Branko Miljković

DELA:
 Zbirke pesama Uzalud je budim 1957,
 Poreklo nade 1960,
 Vatra i ništa 1960,
 zbirka patriotskih stihova sa Blažom Šćepanovićem Smrću protiv smrti 1959,
 pesme rasute po časopisima i listovima, veći broj eseja, članaka, kritika i beležaka,
kao i prevodi francuske i ruske poezije (dominiraju simbolisti Malarme, Valeri,
Verlen, Elijar, Pasternak, Birjusov, Blok…)
Eseji,članci i kritike uveravaju u njegovu visprenost, obaveštenost i još više u postojanje
jednog užeg kruga opsesivnih motiva iz oblasti poezije, koji će dobiti bogatu i rafinovanu
nadgradnju i u samom njegovom pevanju. Odnos pesnika i pesme, pesme i skrivenih zakona
života, mogućnost pesničke reči da se približi neizrecivom, da nasluti bit koja je odlutala od
bića, vrednosti pesničkog sažimanja i indirektne, simbolističke sugestije, što odvajanjem od
pojavnih manifestacija života teži ka suštinama, važnije su teme tog kruga.
U njegovoj nerazrađenoj i nesistematično izloženoj poetici, posebna pažnja posvećena je
divinizaciji pesničke reči, u čemu je korišćen pretežno simbolistički, a delimično i
nadrealistički stav. Isticao je i preimućstva tradicionalnih oblika pesničkog izraza, ”logične
arhitekture pesme” i vezanog stiha podržanog muzikom. Njegovi teorijski stavovi znatno
određuju okvire njegovog pevanja, ali tu se uočavaju i onaj klasičan raskorak između iskaza
i ostvarenja, između teorijskih težnji i ostvarenog dela.

(Kritika Muharema Pervića)

Sigurno je da je pesnik u čijoj je poeziji ptica jedna od ključnih reči, a glagol leteti najčešci,
zaokupljen prostorom i vremenom. Baš otud što ga intenzivno i duboko dodiruje daljina i
sve što deli i razdvaja, Miljković neće prestati da se približava ljubavi kojoj nikad nije bio
dovoljno blizu. ”Potpuni život” koji pesnik hoće bez odlaganja i rezerve, vuče ga sa tla
izvesnosti prema daljoj još uvek realnoj mogućnosti i najzad u blesak i utonuće. Punoća do
koje mu je stalo, neće baciti u zaborav prazninu koju oseća. On zna za časove blaženstva, ali
svako stizanje je u njegovom slučaju i ponovni odlazak. Moć koja gradi pesmu ostaje u njoj;
ako je predah, pesma nije razrešenje. Kao zemaljsko biće, ovakav pesnik nikad nije ni
sasvim na zemlji, ni na nebu, ni sa sobom, ni negde izvan, vec u preletu. Ptica u letu je znak
ovog prisustva u meðusvetu, izraz spontane dijalektičnosti pesnikove misli. U svetu, u kome
je princip promene i preobražaja prevashodan, vatra je odista njegova suština, zajednički
element. Vatra povezuje čak i zivot i smrt, čini moguc neprekidni tok i prelazak “ničega u
ništa” i “ničega u nešto”.
Za Miljkovica obuhvatnost ne pretpostavlja previðanje čulnog, već uklapanje u druge
stvarnosti. Pohvale biljnom svetu pesnik piše sa osećanjem da kao i ptica u letu ovaj svet
povezuje različite elemente: biljke stoje izmeðu nas i praznine, posreduju izmeðu nas i
našega sunca. Kao delo dva sveta, biljke omogućuju “presipanje jednog sveta u drugi”.
Neposredno se prelama u dalekom i posrednom, dok se reflektivno oslanja na neposredno,
pa i “biljno iskustvo”. Ovu osetljivu ravnotežu nije lako postići i čitalac oseća pesnikov
napor i želju da se otme apstrakciji ali i golim cinjenicama. Prevelika utopljenost u dato,
hronološko, zatvara vrata uobrazilji, kao što bi odeljenost od stvari mogla da isprazni
pesnikove slike i simbole.

1
Iz sopstvenog vidokruga Miljković se naginje prema drugoj stvarnosti koju doživljava kao
pravu, dovoljno ljudsku, izazovnu, koliko i teško nastanjivu. Na putevima ka njoj pesnik
upoznaje i doživljava i ono što ne uspeva da kontroliše, ozarenja, ali i rasprsnuća. Ova druga
stvarnost podjednako je plod pesnikovog položaja u svetu koliko i rada mašte i sna.
Miljković je priziva i traži čulima i svešću i iza njih, u javi i snu, u umu i zaumnosti, u
sećanju i nadi.
Magijsko verovanje je da stvarnost iza vidljive stvarnosti otkrivamo zatvorenim očima.
Vidovito slepilo se oduvek povezuje sa predstavom o poeziji kao sagledavanju neočitovanog
tj. kao razumevanju koje vidljivo tumači onim što se iza njega krije. Što izmiče i što se lako
ne odgoneta ukazuje se u nesvakidašnjim okolnostima i stanjima. Miljković čini sve da se
ovakve izuzetne okolnosti steknu, da sebe dovede u stanje u kome njegov “pripitomljeni
pakao peva”.
Kad je naslutio ono od čega se nemi, pesnik nastoji da mu se približi i ustraje u
neverovatnosti onoga što se u magnovenju ukazuje. Užasno se plašio da se njegov unutrašnji
vid ne ugasi, da ga sile koje ga stavljaju u vezu sa nevidljivim ne napuste: ”Oko zahodi sa
suncem,ne srce...” (Raskovnik). On poznaje strast i elan prepuštanja, odronjavanja, padanja
u san kao u meku daljinu i prostranu blagost. Zaspati, tj. sanjati znači ući u prostor i vreme
bez mere, u govor bez zapinjanja i zamuckivanja.
Još u početku, Miljković se rastaje od onog što ima u ime značajnijeg osećanja nedostajanja.
U snu, u svojoj moći zamišljanja, nalazi dvojnike i dvojstva. Ne traži samo lik svoju senku,
već i senka svoj lik. U stvarnosti bez granica nastala bi razlika izmeðu pojma i stvari, a reč
bi kazivala bez ostatka. Ova blagost drugog sveta, u kome oblik ne podrazumeva nasilje, pa
ni bolna pregnuća, nije nepoznata Disu, Crnjanskom, pa ni Miljkoviću. U njoj bi nestala
podvojenost poezije i života: poeziju bi pisali svi ili je ne bi pisao niko.

P.Džadžić – B.Miljković ili neukrotiva reč (predgovor pesmama B.Miljkovića)

Miljković je bio priznat pesnik,najmlađi laureat Oktobarske nagrade,pesnička pojava koja je
posle Pope i Pavlovića lansirana sa najviše kritičarskog elana u orbitu posleratne srpske
poezije.
Stav prema poeziji – Poezija za njega nije bila samo sredstvo izraza već i način življenja,
sudbonosna obaveza,a da su izgovorene reči imale težinu stvarnih događaja,dokazao je
činom bez opoziva.Pesnička reč,bit pevanja bila je za njega i isceljujući instrument i magnet
opasnosti.
Ideju o poeziji je širio kao veri dostojnoj da joj se posveti ceo život,ali isto tako umeo je i da
joj se naruga,da je sa gnevom koji je neznano otkuda dolazio,baca pod noge. Omalovažavao
je ponekad tu svoju svetinju kao što se to često čini sa bićem koje se toliko voli da su i
spontani trenuci mržnje plod iste te ljubavi,njene dijalektike; protest potčinjenog,reakcija
ograničene slobode.Sličnu emociju,prividno ambivalentnu, pokazaće i u ciklusu Kritika
poezije iz zbirke Poreklo nade.
Biografija – Rođen je 29.1.1934. u Nišu.Počeo je da piše sa 15-16 godina.To vreme 1946./47
je vreme otadžbinskog i socijalističkog patosa u poeziji,pa će se i Branko pridružiti unisonoj
pesmi.Odatle naslovi njegovih pesama poput Zastava slave,Besmrtnici,Štrajkači,Sloboda,
Srpska majka.Na samom kraju te mladalačke sveščice pesama nalazi se Zagonetka života
koja naslućuje jednog daleko zreliju ličnost od svojih vršnjaka.Niške publikacije Narodne
novine,Glas omladine,Naš put pružiće mu nekoliko godina kasnije prvu javnu tribinu i prvu
životnu šansu.Beogradski Zapisi pružaju mu prvi gostoprimstvo i beleže pesmicu Sećanje na

2
jednu noć 1941.koja otkriva potresan doživljaj iz detinjstva kada je bio očevidac stravičnog
prizora poklanih ljudi 1942.Ta negativna poenta detinjstva zasigurno je ostavila korene
prisustvu smrti u Brankovom delu. Od 1953. u Beogradu neredovno studira filozofiju,ali
mnogo redovnije piše.U stihovima teži pesničkim simbolima i okreće leđa pojmovima,što
nije najbolja preporuka za filozofa,a na seminarima i ispitima pokazuje zrelost potencijalnog
filozofa,što u našim uslovima nije najbolja preporuka za potencijalnog pesnika.
1955. časopis Delo mu posredstvom Oskara Daviča objavljuje krug pesama među kojima je
Uzalud je budim.Aktivnost u toj godini već je znatna: objavljuje još dve pesme,u Našem
vesniku i Mladosti piše članke o dvojici naših mladih poeta,polemiku o Zloupotrebi citiranja,
prevodi jednu garnituru manje poznatih franscuskih pesnika.Sledeća 1956.g. već je godina
pune afirmaciije pesnika i člankopisca.
Druga posleratna generacija pesnika kojoj je pripadao i Miljković (Ivan V.Lalić,B.Radović,
J.Hristić,Velimir Lukić,M.Danojlić,Božidar Timotijević,Dragan Kolundžija),uživala je
plodove borbe koju su vodili njeni prethodnici.Poezijom i teorijom ,prethodnici Miljkovićeve
generacije razmakli su okvire poezije i teorije: stvoren je slobodniji,širi prostor za pesnički
doprinos,neometan strogim zahtevima socrealističkih kanona.Miljkovićeva generacija nije
osetila ukus onih pobeda koje doalze posle grubih osporavanja.Niko iz nje nije dočekivan
udarcima oštrog sečiva kritike,kao što su iskusili više nego iko jedan Popa ili Pavlović,ali
niko nije bio ni velika tema dana.One paraliterarne okolnosti koje dele javnost na dva tabora,
za i protiv pesnika,bile su privilegija i nesreća njihovih prethodnika.
Sredinom pedesetih spoljna patetika socijalističkog humanizma i čovekoljublja,koja je
ispisala tone hartije,brzo se gubila iz sećanja i još brže nestajala iz upotrebe.Prošireni su
okviri pesničke osećajnosti,naslućivana je i otkrivana dubina sveta iza ogledala; misao je
smelo krenula u tamu zaumnih prostranstava,iracionalna komponenta bića,dotle zanemarena,
dekretima izbacivana iz upotrebe,dobila je svoja prava.Ali “zavera protiv očiglednosti”
pretila je da uzme oblike nove unisone pesme.Velika putovanja,čisto unutarnja,po
nedoglednim vrletima duha i sa znatnim dozama hermetizma,uzimala su razmere masovnog
manira.Sa zaštitnim znakom podsvesti i autonomije pesništva zbijale su se u stihove reči bez
rase i uzela je maha stihotvoračka demagogija.Branko je bio među onima koji su razmišljali
kako da se poezija,rastrzana silnim dugovima,spoljnim zahtevima i potraživanjima,privede
ciljevima imanentnom pesništvu.On tvrdi da pesma mora da kaže “postojim”,a ne “postoji
ono o čemu pevam”,te kreće u potragu za ontološkim dokazom stiha.Iz toga u njegovoj
poeziji nastaje pesma kao objekat pesme.Gde su granice njene neprikosnovenosti,šta je u
pojmu njene prirode imoći – na ta pitanja će Branko neprekidno odgovarati,poezijom i
poetikom.Zato će pesmu odbiti od neposrednih društvenih potreba,podriće joj pedagoške i
prosvetarsko-populističke temelje.Brankove ambicije su velike;traga za sistemom u
poeziji,filozofskim sistemom,paranaučnim,traga za obuhvatnom poetikom na čvrstim
osnovama velikih tuđih i skromnih svojih iskustava.Jedna vcizija pesme najčešća je i najviše
ga privlači.Pesma “zvučna i zvezdana”,sa jakim dokazima sopstvene moći,okrenuta sebi da
bi našla dublju vezu sa svetom,slavi svoj postanak,definiše svoj opstanak.Idejom i slikom,ali
i rimom i ritmom,muzikom – sjajem forme – ona treba da povrati ono što je izgubila:
dostojanstvo svečanog obreda,veru u sebe,vidljivo mesto u ljudskoj zajednici.
Branko se duboko poklonio pesničkoj prošlosti prihvatanjem i obnavljanjem fiksnih normi
traadicionalnog pesništva.To vraćanje simptomatičan je i kolektivan poduhvat koji
preduzimaju Branko i nekolicina najdarovitijih njegovih pesničkih ispisnika.Sloboda
stvaranja i ponovno uključivanje u fond svetske poezije koja je toliko raznovrsna i do

3
anarhije dekanonizovana,kao da su pomutili mlade pesnike:nedostatak pesničkih obaveza
uslovio je i neku vrstu bojazni od neodređenosti pesničkog rezultata.Branko ipak želi da se
drži konvencija,jer kako Valeri kaže:”Konvencije su neophodne da bi se suprotstavile
neprestanom rasipanju misli”.Nema velike poezije bez stroge i određene forme ,kaže Branko
i istovremeno traži i dublji razlog takvom opredeljenju:”…strogost oblika čini pesmu
pribranom uprkos svemu što je iznutra razdire.” Njegovi argumenti upotrebljeni su u jednu
svrhu,a to je da pokažu kako moderni pesnički senzibilitet,otvoren za sve slutnje,zemaljske i
onostrane,može da primi na svoju suštinu artističku odoru starijeg kova.
Oslobađanje od kanona išlo je različitim pravcima u srpskoj posleratnoj poeziji.Prva
posleratna generacija pretežno prihvata tradiciju Branka Radičevića,koju su obogatili
Crnjanski i Dedinac.
Vidno je mesto koje ima i tradicija pesničke boemije,predvođena Radetom Draincem.Na
drugoj strani,zastupnici avangardnih težnji,Vasko Popa i Miodrag Pavlović,daju jedan nov
smer:pesnik čitavim bićem staje pred lice savremenog sveta i “oskudnog vremena”.On ne
traži mir među bukoličkim pejzažima mekog i nežnog štimunga.Poezija referira na dramu
savremenog čovečanstva; bujnu zelenu vegetaciju ,belinu oblaka i vedrinu neba zamenjuju
šturi,suri,ogoljeni metafizički pejzaži.Popa nalazi oslonac u drevnoj leksici,Pavlović u
urbanoj,intelektualnoj govornoj konstrukciji,u rečničkom fondu savremenog grada.Ova
dvojica pesnika čine mnogo ne bi li produbili težnju da se poezija liši poetičnosti,ukrasnih
rekvizita,sentimentalizma,retorike; akcenat je pretežno na sadržajnom,manje na artističkom
poduhvatu. U artizmu je od svoje generacije najdalje otišao Branko,a generacijski signal je
dao Borislav Radović.Radovićavi Soneti magu ispevani su 1954. i objavljeni u studentskom
književnom listu Vidici.
Obnavljanje tradicionalnih formi ,i to od strane jedne pesničke ekipe vaspitavane na uzorima
moderne poezije,pripisuju se nekolikim razlozima.Vek velikih poetskih otkrića koji je počeo
sa Bodlerom i Remboom,završio se sa nadrealizmom;entuzijazam izražajnog novatorstva,sa
kulminacijom u međuratnom periodu,već je bio prevalio svoj zenit.Duh “totalnog
novatorstva” unekoliko se istrošio i počeo da klizi unatrag.Obeležiti se nečim novim,to je
bilo geslo i Brankove generacije.Jedan njen deo video je šansu u dobrom korišćenju starog,
svega što je prethodilo.Savez sa artistima i majstorima vezanog stiha činio se prirodan u
trenutku kada je zavladala izvesna zasićenost bravurama slobodnog stiha i verbalnog
dionisizma.Tako je došlo do neočekivanog susreta modernog pesničkog senzibiliteta i
klasičnih formi pevanja,pri čemu su evocirani čak i rezultati naših parnasovaca i simbolista zi
prve decenije 20.v.
Govoreći o rimovanom stihu Stanislav Vinaver ,fanatik ideja o pesničkim mogućnostima
našeg jezika,zaključuje da je rima stvarala izvesnu patetiku koju je njegova generacija
želela da izbegne,ne bi li izrazila nešto intimnije,nešto što su smatrali samo njihovo.
Među dvema strujama moderne poezije,jedne “vidovitih” koja ide od Bodlera preko Remboa
do nadrealista,i druge “artista”,koja počinje takođe sa Bodlerom i nastavlja se sa Malarmeom
i Valerijem,Branko se opredelio za ovu drugu.Pored Malarmea i Valerija,on proučava i
prevodi njihove potomke,”simbolistički naraštaj”.Branko je i poezijom i programom učinio
pokušaj korišćenja i primene iskustva onog “dubljeg”,ambicioznijeg simbolizma čiji su
začetnici Malarme i Valeri.
Miljković će reći da sebe smatra potomkom nadrealista koji su omogućili čistu i slobodnu
poetsku misao.Primena te slobode oseća se u kaskadama njegove rečitosti,u nekim difuznim
slikama hipnagogičnog sjaja,u neusiljenim a neobičnim spregovima reči,u kojima želi da

4
pomiri simbolističku i nadrealističku poetiku.Taj pokušaj mirenja poetika nalazimo
formulisan i u deklaracijama jedne grupe mlađih pisaca koja je imala krupne,mladalačke
ambicije da stvori pravac ,pokret koji će biti sinteza svih dosadašnjih postignuća:
neosimbolizam (neosimbolistima su nazvani pisci okupljeni oko francuskog časopisa
Falanga 1906.,koje je predvodio Žan Roajer.)Brankova uloga inicijatora i jednog od ideologa
u tom kratkotrajnom izletu bila je značajna.
U Brankovoj poeziji ogledaju se neke od markantnih osobina shvatanjea Malarmea i
Valerija:smisao za duboki život duha uz svesno,programatsko zapostavljanje životnih
činjenica i datosti,aluzija i sugestija,korišćenje muzikalnih svojstava jezika i napor da se
dovede u sklad proizvod zvuka i svet misli,poklušaj da se ostvari nemoguće,da se intuicijom
nasluti tajna,neizrecivo,da poezija bude lišena elemenata lične strasti.Branko će pokušati da
stvara pesmu bez određenog sižea,u kojoj postoji tek daleka aluzija na “predmet”,i gde se on
rasplinjava i gubi.On smatra da je sadržaj u svakoj pesmi samo banalni niz činjenica,a da su
važni zvuk i oblik niza.Na jednom drugomm mestu Branko će reći da pesma nema i da ne bi
trebalo da ima sadržaj veaj već ideju.Taj programski stav stvara u njegovoj poeziji onu
neodređenu uopštenost,stihove bez precizno formulisanih ideja i koji,u svom nastojanju da
dosegne “duboku notu egzistencije”,izbegavaju svako konkretnije značenje.Malarme i Valeri
su samo donekle instruirali njegovu nesistematizovanu,nesigurnu poetiku u povoju,jer
Miljković je grabio bez reda,odasvud.Zato se u njegovoj poeziji prepoznaju stavovi filozofse
poezije Lukrecija Kara,o angažovanoj pesmi Vladimira Majakovskog.Bilo je u njegovom
temperamentu izvesne sklonosti ka preterivanjima i bilo je u tome nečeg što izdaleka podseća
na njegovog davnog i “nebosklonog” preteču Lazu Kostića.Stavovi o poeziji granali su se
malo stihijno i ponekad protivurečeći sebi.Sve se to prilagođavalo onoj osnovnoj,tumulantnoj
emociji,onom teškom osećanju “nesreće življenja” koje je u korenu većine njegovih dobrih
pesama.
Jezik – Miljković teži jeziku bogova:ne traži da poezija potvrdi stvarnost,već da stvarnost
potvrdi poeziju. “Reči su moćni okvir sveta.Sve što se dešava,dešava se na području jezika i
simbola,bilo da se radi o atomima ili zvezdama”.Taj stvaralački jezik zamenjuje jezik
istraživanja.Pesnik hoće da bude neka vrsta prvog čoveka koji imenuje stvari.Na Malarmeov
način je razlikovao “neposredne” od “bitnih” reči,pomoću kojih bi trebalo da nastane pesma
koja nema konkretnog sadržaja,ali ima ideju.*** NASTAVAK DZADZIC

Ličnost – Miljković je po prirodi bio melanholik,često depresivan .To stanje je pokušavao da

prevlada na razne načine,ali je samo pisanje moglo da ga pročisti i otkloni taj sumorni žig.
Tonovi nelagodnosti koji su prožimali njegovu životnu intimu,naćiće se najbolje iskazani u
njegovoj pesničkoj intimi.Jednom prilikom je rekao da piše iz straha.Vidljivi,jaki nagonski
impulsi terali su ga da stvara čitavu mitologiju o pesmi koja budi “uspavane opasnosti”,koja
čak “radi o glavi pesniku”.Bili su to realni fantazmi,istiniti potresi.U grčevima straha koji
tako često širi njegovu pesmu,možda bi se mogla prepoznati neuroza straha,a u njegovoj
“objektivnoj” poeziji “gde peva praznina i opasnost”,forma animističkog načina mišljenja u
kome subjekt pripisuje sredini i svetu sopstvene instinktivne ciljeve.On bi priznao pesmi i
mogućnost da svojim predviđanjima stvara “umeren ili koristan” strah koji služi kao zaštitni
omotač protiv paničnog straha i kao signal za opasnost.Brankove reči: Ja sam onaj što se
igrao vatrom i izgoreo i Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo ,bile bi vidovito predviđanje,
potvrda imaginativne moći koja naslućuje stvari.Međutim,ima mnogo stihova koji bi se

5
mogli nazvati anticipacijama,a pre svega onaj neobični,zagonetni epitaf samome sebi: Ubi
me prejaka reč, koji kao da odbija pomisao na prirodnu smrt,po mirnim zakonima života.
Brankov odlazak iz Beograda u Zagreb bio je uzrokovan ljubavnim jadom.Žena koju je
Branko voleo i koja mu je nanela neprevaziđeni poraz,bila je,kako je sam govorio,prva i
osnovna potreba njegovog duha,njegova zaštita i zaklon,zaštitni omotač od metafizičke
studeni. Ona je njegovoj poeziji davala pravu vrednost,a bez nje se čitava njegova poezija
okreće protiv njega,”kidiše” i pesme “traže njegovu glavu”.Branko se boji da piše,da govori,
jer misli da ga svaka reč može ubiti! Odlazak voljene žene ostavio je Branku duboku patnju i
nesreću koja je paralisala jedan normalni životni tok i stvaranje.
Među stihovima nastalim poslednjih meseci njegovog života ,uvlači se gorčina jednog novog
tipa i deprimirana,gnevna reč pretnje svetu koja deluje kao eho duboke nesaglasnosti sa
sobom.
Pesma sada kao da jede svoju sopstvenu osnovu i pominje se cvet kome je koren dozlogrdio.
Odbijajući razloge poezije,pesnik kao da nema više čime da prihvati razloge života. Jetkost i
poraz uvlače se u stih pesnika koj svoj spor sa životom nikada nije zaoštravao u subjektivnu
polemiku.Nasleđe opevanog u sopstvenom delu postaje pretežak teret,postavlja skupe i
krajnje zahteve.U pesmi Za moj dvadeset sedmi rođendan – datum koji se dogodio treinaest
dana pred pesnikovu smrt i koji kao da ide sujeverju naruku – već se nazire destruktivna
namera pod providnom pokrivkom Brankove simbolike; čovek svodi račune sa pesnikom,
obojica sa životom: Više mi nisu potrebne reči,treba mi vreme; / Vreme je da sunce kaže
koliko je sati; / Vreme je da cvet progovori,a usta zaneme; / Ko loše živi,zar može jasno
zapevati!
Vatra će ti doneti mnoge počasti / ako ne sagoriš pre vremena. - zbirka Vatra i ništa