Moč, afekt, znanje: Niče o Spinozi

Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  15  (17) (1881): U Antici svaki viši čovek
(GOSPODAR) je želeo slavu. Razlog za to je što je svako verovao da čovečanstvo počinje sa
njim. Sa druge strane Niče se ponosi time što ima poreklo i zato mu ne treba slava. On je već
živeo kroz  Zaratustru, Mojsija, Muhameda, Isusa, Bruta, Platona, Spinozu, Miraboa. On je
prvi na izrazio neke ideje kojima je trebalo milenijumi da sazru u njima. Oni su aristokrate u
istoriji duha, Tek se Kod Ničea prvi put javlja istorijski nagon.
Srednji posthumni fragmenti 25 (454) (1884):Čovek je nešto to treba prevazići. To zavisi od
tempa. Grci to čine bez žurbe. Ničeovi prethodnici su bili Heraklit, Empedokle, Spinoza i
Gete.
Srednji posthumni fragmenti 26 (432) (1884):Niče smara da je njegova genealogija slična
Spinozističkom antiteleološkom pokretu njegovog doba sa tom razlikom da on smatra i volju i
svrhu iluzijama. Ona je slična i mehanicizmu jer sva etička i estetička pitanja svodi na
fiziološka, sva fiziološka na hemijska, a sva hemijska na mehanička sa tim što ne veruje u
materiju i smatra da je Ruđer Bošković izveo naučnu revoluciju sličnu Kopernikovoj. Takođe
smatra neplodnim sve što ima samosvest za početnu tačku i veruje da nije dobro nijedno
istraživanje koje ne uzima telo kao vodeći princip. On shvata filozofiju ne kao dogmu već kao
privremenu regulativu istraživanja.
Ljudsko, suviše ljudsko II 408: Niče je poput Odiseja odlazio u svet mrtvih i često će iči tamo.
Zarad toga je žrtvovao i sopstvenu krv. U svojim trenucima usamljenosti raspravljao je sa
četiri para: Epikurom i Montenjom, Geteom i Spinozom, Paltonom i Rusoom, Šopenhauerom
i Paskalom. Od njih je želeo da zna kada je u pravu, a kada nije. Želeo je da zna i kada se oni
slažu međusobno. U svim svojim postupcima i rečima vodi se ovom osmoricom. U poređenju
sa njima živi su senke jer su mrzovoljni, nespokojni i pohlepni za životom, dok ova osmorica
izgledaju življe jer posle smrti ne mogu da budu umorni od života. Važna je večna živahnost,
a ne večni život ili život,
Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  12 (52 )(1881): Niče je ponosan što je Platonov,
Paskalov, Spinozin i Geteov naslednik kada govori o njima. Kada govori istinu o njima jer su
dovoljno dobri prethodnici da ništa ne mora da krije. Zato je Niče ponosan na prošlost, na
čovečanstvo i apsolutnu istinitost.
Ničeovo pismo Overbaku 30. jul 1881: Ja sam potpuno iznenađen i potpuno očaran. Imam
preteču u Spinozi, i to kakvog preteču. Jedva sam poznavao Spinozu, moja želja za njim je
nagonska. Ne samo da je njegova glavna tendencija ista kao moja – da učinim znanje
najmočnijim nagonom već pronalazim sebe u pet glavnih tačaka njegovog učenja, ovaj naj
abnormalniji i najusamljeniji mislilac mi je najbliži oprecizno u ovim stvarima:
1. Poriče postojanje slobodne volje
2. Poriče postojanje teleologije tj svrhovitosti.
3. Poriče postojanje moralnog uređenja sveta.
4. Poriče postojanje neegoističkog
 5. Poriče postojanje zla.
Mada priznaje da postoje  i velike razlike između njih, Niče smatra da su te razlike izazvane
različitim vremenom, kulturom i stepenom razvijenosti nauke. (VAŽNO ZA RAD).
Pozni posthumni fragmenti 5 (71)(Volja za moć 4,5,,55,114)(1886): 
Evropski nihilizam

1
Prednosti hriščanske moralne hipoteze:
1. Ona je pripisala čoveku apsolutnu vrednost nasuprot njegovoj malenosti i
kontigentnosti u poređenju sa  procesom večnog nastajanja i nestajanja.
2. Bila je sredstvo branilaca Boga  jer je svetu ostavila atribut savršensva računajući u
njega i slobodu i pored sve patnje i zla. To je zlu dalo puno značenja.
3. Stvorila je verovanje da čovek može imati znanje o apsolutnim vrednostima i time mu
dala adekvatno znanje o najbitnijim stvarima.
4.  Sačuvala je  čoveka od samoprezira jer je čoveka, da se ne okrene protiv života od
očaja izazvanog znanjem. Dakle bila je sredstvo za održanje.
Zaključak je da je moral bio lek protiv praktičnog i teorijskog nihilizma.

Mešu silama koje je moral razvio bila je i istinoljubivost.Ona se okreče protiv morala i
razotkriva njegovu teleologiju i pristrasnost. I taj uvid u dugo ukorenjene laži zbog čijeg
mogučeg uklanjanja je čovek očajavao, bio je stimulus ka nihilizmu. Potrebe čoveka koje je
stvorilo moralno tumačenje postaju potrebe za laži. Od tih potreba zavise  najviše vrednosti
zahvaljujući kojima čovek podnosi život. Antagonizam između  znanja koje je bezvredno i
zabrane da vrednuje ono čime čovek želi da se obmane rezulltira poništenjem.

3
Lek za nihilizam više nije nužan. U Evropi život više nije toliko  neizvestan, kontigentan i
besmislen. Toliko isticanje vrednosti čoveka i zla biše nije potrebno. Čovek može da izdrži
prilično smanjenje te vrednosti, čovek može da dozbvoli mnogo besmisla i kontigentnosti.
Moć koju je čovek postigao dozvoljava smanjenje discipline čiji je najjači oblik moralno
tumačenje. Bog je previše ekstremna hipoteza.

4
Krajnostima se ne suprostavlja umerenost, već druga krajnost. Zato veru u Boga  i moralni
poredak sveta zamenju vera u apsolutnu nemoralnost prirode jer u njoj ne postoji smisao i cilj.
Ta promena vere je psihološki nužna strast. Nihilizam se javlja ne kao izraz slabljenja volje za
životom  već zbog nepoverenja u smisao. Ako biva odbačeno tumačenje koje se smatra za
jedino tumačenje javlja se osečaj besmisla.

5
 Skepticizam prema dosadašnjim vrednostima dostigao je toliki stepen da se javlja mišljeje da
vrednosti uopšte ne postoji. Ovaj osečak besmislenosti parališe delovanje i napredak.

6
Krajnji oblik nihilizma bi bilo većito vračanje istog besmislenog života. Znanje i životna
snaga nas teraju na tu misao. Misao da kad bi život imao svrhu već bi je dostigao.

7
Panteistička vera da je sve savršeno, božanstveno i večno takođe implicira misao o večnom
vračanju. Da li je ovo shvatanje sveta sprečio moral robova. Da li ima smisla postulirati
ovakvog novog boga umesto tek prevaziđenog hriščanskog Boga? Da negiramo svrhu
proceša, a ipak da pozitivno vrednujemo sam proces? To je moguće samo ako u svakom delu
procesa vidimo neki uvek isti rezultat. To je učinio Spinoza verujuči da je svaki trenutak
logički nužan.
8
Ali on je izuzetak.  Kada bi  se karakter života koji se nalazi iza svake pojave i koji se kroz
nju ispoljava čovek prepoznao kao svoj karakter on bio bio prinuđen da prihvata svaki
trenutak svoga života. Za to je potrebno da se karakter života smatra nečim dobrim, prijatnim
i vrednim. 
9
Moral je gospodara video kao svog neprijatelja od koga se prosečan čovek treba odbraniti i
koga treba ojačati. Moral je zato propovedao mržnju i mrezir prema osnovnoj osobini
gospodara, volji za moć. Kad bi  slabi izgubili veru u ovaj moral, u svoje pravo na preziranje
volje za moć upali bi u stanje nihilizma. Jer volja za moralom je prikrivena volja za moć,
sama mržnja i preziranje volje za moć je manifestacija te moći. Kada bi to shvatio rob bi znao
da je jednak gospodaru, da nema veća prava od njega.
10

Jedina vrednost života je moć pod pretpostavkom da je život volja za moć. Moral je sačuvao 
slabe od nihilizma time što im je dao metafizičku vrednost dao im je rang koji nije u skladu sa
svetskim poretkom. Ovaj moral je propovedao pokoravanje i poniznost. Ako vera u ovaj
moral propadne, slabi bez utehe bi propali i sami. 
11

Ova propast se manifestuje kao samouništenje, kao nagon za uništenje onoga što mora
propasti. Simptomi su mučenje samih sebe, trovanje, opijanje, romantizam i postupci koji
močne čine njihovim neprijateljima. Volja za uništenjem je manifestacija nagona za
samouništenjem, nagona za ničim.
12

Nihilizam je simptom toga što slabi nemaju više utehe. Oni uništavaju da bi sami bili uništeni.
Bez morala robova oni više nemaju razloga za samožrtvovanje, da zastupaju preziranje moći
dok je žele, time što će gospodre naterati da od njih napravi mučenike. To je oblik budizma,
aktivnog odricanja, nakon što je život izgubio smisao.
13

Slabost života sa pojavom nihilizma nije postala veča. Bog, moral i samoožrtvovanje bili su
lek za veču slabost.  Aktivni nihilizam se javlja pod boljim uslovima. Samo prevazilaženje
morala prerpostavlja izvestan stepen razvoja kulture, a ona izvesno blagostanje. Umor koji je
izazvao sukob različitih filozofija, i stvorio skepticizam prema filozofiji pokauje da nihilisti
nisu na nižem stepenu razvoja. Učenje o večitom vračanju istog imače podršku naučnih
hipoteza,
14

Zlosrečan je u Ničeovo vreme bio fiziološki, a ne politički pojam. U sloju najnezdravijih ljudi
Evrope nastao je nihilizam.Za njih bi večito vračanje istog bilo prokletstvo. Onda se on više
ne bi uzdržavao od akcije zbog besmislenosti postojanja, već bi pokušao da odstrani sve
besmisleno i nesvrhovitosti iz života. Vrednost ove krize je to što pročiščava, što različite
ljude ujedinjava zajedničkim dužnostima i tstiče one slabe, najslabije karike. To je početak
stvaranje hijerarhije prema moći, iz perspektive zdravlja, nezavično od postoječih društvenih
oblika.
15
Najača klasa biće oni umereni, kojima nije potrebna vera u krajnosti, oni koji vole slučaj i
besmislenost, oni koji imaju skromno mišljene o ljudskoj vrednosti, a da zbog toga ne postaju
slabi. Oni najbogatiji zdravljem koji su prevazišči najveće bolesti pa se zato više ne plaše
bolesti. Ljudi sigurni u svoju moć i koji ponosno predstavljaju vrhunac ljudske moći.
16
Šta bi takav čovek mislio o večnom vračanju istog?
Autor ističe da ne postoje dokazi da je Niče čitao Spinozu direktno nego je Ničeovo znanje
Spinoze posredovano sekundarnom literaturom i razgovorom sa drugima (VAŽNO ZA
RAD).
Autor tvrdi da se Ničeov dodir sa Spinozom može podeliti u tri perioda:
1. Od 1872. do 1881. Ničeovi komentari o Spinozisu kratkii,, ne pokazu nikakvo
posebno znanje o Spinozi i poitivni suu i nekritički.

Ljudsko i suviše ljudsko I 157: Umetnički genije želi da obraduje druge ljude ali ne
može da ih primora da uživaju u njegovim delima što je izvor njegove patnje. Zato
umetnik uživa najviše u stvaranju. Patnje umetni;kog genija su nekada velike jer je
njegova ambicija i yavisti. Genije znanja, kao što us Kepler i Spinoza,  se ne žali toliko
na svoje patnje veće od umetnikovih jer računa da će biti prepoznat u budučnosti. Ako
je genije znanja istovremeno i moralni genije, on pati jer se oseča kao izuzetak,
usmeravajuči svoju nadličnu senzibilnost ka patnjama naroda, čovečanstva, kulturi i
postojanja.koja svoju vrednost dobija ako je povezana sa teškim i dalekim saznanjem
jer empatija sama po sebi je bezvredna. Međutim treba biti nepoverljiv prema onima
koji tvrde da se tako osečaju jer ne postoji način za znanje da li su ta osečanja prava.
Ljudsko, suviše ljudsko I 475:Trgovina i industrija, komunikacija putem knjiga i
pisama, uiverzalna kultura i nomadski život slabe i uništavaju evropske narode. Od
njih zbog konstantnoh ukrštanja nastaju mešovite rase. Protiv toga namerno ili
nenamerno izdvaja se nacija kao posledica izdvajanja nacionalnih neprijatelja ali
mešanje rasa se nastavlja i pored toga.. Takođe ovaj veštački nacionalizam je
podjednako opasan kao veštački katolicizam jer je on nasilno vanredno stanje koje
manjina nameče večina i za njegovo očuvanje potrebni su  lukavstvo, laž i nasilje.
Uzrok tog bacionalizma nije interes naroda već određenih viših klasa poput plemstva i
trgovaca. Evropljanin treba da teži spajanju naroda. Uloga Nemaca u tom zadatku je
da budu tumači i posrednici između naroda. Problem Jevreja postoji samo kod
nacionalnih država jer njihova efikasnost, inteligencija i volja koje su rasle
generacijama izazivaju zavist i mržnju među drugim narodima i jevreji postaju krivci
za sve javne i lične nesreče. Kad zadatak ne bude čuvanje naroda već stvaranje
mešovite Evropske rase Jevreji  če biti poželjan i koristan sastojak kao i svaki drugi
narod. Neprijatne i opasne osobine imaju svi narodi, pa i Jevreji. Međutim njima treba
zahvaliti za najplemenitijeg čoveka, Hrista, najčistijeg mudraca Spinozu. najmočniju
knjigu - Bibliju. i najuticajniji moral - moral robova. Takođe u srednjem veku
Jevrejski filozofi, naučnici i lekari su bili prosvetitelji i oni su zaslužni  za prirodno,
racionalno i nemitskom objašnjenje sveta i što su nastavili prosvetiteljstvo antičke
Grčke i Rima. Ako je hriščanstvo bilo donosilac istočne tradicije na zapad,, Judeizam
je čuvao zapadnu tradiciju odnosno  Evropsku istoriju i zadatak činili nastavkom grčke
istorije i zadatka.
Zora 497: Sa jedne strane geniji su ljudi čiji je intelek nezavistan od njihovog
temparementa i karaktera kao što su Platon, Spinoza i Gete. Sa druge strane su geniji
oni koji nikada nisu uspeli da se oslobode svog temparementa, a ipak su davali tvrdnje
univerzalnog važenja poput Šopenhauera. Oni nisu mogli da se oslobode sebe ali su
 verovali da sebe mogu naći svuda i u tome je bila njihova veliina. Prva vrsta genija
ima objektivan pogled na svet slobodan od njihovog temparementa i karaktera, čak i u
suprotnosti sa njima. Ali tu veštinu nisu dobili od rođenja već su je naučili
Autor smatra da je tokom ovog perioda Niče bio izložen mnogim tumačenjima Spinoz,
uključujući Geteovo, Šopenhauerovo, Langovo, Spirovo, i Diringovo, kao i razgovora
sa Overbakom, Polom Reom i Lu Salome.
Srednji posthumni fragmenti 19 (68) (1876): Niče navodi Spinozin citat da slobodan
čovek misli najmanje o smrti. i da se njegova mudrost sastoji na razmišljanju o životu,
a ne o smrti.
POSTAVKA LXVII: Slobodan čovek najmanje misli o smrti i njegova mudrost se ne
sastoji od razmišljanja o smrti već o žibotu.
Genealogija morala II 6: Pojmovi iz sfere obligacionog prava poput savesti, dužnosti i
krivice imaju krvavu istoriju. Čak se i Kantov kategorički imperativ temelji na
surovosti. U toj sferi se spajaju i pojmovi krivice i patnje. Nanošenje patnjom
smatrano je vrhuncem zadovoljstva i odštete. Ono je bila prava svetkovina koja je bila
veća što je veći bio jaz  između hijerarhijskog položaja poverenika i dužnika. Surovost
je kod prrimitivnih ljudi bila nevina, nedostajala joj je zlonamernost (Spinozina
sympathia malevolens),i bila je sastavni deo svih njihovih zadovoljstava i smatrana
normalnom ljudskom osobinom. Tokom razvoja kulture ova surovost se produhovila,
ona je zapravo u temelju kulture. Gledati kako neko pati pričinjava zadovoljstvo, a još
više zadovoljstva pričinjava uzrokovanje nečije patnje. Ovu surovost praktikuju i
čovekovi majmunoliki preci. U pravremenima bez surovosti nije bilo svečanosti, a
kazna je svečana.
2. Drugi period poćinje sa Ničeovim čitanjem Istorije moderne filozofije Kuna Fišera
1881. To čitanje je izazvalo uzbuđenu razglednicu Overbaku 1881. Autor primečuje
da se gotovo sve Ničeove beleške odnose na jedno poglavlje iz Fišerove knjige, na 22.
poglavlje koje za temu ima Spinozinu psihologiju koja sadrži rzmatranje afekata,
volje, vrline i moči.

Ničea posebno privlači Spinozin model ljudske subjektivnosti koji sadrži nadmetanje
afekata u kome jedan afekat može da zameni samo drugi afekat. Aktivni afekti
saznanja mogu pokretati ljudske radnje samo ako nadvladaju strasti.

Vesela nauka 333: Spinoza tvrdi da saznanje samo razmišljanje koje isključuje
smejanje, tugovanje i preziranje, Niče nasuprot njega smatra da je saznanje rezultat
različitih i suprostavljenih nagona za ismevanjem, tugovanjem i preziranjem. Uslov za
svako saznanje je jednostranost perspektiva i njihov sukoba dok ove perspektive ne
dođu do nekog sporazuma jer samo zahvaljujući sporazumu mogu se u životu potvrditi
različiti nagoni i imati svoja prava, Čoveku do svesti dolazi samo taj sporazum pa zato
saznanje smatra nečim pomirljivim, pravednim i dobrim, suprotnošču nagona, dok je
zapravo samo međusobni odnos nagona.  Unutar čoveka postoji herojstvo zaračenih
nagona, a ne  nešto  božansko i večno što što počiva u sebi samom. Dugo je svesno
mišljenje bilo izjednačavano sa mišljenjem da bi se u Ničeovo doba otkrilo da je
večina psihičkih procesa nesvesno. Nagoni znaju kako da se pokažu i kako da se
 povređuju međusobno. Uzrok iscrpljenosti naučnika je iscrpljenost u sukobu
nagona.Svesno mišljenje, a posebno svesno mišljenje filozofa  je najsabije i zato je
najblaži i najmirniji način mišljenja i zato filozof može najlakše upasti u zabludu o
prirodi saznanja.

S one strane dobra i zla 198: Svi etički sistemi koji za cilj uzimaju da usreče
pojedinca su upustva za ponašanje prilagođeni nivou opasnosti u kome pojedinac živi,
recepti protiv njegovih nagona, njegovih dobrih i rđavih sklonosti, ako one imaju volju
za moć i žele da vladaju, lukavstva pod plaštom tradicije, grotesne i besmislene forme
jer se obračaju svima i univerzalizuju tamo gde univerzalizacija nije dozvoljena. Svi
su oni bezuslovni i podnošljivi samo ako delujuonostrano. Po intelektualnom
kriterijumu ti sistemi su od male vrednosti,  oni nisu niti nauka niti mudrost već su
lukavstvo pomešano sa glupošću. Takva je bila stoička ravnodušnost prema nagonima,
Spinozino uništavanje nagona analizom, Aristotelovo  smanjivanje intenziteta nagona
na bezopasnu sredinu kada smeju zadovoljavati, etika sublimiranih nagona
umetničkim simbolizmom, na primer u muziku ili ljubav prema Bogu jer u religiji
nagoni smeju da postoje. Ili prepuštanje nagonima kao što su Hafiz i Gete
preporučivali. (VAŽNO ZA RAD)

Srednji posthumni fragmenti 26 (285) (1884):  O licemerju filozofa:

1. Grci kriju svoj nagon za nadmetanjen odenivši se u vrlinu kao srečni i najvrliji. To je
dakle dvostruko licemerje. Sokrat koji je trijumfovao kao ružni plebejac među
plemenitima i lepima, ubeđivač u gradu govornika, osvajač sopstvenih nagona,
pametni pučanin sa svojim pitanjima među plemstvom tim svim krije svoj pesimizam.
2. Bramani žele da se oslobode od umornog, mlakog i neprijatnog osečanja postojanja.
3. Lajbnic, Kant, Hegel i Šopenhuer poseduju Nemačku dualističku prirodu.
4. Spinozu vodi resantiman, njegov govor o prevazilaženju nagona je licemeran.
(VAŽNO ZA RAD)
5. Licemerje čiste nauke, znanja radi znanja.

Pozni posthumni fragmenti 2 (83) (Volja za moć 550, 627) (1885): Čovek smatra sebe
uzrokom i delatnikom. Sve što se događa predikat je nekog subjekta.U svakom iskazu
leži vera u subjekat i njegove atribute, kao i vera u uzrok i posledicu koja je vrsta vere
u subjekat i atribute. Kada čovek opzyi  nešto traži njegov razlog odnosno traži
njegovu svrhu i njegovog uzročnika, subjekat. Nekad se verovalo u svrhu iza svakog
dela. To nam je najstarija navika. Pitanje zašto je uvek pitanje o finalnom uzroku,  jer
ne možemo opaziti eficijentni uzrok. Hjum je tu bio u pravu, navika (ali ne samo
navika pojedinca) dopušta čoveku da oćekuj da izvestan proces, koji je često
posmatrao sledi za drugim.Ljudksa  vera u uzročnost ne dolazi iz navike već iz njihove
nesposobnosti da neku pojavu protumače drugačije nego kao proizvod nekog subjekta.
To je vera u živa i kognitivna bića kao jedini uzrok,  u volju i svrhu,  volja da su svi
događaji nečije delo, da svako delo pretpostavlja delatnika, to je vera u subjekat.
Pojmovi privlačenje i odbijanje u mehanicističkom smislu su fikcije. Ne može se
zamisliti privlačenje bez svrhe. Privlačenje je volja da se zavlada nekom stvari,
odbijanje je volja da se bori protiv neke stvari ili da se ona potisne. Dakle psihološka
nužnost vere u uzročnost posledica je nemogučnosti da se zamisli događaj bez svrhe
ali to ne govori ništa o istinitosnoj vrednosti te tvrdnje, o tome da li je to verovanje
opravdano. Verovanje u uzročnost nestaje sa verovanjem u svrhu. To je kritika
Spinoze  i njegovog viđenja uzročnosti. (VAŽNO ZA RAD)

Pozni posthumni fragmenti 14  (92) (Volja za moć 432 I 433) (1888):Problem Sokrata
čine dve suprotnosti, tragični i sokratovski nagon mereni prema životu. Pitanje je u
kojoj je meri Sokrat dekadent, a u kojoj se meri zdravlje i snaga izražavaju u čitavom
stavu, u dijalektici,efikasnosti i samokontroli naučnika. To je zdravlje roba, njegova
zloba,lukavost, cenzura su pod kontrolom njegove pronicljivosti.Ta vrsta čoveka je
ružna. Poružnjavanje, samoismevanje, suvoparnost, pronicljivost see suprostavljaju
nagonima. Kod sokrata je sve preterano,ekscentrično, karikatura,  komedijaš sa jakim
nagonima. On otkriva novu vrtu nadmetanja u najvišim atinskim krugovma. On
predstavlja najviši oblik pronicljivosti koju naziva vrlinom. On je smatrao sredstvom
spasenja, on nije izabrao da bude pronicljiv već je to bilo nužno. Držati sebe pod
kontrolom,tako da se čovek bori razumom, a ne nagonima. Spinozina lukavost je bila
otkrivanje grešaka nagona. (VAŽNO ZA RAD)Otkrio je kako se svako može uhvatiti
u grešci kad ga vode nagoni, otkrio je da su da nagoni deluju nelogično,, koristi
samoismevanje da bi sasekla mržnja. Ničeov zadatak je da otkrije koja zajednička i
specifična stanja stvaraju problem Sokrata,njegovo izjednačavanje razuma, vrline i
sreče. On je tim učenjem očarao svet tako da ga se antička filozofija nikada nije
oslobodila. Apsolutni nedostatak objektivnih interesa,mržnja prema nauci,,
specifičnost osečanja sebe kao problema. Bolesna osobina akustičnih halucinacija kod
Sokrata.  Bogati i nezavisni intelekt odbija da se bavi moralom. U vreme bede ističe se
praktična filozofija. Moral i religija kao glavna interesovanja su  znaci bede.
Lukavstvo, jasnoća, strogost i logičnost su oružja protiv divljanja nagona. Oni moraju
biti opasni inaće bi bilo beskorisno razvijati inteligenciju do ovog stupnja. Da bi
inteligencija postala tiranin prvo nagoni moraju biti tirani. Zato je u antici razum
prvopostao jednak vrlini, a vrlina jednaka sreči. Grčki filozofi su bili u istom
psihičkom stanju kao i Sokrat,, na korak od anarhije i neumerenost. Svi su oni bili
dekadenti kojima je bio potreban lekar za koga su smatrali Sokrata. Logika je za njih
bila izraz volje za moćm samokontrola i sreča. Divljina i anarhija nagona kod Sokrata
je bila simptom dekadencije, kao i preterana logika i jasnoće razuma. Oba stanja nisu
normalna i prate jedno drugo. Simptom dekadencije je briga oko sreče, oko spasenja
duše,  jer se trenutno stanje smatra opasnim. Fanatična zainteresovanost za sreču
otkriva boolesni skriveni uzrok. To pitanje je bilo pitanje života ili smrti- Ili propasti
ili biti racionalan. Etik Grčkih filozofa pokazuje da su smatrali da su u opasnosti.

Pozni posthumni fragmenti 18 (16) (Volja za moć 576) (1888): 

Za psihologiju metafizike - uticaj straha

Ono čega se čovek najviše plaši je uzrok njegove največe patnje. Zato se prema tome
ponaša sa največim neprijateljstvom  i isključuje ga iz istinskog sveta. Na taj način su
postepeno eliminisali nagone postuliranjem Boga kao suprotnosti zla tj. stvarnosti
proglasili poricanje želja i nagona. Na isti način su mrzeli iracionalno, proizvoljno i
slučajno kao uzroke fizičke patnje. Zato poriču te elemente u biču po sebi i shvataju ga
kao apsolutnu racionalnost i svrhovitost. Na isti način su se plašili promene i
prolaznosti  što razotkriva njihovu potištenu psihu punu nepoverenja i  rđavih
iskustava. To je slučaj sa Spinozom, suprotna vrsta čoveka bi u promenjivosti videla
 stimulus. Stvorenje puno energije i razigrano smatralo bi baš nagone, iracionalno i
promenu dobrim u eudaimonističkom značenju zajedno sa njihovim posledicama kao
što su opasnost, kontrast i propadanje.

3 Treči period počinje zime između 1885 i 1886

Posthumni fragmenti 2 (161)(1885) (Volja za moć 410): Niče je nepoverljiv prema

epistemološkim dogmama jer su štetne. Takođe kako razum kao oruđe može da
kritikuje sopstvenu podesnost. Ni epistemološki dogmatizam ni epistemološki
skepticizam nisu nikada potpuno slobodni od utilitarnog motiva iz čega sledi da je
sama epistemološka teorija drugorazredne vrednosti iza motiva zbog koga je
prihvačena. I kantov skeptički, i Hegelov istorijski i Šopenhauerov pesimistički stav
imaju moralno poreklo Do sada se niko nije usudio da za predmet kritike uzme
moralna osečanja vrednosti, a pokušaji izrade istorije tih osečanja od strane engleskih i
nemačkih darvinista su bili preslabi. Samo se na taj način može objasniti Spinozino
odbacivanje moralnih vrednosnih sudova koje je jedna od posledica njegove teodikeje,

Autor smatra da se u ovom periodu Niče okreče Spinozi sa obnovljenim

interesovanjem čitajući o Spinozi u delima Lbmana, Lekija i Hofdinga. Još značajnije,
ponovo čita detaljnije Fišera. Beleške nastale tokom ovog drugog čitanja i ima izvore
u više poglavlja, uključujući Spinozin pojam Deus sive Natura, teleologiju, razum,
imaginaciju., mada ponov je poglavlje koje ga ja najbiše zanimalo i bilo izvor najviše
beleški je poglavlje dvadeset i dva o moči afekata. Niče indicira da je Spinozin največi
doprinos njegovo razumevanje afekata moči izražavanja ljudske prirode. (VAŽNO
ZA REVIDIRANI RAD O NIČEU I FROJDU). Razmevanje duše kao mnoštva
oscilirajučih želja ili Ničeovim rečnikom rečeno kao društvrne strukture nagona i
afekata ima daleke posledice razumevanja ljudskih radnji, morala i celokupne
orijentacije prema svetu koje Spinoza naziva amor dei intellectualis, a Niče amor fati

POSTAVKA LVII: Svaki afekat svakee osobe se razlikuje od afekata druge osobe
proporcionalno koliko se suština jedne osobe razlikuje od suštine druge osobe.

S one strane dobra i zla 12: Niče pod uticajem Ruđera Boškovića se zalaže da treba
izbaciti atomizam iz nauke.  Bošković je uz Kopernika bio največi protivnik čulnih
svedočanstava.  Kao Što je Kopernik nagovarao da treba verovati da se zemlja kreče
uprkos čulnom svedočanstvu, Bošković  je učio da se treba odreči verovanja u
supstanciju, materiju i  atom kao česticu. Iz nauke treba izbaciti i atomizam duše,
gledište da je duša nešto nedeljivo, nepropadljivo i večno, da je ona monada.. Sam
pojam duše ne treba odbaciti. Pojam duše u nauci treba da bude shvačen kao  smrtna,
kao  subjektno mnoštvo, kao društvena struktura koju čine nagoni i emocije. To je
posao novog psihologa koji mora da izmišlja i pronalazi.(PSIHOANALIZA).

Autor tvrd da od sva tri perioda, u treem period Niče ima najmanje simpatije prema
Spinozi, ali je i najinteresantniji jer u njemu Niče najviše komentariše Spinozinu
ontologiju, epistemologiju i psihologiju.
Autor će se najviše baviti beleškama iz tog trečeg perioda i smatra da mogu da se podele u
dve široke nezavisne kategorije:
1) U izjednačavanje vrline i moči, tačnije moči afekata.
2) Izjednačavanje najmočnijih afekata sa saznanjemm prihvatanjem, posebno u slučaju
Spinozine amor dei intellectualis.
Posthumni pozni fragmenti 7 (4) (delimično moj prevod) (1886) (Volja za moć: 368, 412,
530,  :Naivni: Lamne, Mišelet. Viktor Igo
Zbog navike da veruje bezuslovno autoritetima čovek je stekao potrebu za bezuslovnim
autoritetima. Ta potreba je toliko jaka da je i u Kritičko Kantovo doba umela da podredi i
iskoristi rad kritičkog razuma. Ta potreba iskazala se i u sledečoj generaciji koja je zbog
istorijskog nagona svaki autoritet shvata kao relativan, tako što je bila u službi Hegelove
filozofije razvića koja je zapravo istorija, i predstavilaje istoriju kao progresivnu
samospoznaju i samoprevazilaženje moralnih ideja. Od Platona moral je vladao filozofijom.
Čak i kod njegovih predhodnika moral ima odlučujuću ulogu. Na primer Anaksimandar tvrdi
da sve stvari propadaju za kaznu jer su se oslobodile čistog bića dok kod Heraklita zakonitost
pojava je dokaz moralno-zakonskog karaktera sveta nastajanja.
Psihološka pozadina spinozine filozofije:
1. Hedonistička perspektiva - Potraga za trajnim zadovoljstvom ili načinom da se
osečane zadovoljstva produži. Sve dok je zadovoljstvo u odnosu sa pojedinačnom
stvari ograničeno je i prolazno. Postaje savršeno kada se više ne menja sa stvarima,
već ostaje u nepromenjivoj vezi. Ono postaje večno ako čovek sve preobrazi u svoju
svojinu.
2. Naturalistička egoistička perspektiva -  Moć i vrlina su identične. Vrlina ne odbacuje
već želi, ne bori se protiv prirode već za prirodu, one ne uništavaju najmočnije nagone
već ih zadovoljavaju. Dobro je ono što povečava moć, zlo je ono što je
smanjuje,Vrlina je posledica težnje za samopreživljavanjem.
3. Specifični mislilac se razotkriva. Znanje je jače od ostalih nagona i vlada njima.
Suštinska čovekova aktivnost je mišljenje, racionalno razmatranje. Želja za delanjem
je želja da se živi racionalno.
Spinozu nije briga za Sokratov, Platonov i Aristotelov autoritet. Platonovske ideje i
sholastički pojam svrha smatra budalaštinama.
Fojerbahova zdrava čulnost Fojerbah je u svojim Principima buduče filozofije  protiv
apstraktne filozofije. Antička filozofija je uzimala čoveka kao cilj  prirode. Hriščanstvo
čovekov spas smatra ciljem  Božijeg proviđenja,
Spinoza grižu savesti vidi kao tugu pračenu predstavama o neispunjenim očekivanjima iz
prošlosti. Suprotno, veselost je osečanje kada se negativni očekivani ishod ne dogodi i strah
nestane. Niče smatra da je u slučaju nečiste savesti Spinoza izabrao viši pojam, a da je
zapravo definisao objektivnu suštinu kajanja jer je Spinoza odbaci krivicu pa na taj način i
postojanje nečiste savesti. Ako se u krajnjoj istanci sve dešava zbog božije moći onda je sve
savršeno i ne postoji zla u svetu. Ako kao posledica toga čovek nema slobodnu volju ne
postoji zlo ni u njegovoj volji. Zlo dakle postoji samo u čovekovoj imaginaciji. Bog nema
volju, razum, ličnost i svrhu. Spinozaa poriče da Bog čini nešto jer je to dobro. To
pretpostavlja nešto van Boga, što je nezavisno od Boga, prema čemu Bog podešava svoja dela
i to uzima za cilj. To znači potčiniti Boga sudbini što je protivrečno.
Smatra se da je poslednji uzrok svih događaja Božija želja. To verovanje je sklonište za
neznalice. Ali Božija volja je neprobojna za ljude. Kada bi ovo shvatanje bilo istinito istina bi
večno ostala skrivena od čoveka, da ne postoji matematika koja se ne bavi ciljevima već samo
prirodom i svojstvima veličina. Spinoza i Dekart su krivili promenjivost za svoje ne znanje, za
to što su se mnoge stvari koje su smatrali istinitim ispostavile kao lažnim. Spinoza je takođe
tvrdi da kada bi postojalo autentično i fiksno dobro da bi i zadovoljstvo koje ono pruža bilo
jednako trajno, da bi bilo večno.  Niče smatra da je to psihološka greška. Iz trajnosti stvari ne
sledi trajnost osečanja koje ona izaziva. Potpuni nedostatak umetničkog senzibiliteta je najviši
i najkomičniji oblik cepdilačenja logičara koji stvara idola od svog nagona. Spinoza je
verovao da prepoznaje sve. On ima največu moć. Ona je prevladala i izbrisala sve ostale
njegove nagone. On je toga bio svestan. Zato mu je delovalo da ga prati Božilja ljubav.
Uživao je u postojanju i svemu što postoji. Izvor uznemirenosti,  tuge, straha, mržnje, zavisti
je čovekova ljubav prema kratkotrajnim stvarima. Sa tom ljubavlju nestaje i cela ta vrsta želja.
Ništa nema vrednost u poređenju sa vrednošču čistog mišljenja. Sve ostale vrednosti su
posledice lošeg mišljenja. Grubo odbacivanje svih životnih dobara, konstantno klevetanje
svega da bi se došlo do najvišeg oblika čistog mišljenja. Spinoza tvrdi da sve sumnje nastaju
kao posledica toga što se stvari ispituju bez reda. Isto smatra i Šopenhauer. Želje su neme pod
silom estetske kontemplacije. Ovo je opšte i pogrešno tumačenje psihološkog iskustva. To je
lajbnicovo zaključivanje od posledici kod uzroka. Na taj način je on zato što je Bog izabrao
ovaj svet zaključio da je on najbolji svet.
Kantova filozofija se zasniva na teološkoj predrasudi. On je nesvesno dogmata, robuje svojoj
moralnoj perspektivi.  Kant vrdi da ne znamo da li postoje saznanje, kao i šta je uopšte
saznanje. Ako ne znamo šta je saznanje ne možemo uopšte znati da li postoji. Ali ako to ne
znamo ne možemo ni postaviti pitanje šta je saznanje. Zbog toga Kant veruje u mogučnost
saznanja. Kant tvrdi da je saznanje sud, ali sud je verovanje u nešto, a ne
saznanje.Legitimnost vere u saznanje uvek se pretpostavlja, kao i legitimnost griže savesti. Iza
oba verovanja stoji moralna predrasuda. Zaključak je:
1. Postoje iskazi koje smatramo nužnim i univerzalnim.
2. Nužnost i univerzalnost ne mogu poticati iz iskustva
3. One moraju poticati iz nečega što nije iskustvo, morapostojati neki drugi izvor
saznanja.
Kant zaključuje:
1. Posoje iskazi koji važe samo pod određenim uslovima.
2. Taj uslov je da ne potiću iz iskustva već iz čistog razuma.
Pitanje koje sledi iz toga je na čemu se zasniva vera u istinitost takvih iskaza, a ne šta je uzrok
te vere. Pitanje porekla vere je pitanje za psihologiju. I malo iskustvo može uzrokovati takvu
veru.  Ona pretpostavja da postoj  a priori informacije, a ne samo a posteriori. Nužnost i
univerzalnost ne mogu biti  dati iz iskustva odakle sledi da im je poreklo van iskustva.
Pojedinačan iskaz nikada nije istinit, nikada ne pretenduje na status saznanja, tek u odnosu sa
drugim iskazima. Kant tvrdi da se  istinita vera se razlikuje od lažne po tome što je božanska.
Saznanje je božansko. Nužnost i univerzalnost se ne mogu nači u iskustvu. Iz toga sledi da su
nezavisne od iskustva, da su pre svakog iskustva. Kant zaključuje da je to apriorno saznanje
nezavisno od iskustva koje dolazi iz samog razuma. One su čisto saznanje. Prema njemu
osnovni principi logike, principi indentičnosti i protivrečnosti čisto su razusmka  saznanja jer
prethode iskustvu, ali Niče tvrdi,  ovi principi nisu saznanje već verovanja koja imaju
regulativni karakter. Hjum tvrdi da ne postoje sintetički sudovi a priori, Kant to negira
pozivajući se na matematičke iskaze. A ako su moguči matematički iskazi, postoje metafizički
iskazi, saznanje čistog razuma. Međutim Niče tvrdi da je matematika moguča pod uslovima
pod kojima metafizika nije moguča. On tvrdi da je svako ljudsko saznanje ili empirijsko ili
matematika. Sintetički iskaz vezuje različite predstave. Ako je taj sud a priori onda je to
vezivanje univerzalna i nužna istina do koje nije moglo da se dođe čulnim opažanjem već
jedino putem čistog razuma. Niče, pozivajući se na Kanta, daje dokaz svoje regulativne
upotrebe razuma:
1. Ako postoje sintetički iskazi a priori, razum mora biti u stanju da povezuje.
2. Povezivanje je forma.
3.  Dakle razum mora imati moć davanja forme
Prostor i vreme kao uslovi iskustva. Kant opisuje Francusku Revoluciju kao prelaz iz
mehaaničkog u organsko stanje. Kant razlikuje velike naučnike i genije. Sve što su veliki
naučnici izmislili i pronašli može se naučiti. On tvrdi da u nauci razlika između največeg
izumitelja i najvrednijeg imitatora i učenika je samo razlika u stepenu. Ovo je za Ničea
psihološki idiotizam. Muzika i slikarstvo čine sopstveni umetnički žanr koji se zove lepa igra
utisaka.
Pre nego što se postavi pitanje da li čovečanstvo ima težnju ka dobrom mora se postaviti
pitanje da li postoji događaj koji se ne može objasniti na drugi način sem ljudskom
dispozicijom za moral. Takav događaj je revolucija. Ako se čovečanstvo pogoršava, njegov
cilj mora da je apsolutno loš. To je teroristički nalčin mišljenja suprotan wudaimonističkom ili
hilijazmu. Ako se čovečanstvo koleba između progresa i regresa, sav njegov napredak je bez
svrhe i cilja, ništa osim zaokupljivanja glupošću, tako da dobro i zlo neutrališu jedno drugo i
sve se svede na šalu. To je za Kanta glup način predstavljanja. Kant ne vidi ništa sem pokreta
morala kroz istoriju. Savesni sudija jeretik je samoprotivrečnost. To je psihološki idiotizam.
Bez ponovnog rođenja za Kanta sve vrline su briljantne mizerije. Njihovo poboljšanje je
moguče samo zahvaljući umnom karakteru. Bez njega ne bi bilo slobode unutar sveta niti
slobode volje, niti iskupljenja zbog zla. Ako spasenje nije poboljšanje može biti samo
uništenje. Poreklo empirijskog karaktera,, naklonosti zlu i ponovnog rođenja za Kanta je u
delima motivisanim umom. Empirijski karakter mora biti izokrenut iz temelja.
Sažaljenje je rasipanje osečanja, parazit štetan po moral.Kad čovek čini dobro iz sažaljenja,
on čini dobro samo sebi, a ne drugom. Sažaljenje nije zasnovano na maksimama već na
nagonima, ono je bolesno. Tuđa patnja i sažaljenje su zarazni. Nemci su najviše na svetu
usavršili gestove i reči potčinjavanja. To je dokaz rasprostranjene tendecije čoveka da puzi, a
ko puzi ne može da se žali što ga gaze, Zamislivost slobode zasnovana je na transcedentalnoj
estetici. Kada bi prostor i vreme bile stvari po sebi pojave bi se izjednačile sa stvarima po
sebi. Ako nisu moguče pojave između dve stvari po sebi, ništa ne bi bilo nezavisno od
vremena, ako ništa nije nezavisno od vremena sloboda je nemoguča. Sloboda može biti
osobina samo bića kojenije uslovjeno vremenom, koje nije pojava niti predstava već stvar po
sebi. Pojave nisu stvari po sebi zato što su u prostoru i vremenu, a prostor i vreme su čisti
opažaji. Protiv psihološke slobode Kant kaže da kada bi  se sloboda sastojala od pokrenutosti
od strane predstave čovek bi bio automat. Sloboda je nezamisliva u svetu pojava, bilo u
spoljašnjem bilo u unutrašnjem.
Autor ističe da Spinoza predstavlja zatvoreni mehanički univerzum, determinizam
uzročnošču, lišen svrha i slobodno intervenišučeg natprirodnog Boga. On predstavlja i ljude
kao nerazličite od pojedinačnih stvari u univerzumu.
PREDGOVOR III: Afekti takođe potpadaju pod prirodne zakone i determinisani su njima jer
čovek nema slobodnu volju. U prirodi se ne događa ništa što bi moglo da bude njen
nedostatak jer priroda je uvek ista i njena moč delovanja je svuda ista iz čega sledi da su
prirodni zakoni, prema kojima se sve stvari događaju i menjaju oblik jedna u druge, uvek isti
Zato mora postojati samo jedan način za  saznanje prirode mora biti uvek isti, preko prirodnih
zakona. Iz toga sledi da osečanja po sebi  slede iz iste nužnosti Prirode kao i ostale
pojedinačne stvari. Zato ta osečanja predpostavljaju određene uzroke preko kojih se mogu
saznati i imaju izvesne osobine jednako dostojne znanja kao i osobine svake druge stvari. 
Zato o prirodi i moči osečanja Spinoza raspravlja koristeči se istom metodom kojo je
raspravljao o Bogu i duhu.
Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  11 (211)(1881): Niče kao svoj zadatak određuje
dehumanizaciju prirode, a zatim naturalizaciju čoveka, nakon što se stekne čist pojam
prirode, (VAŽNO ZA RAD).
Vesela nauka 109: Svet nije živo biće (KAO ŠTO TVRDI NATURPHILOSOPHIE) jer
organska bića su kontigentna, pojedinačna i nastala kasno, a svet je nužan, univerzalan i
večan. Univerzum nije ni mašina (KAO ŠTO TVRDI MEHANICIZAM) jer nije svrhovit.
Kretanje naše galaksije je izuzetak, ne treba ga univerzalizovati, ne mora se ceo univerzum
kretati kružno, Njena uređenost i relativna trajnost koji su omogučili nastanak organskog su
takođe izuzetal. Karakter sveta je haos, ne u smislu da mu fali nužnost, već da mu fali
poredak, forma, lepota i mudrost. Univerzum nije ni dobar ni zao,  ni racionalan ni
iracionalan. Univerzum nijje ni savršen, lep, plemenit niti to želi da bude. Čuvajmo se
antropocentrizma. Univerzum uopšte ne želi da oponaša čoveka. On ne poseduje estetske i
etičke vrednosti. On ne poseduje nagon za samoodržanjem, niti bilo koje druge nagone. U
njemu nema zakonitosti.  (KRITIKA SPINOZE) Postoji samo nužnost ali ne i onaj ko
zapoveda, sluša niti krši zapoveđeno. Ne postoji svrha, pa zato ne postoji ni slučaj.. Smrt nije
suprotnost životu, živo je vrsta mrtvog. U životu ne postoji ništa trajno, supstancija, materija,
oni su podjednaka zabluda kao Biče elejaca.  To su sve Božije senke nad prirodom od kojih
čovek mora da je oslobodi i da se naturalizuje po uzoru na tu novo pronađenu izbavljenu
prirodu.
Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  11 (197)(1881):  O Nacrtu novog načina života.
Prva knjiga u stilu prvog stava Betovenove devete simfonije. Chaos siva natura. ,, Od
dehumanizacije prirode”. Prometej je zakovan za Kavkaz. Napisano Kratosovom
surovošču, ,,moć”
POMOČNI STAV (LEMA) IV: Ako se od jednog složenog tela odvoji nekoliko tela, a
istovremeno se jednak broj drugih tela iste prirode spusti na njihovo mesto,  onda će složeno
telo zadržati svoju prethodnu prirodu bez promene forme.
POMOČNI STAV (LEMA) I: Tela se razlikuju međusobno u odnosu na to da li su u stanju
kretanja ili mirovanja, i po brzini, a ne u odnosu na supstanciju
POSTAVKA VII: Konatus kojim se svaka stvar trudi da nastavi da postoji je stvarna suština te
stvari.
POSTAVKA VI: Svaka stvar se trudi da nastavi da postoji.
Autor upozorava da se Spinozino učenje o konatusu ne treba razumeti kao samopreživljavanje
u reaktivnom smislu, kao puko odgovaranje na pretnje. Fišer ističe da je konatus istovremeno
održavaje biča i povečavanje njegove moči. Celokupno ljudsko delanje izražava konstantnu
režnju za povečanjem delatne moči, a poštoo je za Spinozu podjednako i telo i duh, to
uključuje i moč mišljenja. Dakle čak su i ideje i imainacija izraz te težnje. (VAŽNO ZA RAD
O KONATUSU I VOLJI ZA MOČ).
POSTAVKA XXI: Ideja duha je povezana sa duhom na isti način na koji je sam duh povezan
sa telom.
POSTAVKA XII: Duh se maksimalno trudi da misli o onim stvarima koje uvečavaju i pomažu
delatnoj moči tela.
POSTAVKA LIX: Duh se rrudi da misli samo o onim stvarima koje potvrđuju njegovu moč
delanja.
Autor ističe da se učenje o konatusu odnosi na sve pojedinačne stvari u prirodi. Dakle on je
podjednako fizički i psihološki princip- Ako čovek dela na drugačiji bačin od ostalih
prirodnih stvari to nije zbog kvalitativne razlike ljudske duše već do složenije prirode
ljudskog tela. Posledica ove složenije prirode je što se ljudski konatus izražava na
neverovatno veliki broj psiholoških i afektivnih oblika. Svi afekti koji karakterišu ljude su
zamršeni izrazi ove osnovne težnje. Fišer tu poentu formuliše tvrdnom da su afekti izrazi moči
ljudske prirode. . (VAŽNO ZA RAD O KONATUSU I VOLJI ZA MOČ).
Pozni posthumni fragmenti 10 (133) (Volja za moć 931)(1887): Svi nagoni su korisni, neki
neposredno, neki posredno. Zato je nemoguče utvrditi vrednost nagona ako se korist uzima
kao kriterijum. Kao što se sve prirodne sile mogu smatrati dobrim iz ekonomske perspektive
bez obzira koliko su užasne i bezpovratno fatalne. Jedino se može reči da su najmočniji
nagoni najvredniji jer su največi izvori energije.
Ničeov najveće interesovanje za Spinozu. Fišer u poglavlju na koje je Niče obratio najviše
pažnje objašnjava kako čitav opseg osečanja sa njihovom prividnom heterogenošču sledi iz
konatusa kao osnovnog afekta, kao težnje za povečanjem moči. (VAŽNO ZA RAD O
KONATUSU I VOLJI ZA MOČ).
Ovaj osnovni nagon koji odgovara povečanju moči Spinoza definiše kao radost. Obratno,
smanjenje moči definiše kao tugu. Afekti radosti i tuge izražavaju prelaze iz jednog stanja u
drugo, ne i sama stanja. Dakle Čovek ne teži radosti kao cilju već povečanju moči i iskustvu
radosti u njenom povečavanju. (VAŽNO ZA DEO PROJEKTA O METAFIZICI, DEO O
DIONIZIJSKOM, MOŽDA I ZA REVIDIRANI RAD O MORALU ROBA I
GOSPODARA). Konstantnoo iskustvo sreče komplikuje to što subjektovu težmju ka
povečanju moči konstantno ometaju i skreču susreti sa spoljašnjim svetom jer i druhi
pojedinci istovremeno teže na isti način, Kao u njutnovskoj mehanici međusobne interakcije
težečih pojedinaca rezultiraju odredivom reakcijom svakog pojedinca. U zavisnoti od stepena
u kome pje pojedinac feterminisan rezultatom susreta sa spoljašnjim silama, umesto da dela
kao adekvatni uzrok sopstvenih radnji, on pati od strasti (VAŽNO ZA ZA REVIDIRANI
RAD O MORALU ROBA I GOSPODARA).
POSTAVKA IV: Nemoguče je da čovek ne budeo deo prirode i da ne trpi nikakve promene
osim onih koje mogu biti razumljene pomoču njegove suštine i čiji je on adekvatni uzrok.
Spinoza to stanje naziva ropstvom (VAŽNO ZA ZA REVIDIRANI RAD O MORALU
ROBA I GOSPODARA).
Strasti mogu biti, mada ne moraju biti nužno, tužne tj. indikativi smanjenja moči delanja. Sa
druge strane svaka aktivost koja izražava pojedinčevu težnju za moči, a ne determinisanost
spoljašnjim silama, je nužno radosna,
POSTAVKA LIX: Među svim afektima koji se odnose na aktivni duh, nema nikakvih drugih
osim onih koji se odnose na zadovoljstvo, radost ili želju.
U stepenu u kome je subjekat aktivan, umesto pasivan, njegova težnja je vrla.
DEFINICIJA VIII: Vrlina i moč su identični. Vrlina, ukoliko se odnosi na čoveka, je njegova
suština ukoliko on ima moč da dela na način koji se može ratumeti samo na osnovu zakona
njegove suštine.
Fišer zato piše da je za Spinozu jedina vrlina moč ili sposobnost. Njena suprotnost nije porok
već nemoč. Ako je vrlina največa moč, onda je ona nužno predmet najjače želje jer je
najvrednija želje, najpoželjnija je. Autor zaključuje da ovakva koncepcija vrline pruža
naturalistički vrednosni kriterijum – ono što povečava moč delanja je objektivno dobro. Autor
primečuje da je ovakva teorija vrednosti u oštoj suprotnosti sa dominantnim idelogijama
Spinozinog doba koje su postulirale krotkost kao vrednost. Fišer tvrdi da su za Spinozu dobro
oni afektti koji povečavaju ljudsku moč, a da su rđavi oni afekti koji inhibiraju ljudsku moč.
Dobro i zlo u značenju uobičajenog običajnog morala je arbitrarno i zato imaginarno i nejasne
predstave. Zato su iskazi tog morala koji govori o dobrim i zlim radnjama neosnovani i prazne
reči jer stvaraju svoje predikate iz imaginacije i pripisuju fenomenima ono što nije u skladu sa
njima.. Autorna osnovu ovoga zaključuje da su dobre i zle vrednosti imaginne, i u svom
najuobičajnijem obliku, teološke, i predmet su i Spinozine i Ničeove kritike. Te vrednosti
impliciraju nesavršenost sveta tj. da bi svet bio bolji da je drugačiji nego što jeste,
Postulirajem kriterijuma vrednosti koji se nalazi izvan sveta, taj kriterijum nužno poriče svet.
Međutim mada odbacuje distinkciju na dobro i zlo, Spinoza kao i Niče, ne prevazilazi
distinkciju između dobrog i rđavog. Dobre i rđave vrednosti koroliraju povečanju moči
delanja (VAŽNO ZA ZA REVIDIRANI RAD O MORALU ROBA I GOSPODARA).
Genealogija morala I 17: Ponovni sukob morala gospodara i morala roba će se ponovo
dogoditi i on je poželjan. Distinkcija između dobra i zla nije ista kao distinkcija između
dobrog i rđavog.
Autor takođe primečuje da pošto je povečanje moči definisano objektivnim, naturalističkim
ktiterijumom, umesto tvorevinom ljudske imaginacije, živeti u skladu sa vrlinom u
Spinozinom smislu nužno uključuje prihvatanje sveta onakvog kakav jeste.
Autor smatra da se Ničeu svidela ova slika. U Genealogiji morala on suprostavlja gospodrske
vrednosti dobrog i rđavog koje potvrđuje svet, i robovske vrednosti dobra i zla koje priču svet.
Kao i kod Spinoze, te rednosti su izraz prirode čoveka, a ne produkti slobodnog izbora.
(VAŽNO ZA ZA REVIDIRANI RAD O MORALU ROBA I GOSPODARA).
Genealogija morala – I 13: Robovo krivljenje gospodara je jednako neopravdano kao kad bi
jagnje krivilo pticu grabljivicu. Sila se mora ispoljavati, a  sila je rezultat nagona, volje i
dejstva.,  Ona mora težiti pobedama, savlađivanju, vladanju, neprijateljima i otporima, ona
sama je ta težnja i delanje.  Jednako bi besmisleno bilo zahtevati od slabosti da se ispolji kao
snaga. Ne postoji subjekat iza delanja, sve je delanje. Postuliranjem subjekta se udvostručuje
delanje jer se jedan isti događaj prvo pomatra kao uzrok, pa kao posledica.  Ta zabluda je
posledica jezika u kome je ukorenjena zabluda razuma. Ta zabluda o subjektu postoji i u
nauci zbog koriščenja jezika, na primer pojmovi atoma i Kantove stvari po sebi.  A to je
koriste robovi da bi od jakog duha tražili da se ponaša kao slab. Takođe ovu zabludu koriste
da svoje delanje iz nemoći prikažu kao sopstveni izbor. Čovek veruje u slobodan subjekat
zbog nagona samoodržanja i samoopotvrđivanja koji laži čini sakralnim. Postojanje subjekta
tj. duše je bila do sada najčvršča dogma jer je ogromnom broju smrtnika omogučila
samoobmanu da svoju slabost tumače kao slobodu, a svoju prirodu kao zaslugu.
Autor ističe da kao i Spinoza, Niče povezuje moč sa srečom, aktivnošću i vrlinom. (VAŽNO
ZA ZA REVIDIRANI RAD O MORALU ROBA I GOSPODARA).
Genealogija morala I 10 Vrednosti morala robova nastaju iz resantimana, iz nemogučnosti
prave reakcije već samo imaginarne osvete, negacijom vrednosti gospodara dok su vrednosti
gospodara afirmativne i služe da sami sebe potvrde i porede se sa drugima samo da bi
potvrdili sopstvenu nadmoć. Resantimanu su potrebni spoljašnji nadražaji da bi delovao,
njegovo  delanje je suštinski reakcija. Gospodar i kad postupi rđavo to čini iz neznanja. 
Njegov prezir čak i ako krivotvori predstavu o onome koga prezire, krivotvori mnogo manje
nego što resantiman krivotvori predstavu svog predmeta, jer je taj prezir pomešan sa
nemarnošću, ignorisnjem i srečom. U njegovom odnosu prema robu ima i prezira ali i
sažaljenja što se može i etimološki dokazati. Ljudi resantimana sebe lažu da su srečni dok
gospodari se osečaju srečni. Gospodari u sreču nalazili u slobodnom pražnjenju nagona., u
aktivnosti. Sreča robova je pasivna, oni je nalaze kao opijenost i mir. Dok je gospodar iskren i
otvoren  i prema sebi i prema drugima rob to ne može biti jer je njegova psiha rascepljena.
Zato je on dobar u skrivanju, čutanju, nezaboravljanju, čekanju, samopotcenjivanju i
samoponižavanju.  Robovi su mudriji od gospodara jer je njima mudrost uslov postojanja dok
je gospodarska mudrost suptilnija jer je ona za njih lukuz zato što su  gospodarima od razuma
bitniji nesvesni nagoni i iracionalnost. Resantiman bi se kod gospodara aktivno praznio.
Gospodari vladaju zaboravljenjem jer sve prihvataju olako što dokazuje snagu i celovitost
njihove ličnosti. Samo je za gospodare moguča ljubav prema neprijateljima jer gospodar
poštuje svog neprijatelja, voli ga jer je on simbol njegove snage. Rob mrzi svoga neprijatelja i
na osnoovu te mržnje stvara sebe samog.
Pozni posthumni fragmenti 11 (54) (Volja za moć 304 i još malo na početku mog prevoda)
(1887): 
Od vlasti vrline

Kako vladavina vrlinom pomaže

Tractaus Politicus

Od Fridriha Ničea

Predgovor

Politički traktat nije namenjen svakome. Bavi se politikom vrline. Njenim načinima i
sredstvima dolaženja do moči. Ta vrlina teži nadmoči.  Ovajj traktat je namenjen onima koji
žele da uče ne kako postaju vrli već kako druge činiti vrlim, kako se lada vrlinom. Ako se želi
uspostaviti vlast vrline vrlina se mora izbegavati tj. čovek mora da se odrekne nade da će i
sam postati vrli. To je velika žrtva.  Neki čuveni etičati su je već podneli jer su naslutili tu
istinu, da se vlast vrline može postiči samo nemoralnim sredstvima kojima se postiže i svaka
druga vlast, a ne pomoču vrline. Ovaj traktat se bavi politikom vrline, postulira njen ideal,
opisuje ga kakav treba da bude, kako bi izgledao savršen. Političko savršenstvo je
makijavelizam , ali ist, bez mešanja ičeg drugog, sirov, svež, u punoj svojoj moći i oporosti,
natčovečanski,  božanski, transcedentan, koji čevak nikada ne može ostvariti već mu se samo
približiti. Čak i u ovoj užoj vrsti politike, politici crline ideal nikada nije ostvaren već samo
dodirnut od strane Platona. Čak su i najnepristrasniji i najsvesniji etičari plazili danak ljudskoj
slabosti. Oni su svi, bar u trenucima iscrpljenosti tražili vrlinu za sebe, đšto je prva i največa
greška etičara kji mora biti imoralista u praksi. Druga stvar je što se on ne sme pokazivati kao
imoralista, takvo samodricanje etičara, etičkim rečnikom rečeno pretvaranje, deo je kanona
etičara i njegovih posebnih dužnosti, bez toga nikada neče postiči svoju vrstu savršenosti. 
Sloboda od morala, pa čak i od istine kada cilj opravdava svaku žrtvu,zarad vladavine vrline,
to je kanon etičara. Etičar treba da se ponašaju kao vrli i iskreni, njihova greška nastaje kada
se predaju vrlini, kad izgube kontrolu nad njom, kada zaista postanu moralni i iskreni. Veliki
etičar mora biti nužno i veliki glumav. Njegova opasnost je da se njegovo pretvaranje
nesvesno pretvori u njegovu prirodu dok je njegov ideal da svoje biče i ponašanje drži
razdvojenim Sv št čini mora delovati dobro što je uzvišeni, pretenciozni, božanski ideal. Tim
idealom etičar podražava samog Boga koji je največi imoralista u praksi koji i pored toga zna
da ostane ono što jeste, dobar Bog.,
Autor ističe da kaoo i Spinoza, Niče predstavlja volju za moć kao osnovni nagon koji je u
pozadini promene kod stvari, kao i jedini fiziološki i psihološki uzrok ljudskog delanja.
Pozni posthumni fragmenti 38 (12) (Volja za moć 1067) (1885): Svet je većita energija
nepromenjive količine koja se ne troši niti raste već samo menja, ograničena ništavilom. Ona
se nalazi u prostoru ali on nije prazan, već je i on energija u obliku igrei talasa  sila. Energija
na jednom mestu opada, a na drugom raste, menjajuči se večno i večno se vračajući saplimom
i osekom svojih oblika. Ta energija od najprostijih oblika stvara najsloženije, iz jedne
suprotnosti drugu suprotnost, dok se opet ne vrati u svoj najprostiji oblik, iz igre
protivrečnosti u harmoničnu sreču, potvrđujuči se u svom jedinstvu sve vreme tokom ovog
procesa, kao nešto što se večno vrača, kao nastajanje koje ne poznaje zasičenost, gađenje i
umor.. Svet  je dionizijski svet  koji želi večno samostvaranje i samorazaranje. Svet koji
prevazilazi moral i neposeduje volju ili cilj osim ako taj cilj nije cikličnost.Taj svet je volja za
moć. I sam čovek je volja za moč.
S one strane dobra i zla 13: Psiholozi greše kada tvrde da je nagon za samoodržanjem
osnovni nagon živih bića. Osnovna težnja svakog živog bića je da isprazni moč.- Zato je život
volja za moć. Nagon za samoodržanje je samo njena sporedna i najčešča posledica. Treba
izbegavati suvišne teleološke principe kao što su nagon za samoodržanje koji je uveo Spinoza.
Ničeov metod zahteva štedljivo korišćenje principa.
Pozni posthumni fragmenti 14 (121) (Volja za moć 688, 692) (1888): Volja za moć je izvorni
nagon, svi drugi nagoni su samo njeni oblici. Krajnji cilj delanja nije sreća već moć.
Zadovoljstvo je samo simptom dostignute moći, svest o razlici u stepenu moći.. Zadovoljstvo
je pratilac, a ne pokretać. Volja je pokretać, sem nje nema nikakve druge fizičke, dinamičke
ili psihičke sile. U nauci gde želi da se izjednači sila uzroka i posledice nedostaje izvorna
pokretačka sila. Promena i kretanje su osnovno stanje, mirovanje je je prisilno.(HJUM).
Jednom postignuto stanje bilo bi prisiljeno od strane nečeg spoljašnjeg da se održi ako unutar
sebe ne bi posedovalo želju da se održi. Spinozina tvrdnja o samoodržanju treba da zaustavi
promenu. Međutim taj iskaz je lažan, a njemu suprotni je istinit jer svi živi organizmi ne
pokušavaju da se održe kakvi jesu već da postanu nešto više.Ničeova volja za moć nije ni
volja shvačena psihološki kao nešto identično želji i zapovedanju, niti je ona Šopenhauerova
volja shvačena kao stvar po sebi. Volja shvačena psihološki je neopravdana generalizacija
koja ne postoji Psiholozi umesto da su volju razumeli kao jednu volju koja se razvija kroz
mnoge oblike oni su eliminisali karakter volje tako što su oduzeli njen karakter i cilj. Isto čini
i Šopenhauer čija je volja prazan pojam. Ona nije volja za životom jer je volja za životom
samo jedna vrsta volje za moć. Zato je proizvoljno tvrditi da sve teži baš ovoj vrsti volje za
moći. Jer je  prepreka nadražaj za volju za moć
Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod) 11 (132)(1881): Razum bez iskustva je nešto baš
glupo. Kako Spinoza mašta o razumu. Fundamentalna zabluda je verovanje u jedinstvo i
nedostatak sukoba jer to bi bila smrt. Tamo gde postoji život postoje sarađujuče tvorevine u
kojima se drugovi bore za prostor, u kojima se slabiji pridružuju, krače žive i imaju manje
potomaka. Razlika vlada svuda, do najmanje stvari. Jednakost je ludilo. Bezbrojna stvorenja
ginu u borbi dok retki slučajevi preživljavaju. Razum je više stvari uništio nego stekao sa
svojom iluzijom da zna sve,  da zna telo, da zna šta je želja. Centralizacija nije savršena i
uobraženost razuma da je taj centar predstavlja največi nedostatak savršenstva.
Fišer piše da je za Spinozu ljudska aktivnost, njegova sposobnost i vrlina. Ljudskaa istinska
aktivnost sastoji se od mišljenja, od racionalnog promišljanja. Zato je elja za aktivnošču
istovremeno želja za racionalnim življenjem i delanjem, i ne prihvatanjem ničega osim
racionalnog života i za sebe i za druge. Dakle etički život sledi nužno iz aktivnih afekata.
Aktivni afekti će nužno zbaciti strasti kada su močniji od njih, zato što svaka suština,
uključujući i ljudsku, teži maksimumu moči. Dakle Spinozina etika zavisi od toga da li su
aktivni afekti močniji od strasti
Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  11 (193)(1881): Spinoza tvrdi da su ljudske
radnje determinisane samo njihovih željama i afektima. Iz toga sledi da i znanje mora biti
afekt, strast, da bi bio motiv. Spinoza vrlo delovanje izjednačava sa racionalnim življenjem,
življenjem tako da se sačuva sopstveno biče.  Tragati samo zz soptvenom korišču. Niko ne
teži očuvanju sopstvenog biča zarad drugih biča. Težnja za samopreživljavanjem je preduslov
vrline. Ljudi su najkorisniji jedni drugima kad svako traži svoju korist. Za čoveka je
najkorisnije biče drugi racionalni čovek. Dobro je ono što služi saznanju. Rđavo je ono što ga
ometa. Razum je čovekova največa moč. Od svih dobara jedino on zadovoljava sve ljude
podjednako i zato zbog njega niko nikome ne zavidi. Svako vakom peiželjkuje više razuma
zbog sopstvene koristi. Iz toga sledi da su ljudi ujedinjeni razumom. Oni mogu biti ujedinjeni
samo ako žive racionalno. Ljudii su najmočniji kada žive u savršenom slaganju sa drugima i
sa samim sobom. Strasti sa druge strane dovode čoveka u sukob sa drugim ljudima i sa samim
sobom. Čine ga neprijateljskim prema drugima, i neodlučnim iznutra. Niče kritikje Spinozu
da su sve ovo predrasude jer razum ne postoji, a bez strasti i sukoba sve slabi, bilo čovek ili
društvo.  Želja je suština čoveka, težnja kojom čovek želi da istraje u svom biču. Čovek je
bespomočan proporcionalno ignorisanju svoje koristi. Težnja za samopreživljavanjem je
temelj vrline. U razumu ne postoji slobodna volja već je razum determinisan uzrokom, koji je
opet deteerminisan drugim uzrokom ad infinitum. Volja je sposobnost potvrđivanja ili
poricanja, ništa više. Sa druge strane nagon stada je stariji od nagona saomoodržanja. Čovek
se prvo razvija kao funkcija, pojedinac nastaje naknadno kada kao funkcija upozna bezbroj
uslova postojanja celine, organizma i postepeno ih je inkorporirao
Autor primečuje da mada Spinoza veruje da čovek uvek teži moči, prisustvo strasti inhibira
sposobnost teženja moči jer ga skrreč ka budalastim potragam za prolaznim i imaginarnim
dobrima.
PRIMEDBA NA POSTAVKU IX: Kada se konatus odnosi samo na duh naziva se volja. Kada
se konatus istovremeno odnosi i na duh i na telo naziva se nagon iz čega sledi da su nagoni
suština  čoveka iz čije prirode nužno sledi ono što služi čovekovom održanju. Nema razlike
između nagona i želje osim što se želja odnosi na ljude koji su svesni svojih nagona. Zato je
definicija želje da je želja samosvesni nagon. Iz toga sledi da čovek ne teži ili želi neku stvar
jer prosuđuje da je ona dobra već prosuđuje da je neka stvar dobra jer za njom teži i želi je.
Međutim racionalno saznanje, ako se postigne, omogučava besktvo iz ovog stanja, i da čovek
hoće ono što je zaista dobro za njega u skladu sa njegovom suštinom (SOKRAT). Za
usamljenika, razum slabi moči strasti koje bacakaju čoveka.
PRIMEDBA NA POSTAVKU LIX: Spinoza sve afekte koji se odnose na duh ukoliko on
saznaje računa u snagu duha koju deli na hrabrost i plemenitost:
1. Hrabrost je želja kojom se svako trudi da održi svoje postojanje u skladu sa razumom.
2.  Plemenitost je želja kojom se svako trudi da pomaže drugima i da stvara prijatelje u
skladu sa razumom.
One radnje koje imaju za cilj ličnu korist spadaju u hrabrost,, a radnje koje za cilj imaju korist
drugoga u lemenitost. Dakle samokontrola, trezvenost i snalažljivost u opasnosti spadaju u
hrabrost, dok skromnost i milost spadaju u plemenitost. Afekti su na mnoge načine
međusobno povezani  tako da im je nemoguče odrediti tačan broj. Dok čovek uživa u onome
što je želeo, samoto uživanje u telu stvara novo stanje zbog koga biva drugačije determinisano
i unjemu se javljaju druge predstave i u isto vreme duh počine da misli o drugim stvarima i
daih želi. Spoljašnja stanja tela koje se mogu opaziti kod osečanja, kao što su drhtanje,
bledilo, jecanje i smeh, se odnose samo na telo  i nemaju nikakav odnos sa duhom.
Autor tvrdi da što s tiče ljudskog društva, razum vodi ljude do međusobne harmonije i društvo
je najmočnije kada ga ujedinjuje zajednički cilj. Dakle Spinozina filozofija je egoistična ali
nije nužno megalomanijska. Razum procenjuje u skladu onoga što je dobro i rđavo za
subjekta. Sa druge strane strasti procenjuju u skladu sa imaginarnim vrednostima dobra i zla.
Povečanje saznanja sveta kakav jeste čini nužnim težnju za održanjem i moči u skladu sa
sopstvenim istinskim dobrom. Zato što duh nužno teži povečanju moči, aktivnost duha će biti
u skladu sa razumom. Samo strasti ometaju te težnje i vode iracionalnom, štetnom ponašanju.
IZVEDENI STAV IZ POSTAVKE XI: Iz postavke sledi da je ljudski duh deo beskonačnog
Božijeg razuma. Iz toga sledi da ako ljudski duh opaža nešto onda Boga ima ideju te stvari,
ne zato što je beskonačan već jer se izražava kroz suštinu ljudskoh duha tj. jer čini suštinu
ljudskog duha. Takođe, ako Bog ima ideju neke stvari, ne jer čini suštinu ljudskog duha već
jer ima ideju druge stvari istovremeno sa ljudskim duhom, onda ljudski duh opaža stvar samo
delimiččno i neadekvatno.
PRIMEDBA NA POSTAVKU XLIII: Svako ko poseduje istinitu ideju zna da je istinita ideja
izvesna. Posedovati istinituu ideju znači poznavati neku stvar savršeno ili najbolje. Ideja nije
samo mrtva slika već je modus mišljenja tj. samo razumevanje. Preduslov za znanje da se
poseduje znanje o nekoj stvari je samo to znanje stvari. Istinita ideja je kriterijum istinitosti.
Istina je kriterijum istinitosti i lažnosti. Ako se istinita ideja razlikuje od lažne ideja samo po
tome što korespondira svom predmetu, onda istinita ideja poseduje jednako realnosti i
savršenstva kao lažna ideja jer se razlikuju samo po spoljašnjoj osobini iz čega sledi i da
čovek koji poseduje istinite ideje nije superiorniji od čoveka koji poseduje lažne ideje. Odnos
istinite i lažne ideje je odnos biča prema neniču. Čovek zna da poseduje ideju koja
korespondira svom predmetu jer poseduje ideju koja korespondira sa svojim predmetom ili jer
je istina kriterijum same sebe, Takođe, čovekov duh ako opaža istinito stvari je deo
beskonačnog Božijeg razuma i zato je nužno da su jasne i razgovetne ideje čovekovog duha
podjednako istinite kao Božije ideje.
Na osnovu ovih postavki ator tvrdi da su za Spinozu racionalne ideje moguče jer je ljudski
duh modus Božije beskonačne moči mišljenja. Zbog toga postoji harmonija između redosleda
racionalnih ideja i redosleda stvari. Duhovo racionalno stvaranje ideja sledi istu uzročnu
logiku koja je u pozadini eficijentne uzročnosti same prirode. Zato što i racionalne ideje i
redosled stvari sledi paralelno iz Božije suštinje, iz postojanja stvari nužno sledi njena
saznatljivost. Duh dela istinski ako ideje izražavaju moč mišljenja, koja pošto sledi iz
saznanja iz razumevanja prirode, je inherentno racionalno. Red prirode sledi fiksne i
racionalne zakone. Racionalno mišljenje se izražava adekvatnim saznanjem tih zakona, i na
taj način Božijie beskonačne i večne suštine.
POSTAVKA XLVII: Čovekov duh poseduje adekvatno saznanje večne i beskrajne Božje
suštine.
Samo mešanje strasti inhibira racionalno mišljenje i vodi iracionalnoj imaginaciji. Strasti ne
izražavaju ništa pozitivno od suštine duha. One su slučajna prepreka moči mišljenja koja je
rezultat susreta sa spoljašnjim svetom.
Fišer piše da se prema Spinozi subjektova sposobnost izražava onime što subjekat može da
učini samo na osnovu sopstvene sile, dok je slabost ono što drugi izazivaju u subjektu. Iz toga
sledi da se ljudska vrlina sastoji od saznanja. Saznanje je vrlina, a vrlina je moč, moč je
priroda koja samo sledi svoje zakone ne potčinjavajući se nikome i dela samo na osnovu svoje
sile. Iu toga sledi da saznanje sledi iz ljudske suštine dok sledi svoje zakone. Ljudi, ukoliko
misli jasno i razgovetno, delaju u skladu sa sposobnošču svoje suštine.
Autor ističe da je racionalno saznanje duha nužno vrlo i zato nužno nužno radosno. Razum je
kvalitativno različit od strasti i nužno nadmočniji od strasti. Ipak autor upozorava da kao što
jači čovek može biti savladan od grupe ljudi, na isti način i racionalni afekt može biti
inhibiran od strane strasti. Razvoj duha nije postepeno uzdizanje od strasti do razuma već
beskonačno nadmetanje. Razum i strasti se moraju međusobno eliminisati, i pobednik zavisi
od snage afekta, a ne nužno od njegovog odgovaranja istini. Iz ovoga sledi da pobeda razuma
nije nužna.
Autor smatra da ke Spinozina primarna etička tvrdnja da je največe dobro za čovečanstvo
aktivnost razuma, tačnije amor dei intellectualis i prihvatanje postojanja koje sledi iz duhovog
intuitivnog saznanja Božije suštine. Racionalno saznanje je za Spinozu inherentno radosno i
zato što ljudi traže povečanje moči, oni nužno prihvataju i hoće produkte racionalizacije tj.
povečanje znanja o svetu. Iz toga sledi da čin saznanja implicira akt htenja. Um je sposoban i
za racionalne ideje i za nejasne ideje koje su uzrokovane čulima i drugim uticajima Iskustvo,
pošto je naszmiččno, može uzrokovati nejasne ideje. Iz toga sledi da su iluzije i samoobmana
izrz deformisane volje koju Spinoza naziva ropstvo. Svako saznanje sveta koje nije racionalno
nužno poriče svet, potvrdu objekta imaginacije- Strasti ne sadrže pozitivne elemente i zato
svaki pokušaj potvrđivanja ideja izazvanih strasti potvrđuju ništa. Zakvo potvrđivanje ideja
koje nisu racionalne činilo bi nihilizam.
Racionalnim mišljenjem se saznaje da je čitava pritoda racioalno determinisana da bude
onakva kakva jeste. Zato ne postoji ništa u vezi sveta što duh poriče. Suprotno od onih
mislilaca, ukljućujući Dekarta, koji smatraju da volja poseduje širi opseg od razuma i a je
zbog toga slobodan da hoće nezavisnod onoga što predstavlja razum, Spinoza tvrdi da su
volja i razum identični. Volja je samo duhova težnja za moči i pošto povečanje saznanja
implicira povečanje moči mišljenja, ljudi inherentno hoće plodove racionalnog mišljenja.
Samo strasti inhibiraju i skreču htenje. Racionalnost je inherento afirmitivna jer saznati svet
znači i heteti ga (VAŽNO ZA RAD)
Vesela nauka 276: Niće želi da uvidi lepotu u nužnosti života, da je potvrdi (Amor fati) jer će
tako biti jedan od onih koji čine život lepim. Neče napadati ružno, neče osuđivati, neče čak ni
osuđivati one koji osuđuju. Njegova jedina negacija je ne posmatranje. Sve stvari su jedna
celina koju Niče želi da potvrdi. (VAŽNO ZA RAD)
Autor navodi da je za Spinozu saznanje radosna aktivnost jer ljubav definiše kao radost koju
sledi ideja njenog uzroka iz spoljašnjeg sveta, saznanje večne suštine Boga ili prirode
karakteriše kao amor dei intellectualis. Spinozin potvrdno stav prema postojanju zasnovan je
na tome. Dok subjekat saznaje Boga, on ga istovremeno voli, i šta više ta intelektualna ljubav
prema Bogu, sinonimna sa najvišom upotrebom razuma, je najviše dobro za čoveka(VAŽNO
ZA RAD)
POSTAVKA XV: Ko sebe i svoje afekte spoznaje jasno i razgovetno, on voli Boga,
proporcionalno količini svoje spoznaje sebe i svojih afekata (VAŽNO ZA RAD)
POSTAVKA XX: Ljubav prema Bogu ne može biti ukaljana zavišću i ljubomorom već se sve
više uzgaja što se više predstavlja ljudi da su u vezi sa Bogom ljubavlju prema njemu.
(VAŽNO ZA RAD)
Zato Fišer tvrdi da su prema Spinozinom mišljenju ljudi jedno sa večnim redom stvari kada
prihvate njegovu užnost, a njegovu nužnost prihvataju kada ga saznaju. Zato se ljudska
Ljubav prema Bogu na saznanju Boga tj. da je ljudski razum jedno sa celinom(VAŽNO ZA
RAD)
Autor ističe da takva ljubav potvrđuje stvari, ne u smislu temporalne čulne veze koju ljudi
imaju sa njima već u smislu raciomalnog saznanja da slede iz nužnosti Božij večne suštine
(VAŽNO ZA RAD)
POSTAVKA XXIX: Sve što dug saznaje kao večno,on to ne satnaje tako što ga predstavlja kao
trenutno aktuelno postojanje tela, već na osnovu toga što suštinu tela zamišlja kao
večnu(VAŽNO ZA RAD)
Autor zaključuje da je za Spinozu život koji sledi iz ljubavi prema Bogu jedini istinski dobar
život koji osoba može voditi jer ona zna i prihvata ovaj svet kakav jeste u njegovoj nužnosti,
to je život slobodnog čoveka jer je takav čovek slobodan od strasti koje zbunjuju duh i vode
zamišljanjuda svet može biti drugačiji nego što jeste. VAŽNO ZA RAD)
Zora 550:Ljude srečnim čine dela imaginacije i privid, a dela razuma i istine ih ćine
nesrečnim i hladnim. U sreću kao posledicu saznanja i nauke i njihovom sigurnom napretku
ne veruju oni koji sreću traže u napuštanju stvarnosti, u prividu. Oni veruju da je stvarnost
ružna i ne primečuju da je saznanje i najružnije stvarnosti lepo i da čovek koji mnogo saznaje
stvarnost ne smatra ružnom jer ga njeno saznaje usrečuje. Ne postoji lepo po sebi. Sreća
saznavaoca ćini stvari lepim. Zato Platon i Aristotel tvrde da je sreća u saznanju najveća
sreća, Oni kao i Dekart i Spinoza delatnost dobro uvežbanog razuma, a ne intuicije,
misticizma ili delamja , smatraju uzrokom najveće sreće.
Pozni posthumni fragmenti 2 (131)(1885) (Volja za moć 69, 391, 856, 1054):
Plan prve knjige:

Postoji sukob između istinskog sveta koji ljudi obožavaju i sveta u kome živimo, čiji je deo
sam čovek.. Ostaje samo da se odbaci obožavanje istinki svet ili same sebe što vodi u
nihilizam. Nadmoć severne Evrope nad južnom.
1. Približava se teorijski i praktični nihilizam. On se pogrešno izvodi. Pesimizam je
uzrok nihilizma mada nihilizam ne mora biti njegova nužna posledica.
2. Hričanstvo je uništio njihov moral. Božja smrt koja je največi događaj nije dovoljno
shvačena. Pokušaj Nemaca da hriščanstvo pretvore u metafizičko znanje  izazvao je
nepoverenje. U njemu se najviše opaža ono lažno. Na primer kod Šelinga.
3. Moral bez ograničenja ne ume da se održi. Moralno tumačenje sveta propada.
Međutim u emocijama se i dalje nalaze tvorevine hriščanskih vrednosti.
 4. Vrednosti do sada su počivale na moralnim sudovima, pre svega vrednost filzofije i
volje za istinom. Ideje mase o mudracima, prorocima i svecima propadaju.
5. Nihilistička svojstva prirodnih nauka su uzročnost i mehanicizam, Zakonomernost
postoji samo ponekada kao ostatak.
6. Nihiliszička svojstva u politici je nedostatak vere u prava pojedinca, u nevinost, kao i
to što u njoj vladaju laži koje odgovaraju tom trenutku.
7. Nihilistička svojstva u ekonomiji su napuštanje ropstva,nedostatak klase ljudi koja bi
opravdala čovečanstvo, anarhija i loše obrazovanje.
8. Nihilistička svojstva istorije su fatalizam i darvinizam kao poslednji neuspešni
pokušaji umetanja razuma i boga u tok istorije, sentimentalnost za prošlost. Čovek ne
treba da poseduje prošlost, karakter je samo maska, ne postoje činjenice.
9. Nihilistička svojstva u umetnosti su romantizam i kontrapokreti koji poseduju
odbojnost za romantičarske laži i ideale, to su umetnosti čiste forme koje ne zanima
sadržaj. Romantičarsko pesimističko shvatanje morala kao največe istine.
Romantičarska psihologija koju čini psihologija razgovorom (terapeutika i psiihologija
koja robuje moralu i njeni kontrapokreti koji pokušavaju čoveka da posmatraju samo
iz umetničke perspektive. Ni u sferi umetnosti nije se usudilo na pokušaj
prevrednovanja vrednosti.
10. Evropski sistem ljudskih želja postaje besmisle i nemoralan. Javlja se opasnost od
novog budizma. Istina, ljubavpravda nisu svojstva pravog sveta.
Uzrok Evropskog nihilizma je što su prethodne vrednosti izgubile vrednost. Pesimisti su ljudi
koji su ili previše siromašni ili previše bogati. Odnos između nihilizma, romantizma i
pozitivizma koji je kontrapokret protiv romantizma,  njega čine razočarani romaničari.
Povratak prirodi je pozadina hriščanske sigurnosti, Ruso, nauka prema romantičarskom
idealu- Spinoza je izuzetno uticajan na romantizam:
1)  Predstavlja pookušaj da se bude zadovoljan svetom kakav on jeste.
2)  Sreća i znanje naivno shvačeni kaao međusobno zavisni. To je izraz optimizma onoga
ko jako pati.
3)  Pokušaj da se reši moralnog tumačenja sveta da bi se spasio Bog, svet koji postoji pre
razuma.
Dobro i zlo su samo tumačenja, a ne činjenice po sebi. Treba otkriti poreklo tih tumačenja, a
zatim se polako osloboditi od urođene nužnosti moralnog tumačenja.

Za drugu knjigu:

Nastanak i kritika moralnih vrednosti se ne poklapaju kao što čovek uzročno veruje To
verovanje je posledica moralne procene da je nemoralno poreklo važnije od toga šta je nastalo
(PROZIV GENTIČKE GREŠKE). Mora se nači kriterijum za određivanje moralnih
vrednosti. Kritika shvatanja pojmova poboljšanja, savršenstva i uzdizanja. Previđa se
fundamentalna činjenica da postoji protivrečnost između postajnja moralnijim i jačanja
iuzdizanja vrsta čoveka. Čovek u prirodnm stanju sledi volju za moć

Za treču knjigu:
Volja za moć. Kakve konstitucije moraju biti ljudi koji vrše prevrednovanje svih vrednosti.
Hijerarhijsko uređenje prema moći. Rat i opasnost su uslovi za održanje te hijerarhije.
Veličanstveni model je čovek u prirodnom stanju koji slabiji i pametniji postaje gospodar
pokoravajuči gluplje.

Za četvrtu knjigu:
Nastače največa borba za koju je potrebno novo oružje. Potrebne su užasne odluke, da bi se
Evropa suočila sa posledicama onoga što volja za uništenjem želi. Zaustaviti težnju ka
prosečnosti. Od nje je bolje uništenje.
S one strane dobra i zla 5: Razlog toga što se na filozofe gleda sa nepoverenjem i porugom
nisu njihove greške i detinjarije već nedostatak intelektualne savesti u njihovom poslu. Oni
tvrde da su svoje mišljenje razvili hladnom i čistom dijalektikom, za razliku od mistika koji
imaju više intelektualne savesti jer se pozivaju na inspiraciju., dok zapravo naknadnim
razlozima brane pretpostavku koja je plod njihovih želja i učinjena apstraktnom. Oni svoje
predrasude proglašavaju istinama ali nemaju dovoljno intelektualne savesti da to priznaju sebi
i hrabrosti da to daju na znanje da bi upozorili prijatelje ili neprijatelje ili radi pokušaja
samoismevanja Primer za to su Kamtov kategorički i imperativ i Spinozina matematička
forma koja otkriva Spinozinu bojažljivost i ranjivost..Filozofija je maskarada.

S one strane dobra 25  Filozofija koja traga za istinom treba da se kloni mučeništva jer ona
uništava intelektualnu savest. Ona tera filozofa da ignoriše prigovore i provokacije, čini ga
glupm.  Do sada nijedan filozof nike bio u pravu, tako da preispitivanje nekog filozofskog
učenja može dovesti bliže istini od samog tog učenja. Filozof treba da bude uglađen i oprezan,
i usamljen. . Čoveka kvari i tera ga na lukavstvo svaki rat koji se ne vodi otvoreno silom,
svako dugotrajno posmatranje u strahu neprijatelja i mogučih neprijatelja. Mučeništvo stvara
resantiman. Svako dugo posmatranje neprijatelja sa strahom čini sukob ličnim. To se videlo
na primerima Džordana Bruna i Spinoze.Osnov Spinozine etike i teologije je resantiman.
Filozofija iz mučeništva je farsa, kraj jedne tragedije pod uslovom da je svaka filozofija na
početku bila tragedija.
Autor smatra da Ničeove komentare Spinoze iz drugog perioda karakteriše razmatranje
pitanja znanja i racionalnosti u kontekstu individualne motivacije
Vesela nauka 37: Od sedamnestog do dvadesetog veka se unapređuje nauka iz tri motiva:
1. Englezi (Njutn) su verovali da će s putem nje najbolje razumeti božanska dobrota i
mudrost.
2. Francuzi (Volter) su verovali korisnost saznanja, da je ono povezano sa moralom i
srećom.
 3. Spinoza je verovao da je nauka nešto bezazleno i nesebično, nevino i samodovoljno,
da u njoj nema učešća zlih nagona i zbog toga se kao saznavalac osečao božanski.
Sva tri motiva su zablude.
Vesela nauka 57: Realisti smatraju da je svet koji vide pred njima stvaran svet, i da su oni
njegov najbolji deo. Ali u tome oni liče na zaljubljenog umetnika. Uzrok njihovih vrednosti su
još uvek strasti iljubav prethodnih generacija.  (ARHETIPOVI). U svakom osečanju i
čučnom utisku postoje fantazije, predrasude, iracionalnost, neznanje I strahovi prošlih
vremena. (ANTROPORMORFIZAM)
Srednji posthumni fragmenti 7 (131) (1883):
Budučnost nauke o moralu:
Niče prestaje da se babi moralnim problemima ali pre toga želi da da par nagoveštaja na tu
temu
Srednji posthumni fragmenti 8 (17) (1883): Vrednovanje istine među gospodarima. Među
robovima istina se vrednuje kao osveta i opravdanje, na primer kod Spinoze.
Samoprevazilaženje morala.
Srednji posthumni fragmenti 26 (3) (1884):Kant, Hegel, Šopenhauer i Spinoza su jednostrani i
neplodni. Zato umetnici misle da su značajniji od njih. Niče se zato ugledao na antičke Grke. 
Heraklit, Empedokle, Parmenid,  Anaksagora i Demokrit su zaslužuju više poštovanja jer su
potpuniji. . Hriščanstvo je kvarilo mnoge dobre  ljude poput Paskala i Majstora Ekharta. Na
kraju je iskvarilo i pojam umetnika. Zbog njega je Rafaelo postao sramežljivi licemer. Njegov
Hrist je lepršavi entuzijastični monah koga ne sme prikazati golog. Gete se dobro drži
Srednji posthumni fragmenti 26 (280):  Zbog toga što su se ljudi plašili najduži vremenski
period i zato što svaki podnošljivi život počinje osečanjem sigurnosti mislioci tragaju za
izvesnošću. Međutim čim prestanu spoljašnje opasnosti koje ugrožavaju postojanje, javlja se
zadovoljstvo u neizvesnosti,, u otvorenom horizontu mogičnosti. Zato se sreča velikih
inovatora koji su tragali za izvenošču u Ničeovo doba preobražava u sreču dokazivanja
neizvesnosti i rizikovanja šta god može da se dogodi. Plašljivost prethodnog ljudskog
postojanja je takođe razlog zašto su filozofi isticali preživljavanje pojedinca ili vrste kao
osnovni princip, dok zapravo ljudi konstantno igraju lutriju protiv tog principa. U to spadaju
sve Spinozine maksime, one su osnova utilitarizma.
Autor primečuje da nasuprot drugog perioda, u trečem periodu Niče povezuje Spinozino
viđenje racionalnosti sa širm metafizičkim temama i čovekovom suštinskom orijentacijom u
svetu. Ti komentari prepoznaju da se merafizička psihologija nalazi u pozadini Spinozine
teorije afekata. Spinozina psihologija je utemeljena u njegovoj ontologiji i zato za Niče
Spinozino viđenje racionalnosti ima problematične implikacije za potvrđivanje sveta.
Sumrak idola – čegrtanje jednog nesavreenog 49: Gete nije bio Nemački već evropski
fenomen, pokušaj da se osamnesti vek pobedi renesansnim duhom, da se samoprevaziđe.On je
Kantova suprotnost. On je naučio da kontroliše  svoje najjače nagone poput sentimentalnosti,
pijeteta prema prirodi, antiistorijskog osečanja, idealizma, iracionalnosti i revolucionarnosti
(koja je po Ničeovom mišljenju i sama samo oblik iracionalnosti)i tako je stvorio samog sebe.
Zarad toga se koristio istorijom, prirodnim naukama, antikom, Spinozinom filozofijom, i
iznad sveka praktičnom delatnošću.  On je želeo celotivost, borio se protiv razdvajanja
razuma, čula,osečanja i volje koje je zagovarao Kant, Geteov antipod. On je stvorio sebe tako
što se samodisciplinovao do celine.  U sred iracionalnog doba Gete je bio realista koji je
prihvatao sve što mu je bilo srodno. On je bio snažan, visoko kultivisan, posedovao je
samokontrolu i strahopoštovanje prema samom sebi i zato je mogao da bude slobodan, da
dozvoli sebi da uživa u potencijalu prirode (NAGONA). Bio je tolerantan, ali zbog snage, a
ne zbog slabosti. Umeo je da prihvati događaje zbog kojih bi prosečan čovek propao i da ih
iskoristi u svoju korist. Njemu nišra nije bilo zabranjeno sem slabosti smatrala se ona
porokom ili vrlinom.  Tako oslobođen bio je fatalista. Verovao je da se samo pojedinačno
može odbaciti dok se celokupna priroda mora prihvatiti. Zbog toga on ništa ne odbacuje.Zato
ga Niće smatra ostvarenjem svom dionizijskog ideala.

Pozni posthumni fragmenti 11 (114) (Volja za moć 341) (1887): Niče smatra da se stanje
oboženja (deifikacije)  oseča u tri psihička stanja: (VAŽNO ZA RAD)
A. U največem obilju energije.
B. U najutančanijoj selektivnosti.
C. U preziranju i uništavanju života
a osnovu toga Niče razlikuje tri ideala:
A. Paganizam - Osnaženje života.
B. Anemiju - Rasblaživanje života.
C. Protivprirodnost - Poricanje života
Niče istražuje psihičko poreklo ovih ideala:
A. U Paganskom idealu preovlađuje samopotvrđivanje, u njemu čovek daruje prirodi. Taj
ideal polazi od estetskih stanja u kome svet deluje potpuniji, obliji i savršeniji. On se
javlja u antičkom pshološkom tipu (GOSPODARI) koji je izraz dobre konstitucije
glavnih nagona. U njemu se nalazi veliki stil kao najviši stil Ovaj ideal je izraz same
volje za moć.  Nagon koji uliva najviše straha se usuđuje da prizna sebe
(DIONIZIJSKO). (STANJE LAKANOVOG REALNOG)
B. Anemički ideal ima poreklo u  stanjima gde svet deluje praznije, apstraktnije,
razblaženije. Stanje u kom se inteligentnije, oduhovljenije i nečulno smatraju
savršenstvom, a u kome se najviše izbegavaju brutalne, životinje, najneposrednije i
najbliskije stvari (NAGONI)  U tom stanju se biraju i uklanjuju svojstva života kroz
apstrakciju (STANJE LAKANOVOG IMAGINARNOG NASUPROT
REALNOM). U tom idealu se poistovečuju mudrac, anđeo, sveštenik, devičanstvo  i
neznalaštvo.  Fiziološka karakteristika tih idealista je anemija. U određenim
okolnostima ovaj ideal može biti ideal ljudi koji zapravo predstavljaju paganski ideal. 
Na primer u slučaju Getea koji u Spinozi vidi svog sveca.
C. Protivprirodni ideal ima poreklo u stanjima u kojima svet deluje previše  besmisleno,
zlo, bedno, varljivo da bi bio ideal zbog čega se u ovom idealu poriče i uništava. Ideal
se projektuje  u sferu protivprirodnog, protivstvarnog i protivlogičkog sveta
 (ISTINSKI SVET). Psihološko stanje onoga ko na ovaj naččin osiromašuje svet je
patnja. U tom stanju se od sveta samo oduzima i ništa mu se ne daje.
Hriščanstvo se nalazi između drugog i trečrg ideala.

Pozni posthumni fragmenti: 10 (170) (Volja za moć 341) (1887):Skriveni oblici hriščanskog
moralnog ideala:
1. Slabički i malodušni pojam prirode koji su izmislili entuzaisti za prirodu
(NATURPHILOSOPHIE) bez nagona za strašno, neumitno i cinično čaki u najlepim
aspektima prirode. predstavlja pokušaj pronalaženja moralne hriščanske humanosti u
prirodi. Rusoov pojam prirode kao da je priroda slobodna, dobra, bezgrešna, poštena,
pravedna i idilična je kult hriščanskog morala. Zato se Gete divio Spinozi. Preduslov
za ovaj kult je potpuno neznanje.
2. Slabički i malodušni pojam čoveka kod Mila i Konta.je kult hriščanskog morala pod
novim imenom. Takođe slobodni mislioci poput Gijoa.
3. Slabički i malodušni pojam umetnosti kao empatije prema onima koji pate i loše su
konstitucije je kult hriščanskog moralnog ideala. Na primer u istoriji kod Tjerija (I
KOD ŠOPENHAUERA).
4. Socijalizam je pogrešno shvatanje hriščanskog moralnog ideala
Posthumni fragmenti 16 (32) (Volja za moć 1041) (1888):Filozofija se bavi ispitivanjem
odvratnih i zloglasnih strana života. Baveći se njom Niče je otkrio tajnu istoriju filozofije
odnosno psihologiju velikh filozofa,Za Ničea kriterijum snage duha mu je postalo koliko neki
duh može istine podneti. Zabluda je kukavičluk, svaki napredak u sferi saznanja je posledica
hrabrosti, strogosti i iskrenosti prema sebi. Ovakva Ničeova eksperimentalna filozofija vodi u
odricanje, u nihilizam ali ne treba da se stane na tom koraku, nego na sledećem koji je njegov
suprotnost, na dionizijskom potvrđivanju života,  na želju za večnim vračanjem istog, na istoj
logici i nelogici stvari,  na život prema principu amor fat, koji je najviše stanje koje čovek
može dostiči. Zarad toga moramo shvatiti da su nužne one strane života koje su do sada
odricane, i ne samo da su nužne već su i poželjne i to ne samo kao preduslovi i dopune strana
života koje su smatrane dobrum već su poželjne po sebi  jer su strašnije, močnije,
plodonosnije i istinskije (LAKANOVO REALNO) strane života, one su izraz volje za moći.
Do sada su bile prihvačene samo strane koje odgovaraju nagonima mučenika, nagonu stada i
nagonu večine protiv izuzetka. Više vrste ljudi moraju da prevaziđu tako nastale vrednosti, tu
distinkciju između dobra i zla. Takve vrednoti su bile paganske, antičke i plemenite.
(MORAL GOSPODARA).
Autor zaključuje da su i amor dei intellectualis i amor fati formule najvišeg cilja filozofije i
ljudskog života, I Niče i Spinoza vide slobodu kao prihvatanje fatalizma i odabacivanje
teleologije. Takođe jca smatraju da se spasenje nalazi na nibou celine, a ne pojedinačnom i
obojca koriste terminologiju božanastvenosti mada obojca napadaju tradicionalnu religiju
(VAŽNO ZA RAD).
Autor tvrdi da mada Niče shvata da Spinozin Bog nije hriščanski Bog i da Spinoza želi da
pokaže nemogučnost postojanja takbog kralja univerzuma, on i dlje nije uspeo da pobegne
zrološkom načinu razmišljanja. On kritikuje Spinozu zbog postulirranja Noga koji je
sposoban za beskonačno nobo stvaranje her he beskonačno močan jer to bidi kao znak da
Spinoza i dalje poseduje zežnje motivisane tradicionalnom metagizikom od koje Niče
pokuušava da pobegne(VAŽNO ZA RAD).
Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  11 (202)(1881): Mera svih moči je određena, ne
postoji ništa beskonačno. Iz toga sledi da je broj mogučih promena, kombinacija i razvoja
mada ogroman i praktično nemerljiv, ipak ograničen. Međutim vreme u kome univerzum
ispoljava svoju moč je beskonačno tj. moč je večno ista i večno aktivna. Do ovog trenutka
beskonačnost je već morala da istekne tj. svi moguči razvoji događaja su morali da se dogode.
Iz toga sledi da je adašnji razvoj događaja već morao da se dogodi, da je ponavljanje. kao i
budučnost koja nastaje iz sadašjosti. Sve je već postojalo jer se skup svih sila uvek vrača.
Osim toga ne može postojati ništa identično. Dva različita skupa svojstava  ne mogu nikada
biti identična. To bi zahtevalo da ta dva skupa svojstava imaju apsolutno isto poreklo i da je
čitavu večnost postojalo nešto isto uprkos univerzalnoj promenjivosti i nastanku novih
svojstava. To je zato nemoguča pretpostavka
Srednji posthumni fragmenti  25 (299) (Vočja za moć 595) (1884): Ničeova pretpostavka je
da ne postoje ni Bog, bi svrha već samo konačna sila. U slučaju inferiornih ljudi Niče
izbegava izmišljanje i zahtevanje načina mišljenja koja su im nužna
POSTACKA XXXIV: Božija moč je sama njegova suština (VAŽNO ZA RAD).
POSTAVKA XVI: Iz nužnosti božanske suštine sledi beskonačno mnogo stvari na beskonačno
mnogo načina (modusa) tj. sve što može da se podvede pod opseg beskrajnog razuma.
POSTAVKA VIII:Svaka supstancija je nužno beskrajna.
Pozni posthumni fragmenti 36 (15) (Volja za moć 1062)(1885): Da svet ima svrhu ona bi več
bila postignuta. Da svet ima konačno stanje ono bi već bilo postignuto. Da je svet u stanju da
miruje več bi prestao da postoji. I on, duh, inteligencija, mišljenje.. Činjenica da duh još uvek
postoji kao nešto šo se razvija je dokaz da svet nema svrhu, konačno stanje  da je nesposoban
za mirovanje. Ali je navika da se za svaku pojavu traži svrha i da se pri pomisli na svet misli
na Boga kao njegovog tvorca i upravljaća, je toliko jaka da naučnici i u indeterminizmu sveta
traže neku nameru iza njega. Svetu se pripisuje moć da izbegava ciljeve, krajna stanja, a da se
istovremeno i ne ponavlja u svojim oblicima. Konačnoj, definitivnoj nepromenjivoj sili
konstantne veličine, kao što je svet, pripisuje se čudesna sposobnost beskonačne inovativnosti
u njegovim oblicima i stanjima. Mada svet nije više Bog i dalje mu se pripisuje božanska
stvaralačka moč i njeni beskonačni preobražaji, pripisuje mu se sposobnost da namerno
zabrani sebi vračanje u svoje stare oblike, i to ne samo da ima namere već i sredstva da
izbegne ponavljanje, pretpostavlja se u da svet u s svakom trenutku svet kontroliše svaki svoj
pokret da bi izbegao ciljeve, konačna stanja i  ponavljanje. To pripisivanje je posledica
neiskorenjenog načina religioznog mišljenja koje žudi da veruje da je svet jednak
beskonačnom i besrajnom stvaralačkom Bogu, da na taj način Bog i dalje živi. To je želja u
pozadini Spinozine tvrdnje deus sive natura Da bi se ovo sprečilo zabranjuje se pojam
beskonačne sile. Dakle svet neposeduje sposobnost večne inovacije,
Pozni posthumni fragmenti 2 (145) (Volja za moć 546)(1885):Iz tumačenje da je svaka pojava
ili delanje ili da trpi delanje sledi da je delanje trpljenje odnosno patnja. Dakle svaka promena,
svako preobražavanje  pretpostavlja uzročnika i nekoga ko trpi promenu.
Pozni posthumni fragmenti 2 (158) (Volja za moć 547) (1885): Psihološka istorija pojma
subjekta je sledeća: Telo, stvar, celina konstruosana od strane vida stvara distinkciju između
delatnika i dela. Delatnik, uzrok dela je shvatan sve suptilnije sve dok nije prevazišao pojam
subjekta.
Pozni posthumni fragmenti 10 (138) (Volja za moć 639)(1887): Jedini način da pojam Boga
zadrži smisao je da počne da označava konačno stanje, tačku u razvoju volje za moć, umesto
prvog pokretača. Sa mehanicističke tačke gledišta količina energija se ne menja, sa
ekonomske ona se penje do vrha i opada u večnom kružnom kretanju. Ova volja za oMć se
ogleda u pretvaranju energije u život i njena svrha je život na vrhuncu svoje moći- Život se
razvija po pravilima ekonomije, postizanje većeg učinka sa što manje sile. Naučni ideal
najmanjeg utroška. Da svet ne teži stanju mirovanja je jedino dokazano, zato se njegov
vrhunac ne može zamisliti kao sanje ekvilibrijuma. Apsolutna nužnost ponavljanja istih
pojava u svetskom procesu zato se ne opravdava determinizam nad događajim nego
nemogučnost da stvari budu drugačije bego što jesu. Svi događji se događaju nužno.
(VAŽNO ZA RAD).
Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  11 (197)(1881):  O Nacrtu novog načina života.
Prva knjiga u stilu prvog stava Betovenove devete simfonije. Chaos siva natura. ,, Od
dehumanizacije prirode”. Prometej je zakovan za Kavkaz. Napisano Kratosovom
surovošču, ,,moć”
Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  11 (157)(1881): Ciklusu ne sme da se pripiše
težnja ili cilj, niti da se meri po ljudskim merilima kao glup ili dosadan. Racionalnost i
iracionalnost nisu predikati koji se mogu pripisati univerzumu. Takođe nije postojao prvobitni
haos, zatim postepeno sve harmoničnije kretanje i na kraju stabilno cirkularno kretanje, već je
sve večno tako da ako je postojao haos na početku, i on se večno vrača. Krug nije nešto što je
nastalo, on je primordijalni zakon ito kao što je moč primordijalni zakon, bez izuzetka i
prekršaja. Svo nastajanje se odvija unutar kruga i datih sila, tako da ne postoje ciklusi rasta i
propadanja.
Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  11 (225)(1881):Zamisao univerzuma kao haosa iz
koga je isključena svaka svrhovita radnja ne protivreči ideji univerzuma kaoo kruženja ker je
to kruženje iracionalna nužnost, bez ikakvih formalnih, etičkih i estetičkih razmatranja. Iz
univerzuma nedostaje želja, i u njegovim najmanjim delovima, i u celini
Pozni posthumni fragmenti 14 (79) (Volja za moć 634 i 635) (1888):

Kritika mehanicizma:
Niče poziva na uklanjanje pojmova nužnosti i zakona. Nužnost uvodi lažnu prinudu, a zakon
lažnu slobodu. Stvari se ne ponašaju po nekom pravilu jer stvari ne postoje, one su naša
fikcija. One nisu ni pod pritiskom nužnosti, . Tu ne postoji poslušnost jer to što je neka stvar
takva kakva jeste nije posledica ni pokornosti, ni pravila, ni prinude. U svetu dešavanja sve se
svodi na stepen  otpornosti, i stepen nadmoći. Formule i zakoni tu postoje sam radi naše
mogučnosti računa, ali ne postoji na svetu nikakva moralnost zbog toga što smo zamislili svet
poslušnim. Ne postoji zakon, svaka moć u svakom trenutku izvlaći svoje kranje posledice.
Stvari se mogu procenjivati jer ne mogu biti drugačije nego što jesu. Količina moći zavisi od
dejstva i od otpornosti neke moći. Ne postoji neutralno stanje između ta dva stanja.  To je
volja za nasiljem, i volja za odbranom od nasilja, ne postoji neutralno stanje. Ne postoji na
volja za samoodržanjem.  Svaki atom deluje na sve postoječe. Ako se odbaci volja za moć,
odbacuju se i atomi. Zato Niče atom kao osnovnu jedinicu naziva količinu volje za moć. To je
osobina koja se ne može ukloniti iz mehanicističkog poretka, a da se ne ukloni i sam taj
poredak. Pojam kretanja predstavlja prevod iz ovog sveta dejstava u vidljivi svet. On
podrazumeva zabludu o nečemu što se kreče, subjektu u koju nas uvlaće jezik i ćula.
Mehanika kao nauka o kretanju je prevođenje fenomenalnog sveta na jezik ljudskih čula.
Čoveku su potrebna jedinstva da bi mogao da računa ali iz toga ne sledi da ona stvarno
postoje. Pojam jedinstva je preuzet od pojma subjekta koji je najstarije čovekovo verovanje.
Kada čovek ne bi sebe smatrao jedinstvom ne bi stvorio pojam stvari. Ali čovek sada zna da
iz pojma subjekta ne sledi stvarno jedinstvo. Mehanicističko tmačenje sveta zasniva se na dve
fikcije:
1. Pojmu kretanja koji je preuzet iz jezika čula.
2. Pojmu atoma odnosno jedinstva koji potiče iz psihičke sfere.
Dakle mehanicističko tumačenje sveta zasniva se na jednoj predrasudi čula i na jednoj
psihološkoj predrasudi. Mehanika formuliše sukcesiju pojava znakovima pomoću čulnog
jezika, na primer da su sva dejstva odnosno posledice kretanja i pomoću jezika psihologije na
primer da svuda gde postoji kretanje postoji i subjekat koji se kreče. Ona ne uključuje uzročnu
silu. Svet tumačen na mehanicistički način može se predstaviti samo vidom i dodirom, kao
kretanje, tako da bude proračunjiv zbog čega su stvorena uzročna jedinstva, stvari odnosno
atomi koje deluju konstantno čime se lažni pojam subbjekta prenosi na atom.Dakle prenosi se
lažan pojam subjekta na pojam atoma. Dakle svetu pripisani pojmovi broja, stvari koja sledi iz
pojma subjekta,  pojam delanja odnosno razdvajanja uzroka i posledice, pojam kretanja koji je
tvorevina vida i dodira, to su sve pojave, tvorevine čovekovih čula i psihe, Kada se otklone
svi ovi pojmovi pripisani svetu ostaje količina energije u odnosu napetosti sa drugim
količinama energije. Suština tih količina energije je odnos sa drugim količinama energije i
njeno delovanje na njih. Volja za moć nije postojanje, niti  nastajanje, već osnovna činjenica
iz koje nastaju nastajanje i delovanje.
Pozni posthumni fragmenti 14 (122) (Volja za moć 480 i 625): (1888): O empirijskoj
epistemologiji:
Ne postoji duh, razum, mišljenje, svest, duša,volja, istina, to su sve fikcije. Nisu bitni subjekat
ili objekat već životinjska vrsta koja napreduje samo ako je u nekoj dozi tačnosti odnosno
pravilnosti svojih opažaja. Saznanje je oruđe moći i zato raste prilikom porasta moći.
Značenje pojma saznanja, poput značenja dobro i lepo su antropocentrični i biološki. Da bi
neka određena vrsta održala ili sticala moć mora da svojom koncepcijom stvarnosti mora da
obuhvati mnoštvo stvari koje može proraćunati i koje su identične, da bi se na osnovu njih
sagradila šema odnosa te vrste prema stvarnosti. Korist za samoodržanje, a ne apstraktna volja
za istinom su motiv razvoja  organa saznanja. Kolićina volje za saznanjem zavisna je od
kolićine volje za moć neke vrste. Jedna vrsta zahteva toliko stvarnosti sa ciljem da njom
zagospodari.
Mehannicistički pojam kretanja je prevod prvobitnog procesa na jezik vida i dodira. Pojam
atoma, distinkcija između nosioca sile i same sile je jezik simbola izveden iz logičkog i
psihičkog sveta. Nemoguče je po volji menjati sredstva izražavanja. Moguče je uvideti u kojoj
meri su oni samo simboli. Besmisleno je zahtevati odgovarajuča sredstva za izražavanje.
Suština jezika je da izražava odnos. Pojam istine je besmislen Sfera istinitosti odnosi se na
odnose između bića, ne na biće po sebi. Pojam biće po sebi je besmislen jer odnosi ćine biće.
Isto tako ni saznanje po sebi ne može postojati.
S one strane dobra i zla – predgovor: Istina je neuhvatljiva kao žena, nju ne mogu osvojiti
dogmatici poput dosadašnjih filozofa koji su suviše ozbiljni i nametljivi. Te filozofske dogme
se temelje na narodnim verovanjima poput verovanja u postojanje duše koje je povezano sa
verovanjem  o subjektu. Slična dogmatičkoj filozofiji je bila astrologija za koju je više  rada,
para pameti strpljenja uloženo nego u bilo koju pravu nauku. Međutim zahvaljujuči njoj je
nastao veliki stil u arhitekturi.  Dogmatske filozofije su bile vedantsko učenje i platonizam.
Platonova dogma o čistom duhu i dobru po sebi je bila najopasnija zabluda. On poriče
perspektivizam koji je osnovni uslov života. Platon je najlepši izdanak antike koga je iskvario
Sokrat.  Borba protiv Platonizma i hriščanstva koje je platonizam prilagođen masi,  traje
milenijumima i dva puta je gotovo izgubljena zbog Jezuitizma i prosvetiteljstva koje se služi
štampom. Međutim ta borba je stvorila psihoošku napetost koja omogučava visoke zadatke
slobodnim misliocima Ničeovog doba.
Kasni posthumni fragmenti 35 (35)(1885): Ničea od metafizičara razlikuje to što smatra da
nije subjekat ono što misli. Sam subjekat je konstrukt mišljenja, istog ranga kao i
materija,stvar, supstanca, individua, svrha, broj. Drugim rećima oni su regulativne fikcije uz
pomoć kojih je postojanost i zbog toga saznatljivost, pripisana, umišljena u svet nastajanja.
Do sada vera u gramatiku, u lingvistički subjekat, objekat, predikate je zavarala metafizičare.
Niče želi da se to verovanje odbaci. Mišljenje postavlja subjekat, ali do sada je i flozof poput
puka mislio da je iskaz ja mislim nešto nesumnjive izvesnosti, i da u analogiji sa Ja kao
subjektom razumemo  sve ostale uzročne veze. Koliko god da je čovek navikao i koliko da
mu je nezamenjiva ova fikcija sada to ne dokazuje da nije izmišljena,, nešto može biti
preduslov života, a istovremeno lažno.
Kasni posthumni fragmenti 40 (23) (1885):Reč Cogito je višeznačna, a Dekart je koristi kao
da je jednoznačna. Cogito znači:

1. Mislim
2. Verovanje da je subjekat onaj koji misli.
3. Čak i ako je druga tačka pitanje vere, prva tačka Mislim sadrži verovanje da je
mišljenje aktivnost za koju mora postojati subjekat.
To predstavlja verovanje u gramatiku u kojoj su stvari i njihove aktivnosti već postulirane i
neposeduju neposrednu izvesnost. I pasivni oblik cogitatur sadrži subjekta, a ne samo
činjenice. Ukratko činjenice ne mogu biti iznete nage jer su verovanje i pretpostavljanje
ukorenjene i u aktivnom obliku cogito i u pasivnom obliku cogitatur. Sa ergom se nešto
izvodi iz tog verovanja i pretpostavljanja i ostaje ,,u nešto se veruje dakle u nešto se veruje”
što je pogrešno zaključivanje. Da bi iskaz cogito ergo sum važio mora se znati šta znaći biti,
takođe i kako iz cogito sledi sum a moralo bi se znati i šta je uopšte znati. Ovaj iskaz
pretpostavlja veru u logiku, posebno u ergo. Izvesnost nije u moguča u sferi saznanja,
neposredna izvesnost je samoprotivrečan pojam. Kartezijanci polaze od več gotovih artikala
verovanja, njihova sumnja dolazi prekasno. Pre odgovaranja na pitanje postojanja mora se
odgovoriti na pitanje vrednosti logike,
Pozni posthumni fragmenti: 10 (158) (Volja za moć 484) (1887):Postoji mišljenje dakle
postoji mislilac je osnov Dekartove argumentacije. Ali to znaći pretpostaviti veru u pojam
supstancije kao a priori istinu. Naše postavljanje mislioca iza mišljenja je izraz naše
gramatičke navike da iza predikata postavljamo subjekat. Dekart nije utvrdio izvesnu
činjenicu već načinio logičko-metafizički postulat. Dekart nije otkrio nešto apsolutno izvesno
već samu jako verovanje. Ako se iskaz svede na misli dakle postoji misao to je tautologija, Ti
mi se dokazuje prividnost mišljenja, a ne i stvarnost mišljenja. Ali Dekart nije želeo prividnu
stvarnost već apsolutnu stvarnost.  
Autor smatraa da ovaj Ničeov napad na prirodu kao beskonačnu supstanciju ima implikacije
ne samo za apstraktnu ontologiju već i za epistemologiju jer Ničeov opis sveta kao haosa
onemogučava mogučnnost znanja kao ga Spinoza shvata. Za Spinozu znanje sledi iz toha što
je duh modus Božijeg beskonačnog razuma. Spinozina teorija zahteva ne samo da ljudi znaju
pojedinačne stvari već da ih znaju kao moduse Božije beskonačne i večne suštine, tako da
pojedinačni slučajevi mogu biti saznati samo u odnosu na fundamentalnije istine. Za
Spinozuu logičko uređenje prirode omogučava čovekovo racionalno mišljenje Vožije večne
istine se najjasnije izražavaju kroz matematičko i geometrijsko znanje. Međutim iz
izjednačavanja sveta sa haosom sledi poricanje takve trajne realnosti modusima. (VAŽNO
ZA RAD).
Vesela nauka 112:  Nauka Ničeovog doba jednako malo objašnjava kao i nekadašnja, ono u
čemu je današnja nauka bolja je deskripcija. Nauka Ničeovog doba je otkrila mnogostruki
sled tamo gde je nauka prethodnih vremena videla samo uzrok i posledicu. Ta nauka je
usavršila teoriju nastajanja, ali je nije prevazišla. Ta nauka uviđa sled među mnoštvom uzroka
koji moraju slediti jedan drugi ali ih ne razume.Nije objašnjen sudar. Nauka operiše
mnoštvom stvari koje ne postoje poput linija, površina,  tela, atoma, deljivog vremena i
deljivog prostora,. Čovek prirodi pripisuje kauzalnost koja je u njemu. (Moja primedba:
Antropomorfizam. Sa ovim bise složio i Hjum, mi projektujemo našu naviku na
prirodu). Nauka je pokušaj maksimalnog humanizovanja stvari,  čovek sve više opisuje sebe
samog opisujuči  stvari i njihov sled. Priroda je kontinuum gde čovek veštački odvaja  uzrok i
posledicu. Iznenadnost s kojim se događaju mnoge posledice je iznenadnost samo za čoveka.
Postoji beskonačno mnoštvo procesa u tom trenutku iznenadnosti koje čovek ne primečuje.
Intelekt koji bi mogao da vidi uzrok i posledicu kao kontinuum, a ne kao čovek, kao
proizvoljnu podeljenost, odbacio bi pojmove uzroka i posledice i porekao bi determinizam.
S one strane dobra i zla 4: Lažnost nije dovoljan razlog za negiranje vrednosti nekog iskaza, 
već se postavlja pitanje koliko taj iskaz pomaže i održava život,  koliko održava vrstu.
Ponekad su čoveku lažni iskazi potrebni kao uslovi za život (poput sintetičkih iskaza a priori).
Čovek ne bi mogao da živi bez logičkih fikcija, bez merenja stvarnosti izmišljenim
pojmovima apsolutnog i samoidentičnog, bez krivotvorenja sveta brojem tako da bi
odbacivanje lažnih iskaza značilio i odbacivanje i poricanje života. Dakle iskazi vrede prema
tome koliko doprinose životu, a ne prema tome koliko su istiniti. To predstavlja otpor
uobičajenom osečaju za vrednost, a filozofija koja se usuđuje da to čini prevazilazi dobro i
zlo.
Pozni posthumni fragmenti 11 (74) (Volja za moć 711)(1887):Zašto je vrednovanje
nedopustivo:
1. Zato što u okviru celokupnog procesa rad čoveka ne dolazi u obzir jer ne postoji
celokupni proces u obliku sistema.
2. Zato što  nema celine, vrednovanje ljudskog života i ljudskih ciljeva ne može se
izvršiti s obzirom na nešto što ne postoji.
3. Zato što su nužnost, uzročnost i svrhovitost korisni prividi.
4. Zato što cilj nije povečanje svesti već porast moći. Taj porast uključuje i korist od
svesti. Isto važi i za zadovoljstvo i bolo.
5. Zato što sredstva ne mogu biti kriterijumi vrednosti. Dakle stanja svesti poput
zadovoljstva i bola ne mogu biti kriterijumi jer je svest sredstvo.
6. Zato što svet nije organizam nego haos. Zato što je razvoj intelekta samo sredstvo za
preživljavanje. Zato što poželjnost nema smisla u odnosu na univerzalni karakter bića.

Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  11 (213)(1881): Beskonačno inovatativno

nastajanje je protivrečan pojam, on pretpostavlja postojanje beskonačno rastuče moči.
Međutim ne postoji višak energije kojom bi se takva moč hranila. Pretpostavka da je
univerzum organizam protivreči suštini organskog

Kasni posthumni fragmenti 14 (152) (Volja za moć 515,  478,) (1888): 

Volja za moć kao znanje

Cilj nije saznanje već šematizovanje tj. nametanje haosu onoliko pravilnosti i forme koliko
zahtevaju ljudske praktične potrebe. Razum, logika, kategorije nisu nastale kao odgovor na
potrebu za saznanjem već kao odgovor na potrebu za selekcijom, šematizovanjem, za
izjednačavanjem radi razumevanja i računanja.  Razvijanje razuma čini  prilagođavanje i
izmišljanje sa ciljem da se nešto učini sličnim i jednakom.  Kroz isti proces prolaze i svi čulni
utisci. Korist je krajnji cilj jer samo kada je nešto izjednačeno mogu se njime vršiti proračuni i
koristiti se. Konačnost razuma je posledica, a ne uzrok,  Životi sa drugim vrstama razuma koji
su u konstanom kretanju propadaju  jer je nepregledan i nejednak. Kategorije, kao i Euklidov
prostor su istinite samo zato što su nužni za funkcionisanje  ljudskih života. Pošto ljudi nisu
nužni razum i Euklidov prostor su samo specifične osobine jedne vrste životinja,
Nemogučnost zamišljanja suprotnog  u ovim slučajevima je biološkog karaktera,  tako nas
ograničava nagon koristi zbog koga čovek zaključuje na način na koji zaključuje.
Nemogučnost zamišljanja protivrečnosti dakle dokazuje samo tu nemogučnost, a ne istinitost.

Najveći privid postoju u sferi psihičkog života do koga se dolazi introspekcijom. Ljudsko
verovanje da je volja uzrok je bilo tako jako da smo tu uzročnost projektovali u spoljašnji svet
odnosno postavljen je motiv kao uzrok svih događaja Ljudi  veruju da su misli koje u
njihovom razumu slede jedna drugu međusobno povezane uzročnom vezom. Logičar kad
govori o sudovima o kojima nemamo empirijsko svedočanstvo, navikao je na predrasudu da
su misli uzrokuju misli. Filozofi veruju da su zadovoljstvo i bol uzroci reakcija, da je njihova
svrha da budu uzrok reakcija. Zato su hiljadama godina smatrani motivima svakog postupka.
Ali sve bi se dogodilo na identčan način da stanja zadovoljstva i bola ne postoje. Ljudi su u
zabludi kada veruju da su oni uzročnici bilo ćega, oni su propratne pojave, oni su zapravo
posledice reakcija. Sve svesno je krajnja tvorevina i nije uzrok ničega. A ljudi su procesu
saznanja pristupili iz pogrešnog smera, kao da ništa drugo ne deluje i nije stvarno sem
mišljenja, osečanja i htenja.
Pozni posthumni fragmenti 14  (93) (Volja za moć 568) (1888):Pojam istinskog sveta je
fikcija, formiran od imaginarnih stvari. Prividno je oblik postojanja stvarnosti, svet istovetnih
slučajeva stvoren uz pomoć privida koji je merljiv, omogučava  zapažanje i poređenje.
Prividni svet je uprošćeni svet koji su stvorili čovekovi praktični nagoni. On je za čoveka
potpuno istinit jer on živi u njemu.  Čovekov život je dokaz istinitosti tog sveta.  Svet koji
nema veze sa čovekovim životom, kome nije pripisao svoje biće,  logiku i psihološke
predrasude ne postoji.  Ne postoji svet po sebi  već je suština sveta svet odnosa koji izgleda
drugačije iz svake različite perspektive koje su nekoherentne međusobno. Količina moči
određuje koje biče poseduje druge količine moči, u kom obliku, sa koliko sile i nužnosti ono
dejstvuje i opire se.  Čovek stvara sopstvena shvatanja sveta da bi mogao živeti u njemu, 
opaža onoliko koliko je potrebno da podnese život.

Pozni posthumni fragmenti 10  (90) (Volja za moć 1037)(1887): Treba ukloiti najviše dobro
iz pojma Boga jer nije vredno Boga. Treba ukloniti i pojam najviše mudrosti jer je filozofska
sujeta kriva za besmisleno ideju Boga kao mudrog da bi ga učinili maksimalno sličnim sebi.
Bog poseduje samo osobinu največe moči. Sve ostalo sledi iz nje, uključujući i svet.

Pozni posthumni fragmenti 14  (98) (Volja za moć 551 i još malo mog prevoda na početku)
(1888):

Volja za moć kao princip

Kritika pojma uzroka

Niče kao početnu tačku uzima da je volja za moć izvor svog kretanja. Iz toga sledi da kretanje
ne može biti uslovljeno niti uzrokovano spoljašnjim uticajem. Niče postulira postojanje
kretanja i centara iz kojih se širi volja.Ljudi empirijski nemaju iskustvo pojma uzroka,  već taj
pojam projektuju   iz subjektivnog ubeđenja da su oni  uzrok, koje je zabluda uzrokovana
pogrešnim tumačenjem osečanja snage, napetost i otpora odnosno osečanje rada mišića koje
predstavlja početak dela i koje se greškom uzima za uzrok dela.  Pojam uzroka ne postoji, on
je samoobmana. U taj pojam  su projektovani čovekovi osečaji volje, slobode, odgovornosti, i
namere. Dakle eficijentni i finalni uzrok su isti. Ljudi veruju da će objasniti neku posledicu
ako se pronađu uzrok u kome je ta posledica inherentna. Međutim čoveku je poznata samo
posledica na osnovu koje izmiišlja uzroke. Obrnuto ne može se predvideti neka posledica,
dejstvo neke stvari unapred. Stvar, subjekat, volja, namera, svi ti pojmovi su inherentni u
koncepciji uzroka.  Čovek traga za stvarima da bi objasnio neku promenu. Takva stvar je i
atom. Stvari ništa ne uzrokuju jer stvari ne postoje.Iz nužnog sleda stanja ne sledi uzročnost.
(HJUM).  Događaj  ne može biti ni uzrok ni posledica.  Uzrok predstavlja sposobnost
izazivanja dejstva koja se izmišlja i naknadno dodaje događaju. Stvar je skup njenih dejstava 
sintetički povezanih pojmom, ona je slika. Nauka je pojmu uzročnosti oduzela njegov sadržaj
i zadržala ga samo kao formulu jednakosti  za koju je sve jedno sa koje strane je uzrok, a sa
koje posledica. Nauka tvrdi da u dva kompleksna stanja odnosno konstelacije sile količina
energije ostaje ista.  Izračunljivost određenog događaja ne zasniva se na pravilnosti ili
nužnosti ili uzročnosti već u ponavljanju istih slučajeva. Ne postoji čulo za uzročnost kako je
tvrdio Kant, već se ljudi plaše nepoznatog i u novom traže nešto poznato da bi se smirili.
Nagon uzročnosti dakle nije ništa drugo već strah od nepoznatog i zbog njega potraga za
poznatim, a ne za uzročnošću.

Pozni posthumni fragmenti 9 (91) (Volja za moć 552 i 533) (1887):Iz činjenice da se nešto
dešava u skladu sa pravilom, da se može predvideti ne sledi da se događa nužno. Ako se
određeni kvantum sile  u svakom određenom slučaju ponaša na isti način, iz toga ne sledi da
nema slobodne volje.Taj zaključak je posledica vere u subjekat. Mehanička nužnost nije
činjenica već je čovek pripisao pojavama. Iz toga što nešto činim ne znači da to prinudno
činim. Prinuda je nedokaziva u stvarima. Pravilo samo dokazuje da jedna pojava, ne može biti
neka druga. Pojam uzroka i posledice je opasan sve dok ljudi veruju u zabludu o subjektu.

a. Nužnost nije činjenica već tumačenje.

b. Subjekat nije nešto što dela već fikcija.

Po uzoru na subjekat čovek je izmislio stvari i pripisao ih je rapsodiji čulnih utisaka.Iz toga
sledi da prestajemo da verujemo u subjekat, prestajemo da verujemo i uzajmno dejstvo stvari, 
i u uzrok i posledicu jer smo njih izmislili po uzoru na subjekat..Onda iščezava i svet atoma
koji je sledio iz zablude o subjektu. Nestaje onda i pojam stvar po sebi jer je ona zapravo
subjekat po sebi. Onda nestaje i distinkcija između stvari po sebi i pojave, da bi onda nestao i
pojam pojave.

c. Ako odbacujemo subjekat odbacujemo i objekat kao predmet njegovog dejstva, pa i

njegove atribute poput postojanosti i jednakosti. Postojano i jednako su složene
pojave. Postojano je takođe u pokretu samo u manjem stepenu. Suprotnosti ne postoje,
one su samo razike u stepenu. Ne postoje ni distinkcije, oni su pojam iz logike koji
smo mi pogrešno primenili na stvari.

d. Ako odbacimo pojmove subjekta i objekta odbacujemo i pojam supstancije i njene

atribute poput materije i duha.

Iz moralne perspektive svet je lažan ali onda je i moral lažan jer je i on deo sveta. Volja za
istinom je proces davanja postojanosti stvarima. Istina se stvara, a ne pronalazi. Volja za
istinom je oblik volje za moć. Život se zasniva na pretpostavci o večnom vračanju istog. Što
je život močniji o mora biti veči i jednostavniji svet. Logiciziranje, racionalizovanje i
sistematizovanje su sredstva života. Čovek projektuje svoj nagon za istinom stvarajuči
metafizički svet koji smatra istinitim

Sve što se događa, sve kretanje, svo nastajanje kao utvrđivanje stepena volje za moć je borba.

Nevinost postojanja narušavamo tako što uobrazimo da je neko drugi (Bog ili priroda)
odgovoran za naše postupanje. Mi njemu tako pripisujemo svoj život, svoju sreću i svoju
nesreću.
Blagostanje pojedinca je imaginarno kao i blagostanje vrste, blagostanje pojedinca se ne
žrtvuje blagostanju vrste. Vrsta je u pokretu koliko i pojedinac. Održanje vrsta je posledica
napredovanja vrste, samoprevazilaženjs vrste.

Prividna svrhovitost je posledica volje za moć. Jačanje uzrokuje organizovanje koje liči na
svrhovitost. Čim viša sila pobedi nižu stvara se hijerarhja koja izgleda kao  svrhovitost.
Nužnost je samo izraz za činjenicu da jedna sila nije istovremeno i nešto drugo. Svrhovitost je
samo izraz za red između sfera moći i njihovih odnosa.

Logička izvesnost, prozirnost se uzima kao kriterijum istine. To je značenje Dekartove tvrdnje
da je istinito ono što se opaža jasno i razgovetno. Na taj način mehanicistička hipoteza o svetu
postaje poželjna i verovatna. Međutim to je zbrka kao i to da je jednostavnost oznaka
istinitosti. Prava priroda stvari ne stoji u tom odnosu sa čovekovim intelektom. Zapravo
intelekt najviše  preferira i vrednuje  hipoteze koje mu pružaju največe osečanje moči i
sigurnosti i zato ih proglašava istinitim. Intelekt postulira svoju najjaču i najslobodniju
osobinu i sposobnost kao kriterijum vrednosti iz čega sledi i kao kriterijum istinitosti. Istinito
je:

1. Iz perpspektive osečanja ono što najviše uzbuđuje osečanja odnosno Ja.

2. Iz perspektive mišljenja ono što mišljenju pruža največe osečanje moči.
3. Iz perspektive čula ono što izaziva največi otpor.

Dakle najviši stepen aktivnosti izaziva verovanje u istinitost odnostno stvarnost objekta.
Osečanje moči, sukoba, otpora  uverava čoveka da postoji nešto što izaziva otpor.

Autor zaključuje da ako je znanje uzročnosti koje je osno Spinozinog geometrijskog modela
racionalnog znanja nemoguče, onda iz toga sledi da jee Spinozina teorija potvrđivanja
neodržava jer Spinozina amor dei intellectualis nastaje iz racionalnosti(VAŽNO ZA RAD).

POSTAVKA XXXII:Čoveku izaziva zadovoljstvo sve što saznaje intuitivnim saznanjem i to

saznanje sledi ideja Boga kao uzrok (VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD O ESTETICI I
RAD O JEZIKU).

PRIMEDBA NA POSTAVKU XIII: Ljubav je radost pračena idejom njenog spoljašnjeg

uzroka. Mržnja je tuga pračena idejom svog spoljašnjeg uzroka. Onaj koji voli se nužno trudi
da sačuva i ima u svom prisustvu stvar koju voli.Naprotiv, onaj koji mrzi se trudi da ukloni i
uništi stvar koju mrzi. (VAŽNO ZA RAD).

Autor tvrdi da napadanjem mogučnosti Deus sive natura Niče napada mogučnost racionalnog
saznanja i sa njim i Spinozin amor dei intellectualis. Niče veruje da je epistemologija koju ta
pozicija zahteva, kao i ontologija iza nje atavizam teološkog načina mišljenja. Nasleđe
religijskog, specifično hriščanskog, mišljenja, vodi Spinozu da postulira mogučnost
adekvatnog saznanja u racionalnoj sposobnosti zasnovanoj na Božijoj beskonačnosti.
(VAŽNO ZA RAD).
Srednji posthumni fragmenti (moj prevod) 28 (49) (1884):
Za Spinozu
Okrenuvši se s ljubavlju ka “Jednom u Svemu”
Amor dei, blažena, oslanja se na razum
 Skini svoju obuču! Kakva zemlja! Sveta tri puta!
Ipak, ispod ove ljubavi
potajno, tinjajuća osvetnička vatra je grizla
Jevrejska mržnja grizla je Boga Jevreja
Pustinjaće, jesam li prozreo ko si?

POSTAVKA XXXIII: Intelektualna ljubav prema Bogu koja sledi iz intuitivnog saznanja je
večna.
Autor zaključuje da Niče odbija da koristi Spinozin pojam amor dei intellectualis jer njegovo
shvatanje prirode kao haosa preokreče Spinozino učenje o Bogu. Zbog ontologije haosa,
jedinstvo koje implicira pojam Boga postaje nemoguče. Um ne poseduje adekvatno znanje
suštine prirode iz čega sledi da ne postoji jedinstvena perspektiva večnosti prirode kojom um
može da prevaziđe temporalnost. Amor fati je ljubav prema temporalnosti, prema sudbini,
prema prošlosti i budučnosti- Ako Niče koristi pojam večnosti da bi opisao svoj objekat
ljubavi, ako postoji nešto što treba prihvatiti što prevazilazi prolazno, ta večnost se mora
nalaziti unutar temporalnosti. Večnost postaje večno trajanje, večna temporalnost (UMESTO
ATEMPORALNOSTI). Bog postaje krug. (VAŽNO ZA RAD).
S one strane dobra i zla 56: Niče je hteo da proući pesimizam bez hriščanskog i nemačkog
pojednostavljenja. Kakvim se pojavljuje  u Šopenhauerovoj filozofiji. Ko je prevazišao ovo
poricanje života, ko je prevazišao podelu na dobro i zlo, ko se oslobodio od morala, taj teži
plemenitom čoveku koji prihvata svet, koji prihvata ne samo sadašnjost već i prošlost, i ko
želi ponovo da ih proživi ceo svoj život i onoga kome je taj život potreban čineći ih nužnim.
To je začarani božanski krug. . (VAŽNO ZA RAD).
Antihrist 17: Tamo gde opada volja za moć javlja se i fiziološki regres, dekadencija. Bog
dekadencije odsečen od muških vrlina i nagona je i Bog fiziološki slabih koji sebe nazivaju
dobrima.Robovi nagonski svog boga čine dobrim po sebi i bogove svojih gospodara čine zlim
uklanjajući njihove dobre osobine,od njih prave Đavola. Dakle i dobar Bog i Đavo su
tvorevine dekadencije. Razvoj pojma boga iz  boga Izraela koji je narodni bog do hriščanskog
Boga koji predstavlja suštinu svega dobrog, ne predstavlja napredak.  Što se više
gospodarskih vrednosti, što više uslova za razvoj života ukloni iz pojma boga to se on više
svodi samo na predikaz spasioca za nemočne i bolesne. Tako Bog od Jehove, Boga izabranog
jevrejskog naroda postaje hriščanski svačiji Bog kosmopolit i demokrata.. Postaje sve slabiji i
apstraktniji  dok i najslabiji i najapstraktniji filozofski duhovi, metafizičari,  nisu
zagospodarili nad njim a on je postao apsolut i stvar po sebi.
S one strane dobra i zla 6: Filozofija je izraz ličnosti filozofa. Centar filozofije svakog
filozofa je njegov moralni kod na osnovu koga on stvara svoju ontologiju. Dakle filozofija  je
nije tvorevina nagona za saznanjem več nagona života koji se koristi nagonom za saznanjem
kao oruđem.Svaki nagon je kroz filozofiju hteo da sebe prikaže kao krajnju svrhu postojanja,
da  zavlada ostalim nagonima. Naučnika zapravo vodi nagon za saznanjem pa je bezličan. 
Njega vode drugi interesi, poput porodice, novca i politike. Čak je nebitno kojom se sferom
naučnik bavi. Filozof je uvek subjektivan, njegova etika je uvek odraz hijerarhije njegovih
nagona
Autor smatra da Niče tumači Spinozinu filozofiju tako da Spinoza iz toga što ljudi hoće moć,
zaključuje da oni žele znanje iz čega sledi dalje da hoče večnost zato što je znanje
prvenstveno znanje nužnosti prirode tj. determinističkih nepromenjvih kauzalnih zakona koji
definišu svu promenu i zato što ljudi dolaze do najosnovnijeg znanja kada prevaziđu
promenjivo i dođu do nepromenjvog. Zato Niče Spinozu smatra paradigmatskim filozom koji
istinu locira u nepromenjivom. (VAŽNO ZA RAD).
Sumrak idola – ,,um” u filozofiji 1: Preterane loše osobine filozofa je njihov nedostatak smisla
za istoriju (GENEALOGIJU), njihova mržnja prema nastajanju,, sklonost asketskom idelu.
Oni misle da nekoj stvari čine čast ako je lišavaju njene istorije stvarajući od nje pojam i tako
je ubijajući. Smrt,  promena, starost ili oplođenje i rast, nije bitno, svaka promena je razlog za
odbacivanje. Ono što postoji ne nastaje, ono što nastaje, ne postoji. Oni traže krivca što ne
mogu saznati ono nepromenjivo,  i krivca nalaze u čulima. Čula zato što su nemoralna nas
lažu o istinskom svetu. Zato je moralna zapovest osloboditi se čulnih zabluda o nastajanju i
istoriji jer istorija je izraz vere u čulne zablude.  I odbaciti samo telo,  jer ono je tvorevina
logičkih grešaka, opovrgnuto je, čak i nemoguče.
Pozni posthumni fragmenti 9 (160) (Volja za moć 578): (1887):Moralne vrednosti u
epistemologiji:
1. Poverenje, a ne nepoverenje u razum.
2. Istinski svet se neopravdano smatra dobrim.
3. Pojava,promena,protivrečnost, sukob, su obezvređeni kao nemoralni, želi se svet u
kome one nedostaju.
4. Kant je izmislio transcedentalni svet da bi ostavio prostora za moralnu slobodu.
5. Platon i Sokrat smatraju dijalektiku putem do vrline jer se sofistika smatra putem do
nemorala.
6. Vreme i prostor su idealni, iz toga sledi da postoji jedinstvo u suštini stvari, iz čega
sledi da ne postoji greh, zlo i nesavršenost. To je opravdanje Boga.
7. Epikur se odrekao mogučnosti saznanja da bi moralnim odnosno hedonističkim
vrednostima sačuvao najvišu vrednost. Isto to čine Avgustin i Paskal zarad hriščanskih
vrednosti.
8. Dekart i Spinoza preziru sve promenjivo.

Vesela nauka 349: Nagon za samoodržanjem je izraz nevolje ograničenja osnovnog životnog
nagona čiji je cilj povečanje moći koji često zarad svog ispunjenja  žrtvuje samoodržanje
Primer za ovu tvrdnju je tuberkulozni Spinoza jer je on nagon za samoodržanjem video kao
osnovni nagon što je posledica njegove nevolje. Naglasak naučnika Ničeovog vremena poput
Darvina na samoodržanju  pokazuje njihovo robovsko poreklo. Naučnik mora prevazići ovu
ljudsku pesrpektivu i uvideti da u prirodi ne vlada nevolja već prebogatstvo, rasipanje  moći.
Volja za moći je volja za životom, borba za samoodržanje je samo njen izuzetak, njeno
privremeno ograničenje.
Vesela nauka 372:  Antički filozofi su bili idealisti koji su se plašili čula. U Ničeovo doba svi
filozofi su empiristi, ne u teoriji već u praksi. Sa druge strane antički filozofi su smatrali su da
su čula opasna po filozofiju.  Ako je život muzika filozofu je bio posao da je poriće jer je
verovao da čula uvek vode u zabludu. Međutim u Ničeovo vreme  se zna da su ideje štetnije
od čula, one postoje na štetu čula i nagona filozofa. Idealistti su bili bez osečanja, u njima, kao
na primer u Spinozi postoji nešto zagonetno i jezovito (PREMA PSIHOANALIZI NIČEOV
OSEČAJ JEZOVITOSTI PRED SPINOZOM MOGAO BI DA UKAZUJE NA
DVOJNIKA).  Idealisti počinju od čula i završavaju sa kategorijama, formulama, odnosno
samo sa  rečima (NOMINALIZAM)  Spinozin amor intellectualis dei su samo reči.
Idealizam je bio bolest, osim u Platonovom slučaju gde je bio posledica opreznosti zbog 
prejakog zdravja i čula.
Pozni posthumni  fragmenti 9 (26) (Volja za moć 577) (1887)::Argument protiv vrednosti
večito identičnoga kakvo su želeli naivni Dekart i Spinoza je  vrednost onoga najkračeg i
najprolaznijeg, a to je život.
POSTAVKA XXII: U Bogu nužno postoji ideja koja izražava suštinu određenog ljudskog tela
kao večnu.
POSTAVKA XXIII: Ljudski duh ne može apsolutno biti uništen sa telom već od njega ostaje
ostatak koji je večan.
Autor tvrdi da je glavni princip za Spinozu ka i za Ničea težnja ka povečanju moči. Međutim
za Spinozu največi izraz te težnje je duhovo dostizanje večnih ideja. Na ovaj način viđeno
samoodržanje je nešto više od očuvanja telesnog sopstva. Dok duh teži za povečanjem moči,
on nužno teži za saznanjem Božije večne suštine tj. on teži da večnim idejama prevaziđe
prolaznu temporalnost i postigne nepromenjivu večnost. Sve ljudse teškoče i borbe su izdanci
strasti rezultat susreta sa svetom tokom trjanja života. Nasuprot toga, ljudi blaženstvo nalaze u
večnosti, u kojoj ljudski duh nalazi jedinstvo sa Bogom, koga nikada nije sreo već samo
mislio o njemu.
Tako je govorio Zaratustra – O iskupljenju:  Zaratustra ne želi da liši ljude njihove patnje jer
im time oduzima i njihov duh. Ljudi Zaratustrinog vremena s fragmentarni poseduju samo po
jednu izraženu osobinu (Čovek sa velikim uvetom – sujetni umetnik). Oni su građa za
budučnost, građa za ubermenscha.  (ALUZIJA NA EMPEDOKLEA) Zaratustri je su
najnepodnošljiviji prošlost i sadašnjost. On ne bi mogao da podnese život da nike vidovnjak
tj. onaj koji hoče, stvaralac i most ka budučnosti. Zaratustra želi da iskupi slučaj, da čovekovu
prošlost načini njegovim  izborom. Prošlost determiniše volju jer je volja ne može promeniti,
ne može hteti unazad. Zbog svoje nemoći volja postaje destruktivna. Nastaje
osvetoljubivost,resantiman  svemu onome što ne oseča resantimab prema prošlosti kao ona.
Kao kaznu za to što ne može promeniti prošlost, sama volja, sam život bivaju proglašeni
kaznom.  Ako sve prolazi onda mora biti i pravedno to što prolazi.Pošto je prošlost
nepromenjiva i postojanje kao  kazna mora biti večno. Volja se može iskupiti za svoje grehe
samo ako postane poricanje. (ANAKSIMANDAR I ŠOPENHAUER). Ali Zaratustra nudi
drugo rešenje. Volja je uvek stvaralačka. Prošlost je slučajna i determinišuća dok je
stvaralačka volja ne prihvati kao sopstveni izraz. Zaratustra tu dolazi na rub učenja o večnom
vračanju istog. Zaratustra govori drugačije grabvcima nego svojim učenicima, ali i drugačije
govori učenicima nego samom sebi.
Pozni posthumni fragmenti 7 (54) (Volja za moć 617)(1886):Ljudi su dostigli najviši stepen
volje za moć kada su promejivom postajanju pripisali  nepromenjivost postojanja bića. To je
bilo dvostruko krivotvorenje od strane i čula i razuma radi održanje vere u svet bića,
mirovanja, ravnoteže... Vrhunac tog pibližavanja postajanja postojanju  je večno učenje o
večnom vračanju istog. Vrednosti bića teraju na osudiu postajanja. Vera u biće se
manifestovalo u raznim formama. Kao vera u telo, Boga, prirodn zakone, formule... Biće je
privid koji je upravljao prevrednovanjem vrednosti, privid je dodeljivao vrednosti.  Saznanje
o promenjivom je nemoguće, saznanje je dakle samoobmana,  ono je oblik volje za prividom
kao izraz volje za moći. Promenjiv svet može se svesti na  pronalaženje,htenje,
samoodricanje, samo avlađivanje, umeto subjekta postoji samo delovanje stvaralačkog
nagona,  ne postoji kauzalnost. Umetnost je izraz volje za savlađivanjem postajanja, ali zavisi
od perspektive. Ona je i ponavljanje tendencije ka celini u malom. Život je volja za moć jer
sve u životu upučuje na zajedničku težnju.Umesto kauzalnosti  postoji sukob faktora nastajna,
gde se poraženi faktor apsorbuje zato ne postoji konačan broj ovih faktora. Starim idealima se
više ne može tumaćiti svet jer se saznalo njihovo životinjsko poreklo iz koristi, a i pored toga
su neprijatelji života. Mehanicizam je neupotreblji i stvara osečaj besmislenosti.  Svaki
idealizam vodi u nihilizam. Uništenje ideala obeubeđuju početnu tačku za nove umetnosti
koje će nam omogučiti izdržavanje života. Preduslovi za to stvaranje su hrabrost i strpljenje.
Ne treba se ni vračati ni staro ni preterano biti inovativan.
Niče kontra Vagner – Epilog 1: Amor fati Niče smatra svojom prirodom.  To znači da  sve što
je nužno iz perspektive velike ekonomije je korisno. Zato je privženiji svojim najtežim
godinama nego onim lakšim. On je zahvalniji svojoj bolesti nego zdravlju, jer je njena
tvorevina njegova filozofija. Velika patnja tera filozofe da siđu u najdublje dubine i odbace
svo poverenje, dobrodušnost, sve što prikriva, blagost i prosečnost. Patnja produbljuje čoveka,
bilo da se sa toj patnji suprostavljamo našu snagu volje, ponosno i uz podsmeh ili da od nje
bežimo u zaborav i nihilizam, čovek iz nje izlazi preobražen (JUNGOVA KATABAZA) Ta
patnja stvara potrebu za ispiivanjem, da se sam život posmatra  kao problem mada to
neisključue ljubav prema životu.
Ecce Homo – Slučaj Vagner 4: Niče kao svoju dobru osobinu istiće prezir prema
Nemcima.Nemac je suprotnost svim Ničeovim nagonima. Niče ispituje vrednost čoveka po
temu da li ima patos distance, osečaj za hijerarhiju, a nemcu to fali,  on je dobrodušan, on sve
izjednačava. Samo društvo nemaca ponižava. Oni ne poseduju osečaj za nijanse.  Oni
smatraju da o svemu mogu da govore i odlučuju. Oni uopšte nemaju takta za razliku od
Jevreja. Ničeova sama priroda je nežna i dobronamerna, on ima prava da ne pravi razlike,
mada ga to ne sprečava da bude oprezan.Ničea ne povređuje ono što je nužno, amor fati je
njemu prirodno. Ali i pored toga Niče voli ironiju svetske istorije.
Pozni posthumni fragmenti 16 (55)  (Moj prevod) (1888):Iz fiziološke perspektive Kantova
Kritika čistog uma je preegzistencijalni oblik kretenizma, a Spinozin filozofski sistem je
fenomenologija tuberkuloze
Autor zaključuje da mada Spinoza nije tvrdio da može potpuno pobeči strastima koje
generalno aficiraju ljudski temporalni život, on je verovao da u trenucima amor dei
intellectualis uspeva da pobegne od poricanja sveta koje sledi iz strasti. U tim trenucima
adekvatnog znaja ideje duha su večne jer su identične sa Božijim večnim idejama. Čovekovo
racionalno saznanje je trenutak Božijeg beskonačnog razuma. (VAŽNO ZA RAD).
Sumrak idola – ,,um” u filozofiji 4: Druga specifična preterana loša osobina filozofa je
zamena početka i kraja. Pojmovi koje filozofi postuliraju  kao najviše pojmove i prve uzroke
su najopštiji, najprazniji, njima odgovara najmanje stvarnosti i zato nastaju na kraju. Filozofi
ih obožavaju i to obožavanje izražavaju tako što zabranjuju da više stvari nastaju iz nižih, da
su uopšte nastale. Dakle sve najviše vrednosti  mora da su uzroci samima sebi,  nastanak iz
nečega drugog, kontigentnost je prigovor protiv vrednosti te stvari. Svi najviši pojmovi
moraju biti  nužni, dobri, istiniti, savršeni, što ne bi mogli biti u slučaju da su nastali i zato
moraju biti uzrok samima sebi... Takođe ne smeju biti protivrečni. Na taj način nastaje pojam
Bog koji nastaje poslednji, najapstraktniji, najtanji i najpraziji, a postulira se kao prvi uzrok. 
Na ovaj način prema Ničeovom mišljenju  ljudi su postavili ono najmanje stvarno kao uzrok
svega.Ovo je posledica psihičkih bolesti onih koji su stvorili te pojmove (FILOZOFA).
Sumrak idola – Čarkanje jednog nesavremenog 23: Platon priznaje, sa nevinošću grka i
nehriščanina,  da ne bi bilo platonove filozofije da nema u Atini lepih mladića koji bi izazvali
libido koji Platon sublimira u svoju filozofiju. Apstraktni pojmovi i Spinozin amor
intellectualis dei je stran antičkim Grcima. Platonova filozofija je erotsko takmičenje,
internalizacija gimnastičkog takmičenja, Iz ove filozofije je nastala dijalektika kao nova vrsta
takmičenja.  U prliog Platonovj filozofiji, i protiv Šopenhauerove, ide i to  da je francuski
klasicizam, prema Ničeovom mišljenju, nastao kao izraz libida.
Autor za kraj spekuliše da bi Spinoza odgovorio Ničeu da je i Ničeova afirmacija sveta šuplja
jer deklarisanjem da je priroda haos, a znanje puka šematizacija, Niče može potvrđivati ali ne
zna šta tačno potvrđuje. Postuliranjem Chaos sive Natura Niče onemogučava adekvatno
saznanje. Iz toga sledi da ako Niče kritikuje Spinozu da je njegov amor dei intellectualis
prazan, Spinoza može kritikovati Ničea d je njegova amor fati slepa.