Spinoza i Niče: O konatusu i volji za moć.

kritika i afiniteti: uvod

POSTAVKA VII: Konatus kojim se svaka stvar trudi da nastavi da postoji je stvarna suština te
stvari.
Autorka ističe da je za Spinozu čovek samo modus tj. pojedinačni izraz atributa supstancije.
Kao takav, nijedan čovek nije sam sebi uzrok i nije samodovoljan.
POSTAVKA XV: Sve što postoji, postoji u Bogu i bez Boga ništa ne može niti da postoji, niti
da se zamisli.
Autorka smatra da ako zamislimo suštnu čoveka kao održanje sopstvenog postojanja, deluje
nužno da se to održanje zamisli kao reakcija, kao odbrana, otpor prema stvarima i bičima iz
spoljašnjeg sveta koja dovodi u rzik održanje postojanja pojedinačnog čoveka. Drugim
rečima, nakon što se postulira postojanje pojedinca kao dejstvo drugih modusa koji su
postojali pre ili istovremeno sa njim, da li to znači da je održanje postojanja ograničeno na
održavanje odnosa krrtanja i mirovanja između protežnih delova koji čine telo? Takvo
održanje implicira potragu i prihvatanje svega što doprinosi održanju i nastavku postojanja,
obacujući sve stvari koje bi mu štetile. Takvo održanje postojanja se ne bi kvalifikovalo kao
potraga za povečanjem i poboljšanjem postojanja. To je Ničeova kritika Spinoze. On tvrdi da
je konatus samo nagon samoodržanja koji kao takav ne implicira izražavanje obilja moči i
života već jee nasuprot izraz bolešljivog i očajničkog stanja.
Vesela nauka 349: Nagon za samoodržanjem je izraz nevolje ograničenja osnovnog životnog
nagona čiji je cilj povečanje moći koji često zarad svog ispunjenja  žrtvuje samoodržanje
Primer za ovu tvrdnju je tuberkulozni Spinoza jer je on nagon za samoodržanjem video kao
osnovni nagon što je posledica njegove nevolje. Naglasak naučnika Ničeovog vremena poput
Darvina na samoodržanju  pokazuje njihovo robovsko poreklo. Naučnik mora prevazići ovu
ljudsku pesrpektivu i uvideti da u prirodi ne vlada nevolja već prebogatstvo, rasipanje  moći.
Volja za moći je volja za životom, borba za samoodržanje je samo njen izuzetak, njeno
privremeno ograničenje.
Autorka ističe da je poreklo ove kritike u činjenici da Niče razume konatus u krivotvorečem
svetlu darvinizma.
Sumrak idola – Čarkanje jednog nesavremenog 14: Borba za život čije postojanje mnogi
tvrde nije dokazana. Ona postoji ali samo kao izuzetak. Glavne osobine života nisu glad i
nevolja već bogatstvo, i besmisleno rasipanje.. Cilj borbe je moć, a ne život. Rezultat borbe za
život je suprotan onome koji tvrdi Darvin. U njoj gube jaki, povlašćeni i nadprosečni. Vrste
ne postaju sve savršenije, slabi uvek ovladavaju jačima jer ih je više i pametniji su. Darvin je
zanemario u svojoj teoriji inteligenciju, a slabiji su inteligentniji. Da bi čovek bio inteligentan
prvo mora da mu je potrebna ta inteligencija. Čim mu nije potrebna više on je gubi. Ko ima
snagu napušta inteligenciju. Pod pojmom inteligencije Niće podrazumeva opreznost,
strpljivost, skrivenost, lukavost, veliku samokontrolu i sve ono što spada u oponašanje u koje
spada i veliki deo onoga što se smatra vrlinom.
Autorka upozorava da čak i ako konatus ne implicira otpor bet dinamizma već čini silu,
fundamentalnu energiju, koja omogučava aktivnu potragu za onim što je pogodno za nastavak
postojanja, ta aktivna potraga idalje implicira samo održanje, a ne i napredak, jačanje i
prevazilaženje sebe. Sa druge strane Ničeova volja za moć fundamentalno implicira promenu,
inherentno ili bar moguče i nužno samoprevazilaženje u ljudskoj prirodi koja će dobiti svoj
puni znčaj u pojmu čoveka koji se samoprevazilazi. To je značenje Ničeovog pojma
Übermenscha. Autorka smatra da je to pitanje mnogo delikatnije po pitanju konatusa jer ako
je suština čoveka definisana kao određeni izraz stepena intenziteteta beskonačne moči
supstancije, zamisliva je evolucija i napredak paralelni sa Ničeovom tvrdnjom da čovek mora
postati ono što jeste. Iz toga sledi da mada na prvi pogled deluje nepromišljeno govoriti o
pojmu prevazilaženja kod Spinoze jer deluje da protivreči determinisanosti, konstantan trud
kojim čovek radi na sebi omogučava govor o močnom preobražaju. To je zato prema
mišljenju autorke ključno pitanje u vezi odnosa između Spinozine i Ničeove filozofije.
Autoorka tvrdi da suština čoveka, konatus, implicira da je postojanje osobe u svakom
trenutku izraz njenog truda da nastavi da postoji tj. svaki čin i svaka namera nije ništa drugo
nego transkript ove fundamentalne želje za životom
POSTAVKA VI: Svaka stvar se trudi da nastavi da postoji.
DOKAZ POSTAVKE VI: Pojedinačne stvari su modusi kojima se izražavaju božiji atributi, tj.
stvari izražavaju Božiju moč, kroz njih Bog postoji. Zato nijedna stvar ne sadrži nešto što bi je
uništilo ili poništilo njeno postojanje već se suprostavlja svemu što bi moglo da poništi njeno
postojanje, Dakle stvar se trudi koliko je u mogučnosti da nastavi da postoji.
POSTAVKA VIII: Konatus kojim se svaka stvar trudi da nastavi da postoji uključuje
beskonačno vreme.
DOKAZ POSTAVKE VIII: Ako bi konatus uključivao konačno vreme koje bi determinisalo
trajanje stvari onda bi iz same moči kojom stvar postoji sledilo da ona ne može postojati
nakon isteka ograničenog vremena nego bi bila uništena. Međutim to je besmisleno. Iz toga
sledi da konatus kojom stvar postoji ne sadrži određeni vremenski period već naprotiv svaka
stvar nastavlja da postoji istog moči kojom trenutno postoji ukoliko nije uništena od strane
spoljašnjeg uzroka. Iz toga sledi zaključak da konatus sadrži beskonačno vreme.
Autorka ističe da suština modusa ne implicira njegovo postojanje iz čega sledi da aktualno
postojanje modusa ne odgovara beskonačnom trudu koji ga pokreče. Čovek, koji je
determinisan da postoji zajedno sa drugim modusima od kojih je zavistan, uvek će biti
prevaziđen od strane moči koja je veča od njegove i koja če eventualno voditi njegovoj smrti.
POSTAVKA III: Moč kojom čovek traje u podstojanju je ograničena i beskrajno je nadmašuje
moč spoljašnjih uzroka.
DOKAZ POSTAVKE III: Ako je dat čovek dato je i nešto močnije od njega. Ako je dato A,
dato je i nešto drugo,B, moćnije od A i tako u beskonačno, Iz toga sledi da je moč čoveka
ograničena moći drugih stvari, a moć spoljašnih uzroka je nadmašuje beskrajno.
NABAVITI KRATKU RASPRAVU O BOGU
Autorka ističe da aktualna i efektivna konačnost modusa nije rezultat njegove suštine već
prirodnih zakona. Sam konatus po sebi ne poznaje konačnost. Suština modusa je stepen moči
supstancije koji može postojati u stvarnosti bez da odgovara fizičkom aktuelnom postojanju.
POSTAVKA VIII: Ideje pojedinačnih stvari tj. modusa koje ne postoje moraju biti obuhvačene
beskrajnom idejom Boga tako što se formalne suštine pojedinačnih stvari tj. modusa sadrže u
Božijim atributima.
IZVEDENI STAV IZ POSTAVKE VIII: Iz ove postavke sledi da ako pojedinačne stvari postoje
samo kao obuhvačene u Božujim atributima, onda one kao objekti mišljenja tj. njihove ideje
postoje samo ako postoji beskrajna ideja Boga. Čim neka pojedinačna sttvar ne postoji samo
kao onuhvačena u Božijim atributima već i ima trajanje, njena ideja takođe sadrži postojanje
pomoču koga ona traje,
Autorka na osnovu ove postavke i iz nje izvedenog stava tvrdi suština nije sklonost kka
aktualnom postojanju modusa kao da aktuelno postojanje nedostaje unutar suštine, Aktuelno
potojanje modusa nije još jedan kvalitet koji može biti dodat suštini u slučaju povoljnih
okolnosti u spoljašnjem svetu jer suština večno sledi iz moči sustancije i zato je nepromenjiva,
Suština modusa nije virtualna. Postojanje suštine nije mogučnost već bužna večna stvarnost.
Suštini ništa ne fali i ništa joj ne treba. Na isti način nepostoječi modusi ne nedostaju već je
sve zamišljeno u Božijem razumu kao korelat stvrne suštine. Iz toga sledi da suština nije ni
metafizička stvarnost, poput ideje i arhetipa ni logička mogučnost već čista fizička stvarnost.
Iz toga sledi da je konatus, razumljeeen kao sklonost ka održanju postojanja, zaista suština
modusa ali samo ukloiko je modus kao takav već počeo da postoji. Konatus ne tera modus da
postoji već to čine modalni fizički uzroci. Na taj način konatus ne treba razumeti kao sklonost
ka kretanju već ga treba definisati kao napor da se održi telo koje karakteriše određena
proporcija kretanja i mirovanja.
Autorka međutim ističe da taj napor ne implicira inerciju.
Mada konatus ne zna za kretanje on implicira težnju za boljim stanjem tj. konstituiše potragu
za povečanjem moči. Činjenica da Spinoza kada govori o održanju postojanja koristi
sinonimno pojmove esse, existere, existere in actu, vis existendi i potentia agendi označava
da konatus nije inercija već da konstituiše postojanje koje postulira sebe u činu postojanja kao
stvarna volja i napor za postojanjem. Konatus kao napor u održanju postojanja je suština
osobe ukoliko ona postoji, međutim, ta osoba, niti bilo koji drugi modus, ne sme se smatrati
nezavisnim entitetom već mora biti razumljen u svom pripadanju prirodi u kojoj implicira
sebe. U prirodi osoba je determinisana svojim afekcijama koje su istovremeno neizbežne i
nezamenjive, Na taj način napor za održanjem postojanja odgovara sposobnosti tj. moči da se
bude aficiran.
POMOČNI STAV (LEMA) VII: Složeno telo zadržava svoju prirodu  bilo da se kao celina
kreče ili miruje i bez obzira na pravac kretanja, ako svaki njegov deo zadržava svoje kretanje i
predaje ga drugim delovima kao ranije.
PRIMEDBA ZA POMOČNI STAV (LEMA) VII: Složeno telo složeno iz više složenih tela
različite prirode može biti aficirano  na mnogo načina, a da ne promeni svoju prirodu jer pošto
je svaki njegov deo složen iz više tela, moči će svaki deo  da se kreče različitim brzinama bez
promene prirode i da različitim brzinama predaje kretanje ostalim delovima. Ako se nastavi sa
takvim slaganjem u beskonačnost doći će se do zaključka da je čitava priroda jedno složeno
telo čiji se delovi tj. sva tela, razlikuju na beskonačno mnogo načina bez promene ćitavog
složenog tela (VAŽNO ZA RAD).
POSTULAT I: Čovekovo telo sastavljeno je iz mnoštva pojedinačnih tela različite prirode
koja su vrlo složena.
POSTULAT II: Od složenih tela od kojih je sastavljeno ljudsko telo, neka su tečna, neka
meka, a neka tvrda.
POSTULAT III: Složena tela od kojih je sastavljeno ljudsko telo, pa prema tome i samo
čovekovo telo, aficirani su na mnoštvo načina od spoljašnjih tela.
PRIMEDBA NA POSTAVKU XXXIX: Telo umire kada su njegovi delovi tako raspoređeni da
dobijaju drugiu proporciju kretanja i mirovanja. Spinoza ne poriče da ljudsko telo, dok još
uvek zadržava cirkulaciju i otale osobine koje se smatraju suštinskim za život ipak može biti
promenjeno u potpuno različitu prirodu od njegove. Događa se da čovek pretrpi takve
promene da više nije ista osoba. Na primer deca deluju da imaju potpuno različitu prirodu od
odraslog čoveka, toliko da je odraslima teško da se uvere da su i sami bili deca da ne izvlače
taj zaključak prema analogiji sa drugim ljudima
POSTAVKA XXXVIII: Ono što utiče na čovekovo telo tako da mu omogučava da bude
aficirano na mnoštvo načina i što ga čini sposobnim da aficira spoljašnje stvari na mnoštvo
načina je korisno čoveku i njegova korisnost je proporcionalna stepenu sposobnosti koje telo
stiče da na mnogo načina bude aficirano i aficira druga tela. Sa druge strane ono što čini telo
manje sposobno da bude aficirano i da aficira spoljašnja tela na mnoštvo načina je štetno.
POSTAVKA XXXIX: Ono što održava proporcju kretanja i mirovanja koju delovi tela
održavaju međusobno je dobro. Sa druge strane rđavo je ono što menja proporciju kretanja i
mirovanja koju delovi tela održavaju međusobno.
Autorka tvrdi da je konatus moč da se bude aficiran koja u zavisnosti od prirode afekcije
može biti moč trpljenja i podnošenja kad se ispoljava samo kao moč primanja afekcije koja je
determinisana spoljašnjim strastima ili moč delanja ako subjekat poseduje moč samokontrole,
da dela umesto da reaguje, moč da oblikuje adekvatne ideje.
PRIMEDBA NA POSTAVKU XIII: Postoji u Bogu za svaku stvar po jedna ideja čiji je uzrok
sam Bog. Međutim, kao i stvari, i ideje  se razlikuju među sobom i poseduju različit stepen
savršenosti i stvarnost. Što je neko telo sposobnije da bude aktivno ili pasivno, to je duh tog
tela više opaža istovremeno. Što je aktivnost nekog tela nezavisnija od drugih tela to je njegov
duh sposobniji za razgovetno saznanje.
Autorka tvrdi da se moč oblikovanja adekvatnih ideja sastoji od čovekove svesne potrage za
svim što se sreče sa njim tj. za svim što povečava njegovu moč života tako da povečava
intenzitet njegovog postojanja i njegove implikacije i dodatke za život. Bez obzira da li su
afekcije aktivne ili pasivne napor koji čini konatus sastoji se od povečanja vitalne moči. Telo
se u svakom trenutku trudi da se nametne postojanju, a duša, koja je samo ideja tela u
delovanju se posledično trudi da obrazuje ideje koje potvrđuju prisustvo, i na taj način moč
tela. Međutim autorka upozorava da to potvrđivanje ne treba ograničavati na puku
konstataciju prisustva već prirodno teži u svakom trenutku da postulira sve izvesnije i
potpunije postojanje apsolutne legitimnosti.
POSTAVKA XII: Duh se maksimalno trudi da misli o onome što telesnu moč delanja
povečava i pomaže.
Autorka tvrdi da čak i pasivni otpr uništenju obuhvata ideju o jačanju moči, što poništava
rizik od antinomije između napora i reakcije.
Genealogija morala III 17: Sveštenik nije bio lekar jer je lećio simptome odnosno umanjivao
patnju, a nije lećio fiziološki uzrok bolesti. On je samo smanjivao patnju, tešio. Hriščanstvo je
posebno bilo dobro da osečanjima koja stimulišu  umanji tugu i umor od čega najviše pate
fizološki oboleli. Ova  fiziološka bolest može biti uzrokovana mešanjem rasa, klasa jer klase
uvek izražavaju razlčito poreklo i rase.(Evropski pesimizam u XIX veku) neodgovarajućom
klimom za neku rasu (Indijci u Indiji), starošću rase (Pariski pesimizam u XIX veku),
neodgovarajućom ishranom za neku rasu (Alkoholizam u srednjem veku, vegetarijanstvo),
slabljenje krvi zbog više uzroka (Nemačka depresija posle Tridesetogodišbjeg rata). U svim
tim slučajevima postoji borba protiv osečanja nezadovoljstva. Filozofska borba protiv
osečanja nezadovoljstva je besmisleno, bezuspešna, delo ljudi kojima je dosadno.
Dokazivanjem da je bol zabluda on neče iščeznuti. Prvo sredstvo u borbi nezadovoljsta je
minimalizovanje osečanja. Ne hteti i ne želeti. Uzdržavanje od svega što pobuđuje strasti.
Ravnodušnost bez ljubavi i mržnje.  Ne svetiti se, ne bogatiti se, neraditi nego prosjačiti,
minimalizovati kontakt sa ženama. U intelektualnoj sferi praviti se glup. Rezultat je jezikom
etike sakralizacija, rečnikom psihologije, obezličavanje, a jezikom fiziologije hipnoza. Ta
hipnoza uspeva ali je istovremeno i simptom ludila. Zato tada nastaju religiska iskustva. Ona
se smatra vrhovnom tajnom, vrhovnim stanjem, uvidom u suštinu stvarnosti, oslobođenjem od
svake zavlude, istinom, znanjem, odustajanjem od svakog cilja, želje i delanja, stanjem koje
prevazilazi moral.  Mada vrlinu vide kao sredstvo za dolazak do tog stanja ni Hindusi ni
hriščani ne smatraju to stanje vrlinom. To je nešto najrealnije u hriščanstvu, budizmu i
hinduizmu koji su inače previše moralizovani.. Budizam, Hinduizam i Hriščanstvo
propovedaju spas od patnje kroz san (APOLINSKO). Oni koji pate san vide kao najviše
dobro jer je on stanje nedostatka  bola. To je Epikurova ataraksija. Nedostatak bola oni koji
pate vrednuju kao pozitivno osečanje. Po toj logici u svim pesimističkim religijama ništavlo
se smatra Bogom
Ecce Homo – Zašto sam tako mudar 6: Bolest smanjuje nagon borbenosti, nagon koji teži
izlečenju. Bolestan čovek ne ume ničega da se otrese, ništa da završi, sve ga povređuje, svi
događaji ga preduboko pogađaju i njegovo sečanje postaje zagnojena rana. Resantiman je
ovakva bolest. Jedini lek protiv resantimana  je fatalizam, prihvatanje svega bez reagovanja.
Razboritost ovog fatalizma nije samo u smelosti da se suoči sa smrti, koja služi samoodržanju
u uslovima opasnim po život već i usporavanje vitalnih aktivnosti jer reakcije bi ga prebrzo
ispraznile i zato ne reaguje. Intenzivna pražnjenja nagona resantimana kao što su bes i
osvetoljubivost dodatno zamaraju umorni nervni sistem. Bolesnom resantiman je najstrože
zabranjen mada je on njegova prirodna sklonost. Budizam nije religija već higijena koja leći
od resantimana učenjem da se na neprijateljstvo uzvrača prijateljstvom. Resantiman je štetan
za bolesne, a  za zdravog je nedostojan i kontrola nad njim je dokaz zdravlja.  Lek protiv
resantimana je amor fati.
Autorka ističe da Spinoza nikada ne zamišlja postojanje kao statično stanje na koje se može
dodavati i oduzimati moč, kao nultni stepen na komji se postuliraju plus i minus, obrnuto to je
pokretna varijabilnost, dinamizam usred evolucije intenziteta koji se konstantno skuplja i širi
jer je postojanje od samog početka rezultat kretanja i mnoštva susreta modusa i celo njgovo
trajanje se određuje unutar tog sistema susreta i afekcija.
Autorka upozorava da bi bilo pogrešno razumeti Spinozin konatus kao opskurni vitalni
princip, kao dah života koji pokreče moduse već se sastoji od tela i odražava u duši kao ideja
tela
PRIMEDBA NA POSTAVKU IX: Kada se konatus odnosi samo na duh naziva se volja. Kada
se konatus istovremeno odnosi i na duh i na telo naziva se nagon iz čega sledi da su nagoni
suština  čoveka iz čije prirode nužno sledi ono što služi čovekovom održanju. Nema razlike
između nagona i želje osim što se želja odnosi na ljude koji su svesni svojih nagona. Zato je
definicija želje da je želja samosvesni nagon. Iz toga sledi da čovek ne teži ili želi neku stvar
jer prosuđuje da je ona dobra već prosuđuje da je neka stvar dobra jer za njom teži i želi je.
Autorka na osnovu ove primedbe tvrdi da se aktualna sila bića, njegov apetit,, njegova želja
ako je apetit svestan sastoju volji za životom tj. afekcijama. Ako se čovek sreče sa nečim što
ne šteti njegovom održanju već ga umnožava i utvrđuje onda se ta afekcija prevodi u osečanje
radosti. Sa druge sttrane kada nešto zmanjuje čovekovu moč delanja on doživljava osečanje
tuge u njenom značenju depresije u fizičkom značenju te reči jer implicira osečaj nemoči,
stvarno i delotvorno smanjenje moči delanja tela i duše, i kao posledicu smanjenje moči
mišljenja duše.
PRIMEDBA NA POSTAVKU LVII: Iz ovoga sledi da se osečanja životinja koje se smatraju
iracionalnim,jer to da životinje poseduju osečanja nužno sledi iz porekla duha, rzlikuju od
osečanja ljudi proporcionalno razlici između životinjske i ljudske prirode. Mada je svaki
pojedinačni život zadovoljan prirodom koja mu je dodeljena i raduje joj se, taj život kojim je
svako zadovoljan i raduje se je samo ideja tj. duša tog pojedinca tako da se radosti pojedinaca
međusobno razlikuju proporcionalno razlici između suština pojedinaca. Iz toga sledi da
postoji razlika između radosti različitih ljudi,
DOKAZ POSTAVKE LVII: Svi afekti se se svode na želju, radost i tugu, a želja je priroda tj.
suština svakoga. Iz toga sledi da se želje različitih osoba međusobno razlikuju proporcionano
razlici između suština osoba. Radost i tuga su pasivna osečanja kojima se moč pojedinca tj.
njegov konatus da održi svoje postojanje, povečava ili smanjuje. Pod konatusom da se održi
sopstveno postojanje ukoliko se on odnosi na du i telo misli se na nagon i želju. Iz toga sledi
da su radost i žalost nagoni i želje ukoliko se oni pvečavaju ili umanjuju, pomažu ili
ograničavaju, od strane spoljašnjh uzroka tj. oni su suština svakog pojedinca i zato se radost i
tuga svakog pojedinca razlikuju međusobno poporcionalno razlici izmešu njihovih suptina, Iz
toga sledi zaključak da se afekti ličnosti međusobno razlikuju proporcionalno razlici u
njihovim suštinama.
Autorka ističe da su sva osečanja varijacije radosti i žalosti ukoliko se ideje afekcija prijave
njihovim neposrednim izvorima.
DEFINICIJA AFEKATA VI: Ljubav je radoost pračena idejom njenog spoljašnjeg uzroka
(VAŽNO ZA RAD).
DEFINICIJA AFEKATA VII; Mržnja je žalost pračena idejom njenog spoljašnjeg uzroka
(VAŽNO ZA RAD).
Autorka smatra da se na osnovu rečenog može razumeti dvostruka priroda konatusa. Njega
čini otpor drugim modusima jer da bi preživeo subjekat ne sme da se menja suviše značajno
ili suviše nasilno. Međutim taj otpor implicira i sklonost ka povečanju moči da bi se još više
potvrdilo sopstveno postojanje.
POSTAVKA XXVIII: Čovek se trudi da ostvari sve ono što predstavlja da doprinosi njegovoj
radosti. Sa druge strane čovek se trudi da ukloni i uništi sve ono što predstavlja kao
suprostavljeno radosti i da vodi žalosti.
Autorka ističe da mada je potraga za radošču nagonska zbog odnosa duše i tela zvek postoji
svest o toj potrazi i naporu čak i u slučaju strasti gde se afekti objašnjavaju nejasnim idjama
gde duša potvrđuje istovremeno i afektirajuće telo i svoje telo bez da zna ijedno adekvatno tj.
da zna njihovu suštinu. Može biti povečanja moči delanja u slučaju afekcija u kojima je telo
aficirano na način koji se slaže sa njim, koji se ispoljava kao radost. To je tvrdnja o povečanju
moči. Iz te tvrdnje nužno sledi kretanje ka drugim stvarima za koje se misli da dalje
povećavaju moč, pokret koji iako ne zavisi od adekvatnog znanja se odigrava namerno i na taj
način postoji napredak u potrazi za radošću koji će nužno obuhvatati procenu stvari kao
dobrih ili štenih za potragu za postojanjem. Međuzom taj pokret koji sporo napredujeu
povečanjusvesti o tome šta je korisno i pogodno za život čini samo prvi korak u kretanju ka
adekvatnom znanju.
Autorka tvrdi da ako se konatus razume kao princip povečanja moči i potvrđivanja onda
postoje paralele između konatusa i Ničeovog pojma volje za moć. Niče definiše volju za moč
kao ono što određuje dominirajuču i dominiranu silu u svakom odnosu moči. Volja za moć
omogučava afekcije i sastoji se od moči bivanja afektiranim. Kao takva ima dvostruki aspekt:
1. Ona determiniše odnose moči. Ona istovremeno procenjuje i biva procenjivana.
2. Volja za moć je determinisana u svojim manifestacijama od strane sila koje
međusobno ulaze u odnose.
Pozni posthumni fragmenti 14 (79) (Volja za moć 634 i 635) (1888):

Kritika mehanicizma:
Niče poziva na uklanjanje pojmova nužnosti i zakona. Nužnost uvodi lažnu prinudu, a zakon
lažnu slobodu. Stvari se ne ponašaju po nekom pravilu jer stvari ne postoje, one su naša
fikcija. One nisu ni pod pritiskom nužnosti, . Tu ne postoji poslušnost jer to što je neka stvar
takva kakva jeste nije posledica ni pokornosti, ni pravila, ni prinude. U svetu dešavanja sve se
svodi na stepen  otpornosti, i stepen nadmoći. Formule i zakoni tu postoje sam radi naše
mogučnosti računa, ali ne postoji na svetu nikakva moralnost zbog toga što smo zamislili svet
poslušnim. Ne postoji zakon, svaka moć u svakom trenutku izvlaći svoje kranje posledice.
Stvari se mogu procenjivati jer ne mogu biti drugačije nego što jesu. Količina moći zavisi od
dejstva i od otpornosti neke moći. Ne postoji neutralno stanje između ta dva stanja.  To je
volja za nasiljem, i volja za odbranom od nasilja, ne postoji neutralno stanje. Ne postoji na
volja za samoodržanjem.  Svaki atom deluje na sve postoječe. Ako se odbaci volja za moć,
odbacuju se i atomi. Zato Niče atom kao osnovnu jedinicu naziva količinu volje za moć. To je
osobina koja se ne može ukloniti iz mehanicističkog poretka, a da se ne ukloni i sam taj
poredak. Pojam kretanja predstavlja prevod iz ovog sveta dejstava u vidljivi svet. On
podrazumeva zabludu o nečemu što se kreče, subjektu u koju nas uvlaće jezik i ćula.
Mehanika kao nauka o kretanju je prevođenje fenomenalnog sveta na jezik ljudskih čula.
Čoveku su potrebna jedinstva da bi mogao da računa ali iz toga ne sledi da ona stvarno
postoje. Pojam jedinstva je preuzet od pojma subjekta koji je najstarije čovekovo verovanje.
Kada čovek ne bi sebe smatrao jedinstvom ne bi stvorio pojam stvari. Ali čovek sada zna da
iz pojma subjekta ne sledi stvarno jedinstvo. Mehanicističko tmačenje sveta zasniva se na dve
fikcije:
1. Pojmu kretanja koji je preuzet iz jezika čula.
2. Pojmu atoma odnosno jedinstva koji potiče iz psihičke sfere.
Dakle mehanicističko tumačenje sveta zasniva se na jednoj predrasudi čula i na jednoj
psihološkoj predrasudi. Mehanika formuliše sukcesiju pojava znakovima pomoću čulnog
jezika, na primer da su sva dejstva odnosno posledice kretanja i pomoću jezika psihologije na
primer da svuda gde postoji kretanje postoji i subjekat koji se kreče. Ona ne uključuje uzročnu
silu. Svet tumačen na mehanicistički način može se predstaviti samo vidom i dodirom, kao
kretanje, tako da bude proračunjiv zbog čega su stvorena uzročna jedinstva, stvari odnosno
atomi koje deluju konstantno čime se lažni pojam subbjekta prenosi na atom.Dakle prenosi se
lažan pojam subjekta na pojam atoma. Dakle svetu pripisani pojmovi broja, stvari koja sledi iz
pojma subjekta,  pojam delanja odnosno razdvajanja uzroka i posledice, pojam kretanja koji je
tvorevina vida i dodira, to su sve pojave, tvorevine čovekovih čula i psihe, Kada se otklone
svi ovi pojmovi pripisani svetu ostaje količina energije u odnosu napetosti sa drugim
količinama energije. Suština tih količina energije je odnos sa drugim količinama energije i
njeno delovanje na njih. Volja za moć nije postojanje, niti  nastajanje, već osnovna činjenica
iz koje nastaju nastajanje i delovanje.
Autorka zaključuje da je na taj način moč postojanja moć bivanja aficiranim, ali za Ničea kao
i za Spinozu aficiranost ne označava samo pasivnost već i senzibilnost iz koje mogu nastati
delanje i strasti.
Pozni posthumni fragmenti 1 (54)(1885): Volja za moć je osobina cele životne sfere.Mada je
opravdano poreknuti postojanje svesti, nije opravdano poreči nagone koji pokreču.Svest je
uvek dvostruki odraz, kod nje ne postoji ništa neposredno.
Pozni posthumni fragmenti 2 (148) (Volja za moć 643)(1885):Volja za moć tumaći sve stvari
prema njihovoj volji za moć. Neprekidno tumačenje je pretpostavka organskog procesa.
Nastanak svakog organa je tumačenje. Za uočavanje razlike u moći potrebna je volja za moć
koja sve druge volje za moć tumaći po svojoj vrednosti. To je jednako za sve. Tumačenje je
sredstvo da se nećim zavlada. Organski procesi pretpostavljaju neprekidno tumačenje.
Pozni posthumni fragmenti 2 (145) (Volja za moć 546)(1885):Iz tumačenje da je svaka pojava
ili delanje ili da trpi delanje sledi da je delanje trpljenje odnosno patnja. Dakle svaka promena,
svako preobražavanje  pretpostavlja uzročnika i nekoga ko trpi promenu.
Autorka ističe da tvrdnja da su sve afekcije izrazi volje za moć takođe znali da svaku afekciju
sledi rast ili opadanje moči i da se svako biče kreče unutar afirmacije sopstvene moči.
Autorka smatra da je Niče po ovom pitanju pod velikim uticajem bioloških teorija koje
zadovoljsvo i bol vide kao posledice te varijabilnosti. Zelner u svojoj Raspravi o prirodi
kometa koju je Niče čitao tvrdi da je organski život zasnovan na uzbuđenjima zadovoljsta i
bola i da se svi organizmi potčinjavaju tim uzbuđenjima da bi smanjili zbir bola na minimum.
Niče generalizuje ovaj čelijski organski fenomen na život po sebi i tvrdi da se zadovoljstvo i
nezadovoljstvo shvačeni kao signali rasta ili opadanja moči prevode u radost i žalost.
Knjiga o filozofu 83: Ako su  zadovoljstvo, nezadovoljstvo, osečaj, sečanje i refleksni pokreti
deo suštine stvari, onda ljudsko znanje prodire mnogo dublje u nju, Čitava logik prirode se
onda svodi na sistem zadovoljstva i nezadovoljstva. Sve teži zadovoljstvu i beži od
nezadovoljstva. To su večni prirodni zakoni.
Autorka naglašava da je konatus definisan kao aktivna potraga za radošću tj. kao potvrda i
osnaženje moči i ta potraga, zajedno sa ljudskom moči procenjivanja način potvrđivanja
postojanja. Na isti način se za Ničea jačanje moči izražava kao zadovoljstvo.
Volja za moć 699: Bol nije suprotno osečanje zadovoljstvu.  Zadovoljstvo je osečanje viška
moći odnosno osečanjem razlike koje je posledica poređenja. Distinkcija između zadovoljstva
i bola je lažna suprotnost u koji ljudi veruju, pa je zato ušla i u jezik. Neka zadovoljstva čak
pretpostavljaju periodične bolne nadražaje jer oni uzrokuju brz porast osećanja moći pa zato i
brz porast osećanja zadovoljstva. Primer za to su golicanje i seks. Ne važi obrnuto, osećaj
bola se ne poveća periodičnim malim zadovoljstvima. Bol je intelektualni proces koji je 
izazvan sudom o štetnosti nećega na osnovu akumuliranog iskustva. Ne postoji bol po sebi..
Ne boli rana već  sud donet na osnovu iskustva o lošim posledicama koje rana ima po
organnizam. Kod štetnih uticaja stvari koje su dotada bile nepoznate čovečanstvu nema
osečaja bola. Bol nastaje usled podrhtavanja nerava koji izazivaju gubitak ravnoteže, a ne od
prividnog uzroka bola. On je fiziološka bolest, dok zadovoljstvo nije bolest. Bol nije uzrok
refleksnih pokreta, refleksni pokreti se dešavaju pre osečanja bola koji se naknadno projektuje
na povređeno mesto. Suština ovog lokalnog bola nije izraz lokalne povrede već je lokalni
simptom čiji je kvantitet i kvalitet u skladu sa povredom o kojoj nas obaveštavaju nervi.
Dakle i bol i refleksivni pokret koji mu prethodi su reakcije i jaavljaju se iz različitih tačaka u
organizmu Bol nema veze sa osečajem opadanja moći.
Volja za moć 702: Niče protivreči utilitarističkim predrasudama i tvrdi da čovek ne traži
zadovoljstvo i ne beži od bola.Zadovoljstvo i bol su posledice i epifenomeni. Čovek, kao i
svaki deo živog organizma teži želi više moći. Težnja za moći donosi i zadovoljstvo i bol,
zbog nje organizam traga za otporom, za nečim što se suprostavlja. Nezadovoljstvo kao
prepreka volji za moć je normalni element svake organske pojave. Čovek tu prepreka ne
izbegava već mu je konstanto potrebna jer svaka pobeda odnosno osečanje zadovoljstva
pretpostavlja savladanu prepreku. Na primer protoplazma traga  za otporom ne zbog gladi već
zbog volje za moć. Ona pokušava da savlada prisvoji i asimiluje taj otpor.  Ishrana je izvedeni
fenomen, primena prvobitne volje da se postane jači. Dakle nužna posledica nezadovoljstva
nije umanjenje moći već je on nadražaj za nju
Autorka tvrdi da ni za Spinozu ni za Ničea zadovoljstvo i radost nisu ciljevi po sebi i da se
zato mora isključiti pojam radosti po sebi. Zadovoljstvo i radost su simptomi jačanja moči, a
ne moči i savršenstva po sebi. To znači da postoji mnoštvo vrsta radosti kao pojačanja moči,
drugim rečima svaki pojedinac će doživeti afekcije na različit način i zato će doživeti i radost
i žalost različito od svih drugih pojedinaca u skladu sa svojim inherentnim i trenutnim
stepenom moči.
POSTAVKA LI: Različiti ljudi mogu biti aficirani na različite načine od jednog istog
predmeta, a jedan isti čovek može biti aficiran od jednog istog predmeta na različite načine u
različito vreme.
DOKAZ POSTAVKE LI: Ljudsko telo biva aficirano na mnoštvo različitih načina  od strane
spoljašnjih tela. Zato  dva čoveka mogu u isto vreme biti različito aficirani, i mogu biti
aficirani od istoga objekta na različite načine Dalje, ljudsko telo može u različita vremena biti
aficirano na različite načine., i iz toga sledi da može biti na različite načine aficirano na
različite načine od strane istog objekta.
PRIMEDBA NA POSTAVKU LI: Pošto svaki čovek u skladu sa svojim afektom sudi šta je
dobro, a šta zlo, šta je bolje, a šta gore iz toga sledi da se ljudi podjednako razlikuju prema
svojim sudovima, kao i prema svojim afektima. Iz toga sledi da kada se porede ljudi
mešusobno, oni se razlikuju prema svojim afektima. Zbog ovakve ljudske prirode i
nepostojanosti njegovog suda jer često sudi samo na osnovu afekata i zato što su stvari koje
prema njegovom mišljenu doprinose radosti i žalosti i koje on zato želi da ostvari ili ukloni
često imaginarne, čovek je često sam odgovoran za radost i žalost koju oseča tj. zato što je
aficiran radošču ili žalošću pračenih idejom samog sebe kao njihovog uzroka. Na osnovu toga
Spinoza definiše kajanje i samozzadovoljstva. Kajanje je žalost koju prati ideja samog sebe
kao uzroka, a samozadovoljstvo radost koju prati ideja sebe kao uzroka. Ovi afekti su
ekstremno intenzivni jer ljudi veruju da su slobodni.
Volja za moć 669:Zadovoljstvo i nezadovoljstvo su najgluplji način za izražavanja suda što ne
znči i da je sam sud izražen na taj način glup. Kod tog načina izražavanja odbacuju se logika i
razlozi, potvrđivanje ili poricanje se svode na  želju za posedovanjem ili odbacivanjem, taj
način izražavanja je imperativna skračenica čija je korist neosporna. To su dakle zadovoljstvo
i nezadovoljstvo. Njihovo poreklo je u  centru intelekta, njihov preduslov je brz proces
opažanja, uređivanja, subsumiranja, računjanja i zaključivanja. Dakle zadovoljstvo i
nezadovoljstvo su uvek završne pojave, a nikada uzroci. Šta izaziva zadovoljstvo, a šta bol
zavisi od stepena moći. Ono što je za malu moć opasnost i izaziva potrebu za hitnom
odbranom, za veću moč je uzrok zadovoljstva i jak nadražaj. Zadovoljstvo i bol
pretpostavljaju računicu opšte koristi i opšte štetnosti U toj računicu događa se htenje cilja,
nekog stanja i bivaju izabrana sredstva za njegovo postizanje. Zadovoljstvo i bol nikada nisu
osnovne činjenice. Zadovoljstvo i bol su reakcije volje odnosno nagona  u kojima
intelektualni centar utvrđuje vrednost nastalih promena koje su se dogodile u odnosu na
celokupnu vrednost. Oni su takođe i uvod u protivreakcije.
Autorka uppozorava da Spinozino i Ničeovo vrednovanje zadovoljstva i radosti ne implicira
da zastupaju hedonizam ili senzualizam
POSTAVKA XLI: Radost po sebi nije rđava nego dobra. Sa druge strane žalost je rđava po
sebi.
Autorka ističe da Spinozina ekstremna rehabilitacija tela ne implicira senzualističo
zadovoljstvo jer bi to bilo ropstv podjednako kao što su spoljašnje obligacije na delovanje pod
uticajem strasti ropstvo. Suprotno od toga, radost moči je uravnotežena radost delanja i
postojanja, koja se pojavljuje kao odraz želje na samu sebe što daje meru dinamičkoj
amplitudi postojanja, isto važi za Ničeove tvrdnje o moči čula i najvišem značaju tela. Nikada
ne treba pustiti nagonima na volju već treba prvo postati svestan šta njihova moć implicira i
edukovati ih tako bi mogao da se vodiš njima.
Autorka upozorava da ne treba pogrešno protumačiti prirodu strasti za Ničea koje on toliko
vrednuje što bi ga dovelo u sukob sa Spinozom. Za Ničea strasti e predstavljaju predaju
spoljašnjim strastima niti se izražavaju u obliku strastvenog i nepostojnog čoveka kao za
Spinozu.
Zora 471: Nazdražljivo, bučno, nedosledno i nervozno ponašanje je suprotbo ponašanju iz
velike strasti. Velika stast je tiha i tinjajuća i skuplja vrele nagone oko sebe tako da je sama
osoba hladna i ravnodušna prema svetu  i ostavlja utisak neosetljivosti. Takvi ljudi su ponekad
sposobni da vole bližnje ali je ta ljubav prema bližnjem drugačija od ljubavi prema bližnjem
druželjubivih koji žele da se dopadnu (EKSTROVERTA). To je blaga, konremplativna i
opuštena ljubaznost. Oni gledaju iz daljine zatvorenosti svoje ličnosti u ono što im je tuđe i
slobodno, što je drugačije od njih i zato im toliko prija.
Autorka zaključuje da uprkos Ničeove kritike Spinozinog konatusa, ima razloga za tvrnju da
postoje bliski afiniteti između njega i Ničeove volje za moć. I konatus i volja za moć se mogu
definisati kao unutrašnji principi sile ili moči, kao principa povečanja i afirmacije moči.