Niče i filologija budučnosti

Poezija atomizma i fikcije filologije

Autor tvrdi da je Niče absorbovao Demokritovo attomističko učenje u svoje nastajuće

perspektive što je uticalo na njegove kasnije poduhvate, bilo da je to bilo razmatranje
estetičkih i etičkih problema ili spekulacije o volji za moč. On smatra da ono što je glavno što
je uticalo na Ničea nije Demokritova estetika koju Niče nije mogao da razdvoji od svog
shvatanja muzike i ritma, niti Demokritova etika koju je Niče smatrao jezgrom atomizma već
način na koji su ta etstetika i etika pružale obojenost atomizmu, njegovu teksturu i ron
nasuprot dogmatskoj substanci, koje su bili i izvor sposobnosti i moči atomizma. Zato Niče
tvrdi da se najviše divi poetskom tonu atomizma.
Niče je smatrao da je dovoljno viddezi vet iz perspektive atomizma da bi se izazvala promena
u sebi i da bi se kroz nauku otkrila filozofska sreča u životu u obliku slobode od ometanja.
Niče za predsokratovce tvrdi da su pojedinci kod kojih ne postoji protivrečnosti između
njihovog postojanja i mišljenja, da su oni svoje teorije dokazivali praksom ili performativno
unutar same artikulacije teorije. (VAŽNO ZA PROJEKAT, O NAUCI I FILOZOFIJI).
Atomizame nudi utehu religije i mitologije pre nje, niti utehu koju su nudile prethodne
filozofije već minimalističku sliku stvarnosti iz koje su sve poznate crte sveta pojava oduzete
On nudi iskupljenje od utehe i to je upravo ono što Ničea privlači atomizmu,
Genealogija morala II 24: Da bi se stvorio ideal potrebno je krivotvoriti i pogrešno shvatiti
stvarnost, treba laž učiniti svetom, treba zanemariti savest, treba žrtvovati Boga (SVE
ALUZIJE NA HRIŠČANSTVO). Da bi se stvorili novi ideali potrebno je razoriti
prethodne.  Današnji ludi su naslednici ljudi čiji su nagoni ugušeni savešću i samomučenjem. 
Čovek je u tome postao rafiniran i pokvario svoj ukus.Nagoni su postali nešto zbog čega
osečamo grižu savesti. Treba spojiti nečistu savest sa sadašnjim idealima;  sa potrebom za
metafizikom,  za sve ono što je protiv čula, nagona i prirode.  Protiv toga bi bili dobri ljudi
morala robova – ravnodušni, pomirljivi, sujetni, sentimentalni i umorni.  Oni osečaju mržnju
prema onima koji poseduju  samodoisciplinu i samopoštovanje, i vole oni koji čine kao
večina. Za preokretanje nečiste savesti   potrebni su drugačiji ljudi. Taki ljudi, ojačani
sukobima, koji osečaju potrebu za opasnošću i patnjom, razdragano saznanje zdravih. To
zdravlje je nemoguče u Ničeovo doba ali će se pojaviti u budučnosti u obliku  Űbermenscha.
Űbermensch je iskupitelj postojanja, pun ljubavi i prezira,  pun je stvaralčke energije koja ga
drži dalje od metafizike, koji je usamljen ne da bi pobegao od stvarnosti kao što se smatra, već
da bi bio bliže stvarnosti. On če nas spasiti i od hriščanstva,  i od nihilizma koga hriščanstvo
nužno uzrokuje.

Niče se najviše divi atomizmu zbog prostora koji on ostavlja suprostavljanju uobičajenim
intuicijama i popularnim filozofskim verovanjima, kao i njegov napad na same strukture
predstava. U tome Niče otkriva ono što naziva poetskim napuštanjem, sa kojom Demokrit
prepričava priču o nepovratnoj krhkosti čovečanstva, njegovoj čudnoj i slučajnoj konstituciji
jer smrt je samo zastranjivanje atoma, kaio i njegovoj podložnosti verovanjima, intuicijama i
koncepcijama koje postoje da sakrivu čovekovu ranjivost koju atomizam pobovo otkriva.
Zato Niče tvrdi da postoji poetičnost u atomističkoj koncepciji, u večnom padašnju različitih,
minijaturnih tela koja padaju na mnoštvo načina i tokom pada se prepliču tako da nastaje
kosmički vrtlog. Međutim poetičnost ne leži u tom sistemu već u Demokritovom verovanju u
taj sistem.
Autor smatra da je stav atomizma proračunatoo napuštanje, investiranje u odvajanje,
iskupljivanje od negacije putem negacije što će biti motiv iza estetike iz perioda Ničeove
pozne filozofije.
Genealogija morala III 8: Filozofu se neophodne sloboda od prisile, smetnje, buke, posla
obaveza i briga; oštroumnost, igra, lakomislenost, nagoni u miru bez neprijateljstva i sujete,
skromna utroba, nedostatak emocija i pogled uperen ka budučnosti, posthuman.. On to traži
prateći asketski ideal koji on vidi kao vedar i oslobađajuči. Nužni elementi asketskog ideala
su siromaštvo, poniznost i čednost. Oni nisu vrline čoveka asketskog ideala već nužni uslovi
za najbolji oblik  njegovog postojanja i stvaranja. Asketski ideal nije vrlina već vladajuči
nagon koji je savladao ostale nagone poput ponosa,seksualnosti,  sklonosti ka luksuzu i
ispraznosti, rasipništva...Taj nagon je nagon jakih i nezavisnih ljudi, a ne glumaca intelekta za
koje ovaj nagon nije dovoljno romantičarski. Aketski ideal znači svojevoljnu povučenost,
strah od samog sebe,  buke, počasti, štampe, uticaja; skroman posao, svakodnevicu, skrivanje
a ne eksponiranje drugima, druženje sa životinjama i usamljeni život na planini ili među
mnoštvom ljudi gde ga niko neče primetiti. Tako se Heraklit krio od buke, demokratije,
politike i carstva (ALUZIJA NA MUKE SAMOG NIČEA SA NEMAČKIM RAJHOM)
jer filozof pre svega mora da se krije od  svoga vremena. Filozof ceni ono što je mirno,
hladno, otmeno, daleko i prošlo odnosno ono što nije bučno. On je suprotnost praznoglavog
agitatora u kome sve postaje slabo i teško, opterečeno odjekom nihilizma. Ko misli rečima
misli kao govornik, a ne kao filozof. On misli samo o sebi i svojim slušaocima, a ne o
činjenicama. On govori užurbano jer nema vremena za gubljenje niti veruje samom sebi dok
čovek koji je siguran u sebe govori polako, traži skrivenost i pušta da ga čekaju.Filozof se
kloni od vlasti, slave i žena. Zato se krije od svog vremena. Filozof je ponizan jer radi svoje
filozofije on malo misli na samog sebe. Oni malo zahtevaju jer veruju da ko poseduje biva
posedovan. Filozof dakle nije umeren radi vrline već radi svoje filozofije zbog koga štedi 
vreme, snagu, ljubav i interes, Njega uznemiravaju i prijateljstva i neprijateljstva i zato ih ne
voli. On lako zaboravlja i prezire (SLIČNO GOSPODARU). On se kloni mućeništva. 
Štedljiv je i na velikim rećima poput istine. Čednost filozofa nije uzrokovana asketskim
idealom već on svoju plodnost ispoljava u svom delu, a ne u deci. On je kao i umetnik
instiktivno svestan da treba da se kloni seksa radi svoga dela. U slučaju Šopenhauera prizor
lepog na njega deluje kao nadražaj koji izazivaju njegove nagone kontemplacije koji preuzima
vlast nad njegovom svešću. Estetsko zadovoljstvo kao i ženska moralnost potiću od
seksualnog nagona tako da Šopenhauer nije u pravu da se seksualni nagon ukida u estetskom
iskustvu već se preobražava i zato se ne javlja u svesti više kao seksualni nadražaj,
Slučaj Vagner 7: Propadanje umetnosti je zapravo propadanje karaktera umetnika. Muzičari
sve više postaju glumci., njegova umetnost se razvija kao talenat da se laže. Pretvaranje
umetnosti u glumu je znak umetnikove fiziološke degeneracije, on je oblik histerije.
Vagnerova dela nisu plod njegovog genija, njegove samovolje, slučajnosti ili arbitrarne igre
prirode već je Vagner tipični dekadent čiji je svaki potez uzrokovan njegovom bolešću. Znak
dekadencije u književnosti je gubitak koherentnosti dela. To se javlja u svakoj sferi
dekadencije - anarhija atoma, raspadanje volje, sloboda pojedinca u sferi etike, , u sferi
politike jednaka prava. Život se potiskuje u najmanje forme dok je u ostatku dominantno
siromaštvo životom. Svuda vlada paraliza, tegoba, otupelost, neprijateljstvo i haos što se više
ide u veče forme organizacije. Sama celina  više nije živa već je postala verštačka. Vagneru je
bitniji  pokret od tona. Vagner svoju nesposobnost za stvaranje organske forme pretvara u
pravilo., gde god mu nedostaje sposobnost tu stavlja pravilo (Suprotno od Kanta koji gde god
mu fali pravila u čoveku proglašava sposobnost). Vagner je dobar samo kad su u pitanju
detalji. Sve od Vagnera popularno od strane mase je sumnjivog kvaliteta.
Pozni posthumni fragmenti 16 (71)   (Moj prevod) (1888):
Poreklo vrednosti
I. Izmišljeni svet
1. Izmišljeni svet.
2. Filozofija kao dekadencija.
3. Mišli o hriščanstvu.

II. Stvarni svet

1. Realiteti iza morala.
2. O fiziologiji umetnosti.
3. Zašto istina
III. .
1. Kritika Ničeovog doba.
2. Večno vračanje istog.
3. Iz sedme samoče.
Pozni posthumni fragmenti 18 (17) (Moj prevod) (1888): 

Nacrt za
Volja za moć
Prevrednovanje svih vrednosti

Mi Hiperborejci - Osnov problema

Prva knjiga - ,,Šta je istina?”

 1. Prvo poglavlje - Psihologija zablude.
2. Drugo poglavlje - Vrednost istine i zablude
3. Treče poglavlje - Volja za ostinom (Opravdana samo kao potvrđujuća vrednost života

Druga knjiga - Poreklo vrednosti

1. Prvo poglavlje - Metafizičari

2. Drugo poglavlje - Religiozni ljudi.
3. Treče pogavlje - Dobroi i popravljači.

Treča knjiga  - Sukob vrednosti

1. Prvo poglavlje - Misli o hriščanstvu.
2. Drugo poglavlje - Fiziologija umetnost
3. Treče poglavlje - Istorija Evropskog nihilizma

Četvrta knjiga - Veliko podne 

1. Prvo poglavlje -  Hijerarhija kao princip života
2. Drugo poglavlje - Dva puta.
Treče poglavlje - Večno vračanje istog.

Autor smatra da su Anaksagora, Empedokle i Parmenid tražili alternativu za monizam elejaca,

Elejsko Jedno Biče je imalo osobine koje će posle naslediti Platonove Ideje,, a to su
postojanje, neprolaznost, večnost, nepokretnost, jedinstvo, homogenost i kontinuiranost.
Moniza,m Elejaca počivao je na poricanju postojanja suprotnosti, koje su bile u rubrici Nebiča
i na taj način postojanje svih negativnih svojstava. Međutim atomisti su umetnuli Nebiče
unutar Biča i iz protivrečnosti koja je nataj način nastala, stvorili pluralistički univerzum
zasnovan nsamo na dva principa, Praznina koja predstavlja Nebiče i atomi koji poseduju sve
osobine Parmenidovog Biča, koje predstavljaju Biče i ništa pored njih. Atomi su čvrsti tj. puni
i nedeljivi, beskonačnog broja i oblika i nalaze se ispod praga opažaja. Njihova uloga je da
budu komponente večih struktura, oni treba u onliku agregata da čine fizičke stvari i njihovu
pojavu. Mada atomisti nisu izmislili pojam praznine oni su mu prvi priznali postojanje koje
nije samoprotivrečno i mesto u kosmologiji. Praznina je suštinski atomistička šema. Ono
pruša jazove u inače homogenom univerzumu i na taj način omogučava kretanje. Zahvaljujući
praznini atomi mogu da dođu u dodir i ponovo se razdvoje. Napetost između praznine i
atoma drži materijalni svet u konstantnom toku. Sama praznina je element i njeno prisustvo
kao primarnog konstituenta univerzuma garantuje da će atomističkom sistemu negacija uvek
biti imanentna. Zbog svog negativnog karaktera praznina negira Biče i supstancu, tačnije
stvara protivrečnost unutar njih. Praznina se ne nalazi samo između stvari vrć i unutar tela i
supstance. Praznina je umetnuta u materiju. Iz toga sledi da prema atomizmu stvari
istovremeno postoje i nepostoje. One nisu pta deluju da jesu i sadrže ništa. Dakle stvaranje
sveta je istovremeno njegovo uništenje i pražnjenje. Sva jedinstva se nalaze na ivici
raspadanja. Izbliza svet postaje disforija pointilizma.
Atomi su svi jedne piste prirode, homogeni, a ipak nisu u kontinuumu i materijalni. Primarno
se razlikuju samo prema poticiji i odnosima u kojima su. Poredtoga što kontigentno poseduju
veličinu, oblik i težinu, sve njihove osobine su relacione. Stvari, osobine i utiscci su samo
atomi raspoređeni u odgovarajuče šeme. Ovo uređivanje u šablone rezultat je trostrukog
dejstva:
i) Vrtložnog kretanja.
ii) Rezultirajučih čisto mehaničkih radnji i odbijanja tela.
iii) Isprepletivanja atoma u kombinacije.
Sbe to na iskonskom, negenomenalnom nivou čini rigidnu nužnost ali nužnost bez svrje, bez
racionalalnog razloga, i zbog toga čoveku deluje slučajno. Ne postoji razlog koji bi objasnio
zašto su stvari takve kakve jesu jer su one jednostavno takve. Svet atoma je svet objektivne,
neobjašnjive i beskonačno slučajne nužnosti. Pojave su epifenomenalno dejstvo raspodele
atoma u velčno zamenskim i nasumičnim kretanjima unutar kosmičkog vrtloga.
Rani posthumni fragmenti 23 (32)(1872): Empedokle je zamislio silu kao tanegtijalnu,
izazvanu preokretom,  koja bi delovala u suprotnom smeru od sile gravitacije. On je verovao
da je Anaksagorino konstantno kružno kretanje nemoguče her bi izazvalo vrtlog, što je
suprotno od uređenog kretanja. Da su čestice međusobno isprepletene, tela bi moglada se
slome bez koriščenja sile, ne bi bila povezana. Zato Empedokle silu koja spaja atome, koja
daje materiji čvrstinu, naziva ljubav. To je molekularna sila, konstituitivna sila tela
Atomisti su redefinisali pojam mase. Perforirana prazninom i ponovo sklopljena agregacijom,
materija i materijalitam dobijaju novo značenje. Javlja se paradoks da se materija ne može
osetiti, a da poseduje osobinu dodirljivosti Atomi poseduju različite oblike i kroz rotaciju
vrtloga sudaraju se i teže sortiranju po slinosti
Demokrit mišljenje da sliččnoo prepoznaje slično primenjuje i na živa i na neživa biča
(DILS).
Rani posthumni fragmenti 1 (7) (1969) (moj prevod): 

Sokrat i tragedija
1. Euripid je uticajan u savremenoj komediji. Dao narodu prava glasa. Publika postaje
glavni lik u tragediji. Do tda se u tragediji pokazivala samo idealna prošlost Helena, a
sa Euripidom na pozornici građanin gleda samog sebe.
 2. Sa jedne strane Eshil i Sofokle kao pesnici, a sa druge stručnjak Euripid. Njegova
perspektiva je perspektiva kritičara poezije i publike. akav je po pitanju celog dela,
muzike, prologa. Retorička razmena.
3. Aristofanova kompozicija, Sofokle je drugi.
4. On radi ono što je ispravno, svesno.
5. Sokrat je Euripidov pomagač,prijatelj i pozorišni gledalac.
6. Sokrat je još mudriji posle proročištva. Na strani svesti.
7. Zanemarivanje nesvesnog čoveka u raspravi i u umetnosti u obliku apologije.
Proganjanje umetnika iz platonove države. Platon priznaje postojanje ludila ali ga
ironizuje. Tragičar postaje komičar. Samo filozof može da bude pesnik.
8. Sokrat pripada sofistima. Njegov daimon ga tera da pravi muziku.. Sokratova smrt nije
tragična.
9. Sokrat sam ne piše i utuče na uništenje forme pisanja kod Platona i kinika.
10. Dijalektika se provija u tragediju u obliku dijaloga. Dijalektiga prodire u tragične
junake i oni umiru od viška logike. Euripid je bio suviše naivan po tom pitanju.
Dijalektika se širi n samu konstrukciju tragedije. Intriga. Odisej. Promete. Rob.
11. Nerazvijena etika. Svest je suviše močna i optimistična. To uništava pesimističnu
tragediju.
12. Muzika nije ušla u dijalog i monolog kao što je ušla kod Šekspira. Muzika je majka
tragedije.
13. Umetnost počinje da se raspada pre Sofokla. Apsolutna umetnost znači da umetnost
više nije plodonosna. Poezija o politici i govori. Počinje dominacija proze. Pre toga je
postojala poezija čak i u prozi kod pitije , Heraklita, Empedokla i Demostena.
(VAŽNO ZA RAD O JEZIKU, I REVIDIRANI O ESTETICI).

Autor primečuje da razlika između primarnih kvaliteta atoma sugeriše minimum opažljivosti,
kao da anticipira buduče ztiskivanje u čula sekundarnih kvaliteta. Niče to nazivaskrivenom
premisom.
Rani posthumni fragmenti 23 (39)(1872): 
Demokrit

Maksimalno pojednostavljenje hipoteza (OKAMOV BRIJAČ):

1. Postoji kretanje iz čega sledi da postoji prazan prostor iz čega sledi da postoji Nebiče.
Mišljenje je kretanje.
2. Ako postoji Biče, mora biti nedeljivo tj. apsolutno potpuno. Deljivost je objašnjiva
samo ako postoje prazni prostori tj. pre. Samo je Nebiče apsolutno porozna stvar.
3. Sekundarne osobina mase su konvencije koje nisu inherentne.
4. Kriterijum za određivanje primarnih osobina atoma je pitanje po čemu su atomi
identični, a po čemu se razlikuju međusobno.
5. Empedokleova agregatna stanja, tj. četiri elemnta već pretpostavljaju postojanje
identičnih atoma i zato ne mogu predstavljati Biče.
6. Kretanje je neodvojivo vezano za atome i dejstvo gravitacije. Epikur kritikuje
Demokrita od kog značenja je gravitacija u beskonačno praznom prostoru.
7. Misli su kretanje vatrenih atoma, kao i duša i život. Čulni opažaji.
Po mnjenju slatko, po mnjenjz gorko, a zapravo atomi i prazan prostor. Razum je od čila
uzero svoja svedočanstva i koriščenje tih svedočanstava za obaranje pouzdanosti čula značio
bi i obaranje pouzdabosti razuma (DILS).
Ljudsko i suviše ljudsko I 15: Kao što je besmislena Demokritova upotreba pojmova gore i
dole kad govori o beskonačnom prostoru tako je besmislena filozofska upotreba pojmova
unutrašnje i spoljašnje kad govore o noumenalnom i fenomenalnom. Oni veruju da intenzivna
osečanja vode čoveka u unutrašnjost,  u noumenalno. Ali osečanje je intenzivno jer ga
uzrokuju grupe misli. Osečanje intenzivno jer je intenzivna misao koju asocira. Ali intenzivna
misao ne mora biti istinita što vidimo u slučaju metafizičkih misli-.Ako se od intenzivnog
osečanja oduzmu intenzivne misli ostaje samo osečanje koje je beskorisno za saznanje jer 
dokazuje samo sebe kao što intenzivna vera dokazuje samo svoju snagu, a ne i istinitost
predmeta verovanja.

Autor ističe da atomizam neobjašnjava samo ptirodu većć i same ljude. On ističe postojanje
diskonuiteta između čoveka i njegovog iskustva. Čovekov dodir sa svetom i sa samim sobom
se konstantno prekida. Dodir koji je primarni uslov u pozadini svih utisaka nije neposredan
već ga posreduju tokovi atoma koji prodiruu preko čula u telo i šire se po njemu i na taj način
nastaaju predstave. (EPISTEMOLOŠKI JAZ IZMEĐU PREDSTAVA I OBJEKATA
OPAŽANJA).

Autor primečuje da postoji istovremeno i koherentnost i nesklad između hipoteza atomizma i

njegovih filozofskih cilj. Reduktivni materijalizam atomizzma svet razbija i svodi ga na
zbrku atoma koje besciljno lutaju u praznini, Istovremeno atomizam razotkriva puku
konvencionalnost značenja i predstava, otkriva se da nemaju intrinstičnu opravdanost iz lčega
sledi da poseduju status mitova. Zato autor zaključuje da je atomizam močni rastvarač
prirodnih iluzija. Videti pojavni svet kao phatasmatu znači razmišljati o načinu na koji nastaju
značenja, kao i razoriti to značenje jer se otkriva njegova fantastičnost. Prema atomističkoj
hipotezi značenja i predstave, kao i sami utisci nisu samo artifakti čovekove fiziološke prirode
već i artifakti kulture koja nije ništa stabilnija od prirode. Utisci su nomos tj. konvencije i
mnjenja. (VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD O ESTETICI).
Po mnjenju slatko, po mnjenju gorko, po mnjenju toplo, po mnjenju hladno, po mnjenju
booja, a uistinu atomi i praznina. Čovek u stvari ne zna ništa istinito već samo ono
promenjivo prema stanju čovekovog tela i onoga što u njega ulazi ili mu se odupire  (DILS) 

Dobro raspoloženje stiću ljudi umerenošću u uživanju i odmerenim životom. Nedostaci i

preterivanja su nesigurni i stvaraju veliko komešanje u duši. Duše koje se kreću  između
velikih krajnosti nepostojane su i bez dobrog raspoloženja.  Zato trba upravljati duh prema
onome što je mogučće i biti zadovoljan onim što je nadohvat  ruke i slabo mariti za stvari
koje izazivaju zavist i dicljenje i ne vrebati ih u mislima. Naprotiv, treba gledati živote
jadnika i pomno uočavati kako trpe, da bi ti se ono što ti je nadohvat ruke i što poseduješ
činilo velikim i vrednim zavisti i da ti se ne bi dogodilo da u žudnji za većim zlopatiš u duši.
Jer onaj koji se divi imućnima i onima koje drugi ljudi smatraju sretnicima i koji ih svaki
trenuutak vrebalački drži u pamčenju, prisiljen je stalno nešto novo preuzimati  i latati se iz
požude nečega što se ne da popraviti i što zakoni zabranjuju Zbog toga ne treba čeznuti za
nedostupnim već dobro raspoloženje treba graditi na onome što je doszupno, upoređujući
vlastiti život sa životom onih koji prolaze lošije i uočavajući njihove patnje, smatrati sebe
srečnim zbog toga što ti je toliko bolje i što toliko bolje živiš. Budeš li se držao tog mišljenja,
ima ćeeš veće dobro raspoloženje i u životu ćeš od niti od sebe nemali broj proklestava poput
zavisti, častoljublja i neprijateljstva (DILS).
Autoor ističe da je prema atomizmu samo mišljenje samo ritmični proces oblikovanja i
menjanja atoma.
Ništa se ne zna osim da je ljudsko mišljenje preticanje atoma (DILS).
Rani posthumni fragmenti 3 (76)(1875):  Ako se porei sa Antičkom Grčkom srednjovekovno
hriščanstvo mora biti predmet kritike. Zato je obožavanje antike od strane renesanse potpuno
ispravno i časno. Međutim Niče smatra da je njegovo doba prevazilo antičku Grčku u
razotkrivanju sveta kroz ljudsku i prirodnu istoriju, znanje Ničeovog doba je veče, a sudovi
umereniji i pravedniji, Takođe blaža  humanost je rasprostranjenija nego u vreme antike
zahvaljujući prosvetiteljstvu. Too je oslabilo čoveka ali to slabljenje je dobro iz etičke
perspektive i služi na čast. Ljudi su mnogo slobodniji mada ne koriste tu slobodu dovoljno.
Fantačino zastupanje mnjenja je postalo ttvar izbora. Sreča Ničeovog doba je u nauki, u
saznanju ali samo ako ono služi samo rasi shvatanja, a ne i delanja. Postoji opasnost da se
saznanje osvetiti neznanjem kao što se osvetilo u srednjem veku. Međutim Niče smatra da je
u njegovom dobu gotovo sa religijom koja veruje u bogove, blagovesti, racionalno uređenje
sveta čuda i sakramente, kao i sa određenom vrstom svetog asketskog načina života jer se u
Ničeovo doba oni vide kao posledice  povređenog mozga i bolesti. Odbacuje se dualizam
između  čiste bestelesne duše i tela (KARTEZIJANSKI DUALIZAM) Niko više ne veruje u
besmrtnost duše.  Stvari za koje je bila vezana blagoslovenost i vera koje su bile zasnovane na
pogrešnim fiziološkim pretpostavkama postaju neodržive čim se otkrije da su te pretpostavke
pogrešne. Nauka Ničeovog doba podjednako lako objašnjava glupe i nagonske stvari, kao i
božanske i inspirativne. Po pitanju kulture Niče smatra da je do sada postignu jedan savršen
kulturni oblik, u vidu gradske kulture antičke Grčke, koja je počivala na mitskom i
društvenom, i jedan nesavršeni oblik kulture koji su Rimljani preuzeli od Grka samo kao puki
ukras. U Ničeovo doba ovi mitski, društveni i politički temelji savršenog oblika kulture su se
promenili i zato je kultura njehgovog doba neutemeljena, sagrađena je na temelju neodrživih i
nestajučih uslova i mišljena. To je uočlljivo ako se poznaje Grčka kultura. Zato je posao
filloga da bude skeptičan prema  uslovima kultivacije i obrazovanja Ničeovog doba. Bilo bi
dobro kada bi on poput Šopenhauera i Vagnera predosečao energetske potencijale za nastanak
nove kulture.

Rani posthumni fragmenti 5 (5)(1875): Religije su zasnovane na određenim fizičkom

pretpostavkama koje su postojale pre date religije i koje su samo naknadno njoj prilagođene.
U slučaju hriščanstva to je dualizam tela i duše pridavanja značaja zemlji kao čitavom svetu i
veru u postojanje čudesnih događaja u prirodi. Ako postanu dominantna suprotna gledišta,
tačnije  vera u strogii prirodni zakon,  u besppomočnoszt i suvišnost bogova i svođenje
duhovnih na telesne procese sa hriščanstvom je gotovo. Grčka tradicija je počivala na ovim
suprotnim gledištima.
Autor smatra da za Ničea atomizam nudi više od genealogije fenomenalnog sveta, on nudi
korozivni uvid u konstrukciju tog sveta, Na taj načinn atomizam je suprotan kasnijim
filozofijama poput Sokratove i Platonove jer otkriva iracionalnost ljudskog postojanja koja je
uzrok ljudske patnje i čitavog univerzuma. U Demokritovoj filozofiji ta iracionalnost se
projektuje na čitav kosmos.
Rani posthumni fragmenti 6 (25) (1875):Sa Empedokleovom i Demokritovom filozofijom
Grci su bili na dobrom putu da ispravno procene ljudsko postojanje, njegovu inherentnu
iracionalnost i patnju. (VAŽNO ZA RAD) Međutim oni to nikad nisu postigli zahvaljujući
Sokratu koji je ljude posmatrao bez nagona, preko apstrakcija kao što su dobro i pravedno,
Grčki mitovi i tragedije bile su mudrije od Platonove i Aristotelove etike, a epikurejci i stoici
su bedni u poređenju sa ranijim pesnicima i držabvnicima (PREDSOKRATOVCIMA).
Čovek je svet u malom (MISLI SE NA POSTOJANJE UNUTRAŠNJE HIJERARHIJE)
(DILS)
Rani posthumni fragmenti 6 (5o) (1875): 
1. Talesa ka nauci i mudrosti vodi borba protim mita i polisa koji je na njemu zasnovan.
To on smatra jedinom zaštitom Grka, jedinim načinom za odbijanje persijskih ratova.
On veruje da kod svih filozofa postoji panhelenska svrha
2. Anaksimandar se borii protiv mita jer on oslabljuje, čini površnim i na taj način
dovodi Grke u opasnost.
3. Herakli se botri protiv mita jer on izoluje Grke i suprstavlja ih varvarima. Heraklitova
razmatranja prevazilaze Grke.
4. Parmenid teorijski smanjuje svet i svodi ga na privid. Bori se protiv fantastičnih i
promenjivih elemenata u pogledu na svet. Želi da podari ljudima mir od političkih
nagona. Zakonodavac.
5. Anaksagora smatra da je svet iracionalan, ali da je ipak i pored toga umeren i lep.
Takvi treba da budu iljudi i takve ljude nalaze među atinjanima, poput Eshila. Njegova
filozofija je odraz Atine. Zakonodavna je za ljudima kojima nisu potrebni.
6. Empedokle je panhelenski reformator. Živeo je Pitagorejskim životom koji je naučno
zasnovao. Daje novu mitologiju. Ima uvid u iracionalnost nagona Ljubavi i Mržnje.
Ljubav prema demokratskoj imovinskoj zajednici. Empatičaan prema tragičnom.
(VAŽNO ZA RAD).
7. Demokrit se slaže sa Anaksagorom da je svet iracionalan ali se ne slaže da je umeren i
lep već je umesto toga nužan. Bezuslovno odbacuje sve mitsko. Svet je nesaznatljiv.
On želi polis umesto Epikurejskog vrta. To je jedana od mogučnosti helenskog
postojanja.
8. Sokrat predstavlja traguičnu brzopletost Grka. Smatra da predsokratovci nisu bili
efikasni. Virtuoz života. Predsokratovci su mislili poput Ikara.

Ljudsko, suviše ljudsko I 261: Grčki život je osvetljavao mit inače je on mračan
(APOLONIJSKO I DIONIZIJSKO). Međutim grčki filozofi oduzimaju sebi upravo taj mit
jer im on nije dovoljno svetao i jasan već veče svetlo nalaze u znanju, u onome što svaki od
njih smatra istinitim. Ti filozofi su se nadali da če jednim skokom doči do suštine postojanja i
odatle rešiti zagonetku univerzuma. Oni su čvrsto verovali u sebe u svoje istine i njima
pobeđivali svoje savremenike i prethodnike. Svaki od njih je bio ratoborni  brutalni tiranin. 
Sreča zbog verovanja da se poseduje istina nikad nije bila veča, ali nikada nisu bile veče ni
surovost, arogantnost i tiranska zla priroda tog verovanja. Onoi su bili tirani iz ljubavi prema
svom delu, prema svom zakonodavstvu, a zakonodavstvo je uzvišeniji oblik tiranije.
Zakonodavci su bili Parmenid, Pitagora i  Empedokle. Anaksimandar je osnovao koloniju.
Platon je predstavljao otelotvorenje želje da se bude filozofski zakonodavac i osnivač države,
i užasno je pato jer nije uspeo  ostvari svoju prirodu, tbog čega je u kasnijem životu patio od
resantimana. Tokom opadanja moči filozofije, filozofi su proporcionalno sve više patili od
resantimana što je kulminiralo tokom borbi različitih filozofskih škola oko istinitosti. Bili su
spremni da unište jedan drugog, u njima više nije bilo ljubavi niti radosti zbog sopstvenog
saznanja. I za ove filozofe, intekualne tirane važi isto ko i za sve tirane, da im je vladavina
kratka i brutalna, a se završava nasilnom smrču i da njihov uticaj posle smrti nestaje, Grčka
istorija je tekla rasipnničkim trošenjem energije, neumereno. Grci su bili suviše svestrano
talentovani da bi napredovali postepeno što se u Ničeovo doba smatra prirodnim razvojem.
Grčka istorija se brzo kreče ka  napretku ali brzo i regresila prilikom sudara sa bilo kakvom
preprekom kakva je bila na primer Sokrat. Pravilni ali suviše  brzi razvoj filozofije se
Sokratovskom filozofijom bio uništen. Da nije bio pod Sokratovim uticajem Platon bi
dostigao viši arhetip filozofa. Filozofi pre Platona su svaki predstavljali filozofske arhetipove.
To do sada, na primer Aristotel, nije shvatao pa deluje kao da su bili samo priprema za
brbljive helenističke filozofske škole. Svaki predplatoničar, berujuči da poseduje apsolutnu
istinu, postao je tiranin tako da je intelektualna  grččka istorija imala isti nasilni, prenahljeni i
opasni karakter ga Grčka politička istorija. Slični mislioci su se javljali i sve do Ničeovog
doba ali sve ređe i bez čiste savesti predsokratovaca jer vlada skepticizam. Kulturom
Ničeovog doba umesto intelektualnih tirana vladaju intelektualni oligarsi. Bez obzira na
polizičku i prostornu udaljenost oni se međusobno prepoznaju i priznaju. Intelektualna
nadmoč koja ih je pre razdvajala i činila neprijateljima sad u Ničeovo doba ih ujedinjuje. 
Pojedinci ne bi mogli da se dokažu i da žive autentično kada ne bi postojali slični u sličnim
životnim uslovima i ako se ne bi međusobno pomagali protiv masovnog poluintelekta i
poluobrazovanja, kao i protiv povremenih pokušaja da nastane tiranija uz pomoč masa.
Oligarsi su međusobno potrebni jedni drugom, oni sunajbolji prijatelji i međusobno razumeju
znake oligarhije ali su takođe i slobodni,  vode autentične borbe i pobede i pre bi propali nego
se potčinili.

Autor smatra da je na Ničeovo tumačenje Demokritove filozofije imalo uticaj ranije

Lukrecijevo tumačenje.Lukrecije je pripisivao etičku funkciju kontemplaciji fizičkih kvaliteta
živoza. On je smatrao da samo posmatranje spektakla atoma, kao amblem svodljivosti života,
predstavlja etički test karaktera i privrženosti idealu mira.
Autor ističe da se smatra da su atomisti dali prvu istoriju kulture i anticipirali Ničeovvu
genealogiju morala.

Po mnjenju toplo, po mnjenju hladno, a zapravo atomi i praznina. Zapravo čovek ne zna ništa
jer istina je u dubini.(DILS) 
Autor primečuje da je prema mišljenju današnjih tumača struktura Demokritovog univerzuma
nesatnatljiva, i da je ona trajna aporia razuma. Ovaj konceptualni izazov atomizma je imao za
posledicu Pironov zaključak da atomi postoje samo nominalno, da su oni sami mit.
Volja za moć 437:Pravi Grčki filozofi su bili predsokratovci, sa Sokratom se nešto menja. Oni
su bili gospodari, koji se drže na distanci od naroda i običaja (PATHOS DISTANCE). . Koji
su mnogo putovali, ozbiljni, objektivni, državnici i diiplomate. Oni su anticipirali sve velike
koncepcije, oni su ih sami predstavljali, sami na osnovu sebe su gradili te sisteme. O grčkom
duhu najviše govori ovo obilje tipoova filozofa, ova nenamerna potpunost u iscrpljivanju
mogučnosti filozofije. Jedini originalan filozof nakon predsokratovaca je nihilista Piron čiji se
nagon suprostvio vodečim uticajima njegovog vremena kao što su Sokrat,Platon, Heraklit. On
se oslanja na Protagoru i Demokrita. Pironova filozofija je filozofija mudrog umora.Živeti 
kao rob među robovima, bez ponosa, verovati u ono u šta svi veruju, biti na oprezu po pitanju
nauke i intelekta i svega što u ljudima stvara ponos. Bio je strpljiv,bezbrižan,  blag, apatičan,
nežan. Bio je Grčki budista, prekasno rođen, predstavljao je protest umornih protiv revnosti
dijalektike, neverovanje umornog u važnost svih stvari. Video je Aleksandra i indijske askete.
Takve  pozno rođene privlači sve robovsko, siromašno i idiotsko. To ih opija i tera ih da
odmore što se vidi u slučaju Paskala. Oni u masi osečaju bliskost koja im je potrebna. Piron
prevazilazi sve protivrečnosti, živi bez sukoba, nema volje da se razlikuje, poriče Grčke
nagone. On skriva mudrost siromaštvom da se ne bi razlikovao. Raditi najniže poslove-
Slatkoča, lakoča, ravnodušnost, bez vrlina koje zahtevaju prikazivanje, biti jednak sa svima u
vrlini predstavlja vrhunac samoprevazilaženja i ravnodušnosti. Piron sa Epikurom predstavlja
dve vrste Grčke dekadencije, slični su po mržnji prema dijalektici i teatralnim vrlinama koji
su se smatrali filozofijom. Namerno su nisko vrednovali ono što su voleli dajući mu obična i
prezrena imena. Oni predstavljaju stanje u kome čovek nijeni bolestan ni zdrav, ni živ ni
mrtav. Epikur je bio naivniji,idiličniji, zahvalniji dok je Piron bio iskusniji, proputovaniji i
nihilističkiji. Njegov život predstavljao je protest protiv Sokratovog izjednačavanja sreče,
vrline i znanja. Nauka ne pruža dobar život,mudrost ne čini mudrim. Cilj dobrog života nije
sreča, takav život poriče sreču.
Niče je takođe tvrdio da se Demokrit smatrao Ksenofanovim učenikom jer su obojca skeptici.
Na Demokritovoj filozofiji su kasnije i Piron i Epikur zasnivali svoje etike. Takođe Piron iz
nje izvodi i svoju epistemologiju. Sa druge strane Metrodorova etika prevazilazi Demokritovu
etiku. Niče takođe tvrdi da e Epikur verovao da su čulni opažakji istiniti. Na taj način on
prelazi sa Demokraivog atomizma na realizam. Za Demokrita čovekk ne može spoznati
apsolutnuu istinu. Demokrit uništava ono što se javlja čulima tvrdeći da se od svih tih pojava
ništa ne pojavljuje kakvo zaista jeste već amo kako čovek misli da jeste. Jdina istina o
postojanju je da postoje atomi i praznina jer čovek ne može znati kakve su stvari stvarno. Niče
suprostavlja Demokrita Epikuru naglašavajući da je Demokritov moto da je stvar po sebi
nesaznatljiva što razlikuje Demokrita od realista. Zato se ne sme prevideti idealistički aspekt
Demokritove filozofije. (VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD IZ ESTETIKE)

Antihrist 14: Naučnici su skromniji. Čovek nije proizvod Boga ili duha već životinja.
Najsnažnija životinja jer je najlukavija, jedna od posledica te lukavosti je njegova
inteligencija Sa druge strane treba se pazit sujete iskušenja da se čovek proglasi vrhuncem
razvoja životinja I stvaranja. Sva bića su jednako savršena koliko čovek. Čovek je
istovremeno I najbezuspešnija životinja, najbolesnija, najopasnije se oglušila o svoje nagone.
On je zbog toga  istovremeo i najzanimljivija životinja. Što se životinja tiće Dekart je želeo da
ih proglasi mašinama I to želi da dokaže fiziologija. Logički čovek se ne razlikue od životinje
sve što znamo o ćoveku je saznato iz posmatranja čoveka kao da je mašina. Pre se čoveku
pripisivala slobodna volja, ali u Ničeovo doba volja više nije sposobnost. Volja je danas
posledica, individualna reakcija, koju nužno prate delom suprostavljeni, delom saglasni
nadražaji. Ona višene može da deluje i pokreće. Nekada se čovekov duh, njegova svest
smatrala dokazom njegovog božanskog porekla. Smatralo se da zato treba odbaciti čulnost.
Da bi preostao samo duh. Svest, duh, je danas simptom nesavršenosti organizma, neuspeli 
eksperiment u koji je uloženo nepotrebno mnogo energije nerava. Poriće se da se išta savršeno
može stvoriti svesno. Čisti duh je čista glupost. Ako prilikom računice ne uzimamo nervni
sistem ili, ćula, koji su fizička svojstva, onda lose računamo 
O istini i laži u izvan moralnom smislu 1: Kao sredstvu za preživljavanje pojedinca glavna
karakteristika razuma je prerušavanje. On svoj savršen obkik dostiže kod čoveka. On
obmanjuje, laska, laže, zavrava, ogovara, izdaje, naduvava, živi u lažnom sjaju, prerušava se, 
krije iza konvencija, Sve to čini i pred drugima i pred sobom radi svoje sujete. Ljudi su toliko
skloni prerušavanu da je pojava u nima nagona za istinom največe čudo. Ljudsko oko se
prilikom posmatranja uvek zadržava samo na površini predmeta, na njegovoj formi, on se
zadovoljava primanjem nadražaja. Tokom noči čoveka obmanjuju njegovi snovi, dok njegov
osečaj za moral ne čini ništa da to spreči. Čovek ne poznaje sam sebe,  ni svoj psihički život
ni svoju fiziologiju. On je zatočen u svoju svest iza koje su nemilosrdni,gramzivi, nezasiti i
ubilački nagoni. 
S one strane dobra i zla 15: Da bi bilo moguče bavljenje fiziologijom mora se prihvatiti
prihvatiti da čulni organi nisu pojave u idealističkom značenju. Ako su pojave oni ne mogu
biti uzroci. Ako mogu biti uzroci onda je spoljašnji svet posledica rada čovjekovih organa. 
Onda bi i čovekovo telo kao deo spoljašnjeg sveta bilo posledica  rada čula. Onda bi sama
čula bila posledica rada čula. To je reductio ad absurdum. It njega sledi da spoljašnji svet nije
posledica čovekovih organa. Dakle senzualizam  (EMPIRIZAM) je regulativna hipoteza
odnosno heuristički princip. (NIČEOV ARGUMENT PROTIV PARMENIDA)

Nemoguće je spoznati kakva je uistinu svaka stvar (DILS).

Autor smatra da su vrednosti Demokritovog idealizma za Ničea sledeče:
1. Demokritov idealizam je sredstvo materijalizma. Prateći okamov brijač Demokrit tvrdi
da je istina nije transcedentna već je imanentna svetu. Zbog toga bez obtira na njegovu
verovatnoću kao objašnjenje realnosti Demokritov materijalizam je močno oružje koje
je efikasno protiv mitova, čak i ako se nalaze u filozofskom kontekstu.
2. Filozofska posvečenost Demokritovog atomizma nje prema izvesnostti saznanja već
prema metodološkoj nužnosti. Večno je preokretljiva, kao pokretni sadržaj same
stvarnosti, atomističko razmatranje nikada ne dolazi do stabilne krajnje tačke. To čini
reviziju samog pojma istinitog. Demokritov idealizam može postojat samo kao diskurs
koji prekida samog sebe.
3. Demokrit, uništavajući svaku krdibilnost mitologije filozofskim razumom, nastavlja
da veruje u mit ali ne i usamo verovanje. Njegovo verovanje je nomoguče, izraz
 pogrešive ljudske potrebe. Takvo verovanječ ka i izraženo sa maksimalnom
rigoroznošu je i dalje kontigentno.
Autor zaključuje da Demokritov atomistički sistem predstavlja verovanje koje se ponovo
privremeno i nestabilno vetuje za ono što je upravo lišilo značenja, a to je fenomenalni svet ali
još značajnije samu strukturu jezika i misli koja počiva na čulima.

Ljudsko, suviše ljudsko I 16: Filozofi život i iskustvo obično nazivaju fenomenalnim i
smatraju da treba otkriti noumenalno koj je uzrok, odnosno dovoljni razlog postojanja  te
pojave njenim tumačenjem. . Logičari smatraju da je noumenalno nužno odnosno
neuzrokovano tako da ono zato i ne može uzrokovati fenomenalno koje je kontigentno. I jedni
i drugi previđaju  da fenomenalno može biti u stalnom nastajanju, da nije nepromenjiva
veličina na osnovu koje se moe zaključivati o tome da li njen tvorac ili dovoljni razlog postoji
ili ne. Tokom vremena čovek je posmatrao svet nelogički, sa željom, strašću ili strahom i
stvarao etičke, estetičke i religiozne vrednosti i pripisivao ih svetu. Tako je čovekov intelekt 
stvorio fenomenalno i svoje osnovne pogrešne koncepcije uneo u stvari. Kasnije čovek
razdvaja fenomenalni i noumenalni svet i odustaje od zaključivanjao  noumenalnom svetu na
osnovu fenomenalnog (KANT) ili poziva na odricanja od intelekta i lične volje da bi se
dostigao suštinski noumenalni svet, da bi čovek postao jedno sa njim (ŠOPENHAUER).
Drugi su skupili sve karakteristične osobine fenomenalnog sveta odnosno predstavu o svetu
nastalu od urođenih intelektualnih zabluda, i umesto da okrive  intelekt okrivili su
noumenalno tvrdeči da je ono uzrok neugodnog karaktera sveta i propovedali su spasenje od
postojanja (NIHILIZAM).  Međutim Niče smatra da je svet j skup mnoštva zabluda i
fantazija koje su postepeno nastajale u toku razvoja organskog života i koje čovek  nasleđuje
od prošlih generacija (ARHETIPOVI) i od kojih zavisi vrednost njegove humanosti.. Nauka
može izbaviti čoveka iz tog fenomenalnog sveta u neznatnoj meri, a više ne bi bilo ni poželjno
jer nije sposobna da slomi moč navike osečanja već može da postepeno objasni proces
nastanka fenomenalnog. Tada će noumenalno delovati smešno jer je prazno i beznačajno.

Niče tvrdi da Demokritova veličina nije u tome što je izmislio atomizam, što je učinio Leukip
već šo ga je sistematizovao. On je istražio svku sferu kojaima veze sa fizikom atomizma
(VAŽNO ZA PROJEKAT, ZA DEO O FILOZOFIJI I NAUCI).
Zato Niče tvrdi da je Demokritova etika direktna posledica njegove dizike, čak i da je
Demokritova etika ključna za njegovu fiziku. Slično mišljenje ma i o Demokritokovoj
gramatici i estetici u kojoj se bavi muzikom i vizuelnim umetnostima jer ih smatra povezanim
s Demokritovim etičkim idealom ataraxije Intrinstična veza između matematike i muzike je
odgovarajuča za atomitistički program proučavanja. Takođe postoji veza između muzike i
filologije zbog koje kompetentnost u jednoj sferim implicira kompetentnost u drugoj. To
dokazuje to što su učitelj muzike i jezika u antici obično bili isti ljudi.

Nesavremena razmatranja – Šopenhauer kao vaspitač 8 :

3. Filozofija svoju delatnost svodi na učenost, kao poznavalac istorije filozofije, a geniju
je najodvratniji i najneprikladniji posao da kopa po tuđim i pogrešnim mišljenjima.
Takav filozof nike filozof već filolog i istoričar. Zato Niče mnogo više voli Diogena
Laertija nego Zelera jer kod njega bar žividzh antičkih filozofa. Učenje istorije
 filozofije u mladima može izazvati samo obeshrabrenost da misle, idolopklonstvo ili
najčešće mržnju i prezir prema filozofiji. Na univerzitetima se ne predaje praktična,
jedina vredna filozofija, filozofija po kojoj se može živeti već samo teorijska
filozofija.

Prema Ničeovom mišljenju Demokrit poseduje poetski um poput Lukrecija, a njegov jezik
poseduju čulnu jasnost i shvatljivot (VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD IZ ESTETIKE, O
STILU).

Demokrit je verovao da postoji analogija izmešu atoma i slova. On je tvrdio da tragedijamože

nastati popt bacanja kockica, slučajnom kombinacijom slova.
Rani posthumni fragmenti 23 (35)(1872): Grčka misao u dobu tragedije je:
1. Pesimistična.
2. Umetnički optimistčna.
Oni život vide kao jedinstvo, kao bekstvo od nastajanja (POSEBNO PARMENID
PRETPOSTAVLJAM). Kao izraz jedinstva, izraz umetničke igre. Oni dele duboko
nepoverenje u stvarnost, ne pretopstavljaju blagonaklono božanstvo koje sve postiže na
optimalan način. U te mislioce spadaju:
1. Pitagorejci i religijske sekte.
2. Anaksimandar.
3. Empedokle.
4. Elejci.
5. Anaksagora.
6. Heraklit.
7. Demokrit koi smatra da svetu nedostaje bilo kakav etički i estetički značaj, on je
pesimista kontigentnosti.
Kada bi bili gledaoci tragedije oni bi u njoj videli:
1. Pitagorejci, Anaksimandar i Empedokle bi videli odraz jadnoče postojanja.
2. Parmenid bi video prolazni privid.
3. Heraklit i Anaksagora bi videli umetnički konstrukt i sličnost sa zakonitošću sveta.
4. Demokrit bi video tvorevinu mašina.
Optimizam počinje sa Sokratom ali više nije umetnički, sadrži teleologiju i veru u
blagonaklono božanstvo, znnanje i dobroru ljudske prirode, raspadanje nagona. Sokrat raskida
sa svim prethodnim naukama i kulturom i želi povratak gradskim vrlinama i državi. Platon
napušta državu kada je shvatio da je postala identična savremenoj kulturi. Sokratov
skepticizam je oružje protiv prethodne kulture i nauke.
Niče tvrdi da je umetničko iskustvo stvar obmane i svesnog dozvoljavanja da se bude
obmanut. Osnova za to stanje je psihološka, dok je dejstvo muzike nesvesno i osnova tog
stanja je fiziološka. To nesvesno dejstvo umetnosti počiva na ritmu koji je zajednički
imenitelj svih umetničkih oblika (VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD IZ ESTETIKE, ZA
APOLONIJSKO I DIONIZIJSKO, STO NAKON TOGA TREBA DODATI RADU O
FROJDU. TAKOĐE I DEO PROJEKTA O DIONIZIJSKOM, O RITMU).

Niče tvrdi da je poezija umetnost samo u onoj meri u kojoj uključuje muzičke elemente.
Pesma je poboljšani utisak u kome se sve javlja kao novo i lepo. Mogo močniji od reči koja je
osiromašeni znak je otkucaj ritmičkog pulsa (VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD IZ
ESTETIKE, O STILU KAO I RAD O JEZIKU). Umetnost je odraz drugog sveta koji leži
iza stvari kao pojačano iskustvo snova. U sferi nedvesnog ne postoji intencionalnost,
umetničko stvaranje je nagonska aktivnosr (VAŽNO ZA PROJEKAT, O UMETNOSTI).
Obojenost čini harmonija, melodija i ritam. Vizuelne umetnosti traže od posmatrača da veruje
u poboljšani svet, ((VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD IZ ESTETIKE, APOLONIJSKO)
To se postiže kroz moč melodije i ritma.
Autor smatra da u ovom razmatranju umetničkog dejstva Niče zapravo referira na Gorgijinu
teoriju estetskog zanosa.
Prevarant je pravedniji od prevarenog, a prevareni je mudriji od onoga koji nije dozvolio da
bude prevaren- Prevarant je pravedniji jer je učinio ono što je obečao, a prevareni je mudiji
jer ono što nije lušno čuvstvenosti lako zarobljava reč (DILS).
Niče tvrdi da racionalisti tvrde da je umetnost svesna samoobmana, dok filozofi tvrde da je
umetnost nesvesno dejstvo. Niče smatra da su i jedni i drugi u pravu jer je umetnost
iracionalna zato što je svesna tvorevina koja izaziva nesvesno dejstvo. Ona je oblik
samoobmane. Takođe Niče primečuje da je umetnikk prema svom budučem umetničkom delu
u istom položaju kao posmatrač prema dovršenom umetničkom delu jer obojca svesno i
iracionalno pristaju na samoovmanu i nesvesna stanja. Iz toga sledi da su obmanjivać i
obmanuti isto. ((VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD IZ ESTETIKE, DEO O KULTU
LAŽI, I DIONIZIJSKOM STANJU, KAO I O DELU O UMETNNOSTI PROJEKTA)
Rani posthumni fragmenti 5 (90) (1870): Koncepcija drame kao radnje je naivan. Tu je
dlučujuči faktor svet i navike čula. Međutim sve što postoji su radnje. Izražavanje osečanjja,
proce nastajanja… Nužna je suprotnost između nastajanja i postojanja koje je otelotvoreno u
skulpturi (APOLONIJSKA UMETNOST)- To je distinkcija između stvarnosti i fosilizacije
trenutka. Svrha takve stvarnosti je da deluje kao takva. (ZA RAZLIKU OD
APPOLONIJSKE UMETNOSTI) ovde dolazi do patološkog brkanja iluzije i istine.
Najbolji pesnik je onaj koji stvara najjače iluzije ali najznačajnije je koga treba da obmane.
Idealno trebalo bi da ume da obmane samog sebe. Kriterijum vrednosti umetničkog dela je
spoljašnji u vidu njegovog dejtva.

Ničče smatra da se problemom dejstva bavi Aristotel u svojoj definiciji tragedije. Međutim
nije jasbo šta katarza izaziva. Niče izvore epikurejske epistemologije, njihovog kriterijuma
logike i istine da su samo psihološke slike istinite nalazi u Demokritovoj filozofiji.
Autor primečuje da za Ničea atomizam, njegova etika, Aristotelova etika i poetika, učenje o
simulakri ipsihičkim slikama, i o istini i laži, imjau isto poreklo u Demokritovoj filozofiji.
Niče tvrdi da je uticaj Demokrita na Aristotelovu etiku u tome što je prioritet funkcija
preorijentisan sa potrebnog i korisnog na lepo. (OMOGUČAVA POVEZIVANJE
NIČEOVOG VELIKOG STILA SA ARISTOTELOVOM ETIKOM ZLATNE
SREDINE).
Niče sugeriše postojanje bliske feze između rizmoičnog pulsiranja atoma i ljudske fiziologije
nadražene muzikom (VAŽNO ZA DEO PROJEKTA O DIONIZIJSKOM, O RITMU).
Niče smatra da je lirska poezija najstariji oblik poezije. Epska poezija nastaje iz himni
bogovima i herojima. Lirska poezija je vezana za religijske kulzove. Ona predstavlja vezu
između muzike i plesa sa jedne strane i teksta sa druge strane, dakle u njoj ritam napada reči.
Ritam pruža obojenost mislima, pravi izbor reči, grupiše zajedno atome rečenice (VAŽNO
ZA RECIDIRANI RA IZ ESTETIKE, ZA DEO O EPSKOJI I LIRSKOJ POEZIJI,
KAO I O VELIKOM STILU).
9) Pesništvo je govor u stihu. U skušao cima može izvati jezu, saučešće i čežnju. Kod srečnih
događaja i tuđih neuspeha psiha posredstvom reči doživljava vlastito iskustvo (DILS).
Autor misli da u ovom fragmentu Gorgija daje korpuskularno objašnjenje jezika koje podseča
na atomizam.
Vesela nauka 84 : Niče se slaže sa utilitaristima da je motiv za nastanak poezije, kao
ritmičkog govora, korist.  Jedna od koristi uvođenja govora u rimi je lakše pamčenje. Takođe
se verovalo da se ritmičnim govorom lakše komunicira sa bogovima. Ali glavna korist od
poezija je da se čovek pokori pravilima ritma, jer ritam poseduje nadprirodn prinudno dejstvo
(NUMINOZNO). posle toga i da se oslobodi afekata što je posebno korpčeno u kultovima.
Takođe se verovalo da magijsko dejstvo ritma  poboljšava rad, priziva bogove, ili čak, u
obliku proročanstva, kontroliše sudbinu.  Apolon je bog ritma. Filozofi se pozivaju na
pesničke izreke. Opasne su istine sa kojima se slažu pesnici jer oni mnogo lažu.
Autor upozorava da mada Ničeova fraza atomi rečenice sugeriše analogiju između slova i
zvukova, tu se ne referira na količinu zvuka vć na količinu vremena. Postoji analogija između
kvalitativnih predstavnih struktura kojima je materija primljena čulima (u slučaju zastupanja
materijalizma) ili stvorena od strane subjekta (u slučaju zastupanja idealizma) i muzike.
Odnosi između količina utisaka ili čule materije pružaju registar kvalitativnih razlika,na
primer kvaliteta zvuka ili tempa. Niče na taj način istražuje koren pojma aesthesis. Tokom
čitave svoje filozofije on poredi iskonske strukture predstavljanja sa muzikom, ritmom i
tonom.

Rani posthumni fragmenti 3 (23) (1969) (moj prevod):  Jedna strana je isto matematička dok
drugu čini volja, zadovoljstvo i nezadovoljstvo. Ovi svetovi su striktno odvojeni. Prvi svet
čini čist broj,  drugi čista volja. Apsolutno saznanje je moguče samo u obliku brojeva i
prostora. Svo drug saznanje čine procene nagona. U matematičkom aspektu vladaju logička i
uročna perspektiva,  u psihičkom teleološka perspektiva. uzika je parabola.
Rani posthumni fragmenti 1 (49) (1969) : Muzika rastvara intuiciju u volju. Ona sadrži
univerzalnu formu svih uslova želje. Ona simbolizuje nagone i kao takva je svima razumljiva
svima u najjednostavnijem obliku rtma i otkucaja. Zato je muzika uvek univerzalnija od svake
pojedinačne radnje i razumljivija je od svake pojedinačne radnje. Zato je ključna za dramu.
Zahtev za jedinstvom je razlog svega što je pogrešno u operi i pesmi. Jednom kada je
shvačena nemogučnost stvaranja jedinstvene celine, sledeči korak je bio razdvajanje celine u
apsolutne delove i zahtevanje celine od tih delova. Paralelnii korak je načinio Euripid
postavljajuči jedinstvo u pojedinačnu dramu. Grčka muzička drama je preliminarni oblik
apsolutne muzike. Inicijalno su lirsko-muzički delovi imali univerzalni objektivni
kontemplativni sadržaj, predstavljajuči svačije radosti i tuge, želje i opraštaje. Uzrok za njih je
izmišljao pesnik koji nije znao za apsolutnu muziku ili tekst. Glumio je prošlo stanje u kome
je neko univerzalno raspoloženje zahtevalo svoj muzičko-lirski izraz. To je moralo biti neko
stanje srodnih biča, a ništa nije srodnije od mita, kao odraza najuniverzalnijih stanja iz idealne
prošlosti. Na taj način pesnik postulira univerzalnu validnost mmuzičko-lirskih osečanja za
sva vremena, i time čini korak ka nastanku apsolutne muzike. Ograničenje antičke muzike je
što je okazacionalna muzika, tj. prepostavlja postojanje muzičkih i nemuzičkih stanja. Stanje
u kome čovek peva se uzima kao kriterijum. Na taj način se vizuelni i zvučni svet koji su
obično naizmenični drže paralelno. Radnja uvek dovodi samo do patnje, a izliv osečanja čini
novu radnju nužno,. Kao posledicu toga ne traga se za posrednikom između ta dva sveta već
za njihovom potpunom suprotnošću. Za smenom razuma i osečanja. (RACIONALNOG I
IRACIONALNOG). Euripid uvodi dijalektiku u dramski dijalog. Posledica tog uvođenja je
neprirodno razdvajanje između osečanja i razuma, muzike i radnje, uma i volje.zbog koga
svaki razdvojeni deo propada. Na taj način iz tragedije nastaju apsolutna muzika i porodični
komad.
Prema Ničeovom tumačenju Demokrit ekspliicitno poriče identiitet atoma sa teleološkim
faktorima kao što su razum i sila već priznaje samo mehanicističku uzročnost.
Niče tvrdi da estetika muzike kao svoje počettne tačke uzima dejstvo:
A. .
1) Note kao tona.
2) Niza nota.
3) Intervala.
B.
4) Ritma.
C. .
5) Konsonance nota
Uzrok note. Jezik nagona, poput pesme ptica. Izvor dejstva muzike je dakle u nagonima, u
volji. Pstoji paralela između muzike i jezika. Jezik čine zvuci kao i muziku. Jezik čine usklici
i reči. U uslicima je muzikalnost već prisutna dok su reči osiromašene muzikalnosti sve dok
se ne pojave nagoni kada muzikalnostt reči ponovo dolazi u prvi plan. To je prvobitni izvor
pesništva i muzike (VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD O ESTETICI, ZA METAFORIČKI
JEZIK, KAO I ZA RAD O JEZIKU).

Autor primečuje da se u ovoj verziji teorije osbine atoma ne mogu svesti na mehanicističke
uzroke kao što je raspored fonetskih materijala u sekvence, modulacije, kombinavije itd, a još
manje u strukture jezika koje zavise od čula.
Demokrit stav da slično prepoznaje slično primenjuje i na živa i na neživa bića (DILS).
Uzvik kao poreklo jezika, dok je istovremeno i njegova negacija. (VAŽNO ZA
REVIDIRANI RAD O ESTETICI, ZA METAFORIČKI JEZIK, KAO I ZA RAD O
JEZIKU).
Autor zaključuje da je ovde Demokritova fiziologija povezana sa Šopenhauerovim
razmatanjem Volje što izaziva saučešništvo materijalizma i volje. Ovo uvođenje volje vrača
teoriju materijalnosti zvuka jezika u svojoj čistoj zvučnoj dimenziji što je daleko od
Šopenhauerovog lingvističkog ekspresivizma. Iz Šopenhauerove perspektive atomi su
imaginarne tvorevine volje ili pokušaji da se ta volja objasni mehanicistički.
Niče tvrdi da Demookritova hipoteza nije toliko pogrešna već da izražava tačkoliku suštinu
volje čije ritmično pulsiranje i samo predstavlja vrstu atomizma (VAŽNO ZA PROJEKAT,
DEO O DIONIZIJSKOM).
.Dioniski pogled na svet 4:Ton simbolizuje zadovoljstvo i nezadovoljstvo. Sama volja se
izražava simbolikom jezika tona, tj. u ritmu. U dinamici tona se dočarava intenzitet volje,, u
smeni zadovoljstva i nezadovoljstva. Međutim onaj deo volje koji se ne može slikovito
izraziti predstavlja se u harmoniji.  Volja i harmonija kao njen simbol su čista logika.  Dok su
ritam i dinamika donekle spoljašnji aspekti volje koji se izražavaju u simbolima I
fenomenalnog su karaktrera(APOLONIJSKI ASPEKT) harmonija je simbol čiste suštine
Volje.  Zato u ritmici i dinamici pojedinačna pojava je i dalje samo pojava, tako da se te
strane i muzika spada u umetnost privida (APOLONIJSKU UMETNOST). Harmonija
predstavlja onaj ostatak koji se ne može predstaviti, o Volji koja se nalazi unutar i izvan svih
pojava, i zbog toga harmonija nije samo simbol osečanja već i čitavog sveta. U toj sferi
pojmovi su bespomočni. . U ditirambu ćovek ne želi da se izrazi kao individua, nego kao
vrsta.  Kao vrsta čovek se izražava kroz gest plesa. On taj stepen izražavanja prvazilazi tonom
kojim se izražava kao postojanje po sebi, sama Volja. Dok pokretom, plesom ostaje unutar
vrste i privida on tonom prevazilazi njihove granice.  Ton postaje muzika u stanjima največeg
zadovoljstva i nezadovoljstva, u stanju zanosa osečanja (DIONIZIJSKOM ZANOSU)  koji
se izražava uzvikom. Međutim i uzbuđenja manjeg intenziteta poseduju svoj tonski simbol. 
Za svaki gest postoji odgovarajuči ton, ali njega do čistog tona može pojačati samo zanos
osečanja
Rani posthumni spisi 7 (147)(1870) (moj prevod) : Sudar je problem za objašnjene samo ako
se veruje u stvarno postojanje dve mase. Lajbnicova fizika influksa ne postoji
Rani posthumni fragmenti 19 (159) :Sudar, to jest uticaj jednog atoma na drugi pretpostavlja
postojanje utiska. Inherentno strane stvari ne mogu uticati.  Postojanje utiskaka nije
problematično za objašnjavanje već postojanje svetsti, ali i ona je objašnjiva ako sve stvari
poseduju utiske. Ako sve stvari poseduju utiske onda postoji isprepletenost centara utisaka
različite veličine. Ti kompleksi utisaka ratličite veličine nazivaju se voljom. Čoveku je teško
da odbaci kvalitete.
Rani posthumni fragmenti 19 (121)(1872):Utročnost je nepoznata.  To je razlog za apsolutni
skepticizam, za nužnost iluzije i umetnosti. 
Autor primečuje da Niče prateći Langovu ideju da red i nerd ne postoje u prirodi već da
postoje samo forme iskustva vidi svet ne kao čvrstu strukturu postojanja već kao uslove
mogučnosti, koji su načinjeni saznatljivim projekcktivnim, tačnije retroaktinim uzročnim
zaključivanjem. To je Kantova ideja ali je istovremeno i protiv Kanta jer Niče ne postulira
kontinuum mogiučnosti već prekid takvog kontinuuma. Ti prekidi su posledica pokušaja da se
zamisli uzročost bez delovanja. Ta bi postojale mogučnosti stvarnosti se mora pripisati
svrhovitost delovanja kao niz isprepletenih motiva. Priroda se ne može zamisliti osim ak
delovi uma koji su je zamislili nisu strukturalno deo te predstave o prirodi. Ta predstava zato
nužno prekida samu sebe jer se mora pretvoriti u fascinaciju. Zato Niče protiv Langa tvrdi da
priroda nije ispunjena čudima već je perforirana čudima.
Volja za moć 620: Sila nikada nije empirijski dokazana već samo dejstvo koje je prevedno na
nepoznati jezik sile.  Čovek je toliko navikao na postojanje pravilnosti u sledovanju da ga
njegova čudnovatost više i ne čudi.
Volja za moć 621: Sila koja je nezamisliva je prazna reć i mora se izbaciti iz nauke., ko i
mehanička sila privlačenja i odbijanja  ćiji je cilj samo da stvori predstavu o svetu.
Volja za moć 622:Pritisak i guranje nisu osnovni već izvedeni pojmovi. Oni pretpostavljaju
nešto što drži stvari zajedno i  što potisuje i gura.
Autor tvrdi da je mali korak između ove Ničeove tvrdnje i metafizičkog diskontinuiteta koji
nudi postuliranje praznine. Na osnovu toga on smatra da Niče ceni atomizam jer atomizam
postuliiranjem realnosti na granici zamislivog atomizam obezvbeđuje sopstvenu evakuaciju.
To čini i Kantova filozofija mada Kant odbacuje imanentne nemogučnosti, uslove
nemogučnosti., iz svog sistema.
Aitor misli da Niče smatra da formi života, njegovoj svrhovitosti protivreče njegove beskrajne
varijacije, koje čine žibot beskrajnom kombinatorikom bacanja kockica, slova bacana
nasumično na papir, zato tragedija da je bacanje bilo bar malo drugačije je mogla postati
komedija. Život je neivestan podjednako kao slučajna kolokacija elementarnih čestica ili
slova, podjednako je sačinjen od uspeha koliko i od neuspeha, neteleoloških i teleoloških
faktora. Međutim mada je bez forme, život ne funkcioniše slučajno već u skladu sa slepom
slepom nužnošću, uzročnosti bez svrha, ananke bez ciljeva.koja prati najrigorozniju
zakonitost samo ne u skladu sa racionalnim zakonima(VAŽNO ZA PROJEKAT, AMOR
FATI)
Volja za moć 708: Kad bi kretanje sveta imalo konačan cij taj cilj bi već bio dosegnut. Jedina
činjenica je da svet nema konačan cilj. Svaka filozofija i nauka (mehanicizam)  kojoj je taj cilj
nužan protivreči činjenicama. Niče traga za pojmanjem sveta koji se slaže sa ovom
činjenicom. Postojanje mora biti opravdano u svakom trenutku ili biti nemerljive vrednosti,
Ne sme sadašnjost biti opravdana budućnošću, a prošlost sadašnjošću. To je nužnost koja nije
u obliku vladajuće opšte sile ili prvog pokretća ili kao nužni uslov neke vredne posledice.
Zato se treba osloboditi pojma Boga, bića kome se pripisuje sva zbivanja, koji oseća i misli
kao i mi, ali ne želi da dela.Zato je pojam, Boga beskoristan i takoe predtavlja zbir sve patnje i
nelogičnosti koja obezvređuje nastajanje. Ne sme se dopustiti nikakvo biće (metafizika) jer
time nastajanje gubi vrednost i postaje besmisleno. Pitanja su zašto je morao da nastane privid
bića i  zašto su sve vrednosti čiji je osnov postojanje bića izgubile vrednost? Hipoteza o biću
je koren klevetanja sveta (Bolji svet, istinski svet, drugi svet, stvar po sebi).
1. Nastajanje ne teži konačnom cilju, ne završava se  ,,bićem”
2. Nastajanje nije prividno stanje, već je postojanost bića privid.
3. Nastajanje je iste vrednosti u svakom trenutku, odnosno intrinsično je bezvredno,  jer
nedostaje merilo vrednosti po kome bi procenjivao vrednosti. Opšta vrednost sveta se
ne može izmeriti,  zato je filozofski pesimizam smešan.
Autor smatra da se na ovaj način Demokritove ideje infiltriraju u Kantovo i Šopenhauerovo
viđenje teleologije. Demokritova kosmologija je svrhovita bez ikakve prave svrhe. Prema
Demokritovoj teoriji porekla kosmosa koju Niče usvaja, svet se beskonačno rekomponuje, on
je slučajan rezultat čiste logičke nužnosti, on je sam svoj uzrok i postao je ono što jeste.
Demokritov atomizam je hiperalergičan na ideju prirodnih ciljeva i na taj način je u oštrom
kontastu sa Anaksagorinom teleologijom i njegovom koncepcijom nousa.
Geneologija morala III 27: Ateizam nije u suprotnosti sa asketskim idealom, on je njegovo
jezgro, njegov najsublimiraniji oblik, jer je želja za istinom njihov zajednički koren. Sve
velike stvari moraju prevladati same sebe, moraju se potčiniti zakonu koji su sami doneli.
Hrišćanstvo je progutao sopstveni moral, asketski ideal. Tako će i volja za istinom progutati
sam sebe, tako što ćemo dovesti same moralne vrednosti u pitanje.
Niče smatra da dugujemo Demokritu još mnogo žrtvi da bi okajali povrede koje su mu zadate
u prošlosti. Retko je neki autor patio od toliko mnogo napada iz tako mnogo različitih motiva
kao Demokrit. Teolozi i metafizičari su ga napadali zbog svoje kivnosti na materijalizam.
Egzemplar za tu kivnost je Platon koji je iz svog resantimana prema materijalizmu, i
Demokritu kao otelotvorenjem materijalizma hteo da spali Demokritova dela ali posle
naknadnog razmatranja je odustao jer su već bila suviše rasprostranjena. Demokritovo
preživljavanje prema Ničeovom mišljenju ne predstavlja inkarnaciju paganske antike već
antitezu idealizmu zapadne filozofije. Demokrit nije izmišljen kao fikcija već je otporna
figura protiv koje se samo može pisati, kao njegovo postuliranje materije koje je on sam
prožeo skepticizmom i poetskim verovanjem. Demokritov značaj prema Ničeovom mišljenju
ne leži u tome što je začetnik već predstavlja lažnost svih takvih začetnika. Demokrit kao
distematičarski učenik Leukipa koji nije začeo atomizam, predstavlja nemogučnost
apsolutnog početka filozofije već predstavlja dužničku strukturu filozofije jer filozofija uvek
duguje istorijskim uslovima i rivalstvima, na način na koji Platon duguje više Demokritu nego
što bi ikada iz ljubomore priznao ili način na koji idealizam, uključujući hriščanstvo
konstruiše sebe kao negaciju materijalnog sveta crpeći svoju moč iz saamog sveta koji poriče
(POPUT MORALA ROBOVA KOJI SVOJU MOČ CRPI IZ VREDNOSZI MORALA
GOSPODARA KOJE PORIČE).

Genealogija morala III  11:Asketski ideal je izvor sveštenikove vere,volje, moći i interesa.On
je uslov njegovog postojanja. On baš zbog toga jer od tog ideala ima koristi nije najbolji
branilac tog ideala, baš kao i kad žena brani žene (FEMINIZAM). Sveštenik život sa svim
onim što ga prati poput prirode,  sveta, cele sfere koja nastaje i propada,  povezuju sa
drugačijom vrstom postojanja (ISTINSKI SVET) koja mu se suprostavvlja i isključuje ga
osim ako se ne okrene protiv samog sebe, ako ne porekne samog sebe. U tom slučaju život se
smatra mostom ka toj drugoj vrsti postojanja. Sveštenik tretira život kao zabludu koja se
ispravlja delanjem, koja se mora ispraviti jer on nameće svoje vrednovanje postojanja. Ovaj
način vrednovanja je jedan od  najrasprostranjenijih. Zemlja je asketska planeta, zemlja 
nezadovoljnih, arogantnih i odvratnih stvorenja, koji preziru sebe, svet, ceo život i povređuje
sebe jer stiče zadovoljstvo povređivanjem što je za njega jedini oblik zadovoljstva. Sveštenik
ne pripada nijednoj određenoj rasi, nastaje iz svih društvenih slojeva. Njegove vrednosti nisu
nasledne jer ga nagon sprečava da se razmnožava. Nužno je da se ova životu nenaklonjena
vrsta napreduje i uspeva. Sam život ima interes u održanju postojanja ove samoprotivrečne
vrste. Asketski život je samoprotivrečan u njemu vlada najveći resantiman nezadovoljenih
nagona i volje za moć koja želi da zagospodari smamim životom, njegovim osnovnim
uslovima, oni koriste moć da blokirajju izvore moći, oni su pakosni prema fiziološkom
razvoju a posebno na njegove izraze, lepotu i veselost. Zadovoljstvo traže u neuspehu,
propadanju bolu, nesreči, ružnoći, namernom osiromašenju,  samouništenju, samožrtvovanju,
Oni predstavljaju sukob koji želi da bude u sukobu, oni uživaju u toj patnji, njima raste
samopouzdanje i pobedonosnost proporcionalno slabljenju uslova njihovog postojanja,
njihove fiziološke  sposobnosti za život.

Niče tvrdi da je reduktivni mazterijalizam obrnuti platonizam, da je i sam oblik idealizma. To

bi predstavljalo največu sramotu za platonizam. Demokrit predstavlja neuspeh zapadne
filozofije da začne samu sebe, da se oslobodi sopstvenih ograničenja poput istorije, materije i
izvođenja ideja iz prethodnih izvora, i da se veže za čistiju misiju, za bezvremenu bestelesnu
istinu.
O budučnosti naših obrazovnih ustanova:  Na taj način tumačenje večnih sličnih problema
zamenjuje istorija i filologija. Filozofija je postala veština tumačenja nekadašnjih filozofija,
postala je vrsta filologije
Rani posthumni fragmenti 23 (17)(1872):  Neverovatno je koliko su brzo Grci postali
slobodni u poređenju sa tlačiteljskim predrasudama srednjeg veka. Po tome se mogu porediti
sa kulturom renesanse. Za Talesa koji je predvideo pomračenje sunca jedino mu je računica
bila neprecizna, ljudi nisu mislili da je mag ili u dosluhu sa demonima već su mu se divili.
Demokrit je najslobodnije ljudsko biče.
Epigraf Ničeovog prvog objavljenog rada iz filologije ,,O izvorima Diogena Laertija“ gje
preuzet iz Pindarove Pitijine Ode i glasi Postani ono što jesi (VAŽNO ZA REVIDIRANI
RAD IZ ESTETIKE I DEO PROJEKTA O POSTANI ONO ŠTO JESI).
Ecce Homo – Zašto pišm tako dobre knjige 2: Ničeova publika su probrani intelektuaci, jakih
ličnost, dobrog vaspitanja, na visokim položajima, pa čaki i geniji. Poznat je širom Evrope:U
Beču, Sankt Peterburgu, Stokholmu, Kopenhagenu, Parizu, Njujorku… Svuda sem u
Nemačkoj. Ničeov učitelj Ricl je tvrdio da on svoje filološke rasprave koncipira poput nekog
francuskog romansijera unoseći u njih napetost do granica besmislenosti. Njegov ditirambski
stil zrači nenemačkim duhom.  Žene osečaju da ih on bolje razume.
Pišući Laertanu Niče je želeo da sakrije logički skelet eseja, da on ne bude tako transparentan
kao u slučaju njegove studije o Teognisu. On želi da svojim filološkim esejima da umetničko
ruho. Da bi to postigao Niče Dioklu daje odlučujuću ulogu i njegovog savremenika Trasila
proglašava mlađim savremenikom, mada je istorijski bilo obrnuto.
Autor primečuje da prema Laertani na kraju Demokritov ultimativni neprijatelj nije bila
Platonova ljubomora, ni pogrešna ambicija neopitagorejca i neuspelog filologa Trasila koji je
preuredio naslove Demokritovih dela na način koji je poznat danas, već nemar prosečnog
pesnika koji je ostao poznat po pisanju izmišljenih epitafa o mrtvim filozofima u
epigramskom obliku, Diogena Laertija.
Niče tvrdi da Diogen Laertije nije bio epikurejac, kao što se inače veruje, već patonista.
Neki tumači smatraju da je u Demokratei Trasil Ničeov alterego. Autor se slaže da zaista
postoji sličnost između Ničeove filološke pameti, njegove inspiracije intelektualne agilnosti i
dara za poređenje, skrivene analogije sposobobnosti da postavlja paradoksalna pitanja, i
Trasilove pameti koja se ogleda u pokušaju da Demokritovu filozofiju tumači kao nastavak
pitagorejske. Međutim Niče je smatrao da je i pored svoje zainteresovanosti za Pitagorinu
filozofiju Demokrit bio nezavistan mislilac čiji atomizam ide u smeru surotnom od
pitagorejske metafizike. Takođe po pitanju porekla jezika Demokrit je bio na strani
konvencionalista i protiv pitagorejaca jer je smatrao da je jezik ljudska tvorevina, a ne
prirodna pojava kao što su smatrali pitagorejci. Pitagorejska teorija brojeva je korisna jer
može da se prilagodi atomiszičkom okviru jer je u skladu sa ciljevima atomizma ali osnovni
pojmovi atoomizma ne duguju ništa pojmu broja. Zato Niče zaključuje da Pitagoru i
Demokrita deli intelektualni jaz. Zato Niče kritikuje Trasila što je zbog svoje ambicije
pokušao da svari. Demokritovo delo unutar pitagorejskih kategorija. Na osnovu toga autor
tvrdi da je sličnost između Trasila i Ničea samo površinska, na isti način na koji Niče smatra
da je sličnost između Demokrita i Trasila samo u njihovoj univerzalnoj sklonosti ka učenju, u
slučaju Demokrita na atomistički način, a u slučaju Trasila na pitagorejski. Niče vidi pamet
kao nešto što daje osnovu metodološkoj rigoroznosti koja uvek sadrži konotaciju skeptičkog
uzdržavanja od suda i složeno istraživanje uslova mogučnosti same filologije dok je Trasilovo
verovanje više od svakog razuma. On je toliko daleko od metodološke rigoroznosti da je
sputao prenos Demokritovih dela, smanjivši njihov broj sa trista što je spekulisao Ricl, na
samo pedset i šest, i na taj način ih je unakazio nasumičnim šematizovanjem. To su posledice
Trasilove pameti.
Autor smatra da je Niče sličniji Diokleu ali mu on i dalje nije alterego jer je Ničeov filološki
pristup modelovan po uzoru da Demokritovu metodlošku rigoroznost koja obuhvata i
skeptičke sklonosti prema svim dogmatskim istinama.
Zato autor zaključuje da Ničeove mnoge identifikacije nisu motivisane simpatijom već su one
delimične i protivrečne vođenje teatralnom svrhom jer njegova dela izlažu složena
epistemička, kulturna i ideološka ulaganja koja su uvek zalozi u filologiji. Niče je odjednom
iTrasil, Demokrit, Diokle i čak i Platon. Za Ničea filologija je izraz filologa. Međutim nije
svaki objekat o kome se razmata slika subjekta iz dva razloga:
1. Asimetrija samorefleksije za Ničea leži u prirodi samog subjekta koji je u
konstantnom ratu sa samim sobom i biva povučen u siprotnim smerovima. Subjekat
nije prost entiitet več je skup nagona koji postižu maksimalno samo delimično
jedinstvo i zato je pun slepih tačaka koje izbegavaju samorefleksiju. One se otkrivaju
u nepodudaranju sopstva sa njegovim različitim odrazima u očima drugih i u mnoštvu
protivrečnih identifikacija kojima nastaje subjekat.
2. Istorijske pukotine i preklapanja se uvek moraju uzeti u obzir i one sčluže kao
prepreke u samorefleksiji ali i kao njni uslovi.
Na osnovu toga autor zaključuje da subjekat za Ničea nikada nije početna tačka analize se u
smislu da je on filologu najneposrednije dat. Subjekat preostaje ali ne bez duge praistorije
sukoba i nadmetanja čiji je filolog samo poslednji simptom. Filolog je rascepljen između
rigoroznosti i inovativnosti od kojih nijedan nisu dati u svetuu niti se mogu nači u čistom
obliku već su samo kontigentni identitetii zbog svoje neizbežne zaraženosti istorijskim
prethodnicima zbog koje je nemoguča čista inovativnost, i njihovom međusobnom
zaražennošću ubog čega je rigoroznost samo opšteprihvačena i konvencionalna fikcija,