Niče i Empedokle

Niče ne smatra predsokratovce naivnim i nebuloznim pretečama kasniji, koherentnijih ideja

već kao vitalno iskustvo, puno dubokog značaja za savremene mislioce. Niče je osečao da su
Predsokratovci znali da Biče trebba razumevati kao numinoznu svesto sveobuhvatujučoj
celinu koju Tales izražava kao vodu, Heraklit kao vatru, Anaksimen kao vazduh i Parmenid
kao univerzalni svetski duh. Totalitet Biča se smatrao aksiomom. Presokratovski nagon je
imao najširu perspektivu koji je video stvari kao organsku celinu. Stvarnost nije bila skrivena
pojmovima i ispitivanjem Biča je bilo kreativno i fundamentalno.

Niče je video Empedoklea kao preteču Darvina. Prvi je došao na ideju da postoji svrha u
prirodi i obrazložio je teoriju da neki oblici i varijante više odgovaraju za opstanak u priodi
nego druge. Verovanje da određeni oblici preživljavaju dok drugi ne, ili tačnije da svi oblici
života teže najvišoj, najsavršenijoj manifestaciji leži u srcu Ničeove koncepcije volje za moć.
Autor smatra da je Empedokle, a ne Darvin bio prvi koji je Ničeu pružio njegovo osnovno
načelo. (VAŽNO ZA RAD)

Empedokle je verovao da su ljubav i mržnja dve osnovne čežnje u postojanju.. Kroz ljubav o
mržnju, odnosno kroz mešanje i odvajanje delova dolazi do sve promene, čime se četiri
elementa složena u različitom stepenu. Idealno stanje prema Empedokleu je stanje ljubavi i
spojenosti u kome su svi elementi u harmoniji. Mržnja između elemenata i zato odvajanje je
stanje pada. Pod tim je Empedokle mislio na bilo koju vrstu diferencijacije i kategorizacije i
autor matra da je Niče od njega dobio ideju centralnu za njegovu filozofiju, da diferencijacija
i potreva za donošenjem vrednosnih sudova krivotvori ideju prihvatanja svega, stav koji Niče
naziva Ddionizijsko. Niče stalno naglašava u svojim delima potrebu za razumevanjem i
prihvatanjem celovitosti stvari ššto predstavlja Empedoklovo stanje ljubavi. Diferencijaciju,
posebno diferencijaciju između dobra i zla Niče poriče kao površnu i nestabilnu i da ideja se
stalno povlači kroz njegova dela (VAŽNO ZA RAD, KAO I REVIDIRANI RAD IZ
ESTETIKE, O VEČNOM VRAČANJU ISTOG).
Niče je verovao da se od Sokrata ljudski duh deli, specijalizuje i misli u kategorijama.
Smatrao je da je viđenje Predsokratovaca validnije. Niče je smatrao da je sukob između uma i
materije, duha i tela, što implicira sukob između dobra i zla, je bio potpuno stran
predsokratovcima, Omn posebno napada hriščanstvo zbog njegovog insistiranja na lažnim
vrednovanjima. Niče kasnije postulira kao Übermenscha figuru koja je prigrlila svaki aspekt
postojanja, koja ne nameče moralne kategorije, koji tvrdi i potvrđuje celinu stvari. Biti jedno
sa svim u trenutku estatičkog prihvatanja povezuje leegendarnog Empedoklea sa Ničeovom
vizijom Übermenscha. I Empedokleova želja da spoji sve stvari u harmoniji i Ničeova čenja
da prihvati celokupnost postojanja dolazi iz iste brige. (VAŽNO ZA RAD, KAO I
REVIDIRANI RAD IZ ESTETIKE, O VEČNOM VRAČANJU ISTOG).

Empedokle je prošao kroz sve faze – Religiju, umetnost i nauku , i okrenuo je protiv sebe u
činu oslobođenja. Dalje od religije kroz znanje njenih obmana. Nakon toga uživanje u
estestskim iluzijama. Oteran od toga shvatanjem svetske patnje. Kao lekar posmatrao je tuge
sveta, postao je tiranin koji je koristio umetnost i religiju i očvrsnuo je svoje srce još više,
Odlučio je da unišri ljude nakon što je shvatio da se ne mogu više iskupiti. Ljudi se okupljaju
oko kratera, Empedokle ludi i pre nestajanja izriče istinu o seobi duše. Od Apolona razvija se
čovek sklon smrti. On postaje zao zbog intenziteta svog pesimističkog znanja. U višku
empatije on ne može vipe da toleriše postojanje. Kao bog on čezne za pomoči. Kao čovek
pun empatije on čezne za uništenjem. Kao demon un iništava sebe. (VAŽNO ZA RAD, KAO
I REVIDIRANI RAD IZ ESTETIKE, O VEČNOM VRAČANJU ISTOG).
Autor smatra da u ovom subjektivnom prikazu Empedoklovog života i smrti, Niče anticipira
glavnu brigu svoje filozofije i života. Empedokle prolazi kroz sfere religije i umetnosti i stiže
u sferu nauke i okreče svoj intelekt pre ranijih iluzija. Niče ovde govori o sebi kroz figuru
Empedoklea. Empedokle kao racionalista i skeptik se okreče od iluija religije i umetnosti na
isti načiin na koji se Niče okreče od Vagnera i Šopenhauera.
Ničeov Empedokle nije mogao dao prigrli i pomiri sukobe svoga vremena. Postao je okrutan,
mizantrop i na kraju lud. Niče sam nije uspeo da lede Zaratustru ili bilo kog drugog
potvrditelja sveta. Pogled na celokupnost sveta s one strne dobra i zla, života u svoj svojoj
ogoljenosti, urgentnosti i moči, života u njegovom najfundementalnijem objektu, ogoljenog
od svih kategorija i etičkih vrednosti koje mu je čovek pripisao zahteva jačeg i manje nežnog
proroka. Reski apoklaptični tonovi koje Niče preuzima su mu zapravo strani i treba da
prenesu snagu dok sam Niče zapravo jedva skriva očaj. Učenje o večnom vračanju istog
kojim on teži da zameni hriščasku ideju večnosti za njega ostaje besmislena ideja. (VAŽNO
ZA RAD, KAO I REVIDIRANI RAD IZ ESTETIKE, O VEČNOM VRAČANJU
ISTOG).
Ljudsko, suviše ljudsko I 141: Sredstvo koje čovek asketskog ideala, sveta koristi da bi mu
život bio podnošljiv i zabavan je periodični rat, smena pobede i poraza. Za to mu je potreban
neprijatelj i on najboljeg neprijatelja nalazi u sebi samom. Da bi svoj život posmatrao kao
konstantu borbu on antagonizuje svoje častoljublje, vlastoljublje i čulnost. Čulna mašta se
smanjuje seksom, a pojačava apstinencijom zato je mašta svetaca bila posebno prljava, a nisu
osečali krivicu zbog toga jer su krivili demone za njih. Da bi njihov unutrašnji sukob izazivao
sažaljenje i divljenje ljudi koji ne slede asketski ideal čulnost je morala biti najstrože
osuđivana tako da su hriščani osečali nečistu savest tokom pravljenja dece.  Time je
čovečanstvu načinjena velika šteta. Hriščanstvo je samu istinu o seksualnosti izokrenulo.  Sve
pesimističke religije seks kao čin razmnožavanja vide kao rđav po sebi  ali seks nije bio
osuđivan od strane čitavog čovečanstva, na primer Empedokle je u njemu video nadu za
spasenje.  Hriščanskim pesimistmai u praksi je išlo u korist da se sekssmatra rđavim jer im je
za njihovu usamljenost je poteban neprijatelj i to opštepriznat neprijatelj tako da bornom
protiv njega i prevazilaženjem svetac drugim ljudima deluje kao polushvatljivo nadprirodno
biče. Nakon što su zbog njihovog načina života i lošeg zdravlja izgubili seksualnu funkciju
askete su novog neprijatelja našli u gordosti. Smena gordosti i poniznosti zabavljala ih je u
dosadi podjednako kao i smena seksualne želje i psihičkog mira pre toga. Psihologija je tada
služoila ne samo da izaziva sumju u sve ljudsko već i da ga potiskuju i klevetaju, ljudi su
želeli da smatraju sebe  maksimalno lošim i zlim, da  strepe za spas svoje duše, da sumnjaju u
svoje snage.  Cela priroda koju su ljudi smatrali lošom i grešnom, kao što u Ničeovo vreme i
dalje smatraju seksualno, je zato opteričivala maštu ljudi čineči ih sumornim, a ljude
nesigurnim i sumnjičavim, u sukobu sa samim sobom,sa stalnim osečanjem griže savesti. Ova
patnja uzrokovana prirodom nije uzrokovana stvarnošću već mišljenjem. Zato što prirodu
smatraju lošom ljudi postaju sve gori  i smatraju sebe lošim jer se ne mogu odreči prirode.
Zbog toga se javlja potreba za natprirodnim spašenjem od grehova koja ne odgovara realnoj
već uobraženoj grešnosti. Zahtevi hriščansta su namerno neostvarivi. Njihov cilj nije da učini
ljude moralnim već da ih učini grešnim. Kao što je cilj antike bio da se pomoću religijskih
svećanosti maksimalno uživa u životu cilj hriščanstva je da se čovek učini grešnim i na taj
način da se uzbudi, oživi i produhovi ćemu teže samo umorne i bolesne, suviše kulturne
epohe. Psiha se umorila od prirodnih osečanja i tada su sveci i askete smislili novu vrstu
životnih nadražaja. Prizor sveca koji posmatra strašan smisao kratkotrajnog ovozemaljskog
života i bliskosti konačne odluge po pitanju večnog života je poslednje zadovoljstvo koje je
antika izmislila  nakon što je otupela čakk ina prizore borbi životinja i ljudi (NOVI OBLIK
SUROVOSTI).

Volja za moć 1031: Niče svojim ponosom, srečom ali i patnjom smatra što je bio u svim
psihičkim stanjima čoveka svog doba. Nakon istinskog prevazilaženja pesimizma stiče se
geteovski pogled na svet pun ljubavi i dobre volje.
Autor zaključuje da je je biti sam i bez bogova smrt. To je bilo znanje Helderlinovog
Zaratustre i Ničeov strah. Zato mada je devetnostovekovnoj teologiji i filozofiji Empedokle
nerazumljiv Niče i Helderlin se osečaju prisiljeni da u Empedokleu vide egzemplar svojih
najviših ideala i najdubljih strahova.