Gotfrid Vilhelm Lajbnic

(1646 1716)

Gotfrid Vilhelm Lajbnic bio je pravi primer polihistora (mnogoznalca). Bavio se

diplomatijom, pravom, fizikom, matematikom, i drugim oblastima, ali je u istoriji ostao
zapamen kao filozof racionalistikog opredeljenja, koje je podrazumevalo vrst stav o uroenim
idejama, koje ga je razdvajalo od drugog dominantnog filozofskog stanovita tog vremena
empirizma. Naime, racionalisti, pa sa njima i Lajbnic, smatrali su da pomenute uroene ideje
postoje kao potencijalno znanje u ljudskoj svesti, a da spoljanje uenje samo pobuuje ono to
se u nama na skriven nain ve nalazi. Govori nam da deci neke oigledne istine nisu jasne, zato
to se tek procesom uenja panja fokusira na njih.
Svoju filozofiju je utemeljio na pojmu supstancije, kao i ostali racionalisti, ali nije bio
zadovoljan Dekartovim dualizmom, ni Spinozinim panteizmom. U konstruisanju svog sistema
Lajbnic je krenuo od Aristotelove zamisli prema kojoj supstancija uvek mora biti subjekt, a nikad
predikat. Kao kljuni pojam kritike filozofije svojih prethodnika, odabrao je pojam protenosti,
koji se javlja i kod Dekarta i kod Spinoze. Lajbnicovo uverenje bilo je da u pojmu supstancije, ne
moemo govoriti o protenosti, jer po definiciji supstancija mora biti jedno (sloeno moemo
rastaviti na sastavne delove), iz ega sledi da supstancija ne moe da se protee, jer ne sme da
zauzima prostor. Ukoliko bi mogla da zauzima prostor, bila bi sastavljena od taaka, na koje bi se
mogla podeliti, to se ne dozvoljava u okviru definicije, a to nam govori da svaka supstancija
mora biti jedna taka.
Monade ne treba pomeati ni sa takama ni sa takastim atomima. One uopte ne postoje
u fizikom prostoru. Na primer: za Lajbnica je i ljudska dua jedna vrsta monada. Ona ne
zauzima prostor, ali ipak postoji. Racionalnost i samosvest ne karakterie sve vrste monada.
Lajbnic se usaglaava sa Aristotelom koji smatra da sve supstancije moraju biti subjekti, iz ega
sledi da sve monade jesu subjekti, odnosno da su sve monade due. Sve monade imaju
percepcije, to znai da i neiva priroda, takoe sastavljena od monada, ima duu. Neivi svet je
samo odraz ivih stvari, a neive stvari su samo agregati monada od kojih je svaka sposobna da
opaa. Meutim, nisu sve percepcije svesne, pa tako ak ni racionalne due ponekad nisu svesne
nekih svojih percepcija. Ipak, svaka monada po svom unutranjem principu tei ka neem viem,
savrenijem. Lajbnic ovu tenju naziva udnjom. Lajbnic tvrdi da monade nemaju prozore,
odnosno da klasine predstave o meusobnom uticaju stvari nisu odrive, jer je svako stanje
monade unutranje prirode. Bog je celu prirodu tako uskladio, kao to bi asovniar uskladio
asovnike da ne gree. I to sinhrono otkucavanje monada stvara iluziju o meusobnom uticaju
stvari jednih na druge. Ovu karakteristiku univerzuma naziva prestabiliranom harmonijom.
Budui da monade ne podleu prirodnoj uzronosti, njih stvara ili unitava udo. Monade su
piramidalno hijerarhijski ureene. Od poloaja na toj piramidi zavisi ta monada moe da vidi.
Vie monade vide vie (svesnije su), dok nie monade vide manje. Vrhovna monada je Bog, koja
vidi sve. Fiziki prostor kakvim ga mi zamiljamo ne postoji, ali poloaj i organizaciju monada
bismo mogli nazvati realnim prostorom.
Lajbnic je izneo nekoliko principa, koji u njegovoj filozofiji predstavljaju zakone
racionalnog miljenja i orue koje treba da omogui detaljan opis stvarnosti.

PRINCIP NEPROTIVRENOSTI na temelju kojeg ono to u sebi sadri protivrenost

procenjujemo kao lano, a ono to se lanom suprotstavlja ili protivrei kao neto to
mora biti istinito; ovom principu odgovaraju istine razuma koje su nune i njihova
protivrenost je nemogua
PRINCIP DOVOLJNOG RAZLOGA na temelju kojeg smatramo da ne moemo
pronai nijednu istinitu ili postojei injenicu, niti istinitu tvrdnju, bez postojanja
dovoljnog razloga zbog ega je to tako, a ne drugaije, iako mi te razloge najee ni ne
moemo da znamo; ovom principu odgovaraju injenike istine koje su sluajne i njihova
kontradikcija je mogua. Ovaj princip ilustruje Lajbnicov racionalistiki pristup
objanjenju realnosti, nita nije puka sluajnost, sve mora imati neki razlog
Dok pomenutim principima pripisuje gotovo aksiomski karakter, Lajbnic u svojim delima
spominje jo etiri principa:
PRINCIP PREDIKATA-U-SUBJEKTU supstancija je skup svih svojih predikata, a
svakoj supstanciji odgovara njen potpuni pojam
PRINCIP IDENTITETA ONOGA TO SE NE MOE RAZLIKOVATI ako a ima
potpuno ista svojstva kao b, onda su a i b identini, i obrnuto: ako nisu identini,
izmeu njih mora postojati neka razlika
PRINCIP NAJBOLJEG OD SVIH MOGUIH SVETOVA na svet je najbolji jer je
najjednostavniji u hipotezama, a najbogatiji u fenomenima. Ovde se sreu nune i
kontingentne istine. Nune vae u svim moguim svetovima, a kontingentne vae
samo u nekim. Ovaj princip je vrlo vaan za Lajbnicovu teodiceju, koja treba da
obrazloi kako je mogue da u svetu postoji zlo, a Bog je po definiciji dobar i
svemoan. Lajbnic smatra da Bog ne moe da postupa suprotno logikim zakonima.
Budui da uvek bira ono to je dobro, na svet je najbolji od svih moguih svetova.
Iako je Bog mogao stvoriti svet bez zla, taj svet ne bi bio najbolji, jer u svetu bez zla,
slobodna volja ne bi mogla postojati. Najbolji mogui svet je onaj u kome je koliina
dobra maksimalizovana uprkos injenici da neka dobra nuno povlae za sobom neka
zla.
PRINCIP PRESTABILIRANE HARMONIJE koji govori o usklaenosti monada,
koja stvara iluziju meusobnog uticaja stvari jednih na druge.
Dokaz o postojanju Boga
Lajbnic je pruio i konaan oblik metafizikih dokaza o postojanju Boga. On razmatra
etiri dokaza, i to:
ONTOLOKI DOKAZ koji se svodi na to da bilo koje konano bie u sebi kao
predikat ne sadri nuno egzistenciju. Sholastikim renikom reeno, esencija
konanih bia ne povlai njihovu egzistenciju, ali da bi savreno bie (Bog) bilo
savreno, mora postojati, jer inae ne bi bilo savreno. Lajbnic dodaje: ukoliko
elimo da ovaj dokaz bude valjan, moramo pokazati da je ideja Boga mogua.
Poto nije nemogue zamisliti subjekat svih savrenstava (Boga), a egzistencija
jeste jedno od savrenstava Bog postoji. Kant je ovaj dokaz osporio tvrdnjom da
egzistencija nije predikat, a Rasel kae da ukoliko Boga zamiljamo kao
savrenog, onda ga zamiljamo i kao postojeeg.

KOSMOLOKI DOKAZ predstavlja varijaciju Aristotelove zamisli

nepokretnog pokretaa. U Lajbnicovoj filozofiji ovaj dokaz povezuje se sa
principom dovoljnog razloga. Poto svaka stvar mora imati svoj dovoljni razlog,
to vai i za ceo univerzum. U samom univerzumu se ne moe pronai razlog
njegovog postojanja, te se on mora nalaziti van njega, i taj razlog je Bog.
DOKAZI IZ VENIH ISTINA neki iskazi su ponekad istiniti, a ponekad nisu
(Pada kia), dok su neki uvek istiniti (a=a). Te druge, Lajbnic naziva venim
istinama. Sve istine su sadraj nekog uma, a vene istine su sadraj venog,
bojeg uma. Sve sluajne istine svoj osnov moraju imati u istini koja nije
sluajna, istini koja je nuna i vena. Razlog za sluajni svet koji postoji mota i
sam postojati i ne moe sam biti sluajan. Stoga, vene istine moraju postojati, a
one mogu postojati samo kao misli bojeg uma. Bog, dakle, postoji. Ovaj
argument je samo varijacija kosmolokog dokaza.
DOKAZ IZ PRESTABILIRANE HARMONIJE ovaj argument vai samo za
one koji su uvereni u ispravnost Lajbnicove filozofije. Lajbnic monade zamilja
kao duhovne takaste entitete bez prozora. Njihova savrena usklaenost
(prestabilirana harmonija) ukazuje na nekog ko je uspostavio tu harmoniju. Ovaj
argument se moe osloboditi od primesa Lajbnicove harmonije i transformisati i
argument iz svrhe. Posmatranje prirodnog sveta nas nagoni na pomisao da
empirijski svet ima neku svrhu, te mora postojati neko ko je postavio svrhu u
empirijski svet, a sam nije deo tog sveta. Naravno, to je Bog.