како ће је љубити овако
нагрђен?
Бора пуб се придиже на лактове:
Чуј, Иване, прошле ноћи је у васиони владао невероватан хаос. Ноћас
ми је лично њено величанство судбина носила карте, иако сам играо с
ратарцима. Васионом су господарили бројеви и боје које нису дотицале мој
круг. Губио сам тако тачно под ударцима десетке каро, а онда и даме пик,
да сам заспао сигуран: пробудићу се у великом догађају. Часна реч,
очекивао сам или сепаратни мир са Аустро-Угарском или улазак Бугарске
и Румуније у рат на нашој страни. Изгубио сам и дугмад са шињела, а само
сам за каплара проглашен.
 Колико ти треба?
Колико даш. Чекао сам те. Нико ми није хтео ни динар да позајми.
Каплари, као сви верници смрти, ноћас желе само жене и вино. Дај ми три
банке да кушам последњу скопску ноћ.
Иван му лако и задовољно пружа новац.
Дај ми још банку, части ти!
Иван му даје више, не бројећи.
У здравље, браћо! — раскопчан, газећи преко сламарице, Бора Пуб
изјури из спаваонице.
Ја сам уверен да је он најсентименталнији човек у Ђачком батаљону. А
нема пријатеља. Сви су му људи исти — каже Иван; као да порумене од тих
речи. — Ко зна због чега је он несрећан — додаје да не ћути. Жели с
Богданом што пре да изиђе из касарне.
Кад стиже депеша?
Чиновница ми је обећала да ће још вечерас примити Паланка.
Најкасније сутра у подне биће у Прерову. Шта ти је рекао Глишић?
Великодушно ми је дао могућност да погинем за отаџбину. А ако одмах
не погинем, чим одбијемо Швабе преко Дрине, да издржим тридесет дана
затвора. Несрећан човек, болестан човек. Иване, узми ми из џепа цигарете
и припали ми, мокре су ми руке — каже, а мисли: ако депеша стигне сутра
до подне, нек стигне и до ноћи, она може стићи у Крагујевац пре њих.
Иван му пажљиво ставља у уста припаљену цигарету:
Ја, Богдане, не верујем да ће се за нас рат икада завршити. Нека падну
Београд и Крагујевац, нека окупирају целу Србију, рат ће трајати све док
постоји Глишић и један ђак-каплар.
Рецимо, наш Данило Историја. Рат је пола болест, пола идеја. Или,
болест с великом идејом. Озбиљно ти говорим, немој да се смешкаш —
каже, а мисли: зашто сви социјалисти и револуционари које познаје
презиру своје неистомишљенике? Али, ја му нисам противник.
Наивно, Иване, наивно. Рат је пљачка која се правда само великом
идејом. Уколико су освајачки циљеви већи, утолико су веће и идеје којима
се оправдавају државни и национални злочини.
Немој о политици, молим те. Шта је рат, за нас више нема никаквог
значаја — наднесе се над Богдана, ухвати га за долактицу; као да уздрхта од
те присности. Ускоро ће мрак, хајдмо из ове проклете касарне.
Важи, Иване. Желим да прекосутра изгледам веродостојно пред
Наталијом. Зато држим буров облог преко Глишићевог потписа. Али, има
времена. У возу ћу.
Устаје и хитро се облачи. Ивану се чини да се он за њега жртвује, па му
је и драго и помало нелагодно. Јер Богданово лице је заиста нагрђено.
Богдан полази, он за њим, газећи преко сламарица.
А зашто нам за живот и срећу треба револуција и претурање света,
Богдане? Зар нам за живот, ипак, није довољна љубав једне девојке,
оданост и памет два пријатеља? — упита Иван кад изађоше из касарне.
Мало је то за живот и човекову срећу, Иване. Треба нам више.
Иван се смешка; више сажаљиво но сумњичаво. Откако су се упознали у
возу за Скопље, пре два месеца, први пут тако надмоћно. Жао му је да му
противречи. Чује тихог, као промуклог зрикавца. Никад није видео
зрикавца.
Богдане, како изгледа зрикавац?
Црн је и врло леп. Кад сам био мали, ловио сам их с друговима.
Такмичили смо се чији је бољи свирач — казује загледан у сунце што
залази.
Да га ухватимо и понесемо на фронт! Замисли га у рову!
Богдан застаје и из опалог лишћа бира за Наталију неколико најлепших
листова оскоруше и ставља их у коверат њеног писма.
Ја сам себи забранио љубав све док не сазнам неке истине — јетко каже
Иван.
Коме је сметала љубав да сазнаје истине?
Одавно се зна да није могуће волети жену и тежити мудрости. И
политика и власт су непријатељи истине.
То су старачке предрасуде. Истина којој смета љубав није људска
истина. И било који људски циљ коме смета љубав није људски циљ, Иване.
Стид ме да мудрујем, не умем то. Али ти кажем другарски: да нисам
заљубљен, ја бих ноћас дезертирао.
Иван нагло стаде. А због чега ја не бих могао да дезертирам? Због
поноса, таштине, једне идеје о човеку и свету? Загледа се у месец. Месец и
сунце у исто време на небу! Санта леда и велики жар. Две светлости. Нема
границе измећу дана и ноћи. Ноћ се помешала с даном. Дан се издужио,
извукао у висине.
Стао је и Богдан, али он прича о Наталији.
 8

Погинућу, неминовно је, понови у себи Иван и застаде пред вратима

кафане „Слобода“, из које јечи песма и трешти музика. Како да продужи
овај дан застао за сунцем, затечен месецом? Може ли и иза Скопља
раширити ову ноћ? Као што је очистио ципеле до краја рата, науживао се у
оскоруши и дивљој крушци за свих двадесет својих јесени, нагледао се
светлости јесењих заранака бар за један просјачки живот.
Из отворених врата зове га Богдан да уђе; Богдану довикује Данило
Историја да дође за његов сто.
А знате ли ви кад стиже нишки воз? — пита га човек у жирадо шеширу.
Немам појма.
Па то је страшно. Седам сати је закаснио, млади господине.
Иван ступи у јару и дим, у таласе песме, свирке, галаме. Богдан се гура
ка углу и столу Данила Историје. Не може одмах с њима. Најпре ће сам
окушати то уживање, ту радост која омамљује његове другове. Сви су
столови запоседнути ђацима-капларима, а простор измећу столова до
подијума, на коме музика прати певачицу с даирама, па све до келнераја и
улаза у кухињу, одакле цврчи ћевап, испуњен је цивилима, мештанима и
избеглицама, који се снуждено тискају и говоре у галаму и песму, у јару
јела и зноја, у дувански дим, у прљаву светлост што им је посивила лица.
Пробија се ка келнерају.
Шта мислиш, ђак, зашто нишки воз толико касни?
Не тиче ме се, господине.
Некако стиже до келнераја: шта да пије? Сви почињу ракијом. Пробао
је неколико пута ракију, грозно пиће. Пиво? Потребна је кофа да се опије.
Гладан је да одмах почне вином. Не, баш ће све по реду. Љуту ракију, пиво,
па вино. Црно вино. Наручује пиће и мезе.
Богдан га зове да седне за њихов сто. Неће им прићи док је трезан, док
му изгледају чудно и глупо. Испија љуту наискап. Стреса се. Прстима једе
сир. Испија криглу пива. Горко му и бљутаво. Једе сир и паприку, испија
чашу црног вина; стреса се, пуни другу. Сешће с њима кад не буде осећао
никакву разлику између себе и њих, кад зажели и он да виче то што они
вичу. И почне да ужива у песми и свирци. Испија и другу чашу вина
наискап. Кад зажели да седне до једне од тих госпођица и дама на које
кидише по неколико каплара у исто време. Да, кад буде изабрао ону до које
ће сести и, по цену туче и двобоја, после поноћи прегазити преко тих
зајапурених лица мушкараца, ратника за Венерин брег, извести је на улицу,
у мрак, месечина је, свеједно, повести је у парк или уз Вардар; да.
Још пола литра, молим!
Не знате бачке песме? „Четир' коња дебела“, не знате? Како то, богаму.
Морамо се што пре ујединити. Видећете, браћо с југа, шта је сремски
бећарац. Иване, дођи — зове га Данило Историја.
И Историја ће сигурно погинути. И Богдан ће погинути. Неминовно,
чим се тако тамно смеје. Ону са шеширом, лепа је, ако је стара, одвешћу је
под оскорушу, на љубичасто, рујно, црвено, жуто лишће што мирише на
светлост и земљу, ту постати мушкарац. Тек ноћас, у последњој ноћи, лећи
на жену, како јој то рећи? На лишћу, као чобанин, мој отац некад.
Је л' стигао нишки воз, господо? Нико не зна када стиже. На целом
фронту расуло. Пало је Ваљево.
Жели томе да разбије нос. Милена је у Ваљеву, хвата га за прса:
Откуд ти, позадински пацове, знаш да је пало Ваљево?
А ти, ђаче, не знаш да је Врховна команда побегла у Крагујевац?
Пушта га и испија чашу вина. Букте му образи, не, није од стида. Није га
више стид. Зар је вино лек против стида? Како то није знао. Наравно,
толико људи, цела његова чета, не пију случајно. Никад досад није чуо тако
жалосну песму.
А шта је с нишким возом, људи? Готов је и Београд за два дана. У
Софији одушевљење због нашег пораза. За три дана напашће нас Бугарска.
Савезничке трупе кренуле из Солуна. Лаж је то, господо. Куд ћемо у Грчку,
ко ће да нас храни? А зашто, онда, не стиже нишки воз?
Шта ће нам држава, шта ће нам слобода кад ви изгинете? — неко му
шапуће и држи руку на рамену.
Ви сте кукавица, господине! — виче и баца му руку с рамена. Пије му се.
Због те трпке сласти, тог реза рујног преко неиздржљиво тужне македонске
песме и виолине отегнуте до матурантске ноћи у „Скадарлији“, кад је први
пут наслутио шта је то љубомора. И од тада више ни реч с њом, заборавио
је ту Ружицу. Кроз тамно и суро пробија се жуто: жена га жуљи бедром и
ногом; хвата се за келнерај, загледа се у њу: ружна, грозна! Узмиче;
придошлице је потискују к њему:
Шта ви желите, госпођо?
Ја сам госпођица, господине ђаче. А шта ви, лафе, мислите, кад ће да
стигне нишки воз?
Баш ме брига кад ће да стигне нишки воз.
Испија чашу до дна, тражи ћевапчиће. Нешто су му се замаглиле
наочаре, а гласови му се отегли, речи размакле, искривиле, извиле. Чудно,
није непријатно.
А ако нишки воз не стигне?
И глас јој је одвратан:
Госпођице, не интересује ме нишки воз. Ни ви!
Окреће јој леђа. Одавно тако ружну жену није видео. Не, није пијан.
Грешите, господине. Од њега зависи и ваша судбина.
Крешти му у раме као она наказна продавачица млека на углу
Vaugirard и Monsieur le Prince што му се увек заљубљено осмехивала и
пратила га погледом док не би зашао за угао. Још је гора од оне Белгијанке
која га сачекивала после предавања. И одвратнија је од Цуле вешерке која
га, био у шестом разреду гимназије, дрпала за џеп и кезила нешто гадно.
Закон, судбина. Није могуће. Да. Па он се свиђао само ружним девојкама.
Једино су га оне гледале и желеле. А Милена га уверавала, наравно, из
сестринског сажаљења, да је необичан. Необичан.
... То му је прво Иванка рекла кад је једном покушао да је прати кући:
„Ти си необичан, Иване. Али ја не волим да ме ико прати.“ Та Иванка
Илић. Четири године седели у истој учионици, у разреду најгоре знала
математику. „Извините, нисам спремна.“ Та преозбиљна, повијена, та
ружњикава а мила, тако мила Иванка Т. Илић. Три године она у трећој
клупи на женској страни, он у петој на мушкој. А на оној светосавској
прослави, кад је читао награђени темат, однекуд из дубине сале гледале га
жарке, мало разроке очи, а он почео да замуцкује. Док није познао
Иванкине очи. Тек тада се збунио. И мама је то приметила. По изласку из
школске сале, покушао је да је сачека и изблиза погледа. Искрала се. Опет
сама. Увек сама долазила и сама одлазила. Све до оног последњег дана, три
дана пред матуру... Зашто пијанци тврде да је најслађе на дну чаше?
Молим, још пола литра црног вина! Шта је с тим ћевапчићима?
... Не, није симпатија у питању. Глупо је, бедно је ноћас лечити сујету.
Математика је у питању, кад га сачекала иза првог ћошка, никад дотад није
била тако осмехнута. И лепа. Лепа. Они дрхтаји кад су се нашли лицем у
лице, тако близу као да је хтела да га пољуби. Први пут је запазио, увидео
колико је лепо то њено црнпурасто лице оштрих црта, грчки нос, та велика
уста, али са савршено скројеним уснама. Не. Та Иванка Илић ипак има
најлепше очи. Ако су мало разроке. Час патњом, час неком срџбом
ровашене. „Ја ћу тебе да пратим. Знам где ти је кућа.“ Он се, бедник,
уплашио да га не сретне отац, па скренуо одмах ка Чубури. То је подлост.
Није због страха. А она није ништа рекла на то што су променили правац,
него је мило, светлосно гледала та Иванка Илић! Свашта, свашта је
причао. Из свих књига које је прочитао. Све чега се сетио и што је веровао
да је паметно. Да јој није било занимљиво, не би застајкивала и онако
узбуђено гледала. Зато није смео да заћути. Свашта, свашта је брбљао. Не,
није јој, сигурно, било досадно, јер се мило и благо осмехнула вадећи из
торбе свеску за математику. „Хоћеш ли да ми израдиш домаћи?“ Шта је
друго могла да каже кад је он занемео у од радости и ослонио се на
тарабицу, а расцветала пузавица му ухватила капут: „Доћи ћу у пола седам
пред твоју кућу, по свеску.“ — „Донећу ти је овде“, то је, сигурно, рекао јер
је она рекла: „Не, доћи ћу ја пред твоју кућу.“ Та прљава, неуредна свеска.
Седам задатака из аритметике. Колико је пута прелистао ту свеску!
Прљава, неуредна, као и она. Не, не. Тек после триста листања те свеске,
почео је да се мучи и одгонета: ко је та Иванка Илић што није дошла у
пола седам пред његову кућу да узме своју свеску? И није дошла сутрадан
у школу. Ни на матури се није појавила. И више никада је није видео. Као
пас обилазио око закатанчене беле кућице с плавим капцима. А она
бабетина, као да крије злочин, једва проговарала да од Иванке нема ни
трага ни гласа, а тетка јој на лечењу у Сокобањи. Добро, побегла за
Бугарина, то је могуће. Заљубила се у револуционара, нихилисту. Зар то
није доказ да је она романтична и дубока душа, способна за подвиг и
жртву? Али, зашто му је дала свеску да јој изради задатке за час
математике на који никад неће доћи? Зашто му је заказала састанак
знајући да на њега неће доћи? Зашто га је онако слушала, онако гледала,
онако му се осмехивала? Зашто је онако ћутала док је он говорио оно што
се само једанпут и први пут говори?...
Данило Историја се попео на сто или је на столици? Ко је изломио
даире? Круг. Ритам круга.
У ствари, тужан, сув дрхтај. Узбудљиво? Не, чудно. Ко сам ја? Не
рачунајући име и презиме, порекло, занимање, шта је Иван Катић? Загледа
се у жуту вештицу: Јесам ли ја, госпођице, вама необичан? Не изговара,
мисли само. Ружне жене су интелигентне. То је закон.
А зашто ми, ђак, не кажеш кад ће да стигне нишки воз?
Одгурну ту жентурачу са жутом марамом, обавијену жутим пламеном.
Господа га опомињу на пристојност, иако сутра иде на фронт.
Даире и бас му зачепили уши. Речи око њега су отекле, обле, масне
неке речи. Базде на ћевапчиће и дуван.
... Зашто му је та Иванка Илић, кад је знала да ће још исте ноћи побећи
за тога Бугарина, зашто му је дала ону онако неуредну свеску, само два
тачна задатка? И понео је у Париз ту свеску, и сваке ноћи листао, листао,
научио напамет све њене нетачне задатке...
Из даљине смешка му се Богдан и клима главом. Неће још с њима.
Овде, уз келнерај је занимљиво. Кад зажели да пева, отићи ће за њихов сто.
Пред њим је дечак у белој кецељи: нешто добро светлуца у дечаковим
очима. Саже се, шапну му на уво:
Дечко, дајем ти банку да ми ухватиш два зрикавца.
Ти си пијан, господин ђак. Узми сезам и ораснице. Још ноћас, и сутра до
подне, можеш да једеш слатко.
И ти само још ноћас можеш за два зрикавца да добијеш банку. Али,
живи да буду. Стави их у кутију од жигица.
Жива ти мајка, ђак?
Часна реч.
Дај капару.
Ево ти динар. Овде те чекам.
Ставља му у шаку два динара, радостан, много радостан: зрикавце ће
однети на фронт, у ров, један Богдану... Али, шта они једу?
Господине, знате ли ви шта једу зрикавци? Озбиљно вас питам, шта једу
зрикавци?
Не измотавај се, прекосутра ће ти Швабе разбити тинтару. Него, ако
нешто знаш, кажи ти мени хоће ли стићи тај проклети нишки воз?
Окрену леђа том шимпанзу.
А знати ли, ви, господине, чиме се хране зрикавци?
Смеје му се. Гласно, сигурно, али не чује од музике; свира се коло,
даире крше круг, страсно, али не и весело. Гледа столове редом: од песме
не распознаје им лица. Виче:
Браћо, ко зна зоологију?
 Жена у жутој марами припија се уз њега. Игра се коло. Неко га од
играча гурну с леђа, носом дотаче жуту мараму, која замириса на нешто
непознато.
Ако ми кажете чиме се хране зрикавци, рећи ћу вам када стиже неки
воз — насмеја јој се у крупне, бистре очи.
Необичан си ти младић. Јеси, јеси, лафе. Штета што не хваташ маглу за
Солун, него ћеш тамо, мечки на рупу.
Необичан?! — узвикну. Испија неколико гутљаја, узима два ћевапчића,
каже: — Шта си рекла?
Ставља јој руку на раме. Да се не клати.
То што си чуо.
Откуд ти знаш да сам необичан? Објасни ми зашто сам необичан?
Каплари из кола шчепаше девојку у жутој марами, повукоше је у коло,
одвукоше некуда. Затрпа их бас, засуше виолине и даире.
Шта ме се тиче докле је дошао Шваба. Гледај ђаке. Наша је победа.
Главом вам, браћо, јамчим, наша је победа. „Ој, Србијо, мајко мила, ти
ћеш бити царевина.“
Београд пада, мој синко. За пет дана су у Крагујевцу.
Опет га онај стеже за лакат. Том шимпанзу треба опалити шамар. Виче:
То је цивилска, дезертерска стратегија! Да ли ме чујете?
Шта сте ви, јадници! Шака соли бачена у Дунав и Саву. За недељу дана,
сви ћете изгинути, несрећници. Жртве сте.
Ми смо српска интелигенција! Ми смо Обилићи! Данас каплари, сутра
јунаци. Онда бесмртници, господине кукавицо!
Алал вера, Ћоро! Литар црњака за Ивана Катића Обилића!
Пови се ка келнерају. Па он није викао на тог позадинског шимпанза.
Како га је чуо Историја? Да, музика је престала. Кафана брекће од дисања,
речи, варења.
Удри песму! Где је српска Војводина, није она тамо, није, већ у грудима
Србадије. Свирци, на посао! Ми сутра идемо, а ви ћете се одмарати до
Фрањине смрти.
Браво, Историја — шапну у прљаву муклину. Песма и свирка сасвим ће
утулити лампе и огаравити жуту мараму девојке, негде далеко, мећу
капларима. Ако и за тренутак завлада тишина, попеће се на сто и
издиктирати све Иванкине погрешне задатке. Целу свеску.
 Не треба гладан пити, Иване. Хајде заједно да вечерамо.
Ко то брине за њега ноћас? Окреће се и грли Богдана.
Да ми храбро, да ми свирепо одговориш на једно питање. Ти имаш у
мене потпуно поверење? Без резерве?
Жао му је због мрке маснице преко лица, пољубио би га у тај Глишићев
ударац.
Имам, Иване. Зар у то сумњаш?
Желим прво да попијеш литар вина.
Ја не пијем.
Па не пијем ни ја. То јест, нисам пио. Али ноћас пијем, сада пијем.
Добро, хоћу пиво.
Али, две кригле надушак.
Важи.
Наручује пиво и скида наочаре да Богдана не гледа кроз њих. Па то је
ужас! Како ће с једним наочарима на фронт? Да ли ће га мама чекати у
Нишу? Тата мора знати кад ђаци одлазе на фронт. Ништа, сићи ће с воза,
узети наочаре, па их другим возом стићи. Богданов се осмех развукао од
зида до зида, преко гомиле глава, процепио песму, разгрнуо знојав жамор.
Казује Богдану у уво:
Ја сам желео да постојим на овом свету. А не да живим живот.
Постојати или живети. Схваташ ли разлику и дилему? Знати шта си, или
живети живот. То дато. Али од данас... Тачно када сам чуо чворка на оном
дрвету пред касарном где се постројава наш батаљон, када нам је Глишић
саопштио да је дошао час да умремо за отаџбину, мој Богдане, ја сам видео
како су нам поцрнела срца. Целом Ђачком батаљону, одједном. А чворак
пева ли пева. Да. Тада сам зажелео да живим. Само да живим. Страховито
сам то зажелео. Крв ми је закукала. Није од страха, није, часна реч.
Верујеш ли ми? — ставља му обе руке на рамена.
Верујем ти.
Кажи гласније.
Верујем ти, часна реч — испија криглу пива.
Живети сав живот. Живот, а не дух, идеје некакве, истине некакве.
Стварни живот, Богдане. Баш овај са овом пакленом галамом и одвратним
мирисом меса и вина. И са оном необичном девојком у жутој марами. Која
не зна математику. Кладим се да не зна ни две рачунске радње. А шта ти,
Богдане, желиш на овом свету? Извини што те тако крупно питам.
 Кад ме тако крупно питаш, крупно и да ти одговорим. Желим оно што
овај свет нема.
Идеали су, ипак, најсвирепији изум. Ја сада мрзим идеале.
Мислиш на отаџбину?
Не само на њу. Мислим на све рајеве и будућности. Опрости ми, мрзим
их. Слушај мало, молим те. Одједном, часна реч, све ми некако постаје
јасно. Као да читам. Као да су ове флаше и чаше саме велике истине. У
ствари, ја сам у Плавим касарнама посумњао у све, апсолутно у све људске
циљеве који захтевају жртвовање живота. И писао сам о томе Милени, а
она није одговорила.
Ти, ваљда, мислиш да је аскетизам мој идеал?
Мрзим све што је одрицање.
Ни ја, Иване, не пристајем да се одричем. Ја хоћу цео, сав, препуњен
животом, да мењам овај свет. Нисам ја никакав монах.
Још нисам сасвим пијан и не говори ми, молим те, оно што мислиш да
ми је пријатно. Мени је једино истина пријатна, да знаш... Сви ви који
хоћете револуцију, проповедате правду и једнакост, желите рај на земљи,
сви ви захтевате живот да се жртвује. Извини, то је грозно.
Али, драги друже, ствар је у томе што ја борбу за правду и једнакост на
земљи не доживљавам као жртвовање. Ништа ја не жртвујем. Осећам
огромну радост која не личи ни на једну другу. Осећам страшну моћ.
Испуњен сам осећањем коме ниједно задовољство није равно. То разуме
само онај ко дубоко верује. Јесам ли ти јасан?
Да. Али, извини, неубедљив си. Ничему живот не сме да буде цена.
Апсолутно ничему. Погледај наше другове и помисли: ко од њих не седи
последњи пут с девојком, последњи пут се весели, последњи пут... —
замуче: смешка му се девојка са жутом марамом.
А зна ли господин твој друг кад стиже нишки воз?
Све му пожуте. Скида руку с Богдановог рамена и испија остатак вина.
Богдан га узима подруку и води кроз метеж, песму, вику.
Имаш ли сестру, Богдане? — шапуће му за вратом и зауставља га
захвалан што га држи подруку.
Имам. Млађа је од мене четири године.
Онда и ти знаш шта је вечна љубав. Сестра је најневинији грех, је л’ да?
Тајни грех. Грех маште. Најслађи и најболнији. Једина извесност свих
неизвесности. То је љубав. Тако једном рече мој отац. Кад не бих имао
сестру, мање бих и тебе волео. Часна реч!
Није сигуран да Богдан чује. Нема значаја, за себе говори. Богдан му се
уноси у лице, па му изблиза види велику модрицу која му је нагрдила
осмех и шапат:
И ја тебе сада више волим зато што волим Наталију. А сад хајдемо код
оних што седе с девојкама да их гледамо и уживамо.
Чекај, само још нешто да ти кажем. То сам у осмом разреду смислио.
Не веровати у трајност осећања. Љубав и сва осећања нису отпорна према
времену. Да ли се слажеш?
Не слажем се.
Истина је независнија од времена. Трајнија, тврдим.
Е, за ноћас је доста метафизике. Полази.
Само још једну реч. Кажи ми, али савесно. Истину. Хоћеш ли, то јест,
можеш ли ти мени да будеш пријатељ без обзира на идеје које заступам?
Увек, докраја. Знаш шта мислим.
Наравно. И јесам ти пријатељ. Докле ћеш да сумњаш?
Не, не сумњам. Годину дана си старији, а ја осећам — двадесет. Није ми
то јасно. Можда сам заиста пијан.
Седају за сто до две девојке и гомиле каплара.
 9

Иван поуздано зна да се „Слобода“ њише и суља некуда, шкрипи и хуји;

зато се раскречио, разлактио и држи шакама главу, штити теме да га у том
неминовном паду не разлупа о таваницу или келнерај, страхујући највише
за наочаре: ако му наочаре слете у том црном кршу, ни Богдан Драговић их
неће моћи наћи. Шта ли он мисли о мени? А како слеп да погинем за
отаџбину? Мучи се и не може никако да се сети: зашто је цивиле ритао
ногом у стражњицу, жирадо шешир, фес, тројица, четврти подигао столицу,
герок, онај што је претио Глишићем и војводом Путником: тога је
промашио и лупио ногом о зид, можда је и прсте поломио: боли, јесте,
боли, може се и без прстију погинути за отаџбину, да, онај уштогљени идиот
са жирадо шеширом, кад се брже сазнало да је члан Државног савета,
усред „Слободе“ грдио српску интелигенцију, Пашића, за ту господу српски
команданти немају памет једног швапског наредника: тада је он устао и
распалио га ногом у гузицу, али пре тога попео сам се на столицу, на
столицу или на сто, и викнуо. Dulce est pro patria mori. Жирадо шешир
виче est, est ко је он да ме исправља да сам изоставио est, откуд сам баш то
изоставио, јесте: ено га на келнерају, тај жирадо шешир, он је узрок, то јест
повод, стварно је вређао расположење ђака у „Слободи“, тај једини жирадо
шешир, а да га Богдан није ухватио, Богдан мисли да сам кукавица, он би
све те избеглице и позадинске пацове и шимпанзе побацао у Вардар;
заиста, није требало, није, и шта му је требала та туча, вежба за рат, један
егзерцир у „Слободи“, прва туча у његовом двадесет једногодишњем
животу, браво, Иване, једина туча у „Слободи“ уочи наше велике, свете
жртве за отаџбину, дело је, дакле, сина Вукашина Катића, моралног и
интелектуалног мача Србије. Заиста, тата, шта је то Србија? За великог
револуционара Богдана, ја сам petit bourgois, petit bourgois: негде у
даљини, међу неким црним бубетинама, уз бубашвабу, јесте, Богдану
Драговићу певачица нешто пева и Циганин с виолином, и Богдан с гужвом
корбача, врхом Глишићеве чизме на лицу, и он пева, мора пасти на леђа, за
њим ће пасти и певачица, та кокота што га понизила најниже у двадесет
једногодишњем животу, али има, курва, генијално чуло за људе: „Ви сте
овде једини лаф. Штета што нисте поручник, до окупације би Скопље
имало да прича за нашу љубав.“ То је јасно чуо, тада је још јасно чуо, па је
испио цео литрић и видео: уза сам литрић прислонила се певачица с
правим балконима, а руку ставила Богдану на раме, иако сам је ја звао и
давао мамине динаре: „Обожавам мушкарце који се туку. То су мушкарци.
Ти који имају ожиљке и носе модрице. Маме ми, страшно волим да
пољубим мушкарца у ожиљак од ножа.“ Тако је: жирадо шешир је назвао
војводу Путника матором будалом и капларом, а Пашића гробаром
Србије, а Богдан је шапутао, како шапутао кад је читава наша десетина
чула, то је разлог: „Госпођице, ја сам до ушију заљубљен. Сутра ме у
Крагујевцу чека девојка, Наталија.“ Али мојом заслугом, Богдане. То ниси
рекао. Да ли сам тада пољубио Богдана због карактера и верности, таквог
младића треба да воли Милена, а не неког четничког буздована, или сам
одмах скочио да том члану Државног савета у пуној „Слободи“ изгазим
жирадо шешир; баш такав исти жирадо шешир носи или је носио мој отац
Вукашин Катић, такође члан Државног савета. „Воли мог друга Ивана. У
Ђачком батаљону, у целој Србији, он је најнежнији младић. Драгиња, ја не
лажем.“ — „Богдане, пријатељу. Да ли ти познајеш себе? Уопште, знаш ли
ко си?“ — „Иване, друже, знам. Знам најбоље тад кад мрзим, још тачније,
кад волим.“ — „Дакле, друже Богдане, треба и мрзети за ту истину?“ —
„Него шта.“ Него шта: српски Обилићи клечали су око госпођица Српкиња
и, само да пођу у мрак, заклињали се да ће вечно волети, ужасне су гадости
брбљали и бљували, ни смрт их не може опрати; социјалиста је играо друга,
играо друга и наговарао ону кокоту да ме ноћас воли што имам наочаре:
„Не бих могла да се љубим с мушкарцем који носи наочаре, маме ми, да је
доктор, бунду да ми купи, маме ми. Попио литрић вина, па већ види до
Солуна. Наручи му млеко па га води на спавање.“
Данило Историја клечи мећу столицама, моли се некој жени:
Сестро, обожавам те. Никад никог нисам тако волео. Ти си ми прва
љубав. Бићу ти веран до гроба. Хоћеш сутра да се венчамо? Даћу ти бурму.
Нисам фуњара, питај цео Ђачки батаљон. Па ако сам пречанин. Србин сам.
Добровољац, препливао сам Саву под митраљезима да погинем за Велику
Србију. И тебе, маме ми. Изићи напоље само да те загрлим. Молим ти се, за
часак само. Нећемо далеко. Попићу и то. Сипај, ти ми сипај у уста. Куд
ћеш, чекај, само једну реч. Дај ми је. Није ти престоница, бога ти божјег.
Није ти Шумадија, забога, жено. Дај ми је, није манастир Грачаница, није
Жича, мајку ти курвину! Јаој, браћо моја, какви грозни, гнусни женски
створови живе на земљи. И то српски! Пфуј! Иване, пусти ме да разбијем
главу о зид.
Нема смисла тако понижен погинути за отаџбину. Данило, где ти је
мушки понос? Заиста, шта то пева Богдан? Певачица и Цигани ће се
срушити на њега, а он ми великодушно препушта једну надувену, смрдљиву
скопску курву што ме неће, ни она ме ноћас неће, нећу сазнати ни њој шта
је испод трбуха, тај Венерин брег, то што све животиње знају шта је, због
чега клече српски Обилићи, нећу на фронт, нећу да погинем за отаџбину
док жену, жену једну, нисам с њом, жену, ту смрт прво, па онда јуриш за
отаџбину из читанки, историје, Данило кажи ми, молим те, колико
наплаћује једна оваква курва? Баш ме брига што је заражена. Бити
заражен или незаражен мртвац, то нема никаквог значаја за српску
историју. Смрди, смрди ноћ. Слобода смрди, грозно смрди живот: мора,
неминовно је, повраћаће Скопље, позадину, двадесет година, ту Иванку
Илић, замишљену докторску дисертацију о Светлом и светлом, Светло и
светлост, отаџбину ће повраћати; она мучи и хуји, неминовно је, сурвава се
„Слобода“ с полуживим мртвацима у црн крш буба, жирадо шешира, чаша.
То гађење на Светло и светлост неиздржљиво боли; то жуто, све је жуто, а
осмехује се, њему се осмехује жута смрт: девојка у жутој марами седа до
њега и гледа га плавим, умилним, дивним, чудесним очима.
Још, Иване, није стигао нишки воз. И неће ни до јутра стићи.
Збиља, откуд ми ти знаш име? Ти си овде једина госпођица која ми зна
име. Чудно. Заиста, чудно.
Много ми се допада што толико волиш сестру. Мушкарац који воли
сестру, тај поштује жену. Тај не може да буде фукара. Ја волим само
мушкарце који поштују жену.
О, жута марамо! О, жута нежности! Па ти си, заиста, врло паметна, жута
светлости. Је ли ти Богдан рекао да обожавам сестру?
Па сву ноћ си причао о сестри Милени.
Није могуће? Шта сам то причао, госпођице Жута Марамо? А шта сам
причао о Иванки Илић? Молим те, Богдане, шта сам то причао?
Ништа нарочито. Немој више да пијеш.
Није тако, господине. Нарочито је причао. У свом веку нисам чула да
неко тако прича о сестри. Чак је заплакао и онај плави, буцмасти, јесте,
Данило, што је толико викао „Јуриш на Беч и Пешту“. Иван је прави
мушкарац. Пружи ми руку, Иване. Ја сам Косара.
Жута Косара. Госпођица Косара. Лепу руку имаш. А старинско име.
Одакле сте, госпођице Косара, иако то, заиста, није важно? Важне су очи.
Једино су очи важне на овом свету. Бистре, плаве, заиста умилне очи.
Пијмо!
 Иване, брале, зар ми нисмо срећна генерација? Родили смо се да
ратујемо. Правимо децу да ратују. Живимо за рат, је л' тако, философе?
Пусти ме, Казанова!
Нећу. Ко каже да смо ми Срби несрећни. Напротив, напротив. Енглези
ратују за пијаце. Немци за колоније и Исток, Руси за Дарданеле и историју.
Французи за Париз и колоније. Ми смо Срби једини на свету који ратујемо
за слободу. Ми смо последњи аристократи на земљи. Је л‘ тако, Богдане?
Благо нама. Ух, што смо моћан, величанствен народ.
Столови или бубашвабе крећу к њему; искрену се и завитла мука,
неиздржљиво, викну:
Богдане, смрт је грозна. Заиста. Треба побећи. Бежи, Богдане.
Хвата једину, топлу, меку руку и с њом се суља некуда.
 10

Не бој се, момче, водим те код мене. Много ми се допада што си висок.
И што носиш наочаре, волим. Није далеко, није. Што си фин, што
обожаваш сестру и ниси фуњара да не поштујеш жену. Дукате ми давали,
просили ме, тројица ми ђака златну бурму натицали на прст, нокат сам им
дала. Не бој се, ја те држим. И да паднеш, ја ћу те однети у наручју. Нисам
та што причаш, нисам, мајка да ми умре. Па кад ти кажем: ноћас је један
министров син клечао и плакао преда мном. И он је, тај ваш Казанова,
витак и сладак. Да те нисам изабрала још синоћ, чим си ушао у „Слободу“,
што да не бих повела оног министровог синчића, иако је само каплар. Сви
ћете ви у најкраће да изгинете, али ја хоћу тебе за успомену, нећу од тебе
ни дугме. Тај министров син што је клечао и плакао, он је сладак момак, и
страшно је јак у рукама, тај Казанова. И ти имаш чврсте руке. И бутине су
ти чврсте. Лепо се ослони на зид и одмори се. Не бој се, не дам ти да
паднеш. Шта те брига шта сам у Београду радила. Да нисам краљица Драга,
видиш и сам. Године? Ко те ноћас пита за године кад је теби и целом твом
капларском друштву ова ноћ последња година. Мати ти нисам, ал' да сам
ти сестра, бих те, богами. Бих, па право у пакао. А ти Шваби на цев.
Повраћај слободно. Одмах ћеш да прогледаш. Гурни прст у уста. Још, још.
Тако, тако. Што ти је врело чело, што си се ознојио! Мора да је пропаст
света кад је наређено да и ви изгинете. Повраћај, не плачи. Чим си синоћ
ушао, видела сам да ниси за „Слободу“. Ниси ти за вино, слатки мој
капларе. Кад су већ наредили да помрете, што вам бар већи чин нису дали,
ти Пашићи с брадама. Је л’ да ти је сада лакше? Обриши се мојом
марамом. Жутом, жутом, ниси је заборавио. И диши дубоко. Само диши
дубоко.
Е, сада да пожуримо, скоро ће зора. Ма није далеко. Код оног фењера,
ћути и пожури. Сама сам у соби, не бој се. Изабрала сам тебе иако не
волим да будем с мушким само једанпут. Ако ниси фукара, ако си каваљер,
треба да ме поштујеш што сам с тобом пристала на крају ноћи. Ружна сам
ти, стара сам ти, је л’? Срам те било, и ти си каваљер, студент, фини
господин. Размазиле те госпођице, је л’? А, то извини, ја ништа не радим у
мраку. Од синоћ те гледам у „Слободи“, и хоћу сад да уживам. Је ли, шта ти
је отац? Добро, баш ме брига. Лепо седи на кревет и изувај се. Жива ми
мајка, у њега данас није легало мушко. Мрзело ме јутрос да га наместим.
Кад сам чула да и ви ћаци одлазите да изгинете, видим колико је сати и
немам воље ни кревет да наместим. А и тог проклетог нишког воза нема.
Волиш више да сам у кошуљи. Добро, добро, не скидам, шта си се
уплашио? Како ћеш ти у Швабу да нишаниш, питам те ја. Гледам вас, ћаке,
ноћас, до недеље ни сваки трећи неће бити жив, па бих закукала. Јао,
мајко, колико ће жена да остане пусто, колико се деце неће родити, а ви
сте мужекање, па чврсти, бели, чисти. Ја с прљавим не могу, па нек је руски
цар. Шта чекаш, јеси ли госпођица? Узми, то свако мушко воли. Још у
пеленама то научите. Доћи, доћи. Што волим што си бео, фини, дугачак.
Чиста сам и немој да се измотаваш. Ако ти се повраћа, ено ти лавор па
повраћај. Па сагни се, мамина мазо, сву ми крпару побљува. Још, још.
Притисни чело уза зид. Тако је то кад човек на празан стомак, а пред
погибију, пије црно вино. Ала ти бије срце као голуб. Кад се тако
ражџилита, ја много волим да слушам мушко срце. Сад се не бој, очистио
си се. Умиј се и опери уста. Што гасиш лампу? Нећеш, сине, напоље. Кључ
сам узела, а прозор има решетке. Немаш куд. Боље ти је да радиш то што
више никад нећеш радити. Што ти једна Српкиња последњи пут даје. Нећу
уза зид. Ја не трпим мушко са стране. За шта су ти руке, смољо? Па ти
ништа не знаш, ох, што сам те уловила, ох, што такве волим! Сад не мисли
на Швабе и погибију, Иване. Лепо лези на леђа, и мисли на ону на коју си
мислио свако јутро кад се пробудиш. Сви ви бели, витки и фини тако
почињете. А кад се обезобразите, јарци сте. Не верујем. Ниси, а у подне вас
воз вози у погибију. Пастувчино. Ал’ немој, немој, на крај света ћу те
пронаћи. Јао, петлу, јао, врапцу, комарцу, јао, где тебе да изаберем, да те
пред куршум прогледам, јаој, што си ме испрљао, а ја се надала, надала,
кад тај проклети воз никако да стигне. Је л’ сам ти рекла да пазиш? Баш ме
брига што је први пут. Срам те било. И ти си каваљер. Идеш у погибију, а
мене бацаш у бригу. Како ти је презиме? Не лажи. Ујутру ћу Глишића да
питам за твоје име. Иван Степановић. Сигурно Степановић и сигурно
Београд? Куд си запео? Сад ја треба мало да зажмурим и заборавим да је
рат. Каква твоја зора. Још не свиће. Лепо, дечко истресао џеп, па трк у
касарну. Страшно си ме разочарао што ме остављаш с бригом. Ако си ми
рекао лажно презиме, данас ћу целом перону и испраћају да објавим.
Откад ти пушиш? Нисам видела да си пушио у „Слободи“. Узми, то су ми
цигарете за госте. Бар научи да пушиш. Мој фини господине, лепи капларе
Иване Степановићу. О, Господе боже, кад ће једном да стигне тај проклети
нишки воз?
 11

Огребла ме, каже Богдан гласно, трљајући траг њеног нокта по

надлактици, певачица је желела да му „пева до смрти“: тако је викала да
чује остатак очајних каплара око једне, последње жене, при крају њихове
ноћи у „Слободи“. Они су трошили последње грошеве и најлепше,
најузбудљивије речи које су знали, дивили јој се молећи је да мало
прошетају по месечини до Вардара, да бар вирне на врата и види „невиђену
месечину“, прво шапатом, онда гласно, надвикујући се: она им одговарала
да је ноћ хладна и да њу „од месечине хвата језа као да по змији гази“,
пиљила у Богдана, миловала га по врату, тепала: „Много волим што си
тужан. И ја сам тужна. Брат и отац ми на фронту, гине све. Што су ти лепе
очи, што си леп, најлепши ђак.“ Он се бранио, уверавао је да је заљубљен и
мотрио на Ивана, нарочито после туче, из које га једва извукао, а она није
престајала да му се диви, одбијала рукама, ритала ногама пијане и
огорчене капларе. „Твоје колеге, ћаци, сви су мангупи. Кога год сам
заволела, он покварен. Сви хоће једно вече, а ја желим до гроба. Јаој,
мамо моја, што те нисам срела бар прошле недеље. Хајде да се волимо,
Богдане, ти мене мало, малецно. А ја тебе до неба. Бићу ти верна, ако се
пољубим, до краја рата, дабогда ми се татко и браца не вратили из рата.“
Он је узмицао и, подрхтавајући причао колико воли једну далеку девојку, и
било му мучно, замућено од пива, стидно; љутио се на себе што је упао у
муку тог, макар и малог искушења да му бива све узбудљивија певачица, а
идуће ноћи биће с Наталијом, она га чека. Данило Историја га вређао,
огорчен на његову „равнодушност према једној дами која би ноћас могла
да усрећи сваког из Ђачког батаљона“, кунући се у Србију и мајку да није
љубоморан. Него да не воли две лажи: мушки понос и још једну, није је
именовао, јер је насрнуо на певачицу: „Дај ми, сестро, само руку да ти
завучем у недра. Шваба ће и њих да окупира. Кад освоји Шумадију,
освојиће ти и недра. Српкиња си, бога ти твог. Недра ти нису патријаршија,
мајку им божју.“ Тада је Иван изишао из „Слободе“ с дамом у жутој
марами, он одмах сунуо за њим, али га у вратима стигла певачица и тад се
догодило оно чега не жели да се сећа. Ипак је успео да спази у коју су
улицу замакли Иван и та прилично неугледна несрећница.
 И тужан и радостан над свладаним искушењем да пође с певачицом и
превари Наталију, ослоњен је уза зид некакве набрекле кућице и гледа у
капијицу на коју је, после другог повраћања, с „дамом“ ушао Иван Катић.
Неће без њега у касарну; не може га оставити без бриге и свог присуства.
Месечина му се сиви у праскозорној студи, стреса се, покушава шире и
потпуније да се ослони на набрекли зид, иза кога се чује тешко дисање и
мек немир; осећа кућицу уз леђа као заспалу животињу што се прејела.
Ако би се кућица покренула и пошла по месечини ка магарцу који њаче
у близини, не би се уплашио. И кад би закукурикало то дудово лишће, које
се од петловог кукурикања откида да му прошара месечину до густе сенке
минарета што као брвно пада преко сокова, он се не би зачудио. Увлачи
врат у копоран, ставља шајкачу преко убоја на лицу, дува у њу да загреје
велику модрицу: да ли ће му спласнути до сутра увече, хоће ли моћи да
гледа Наталију и левим оком?
Није је видео кад спава. Онај мирис њене топлине, сву ноћ ће да га
дише. Тренути неће, неће моћи ни она. После, после ће јој се шћућурити
под мишку, удисати недра, корен дојке. Снажан, нежан корен. Слушаће јој
срце, сваки откуцај разговетно. Да га запамти као сваку реч, сав да се
испуни њеним дамарима. Слушаће ту малу, невидљиву, румену Наталију,
како јој је летос, последње вечери пред одлазак на распуст, неочекивано и
за себе, с лицем прислоњеним уз њена недра, шапнуо у срце: „Мала,
невидљива, румена Наталија.“ Прислониће убој на сам дамар, мирисни
дамар, топли дамар. Прислониће да га заболи.
... Ако је теби љубав вера, мени је љубав слобода. Анархисто!
Признајем, у љубави сам анархиста. Разврат, то је твој култ, Сањине. Култ
радости, уживање у теби, то је мој култ. Наталија. Не, друже. Ти слободу
много, много просто схваташ. Ћути, мала, најслађа ропкињо. Више никад
да ми не изговориш реч „слатка“. На овом свету, слатко је само воће.
Добро, ниси ми воће, ни злато, ни цвеће, ниједна животињица. А шта си ми
онда? Ја сам ти нешто што не можеш ни да задавиш ни да поједеш. А шта
си то? На пример, шума. Не, него река — Морава! Ништа друго? Ето, хоћу
да сам ти то. Па то је скоро грозно, Наталија. Кад је река мутна, кад пада
дуго киша, кад почне да се леди. Не могу да те загрлим, мокар сам,
смрзнућу се. Па буди мокар, па смрзни се мало. Хоћу да сам ти моја река.
Онако плитка, уска, разлутана по кукурузима. Нисам очаран. А вијугава, а
немирна, и шашаво радознала? Не узбуђује ме. Хоће сваку ливаду да
помирише, шашавко. Кажем ти, не осећам јој снагу и страст. Како не
осећаш? Па она је сва узбуђење и жудња, али се стиди. Тада га мало
одгурнула, тада му је длан чврсто притиснула на уста. Дрхтао јој. Али, како
су јој гореле очи!...
Иза сенке минарета заплака дете; иза капијице на коју је ушао Иван,
зарежа пас, па зањака магарац. Месец са Водна силази ка минарету, у
праскозорну вреву петлова.
... А шта сам ја теби, Наталија? Ти си мени један много опасан младић.
И још? У кога ја шашаво верујем. Само то? А то значи да изгледаш баш
тако како желим да изгледа мој младић. Чекај, полако, рекла сам —
изгледаш. Али ја још не знам каква ти је душа. Ниси, ваљда, игуманија да
верујеш у душу? Него шта сам? Кад не бих веровала у душу, не бих ни била
социјалисткиња. Признај да сам те збунила, материјалисто, дијалектичару!
Да заћути, никад га тако није пољубила...
Неко му се брзо приближава; каплар је, враћа се од „даме“ или
газдарице. Припија се уза зид, ставља шајкачу преко целог лица да га не
позна.
Богдане, шта радиш ту? Сјајно, Брко, сјајно што сам те нашао — каже
Бора Пуб.
Он са десног ока склања шајкачу:
Шта ћу ти? Што си се задахтао?
Наш је батаљон сјурен с положаја и за ноћас побеђен. Неког вино,
неког женска, неког очај. Нигде никог. А ја још не могу у касарну.
Причекај ме на Душановом мосту па ћемо заједно.
Сјајно. Идемо на мост заједно. Можда је велики точак променио брзину
и смер. Молим те, мало да пробамо.
Ставља му руку на раме, узбуђен је.
Остави ме. И ја сам побеђен.
Чуј, Брко. Ако ти до сада није дошла, кад ће? Свиће. А ми баш на мосту
да поделимо једном. Баш на Душановом мосту. Само једно дељење, буди и
мени мало друг. Ова ноћ је у знаку пика и великих бројева. Неизвесност
страховита. Фатално. Сваку игру сам добио. Пуни су ми џепови туђих пара.
Што год играм, добијам. Навалили пикови и даме, страхота једна. Велики
точак добио нагло убрзање. Јуримо у катастрофу, Богдане. Мајке ми моје
једине, улазимо у фаталне догађаје.
Боро, молим те, иди и чекај ме на мосту. Ја у животу нисам узео карте у
руке.
Сјајно, Брко. Ти си невин. У теби се мали круг окреће својом, рођеном
брзином.
 У мени се ништа не окреће. Чекам неког. Остави ме, кад те молим.
Ти си увек друг, буди сад и мени друг.
Најежи се од Бориног гласа. Али не може да остави Ивана.
Добро, дели, овде, на калдрму — чучну.
Тако, брате — чучну и Бора мешајући карте, али застаде ослушкујући
лавеж пса у близини и женске повике: Пиши, Жарко! Пиши, душо, сваког
дана! Два каплара изиђоше на сокак, праћена женама. Бора преста да
меша карте. Каплари се последњи пут са женама грле и љубе на месечини,
уза саму сенку минарета. Из даљине писну воз.
Ниџа и Жарко! У здравље, Брко. Чекај женску до подне.
Бора стрпа карте у џеп и потрча за капларима, који одлазе спорим
кораком, уморно вуку сенке машући рукама њима двема на капијици, са
сенкама у сенци минарета. Звезде узмичу у висине.
Богдан уздахну за њима и за Бором Пубом. Шајкачом покрива цело
лице, дише, греје модрицу. Али чује:
Буди бар каваљер и иди до станице да видиш је л’ стигао нишки воз.
Помаче капу с десног ока: Иван брзо иде к њему. Да га не постиди, неће
му се оказати: поново ставља шајкачу преко целог лица, припија се уз
жамор у кућици.
Богдане! Ти си?
Иван му притрча и загрли га пре но што Богдан стиже да стави шајкачу
на главу. Богдан му се опусти. Иван осети да Богдану висе руке: кад би сад
одмах могао да крене у јуриш, одмах би јурнуо и не би се ни сагнуо.
Је л’ ти сад мало лакше? — упита Богдан одмичући се од зида и Ивана.
Иван осећа сажаљење у гласу, али га то не врећа. Ослања се на кућицу,
ћути.
Хајдемо полако. Док стигнемо до касарне, изгрејаће сунце.
Поред њих протутња фијакер пун каплара, који певају сваки за себе.
Неко узвикну: Терај! Вози до краја света!
Кад се за њима отеже сокаком месечина у свитању и тишини, Иван у
ходу, често му раменом додирујући раме, поче:
Знаш шта желим, Богдане? Да ме погоди куршум који губи убојну моћ.
Један из даљине, успорен и уморан, и сам на издисају куршум. Слушаш ли
ме?
Слушам. Пажљиво те слушам.
 Кажем ти, један млак куршум. Тако да могу јасно и лепо да осећам како
ми се пробија кроз ткиво мишића или кост, свеједно. Да се као крв, али
лагано прошета кроз све мишиће и све кости сем лобање, па да скрене у
срце. Бар неколико минута да траје умирање.
Зашто тако говориш, Иване?
Зато што бих нешто засигурно сазнао. И ко сам, и шта је то што ме
толико, толико... Сазнао бих и да ли си ти у праву. И шта је то моје Светло.
Пази, С велико — шапну.
Богдан стоји и гледа га: да се није заљубио? Од поноћи је бунцао само о
љубави. Нема значаја што је ружна. Ноћас за све нас постоји једна једина
девојка на свету. Она која се има.
Значи, ко жели истину, нека не иде у библиотеку, него у ров? Је л’ тако?
— покуша да се насмеје, али се пресече: Ивану су очи пуне суза.
Убеђен сам, ствар је у начину умирања. Шта нас се тиче шта је смрт.
Тиче нас се једино — како умрети? Да бисмо сазнали велику истину, треба
споро да умиремо. Споро, драги мој друже. Да, ја у то без колебања
верујем. И да још верујем у бога, ја бих сада, овде на сокаку, ту на калдрми
клекао да га молим: Боже, дај ми лагану, што лаганију, дај ми спору, што
спорију смрт.
Стаје, ослања се једном руком о зид, говори реч по реч, погнуте главе:
Нека, Господе, мој куршум буде спор. Уморан. Онај што из даљине
стиже, па једва, последњом снагом пробија моју танку кожу, моје меке
мишиће. Па потом у чворић срца. И ту да остане. У топлом. Нек се загреје
за један трен. Али не у чело, никако не у чело, само у главу не.
Иван плаче. Да га загрли, да га теши, осећа, постидео би га. Скида
шајкачу, ставља је преко убоја и левог ока и, дрхтећи, полази напред, ка
Вардару, ка Душановом мосту. За њим, али без жеље да га сустигне, тетура
се Иван.
На обали Вардара стадоше обојица. Са камене ограде моста, опкољен
гомилом каплара, из свег гласа декламује Данило Историја:

Данас нама кажу, деци овог века,

Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу!
 Хор каплара из све снаге: Лажу! Лажу! Лажу!
Прођоше неми и без застајкивања. Тек у касарнском кругу застаде
најпре Богдан: у још осветљеном прозору командантове канцеларије
непомична, погурена фигура потпуковника Душана Глишића. Богдан
прошапта више себи но Ивану:
И он је пробдео ову ноћ. Можда нас жали. Или жели да види кад се
последњи пут враћамо у касарну.
 12

На „Голготи“ више касарни, командири чета пуцњевито узвикују

команде за смотру, а Иван Катић их чује као кроз сан; нема снаге да се
испрси, састави колена и гледа право у неку непостојећу тачку на
хоризонту којим се мрко гури Шар-планина у бегу кроз простор. Глава и
пуне фишеклије повијају га ка земљи; тешка руска пушка искреће га
надесно, а челни је у чети. Зато се очима хвата за облак што јесењим
небом надолази над планином, ка сунцу у зениту. Срушио би се да није тог
спасоносног облака. Кад би облак угасио сунце и настала помрчина.
Заувек. Зашто не може да се збије то чудо? Треба то јако зажелети и
догодиће се. За вратом му Богдан Драговић шапуће:
Шта мислиш, да ли је Наталија примила телеграм?
Сигуран сам да је примила. Замисли да земљом одједном завлада вечна
тама.
А, то није немогуће — каже гласно Бора Пуб.
Командири испаљују последње команде, јер се командант Глишић
приближава на својој кобили у касу. Иван се зарио у облак, пожурује га,
збија се у жељу да се догоди чудо и настане тама пре но што стигне Дон
Кихот вичући: „Помоз’ бог, јунаци!“ Сунце ждере крило облака:
Бог ти помогао!
Дон Кихот моли:
Децо моја!
Немогуће. Облак наваљује на умореног светлосног зликовца. Батаљон
урла:
Живео!
У висинама се наставља судбоносни бој. Батаљон бодри облак.
Свештеник почиње молитву Господу.
Моли ли за сунце или за облак, а Боро?
За смрт, Иване — каже. За речима штрцну пљувачку кроз зубе, далеко.
 Свештеник је за сунце, он није за облак. Али облак савладава сунце.
Зашто онда не наступи тама? Окреће се да види другове, који се моле.
Говори заклетву, Иване! — опомиње га Данило Историја.
И њему је, као и свима, лице од облака и земље. Прождреће их ватра.
Окреће се Богдану.
Молиш ли се?
Не.
Нема нам спаса. Ја морам да побегнем из строја.
Катићу, то нема смисла! — опомиње га Историја.
Чим изиђу из касарнског круга, изићи ће из строја и, сам, споредном
улицом, доћи до железничке станице. Утвара у жутом неће га видети.
Сунце сагоре облак, батаљон букну „Амин!“. Нико неће бити спасен.
Командири чета испуцавају нов шаржер.
Налево круг, Катићу! Налево круг, шта бленеш?
Иване, полазимо.
Богдан га хвата за рамена и окреће. Полази низбрдо, шибан:
Јен — два! Лева, лева, Ћоро! Гази, гази!
Дон Кихот јаше у облак и вуче за собом песму.
Чим изиђоше из касарнског круга и пођоше у варош, Иван Катић
схвати: Иван Степановић није челни. Пред њим је хор „Обилића“, а испред
„Обилића“ војна музика, за командантом и официрима. Косара га неће
спазити. Само Скопља да се спасе. Нека се тамо, на бојишту, остало догоди
до краја.

У бој, у бој, у бој,

За народ свој.

Ноге до зуб’! Гази, капларе!

Живели ђаци! Срећан пут, јунаци!
Шта хоће та светина од њих? Побиће их јабукама и колачима. Избиће
им очи цвећем. Чвршће углављује наочаре. Да ли ће га мама у Нишу
чекати с наочарима? Ово је дубока јесен, зашто ове девојке носе жуте боје
сада? Што игда може, гази по њиховим лелецима, цвећу, осмесима,
крупним сузама што теку и са зида железничке станице, пред којом стоји
Дон Кихот на кобили, с копљима бркова, растући над станицом,
магацином, околним кућама; све мршавији, он постаје скелет међу цвећем
и поморанџама што их жене и девојке у жутом непрестано бацају на њих,
постројене. Дон Кихот довикује из висина:
Мирно! Остав, не ваља! Мирно, остав, не ваља! Мирно, остав, не ваља!
Рузмарини, јадна српска узданицо!
Па станите мирно, људи! Побогу, па ово је шеста команда! — виче и
Данило Историја.
Иване, стани мирно, ово је седма команда. Пашће Београд док Глишић
буде задовољан нашим стројем — опомиње га и Бора Пуб и штрца
пљувачку кроз зубе до краја перона.
Али, пре но што Иван успе да стане мирно, каплари јурнуше у отворене
фургоне. Он се сумануто проби мећу прве, ускочи и стровали се у сам угао.
Спасен: није га видела Косара; није сазнала да јој је рекао лажно презиме.
А то се догодило у Улици престолонаследника Ђорђа, број 36. Јесте, 36.
Али јој не зна презиме. Два дуга писка локомотиве оглашују му коначно
избављење. Зажмури у треску и тутњу вагона, у раздирућим поздравима
народа с перона и низ пругу. Онда оглуве од разјарене песме препуног воза
који крену ка северу.
ГЛАВА ПЕТА
 1

Пред поноћ, у муку над поражавајућим извештајима са читавог фронта

и најкраћем извештају генерала Бојовића о незадрживом аустро-угарском
продору ка Ваљеву и расулу Прве армије којом командује, генерал Мишић
без извињења остави у Врховној команди регента Александра и војводу
Путника. Иако се дводневно колебање скоро преломило у њему, он још за
једну ноћ одложи да им саопшти свој предлог. У том одлагању није само та
распамећујућа недоумица пред ризиком свега што је постигао као војник и
човек; у одлуци да им ујутру, а не ноћас предложи то можда последње што
још може да учини Врховна команда за успостављање разбијеног фронта,
има и осећања освете за понижења која је претрпео због два кажњавајућа
пензионисања, особито за оно последње, прошлогодишње, кад га је Путник
на захтев Пашића и Аписа, а свакако уз Александрову свесрдну сагласност,
као пандура, без икаквих образложења отпустио из Генералштаба. Иако му
је био помоћник, ни на разговор га није примио тај први српски војвода и
претпостављени му старешина пред којим је полагао све испите за
унапређење. Нека и он и Александар још једну ноћ проведу у својој
немоћи да ишта учине. А читавог дана у погледима и реченичним
наговештајима осећао им жеље. Нека принц и војвода у себи признају
неправду коју су му учинили, нека се бар тиме искупе. Али се, чим изађе из
Врховне команде и праћен ађутантом упути ка свом стану, постиде тих
личних, осветних осећања у судњим, предсмртним часовима отаџбине. И
тај стид је у остатку пробдевене ноћи капао у разлоге за коначну одлуку.
У свануће, не сачекавши да му Лујза скува чај, упути се у Врховну
команду и седе за свој празан сто да још неколико часака размисли. Неко
му спусти последње извештаје команданата армија, он их одгурну руком,
не погледавши ни њих ни доносиоца. За његову одлуку, све су чињенице и
надчињенице у њему. Ако се одмах не прикупи Прва армија и не заустави
непријатељски продор у средиште Србије, безнадежни отпор не може
трајати више од десетак дана. Онда предстоји капитулација и ропство,
понижење и смрт. Ако не успе у свом подухвату, а за успех постоје сасвим
мали, једва видни изгледи уз божју помоћ и ђавољу несметњу, ако под
његовом командом буде докусурена Прва армија, онда ће без његове
кривице цео тај пораз пасти на његову главу и за векове бити потписан
именом Живојина Мишића. А све то без морања, на његов захтев, просто
бацањем пред точкове туђих кола која су се залетела у провалију. Али у
оваквом часу отаџбине, у оволикој опасности за опстанак народа, зар сме
човек успехом да се руководи, зар генерал има право п ред својим
неуспехом да устукне ако постоји било каква могућност да спречи велику
несрећу свога народа? Нека та могућност и није већа од људске воље да се
постоји, ни изван те воље да се трпи и мучи за опстанак без обзира на
исход, нека сва његова настојања остану само једна потврда воље да се
живи слободно и часно, он, Живојин Мишић, мора да поступи по свести и
светлости те воље. Мора да изврши дужност на коју га обавезује звање и
моћ коју има над људима.
Кад ступи у канцеларију војводе Путника и угледа њега и регента
Александра он се прену из своје зароњености у себе, уплаши се њиховог
изгледа, па их поздрави с неуобичајеном оштрином покрета и става мирно:
Ваше височанство, опростите, мени није речено да ме ви чекате. А ја
сам од сванућа у својој канцеларији.
Ћутање и строг поглед обојице за тренутак га збунише, ал тај осећај
неке кривице одмах га и прибра, откорача до прозора, па им се с те даљине
обрати:
Височанство, узимам слободу да вас замолим да ми поверите команду
над Првом армијом. Рањени Бојовић није више у стању да чврсто држи
деморалисане трупе.
Александар радосно поскочи, коракну к њему и узвикну:
А ја сам сву ноћ мислио како да вас намолим да се примите те
дужности, коју само ви можете да извршите. Ако није доцкан.
Војвода Путник замишљено загледан кроз прозор у голу крошњу
крушке ни трептајем не показа расположење према његовим и Регентовим
речима. Та равнодушност косну Мишића:
Не верује да могу нешто учинити. Не верује. Али га то и подстакну да,
гледајући у Путниково лице са жељом да му сретне поглед, каже чвршће
но што верује:
Није доцкан, Височанство. Све док људи раде за опстанак могу се
спасти.
Ходајући по великој Путниковој соби, Регент поче да излаже своје
мишљење о мерама које треба предузети за овладавање деморалисаним
трупама Прве армије, а генерал Мишић га не слуша: гледа у подбуло
старачко лице војводе Путника, непомично загледаног у прозор, и
стрепећи чека његову реч. И тек када му се регент Александар обрати —
Чекам ваше изјашњење, господине војводо — он проговори тихо:
Ја сам вам, Височанство, још пре два дана рекао своје мишљење. И сад
у то верујем: ако се још нешто може да учини на фронту Прве армије, то
може једино генерал Мишић.
Генерал Мишић одлучи да прекине дужу ћутњу:
Можда могу. Можда, господине војводо, а учинићу све што могу.
Војвода Путник му се окрену, загледа га строго:
У то не сумњам, Мишићу. Пођите још данас.
Пођите одмах, господине генерале. Ја ћу вам дати свој аутомобил да
вас одведе до Мионице — додаје Александар.
Настојте да до ноћи стигнете у Штаб армије. А тамо, Мишићу... Држте
време! Ако не можете за рогове, онда му не испуштајте реп. Јер ако нам
време измакне, свршено је са нама.
Морате, заиста, учинити немогуће, господине генерале. Иначе,
свршено је с Првом армијом — каже Александар.
Генерал Мишић мало поћута па се одлучи да му узврати:
Опростите Височанство, али нисам сагласан с песником. То немогуће
чине песници и будале. А командант армије, сматрам, мора да чини само
могуће.
Регент се намршти па се први пут присно рукова с генералом
Мишићем, зажеле му успех на тешком задатку и остави га да с војводом
Путником још једном размотре стање на положајима Прве армије.
 2

Генерал Мишић уђе под трем, стресе кишу са шапке и пелерине.

Шта ти се догодило, забога? — сачекује га Лујза.
Тек кад затвори врата за собом и кад осташе сами поред шпорета, он
сабијеним гласом одговори жениној уздрхталости и црним очима
раширеним од радозналости:
Постављен сам за команданта Прве армије.
Кад су Швабе заузеле Ваљево, кад је све пропало?
Можда и није све пропало, Лујза. Можда ћу ја спасти Прву армију —
каже и гледа је у очи лагано климајући главом.
Зашто Путник не командује армијом која се распала? — Лујза бризну у
плач.
То Путник не треба да ради. Али, ја морам — процеди и седе на
шамлицу уз шпорет, припаљујући цигарету на жару што вири из отвора на
вратанцима.
Из собе, носећи маче, улази девојчица с кикама, растужује га осмехом;
жели у крило.
Лујза, смири се. Ми не можемо из своје коже, ни под друго небо.
Спреми ми нешто рубља и остало. За пола часа долази ми аутомобил.
Престолонаследников, наравно — узима девојчицу на крило; милује је по
глави, не чује шта му дете шапуће: види положаје и просторе Прве армије.
Под кишом, глибно и тмушно. Беспутно.
А што си, побогу, Живојине, пристао? Дошла им прилика да те осрамоте
пред војском. Двапут им није успело. Сад су намислили да твојим именом
потпишу пораз Прве армије — Лујза говори стојећи у отвореним вратима
собе у коју су се пре недељу дана доселила из Ваљева, с Врховном
командом.
Ако ме већ тако питаш, како не волим и како не желим ни с тобом: па
примио сам Прву армију зато што ми је дужност да извршим сваку
дужност. И да примим команду над армијом у растуру. И да пропаднем с
њом, ако се не може друкчије, ако...
Ако то отаџбина од тебе захтева, ако је то правда, Живојине — шапуће
пресахлим гласом...
— Господе, шта смо ти скривили?
Да се буде српски генерал треба да се заслужи, а још више да се докаже
и оправда. И доста за растанак. Стави ми што више марамица. Пожури.
Тата, колико пута ће се смркнути док се не вратиш?
Онолико пута колико ти је прстију на руци. И још колико мама има
прстију.
А ако мама и сутра плаче?
Ако мама и сутра плаче, ти је узми на крило и запрети јој Бабарогом.
Пусти маче. Седи још мало код тате. Још мало поседи — грли је, задржава
длан на њеном срцу. Слуша га шаком и прстима. У рову су му синови,
Александар и Радован, још пре три дана били су живи. Шта ли је с Војом?
Олги је као болничарки бар глава сигурна. Шта ће бити са свима њима ако
Србију сатру? Спушта браду на главу девојчице и кроз прозор се загледа у
влажан зид уз који се пуже лоза с љубичастим и црвеним листовима.
Хоћеш ли да видиш шта ти пакујем, Живојине?
Верујем твојим рукама. У сваком случају, имаћу више од мојих војника.
А теби ће тата, чим стигне у Струганик, пратити бакине орахе. Крупне,
беле. Најлепше орахе на свету... У прави час, Вукашине! — спушта
девојчицу са крила и поздравља се са Вукашином Катићем, који му говори
скидајући пелерину и шешир:
Рекоше ми да одлазиш на фронт, па свратих да се поздравимо.
Лујза, скувај нам кафу. Добро си дошао. Био сам намеран да те
потражим пре одласка.
Неочекивана одлука. Путникова или Александрова?
Моја и заједничка.
Добар дан, Лујза. Опростите, нисам вас видео.
Седи ближе шпорету, мокар си. Можда ми је судбина да скончам
проклет и осрамоћен. Није се забадава моја покојна мати онако
престравила кад сам јој рекао да сам унапређен у чин пуковника.
По Крагујевцу се већ рашчуло да одлазиш у Прву армију. Људи се
уздају у тебе. По кафанама се наздравља: „Нек бог помогне Живојину
Мишићу!“ Знаш ли ти колико ти се верује? Благо човеку коме људи данас
верују. Не замери што ти то кажем у лице.
 Ако имам право и смем да издам наредбу да се неки положај брани до
последњег војника, дужан сам и да примим команду кад се чини да је све
изгубљено. Лујза, молим те, доста су ми две кошуље. Праћу и мењаћу.
Скувај нам кафу и не казуј то што мислиш. Мало речи сме да се каже
данас.
Али неке морају баш сада да се кажу, генерале — додаје тихо Вукашин.
— Чујем да је послата наредба Ђачком батаљону.
Морало се, Вукашине. Биће по двојица у чети. Водници и вера. Дали
смо им капларски чин и наредили да пожуре на бојиште. А купимо и
последњу одбрану, жандарме, све што може пушку да носи, иде у ров. Бије
се судња битка.
Ћуте.
Човеку на власти и вама који командујете војском чини се да имате
право на све у име отаџбине. У тим правима историја вас је обманула.
Слобода нема мандат на све. Ви немате право све да жртвујете данас,
господо генерали!
Ако бисмо себе изузели, онда, заиста, немамо.
Ни иначе, генерале. Ако појединац све сме, народ, држава, никад не сме
све да учини. У историји се једино тиранија бранила свим средствима.
Слобода није. Не сме се, Живојине Мишићу, жртвовати будућност једног
народа.
А ти заборављаш да су нам топови тако рећи занемели, да су се пукови
истопили у батаљоне, батаљони у чете? И сад учитељи командују
батаљонима, а сељаци водовима, па и четама. Ђаци су једино што земља
сад може да да за своју одбрану. Кад се постојање брани, има се право на
све. То је моје уверење. У којој је чети твој Иван?
Ваљда у Петој.
Биће у мојој армији — шапну и као да се збуни.
Вукашин се повија и налакћује на колена. Њиховим ћутањем брбори
киша по лименом трему.
У рату се, мој пријатељу, мора веровати у Бога — каже генерал Мишић,
нагиње се к њему повијеном и ставља му руку на раме.
У несрећи ничим не волим да се тешим. Нећу Живојине да се
подмићујем и лажем бол. Чак ни Богом. Молим те цигарету. Заборавио сам
табакеру у Пашићевој соби. Шта ми саветујеш: да ли да уђем у владу?
Нас двојица морали бисмо бити мећу онима који могу, који су дужни и
данас да уоче разлоге за веру. Јер безнађе сада сви осећају и виде. То је
лако. А ти, Вукашине, мало верујеш. У све сумњаш. Како такав можеш да
се бавиш политиком? И још си опозиција!
Зато и јесам опозиција.
По томе би морао бити и човек вере.
Опет ћуте.
Мислиш да у Бога мало верујем? — каже Вукашин.
Мало верујеш у себе. Зато си толико и забринут.
Не мислиш, ваљда, генерале, да ме је страх за личну судбину? Хвала
вам, Лујза. Нека се кафа мало охлади.
То не мислим, Вукашине. Али, право да кажем, ја не волим такву и
толику бригу за народ каква је твоја. Брине се за децу, породицу, пријатеље.
А за остало... Врши се дужност. Чини се што се мора.
Заћута. Брекћући, аутомобил стаје пред кућу.
Не рече ми ништа о мом уласку у владу. Пашић запео из петних жила
да образује владу националне слоге.
Лујза вади из пећнице кокош и, завијајући је у хартију, слуша њихов
разговор.
Не знам, Вукашине, шта да ти кажем о уласку у владу. Ти знаш моје
мишљење: министар треба да буде поштен, а опозиционар разуман. Да
нисмо у рату, ја бих волео да увек будеш опозиција. Данас је друго.
Улази ађутант и рапортира да је Престолонаследников ауто пред кућом,
спреман да одмах крене.
Нека посилни утовари ствари. Анђо, ходи код тате још мало. Ходи ми у
крило.
Девојчица баци маче и загрли оца. Једно другом шапућу како ће
спавати заједно, без маме, кад се врати из села. Лујза пружа војнички
сандук посилном и кришом брише сузе. Вукашин се опет повија и
налакћује на колена:
Ако не спасеш Прву армију и не зауставиш швапски продор и ја сам
убеђен: свршено је са Србијом.
Не очекуј чуда од мене, молим те! — генерал Мишић подиже глас. — Ја
могу само мало да усмерим људску вољу за опстанком и животом.
Организујем одбрану својега. Радим за живот. Колико могу и умем.
Много прескромно за тебе данас, генерале — гаси цигарету и пије кафу.
 Него шта! Рад, тако осећам. То је моја дужност. Мени је рат гнусан,
Вукашине. Гнуснији но највећим пацифистима. Ради победе не ратујем. За
славу још мање. За живот радим. За некакав опстанак. — Девојчица му се
извлачи из загрљаја и одлази у собу код мајке. Он се мршти и наставља
препирно: — Други, моћнији од мене, одредили су да мој рад за живот бива
крвав и напоран какав јесте. Ако би се животу и опстанку служило брањем
жира, ја бих армију повео на брање жира. И много бих се часније и важније
осећао да командујем армијом берача. Али Фрања Јосиф и мој непосредни
противник фелдцајгмајстер Оскар Поћорек не бацају на Србију жир, него
шрапнеле и куршуме. И разорне бомбе, теже од наших свиња.
Улази девојчица с јабукама у рукама, ставља му их у џепове, седа му на
крило и гребуцка еполете.
Да, да. Кад неко тако мисли као ти, Живојине, онда он заиста има право
да изда сваку наредбу. Чисте савести. А у историји су народи и људи
највише страдали под савесним вођама — као да се преплашио својих
речи, Вукашин се нагло усправи. — Опрости ми за ову помисао.
У рату се, Вукашине, мора имати чврста вера. У Бога и себе, подједнако.
У себе, да би се дуго подносиле трпње, а у Бога, да се не чини оно због чега
се часни људи кају. Јер рат много више људи осрамоти него што их поубија
— изговори то прекорним гласом и реч по реч, као да их диктира ађутанту.
Вукашин устаје и са чивилука узима пелерину и шешир:
Да се поздравимо, генерале. Буди с њом још који тренутак — глас му
задрхта.
Генерал Мишић нежно спусти девојчицу с колена и коракну ка
Вукашину говорећи му тихо:
Буде ли у мом одсуству Лујзи и деци требала пријатељска помоћ, желим
да знаш, рачунам на тебе. Ни на кога другог. Ако се не вратим, оне моје
проклете менице некако исплатите. Продајте ствари, исплатите их,
свакако.
Ма шта те се сада тичу дугови! Остави менице, молим те. Ако пропадне
Прва армија, пропашће и српске банке.
Неће пропасти ни Прва армија ни банке. Али моје име може бити
осрамоћено. Ти знаш, ништа ми у животу није било теже од дуга. Ништа ме
није тако секирало и понижавало као менице.
Ако је то потребно да кажем, буди спокојан. Лујза може да рачуна на
мене као на брата. И ти, увек, Живојине. Збогом, генерале!
Рукују се дуго. Вукашин излази и лагано иде калдрмом, поред
хризантема. Све спорије и теже корача: у џепу му је оно Пашићево писмо
које Иван треба да преда команданту пука Мишићеве армије. А он пред
Мишићем прећутао то писмо. Стоји: куда ће сад с њим? Којом ће улицом и
путем данас и идуће ноћи да корача и повија се под Пашићевим плавим
ковертом са заглављем Врховне команде?
Крагујевачке авлије опоро миришу на хризантеме и сахране. Пред
капијицом, на улици, брекће аутомобил; чека команданта Прве армије;
команданта његовог сина.
 3

По тмастој, облачином замешеној месечини, Наталија Думовић враћа

се кући, лагано гаца по згуснутом глибу, застајкује пред кукњавом и брзо је
обилази преко шљивика и њива да још вечерас не сазна ко се од њених
вршњака и комшија неће више никада вратити у Прерово. Јер су у заранке
по селима кметови читали нове спискове погинулих и рањених. Вуче
мочугу против паса, а под левом мишком носи торбу са чистом свеском,
ковертима, маркама, плајвазом. Враћа се из Шљивова, где је од подне
писала писма војницима на фронт и читала њихова, написана женама и
мајкама. Препуна је њихових речи исказаних јој у плајваз, јецајућим
гласом или само уздасима, у погнутој ћутњи над хартијом и њеним
крупним словима. Те речи брује јој као пчеле, комешају се, тону, израњају;
све имају очи, уста, израз; све се јасно чују, вукући уздах за собом, као
пчела свој зуј. Оне војничке, са бојишта, све су јој каљаве, мокре, студне;
између њих зјапи безмерна мука; слова само што се не распрсну од бриге и
очаја. Прве речи у њиховим писмима најчешће су крупним словима
написане, а потписи су често збрзани, као у журби, пред бежање, или их
војник, у патњи, сматрао безвредним и себи и њима којима пише. А баш у
имена загледале су се неписмене мајке, тражиле да им она прстом покаже
потпис, дуго су и зането зуриле у ту шару, ваљда у жељи да тачно одгонетну
осећање с којим је синовљева рука извезла име, онда се одмицале згрчених
усана, очигледно несрећне што им та шара ни по чему не личи на сина.
Речи разнете капима кише или суза нарочито дуго су их обузимале:
загледале се у њих као да одгонетају крај рата; деде и очеви најдуже су
зурили у коверте и адресе као да се чуде како је уопште та хартија, из
толиких даљина, кроз кише и непогоде, стигла до њих. Жене су мужевима
казивале своје јаде и по реду набрајале муке; мајке су синовима
измишљале радости и утехе; очеви су изрицали животне поуке и нарочито
опомињали на послушност према свим старешинама; деде су казивале
кућевно стање, новости у тору и штали, и понеку шалу. Тако од куће до
куће, сачекивали је, одводили, посађивали уз огњиште, или због нечега
баш на праг куће, частили је грожђем, јабукама, слатким вином; нежно и
плашљиво додиривали је грубим и крутим прстима. Када се смрачило и кад
је преко њива и шљивика пошла кући, сама, измећу Шљивова и Прерова,
усред нарицања и лавежа, није се бранила од осећања: као да има батаљон
мужева, батаљон синова, батаљон браће. Чак ни мислима о Богдану,
покушајима да гласно пише, није успевала, и сада кроз Прерово не успева,
да одагна из себе те ројеве речи прочитаних и написаних данас.
А пред њом и око ње, из тмине вајата и штала, око тупих зареза
светлости, кроз голе крошње шљива и јабука, сплићу се пламсаји огњишта
у отвореним вратима куће, једри лелеци и танак плач. На прескакачу, док
се држи за плот, заустави је мушки јаук: Еј, добога, сине! Тај глас је из
Аћимовог јабучара. Под њом крцка плот, чека да се понови: Погинуо
Адам? Њом се разлеже она језа: што му није одговорила на писмо? Ако је
љубавно и шашаво. Било јој жао да га растужи, а није могла да га обрадује
оним што он жели. Требало је да му одговори. Адам је њен први девојачки
немир, прва шарена и тужна бесаница, прва свладана љубавна жеља. Слуша
напрегнуто и не препознаје тог мушкарца што запомаже за сином или
унуком. Скаче с плота и жури према шљивицима и сењацима, бранећи се
од неупорних паса мочугом и тепањем.
Пред школом и кућом, стаде: у прозору учионице види оца и светлост; и
вечерас, на скамијама где су седели, пали воштанице својим погинулим
ђацима. Мрзак јој је тај очев обичај. Као што јој је мрско и неподношљиво
његово понашање откако се заратило, а које је он, гологлав, стојећи за
трпезом, застрашујуће и свечано најавио: ,,У мојој кући више да се не чују
песма и смех. Ни звиждукање у авлији, док Србија ратује.“ И од
мобилизације он свако јутро, пре времена, без разлога их буди, треска
вратима, виче њој и сестрама: „Што не устајете, срам вас било!
Иструлићете од спавања, а ваша браћа у рову ноћас нису ни ока склопила“,
па наставља сам себе да презире и грди жену што су само „женске
накотили“, те морају данас да се стиде пред Србима и људима који имају
синове на фронту. Тим прекорима, што нису мушкарци па да „испуне свој
дуг према отаџбини“, њој и сестрама прекраћује ручак, одлаже вечеру, не
да им да седе, измишљајући им послове. А кад чује гласнију реч, он се
продере: ,,У мојој кући има да се шапуће до краја рата! Јесте ли ме чуле,
клепетуше?!“
Наталија изазовно удара мочугом о дебло багрема, али се отац не миче
од табле, укочено загледан у лелујаве ватрице по скамијама. Сећајући се
како их је, те своје ћаке, сурово тукао брестовим прутом, приморавао
сатима да клече с голим коленима на кукурузним зрнима, а које сада овако
особењачки жали, она јаче треска мочугом о дебло. Али ни срдитим
кашљем не може да му покрене главу из укочености; ни поглед да му
скрене с воштаница на скамијама.
То је збуни и она на врховима прстију прође поред школе, још тише
отвори капијицу: звоно ипак огласи њен долазак. Мати се појави на
осветљеним вратима кухиње: шта ли ће чути од ње? Споро иде
калдрмисаном стазом мећу шимширима, додирујући их као и увек, жељна
њиховог меког и тамног шумора. Мати држи у руци хартију. Богданово
писмо! Брзо закорача, мочугу баци у жбун шимшира. Мати јој ћутке пружи
Богданов телеграм. Према лампи га прочита неколико пута, па га
неодлучно спусти на кухињски сто и седе на кревет. Шта да каже оцу:
зашто иде у Крагујевац? Отићи ће, па макар се више не вратила у Прерово.
С обореном главом и рукама стиснутим међу коленима, дрхтури од мутних
и свакојаких помисли.
Отац ти заповедио да идеш у Крагујевац — забринуто јој каже мати
стојећи уз шпорет.
Тата? — промуца. Он, учитељ, својој кћерки наређује да иде на
опроштајни љубавни састанак с младићем кога не познаје, о коме му она
ни реч није казала?
Кад ми је то рекао, ја сам се уплашила више од тебе. А он се издра:
„Него шта ће но да испрати војника на фронт!“ Воз, каже, стиже у Пањак у
осам ујутру, па ти је заповедио у свануће да пођеш. А мени, да испечем
ћурана и спремим питу.
Мама, шта ми то говориш? — Наталија скочи и загрли мајку, која
заплака.
Из собе се појављује млађа сестра:
Нато, вода ти је угрејана.
Каква вода, Милице? — пушта мајку из загрљаја.
Па да се окупаш. За пут — смеши се висока девојчица с кикама.
Наталија уђе у собу у којој спава са сестрама и, према светлости из
фуруне, угледа велико корито и бакрач воде која се пуши. Мати је зове да
вечера, она клону на кревет:
Не могу. Затвори врата. Зваћу те кад будем готова. — Па они ме
спремају као за свадбу. Сама и у тами, своју голу белину и дрхтавицу урања
у врелу воду обвита миришљавом паром: Наталија, пиши ми шта ће бити
кад дође слобода. Првог дана у слободи, шта ће бити. То ми пиши, молим
те.
Гледаћу те, прво ћу те гледати, док ме очи не заболе. Док видим. Док не
обневидим.
 ... Кад га је пред факултетом први пут угледала, стајао је на
степеницама, ослоњен на зид, чекао неког, насмејала се гласно његовим
огромним брковима на дечачком лицу. Видео је он тај њен смех, и као да је
сам пред огледалом, шаком је погладио бркове, развукао их, упрео; она је
узела другарицу за руку: праснула поново у смех и прошла поред њега који
је озбиљно, али не показујући нерасположење, поклопио неким тамним
очурдама. Дуго му се она смејала кад год би га угледала, препричавала
другарицама његов „смешно страшан“ изглед, могла и сама гласно да му се
насмеје кад год би га се сетила. Знала му име, а у себи, и кад је не чује, није
га звала Брка, како су га сви звали, већ Бркоња, као што је и за његове очи
говорила да су очурде, за косу — косурда, за главу — главурда. Тек кад је
при све чешћим сусретима на предавањима и студентским састанцима
запазила да се он никако не осећа нелагодно што је, вероватно,
најскромније обучен студент, што му преноћиште некакав кафански таван,
што данима гладује, пробудила се радозналост за младића који је толико
самоуверен да га и беда чини поносним. Са својом преозбиљношћу и
придавањем истог значаја свакој речи коју изговори, није јој се учинио
нарочито бистар и било јој је мало жао. Потом јој дуго био непријатан због
строгости према људима и лакоће с којом у лице друговима казује мане и
непријатности. Али је све чешће и све дуже мислила о њему. Ма колико да
се трудила, по његовим испољаваним својствима није успевала да створи у
себи целовит и јасан лик тог студента који је већ чувен револуционар и с
којим се Димитрије Туцовић, кад год је слободан, шета Београдом. Ако му
се дивила верујући да је он младић који много може и свашта сме, био јој
је далек и туђ зато што га никада није чула да се смеје и шапуће.
Тако до првомајског излета у Топчидер; док није чула из потока њој
особито узбудљив мушки смех. Напустила је своје друштво и пошла ка
томе смеху, у поток. Хтела је да се врати чим је, мећу неколицином
радника који су седели на обали потока, угледала Богдана како, седећи на
трулом деблу, пере ноге, с ногавицама заврнутим до колена. Али је спазио
и позвао младић с тамбурицом на крилу. Било јој је неугодно да се врати.
Богдан се распричао с радницима и није придавао никакав значај њеном
доласку. Села је више њега и упитала: „Сметам ли вам?“ — „Зна се ко нама
на овој земљи смета“, рекао је не окрећући се, и наставио да грди калфе,
који су социјалисти само док не стекну свој ћепенак и шегрта. Брчкао је
ноге у бистром и хладном потоку, а она се побојала да не озебе: „Обуј се,
озепшћеш“, рекла му у потиљак, дотакла му челом црну, куштраву косу, а
он се хитро, као ожежен окренуо, просто је одгурнуо погледом. Или је она
препаднуто устукнула пред његовим разрогаченим очима. Пробила је
дрхтавица, није могла да побегне. Гледала је у воду што је хитро отицала
мећу зеленим бусењем, припаљивана сунцем. А кад се Богдан због нечега
насмејао, она је угледала олисталу шуму. Устала је и пошла тек када је он
слободно узео за руку као да то није први пут, као да је то нешто сасвим
обично, не претпостављајући, или равнодушан, да се њој први пут у животу
тако нашла рука у мушкој шаци, повео је уза страну која се светло
зазеленела под гласом кукавице и још неких птица. И чим се смрачило,
она се уверила да он уме и да шапуће. Узбудљиво и уверљиво.
Од тада је често по Калемегдану и Кошутњаку слушала његов смех и
шапат. Зато му је, кад су цветале липе, и рекла: „Богдане, никад ми немој
рећи ,волим те‘. Љубав, то је вера. Па ми увек кажи: ,Верујем те.‘ Јер ја те
верујем. Ми се верујемо, Богдане.“
А зашто је, онда, у Лапову, сишла с воза кад му је пошла на растанак у
Раљу? Чега се толико одједном уплашила и скочила из воза да не стигне
увече у Раљу, где је он чекао на растанак пред одлазак у рат? А после
растанка у Раљи, када се воз ћака и студената, одлазећи у рат, смејао њему
и њој што плачу поред фургона, и после оноликих и онаквих његових
писама из Скопља, зашто би га се сада плашила? Гледаћу те, прво ћу те
само дуго, дуго гледати док ме очи не заболе. Док видим. Док не
обневидим. Тада, ако си баш толико шашав, нека буде твоја слобода...
Наталији лакну кад јој отац у свитање осорно прекрати бесаницу:
Воз неће тебе чекати, а ни команда њега! — и изиђе не затворивши
врата за собом.
Скочи из постеље и поче да се облачи хитро, немоћна да савлада ту
густу, злослутну зебњу коју таложи несавладива неизвесност.
У кухињи, отад љутито прекорева мајку што је прегорео ћуран и што
није, уместо пите од јабука, умесила питу од ораха, која у овим хладним
данима може и десет дана да траје, па ће војнику у рову бити спас, а не
колач. Не верује ушима: то говори њен отац, учитељ! Чешља се споро не би
ли већ једном изишао из кухиње. Протрчаће поред њега, неће ни
доручковати, бира мараму, белу ће, зашто баш белу? Узеће модру. По селу
опет нарицање, лупа сантрача, секире на дрвљанику. Отац је сачекује у
кухињи с новцем у шаци:
Ово ти је за воз и да ти се нађе. А ово за њега.
Она спусти поглед на торбу пуну хране и понуда, па промуца:
Тата, треба да ти испричам о коме је реч. Кога испраћам.
Знам да је српски војник и да иде на фронт. Друго немаш шта мени да
објашњаваш. Узми неки залогај па пожури на воз.
Не седајући, испи шољу млека, напрти торбу, ћутке пољуби мајку, крену
ка оцу, али он намргођен, с рашчупаном седом брадицом, хитро пође
испред ње ка капији. Пожури за њим, сетивши се да сестре није пољубила.
Не чује шта јој мати саветује, јер у отвореној капији, старац гологлав и
зарастао у браду, Сретен, зна га по најбољим крушкама у Прерову и по
погибији сина, првој погибији Преровца у рату са Швабама, завапио:
Порађа ми се снаја, учитељу. Покојног ми Милутина. Све жене које
нешто знају око ње су, али се, јадница, од заранака мучи. Дошао сам по
Наталију.
Ја нисам лекар. И не могу ништа да помогнем.
Наталија, иди и види је — наређује јој отац.
Тата, па ја никад нисам видела како се жена порађа. Не смем то ни да
гледам.
Рекао сам: остави торбу и пожури за човеком.
Дуње се свише над њом, шимшири јој сабише бедра: не може да спусти
торбу. Старац у белим гаћама и летњем зубуну сузи пред њом и преко
њеног имена.
Али, ја то нисам учила. Ја то не умем.
Отац јој скиде торбу с рамена. Она одгурну старца, изјури на сокак и
потрча ка старчевој кући.
У оџаклији поред огњишта, на коме кипи вода у бакрачу и јури се
пламење, око дугих јаука жене положене на губер, са мужевљевом
кошуљом преко главе, нагнуле се и нешто шапућу преровске бабице.
Свекрва са запаљеном воштаницом стоји снаји више главе, уз разапету,
осушену кожу свињчета. Гатаре гатају за живот: једна у тепсији на прагу
„гаси угљевље“ и тврди да сваки жар креће ка сунцу; друга разлама јабуке
да се виде семенке и разбија тикве у углу оџаклије; изнад породиљине
главе, трећа кида црвени вунени конац. Наталија се продра на бабе и
клекну испред локве крви на губеру: први пут види и узима у руке оно што
се рађа.
Време престаје да постоји. И она себи. Кад чу да бабе прошапуташе
„Мртво је“, она схвати да је давно свануло и угледа старца како клечи на
прагу крстећи се.
Женско је — рече пролазећи поред њега, зачуђена како се сетила да га
може мало утешити лажју да је мртворођенче — женско. Једва се дотетура
до вратница, уз које, ослоњен, стоји њен отац. Он јој пружи торбу:
 Трчи право на скелу!
Потрча селом, па кроз необране, росне кукурузе ка Морави и скели.
Задављена страхом, без даха стиже до Мораве и на њеној другој обали
угледа скелу, празну, без скелеџије. Викну скелеџију. Хучи Морава на
брзаку и гатовима. Сунца нема. Густа, ниска облачина поклопила долину.
Окреће се, звера по пољу, обалама: врбе и пањеви. Нигде човека. Далеко, уз
обалу и ка селу, у кукурузима, црни се и бели неколико марама.
Избезумљено дозива скелеџију. Хучи река, хучи време. Спусти торбу и
потрча низ обалу ка воденици, не престајући да запомаже и зове скелеџију.
Глуви од хуке Мораве и јутра. Стиже до затворене воденице, залупа на
врата. Јурну ка обали, па низ њу, опет ка скели: Еј, људи! — цепа јој се грло.
Сети се да је рат, па се продра: Еј, жене, сестре, Преровке! Ако овај воз
изгуби, следећи је сутра у исто време. Следећи воз за њу не постоји.
Прегазиће реку. Полази, стаје: јесење воде потопиле спрудове и газове.
Препливаће. Хитро се свлачи, остаје у кошуљи: како ће мокра у воз?
Почиње и кошуљу да скида, уплашена, пусти је низ себе; сукње, блузе и шал
завезује у бошчу.
Стрча низ обалу и загази у мутну Мораву. Мрка студ јој посече колена и
пође уз бутине, стегну бедра, засече до дојки: пред њом је матица, копа јој
око стопала, мора да заплива, али се престрави и оглуве од дугог звиждука
воза који улази у станицу. Укочи се: река насрће на њу, угриза шљунак под
табанима, хвата је за кошуљу и бедра, вуче у себе. Срце јој се праћака на
површини реке. Морава скрену са обалама, врбама и тополама и потече ка
Планини, стрмо, дерући дугуљасто небо, пало на тополове шуме, Наталија
се некако ишчупа из реке и седе на обалу. Воз поново писну и замре у
галами Мораве, преломљеној гатовима воденице. Као мокар лист, припи се
уз земљану обалу реке.
То је судбина, рече гласно, и доцније. Зато је и сишла с воза у Лапову,
летос. Зато се јутрос и родило посмрче, да јој препречи пут. Онда
зацвокота. И од понижења пред реком и жутим тиквама које пливају по
њој.
Кад изнад ње и реке прелетеше вране, бежећи од јеке звона са
преровске цркве, она скиде са себе мокру кошуљу и поче полако на голо
тело да облачи блузе и сукње.
 4

Кроз пригњечен сан Иван чује грају и повике, разабира да су стигли у

Ниш: мама и тата. Опет патриотска сцена. Не жели сад никога да види.
Смањује се под шињелом и остаје да лежи док други скачу из вагона,
дозивају се и поздрављају са својима и познаницима. Загрцнута и
усплахирена граја одроњава се са перона и затрпава га. Да ли једино он
лежи у вагону? Чује
Богданово дисање за леђима. Захвалан му је на тој заштити. Шта би
радио да њега нема? Само да их не раздвоје тамо, на фронту. Ако се то
деси, побећи ће у његову чету. Гуши га нешто што није једино бол,
јучерашњи стид и кајање. Чује своје име. Она, мама. Заболе га њен стегнут,
прекраћен глас. Тата ће, наравно, и сада да одигра своје строго
достојанство. Неколико тренутака ништа не разабира од вреве речи и
смеха. Зар је могуће да се сада неко смеје? Опет чује своје име. То га зове
Бора Пуб. Неће му се одазвати. Ако реч изговори, заплакаће. Неколицина
њих зове га истовремено. Неко трчи вагоном, хвата га за рамена, љутито
дрмуса:
Мама те чека, Ћоро! Устај. Нема смисла. У Нишу смо.
Па ми смо се растали једном. Баш овде у Нишу — мрмља, устаје,
прескаче Богдана, сада јединог у вагону. Добро је што му је шињел преко
главе, па га не гледа.
Сине, опрости што сам те пробудила.
Говори сасвим тихо, уздрхтало, прибијена уз фургон.
Он јој је негде високо, у прамену некаквом, не види му очи. Дозива га:
Донела сам ти топло рубље, чарапе. Све што вам сад треба.
Још нешто му каже, али је он не чује; као да је под цокулама његовим.
Никакве слаткише нећу да носим на фронт!
Искаче на перон и усиљено грли мајку.
Она нема снаге да учини ниједан покрет. Једва се држи на ногама под
том обезнањујућом тежином свога детета, бебе, дечачића, младића; њеног
сина који одлази на бојиште.
Он осети мајчину клонулост и одмаче се нагло. Загледа се у њу
збуњено, па се озари. Како је лепа моја мама, рече у себи.
Она се ослони руком о фургон и спусти поглед на његова прса, на
велику мрљу вина на копорану, на још некакве мрље: Остарео ми, мисли.
Остарео, толико остарео. За две недеље, откако му је била у посети,
остарео.
Кише су, скоро ће снег — шапуће му.
Јеси ли ми донела наочаре? — окреће се, не види оца. — Где је тата?
У Крагујевцу те чека с наочарима. Синоћ сам добила депешу. Знаш ли
да је заузето Ваљево? Знаш ли да је Милена с болницом остала у Ваљеву?
— гледа га у очи: А и ти одлазиш — не изговара.
Па, шта је друго могла? — замуче јер њој ће потећи сузе. Ако она сада
заплаче, он ће побећи у фургон. Скреће поглед на густу, ускомешану
позадину што наваљује са свих страна на њих из воза. Он никада, до овог
тренутка, није ни помислио да Милена може страдати. Зар је могуће да на
то није ни помислио?
Олга види како му дрхте усне, брада. Није требало да му каже за
Милену. Само да воз ускоро не пође.
Да, сине, ништа друго није могла.
Јесу варвари, али такви зликовци, ваљда, нису да би и рањенике, да би и
болницу. Уосталом, постоје и међународни уговори о болницама у рату.
Постоји, мама, међународни Црвени крст — ставља јој руку на раме. Мора
је некако уверити да Милени не прети опасност.
А шта ћу, Иване, с пакетом?
Извини — узима јој велику кутију, лепо упаковану, с машном-тробојком,
мамина посла, односи је у фургон.
Она види како је баца. Ништа му то не значи. Тако је бацао и ђачку
торбу. Још с врата.
Узеће ти га неко — каже и с малим прекором.
Забога, мама. Па ми смо Ђачки батаљон. Ми смо породица састављена
од изабране браће — застаје изненађен својим речима и сигурним гласом.
— Ми стварамо легенду — опет застаје: изговорио је Винаверове реченице.
Добро је, не напуштати ту идеју. — Озбиљно ти кажем, мама.
Зар и ти, сине, сада идеје, начела? Као и твој отац — не изговара, мисли.
Он скреће поглед с њеног згранутог, не више онако лепог лица. Гледа
гомилу на перону, препознаје неке Београђане, цивиле, забушанте, ту
позадину што се спрема за бежање ка југу, у Грчку. Надолази му презир.
Надолази му пркос: он, његови другови иду на бојиште, ка северу, једини
они данас долазе са југа и иду ка северу. Окреће се мајци, нежно је грли
десном руком и води ка локомотиви:
Слушај, мама. Не може пропасти земља која има хиљаду и по људи
какви смо ми. Мислиш: шта је то хиљаду и по младића према толиким
швапским дивизијама? Међутим, мама, није се једанпут догодило да је
историји неколико људи, или само један човек, скретало ток. И највећи
пораз претварали у победу. Ја, мама, чврсто верујем у нашу победу. Кад је
о духу реч, ту бројеви ништа не одлучују. А ми смо дух. Ово је наш
тренутак, мама. „Да буде што бити не може“, како често понавља један мој
париски друг.
А ја бих, Иване, и све мајке и жене, била срећна кад ви не бисте били
дух. Кад бисте били само деца. Деца, у нашим наручјима.
Откида му се испод руке и грли га снажно. Он се мало саже и препусти
јој се да га изљуби, тек сада. Отвори се и њеном очају. Осећа: љубећи њега,
љуби и Милену, па је милује по леђима. Локомотива се накашљава и швиче
некакву црну срдитост и тупу снагу. Обвија их облак паре. Граја с перона
као да се удаљи. Она сад не може да се савлада, шапну:
Зашто си се вратио из Париза?
Да се нисам вратио да ратујем, не бих се у Србију више никад вратио —
говори јој у теме; њена глава му је на прсима.
Она му удише задах вина и прљавштине, некакав смрад са копорана.
Али неће да одвоји лице, жели да му удахне кожу, његов дечји мирис, онај
мирис свога млека, њега после купања, пред сан.
А он мора да говори:
Не волим те речи којима се казује због чега ми Срби ратујемо. Због чега
сам ја добровољац. О, мама, зар има смисла да сада нас двоје о томе
разговарамо?
Пушта је из загрљаја, одмиче се. Она се држи за његов копоран
загледана у некакве гадне мрље. А док је био мали, био много гадљив,
једино из њене руке хтео да поједе колач и воће.
Мама, молим те.
Па ја, Иване, не плачем. Не — скида руку са његовог копорана. Не, не
плаче.
Све што се данас изгуби, мора тако да буде.
 Немој у овом часу да понављаш татина начела.
Имаш право, опрости. У овом часу треба... — полази да изиђу из облака
паре. Не зна шта треба у овом часу. Нема смисла растати се тако, оставити
је очајну. Чује за леђима песму својих другова:
„Што би дике — оде у војнике, што би шкарта — оста да се карта“...
Она застајкује да га види целог. Погурио се. Није тако погурено ходао.
Песма је цепа. Сад треба да је тишина, да се гледају, и ћуте. Очи најдуже
памте. Само да воз ускоро не пође. Да никад не пође.
Хајдемо даље, уз пругу.
Да, наша је песма бесмислена. И те речи. Али, дух. Шта последње знаш
о нашем фронту, мама?
С нама је свршено, Иване. Кажу, наша војска, тако рећи, више и не даје
отпор. Прича се јутрос, Врховна команда захтева од владе да се одмах
затражи мир од Аустрије. Синоћ се по вароши причало да је Пашић убијен
у Лапову. А да су краљ и Престолонаследник побегли у Црну Гору. То сам и
малопре чула од једног народног посланика.
Гнусна је, одвратна је та позадина! И шта се још догађа?
Страхота, сине. Сви се пакују да беже.
А ти?
Зар ти, Иване, мислиш да ја могу да бежим из Србије? Да вучем кофере,
дењкове, у овим данима себе да спасавам?
Није, мама, све пропало. Није. Позадина је изгубила веру. Та
прљавштина и подлаштво. Мизерија, шљам народа. Кад би отаџбину
чинила позадина, њу би одмах требало издати — пљуну.
Никад га није видела да тако пљује. Зашто ме овако теши? Стиже га, иде
поред њега, додирује га; увек се поносно, лепо осећала на улици поред
сина много вишег од себе. Витког, витког. Бајонетом ће га у груди,
бајонетом. Не види га у мраку.
Шта си рекао, Иване?
То да сам срећан што идем на бојиште. Кунем ти се, мама, срећан сам.
Не глумим ти националног јунака, жива ми Милена — окреће се, загледа
јој се у очи: зелене сузе. Какве очи има моја мама! — Шта ми то шапућеш?
Верујем ти, сине — напипа му руку, чврсто је стеже. Осећа је у свим
венама, у срцу јој се заглавила његова шака. Не разуме шта говори. Чује за
лећима песму са перона. — Бездушно је сада певати, Иване. То је као
сусрет свадбе и сахране. — Огрубели му прсти од пушке, али су дуги као
Вукашинови. На њега има руку. Само да не пође воз.
Ако ми који мислимо, ако хиљаду триста двадесет и један ђак и студент,
колико нас има у овом возу, ако ми не признајемо пораз, онда Србија није
поражена.
Ах, сине мој невини — шапну гласно, неопрезно; каје се, подуже ћути.
Не чује му дах, има од њега само руку. — Знам, много је тешко сада
утврдити границу између будала и мудрих. Између патриота и кукавица.
Немој о томе.
То сада најбоље знају подлаци. Поново ти кажем: ја стварно верујем да
с нашом судбином нема никакве везе ни влада ни Врховна команда, чак ни
рат. Наша је судбина одређена неким вишим законом. Нема никаквог
значаја што су Швабе прешле Колубару. Нема, мама.
Она се ослони на скретничареву кућицу, дубоко уздахну:
И ти говориш неке чудне и туђе речи.
Па ја ти из сред срца говорим, мама. Погледај ме.
Она му се успе погледом до лица, па клону:
Сине мој, ја сам ужасно несрећна. Не, није то само несрећа. Откако је
Вукашин отишао с Пашићем у Ваљево, за тих осам дана, нисам ни осам
сати спавала. Више не знам зашто сам до сада живела, као да сам сањала
тај наш живот до рата. А стварни живот је рат, ово данас — ставља шаке
преко лица.
То га потресе. И њен шапат, и речи. Уноси јој се у лице; дише јој у прсте
на лицу.
Склања му их, гледа га жудно, упија: Он је мој, мој син!
Он види како јој патња изубијала очи, изровашила оно фино, нежно
лице. То није само од бриге за Миленом и њим.
Она гледа ка станици: не види шефа, још не полазе, још. Врева и песма
са перона ваљају се долином.
Он јој ставља руке на рамена: она нешто зна шта је то за шта он треба
да погине. Једино га она неће обманути.
Ти заиста не знаш зашто си до сада живела?
Прибира у себи речи, тражи оне које га неће растужити:
Одједном смо остали без свега. И потпуно сами, Иване. Бити сам, то је
једина несрећа која не пролази душу. Она у њој остаје.
Је ли то нечија мисао, мама?
 Зар је то мисао?
Гледају се, препознајући се.
Око тебе је увек било много људи. Свакојаких, забавних. Извини што о
томе говорим. Ја нисам волео твоје друштво.
Не замерам ти то, сине. Ни твом тати то сада не замерам. Ви мушкарци,
ви не знате ко вас рађа ни ко вас воли. Ви добро познајете само оног кога
мрзите. Још боље, оног који вас мрзи. Кад се вратиш из рата... — заћута,
спусти руке, одмаче се од зида загледана у ниско, тмурно небо, склопљено
засвагда.
Шта ће бити кад се вратим из рата?
Говори ти, сине. Желим од тебе то да чујем.
Шта ће бити кад се вратим из рата?! — узвикну, скиде наочаре, протрља
чело. — Да, шта ће бити кад се вратим из рата? Не знам. Не видим. У
ствари, тако је мало и безначајно то што видим после рата. Ради те
будућности, ја не бих ишао у рат. Био бих дезертер.
Она ћути: Можда се заљубио? Окрену му се, гледа је опет озарено.
Одједном, као увек. Смеши се, а не казује зашто. Само да не пође воз. Вичу:
Још два сата неће кренути воз. Зар само још два сата. Стид је да га пита
има ли девојку. А много жели то да сазна; откако је отишао у добровољце,
то је мучи. Жао јој је што га нека девојка не воли; што он не воли.
Узима је подруку и води опет ка возу, на перон. Треба сада о битном
говорити с мајком. Јадно је и глупо погинути у заблудама и лажима. Хоћу с
истином у ров. И истину о родитељима, и истину о целом свом животу.
Иване, ниси ми рекао шта ће бити кад се вратиш из рата?
Мотри на сваки његов трептај. Стидео се сваке похвале, увек се овако
мрштио. Док је био мали, сам се играо. Завлачио се под кревет, у ормар, у
грмове по башти. Он јој изненада пусти руку.
Нећу да мислим о будућности. Интересују ме друге ствари. Волим да
знам како сте ти и тата изгледали кад сте били млади.
Како смо изгледали? Не знам више. После свега што се догодило, не
знам, Иване — заћута.
Мама, нећеш ме разочарати. Говори слободно.
Треба с тобом и Миленом да се вратим у нашу кућу, у своју собу, мећу
своје ствари, па да се сетим шта је некад било. Шта се то догодило.
Не разумем те добро.
Ти и твој тата, ви, мушкарци, ви можете да живите од идеја. Од некакве
будућности. Ми жене живимо од сећања. Осуђене смо да живимо од
прошлости. И кад изгубимо прошлост, кад дође рат... Питаш ме како је
изгледао твој отац?
Да. Како је он теби изгледао кад се вратио из Париза? Зашто ти је
неугодно о томе да говориш?
Не, не, сине. Није ми неугодно. Напротив. Вукашин је био особит
младић. Отмен, фин, ништа у њему сељачко. И много озбиљан. Некако
лепо забринут. Било је дивно слушати га. Кажем ти, обожавала га
београдска омладина.
А у чему се највише променио?
Па, постао је ћутљив. Ућутао се некако, с годинама. Јесте, под бригама.
Проклета политика смрви човеку душу.
Мама, у чему ти ја личим на тату?
Она застаде: загледа се у њега сузних очију. Чини му се, не само с
материнском љубављу.
А ти желиш да личиш на њега?
Не желим ни на кога да личим — одлучно рече.
Повуче је да се врате натраг: Стева Васић из његове чете на виолини
свира коло, каплари се хватају у коло, ако га спазе, мораће и он. Пре би се
потукао него сада, пред мајком, да заигра коло.
Мама, желим да ми одговориш на једно значајно питање. Немој сада да
будеш великодушна. Отићи ћу у рат жалостан. Да ли је мој отац неком
човеку учинио зло?
Улазе у пару локомотиве, једва се виде. Гледа нетремице у мајку. Као да
јој дрхте усне? И поглед јој друкчији. Разочарана? А она је живела и
понашала се као да је најсрећнија на свету.
Она га гледа засталог, у пари до појаса, без ногу. Сад су јесење магле
свуда, како ће он с наочарима? Каже му тихо, уплашено:
Твој отац је ретко, ретко частан човек.
Знам то. Али колико добро он може да учини човеку?
Вукашин, Иване, никад никоме није рекао — немам и не дам. Било ко да
му је потражио новац, или било какву помоћ, он га није одбио. Колико је
само меница потписао људима које једва познаје. Сиромашним ђацима и
студентима, не питај колико је помагао. И чинио је то господски, тајно.
Ниједним својим доброчинством није се похвалио. Једино протекцију није
подносио. Ништа што је ван закона није хтео да учини. Због својих начела
— шапну и замуче.
Није ли тата добар и милосрдан због својих политичких амбиција?
Којешта, Иване! Откуд ти такво мишљење о оцу, сине?
Има људи који из амбиција чине добро.
Нисам срела такве људе, Иване — ућута. Налети на грану ноћу, падну
му наочаре. Магле, шуме. Неодољиво жели да му љуби чело, да јој зарије
главу у недра.
А зашто се тата разишао са својим оцем и братом?
Узима га за руку, милује му прсте, полазе уз насип:
Они су, сине, знам их само по причању, никад их нисам видела, али их
добро знам, татин отац и брат нису добри људи. Брат му је један сељачки
зеленаш, а отац радикалски хајдук. Сви су његови избори за посланика
заливени крвљу. А Вукашин је интелектуалац, човек европског образовања,
ти си читао његове чланке и студије.
Долази воз са севера, пун избеглица; тутањ јој мрви речи. Ускоро ће
поћи његов воз. Грчевито му стеже руку. Шта да чини? Шта да му каже?
Постоји ли та реч, боже?! Моје дете. Моје дете, понавља у себи.
Мама, шта ради тата у Крагујевцу?
Не знам. Ваљда га Пашић наговара да уђе у владу.
Реци му да ћу престати да га поштујем ако то учини. Реци му да ћу
јуришати и од стида. Извини, мама, извини. Говорим којешта. Мене
политика не интересује. И сасвим ми је свеједно ко влада Србијом — чује
довикивање с перона. Полазе. Добро је. Само што пре да оду. Од свега што
пре да оду. — Хајде да те упознам са својим пријатељем. Јединим
пријатељем. Обожавам га, он је прави човек.
Враћају се. Она клону. Једва корача. Он јој се повија. Бајонет на њега.
Бајонет у њено дете. Да му узме нешто од душе, пита:
Иване, волиш ли неку девојку? Реци ми, сине.
Он стаде, скиде руку с њеног рамена, погну главу. Воз што је ушао у
станицу устуче уназад; тресак квачила и писак локомотиве пуне га гађењем
и стидом: оној огавној курви слагао је своје презиме; засмрде пара и гар на
његово повраћање у њеној соби, из граје и песме са перона одроњавају се
њене речи од „Слободе“ До постеље, брлога, којима је натопљена његова
мождина и сви капилари. А како да јој каже да воли Иванку Илић што је
побегла с Бугарином?...
Немаш разлога да се стидиш. Толики твоји другови имају веренице.
Погледај их око воза.
Не, не. Зашто да се стидим. Не волим о томе да говорим — обрецну се,
загледа у шљаку поред шина.
Познајем ли је? Није из Београда? И ако је Францускиња. Била бих
срећна. Швабица да је, Циганка. Мени је свеједно кад је ти волиш. Што си
пребледео, Иване? Теби је мука. Да, повраћа ми се. Неиздржљиво. Не
схватам, одједном — шапуће, одмиче се од ње која покушава да га
прихвати пребледелог. — Човек има нешто у себи што не зна шта је. Што га
чини несрећним. Што је против њега. Не бој се, мама. Ја сам сигуран да ми
се тамо ништа неће догодити — отрча у нужник.
Она закорачи за њим, али се укопа застрашена виком и песмом са
перона.
У воз, каплари! Полазимо! „Ој, Србијо, мајко мила, ти ћеш бити
царевина“...
Иван јој се враћа, смешкајући се, смањен, дечачић, само што је
проходао, још несигуран шеврда ка њој; а у нечијем је огромном
војничком шињелу, под нечијом шајкачетином, у цокулама, једва их вуче,
смешка се. Она га узима за руку, моје дете, води га према фургону за „42
војника или 8 коња“, и смешка се тепајући му:
И ја сам, Иване, сасвим сигурна да ти се тамо ништа неће догодити. Не
бој се, Иване. Мајка осети опасност и зло. Ја га за тебе не осећам, не бој се,
сине. Видим те како ми се враћаш из рата. На београдском перону. Чекамо
те.
Мама, и ја имам девојку.
Дивно. Како сам срећна, сине.
Катићу, пењи се! Збогом, збогом! До виђења у Загребу! До виђења у
Љубљани! До виђења у Бечу! До виђења у Пешти! Уpa! Уpa!
Мама, моја девојка зове се Косара. Станује у Скопљу,
Престолонаследника Ђорђа, број 36. Да, тачно. То је моја девојка, мама.
Моја последња љубав. Теби се, изгледа ми, не допада њено име?
Не, сине. Зашто ми се не би допадало? Косара је старо српско име.
Пиши јој често, немој да си као сви мушкарци.
Писаћу јој, не брини. Она је, мама, чаробна девојка. Она је лепотица.
Има дивну душу, паметна је, поносна. Она је образована, отмена. Тебе би
одушевило њено достојанство. Зато сам и узбуђен. Неизмерно сам срећан,
мама. Идем на бојиште, и заљубљен сам, схваташ ли то, мама? — виче,
чупа се из њеног наручја, воз полази ка северу.
 Она гура главу под његов шињел да га помирише. Чу му први плач,
испусти га. Смешка се, нема. Он јој маше ручицом и одмиче некуда.
 5

Враћајући се од Мораве, једва вукући торбу с понудама и мокром

кошуљом, обамрла у очају, Наталија се укочи као пред неочекиваном
опасношћу: са свог доксата зове је к себи Аћим Катић. Он је једини човек у
Прерову коме сада може да се ижали. Зове је, љути се што стоји на киши и
у глибу:
Што си тако бледа, дете? Где си била?
Не скидајући торбу с рамена, стоји пред њим погнуте главе и
придржава се једном руком за модри стубић доксата. Мора да призна:
Задоцнила сам на воз, деда.
Спусти торбу и седи. Куд си била наумила?
Седа за његов сто с новинама и цвикерима преко њих, уплиће прсте,
ћути. Морала је да му се јави пред полазак. Последњих дана стално се
распитивао има ли писма из Скопља. Чекао неку реч о унуку кога не
познаје.
Пошла си оном твом бунџији у Скопље?
Пошла сам у Крагујевац. Они тамо увече стижу. Па, ваљда, продужују
на фронт — шапуће; од суза јој се замућују и расплињују новине и сто.
Како да изгубиш воз, бога ти несрећног?! — одједном повика и лупи
шаком о сто.
Годи јој та љутња; ћути, жели више да је заболи и повреди; жели да је
истуче, да је заболи то утрнуло тело коме ни у Морави јутрос није било
хладно. Чека то и ћути.
Зашто ми ниси чезе тражила? А кад треба да будеш у Крагујевцу?
Подиже поглед и замрси га у његовој белој, ракљастој бради. Чује:
шушкају новине од њене дрхтавице.
Требало је да стигнем по подне и сачекам вечерњи воз. Њиме они
стижу из Скопља.
Па онда имаш да стигнеш! — лупа шаком по столу, одскачу цвикери. —
Имаш да стигнеш, ћерко моја! Ако сада одмах кренеш чезама преко Левча,
бићеш у Крагујевцу пре десет сати вечерас.
Она зури у њега: не разуме, не верује. Не може ни уснама да макне. Чује
опет онај писак воза, обамрла у реци до недара.
Одмах ћу ти кобилу упрегнути у чезе. И један од ових Толиних
џаболежа поћи ће с тобом. Здравко, иако је дете. Нека буде мушко с тобом.
Да тера кобилу и да ти се нађе. Кад не би било овог трулог неба и ове
злопатничке водурине, можда бих и ја. Да видим тог свог унука.
Па поћи, деда — промуца и засузи.
Он се обема шакама ухвати за перду, загледан у лесу јасенова, у небо;
мука му се преобрати у срџбу:
Не могу, Наталија! Док Србијом влада Пашић и његови подрепаши,
нећу из Прерова. Дванаест је година како нисам изишао из преровског
атара. Не могу, Наталија. Иди сама, ћерко — устаје и заповеда слузи да
упрегне у чезе његову кобилу и спреми јој зоб за три дана, заповеди да
Здравко обуче и обује најбоље што има, и да му се спреми хлеб и што треба
за пут.
Наталија још не верује да је то истина и да се било шта може изменити
у њеној несрећи. Гледа запањено у тога моћног и необичног старца који јој
је изменио живот помажући јој да оде на студије у Београд. Ставља руку
преко његове крупне шаке на столу и ћути.
Ако немаш посла, немој ни да идеш кући. Ја ћу, кад пођем по новине, да
свратим до учитеља и кажем како си отишла. А и те посране српске новине.
Погледај, Наталија, побогу... Фронт нам се расуо као стари плот пред
биковима. Фрања Јосиф одломио трећину Србије. Цела Мачва, Подриње и
Посавина у бекству. Нико не зна где ће га снег затећи, ако га Швабе дотле
не докусуре. А влада, молим те лепо, у сваким новинама по пола стране,
поставља и унапређује чиновнике. Србија пропада, а мастиљаре и
капуташе, те народне крвопије, навалила влада да унапређује. И кажи ми,
ћерко, зашто гину јадни сељаци? За одбрану чије државе опет синоћ
прочиташе онолике спискове изгинулих?
Она не чује шта збори. Види ону мртвину неба над Моравом и
топољацима кад јој се у мозак зарио и у венама заплео звиждук воза.
Деда, можда сам данас умрла — шапну одсутно.
Он поћута, па тихо, измењеним гласом:
Злу се не зна мера ни крај, Наталија. Свима што наричу за синовима
теже је но теби. Мајци којој су два погинула теже је него оној што је једног
изгубила. Ни они што изгубише све што су породили, не знају где је злу и
несрећи крај. Може да наступи време кад се неће моћи ни смети ни да
кука. Тако је, дете, саздан свет: жив си да трпиш све што те снађе — палцем
јој милује руку.
А ти си, деда, сигуран да ћу довече бити у Крагујевцу?
Како да нисам! Зар сам једаред тим путем терао свиње за Земун и
Пешту. А сад ме гледај и добро памти којим путем треба да идеш и кроз
која села треба да прођеш.
И поче да јој ређа села, ћуприје и раскрснице, не пропуштајући да у
сваком селу именује своје политичке пријатеље и непријатеље.
Тек кад слуга приведе упрегнуту белу кобилу, кад Толином унуку
Здравку рече да стави нож за појас и секиру под ноге, Наталија сасвим
поверова да она стварно путује у Крагујевац и да ће видети Богдана. Узе
торбу и јурну у чезе. Отима Здравку дизгине, са Адамом је она научила да
тера коње, али је Аћим задржа пружајући јој три дуката:
Један теби, а два Ивану.
Она згрчи шаку и порумене: увек тако, пред полазак у школу његовим
чезама до воза или Паланке, он јој тутне у шаку понеки динар. Она узе
дукате и потера кобилу.
 6

Чим су кренули из Ниша и пошли низ Јужну Мораву, Богдан Драговић

је оставио Ивана Катића у углу вагона да опет нешто записује у своју
свеску и преместио се уз врата, одшкринувши их мало: гледа Мораву и
мисли о Наталији. Само се климањем главе саглашава с Данилом
Историјом, који га, као увек страсно и непотребно, уверава у неминовност
уједињења Јужних Словена од Варне до Трста. Очеву воштану свећу
спљоштио и ставио преко убоја, па шајкачу преко воска, загревајући га.
Око му се готово сасвим отворило, али га још тупо боли обрва и модрица
на слепоочници. За неколико сати, колико му је још остало до сусрета с
Наталијом, неће му ишчезнути ружни траг Глишићевог корбача. Тужан је
због тога и годи му кад се у возу не пева. А пева се чим воз с капларима
почне да кочи пред улазак у станицу, или се спази жена поред пруге,
чобанче с овцама, старац с колима шаше; из све снаге, огорчено и с
претњом пева се патриотска песма и сваком ко ћути, ко је снужден, ко је
цивил... Богдан зането гледа реку на киши, мећу оголелим тополовим
шумама, необраним кукурузима, враним њивама и шљивицима; види је у
Наталијином приповедању: бистру мећу зеленим врбама и белокорим
јасикама, мећу младим кукурузима на месечини, поред непокошене
ливаде. С Наталијом на обали.
Уз оштро кочење, воз нагло и једва стаде. Смири се тресак, шкрипа,
крцкање; замуче јека гвожђа и дрвета. Богдан још више одшкрину врата:
нека споредна, сасвим пуста станица на обали Јужне Мораве. Не може да
прочита назив станице: сљуштила се нека слова, остао црн крњутак речи са
три сугласника. Унакажена, разнета реч га косну. Поред воза трчи шеф
станице:
Баци, где је командант воза?
Напред, до локомотиве. А која је ово станица? — виче Богдан,
страхујући од овог наглог заустављања. Можда је измењен правац кретања,
неће у Крагујевац? Киша тапка по крову вагона. Неко дубоким, уморним
гласом запева:
 Небо ће плакат дуго и горко
Јер неће бити Србина...

Умуче. Потопи га киша, гушћа, крупнија; ветар фијукну у црном

мокром бресту према коме стоји њихов вагон.
Што стојимо? Где смо? Нигде никог. Па где је српски народ? Богдане,
доведи шефа станице да отпева с нама химну. Другови, деде песму!
Железничар је, сигурно, ожењен, чуће нас његова жена с малом децом.
„Нек одјекну Шар-планина, Ловћен, Дурмитор...
Богдан истурио главу на кишу, не скида шајкачу с леве стране лица,
зебе, гледа ка локомотиви. Тројица што с Данилом Историјом почеше
песму заћуташе после једне строфе, а Историја повика:
О браћо, зар смо ми цео товар ратног одушевљења истоварили у Нишу?
Да утешимо очајне родитеље и ојађене веренице. Не пристајем.
Ни ја. Ми идемо друмом историје. Откако се ратује, Моравом иду
војске и најезде. Ја вам, браћо, главом тврдим: земља памти свачију стопу,
а небеса свачији глас. Не мирујмо, не ћутимо! Ми сад живимо за вечност!
Ставите Винаверу шињел на главу! Дајте му питу! Вино воли!
Шта се то догађа, Брко?
Нешто се догађа што није добро за нас — одговори Богдан
посматрајући команданта воза и командира како за шефом станице журе у
његову канцеларију.
Људи, можда је избила револуција у Немачкој. Зашто да не може?
Можда су наша браћа и колеге студенти, два Хрвата, два Чеха и један
Словенац, разнели бомбама Фрању Јосифа. Зашто да нису? Све је могуће,
господо каплари. И рат може нагло да стане као и наш воз. И рат има свог
машиновођу и свог кочничара.
А можда је, Сташа, пао Београд. Можда је Пашић с белим барјачетом
изишао на београдско пристаниште? Што да не, другови?
Доста тог позадинског лупетања. И заиста је доста, Боро!
Иван Катић одгурну Данила Историју, прислони се уз Богдана
шапућући му озбиљно:
Верујеш ли и сада у будућност?
Ако нам промене маршруту а Наталија вечерас стигне у Крагујевац,
бога им божјег!
 Да би човек веровао у будућност, треба, значи, да га негде, а најбоље
још вечерас, чека девојка. Је л’ тако?
Богдан се окрену к њему и намршти се десном половином лица.
Заиста, Богдане, тако је: треба негде неко да те чека и имаш будућност.
Баш је тако, понекад.
Признај, ипак је сасвим бедно то што је човекова будућност. Шта
знамо, шта можемо да знамо о њој? Од Ниша размишљам и дошао сам до
закључка: мисао о будућности најмизернија је мисао. Часна реч, Богдане.
Будућност је нешто уско, нешто као поточић којим отиче Тихи океан
садашњости и стварности. Њен пpaмен, њена кап. Моћ маште је бедна
према моћи памћења — говори Иван.
О томе си писао у својој свесци? За кога? — Иван као да порумене од
некаквог стида. — Хоћу да ти кажем да баш тиме показујеш колико
верујеш у будућност. Колико ти је стало до ње.
Човек нема будућности. Не само данас зато што је рат, него зато што је
много јадно то што можемо да замислимо да се налази у времену које ће
наступити. Човек стварно има једино прошлост. И садашњост му је
неизвесна, неодређена. Што је ово наше стајање на овој пустој
железничкој станици? Чекање неког? Укрштање с возом избеглица? Наш
воз пун каплара с будућношћу у којој ће јуначки умрети за отаџбину?
Замисли ако су нам маршруту скренули од Крагујевца?
Верујеш ли Толстоју, Богдане?
Не верујем много писцима. Нарочито грофовима.
Сећаш ли се како Болконски, умирући, у трену схвати сав смисао и
бесмисао живота. Ја верујем да је то истина и зато желим спор и уморан
куршум.
Богдан га не слуша јер командири, стојећи према вагонима у којима су
им чете, узвикују:
Напоље из вагона! С оружјем и спремом! У строј!
Богдан запрепашћено зури у командира: промена маршруте, неће
вечерас срести Наталију.
Па куда ћемо одавде? — продра се на командира.
Шта се тебе тиче, Драговићу! Чуо си команду! Шта бленеш?
Пробија се кроз шипраг руку, ранаца, пушака, кроз галаму: Пресечена
пруга. Пешице на фронт. Где је фронт? Видећеш, Пашић, та матора
кукавица, потписао капитулацију. Зар то могу Путник и Степа? Догодило се
нешто велико. Јао, киша. Браћо, ништа на свету није горе од ратовања по
киши. Пожури, пожури.
Узима своју пушку, Иван му додаје ранац, међу последњима искаче из
вагона, стаје у строј неодлучно: разгледа околину станице, могућност и
правац бекства.
Командири се деру, водници прете и псују: четвороредни строј се изви
далеко испред локомотиве, чело му обви пара.
Ја ћу побећи. Вечерас морам бити у Крагујевцу, па макар ме сутра
стрељали — шапуће Ивану иза врата и од беса неће да закопча шињел. Из
канцеларије шефа станице излази командант воза, иде ка средини строја и
командује „Мирно“. Богдан не извршава ову команду. Данило Историја га
опомиње, Бора Пуб кроз зубе штрца пљувачку до командирових чизама.
Богдан одлучује да се провуче испод вагона и јурне у необран кукуруз.
Командант воза виче:
Овде нас сачекала наредба Врховне команде. Датум данашњи. Врховна
команда све капларе Ђачког батаљона унапређује у поднареднички чин.
Честитам унапређење, поднаредници!
Мук, унезвереност, киша по вагонима; згледају се, не верују, не схватају.
Бора Пуб гласно штрцну пљувачку.
Живела српска војска! — виче командант воза.
Ћуте.
Какве су то поднаредничке шале с нама? — гласно каже Богдан.
Живела Врховна команда! — узвикује Данило Историја.
Што ћутите? — вичу командири чета и трче поред строја.
А шта да радимо? — продра се Богдан, спреман да ухвати за гушу
командира, што је, иначе, више пута зажелео да учини на егзерциру по
„Голготи“.
Уpa, ура! — пође стројем, заталаса се. Нем, Богдан види: липа стреса
росу, један станични прозор испуниле дечје главе. Смишља како до ноћи да
стигне у Крагујевац ако је батаљону промењена маршрута. Није ни чуо кад
је пала команда ,,У воз!“; стоји ослоњен на вагон, сада суочен са шефом
станице, који га гледа неиздржљиво тупо. За леђима чује Бору Пуба:
Унапређују нас у самртнике. Нисте ни знали, буразери, колико је
отаџбина осетљива на људску таштину и хијерархију. Сујетна као
уседелица. Да нам је земља велика као Русија, ми бисмо на фронт стигли
као мајори.
 Пуб, не сери. Изабрала нас је историја да нацији будемо легенда. Да јој
послужимо за мит. Феникс више неће бити птица. Српски феникс имаће
лик ђака.
Браво, Винаверу! Али ја, Сташа, више волим да сам српски петао него
српски ђак.
Време је сада као бомба згуснуто, лудаче! Сад други закони важе за све.
Закони трагедије. Песник је потврђен. Немогуће бива могуће.
Тако је како јесте. Ми смо последња резерва војске која положаје
напушта без борбе.
Пуб, па зато сам и срећан, будало! Бити војник за част Србије. Мој
патриотизам није политика него вера. Ми верујемо у отаџбину као што
светогорски пустињаци верују у Бога.
Тако је, главоња! Отаџбина нема ништа с владом, странкама,
чиновништвом. Какве везе има Србија с Пашићем и Аписом? Не бркајмо
појмове. То су политикантска и демагошка посла, мешање отаџбине с
државом и политиком — срдито говори Иван Катић.
Лакше мало, Ћоро. Али неко, ваљда, мора бити крив што војска нема
артиљеријску муницију, што улази у зиму гола и боса?
Ма певај, Рако, шта те се тиче провијант! „Ој, Србијо, мила мати, сви
ћемо те тако звати“...
Локомотива пишти. Шеф станице му маше руком и виче да уђе у воз.
Богдан се кида у колебању.
Богдане, ускачи! — зове га Иван кроз шкрипу и нагло, тешко трзање
вагона.
Он ускочи у вагон опет препуњен песмом; воз закрцка од њене тежине.
Њему прегусте за дисање. Остаје уз врата и гледа пусто, мокро поље. На
модрицу преко левог ока и обрве поново ставља восак и шајкачу.
Отаџбина је вечна, Србија је вечна! А владе и краљеви, странке и
политике пролазе као шљам, као пена на реци! — гласом Ивана Катића
неко, на крају песме, узвикује речи Данила Историје.
А шта ћемо са економијом, оним од чега се живи и због чега су једни
гладни и голи, а други сити и имају све? Је л’ тако, Брко?
Ћути му се. Као да воз спорије иде од станице с разнетим именом.
У то ваше социјалистичко лупетање, да се ратује ради профита и
пијаца, могу још да верују опанчарски шегрти, јер су вам калфе
мобилисане. Данас други чиниоци важе. Где вам је сада европска радничка
класа? Шта вам сад ради немачки и аустријски пролетаријат? Који то
радници данас немају отаџбину, другови социјалисти? Је ли, Богдане?
Не може да оћути тај изазов Данила Историје:
Свим радницима на свету отаџбина је маћеха. Шпекулантова и
забушантова Србија није и моја Србија. Пашићева и Аписова Србија није и
моја Србија, Данило!
А зашто онда ви, социјалисти, данас ратујете, друже Драговићу? Зашто
је твој воћа Димитрије Туцовић командир чете српске војске?
Ратујемо зато што хоће да нас поробе ЈОШ веће крвопије но што су
наше. И ратујемо да после рата не буде оно што је било до њега. И
ратујемо...
Тако, дакле, другови! За револуцију ви данас ратујете!
За револуцију, него шта, радикалчићу! Ратујемо сад да више никад не
ратујемо. Европски радници ће из ровова поћи на париске, берлинске,
лондонске барикаде. А Хрвати, Словенци, Чеси дићи ће устанке и срушити
Хабсбуршку Царевину.
У то ти једино верујем. Хрвати, Босанци, Војвођани неће дуго гинути за
Беч и Пешту и убијати своју браћу за Фрању Јосифа. Ја вам то главом
јамчим!
У разговор се умеша цео вод препирући се око граница будуће
уједињене југословенске државе; већина је да граница буде Трст; мањина је
задовољна Истром до Пуле; нико не сумња да ће Корушка цела бити наша;
Темишвар и Баја, то је природно. Ако Грци не приступе савезницима, боље
је да не приступе, онда нам неће бити тешко да им преотмемо словенски
Солун; а Јадранским морем Талијан може да се провоза, али нашом
лађом...
Из других вагона чује се песма. Локомотива оштро пишти и жури ка
северу.
 7

Иза Богдана, возом Ђачког батаљона прође вест: Батаљон се дели у

Лапову. Две чете иду у Аранђеловац, право у Другу армију, већ сутра биће
на положају; три чете иду у Крагујевац, на распоред Врховној команди.
Које три чете иду у Крагујевац? — виче Богдан Драговић протуривши
главу из вагона. То нико не зна из суседних вагона. Окреће се друговима:
срца се устумарала испод копорана, бледе неиспавана и необријана лица.
Чује их у ћутању: Боље је одмах и сви на један положај. Нека једном почне.
Ако његова чета пође у Аранђеловац, побећи ће на састанак с Наталијом,
биће заједно једну ноћ, па ће право на најближе бојиште. Ако га због тога
стрељају као војног бегунца, онда на овом свету и у овој земљи нема за шта
човек ни да живи.
Прва станица је Лапово, господо поднаредници — први проговара
Душан Казанова.
Није могуће? — јекну неко.
Јесте, географија је најтачнија наука.
Иван Катић се приближи Богдану Драговићу и узбуђено шапну:
Ако нас раздвоје, ја ћу с тобом.
Ако нас упуте у Аранђеловац, ја ћу прво у Крагујевац. Да!
И ја ћу с тобом — каже Иван гласно, усхићен Богдановом одлуком.
Богдан скида шајкачу и восак с лица; ставља восак у џеп, а шајкачу лепо
намешта на главу:
Важи. И према том бедном животу треба се односити бар с
поднаредничким правом.
Иван жели да га загрли: с њим свуда, до краја.
Воз писну.
Лапово — каже Бора Пуб; заметну главу и штрцну пљувачку у таваницу
вагона.
Од локомотиве се чује: „Свјати Боже, свјати крепки... Згледају се, неми.
 Студентски хор „Обилић“ пева своју последњу песму, закључују сви.
Зар су све наше песме отпеване? — пита се гласно Данило Историја.
Јесу. Остало је само Опело — каже Бора Пуб.
Иван хвата Богдана за руку, уплашен дрхтајем пребледелих усана
својих другова. Богдан смишља бекство у случају да му је чета распоређена
у Аранђеловац. Опело почиње да пева и суседни вагон. Срца хоће да
побегну испод копорана. Иван мисли да не би могао Богдана да надживи.
Данило Историја хукну, па запева муклим, уздрхталим гласом: „Свјати
Боже, свјати крепки… Почињу да певају сви. Иван гледа како сузе
разгоревају лица другова и голо дрвеће према тмурном небу. И Богдану
види жарић сузе. Пева цела чета, пева Ђачки батаљон: „Вјечнаја памјат,
вјечнаја памјат... “ Иван Катић почиње да пева Опело, први пут у животу да
пева пред људима и с људима. Богдан им окреће леђа да не виде како сад
не може ни Опело да пева. Промаља главу напоље, загледан напред, ка
станици.
Локомотива успорава и не пишти, иако су перон и сви колосеци
испуњени избеглицама и њиховим дењцима. Прилази им споро, све спорије
како песма Опела расте; суздржљиво дашћући, као на прстима, локомотива
прилази станици, меко се урива у преплашен, занемео народ, у људе што
се, заплашени Опелом, једва склањају са шина; не верују ушима, блену у
теретни воз који ће се располутити од „Вјечнаја памјат“. Кад разабраше ко
су ти младићи и дечаци који гневно певају себи Опело, огромна маса жена
и стараца зајеца. Воз мили кроз плач; гвожђе се утишало. Певачи виде тај
плач, певају громко.
То је отаџбина! — муца Иван Богдану.
Верујеш ли сада у људско братство? — пита га Богдан загледан у
мноштво народа који плаче.
Верујем. И у отаџбину. Ти си у праву. Ништа нас тако не уједињује као
бол.
Песма нагло престаје:
Вагон се зауставља пред уплаканим лицима непрегледне масе жена.
Можда је Наталија међу њима, помисли Богдан.
Ако спазиш лепу плаву девојку која неког тражи, покажи ми је — каже
Ивану.
Ја ћу с тобом, рекао сам ти — чврсто му стеже долактицу.
Командири вичу да се чете построје поред воза. Ћутке и тромо узимају
ранце, закопчавају се, силазе из вагона. Иван не може да гледа жене како
плачу и спушта поглед; Богдан узнемирено мотри, подиже се на прсте.
Вредело би сад јуришати. Пред њима, за њих — каже Данило Историја.
То би било само очајање — каже Душан Казанова.
Ако. Оно је, изгледа ми, јаче од страха — каже Данило Историја.
Командири узвикују „Мирно!“. Командант воза кроз плач и шмркање
жена и деце командује тихо, једва га чују:
Прва и Друга чета да се врате у своје вагоне и продуже у Аранђеловац.
Остале три чете одмах да уђу у воз који стоји на другом колосеку. Иду за
Крагујевац.
Богдан грли Ивана. Иван је збуњен, желео би да стресе са себе толику
радост, једину радост међу хиљадама људи на лаповској железничкој
станици. Стид га што се Богдан радује.
Батаљон поднаредника се ускомеша, чете јурнуше једна другој у
загрљај. За тренутак, они су сами између шина, али им се другови из Прве и
Друге чете бацају у загрљај.
Бора Пуб дрмуса Богдана:
Брко, преклињем те. Дај ове паре Жики и Мићи из Друге. Од тебе ће да
приме, твоји су, социјалисти. Учини то, братски те молим. Од Сталаћа до
Јагодине, само је каро радила. Добијао сам све. Не могу да се растанем с
њима и да им однесем паре.
Па гурни им у џеп!
Неће. Љуте се ужасно. Ситно сујеверје. Воле што су изгубили.
Какве твоје паре сада!
Богдан трчи да се грли. Бора Пуб моли Ивана. Иван га не чује од
узбуђења. Командири вичу:
Чете у воз! Полазимо одмах!
Локомотиве пиште. Жене тихо плачу; шмрчу старци; унезверена деца
гурају се пред мајке да гледају необичну војску. Сељанке прилазе
најближим поднаредницима и ћутке им гурају јабуке у џепове. Батаљон се
раскида почецима борбених песама, пара касарнским шалама, засипају га
очајнички повици мушке љубави, ковитла се по шинама, грчи измећу два
воза. Све се мути и дрхти у сузама; имена и надимци се узвикују као крици;
заветима у јуначку погибију за отаџбину прети се тмурном небу, из кога
прокапљује, и жели да се утеши смркнута и уплакана бежанија која данима
чека некакав воз ка. југу. Иван чини све што чине други: и шале и надимке
довикује онима из Прве и Друге чете, које непрестаним писком зове
локомотива да уђу у своје вагоне.
Воз с Првом и Другом четом полази први.
До виђења у Сарајеву! До виђења у Новом Саду! До виђења у Загребу!
До виђења у Љубљани!
Тресак и шклопот сручују се на речи и песму; локомотива разваљује
загрљаје, кида руковања; точкови разносе последње разговоре и мрве
поруке. У сваком се збива погибија: више се никад неће видети сви. Трећа,
Четврта и Пета чета трче за возом, хватају руке Другој и Првој, додирују
им прсте, лица се више не распознају. Стају. Остају.
За последњим вагоном трчи само Бора Пуб и из свег грла нешто виче,
нико га не разуме. Шине расту, јуре за возом, простор се размиче пругом и
издужује; воз се извија, жива трака лица се још румени и одмиче у даљину,
тутањ гвожђа ништи последње гласове; магли се махање. За њима, Бора
Пуб баца новац добијен на каро-карти; смирују се и светлуцају грошеви и
динари по праговима и туцанику. Бора Пуб, мршав и погурен, клати се
између светлуцавих линија шина. Иза њега, густа празнина међу голим
дрвећем, над насипом пруге, под сасвим ниским моравским небом.
Иван Катић види пустош једне неминовности која је освета свакој нади,
сваком ко и за трен заборави колико је смртан.
Глуве за команде, преостале чете Ђачког батаљона скрише се у свој воз
за Крагујевац. Богдан поведе Ивана, за њима се последњи попе Бора Пуб,
гледајући згрануто у њихово оковано ћутање.
Иван посматра другове: ко ће погинути? Неко је рекао, или је негде
прочитао: у очима предсмртника види се смрт. Гледа упорно: чија ће глава
бити разбијена картечом, чело пробушено куршумом; чије ће лице
иструлити у глибу? На чијем ће се копорану испод горњег цепа заруменети
крв? По копоранима свих разлива се румена мрља. И по његовом. И он, он
сигурно гине. Пун је вагон мртваца. Не, не треба тако. Него: ко се возом не
вози последњи пут? Ко ће још једном путовати за Крагујевац? Лапово?
Већини су главе погнуте. Па сви гину! Воз потамне. Али, ако је смрт у
његовим очима? Можда је зато у свачијим види? А Богдан? Излази у
ходник и затиче га зането загледаног кроз прозор. Можда, и осмехнутог.
Није могуће? Копоран му је чист. Ни лице му није каљаво. Богдан се
окреће: њему смрт није у очима. Он се једини радује у овом возу. Ставља
му руку на раме:
Ти си, Богдане, срећан — каже му без прекора и зависти.
Па, можда. Можда сам и срећан. Признајем ти.
 А да ли тако себично и патиш?
Вероватно. Увиђам, нешто у нама је само наше.
Иван му се примиче, готово му додирује образ. Гледа га и слуша.
Био сам сигуран да у мени постоји неизменљив поредак осећања и
идеја. Али откако смо пошли из Скопља, у мени настао неред. Сваки час
хватам у себи по једног бегунца. Ноћас сам десетину бегунаца ухватио у
себи.
А јесу ли они ти?
Личе на мене, али су глуви и слепи за моје чињенице. Не признајем их
за себе.
И шта им потом чиниш?
Обарам их на плећа и загледам им се у очи. Снажан је тај гад. Али ћу му
одолети. Изненађен си?
Не толико да бих био разочаран. Можда ће овај рат цео свет
променити.
Ћуте. Голо дрвеће јури на њих.
Примећујеш ли нешто у мојим очима? Или неку карактеристичну
промену на мени, видиш ли? — пита Иван.
Шта треба да видим у твојим очима? — смешећи се, благо пита Богдан
и спушта руку на његово раме.
Ја верујем да смрт има своје семе. Она клија, расте, цвета. Има своје
плодове. Своју вегетацију. У свима нама у Скопљу клијала је смрт. И сада
расте. Погледај ове што покушавају да певају. У очима сваког од њих
нешто ћеш видети.
То не видим и нећу да гатам. А ти ћеш то видети само до прве глади, до
ноћи у снегу. До велике битке, до јуриша. А после ће бити све друкчије.
А шта ће после бити?
Бићеш груб ратник који ће муштрати војнике, као и сви поднаредници
на овоме свету.
Ивану се учини да су му се образи заруменели, па се мало одмаче и
пусти у себе тутањ воза, голо дрвеће, мрко, глибовито поље. Бити груб,
окорео ратник, шта је то? Као сви поднаредници света? Такве, ваљда,
Косаре не вуку у своје јазбине на парење и пљачкање џепова. Такви
мајкама на растанку не приређују оно што је он приредио својој мајци у
Нишу. Ти истински поднаредници не пате, не стиде се, не виде размрскане
главе другова, ни како им У глибу трули кожа. У шта ли ће њега
преобратити рат?
Богдана косну Иванова нагла снужденост. Чиме да га ободри? Да се
одоли страху од бојишта и јези овако раног сутона, човек мора да има
Наталију. Није довољно волети сестру и мајку. Ипак:
Зар ти, Иване, не помишљаш да би те сестра могла чекати у Крагујевцу?
Мене отац чека у Крагујевцу.
Заћуташе прислоњени уз прозоре, уз сутон који се разастире из шумица
и врзина. Иван, сав згурен, брине за Милену; Богдан се враћа Наталији:
чим је угледа, искочиће из воза и загрлити је пред свима. Узеће је за руку и
повести, пожуриће ка Паји опанчару, он, стари друг, мора их ноћас
примити на конак.
Локомотива најављује приближавање станици; из вагона вичу, али без
радости: Крагујевац! Иван с прегласним уздахом полази у купе да узме
ранац и пушку.
Богдан се нагиње кроз прозор, гњечи срце: жели да скочи и пре воза
стигне на станицу. Воз све спорије иде, мили, не миче се; на перону се жуте
трубе, светлуцају кларинети, чује се марш. Воз стаје: на пустом перону
војна музика. Станица се смањује, и дрвеће око ње, и магацини, и нужници,
све се смањује у пустом, уз марш, у тишини. Сумрак прекрива све.
Иван с пушком о рамену стоји иза Богдана: чини му се, испашће кроз
прозор. Не може ништа да му каже. Види војну музику и жене с децом и
дењковима ствари под стрехом станице.
Нигде лепе плаве девојке. Да у овом тренутку не сретне Богданов
поглед, као кривац, хитро и ћутке силази из вагона и стаје у строј, уз
Данила Историју.
Богдан још стоји на прозору, звера по перону, у жене што стоје и чуче
уза зид станице и магацина: Нема је! Можда је иза вагона? Узима пушку и
ранац, искаче на пусте шине: Нема је!
Командири командују „Чета мирно!“. Да не заобилази, провлачи се
испод вагона и, поред зачуђених поднаредника и официра, утрчава у
станицу: Нема је! Пролази кроз чекаоницу, излази на улицу: Нема је! Стоји,
окреће се, поглед му пада на траг босих стопала у блату. Немогуће,
немогуће!
Драговићу, шта се догађа с тобом? — са врата станице довикује му
командир.
Гледа га, не може да му одговори. Официр виче и зове га руком. Он
стоји и зури: пуста улица, искићена црним барјачићима. Поред њега
пролази војна музика разносећи тишину, ниско небо, сиву непомичност.
Наилази Иван, његова чета, прилази им:
Куда ћемо?
У касарну — одговара Иван.
Она ме, сигурно, тамо чека.
Иван ћути и гледа у црне барјачиће. Чете певају из све снаге. Он не
може ни због Богдана. Гледа у црне барјачиће, па у каљаву калдрму.
Почиње киша. Командири вичу:
Лева! Лева! Нек калдрма излеће!
Иване, погледај ону слатку дечицу што вире из георгина и хризантема.
Не знају, јадна, да и њих чека један последњи марш кроз неки Крагујевац. А
онај господин у црној пелерини, са шеширом и штапом, мора да нас мало
презире, иако је, највероватније, велики Србин — говори Бора Пуб.
Иван се загледа у тог господина што иде тротоаром испред њих, али
успореним кораком, да га стигну и престигну:
Мој отац! — узвикну пренеражено и обрадовано.
Где ти је отац? — пита Данило.
Ивана је стид да сада покаже оца, плаши се сусрета с њим пред свима, у
маршу, пред занемелим Богданом, који звера у авлије, у сваку жену на
прозору. Иван је изгубио корак, командир му прети: Корак, Катићу! Лева,
Катићу! Не уме да ухвати корак, али жури, сустиже оца и пролази га,
успевши да му не сретне поглед. Касније, у мраку, кад буду сами, срешће
се. Захвалан је оцу што га не зауставља; што га пушта да без речи прође
поред њега. Кад чета зави у главну улицу, он се хитро окрете и спази оца
погнутог, иде тротоаром за њима. Ноћас ће се наразговарати. Неће сутра
на бојиште као господски телац, захвалан родитељима за срећно
детињство. Истине су му потребне за муку која га чека.
Тротоари главне улице пуни су грађана, избеглица, жена с дењцима и
децом, рањеника. Бачке чете срдито маршују и огорчено певају. С тротоара
понеко крикне „Живели јунаци“, већина је непомична и нема.
Пред касарнском капијом, Богдан му без речи тутну пушку и ранац и
шмугну у масу избеглица на обали Лепенице. Не може да га пита куда ће. И
он се осећа изневереним и рањеним. Лакну му кад замуче војна музика и
песма. Строј се расу тишином касарнског круга; пред улазом у касарну,
нађе се мећу последњима и окрете се према капији: црни се његов отац.
 8

Кад их је угледао како весело искачу из воза, како громко полазе од

станице, занети и самоуверени, Вукашин Катић се запањио. Та њихова
неочекивана, некако изазовна, по нечему и раскалашна снага ишчупала га
из очаја и повукла да се опчињен раскорача за колоном, сабијајући му на
дно свести Пашићево писмо у џепу и једну одлуку с којом је дочекао
њихов воз. Узбудио га мушки корак Иванов, строг, помало и презрив израз
на лицу док је пролазио поред покуњеног народа што је испунио улице да
их види; учинило му се да је Иван десет година старији и да се враћа из
рата. То, у свему ново осећање које га је обузело док је гледао Ивана у
колони преломи се чим ђачке чете прођоше кроз касарнску капију:
маршовање се распаде у корачање, колона постаде гомила, песма поче да
се одроњава у жамор војничке руље која увире у касарну.
Стоји на обали Лепенице, кроз отворену капију загледан у пуст
касарнски круг. Сутонска тишина што оста за њима повила га уз бандеру.
Склопи се оно исто осећање с којим га чекао. Али, само за тренутак. Тек да
га пореже, да му се он жешће одупре.
Не, не! Неће сину срамотом да мења судбину. Не може понижен да се
растане с њим. Обојица морају по своме. До конца.
Прилази ближе обали, вади писма из џепа, своје — „Ивану, за неку ноћ у
Паризу“, враћа натраг, даће му га на растанку, а Пашићево, све изгужвано,
дуго мучено час утрнулим, час расрђеним прстима, почиње дрхтећи да
цепа на ситне комадиће и баца у мутну, муљевиту реку. Колико је дана и
ноћи носио у џепу тај Пашићев плави коверат са заглављем Врховне
команде и под његовим теретом се сламао као никад у животу!
Још се није одазвао Пашићевом позиву на разговор о образовању
коалиционе владе; зато што није могао, није хтео с протекционашким
писмом у џепу, писмом које Ивана сигурно склања с фронта, да се изјасни
о свом уласку у ту нову владу која треба да представља политичко
јединство Србије у рату. Избегавао је пријатеље, једино се с генералом
Мишићем, до његовог одласка на фронт, виђао и помно слушао његову
веру у победу засновану на поверењу у сељакову моћ трпљења и
постојаност у несрећама. Патња му обесмишљавала уверења, страх за
Ивана — сваки општи циљ. Ништа није могло да опстане као вредност, све
је губило значај пред неизвесношћу Ивановог живота. Чак је у тој муци и
на Милену заборавио, иако је пало Ваљево, а она с болницом остала у
њему.
Кад у пени и шљаму надошле Лепенице нестаде и последњег комадића
писма, он се, као избављен муке и стида, растерећен и чист, брзо врати
пред отворену касарнску капију и загледа у врата касарне. Изнад њих се
упали сијалица и обли их светлошћу. Групице ђака једна за другом куљају
из касарне, весело галаме, преко моста журе у варош: обнављају му оно
осећање што га је имао идући за њиховом колоном и песмом, потврђују га,
радују.
Ено га! Сам. Огроман, висок, трапав. Види се из даљине. Мета. Сваки
шрапнел може га наћи. Пред Иваном букну клобук земље и дима. Поново
га угледа како разбацано жури за својом сенком; стиже је, згази, остави за
собом. Осмехује му се, није могуће, весео је, откад га није оваквог видео.
Добро вече, тата. Опрости, молим те, што си ме толико чекао. Бријао
сам се.
Чује узбуђеност и искреност. Загрлио би га, али се не усуђује, па му
само узима обе руке:
Мало сам те чекао, сине.
Иван уздрхта од дубине и изломљености очевог гласа и остави му шаке
да их дуго и чврсто грли прстима, радосно и збуњено загледан у тронуто и
измучено очево лице под слабом светлошћу сијалице изнад њих.
Много си смршао, тата. Да ниси болестан?
Све је у реду, Иване. Врло добро сам.
Јеси ли ми донео наочаре?
Не одговара му одмах:
Јесам.
И Иван мало поћута:
Дај ми их одмах — па осмехнуто: — Можемо се опити и заборавити на
моје очи. Ми ујутро у шест сати маршујемо за Горњи Милановац.
Вукашину се не испуштају Иванове руке. Држи их још чвршће, а поглед
скреће ка узмуљеној и хучној реци. Још тринаест сати су заједно. Чиме да
га обрадује? Може ли и њему и себи да надокнади пропуштено?
Кад мораш у касарну?
 У дванаест. Тако је наређено. Али, ноћас та наредба не важи.
Ноћас ћемо се нас двојица заиста опити. Вечераћемо, лумповаћемо у
„Талпари“. — Зар ничим другим не може ноћас да га обрадује?
Пушта му руке и хитро, без речи, пружа му два пара наочара полазећи
одмах ка мосту и вароши. Сипи киша. Жели да га огрне својом пелерином,
али се не усуђује: војник је.
Мој отац, Вукашин Катић, жели ноћас да лумпује? Застаје, загледа му
се у лице. Не види му израз. У сенци су, вече му је по лицу. Тамно као
шешир, пелерина, његов обавезни штап. Можда се тим увек истим он само
скрива од људи? Чак и од њих, деце. Можда га ни мама не зна правог.
Нешто је друго он. Неће отићи на фронт без потпуне истине о оцу. Сазнати
себе будућег, себе у педесетим годинама. Оног себе који ће да надживи рат.
Па то је сјајна идеја!
Желим да ме водиш у највеселију кафану у Крагујевцу. Ако таква још
постоји. Народ изгледа као на сахрани.
Народу су, Иване, свадба и сахрана једна поред друге. Он лако прелази с
једне на другу. Желео бих да вечерамо с твојим најбољим друговима. Па
после нас двојица да прошетамо Крагујевцем.
Важи. И пре вечере нас двојица да прошетамо. Никад нисмо шетали по
киши.
Ја нисам имао времена, а ти си највише волео да читаш. Хајдемо
другом улицом. Ова је пуна бежаније, сељачких кола и стоке.
Жели да иду мрачнијом улицом, да га може огрнути пелерином,
заштитити од кише. Од сутра ће киснути.
Тата, шта знаш о Милени?
Застаје, не одговара му одмах:
За њу не брини. Болница је на време евакуисана из Ваљева.
Јеси ли сигуран да није остала у Ваљеву?
Био сам у Ваљеву кад се болница евакуисала у Љиг. Чим будем нашао
нека кола, отићи ћу да је посетим.
Учини то још сутра, молим те. И кажи да јој сваког дана пишем писма у
своју свеску. Послаћу јој кад Швабе најуримо преко Дрине.
Полазе уском, мрачном улицом с ретким сијалицама. Ивану топло и
узбудљиво светле прозори кућа, сигурно пуних деце, девојака, мајки. На
нешто прастаро миришу му хризантеме из башта; удише их жудно.
Зашто, тата, хризантеме сматрају гробљанским цвећем?
 Ваљда зато што је последње цвеће. А мене баш оне подсећају на лето.
Лето које се не предаје зими — заћута незадовољан својим доказима, јер
Иван ћути. Настави брзо, прегласно: — А мирис им је оштар, чист, зелен
некако. Ја волим оштрину тог мириса.
Постиде се у себи због тих лаких речи; савија се да не закачи црн,
закован барјак на капијици. Са страхом пребацује крај пелерине преко
Ивана. Он се не опире, примиче му се. Сад му је ближе, додирују се
корачајући. Не сме га препустити бризи и страху од сутрашњег дана.
Ко су ти другови, Иване? Мислим, какве пријатеље имаш?
Можда ће ти бити неугодно што ћеш вечерати и с једним социјалистом.
Мој најбољи друг, м ој пријатељ је фанатичан социјалиста. Тебе и
Скерлића нарочито огорчено и убедљиво напада.
Очева близина га и растужује, и нелагодна му је, и драга; корак му је
краћи. А кад би му се измакао испод тешке руке на рамену, више не би
могао ни реч да проговори; кад би отац сад скинуо своју пелерину са
његових плећа и рамена, остао би го на новембарској киши.
Врло сам срећан што имаш таквог пријатеља. Социјалисти су у
младости и рату најбољи другови.
Зашто баш и у рату?
Зато што из убеђења не трпе официре, па нису удворице. А другарство
им је идеологија, па су увек пожртвовани и верни.
Чује нарицање жена; на нарицање реже пси.
Колико знам, и ти си, тата, био социјалиста.
Да. И ја сам веровао да се са опанчарима и абаџијама, са шегртима и
калфама може створити Балканска социјалистичка република. Све су
велике вере, Иване, ствар искуства и зрелости. Односно, заблуда. Ко у
младости није био социјалиста, није био ни млад.
Добро речено — осмехну се. — Тата, шта мислиш о храбрости? Уопште
о храбрости.
Одговара му одмах:
Мислим да је храброст најчешћа људска врлина. Да, ипак најчешћа. Не
дивим се човеку коме је храброст највећа врлина.
Ти још верујеш да знање има већу вредност од храбрости? — узима оца
за руку. И да застану. Хтео је да је испусти, зато је стеже. Успорава корак. —
Зар ти сматраш да храброст није најскупља врлина?
Међу врлинама, као што сам ти много пута рекао, мени су истинољубље
и достојанство на првом месту — заћута. Не види му лице.
Чак да је и храброст најчешће људско својство, како кажеш, кукавичлук
је најгадније људско својство. Не само због отаџбине и слободе.
Кукавичлуком се ништа не сазнаје.
Најмање људи на овом свету, мој Иване, несрећно је зато што не зна те
твоје велике истине.
Откако читам и мислим, ја верујем да је људски живот онолико вредан
колико смо истина сазнали о њему. И сада тако осећам.
Претерујеш. Веома је мало истина од којих се живи. За које човек треба
и може да живи.
А ја, тата, само од истине могу да будем срећан.
Кад већ овако разговарамо о мукама живога, онда, најтеже је, сине,
распознати зло. Оно има толико лица колико има људи на земљи. И лица
оних што се још нису ни родили.
Кажи то докраја.
Нисам ти ни почео од почетка. Не знам га. Верујем, ипак, људи нису
најнесрећнији због немаштине, нити највише пате због глади и зиме. Нису
очајни ни што морају да умру.
Откуд ти то знаш?
По мом искуству, ако ти оно нешто значи, човек само од људи и због
људи може истински бити несрећан. Чак и кад нас воле и кад их волимо.
Нисам, тата, у то уверен.
Знати како и шта са људима, можда је једино знање и умење које нас
може учинити срећнима. Макар накратко. У сваком случају, у људима је
све што нас чини и срећнима и несрећнима.
Ако смо амбициозни. И ташти. Ако смо много себични.
Не морамо бити ни амбициозни ни ташти, Иване. Рађамо се у свету који
нам је готово у свему непријатељски. Који нас је самим рођењем учинио
зависним и угроженим. У таквом свету просто је чудо колико је човек
добар.
Па ти си, тата, разочаран? — изненађено шапну Иван.
Разочарање, Иване, није најгори исход нашег искуства. Јер, из
разочарања има излаза. За њега постоји кривац.
А зар нам је од тога лакше?
Док смо млади, јесте.
 У човековом животу, мора, на почетку, да постоји нешто најважније.
Нешто што се мора знати. Нешто одлучујуће за будућност.
Вукашин поћута: То је и моја најмучнија загонетка. Зар је већ и
његова? Одговара:
Можда је најнесрећније то што млад човек нема моћи да разуме очево
искуство. Ни искуство оних који су успели или оних који су поражени.
Не верујем.
Тако и треба. То једино и можеш. Али ми, сине, можемо сасвим мало и
само понекад да се одбранимо од зла, које је у свему око нас. Које и ми
сами стварамо... — жели да га пригрли.
И шта, по твом мишљењу, ја данас треба да чиним? Шта би ти учинио да
си у мом положају?
Вероватно исто што и ти — заћута, загрли га благо. — Да, треба ићи за
својом главом до краја. Треба. Не поводити се ни за ким. — Хоће да завуче
руку у џеп и да му да писмо „Ивану, за неку ноћ у Паризу“, у коме му баш о
томе нешто казује, али, сети се: у тим поукама нема ниједне поуке за рат.
Заћуташе.
Пред кафаном „Талпара“, кад чу музику, Иван застаде и извуче се испод
његове пелерине и руке на рамену:
Кажи ми шта ће с нама бити сада? Сутра? Али ми не одговарај као
политичар своме гласачу и присталици. Ни као сину, да ме утешиш.
Вукашин дуго ћути: шта ће мање да га заболи? Сећа се како је
маршовао крагујевачким улицама и са осталима певао победничке песме.
Бодар је и самоуверен, чак весео, све радоснији што дуже разговарају, што
су дуже заједно. Не сме ничим да му разруши ту веру. Али, како да га
обмањује у име патриотизма? И то последње, можда, последње ноћи.
Ти, тата, не верујеш у нашу победу?
Није реч о вери, Иване. Вера је осећање често независно од чињеница и
истина. То си, сигурно, сазнао. А што се стања на фронту тиче, оно је за нас
неповољно са сваке тачке гледишта. Треба чудо да се догоди и промени
наш положај.
То значи: сада нас само убијају. Убијају преостале и најхрабрије.
Није тако, сине, Србија ће овај рат добити. Убеђен сам. Овај рат се не
решава на Сави и Колубари — промуца. Шта да му каже? Кад он у Врховној
команди није рекао оно што је морао да каже. — Да, заборавио сам да ти
кажем, прекјуче је Мишић постављен за команданта Прве армије. Бићеш у
његовој армији — заћута преломљен наглом, ужасном слутњом.
И на чему ти засниваш веру у нашу победу? — загледа му се у лице
осветљено светлошћу из кафане. Треште песма и свирка.
На вама. Твојим друговима. Таквим људима. — Ивану је лице у сенци. —
Ви који сте вечерас, певајући, промарширали Крагујевцем не можете бити
побеђени. А затим: о нашој победи одлучују савезници који ће овај
европски рат добити.
У праву си. И ја тако мислим — великодушно прекида очево мучење.
Стижу Данило Историја и Бора Пуб. Иван их зауставља и упознаје с
оцем. Чини то весело и с много речи.
Ћутећи, Вукашин први улази у препуну кафану и моли власника да му
припреми сто и вечеру.
Јесте ли негде срели Богдана? — пита Иван пред вратима колебајући се
да ли да уђе, заустављен кафанским задахом, истим као у скопској
„Слободи“: Косара и повраћање, туча са жирадо шеширом, Косара и он,
лажни Иван Степановић! Згади се над собом, опет. Ујутро ће оној бедној
Косари послати у писму своје право презиме.
Има ли неко од вас коверат и хартију?
Имам ја. Месец дана одлажем писмо мами. Не могу ни вечерас — каже
Бора Пуб и вади из џепа изгужван коверат.
Иван узима коверат и улази у кафану. Врела пара замагљује му наочаре,
не види оца, остаје уз врата.
Кафана је пуна његових другова ђака-поднаредника. Мора прво, мора
одмах с Косаром да рашчисти; њој писмо и истину. Отац га представља
власнику кафане, који му са смешком изговара оне крупне речи о јунаштву
и отаџбини; он се извињава и одлази да напише Косари своје право
презиме. Пробија се кроз патриотске декламације, повике за свирком и
љубавним песмама; не одговара на шаљива добацивања на рачун очевог
присуства; жури кроз дувански дим и задах ћевапа и вина.
Вукашин седа за сто и прати га погледом: Шта га је то одједном
растужило? И куд ће напоље?
 9

Богдан верује: Наталија је, свакако, стигла у Крагујевац. Друкчије

никако не може бити. Она је ту, негде на улици, тражи га, као што он њу
тражи. Киша сипи по голом, голцатом срцу, по самој можданој опни капље,
шљапкају кораци целим његовим телом. Мрак је густ за трчање, слаба
светлост непробојна; људи, утваре, стоје под стрехама као да нешто чекају;
тако утварно и лагано ходају као да не знају куда ће; ћуте ваљда зато што
немају шта да му кажу. Он жели да говори, да виче било шта. Па пита
избеглице одакле су, и куда ће: да му Наталија чује глас, и да одломи
нешто из себе. Било ког да угледа пред собом, у мраку, помисли:
Можда је она. Стигне га, приђе, провери: још један рез. Свака жена коју
спази уз тарабу, под стрехом, прислоњену уз дрво, поличи му на Наталију;
приђе јој и завири јој у лице: избеглица. Сваки женски глас тргне га,
застане, слуша дуго: Крагујевцем се, осим тутња у његовим грудима,
разлеже нешто потмуло и претеће. Уплаши се згушњавања ноћи, па
потрча; онда се од гомилице до гомилице избеглица прикрада; накашљава
се онима који под воловским колима, око малих ватара ћуте, пита —
одакле су. Многи му не одговарају. Почиње да завирује под разапете
поњаве уз дрвеће, где на врећама, згомилани, седе жене и деца. Можда је
на станици, чека га тамо, логично.
Јури ка станици. Пуна је избеглица; гази између дењкова и полегалих,
застаје да га сви виде, јер је светлост таква да му се лице на неколико
корачаја не распознаје. Шта ће она у тој избегличкој гомили? Излази на
перон: под стрехама сабили се људи, ћуте, зуре у пусте шине, у празан воз
којим су они, ђаци, дошли. Поред њих лагано пролази, шета се пероном да
га сви виде, опет пролази чекаоницом. Нема је ни крај магацина. Можда
воз из Паланке још није стигао? Утрчава у канцеларију шефа станице:
Да ли је стигао воз из Паланке?
Људи у униформама ћуте. Гледају у неке папире, у своје цигарете, у
неми телефон. Одвратни позадинци, дембели. Опет пита молећиво.
Јутрос је стигао последњи воз из Паланке.
 А кад ће доћи следећи?
Ништа нам није јављено.
Ама, молим вас, како ви смете да не знате кад вам возови долазе?
Питај ти Пашића и Путника за ред вожње. То сада само они знају.
Али, ако је мене Врховна команда послала да ја вас питам? — жели да
ошамари тог поднадулог бркајлију.
Ако те Врховна команда послала, онда јој ти кажи да ми имамо на
располагању седам вагона и једну локомотиву у квару. Биће добро ако је
сутра до подне поправе.
Изјури напоље. Можда га чека пред касарном. Логично је да га чека
пред касарном. Трчи улицом што игда може. Али, средином коловоза, и
што више по светлости уличних сијалица, да буде опажен: само су те
сијалице ретке, погасила их киша; има нове цокуле и нека калдрма трешти.
Нешто му довикују другови са тротоара, смеју се. Ако. Ко зна кад се
смркло, већ су могли да вечерају. Стиже до касарне, задихан, једва пита
стражаре:
Да нека девојка није тражила Богдана Драговића?
Није.
Ниси спазио ни да је стајала или шеткала овуда, по обали?
Није.
А откад си на стражи?
Сменио сам кад сте ви ћаци стигли.
Враћа се лаганим кораком, стоји на мосту: да се опет није уплашила
као летос, на путу за Раљу, па сишла у Лапову? Плакала, кајала се у сваком
писму, у последњем поново себе прекоревала због те „на почетку рата
пострадале ноћи“. Није логично, немогуће је, а депеша је сигурно стигла.
Ако није? За два дана морала је да стигне, Паланка и Прерово још су
далеко од фронта. Можда је стигла тим јутрошњим возом, па га чека код
Паје опанчара, заједничког познаника, друга, били прошлог Првог маја код
њега у гостима. Потрча ка кући Паје опанчара. Неће на фронт док је не
види. Неће. Само су још избеглице по улицама. И војници. Лакше ће је
угледати. Да она њега спази, опет иде коловозом. На степеницама Пајине
опанчарске радње стаје заустављен жагором жена и деце. Слуша: не чује
њен глас. Отвара врата: собица с празним рафовима и опанчарским столом
у средини, осветљена гашњачом, пуна је жена и деце; полегали по поду, с
дењковима под главом; и кухиња, коју отворена врата одвајају од „радње“,
пуна је људи и жена који седе око шпорета. Ту је, мисли ошамућено, још је
на прагу, не затвара врата за собом, чека да га позове, изговори му име.
Откуд ти, друже Драговићу!?
Паја опанчар излази из кухиње, прескаче полегале, зове га да уђе.
Тражим Наталију. Није ту? Знаш ли ону моју другарицу с којом сам ти
био у гостима Првог маја?
Ама, како да је не знам. Ући. Није долазила. А обрадовао бих се, иако
ми је пуна кућа. То су све жене и деца наших другова из Шапца и Ваљева.
Дрмуса му руку.
Са степеница силази на плочник, Паја за њим, затвара врата, клонулог
вуче га под стреху. У мраку су:
А шта ово би с европским пролетаријатом, побогу, друже? Шта сад ради
наша Интернационала?
Журим се, Пајо, извини. Свратићу доцније — жели што пре да оде и због
бесмислених Пајиних питања.
Добро, молим те, а шта се ово зби с нашом словенском браћом што
гину за Фрању Јосифа? Где су ти силни Југословени из Загреба и Љубљане?
Зар је само један Гаврило Принцип?
Јури у мрак, а за лећима чује Пају опанчара, који га пита за бугарске
другове. У мајчину с њима! Па она је, сигурно, у некој кафани, логично.
Шта ће на улици по овој киши. Како се није сетио да је по кафанама тражи.
Свраћа у кафану. Не може да уђе од људи. Кроз сумрачан, тучан жагор
некако се пробија до средине. Нема је, шта ће она у крчми! Излази на
улицу, пита где је најбоља кафана у Крагујевцу. Кажу му да је то „Талпара“,
показују правац. Трчи, стиже, али дуго стоји пред вратима заустављен
музиком и песмом, једином музиком и песмом коју ове вечери чује у
Крагујевцу. Зар га она ту чека? Ту где се забушанти и позадински официри
веселе и пијанче? Ослања се на зид, дрхти од туге и стрепње: А ако ни ту
није? Чује Казановин и Данилов глас. Па ту је, сигурно, и Иван с
господином Вукашином Катићем. Стид га да уђе, да га Иван види оваквог.
Каквог? Шта се кога тиче шта му је сада у души. Да је преварен. То није
могуће, то никако није могуће. Улази у кафану, чује Иванове дозиве
однекуд. Добро је што галаме, што му од песме и свирке нико не чује срце.
Али застаје на средини кафане, опет застаје да сви могу да га виде. Зову га
само другови из вода. Није ту. Није, тетура се ка Ивану који стоји и весело
га представља свом господину оцу. Поздравља се и седа; мора бити да му је
лице све изобличено. Тако га осећа по грчевима и затегнутости.
 Ниси је нашао? — шапуће му Иван.
Не одговара му одмах. Гледа га:
А јеси ли ти сасвим сигуран да је депеша отишла?
Како да нисам, човече!
Онда ће, сигурно, доћи овим поноћним возом.
Ти ниси вечерао. Тата, наручи Богдану вечеру.
Не, хвала, вечерао сам. Ја морам да идем на станицу — устаје.
Седите мало с нама. Да попијемо неку — љубазно му каже тај господин
Вукашин Катић коме он жели да опали шамар; неодољиво жели да му
опали шамар.
Теби није добро? — хвата га за руку Данило Историја.
Иван му нешто забринуто говори. Око њега се смрачи. Одгурну Данила
и, сав знојав, изиђе на кишу, шмугну у мрак, па стаде чим осети да је сам,
да га не зову и не гоне. Шта се то у кафани догодило с њим? Вукашин
Катић га није увредио, био је љубазан, пристојан. А зашто је, онда, зажелео
да га ошамари? Језу му залива киша.
Иде, иде, ваљда ка станици. Ваљда ће доћи тај поноћни теретни воз из
Паланке? Опет пролази чекаоницом. Иде пероном поред магацина, крај
празног воза којим су они, ћаци, стигли и у коме се он онако надао и
радовао. У њему ће је чекати. Улази у мрачан вагон, напипава празну
клупу, седа и, с лицем у шакама, почиње да се тресе од плача у студном,
љутом смраду. Зар то толико боли, мајко моја? Толики је тај бол?
 10

Ја се вечерас, свој тројици осећам као отац... И било би ми много мило

кад бисте се и ви тако осећали — рече узбуђено Вукашин.
Важи, господине Катићу! Ноћас сте ми тата, а нас тројица смо браћа —
Бора Пуб весело пљесну по рамену Вукашина, а Данило Историја озбиљно
и тихо рече:
Од сутра смо један другом све.
Изукршташе погледе; ћутање им затрпа песма, гитара, виолина. Иван
пореди ово расположење с оним у „Слободи“, у Скопљу. Тамо се веселило
за сав рат, хтело да наужива за цео живот, јуришало на жене ради некаквог
спаса. Овде, у „Талпари“, весељем се више исказује туга, бежи од себе,
пркоси помрчини и киши, и оном избегличком очају кроз који су малопре
пролазили њих двојица, под пелерином, никад тако загрљени и присни.
Није само тек онако, као фразу, рекао оцу да живот онолико вреди колико
се истина сазнало о њему. Томе треба додати и љубав. Истине и љубав. Ова
ноћ није му време. Она је отац. Сва — отац. Отац — истина. Отац љубав.
Отац га опомиње да не пије нагладно.
Не брини, тата. Ја сам навикао да пијем вино и на празан стомак —
порумене. Сви знају да је слагао. — Знаш како Французи пију вино. Тако
сам и ја за годину дана научио.
Нисам приметио. Мало смо били заједно после твог повратка из
Париза.
Ова „Талпара“ је, ипак, најлепше место наше отаџбине. Ово је њено
срце. Ми смо у њеном топлом, руменом, меснатом срцу. У веселом срцу
отаџбине. Замислите, господине Катићу, како бисмо се ми ноћас осећали
да наш пут на бојиште не пролази кроз кафану? — почиње Бора Пуб, а
Данило Историја га мува ногом испод стола и мршти се. Бора наставља
веселије и убеђеније: — Па кафана је, часна реч, наша национална
светиња. Кафана је српска победа над Турцима. То је наша једина установа
слободе.
Откуд ти то усхићење за кафану? Ову топлу, смрадну јазбину у којој се
крше судбине — каже Иван, уозбиљивши се опет, и са сумњом да Пуб циља
на догађај у скопској „Слободи“.
Па све се наше грађанске судбине, мој буразеру, у кафани зачињу и у
њој окончавају. Ту се тргује, води политика, оснивају странке, смењују
владе и династије. Ту се женимо и убијамо, веселимо док не поцркамо,
пишемо патриотске и љубавне песме, пропадамо. Је л' тако, господине
Катићу?
Да, одлично ви запажате. Уосталом, тако је и у свету старијем од нашег.
Кафану је донела француска револуција. Она је, по нечему, свеопшта
последица Декларације права грађанина и човека. Кафана је установа
демократије, очигледно.
А ја волим кафану и зато што у њој нико никог не поштује. Та једнакост
је дивна. Па затим, сваки поданик кафане бива поново крштен, али правим
именом.
Вукашин долива вино Данилу и Бори, наздравља им, испија чашу црног
до дна, осмехујући се Ивану, задовољан што, макар и помоћу вина, постаје
све бодрији и веселији. А о Бори мисли да ће са својим некаквим
паћеничким изгледом и прераним и прејаким цинизмом завршити у некој
паланци као чувени виц-мајстор. Данило ће, са округлом главом, руменим
буцмастим лицем, прави наш „здрави тип“, неминовно постати срески
начелник и државотворац. Можда, министар по каријери. Ако преживе рат.
Ако буду живи.
Иван не слуша њихову препирку, зна је из касарне. Крадомице погледа
у оца, лови сваку његову реч; све му је некако ново и значајно што вечерас
чује од њега. Али почиње да ужива и у песми и свирци. Зашто је он
презирао гитару и све те љубавне и сентименталне речи у романсама? Па
то је племенито и узбудљиво. Зашто се није веселио, приређивао серенаде
девојкама, лумповао? Ма колико биле површне, та кафанска туга и чежња
ипак некако шире човека, размичу време и зидове. Омекшавају оне
песнице и ударце о којима је говорио отац. Свему дају други значај, макар
за тренутак. И страх је приснији сада. Нагиње се према распричаном оцу да
га боље чује; а оцу су немирне руке, несигурно сече месо, некако
халапљиво једе.
Вукашин се мучи како да им вечерас нечим одгурне рат, бриге и страх.
Кад би смео да се шали, знао шаљиве приче, то би им пре свега сада
причао; да му је живот забаван и пустолован, и о томе би им казивао. Не
зна он ту реч која би их пред бојиштем обрадовала и насмејала. Може
једино неком мирнодопском бригом, оном својом и опозиционарском
бригом да им не да у „Талпари“ да ћуте. Па подиже глас, надјача певачицу
и свирку:
Ми смо, младићи, народ који је слободу учинио својом судбином. Али,
на своју несрећу, у слободи власт нам је била најважнија ствар. И чим
истерасмо Турке, ми основасмо политичке странке да се бијемо за власт.
Јер смо вековима робујући непогрешиво схватили да највеће моћи извиру
из власти.
Тако је. И вечерас сте у праву — прекиде га Бора Пуб. — Па ће сва наша
такозвана модерна историја, драги буразери, како летос би написано у
„Одјеку“, бити испреплетена парадоксима и свакојаким бесмислом. Први
наш доктринарски незнабожац, Васа Пелагић, био је старешина манастира.
Пашић је као студент био бакуњиновац, анархиста, а постао је већи
државотворац од Илије Гарашанина. А шта тек да се каже о себичном,
поквареном, крвавом властољупцу књазу Милошу, кога назвасмо „оцем
отечества“? Или о судбини Пере Тодоровића? Цитирам ли вас добро,
господине Катићу?
Од изненађења што Бора Пуб памти његов чланак „Наши парадокси“,
Вукашину је веће задовољство што га баш сада, пред Иваном цитира.
Знајте, децо, ни зло, ни добро, ни беда, ни богатство не траже од људи
толико колико тражи слобода. А нас и као народ, и као појединце,
премного мучи слобода. Јер смо исувише дуго били робови, па нам је
значај слободе већи него што он стварно јесте. Такви народи у историји
имају само трагичну судбину.
Али та судбина и чини ту историју таквом да вреди да се памти. И,
богме, поноси! — прихвати Данило Историја. — Именујте ми, господине
Катићу, један балкански, један европски народ који је само у 19. веку дизао
толике буне против рђаве власти и неправде, мењао и убијао своје владаре
у име демократије и слободе, како је то чинио српски народ.
Вукашин га озбиљно слуша, не жели да му противречи, неће да му
напада убеђење и занос. Није требало онако озбиљно ни да почне; не треба
им ноћас рушити ниједну илузију.
Бора Пуб навали да једе. И Данило и Иван повише се над јестивом.
Вукашин посматра Бору: Шта ли је тако рано озлоједило овог бистрог
мршавка? Или се уплашио фронта? Страх га згорео.
И ви сте, Боро, добровољац? — пита га тихо да не чују остали.
Да. А шта бих друго био? Студирао сам философију.
А где вам је отац?
 Не памтим га. Отац ми је појам сличан традицији.
Не разумем вас.
Отац ми је био срески начелник, и сељаци су га после неких избора, и
како ми је стриц причао, због некаквог пута који је намеравао да просече
кроз њихове њиве, тако нешто, убили на спавању. Пошто су га прво добро
угостили.
Пошто је сит и задовољан заспао. Секирама га исекли. Њега, пандура и
коња. Коњу су одрубили главу, као певцу. И однели је некуд. То ми је
једино неразумљиво у тој ствари — Бора Пуб се још више пови над
тањиром и чашом.
Вукашин жели да га помилује по неподшишаном врату; поћута, па му
се примаче и, као у поверењу, поче да шапуће:
Све је код нас, драги Боро, сукобљено, изукрштано, угрожено. Убијамо
се за стопу земље јер не смемо ништа да изгубимо. Зато што мало имамо.
Њиве не расту, а уста се множе. Код нас се не убија за стопу земље због
тога што смо бездушни и свирепи, знајте то. — Иван се примиче да га чује;
али, у исто време, загледан је у певачицу, слуша њу и свираче. Вукашин
подиже глас: — Јер ти исти људи најгостопримљивији су људи у Европи. Ти
сељаци који су у безумљу коњу одсекли главу вероватно су јуначки
погинули на Церу. Или ће пасти бранећи Београд и слободу. Будите
сигурни. Они исти људи који секиром ударе комшију у чело због краве која
им је изгазила конопље неће рањеног друга оставити на положају,
поделиће последњу корицу хлеба с вама, сутра. Видећете на фронту каква
им је душа. Кад смо зли и свирепи, такви смо зато што смо сиромашни и
непросвећени. Од муке смо зли, верујте.
Зар вам је то утеха?
Мени јесте. Да у то не верујем, не бих се бавио политиком, био
опозиција, доживео све што сам доживео.
Иван се прену и загледа у оца.
Певачица заврши песму, замуче гитара. Кафана потону некуда, осећа
Иван. Као да се официри из Врховне команде и ђаци-поднаредници
уплашише те нагле тишине, па преплашено запљескаше вичући за нову
песму и вино. Вукашин наставља да једе и пије, да га Иван сада нешто не
запита и примети како му се не једе. А Иван уочава тај његов напор,
захвалан му је због пажње према Бори, замишљен је над очевом
последњом реченицом. И жали што Богдана још нема да се разувери: он
престрого и неправедно суди о његовом оцу. Зато што је само читао његове
политичке чланке; што никад с њим није вечерао, попио чашу вина,
шапутао док свирају стари Цигани. Па и ја га не познајем. И ја сам о њему
криво и строго судио. Шта му је најзначајније да ноћас сазна од оца?
Бора Пуб наздравља Вукашину, куца се чашом, говори:
Кажите нам још нешто о чему ћу моћи да размишљам док ми чету туче
швапска артиљерија. Јер, како се чује, ми више граната немамо. То је
истина, не гунђај, Данило. Пошто нас влада није снабдела артиљеријском
муницијом, нека нас њена опозиција снабде неком идејом која може да
нам изазове сажаљење према себи. Сажаљење, Данило!
Вукашину застаје залогај од Бориних речи и гласа. Он се неће вратити
из рата. Шта онда да му казује? Мути му се у глави од вина и слутњи.
Овде се, Боро, живот увек окончава на супротној страни. Ретко се ко
сахрани тамо где се родио. Сви ми завршавамо као издајице неког и нечег.
А то, не заслужује увек сажаљење — изговори тихо, за себе, и заћута пред
Ивановим, чини му се, згранутим погледом.
Бора му ставља руку на раме:
Говорите даље, молим вас. Ми ујутро, у шест, одлазимо. Ако се неко од
нас и врати, нико неће знати шта је ко ноћас рекао у „Талпари“. А ја вам
изјављујем: приступам вашој странци. Не шалим се. Ми од сутра гинемо за
част. Као племићи из прича!
Не само за част, драги Боро. Него за другу судбину. Овим ратом
изменићемо цео ток своје историје. Постаћемо други народ. Бићемо
европска држава. Последице су несагледиве. Појмите то, децо.
Ако је то наш најважнији ратни циљ, онда нема смисла ни ратовати.
Зашто, Данило? Зар је то мали циљ?
Ја мрзим Европу, господине Катићу. У историји, та Европа није била
само неправедна и свирепа према нама него и глупа! Али, победом на
Церу, ми смо натерали Европу да сазна где је Србија. Приморали смо је да
сазна да Србијом не влада Кармен Силва, и да Београд није у Бугарској.
Чују га ћаци-поднаредници за околним столовима, па зането, пијано,
гневно, добацују:
Тако је, Данило! Ми ћемо Европи дати лекцију из историје! Ми смо
смалаксалој византијској култури улили словенску снагу! Ми смо је
оплеменили и постали њени баштиници! После овог рата наши сељаци
неће европске дипломате подсећати на Зуаве! Доста су се дивили нашем
колу и гостопримству!
 Тата, тај што сада говори је Сташа Винавер из Шапца. Студирали смо
заједно на Сорбони. Слушај га:
Србија више неће бити никаква словенска Теокритова идила! Сцена из
„Одисеје“. Отелотворење мита о срећном народу. Пријатна простота света
који се рађа.
Novitas florida mundi — додаје тихо и танко осмехнут Вукашин.
Иван му, без злобе, шапуће:
Најзад прилика за твој латински. Настави.
Сташа Винавер га чује, устаје и виче обрадовано:
Да, господине Катићу. Novitas florida mundi! Да, господо!
 11

У чезама, негде у помрчини, на некаквој раскрсници је Наталија

Думовић, рекла би, јер су прилично дуго силазили; не зна куда ће даље.
Преморена кобила стреса са себе кишу и фркће немоћ. Дечак Здравко
заспао одавно, пресамитио се на седишту чеза. Неко расуто село. Ретко
реже пси, жене кукају одозго, ваљда са косе. А нигде жишке. Одавно
ниоткуд светлости. Неће никад сванути. Никад. Мраком брује воде.
Еј, људи! Сестре, које је ово село? Где је пут за Крагујевац? — виче из
чеза.
Нико се не одазива, сем пса, који однекуд лану, па ућута. Опет виче
окренута том лавежу. За леђима, под ћупријицом преко које су прешли,
осетила је по тутњу талпи — хучи поток. Скида се са чеза и, газећи глибом,
закључује да то не може бити пут за Крагујевац. Онда је право. А шта је сад
право? Да ли је прошла поноћ? Петлове поноћнике још није чула. Ускаче у
чезе, шиба кобилу, полази правцем којим су ишли. Под чезама јечи
расквашена смоница, цапће под точковима, угриза кобили копита. Не
може да покаса. Само да види Богдана, да је види овакву, није га
изневерила, ништа више, нек се све тада заврши. У помрчини, из глиба,
одјекују спори кораци кобиле и лагано окретање точкова. Зарежа пас.
Стаје и скаче у глиб, напипава плот и вратнице, дозива:
Домаћине!
Прилази кући, вратима, моли домаћина да се јави.
Ко си ти ноћас? — јавља се жена из помрчине.
Које је ово село, побогу, сестро, мајко?
Белушић.
Па је л' ово пут за Крагујевац?
То.
Журно се враћа у чезе.
Глиб је све гушћи, све лаганије се окрећу точкови. Баре, чује се под
копитама. Само да га види, да он види да га није изневерила. Ништа више.
Али много споро иде, много споро. Ни по чему се не види и не осећа да ће
икада сванути. Кобила одједном стаде. Трза дизгине, туче је бичем. Виче,
удара је, моли. Стоји непомична у мрклини којом хучи вода. Силази у глиб,
опрезно полази напред, чује поток пред собом, још опрезније гази: са
ћупријице вода однела талпе. Не може напред! Враћа се кобили, хвата се
за точак.
Па је л' ово пут за Крагујевац? Ово! — зајаука. — Злотворко, гнуснице,
зашто си ме преварила? Зашто?! Коме си се ноћас осветила?
Пуни шаке глибом, рида. Дечак Здравко спава. Кобила ћути. Хучи поток
помрчином.
 12

Браћо, прошла је поноћ, време је за спавање. Из кафане маршујемо на

бојиште — виче Данило.
Господине Катићу, нисте завршили — каже Бора Пуб.
Госпођице, отпевајте ми највеселију српску песму! — довикује Иван
заталасаној певачици и њеној пратњи на ниском подијуму, који му с
времена на време некуд потоне.
А коју ви песму волите, господине?
Умилно, чаробно га гледа и осмехује му се певачица, али он не зна која
је то највеселија песма. Мало се збуњено, пред толиким очима, обраћа
оцу:
Тата, која је највеселија српска песма?
Не знам, Иване. Збиља, не знам.
А која је твоја песма, тата? — нагну се к њему, стави му руку на седу
главу. Та густа, чврста седина чинила му оца строгим и неприсним; сада га
чини јаким и поузданим.
Она која се теби свиђа — промуца и због Борине нагле покуњености, па
му опет шапну: — Кажем вам, Боро, нису сељаци убили вашег оца зато што
је гад и злочинитељ, него зато што је био власт. Носио је црвену шапку,
мундир, имао пандуре. Могао је да хапси и премлаћује сељаке. Могао је
јер је био власт, а сељаци мрзе власт. Она им само зло доноси.
Јесте ли ви баш сигурни у то?
Сигуран сам, Боро.
Иван се враћа насмејан, а певачица пева неку њему незнану песму. Он
присно спушта руку на раме оцу:
Откако смо вечерали, изговарам у себи једну реченицу, не знам чија је:
„Уче нас да живимо кад је живот прошао.“
Иване! — трже се и ухвати га за руку.
Ништа, ништа. Онако, залутала ми однекуд нека реченица. Није важно.
А сад желим да будемо мало сами. Чим заврши певачица, плати јој и
хајдемо напоље.
Седа до оца. Столови и људи се таласају, комешају се главе, кључају
речи, песма се извија сивилом дуванског дима, испарења врелог јестива,
под поцрнелом, ниском таваницом. Зидови се једва држе. А иза њих је
помрчина, киша, рат.
... Оне вечери када је оцу исказао намеру да иде у добровољце, отац се
понашао као да му казује како сутра неће доћи на ручак. То га запањило. И
то се не заборавља. Није могуће, мислио је, да му је свеједно што одлазим
у рат, а због слабог вида проглашен сам неспособним на регрутацији. И
сада га јасно види како смркнуто ћути. Неизненађен. Не, не, отац сигурно
није тада бол осећао. Можда некакву превареност, увређеност, која се
стврдла на лицу, окаменила му руке на столу. А он је одједном искрено
зажелео да му се отац супротстави, осуди његову одлуку, назове је
неразумном. Желео то не да би у својим очима био јунак, поготову пред
згранутом мамом тако нешто није смео да жели, јер она десетак минута
није могла да подигне поглед са пода, самртно бледа, тресле јој се руке,
шапутала је: „Зар је то истина?“ Био му је потребан очев отпор, његова
побуна против одласка у добровољце да би докраја сазнао његову љубав.
Страх за њега, сина. А да му је отац тада рекао, сасвим одлучно рекао „Не
можеш у добровољце“, да му није рекао „Иди, сине“ и „Договори се с
мамом шта ти треба од рубља и ствари“, да ли би и тада сву ноћ увређено,
гневно размишљао о свим тим стварима? И које то ствари, какво то рубље
треба човеку који одлази у рат? Потом, да ли би сутрадан у подне онако,
као да иде на екскурзију, пошао на станицу? Много је пио вечерас,
садашњи закључак не важи. Маме и осталога што се догодило до доласка
фијакера, који је отац наручио да их све троје, неме, као посвађане, одвезе
на нишку станицу, не треба се сада сећати. То са оцем треба све
заборавити, све до сусрета пред касарнском капијом, синоћ. Али једна
појединост о њима у фијакеру, она појединост: оцу су руке лежале на
штапу, а њему на коленима; све време, од куће до станице, гледао је очеве
и своје руке и први пут запазио да су им руке потпуно исте; да оцу од
дувана нису мало пожутели прсти десне, они би могли да помешају или
замене руке. Тада је први пут помислио, рекао у себи: Ако ми и руке личе
на његове, онда ћу и по другом, можда у свему бити он. Бити као он?...
Загледан у оца, присећа се, напреже да домисли оно што је он ноћас
изговорио пред њим и његовим друговима. Бити он. Па то није мало у
животу. И нешто је више од таштине. Много више од радости.
Напољу, на киши, застадоше пред помрчином. Вукашин се најежи пред
толиком неизвесношћу; жели опет да огрне Ивана пелерином, али чека да
прођу ћаци-поднаредници, који с кратким, сабијеним повицима „Збогом,
Талпаро'!“ одлазе у касарну. Како је смео у Врховној команди да се не
супротстави тој генералској сулудости која их жртвује? Бора Пуб му
довикује из мрака:
Господине Катићу, не заборавите ме! Ја сам ваш присталица! Иако ме
нисте убедили зашто су убице мога оца одсекле коњу главу!
Срећан пут, лаку ноћ, Боро! Кад добијете ратно одсуство, дођите са
Иваном у Ниш. И ви, Данило, свакако!
Ја сам за Пашића, али пристајем. Збогом!
Бора Пуб прилази Вукашину и шапатом каже:
Закуните ми се у Ивана да верујете... да мој отац није био гад.
Кунем вам се. Он је жртва.
Бора Пуб одјури у мрак.
Петлови умукоше као заклани.
Ми смо се јуче срели, синоћ смо шетали по киши, ноћас смо вечерали у
„Талпари“, а сада је данас, закључује у себи Иван. Почиње му први
ратнички дан. Склања се у сенку светиљке, зове оца. Жели сасвим пустом
улицом сами да корачају, још за неку реч. Добро је што је још помрчина.
Не сме да се ћути. У ћутњи се чују време и очеви пригушени уздаси. Узети
му што више речи, још неко сазнање понети од њега.
Тата, ми се не растајемо. Прво то у нама да средимо. Онда да
разговарамо као... Као да неће сванути. Као да не одлазим у касарну...
Можеш ли то?
Могу, могу, сине.
Иду по блату, лагано, али не ка касарни. Вукашин га ћутећи огрће
пелерином; Ивану годи та нежност. Улазе у улицу с низовима ватара: под
воловским колима с арњевима, избеглице су наложиле слабе ватре; греју
се огрнути поњавама; жене држе децу на крилу. Иван не жели да их гледа,
па вуче оца у мрачну улицу:
Тата, желим да знам зашто нас никад ниси одвео у своје село? Зашто
Милена и ја не знамо свога деду и стрица? Вероватно, имамо и браћу и
сестре у том Прерову.
Зашто сам се разишао с оцем и братом, испричаћу ти кад се вратиш из
рата.
Желим то сада да ми испричаш. Зашто бих се ја борио само за краља и
отаџбину? Зашто не бих ратовао и за деду и Прерово? То озбиљно кажем.
Због неких истина можда вреди једном поћи у рат.
Постоји само једна истина која заслужује да се с њом испраћа син у рат.
Не узбуђуј се, тата. И немој да ми скраћујеш ову ноћ. Скоро ће зора.
Мени за рат треба и деда, и село, и шуме, и вампири. Хајдемо лево. Та
избегличка кола и ватре подсећају на сеобе народа. Слушам те, тата.
Како да ти то објасним? . .. Ја сам свом оцу, Иване, био све оно што он
није могао а што је желео да буде и значи у Србији. А он је премного желео
једном сину. То није била обична срећа, спокојство, радост. Ни богатство и
успех у каријери. Он ми је желео моћ. Моћ над људима. А мом оцу Аћиму
та моћ је у власти.
Свеједно, ипак те волео. На свој начин, очигледно.
Људи као што је мој отац Аћим, и кад другоме желе и чине добро, чине
то без мере и правде. И кад воле, воле тако да им се и љубав претвара у
насиље. Захтевају покорност у свему. За своју неприкосновеност, наравно,
имају оправдање у својим добрим жељама. Такви су људи, Иване, у животу
тирани с убеђењем. И паћеници с правим разлозима.
Ја не познајем такве људе.
То су очеви, сине. Стари, моћни очеви.
Очеви? А јеси ли и ти такав отац?
Трудио сам се да ти друго нешто будем.
Да, можда разумем. Или наслућујем. Добро, тата, како се то догодило?
Како си раскинуо са својим оцем?
Раскинуо? То није права реч. Ја сам се ишчупао. Из његових жеља,
нада, те љубави... Ишчупао сам се с кореном и жилама. Из постојбине,
детињства, готово целе младости... Али, својом вољом и одлуком. Ништа
ме ван мене није на то приморало. Нити сам то учинио ради нечег
извесног, као што су каријера и успех. Напротив, одбацио сам све лаке
могућности за успех и каријеру. Желим да ми то верујеш. Ако можеш.
Али те то мучи. Чим си вечерас онако искрено пред мојим друговима
рекао: „Сви смо ми издајници неког и нечег“, мора да те мучи.
Не мучи то мене, Иване, као ствар морала него као наша судбина. Ја
сам оставио све што је поуздано да бих се запутио у неизвесно. Одрекао
сам се очеве љубави и моћи, подршке његових пријатеља, многих радости
које човек има у слагању с околином, породицом и завичајем. О
генерацији да не говорим. Све сам то жртвовао. У ствари, жртвовао сам
себе. Схваташ ли ти мене, Иване?
И сада ти је тешко, кајеш се. Грешан си пред собом.
Не кајем се, не. Ја сам морао тако. Не бој се, не бој се. Мачка. Њој тако
светле очи.
Језиво. Па ипак си несрећан.
Не осећам се тако. Не кријем се од тебе. Морао сам. И могао сам. Не
знам колико знаш о Србији у време кад сам ја био у твојим годинама.
Знам да се чезнуло за осветом Косова, сањало о ослобођењу и
уједињењу Српства, о великој држави. Као и данас, уосталом.
Да, сви смо били обузети великим националним циљевима. Заноси
омладине, ђачки идеали... Али су Србијом господарили старци. Аћими,
Тодори, Пашићи... И грамзивост ћифта. Властољубље код свих. Династија
се испречила слободи. А знање је вредело онолико колико је власти
служило. Ако се са знањем и својом главом нешто друго хтело, било је то
веома опасно и смешно.
Тата, зар смо ми такав народ?
Хајдмо, стао си у бару. Нису то, сине, неке наше српске мане. Наша
национална својства. Одувек је то и свуда било: слуга не жели више него да
стекне слугу. Кад вековни турски рајетин постане пандур, кад сељак
живомученик постане чиновник или дућанџија, постао је све што бог
човеку може дати. Чему знање, идеје, памет и етика? Постоји баснословно
људско искуство да се отме, превари и покори. Да се подвали и слаже...
Како језиво завија тај пас. Чујеш ли га? Да, причај даље. И, молим те, по
реду.
На београдској станици, поред воза за Париз, стајао сам са оцем у
новом шумадијском оделу и дрвеним сандуком поред ногу. Отац ми спусти
руку на раме. Незаборавно тешку руку. Угибао сам се под њом, Иване.
Каже ми: ,,Вукашине, да учиш што игда можеш. Тамо, Јевропи, покажи ко
је Србин. Покажи, мајку им белосветску, да ми нисмо само с јатаганима и
пушкама вешти. Нека знају да смо исто тако са књигама умешни. Памет им
покажи, а дукате не жали. Троши као кнез, нека виде Французи да ми Срби
нисмо погиблије за пару, но смо људи за радост и част. Пиши за паре пре
него што их потрошиш“, каже ми тај мој несрећни отац. „Троши, али наш
гуњ и опанке не скидај. Не стиди се због тога, јер они то немају. У инат тој
Јевропи, покажи шта је српска памет и сељачки син.“
Па деда је, заиста, чудо од човека!
Јесте. Изумрли су такви.
 И, молим те, шта је потом било? Само мало да пожуримо, ова мачка...
Кад је воз прешао Саву, заплакао сам. И био убеђен да ме ништа на
свету не може приморати да погазим очев завет. Али, мој Иване, како је
Србија бивала даља, и ка западу од ње све друкчије... да, и боље, таложила
ми се туга. Бранио сам се пркосом, инатом. Али чим сам стао на париски
камен, угазио сам у сумњу према свему своме. Расходао сам се по Паризу,
заборавио да једем. Још прве ноћи љуто ме заболела постојбина. Замисли,
знаш Париз, пореди га с Београдом, да не мислиш на наше село. По сву
ноћ, Иване, свој завичај, Србију, ја видим као старца. Тај призор... Та иста
слика... Старац под шубаром, у гуњу и опанцима, с мочугом међу
коленима. Онда на међи, у пољу. Стално на некаквој међи. Унедоглед се
отегло злопаћење. А пред очима ми настајала некаква опчињавајућа,
злослутна мистерија велеграда, Европе, цивилизације...
Ћуте, газе по барама, мрачним крагујевачким сокацима. Киши и
праскозорно дозивање петлова. Сасвим су приљубљени, под једном
пелерином, уједначена, клецава корака.
А кад си се вратио из Париза, тата?
Вратио сам се из Париза са чврстом одлуком да не улазим у странке и
да се не бавим политиком. Имао сам намеру да подигнем фабрику плугова
и пољопривредног алата. Да Србија прво ралицу замени гвозденим плугом.
Одатле да се почне. Али у Србији се веровало, моји другови и пријатељи су
веровали, цео народ је у то веровао: најважније је и најпрече променити
династију и донети демократски изборни закон. А ја сам друкчије мислио.
Дуга је то прича и све су те речи бесмислене ноћас.
Па ипак, ти си постао политичар.
Јесам. Али тек онда кад ми за моје циљеве није остало ниједно друго
средство.
Ти се осећаш побеђеним, тата.
Не осећам се побеђеним. Јер верујем да сам у праву. Али више нисам
сигуран и да ћу победити. Рат ће нас све победити. Мачка, мачка, не бој се.
Језиво! Како се вуче за нама! Као да ће ми скочити на леђа.
Неће. Напуштена је и сада тражи човека.
Ја још не схватам све разлоге вашег раскида, али сам срећан што имам
таквог деду.
Иван се припија уз оца:
То да нас двојица можда последњи пут разговарамо... па то је
значајније, ова ноћ је значајнија и дужа од десет хиљада ноћи! Има смисла
родити се да би се доживео један... разговор.
Пре неки дан била је једна седница у Врховној команди на којој се
нисам усудио да кажем своје мишљење. Била је реч о слању вас, ћака, на
фронт.
Знаш ли, тата, до каквог сам закључка дошао? Теби је то, сигурно,
сасвим просто. Живот је много, много замршен и замрачен.
Ја сам прећутао оно због чега ћу се до гроба кајати. Како то да ти
објасним?
Тек по неки трен — наставља Иван — по нека честица засветлуца у
нама. Можда је најбоље што пре отићи у рат, што млађи поћи у рат, је л’
да, тата?
Корачају, ћуте. Корачају, али сада ка касарни, без договора.
Иду мостом преко Лепенице, види се касарнска капија. Иван неће у
светлост сијалице. Стаје:
Стигли смо, тата. Треба неки сат да одспавам пре поласка на фронт.
Желим да знаш: била је дуга, много дуга ова ноћ. Достојна рата. Хоћу да
кажем, оваква ноћ вреди једно кратко ратовање.
А да ли би ти било лакше да пођемо заједно? Да пођем и ја с тобом на
фронт?
Не, никако. Зашто? Снабдео си ме многим разлозима и чињеницама.
Мислим, за подношење кише, зиме, глади. Помрчине, свега.
Ти мене мало разумеш, Иване?
Сад је све како треба да буде. Мислим, што се нас двојице тиче.
У то да верујем, сине?
Да, да. Добро те разумем.
Ставља му руке на рамена: отац му се смањује под шакама. Благо га
загрли и пољуби у образ.
Вукашин му љуби раме, измиче се, извлачи писмо из џепа.
Требало је да ти га дам на поласку у Париз.
Иван без речи узима коверат и гура га у џеп шињела. Окреће се и жури
ка капији, у касарну.
Истог тренутка окреће се и Вукашин и жури преко моста у варош.
 13

Корача Вукашин Катић са Ивановим пољупцем на левом образу, корача

мокра врата и ногу; кратке су му крагујевачке улице и сокаци поред
касарне, око касарне. Нема друма којим може да побегне од зоре, петлова,
сванућа што се кроз кишурину већ најављује по рубовима брежја. Иван је,
ваљда, заспао. Уморан, пио, расположен. Деца дуго не брину; она се не
плаше дуго. Не пате дуго. Сигурно спава. Што дуже да спава. Питаће га кад
устане, кад се буду још једном, пред полазак у Горњи Милановац,
поздрављали: да ли је запамтио оно њихово ноћно санкање на Врачару?
Сетио га се чим су се растали, на обали Лепенице. Тада, на том санкању,
Иван га последњи пут пољубио. Последњи пут до ове ноћи, пред
касарнском капијом. Ни на растанку пред полазак у Париз, ни кад је летос
отишао у добровољце, нису се, због нечег, загрлили. Питаће га да ли је
заборавио ону ноћ кад су се по месечини санкали, после историјске
седнице владе, кад је најзад одлучено да Србија купи француске —
Шнајдерове, а не немачке — Крупове топове; победом се окончала та и
његова дугогодишња борба: Србија заокреће ка Француској, одмиче се од
Русије, коначно одваја од Аустро-Угарске. Из Беча се неће српским
топовима нишанити. Била је то историјска ноћ, тако је мислио. Није хтео
победу у кафани да прослави, вином да је залије, ни задовољног да га
гледају људи; сам се упутио кући, знао је да је Олга у позоришту, па ће
после у „Дарданеле“. Деца већ спавају, постајаће над њима уснулим: Ноћас
сам, сигурно, нешто значајно учинио за вашу будућност. Али је Ивана
затекао како шћућурен чита на канабету, поред пећи. 0, како му се
обрадовао! Прегласно га поздравио, а Иван му промрмљао поздрав и,
намрштен, наставио да чита. Не скидајући капут, гледао га и желео да му
каже како је за његову будућност и његову генерацију вечерас нешто
веома значајно учињено, и да је у то дело и његов отац уложио много.
Дуго, дуго је ћутао ослоњен на рагастов, посматрао га како чита као да је
сам; гасио му радост, омаловажавао му победу. Одједном је зажелео
поново да изиђе на месечину и снег; да га не остави онаквог, да и сам не
остане у свом ћутању: „Иване, хајдемо да се санкамо.“ Обрадовано му
одговорио: „Зашто да не? Месечина, а пуста улица.“ Иван јурнуо да се
облачи, а он се и тада питао: зашто се с њим не игра, не санка сваког дана?
Зашто себе лишава те радости која га не угрожава? Свег га затамнила она
преровска туга. Али се после разишла, док је низ пртину Бирчанинове
улице јурио на санкама, са сином у крилу, усхићеним, насмејаним. Никад
га тако раздраганог није видео. Тада, на пустој полеђеној пртини, појмио је
докраја: та политичка победа није га обрадовала као санкање са Иваном.
Као Иванова радост. Била је одавно прошла поноћ кад су се последњи пут
зарили у смет Улице Милоша Великог, а Иван, насмејан и засут снегом,
загрлио га и пољубио у образ.
Онако седећи на снегу, пригрлио је сина и држао га на крилу дуго, без
речи, сједињен с њим у дрхтавици, у цвокоту. Блештава ледена пртина
успињала се ка небу, међу сенкама кућа и дрвећа... Сутрадан се ни речју
нису подсетили на то поноћно санкање. У кући нико није сазнао, остала би
то њихова тајна да у „Малом журналу није писало: „После седнице владе
на којој је одлучено да Србија купи француске топове, министар Вукашин
Катић се са својим синчићем санкао на Врачару. То је њихово последње
санкање. Од сада ће Вукашин Катић да се вози француским аутомобилом, а
Србија ће да се санка, као и до сада. Али гологуза.“ Ма колико да је огуглао
на страначке и политичке клевете, тада није одолео; болело га дуго, стидео
се и пред Иваном. Питаће сина памти ли то санкање.
Корача, иако је глиб. Мокар, глава све тежа и већа. Чује трубу:
појутарје! Да, свиће. Нема се куд. Ослања се на дрво. И труба је мокра,
кврчи, кашље. Да га гледа како маршује, како одлази, само да му каже
„Срећан пут, сине“, маше руком из јарка, не, не. Растали смо се. Иди, иди,
Иване. Жури кући, пријатељу код ког је одсео, бежи да не чује трубу. Не, не.
Растали смо се.
Стреса обућу и улази у своју собу, баца пелерину и шешир, леже у оделу
на кревет. Жмури: хучи киша у олуцима, не чује се труба. Да ли су им
спремили неки топао чорбуљак? Иако није гладан. Па није му дао новац!
Ваљда му Олга дала с рубљем. Ранац му је био спљоштен, мало му рубља
дала. Сада се умива. Мало је спавао, исувише мало. Хучи киша у олуцима,
у венама. Цвокоће. Иди, сине, иди. Отвара очи: у одшкринутим вратима
плаче домаћица уз војну музику, марш, марш:
Баци одлазе.
Лежећи, окреће се к њој, укочен.
Одлазе. Чујете ли?
Зажмури, немоћан да се помакне. Кад поново чу хук кише у олуцима и
над њим звона крагујевачке цркве, процепи га жеља да још једном види
Ивана, па без шешира и пелерине изјури на улицу.
 14

Дуго не верује Наталија Думовић, не може, не сме да поверује иако је

свануло: Крагујевац је пред њом, у измаглици. Здравко спава ослоњен на
њу, кобила сва каљава и мокра, нема више снаге да покаса. Давећи се у
помрчини и глибу, заливана кишом, праћена кратким и ретким лавежом,
дугим и густим нарицањем у којима су била села, брда и потоци — тек пред
зору једва се некако ишчупала из потока, окренула натраг, старац јој
показао пут; преморену кобилу од тада не престаје да гони у кас, молбама
и тепањем, бичем и виком.
Можда још нису отишли, понавља гласно, и скаче из чеза да кобили
буде лакше, трза дизгине, удара је бичем, трчи поред ње не би ли потрчала
и она. На ударце кобила само стриже ушима, а корак јој остаје исти, тром,
саплићући.
Здравко, стигли смо у Крагујевац. Сићи да јој буде лакше. Наспаваћеш
се — дрмуса дечака и свлачи га на глибовит друм. Шиба кобилу, сада су
чезе празне и низбрдица је; праћена њиховом виком и трчањем, кобила
мало покаса, па стаде дрхтећи. Наталија је удара, тепа, гура, Здравко је
вуче за оглав; кобила ни да коракне: само дрхти опуштене главе.
Липсаће — каже Здравко.
Па само још мало.
Кобила сама пође, Наталији линуше сузе. Милује је по слабинама и
корача поред ње. Тако улазе у варош, калдрмом, кроз метеж бежаније,
војске, грађана:
Господине, знате ли где је Ђачки батаљон?
Питај Врховну команду.
А где је Врховна команда?
Видиш да сам цивилно лице.
Госпођо, молим вас, знате ли где је смештен Ђачки батаљон?
Знам да су синоћ прошли с музиком. И малопре, од касарне се чула
музика.
 Господине капетане, молим вас, реците ми где је сада Ђачки батаљон?
На положају, госпођице.
Војниче, кажи ми где је војска што је синоћ с музиком прошла кроз
варош?
Ако за ћаке питаш, њих малопре испрати музика.
Куда их испрати, побогу, брате?
Одоше милановачким друмом.
Чича, куд је најпрече за милановачки друм?
Преко Лепенице, па право. Шта ћеш њим кад отуд све живо бежи?
Људи, је ли ово милановачки друм?
Проклет да је.
Питам за ћаке.
Па одоше. Видиш ли, враћа се музика.
Господине, могу ли да стигнем ћаке?
Можеш коњем.
Туче кобилу, она ни да се макне; на ударце ни ушима не стриже;
опустила главу, виси јој глава, повући ће је у јарак.
Гурај је! — Али Здравко блене у гомилице људи и жена што се плачући
вуку друмом, враћају у варош. — Чекај ме ту док се не вратим — викну
дечаку и потрча блатњавим друмом: да је бар види, да му бар каже да је
залутала у помрчини, а воз је изгубила због оног порођаја, видеће како је
мокра, каљава, јадна, видеће да га није изневерила, нека зна да им се није
дало, да га види, само види: из окуке на њу куљају стока и народ, нигде
неба, свалило се на планине ка којима се устремио друм и отишли они, а
водурина цури, капље, тече из земље и неба.
Господине, јесу ли много далеко одмакли ћаци?
Ви их не можете стићи — одговара Вукашин Катић стојећи уз стари
брест, поред друма, загледан у окуку иза које је заувек зашла колона
поднаредника у четворореду, с таинима набоденим на бајонете. Кад јој
угледао зачеље и хлеб на бајонетима, кад је чуо да певају „Ој Србијо, мила
мати ..није могао даље. Некако је прескочио јарак којим отиче муљевита
вода и ослонио се на брест. Песма је замукла, иза враних врзина нестало је
њих, са хлебом на бајонетима. Он зури у нестанак.
Наталија му прилази, сваљује се на голе брестове жиле; згрчена, јеца
поред Вукашинових ногу. Он се прену: млада девојка, старија од Милене,
јеца гласом од кога се не може побећи.
Кога сте то желели да испратите, дете?
Јарком хучи муљевит, рујав поточић и црни се голо трње. Она још
очајније зајеца.
Одакле сте? — спушта јој руку на раме да је придигне; она притиска
лице уз мокро брестово стабло. — Одакле сте, кажите ми?
Из Прерова.
Откиде руку с њеног рамена, шапну:
Није могуће! — дуго ћути, па промуца с новом стрепњом: — Ко вам је у
Ђачком батаљону?
Друг. Мој момак. Богдан Драговић.
Он је добро, не брините за њега.
Јесте ли га видели? Господине, познајете ли га? — хвата га за руку.
Да, видео сам га. Били смо ноћас заједно у кафани. Он је друг мог сина.
Молим вас, причајте!
Не зна шта да каже. Гледа низ друм којим су засвагда отишли они,
певајући, са хлебом на бајонетима. И Милена је тако заљубљена. И
Милена. Нема чиме да је утеши.
А је л’ ме чекао Богдан? Шта је причао? Био много љут?
Није био љут. Претпоставља да вас је нешто спречило. У рату смо.
Очигледно, било му је много жао.
Па залутала сам. Прво сам задоцнила на воз. А они отишли право на
фронт?
Ваљда. Свакако. А чија си ти, девојко?
Учитељева. Косте Думовића.
Думовића?
Прескочи јарак. Стари, чувени радикал. Фанатик и свађалица. Учитељ с
највећим бројем премештаја под династијом Обреновића. Аћим је
његовом судбином неколико пута у Скупштини оптуживао владе за
безакоње и прогоне народних учитеља. Некад су били велики пријатељи?
Ви познајете мога оца?
Познајем га. Ја сам Вукашин Катић.
Ви сте! Откуд? О, боже! Па ви сте Иванов отац?
Да. А одакле ви знате Ивана? Како се зовете?
 Наталија.
Између њих, јарком шумно тече мутна, муљевита вода.
Па знам га добро. Не, ја га не познајем лично. Само из писама. Богдан
га обожава. И у последњем писму, било је опширно... — замуче, сети се
како је то писмо читала Аћиму, како га је он доживео.
О чему опширно?
О Ивану. Све најбоље. И докле сте ноћас били с њима?
Скоро до зоре. Ваш је Богдан нешто раније отишао на спавање.
Дуго ћуте и гледају у поточић каљаве воде што жубори измећу њих.
Ветар стреса кишу с бреста. Прелеће их неколико врана.
Како са здрављем мој отац Аћим?
Добро. Сасвим добро. Његовим, вашим чезама сам стигла. Заборавила
сам да вам кажем.
Дао ми је дукате да дам Ивану — устаје и прескаче јарак. Извлачи из
недара замотуљак са Аћимовим дукатима и пружа два Вукашину. — Молим
вас, некако, што пре, пошаљите му.
Уздрхта му рука пред дукатима. Двадесет и две године он ништа очево
није имао у руци.
Наталија слути његову неодлучност, не зна шта да каже:
Ја ћу рећи деда-Аћиму да ћете дукате одмах послати Ивану. И моје
писмо за Богдана, преклињем вас.
Вукашин ставља дукате у новчаник:
Кажите му. Свакако му кажите. И да га поздравите. Нека не брине за
унука. Али, ја ћу му написати писмо. А сада, Наталија, пођите са мном у
варош. Да вас сместим да се одморите. Ручаћемо заједно. Морате ми мало
причати о Прерову. Ја одавно нисам био у Прерову. Одавно.
Наталија га гледа замућено: куда ће сада?
Хајдемо. Отишли су — ставља јој руку на раме. — Ми морамо својим
путем.
И лагано полазе заједно, натраг, друмом ка Крагујевцу; он гологлав, без
пелерине и штапа; она сва каљава и с мокром марамом припијеном уз косу
и лице. Путе. Она свој очај што Богдан, можда, неће сазнати да није крива
за ово нестизање на растанак, што су се, можда, у Раљи, на перону, поред
воза, растали засвагда; он ћути о тешким очевим дукатима у џепу и рату
који је све путеве живота укрстио у једну судбину, у један једини пут. Небо
им се скрхало на шљивике и врзине. У њему им се слама и овај друм.
 15

Касно увече, Пашићев секретар поведе га ка председниковој

привременој канцеларији, полу-осветљеним ходником пуним сенки и људи
који шапућу. Николу Пашића затече у тихом телефонском разговору, тако
тихом да посумња да он заиста с неким разговара. Оста уз врата, у
пелерини и са штапом; опрезно и лаганим покретом скиде само шешир.
Пашић збуњеним мрмљањем заврши с неким разговор и позва га да
седне на столицу поред његовог стола, једину столицу поред јединог стола
у пустој квадратној собетини. Шишти и трепће лампа крај телефона,
измећу њих двојице, који се и не поздравише. Сами су, ћуте. Обојици су
руке на празном столу. Лампа гледа у обојицу. С њима је још, али иза
Пашићевих леђа, више главе, краљ Петар у свечаној униформи, обешен у
сенци, о сенку. Ту су још и њихове две згрчене сенке, срасле са столицама и
својим двојницима; Пашићева сенка пуже се уза зид, Вукашинова полегла
по поду, који базди на олај. Треба одавде што пре отићи, каже у себи
Вукашин.
Господине председниче, желим да вам саопштим: исцепао сам писмо
које сте ми дали за мог сина. Хвала вам.
Пашић поћута гледајући некуд поред њега; каже мирно, нешто гласније
од лампе и ветра:
Постоји хиљаду начина да човек учини и добро и зло па да то не буде ни
часно ни нечасно.
На моју несрећу, ја не знам тих хиљаду начина.
Људи чине све да их деца надживе. Тако је од памтивека.
Али има и деце која на хиљаду начина неће надживети очеве.
Онда је то грдна несрећа, мој Вукашине.
Вероватно, господине председниче.
Слушају како у пламичку лампе гори време; чују и како се ветар, мокар
и густ, сам са собом гуша око стреха и дави у оџаку, својој мучионици.
Тражио сам те данас, Вукашине, да видимо за твој ресор. До недеље, ја
морам да објавим састав нове владе.
Поново вас молим, немојмо више и ноћас о влади. То је сада без
икаквог стварног значаја за судбину Србије.
Али, побогу, Вукашине. Отаџбини на умору ја не могу ништа да понудим
сем нашу слогу. Уверење да смо јединствени у несрећи. За коју нисмо
криви.
Судбина Србије не зависи од наше слоге у пропасти.
Па кад нас не ујединише мир и победа у балканским ратовима, нека нас
сада уједине рат и страдање.
Извините, не могу да прихватим ту идеју. Ја ни у страдању ни у
пропасти нећу да будем са сваким. Нећу ни сада да улазим у владу у коју
улазе људи да би спасавали капитале својих банака. Молим вас, Србија је у
хропцу, а та се господа свађају око министарских ресора.
Јесте, тако је, Вукашине. Али шта ја могу кад Србија нема од њих бољу
опозицију. Па морам да се сложим и с њом. И са жутим ђаволом данас бих
се ја загрлио, мој синко. И са губавцем бих у исти јарам да Србији нешто
олакшам.
А ја, ето, на своју несрећу и срамоту, нисам спреман ни сада да се грлим
са жутим ђаволом, ни са губавцем у исти јарам да се прежем. Ја ћу и као
ваша опозиција савесно да служим народу и српској ствари. И зато што сам
вам опозиција — срећу се погледима, додаје чвршће: — Зато што сам
опозиција, тим оданије и савесније морам да служим општој ствари. Да,
господине председниче. У то сам чврсто убеђен. Никад, апсолутно никад,
ниједна власт на овом свету не треба да остане без опозиције и противника.
Не постоји тако рђаво време у коме је и власти толико рђаво да је треба
поштедети противника и неистомишљеника. Јер не постоји ниједно зло
које према власти није самилосно.
На овоме свету не догађа се све тако паметно и непогрешиво,
Вукашине.
Нешто се, ипак, непогрешиво испуњава откад постојимо, господине
председниче.
Дошло време кад отаџбини не требају само паметни и поштени. Биће,
таквих је мало да је данас одбране.
Можда. Али ја немам такву памет за отаџбину.
А зар је нешто паметније и прече од рада на њеном спасавању,
Вукашине?
 Ако влада остане без опозиције, ниједан спас неће значити спас народа.
Ниједна победа неће бити праведна победа.
Гледају се дуго. И ћуте дуго. У њих гледа лампа и ствара двојнике.
Телефон се рогуши и прети. И ветар, око прозора.
Да те нешто припитам, Вукашине. Ако победимо, у шта се уздам, ако
бог да, шта ћеш ти онда значити у народу кад си за време рата био
опозиција влади која је добила рат?
Значићу онолико колико сам владу подстицао и приморавао да што
боље и савесније ради за победу и будући мир.
Много ти, Вукашине, захтеваш од народа. Он понекад има очи за велике
правде. За мале правде, народ је лењ. Те мале правде једино адвокати
истерују.
Ни ви ни ја нисмо ноћас за овакве разговоре, господине председниче.
Кад их већ почесмо, да их и завршимо. Много је разлога и узрока што сам
ја вама противник и опозиција. Ако би ми био циљ да дођем на власт, онда
би било разумно то што ми ви предлажете. Треба данас да постанем и ваш
министар. Али, ако ми је циљ да будем у праву, да видим истину и јавно и
часно је заступам и говорим, онда ме ти ваши савети, то ваше силно
искуство с народом сасвим мимоилазе. Ја сам вам искрено захвалан,
верујте ми.
Пашић ћути и клима главом као да се слаже. Вукашин устаде да пође.
Пашић се загледа у њега и проговори:
Вући кола по глибу и невремену, неће, канда, бити исто што и махање
бичем. Шибати и дерати се на оне којима прска кичма и пуца врат.
Нека је и тако, господине председниче. Али ја никоме, па ни отаџбини,
не могу жртвовати своје убеђење. Ако треба, ја ћу јој жртвовати живот.
Превелико обећање, Вукашине.
Можда. Али није и најлакше.
Пашић устаје. Сенка му се успузала зидом и преломила на таваници.
Вукашинова сенка главом дотиче ивицу пустог, црног пода. Лампа им више
не види лица. Између њих као да крцка сто под теретом лампе и телефона.
Лака ти ноћ, Аћимов сине. Само да знаш: твој се отац ноћас не би
премишљао.
Вукашин уздрхта и шапну:
Мислите да би мој отац ноћас погазио своја уверења?
Пашић се нагиње преко стола:
 Твој отац не би погазио своја уверења. Али би ушао у моју владу.
Лаку ноћ, господине председниче — каже гласно и чврсто Вукашин
Катић. Из Пашићеве празне собетине брзо извуче своју сенку у ходник пун
шапата и сенки. Како га је меким и врелим рукама давио тај грозни
инжењер политике!
Као да му лакну кад урони у ветровиту, мокру помрчину.
Пође улицом без светиљки да никог не сретне, ником не каже реч, никог
не чује. По мраку и глибу. У зору ће на станицу, у Ниш. Још ноћас оцу
писмо. Мора. После двадесет година.
Ноћас сам, оче, коначно одбио да уђем у Пашићеву ратну владу. Остао
сам му опозиција. Јесам ли добро учинио, оче? А јутрос сам мог Ивана,
добровољца, испратио на фронт, пошто сам уништио Пашићево писмо за
Ивановог команданта пука, које би га извукло из стрељачког строја и рова.
Тако би и ти поступио, знам. У овој земљи зато и јесмо очеви. Да
потврђујемо Аврамову веру и извршавамо његову одлуку. Да жртвујемо
синове... Успорава корак поред кућица и башти: опоро и густо миришу и
шуморе хризантеме. Помрчина, ветар, земља, све је натопљено мирисом
хризантема. И киша.
 Добрица Ћосић
ВРЕМЕ СМРТИ 1

Уредници
Видосав Стевановић
Рајко Петров Ного

Лектор
Мара Вујошевић

Ликовна опрема
Раде Ранчић

Технички уредник
Пера Станисављев-Бура

Коректор
Гордана Дамјановић

Издавач
Београдски издавачко-графички завод
OOУP Издавачка делатност
Београд, Булевар војводе Мишића 17

За издавача
Видосав Стевановић
 Штампа
Београдски издавачко-графички завод
OOУP Графичка делатност
Београд, Булевар војводе Мишића 17

Тираж
10 000

1984.