BIDLIOTEKA HANS J.

MORGENTAU
SINTEZE

1 ~\\.~
.~~

\
) \ \-Iv.'

'~I
~N\'\l
v

Urednik
DRAGAN K. VUKCEVIC
TEORIJA MEDUNARODNE
POLITIKE
BORBA ZA MOC I MlR

Priredili za stampu:
KENET v. TOMPSON
V. DENID KLINTON

Preveo sa engleskog
DURICA KRSTlC

~
Za izdavaca CID
ZARKO RADONITC PODGORICA
2014.
 1. REALISTICKA TEORlJA MEDUNARODNE POLITlKE
Svrha ove knjige je da predstavi teoriju medunarodne politike. Kriterijum
pornocu koga takva teorija moze biti ocenjena nije aprioran i apstraktan vec
empiricki i pragmatican. Takva teorija, drugim recima, mora se prosuditi ne na
osnovu nekog unapred formiranog apstraktnog nacela ili koncepcije, nego na
osnovu njene svrhe: da ostvari poredak i pruzi znacenje jednoj masi pojava koje
bi bez nje ostale nepovezane i nerazumljive. Ona mora da polaze dvostruki ispit
- empiricki i logicki: da li su cinjenice, onakve kakve stvarno jesu, podobne za
tumacenje u okvirima te teorije i da li zakljucci koje ona nudi nuzno proizlaze
iz njenih premisa? Ukratko, da li je ova teorija u skladu sa cinjenicama i sa sa-
mom sobom?
Pitanje koje ova teorija pokrece tice se prirode svake politike. Istorija mo-
deme politicke misli je prica 0 nadmetanju dye skole koje se bitno razlikuju po
svojim koncepcijama prirode coveka, drustva i politike. Jedna veruje da racio-
nalni i moralni politicki poredak koji proizlazi iz univerzalno vazecih apstrakt-
nih nacela moze biti ostvaren ovde i sada. Ona polazi od sustinske dobrote i
beskrajne savitljivosti ljudske prirode i osuduje neuspeh drustvenog poretka da
se izbori sa racionalnim standardima 0 nedostatku znanja i razumevanja, preva-
zidenim institucijama ili izopacenostima nekih izolovanih pojedinaca ili grupa.
Ta skola veruje u obrazovanje, reformu i sporadicno koriscenje sile radi otkla-
njanja navedenih nedostataka.
Druga skola veruje da svet - nesavrsen kakav jeste sa racionalne tacke
stanovista - predstavlja rezultat delovanja sila urodenih u samoj ljudskoj pri-
rodi. Da bi se poboljsao svet, mora se raditi sa tim silama, a ne protiv njih.
Poste je to po samoj prirodi stvari svet suprotstavljenih interesa i sukoba,
moralna nacela je nemoguce u potpunosti ostvariti, vec se njima, u najboljem
slucaju, mora prilaziti kroz neprestane ali uvek provizome nap ore oko balan-
siranja interesa i oko najcesce nepouzdanih resenja konflikata. Ta skola, pre-
ma tome, u sistemu obuzdavanja i balansiranja vidi univerzalno nacelo koje
vazi za sva slozena drustva, Ona se poziva na istorijski presedan pre nego na
apstraktna nacela i nastoji na ostvarenju manjeg zla pre nego na postizanju
apsolutnog dobra.
Ovo teorijsko interesovanje za ljudsku prirodu - onakvu kakva stvarno
jeste, i za istorijske procese - onakve kakvi su se stvamo dogodili, donelo je
ovoj teoriji naziv realizam. Koji su osnovni stavovi politickog realizma? Na
ovom mestu nece biti reci 0 sistemu filozofije politickog realizma; dovoljno je
ukazati na sest fundamentalnih nacela koja su, inace, do sada cesto bila pogre-
sno tumacena.
4 PRVI DEO: TEORIJA I PRAKSA MEDUNARODNE POLITIKE
SEST NACELA POLITICKOG REALIZMA
1. Politicki realizam je uverenje po kome politika, kao i drustvo uopste,
funkcionise na osnovu objektivnih zakona koji svoje korene imaju u Ijudskoj
prirodi. Da bi se drustvo poboljsalo, potrebno je pre svega razumeti zakone po
kojima ono zivi. S obzirom na to da se tim zakonima ne regulisu i ljudski pri-
oriteti i zelje, ljudi ce ih stalno dovoditi u pitanje uz jedini rizik da u tome ne
uspeJu.
Realizam, kao cvrsto uverenje u objektivnost zakona politike, mora podra-
zumevati i mogucnost razvoja jedne racionalne teorije koja se, ma koliko nesa-
vrseno i jednostrano, bavi tim objektivnim zakonima. Realizam, samim tim,
znaci i mogucnost razlikovanja u politici izmedu istine i misljenja - izmedu
onoga st~ je objektivno i racionalno istinito, podrzano dokazima i osvetljeno ra-
zumom - i onoga sto predstavlja samo subjektivni sud, razdvojen od cinjenica
kakve zaista jesu, i zasnovan samo na predrasudi i licnoj pretpostavci. Ljudska
priroda, u kojoj zakoni politike imaju svoje korene, nije se promenila od vreme-
na u kojima su klasicne filozofije Kine, Indije i Grcke nastojale da te zakone ot-
kriju. Sledstveno tome, novost nije nuzno vrlina u politickoj teoriji, niti je drev-
nost neka mana. Cinjenica da se 0 teoriji politike - ukoliko takva teorija postoji
- nikad ranije nije culo, govori protiv nje, a ne u njen prilog. I obrnuto, cinjeni-
ea da je teorija politike nastala pre vise stotina ili cak hiljada godina - sto se od-
nosi i na teoriju ravnoteze moci - ne dovodi do pretpostavke da je ona zbog to-
ga nesavremena i zastarela. Teorija politike mora biti podvrgnuta dvostrukoj
probi - probi razuma i probi iskustva. Odbaciti ovakvu teoriju zato sto je svoj
puni razvoj dozivela u proslim vekovima, ne znaci pruziti racionalan argument,
nego iznositi modemisticku pretpostavku u kojoj se polazi od superiornosti sa-
dasnjosti u odnosu na proslost. Odbiti ozivljavanje ovakve teorije kao izraz rno-
dernog stava znaci isto sto i pretpostaviti da u politickim stvarima mozemo
imati razna misljenja ali ne i razlicite istine.
Po realistickom shvatanju, teorija se sastoji u utrdivanju cinjenica i obja-
snjavanju njihovog znacenja putem razuma. Time se podrazumeva da se karak-
ter spoljne politike moze ustanoviti jedino kroz ispitivanje preduzetih politickih
akata i predvidljivih posledica tih akata. Na taj nacn mozemo utvrditi sta su dr-
zavnici zaista uradili, a na osnovu predvidljivih posledica tih akata u stanju smo
da zamislimo sta su njihovi ciljevi mogli pri tom biti.
Pa ipak, ispitivanje cinjenica nije dovoljno. Da bismo pridali znacenje si-
rovom cinjenicnom materijalu spoljne politike, moramo prici politickoj stvar-
nosti snabdeveni jednom vrstom racionalne seme, mapom koja nam ukazuje na
moguca znacenja spoljne politike. Drugim recima, stavljamo se u polozaj dr-
zavnika koji se u datim okolnostima mora suociti sa izvesnim problemom spolj-
ne politike, pitajuci se kakve su racionalne alternative medu kojima ce on moci
da odabere one koje ce mu pomoci da se u datim okolnostima succi sa tim pro-
blemom (uvek pretpostavljajuci da on deluje na racionalan nacin), i koje ce od
tih racionalnih alternativa ovaj konkretni drzavnik verovatno odabrati. Ovo pro-
veravanje racionalnih hipoteza kroz filter stvarnih cinjenica i provera njihovih
posledica i jeste ono sto daje znacenje cinjenicama medunarodne politike.
1. REALISTICKA TEORIJA MEDUNARODNE POLITIKE 5
2. Najglavniji putokaz koji u politickom realizmu pokazuje pravac kroz
pejzaz medunarodne politike jeste pojam interesa definisanog terrninima moci,
Taj pojam omogucuje vezu izmedu razuma, koji pokusava da razume meduna-
rodnu politiku, i cinjenica koje treba pojmiti. Time se politika kvalifikuje kao
autonomna sfera akcije i razumevanja, odvojena od ostalih sfera kao sto su eko-
nomija (shvacena u smislu interesa definisanih kao bogatstvo), etika, estetika ili
religija. Bez takvog pojma teorija politike, medunarodne ili domace, bila bi pot-
puno nemoguca poste ne bismo mogli da pravimo razliku izmedu politickih i
nepolitickih cinjenica, niti bismo bili u stanju da politickoj sferi pruzimo bar iz-
vesnu meru sistematskog poretka.
Po nasem misljenju, drzavnici misle i deluju rukovodeni interesom defini-
sanim kao moc, a to potvrduju i istorijski dokazi. To polaziste nam dozvoljava
da sagledamo i stvame korake koje su na politickoj sceni preduzimali drzavnici
- prosli i sadasnji, i da anticipiramo njihove buduce korake. Mi gledamo preko
njihovih ramena kad pisu svoje depese; slusamo njihove razgovore sa drugim
drzavnicima; citamo i pogadamo same njihove misli. Misleci u terrninima inte-
resa definisanog kao moc, mi mislimo kao i oni i kao nezainteresovani posma-
traci shvatamo njihove misli i akcije mozda bolje no sto to cine oni u svojstvu
aktera na politickoj sceni.
Pojam interesa defmisanog kao moc namece intelektualnu disciplinu po-
smatracu, ubacuje racionalni red stvari u predmet politike i na taj nacin cini teo-
rijsko razumevanje politike mogucim. St~ se tice aktera, taj pojam unosi racio-
nalnu disciplinu u akciju i stvara onaj cudesni kontinuitet u spoljnoj politici koji
cini da americka, britanska i ruska spoljna politika izgledaju kao razumljiv i ra-
cionalan kontinuurn, vise ili manje uskladen u sopstvenim okvirima, bez obzira
na razlicite motive, sklonosti i intelektualne i moralne kvalitete samih drzavni-
ka. Realisticka teorija medunarodne politike, prema tome, dobro se cuva od dye
rasirene zablude: pridavanja znacaja motivima i relevantnosti ideoloskih opre-
deljenja.
Traganje za objasnjenjem spoljne politike iskljucivo u motivima drzavnika
je i beskorisno i pogresno. Beskorisno je jer su motivi najmanje odredljivi me-
du psiholoskim podacima; najpodlozniji su iskrivljavanju i cesto se ne mogu sa-
gledati kroz interese i emocije kako aktera tako i posmatraca, Da li, na primer,
znamo koji su nasi sopstveni motivi? A sta tek znamo 0 motivima drugih?
Cak i kad imamo pristup stvarnim motivima drzavnika, takvo saznanje
nam malo pomaze da razumemo spoljnu politiku i cesto nas odvodi na strampu-
ticu. Istina, saznanje 0 drzavnikovim motivima moze nam pruziti jedan od mo-
gucih putokaza koji bi mogli da ukazu na pravac njegove spoljne politike. Ne
moze nam, medutim, dati kljuc koji bi nam pomogao da predvidimo njegovu
buducu spoljnu politiku. Istorija ne pokazuje preciznu i potrebnu korelaciju iz-
medu kvaliteta motiva i kvaliteta spoljne politike. To je tacno i u moralnom i u
politickom smislu.
Na osnovu dobrih namera drzavnika mozemo zakljuciti da ce njegova
spoljna politika biti ili moralno vredna hvale ili politicki uspesna. Sudeci 0 nje-
goyim motivima, mozemo reci da on nece namerno sprovoditi politiku koja je
moralno losa, ali necemo biti u stanju nista da kazemo 0 verovatnoci uspeha ta-
6 PRVI DEO: TEORIJA I PRAKSA MEDUNARODNE POLITIKE
kve politike. Ako zelimo da razumemo moralne i politicke kvalitete njegovih
akcija, moramo poznavati njih a ne njegove motive. Koliko su cesto drzavnici
bili motivisani zeljom da poboljsaju svet, a da su ga pri tom ucinili jos gorim?
A koliko cesto su isli zajednim ciljem, a zavrsili sa nekim koji uopste nisu oce-
kivali niti zeleli?
Politika popustanja Nevila Cemberlena, koliko smo u stanju da prosudimo,
bila je inspirisana dobrim motivima; njega je verovatno, za razliku od mnogih
britanskih premijera, manje zanimala njegova licna moc, pa je nastojao da ocu-
va mir i obezbedi srecno resenje za sve zainteresovane. Pa ipak, njegova politi-
ka doprinela je neizbeznosti Drugo~ svetskog rata i nanosenju neizrecivih patnji
milionima ljudi. Motivi Vinstona Cerci la, s druge strane, bili su daleko manje
univerzalni i mnogo uze orijentisani ka postizanju licne i nacionalne moci, ali
je, i pored toga, spoljna politika koja se izrodila iz ovih inferiomih motiva bila
nesumnjivo moralno i politicki superiomija u odnosu na onu koju je sledio nje-
gOYprethodnik. Sudeci po njegovim motivima, Robespjer je bio covek pun naj-
vecih mogucih vrlina. Pa ipak, bas onaj utopijski radikalizam osoben za te vrli-
ne bio je ono sto gaje teralo da ubija druge koji su imali manje vrlina i st~ gaje
dovelo na gubiliste i unistilo revoluciju koju je predvodio.
Dobri motivi sprecavaju namemo sprovodenje lose politike, ali ne garantu-
ju visok moralni nivo ni uspeh politike koju inspirisu. Ono sto je vazno pozna-
vati kad se zeli razumevanje spoljne politike, nisu prvenstveno motivi drzavni-
ka vec njegova intelektualna sposobnost da pojmi sustinske elemente te politi-
ke, kao i njegove sposobnosti da pretoci ono sto je razumeo u uspesnu politicku
akciju. Iz toga sledi da dok se etikom apstraktno prosuduju moralni kvaliteti,
politicka teorija je ono st~ mora da prosuduje politicke kvalitete intelekta, volje
i akcije.
Realisticka teorija medunarodne politike takode izbegava drugu rasirenu
zabludu koja spoljnu politiku drzavnika izjednacuje sa njegovim filozofskim ili
politickim simpatijama i prema kojoj ono prvo potice iz ovog drugog. Drzavni-
ci, narocito u savremenim uslovima, cesto ispoljavaju naviku da svoju spoljnu
politiku, sa ciljem da dobiju podrsku javnosti, prezentiraju u terminima svojih
filozofskih i politickih simpatija. Bez obzira na to, oni ce kao i Linkoln praviti
razliku izmedu svoje zvanicne duznosti - koja podrazumeva razmisljanje i dela-
nje u relacijama nacionalnog interesa - i svoje licne zelje da vide ostvarenje
sopstvenih moralnih vrednosti i politickih nacela u citavom svetu. Politicki rea-
lizam ne zahteva niti odobrava indiferentnost prema politickim idealima i mo-
ralnim nacelima, vec u stvari zahteva ostro razlikovanje izmedu pozeljnog i
moguceg - izmedu onoga sto je vredno svuda i u svim vremenima, i onoga st~
je moguce u konkretnim okolnostima vremena i mesta.
Sasvim je razumljivo da se nije svaka spoljna politika uvek drzala ova-
kvog racionalnog i objektivnog kursa lisenog svake emocije. Tesno povezani
elementi licnog karaktera, predrasuda i sopstvenih afiniteta sa svim onim slabo-
stima osobenim za coveka, i te kako uticu na odstupanja spoljne politike od nje-
nog racionalnog kursa. Narocito tamo gde se spoljna politika vodi u uslovima
demokratske kontrole, potreba za upravljanjem javnim emocijama radi podrske
toj politici uvek ce stetiti njenoj racionalnosti. Bez obzira na to, teorija spoljne
I. REALISTICKA TEORIJA MEDUNARODNE POLITIKE 7
politike koja tezi racionalnosti mora, u datom vremenu, da se oslobada ovih ira-
cionalnih elemenata kako bi prikazala sliku spoljne politike koja predstavlja ra-
cionalnu sustinu do koje se dolazi kroz iskustvo i bez pratecih odstupanja od ra-
cionalnosti takode poniklih u iskustvu.
Odstupanja od racionalnosti koja nisu rezultat licne samovolje ili licne psi-
hopatologije politickog aktera mogu nastati samo iz pojava vezanih za racional-
nost; u nekim slucajevima, pak, ona, kao takva, mogu biti elementi jednog ko-
herentnog sistema iracionalnosti. Stoga je korisno istraziti i jednu mogucu kon-
trateoriju iracionalne politike.
Razmatrajuci razvoj americke misli u sferi spoljne politike, zapaza se, pre-
kriveno raznim maskama, upomo ponavljanje pogresnih stavova koji su nadzi-
veli i intelektualne argumente i politicko iskustvo. Kad se jednom, u pravom
aristotelovskom stilu, ovaj pravac misljenja pretvorio u potragu za racionalnim
razumevanjem, rezultat do koga se doslo bio je istovremeno i utesan i razocara-
vajuci: pred nama su intelektualni nedostaci koji su nas, na razlicite nacine i u
raznim stepenima, sve zahvatili. Uzeti zajedno, oni nam pruzaju sliku jedne vr-
ste patologije medunarodne politike. Kad se ljudska misao usmeri prema stvar-
nosti da bi preduzela odredenu akciju, na primer u znacajnoj sferi politickog su-
sreta, cesto moze doci do zastranjivanja ciji su uzrok cetiri opsta mentalna feno-
mena: ostaci ranijih korisnih nacina razmisljanja i akcije koji su u ovom vreme-
nu zastareli zbog nove drustvene realnosti; demonoloska tumacenja stvarnosti
koja fiktivnu stvarnost - naseljenu zlim licnostima pre nego naizgled nerazu-
mIjivim pitanjima - namecu na mesto prave stvarnosti; odbijanje suocavanja sa
pretecim stanjem stvari negirajuci ga iluzomom frazeologijom; i, na kraju, osla-
njanje na beskrajnu upodobljivost naizgled bucne postojece stvarnosti.
Covek reaguje na drustvene situacije kroz obrasce koji se ponavljaju. Jed-
na ista situacija, prepoznata kao nesto sto se vec dogodilo, izaziva i isti odogo-
vor. Urn, kako stvari stoje, uvek je spreman da se succi sa jednim brojem obra-
zaca podobnih za ponasanje u istim situacijama. Tada je samo potrebno identi-
fikovati konkretnu situaciju i primeniti obrazac koji je u tom slucaju podoban.
Na ovaj nacin ljudska svest primenjuje nacelo ustede napora, izbegavajuci de
novo ispitivanje svake pojedinacne situacije i obrazac razmisljanja i akcije po-
doban za nju. No, s druge strane, kad se stvari odvijaju u dinamicnim promena-
ma, tradicionalni obrasci vise ne odgovaraju i zato moraju biti zamenjeni novim
obrascima podobnim takvim promenama. U suprotnom, otvara se jaz izmedu
tradicionalnih obrazaca i novih stvarnosti, pa ce nasa misao i nasa akcija poci
pogresnim putem.
Kad je rec 0 medunarodnom planu, nije preterano recida sama struktura
medunarodnih odnosa - onako kako se odrazava u politickim institucijama, di-
plomatskoj proceduri i pravnim aranzmanima - ima tedenciju da u velikoj meri
odstupa i postane irelevantna u odnosu na realnost medunarodne politike. I dok
se pod onim prvim podrazumeva "suverena jednakost" svih drzava na svetu, u
ovom drugom preovladuje krajnja nejednakost drzava, od kojih se dye nazivaju
supersile jer u svojim rukama drze dosad nevidenu moc totalnog unistenja;
mnoge se, pak, nazivaju .minidrzave'' jer je njihova moc sicusna cak i u pore-
denju sa tradicionalnim nacionalnim drzavama. I bas ovaj kontrast i nekompati-
8 PRVI DEO: TEORIJA I PRAKSA MEElUNARODNE
bilnost izmedu realnosti medunarodne politike i pojmova, institucija i postupa-
ka namenjenih razumevanju i kontroli ovog odstupanja prouzrokovao je - bar u
slucaju drzava ispod nivoa velikih sila - nemogucnost upravljanja medunarod-
nim odnosima koja se granici sa anarhijom. Medunarodni terorizam i razlicite
reakcije pojedinih vlada na njega, umesanost drugih drzava u libanski gradanski
rat, vojne operacije Sjedinjenih Drzava u Jugoistocnoj Aziji i vojna intervencija
Sovjetskog Saveza u Istocnoj Evropi, ne mogu se objasniti ili opravdati poziva-
njem na tradicionalne koncepcije, institucije i postupke.
Sve ove situacije imajujednu zajednicku karakteristiku. Modema cinjenica
uzajarnne zavisnosti zahteva politicki poredak koji tu cinjenicu uzima u obzir,
dok u stvamosti pravnih i institucionalnih struktura u kojoj se osluskuju resenja
iz devetnaestog veka pretpostavljaju postojanje velikog broja samodovoljnih,
neprozirnih, suverenih drzava-nacija. Ovi ostaci zastarelog pravnog i institucio-
nalnog poretka ne samo sto stoje na putu racionalnog preobrazaja medunarod-
nih odnosa u svetlu nejednakosti moci i uzajarnne zavisnosti interesa, vec u isto
vreme otezavaju, ako ne i onemogucuju, jednu racionalniju politiku u defekt-
nim okvirima takvog sistema.
Za primitivno razmisljanje karakteristicno je personalizovanje drustvenih
problema. Ta tendencijaje narocito snazna kad se cini da problem izmice racio-
nalnom razumevanju i uspesnom resavanju, Kad se konkretni pojedinci ili gro-
pe identifikuju sa nekom tesko resivom situacijom, moze se pomisliti da je pro-
blem moguce resiti intelektualnim naporom. Na taj nacin, verovanje u satanu
kao izvoru zla cini da se "razume" priroda zla i da je samo potrebno usredsredi-
ti se na njegovo poreklo i savladavanje, sto se vezuje za konkretnu licnost cije
fizicko postojanje pretpostavljamo. Medutim, slozenost politickog konflikta is-
kljucuje ovakvajednostavna resenja, Prirodne katastrofe nece se spreciti zarkim
zeljama; pretnja mocne Nemacke da uspostavi prevlast nad Evropom nece se
izbeci uklanjanjem niza nemackih lidera. Ali, identifikujuci dato pitanje sa iz-
vesnim licnostima nad kojima imamo kontrolu - ili se bar tako nadamo - mi
svodimo problem, i intelektualno i pragmaticki, na resive proporcije. Kad smo
jednom identifikovali izvesne pojedince ili grope kao izvore zla, cini nam se da
smo razumeli uzrocnu vezu koja postoji izmedu tih pojedinaca i drustvenog
problema. Takvim shvatanjem sugerise se i (pogresno) resenje: ukloniti poje-
dince .Jcoji su odgovomi" za zlo - i problemje resen,
Praznoverje jos uvek u velikoj meri vlada nasim odnosima u drustvu, De-
monoloski obrazac razmisljanja i akcije sad a se preneo na druge oblasti ljudske
aktivnosti koje su zatvorene za onu vrstu racionalnog ispitivanja i akcije koja je
izbacila praznoverje iz nasih odnosa sa prirodom. Po recima Vilijama Grejama
Sarnnera, .Jcolicina praznoverja nije se rnnogo promenila, ali se sada ugnezdila
u politici a ne u religiji".' Mnogobrojni neuspesi Sjedinjenih Drzava da prepo-
znaju i odgovore na policentricnu prirodu komunizma je vrhunski primer ovog
nedostatka. Paralela ovom krajnjem protivljenju komunizmu ogleda se u bezre-
zervnoj podrsci vladama i pokretima koji propovedaju i praktikuju antikomuni-
1 "Mores of the Present and Future", in War and Other Essays (New Haven, CT: Yale Univ.
Press, 1911), p. 159.
POLITIKE 1. REALISTICKA TEORIJA MEElUNARODNE POLITIKE 9
zam. Americka politika u Aziji i Latinskoj Americi ima svoj koren u ovoj upro-
scenoj poziciji. Dokaz u ovom smislu pruzaju nam Vijetnamski rat i nasa ne-
sposobnost da se sporazumemo s Kinom. To vazi i za teoriju i praksu suzbija-
nja ustanaka, ukljucujuci i masovna politicka ubistva po programu Feniks u Vi-
jetnamu i planove likvidiranja pojedinih drzavnika. Znaci slicnog pristupa zapa-
zeni su nedavno i u Centralnoj Americi.
Demonoloski pristup spoljnoj politici jaca jos jednu patolosku tendenciju.
Rec je 0 odbijanju da se prizna postojanje i delotvomo postupanje sa pretecom
stvarnoscu. Demonoloski pristup premestio je nasu paznju i interesovanje na
sledbenike komunizma - pojedince na domacoj sceni i u inostranstvu, politicke
pokrete, strane vlade - i odvojio je od realne pretnje: a to je moc drzava - bile
one komunisticke ili ne. Makartizam ne samo sto je pruzio najsiri primer demo-
noloskog pristupa, vec je predstavljao i ekstrernni slucaj ove vrste pogresnog
suda: njime je u velikoj meri iluzoma pretnja unutrasnje subverzije zamenila re-
alnu pretnju ruske moci,
Najzad, kao deo ovog pristupa politici, javilo se uverenje da u stvari nije-
dan problem - koliko god beznadezan izgledao - nije neresiv, ukoliko se u nje-
govo resavanje uloze dobronamemi, dobro finansirani i strucni napori. Na dru-
gim mestima pokusao sam da ogolim intelektualne i istorijske korene ovog uve-
renja.? Ovde se ogranicavam na isticanje njegovog upomog postojanja uprkos
velikom broju slucajeva u kojima je iskustvo bilo sasvim drugacije, 0 cemu
svedoce Vijetnamski rat i opste opadanje americke moci. Ova sklonost prema
ekonomskim resenjima politickih i vojnih problema znatno je ojacana interesi-
ma potencijalnih korisnika ekonomske pomoci kojima je, u odnosu na mukotrp-
no i rizicno diplomatsko pogadanje, ocigledno draze profitabilno sticanje eko-
nomskih prednosti.
Razlika izmedu medunarodne politike, onakve kakva ona danas jeste, i ra-
cionalne teorije koja iz nje proizlazi, slicna je razlici izmedu fotografije i umet-
nickog portreta. Na fotografiji se pokazuje sve sto se moze videti golim okom;
naslikani potret, pak, ne pokazuje sve sto se moze videti golim okom, vec poka-
zuje - ili bar to tezi da ucini - jednu stvar koja se golim okom ne moze videti:
ljudsku sustinu naslikane licnosti.
Politicki realizam sadrzi ne samo teorijski vec i normativni elemenat. U
njemu se zna da je politicka stvamost prepuna slucajnosti i sistemskih iracio-
nalnosti, i da sve one vrse tipican uticaj na spoljnu politiku. Pa ipak, taj real i-
zam, da bi bio teorijski razumljiv, ima, kao i sve ostale drustvene teorije, zajed-
nicku potrebu da naglasi racionalne elemente politicke realnosti; ti racionalni
elementi, naime, i cine da u ovoj teoriji realnost postane razumljiva. Politicki
realizam predocava teorijsku konstrukciju racionalne spoljne politike koju isku-
stvo nikad ne moze potpuno postici.
U isto vreme, politicki realizam podrazumeva da je racionalna spoljna po-
litika dobra spoljna politika; samo racionalna spoljna politika, naime, minimizi-
ra rizike i maksimizira koristi, pa je, prema tome, saglasna i sa moralnim nace-
lom smotrenosti i sa politickim zahtevom uspesnosti, Politicki realizam zeli da
2 Scientific Man: Power Politics (Chicago: Univ. of Chicago Press, 1946).
10 PRVI DEO: TEORIJA I PRAKSA MEDUNARODNE POLITIKE
fotografska slika politickog sveta sto je moguce vise lici na naslikani portret tog
sveta. Svestan neizbeznog jaza izmedu dobre - to jest, racionalne spoljne politi-
ke, i spoljne politike kakva u stvarnosti jeste, politicki realizam podrazumeva
ne samo da se teorija mora koncentrisati na racionalne elemente politicke stvar-
nosti, vec i na nuznost da spoljna politika treba da bude racionalna i u pogledu
svojih sopstvenih moralnih i prakticnih ciljeva.
Sledstveno tome, nije opravdan argument protiv ovde izlozene teorije da
aktuelna spoljna politika to nije postigla, ili da to nije u stanju da postigne. Ta-
kav argument znaci da nije shvacena namera ove knjige koja se sastoji u tome
da se prezentira ne neka posebno izdvojena politicka stvarnost vec jedna racio-
nalna teorija medunarodne politike. Daleko od toga da je negira i cinjenica da
se, na primer, politika savrsene ravnoteze retko moze naci u stvarnosti, ta teori-
ja podrazumeva da se stvarnost, poste je u ovom pogledu nesavrsena, mora
shvatiti i prosudivati kao aproksimacija, priblizavanje idealnom sistemu ravno-
teze moci.
3. Realizam podrazumeva da je njegov glavni pojam, pojam interesa - de-
finisan kao moc - univerzalno vazeca objektivna kategorija, ali se time ne misli
da taj pojam ukljucuje znacenje koje je dato jednom zauvek. Ideja interesa je
zaista sama sustina politike i na nju ne uticu okolnosti vremena i mesta. Tukidi-
dov stay, roden u iskustvu drevne Grcke, da je "identicnost interesa najcvrsca
veza bilo izmedu drzava bilo izmedu pojedinaca" preuzeo je u devetnaestom
veku lord Solzberi napomenuvsi da je ,jedino spona unije medu drzavama ono
sto donosi trajno iskljucenje svakog sukoba interesa". Ovo glediste Dzordz Va-
sington je izgradio kao generalno nacelo vladavine:
Skromnopoznavanjeljudskeprirode ubedice nas da za veliki deo covecanstvain-
teres predstavljarukovodecenacelo i daje gotovo svaki covek,vise ili manje, pod
njegovimuticajem.Motivijavne vrline mogu izvesnovreme, ili u posebnimprili-
kama, navesti ljude da se drze ponasanja u kome nema nimalo interesa, ali to sa-
mo po sebi nije dovoljno da se iskristalisu rafinirani diktati i obaveze drustvene
duznosti,Maloje ljudi sposobnihda za opste dobro stalno irtvuju sva svoja gledi-
sta 0 privatnom interesu ili koristi. Uzalud je uzvikivati protiv ove izopacenosti
ljudske prirode; to je cinjenicakoju potvrduje iskustvo svakog doba i svake naci-
je, i zato, ako hocemoto da promenimo,moramou velikoj meri izmenitikonstitu-
ciju coveka.Nijedna institucijakoja nije zasnovanana pretpostavljenojistini ovih
maksimanece biti uspesna.'
Njeni odjeci i njena prosirenja u dvadesetom veku izrazeni su u primedbi Mak-
sa Vebera:
Interesi (materijalni i zamisljeni) direktno dominiraju ljudskim akcijama. Ipak,
predstave 0 svetu koje te ideje stvarajuveoma cesto su sluzile kao skretnicekoje
odredujukolosekepo kojima se konstantnokrece dinamizaminteresa+
Ipak, ona vrsta interesa koja odreduje politicku akciju u pojedinom istorij-
skom periodu zavisi od politickog i kulturnog konteksta u kome se spoljna poli-
3 The Writings of George Washington, ed. by John C. Fitzpatrick (Washington,
ting Office, 1931-44), vol. X, p. 363.
4 Marianne Weber, Max Weber (Tiibingen: J.C.B. Mohr, 1926), pp. 347-48. Vidi i Max Weber,
Gesammelte Aufsiitze zur Religionssozio!ogie (Tiibingen, J.C.B. Mohr, 1920), p. 252.
I. REALISTICKA TEORIJA MEDUNARODNE POLITIKE 11
tika formulise. Ciljevi koje drzave teze da ostvare svojom spoljnom politikom
su veoma raznovrsni.
Ovo isto primenjuje se i na pojam moci. Njegova sadrzina i nacin njegove
upotrebe odreduje politicko i kulturno okruzenje. Moc moze obuhvatiti bilo ko-
je sredstvo kojim se uspostavlja i odrzava kontrola coveka nad covekom. Na taj
nacin moc pokriva sve drustvene odnose koji sluze tom cilju, od fizickog nasi-
lja do najsuptilnijih psiholoskih veza pomocu kojih jedan urn vrsi kontrolu nad
drugim umom. Moc obuhvata i dominaciju coveka nad covekom, kako kad je
omedena moralnim ciljevma, tako i kad je regulisana ustavnim garantijama kao
u zapadnim demokratijama, ili kad se ispoljava kao ona nepripitomljena i var-
varska sila koja svoje zakone vidi jedino u sopstvenoj snazi, a svoje opravdanje
u sopstvenom sirenju.
Politickim realizmom ne podrazumeva se da se savremeni uslovi u kojima
funkcionise spoljna politika, sa svom svojom nestabilnoscu i neprestanom pret-
njom nasiljem velikih razmera, ne mogu promeniti. Ravnoteza moci, na primer,
u sustini je veciti element svih slozenih, pluralistickih drustava, sto su autori
Federalistickih spisa dobro znali; pored toga, ona je podobna da funkcionise -
st~ je slucaj u Sjedinjenim Drzavama - u uslovima relativne stabilnosti i miro-
ljubivog konflikta. Kad bi se cinioci koji omogucuju ovakve uslove mogli pre-
neti na medunarodnu scenu, stvorili bi se i slicni uslovi stabilnosti i mira na toj
sceni - sto se i dogadalo sa nekim drzavama u pojedinim duzim istorijskim
periodima.
Ono sto je tacno za opsti karakter medunarodnih odnosa, tacno je i za naci-
onalne drzave u smislu krajnje referentne tacke savremene spoljne politike.
Dok realista zaista veruje da je interes veciti standard pomocu koga se mora
prosudivati i upravljati politicka akcija, savremena povezanost interesa i drza-
ve-nacije predstavlja produkt istorije, pa je zato predodredena da nestane tokom
istorije. Nista se u realistickoj poziciji ne obara protiv pretpostavke da ce sada-
snja podela politickog sveta na drzave-nacije biti zamenjena vecim entitetima
sasvim drugacijeg karaktera, i uskladenijim sa tehnickim potencijalima i moral-
nim zahtevima savremenog sveta.
Realista deli stay ostalih skola misljenja 0 prevaznom pitanju nacina na
koji se savremeni svet moze preobraziti. Realista je ubeden da se taj preobrazaj
moze ostvariti jedino mukotrpnim rukovanjem sveprisutnim silama koje su ob-
likovale proslost kao sto ce oblikovati i buducnost, Realista se ne moze ubediti
da cemo ovaj preobrazaj moci da ostvarimo suprotstavljajuci politicku stvarnost
koja ima svoje sopstene zakone, jednom apstraktnom idealu koji odbija da te
zakone uzme u obzir.
4. Politicki realizam je svestan moralnog znacaja politicke akcije. Takode
je svestan nesavladljive tenzije izmedu moralne zapovesti i zahteva uspesne po-
liticke akcije. Stoga nije voljan da prede preko te tenziju i otpise je, i tako za-
mraci moralna i politicka pitanja i time pruzi privid da su jasne cinjenice politi-
ke u moralnom pogledu potrebnije no st~ u stvari jesu, a da je moralni zakon
DC: US Prin-
manje zahtevan no sto stvarno jeste.
Realizam tvrdi da se univerzalna moralna nacela ne mogu primeniti na ak-
cije drzava u njihovoj univerzalnoj formulaciji, vec da se ona moraju filtrirati
12 PRVI DEO: TEORIJA I PRAKSA MEDUNARODNE POLITIKE
kroz konkretne okoInosti vremena i mesta. Poj edinac moze za sebe reci fiat ju-
stitia, pereat mundus (neka bude pravde, makar ceo svet propao), ali drzava ne-
ma prava da to kaze u ime onih 0 kojima se stara. I pojedinac i drzava moraju
prosudivati politicku akciju drzeci se univerzaInih moraInih nacela kao sto je,
na primer, sloboda. Pa ipak, ako pojedinac ima moraIno pravo da zrtvuje sebe u
odbranu nekog moraInog nacela, drzava nema pravo da dopusti da njeno neodo-
bravanje krsenja slobode stane na put uspesnoj politickoj akciji - nju u tom slu-
caju inspirise moraIno nacelo nacionaInog opstanka. Nema politicke moralnosti
bez razboritosti; drugim recima, bez uzimanja u obzir politickih posledica naiz-
gled moralne akcije. Realizam tada uvazava razboritost - odmeravanje posledi-
ea alternativnih politickih akcija - shvacenu kao vrhunska vrlina u politici. Eti-
ka na apstraktan nacin prosuduje akciju u smislu njene uskladenosti sa moral-
nim zakonom; politicka etika, pak, to cini iz ugla politickih posledica. To su
znale klasicna i srednjovekovna filozofija, a to je znao i Linkoln kadje rekao:
Cinim najbolje sto znam, najbolje sto mogu, i mislim da nastavim tako do kraja.
Ako mi kraj da za pravo - sve sto se bude reklo protiv mene, nece znaciti nista.
Ako se na kraju pokaze da nisam bio u pravu, ni zakletva deset andela da sam bio
u pravu nece znaciti nista,
5. Politicki realizam odbija da moraIne aspiracije pojedine nacije identifi-
kuje sa moraInim zakonima koji vladaju univerzumom. Kao sto pravi razliku
izmedu istine i misljenja, tako isto razlikuje i istinu od idolatrije. Sve nacije do-
laze u iskusenje - a malo je njih uspelo da se duze vreme uzdrzi od toga - da
pojedine svoje aspiracije i akcije oblace u mho univerzaInih moraInih ciljeva.
Znati da je nacija podvrgnuta moraInom zakonu je jedna stvar, ali pretendovati
na potpuno saznanje sta je dobro/a sta zlo u odnosima medu drzavama nesto je
sasvim drugo. Postoji ogromna razlika izmedu uverenja da za sve drzave vazi
bozji sud, nedostupan ljudskom umu, i bogohulnog ubedenja da je Bog uvek na
jednoj strani i da se ne moze desiti da se njegova volja ne poklopi sa nasom.
Lakomisleno izjednacavanje konkretnog nacionalizma i saveta Providenja
moraIno je neodbranjivo; jos su, naime, davno pisci grckih tragedija i biblijski
proroci opominjali na greh oholosti i vladaoce i podanike. Takvo izjednacava-
nje je i politicki tesko izvodljivo jer neizbezno dovodi do iskrivljenja prave oce-
ne u slepilu krstaske groznicavosti, unistavajuci na taj nacin nacije i civilizacije
u ime nekog moraInog nacela, ideala ili samog Boga.
S druge strane, sam taj pojam interesa, definisan terminima moci, spasava
nas i od moralnog ekscesa i od politicke ludosti. Ako, naime, na sve nacije,
ukljucujuci i sopstvenu, gledamo kao na politicke entitete koji idu za svojim
posebnim interesima definisanim pojmom moci, bicemo u stanju da sa svima
njima postupamo na podjednak nacin i da, sudeci onako kako sudimo 0 sop-
stvenoj naciji, postanemo sposobni da postujemo njihove interese i steknemo
mogucnost da stitimo i unapredimo sopstvene. Umerenost u politici nuzno je
povezana sa umerenoscu u moralnom prosudivanju.
6. Prema tome, razlika izmedu politickog realizma i drugih skola misljenja
je realna i istovremeno duboka. Koliko god teorija politickog realizma nailazila
na neshvatanje ili pogresno tumacenje, ne moze se poreci njen posebni intelek-
tualni i moralni stay prema politickoj materiji.
I. REALISTICKA TEORIJA MEDUNARODNE POLITIKE 13
U intelektuaInom pogledu politicki realista se zalaze za autonomiju politicke
sfere, u istoj meri u kojoj to cine i ekonomista, pravnik ili moralista za svoje sfe-
re. On razmislja u relacijama interesa defmisanog kao moc, kao sto ekonomista
posmatra interes kao bogatstvo, a pravnik akciju, ceneci njenu uskladenost sa
pravnim pravilima, i moralista, koji ceni da li je akcija u skladu sa moralnim na-
celima. Ekonornista se pita - kako data politika utice na bogatstvo drustva ili na
jedan njegov segment? Za pravnika je vazno da li je data politika u skladu sa
pravnim pravilima, dok se moralista pita da li je data politika uskladena sa moral-
nim nacelima, Politicki realista, pak, postavlja pitanje da li data politika utice na
moc nacije, ili federaIne vlade, Kongresa, partije, poljoprivrede itd.
Politicki realista nije nesvestan postojanja i relevantnosti standarda koji ne
spadaju u politicku kategoriju. Kao politicki realista on mora da podredi te stan-
darde onim politickim. Pri tom je svestan cinjenice da druge skole namecu poli-
tickoj sferi standarde razmisljanja koji su osobeni za druge sfere. To je oblast u
kojoj se politicki realizam ne slaze sa .Jegalisticko-moralistickim pristupom"
medunarodnoj politici. Da to pitanje nije, kao sto se tvrdi, obicna izmisljotina
vec da zalazi u samu sri kontroverze pokazuju mnogi istorijski primeri. U tom
smislu dovoljno je navesti tri slucaja.>
U 1939. godini Sovjetski Savez napao je Finsku. Ta akcija suocila je Fran-
cusku i Veliku Britaniju sa dva pitanja - jednim pravnim, a drugim politickim.
Da li je ta akcija znacila krsenje Pakta 0 Drustvu naroda i, ako jeste, kakve pro-
tivmere Francuska i Velika Britanija treba da preduzmu? Na pravno pitanje bilo
je lako odgovoriti, jer je ocigledno da je ono sto je Sovjetski Savez ucinio bilo
zabranjeno tim Paktom. Odgovor na politicko pitanje zavisio je, prvo, od nacina
na koji je ruska akcija uticala na interese ove dye zemlje i, drugo, od toga kako
je ona delovala na preraspodelu moci izmedu Francuske i Velike Britanije, s
jedne strane, i Sovjetskog Saveza i drugih potencijalno neprijateljskih drzava, a
narocito Nemacke, s druge. Trece, vazan je bio i uticaj koji bi protivmere mogle
imati na interese Francuske i Velike Britanije i buduci raspored snaga. Ove dye
zemlje, kao vodece u Drustvu naroda, postarale su se da Sovjetski Savez bude
izbacen iz ove organizacije, a bile su sprecene da se pridruze Finskoj u ratu pro-
tiv njega jedino zbog odbijanja Svedske da dozvoli njihovim tru{lama prolaz
preko svedske teritorije na svom putu za Finsku. Da ovo odbijanje Svedske nije
spaslo Francusku i Veliku Britaniju, one bi se u kratkom roku nasle u ratu isto-
vremeno i sa Sovjetskim Savezom i sa Nemackom.
Politika Francuske i Velike Britanije bila je klasican primer legalizma jer
su dozvolile da odgovor na pravno pitanje, inace legitimnou svojoj sferi, odre-
duje njihove politicke akcije. Umesto da po stave dva pitanja - i pravno i ono
vezano za moc - oni su postavili samo pravno pitanje; odgovor koji su dobili
nije imao veze sa bitnim pitanjem samog njihovog opstanka koji je od tog od-
govora mogao zavisiti.
50 drugim primerima vidi - Hans J. Morgenthau, "Another 'Great Debate': The National Inte-
rest of the United States", The American Political Science Review, vol. XLVI (Dec. 1952), pp. 979 i
dalje. Vidi i - isti autor, Politics in the 20th Century, vol. I, The Decline of Democratic Politics (Chi-
cago: Univ. of Chicago Press, 1962), pp. 79 ff; kao i skraceno izdanje (isti izdavac, 1971), pp. 204 ff.
14 PRVI DEO: TEORIJA I PRAKSA MEDUNARODNE POLITIKE
Drugi primer predstavlja ilustraciju moralistickog pristupa medunarodnoj
politici i tice se medunarodnog statusa komunisticke vlade Kine. Jacanje te
vlade suocilo je zapadni svet sa dva pitanja - jednim moralnim i drugim poli-
tickim. Da li su priroda i politika te vlade u skladu sa moralnim nacelima za-
padnog sveta? Da li taj svet treba da ima odnose sa jednom takvom vladom?
Odgovor na prvo pitanja nesumnjivo je negativan. Ipak, nije nuzno da i odgo-
vor na drugo pitanje bude negativan. Standard razmisljanja primenjen u pr-
vom, moralnom, pitanju - bio je, jednostavno, ocena prirode i politike komu-
nisticke vlade Kine na osnovu nacela moralnosti Zapada. S druge strane, dru-
go, politicko pitanje, moralo je biti podvrgnuto komplikovanom ispitivanju
interesa obe strane i odlucivanju 0 kursu koji treba primeniti u zavisnosti od
interesa koji su u pitanju i od raspolozive moci obe strane. Ovakvo ispitivanje
moglo bi, po svoj prilici, dovesti do zakljucka da bi bilo mudro ne usposta-
vljati odnose sa komunistickom vladom Kine. Doci do takvog zakljucka pot-
punim zanemarivanjem primene tog testa i na politicko pitanje i na njega od-
govoriti samo iz moralnog ugla bilo je zaista klasican primer .morajnog pri-
stupa" medunarodnoj politici.
Treci slucaj ilustruje krajnji kontrast izmedu realizma i legalisticko-moral-
nog pristupa spoljnoj politici. Velika Britanija, kao jedan od jemaca neutralno-
sti Belgije, usla je u rat protiv Nemacke avgusta 1914. poste je ta zemlja narusi-
la neutralnost Belgije. Britanska akcija mogla se opravdati bilo realistickim bilo
legalisticko-moralnim razlozima. Drugim recima, moglo se realisticki pozvati
na vekovni aksiom britanske spoljne politike da sprecava svaku kontrolu nepri-
jateljskih sila nad ovim evropskim regionom. Prema tome, krsenje belgijske ne-
utralnosti, kao takvo, nije bilo pravi razlog britanske intervencije, vec su to bile
neprijateljske namere prekrsioca, Da je umesto Nemacke prekrsilac bila neka
druga drzava, Britanija bi se verovatno uzdrzala od intervencije. To je bio stay
ser Edvarda Greja, tadasnjeg britanskog ministra spoljnih poslova. Njegov po-
mocnik Harding napomenuo mu je 1908: .Da je Francuska povredila belgijsku
neutralnost u ratu protiv Nemacke, sumnjam da bi Engleska ili Rusija i prst po-
merile da podrze neutralnost Belgije, ali ako bi prekrsilac neutralnosti bila Ne-
macka, situacija bi verovatno bila obrnuta". Na to je Edvard Grej odvratio da je
stvar zaista bas u tome. Pa ipak, mogla bi se zauzeti i legalisticka i moralisticka
pozicija da povreda neutralnosti Belgije per se, zbog pravnih i moralnih nedo-
stataka i bez obzira na interese 0 kojima je rec i identitet prekrsioca, opravdava
britansku, a takode i americku intervenciju. To je bila i pozicija Teodora Ru-
zvelta navedena u pismu ser Edvardu Greju 22. januara 1915:
Za mene je cvor bila Belgija. Da su Engleska ili Francuska postupile sa Belgijom
kao Nemacka, ja bih im se suprotstavio - bas onako kao sto se sada suprotsta-
vljam Nemackoj, Ja sam nedvosmisleno odobrio vasu akciju kao model koji treba
da sledi onaj ko veruje da se medunarodni ugovori moraju postovati u dobroj veri
i da postoji stvar koja se zove medunarodna moralnost. Ovakav stay zauzimam
kao Amerikanac koji nije vise Englez no sto je Nemac i koji nastoji da lojalno
sluzi interesima svoje zemlje, ali se takode trudi da ucini i sve sto je moguce za
pravdu i uljudnost kadje rec 0 covecanstvu uopste, i koji se zato oseca obaveznim
da 0 drugim nacijama sudi po njihovom ponasanju u svakoj datoj prilici.
I. REALISTICKA TEORIJA MEDUNARODNE POLITIKE 15
Ova realisticka odbrana autonomije politicke sfere od subverzije drugih
nacina razmisljanja ne znaci zanemarivanje postojanja i znacaja onih drugih na-
cina i pristupa. Ona znaci da svaki takav nacin i pristup treba da se drzi svoje
sopstvene sfere i funkcije. Politicki realizam zasniva se na pluralistickoj kon-
cepciji Ijudske prirode. Realan covek je kombinacija ekonomskog coveka, poli-
tickog coveka, religioznog coveka, itd. Covek koji bi bio samo "politicki" - bio
bi zver jer ne bi imao nikakvu moralnu zadrsku. Onaj koji bi bio samo moralan
- bio bi glupak potpuno lisen razboritosti, a onaj sasvim posvecen veri - bio bi
svetac jer ne bi imao nikakvih zelja ovog sveta.
Konstatujuci da ove razlicite osobine ljudske prirode postoje, politicki reali-
zam takode prepoznaje da je u cilju poznavanja jedne od njih potrebno da se ona
sagleda samo u njenoj sopstvenoj sferi, sto ce reci da, ako zelim da upoznam ,,re-
ligioznog coveka" - moram da se pozabavim samo religioznim aspektima, isk1ju-
cujuci sve druge aspekte ljudske prirode, kao da je jedini. Nadalje, u religioznoj
sferi moram primeniti samo standarde koji njoj pripadaju i uvek svestan postoja-
nja drugih standarda i njihovog uticaja na religijske kvalitete coveka. I ono sto
vazi za ovu stranu ljudske prirode, vazi i za sve ostale. Nema modernog ekono-
miste koji bi, na primer, na bilo koji drugi nacin shvatao svoju nauku i njene od-
nose prema drugim covekovim naukama. Kroz takav jedan proces emancipacije
od drugih standarda misli i razvoja svog sopstvenog standarda, se i razvila ekono-
mija kao autonomna teorija ekonomskih aktivnosti coveka. Doprineti slicnom
razvoju u oblasti politike zato je zaista cilj politickog realizma.
Po samoj prirodi stvari, teorija politike koja je zasnovana na ovakvim na-
celima ne nailazi na jednodusno odobravanje, a to je slucaj i sa takvom spolj-
nom politikom. I teorija i politika sudaraju se sa dva trenda u nasoj kulturi koja
nisu u stanju da se pomire sa pretpostavkama i rezultatima jedne racionalne i
objektivne teorije politike. Jedan od ovih trendova predstavlja potcenjivanje
uloge moci u drustvu iz razloga koji poticu iz iskustva i filozofije devetnaestog
veka; 0 ovom trendu bice detaljnije reci kasnije u tekstu.s Drugi trend protivlje-
nja realistickoj teoriji i praksi politike potice iz samih odnosa koji postoje - i
moraju da postoje - izmedu ljudskog uma i politicke sfere. Iz razloga 0 kojima
cemo raspravljati kasnije,? ljudski urn u svom svakodnevnom funkcionisanju ne
podnosi da gleda politicku istinu pravo u lice. On mora da zamaskira, iskrivi,
urnanji znacaj i ulepsa istinu - utoliko vise ukoliko je pojedinac aktivno anga-
zovan u politickim procesima, a posebno u procesima medunarodne politike.
Samo, naime, ako samog sebe zavara 0 prirodi politike i ulozi koju on igra na
politickoj sceni, covek je sposoban da kao politicka zivotinja zadovoljno zivi sa
samim sobom i sa drugim ljudima oko sebe.
Zbog toga je neizbezno da teorija koja pokusava da razume stvamu meduna-
rodnu politiku i objasni kakva ona s obzirom na svoju sustinu treba da bude, pre
nego onakva kakvu ljudi vole da vide - mora da prevazide psiholoski otpor koji
vecina drugih ucenja ne mora da savladuje. Knjiga posvecena teorijskom razu-
mevanju medunarodne politike stoga zahteva posebno objasnjenje i opravdanje.
6 Vidi str. 34 i dalje.
7 Vidi str. 91 i dalje.

2. NAUKA MEBUNARODNE POLITlKE
RAZUMEV ANJE MEDUNARODNE POLITIKE
Razlieiti pristupi
Ova knjiga ima dva cilja. Prvi je da otkrije i razume sile koje odreduju
politicke odnose medu drzavama i objasni nacine na koje te sile deluju jedna
na drugu i na medunarodne politicke odnose i institucije. U mnogim drugim
granama drustvenih nauka od ovog cilja se polazi kao od neceg sasvim razu-
mljivog, jer je prirodna svrha svih naucnih poduhvata otkrivanje sila koje leze
ispod drustvenih pojava i nacina njihovog delovanja. U bavljenju studijama
medunarodne politike ova svrha ne moze se pretpostaviti kao data i zato
zahteva posebno naglasavanje. Dr Grejson Kirk na sledeci nacin izrazava ovu
cinjenicu:
Donedavno su u proucavanju medunarodnih odnosa u Sjedinjenim Drzavama do-
minirale uglavnom licnosti koje su se pridrzavale jednog od tri pristupa: Prvo, bi-
10 je istoricara koji su medunarodne odnose posmatrali samo kao noviju istoriju, u
kojoj je one koji je izucavaju ometala cinjenica da nedostaje odogovarajuca koli-
cina raspolozivih podataka. Druga grupa, pravnici koji se bave medunarodnim
pravom, bavili su se, sasvirn prirodno, pravnim aspektima odnosa medu drzava-
ma, ali su se retko ozbiljnije upustali u istrazivanje fundamentalnih razloga dugo-
rocne nepotpunosti i nepodobnosti ove pravne povezanosti. Najzad, bilo je onih
koje su manje zanimali medunarodni odnosi onakvi kakvi jesu, koliko mogucno-
sti jednog savrsenijeg sistema koji su ovi idealisti zeleli da izgrade. Tek odnedav-
no - i zakasnelo - javili su se istrazivaci koji su se poduhvatili ispitivanja funda-
mentalnih i upomih sila svetske politike i institucija koje je otelotvoruju, i to ne
da bi ih hvalili ili osudivali, vec jedino da bi bolje objasnili one osnovne pokreta-
ce koji odreduju spoljnu politiku drzava. Na taj nacin, poslenik u politickim nau-
kama poceo je najzad da se krece u medunarodnom polju.'
Profesor Carls Martin preuzeo je temu dr Kirka i ukazao na
problem sa kojim se, vise no bilo ko drugi, suocavaju studenti i nastavnici medu-
narodnih odnosa; to je problem vezan za dye razlicite i medusobno suprotstavlje-
ne oblasti. Mislim na mirovne institucije nadlezne za resavanje diplomatskih spo-
rova povezane sa mogucnostima i pretnjama upotrebe sile i sa ratom. Ipak, tako
mora biti i od toga se ne moze pobeci ... Smatram da je jedna od najvecih osuda
naseg stava u nastavi u poslednjih dvadeset godina usmerena na nase olako otpisi-
vanje institucije rata i zanemarivanje knjiga 0 uticaju politike sile. Mislim da na-
stavnici politickih nauka na taj nacin prave veliku gresku. Mi bismo morali biti
1 American Journal of International Law, vo!. 39 (1945), pp. 369-70.
2. NAUKA MEDUNARODNE POLITIKE 17
bas oni koji proucavaju ovu vrstu politike i njene implikacije i sutuacije koje stva-
ra, kao i sam fenomen rata.?
Definisana na ovaj nacin, medunarodna politika kao akademska disciplina
razlikuje se od novije istorije i tekucih dogadaja, medunarodnog prava i politic-
ke reforme.
Medunarodna politika obuhvata nesto vise od novije istorije i tekucih do-
gadaja. Posmatrac je okruzen savremenom scenom i njenom binom koja se stal-
no menja u svojim naglascima i perspektivama. On ne moze naci cvrsto tIe ni
objektivne standarde za ocenu, a da ne prodre do temelja koji se otkrivaju samo
u medusobnoj povezanosti skorasnjih dogadaja sa daljom prosloscu i vecitim
osobinama ljudske prirode zapretene u njima.
Medunarodna politika ne moze se svesti na pravna pravila i institucije.
Medunarodna politika funkcionise u okviru takvih pravila i kroz instrumentari-
jum takvih institucija. No, ona nije identicna sa njima kao sto je to slucaj sa
americkom politikom na nacionalnom nivou kad je rec 0 americkorn Ustavu,
federalnim zakonima i organima federalne vlade.
St~ se tice pokusaja reforme medunarodne politike, pre no st~ se ucini na-
por da se ona potpuno shvati, delimo misljenje Vilijama Grejama Sarnnera:
Najgori greh u politickim raspravama je onaj dogmatizam koji se zasniva na veli-
kirn nacelima ili pretpostavkama, umesto na egzaktnom ispitivanju stvari onakvih
kakve jesu i ljudske prirode onakve kakva jeste ... Ideal se formira od nekog uzvi-
senijeg ili boljeg stanja stvari a ne onog koje sada postoji; gotovo podsvesno pri
tom se pretpostavlja da ideal vec postoji i da je stvorio osnovu za spekulacije koje
nemaju korena ... Citav metod apstraktne spekulacije 0 politickim temama je po-
gresan. On je popularan zato sto je lak; lakse je zamisliti novi svet nego nauciti
kako da se upozna postojeci; lakse je otisnuti se u spekulisanja nego proucavati
istoriju drzava i institucija; lakse je prihvatiti popularnu dogmu nego analizirati je
i videti je li istinita ili nije. Sve ovo dovodi do zabune, prihvatanja fraza i plitko-
sti, do mnogo sporenja i malo dobitaka u prosperitetu nacija.'
Ogranicenja u razumevanju
Najveca teskoca u teorijskom istrazivanju prirode i nacina osobenih za me-
dunarodnu politiku lezi u nejasnoci materijala sa kojima posmatrac treba da ra-
di. Dogadaji koje mora razumeti su, s jedne strane, jedinstveni i nastaju na taj
nacin samo jednom; nisu se, kao takvi, desili nikad ranije, niti ce se ikad desiti
u buducnosti. S druge strane, oni su slicni jer predstavljaju manifestacije dru-
stvenih sila. Drustvene sile su produkt ljudske prirode u akciji. Stoga se u slic-
nim uslovima one izrazavaju na slican nacin, Ali gde je linija izmedu slicnog i
identicnog?
Ova nejasnost dogadaja koje treba razumeti kroz teoriju medunarodne po-
litke, uzgred receno, predstavIja posebnu tacku u opstoj prepreci ljudskom razu-
2 Proceedings of the Eighth Conference of Teachers of International Law and Related Subjects
(Washington, DC: Camegie Endowment for International Peace, 1946), p. 66.
3 "Democracy and Responsible Government", The Challenge of Facts and Other Essays (New
Haven, CT: Yale Univ. Press, 1914), pp. 245-46.
18 PRVI DEO: TEORIJA I PRAKSA MEDUNARODNE POLITIKE
mevanju. .Kako nijedan dogadaj i nijedan oblik - primecuje Montenj - ne liCi
potpuno na drugi, tako ne postoji nijedan koji se potpuno razlikuje od drugog:
to je duhovita dovitljivost Prirode. Kad ne bi bilo slicnosti nasih lica, ne bismo
mogli razlikovati coveka od zveri; kad ne bi bilo razlicitosti, ne bismo mogli
razlikovati jednog coveka od drugog. Sve stvari se drze zajedno nekom slicno-
seu; svaki primer je kolebljiv, a poredenje koje se izvodi iz iskustva uvek je
manjkavo i nesavrseno. Pa ipak, u jednom trenutku mi povezujemo poredenja i
na taj nacin zakoni postaju delotvorni i prilagodavaju se svakom nasem pojedi-
nom poslu nekim iznudenim, prinudnim i neobjektivnim tumacenjem"." I bas
ovog iznudenog, prinudnog i neobjektivnog tumacenja politickih dogadaja, teo-
rija medunarodne politike mora se neprestano cuvati.
Mi proucavamo nacela medunarodne politike kroz poredenja ovakvih do-
gadaja. Izvesna politicka situacija upucuje na formulaciju i ostvarenje date
spoljne politike. Baveci se specificnom politickom situacijom, pitamo se: kako
se ta situacija razlikuje od prethodne i koliko joj je slicna? Da li slicnosti potvr-
duju politiku formiranu ranije? Ili, da li kombinacija slicnosti i razlicitosti do-
zvoljava da se zadrzi sustina te politike, a da se u izvesnim aspektima ona mo-
difikuje? Ili, da li razlike potpuno iskljucuju analogiju i cine raniju politiku ne-
primenljivom? Onaj ko zeli da razume medunaroclnu politiku i shvati znacenje
savremenih dogadaja, i predvidi njihove buduce uticaje, mora biti u stanju da
resi dvostruki intelektualni zadatak vezan za sustinu ovih pitanja. Mora, naime,
da pravi razliku izmedu slicnosti i razlicitosti u dye politicke situacije. Pored to-
ga, mora biti sposoban da proceni vaznost tih slicnosti i razlicitosti koje se ticu
alternativnih spoljnih politika. Tri niza dogadaja, odabranih po slucajnom uzor-
ku, ilustrovace ovaj problem i teskoce vezane za njega.
16. septembra 1796. godine Dzordz Vasington je odrzao govor kojim se
oprostio od nacije u kome je izlozio nacela americke spoljne politike koja su
znacila uzdrzavanje od evropskih poslova. 2. decembra 1823. predsednik
Monro je poslao poruku Kongresu u kojoj je na slican nacin formulisao tu
politiku. U 1917. Sjedinjene Drzave pridruzile su se Francuskoj i Velikoj
Britaniji protiv Nemacke koja je bila zapretila nezavisnosti obe ove zemlje.
Godine 1941. Sjedinjene Drzave preduzele su slican pravac akcije. 12. marta
1947. predsednik Truman je u jednoj poruci Kongresu preformulisao nacela
americke spoljne politike, izrazivsi je u terminima globalnog obuzdavanja
komunizma.
Godine 1512. engleski monarh Henri VIII sklopio je savez sa Habzburzi-
ma protiv Francuske, a 1522. i 1542. pridruzio se Habzburzima u ratu protiv
Francuske. U 1756. Britanija se povezala savezom sa Pruskom protiv Habzbur-
ga i Francuske, a 1793. su se Britanija, Pruska i Habzburska monarhija svrstale
protiv Napoleona. U 1914. se Britanija pridruzila Francuskoj i Rusiji protiv Au-
strije i Nemacke, a u 1939. Francuskoj i Poljskoj protiv Nemacke.
Napoleon, Viljem II i Hitler pokusali su da osvoje kontinent Evrope i nisu
uspeli.
4 The Essays of Michel de Monfaigne, ed. and transl. by Jacob Zeitlin (New York: Alfred A.
Knopf 1936), vol. III, p. 270; kurziv Montenjov.
2. NAUKA MEDUNARODNE POLITIKE 19
Ima li u okviru ova tri niza dogadaja slicnosti koje nam dozvoljavaju da
formulisemo po jedno nacelo spoljne politike za svaki pojedini niz? Ili je, pak,
svaki pojedinacni dogadaj toliko razlicit od drugih u nizovima da, svaki za se-
be, zahteva razlicitu politiku? Teskoca u donosenju ove odluke predstavlja me-
ru teskoce u donosenju pravilnih zakljucaka u spoljnoj politici, u mudrom pred-
vidanju buducnosti; ukratko, teskoca je u tome - kako uciniti pravu stvar na
pravi nacin i u pravo vreme.
Treba li spoljnu politiku navedenu u Vasingtonovoj oprostajnoj poruci
smatrati opstim nacelom americke spoljne politike ili je njen povod bio plod
privremenih uslova pa je njena vrednost zbog toga bila ogranicena? Da li su
spoljne politike navedene u Vasingtonovoj i Monroovoj poruci kompatibilne sa
Trumanovom doktrinom? Izrazavajuci problem na drugi nacin - da li je Truma-
nova doktrina samo modifikacija opsteg nacela koje nadahnjuje Vasingtonovu i
Monroovu koncepciju spoljne politike, ili Trumanova doktrina predstavlja radi-
kalno odstupanje od tradicije americke spoljne politike? Ako to jeste slucaj, je
li ono opravdano u svetlosti promenjenih uslova? Generalno govoreci, da li raz-
like u medunarodnom polozaju Sjedinjenih Drzava u 1796, 1823, 1917, 1941. i
1947. opravdavaju politike formulisane i sprovodene s obzirom na ove razlicite
politicke situacije? Koje su to slicnosti i razlike u situacijama sa kojima se
Evropa sukobila sa Sjedinjenim Drzavarna u 1917, 1941. i 1947, i u kojoj meri
one zahtevaju slicnu ili drugaciju spoljnu politiku SAD?
Sta znace navedene promene britanske spoljne politike? Da li su ih izazva-
le cud i perficlnost princeva i drzavnika? Ili su, mozda, inspirisane nagomila-
nom mudroscu ljudi svesnih permanentnh sila koje nadilaze svaku posebnu svr-
stanost i odreduju oclnose na evropskom kontinentu?
Jesu li velike katastrofe koje su izazvala ova tri pokusaja osvajanja konti-
nenta bile samo jedan zbir slucajnosti sa razlicitim uzrocima, ili, pak, slicnosti u
rezultatima ukazuju na slicnosti u opstoj politickoj situaciji u vidu lekcije oni-
ma koji bi zeleli da ponovo pokusaju isto? Preciznije, da li je politika Sovjet-
skog Saveza posle Drugog svetskog rata slicna politici Napoleona, ViljemaII i
Hitlera? Ako je tako, da li takva politika ukazuje na to da politika Sjedinjenih
Drzava treba da bude slicna onoj u 1917. i 1941?
Ponekad, kao u slucaju promena britanske spoljne politike, odgovor izgle-
da lak: ta politika proizlazi iz mudrosti pre nego iz cudljivosti. Najcesce, rnedu-
tim, a narocito kad se bavimo sadasnjoscu i buducnoscu, odgovor je obavezno
otvoren za sve mogucnosti i zavisi od dodatnih uslova. Cinjenice na osnovu ko-
jih se mora doci do odgovora su u sustini neodredene i podlozne neprestanim
promenama. One Ijude koji misle sasvim drugacije, istorija je naucila jedino la-
znim analogijama. Kad su takvi Ijudi odgovorni za spoljnu politiku svojih ze-
malja, sve sto oni postizu - samo je katastrofa. Viljem II i Hitler nisu naucili ni-
sta iz Napoleonove sudbine jer su mislili da ih ona nicemu i ne moze nauciti.
ani koji su uzdigli Vasingtonov savet na nivo dogme koju treba ropski poste-
vati nisu gresili nista manje od onih koji su mislili da ga treba sasvim odbaciti.
Minhenski sporazum iz 1938. predstavlja jos jedan primer argumenta 0
kome je rec. U retrospektivi, naravno, svi znamo iz prakticnog iskustva da je to
bio promasaj; to iskustvo razvili smo u teorijske kategorije kojima smo pokaza-
20 PRVI DEO: TEORlJA I PRAKSA MEDUNARODNE POLITIKE
li kako je taj sporazum bio predodreden da propadne. Ja se, medutim, dobro se-
cam konsenzusa teoreticara i prakticara spoljne politike, a i takvog stava coveka
na ulici 0 Minhenskom sporazurnu u vreme njegovog zakljucenja, Ovaj spora-
zum tada je bio generalno shvacen kao ve1iki drzavnicki akt, kao koncesija mo-
gucem osvajacu u korist mira. E. H. Kar je bio tog misljenja tada, a A. Dz. Tej-
lor tako smatra i danas. Slaba tacka u ovom rezonovanju koje je mali broj ljudi
u to vreme bio svestan - ili mogao biti svestan - opet je bilo zanemarivanje slu-
cajnosti, mogucih altemativa koje su sustinski element u politickom predvida-
nju. Ono st~ se otkriva kao jednostavna istina u retrospektivi bilo je ili nepotpu-
no poznato iz ugla predvidanja buducnosti ili, s druge strane, nernoguce za utvr-
divanje bilo cime osim neizvesnom slutnjom.
Na kraju, uzmimo savremeno pitanje nukleamog rata. S vremena na vreme
kreatori americke spoljne politike otvoreno govore 0 "prednosti" u nukleamom
ratu. Oni se u tome ne razlikuju od komentara ruskih vojnih lidera - iako ne i
sovjetskih politickih lidera kao sto je Breznjev koji je, vise nego jednom, opo-
menuo da bi termonukleami rat bio samoubistvo za obe supersile. Narocito u
osamdesetim godinama, kad je Hladni rat ponovo intenziviran, culi su se glaso-
vi u obe zemlje u kojima je odjekivalo uverenje da pobeda u nukleamom ratu
nije nezamisliva ako se povecaju strategijske snage putem ogrornnog izdvajanja
za vojsku. Moguce je razviti teoriju nukleamog rata kojom se taj rat posmatra
kao samo jos jedna vrsta nasilja, veca po obirnu, ali ne drugacija po vrsti od ti-
pova nasilja sa kojima nas je istorija dosad upoznala. Po ovoj pretpostavci nu-
klearni rat bice rnnogo strasniji od konvencionalnog, ali ne nuzno i neizdrzljiv,
pod uslovom da preduzmemo mere kojima ce se omoguciti da bar neki od nas
prezive. Drugim recima, kad se/jednom pocne s teorijskim pretpostavkama 0
prirodi i posledicama nukleamog rata, logicki se moze doci do zakljucka da
spoljnu politiku Sjedinjenih Drzava ne treba ograniciti na pokusaj da se taj rat
izbegne, vec da je neophodno i pripremiti se da se on prezivi, Tada postaje sa-
vrseno legitirnno postaviti pitanje - s obzirom na to da ce u nukleamom ratu bi-
ti ubijeno 100 miliona Amerikanaca i unisteno devet desetina ekonomskog ka-
paciteta zemlje - kako zamisljamo da preziveli Amerikanci ponovo izgrade Sje-
dinjene Drzave sa jednom desetinom kapaciteta.
Nepredvidljivi element u ovoj teoriji nukleamog rata je njena krajnja neiz-
vesnost, a ta neizvesnost je tipicna za sve niyoe teorijske analize i predvidanja u
oblasti politike, i domace i medunarodne. Cak i ako se prihvate sve procene 0
ljudskim gubicima i materijalnom razaranju i stepenu materijalnog oporavka,
ova teorija i dalje ostaje neizvesna u pogledu ljudskih reakcija na gubitke i ra-
zaranja koje ce nukleami rat verovatno izazvati. Razume se, ako bi se krajnje
slozeno ljudsko drustvo moglo sagledati kao drustvo sposobno da funkcionise
kao primitivno drustvo mrava, njegova sposobnost obnove mogla bi se smatrati
mogucom. Ako polovina mrava u jednom mravinjaku propadne, zajedno sa de-
vet desetina materijala od koga se gradi mravinjak, sasvim je moguce zakljuciti
da ce preostali mravi sve poceti iz pocetka, izgraditi mravinjak i razmnozavati
se sve dok ih sledeca katastrofa ne primora da sve ponovo pocnu iz pocetka.
Ljudsko drustvo, medutim, ne raspolaze takvim tipom mehanicke sposob-
nosti oporavljanja. Drustva irnaju svoju tacku na kojoj pucaju, kao st~ je imaju i
2. NAUKA MEDUNARODNE POLITIKE 21
pojedinci, tako da postoji granica ljudske izdrzljivosti preko koje nema inicijati-
ve odupiranja jednom takvom nevidenom masovnom unistenju, Kad se jednom
ova tacka dosegne - sama civilizacija dozivljava slom. Gde se tacno na skali
ljudskih reakcija nalazi ova granica izdrzljivosti ostaje van teoretskog saznanja.
Ono sto nam je preostalo, samo su nagadanja koja mogu, ali ne moraju, biti po-
tvrdena iskustvom.
Prva lekcija koju studenti medunarodne politike moraju nauciti i koju ne
smeju nikad zaboraviti jeste da slozenosti medunarodnih poslova cine jedno-
stavna resenja i verodostojna prorocanstva nemogucim, U tome su i ucenjak i
sarlatan podjednaki. Poznavanje sila koje odreduju politiku medu nacijama i
nacina na koje se odvijaju njihovi politicki odnosi otkriva dvosmislenost i ne-
dorecenost cinjenica medunarodne politike. U svakoj politickoj situaciji u igri
su protivrecne tendencije. Jedna od tih tendencija ima vise verovatnoce da pod
odredenim uslovima zaista i preovlada. No, koja od njih ce stvamo preovladati,
pitanje je koje je otvoreno svacijem nagadanju. Najbolje sto istrazivac moze
uciniti je da traga za razlicitim tendencijama koje su, kao potencijalne moguc-
nosti, osobene za date medunarodne situacije. On moze ukazati na razlicite
uslove koji cine da jedna tendencija preovlada u odnosu na drugu i, konacno,
moze proceniti verovatnocu da se odredeni uslovi i tendencije realno ostvare.
Na taj nacin, svetski poslovi imaju na skladistu rnnoga iznenadenja za sva-
koga ko pokusava da cita buducnost na osnovu svog poznavanja proslosti i in-
dikacija u sadasnjosti, U 1776. Vasington je izjavio da "sudbina nase zem1je za-
visi, kako po svemu izgleda, od nekoliko nedelja naprezanja". Pa ipak, Rat za
nezavisnost zavrsio se tek sedam godina kasnije. U februaru 1792. britanski
premijer Pit obrazlagao je smanjenje vojnih izdataka (narocito drasticno iskaza-
no u redukciji broja osoblja u britanskoj momarici), izrazavajuci svoju nadu za
jos vece smanjenje izjavom: "Nesurnnjivo je da u istoriji ove zemlje nikad nije
postojala situacija u Evropi u kojoj bismo, kao u ovom trenutku, sa vise sigur-
nosti mogli ocekivati petnaest godina mira". Samo dva meseca posle te izjave
Evropa je bila preplavljena ratom, a za manje od godinu dana u njega je bila
upletena i Velika Britanija. Tako je poceo period gotovo neprekidnog ratovanja
koji je trajao cetvrt veka. Kad je lord Grenvil postao britanski ministar spoljnih
poslova 1870, njegov podsekretar ga je obavestio da "u svom dugom iskustvu
nikad nije cuo za tako dugotrajno zatisje u spoljnim poslovima i da zato ne vidi
nijedno pitanje kojim bi se ministar Grenvil mogao pozabaviti". Istog dana,
princ Leopold od Hoencolem-Sigmaringena prihvatio je krunu Spanije, sto je
bio dogadaj koji je tri nedelje potom doveo do izbijanja francusko-pruskog rata.
Sest nedelja pre Ruske revolucije, marta 1917.godine, Lenjin je rekao grupi
mladih socijalista u Cirihu: "Mi stari ljudi verovatno necemo biti zivi da vidimo
odlucujucu bitku u nadolazecoj revoluciji". Manje od godinu dana zatim, odlu-
cujuce bitke u Ruskoj revoluciji pocele su pod njegovim vodstvom.
Kad se predskazanja velikih drzavnika kotiraju ovako nisko, sta mozemo
ocekivati od predvidanja skrornnijih umova. U koliko rnnogo knjiga napisanih
o medunarodnim poslovima pre Prvog svetskog rata, kad je vladalo rasireno
misljenje da su veliki ratovi nemoguci ili da ce, u najmanju ruku, biti kratkog
trajanja, bilo i najmanjeg nagovestaja 0 onome sto dolazi? Da li je bilo koja
22 PRVI DEO: TEORIJA I PRAKSA MEEJUNARODNE POLITIKE
knjiga napisana izmedu dva svetska rata mogla biti od pomoci u anticipiranju
medunarodne politike u devetoj deceniji veka? Ko bi mogao pogoditi na pocet-
ku Drugog svetskog rata kakav ce biti politicki svet na njegovom kraju? Ko bi
1945. mogao znati kako ce izgledati svet 1955, ili 1960, ili onaj u 1970? Kako
mozemo onda verovati onima koji bi nam danas rekli sta ce nam doneti sutra-
snji ili preksutrasnji dan, ili kako ce igledati 2000. godina'i"
Godine 1979. su tajne sluzbe, a posebno Centralna obavestajna agencija
(CIA), kritikovane zbog svog neuspeha da opomenu kreatore americke politike
o poremecajima koji su kulminirali svrgavanjem iranskog saha. Predsednik
Karter licno ucinio je korak bez presedana, javno ukorivsi najvise obavestajne
organe zbog njihovog propusta da predvide ove dogadaje.
Sta je uzrok ovog propusta u predvidanju kod inace inteligentnih i odgo-
vornih ljudi? Odgovor lezi u prirodi empirickog materijala sa kojim ovi poje-
dinci treba da rade. Posmatrac je u ovom slucaju suocen sa mnostvom cinilaca
koji, uzeti zajedno, oblikuju buducnost. Da bi predvideo buducnost, on bi rno-
rao poznavati sve cinioce, njihovu dinamiku, njihove uzajarnne akcije i reakci-
je, i tako dalje. Ono sto on stvarno zna i moze znati, samo je mali fragment celi-
ne. On mora da nagada - a samo ce buducnost pokazati koja je od mogucih va-
rijanti prava.
Prema tome, u slucaju lrana, obavestajna sluzba je procenila pogresno,
Umesto kriveci bilo koga bez razlike, bilo je potrebno postaviti samo dva pita-
nja: moze li se vremenski precizno odrediti izbijanje narodnog nezadovoljstva?
Ako je odgovor potvrdan, sta su Sjedinjene Drzave u vezi sa tim mogle uraditi.
Odgovor na drugo pitanje je u najboljem slucaju: veoma malo. To je mozda
razlog sto je obavestajna sluzbapoklanjala lranu manje paznje no sto je, pre
svega, trebalo da cini.
U ovom pogledu je mozda korisno primetiti da je i ekonomska nauka, jed-
na od najpreciznijih drustvenih nauka, poste je njena centralna koncepcija -
materijalno bogatstvo - kvantitativno po definiciji, na slican nacin nesposobna
za verodostojno predvidanje. Ispitivanje velikog broja prognoza godisnjih pro-
mena americkog bruto nacionalnog proizvoda za period 1953--63. pokazuje da
prosecna greska iznosi 40 procenata." U oktobru 1966. Drustvo za zivctno osi-
guranje Prudensal predvidelo je da ce potrosacki izdaci u 1967. porasti na 31
milijardu dolara, a ulaganja u nekretnine na 7,5 milijardi. Oktobra 1967. kom-
panijaje snizila procenu na 27 milijardi dolara, sto je greska od gotovo 15 pro-
cenata, uz pretpostavku da je revidirana procena tacna; takode je snizila i proce-
nu za ulaganja na 7 milijardi. Te iste godine Savet ekonomskih strucnjaka je za
oko 12 procenata preterao sa svojom prognozom BNP-a.
5 Nesigurnost prorocanstava u medunarodnim poslovima frapantno pokazuju fantasticne pogre-
ske koje cine eksperti pokusavajuci da predvide prirodu sledeceg rata. Istorija ovih prognoza, od Ma-
kijavelija do generala Dz, F. C. Fulera, jeste prica 0 logickim dedukcijama, samo naizgled obrazloze-
nim, koje nemaju veze sa slucajnostima stvamog istorijskog razvoja. General Fuler, na primer, pred-
video je 1923. da ce odlucujuce oruzje u Drugom svetskom ratu biti gas! Vidi The Reformation of
War (New York. E. P. Dutton, 1923).
6 Viktor Zamowitz, An Appraisal of Short-Term Economic Forecasts (New York: National Bu-
reau of Economic Research, 1967.
2. NAUKA MEEJUNARODNE POLITIKE 23
RAZUMEV ANJE PROBLEMA MEDUNARODNOG MlRA
Ova pitanja dovode nas do sekundarne svrhe ove knjige. Nijedna studija
politike, a svakako nijedna studija medunarodne politike, u poslednjim deceni-
jama dvadesetog veka ne moze sebi dozvoliti da razdvoji saznanja od akcije i
da sa ovim prvim nastavi sasvim nezavisno od drugog. Medunarodna politika
nije vise, kao sto je to bila za Sjedinjene Drzave gotovo tokom citave njihove
istorije, samo jedan niz dogadaja i incidenata, bilo negativnih bilo korisnih, ali
retko kad opasnih po samo postojanje i sudbinu Sjedinjenih Drzava. Postojanje
i sudbina SAD bili su pod rnnogo snaznijim uticajem domacih dogadaja Gra-
danskog rata ne go medunarodne politike koja je dovela do Meksickog rata,
spansko-americkog rata i Ruzveltovog shvatanja Monroove doktrine.?
Dve cinjenice specificne za nase vreme potpuno su preokrenule relativni
znacaj domace i medunarodne politike Sjedinjenih Drzava. Pre svega, SAD su, u
trenutku pisanja ove knjige, jedna od dye najmocnije nacije na Zemlji. I pored to-
ga, u poredenju sa njihovim aktueInim i potencijalnim suparnicima, one nisu tako
mocne da sebi mogu dopustiti ignorisanje delovanja svoje politike na sopstvenu
poziciju u svetu. Od kraja Gradanskog rata do pocetka Drugog svetskog rata, nije
bilo posebno vazno koju su politiku SAD vodile prema svojim susedima u Latin-
skoj Americi, Kini ili Spaniji, Samodovoljnost njenih sopstvenih snaga, kornbi-
novana sa praksom politike ravnoteze moci, ucinile su ih imunim od bezgranic-
nih ambicija koje rada uspeh, i bojazni od osujecenosti koju donosi neuspeh. Sje-
dinjene Drzave mogle su prihvatiti i uspeh i neuspeh a da pri tom ne padnu u pre-
terano iskusenje ili strahovanje. Sada se one nalaze izvan svoje kontinentaIne tvr-
dave, tretirajuci politicki svet kao celinu, bilo kao prijatelja bilo kao neprijatelja.
Postale su opasne i ranjive, drzava koje se plase i koja se sama plasi.
Rizik biti veoma mocan ali ne i svemocan otezava jos jedna cinjenica: tro-
struka revolucija u politickoj strukturi sveta. Prvo, tip slozenog sistema drzava u
proslosti ciji je centar bio u Evropi zamenjen je svetski sirokim bipolarnim siste-
mom ciji centar lezi izvan Evrope. Dalje, moraIno jedinstvo politickog sveta koje
je odlikovalo zapadnu civilizaciju gotovo tokom citave istorije, raspalo se na dva
inkompatibiIna sistema misljenja i akcije, koji se nadmecu svuda za vernost ljudi
sveta. I konacno, moderna tehnologija omogucila je totaIni rat koji moze dovesti
do opsteg unistenja, Dominacija ova tri nova elementa u savremenoj medunarod-
noj politici ne samo sto je ocuvanje svetskog mira ucinila krajnje teskim, vec je
do te mere uvecala rizike neodvojive od rata, da je sveopsti nuklearni sukob po-
stao samoporazavajuca apsurdnost. Poste u ovakvom svetu Sjedinjene Drzave dr-
ze poziciju dominantne sile i, prema tome, imaju prvenstvenu odgovornost, razu-
mevanje onih sila koje oblikuju medunarodnu politiku i onih cinilaca koji odre-
duju njen pravac postali su za Sjedinjene Drzave nesto vse ne go samo interesant-
na intelektuaIna preokupacija. Postali su vitaIna nuznost.
7 To shvatanje nalazi se u poruci Teodora Ruzvelta Kongresu 6. decembra 1904. U njoj je on
proklamovao pravo SAD da intervenise u unutrasnje poslove latinoamerickih zemalja. Za tekst vidi
Ruhl 1. Bartlett, edit., The Record of American Diplomacy: Documents and Readings in the History of
American Foreign Relations, 4th ed. (New York: Alfred A. Knopf, 1964), p. 539.
24 PRVI DEO: TEORDA I PRAKSA MEBUNARODNE POLITIKE

Razmisljati 0 medunarodnoj politici sa tacke stanovista prednosti savreme-

nih Sjedinjenih Drzava, prema tome, znaci razmotriti vitalne probleme sa koji-
ma se suocava americka spoljna politika u nase doba. I dok je u svim vremeni-
ma unapredenje nacionalnog interesa SAD, kao sile medu silama, bilo glavna
briga americke spoljne politike, u ovo nase doba koje je videlo dva svetska rata
i naucilo da vodi totalan rat nuklearnim oruzjem, ocuvanje mira postalo je pr-
venstvena briga svih nacija.
To je razlog sto je ova knjiga zamisljena u relacijama dva pojma - pojma
moci i pojma mira. Ta dva pojma bila su centralna u svakoj raspravi 0 svetskoj
politici u poslednjim decenijama dvadesetog veka, kada je nevideno nagomila-
vanje destruktivne sile ucinilo problem mira hitnijim nego ikad. U svetu u ko-
me je pokretacka sila teznja suverenih nacija za moc, mir se moze odrzati jedi-
no na dva nacina. Jedan je samoregulisuci mehanizam koji se manifestuje u
borbi za moc na medunarodnoj sceni, to jest u ravnotezi snaga. Drugi se odnosi DRUGIDEO
na nonnativna ogranicenja te borbe kroz medunarodno pravo, medunarodnu
moralnost i svetsko javno mnjenje. Poste nije verovatno da ce bilo koja od ovih
zamisli - kako danas stoje stvari - moci beskrajno da drzi borbu za moc u miro-
ME8UNARODNA POLITIKA
ljubivim granicama, potrebno je doci do odgovora na tri dalja pitanja: u cemu je
vrednost glavnih tekucih predloga 0 odrzavanju medunarodnog mira? I, poseb-
KAO BORBA ZA MOC
no, u cemu je vrednost predloga 0 transfonnaciji medunarodne zajednice suve-
renih nacija u nadnacionalnu organizaciju kao sto je svetska drzava? I, konac-
no, kako mora da izgleda program za akciju u kome se vodi racuna 0 lekcijama
proslosti sa ciljem da se one uklope u resavanje problema sadasnjosti?